Cijanidni i sumporni heterozidi

Opšte o heterozidima

Značajnu grupu farmakološki aktivnih i terapijski korisnih sekundarnih metabolita biljaka predsravljaju heterozidi, glukozidi ili glikozidi. Hemijska struktura ove grupe metabolita je veoma raznovrsna, ali je za sve zajednička organizacija njihovog složenog molekula. U osnovi , to su kompleksi šećera(glikona) sa nekim drugim, organskim, nešećernim jedinjenjem(aglikonom). Povezanost ova dva dela ostvaruje se etarskom, glukozidnom vezom, pa od toga potiče njihov naziv.

Kada je razjašnjena struktura prvih izolovanih jedinjenja, vladalo je mišljenje da samo glukoza, odnosno glikoliza, kako se tada zvala, učestvuje u njihovoj izgradnji. Zbog toga je ova grupa jedinjenja nazvana glikozidi, ovaj naziv se i danas koristi u većini anglo-saksonskih zemalja. Pošto je kasnije utvrđeno da različite monomerne i oligomerne heksoze i pentoze mogu da grade heterozide, uveden je širi i opštiji pojam heterozida. Često se koriste nazivi koji ukazuju na šećer koji grade heterozide(ramnozidi, galaktozidi, rutinozidi, cimarozidi).

Karakterističan deo heterozida predstavlja aglikonska komponenta. Podela heterozida je izvršena baš na osnovu hemijske prirode aglikona. Ubiljkama je prisutan veliki broj različitih vrsta heterozida, ali oni nisu svi značajni za farmaciju.

Definicija

Heterozidi su specifični biljni metaboliti, kompleksne strukture. Pod uticajem enzima, kiselina, baza ili zagrevanjem, dolazi do njihove razgradnje(hidroliza glukozidne veze). Tada se oslobađaju šećeri( jedan ili više molekula monosaharida) i neko organsko, nešećerno jedinjenje(aglikonska komponenta).

Heterozidi su široko rasprostranjeni u biljkama. Naročito je intersantno da jedna ista biljna vrsta, sadrži i po nekoliko različitih grupa heterozida. Pošto su hidrosolubilni, u ćeliji se nalaze u vakuolama, rastvoreni u ćelijskom soku. Određeni broj heterozida je obojen.Kao droga se koriste oni delovi biljke koji sadrže najveću

količinu ovih metabolita. Ranije se do ovih podataka dolazilo na osnovu zapažanja i iskustva, danas na osnovu ispitivanja, kvalitativne i kvantitativne analize sirovine. Nekada su u biljkama pored heterozida, u maloj količini akumulirani i njihovi slobodni aglikoni.

Biološka funkcija heterozida

Funkcija heterozida u biljci u kojoj nastaju nije u potpunosti razjašnjena. Njihova uloga je sigurno povezana s hemijskom prirodom aglikona. Neke vrste heterozida su pigmenti odgovorni za boju listova, cvetova i plodova biljaka. Na taj način oni utiču na uspostavljanje odnosa između biljaka(alelopatski odnosi), ali i na odnose biljaka s drugim činiocima njihove okoline. Neke vrste heterozidnih jedinjenja su neophodne za funkcionisanje određenih enzimskih sistema biljne ćelije. Za biljku je veoma važna i zaštitna uloga koju imaju heterozidi. Veliki broj ovakvih struktura pokazuje in vitro antimikrobnu aktivnost; sasvim je logično da ova jedinjenja slično delovanje imaju i u tkivu biljke koja ih sintetiše. Takvi biljni produkti nazivaju se ,,fitoaleksini“ Ovim nazivom su obuhvaćeni svi sastojci biljaka koje one sintetišu kao odgovor na infekciju bakterijama, virusima i gljivama. Zaštitna uloga heterozida ogleda se i u njihovoj sposobnosti apsorpcije ljubičastog dela sunčevog spektra. Biljka se štiti od štetnog dejstva nekih produkata svog metabolizma(npr. cijanidnog jona)tako što ga vezuje u oblik heterozida.Povezivanjem sa šećerom, značajno se menjaju osobine aglikonske komponente, a time i njihova toksičnost. Kao i kod brojnih drugih sekundarnih metabolita, sigurno je da biljke s određenim ciljem proizvode tako veliki broj hemijski raznovrsnih jedinjenja, i da je njihovo prisustvo u određenim biljkama povezano sa održavanjem homeostaze i normalnim funkcionisanjem organizma.

Izolovani iz biljnog tkiva, heterozidi su čvrsta jedinjenja, kristalne ili amorfne strukture. Rastvorljivi su u vodi, alkoholima i, uopšte, polarnijim rastvaračima. U zavisnosti od vrste, heterozidi mogu biti obojeni i predstavljaju značajne biljne pigmente. Više ili manje su gorkog ukusa. Aglikonske komponente su uglavnom kristalne strukture. Najčešće su neisparljivi, a neke vrste aglikona zagrevanjem sublimuju. Farmakološko delovanje heterozida, povezano je s hemijskom strukturom aglikonske komponente. Generalno gledano, heterozidi ne ispoljavaju snažna farmakološka delovanja. Veoma retko su neke biljke otrovne zbog jedinjenja heterozidne prirode. Droge koje sadrže aktivne sastojke heterozidne prirode, veoma često se koriste u samomedikaciji ili po preporuci lekara ili farmaceuta. Najdelotvornija je njihova primena u svrhu profilakse, lečenja početnih faza bolesti ili kao dopuna medikamentoznoj terapiji. Koriste se u obliku čajnoh mešavina i jednostavnih galenskih oblika(tinkture,ekstrakti). Danas se od heterozidnih droga izrađuju ekstrakti koji se ugrađuju u različite oblike fitopreparata.

Cijanogeni heterozidi

Cijanogeni heterozidi su prisutni u vrstama familija Rosaceae,Amygdalaceae, Fabaceae, Poaceae, Araceae i Euphorbiaceae. Akumulirani su u raznim organima, ali naročito u mladim tkivima koji rastu. Zato se smatra da imaju zaštitnu ulogu. Pored toga, formiranjem ovih heterozida, biljka se štiti od štetnog delovanja cijanidnog jona. Aglikonsku komponentu ovih heterozida predstavljaju nestabilna jedinjenja-cijanhidrini. Kao šećerna komponenta, gotov univerzalno se vezuje glukoza, odnosno genciobioza. Heterozidi su lokalizovani u ćelijama semena ili mladim zeljastim delovima. Prostorno su razdvojeni od enzima koji mogu izazvati njihovu hidrolizu. Takav enzim je emulzin, koji u stvari predstavlja mešavinu β-glukozidaze hidroksinitriliaze.SSSSSSSLLLLLLIKKKKKKKEEE

Do hidrolize dolazi ako se omogući kontakt, manje ili više specifične β-glukozidaze i heterozida. Već u neutralnoj sredini, izdvaja se šećer i oslobađa aglikon, nestabilno cijanhidrinsko jedinjenje. Pod uticajem hidroksinitriliaze, dolazi do razlaganja aglikona; tada se iz kompleksa s aldehidom ili ketonom oslobađa isparljiva cijanovodonična kiselina. U uslovima povećane kiselosti i povećane temperature, može doći i do spontane hidrolize cijanogenih heterozida.

Proces izolacije i hemijske karakterizacije cijanogenih heterozida je veoma otežan zbog njihove nestabilnosti. Svakoj aktivnosti mora prethoditi inaktivacija enzima. Po specifičnom mirisu, prisustvo ovih heterozida u drogama, oseti se već

kada se ošteti tkivo. Hemijski, dokazuje se prisustvo cijanovodonične kiseline, posle hidrolize heterozida. Koristi se bojena reakcija s natrijum-pikratom(crvena boja) ili benzidin-bakar-acetatom(siva boja). Količina heterozida se određuje posredno, na

osnovu količine cijanovodonične kiseline. Posle hidrolize, kiselina se predstiliše pomoću vodene pare i odredi titracijom rastvorom srebro-nitrata. Danas se primenjuje i gasnohromatografska analiza trimetilsililovanih derivata.

Osnova toksičnosti heterozida je oslobađanje cijanidnog jona. Ovaj jon se povezuje s citohrom-C-oksidazom i onemogućava reoksidaciju citohroma. Na ovaj način su ćelije onemogućene da iskoriste molekularni kiseonik. Simpotomi trovanja su ubrzano i plitko disanje, glavobolja, vrtoglavica, koma, a smrt nastupa zbog prestanka disanja. Toksične doze su 0,5-3,5 mg/kg. I pored ovako izrazite aktivnosti, konzumiranje droga s cijanogenim heterozidima retko dovodi do trovanja. Ove droge su neprijatnog , upozoravajućeg ukusa. I kada dođe do unosa značajnije količine biljnog materijala, u digestivnom traktu dolazi do hidrolize heterozida. Cijanidni jon se relativno brzo prevodi u tiocijanate(dejstvom enzima tiosulfat/sumpor transferaze) i eliminiše urinom. Terapijski značaj ovih heterozida je mali. Bilo je pokušaja da se citotoksično delovanje cijanogenih heterozida iskoristi za terapiju nekih tumora.Droge s cijanogenim heteozidima se najčešće koriste za izradu aromatičnih voda. Aromatične vode mogu da sadrže do 100 mg HCN-100g. Koriste se za aromatizaciju kozmetičkih preparata. Ranije su se koristile kao spazmolitici i respiratorni stimulatori; ovakva primena je danas napuštena.

Droge s cijanogenim heterozidima

Amygdalae amarae semen-seme gorkog badema

Prunus amygdalus Stoker var. amara, Amygdalaceae

Biljka. Badem je nisko drvo. Grančice imaju crvenu koru, s trnovima su( divlji badem) ili bez njih( gajeni badem). Listovi su uskolancetasti, retko nazubljenog oboda. Badem cveta u rano proleće. Cvetovi su sedeći, mirisni, ružičaste krunice. Plod je duguljasta koštunica . Sadrži jedno ili dva semena. Raste u mediteranskoj oblasti na suvim i kamenitim staništima. Tamo se i gaji. Postoje dva varijetiteta badema: var. dulcis (slatki badem) i var. amara (gorki badem).

Droga. Drogu predstavlja osušeno, zrelo seme gorkog badema. Seme je spljošteno, nesimetrično, dugo do 3 cm, na vrhu suženo, a na suprotnoj strani zaobljeno. Spolja je žutosmeđa, hrapava semenjača, a semeno jezgro se sastoji od dva bela, sočna kotiledona. Gorkog je ukusa, specifičnog mirisa. Seme se mora čuvati celo, zaštićeno od vlage, svetlosti i toplote.

Sastojci. U semenu gorkog badema ima 2-3% cijanogenog heterozida amigdalozida, zatim do 50% masnog ulja, 25% belančevina, šećera. Amigdalozid je genciobiozid benzaldehidcijanhidrina. Seme se koristi za dobijanje bademove vode, Aqua amygdalae i masnog ulja, Oleum amygdalae. Bademova voda može da sadrži 0.1% cijaonovodonične kiseline ( 100mg/100 g).

Primena. Danas se gorki badem i bademova voda koriste za aromatizaciju krema i kozmetičkih preparata. Premazivanjem sluznice usta ovom vodom smanjuje se osetljivost; zato se ona nekada koristila u lekovima ekspektorantnog antitusičnog delovanja i kao stimulator disanja. Danas je ovakva upotreba napuštena.

Napomena. Nekada se bademova voda koristila i u prehrambenoj i poslastičarskoj industriji za aromatizaciju namirnica. Danas je ovakva upotreba zabranjena. U prehrambenoj industriji se ne sme upotrebljavati ni sintetska aroma badema, Oleum Mirbani ( nitrobenzen). Dozvoljena je samo upotreba benzaldehida, kao mirisne supstance. Seme slatkog badema se više koristi kao ukusna i hranljiva namirnica i poslastica, a masno ulje i bademova voda se dobijaju od gorkog badema.

Pruni folium-list lovorvišnje

Prunus laurocerasus L., Amygdalaceae

Kao droga se koristi list lovorvišnje, uvek zelenog žbuna, široko rasprostranjenog u zapadnim delovima Evrope. Kod nas se ova vrsta sreće po parkovima, kao ukrasna. Mladi listovi sadrže do 5% , a razvijeni 1.2-1.8% cijanogenog heterozida prulaurazina. Utvrđeno je da je to prunazin( glukozid benzaldehidcijanhidrina). Koristi se svež list za dobijanje aromatične vode Aqua laurocerasi. Koristi se za aromatizaciju kozmetičkih proizvoda.

Inače , male količine cijanogenih heterozida su prisutne u semenu raznog voća (Prunus vrsta) kao i u mnogim biljkama familije Rosaceae. U listu zove, Sambucus nigra (Sambucaceae), nalazi se heterozid sambunigrin (glukozid benzaldehidcijanhidrina); izomer prunazina. Iz proklijalog semena lana Linum usitatissimum (Linacea) izolovan je linamarin ( glukozid dimeilketoncijanhidrina). Mnoge ukrasne biljke po parkovima , sadrže ove heterozide: npr: Cotoneaster horizontalis, Pyracantha coccinea, Sorbus aucuparia( Rosaeaea). Neke povrtarsk biljke i stočna hrana , takođe, sadrže cijanogene heterozide. Svakako da je

najinteresantnija manioka, Manihot esculenta(Euphorbiaceae) iz čije je jestive krtole po prvi put izolovan cijanogeni heterozid, linamarin. Nalazi se u pokorici i odstranjuje se guljenjem , odnosno inaktivira se kuvanjem. Trifolium repens(Fabaceae) takođe sadrži ove heterozide, a 100 g sveže tave, Sorghum vulgare( Poaceae) sadrži do 500 mg HCN. Kao što je ranije objašnjeno, trovanja biljkama koje sadrže cijanogene heterozide, izuzetno su retke.

Sumporni heterozidi

(glukozinolati)

Glukozinolati su ljuti heterozidi koji u okviru aglikonske komponente sadrže sumpor. Odgovorni su za karakterističnu aromu biljaka familije Brassicaceae, naročito onih koji se koriste kao povrće ( rotkve, rotkvice, kupusa, rena). Ređe se mogu naći u vrstama drugih familija, kao što su Tropeolaceae i Resdaceae. Lokalizovani su u vakuolama parenhimskih ćelija, različitih organa ( lista, semena, lukovice). Aglikoni ovih heterozida nastaju iz aminokiselina. U zavisnosti od aminokiseline, u prirodi se javljaju različite strukture aglikona sumpornih heterozida:

-iz tirozina nastaje p-hidroksibenzilglukozinat, sinalbozid u semenu bele slačice, Brassica alba

-iz fenilalanina nastaje benzilglukozinolat, glukotropeolin u herbi dragoljuba, Tropeolus majus;

-iz triptofana nastaje 3-indolilmetil-glukozinolat, glukobrasicin u kupusu;

-iz homometionina nastaje alilglukozinolat, singrozid u semenu cre slačice, Brassicanigra.

U biljkama dolazi do dekarboksilacije aminokiselina i formiranja aldoksima s kojima reaguje cistein i uvodi sumpor u molekul. Zatim se za tiohidrilnu grupu vzuje šećer(ovo su S-heterozidi). Na kraju dolazi do sulfonovanja u prisustvu fosfoadenozin-fosfosulfata, tako da molekul aglikona u osnovi predstavlja anjon i uvek se u biljkama javlja u obliku kalijumovih soli. Do hidrolize glukozinolata dolazi pod dejstvom specifičnog enzima, tioglukozidaze, trivijalno nazvanog mirozinaza. Ovaj enzim je

prisutan u svim biljkama koje sintetišu sumporne heterozide, ali je prostorno razdvojen od njih. Oštećenjem tkiva, dolazi do kontakta i gotovo trenutne hidrolize SSSSSSSSSLLLIKA 136 i 137

Oslobođena aglikonska komponenta je nestabilna i brzo se reorganizuje. U neutralnoj sredini, aglikon se transformiše u reaktivne, često isparljive izotiocijanate. Ovako posmatrano, aglikoni sumpornih heterozida su estri izotiocijanske kiseline i nekog alifatičnog ili aromatičnog alkohola.

U slabo kiseloj sredini u prisustvu Fe2+ jona, dolazi do razlaganja aglikona, oslobađa se sumpor i nastaju nitrili. Formiranje tiocijanata je takođe moguće, naročito kada aglikon vodi poreklo od triptofana-

Heterozidi i aglikonske komponente su ljute i draže sluznice. NJihovo prisustvo u biljkama se može dokazati organoleptički, po ljutom ukusu. Pošto je jedan broj aglikona isparljiv, mogu se dokazati na osnovu specifičnog mirisa, stvaranja suza i sl. Hemijski se njihovo prisustvo u drogama dokazuje na osnovu reakcija na sumpor( stvaranje crnih sulfida). Količina glukozinolata se određuje posle enzimske hidrolize i destilacije vodenom parom. Predestilisani aglikon se određuje titracijom (jodometrija, argentometrija) i na osnovu količine sumpora preračuna količina heterozida. Izolacija glikozinolata iz biljaka nije jednostavna. Prvo se mora izvršiti inaktivacija enzima, pa se tek onda izvrši ekstrakcija i razdvajanje na stubu jon-izmenjivačkih smola.

Kao i sva ostala sumporna jedinjenja i glukozinolati imaju antimikrobnu aktivnost, retko se koriste kao antiseptici. Neki autori smatraju da prisustvo ovih heterozida u ishrani smanjuje mogućnost nastanka tumora debelog creva. Najznačajnija i najčešće korišćena osobina sumpornih jedinjenja je da draže sluznicu, deluju iritantno. Aktivnošću na zid kapilara spoljašnjih slojeva kože, dovode do njihovog proširenja, bolje prokrvljenosti, povećanog osećaja toplote i smanjenog osećaja bola. Ovakvo, rubefacijantno, delovanje nalazi primenu kod bolova površinskih nerava( reumatizma, išijasa, lumbaga). Sprašena droga ili tinktura se koriste spolja, u obliku obloga, različitih masti i losiona za utrljavanje. Primenjuju se i interno, kod oboljenja disajnih puteva i mnogo češće kod gubitka apetita i poremećaja varenja hrane(kao stomahici, holeretici i holagozi).Biljke koje sadrže glukozinolate, koriste se svakodnevno , kao povrće, dodaci koji poboljšavaju ukus hrane, kao začini i konzervansi.

U nekim sredinama (Indija) gde se u ishrani koriste namirnice koje ne sadrže dovoljnu količinu joda, a često se jede kupus, može da dođe do oboljenja tireoideje i gušavosti. Do pojave hipotireodizma, koja se kasnije manifestuje pojavom strume,

dolazi upravo zbog prisustva glukozinolata u povrću. Aglikoni izotiocijanat su veoma reaktivni. Ukoliko je na C2 atomu u odnosu na kiselinski ostatak prisutna hidroksilna grupa, dolazi do ciklizacije i formiranja oksazolidin-2-tiona(gojtrina). Ako je hidroksil u položaju 3, formiraju se tetrahidro-oksazin-2-tioni. Ova jedinjenja vezuju za sebe jod i onemogućavaju njegovo vezivanje za tkivo tireoideje i sintezu tiroksina.

Droge koje sadrže sumporne heterozide

Sinapis nigrae semen-seme crne slačice

Brassica nigra L.(syn. Sinapis nigra(L.)Koch), Brassicaceae

Biljka . Crna slačica je jednogodišnja zeljasta biljka, visine do 60 cm. Stablo je okruglo, dlakavo u donjem delu, pri vrhu golo i razgranato.Donji listovi su jajoliki, dubokorepasto deljeni sa 2-4 para režnjeva, po obodu nazubljeni; gornji listovi celi, lancetasti. Cvetovi skupljeni u grozdaste cvasti, na vrhovima grana. Listići čašice žuti, štrče. Listići krunice sjajnožuti. Plod je spljoštena ljuska sa 20-30 loptastih, tamnocrvenih semena. Raste po vlažnim livadama. Danas se uglavnom gaji.

Droga. Drogu predstavlja zrelo, osušeno seme gajene biljke. Seme je 1-2 mm u prečniku, crvenomrke boje, loptasto, sjajno, mrežasto naborane površine. Sluzavog i ljutog je ukusa, specifičnog ljutog mirisa. Isparljivi aglikon se može izolovati iz droge. Prvo se iz zdrobljene droge ekstrahuje masno ulje, zatim se seme macerira u mlakoj vodi tokom dva sata i tada dolazi do enzimske hidrolize, nastavlja se destilacija pomoću vodene pare i dobija tečni aglikon. Teži je od vode(1.014-1.030) i u obliku alkoholnog rastvora se koristi za utrljavanje kod neuralgija.

Sastojci. Seme sadrži 0.7-7% sinigrizida, posle hidrolize oslobađa se isparljivi aglikon alilizotiocijanat. Pored toga u semenu ima i masnog ulja, belančevina i enzima. U epidermalnim ćelijama semenjače je nataložena sluz(20%).

Delovanje. Zasnovano je na prisustvu sumpornih jedinjenja.

Primena. Seme slačice , tinktura ili tečni aglikon, koriste se kao rubefacijensi kod reumatičnih i svih oboljenja perifernih nerava. Preparat na koži treba da ostane maksimalno do 15 minuta, a zatim se otklanja. Terapiju treba sprovoditi bez prekida, najduže do dve nedelje. Ovi preparati se moraju primenjivati pažljivo, jer mogu da

dovedu do oštećenja tkiva i izazovu pojavu lezija i vezikula. Ređe se koriste interno, kao sredstvo za poboljšanje apetita i varenja hrane.

Sinapis albae semen- seme bele slačice

Brassica alba L.(syn. Sinapis alba L.) Brassicaceae

Biljka. Bela slačica je jednogodišnja , zeljasta biljka , visine do 60 cm. Stablo okruglo, obraslo čekinjastim dlakama, pri vrhu razgranato. Donji listovi jajoliki, dubokoperasto deljeni sa 2-4 para režnjeva, po obodu nazubljeni, gornji listovi celi, lancetasti. Cvetovi sakupljeni u nekoliko grozdastih cvasti, na vrhovima grana. Listići krunice sjajnožuti. Plod je spljoštena, dlakava ljuska, sa 20-30 loptastih, žutih semena. Raste po njivama, pored puteva i oko naselja. Danas se uglavnom gaji.

Droga. Drogu sačinjava zrelo , osušeno seme bele slačice. U odnosu na crnu slačicu, ovo je seme nešto krupnije, svetložute boje, glatke površine. Sluzavog i ljutog je ukusa, bez mirisa.

Sastojci. Najvažniji sastojak je sumporni heterozid sinalbozid(p-hidroksibenzil-glukozinolat). U okviru aglikona, nalazi se i sinapin-sulfat. Sinapin je estar holina i sinapinske kiseline. Aglikon je neisparljiv. Seme sadrži i značajnu količinu masnog ulja i belančevina, a u epidermalnom sloju semenjače su koncentrisane sluzi.

Delovanje.Zasnovano je na prisustvu sumpornih heterozida.

Primena. Retko se koristi kao rubefacijens. Celo seme se primenjuje interno, kao laksantno sredstvo( delovanje sluzi). Najveća količina semena bele slačice se iskoristi u prehrambenoj industriji za proizvodnju senfa. Koristi se i kao konzervans zbog antimikrobne aktivnosti sumpornih heterozida.

Ostali biljni sastojci sa sumporom

( derivati cisteina)

Allii sativi bulbus-čeno belog luka

Allium sativum L., Alliaceae

Biljka. Višegodišnja (dvogodišnja) zeljasta biljka. Lukovica je jajasta, sastavljena od 7-30 sitnih lukovica(čeno). Svaka lukovica je obavijena opnastim belim listovima,a zatim crvenoljubičastom ljuskom. Stablo je uspravno, do polovine je lisnato. Listovi uski, na licu žljebasti, zašiljeni. Cvast je proređeni štit. Cvetovi na drškama, aktinomorfni, sa 6 zelenih ili crvenkastih listića perigona. Plod je loptasta čaura, ispunjena sitnim, naboranim, crnim semenom. Beli luk se gaji.

Droga. Koristi se sveža ili osušena lukovica gajenih biljaka. Vadi se u kasno leto, očisti od spoljašnjih listova i koristi sveža ili se suši u termičkim sušarama. Sve više se koristi postupak liofilizacije za sušnje belog luka.

Sastojci. Čeno belog luka sadrži kompleks fruktozana( ugljenih hidrata), steroidne saponozide(furostanolni tip,proto -erubin B),šećere i mineralne materije. Beli luk je bogat izvor selena. Najvažniji sastojci su sumporna jedinjenja, derivati cisteina. U neoštećenoj biljci se nalazi aliin(S-alil-L-cistein-sulfoksid). Pri najmanjem oštećenju dolazi do promena i aliin se pod dejstvom enzima aliinaze razlaže na mlečnu kiselinu i 2-propenil-sulfinsku kiselinu. Ova kiselina se trenutno dimerizuje i gradi alicin(dialiltiosulfinat). Iz alicina nastaje dialildisulfid, najvažnije isparljivo jedinjenja jedinjenje belog luka i od njega potiče karakteristična aroma. kondenzacijom alicina, do koje dolazi u alkoholnim estraktima belog luka, nastaju ajoeni i ciklični viniltiini. Standardizovani prašak belog luka treba da sadrži 1,3% aliina.

Delovanje. Sumporna jedinjenja poseduju antimikrobnu aktivnost( deluju i na bakterije i na gljive). Snižavaju povišenu količinu triglicerida i holesterola u krvi. Deluju antihipertenzivno. Ajoeniinhibiraju delovanje lipoksigenaza, pojačavaju

fibrinolizu i smanjuju agregaciju trombocita. Sva ova delovanja delimično su potvrđena i kroz klinička ispitivanja preparata napravljenih od belog luka.

Primena. Svež beli luk i preparati izrađeni od praška droge, alkoholno –vodenog ili uljanog ekstrakta, koriste se kao dodatak ishrani, za prevenciju i kao dopunska terapija poremećaja cirkulacije, povišenog krvnog pritiska povećane količine lipida u krvi. Beli luk najčešće koriste straije osobe, mada nije pravilo. Preporučena doza je 4 g sveže droge, odnosno adekvatna količina preparata. Primenjuju se i manje doze, tokom dužeg vremenskog perioda(0,8-1 g dnevno tokom 4 meseca). Beli luk se tradicionalno koristi kod prehlade i gripa što se povezuje sa antimikrobnom aktivnošću sumpornih jedinjenja. Ova jedinjenja se izlučuju preko kože i sluznica. Pored neprijatnog mirisa kože i daha, primena preparata može da izazove kožne , alergijske reakcije. Retko dolazi do poremećaja crevne flore, zbog korišćenja ovih lekova. Drugih štetnih efekata ili kontraindikacija nema.

Doktor Jovan Tucakov o belom luku

Doktor Jovan Tucakov je belom luku pridavao poseban značaj. On kaže da je malo naših domaćih biljaka kojima se pridaje tolika važnost i u koje se ima tako nepokolebljivo poverenje kao prema belom luku. Beli luk ima široku polivalentnost, ne samo kao biljka koja se kod nas istovremeno upotrebljava i kao svakidašnja hrana, začin , lek, a ponekad i kao mađija, već i zbog toga što je i njegovo fiziološko dejstvo vrlo mnogostruko. Naime, i u narodnoj i u naučnoj medicini poslednjih godina beli luk se upotrebljava za lečenje znatnog broja vrlo raznovrsnih bolesti, kako iznutra tako i spolja.

Iz istorijskih podataka vidi se da su i u starom i u srednjem veku i dugo vremena u novom veku beli luk priznavale za lek i službene medicine raznih naroda, ali je u poslednjim vekovima, a naročito u 19. veku gotovo potpuno izbačen iz farmakopeja. Tek u Prvom, a naročito Drugom svetskom ratu i posle njega počinje pravo naučno

proučavanje belog luka zajedno sa izvanrednim radovima na izučavanju i otkrivanju bakteriostatičkih lekova tipa , odnosno antibiotika.

Kada se ima u vidu još i ta okolnost da je beli luk svima nama vrlo dobro poznat i pristupačan, onda ima još više razloga da se on prouči. Jer, najpre treba da ispitamo domaće lekovite sirovine, pogotovu one koje narod vekovima uspešno upotrebljava i u koje je stekao veliko i nepokolebljivo poverenje, a među njima je svakako beli luk.

Najzad, ne treba prećutati činjenicu da beli luk priznaje i naučna medicina nekih država, što se vidi i po tome što ga propisuju njihove farmakopeje kao obavezan lek u apotekama za izradu tinkture i drugih galenskih preparata.

Upotreba belog luka u narodnoj medicini

Narod kaže da protiv kolere i tifusa dobro je svaki dan jesti beli luk. Nema tog proliva i srdobolje koji se ne mogu izlečiti belim lukom i hrastovom korom. Beli luk je narod upotrebljavao i za lečenje organa za disanje. Čim neko počne kijati i kašljati, uvek će se naći neko od starijih i iskusnijih da mu preporuči da jede beli luk; stucan beli luk se pomeša sa sirćetom ili s medom; ta smesa se stavlja na tabane bolesniku i često menja , čim luk izgubi miris. Neki daju bolesniku da pojede malo od te smese.

Ugradovima znaju za upoterbu belog luka za lečenje obolelog srca krvnih sudova. Upotrebljavaju ga na razne načine, počev od raznih soseva, spanaća i drugih jela s mnogo belog luka, pa sve do potapanja iseckanog belog luka u rakiju ili u alkohol. Tu se drži desetak dana i pije u obliku kapljica, baš kao pravi lek( tinktura) kupljen u apoteci.

I neke živčane bolesti leče belim lukom. Protiv glavobolje, nesvestice, muke,

gađenja(trudnih žena) i sipnje upotrebljava se ovaj lek; utuca se dosta belog luka i

žeže(lista koprive) i pomeša s blagim sirćetom. Ovo je dobro da se miriše, da se njim

trljaju slepoočnice, vratne žile, ramena, vrat i celo telo, da se stavlja na glavu, tabane i

dlanove. Kad neko mnogo nazebe, na njivi prokisne, pa ga boli glava i celo telo, onda

ga tom ,, špecijom“ celog treba dotle snažno trljati dok mu koža ne pocrveni, a onda

ga po celom telu namazati nekim dobrim uljem, dobro utopliti i dati mu pola litra

kuvanog toplog crnog vina s biberom da se u postelji preznoji.

Belim lukom leče organe za varenje. Još više se beli luk smatra kao preventivno

sredstvo za jačanje trbušnih organa. Dobar apetit se vraća upotrebom belog luka. Beli

luk upotrebljavaju i protiv neuredne stolice.

Beli luk, sam ili zajedno s drugim narodnim lekovima, upotrebljava se protiv revnih

parazita. Belim lukom , u zajednici s nekim drugim narodnim lekovima, leče i razne

kožne bolesti. Sitno se utuca dosta belog luka i pomeša sa sirćetom od crnog vina.

Doktor Tucakov opisuje beli luk kao biljku koja ima vrlo slab, gotovo neprimetan

miris, sve dok se ne ozledi. To je slučaj ne samo sa zrelim glavicama belog luka nego i

sa celom zelenom biljkom. Čim se počne rezati, lomiti, kidati ili tucati, odmah počne

otpuštati karakterističan ljut miris. U tom pogledu, dakle , postoji sličnost belog luka

s renom, rotkvom, rotkvicom, slačicom, raznim drugim vrstama luka i mnogim drugim

biljkama koje nemaju miris dok su cele, a kada se ozlede, otpuštaju ljut miris

sumpornih jedinjenja, karakterističnih za sve droge koje sadrže sumporne glikozide ili

sumporne heterozide. I beli luk i druge vrste luka, slačica, ren i druge slične, kada se

žvaću i jedu, imaju manje ili više ljut ukus. Kad se drže na koži , izazivaju najpre

osećaj topline na mestu aplikacije, zatim bol, a ako se beli luk, ren , slačica ili neka

druga slična sumpornoglikozidna droga zaboravi da skine s ramena, kolena, krsta ili

kog drugog bolnog mesta, može se pojaviti manja ili veća rana ili , u najboljem

slučaju, jako crvenilo ili mehur (plik).

Beli luk dugo zadrži svoju ljutinu, dokle se ne osuši ili ne proklija u tolikoj meri da

nova biljčica iz njega izvuče svu hranu i vodu, sokove. Naprotiv, samleven ili stucan

beli luk, kao i ostale droge sličnog hemijskog sastava, brzo gube ljuti miris i ukus.

Izuzetak je bela slačica, zbog čega se ona i upotrebljava za izradu senfa, jer proizvod

hidrolize sumpornog heterozida bele slačice, tzv. sinalbozid, nije isparljiva supstancija

i zbog toga se ne oseća ljuti miris, nego samo ljut ukus kad se seme bele slačice

samelje i vodom pokvasi ili kad se žvaće.

Odavno je poznato da se iz belog luka destilacijom pomoću vodene pare može

dobiti etarska ulje karakterističnog i svojstvenog ljutog mirisa na beli luk.Godine

1944. je izdvojen iz belog luka alicin. Ogledima je utvrđeno da vodeni rastvor alicina

ima veliko baktericidnu moć prema izvesnim mikroorganizmima. Na primr, čak i u

razblaženom stan ju do 1:125000 alicin pokazuje antibakterijsko delovanje prema

nekim grampozitivnim i gramnegativnim mikroorganizmima: stafilokoke, streptokoke,

bacili tifusa, dizenterije i kolere.

Već 1947. utvrđena je hemijska građa, formula alicina. Dokazano je takođe da

alicin nije prvobitna supstancija belog luka, već da je jedan od međuproizvoda

fermentativnog raspadanja nekog većeg jedinjenja, da je oksidacioni proizvod

dialildisulfida, koji je glavni sastojak ulja belog luka, neprijatnog mirisa i niske tačke

ključanja. Uostalom, i ranije su analitičari primetili ovo: kada se svež, neozleđen , ceo

luk prethodno stabilizuje alkoholnim parama( uništi se time enzim alizinaza), iz luka

se ne može dobiti alicin. Kad se od ovago stabilizovanog luka načini vodena

supstancija, ona nema antibakterijsko dejstvo; ako se toj suspenziji doda malo

suspenzije nestabilizovanog samlevenog luka, dakle , enzima, odmah se javlja

baktericidno dejstvo. Iste, 1947. godine izolovano je iz glavice belog luka novo

jedinjenje i nazvano aliin, u obliku igličastih kristala bez mirisa.

Aliin nema antibakterijske osobine, ali ako se njegovom rastvoru doda ferment

alinaza iz svežeg luka, antibakterijsko dejstvo je vrlo veliko protiv streptokokusa,

piogenesa, koli-bacila, bacila tifusa i dizenterije.

Upotreba belog luka u naučnoj medicini

Beli luk se sve više i raznovrsnije upotrebljava u naučnoj medicini. Izrađuju se

preparati u farmaceutskoj industriji. Upotreba u naučnoj medicini, uglavnom se

poklapa sa upotrebom u narodnoj medicini. Ulazi u sastav raznih preparata za

izazivanje apetita, za jačanje, kao stimulans živčanog sistema, protiv visokog krvnog

pritiska, arterioskleroze i dečjih glista, kao efikasno antiseptično preventivno sredstvo

protiv raznih zaraznih bolesti, protiv hroničnog bronhitisa, velikog i običnog kašlja

kao ekspektorans, u obliku kašice za lečenje čireva i uboja, protiv peruti i opadanja

kose i dr. Lekovi od belog luka uzimaju se pre jela. U apoteci i farmaceutskoj

industriji , nekada su se izrađivale od belog luka tinkture, macerati, sirće, etarsko ulje,

sirup, prašak i alkoholatura. Doze belog luka zavise od oblika u kome se uzima, npr.

20-30 kapi tinkture, praška 4-6 g, po 20 g soka itd. Naš narod i narodni lekari su

preporučivali beli luk uz svako jelo svaki dan, najčesti šće stucano u sirćetu. Ovo je

sasvim opravdano , jer se u sirćetu alicin najbolje dr loptži, pa je takav lek i

najaktivniji.

Alii cepae bulbus-lukovica crnog luka

Alium cepa L., Alliaceae

Biljka. Višegodišnja (dvogodišnja) zeljasta biljka. Lukovica je spljoštena ili

izdužena, obavijena crvenomrkim, ljuskastim listovima. Stablo u donjem delu

prošireno, šuplje. Listovi bez drške, cilindrični, plavozelene boje. Cvast je gust loptasti

štit obavijen sa 2-4 listića. Cvetovi na drškama, aktinomorfni, sa šest bledozelenih

listića perigona. Plod je loptasta čaura, ispunjena sitnim, naboranim , crnim semenom.

Danas se gaji, nepoznata je u divljem obliku. Postoji veliki broj sorti i varijeteta crnog

luka.

Droga. Koristi se sveža ili osušena lukovica gajenih biljaka. Vadi se u kasno leto,

očisti od spoljašnjih listova i koristi sveža ili se suši u termičkim sušarama. Sve više se

koristi postupak liofilizacije za sušenje luka.

Sastojci. Lukovica crnog luka sadrži fruktozane niskog stepena polimerizacije,

flavonoidne heterozide, mineralne materije i sumporna jedinjenja. Osnovni sastojak

svežeg luka je trans-(+)-S-(1-propenil)-L-cisteinsulfoksid, a u manjoj količini drugi

alkil- i alkenilcistein i njihovi sulfoksidi. Razlaganjem preko 1-propenilsulfinske

kiseline, nastaju brojna disulfidna jedinjenja.

Delovanje.Zbog prisustva sumpornih jedinjenja, sok crnog luka deluju

antimikrobno. Takođe, utiče na aktivnost nekih ciklooksigenaza i lipooksigenaza, pa

smanjuje agregaciju tromboita i deluju fibrinolitički. Zbog flavonoidnih sastojaka,c

rni luk deluje kao diuretik. Na laboratorijskim životinjama je potvrđena i

hipoglikemička aktivnost soka crnog luka(možda su fruktozani odgovorni za ovakvu

aktivnost?) i antiasmatično delovanje.

Primena. Crni luk se mnogo manje koristi u terapijske svrhe nego beli luk.

Tradicionalno se sok crnog luka koristi kao diuretik i kao blagotvorno dopunsko

sredstvo kod šećerne bolesti. U Nemačkoj ga preporučuju za prevenciju

arterioskleroze. Dnevne doze su 50 g sveže ili 20 g suve lukovice, odnosno

odgovarajuća količina preparata. Mnogo je manje fitopreparata na bazi crnog luka.

Često se sreće kao sastojak homeopatskih preparata.