PSIHODIJAGNOSTIKA

Klinička psihologija- drugi deo

NASTAVNIĈKI TIM Prof.dr Vesna Gojković

Email: vesna270165@gmail.com

Konsultacije: petak 14 30:15:30 soba 112

MA Pedja Miladinović

Email: pedjamiladinovic46@gmail.com

Konsultacije

Staša Miloščin,

Specijalista kliničke psihologije

Osnovna literatura: iz knjige Psihologija mentalnih poremećaja –

prvo poglavlje knjige (ponoviti razvoj kliničkog metoda,medicinski i

psihološki model) i iz poslednjeg dela poglavlje o (alternatnivnom)

dimenzionalnom pristupu merenju patoloških crta ličnosti;

Berger,J. (2020). Psihodijagnostika, Zavod za udţbenike i nastavna

sredstva, Beograd – samo odabrana poglavlja

NASTAVNI PLAN

GRADIVO ZA PRVI TEST:

1. Uvod: klinička

psihologija i

psihodijagnostika

2. Klasifikacioni sistemi -

kategorijalni vs.

Dimenzionalni pristup

(tipovi dijagnoze)

3. Prva trijaţa- procena

M.S. i uputno pitanje

4. LOBI

5. Vekslerova teorija

inteligencije

6. Kolokvijum ako bude

uživo nastave!

GRADIVO ZA DRUGI TEST

7. Kvantitativna i

kvalitativna analiza VITI

8. Procena ličnosti MMPI –

premorbidna ličnost i

patocentričnost

9. Profili MMPI

10. Profili MMPI

11. Projektivne tehnike –

Mahover

12. Psihološki nalaz i

mišljenje

13. Kolokvijum ako bude

uživo nastave!

ŠTA ĈINI KONAĈNU OCENU?

Ocena na prvom

kolokvijumu

Ocena na drugom

kolokvijumu

Aktivnost na ĉasu

Prisustvo nastavi

1+ 2 +3

3

3 1 2

AKO BUDE ONLINE NASTAVA?

Provere znanja su samo uživo!

U januaru će se raditi pismeni test iz dva dela: prvi deo (prvi kolokvijum) i drugi

deo (drugi kolokvijum).

To znaĉi ako neko ne položi jedan deo (ili oba), ili želi da radi samo jedan deo, u

aprilskom roku može raditi samo taj deo koji nije položio ili nije radio u januarskom

roku.

U junskom roku važi isto pravilo. Nakon toga, u svim ostalim rokovima, ko ne

položi ispit radi pismeni test u celini (klasiĉan pismeni test koji pokriva celokupno

gradivo).

Svako ko nije zadovoljan predloženom ocenom, može tražiti usmeni ispit!

Ukljuĉivanje na ĉas, sa postavljanjem pitanja će se bodovati kao AKTIVNOST NA

ĈASU.

Evidencija o dolascima na nastavu i vežbe se takodje evidentira.

Nastavnika možete kontakirati direktno, i zakazati konsultacije nezavisno od termina

koji su predvidjeni rasporedom.

SVA OBAVEŠTENJA ĆE SE DOSTAVLJATI PUTEM E-LEARNa.

O ĈEMU GOVORIMO

Psihodijagnostika kao sastavni deo kliniĉke psihologije, i

njen osnovni cilj.

Kliniĉka psihologija: mentalno zdravlje kao predmet

izuĉavanja, a psihodijagnostika kao metod.

Nije nužno patocentriĉna.

Neophodna za (psiho) terapiju.

Zavisnost od vremena i epohe.

ZAŠTO JE PSIHODIJAGNOSTIKA METOD

Razvoj kliniĉkog metoda (medicina + psihologija)

1. Frojd: dijadni odnos, individualni pristup

Metod je subjektivan – analiza snova, metod asocijacija

Razlika od Vunta – samo eksperiment, krajnji pozitivizam

2. Krepelin i Kalbaum – ludilo nije jedna kategorija, postoje

razlike po kategorijama (skup identiĉnih simptoma)

3. Bine-Simonova skala: uvode testove, objektivne

pokazatelje zasnovane na principu individualnih razlika

Savremeni pristup – šta je kliniĉki metod:

1. Dijadni odnos, ali koriste se oba pristupa ili obe grupe tehnika: subjektivne, idiografske + objektivne, nomotetske.

Kliniĉar:pacijent= kombinacija obe grupe metoda (intervju, opservacija, ali i testovi).

Pametan kliniĉar koristi sva raspoloživa sredstva kako bi dao što precizniju procenu. Procena je uvek predikcija!

Predmet izuĉavanja: dijagnostika duševnog zdravlja. Nekada patologija, danas ‘problemi življenja’.

Da li je procena uvek vezana za kliniku i mentalne poremećaje?

Ne, ali je to njeno poreklo i primarna zona rada.

PROCENA LIĈNOSTI – POREKLO JE KLINIKA

Koren u psihopatologiji, samim tim postoji problem definisanja

patološkog vs. Normalnog.

Psihopatologija je deo medicine, pa je prihvaćen medicinski -

kategorijalni model

DIJAGNOSTIČKI KLASIFIKACIONI

SISTEMI

Kategorijalni vs. Dimenzionalni pristup

Diferencijalna ili dinamička dijagnoza

MEDICINSKI MODEL – KATEGORIJALNI PRISTUP

Definicija zdravlja je odsustvo bolesti.Spliting kao kriterijum.

Bolest je uvek organski uzrokovana i u većini sluĉajeva tako se

i manifestuje. Reciprocitet?

Leĉenje je medikamentima.

Paradigma (kao i sve druge) uslovljena trenutnim znanjem,

dakle uslovljena kulturnim trenutkom (pr. Multifrenija).

Prenesen model iz somatske medicine, pa je ĉitava

konstrukcija ‘nategnuta’ u oblasti mentalnog zdravlja. (pr.

Homoseksualnost)

Psihijatrija koristi psihopatološka znanja u cilju postavljanja

dijagnoze, koja je uvek diferencijalna i saglasna postojećoj

nozološkoj kategoriji. Konaĉna dijagnoza traži psihološku

verifikaciju.

ISTORIJA RAZVOJA DSM Kliniĉki konsenzus kao osnova za formiranje nozoloških kategorija.

Svaka kategorija je sindrom saĉinjen od grupe simptoma (klaster osobina), a simptomi su opisnog karaktera.

Uslov postavljanja dijagnoze je ‘ako tri i više’, što dovodi do preklapanja dijagnoza; prepoznavanje je vezano za sposobnost pacijenta da opiše tegobe, ali i sposobnost kliniĉara da ih pravilno dijagnostifikuju; dva kliniĉara 50% su saglasni

Pacijenti dobijaju po nekoliko dijagnoza, direktno uslovljava leĉenje

Rosenhamov eksperiment – 8 lažnih pacijenata; ostali pacijenti primetili da su ubaĉeni lažni bolesnici

193 pacijenta – 43 prepoznata kao lažni, 41 bio sumnjiv

1988. Loring i Povel: 290 psihijatara, intervju crnac-belac

1995. Temerlin: 25 psihijatara i glumac (60% prve grupe – sch)

DSM = APA; ICD = SZO

ICD se prilagodjava APA, ujednaĉenost se postiže

istim šiframa (kodovi su identiĉni ‘F’ * broj),

smanjuje se kulturološki uticaj

Pokušaj da se mentalni poremećaji opišu, prepoznaju i

dijagnostiĉki klasifikuju poĉinje u Americi (popis

stanovništva) 1840. ‘idiotija, neuraĉunljivost’; 1880.

sedam kategorija: manija, monomanija, dipsomanija,

melanholija, epilepsija, pareza i demencija.

PINEL (1745 – 1826) (SZO)

Francuski lekar, nosologija i humanizam (otac moderne psihijatrije).

1809. razlikuje demenciju prekoks i shizofreniju, što kasnije razrađuje Krepelin.

1794. ‘Meomoari ludila’, a 1798. klasifikacija, koja uključuje neuroze: melanholia, manija (ludilo), demencija i idiotizam. Kasnije dodaje i parcijalno ludilo (manija bez delirijuma -‘pogođen’ afekat, ali ne i razum).

Uzroci somatski, ali lečenje psihološko, deinstitucionalizacija.

Psihosomatika uz individualne razlike, disfunkcija perirefnog i gastrointestinalnog sistema. Lečenje opijumom, kamforom,pijavicama i terapijom.

Primer: Melanholija je uzdrţanost, povučenost, opsednutost mračnim mislima i preferencija samoće (pijanstvo, abnormalnosti lobanje).

Psihopatija- ludilo bez ludila, poremećaj morala.

KREPELIN (1856 – 1926)(APA)

1. Krepelin: ludilo nije jedna kategorija

Uočio je da različite kategorije mogu imati iste simptome. Zato osnovni metod nije prepoznavanje nekog specifičnog simptoma,nego prepoznavanje obrasca ponašanja, ili grupe simptoma. Prati razlike u ispoljavanju (fenotipski pristup).

Razlikuje one kod kojih dolazi do potpunog pustošenja ličnosti i one kod kojih to nije slučaj (demencija prekoks – shizofrenija i manično depresivni). Bolest celog tela, verovatno metabolizam, koji zahvata organe i nerve a onda mozak.

Posebno ga zanima psihopatija (moral insenity), bazira se na Lombrozu. Princip eugenike i rasne higijene. Klasifikuje : impulsivne, kompulsivne, emocionalno nestabilne, homoseksualne i disocijalne.

Osnove nosologije DSM, preslikani u 4. izdanju.

1917. odustaje se od statističkog pristupa, mentalni poremećaji su opisni (američko medicinsko ‘ psihološka asocijacija), 22 poremećaja. Priručnik za dijagnostiku u ustanovama za neuračunljive (Krepelin). Paralelno i praktikum Nacionalne komisije za mentalno zdravlje, pa se javila potreba za ujednačavanjem.

1952. DSM I – nema ni pomena od mentalnih poremećaja u današnjem značenju. Mentalni poremećaji su reakcije ličnosti na biološke, psihološke i socijalne faktore. Uticaj psihoanalize (Mejer), sve je sa aspekta psihodinamske psihologije. Reakcije se svrstavaju u dve grupe: moţdane (akutne, hronične i mentalne insuficijencije) i psihološke reakcije koje nisu organski (moţdano) uzrokovane (psihotični,psihofiziološki, poremećaji ličnosti i situacioni poremećaji).

1968. DSM II – povećan broj poremećaja (182),

diskretan otklon od psihodinamskog tumačenja,

revizija 1974. izbacuje homoseksualnost.

1980. DSM III – 265 poremećaja, raskid sa

psihoanalizom, debituju depresija i PTSP, a prvi put

su terminološki uskladjeni DSM i ICD. Kritika

psihoanalize i povratak Krepelinu (genetski i

psihofiziološki koreni kao kriterijum dijagnoze –

Fejnerovi kriterijumi). Poremećaji su razvrstani u 5

opštih kategorija (osa), sa opisima i kriterijumima na

osnovu kliničkih studija (bez dinamske etiologije).

1994. DSM IV (357 poremećaja). Uprkos stroţijim kriterijumima, ubačeni neki poremećaji koji su ranije izostavljeni. Uticaj neuronauke, redefinisanje kriterijuma moţdanih i mentalnih poremećaja i bum farmakologije.

To je naročito uticalo na negativnu reakciju novog izdanja DSM V.

Cilj je bio redefinisanje i smanjenje broja mentalnih poremećaja, a kritika je usmerena na:

1. svaki 4. stanovnik planete moţe dobiti neku dijagnozu (izbrisana je razlika tuge i kliničke depresije,jer je izbrisana klauzula o oţalošćenosti) – arbitrarno definisane dijagnoze, nepouzdani kriterijumi i terapije, nemogućnost evaluacije terapijskog ishoda

2. medikamentizacija umesto psihoterapije

KRITERIJUMI ZA DIJAGNOZU

Osnovni je da pacijent (osim kod psihotičnih, antisocijalnih i nekih seksualnih poremećaja) sam dolazi, jer ima osećaj lične patnje – ne moţe da funkcioniše usled intrapsihičkih osuječenja (inadekvatna osećanja, mišljenja i ponašanja). Dakle, adaptacija kao kriterijum.

Šta je sa neadaptiranim osobama, neprilagodjenim, po kom kriterijumu?

Medikamentizacija je odgovor – qwick fix, pa i mentalnog zdravlja – vratiti ga u redovno stanje, da moţe da se bavi poslom. Drugo, ako su uzroci psihičkih poremećaja organski, onda je lečenje medikamentima odgovor.

Korupcija u farmakosmislu: tri četvrtine radne grupe APA za kriterijume dijagnostike primaju značajne donacije (psihotični poremećaji, poremećaji raspoloţenja i 100% poremećaji spavanja)

NEMA POVEĆANJA POUZDANOSTI DIJAGNOZE

DEPRESIJA 0.30 , 0.59, 0.80;

KRITIKA NIMH

Za njih ne vaţi DSM, jer je deskritpivan, kao i pre 50 godina, zasnovan na simptomima koje opisuje pacijent.

Pre 15 godina, kada se krenulo u reviziju, mapiranje humanog genoma je bilo u punom zamahu i obećano je da će svaki mentalni poremećaj biti mapiran u genetsko-biološkom smislu. To se nije desilo. Najslabija validnost kod depresije , GAD i APD (najrasprostranjeniji poremećaji).

Kritika NIMH se poklapa sa projektom BRAIN – funkcionalna mapa ljudskog mozga, gde će svaki neuron u mozgu imati definisanu funkciju. To znači finansiranje projekata koji su okrenuti ovom pravcu (biološki i neurohemijski faktori u nastanku mentalnih poremećaja).

Zaključak: ako se pacijent ţali na tegobe koje ne moţemo organski mapirati, znači da ga ne moţete lečiti niti mu dati dijagnozu?

BRITANSKO DRUŠTVO PSIHOLOGA

Odbacuje kritike NIMH, i odbacuje biomedicinski model mentalnih poremećaja. Kao što nekada nije bilo pouzdanih markera da se da dijagnoza histerije, tako danas nema pouzdanih markera za ADHD, pa on postoji kao klaster.

Preklapanje kategorija, više dijagnoza nije slučajno: neurološki centri su odgovorni za više funkcija, često se kompenzuju, a ne smeju se zanemariti ni hronični uticaji stresa, psiholoških i socijalnih faktora.

REZULTAT PREPIRKE JE USVAJANJE DIMENZIONALNOG PRISTUPA U DIJAGNOZI POREMEĆAJA.

kategorijalni Dimenzionalni kombinovani

‘ili imaš – ili nemaš’ Svi imaju, samo je

različit stepen

Svrstavanje u

kategoriju, a stepen

izraţenosti

dimenzijom

Princip ‘ako 3 i više’ Princip T skora 70 Ako je preko T skora,

moţeš dati kategoriju

Ako se simptomi

različitih kategorija

preklapaju -

komorbiditet

Nema preklapanja,

jer je opis profila

Prema profilu, preko

T skora, daješ

diijagnozu: ispod T

skora je opis

strukture ličnosti

Problem: šta je sa

subkliničkim

osobinama (prag

dijagnoze)

Kako diferencirati

kada postoji

višestruko

preklapanje (koji je

prvi)

Problem: koliko crta

Da li su međusobno

povezane ili

nezavisne

U konkretnom

slučaju, kada i kako

intervenisati ako je u

pitanju teţina

poremećaja CRTE

Problem: kako

kombinovati pristupe

i u kom slučaju

Pretvaranje

kategorijalnog u

dimenzionalno je

opet stvar

konsenzusa borda

(pr. ICD 11).

DIMENZIONALNI PRISTUP PATOLOGIJI LIĈNOSTI

DIMENZIONALNI PRISTUP DSM 5

Samo za poremećaje ličnosti.

Dva globalna kriterijuma: procena na osnovu

petofaktorskog modela i procena na osnovu

prisutva neke od patoloških crta ličnosti

(faktorska skala za svaki poremećaj).

Na pr: umesto simptoma NPD, meri se izraţenost

crta narcizma i manipulativnosti.

Pošlo se od pretpostavke da su patološke forme

rezultat variranja dispozitivnih osobina FFT.

PID 5 (PID-5-SF; PID-5-BF) NEOPIR – klinički uzorak.

NI/NE: kao inhibicija i negativan afekat (I) u Shizoidnom PD, AvPd, DPD; kao hipersenzibilnost (E)u PaPD, NPD, Histrionični PD, APD, BPD.

Prijatnost i Savesnost, negativno sa APD, OCPD.

Nema simptoma shizotipije – kognitivne i perceptivne distorzije.

Zaključak: 1.patološke crte imaju nezavisno poreklo u strukturi ličnosti

2. profil patoloških crta je mnogo informativniji od klastera, i primereniji individualnom pristupu

Kruger primenjuje listu od 35 osobina na 1000 pacijenata sa poremećajem ličnosti i dobija listu od 25 osobina koje su raspoređene u 5 patoloških crta.

DOMENI PATOLOGIJE LIĈNOSTI

1. Negativna emocionalnost : labilnost i smena emocija, anksioznost, depresija, inhibicija, sumnjičavost, hostilnost, perseveracija

2. Otudjenost od afekta: afektivna zaravnjenost, povučenost, ograničen kapacitet za doţivljavanje i ispoljavanje emocija , ograničen kapacitet za hedonizam: povlačenje, izbegavanje, ahedonija, depresija, sumnjiičavost, ograničen afekat

3. Antagonizam (hostilnost): sebe stavlja iznad drugih, oni postoje da bi mu sluţili, sve je dozvoljeno, osećanje posebnosti uz istovremenu antipatiju prema drugima:

Manipulativnost, obmanjivanje, grandioznost, bezosećajnost, privlačenje paţnje, hostilnost.

4. Disinhibicija: momentalna gratifikacija,

impulsivnost, kratkoročnost ciljeva, bez obzira na

ranije iskustvo, eksterna stimulacija: neodgovornost,

impulsivnost, vigilnost, traţenje rizika, rigidni

perfekcionizam

5. Psihoticizam: čudna i ekscentrična, bizarna

ponašanja, neuobičajeni emocionalni, kognitivni i

bihejvioralni procesi: veruju da imaju neobične

sposobnosti, bizarna ponašanja i čulni doţivljaji,

kognitivna i perceptivna disregulacija (neko im čita

misli, povremena depersonalizacija i derealizacija).

REZULTAT PRIMENE PID5

1. Model opisuje patologiju ličnosti kroz 5 domena

2. Postoji patocentričnost, ali nije nuţna (zavisi od visine

t-skora) – paradigma diferencijalne psihologije

3. Tip patologije zavisi od stepena izraţenosti crta i

njihove kombinacije

1. Nedostatak: da li patologija postoji nezavisno

od ostalih crta ili paralelno sa njima? Ako su u

istom prostoru, onda je neophodna revizija

petofaktorskog modela

2. HEXACO – Poštenje – iskrenost (antagonizam)

3. HEXACO + Shizotipija – Disocijacija = 7 velikih

faktora.

4. Anksiozni poremećaji su u okviru NEOPIR

5. Antisocijalna ponašanja i amoral u H faktoru

HEXACO

6. Patologija ličnosti u faktoru Shizotipija -

Disocijacija

INSTRUMENTI

PID – 5 Personality Inventory for DSM V – kod kategorijalnog pristupa su ček liste SCID I i SCID II

MMPI kod oba pristupa.

Posebne skale za merenje narcizma, makijavelizma, psihopatije, afektivne vezanosti, traţenja senzacija, emocionalne stabilnosti (skor preko 75% je prisustvo patologije). Primenljivo na nekliničkom uzorku, kratke, visoka pouzdanost.

Razlika je u postavljanju dijagnoze: kategorijalni pristup – nozološke kategorije se odredjuju na osnovu opisa simptoma pacijenta; više dijagnoza, druga je ona do koje se dolazi pretragom kliničara. Dimenzionalni ne uključuje nozološku kategoriju (moţe), nego patološki profil ličnosti, što objašnjava dinamiku ličnosti i predstavlja odgovor na pitanje Zašto.

Za oba pristupa: nema jedne odredjene referente teorije, zavisi od iskustva i znanja kliničara, saradnje sa psihijatrom i sl. Ako je psihijatrija, onda se prevodi u nozološku kategoriju, radi uspešne komunikacije.

ZNAĈAJ PID5

1. Osobe sa poremećajem ličnosti ne zadovoljavaju osnovni

dijagnostički kriterijum – nema ličnog doţivljaja

disfunkcionalnosti.

Ne traţe pomoć, oni su ego sintoni. Patologija je maskirana.

Nema epidemioloških studija.

Uprkos svevremenskom kontinuitetu, uticaj akutne kulture

menja pristup i u ovoj oblasti.

2. Ne znaju se uzroci – danas se govori o genskom poreklu i

crtama temperamenta, ali i o strukturalnim moţdanim

abnormalnostima.

3. Nema ni terapije (litijum i EKT za stišaanje furioznosti).

4. Nema precizne fenotipske slike, sva istraţivanja su

retrospektivna.

MILONOV PRISTUP (PROTOTIPSKA

KLASIFIKACIJA)

Takodje kombinuje kategorijalni i dimenzionalni

pristup, ali smatra da postoje tri osnovne

dimenzije, koje mere:

1. Odnos prema sebi (self) i odnos prema drugima

2. Aktivnost osobe – pasivnost

3. Prijatnost – bol

Na osnovu postignuća na ove tri dimenzije

odredjuje se kategorija poremećaja

STRUKTURALNO – DINAMSKI MODEL

KERNBERG

Dinamska psihologija: kontinuum, od normalnog preko neurotničnog, graničnog do psihotičnog – sve zavisi od jačine ega i njegove sposobnosti da hendluje anksioznost (angaţuje mehanizme odbrane). Značaj premorbidne ličnosti, odnosno uticaj konflikta i ranijeg emocionalnog iskustva.

Na pr, neko ko je levo od graničnog ima zdraviju ličnost, bolje hendluje anksioznost, nego onaj ko je sa desne strane (ide prema psihotičnom). U odnosu na DSM, klaster A su psihotici, klaster B su granični, klaster C su neurotični. Što su odbrane primitivnije, poremećaj je teţi.

RELACIONE KLASIFIKACIJE

Cirkumpleks i interpersonalni modeli

(HEXACO), opis ličnosti i njenog odnosa prema

drugima.

Dijagnoza obuhvata i multigeneracijske procese,

fidbekove i komplementarnost u odnosima.

DINAMIĈKA DIJAGNOZA

Za razliku od diferencijalne, cilj je da se na

osnovu manifestnog, otkrije latentno, da se dodje

do odgovora na pitanje Zašto?

Baš ta osoba razvija baš taj poremećaj

Zašto nije na stres odgovorila na neki drugi način

Koje su okolnosti delovale i zašto

Kako će reagovati na koju terapiju

Značaj otkrivanja premorbidne strukture ličnosti,

za razliku od psihijatrijskog pristupa i lečenja

medikamentima: ako znamo kako je kvar nastao,

mnoţemo ga efikasno popraviti.

UPUTNO PITANJE

Klinička procena započinje osnovnim problemom, razlogom dolaska pacijenta. Svejedno ko ga postavlja (psihijatar, sudija, socijalni radnik, poslodavac), uvek se odnosi na pacijenta.

1. Mora biti jasno formulisano u formi precizno definisanog problema, psihološki relevantno, jer na osnovu toga se odredjuju tehnike i ciljevi eksploracije ličnosti.

2. Mora da ističe glavni razlog sprovodjenja procene

3. Mora biti tako sročeno da je moguće na njega odgovoriti (psihološki izveštaj podrazumeva odgovor na postavljeno uputno pitanje).

Moţe biti jedno osnovno pitanje, ali moţe se postaviti

niz pomoćnih pitanja (kao osnovna i pomoćne

hipoteze).

Ukoliko pitanje nije jasno formulisano, odgovor će biti

manjkav, neprecizan ili netačan (promašio temu rada).

Ukoliko sadrţi ‘višak značenja’ (suviše opšte – radi

procene i psihološkog mišljenja), onda je i odgovor

takav da ništa konkretno ne proizilazi.

Nekada se desi da je nemoguće odgovoriti na pitanje,

ili ga psiholog mora naknadno preformulisati, usled

navedenih nedostataka.

ZATO PSIHOLOG UNAPRED MORA ZNATI

SPECIFIĈNU SVRHU ISPITIVANJA, ILI ŠTA SE OD

NJEGA KONKRETNO ZAHTEVA.

NAJĈEŠĆI RAZLOZI ZA UPUĆIVANJE NA

PSIHOLOŠKO TESTIRANJE

1. Postavljanje diferencijalne dijagnoze

2. Procena kognitivnih sposobnosti, kognitivnog funkcionisanja (postoji sumnja na deficit ili se traţe nadareni, ili specifičnost posla zahteva specifične kognitivne sposobnosti)

3. Procena organiciteta (priroda i stepen moţdanog oštećenja, gubitak efikasnosti)

4. Zahtevi za poslovnu selekciju i profesionalnu orijentaciju

5. Procena stepena uvida osobe u medjuljudskim odnosima (interpersonalne relacije, reagovanje na konflikt ili stres, rad pod pritiskom, manipulacije i sl).

6. Smeštaj u kliničku ustanovu, praćenje terapijskog procesa ili odredjivanje vrste terapije

7. procena uračunljivosti i ostali forenzički zahtevi

Kada psiholog radi za nekoga, uputno pitanje mora precizno formulisati zahtev ili problem s kojim se suočava poslodavac.

PRVA TRIJAŢA LIĈNOSTI – PROCENA

MENTALNOG STATUSA

Procena stepena ispoljavanja i eventualnih

odstupanja u funkcionisanju osnovnih mentalnih

(psihičkih) procesa primenom razgovora u vidu

kliničkog intervjua sa pacijentom.

Naturalistički, kvalitativni pristup, ali se

uspostavlja kontakt i omogućava preliminarni

uvid u akutno psihičko stanje pacijenta.

Dijagnostička nulta tačka- procena neposredno

nakon prijema pacijenta, stanje u kome se nalazi

kada je primljen (često nije moguć kontakt, ali je

to najinformativniji segment procene).

1. IZGLED I DRŢANJE

Kako je obučen, očešljan, drţanje

Neverbalna ekspresija: motorika, mimika lica,

noge, ruke, kontakt očima

Vegetativna ekspresija: tremor, crvenilo, znojenje

(kod kojih pitanja)

Stav prema ispitivaču: prijateljski, neutralan,

neprijateljski

Promene u toku intervjua (na kojim pitanjima i

kako)

GOVOR I VERBALIZACIJA

Jasnoća, razumljivost, izbor reči, kontekst,

poštapalice, suvišne reči ili nedostatak, ili koristi

reči bez znanja o njihovom značenju (gde i kada).

Bizarnost, ekscentričnost, arhaičnost, izraze u

slengu shvata bukvalno..

Obrazovanje i uzrast: karakterističan fond i izbor

reči

Kulturološke i jezičke specifičnosti (nije matični

jezik, ali razume značenje, nije dijagnostički

relevantno).

‘Leksička paradigma’

PROCENA SVESTI (KLINIKA)

Orijentacija prema sebi, prema drugima, prema

vremenu i prostoru – uzimanjem anamnestičkih

podataka već imamo prvu sliku o akutnom stanju

pribranosti pacijenta i procenu da li će izneti dalji

razgovor.

Podaci o stepenu INTEGRISANOSTI ličnosti:

kada kaţe zašto je tu, dobijamo informaciju o

uvidu u sopstveno stanje, koje moţe biti

hipokritično ili hiperkritično ili adekvatno.

Osnovna procena u kom stepenu se odvija

dezintegracija ličnosti, u kom smislu je disociran

i stepen oštećenja

STATUS PSIHIĈKIH FUNKCIJA I PROCESA

Paţnja: u kom smeru ne valja, ili je očuvana (da li

moţe da se fokusira na temu, beţi ili ne moţe da

promeni temu).

Pamćenje: (vaţan je uzrast, lekovi, vreme

hospitalizacije, ponavljanje tretmana, afekat u

momentu ispitivanja): adekvatno, neadekvatno,

konfabulira

Opaţanje: kontakt sa realnošću i očuvanost

senzornih puteva, izoštrenost ili otupljenost čula

(kojih u odnosu na koje draţi, koliko), halucinira..

Mišljenje: da li postoje poremećaji po formi i po

sadrţaju.

Da li je očuvana konstrukcija rečenice, kako odgovara

na pitanja, bolesna opširnost, logoreja, disocijacija

misaonog toka, inkoherentost misli, neologizmi;

Sadrţaj: sumanute ideje (paranoičke ili paranoidne),

tema sumanutih ideja, precenjene ideje, prisilne misli

i ideje: opsednutost bolestima, suicidom, ljubomorom,

veličinom; neobični doţivljaji, ljudi mu se obraćaju na

specifičan način.

PROCENA INTELIGENCIJE

Samo hipoteza, ne moţe zaključak: govor, kako

zaključuje, povezuje, odnos prema ispitivaču,

uspešnost u školi i na poslu.

Ne treba mešati sa konativnim osobinama niti

upadati u ‘igre’ sa pacijentom.

Kategorije: natprosečno, prosečno, ispod proseka;

smanjena efikasnost (već imamo neke ranije

procene ostalih funkcija)

PROCENA EMOCIONALNOG STATUSA

Na tri načina:

Aktuelno raspoloţenje – dominantan afektivni

ton, naglašavanje ili izostanak (strah,panika,

tuga, briga, stid, hostilnost)

Promena raspoloţenja (labilnost bez povoda,

produţeni ili patološki afekat, ambivalentnost ,

ahedonija pa egzaltiranost)

Adekvatan afekat u odnosu na sadrţaj izlaganja

(distanca ili bliskost, u kojoj meri, u odnosu na

ono što izlaţe i u odnosu na ispitivača; negativni

simptomi ili paradoksalno ispoljavanje i

doţivljavanje emocija)

PROCENA NAGONA

Kvantitativno ili kvalitativno izmenjeni.

Ţivotni nagon: pojačan, smanjen, adekvatno u

odnosu na temperament ili ne. Procena

kapaciteta za zadovoljstvo.

Nagon ishrane: akutno ili hronično, specifične

potrebe ili objekti zadovoljenja

Seksualni nagon: promene objekta zadovoljenja

ili načina zadovoljenja; kvantitet?

PROCENA EGO SNAGE

Način reagovanja u ţivotnim situacijama i ishodi

Odnos prema budućnosti i prošlosti: fiksiran i

regresivan, ili ţivi u nekom irealnom svetu,

neuspeh usled disocijacije od realnosti.

Zašto?

PROBLEM KOMUNIKACIJE

Verbalna, neverbalna i empatička komunikacija

Problem verbalizacije: kod slabo obrazovanih, ali

i kod visoko obrazovanih (mladi i sleng

drustvenih mreza i sms)

Inhibirani i dezinhibirani, manirizovani i prostaci

Sposobnost introspekcije, ali i sposobnost

kliničara da postavi pravo pitanje u pravom

momentu, na pravi način

MINI - MENTAL TEST Max. Skor pitanje

Koje je godišnje doba? Godina, mesec, dan?

Gde se nalazimo? Drţava, grad, ustanova, sprat?

Ispitivač polako i razumljivo imenuje tri nezavisna objekta,

a onda traţi da ispitanik to ponovi.

Ispitivač traţi da broji od 100 oduzimajući stalno broj 7 (93,

86, ) ili da speluje neku reč unazad (reč-č e r)

‘Malopre sam traţio da ponoviš imena tri stvari koje sam ti

nabrojao, moţeš li se setiti koje su to stvari?’

Pokazati pacijentu dva uobičajena predmeta (olovka i

telefon) i traţiti da ih pacijent prepozna i imenuje.

Ponovite sledeću rečenicu: ‘nema ako, i, ili ali.’

Uzmite papir desnom rukom, presavijte ga i spustite na

pod.

Molim vas pročitajte ovo i uradite kako piše: ‘Zatvori oči.’

Napišite bilo koju rečenicu (mora imati imenicu i glagol)

Precrtajte ovu sliku (mora imati sve linije i presek)

KLINIĈKI INTERVJU

Svaki razgovor sa pacijentom je intervju.Kompleksna interakcija – medjusobno se odmeravaju, opservacija je obostrana.

Ako je kliničar loš, onda zapravo ‘čita’ sopstvene projekcije a ne realnog pacijenta.

Posebni su uslovi (nenametljivo i udobno), bez spoljašnjeg ometanja, uvek u isto vreme i isti kliničar – lakše je uočiti promene pacijenta, ako je sve formalno isto.

Vaţi sve što se kaţe, ali i ono što se ne kaţe, kao i način na koji se kaţe (odgovor * ekspresija).Ekstremno ponašanje nije teško dijagnostifikovati, ali jeste pasivno i indirektno.

Moţe biti:početni (kontakt), prateći (uputno pitanje), terapijski i završni.