dimitrije_boarov

2 3

Za Jana Mekjuana, u mirom ispunjenom sećanju na La Refulgencia

O, zlehud li je ljudski rod,Rođen po zakonu jednom, a potčinjen drugom;Tašt po prirodi, a taštinu mu brane,Stvoren slabašan, a prisiljen da bude zdrav. - Fulke Grevil, Mustafa

Verujete li zaista da takvima kao što ste vi, Družini pilećeg mozga, izgladneloj, fanatičnoj,Bog dade tajnu, a od mene je sakri?Dobro, dobro – jedna zabluda više! Verujte i u nju! - Rubaija Omara Hajama (prema prevodu Ričarda Le Galijena)

Mirno će oni umreti, tiho će se ugasiti u ime tvoje, a u grobu će naći samo smrt. Ali mi ćemo sačuvati tajnu i radi njihove sreće mamićemo ih nagradom nebeskom i večnom. - Veliki inkvizitor svom »spasiocu« u Braći Karamazovima

Kristofer Hičens

bog nije veliki

Kako religija truje sve

S engleskog prevela Aleksandra Kostić

Christopher Hitchensgod is not GreatHow Religion Poisons EverythingTwelve, New York, Boston, 2007.

www.pescanik.net

Urednice: Svetlana Lukić i Svetlana Vuković

Naslovna strana i prelom: Slaviša Savić Ideaman

Lektor: Jelena Gall

Korektor: Lana Budimlić

Stručni redaktor i autor pogovora: Milan Vukomanović

Štampa: Fullmoon, 2008.Tiraž: 1000

ISBN 978-86-86391-12-4

Urednice: Svetlana Lukić i Svetlana Vuković

Korektura: Miloš Ćirić i Jelena Džombić

Prelom: Selena Danilović Miladinović

Dizajn korica: Slaviša Savić

Čigoja štampa, Beograd

Tiraž: 500

ISBN 978-86-86391-26-1

Peščanik, 2011.

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-92

БОАРОВ, Димитрије, 1946- Debele knjige i debele mačke / Dimitrije Boarov. - Beograd : Peščanik, 2011 (Beograd :Čigoja štampa). - 375 str. ; 21 cm

Tiraž 500. - Str. 9-16: Knjiga osmeha i nezaborava / Mijat Lakićević. - Napomene uz tekst. - Registar.

ISBN 978-86-86391-26-1

COBISS.SR-ID 186274572

Dimitrije Boarov

Debele knjige i Debele mačke

5

SaDRŽaj

Mijat Lakićević – Knjiga osmeha i nezaborava 9

VReme UŽiVanja 17Uz debelu knjigu 20Red vožnje 22Zavodnik 25Prehlada 27Atletika 29Enciklopedija 32Kupujem limuzinu 36Kauč 38Veslanje 40Šah iz novina 43Osnivanje stranke 45Šetnja 48Que passa la casa 50Majstori 52Septembar 55Geografske karte 58Heksenšus 60Kabinet 63Pozorje 66Jahta 69U gipsu 71Varadin 74Biografije 76Sneg 79Megamarket 82Metražna književnost 84Dunav 88

6

PORTReTi 91Ilarion Ruvarac – glad za izdajnicima 94Mihailo Polit-Desančić – zaboravljeni vojvođanski velikan 97Jaša Tomić – pitanje hleba i nacionalne zobnice 100Vasa Stajić – srdito otporan i uporan 106Bogdan Dunđerski – misterija testamenta 111Endre Bajči-Žilinski – Memorandum o novosadskoj raciji 1942. 115Josip Broz Tito – nostalgija očajnika 119Ante Marković – do reforme i natrag 124Dragan Marić – prvoborac tranzicije 132Kosta Mihailović – gospodar mrtvih potraživanja 140Dragoslav Avramović – prošlo vreme poštenog novca 147Dragan Veselinov – vojvođanski musketar 154Dragan Tomić – događanje naroda ili fašizma 162Radoje Kontić – Konte od Ničega 169Zoran Đinđić – prvi premijer posle socijalizma 176Mlađan Dinkić – mladić koji požuruje Srbiju 184Nenad Čanak – bucmasti Ahilej 189Borka Vučić – Miloševićeva blagajnica 193Miroslav Mišković – alfa i omega Delte 198Milan Beko – biznis iz senke 208Miodrag Kostić – gospodin Pedeset odsto 214Milton Fridman (1912-2006) – gvozdeni lekar inflacije 220Miodrag Savićević – menadžer iz socijalizma 222Filip Cepter – trakorijanum prodavca lonaca 230Radovan Jelašić – nesigurni čuvar sigurnog novca 238Mirko Cvetković – uporni i realistični poslovođa 245

PRikaZi 251U potrazi za optimizmom 254Majstorstvo ironičnog osporavanja 256Zveket prošlosti ili budućnosti 259Finansiranje rata ili rat za novac 266Gradovi plemići 272Vojvodina Vojvođanima 274

7

Trilogija o srpskoj buržoaziji 277Zlatna urna Jugoslavije 281Slom sveta po ljudskom planu 288Naftno tržište je ukroćeno 294Usamljeni ministar 300Promenljiva sreća kuće privrednika 307Uspon i pad vojvođanskog kapitala 310Poslednji voz za Evropu 313Aristokratičnost regionalizma 316Privilegovani nevoljnici 320Kako je upropašćena Vojvodina 323Vojvođansko bankarstvo je bilo evropsko 327Sedam decenija od ukidanja američke prohibicije 331Usamljeni zapadnjak 338Politička saga o Vojvodini 341Prolegomena za modernizaciju 349Ono što nije trebalo ni započinjati 352Vojvođanska ćutnja 356Vojvodina stara 359

index imena 363

8

Dim

itrije Boarov

8

9

Debele knjige i debele m

ačke

9

Knjiga osmeha i nezaborava

Mijat Lakićević

Naslov ovog predgovora pao mi je na pamet već posle nekoliko stranica knjige neobičnog i intrigantnog naziva kojom nas je obra-dovao Dimitrije Mita Boarov. Počnete da čitate, a neki osmeh vam se neosetno navuče na lice i ostaje još izvesno vreme i pošto knjigu odložite.

S druge strane, to je knjiga (pod)sećanja. Prava mala istorijska čitanka. Dok je čitate, u pamćenje vam se vraćaju dobro poznati ljudi i događaji, ali još češće dolaze i oni o kojima niste ništa ili ste znali vrlo malo, ponekad i zbog toga što su neki drugi ljudi, koji su zauzeli nacionalno (o)sećanje, uspeli da ih gurnu u zaborav. Podseća nas, dakle, ova knjiga na to koliko zaborav može da bude opasan, a sećanje, čak i kad je bolno, spasonosno.

Knjiga Debele knjige i debele mačke u stvari je izbor iz prethodno objavljenih (i u dva slučaja neobjavljenih) tekstova, ukupno ih ima 73, u raznim novinama. Najviše u nedeljniku Vreme, za koji je Boarov u poslednjih dvadesetak godina najviše bio vezan, ali i u desetak drugih novina: Nedeljnoj Našoj Borbi, beogradskom dnev-nom listu Danas, kao i u istoimenom zagrebačkom nedeljniku (do-

10

Dim

itrije Boarov

10

duše samo jedan tekst, iz 1990); zatim u više vojvođanskih, tačnije novosadskih dnevnika i magazina (Dnevnik, Vojvodina, Građanski list, Nezavisni, Bulevar); tu su onda po jedan tekst objavljen u za-grebačkom Privrednom vjesniku, i publikaciji na engleskom jeziku Balkan Crisis Report, te konačno tekst pisan za sarajevsku Mladu Bosnu (neobjavljen).

Zbornik obuhvata razdoblje od gotovo četvrt veka: prvi tekst u njemu objavljen je (davne!) 1987. godine, 11. maja, u novosadskom Dnevniku. Reč je o prikazu knjige eseja svetskog velikana ekonom-ske nauke, Džona Majnarda Kejnza, koji, očigledno ne slučajno, počinje (tada, ali i danas važećim) citatom: „Vladin program je pogrešan, ali je i prepun gluposti“. Poslednji tekst u knjizi, takođe prikaz, objavljen je 6. juna prošle godine, opet u Dnevniku, i opet ne slučajno. Radi se o sabranim delima istaknutog vojvođanskog intelektualca, Lazara Vrkatića. U prikazu pod više nego simbolič-nim naslovom „Vojvođanska ćutnja“, govori se o (vekovnoj) borbi za politički subjektivitet Vojvodine i nerazumevanju te borbe i „Srba prečana“, tj. Vojvođana uopšte, u Srbiji.

Knjiga je podeljena na tri dela. Radovi u prvom odeljku, Vreme uži-vanja, obuhvataju deceniju i po (8. mart 1993 – 10. jul 2008). Drugi deo, Porterti, prostire se na 18 godina; od 3. aprila 1990. (tekst objavljen u zagrebačkom Danasu, „Dragan Marić – prvoborac tranzici-je“), dok na kraju te galerije stoje lik i delo, u tom trenutku upravo imenovanog premijera Srbije, Mirka Cvetkovića (3. jul 2008). Treći deo, Prikazi, već je pomenut.

U prvom delu Boarov uglavnom govori o sebi, u drugom delu – o drugima, a u trećem – o trećima. To jest, u prvom delu iznosi de-talje iz svog ličnog života, u drugom slika ljude (na jedan ili drugi način) značajne za Srbiju u poslednjih 150 godina (mada pretežno od devedesetih naovamo); u trećem delu govori o onome što su napisali drugi autori.

Vreme uživanja zapravo je – da parafraziram jedan međunaslov iz knjige – Dimitrije Boarov njim samim. Tu iz prve ruke saznajemo

11


ačke

11

zanimljivosti iz njegovog ličnog života: gde je živeo, s kim se dru-žio, kako je provodio vreme, gde je išao i čime se bavio; kakve su mu (bile) preokupacije. Time je Boarov znatno olakšao posao svo-jim biografima – a, da se opet poslužim jednim njegovim izrazom, tvrd vam stojim da će ih biti – koji neće morati da idu po prašnjavim arhivama i prekopavaju po starim novinama, nego će lepo uzeti ovu knjigu i – eto ga Mita, kao na dlanu.

U stvari, i kad piše o sebi, o događajima iz sopstvenog života, Boarov najviše piše o nečem, ili nekom, drugom. On lično, tu mu više dođe kao „inicijalna kapisla“, povod da se mnogo više nego o sebi, kaže o drugim ljudima i događajima. Zato su te pričice pune rukavaca i meandara što čini uzbudljivijim i bogatijim njihov glavni tok.

Recimo, kad piše o svojoj pasiji, geografskim kartama, na prvi pogled jednoj krajnje bizarnoj stvari, Boarov će tu, onako usput, pomenuti da postoje Vernerova, Apijanova, Merkatorova (nema veze sa slovenačkim trgovačkim lancem – provereno) i Delilova „projekcija“, i da se njemu „najviše sviđaju“ Apijanove karte, „one gde su šume obeležene malim drvećem, a planine manjim i većim brojem nacrtanih brežuljčića“.

Ili, u tekstu prozaičnog naziva Prehlada, u sred teme o kijavici, nje-nim manama, ali i nekim skrivenim dobrim stranama, o tome kako se prema bolesniku ophode u „staroj, građanskoj“ a kako u „savre-menoj, skorojevićskoj“ porodici i slično, odjednom ćete naići na pra-vi mali traktat – o cenama. To jest, o zamrzavanju cena. Zaslužuje da bude citirano: „Baš u danu kada do vas dopire vest da je Vlada Srbije ’pokrenula akciju vraćanja cena’, dokoni zbog zapušenog nosa, možete, poput mene, nabasati na tekst koji ste objavili tačno pre 11 godina (9. januara 1984), a povodom jednog od zamrzavanja cena.“ (Život je čudo, što bi rekao Kusturica: „komedijant slučaj“ uredio je da baš u vreme pisanja ovog predgovora – maj 2011 – Vlada Srbije na-javljuje „maksimiranje cena“ nekih osnovnih životnih namirnica.)

Ima li profanije i dosadnije stvari nego što je vozni red? Ali, na muci se poznaju junaci – kakvo zanimljivo štivo se može ispresti

12

Dim

itrije Boarov

12

oko jednog običnog reda vožnje, uverićete se tek kad pročitate ovu knjigu.

Kad piše o drugima, Boarov nesebično iz njih izvlači najbolje. Čak i kad se bavi onima o kojima ne misli ništa dobro, tu nema gorčine ni žestine, to je hladna, ali ne i surova analiza; tu nema likovanja zbog toga što je razotkrio i porazio „protivnika“, jedino rezignacije što je sve to bilo tako kako je bilo i sada se, eto, pokazuje. S druge strane, Boarov neće kriti simpatije prema pojedinim ličnostima, ali neće ni dopustiti da ga one ponesu i zavedu. Boarov naprosto bira i ređa one bitne činjenice, stavlja na tasove tegove i tegiće, pa kako se kome zalomi. Taj princip važi za svakoga, počev od – da nabrojimo samo neke iz te bogate i šarenolike galerije – nezabo-ravnog Zorana Đinđića, preko i danas aktuelnih (pored već pome-nutog Cvetkovića) Mlađana Dinkića, Miroslava Miškovića i Milana Beka, ili, pak, (manje-više) zaboravljenih Dragoslava Avramovića, Ante Markovića, Borke Vučić, Koste Mihailovića, (čak i) Radovana Jelašića, do, konačno, „likova“ koji su praktično potpuno iščezli iz naših sećanja, iako su pre samo 10-15 godina zauzimali komandne pozicije u vlasti i znatno uticali (činjenjem ili nečinjenjem) na živo-te hiljada ljudi, kao što su Dragan (NIS, ne SIMPO) Tomić i Radoje Kontić.

Naravno, linija razgraničenja između pojedinih delova knjige nije oštra. Prirodno je da autor poput Boarova ne mari mnogo za žan-rovske granice, pa će tako, recimo, bez pardona, kad daje prikaz knjige Ejn Rand Kapitalizam nepoznati ideal – pod (znakovitim) naslovom „Slom sveta po ljudskom planu“ – kako sâm priznaje, manje pisati o knjizi, a više izložiti svoje „osnovne poglede na dela ekonomskih klasika“.

Budući da su pisani za novine, svi ovi tekstovi imaju neki kon-kretan povod: u prigodnom datumu, nedavnom događaju ili tek objavljenoj knjizi. I to je verovatno doprinelo da Boarovljevo delo poprimi karakter, kao što je na početku napomenuto, svojevrsne „istorijske svaštare“ ili, možda još bolje, „malog istorijskog bede-

13


ačke

13

kera“. Povest se kod Boarova, međutim, nikad ne poteže prošlosti radi, nego je uvek u manje ili više tesnoj vezi sa savremenošću, sa aktuelnim ljudima i događajima.

To se pokazuje već kod prvog teksta („Uz debelu knjigu“), u kome se navodi detalj iz ratnih memoara Davida Lojda Džordža, pred-sednika britanske vlade u vreme Prvog svetskog rata. Detalj u kome se Lojd Džordž priseća kako je u jednoj bici, „za četiri meseca i za pet milja blata“, poginulo ili ranjeno 650.000 Britanaca i Nemaca. U vreme kada je objavljen ovaj tekst, ratne 1993. godine, to je naj-manje bila samo jedna gola istorijska činjenica.

Ili, u tekstu pod neobaveznim nazivom „Šetnja“ (5. april 2001) dobijate jedan podatak sa istorijsko-filozofskom poukom. Naime, opominje Boarov, „3. aprila 1941. godine, kada je mađarski regent Mikloš Horti doneo odluku da se pridruži Hitlerovom napadu na Jugoslaviju, predsednik vlade grof Pal Teleki je izvršio samoubis-tvo. U oproštajnom pismu napisao je: 'Mađarska je pogazila reč o večnom prijateljstvu sa Jugoslavijom iz kukavičluka. Stali smo na stranu nitkova, bićemo lešinari – najprljavija nacija. Nisam to sprečio, kriv sam!'“

U svoj toj raznolikosti tema, jedna se ipak izdvaja i dominira. Vojvodina. Njeni ljudi i institucije. Onima koji poznaju (za jednog neprekidno aktivnog novinara neočekivano) plodan publicistički rad Dimitrija Boarova to neće predstavljati iznenađenje – pomeni-mo ovde samo još pre desetak godina objavljenu Političku istoriju Vojvodine – ali je zanimljivo da i ovde, u jednoj tematski tako široko postavljenoj knjizi, to izbija i ne da se sakriti. Ako je takve namere kod Boarova uopšte i bilo.

On svoju pažnju usmerava na one ličnosti i događaje koji su u ofici-jelnom sećanju skrajnuti i zanemareni, kao što su Ilarion Ruvarac, Vasa Stajić, Mihail Polit Desančić, Endre Bajči-Žilinski... Mogli bi se tu ubrojati čak i jedan Bogdan Dunđerski ili Jaša Tomić, iako se o njima zna nešto više, ali, u stvari, površno i uglavnom pogreš-no. Tako ćemo, recimo, saznati (jedan detalj koji vrlo malo ljudi

14

Dim

itrije Boarov

14

zna, a koji tako mnogo kazuje) da „kada je potkraj 1918. godine 28 delegata Narodnog vijeća iz Zagreba došlo u Beograd da ’stvori Jugoslaviju’ i formira prvu vladu nove države, regent Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj nije u audijenciju primio samo jednog od njih – Vasu Stajića“. Zašto je, pita (se) Boarov, „baš Stajić, koji je bio najpošteniji i najgorljiviji srpski nacionalista prvog reda, čovek visoke kulture i ugleda, bio tako lako politički ekskomuniciran kod najviše moći u Beogradu nakon ondašnjeg ’oslobođenja i ujedinje-nja’“. Zato što, uslediće odgovor, „nije mislio da bečki centralizam treba samo zameniti beogradskim, zato što je bio za politiku unu-trašnjeg nacionalnog sporazuma i za socijalnu pravdu, i zato što je smatrao da kurs kulturne akcije ima prioritet“.

Saznaćemo još iz ove knjige sijaset vrlo bitnih činjenica iz politič-ke, ali posebno ekonomske istorije Vojvodine. Recimo, da su Novi Sad, Sombor i Subotica, od austrougarske carice Marije Terezije još u 18. veku dobili status slobodnih (kraljevskih) gradova. Ili, da je „prva doista srpska bankarska ustanova, osnovana od Srba, bila Novosadska štedionica“, utemeljena 1864. godine.

Da ne idemo previše u detalje, čitalac će kroz ovu knjigu doći do saznanja o kulturnoj i privrednoj, ali i političko-pravnoj, pa i filozofskoj osnovi vojvođanske posebnosti, vojvođanskog regio-nalizma (naročito kroz „Aristokratičnost regionalizma“, prikaz knjige Slobodana Beljanskog). Ukratko – do saznanja o istorijskim korenima „autonomaštva“. I biće mu onda jasnije otkud dolazi i šta čini to specifično osećanje sveta i života, vojvođanski duh, koji do izražaja najviše dolazi u „vremenu uživanja“, ali kojim ova knjiga cela odiše, od čega je zapravo sazdana.

Druga velika tema ove knjige jeste – liberalizam. Očita je sklo-nost Dimitrija Boarova ka liberalnim idejama i ljudima. To se vidi u Portretima (Ruvarac, Polit Desančić, Ante Marković, Đinđić, Dragan Veselinov) i Prikazima (Ejn Rand, Marko Nikezić, Latinka Perović, Mirko Tepavac), ali i u Vremenu uživanja (recimo, u onoj već pominjanoj sekvenci o zamrzavanju cena).

15


ačke

15

O stilu se obično nešto kaže u dve-tri rečenice, pri kraju predgovora i sličnih propratnih priloga. Ova knjiga zaslužuje da ovog puta bude drugačije. Izvanredan stil kojim je pisana ova knjiga jeste proizvod onog maločas spomenutog specifičnog vojvođanskog duha. Ne radi se samo o tome da Boarov savršeno vlada rečenicom, nego o tome da ta rečenica u sebi nosi neku (imanentnu, valjda vojvođansku) ležernost i nepretencioznost, često (samo)ironiju, prosto – otklon od sebe same. Knjiga obiluje izvanrednim slikama kao što je recimo ova (koja otkriva tajnu prirodu Boarovljevu): „veslanje je jedan od najlepših sportova zbog toga što malo ko, ko nije sedeo u čamcu, može zamisliti kako je tiho nad vodom u rano letnje jutro i kako tada miriše Dunav u senovitom, zelenom kanalu Šodroša“. Naći ćete u njoj pregršt pravih malih stilskih bravura, kao kad, govoreći o Nenadu Čanku, Draganu Veselinovu i Miletu Isakovu, Boarov upo-trebi parabolu o „tri vojvođanska musketara“ ili o „vojvođanskim Marksu, Engelsu i Lenjinu“. Ili kad kaže da mu se nešto „nažalost posrećilo“ ili kad nekoga – čitalac će se već setiti koga – opisuje kao „heroja veličanstvene nemačke osrednjosti“.

Ali ume Boarov da napravi i ono što se kaže „dribling na petopar-cu“, nešto što možda nema neku svrhu, ali razgaljuje i ulepšava život. Kao krunski dokaz neka posluži sledeći pasus: „Nedavno sam po povoljnoj ceni u antikvarnici kupio jedanaest tomova Vojne enciklopedije, koja je u Beogradu izdata 1958. godine – i kada sam tih 30 kila kunsdruka jedva dovukao kući, na uobičajeno ženino pi-tanje – ’da li si ti normalan?’, odsečno sam odgovorio: ’Ima u njima dobrih geografskih i istorijskih mapa!’“.

„Najteže je pisati lako“, jedna je od mojih omiljenih profesionalnih izreka. Kod Boarova prosto iritira ta „nepodnošljiva lakoća pisa-nja“, da opet, kao u naslovu ovog teksta, parafraziramo slavnog Čeha. I kratkoća. Dužina tekstova bila je, naravno, diktirana njiho-vom namenom, tj. dobijenim, po pravilu nedovoljnim novinskim prostorom. To je pisca nagonilo da filozofske misli sažima u polu rečenice, knjizi dalo dinamiku i ubrzalo joj ritam, a čitaoca una-pred oslobodilo obaveze da „prati radnju“. Nego može slobodno

16

Dim

itrije Boarov

16

da skače s početka na kraj knjige (ili obrnuto), pa odatle u sredinu i, uopšte, da po „materiji“ švrlja kako mu je volja. Kao kod Pavića, samo lakše i zanimljivije.

Ipak, pri tome treba paziti, zarad sopstvenog dobra, da se sa libe-ralizmom ne pretera. Jer, ova knjiga je – što je opet i u nekoj vezi s naslovom – kao („debela voda“) Dunav. Teče sporo, ali poseduje masu koju nije lako savladati; zato ima smisla čitati je isključivo natenane. Nikad ne znate iza koje će vas reči, kao iza dunavske okuke, sačekati neki veleobrt, neočekivani prizor.

Ta prijatna neizvesnost, laka intriga, obuzima čitaoca već od naziva knjige. Otkud taj naslov: Debele knjige i debele mačke? Za knjige je, doduše, jasno, ali za mačke...? Trebalo mi je malo vremena (i elektronske komunikacije) da utvrdim da to dolazi od malo slo-bodnijeg ili našem jeziku primerenijeg prevoda engleskog izraza „big cats“, koji se upotrebljava za važne ljude, „macane“, što bi mi rekli.

Na kraju, s obzirom da su svi napisi u ovoj knjizi objavljeni u no-vinama, ona će nesumnjivo predstavljati veliki doprinos povratku ugleda i časti novinarskoj profesiji. Mada bi možda mnogi rekli da ti tekstovi ne spadaju u novinarstvo, bar ne u strogom smislu te reči, nego pre u publicistiku, ja ću ipak ostati pri stavu da oni jesu sastavni deo novinarstva, makar u onom njegovom širem smislu. Uostalom, šta fali širini. Tome nas uči ova knjiga.

Beograd, maj 2011.

17


ačke

vreme UŽivanja

18

Dim

itrije Boarov

19

Vreme uživanja, kao pomalo otkačenu rubriku, u nedeljnik Vreme uneo je Lazar Stojanović, prvi urednik kulturne rubrike lista. Sećam se, u prvom broju Vremena, ona se bavila „umetnošću“ uživanja u čaju. Start takve rubrike bio je obrazložen, opet koliko pamćenje služi, potrebom da se rehabilituju „građanske vrednosti“ Srbije, u danima kada je njom divljao raspomamljeni nacionalizam, to jest populizam najprizemnije i najagresivnije vrste.

Dugo u redakciji nikome nije ni padalo na pamet da jednom „fah novinaru“ privrednog profila, kakav sam bio, ponudi da napiše tekst za tu rubriku, a nije to padalo na pamet ni meni. Tek posle nekoliko godina, kada se Vreme uživanja već afirmisalo kao ru-brika i smestilo na poslednju stranu našeg nedeljnika, Dragoljub Žarković, tada već glavni urednik Vremena (počeo je u ovom listu kao urednik unutrašnje rubrike) ponudio mi je da se i ja okušam na toj zahtevnoj stranici – gde se ozbiljnost pristupa ne može graditi na navodnoj ozbiljnosti teme. Kad sam napisao prvu takvu rubri-ku, posle su mi s vremena na vreme poručivali i druge, mada ih ja nisam pisao s lakoćom.

Naime, iako se na prvi pogled taj novinarski zadatak, pisanje Vremena uživanja, može shvatiti kao neka vrsta zabavnog odmora


ačke

20

Dim

itrije Boarov

20

od trivijalnosti tema kojima se inače bavite, to zapravo nije tačno. Jer, ova rubrika od vas traži da ogolite pred publikom ne samo vaša lična interesovanja i hobije, nego i da doista otkrijete svoj lični život-ni i intelektualni kredo. A to je uvek opasno.

Uz debelu knjigu

Baš pre neki dan, uvređen što su svi članovi moje familije jednoglas-no ocenili da su moji prihodi smešni i nedovoljni za običan život, te da su se svi drugi već odlično snašli sa piljarnicama i devizama, vlašću i radikalima, benzinom i deterdžentima – demonstrativno sam napustio porodično zasedanje sa jedanaestom i dvanaestom knjigom sabranih dela Slobodana Jovanovića, pod zajedničkim naslovom Iz istorije i književnosti (BIGZ, Jugoslavijapublik, SKZ – Beograd, 1991). Sa 923 stranice u desnoj i 887 stranica u levoj ruci odmah sam povratio ravnotežu. Možda su ove dve Jovanovićeve knjige isuviše zanimljive u odnosu na svoju debljinu, jer su po svojoj prirodi „salatare“. Tu su vam i Karađorđe, i knez Miloš, Pašić i Apis, Skerlić i Nedić, Gledston, Makijaveli, Bizmark, Gambeta, Ataturk. Sve je tu, a Srbija se vidi kao na dlanu – juče, danas, pa i sutra. Sve što se događa, već se dogodilo i opet će se dogoditi. Kako je Slobodan Jovanović sve stigao da pročita, pa zapiše i dobro razu-me? Usuđujem se samo da primetim kako mi se čini da nije potpu-no razumeo Rusoa i njegovo Poreklo nejednakosti. Zanimljivo – da mudrujem još tren – nije se Jovanović zapleo oko privatne svojine kao prapočetka socijalne nejednakosti, već baš oko divnog Žan-Žakovog poklika „Ljudi se rađaju slobodni“, poklika iz polovine 18. veka. A samo slobodni su jednaki i samo slobodni mogu zaključiti „društveni ugovor“. Kakav li će ugovor u Njujorku zaključiti naši jugo-magarci?

U mom revolucionarnom životu debele knjige su imale mnoge značajne funkcije. Recimo, kad sam skupljao marke, u Staljinova

21


ačke

Pitanja lenjinizma (Kultura, 1946), 607 stranica, divan kožni po-vez, najpre sam stavljao poštanske portrete kralja Aleksandra, cara Franje ili Leopolda, skinute sa starih porodičnih razglednica, a zatim bih ih presovao uz pomoć Petit Laroussa, Dedijerovog dnev-nika i Hegelove Dijalektike.

Hegelova Dijalektika, koju je 1939. godine izdao čuveni Geca Kon u famoznoj ediciji Karijatide, sa izuzetnim intelektualnim vodičem dr Dušanom Nedeljkovićem, jedna je od retkih debelih knjiga (941 strana) kroz koju nikad nisam uspeo da prođem, a pokušao sam nekoliko puta. Kadgod mi se učini da već sve znam i sve razumem, uzmem tu knjigu u ruke da se otreznim. To je kao kad se nađete ispod užeta na koje nemate snage da se popnete. Jednostavno, to je iznad vaših mogućnosti.

Da se vratimo veselijim stvarima. Debele knjige su u mojoj poro-dici odigrale još niz važnih uloga. Jednom se na kanabetu slomila noga, no, srećom, zamenili smo je Umetničkim blagom Jugoslavije, Moskovskim godinama 1956-58. Veljka Mićunovića, Biblijom, a za poslednji sloj – kako je pokazala velika libela – najbolje je pasovala zbirka Krležinih političkih eseja Deset krvavih godina u izdanju Zore iz Zagreba. Knjiga koju ponovo proživljavamo.

Mnogo toga sam naučio iz debelih knjiga, ali me poslednjih meseci najviše proganja priča iz Ratnih memoara Davida Lojda Džordža, drugi tom (831 strana), u izdanju već pomenutog Gece Kona, 1938. godine. To je priča o bici na izbočini fronta kod Pašandela u Flandriji 1917. godine, pri kraju Prvog svetskog rata. Otmeni komandant bri-tanskih trupa u Evropi ser Daglas Hejg smislio je da krajem jula, posle 16 dana artiljerijske pripreme i 5 miliona ispaljenih granata, ispravi frontovsku izbočinu u dubini od oko 25 milja, te da zauzme greben Pašandel-Staden i železničku prugu Ruger-Tuuru. Posle četiri meseca krvavih borbi, Hejg je uz 400.000 mrtvih ili teško ranjenih Britanaca i 250.000 pobijenih Nemaca, prodro najdalje 5 milja, sada u sopstvenu izbočinu na frontu, za koju je rečeno da će se odmah napustiti u slučaju nemačkog protivnapada.

22

Dim

itrije Boarov

Kada sam pre nekoliko godina u ovoj priči Lojda Džordža proči-tao kako je 650.000 ljudi završilo u blatu Flandrije za nekoliko pedalja teritorije bez ikakvog značaja, zapazio sam i jedan detalj: glavnokomandujući ser Daglas Hejg nikad nije obišao ovo užasno bojište, nije ga, sem na kartama, video ni kroz teleskop. A Lojd Džordž, kao predsednik britanske vlade, nije uspeo da ga smeni do kraja rata, čak ni kad je shvatio da su vesti o navodnim pobedama kod Pašandela koje su stizale u London – lažne. Za četiri meseca, 650.000 mrtvih i ranjenih na obe strane, za pet milja blata, to mi je, eto, ostalo u sećanju iz jedne debele knjige.

Vreme, 8. februar 1993.

Red vožnje

„Red vožnje? Ma kakav red vožnje u ovoj situaciji!“, kaže mi kondukter zabezeknut i samim pitanjem: „Zašto ovaj ekspres za Varšavu dvadeset minuta stoji u Staroj Pazovi, kad po redu vožnje već treba da je u Budimpešti na čuvenoj Keleti stanici (istočnoj).“

Ja, istina, putujem samo do Novog Sada, ali sam opet namerno ušao u kola za Varšavu, jer se nadam da jednom neću sići tamo gde večito silazim, da ću jednom produžiti makar do Praga, gde bih uhvatio presedanje za Berlin i Oslo, da bih odande preko Štokholma, Helsinkija, Petersburga, Moskve, Ulan Udea, mogao sići u Pekingu, da se kroz sedam dana u 19 i 37 ukrcam u noćni ekspres za Kanton. Malroov Kanton, možda.

Velikim putovanjima kroz red vožnje naučio sam se još u gimnaziji. Međunarodni deo bio je prava poslastica. Recimo, postaviš sebi cilj da proveriš kako železnicom stići u Lisabon. Da li je bolje preko Minhena i Pariza ili preko Milana. Još da sam imao kompletan evropski red vožnje, a ne onaj JDŽ – skraćeni pregled. Jer direk-tne linije nisu zanimljive. A kod evropskih železnica kombinacije

23


ačke

umnožava fantastična okolnost da uvek brzo imaš neku vezu. Ne moraš ceo dan da sediš u Lapovu.

Moj pokojni otac nikad nije bio bez reda vožnje pod rukom – kad smo putovali na more. U svakom trenutku znao je da li ulazimo u Sunju ili Kostajnicu, koliko kasnimo, da li vozovođa nadoknađu-je zakašnjenje ili i dalje kasni, u kojoj stanici imamo tri ili osam minuta za juriš do česme sa svežom vodom, gde se ukrštamo sa prioritetnom kompozicijom. Uz njega sam naučio da na mapi pru-ga nađem broj našeg pravca, da tako nađem pregled polazaka na našoj pruzi, da na tom pregledu uočim kilometražu, da čitam na-pomene o vrsti voza (putnički, brzi, ubrzani, ekspresni – a mnogo kasnije pojavili su se poslovni, „inter siti“ i ostali specijalni vozovi). Jedino nikad nisam shvatio deo o tarifama. Moj otac je i to znao, pa se ponekad u diskusiji sa nekim obrazovanijim kondukterom od njega mogao čuti i zanimljiv stav o nelogičnostima popusta K-15, to jest nelogičnosti da se on ukida kad dvaput ideš istom prugom, a na to si prinuđen redom vožnje. Ne, nije moj otac bio sitničav, već temeljan. Ako u redu vožnje piše to i to, on je to znao. A znao je i zašto ovde ništa nije po redu vožnje.

Otac Andreasa Sama, Eduard Sam, bio je mnogo drugačiji. U najlep-šoj i najtužnijoj knjizi Danila Kiša Bašta, pepeo, sto puta sam proči-tao natuknice o životnom delu gospodina Sama – Novom (trećem) ponovljenom i proširenom izdanju Reda vožnje autobuskog, brod-skog, železničkog i avionskog saobraćaja (izdanje Engl and comp, Novi Sad, štamparija Đorđa Ivkovića). Eduard Sam, koji je, po bankrotstvu, život nastavio kao železnički službenik u Šidu, svoje kapitalno delo od osam stotina stranica započeo je pitanjem: „Kako otputovati u Nikaragvu?“ Kiš svedoči da je on „započevši svoj red vožnje, bivao malo-pomalo intoksiran imenima zemalja i gradova, i tako se u njegovoj svesti, uprkos vrlo utilitarnoj i praktičnoj name-ni da spoji mora i kontinente, javlja zamamna, halucinantna ideja da za taj i takav mojsijevski posao nije dovoljno samo povući crtu između dva udaljena grada i staviti sat polaska i sat dolaska voza ili lađe. Odjednom je iskrsla pred njim masa nerešivih pitanja...“

24

Dim

itrije Boarov

Čitao sam i ja redove letenja, proučavao kod Topalinog oca i brodske linije, ali nama iz Vojvodine nema boljeg prevoza od „ajzlibana“. Jer ko od nas nije, poput Kiša, nekada, u hladnoj jutarnjoj pomrčini ušao „u prvu klasu, gde blista kobaltna svetlost acetilenskih lampi i seo na sedišta od zelenog pliša na kojima raste minijaturna gusta engleska trava“. U stvari, dok je bilo benzina, naša deca se nisu vozila vozom. Moj sin je imao čak deset godina kad je prvi put prošao kroz Čortanovački tunel.

Mada čitamo o željezničkoj renesansi u Evropi, možda je vreme Orijent-ekspresa, Simplon-ekspresa zauvek prošlo. Hoćemo li se opet voziti Dioklecijanom ili Matošem? Pa to je bilo fantastično! Vinkovci-Zagreb za samo sat i četrdesetpet minuta. Sada razmiš-ljam o Brzim prugama Srbije, sedeći u Staroj Pazovi u vozu koji ne može da krene. Niko ne zna zašto, niko ne pregleda karte, nikome ništa nije neobično. Jer, ovde nema reda vožnje.

Nedavno u Rumi, pustoš na stanici kroz koju je dnevno prolazilo 186 vozova. Narod se skupio, karte jeftine. Razglas objavljuje da je danas motornjak za Beograd u 14 i 25 „izostao“. Pa nije voz đak da „izostane“. Sledeći dolazi posle 16 časova. Tri vagona i lokomotiva deluju tako umorno, kao da su stigli iz Kalkute, a ne iz Šida, tride-set kilometara od Rume. Narod se nabija, primaju čak i u poštanski vagon, ali nekoliko putnika ne može da se popne. Neko viče „Jebo vas Minić!“ Vozovođa, na kraju, preostale uzima u lokomotivu. Prisećam se Indije i ljudi koji sede na krovovima kompozicije.

Moj profesor književnosti iz gimnazije priča mi da je od Kosijerića putovao sedeći na papučici vagona i klimajući nogama nad kvrgavim pragovima. „Narod po Srbiji još maše vozovima“, kaže mi, i dodaje da je za njega lokomotiva i danas pravo čudo. No, u Pazovi, radost kre-tanja tako je oskudna. Otpravnik vozova sa crvenom kapom puši na dužnosti. Ej, kad bi ga video neki K und K železnički nadinspektor!

Postavljam u dokolici sebi pitanje – može li gospodin Minić, „sko-jevac“ iz Valjeva i sekretar SPS-a, čovek koji nogom otvara vrata kabineta predsednika Republike i sefova svih banaka u Srbiji – da

25


ačke

organizuje železnički saobraćaj na dve pruge u ovoj državi – i od-mah ga odbacujem kao besmisleno. Taj čovek, prvo, ne zna šta je to svetinja reda vožnje i zašto vozovi u Evropi ne polaze oko 5 ili 10 sati, već u 5 sati i 7 minuta i 10 sati i 23 minuta.

Vreme, 4. oktobar 1993.

Zavodnik

Maj je na izmaku, a vi ni ovoga puta niste osvojili srce nijedne žene. Ne očajavajte, vi još možete postati zavodnik, za razliku od mnogih drugih koji to već jesu i kojima je mnogo teže nego vama. Pravi zavodnici i nisu lepotani i besprekorni heroji, a u takve ne smemo ubrojati ni posednike mnogobrojnih ženskih skalpova koji su ih pribavili slavom, novcem ili kakvom moći. Nećete, valjda, zažaliti što vas nisu „dodirnule oči neke žene“ kojoj ste odobrili kredit iz primarne emisije, jeftino ustupili zejtin iz državnih rezervi, kojoj ste preko reda izvukli devizni ulog kod Dafine, kojoj ste abolirali krivicu u demonstracijama ili doturili zelene bonove za setvu? Istina, ima tu nečega, nije njima bilo loše „u dugim noćima“, dok smo mi treći put u jednom jedinom veku tukli Nemce. No, slast zavođenja veća je kad su i teškoće veće.

Pravi zavodnik je, zapravo, uvek s nekom manom. Ričard Treći je bio grbav, Bajron je bio ćopav, Puškin napola crnac, a Crnjanski u celini Srbin. Ni ovde nije potrebno preterivanje, ne morate biti sve to u isto vreme. Da biste postali veliki zavodnik ne morate imati ni naročite fizičke predispozicije, niti vam je potreban aparat velikih dimenzija. Znam čoveka kome je udruženje za zaštitu žena umesto „oružnog lista“ na jedvite jade izdalo „kuražni list“, sa obavezom da ga pre upotrebe obavezno pokaže. On je uveren da svoje uspehe duguje svojoj hiperdimenzionalnosti. Nije, siromah, svestan da time umanjuje vaučer svoga iskustva, jer ono nije šire primenljivo.

26

Dim

itrije Boarov

U zavođenju je najvažnija priprema. Kundera dobro primećuje da nije toliko teško zavesti devojku, koliko je teško poznavati dovoljno devojaka koje još nismo zaveli. On otuda preporučuje „onima koji gledaju u budućnost“ da obezbede što širi krug „registrovanih i kontaktiranih žena“. Dajte, osvrnite se malo oko sebe, ne gledajte samo u nacionalne radnice na televiziji. Ako je jedan Žan Žak Ruso mogao da se zaljubi u sobaricu (Terezu Lavaser), osmotrite i vi malo bolje kasirku u samoposluzi. Možda je pre bekstva iz Rogatice taj-no pisala poeziju, a noću sanjala divlje veprove u salonu Simplon-ekspresa. Za prilaz ne brinite, dobar je svaki. Nije neophodno da joj odmah kažete: „Santa Persida della salute“.

Pre nego što se sklupčate pod raskošna pazuha komšinice, dužni smo da vam skrenemo pažnju na rizike i opasnosti koje prate sudbinu svakog zavodnika. Eto, kad je Puškin u Odesi zaveo ženu komandanta grada, ovaj mu se osvetio tako što ga je postavio u komisiju za uništavanje skakavaca u okolini. A kasnije je prošao još gore. On, za kojim je plakalo toliko lepotica, postao je rogonja, pa su ga čak proglasili za „pomoćnika velikog majstora Ordena rogo-nje“. U dvoboju, ubio ga je ženin ljubavnik D' Antes, usvojenik ho-landskog ambasadora u Petrogradu. Dok je Onore Balzak, nezasiti erotoman, umirao na krevetu od mahagonija, žena njegovog života grofica Elina Hanska ubijala je vreme u susednoj sobi zabavljajući se sa ljubavnikom.

Iz ova dva slučaja treba izvući bar dva zaključka – izbegavajte dvo-boje i krevet od mahagonija.

Vreme, 23. maj 1994.

27


ačke

Prehlada

Ma kako prehlada može biti neugodna, ona istovremeno ovde predstavlja vrlo popularnu zimsku čaroliju, rašireniju od skijanja. Kijavica, grip, angina, bronhitis ili kakvo zapaljenjce pluća, kad malo zađete u godine, pa više nije otmeno da išta progurate „na no-gama“, pružaju vam odličnu priliku da se na desetak dana vratite kući i izolujete od spoljnog sveta, da se posvetite sebi.

To kratkotrajno bekstvo pod jorgan, iz surovosti svakodnevnice u kojoj ste toliko malo voljeni, toliko nezaslužno nezapaženi i toliko arogantno potcenjeni, omogućava vam obično nešto pažnje ukuća-na, a desi se i da žena vašeg života primeti da joj nedostaju vaši odlasci na pijacu, u banku, kod majstora po pokvarene pegle, u po-liciju po neophodne formulare. U nekim kućama čak vam donose šerbet i pileću supicu u krevet, čiste vam čaršave od mrva i zasipaju vas pomorandžama, limunadama i sitno seckanim belim lukom.

U drugim, naprednijim porodicama prevaziđeni su ti sladunjavi ma-lograđanski običaji, manje vam smetaju da se vratite sebi, pa kad im onako balavi, zakašljani, zabrekli i prokisli izađete na oči, posmatraju vas kao šugavo pseto, podsećaju vas da u civilizovanom svetu, gde se diploma nešto ceni, svako ima svoju sobu, između ostalog i zbog toga da ne bi na sve strane širio viruse, a posebno opominju da je sve to zbog previše cigareta i nerada kao noseće karakteristike novinarskog zanata. U tim naprednijim sredinama, slatko bolovanje suženo je na dražesna prepodneva, kad se svi raziđu iz kuće, pa do mile volje mo-žete igrati šah sa kompjuterom, a da vas niko ne krivi da ste poludeli.

Zapravo, čim prođe prvi udar bolesti, kada, mada smoždeni i slabi, malo pogledate oko sebe i utvrdite da ste najzad gospodar situacije unutar četiri zida, pružaju vam se mnogobrojne mogućnosti za putovanje u sopstvenu prošlost, kao „čoveku koji već ima sjajnu budućnost iza sebe“. Možete najzad ponovo pokušati da sredite svoj orman sa dedinim gradonačelničkim pečatom, medaljom sa Solunskog fronta (Dobrovoljačka divizija), akcijama Bečejske piva-

28

Dim

itrije Boarov

re i Agrarne banke i pozivnicom za otvaranje spomen obeležja na raciju 1942. u kojoj je deda Mita nastradao sa skoro celom porodi-com. Beše to jednog mnogo hladnijeg januara kada su led na Tisi morali razbijati sekirama, dok su ljude ubijali maljevima.

Tu su naravno i porodični albumi, koje bi najzad trebalo srediti. Još niste zalepili slike iz Kupara, Slanog, Igrana, Mimica, Prižbe, Vela Luke, a sva ta jadranska mestašca već su otplovila na drugu stranu zemaljske kugle. Možda ćete doživeti da ponovo vidite Rijeku, Zadar, Split ili Dubrovnik, verovatno ćete ih ugledati makar na nekom filmskom snimku, ali onih trideset kuća u Drašnicama, ne verujem. Onako iscrpljeni od temperature, možete se na trenutak baciti u nos-talgiju, ali je još suviše rano da shvatite da „ća je bilo, tega više ni“.

Uostalom, ima i gorih stvari od uspomena. Evo, u tom ormanu su i patrljci vašeg pismenog stvaralaštva, kopija svakog desetog teksta koji ste ispisali. Prvi utisak je da ste nekad pisali mnogo bolje, jer ste čitali mnogo više, putovali daleko dalje, razmišljali duboko o poplavi trivijalnosti, na kojoj je mnogo kasnije doplovio i građanski rat.

Problem je u tome što su upoređenja nivoa pisanja, sada i nekada, sasvim moguća, jer u Jugoslaviji su ekonomske teme uvek iste. Baš u danu kada do vas dopire vest da je Vlada Srbije „pokrenula akciju vraćanja cena“, dokoni zbog zapušenog nosa, možete, poput mene, nabasati na tekst koji ste objavili tačno pre 11 godina (9. januara 1984), a povodom jednog od zamrzavanja cena. U tom tekstu citira se Pjanićeva rečenica da su „cene pojave bogate informacijama i indikator aspiracija društva“, te da nasilna državna intervencija u cene unosi „odnose arbitrernosti i pristrasnosti“, što uvek vodi teškim posledicama. Navodi se, takođe, Okenova generalna opas-ka da se „nevidljiva ruka tržišta“ sve više zamenjuje „nevidljivim rukovanjem“ posle administrativnog ugovaranja cena, te da se „u socijalizmu rukovodi pomoću cena“. Još kad bih mogao da pro-nađem pet-šest tekstova koje sam svake treće ili četvrte godine pi-sao o „vraćanju cena“ kao patološkom obliku prikrivanja inflatorne politike, mogao bih produžiti bolovanje.

29


ačke

U potrazi za papirima koji bi vam i danas dobro došli, naići ćete na gomilu drugih, koje je odavno trebalo baciti. Evo i tragova afere povodom jednog TV priloga o državnom udaru kralja Aleksandra 6. januara 1929. godine, gde ste koncipirali političku odbranu od optužbi da ste ocrnili jadnog Ujedinitelja. Čudo da ni monarhistički opredeljene političke stranke još ne traže da se ovaj datum svečano obeležava. Pa ni pokreti za Jugoslaviju. A kralj zabranio sve nacije, jedini čovek koji je zabranio Srbe, s ove strane Drine.

No, kako kaže Malaparte, „zašto da se s mržnjom osvrćemo na prošlost, kad ni sadašnjost nije bolja, a budućnost nam već preti“. U Tehnici državnog udara on nam nudi sjajnu galeriju likova; tu su Cezar, Katilina, Sula, Luj Bonaparta, Primo de Rivera, Pilsudski, Trocki, Musolini. Hitler je karikatura Musolinija, piše nesrećni Kurčo Malaparte 1930. godine.Taj sjajni intelektualni avanturista, „miro-ljubiv, s izvesnim ukusom za prisilne metode“, je li mogao naslutiti kuda će sve stići heroj veličanstvene nemačke osrednjosti.

Vreme, 11. januar 1995.

Atletika

Ako imate jaku potrebu da bar zakratko sklonite misli od ovog našeg tragičnog nereda i napustite televizijske vesti u kojima samo laži uspevaju da nadmaše nesreću – gledajte atletiku. Gledajte direktne televizijske prenose sa svetskog prvenstva u atletici iz Geteborga, a uskoro će i miting u Cirihu. Tamo ćete videti da radost i pravda u suštini uvek pobeđuju.

Baš kako svaka enciklopedija već u prvoj rečenici naglašava – da je atletika „individualni sport“, tako ju je najbolje i pratiti sam, sa ča-robnom televizijskom kutijom u debeloj hladovini. Naravno, ovo važi samo za neizlečive konformiste i nepokretne voajere, a ovde retko srećem drugačije. Ali, ako ste već neizlečivo umorni i mrzovoljni,

30

Dim

itrije Boarov

učinite nešto da vam to lakše padne – gledajte atletiku, da vidite šta sve ljudi mogu kad se pod nepristrasnim okom boga Kronosa takmiče ko će „brže, dalje i više“ (i ne opterećujte se istorijom i mitovima, jer ćete pronaći da je bog vremena pojeo svu svoju decu, da ga neko ne bi smenio sa vlasti, ali je ipak Zevs umakao, pa oca posle i potukao).

Već odavno je primećeno da je atletika kraljica svih sportova upra-vo zato što stavlja na probu elementarne moći čoveka. U takvom iskušavanju malo mogu da pomognu bilo kakva lukavstva takozva-ne ljudske pameti. Atletika je skoro potpuno lišena taktičkih podva-la, potkupljivih sudija, prljavih trikova, niskih udaraca i nekažnjene grubosti – što sve prati mnoge druge sportove.

Ima i u atletici neke taktike, ali nema tog trusta atletskih mozgova koji bi, na primer, danas smislio taktiku za bilo kog čoveka na sve-tu, da ovaj nadmaši Majkla Džonsona u trci na 400 metara. Taj je pobedio u poslednjih 40 ili 50 trka u kojima je učestvovao i noge su mu toliko brze da mu je uvek glavni problem – kako da ne padne na leđa kad mu one odmaknu napred ka cilju, a telo zaostane.

Neki kažu da je atletika dosadna zbog toga što favoriti uglavnom uvek pobeđuju. Pripadam onima koji atletiku manje doživljavaju kao borbu među takmacima, a više kao bitku sa vremenom, dalji-nom i visinom. Zbog toga mi nikad ne smeta što jači pobeđuju sla-bije i uvek se nadam da će neko pomeriti „rezultat svih vremena“. U prilog ovoj tezi ide i činjenica da se čak i u ovom našem pokvare-nom svetu u atletici uvek navija za, a nikad protiv, što jednostavno znači da se uvek poštuje onaj ko može više.

Uostalom, nije tačno da su favoriti uzurpirali atletiku i da večito pobeđuju. Evo u Geteborgu legendarni Karl Luis i nije izašao na stazu, a Linford Kristi je bio tek šesti u sprintu na 100 metara. Na drugoj strani, ko je od običnih posmatrača atletskih zbivanja do ove godine uopšte i čuo za Džonatana Edvardsa, koji je ove godine tri puta obarao svetski rekord u troskoku, čak dva puta u finalnom takmičenju u Geteborgu. Zamislite, u tri skoka 18 metara i 29 santi-metara. Uzmite onaj krojački santimetar iz „singerice“, koju je vaša

31


ačke

žena donela u miraz, i izmerite negde razdaljinu od 18 metara, pa ćete shvatiti koliko je atletika nemoguća, a čovek svemoćan.

Čak i neki ljubitelji atletike smatraju da je ona zanimljiva samo kad se baca, skače i trči do 3.000 metara. Ja sam među onima koji ne dižu slušalicu ni dok se na TV ekranu trči 10.000 metara. Gledam te ljude netremice svih pola sata, mada znam da će se trka odlučiti u poslednjem krugu, jer sam jednostavno fasciniran njihovom sna-gom volje. Bez obzira i na višegodišnje treninge, svaka trka dugo-prugaša je neka vrsta samomučenja, jer, po mom mišljenju, homo sapiens je, kao i svi drugi živi stvorovi, rođen kao lenština (lepše bi bilo reći, svako je ekonomičan). Dugoprugaši su, po meni, ljudi dostojni svakog poštovanja, jer svakog trenutka moraju cediti iz sebe svaki atom snage. A ima i neke božije pravde u tome što ljudi iz nekih od najsiromašnijih afričkih zemalja po pravilu pobeđuju na dugim prugama. Kako je samo onaj omaleni Gabrselasije iz Etiopije, posle 9 i po kilometara trčanja, finiširao u trci na 10.000 metara. Kad bi ga čovek osmotrio van staze – šaka jada. A eno ga sa već drugim mercedesom sa svetskih prvenstava, a bez vozačke dozvole. Čudo od izdržljivosti.

Mladi gospodin Gabrselasije delimično opovrgava i raširenu tezu da uspeh u atletici zavisi isključivo od razvijenosti medicine. Istina je da nema više famoznih „Istočnih Nemica“ koje su harale atletskim stazama dok je bilo Berlinskog zida, u čijoj su senci čini se obavljani i neki (al)hemijski radovi na živim ljudima, da bi oni mogli biti brži i jači. Istina je da su obelodanjene i mnoge doping afere (setimo se samo nesrećnog sprintera Ben Džonsona). No, izgleda isto tako da je Svetska atletska federacija među svim sportskim federacijama za-uzela najstrožiji odnos prema upotrebi stimulativnih sredstava, pa je takvih afera sve manje. A ima nekog vraga i u tome što na dužim stazama obično pobeđuju oni koji su pobegli iz zemalja bede.

Jedan iz čitave kolone takvih ljudi, Kenijac Vilson Kipketer, uverlji-vi pobednik na 800 metara u Geteborgu, ući će u atletsku istoriju i kao čovek koji je napokon obesmislio sve pokušaje da se i atletika

32

Dim

itrije Boarov

proizvede u područje međudržavnog i međunacionalnog nadme-tanja. On je jednostavno privremeno postao državljanin Danske, pa se sa njenim „nacionalnim amblemom na grudima“, kako to vole patetično da kažu sportski komentatori, popeo na pobedničko postolje, da pozdravi dansku zastavu i odsluša dansku državnu himnu, a sa njenim barjakom u ruci je i protrčao pobednički krug. Čini mi se da je u tom trenutku završena priča o trkaču koji „brani nacionalne boje“, „bori se za naš državni grb“, „smatra nacionalni dres za svetinju“, kome je „naša reprezentacija iznad svega“ itd.

Razmislite, ima li usamljenijeg čoveka na svetu od maratonca na 40. kilometru koji u belini ispred očiju verovatno vidi samo glad za pobedom nad nemogućim (i eventualno, neki crni mercedes).

Vreme, 10. avgust 1995.

Enciklopedija

U vašar svetskog sveznanja prvi put sam uronio još pre bukvara, kada me je mati jednom povela na posao u Srpsko narodno po-zorište, u kome je bila sekretar drame. Odmah iz njene kancelarije, kroz ofucana tapacirana vrata, ulazilo se u pozorišnu biblioteku nakrcanu knjigama. One su zakrilile čak i prozore, pa me je skoro uplašila pojava starog gospodina Ðurice Davidovca, kada se on, kao iz kakvog Bergmanovog filma, sa svojim piskavim glasom, i deformisanim stasom patuljka, pojavio iz sumraka, srećan što je neko zabasao u njegovo carstvo. Carstvo enciklopedija. Njih je po-sebno cenio. Nijedne ukrštene reči nisu mu se otele.

Kada me je procenio, smestio me je za ogromni pisaći sto i iz jedne vitrine, u kojoj su stameno bili postrojeni tomovi Novog ilustrova-nog Larusa, Velikog Brokhausa i (verovatno) četrnaestog izdanja Britanske enciklopedije, izvadio je knjigu u kojoj su na desetak stranica bili objavljeni crteži i fotosi ratnih lađa. Od tog trenutka,

33


ačke

pa narednih desetak godina, u mom prašnjavom Novom Sadu, proučavao sam ratne brodove i znao sve o bitkama na moru, od one kod Salamine do Midvejskih ostrva. Znao sam tada razlike između bojnog broda i krstaša, lakih i teških krstarica, fregata i razarača, torpiljera, minolovaca i minopolagača. Znao sam kakve je topove imao „Graf Špe“, a kakve „Princ od Velsa“ (je li tako beše), brzinu u čvorovima, bruto deplasmane i borbene i manevarske sposobnosti svih legendarnih plovila, itd. I zavoleo sam enciklopedije, poput gospodina Davidovca.

Naravno da je taj živahni, okrugli starčić, bio enciklopedijska ličnost, to sam odmah naslutio. Tek mnogo godina kasnije, u studiji dr Dušana Popova, Srpska štampa u Vojvodini 1918-1941, našao sam da je Ðurica Davidovac 1922. godine bio prvi urednik tek osnovane sportske rubrike nekad čuvene Miletićeve Zastave. Radio je to, istina, u skromnim ondašnjim okvirima, honorarno, jer je po profesiji bio „privatni činovnik“, pošto ga je Prvi svetski rat omeo u studijama primenjene umetnosti u Pešti. Kad su posle Drugog svetskog rata došli partizani, gospodin Davidovac (budući da je bio iz čuvene novosadske porodice iz najvišeg sloja) dobio je skromno mesto inspicijenta, a kasnije i bibliotekara u SNP, dok je spomenuti kolega dr Popov počeo novinarstvo u sportskoj rubrici u Dnevniku.

No, enciklopedijska nit naše priče nastavlja se upravo sa dr Dušanom Popovim. On je sada čuven po tome što je praktično sam već ispisao četiri toma prave pravcate Enciklopedije Novog Sada (stigao je do odrednica VAR po azbučnom redosledu) i planira da poslednji, verovatno 22. tom objavi u osvitu 21. veka, kada će na blizu 10.000 stranica obraditi samo glavne stvari o našoj varoši. Ako imate sreću kao ja, da ste na B, u ovoj simpatičnoj enciklopediji već možete nešto pročitati o sebi, o svome ocu, o svome gimnazijskom profesoru fiskulture, čika Vasi Boriševu i mnogim drugim ljudima koje srećete po ulicama Novog Sada. Dr Popov je, inače, bio u gru-pi ljudi koja je pre desetak godina inicirala pisanje enciklopedije Vojvodine, što je u Beogradu rđavo primljeno, kao neki pokušaj

34

Dim

itrije Boarov

„zaokruženja državnosti Vojvodine“. Kasnije, u svojstvu sekretara Matice srpske, dr Popov je pred Skupštinom Srbije izneo inicijati-vu da se donese zakon o enciklopediji Srbije – pa je dobio veliki aplauz, ali već pet-šest godina na tome je ostalo.

Nekakva srpska odbojnost prema enciklopedijama koje bi se pravi-le van Beograda vidi se i po tome što članovi SANU nisu dali saglas-nost ideji da se unutar Matice srpske, koja već 15-20 godina radi Srpski biografski rečnik, oformi Leksikografsko bio-bibliografsko odeljenje. Već je postalo opšte mesto mišljenje pojedinih srpskih akademika da Srbi više ne mogu dozvoliti da se o njima pišu en-ciklopedije u Zagrebu. Tačno je da je najobimnije jugoslovenske enciklopedije izdavao Leksikografski zavod u Zagrebu (kasnije Zavod „Miroslav Krleža“), a tačno je i da je za vreme Pavelićeve Endehazije u tom gradu, u pet tomova, objavljen početak Hrvatske enciklopedije. Nije, međutim, dokazano da je u toj Pavelićevoj enciklopediji neki ustaša pisao odrednice o srpskim pravoslavnim velikodostojnicima, koje su i danas najbolji izvor podataka o tim ljudima. Nekakvim ustaškim ekskluzivizmom, samo zbog Zagreba i 1943. godine, ne može se objasniti ni činjenica da je, na primer, Karađorđev vojvoda Petar Todorović Dobrnjac, u Hrvatskoj enciklopediji (obrađena su, na oko 4000 stranica, samo 4 slova, od A do D), dobio 15, a u potonjoj Prosvetinoj enciklopediji objavljenoj u Beogradu, 12 redova. Jednostavno, prave enciklopedije pišu stručnjaci.

Tek je u Zagrebu, 1925. godine, Stanoje Stanojević, autor naše naj-bolje Narodne enciklopedije srpsko-hrvatske-slovenačke, našao izdavača, mada je prethodno u Beogradu, objavljujući godinama, redovno na po stotinak stranica, svoj enciklopedijski rad, dokazao svoje znanje i temeljnost. Pa eto, da primetimo, i taj, neosporno najbolji srpski leksikograf je – Novosađanin. Njegov otac, lekar dr Laza Stanojević izabran je čak, jednoglasno, 1887. godine za predsednika Matice srpske. No, nije se svideo ugarskim carskim vlastima. Uvek dosta elastični, kad je reč o visokoj vlasti, Matičari su „uvukli rogove“, pa mesto gospon Laze, nešto kasnije, za

35


ačke

predsednika su izabrali Miloša Dimitrijevića (koji je dobio visoki agreman).

U stvari, koren loze novosadskih enciklopedista zasadio je svakako Vasa Stajić, objavljujući još pre 50-60 godina četiri toma novosadskih biografija i tri toma građe za kulturnu, privrednu i političku istoriju Novog Sada. Stajić je imao izvanredan enciklopedistički nerv i nije u Arhivi Novosadskog magistrata tragao samo za plemićima, veli-kodostojnicima, nacionalnim zaslužnicima i književnicima, već i za drugačijim ljudima. Možda je doista za kulturnu istoriju Novog Sada (iz te knjige je uzimamo), dragocenija ova pričica iz 1813. godine, nego neka velika prosvetna deklaracija:

„Uhapšen u Petrovaradinskoj tvrđavi, poslan je magistratu na suđenje kontribuenat Jefta Gajin. Od slavnog haramije Kuzmana Ugodića koji je u tvrđavi visio obešen, ukrao je nogu, i to je Gajina učinilo sumnjivim da je bio jatak Ugodića. On je međutim tvrdio da od detinjstva pati zbog padavice. Išao je u manastir Jazak na molitvu, i onde mu je neka žena rekla da će se od nevolje svoje osloboditi, ako nabavi nogu obešenog čoveka i spali je a pepeo od nje popije u vodi. Noga je, veli, već bila trula i sama od sebe pala, a on je samo digao, nije otsekao. Kad je to ustanovljeno, magistrat ga je pustio na slobodu, našav da više zaslužuje sažaljenje, nego li kaznu“.

Možda će junaci ovog „postmodernog“ događaja, kontribuenat Gajin i haramija Ugodić, ući jedino u Kišovu Enciklopediju mrtvih, u kojoj smo svi i u kojoj je sve zapisano, ali Vasa Stajić je priču ipak izvadio iz Arhive, jer je dobro znao tajnu svakog enciklopediste – da za istoriju treba zapisati sve što se razvija između ludila i vešala.


36

Dim

itrije Boarov

Kupujem limuzinu

Još pre pet-šest godina jedan prijatelj, koga sam nakratko provo-zao, rekao mi je da je krajnje vreme da kupim novi auto. Nisam bio protivan ovoj njegovoj nepokolebljivoj oceni.

Doista, moj Reno-4 GTL odavno je zaslužio zamenu, jer još 1987. sam ga, po jednom kišnom danu, uz razne peripetije na Putu brat-stva i jedinstva, doterao kući iz Novog Mesta. Moja auto-vlasnička karijera je dotad bila uzlazna, mada ne nešto naročito uzlazna. Prvo sam 1974. kupio Zastavu-850, pa sam već 1980. imao običan Reno-4, da ga kasnije zamenim onim luksuznijim – GTL (istina, nikad nisam saznao šta tačno znači ta skraćenica). Već pet-šest godina je taj moj poslednji auto u dosta slaboj kondiciji, za gre-janje ga ne pitajte, a registracije obavlja moj spretni majstor – uz ne baš sasvim legalnu saradnju sa svojim prijateljima u servisima ovlašćenim za tehničke preglede. Ovo ti je poslednji put, kaže mi dobronamerno majstor i dodaje: „Ne čekaj pobedu demokratije, pridruži se levici i kupi novi auto“.

Kupovanje novog auta je za mene vrlo zabavno – jer već odavno ne postoji rizik da ću se zatrčati i kupiti nešto pogrešno. Dakle, lišen bilo kakvog rizika da ću loše potrošiti neke pare, ulazim opušteno u svaki salon automobila u kojem me već nisu zapamtili. Opušteno, ali ipak uz svoje zrele godine i uz sve stameniju pojavu – moram da namaknem i ozbiljan izraz lica kako bih namamio prodavca na razgovor. Ne volim bez stručnog vodiča da sedam u sve te li-muzine, zakrivljujem glavu u zamišljenim krivinama, isprobavam digitalno nameštanje sedišta, prozora i retrovizora, procenjujem kako menjač klizi u pet-šest brzina, raspitujem se o bezbednosnim napravama i jastucima. Volim da me prodavac zapazi, pa da ga pitam za mišljenje o vešanju, kočnicama, cilindrima, ubrzanjima i pratećoj opremi. Oko tih pitanja sam oprezan, jer, iako imam dva mašinca među rođacima, nisam se baš potrudio da se obavestim koja je razlika, na primer, između doboš i disk kočnica (ako to nisu sinonimi). Kad ga preslišam o glavnim karakteristikama limuzine

37


ačke

i pokažem mu izvesno nezadovoljstvo kombinacijom performansi – ponekad me poneki auto-džambas pogrešno proceni i odvede do neke ozbiljnije sprave. E, tu je već za nekoliko sekundi start brži od stotke, a i stabilnost iznad 200 kilometara na sat je mnogo veća. Da, to bi već došlo u obzir, progunđam značajno.

Ne izbegavam ni razgovore o ceni i o uslovima plaćanja – na tom terenu mi ne nedostaje samopouzdanje, jer slučajno sam takozvani ekonomski novinar već trideset godina. Sklon sam u poslednje vre-me da priznam prodavcima da su cene povoljne. Nekad je carina za tu kategoriju automobila, u kojoj sada važno sedim, bila i do 40.000 maraka, a sada – zbog precenjenog službenog kursa dinara, manja od 10.000. Pa i osnovne cene i porezi su manji nego ranije, tako da ispada dobro što nisam pazario pre pet-šest godina. Ima među prodavcima automobila pravih finansijskih virtuoza, daju mi razne savete, govore o olakšicama, spominju razne konstrukcije za izbegavanje poreza i taksi – samo ne kažu ništa o kreditima koji su uobičajeni u ostalih 200 zemalja na planeti. No, ipak, kad ih čovek sluša čini mu se da će jednom doista uspeti da kupi novi auto.

Kad god izađem iz salona automobila dođe mi žao što sam opet odložio posao, zato što akumulacija u ovoj zemlji nije ravnomerno raspoređena. Jednom mi je bilo i nelagodno, jer sam odmah naba-sao na kolonu ljudi koji su čekali da u radnju stigne zejtin. Pomislio sam – dok ja pet-šest godina kupujem auto, drugi ljudi se muče po redovima. Mene inače „robni fetiš“ nije potpuno obuzeo. Kad stignem kući razmišljam kako mi se život nije „postvario“ i kako na dohvat ruke imam silu knjigu sa hiljadama prekrasnih duhovnih vrednosti u koricama, u kojima mogu da uživam do mile volje.

Ipak, đavo „potrošačkog društva“ ne spava (mada je osuđen i u Memorandumu SANU). Kad god sednem u moj stari auto, uvek se setim kako je Henri Ford navodno rekao da je najbolji auto – nov auto. Zato na pijace polovnjaka i ne idem, tim pre što sam dobio uvredljive vesti o ceni koju bih mogao dobiti za mog „malog diva“ iz Novog Mesta. A računao sam da bi mi to bio početni kapital u

38

Dim

itrije Boarov

razigravanju finansijske konstrukcije za kupovinu neke nove maši-ne kakva bi priličila gospodinu moga formata.

Vreme, 19. novembar 1999.

Kauč

Nekada davno, kad sam se svakog proleća mučio da na vreme re-zervišem dobru sobu za letovanje na Rabu, Mljetu ili u Dubrovniku, imao sam dosta problema da bližnjima moralno obrazložim sklo-nost spavanju i izležavanju, naročito posle ručka. Sada, u ovim istorijskim vremenima, kada je već najavljeno osnivanje Četvrte internacionale, to jest Beogradske kominterne sa predstavnicima 120 potlačenih zemalja sveta, smislio sam teoriju bežanja od stvar-nosti, pa se sa više moralnog opravdanja držim onog Šekspirovog: Spavati, spavati, spavati...

Kako sam sada lišen grižnje savesti što popodne slabo doprinosim razvoju samoupravnih odnosa i što sam zapeo pri kraju prve knjige Marksovog Kapitala, moju intelektualnu znatiželju sve više okuplja i pitanje kvaliteta kaučeva, otomana i kreveta na kojima plovim u uvek zamamne prostore sna, čuvajući živce za vreme kada i u Srbiji pobedi demokratija i kada i na ove prostore ponovo grune strani kapital. Ranije tom pitanju nisam posvećivao nikakvu pažnju i ba-cao sam se na svaku horizontalnu plohu koja mi je ličila na krevet ne vodeći računa o emotivnim, zdravstvenim ili nekim drugim posledicima koje slab kvalitet ležaja može naneti mojoj tananoj novinarskoj duši i mome veslačkom telu. Isto tako sam i ustajao, posle nesvesti lišene bilo kakvih sanjarija, zaboravljajući istog trena osobene karakteristike svih tih često džombavih kaučeva, troseda ili jogi madraca koje sam pod sobom bezdušno tlačio.

Istina, kad sam bio sasvim mali za mene je bio fascinantan događaj kada je tapetar, izvesni uglađeni čika Vasa iz Srpskog narodnog

39


ačke

pozorišta, „pretresao“ naše kaučeve. Nisam se odvajao od nogara na kojima je on skalpelom otvarao izmučene otomane, vadio iz njih prašnjavu morsku travu, uklanjao požutele i iskidane uzice, pa zatim razrađivao naherene federe da ponovo dobiju standardnu uspravnost. Najviše me je impresionirala veština s kojom je ponovo zavezivao tu lelujavu konstrukciju opruga sa debelim kanapom koji je mirisao na kudelju. U toj mreži čvorova video sam kosmološku geometriju lišenu svake improvizacije i labavosti. Čika Vasa je bio majstor starog kova, radio je polako i odlučno, a kada bi zavezao tu čudotvornu mrežu nad savladanim čeličnim žicama nudio mi je da je isprobam skokom iz zaleta. Zatim smo polagali uglavnom staru morsku travu, baš tih meseci se nova teško nabavljala. Dok sam mu ja pomagao, gutajući prašinu svojim otpornim bačkim plućima, on mi je pričao zgode iz pozorišnog života i kako je pravio krevete od novina i tutkala (onda mu nisam verovao). Zatim je dolazilo kuckanje stotine ekserčića sa širokim glavama, da bi se postava, a zatim novi plavi mebl štof čvrsto zategli preko iznenada ponovo naraslog kauča. Kad su kaučevi osvanuli obnovljeni u punom sjaju i kada sam prvu noć legao na nešto tako novo, osetio sam miris svakodnevnog porodičnog prosperiteta.

Kasnije sam, kao što sam već naglasio, smatrao potpuno normal-nim što je „Jogi stigao“ – tako je valjda glasila reklama za novi „slovenački madrac“ u kome je čelične federe zamenila elastična plastična unutrašnja konstrukcija. I mislio sam da je napredak kod ležanja sasvim obična stvar. Pri tome ni do danas nisam razumeo „politizaciju“ te reklame – pa nisam razumeo zašto je jedan moj vickasti komšija pojavu Miloševića na srpskoj glavnoj sceni proko-mentarisao tim rečima: „Jogi je stigao!“

I danas vidim da se nude razni novi ležajevi. Nekadašnje holi-vudsko čudo, vodeni krevet stigao je i kod nas, pa sam ga probao nedavno u radnji – ništa naročito bez Merlinke. Vidim da se sada reklamiraju i neki „američki madraci“ – ali me cena nekako odbija, pa nisam hteo da ga opipam ni svojom stručnom rukom. Uopšte uzev, vidim da cela srpska nacija sada spava svojim dubokim snom

40

Dim

itrije Boarov

na užasno lošim kaučevima na rasklapanje. Jedom sam u gostima spavao na tom čudu sa nekim gvozdenim makazama, koje dobro funkcionišu, pa na vas odjednom iskoči ogromni ležaj za dvoje. Ali loš ležaj, sa koga stalno nekamo klizite i stalno ste ukezečeni zbog slabe federacije. Zato se valjda mladi naraštaj i vraća starim tvrdim kaučevima na preklapanje. Evo, pre neki dan mi je novi podstanar, mladi inženjer, uslovio zakup nabavkom takvog kauča. Odveo me je na Najlon pijacu u Novom Sadu gde takvih novih kaučeva ima dosta, po prihvatljivim cenama. Kupili smo jedan žuti, sa dosta čvrstine i širine, unajmili tricikl jednog preduzimljivog Cige, seli gore na kauč i ponosno krenuli u treći milenijum.

Vreme, 6. april 2000.

Veslanje

Kadgod hoću da osetim stari dah Dunava, pomešan sa onom čud-nom mešavinom mirisa katrana, laka i drveta, koja uvek ide uz čamce, drvene splavove i obalne hangare – odem u Danubius, ves-lački klub koji su gimnazisti i mlada gospoda Novog Sada osnovali još 1889. godine. Tu negde, kada je sve bilo pomalo drugačije nego danas, ali ne mnogo drugačije – počela je i završila se moja sportska veslačka karijera (pre 35 godina) u četvercu sa kormilarom.

Odmah da kažem, u takmičarskom smislu nismo napravili ništa, jedino je Vanja, kasnije, kada smo mi ostali odustali, bio prvak dr-žave i reprezentativac, veslao je na Bledu, u Luganu, itd. Zajednički, u četvercu, mi smo dogurali do Palića, bili prvi na vojvođanskom prvenstvu, ali odmah i diskvalifikovani, jer je naš mladi kormilar (bila mu je to prva trka) pogrešno shvatio sudije iz pratećeg čamca, pa je mnogo zasekao stazu (startovali smo na drugoj, a bili ubedlji-vo prvi – na četvrtoj stazi). No, nije mi žao što nismo postali neki asovi, za tako nešto u veslanju je potrebno neverovatno mnogo

41


ačke

muke, nadčovečanske upornosti i fanatične posvećenosti pobedi. Sve su to osobine koje su me, srećom, nadaleko zaobilazile.

Iz tog sporta, za razliku od nekih drugih, na primer, iz novinarskog – otišao sam taman na vreme. Napustio sam veslanje ne zbog toga što mi je bilo previše teško da svakog jutra ustajem u pola šest, odlazim na jednosatni trening, vraćam se kući na doručak, jurim u školu, zatim i popodne u šest odlazim na trening, trčim pet kilome-tara, veslam deset, a zatim dižem tegove (tonu ili dve najmanje, iz više puta, naravno), te da se oko devet izgladneo vraćam kući, je-dem pola frižidera i padam odmah u krevet, te spavam bez snova.

Napustio sam veslanje nekako gotovo prirodno, kada sam procenio da se na velikom novosadskom korzou dešavaju ipak zanimljivi-je stvari, kad smo počeli da filozofiramo na gelenderima ispred Banovine, kad smo otkrili kako je lepo ljuštiti preferans uz muziku sa Radio Luksemburga (on je tada bio popularniji nego što su da-nas Slobodna Evropa, Dojče vele, BBC ili Glas Amerike). Pa ipak, iako sam ga napustio bez žaljenja, veslanju dugujem mnogo, pa i danas smatram da je ono korisnije od tenisa, klavira, baleta i časova engleskog – zajedno (što je samo znak mojih neizlečivo nazadnih shvatanja).

Sećam se, kad smo prvi put došli u Danubius i kada su nas utovarili u veliku galiju sa 12 vesala, pomislio sam da odmah odustanem – jer mi se činilo da ću već posle dva tri zaveslaja ispustiti dušu. Tako je, u stvari, bilo stalno naredne tri godine – takmičarsko veslanje je čisti, esencijalni napor, napor na napor. To je prva dobra osobina ovog teškog sporta. Svaki zaveslaj moraš povući punom snagom, inače nemaš šanse. Pa kada ti se posle hiljadu metara čini da više nemaš ni trunke snage, čuješ da moramo dići broj zaveslaja sa 36 na preko 40 u minutu. Kako si posle srećan što si to nekako uspeo, a ostao živ.

Druga dobra osobina veslanja je u tome što ti se uvek čini da te ostali vuku kada ti je najteže. Zbog toga se u posadi stvori nešto drugačiji duh zajedničke sudbine od običnog drugarstva. Zbliži vas

42

Dim

itrije Boarov

zajednička muka. Na moje drugove je, istina, taj četverac ostavio dubljeg traga nego na mene. Jedan ima četvoro dece, drugi se ženio četiri puta, treći ima četiri preduzeća – a ja sam jedna od mnogih žrtava narodne izreke „uzdaj se u se i u svoje kljuse“.

Treća dobra osobina veslanja je što dobro naučiš da mrziš auto-ritete, to jest trenera. Sada mogu reći da nas je treniralo nekoliko izvrsnih ljudi i dobrih stručnjaka – no, pošto su oni smatrali da od nas treba da naprave pre svega ljude, normalno je da smo im pružali otpor. Problem sa svakim trenerom je u tome što od tebe traži više od onoga što možeš. Onaj ko nikada nije cedio svoje telo do kidanja, neće nikad razumeti bes koji morate osetiti prema komandama, podstrekavanju, podvikivanju, psovanju, pa i prema oskudnim pohvalama koje dobijate kada nešto postignete. U stvari, naučite da idete do kraja svoje snage, a da vas hvala ne zanima, već samo osećaj da ste i to izdržali.

Evo i četvrte dobre osobine veslanja. Nekako steknete neko ludo zdravlje koje možete da arčite nekoliko narednih decenija. Istina, hoće ponekad da vas uhvati neki grip ili išijas ili da se polomite u nekoj saobraćajnoj nesreći, ali to se događa i šahistima. No, na psihijatriji, bar u Novom Sadu, veslača ima samo među lekarima.

Nadasve, veslanje je jedan od najlepših sportova zbog toga što malo ko ko nije sedeo u čamcu, može zamisliti kako je tiho nad vodom u rano letnje jutro i kako tada miriše Dunav u senovitom, zelenom kanalu Šodroša.

Vreme, 15. jul 2000.

43


ačke

Šah iz novina

Pre pet-šest godina sa jedne terase na Paliću primetim (danas već pokojnog) Branka Čolanovića, nekadašnjeg uspešnog guvernera NBJ, kako na jednom kiosku kupuje nekoliko državnih novina i kako ih posle brzog prelistavanja odmah baca u kantu za smeće. Kad je prišao, požali nam se kako ni danas ni u jednim novinama nema nijedne šah partije. „Ništa drugo me više i ne zanima“, reče nam ovaj poznati monetarni stručnjak.

Ja sam Čolanovića u tom društvu najbolje razumeo. I po mom mišljenju, šah iz novina pruža vam veliko zadovoljstvo, mogao bih reći čak i veće nego šahovska partija sa nekim komšijom ili prijateljem, na klupi u parku, za kafanskim stolom ili u redakciji, sa kibicerima iznad glave koji večito nešto dobacuju. Jer, šah iz novina ima sve elemente jednog idealnog simulakruma borbe, rata, strategije, kreacije, destrukcije, romana sa srećnim krajem. Pa i politike i izbora, ako hoćete da budem aktuelan, mada to nije ono G 8 – G 17 plus. Sedite kod kuće, gledate kako su razmeštene izborne figure i čekate da celu stvar odigrate po novinama, kada se sve okonča.

Neki kažu da je suština šaha apsolutno drugačija, da je ona u direk-tnoj borbi dve ličnosti i dve drvene armije nad tablom sa 64 polja, te da se bez publike nikad ne može osetiti prava draž pobede u ovoj drevnoj igri. Oni koji zastupaju to stanovište ističu da šah bez konkretnog živog protivnika, koga možete merkati, kome možete pretiti, sa kojim možete voditi raznovrsne psihološke dvoboje, koga možete mrzeti dok stoji bolje ili mu se podsmevati dok mu rasturate poziciju – nije ono pravo. To jest, oni zapravo kažu da takozvani „kafanski šah“, koga mi svi zapravo igramo, predstavlja samu njegovu „socijalnu suštinu“, a koja, kao i kod svake igre, ima funkciju preživljavanja bez rizika.

Ja ne delim to stanovište, jer šah smatram suviše krvoločnom dis-ciplinom u kojoj se posle svakog poraza suviše jasno suočavate

44

Dim

itrije Boarov

sa svojim manama. Uzmimo pojednostavljeno sled užasa koji vas može snaći ako sebi postavite pitanje zašto niste svetski prvak u šahu. Prvo, ne možete se žaliti da su pravila šaha komplikovana – jer ona se u osnovi mogu ispisati u dvadesetak redova. Drugo, nikako ne možete reći da niste mogli uspeti zato što vam tata i mama nisu podarili brze noge, jake ruke, visinu ili težinu, ili bilo kakvu fizič-ku predispoziciju na koju sami niste mogli da utičete – a koja vas „objektivno“ sprečava da se razvijete u svetskog šahistu. Treće, ne možete naći ni ekonomsko opravdanje što vam šahovska karijera nije blistava, jer šahovske figure se mogu napraviti i od starog hleba, a u krajnjoj liniji nikakav fizički instrumentarijum vam za šah i nije potreban (on se može igrati i na slepo). Četvrto, ne pomaže vam ni izgovor da ste iz „malog nacionalnog grmena“ i da ne znate svetske jezike pa niste mogli da se dokažete na svetskoj razini. Jezik šaha je svetski i dosta je jednostavan. Peto, nikako se ne možete izgovoriti da niste mogli krenuti u šah, jer on ne donosi novac za život, a vi ste odgovorni za ishranu porodice. Naprotiv, svetski šah donosi dobar novac, pa je, na primer, svetski prvak za bekstvo iz građanskog rata u Jermeniji ladno iznajmio avion, za sebe i širu familiju. Da skratim, nema nikakvog izgovora za činjenicu da niste na rang listi prvih 100 miliona na svetu u šahu ili da niste svetski šampion, sem onog jednostavnog – da od vas ima mnogo, ili bar jedan pametniji. U tom smislu je šah deprimirajući – date sve od sebe, a vidite da je to tako malo, gotovo ništa, naspram onog drugog.

Zato je šah iz novina pravo zadovoljstvo. Čim ostanete sami u sobi i ugasite radio i televiziju – sa kojih se kao iz neke srednjovekovne ludnice stalno čuju podivljali krici vodećih političara i umašćenih poslaničkih pretendenata, koji urliču o nekakvim pobedama, prosperitetu, odbrani države i nacije, kuće i porodice, dok je sve u ovoj državi u potpunom rasulu, neredu i smradu, kao u nekom džinovskom azijskom klozetu – ako nađete neku šah partiju u no-vinama, možete se uključiti u bar jedan svetski događaj vrhunskog nivoa. Odmah znate i da ćete pobediti, da će igra biti na visokom nivou, i da nećete razočarati publiku. Naravno, ako su novine tačno prenele pregled partije.

45

Nažalost, većina urednika novina, a tu ni Vreme nije bolje, mrzi ša-hovske rubrike, a voli pisma čitalaca, u kojima vam časom pronađu da ste u dve ključne reči nekog teksta napravili samo dve teške omaške pravopisne i faktičke naravi – kao što se dogodilo meni sa „Danubijusom 1889“, što je trebalo napisati „Danubius 1885“.

Vreme, 7. septembar 2000.

Osnivanje stranke

Vidim ovih dana oglas na televiziji da neka nova socijalistička stranka poziva građane da dođu po „vrednosnu pošiljku“ i pone-su ličnu kartu da se usput potpišu pod izbornu listu te partije. Zaključujem – ovi su sasvim uprostili postupak kupovanja narod-ne podrške i nije ih sramota. Očigledno je reč o momcima koji su pronikli u suštinu ovdašnje politike. Možda u tom porivu koji pokreće neke ljude da osnuju organizaciju koja će napokon izvesti ovaj narod na pravi put ima i nečeg uzvišenog – što mi sa strane ne uočavamo i ne razumemo, pošto nas ne muče svenarodne nevolje ili smo jednostavno bez dovoljno energije, pa nam se čini da ne možemo pomoći u toliko odgovornim i teškim poduhvatima. Ili ne znamo kako se to radi?

Istina, jednom sam, pre sedam godina, sasvim iz blizine gledao kako se osniva nova politička stranka – u svojstvu honorarca. Bila je to ona hiperinflaciona 1993. godina, u jesen, kada su nam plate pale na nekoliko nemačkih maraka mesečno. U tom trenutku pozvao me je jedan dosta uspešan novosadski preduzetnik da se uključim u političku stranku koju je nameran hitno da osnuje. Kako je bila reč o čoveku koga sam slabo poznavao (pa nisam mogao „srpski“ da mu odgovorim) – izrazim zahvalnost što mi je učinio tu ponudu i objasnim mu da mislim da je prošlo vreme kada su novinari mogli biti partijski aktivisti, itd. Dakle, kažem mu da sam prinuđen da


ačke

46

Dim

itrije Boarov

odbijem njegov laskavi predlog i upitam ga, usput, koje će osnovne političke orijentacije biti njegova stranka.

Moj sagovornik se počeše po glavi, pa reče da je upravo o tome hteo sa mnom da se prokonsultuje – jer „novinari svašta znaju“. Pošto je već našao jednog sposobnog potpredsednika buduće stranke, inače vojvođanskog Mađara, on bi hteo neku stranku građanske, a ne nacionalne orijentacije. No, ako već ne mogu da uđem u ini-cijativni odbor za osnivanje te stranke, da li bih se prihvatio nekog savetničkog posla – on bi to pristojno honorisao. Tu sam se već za-interesovao – pa sam ga upitao šta bi taj posao podrazumevao. On mi za početak predloži, ni manje ni više, nego da napišem program nove stranke.

Do tog trenutka pisao sam doista svašta – ali program jedne stranke zaista nikada. Čak sam na jednoj vojnoj vežbi imao zadatak da kao pripadnik „plavih“ napišem preteće „okupatorske proglase“ koje bi snage „narodnog otpora“ (dakle „crveni“) noću cepale sa zidova i taraba. Pomagali su mi (ili ja njima) današnji glavni urednik NIN-a i budući direktor RTS-a – ali se stvar rđavo završila kada se naš džip direktno sudario sa oklopnim transporterom, a moji drugovi zavr-šili u bolnici (meni ništa). Pisao sam i deci svojih rođaka i prijatelja maturske i seminarske radove – i to iz raznih oblasti, od geografije do psihologije („daj, molim te, stvar je hitna, a vama novinarima je to lako“ – a vraga je lako). Pisao sam u vojsci žalbu jednom kaplaru koji je bio kažnjen zbog „samovoljnog udaljavanja“ – to jest noćio je kod neke devojke u obližnjem selu. Osnovna teza mi je bila da je čovek imao časne namere, ali je kapetan iscepao tu žalbu pred celim strojem i umalo da i ja nastradam (jer je desetar, u trenutku slabosti, priznao da sam je ja pisao, zarad ključa od oficirskog klo-zeta). Pomagao sam nekim zaljubljenim, a nepismenim drugovima da napišu nadahnuto ljubavno pismo, itd. Rečju, pisao sam svašta, ali stranački program do trenutka o kome vam pričam – nikada. Ipak, kad mi je osnivač stranke nabacio iznos mogućeg honorara, prihvatim pogodbu oberučke, iako je rok za izradu ideologije i stra-tegije nove partije bio sasvim kratak – do sutra.

47

Nabavim brzo nekoliko programa srpskih stranaka „demokratske orijentacije“, sednem za pisaću mašinu (predkompjutersko vre-me) i krenem redom – preambula, pa dalje. Sloboda, demokratija, tržište, obnova, budućnost, itd. Vidim ide mi, pa napravim nešto duži program od onih na koje sam se ugledao. Da mi poslodavac ne kaže da sam otaljao posao. Doista, kada sam mu odneo taj program „načisto“ otkucan bio je sasvim zadovoljan – no nisam siguran da ga je pročitao. Stranka je, ubrzo, osnovana sa dosta muke, jer se nije bio okupio dovoljan broj „osnivača“, tako da smo mi, koji smo se tu zatekli „po prirodi posla“, imali muke da savladamo ranije poručeno posluženje.

Osnivač stranke, da ovu priču privedemo kraju, imao je problema i oko prikupljanja potpisa za svoju kandidaturu za izbore, pa ga je ulazak u „izbornu koaliciju“ sa jačim strankama građanske i demo-kratske orijentacije (da bi se našao na njihovom spisku) – mnogo koštao (kako mi se opravdavao, kad mi nije isplatio dogovoreni honorar, već mnogo manji) – a narodni poslanik nije postao. Taj čovek, koji na žalost nije više među živima, nije imao hrabrosti da dâ oglas da će svaki potpis platiti „vrednosnom pošiljkom“ – a to bi ga izašlo jeftinije od spomenute koalicije.

Ja, inače, smatram da neuspeh te stranke nije bio programske naravi. Čak bih rekao da je ona imala program skoro isto toliko dobar koliko i ovih 18 stranaka koje su pod firmom DOS-a sada tako uverljivo pokupile narodnu volju.

Vreme, 7. decembar 2000.


ačke

48

Dim

itrije Boarov

Šetnja

Posle svakog „istorijskog događaja“ preporučujem duge šetnje. Tako u poslednjih 13 godina čuvam svoje i tuđe živce. Zato sam i protekli, zanimljivi vikend, kada su vadili Miloševića iz Užičke 11, uglavnom proveo šećkajući pitomim ulicama Novog Sada. Bilo je dosta pusto, narod zaseo kraj televizora, da vidi šta će biti, da li će neko da pogine baš pred njihovim očima i hoće li nekada omiljeni Vođa iz svoje tvrđave izaći sa lisicama na rukama. Bar je tako u američkim filmovima.

Svako je ovde, na ovom lepom Balkanskom poluostrvu, znao da neće gledati nekakav samurajski završetak ove sapunske opere. Mada se kod nas, uz gusle i rakiju, često priča o časti i dostojanstvu – niko nije sklon anahronim demonstracijama ljudske čvrstine, pa se to ne očekuje ni od nacionalnih vođa. Kod naših komšija Mađara, da ne potežem Japance, stvar je nešto drugačija. Na primer, 3. aprila 1941. godine, kada je mađarski regent Mikloš Horti doneo odluku da se pridruži Hitlerovom napadu na Jugoslaviju, predsed-nik vlade grof Pal Teleki je izvršio samoubistvo. U oproštajnom pismu napisao je: „Mađarska je pogazila reč o večnom prijatelj-stvu sa Jugoslavijom iz kukavičluka. Stali smo na stranu nitkova, bićemo lešinari – najprljavija nacija. Nisam to sprečio, kriv sam!“ Tako se ubio ovaj aristokrata bizarnih političkih nazora. Donosio je antisemitske zakone, ali mu se nisu sviđali fašisti. No, datu reč nije mogao da preživi, iako je bila reč samo o jednom diplomatskom međudržavnom ugovoru koji je potpisao. Kod nas takvo shvatanje časti baš nije rašireno. Uostalom, Srbi slabo stoje i sa aristokrati-jom, zbog nesrećenih istorijskih okolnosti i slobodarskog duha.

No, da se vratimo šetnji. Za mene je prava šetnja kad hodaš sam. Samo se tako može obezbediti puna koncentracija i puna posveće-nost lutanju. I važno je, ne žuriti. Čim vidite da neko Dunavskim kejom hoda brzo, jasno vam je da je reč o nekom infarktašu ili še-ćerašu. Ti ljudi su pod posebnim pritiskom i oni hodaju radi života. Ja hodam da mi prođe vreme. Zato volim duge šetnje.

49


ačke

Nekada, kada sam bio nešto mlađi, smatrao sam da je hodanje bez cilja besmisleno rasipanje energije. Naročito sam bio alergičan na duge šetnje, pošto sam vojsku služio u 141. pešadijskom puku JNA u Zagrebu, u društvu puškomitraljeza. Bože, što je bila teška ta gvožđušina – naročito prvih desetak kilometara. Mada svi tvrde da je služba u brdskoj pešadiji još mnogo gora, moje je mišljenje da je ona poljska, gde sam ja bio, najdosadnija i najteža – pošto je na ravnom krajolik uvek isti. Naročito kada vam se na pedesetom kilometru zamagli pred očima.

Srećom, nisam se poslednjih trideset godina, pored svih proteklih ratova, laćao oružja i nisam bio prinuđen da usiljeno marširam, pa sada dugo šetam, iako nemam psa, ni nekog drugog društva. Moj otac je, takođe, bio pristalica hodanja. No, on nije izlazio, nego je hodao po sobi, pa je mati jednom rekla da će zbog toga poludeti. To mu je ostalo iz zatvora. Mada je o tome vrlo malo pričao, jednom mi je objasnio da mu je tokom prvih pet godina čamovanja, koje je proveo u samici dugoj samo dva i po metra, upravo hodanje spaslo zdravlje. Razvio je bio tehniku okreta toliko, da je gotovo imao iluziju da je u pokretu bez ikakvog zastoja. Ja obično okrećem kod Futoške pijace, čim bacim pogled na ovu svetinju tržišne privrede. Onda ima više varijanti. Ili nazad istim Bulevarom oslobođenja, ili spletom uličica kroz Rotkvariju. U ovoj drugoj varijanti zavirujem u osvetljene prozore, da vidim da li je TV prenos nekog istorijskog događaja završen. Uglavnom vidim sirotinjski nameštaj. Otac po-rodice u poluležećem položaju na kauču, okolo deca – a televizor radi li radi.

Iako se iz hobija bavim istorijom i mada sam novinarski radnik svih ovih poslednjih 13 godina, kada su navodno istorijski događaji sustizali jedan drugi, ne mogu da se pohvalim da su se oni buk-valno odigravali pred mojim očima. Na primer, kada se raspadao SK Jugoslavije na 13. kongresu, tokom prva dva dana sam potrošio sve pare od dnevnica, pa sam morao da se vratim u Novi Sad pre čuvenog odlaska Slovenaca iz Sava centra. Moram da priznam da sam i 5. oktobra 2000. godine prilegao posle ručka da dremnem,

50

Dim

itrije Boarov

a kada sam se probudio video sam na televiziji da gori Savezna skupština i zaključio da je demokratija pobedila. Tako, već sasvim navikao da se istorija događa bez mene, jer iz nekog razloga nisam ni kreator istorije, a, nažalost, hronično ni direktni svedok, mada se bavim (tobože uzbudljivom) novinarskom profesijom, dočekao sam i ovaj „poslednji čin“ Miloševićeve ere, između 30. marta i 1. aprila, uglavnom šećkajući. I najmanje me je proganjalo pitanje šta će se dogoditi u Užičkoj 11 i hoće li Milošević i družina „lasno poginuti“ braneći svoje patriotske ideje – već sam najviše saučes-tvovao u tegobama svojih kolega, koji su 36 sati dreždali što pred Rezidencijom, što na Topčiderskoj zvezdi, što pred Palatom prav-de. Novinarstvo se vraća izvornim vrednostima – to jest, dobrim nogama. Zato ja stalno šetam.


Que passa la casa

Pišući prošle sedmice jedan mučan tekst o manipulacijama sa sta-rim jugoslovenskim dugovima u Londonskom klubu, u trenutku kada sam prošao kroz prašumu podataka, imena stranih firmi i domaćih mešetara i kada sam to nekako sročio u članak koji nije lako čitati – pomislio sam da na kraju, radi zabave čitalaca, u entre fille izvučem jedan mali kalambur, koji mi je („genijalno“) pao na pamet kad sam primetio da je izvesna tršćanska grupa La Casa svojevremeno kupila 45 miliona dolara nominale jugoslovenskog duga na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti – pa me je ime te firme varljivo podsetilo na ime kafeterije preko puta Narodne banke Srbije, u ulici kralja Petra, za koju sam uvrteo da se upravo isto tako zove – La Casa.

Sat, dva pošto sam tekst poslao iz Novog Sada, gde „daleko od razuzdane gomile“ živim već 53 godine, odmah posle ručka, bri-

51


ačke

sanja sudova i prepuštanja fijesti – uhvatila me je izvesna nesigur-nost – da li se ta kafeterija doista zove La Casa? Uplašio sam se da se, na primer, ne zove La maison, kao jedna krčma podno Sremske Kamenice, te da će moj kalambur otići u prazno. Na trenutak sam oprezno pomislio da sam moguće u nekoj La Casi možda sedeo na nekom drugom mestu u Beogradu, pa sam je sada podsvesno „nasilno“ prebacio na mesto koje bi odgovaralo mojoj „vickastoj“ zamisli (sada čujem da La Casa doista postoji u Beogradu, ali ne tamo gde je to meni bilo potrebno). Ili mi se u podsvest ušunjala novosadska (La) Casablanka koja je preko puta Trandafilkinog Ženskog konvikta, pa je sada sanjam u jednoj monetarnoj priči?

Zbog svega toga sam iz svog novosadskog stana nazvao kolege iz redakcije Vremena u Beogradu i zamolio ih da provere da li se kafeterija preko puta Narodne banke Srbije doista zove La Casa. Oni su to i učinili i došli su do informacije da se ona zapravo zove Que passa, pa su jednostavno, ne javljajući mi ništa, valjda da me ne probude, u mom entre filleu zamenili La Casa sa Que passa (i u naslovu, naravno). No, tršćanska grupa La Casa se ne zove Que passa – a nijedna grupa Que passa, koliko je zasad poznato, nije trgovala jugoslovenskim obligacijama – pa ni vlasnik te kafeterije preko puta Narodne banke ne može ni u jednoj aluzivnoj igrariji biti nabeđen da je sklon da svoju tablu premesti i na drugu stranu ulice – na trezore naše centralne banke. Jednostavno, umesto kalambura za zabavu čitalaca, dobili smo budalaštinu koju je nemoguće suvis-lo objasniti – a pošto sam se pod tu budalaštinu ja potpisao, lično i iskreno se izvinjavam vlasniku Que passa, tršćanskoj grupi La Casa i čitaocima.

Neki mladi, savesni novinar verovatno bi debelo odbolovao ovu budalastu nesreću, no, pošto sam u proteklih 30 godina novinar-skog rada već mnogo puta bio u sličnim nezgodama i ispadao idiot pred očima jako mnogo sveta, najčešće sopstvenom, a ponekad i tuđom nesmotrenošću – rešio sam da ni ovoga puta ne svisnem od sekiracije, mada je uvek lakše podneti tuđe, nego svoje sopstvene gluposti. Tešim se i time da je novinarski posao infantilan već po

52

Dim

itrije Boarov

samoj svojoj prirodi – jer se u načelu ozbiljno bavi toliko nesavr-šenim stvarima kao što su ljudski postupci i njihove ideje – pa bi u tom svetlu bilo sasvim pretenciozno žderati se zbog iskazane sopstvene neozbiljnosti. Uostalom, eto nove zgode sa kojom će se zabavljati moje kolege – i već zamišljam kako će me, kada dođem u Beograd i sednem na piće kod La Case, neko od njih upitati: „Que passa stari moj?“


Majstori

Ako nekim slučajem shvatite da je samo naizgled najjeftinije biti „sam svoj majstor“ kad su u pitanju samo naizgled jednostavni zahvati – poput krečenja stana, farbanja drvenarije, reparacije kauča i rekonstrukcije kupatila, postavlja se važno pitanje – pitanje izbora majstora. To je mnogo ozbiljnije pitanje od, na primer, svake gla-sačke odluke na političkim izborima – na kojima nema šanse da ne pogrešite. Kod izbora majstora vi ste u položaju kadrovika, pa se uvek uveravate kako ni tim moćnim ljudima nije uvek zabavno – jer nije uvek lako naći pravog čoveka za određeni posao, tim pre što su prošla ona stara socijalistička vremena kada je već uspeh bio i naći nekog vodoinstalatera, električara, molera ili stolara, koji je spreman da nešto zaradi, kad mu prođe radno vreme u fabrici ili zadrugi. Danas je izbor daleko širi, ali je problem u tome što je pravih majstora za klasične zanate sve manje.

Kad je reč o majstorima koji treba da vam urade nešto što treba da vam doista olakša i ulepša svakodnevnicu – „kadrovska odluka“ je veoma bitna, jer može da vam se desi da natrčite na nekog koji će vam upropastiti nerve i tekući život čak mnogo više od porodice ili svih nacionalnih pesnika zajedno. Problem je u tome što vam se može dogoditi da angažovani majstor krene posao pa nestane na

53


ačke

neodređeno vreme, da u pola posla ponovo otvara pitanje već od-ređenog honorara, da traži previše konverzacije, da insistira da mu nabavljate doručak s kojim nikad nije zadovoljan, da mu svakih pola sata treba donositi pivo, da je sklon da ošljari u poslu, a da pri tome još stalno insistira na komplimentima i večito ogovara svoje prethod-nike, arhitekte i konstruktore, da krade nabavljeni materijal i da, što je inače najgore, zapravo ne zna da uradi ono čega se prihvatio.

Pri izboru majstora najčešće sam bio srećne ruke, pa se otuda usuđujem da čitaocima ponudim nekoliko saveta. Istina, preskočiću neke vanserijske slučajeve, poput onog koji sam imao sreće da do-živim pre desetak godina – prilikom poslednjeg farbanja drvenarije. Naime, tada sam uspeo da angažujem jednog sjajnog gluvonemog molera koji ne znam kada je i šta doručkovao, a ni vodu nije pio tokom čitavog dana. Taj neobični čovek dolazio je u ranu zoru, hvatao četku i ritmički mumlajući nešto sebi u bradu radio po či-tav dan – ne obraćajući pažnju na domaćina. Posle sam saznao da mu je sin bio na nekom od naših krvavih ratišta (odakle se vratio obogaljen), da mu je žena teško bolesna i nepokretna, a takođe gluvonema, da mu desetogodišnja ćerka vodi celu komunikaciju sa strogim državnim i zlobnim komšijskim okruženjem, da ga ganjaju razne administracije i inspekcije, da živi u teškoj oskudici i da ga prate mnoge životne nesreće. Mislim da mi on sam to nikad ne bi rekao, čak i da je mogao da govori.

To je bio majstor koji je ogroman posao obavio za bagatelni honorar, koji sam, postiđen, morao lično da uvećam u okviru, opet, svojih skromnih mogućnosti. No, to je doista retkost – da nađete majstora kome faktički ne možete prenositi raznovrsne dodatne zahteve za posebnu obradu nekog predmeta i preko koga niste prinuđeni da slušate „priče iz naroda“, pogotovu ovog našeg, koji je o svemu obavešten, koji sve zna i razume i koji o svakom svetskom pitanju ima nepokolebljiv stav.

Kad je reč o savetima za izbor majstora, jedan veoma bitan, na ža-lost, primenljiv je uglavnom samo u Vojvodini, a ne i u celoj Srbiji ili

54

Dim

itrije Boarov

Crnoj Gori – jer uglavnom samo u toj pokrajini možete sve majstore deliti na majstore-Mađare i one sa kojima ćete najverovatnije imati problema. U stvari, ako majstor ima mađarsko, rusinsko ili slovačko ime – odmah ga uzimajte, jer se tako šanse da pogrešite bitno sma-njuju. Mada i sam spadam u teoretičare izvanredne domišljatosti, visprenosti, kreativnosti, lepote i dostojanstva dinarskog tipa „našeg čoveka“ i mada sam pri tome još i tvrdi protivnik fašisoidnih ideja o kolektivnim osobinama pojedinih nacija – moram da priznam da prilikom izbora majstora pravim izvesnu devijaciju oko tog načelnog stava. Jer, nekim slučajem, obično su majstori koji u detinjstvu nisu pili „zdravu planinsku vodu“ iz našeg prelepog krajolika, ispadali nekako prilježniji poslu, imali profesionalniji odnos prema ugovo-renoj obavezi i urednije se odnosili prema mestu akcije.

Ne treba suviše da se oslanjate na informacije o formalnom „obra-zovanju“ majstora koga angažujete – jer i sami znate kakav je bio naš obrazovni sistem, dok nije reformisan veronaukom. Neke izvanredno dobre molerske, vodoinstalaterske ili stolarske radove, kod mene ili kod mojih pijatelja, izveli su diplomirani fizičari, prav-nici, mašinski inženjeri, politolozi, istoričari, pa čak i jedan, neka-dašnji, ideolog i izvršni sekretar jednog visokog komiteta. Najčešće u tim slučajevima nije bila reč o pogrešno izabranoj profesiji, već o siromaštvu i malim platama u glavnoj službi. Ja smatram da je odluka nekog čoveka da se prihvati i nekog fizičkog, majstorskog posla, posle radnog vremena na nekom bedno plaćenom „intelek-tualnom zanimanju“, već jedan znak moralne odvažnosti i lične odgovornosti prema životnim izazovima – i sklon sam da verujem da su takvi ljudi najčešće dobri u svakom poslu.

U stvari, kad bolje razmislim, izbor majstora i nije toliko važan i većina naših majstora i nisu loši, ako vi sami niste zakeralo i ako im niste stalno za vratom. Moj slučaj je negde na sredini – ne mešam se u tuđ posao, ali volim satima da gledam kad neko drugi nešto vešto radi i kada iza njegovog posla nešto zablista, poput lepo oblepljenog kupatila sa sjajnim pločicama. U mom novinarskom zanatu – toga nema.

55


ačke

Uzgred, mešajući lopatom malter u tesnom hodniku moga stana, jedan od mojih majstora je izjavio da je onaj koji je izmislio meša-licu za beton zaslužio Nobelovu nagradu.


Septembar

Svako ko se drži onog slogana „ceo život za godinu dana“, mogao bi kada zađe u pedesete reći – sada sam u septembru. Naravno, ako mu se umire oko sedamdesete. Dakle, ako ste u pedesetim i ako ste pri tome lepi, berićetni i blagi, onda ste u septembru, koji se, na žalost, baš primiče kraju.

No, ako ste uspeli da odolite brigama oko ustavne povelje, koje su toliko mučile saveznu birokratsku mašinu, i ako ste se odavno reši-li za koga ćete glasati na ovim predsedničkim izborima u Srbiji – i ovaj septembar vam je mogao biti prekrasan – sa kosim suncem u svežim jutrima, sa nešto plahe kiše u noćima u kojima se dobro spava (što je u septembru možda i najvažnije).

Naime, u septembru ste se po pravilu već rešili gnjavaže s letova-njem ili ste već preboleli okolnost da i ovoga puta niste videli more. U ovom mesecu već ste savladali letnje iluzije da su vam prihodi sada u nešto boljem skladu sa izdacima, a lavina dolazećih troško-va naprosto vas tera da udarite brigu na veselje. Nije bilo mora i planine, deca i studenti kreću na besplatno školovanje, nakupilo se neplaćenih računa, sporadični prihodi još sporadičniji, ogreva više na televiziji nego na stovarištima, struja skupa, ali, na drugoj strani, tu je gomila zimnice koju ste već pažljivo poslagali po orma-nima. Zar nije i ministar trgovine nedavno na pijaci ustvrdio da je ove godine paprika jeftina i crvena, a baš vi ste je možda dobili još jeftinije. Među malo stvari koje mi se dopadaju u mojoj jedinoj domovini, a što smatram da predstavlja našu „komparativnu pred-

56

Dim

itrije Boarov

nost“ prema, na primer, Boliviji i većini drugih domovina, to je da nam cela zemlja u septembru miriše na pečenu papriku.

Ima u septembru i drugih lepih događaja. Oni koji imaju vinograd, a ne moraju lično da ga obrađuju, posebno uživaju u septembru kad su berbe grožđa i to je verovatno najlepša radna svetkovina još od paganskog doba. Istina, srećem neke prijatelje posle berbe grožđa koji mi se žale na teške, sedmodnevne glavobolje, mada je reč o ljudima koje nikad nisam ni video mimo kafane, tako da ne znam ni koje su visine. To je od previše starog belog i crnog vina (a te dve vrste smatram ponajboljim), a ne od mladog vina ili šire.

S tim u vezi čujem da je i ove godine bilo veoma lepo na grožđe balu u Sremskim Karlovcima i na Brankovom Stražilovu (proči-tajte ponovo „Stražilovo“ Miloša Crnjanskog) – pa sam se i ove godine zarekao da to veselje sledeći put neću propustiti, mada me još od gimnazije stalno muči sećanje na neugodnu okolnost da sam upravo tamo, na prigodnom vašaru, izgubio jedan Darvil sat na ruletu.

Septembar u Beogradu i Novom Sadu, pa i u ostalim našim varoši-ma ne mogu da pokvare ni okasneli radovi po ulicama, pa ne možeš nigde proći kud si naumio. Jer, ima i drugih staza osim trotoara. Preporučujem šetnje kroz Frušku Goru, gde „lisje već odavno žuti i dole veće pada“, kažu od kiselih kiša, ali baš u septembru nekako ima najlepše boje. Ove godine nisam stigao to da proverim, mada mi je Fruška na dohvat ruke i mada sam je nekoliko puta čežnjivo posmatrao iz ligištula kraj vikendice koju je izgradio moj pokojni otac. U tu vikendicu svakog septembra odnosim višak knjiga koji mi se nakupi u stanu – pa sam tamo baš smestio i Žan-Pol Bledovu monografiju o Francu Josifu.

Spominjem ovog vladara samo zbog toga što sam iz te knjige zapam-tio da je on svake od 70 godina, koliko je vladao, baš u septembru uvek odlazio na vojne manevre koje mu je u lepim brdovitim kra-jevima priređivala čuvena carska vojska koja za tih 70 godina nije ostvarila praktično nijednu vojnu pobedu – ali su njeni oficiri bili

57


ačke

lepo obučeni. Uopšte uzev, bio je zanimljiv car Franja Josif – svih sedam decenija vladavine kao zakleti konzervativac bio je prinuđen da stalno popušta liberalima – a kad im je potpuno popustio i uveo opšte pravo glasa, Habsburška imperija se ubrzo raspala.

A kakva je bio antisrpska, odnosno antihrvatska zloća vidi se i po tome što je još kao mladić pored maternjeg nemačkog naučio i francuski, talijanski, mađarski, češki i poljski jezik – dakle sve jezike u upotrebi u svojoj carevini, osim našeg (tu je sličan našem pretendentu). A kako je bilo teško živeti pod Francom Jozefom lako ilustruje činjenica da je i njegovo svečano ustoličenje na presto počelo još u 8 sati ujutro (ej, 8 sati ujutro) u Olmoucu, 2. decembra 1848. godine.

Dodajmo još da septembar ima i svoje užasne katastrofe, poput one njujorške prošle godine ili one palestinske od pre dvadeset godina (posle koje je stvorena teroristička organizacja „Crni septembar“, a posle nje i ona grčka). Pa ipak, sve to ne može da uzdrma sep-tembarsku smirenost, koju većini ljudi valjda nameće olakšanje što su proleće i leto već prošli. Ako ipak niste smireni, odslušajte onu čuvenu stvar – „Pariz u septembru“ (mora da postoji takva pesma), a ako vam ni to ne pomogne, pokušajte sa onom slatkom pesmi-com – „To je samo mesec od papira“, a svejedno je da li je imate u izvođenju Net King Kola ili Ele Ficdžerald.

Vreme, 26. septembar 2002.

58

Dim

itrije Boarov

Geografske karte

Nedavno sam po povoljnoj ceni u antikvarnici kupio jedanaest to-mova Vojne enciklopedije, koja je u Beogradu izdata 1958. godine – i kada sam tih 30 kila kunsdruka jedva dovukao kući, na uobičajeno ženino pitanje – „da li si ti normalan?“, odsečno sam odgovorio: „Ima u njima dobrih geografskih i istorijskih mapa!“. Jer, mojima je poznato da obožavam sve vrste karti – od ratnih do klimatskih, od gradskih do nautičarskih – i zbog toga imam obećanje da će mi biti dozvoljeno, čim dođem do neke sopstvene radne sobe, da njene zidove „obložim“ mapama. Nekako, to je bar moj osećaj, kad uđete kod nekog lica iza čijih leđa je neka velika geografska karta – odmah znate da je reč o ozbiljnom javnom posleniku koji se, na neki način, svojim poslom bavi na strateški način.

Moji motivi, istina, nisu od takvog društvenog značaja i pre bih ih mogao objasniti neutaženom žeđi za putovanjima ili stalnom potrebom da se što bolje orijentišem u zanimljvim događajima, u kojima po pravilu ne učestvujem. Mogao bih ovim hipotezama, nategnuto, dodati i jednu gotovo podsvesnu potrebu da na svet gledam sa visine, pa me otuda privlače svi tlocrti. I ne pravim pitanje oko toga je li korišćena Vernerova, Apijanova, Merkatorova ili Delilova projekcija.

Lično mi se najviše sviđaju Apijanove karte, a to su one gde su šume obeležene malim drvećem, a planine manjim ili većim bro-jem nacrtanih brežuljčića. Uzgred, moram da primetim da su Srbi i u kartografiji užasno kasnili za svetom, pa je ing Bugarski prvu kartu Srbije „nacionalne izrade“ nacrtao tek 1845. godine, dakle – 1700 godina posle Ptolomejeve karte sveta.

Pošto u stanu, dakle, nemam gde da proširim velike karte sveta, kontinenata i šire i uže otadžbine, u svojim ličnim, dokoličarskim proučavanjima oslanjam se na geografske atlase i karte manjeg for-mata. Otkako mi je tetka Vlasta uzajmila jedan sjajni Bertelsmanov atlas, u stanju sam da moguća (a možda i buduća) putovanja pripremim veoma temeljno i ne može mi se dogoditi da pomešam

59


ačke

Povlen sa Maljenom, što je moguće kod naših suviše nepreciznih mapa (pa voziš preko neke planine, a ni ne znaš šta prelaziš).

Naravno, kada su karte u pitanju, nikada ne možeš sve imati. Sećam se, na primer, da sam se mučio prilikom čitanja Hakslijevog Kontrapunkta ili Darelovog Aleksandrijskog kvarteta, jer i dan da-nas nemam gradske planove Londona i famozne, prastare varoši na ušću Nila, dok sam neku Ladlamovu špijunsku konfekciju čija se radnja odvijala između Filhelm štrase u Berlinu i Avenije Mon Blan u Ženevi pratio sa lakoćom, jer su se zapleti odvijali takoreći pod mojim prstima na gradskim kartama.

Tu pasiju posmatranja prostora i šematski ilustrovanih događaja na zemljinoj plohi stekao sam još u osnovnoj školi, valjda još preko prvog udžbenika istorije, kada sam od stranice do stranice mogao sa zadovoljstvom da pratim kako se širila Nemanjićka župani-ja – sve do Dušanovog carstva od Dunava do Epira i Tesalije. Tek kasnije sam shvatio da ljubav za istorijske političke karte može biti veoma opasna kod onih kojima je mozak stao još u osnovnoj školi, dok im je, suprotno tome, „vlasna moć“ narasla do viška oklopnih divizija. Pogotovu ako su dočuli za onu staru nemačku izreku da „geografija daje oči istoriji“ – koju je Bonaparta kasnije preveo u čuvenu rečenicu: „Politika jedne države je u njenoj geografiji“.

Moglo bi se to, gledajući ove naše „ustavne poveljaše“, reći i (naiz-gled) obrnuto – kad jedna država nema geografiju, nema ni politiku. No, neko će reći da je na raspolaganju ostala „humana geografija“, kako se danas naziva mitska podloga za borbu za „etničke terito-rije“, koju prate bubnjevi neke „patuljaste geopolitike“ – a koja je toliko omiljena po našim akademijama i kafanama.

Među malobrojnim tekstovima objavljenim na našem jeziku, koji na precizan način objašnjavaju evropsku povest interakcije geografije, to jest mapa, sa milionima sitnih ljudskih sudbina, mogao bih da pre-poručim tekst Imrea Paskea „Morfologija Srednje Evrope“, koji je pre-veden sa mađarskog i objavljen u novosadskom časopisu Habitus, još 1999. godine. Kao u nekoj sjajnoj šahovskoj minijaturi, Paske će vam

60

Dim

itrije Boarov

na svega četrdesetak stranica sažeti vekovnu hroniku raznovrsnih ob-lika „geografskog determinizma“, to jest međuuslovljavanja geografi-je, politike i istorije i, ako ga dobro budete razumeli, istovremeno će vam razbiti iluziju da je u tom međuuslovljavanju bilo šta bilo čvrsto i doista neizbežno. A iza mnogih „reinterpretacija“ geografskih celina, dodajem ja, ti prostori su ostajali posuti leševima.

I dok čitate taj tekst, prateći osnovne ideje čuvenih geografa i/ili geopolitikologa (od Monteskjea, Himlija, Partša, De La Blaša, De Martona, Krečmera, Telekija, Burdijea, Nalkovskog, Romera – sve do Pjera Žorža ili Mišela Fušea) – teško se možete oteti utisku da je sa etničkom geopolitikom napokon u Evropi završeno, da je ta geo-politika prva žrtva globalizacije – jednostavno, da je klasična evrop- ska interna geopolitika, srećom, konačno mrtva. Sada je glavna geo-logija – i jedino su važne satelitski snimljene geološke karte.

To naravno ne znači da treba zaklopiti sve atlase i urolnovati sve šarene karte sa milionima prekrasnih toponima, jer ako imate do-bru mapu, još nije kasno da krenete na put preko najviših prevoja Kilimandžara.


Heksenšus

Doskora sam veoma zavideo prijateljima koje je s vremena na vre-me hvatao neki heksenšus u krstima, pošto sam smatrao da svi ti razni išijasi, pomereni ili olabavljeni diskusi u leđima koji izazivaju delimično ili potpuno „ukočenje“ predstavljaju skupinu plemenitih bolesti koje daju izvesnu dostojanstvenu crtu gospodi u najboljim godinama. Naime, reč je o tegobama koje (najčešće) džentlmeni-ma daju sjajan izgovor za izbegavanje plebejskih fizičkih poslova, a manje više ih ne ometaju u bogatoj intelektualnoj aktivnosti i dubinskoj samoretrospekciji. Dok su se ti moji prijatelji, zbog izne-

61


ačke

nadnog heksenšusa, nalazili bar za izvesno vreme u centru pažnje i nežne brige svojih porodica i saradnica, povlačili se u tišinu svojih biblioteka i ostavljali sve obaveze na stranu – meni, nikad ništa, pa sam večito vuglio kofere ili mreže sa velikim pijačnim pazarom, pomerao ormane ili zadizao kaučeve, gurao komšijske automobile koji neće da upale, izvlačio televizore ili veš mašine do majstora i učestvovao u svim selidbama svojih drugova i suseda.

No, kada dovoljno dugo pripadate „defetističkoj inteligenciji“ sa „misionarskim ambicijama“, koja „tvrdokorno odbija da prizna de-mokratski potencijal srpskom društvu nakon demokratske revoluci-je od 5. oktobra i komično tvrdi kako se tada zapravo ništa suštinski nije dogodilo“ (nije Lenjin, nego Slobodan Antonić), sve u agresiv-noj borbi za vlast i znamenja „poglavica“, pod vidom borbe protiv nacionalizma, a u stvari sa pozicija marksističkog elitizma i na leđi-ma svetskog imperijalizma i globalizma, onda će i vas bog nagraditi nekim heksenšusom, što se upravo i meni nažalost posrećilo.

I mene ovih dana zadesi ta otmena boljka i sada, gle čuda, eks-presno menjam stanovište glede njene poželjnosti, ali razlozi nisu ideološke, već životinjske naravi. Naime, mi plebejci sa „lavljim srcem“, lako podnosimo odsustvo intelektualnog uspeha, porodič-ne pažnje i društvenog priznanja, zarad fizičke spremnosti da se „stigne i utekne i na strašnom mestu postoji“.

Jeste da vam heksenšus, prilikom svakog pokreta, na lice navlači otmeni izraz melanholičnog bola, kakav Đinđić sa lakoćom postiže prilikom poslednjih govora o dvostrukim aršinima Saveta bezbed-nosti na Kosovu i u Republici Srpskoj, (a da o tom čuvenom izrazu kod Koštunice, kad god se spomene žalosna sudbina pravnih ins-titucija i demokratskih pravila u današnjoj Srbiji – i ne govorim) – ali moja nedovoljno negovana duša ne vidi vajde od tog izraza. Jednostavno, ne umem da iz heksenšusa izvučem ono što mi se čini da drugi izvlače, a i (jedva) hodam – bez gore spomenutog dos-tojanstva, nekako ukezečen, iskikećen, naheren i zakovrnut (istina, unapred, valjda prema Evropi). Mislim da mi je bilo lakše kada sam

62

Dim

itrije Boarov

polomio desetak rebara u nekoj saobraćajki, nego sada kada ne vidim razloga zašto me je uvek pouzdano telo izneverilo iz nekog unutrašnjeg razloga. U stvari, ti nevidljivi „unutrašnji neprijatelji“, tek sada shvatam, mogu čudo da naprave i da vas „ukoče“ baš onda kada morate biti spremni na maksimalne reformske napore.

Stalno sebi postavljam pitanje zašto me je „steglo“ baš sada kada nisam ozebao, kada nisam ništa teško vuglio, kada nisam činio nagle pokrete ili dobio neki iznenadni udarac. Teško mi je da prihvatim da je „ukočenje“ mogao izazvati nekakav psihički stres, pošto spadam u onu veliku grupu naših dosta primitivnih ljudi koji i inače ne veruju u moć svesti nad materijalnom stvarnošću. Kad pogledam vesti koje sam uočio u danu kada me je „uhvatilo u krstima“ (dosta nisko), jedino što bi u tom smislu došlo u obzir bila bi informacija da su vođi Udruženja industrijalaca, na čelu sa g. Karićem, potpisali sporazum sa srpskim sindikatima, koje su predstavljali g.g. Smiljanić i Čanak – u kome su i radnicima u privatnim preduzećima čak priznata osnov-na ljudska prava, pa i pravo na štrajk. No, ovaj „istorijski sporazum“ mogao je kod mene izazvati samo „pozitivan stres“ (pošto i sam ra-dim u firmi u privatnom vlasništvu), pa sa indignacijom odbacujem svaku teoriju o povezanosti psihe i leđa u mom slučaju.

Kad bolje razmislim, sumnjiva je i teza da je heksenšus samo bolest gospode, jer nije „Bolanog Dojčina“ ispevao nekakav akademik, nego verovatno neki narodni pevač koji je patio od heksenšusa, pa je svog junaka uvio u platno „od bedara, do vitih rebara“ da mu se „kosti ne razminu“.

Moj doktor za leđa i kum, dr Srđan Soldatović (s kojim sam, inače, proveo osam godina u istoj klupi u osnovnoj školi i gimnaziji) stal-no mi prebacuje što ne vežbam trbušnjake koji kičmu drže u „feder poziciji“ što sprečava većinu kičmenih tegoba (slobodno prevodim njegova objašnjenja na sopstvenu terminologiju). Ispada da je vaša kičma tim više izložena rizicima – što je uspravnija. Eto najzad objašnjenja moga heksenšusa. Odmah mi je lakše.


63


ačke

Kabinet

Pre neki dan sam obeležio 35. godišnjicu novinarskog rada. Povređen što se te značajne obljetnice baš niko nije setio – na svečani ručak nisam pozvao nikog, pa sam sam samcit otišao na riblju čorbu u jednu zgodnu kolibu iza Oficirske plaže, podno Petrovaradina. Do prigodnog pozdravnog govora nije došlo, jer se manifestacija nije odužila.

Svodeći tom prilikom negativnu stranu svog profesionalnog bilansa shvatio sam da sam svašta u životu postigao, ali se nikad nisam uzdigao do sopstvenog radnog kabineta sa sekretaricom, a baš to sam uvek želeo. I nije to baš neki veliki neuspeh, tešim ja sebe, jer sam večito radio u novinarstvu, a u Srbiji malo ko i od glavnih urednika ima svoju sopstvenu kancelariju, a novinari po pravilu sede jedno drugom na glavi.

Glede kabineta, istina, počeo sam dobro, jer sam još potkraj 1968. godine, bio postavljen za v. d. glavnog i odgovornog urednika Indexa, studentskog lista Novosadskog univerziteta (gde sam nasle-dio mog starog druga Stevu Nikšića, koji me je nešto ranije ubacio u tu redakciju, uprkos ogorčenom otporu celog tadašnjeg student-skog rukovodstva). No, teško bi se tu moglo govoriti o nekakvom radnom kabinetu, jer je u to burno vreme „studentskih gibanja”, u toj kancelariji po ceo dan zazjavalo pet šest mojih saboraca za „iz-vorni Marksov kurs”, koji je bio načas pokušao da napusti ondašnji režim. Počevši novinarsku karijeru praktično odmah kao glodur, posle sam pretežno nazadovao – pa do nekog kabineta nikad nisam ni stigao. A nekako mi je to bila želja – jer od rođenja ni kod kuće nikad nisam imao svoju sobu, mada sam bio jedinac.

Neki obožavaoci Miloševića kasnije su moje zalaganje za auto-nomiju Vojvodine objašnjavali „pohlepom za nekim kabinetom u Banovini”. Ni sami nisu verovali u tu objedu – pa i ne znaju koliko su bili u pravu. No, pohlepa je jedno, a moje realne mogućnosti su druga stvar – pa sam već bio potpuno digao ruke od eventualnog

64

Dim

itrije Boarov

kabineta u Banovini, jer sam nekako nespreman da se izložim na-rodnoj volji na izborima, a još sam nespremniji da u ovoj krajnje ozbiljnoj situaciji uzmem na svoja nejaka pleća istorijsku odgovor-nost za sudbinu ma i neodvojivog dela Srbije, to jest Vojvodine – iako je to, dakako, daleko manje odgovorno od onoga što nose naši celodržavni lideri u Beogradu.

Stari gospodin slučaj je, međutim, namestio da mi se umalo ta želja ostvari. Naime, pošto je meni i koleginici Mileni Putnik zapalo da napišemo jednu knjigu o najnovijoj istoriji Novog Sada (fin de siec-le na Dunavu), šef Čankovog kabineta, moj stari prijatelj Nikola Nikolić (opet jedan bivši glavni urednik studentskog Indexa) po-nudi nam da se na dva meseca uselimo u prazan potpredsednički kabinet na spratu onog prekrasnog zdanja Skupštine Vojvodine – te da tamo intervjuišemo junake naše buduće knjige. Šele, to je nadimak g. Nikolića, nas odmah i odvede i useli u taj prekrasni kabinet – sve prostrano, plafon visoko, terasa idealna za proleće (od televizora, istina, neko ukrao daljinski).

Fasciniran činjenicom da sam se bez ikakvih zasluga uselio, bar na dva meseca, u kabinet u Banovini – odmah sam tu dobru vest raz-glasio prijateljima. Samo jedan me je obzirno upozorio: pazi da ti se ne svidi, dok su se drugi više interesovali da li preko sekretarice imam prava da poručujem besplatno piće (da, naravno).

No, ne lezi vraže, kada sam posle tri-četiri dana navratio u taj dodeljeni mi kabinet pojavio se izvesni dečko, Saša Pašić, znam ga odnegde, da mi kaže da nije zgodno da se novinari smeste u taj prostor, jer on kao vođa poslaničke grupe (valjda DOS-a, dru-gih tamo i nema) mora taj kabinet da ima spreman za aktivnost poslanika Skupštine Vojvodine. Čim sam ga pogledao setio sam se da sam se u svom dugom novinarskom životu već nagledao na hiljade takvih političkih pacova i da se oko svake nove vlasti, kao muve na govno, brzo sjate tipovi koji munjevito uočavaju da je od-brana zone sopstvene birokratske odgovornosti preduslov svakog političkog uspona i sjajne karijere. A bitka oko veličine kabineta,

65


ačke

na našim prostorima, nije samo izlizana metafora – nego sama suština stvari.

U magnovenju, kao neki idiot zatečen da krade tuđe, pokušao sam da odbranim taj kabinet jednim trikom – pa sam mu rekao da smo taj prostor dobili, jer bi bilo neprilično da jednog Đinđića ili Koštunicu intervjuišemo u nekom ćumezu. No, dečko je bio pame-tan i brzo shvatio koliko sam ja niže od spomenutih nacionalnih svetinja, pa je nastavio da gunđa kako poslanici nemaju gde da rade (tu me preseče), a koleginicu Putnik je kasnije gotovo izgrdio što se trpamo tu gde nam nije mesto.

Posle nekoliko dana, kada sam konačno razumeo da smo zapravo izbačeni iz kabineta u Banovini, moj analitički duh je selektovao tri mogućnosti: 1. da odem tamo, zgrabim Sašu za gušu i bacim ga kroz prozor (dramski trenutak za takav gest, međutim, bio je prošao); 2. da svrnem kod nekog malo visočijeg vojvođanskog po-litičara i da ga priupitam da li sam ja neko i nešto u Vojvodini posle svih ovih godina (krajnje rizično, jer neko može da počne i da me brani ili, još gore, da shvatim da ja u Vojvodini stvarno nisam niko i ništa); ili da priznam poraz i povučem se iz Banovine. Ovoga puta sam priznao poraz i povukao se iz Banovine. Čini me se konač-no. Uostalom, koji će mi andrak kabinet, kad sam Banovinu već izgubio?

5. mart 2003. (Ovaj tekst nisam poslao redakciji.)

66

Dim

itrije Boarov

Pozorje

Čujem da je u nedelju zbog nevremena i kiše otkazana Pandurova predstava Hazarski rečnik (po Pavićevom romanu), koja se na ovogodišnjem 48. Sterijinom pozorju igra na otvorenom, na novo-sadskom Štrandu na obali Dunava. Obuhvata me zluradi smešak i pada mi na pamet Matićeva pesmica: „Nemoj doći u nedelju, u nedelju Dunav teče!“1 Jer, tu sjajnu predstavu već sam uspeo, na istom mestu, da odgledam dan ranije, u subotu. Jednom i meni nešto da se posreći, a ne samo drugima.

Neki kažu da je i u subotu bilo hladno na improvizovanim tribina-ma, da je „pesak vremena“ koji curi sa svevišnje konzole iznad po-prišta ove dramatizacije, zbog vetra sa Dunava, zasipao oči i jednog dela gledališta, te da je predstava perfekcionistički hladna, mada je na dnevnom redu „tajna nestanka jednog naroda“. No, ja volim baš takve „hladne predstave“ i baš takve tajanstvene, nerazjašnjene nestanke.

Istina, moja ljubav za teatar počela je sa predstavama sa više nacio-nalne topline. Naime, pozorište sam zavoleo još dok je moja mati, pre pola veka, bila sekretar Drame Srpskog narodnog pozorišta. Pošto joj je često zapadalo nekakvo dežurstvo uz predstavu, rano

1 Na ovaj citat je u Vremenu od 19. juna 2003, pod naslovom: Rastko, a ne Dušan, objavljena ispravka: Pošto u prošlom broju nije ispravljena (nije ni uočena?) trostruka greška u jednom navodu, rešila sam da vam se obratim. Na početku teksta D. Boarov kaže: “... pada mi na pamet Matićeva pesmica: “Nemoj doći u nedelju, u nedelju Dunav teče!” 1. Ne verujem da postoji ičija, pa, dakle, ni Matićeva pesmica u navedenom ili sličnom obliku. 2. Postoji jedan stih na koji D. Boarov verovatno misli. Nije ga napisao Dušan Matić, već Rastko Petrović. (Videti Rastkovu pesmu Putnik, posvećenu Stanislavu Vinaveru.) 3. Taj, deseti stih Rastkove pesme nije tačno naveden. On, zapravo, glasi: „Ko ti reče, prijatelju, da ću doći u nedelju, u nedelju Dunav teče!” Dobar novinar poput D. Boarova treba uvek (dakle, i kad se okušava u nekoj vrsti književnog štiva) da čuva skrupuloznost u navođenju. Pogotovo što svačije sećanje „meša karte”: stih postaje pesmica, Dušan Rastko, a veseli Stanislav se, možda, u grobu pita: ne navode li se odskora stihovi pesnika prema njegovoj Najnovijoj pantologiji srpske i jugoslovenske pelengirike, drugo, dopunjeno i zaslađeno izdanje iz 1938? Milena Novičić, elektronskom poštom

67


ačke

je počela da me vodi u pozorište, još dok nisam imao duge pan-talone (zbog toga je, uoči tih mojih tadašnjih večernjih izlazaka, glavni problem bio – kako izribati jako zacrnjena kolena). Mislim da sam u to vreme najmanje 30 puta gledao jednu verziju Hajduk Stanka, sačinjenu na podlozi čuvenog romana Janka Veselinovića, a naslovnu rolu je igrao Đoka Jelisić, dok je izdajnika Lazara igrao Bata Životić.

U stvari, nisam bio oduševljen prvim, „ideološkim“ delom, kada usled turskog terora dolazi do patriotske diferencijacije u Crnoj Bari (sic), na „poturice“ i nacionalno napredne porodice iz kojih se ide u hajduke – ali sam bio fasciniran drugim činom, kada radnja prelazi u šumu i kada sevnu jatagani i zapucaju ostraguše.

Čak sam u to vreme pomišljao da se bacim u glumce – ali je moju dramsku karijeru zaustavila jedna nesrećna „podela uloga“. Naime, za novu, recimo 1956. godinu, moj učitelj, čovek starog kova, od-lučio je da se pripremi razredna priredba – pa je ranije podelio šta će ko učiti da odigra u kakvom skeču i kakav kostim treba da mu sašiju kod kuće. Išlo se redom, pa je neko dobio da bude Toplica Milan, neko Kosančić Ivan, a kada su prošli svi poželjni likovi, uključujući Pinkija i Savu Kovačevića – meni je na kraju dopalo da budem deda Mraz, pa su me obukli u okrajke neke stare crvene plišane zavese i natakli mi bradu od njenih froncli. Bio sam duboko razočaran i ogorčen.

No, uprkos tome, posle boksa i fudbala, pozorište je postalo moja najomiljenija umetnost, pa sam možda i zbog toga večito letovao u Dubrovniku, te na Lovrijencu gledao nekoliko Hamleta i jednog sjajnog Magbeta, a najviše mi je u sećanju ostala Parova verzija hodajućeg Krležinog Areteja.

Ipak, moram ovde da priznam da nisam baš ljubitelj eksperimen-tisanja sa gledaocima, koje je ovde u Srbiju, posle nekoliko Bitefa, mislim, prvi uveo Ljubiša Ristić. Po toj teoriji, komformizirane pos-matrače (a ja sam upravo takav) treba izmestiti iz udobnih fotelja klasičnih pozorišnih sala i baciti u vrtlog samog dramskog doživlja-

68

Dim

itrije Boarov

ja. Posle smo videli kuda to vodi (ne mislim samo na Šećeranu).

Imam, naime, utisak da se naša Druga Jugoslavija počela raspadati zapravo baš onda kada je moj nekadašnji komšija, sjajni scenograf Mića Tabački, u jednom trenu, srušio baroknu fasadu jedne „kuće iluzija“, u finalu jedne Ristićeve postavke u mariborskom gledališ-ču – da bi „novi svet“ mogao da udahne slobodu. Tim povodom čak sam se odvažio da na Okruglom stolu kritike na Sterijinom pozorju, na koji sam iz nekog razloga bio zalutao, prvi i poslednji put uzmem reč i napadnem Ristića sa dogmatskih pozicija. Bilo je kasno, narod je već uzimao stvari u svoje ruke, pa je klanica mogla da počne.

No, nije baš tačno da sam večito bio pozorišni analfabeta i pro-vincijski festivalski konzument, koji je uvek za nekoliko koraka iza „novih tendencija“. Ili onaj koji ne zna da prepozna događaj sezone. Gledao sam još onu čuvenu prvu postavku Čekajući Godoa u Beogradu, koja je ostala neprevaziđena (sve dok prošle godine nisu ovde došli neki novi Slovenci). Gledao sam i onog poznatog Spajićevog Kiklopa (po Marinkoviću) na novosadskom sajmištu, kada se pred Josipom Brozom „raspolutila“ ličnost balkanskog inteligenta, pa Krležino furiozno Kraljevo (HNK), pa Ožalošćenu porodicu i mušku postavku Dunda Maroja (JDP) Mate Miloševića, pa Divo meso Stefanovskog i niz Mijačevih velikih predstava na „prašnjave“ Sterijine i Nušićeve teme, i uvek sam u takvim prilika-ma znao da sam upravo video koliko je očaravajuća i opasna „igra sa duhom vremena“ (kako je to jednom, na kraju 19. veka, napisao šef srpskih naprednjaka, poslednji gospodin srpske politike, Milan Piroćanac).

Vreme, 5. jun 2003.

69


ačke

Jahta

Uprkos obilju televizijskih programa koje mogu da gledam zahva-ljujući zgodnoj okolnosti da je u Novom Sadu već pet-šest godina veoma razvijena kablovska TV mreža, kadgod sam sam pred te-levizorom – samo lovim specijalizovane emisije i TV stanice koje prikazuju novosti u gradnji jahti. To je fantazija – spolja ne izgle-daju veće od kakvog malo nabudženijeg glisera, a unutra kuhinje, saloni, spavaće sobe i kupatila – i sve u njima tako vešto složeno.

Istina, neke od jahti-lepotica koje prikazuju te reportaže, već na prvi pogled osvajaju pažnju lakiranim žutim palubama, nekim pre-krasnim instrumentima uokvirenim sjajnim mesingom, patetičnim kormilima, novim novcatim užadima i jedrima neuobičajenih, pa i komičnih, kruškastih oblika, koja se dižu na dugmiće. Neke od tih velikih jedrilica u sportskoj verziji, takođe, gledam preko nekih TV stanica pri velikim prekookeanskim regatama, ali me taj smer upotrebe luksuznih plovila manje zanima, jer vidim da je posada tu stalno u pokretu, pa se više grčevito drže na ogradi i čak po bokovi-ma korita, nego što stižu da se opuste u ligištulu nasred palube.

Na žalost, iako sam nekada davno čitavo jedno leto čitao samo po-morske romane (Kapetan Hornblouer i slične stvari) i knjige o ve-likim ratnim operacijama na moru, od Salamine, preko Trafalgara do Midveja, a nešto kasnije se hrvao i sa Tojnbijevim poglavljem od nekoliko stotina stranica u njegovoj čuvenoj svetskoj istoriji, u kojem on objašnjava vezu između razvoja pobedničkih sila i tehno-loških inovacija kod jedara – nikada nisam pohvatao te brodarske pojmove i još uvek ne znam nazive ni glavnih oblika jedara. I da vam priznam, ni danas baš ne znam tačnu razliku između korvete i fregate, a na pučini teško pravim razliku između dampera i tan-kera, a toliko sam vremena proveo čitajući o njihovim borbenim, plovidbenim i ekonomskim karakteristikama. No, razlike između različitih lađi i njihovih uređaja za mene i nisu bitne, jer me svi ti plovidbeni pojmovi naprosto oduševljavaju. Uvek gledam svaku lađu kao čudo i pitam se: „Šta je Srbin izmislio?“

70

Dim

itrije Boarov

Više me ne zanimaju dramatične priče o sudbini brodova (sećate li se onog sumornog Travenovog Mrtvačkog broda ili onog filma pod nazivom Brod koji je umro od stida, koji je sav snimljen po užasnom nevremenu), već baš suprotno – te slatke reportaže o fan-tastično brzim jahtama. Baš sam skoro video jednu malecku jahtu sa dva motora, koji bi po snazi mogli pokrenuti krstaricu, a reporter naglašava da je njen šarm baš u tom „višku snage“, te da tu marku luksuznih plovila karakteriše to da talas koji podižu motori mora biti viši od prove. I doista, pokazaše kako se munjevito kreće ta mala ploveća aždaja, a kada se kamera okrenula nazad – ne vidiš ništa sem visoko podignute pene. Istina, spomenuli su i da opisano čudo troši nekoliko stotina litara goriva na sat, ali, razmišljam ja, ko ima za jahtu ima i za gorivo.

Ne mogu reći da čeznem da steknem neku takvu jahtu, jer shvatam da bi to tražilo suviše temeljne promene u mojim životnim navi-kama. Čak bih mogao reći da je neobično da ne osećam ni neku naročitu žal što nemam i nikad nisam imao čak ni čamac, mada sam odrastao na Dunavu. Nisam nikad ni pokušao da steknem neku jedrilicu ili bar trabakul, iako sam bio veslač u mladosti – i uprkos tome što spadam u relativno malu grupu državljana Srbije i Crne Gore koji su u tuđem kanuu prošli plovidbu na vesla od Beča do Novog Sada. Jednostavno, obožavam jahte, uprkos tome što praktično nikad ni na jednoj nisam plovio, a nažalost ni prenoćio.

Jedan moj prijatelj je drugačiji i on je bukvalno sam sagradio či-tavu jahtu sa koritom od betona – režući na papiru, poput pravog brodograditelja, delove te lađe u stvarnoj veličini u tesnoj spavaćoj sobi (pa je zbog toga sa ženom mesecima spavao na kuhinjskom kauču). Nisam sticajem okolnosti plovio na tom brodiću, ali mi je Vanja više puta uverljivo opisivao zadovoljstva i opasnosti koje je na njemu doživljavao. E, taj moj drug me je jednom čak zamolio da preko novina opalim po Đeliću što je udario velik porez na plovila duža od, na primer (ne sećam se tačno), šest ili devet metara. Nije zbog mene, već zbog nepravde, reče mi on. Pa kako nije zbog tebe, upitam ja? Pa tako što sam ja svoj brod od deset metara već odavno

71


ačke

prijavio kao čamac od pet metara – odgovori mi on. Pokazao sam razumevanje za njegovu načelnost, ali taj tekst još nisam napisao.

Dakle, pitaće se neko, ako baš nisam navro da dođem do neke jahte i ako ne osećam neku naročitu zavist što se drugi voze jahtama, a ja samo gledam, zašto o tome uopšte pišem. Zato što je o svemu drugom sve već napisano.


U gipsu

Posle 36 godina gotovo neprestanog pisanja, većina novinara nađe već neki način da bar na izvesno vreme odmori svoje pomodrele prste – neki dobiju neku ministarsku fotelju, drugi se sklone u neku ambasadu ili kabinet, trećima zapadne neka udobna stipendija za inostranstvo, četvrti osnuju „piar” agenciju, peti se priklone nekom poslovnom dvoru, itd. Samo sam ja te sreće, da sam zarad profe-sionalnog predaha bio primoran da metnem nogu u gips, te da se tako, sa dodatnim zdravstvenim komplikacijama, sklonim sa jav-nog poprišta – evo, već skoro četiri meseca. I to baš u vreme kada je Srbiji, a pogotovo Vojvodini – bilo najteže, posle „prvih stvarno demokratskih izbora”.

U gips od pete do prepone nisam dospeo baveći se nekim od eks-tremnih sportova ili tokom nekakve rekreacije (poput pokojnog premijera); ovoga puta nisam se slupao ni u autu, niti sam se neo-prezno našao na putu kakvom veselom kamiondžiji ili mašinovođi; nisam pao ni sa onog famoznog, unikatnog Karićevog bicikla sa 27 brzina, brilijantima i disk kočnicama, koji je oslikan srpskom zastavom i motivima Pećke patrijaršije, a koji je današnji predsed-nički kandidat, još početkom februara, dobio na poklon iz Rusije; tu nogu nisu mi, hvala bogu, zbog nedovoljnog patriotizma ones-posobili ni neki tajanstveni pripadnici Crvene ruke, niti sam nas-

72

Dim

itrije Boarov

tradao u nekoj demokratskoj raspravi sa predstavnicima većinske narodne volje, s kojima sam već dugo u hroničnom akademskom sukobu oko nekih ustavnih pitanja; nisam nagazio ni na neku ka-setnu bombu zaostalu od NATO udara ili svenacionalne proslave nekog sportskog uspeha državne reprezentacije (kojih je, srećom po naše gradove, sve manje i manje); jednostavno, otkinuo sam jedan važan mišić na levoj nozi (Leva, leva, leva ...) u po bela dana nasred ravne Vojvodine, na jednoj maloj tociljarki koju je tridesetak metara od moga stana prikrio tanak sloj snega, a na koju sam bezaz- leno stupio zanesen brigama oko formiranja nove otadžbinske vla-de, 30. januara. A đavo je namestio ugao pada, raspored težine i sve ostalo – pa mišić puče, a ja ostadoh na ledini.

Kada sam prevezen u novosadsku Pokrajinsku bolnicu i kada mi je lekar saopštio da moram na operaciju, bio sam zapanjen da se to baš meni moglo dogoditi, meni koji sam večito bio kadar „stići i uteći”. Nikakvu utehu mi nije pružila njegova napomena da je isti slučaj imao, nama dobro poznati, pretposlednji američki predsed-nik Bil Klinton. Neću ovde prepričavati kako su tu okolnost kasnije neukusno razrađivali moji drugovi, kojima sam neoprezno spome-nuo ovu nesrećnu analogiju.

Uzgred, tek tokom bolovanja o kojem pričam, shvatio sam zašto su bolesnici toliko dosadni, zašto u razgovoru sem njihove bolesti ne-maju drugih tema i zašto se bolovi nekom drugom ne mogu uverlji-vo opisati. Našavši se prvi put u gipsu u poslednjih 58 godina otkrio sam i užas onesposobljenosti za hiljadu položaja i pokreta koje do-sada nisam znao da cenim – od spavanja na stomaku do dubokog, kreativnog razmišljanja na WC šolji, itd, da vam ne pričam sve po redu. Još samo da spomenem da godinama nisam znao da ljudi sa štakama u dve ruke ne mogu isprazniti pepeljaru, niti prineti krevetu čašu vode iz kuhinje, kao što sam tri decenije bagatelisao i činjenicu da lift u mojoj zgradi ne staje na mom prvom spratu (pa je zbog tih 12 stepenica svaki moj odlazak u bolnicu zahtevao okup- ljanje pomoćnog ljudstva, kao da je u pitanju priprema desanta na Normandiju).

73


ačke

Tokom protekla tri i po meseca, što u bolnici, što kod kuće na krevetu, došao sam do još nekih mudrih saznanja, a ovde mogu spomenuti samo nekoliko. Prvo je da se morate osvrnuti oko sebe i uočiti da u bolnici (a valjda i u životu) ima i daleko težih slučajeva i da ima ljudi koji su u stanju sve to da izdrže, ne pitajući se: zašto?

Tokom dugih bolničkih večeri, slušajući priče ljudi bez nogu ili ruku, onih na kolicima ili onih potpuno nepokretnih, uočio sam još jednu gotovo neverovatnu stvar: da su naši ljudi krajnje otvoreni prema slučajnim poznanicima i gotovo svi sigurni da su uspeli u životu. Jedan je za proteklih trideset godina sazidao ovde kuću i za sebe i za ćerku, treći ima u oboru čak pet svinja i dve krave, četvrti je zajedno sa ženom dogurao do državne penzije, peti je u svojoj kući u stepenice ugradio i flourescentne mačje oči, itd. Neko zakeralo moglo bi zaključiti da ove priče o našim uspelim životima samo podsećaju iz kakve bede se ovde u proteklih sto godina kreta-lo, kad su nam životni bilansi toliko očajno skromni.

Istina, bilo je i onih koje uprava bolnice nije u stanju da pošalje kući, jer nikog svog nemaju ili niko od njihovih nije u stanju da im obezbedi negu ili su im najbliži dovoljno uticajni da mogu da ih jeftino smeste da žive po bolnicama i banjama. No, i ti ljudi su najlepše pričali o svojoj nekadašnjoj svakodnevnici (ujutro kafa i rakija, preko dana samoupravljanje, vinjak i meze, uveče Mija i Čkalja na televiziji).

Uprkos ovih (i hiljadu drugih) mudrih saznanja koje možete steći dok ste u gipsu, ipak ne preporučujem ovu vrstu imobilizacije i zaštite od novih tranzicionih povreda. Naime, posle bolnog miro-vanja, još je bolnije – pokrenuti se.


74

Dim

itrije Boarov

Varadin

Već dugo nisam bio na Petrovaradinskoj tvrđavi, koja kao nekakva stara kotva Novog Sada već stotinama godina sprečava Dunav da moju varoš odnese u Crno more. Evo baš danas rešavam da se ponovo popnem na bedeme ovog „Dunavskog Gibraltara”, jer je to svakom od nas jedina prilika da sa njenog „kamenog rba” pogleda Novi Sad „sa visine”. U stvari, kad je dan vedar, kao ovaj današnji, sa Varadina se vidi pola Evrope i ceo Balkan. Ova masivna tvrđava sagrađena od crvene cigle (krajem 17. i početkom 18. veka), već dugo je jedi-na „tačka uporišta” svih nas koji živimo u prašnjavoj vojvođanskoj prestonici. Jedan moj prijatelj kaže da uvek kada se vrati sa nekog dužeg puta ode na Dunav da pogleda da li je Sahat kula još uvek na vrhu Tvrđave – i tek kada ugleda taj „veliki sat” siguran je da se vratio kući. Ovaj belo okrečeni zvonik sa satom, mimo svih gradskih formalnih odluka, postao je (u Sosirovom smislu) znak Novog Sada. Možda i zbog toga što velika skazaljka pokazuje sate, a mala minute – da bi lađari sa reke prvo videli ono što je važnije.

Odnos Novosađana prema Petrovaradinskoj tvrđavi (Varadinum Petri) tokom vekova bio je ambivalentan – to jest sadržavao je mešavinu strahopoštovanja, podozrenja, interesa i ponosa – jer ona je bila impresivna slika evropske katoličke sile, pod čijim se zidinama pravoslavci nisu smeli nastanjivati, ali i garnizon koji je Bačku štitio od turskih armija, a kojim su ponekad komandovali i srpski generali i oficiri u službi habzburškog dvora. Na neki način, taj respekt prema Varadinu oseća se i po tome što je u epskoj narod-noj pesmi u njegovim kazamatima tamnovao čak i Marko Kraljević. Ta legenda se učvrstila kada je u toj tvrđavi bio interniran i sam srpski vožd Karađorđe, posle sloma ustanka, a nastavila sve do priče (obeležene mermernom tablom) da je u njoj bio zatvoren i austrijski narednik Josip Broz Tito (u stvari, bio je priveden nekoli-ko dana, jer se bez ausvajsa udaljio od svoje jedinice).

Mene je, međutim, posebno zaintrigirala jedna pričica koju je ob-javio Vasa Stajić o događaju iz 1813. godine o haramiji Kuzmanu

75


ačke

Ugodiću koji je dugo visio na varadinskim vešalima, a koji sam već odavno opisao u ovoj istoj rubrici Vremena.

Ova bizarna pričica sa Varadinske tvrđave, kada je Ugodiću sa vešala ukradena noga, a koju je Stajić stavio u kontekst praznove-rica koje su vladale među starim Novosađanima, zaintrigirala me je pre svega zato što sam uvrteo da nam već samo isticanje vešala na Varadinskoj tvrđavi u toj epizodi, skreće pažnju na jednostavnu činjenicu da današnja pitoma „Đava“, kako je naziva novosadska mladež, nije oduvek bila samo poprište Egzita, igranki i šetnji, ljubavnih zagrljaja i noćnih terevenki – nego, upravo suprotno, da je ona bila poprište jednog najčešće surovog reda stvari, kakav uvek karakteriše veliko zabačeno vojničko stecište na rubu uvek nesigurnog Balkana (jer i ova priča, na neki način, pokazuje da su vešala glavna vertikala svake vojske i državne sile). No, više od te načelne ocene, mene je kopkala sudbina spomenutog harami-je Kuzmana Ugodića i naprosto mi je bilo neobično da do naših dana nije ostala neka legenda o ovom liku – legenda o nekakvom borcu za prava naroda, bundžiji i hajdučkom slobodaru. Mislio sam, eto i nama Vojvođanima naš Starac Vujadin ili barem Robin Hud.

Kasnije sam kod Slavka Gavrilovića (Vojvodina i Srbija u vreme Prvog ustanka, 1974) otkrio da je Kuzmana Ugodića – zvanog „Crni Kuzman“, sa još 15 njegovih razbojnika, koji su, u vreme srpske buržoaske revolucije 1804. godine, arčili uglavnom po Sremu, a potom bežali preko Save i Dunava pod skut srpskih vojvoda (i za to pokriće, sigurno, plaćali debeli reket) austrijskim vojnim vlasti-ma izručio sâm Karađorđe, 1809. godine, u vreme kada je tražio protektorat Beča nad Srbijom (Meternih, lično, otklonio je taj pred-log). Naime, spomenuto izručenje razbojnika, koje je ondašnja „međunarodna zajednica“ dugo tražila od Karađorđa, izvršeno je u znak dobre volje i pod potrebom da se ustaničkoj Srbiji „ukinu sankcije“ koje im je nametnuo austrijski dvor, te da se ona i vojno zaštiti, kada se u srpskom vođstvu videlo da od Rusa nema vajde, a da se Turci vraćaju. Tako je, iz „geopolitičkih razloga“, naš Kuzman

76

Dim

itrije Boarov

omastio konopac na Varadinu, a potom ostao i bez noge, jer je Jefta Gajin patio od padavice.

Dakle, odoh po sunčanom danu na bedeme Varadina, da vidim šta ima doista novog u Evropi i na Balkanu.


Biografije

„To mu je dobro za biografiju“, kaže mi jedan prijatelj povodom dvodnevnog apsa u koji je ovih dana bio dopao Vladan Batić, ex ministar pravde Srbije. Ovaj iskaz naslanja se na rašireno uverenje da u Srbiji i ne možeš postati ministar ako te prethodni „nenarod-ni režim“ nije stavljao na robiju – a koje je naša istorija dopunila pravilom da ako nisi pre ministrovanja omirisao zatvor, onda ti on sigurno sleduje posle odlaska sa visoke funkcije. Naravno, za biografiju je bolje pre, nego posle.

Danas, kada su u vrhu političke scene Srbije uglavnom ljudi sa „tankim biografijama“, to jest oni među kojima je malo čak i onih koji bi se mogli podičiti izbacivanjem iz profesorskih kabineta, po-jačanom seksualnom ili kafanskom aktivnošću ili sitnom kockom, možda političarima doista dobro dođe i neki kratki istražni zatvor – da bi se pojačao utisak da su spremni na veliko žrtvovanje zarad svojih uverenja. Srbija, međutim, slabo pamti i mnogo uzbudljivije biografije svojih odličnika i javnih poslenika.

Upravo zato volim biografije, da znam o poznatim ljudima i ono što drugi neće da pamte. Zbog toga sam srećan što je nedavno, napokon, odštampan i prvi tom Srpskog biografskog rečnika, koji se (po ideji pokojnog Aleksandra Foriškovića) u Matici srpskoj, u Novom Sadu, počeo pripremati još pre više od 30 godina, a koji obuhvata opise ži-vota onih ličnosti koje su glavninu svog delovanja od javnog značaja

77


ačke

ostvarile do 1945. godine. Obuhvaćeni su ne samo Srbi, već i ličnosti iz drugih nacija, one koje su „svojim kreativnim, ali i razornim učin-kom uticale na tokove srpske istorije“ (kako piše u predgovoru).

Pošto su u ovom prvom tomu SBR Matice srpske zasad publikova-ne samo ličnosti pod A i B, i to one koje su postale poznate još pre 60 godina, povodom Batićevog slučaja mogao sam da konstatujem samo to da se u srpskoj istoriji već spominje jedan Batić Mirković, vlastelin i bosanski knez, koji je umro oko 1420. godine.

No, kako sam već bio kod slova B, a to je draž listanja biografskih reč-nika, pronašao sam, na primer, jednu neverovatnu srpsku biografiju, Dubrovčanina Anselma Bandurovića (1671-1743), pod nesrećnom klasifikacijom: starinar, vizantinolog i numizmatičar. Ovaj čovek, čija se porodica doselila u grad podno Srđa iz Čepikuća, zaredio se u be-nediktinski red, pa je u arhivu Propagande u Rimu pronašao i prepi-sao izveštaj Mata Gundulića iz 1674. godine o položaju pravoslavnog življa u Srbiji. Kasnije će se kao profesor iz Pize obreti u Parizu, u manastiru St-Germain des Pres, pa će ubrzo postati i miljenik čuve-nog Luja XIV i njegovog brata Filipa Orleanskog, a ispovednik kraljice majke. Potom postaje počasni član pariske Akademije, jer je publiko-vao voluminozna dela – Conspectus operum sancti Nicephori (1705) i Imperium Orientale u dva dela (1711), a među numizmatičare je, valjda, smešten zato što je napisao i delo Numismata Imperatorum Romanorum (1718) i posvetio ga svom prijatelju Filipu Orleanskom, u čijem raskošnom dvorcu je proveo i poslednje dane života. Priznaćete da znate mnoge primere iz naše istorije da su se neki ljudi iz nekih „čepikuća“ propeli do ovdašnjih dvorova ili vila na Dedinju, ali da je jedan Srbin (istina, one druge vere) stigao do Versaja i Kralja Sunca, to verovatno niste znali (mada je logično).

Još je jedna dobra stvar kod biografskog rečnika MS. Pored svih naših partizana, čije su biografije poslednjih pola veka prenošene u svim našim leksikografskim publikacijama, sada su čitaocima dostupne i biografije brojnih četničkih oficira. Tako su, na primer, u ovoj knjizi jedan do drugog: potpukovnik Slavko Bjelajac (1905-

78

Dim

itrije Boarov

1965), četnički komandant 1. korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini (1942) i narodni heroj general-pukovnik Stanko Bjelajac (1912-2001), koji je tokom rata bio i komandant 7. banijske udarne divizije, koja se istakla u bitkama na Neretvi i Sutjesci.

No, nije se otišlo u neku novu krajnost, pa je biografska odrednica o Josipu Brozu Titu zauzela čitavih šest (i jače) stranica SRB MS. Za ni-jansu manje dobio je grof Đorđe Branković (1645-1711), koji je ranije bio zapostavljan u našim udžbenicima istorije, iako je (po skromnom mišljenju pisca ovih redova, ali i ozbiljnijih istraživača) stvarni rodo-načelnik ideje nove, takozvane moderne Srbije (koja je prvo konsti-tuisana kao ideja Srpske Vojvodine). Reč je, inače, o čoveku sa doista uzbudljivom biografijom, koji je u malo godina, dok je bio na slobodi, stigao da bude i lažni potomak srpskog despota Đorđa II Brankovića, i erdeljski otpravnik poslova na Porti (za vreme kneza Apafija), pa zatim mađarski, ruski i austrijski špijun. Oči u oči razgovarao je ne samo sa sultanima, nego i sa poljskim kraljem Jovanom Kazimirom, ruskim carem Aleksijem Mihajlovićem i austrijskim carem Leopoldom I. Napisao je znamenite Hronike (neku vrstu „kreativne istorije“ srp-skog i ostalih balkanskih naroda) na 2.680 strana (rukopis je do danas neobjavljen i leži u arhivi Karlovačke mitropolije). Taj Branković pro-veo je u austrijskom zatočeništvu poslednju 21 godinu svoga života.

Jedan drugi Branković – Laza, klasifikuje se u SBR jednostavno: razbojnik. Delovao je u rodnim Pavlovcima u Sremu krajem 18. veka. Na primer, aprila 1797. godine, njegova četa ojačana dru-žinom harambaše Luke Stojčina opljačkala je deo fruškogorskih manastira, sela Prnjavor i Rakovac, a zatim su se okomili na Inđiju gde su opljačkali trgovca Marka Šupljajskog, a potom oteli i ubili kaplara Krstonošića, jer za njega nisu dobili 1000 forinti otkupa. Gospodin razbojnik Laza Branković ubijen je u rodnom mestu iste godine, nakon potere koja je trajala 12 dana i u kojoj je učestvovalo 7000 županijskih podanika i 3500 graničara.

Na žalost, nisu svi poznati Brankovići iz srpske istorije našli mesto u prvom tomu Srpskog biografskog rečnika Matice srpske. Tako u nje-

79


ačke

mu nema Vuka Brankovića, našeg glavnog „nacionalnog izdajnika”. Nema ga, iako sve druge ekciklopedije na srpskom jeziku tvrde da je reč o istorijskoj ličnosti, pa, na primer, Politikina verzije Britanike kaže da je bio zet kneza Lazara, da je učestvovao u boju na Kosovu i da nema dokaza da je bio krivac za srpski poraz – ali neko je već morao preuzeti odgovornost zlosrećnog presvetlog kneza.

Priređivači rečnika kažu da ćemo o Vuku Brankoviću čitati kada dođu do slova V, jer se, navodno, drže pravila da je kod plemenite loze važnije ime od prezimena. Možda su se tog pravila držali i izdavači naše Britanike, pa pesnika Matiju Bećkovića nalazimo pod slovom M. Istina, neki drugi pesnici su, kao na primer Blejk i Bodler, u istom izdanju svrstani po prezimenu.


Sneg

Pao prvi sneg ove godine. Stradun se zabeleo u Dubrovniku, a u Novom Sadu – skoro ništa. Sinoć, tek malo svetlih rojeva pahulja naspram tamnog neba.

„Sima se sa sestrom sanka po snegu“, mislim da je pisalo, pre sto godina, u mojoj čitanci ispod velikog i malog slova S i uspele ilus- tracije sa koje su zračili radost i pokret. Sećam se da su sanke na tom crtežu imale one zaobljene letve napred, šalovi dečaka i devojčice su vijorili oko njihovih nasmejanih glava, a okolo su bile nacrtane neproporcionalno velike pahuljice različitih kristalnih struktura. Kad je moj sin krenuo u školu mislim da je koncepcija bukvara bila nešto izmenjena, ali nisam u to siguran. Sećam se samo da su odmah učili skupove i nejednakosti, te da sam se mučio da shva-tim binarni jezik brojeva i njihovo neobično sabiranje, kako bih pomogao izradu domaćeg zadatka. A toliko puta sam se, pre toga, hvalio u kući da sam nekada bio sjajan matematičar.

80

Dim

itrije Boarov

Kad sam ja kretao u školu i sâm sam voleo sneg i bio sam fasciniran svake jeseni kada bih ujutro prvi put kroz prozor video da je za-belelo. Prva radost je bilo čišćenje snega. Na Podbari, predgrađu gde sam odrastao, ceo kvart je ujutro odzvanjao od lupe drvenih lopata, jer se iznad snega svaki glas širi oštrije i dalje. Tada su, naravno, i snegovi bili veći, pa se od sklonjenih nameta sa uskih prolaza pored kuća nije videla ni druga strana ulice. Moja baka Teza, a zvao sam je majkica, ujutro me je oblačila u stotinu gaća i džempera i držala slovo kako ne moram da se „ulopam“ još pre škole i kako ne moram svakog dana da izgubim neku rukavicu. A bile su to one štrikane rukavice samo sa palcem, sa nekom šarom na nadlanici – loše za hvatanje, a odlične za grudvanje.

Mnogo godina kasnije moj sin je počeo životnu školu tako što su mu prvog dana zimovanja pokraj Mrkonjić Grada ukrali sjajne adidas rukavice za skijanje, od veštačke kože, koje je samo na dva minuta bio ostavio na radijatoru ispred toaleta. Otišao sam sutradan na pijacu u toj turobnoj varošici, ali na njoj nisam našao rukavice sa palcem – no sam kupio jedno zvono za kravu i jedan kalapač, oba ručne izrade. Kada sam se vratio u Novi Sad, neki drugovi su me grdili što tamo nisam kupio kosu – jer su mrkonjićki kovači čuveni po njihovoj proizvodnji. (Taj motel u kome su zimovala novosad-ska deca, 1985. godine, prepoznao sam na TV snimku negde 1993. godine – bio je to video izveštaj sa nekih od mnogih neuspelih pre-govora o primirju između srpske i bosanske zaraćene strane).

Tako sam i ja išao pet-šest puta na skijanje, ali sam bio kranje malerozan – nikad snega, pa nikad i nisam naučio da se skijam. Još prvi put kada sam išao na zimovanje, bio sam gimnazijalac, kada smo stigli na Mavrovo, bilo je užasno hladno, ali snega nije bilo. Naš profesor je našao jednu zaklonjenu uvalu sa nečim što je više bilo led nego sneg, i već prvog dana sam iskrenuo zglavak na nozi, pa sam ostajao sâm u nekim radničkim barakama, gde smo bili smešteni, dok su ostali veselo odlazili na skijanje. Kada me je noga malo prošla, mada hramljući, odlazio sam na drugu stranu, na padine Koraba, srećan što mogu da se pentram bez letava na

81


ačke

nogama ili na leđima i da se sunčam na doista stravičnim stenama ove zadivljujuće planine. Za lepog dana, u daljini se videla Šara, kao bela pregrada neba. Tamo je bilo snega.

U mom životu snega je bilo dovoljno kad nije trebalo. Dok sam bio u vojsci, mom pešadijskom puku zalomio se teren baš u de-cembru. Dan kada su nas kamioni istovarili negde u blizini Slunja bio je sunčan, topao i prekrasan. Uveče smo legli ispod razapetih šatorskih krila na naramke paprati – desetorica, jedan uz drugog. No, već ujutro je pao sneg, a neko je imao tri ćebeta, a neko ni-jedno. Tada sam shvatio šta znači „život na otvorenom“, kad si tokom dana mokar, a noću stegne mraz, pa ne smeš da se izuješ, jer posle ne možeš da se obuješ, kad se čizme zamrznu. Kao najstariji u odeljenju (imao sam čak 27 godina), ubeđivao sam ostale da ne ležu na ledenu zemlju, ali oni su pokraj vatre spavali „po hajdučki“, pa je većina završila u bolnici sa teškim zapaljenjem bubrega. Ja sam prečučao deset dana, pa sam se u kasarnu vratio „zdraviji nego ikad“.

Najgore je prošao jedan naš dečko koji je, mada rođen u Francuskoj, došao da služi vojsku u otadžbini. Svima nama kojima je „naše zemlje“ bilo preko glave, jer smo je imali svaki dan, taj dečak je bio smešan, sa svojom prevelikom savesnošću, a na njega smo bili i ogorčeni, jer je jureći kao bez glave u „uzbrdnom jurišu“ u vrtačama kvario „liniju napada“ – pa nas je komandir stalno vraćao na tu vežbu. Pokušao sam da mu objasnim da nije trenutak da se „mre za krst časni i slobodu zlatnu“, ali nije vredelo. Taj dečak iz Šombura je na tom snegu kraj Slunja zaradio tešku upalu pluća i svega ostalog. Posle dugog lečenja otpušten je iz vojske gotovo kao invalid. Sneg je upropastio njegovu čežnju za (nacionalnim) identitetom.


82

Dim

itrije Boarov

Megamarket

Nekako baš usred ustavne kampanje, u Novom Sadu je otvoren i drugi veliki megamarket, pa sam se uputio tamo, ne da kupujem, već da se nađem u narodu. Naime, ako živite povučeno u nekom gradu, najbolje možete naslutiti šta narod trenutno misli i šta najviše traži, ako obiđete neku pijacu ili megamarket – kako se sada naziva ono „nešto“ između pokrivene pijace i organizovanog vašara. Odmah da kažem da mi ni ovoga puta nije uspelo da saznam šta narod misli, ali sam uživao u izobilju ponuđene robe, ne naročito visokog kvaliteta – ali upadljivo niskih cena.

Da sam nekim slučajem poneo nešto novca, verovatno bih kupio kilu viršli, plastičnu gondolu za auto i šatorsku nadstrešnicu (svega 2.300 dinara), samo zato što su te stvari, za moj pojam, u tom mega-marketu veoma jeftine – iako od viršli mnogo više volim kobasice, iako već odavno nisam išao na put sa mnogo prtljaga, a ne vidim ni zašta bi mi služila šatorska nadstrešnica, kad roštilj nikada nisam pekao ni po suncu, ni po ladu.

U stvari, kako ne volim nikakvu suvu specijalizaciju, oduvek sam i u trgovini najviše voleo takozvane radnje sa mešovitom robom. Valjda to vučem iz detinjstva kada su sve radnje u mom predgrađu, a i kod rodbine po selima, bile takve. Baš sinoć, čitajući ogromnu, trotomnu knjigu (sa ukupno 2692 stranice) memoarskih zapisa Dušana Popovića (sina prvog bana Dunavske banovine, partizana, novinara, ambasadora koji je govorio šest-sedam svetskih jezika, člana Izvršnog komiteta CK SKJ i PK SKV, šefa novosadskih komu-nista u vreme vojvođanske cestne afere, čoveka koji je izmislio Sterijino pozorje i aktive radnika komunista – iz kojih su izrasli „bacači jogurta“) našao sam i njegov opis tih nekadašnjih seoskih bolti po Vojvodini: „U njima se moglo kupiti bibera, lorbera, naj-kvirca, smokava, kafe, šećera, bombona raznih vrsta, roštića, sa-puna za pranje i mirisavog za devojke, belila za mladu ženskadiju, rakije, ruma i rasopčina, sirćeta i esencije, sode i masti, kanapa, like i kučine, kenjadže, kandžija i bičalja, ponekad i limuna, suvog

83


ačke

grožđa i svega što seljačkom narodu treba za svakodnevne prilike i za svečane dane kao što su svečari i veliki sveci, svatovi, krštenja, zabijačke... Sve te radnje imale su svoj naročit miris, koji često ošamuti kad stupiš u njih.“

E, baš ta poslednja Popovićeva rečenica, o jakoj mešavini mirisa koji bi vas zapahnuo kad ste ulazili u te stare prodavnice-svaštare, aktivirala mi je sećanje na radnje iz detinjstva – pred kojima sam, ne jednom, pre pedeset godina slat da „držim red“, jer se proneo glas da će, po odluci najvišeg narodnog rukovodstva, baš u nju stići brašno ili zejtin. Mnogo kasnije, pod svetskim sankcijama, radije sam tu robu nabavljao od švercera. Ne volim red ni kod zubara, a nekmoli pred trgovinom.

U stvari, u (gore opisanoj) seoskoj radnji u Pećincima, svoju uspešnu trgovačku karijeru bio je započeo i moj pokojni tast. On mi je objasnio da je tajna njegovog uspeha bila u tome da mušteriji nikad nije rekao: nema i ne može. Tako mu je jednom prilikom jedan kupac rekao da će kupiti tubu platna, ako mu do sutra od tog platna mogu biti sašivene košulje. Tast je rekao da to nije nikakav problem. A bio je. Moja sjajna tašta, kada se udavala iz bogatog, bačkog Đurđeva u bedne, siromašne Pećince, donela je u miraz, između ostalog, i šivaću mašinu, ali do spomenute porudžbine nikada nije sašila nijednu mušku košulju. No, njoj se nikada ništa nije otelo, pa je rašila jednu staru košulju, po šnitovima iskrojila celu tubu, a zatim celu noć šila naručene košulje i smišljala kako će svemoćnog i sposobnog trgovca Stevu zadaviti golim rukama, čim završi posao.

Moj tast mi je ispričao i kratku priču o komunističkoj nacionalizaciji njegove radnje u Rumi, u ime naroda. Ušla su dva udbaša sa nekim papirom, pročitali rešenje i rekli mu da uzme lične stvari i napusti narodnu imovinu. Uzeo je drveni metar, makaze i šešir i izšetao u vedar dan. Pitao sam ga je li zapamtio te ljude. „Ma jesam, rekao mi je – kasnije sam jednom ispod ruke čak odobrio neki kredit bez žiranata, da kupi kauč na rasklapanje. Nije ga do kraja ni otplatio“.

84

Dim

itrije Boarov

Moj tast, inače, kao potonji poslovođa u društvenom trgovačkom preduzeću, nikad nije imao greške ni kod jednog inventara – jer je stalno inventarisao sam, kad se raziđe osoblje, skoro svaku noć.

Što se mene tiče, moram da priznam da nisam za trgovca, jer kad-god inventarišem karijeru i imovinu, vidim da sam stalno u gu-bicima. Tešim se onom sjajnom rečenicom koju je Meša Selimović pronašao u Kuranu: da je svaki čovjek uvijek na gubitku.


Metražna književnost

Pre nekoliko sedmica dobio sam sabrana dela Jaše Tomića u 25 tomova, u izdanju Prometeja, a „pod pokroviteljstvom Grada Novog Sada“, to jest njegove radikalske uprave, i već ovo što sam do sada stigao da pročitam i prelistam učvršćuje me u uverenju da se radi o našem najznačajnijem izdavačkom poduhvatu 2007. go-dine. Reč je o grandioznom aktu demistifikacije jednog od ključnih rodonačelnika radikalsko-narodnjačke ideologije među Srbima. Naime, ako se to i nije htelo, ipak se postiglo – jer celokupno delo „srpskog Diogena“ uopšte nije bilo potrebno „aktuelizirati“, to jest objašnjavati današnjem čitaocu, pošto je gotovo sve (osim antikle-rikalizma) od onoga što je čika Jaša pisao i govorio na prelazu iz 19. u 20. vek – i danas živo na srpskoj političkoj sceni, da življe ne može biti.

Mada po voluminoznosti daleko zaostaje iza dosada objavljenih 100 knjiga dr Vojislava Šešelja, ovo delo je daleko značajnije u dva pravca. Prvo, Jaša Tomić na mnogo temeljniji i talentovaniji način od današnjih njegovih naslednika-pigmeja podastire građu za istraživanje korena i smisla narodnjačkog shvatanja sveta među Srbima, a njegovo delo nam u celini osvetljava genij prostačke filozo-fije našeg provincijalnog nacionalnog kosmosa. Drugo, ovo izdanje

85


ačke

političke i književne „arheologije“, ne samo da ima otrežnjavajući racio, nego daje i pristojan doprinos takozvanoj „metražnoj“ ili „regalnoj književnosti“ – koja je zapravo i jedna od bitnih značajki narodnjačkog kulturološkog terora nad Srbijom, evo već dva veka.

Naizgled, fenomen „metražne“ ili „regalne“ književnosti, dakle fenomen kupovine knjiga „na metar“ da bi se popunili regali u dnevnoj sobi ili ličnom poslovnom kabinetu, deluje jednostavno. Tobože, njegova suština je u tome da knjige u nizu, pogotovu ako su lepo ukoričene i skladno kontriraju bukovoj ili trešnjevoj boji iverice od koje je skrojen regal koji pokriva zidove – daju ne samo toplinu sobi, nego i dodaju važnosti i ozbiljnosti domaćina. Meni se, međutim, čini da je ta naša veoma raširena pojava, ipak složenija, jer ju je nemoguće potpuno odvojiti od autora i naslova te „deko-rativne književnosti“ u određenom društvenom trenutku. Dakle ta „ukrasna književnost“ ne samo da govori o društvenoj modi, nego govori i o mnogo drugih stvari, pa je zato smatram dostojnom jedne kompleksnije analize (za kakvu ovde nema prostora).

Jeste da su važni boja i kvalitet koričenja knjiga; jeste da tu po pravilu dominiraju izdanja sabranih dela u istoj kolornoj nijansi ili nizovi podjednako kožno, platneno, kartonski ili mekano plas-tificirano opremljenih knjiga izdatih u nekakvoj ediciji; jeste da je lepše ako veći formati zahvataju donje, visočije police (koje se produžavaju do televizijskog aparata i dividija), a sitniji formati popunjavaju one tešnje, gornje police; ali pri svemu tome, verujem da je indikativan i izbor autora i naslova. Ne zato što kupac tih knjiga mnogo zna o tome šta se krije iza njihovih korica, već zato što on, ili prodavac koji mu ih je uvalio, u krajnjoj konsekvenci, po pravilu nepogrešivo pogađa aktuelni politički i društveni rejting vodećih ideja u nacionalnoj zajednici i spreman je da ih sledi, „zlu ne trebalo“.

Uostalom, mogućnost neke teže greške kod nas je smanjena i ta-kozvanom izdavačkom politikom vodećih kuća, jer naši izdavači, to jest kreatori mode određenih autora i njihovih knjiga, gotovo

86

Dim

itrije Boarov

po pravilu nisu daleko od potrošačkog ukusa svojih mušterija „na metar“. Oni znaju „šta ide“ u datom trenutku, to jest šta je socijalno konkurentno, istorijski primereno, društveno dominantno, sistem-ski opravdano – rečju, oni obično znaju šta će izazvati ključne ambijentalne aplauze, zanimljiva varoška ogovaranja, a ponekad čak i dvorsku promidžbu, pa takvu robu i nude platežno jačim mušterijama, onima sa dužim i višim regalima, sa kojima u suštini dele osnovne ciljeve i isti ideološki horizont. Sve je tu zapravo pove-zano i usklađeno, jer je reč o transparentnom, praktično bukvalno marketinškom poduhvatu, zapravo o intelektualnom „izlogu“ u najprometnijoj prostoriji, čija je izložbena funkcija klasična – da prikaže, privuče i fascinira goste, partnere i prolaznike. U stvari, da legitimiše željeni i poželjni ideal izlagača, da stvori utisak o njegovoj solidnoj utemeljenosti u date društvene vrednosti, da ga preporuči zbog lojalnosti aktuelnom političkom trendu i intelek-tualnom ukusu, da ga prikaže trajnijim i verodostojnijim u inače obično marginalnom, provincijalnom, nesigurnom, promenljivom, ali uvek bednom okruženju.

I kupce „metražne književnosti“ možemo podeliti po raznovrsnim kriterijumima – što po kupovnoj snazi, što po položaju na društvenoj lestvici, što po domaćim i međunarodnim referencama, što po izlagačkim ambicijama, itd. Meni su najmanje zanimljivi oni najprimitivniji koji osnovne intelektualne informacije sakupljaju i osvežavaju preko ukrštenih reči, televizijskih kvizova i slikovnih, tematskih enciklopedija – pa se u knjižari obično lako odlučuju za red Puškina, Njegoša i Šekspira, red Tolstoja, Dostojevskog, Balzaka i Dikensa, i tako redom, sve do Jakovljevićevih i Ćosićevih epskih romana i Ekmečićevih esejističkih „klanja i oranja“. Dakle, najmanje su zanimljivi oni koji su rafove polica u svojim primajućim prosto-rijama, na primer, posle Drugog svetskog rata i nakon dolaska ju-goslovenskih komunista na vlast popunjavali knjigama Staljinovih i Titovih govora i partizanskim divizijskim monografijama, a danas su prešli na „kosovski ciklus“ ili na pesme, govore i misli Matije Bećkovića, našeg „najskupljeg savremenika“.

87


ačke

Po mom mišljenju, izbor „regalne književnosti“ tih najprimitivnijih ljudi nam malo može reći o tome šta je zapravo bilo ispod prve kore pukog rasporeda društvene moći. Jer ne treba zaboraviti, u tom du-gom razdoblju, kod takozvanih poluinteligenata, dobro su išli i sa-brani tomovi Krleže, Andrića i Lalića, Dostojevskog, Kafke i Kamija, pa čak su zavidnu prodaju imale i filozofske biblioteke – okvir se kre-tao od Platona i Aristotela, do Kanta i Hegela, uglavnom ne dalje (to jest bliže). Istina, kasnije će se u to društvo nekako probiti Sartr i sve ono što je mirisalo na egzistencijalizam – ali to je već bilo u vezi sa crnim rolkama Žilijet Greko i francuskim filmskim „crnim talasom“. Ti ljudi koji su kupovali knjige koje neće čitati, verovatno su bili zahvaćeni nekom vrstom virusa „modernizacije Srbije“ i otvaranja SFRJ prema svetu, ali su nacionalne snage krajem 20. veka sve vratile na svoje staro mesto. Barbarogenije (u konstatinovićevskom smislu pojma) vaskrsnuo je i vratio stvari pod kontrolu. Na police regala vratili su se popovi, akademici i istoričari.

„Regalna književnost“ po pravilu deluje svojim masivnim prisus-tvom, ali to nije obavezno. Evo jednog primera kome sam neposredni svedok. Negde posle 5. oktobra 2000. godine, dobijem novinarski zadatak da čitaocima Vremena predstavim Božidara Đelića, za koga je bilo najavljeno da će biti Đinđićev finansijski ministar. Otkrijem da zasad sedi u Labusovom predsoblju, to jest u zemunskom krilu Palate federacije, u prostoru koji je nekada davno zahvatao Kardeljev kabinet. Čim sam tamo stigao, hoteći da se pokažem obavešten, upitam Božu da li zna u čijoj kancelariji sedi, a on mi, kao iz topa, odgovori da naravno zna, to jest da sedi u birou nekadašnjeg Miloševićevog portparola Gorana Matića – i pokazuje mi jednu jedinu knjigu u dugačkom regalu, koju je tu „nasledio“. Ustanem i pogledam – bila je to knjiga sa stenogrami-ma sa famoznog Brionskog plenuma 1964. godine, kada se Tito obračunao sa dotadašnjom vodećom postavom Udbe, u kojoj su dominirali Srbi.

I šta je tu zanimljivo, pitaće neko? Pa zanimljivo je to da se danas u to „zemunsko krilo“ useljava Jočićevo Ministarstvo unutrašnjih

88

Dim

itrije Boarov

poslova Srbije. Eto, knjiga iz regala ponekad ima i proročku snagu, valjda zato što nikad nije pročitana.


Dunav

Moram ovih dana otići na Dunav da se pokvasim i da se „osvetim“ u njegovoj sivoj vodi. Naime, mi iz stare garde Novog Sada makar jednom godišnje moramo se potopiti u ovu „svetu reku“, poput Indusa koji hodočaste na Gang. Neverovatno, ali prošle godine to nisam učinio, možda mi je zato Bata Pežo pre neki dan, onako us-put, rekao da „kada me vidi, shvata da je mladost izlečiva“.

Ako bih rekao da sam odrastao na Dunavu, to ne bi bila potpuna istina. Jer, najranije detinjstvo proveo sam na Podbari, čuvenom predgrađu Novog Sada, u poslednjoj kući Čarnojevićeve ulice. Tu je gotovo bio kraj Novog Sada, jer naše dvorište je gledalo na staro igralište FK Slavije i dolmu starog kanala, koji se, preko nedale-kog Šlajza (prevodnice), ulivao u Dunav, na mestu koje se zvalo „Kod krvi“. Tako da smo se mi Podbarci više kupali na kanalu, na Šlajzu ili u bari, punoj lokvanja i palacki, kraj Rajine šume (gde su partizani posle rata streljali narodne izdajnike), nego na samom Dunavu. Istina, išli smo na pecanje do same reke, pa se sećam da sam jednog plavnog proleća, sa pokojnim drugom Radetom (za-jedno smo imali 16 godina), prvi put isplovio na ribarskom čamcu njegovog dede, u maticu reke. Čitav dan veslanja nam je trebalo da se nekako vratimo 200-300 metara uzvodno, do deda Mitine ribarske kolibe, toliko je voda bila brza.

Kada sam krenuo u gimnaziju, sa Srđom, Ivicom i Vanjom počeo sam da treniram veslanje u četvercu sa kormilarom. Tada sam bolje upoznao Dunav uzvodno od grada. Veslali smo ili do Mačkovog spruda ili po mirnom Šodrošu, kada je u njemu bilo dovoljno vode.

89


ačke

Skoro svakog 1. maja otvarali smo sezonu kupanja na splavu našeg kluba, Danubiusa 1885.

Najpotpuniji doživljaj najveće evropske reke (ako izuzmemo rusku Volgu) imao sam kada je pokojni Uča organizovao ferijalnu ekipu sa kojom smo učestvovali na Dunavskoj regati od Beča do Novog Sada. Imali smo četiri kanua i jedan ribarski čamac sa malim mo-torom koji je Duško Ninkov iz nekog razloga krstio „Paja Paje“. Srđa i ja, mada smo imali veslačko iskustvo, do trenutka kada smo se u Beču otisnuli na podivljalu reku, nikad nismo bili u kanuu, a svaki čamac ima svoje bubice. Dunav je tamo izvanredno brz i regulisan zagatima koji idu i do sredine matice, čas s leve, čas s desne obale. Ne znam kako zbog toga nismo doživeli havariju još na samom startu Regate. No brzo smo se prilagodili životu u kanuu, u kome smo provodili i po 15 sati dnevno, jer su neke deonice bile prilično duge. Uostalom, dobro se sećam našeg reda vožnje od pre 50 godina: Beč – Bratislava – Komarno – Estergon – Budimpešta – Pakš – Baja – Apatin – Novi Sad. Jednom me je neko sa neke Resave pitao da li sam ikad preplivao moćni Dunav, pa sam odgovorio: „Uzduž, ne popreko!“

Dunav je, inače, najlepši na našem delu, jer je, bar u severnom toku, uglavnom regulisan i održavan, to jest stešnjen u osnovno korito, dok se kod nas razliva kroz mnoge rukavce i lenjo zaobilazi prekrasne, blatnjave ade. Tako da možeš uživati kao što su uživali Tom Sojer i Haklberi Fin na Misisipiju – dok te komarci ne pojedu. Inače, na Regati o kojoj pričam, čini mi se da smo bili glavne zvezde, u koloniji od 100-200 čamaca Čehinja, Slovakinja, Poljakinja, jer smo se u Beču uniformisali u farmerke Super Rifle.

Kasnije smo se preselili na Liman, u samu blizinu čuvenog novo-sadskog Štranda. Moji roditelji nisu baš ludovali za kupanjem, pa nismo imali iznajmljenu kabinu na Štrandu, ali sam ja leti tamo bio svaki dan. Još od jutra, kada je pesak ladnjikav, a reka resko čista. Istina, pre podne smo obično više ljuštili preferans i igrali „nožni tenis“, nego što smo se kupali. U stvari, obično sam i odlazio sa

90

Dim

itrije Boarov

Štranda u rano popodne, kada krene navala radnih ljudi i građana. Nekako se, tada, krilo od novih generacija da su tokom poznate Racije 1942. godine, na tom Štrandu mađarski vojnici ubili tri hiljade ljudi i gurnuli ih pod led (moji su tokom te Racije stradali na Tisi, u Bečeju). Štrand je danas i kupalište, i šetalište, i vašar – i danju i noću. Zato više volim „divlje plaže“.

Dunav je jako važan za nas Bačvane, jer nas koliko-toliko štiti od Sremaca. No, ne možeš ti to zaustaviti. Jedan od Sremaca koje smo u Novom Sadu svi voleli bio je i nedavno preminuli pesnik i piska-ralo Red Sudarski, koji je, kadgod se snuždi, a to je obično bilo u dubokoj noći, odlazio na Dunav da ga preplivava. To je bilo u vezi sa ocem, koga je rano izgubio.

Moram, dakle, uskoro otići na Dunav, da se rashladim u njegovim mutnim virovima, da među zubima osetim njegov slatkast pesak, da sperem, sa one svoje remboovske unutrašnje palube, prašinu vruće i dosadne svakodnevnice.


91


ačke

PorTreTi

92

Dim

itrije Boarov

93


ačke

Mada sam se školovao u vreme dominacije Marksovog „istorijskog materijalizma“, ili, bolje reći – u vreme onakvog istorijskog materi-jalizma kako su ga razumeli jugoslovenski komunisti i pisci naših udžbenika – da sve, uprošćeno rečeno, opredeljuje „razvoj proizvod-nih snaga“, uvek sam držao da su „vodeće ideje“ lansirali konkretni ljudi u svojim konkretnim ličnim romanima. Neću time da kažem da sam ikada smatrao da se svi društveni procesi mogu „perso-nalizovati“, jer ne može gotovo nijedan, ali hoću da kažem da su mene oduvek zanimale one ličnosti čije su ideje i život neodvojivi od istorijskih procesa i tekućih društvenih zbivanja.

U tom smislu ja smatram da su i novinarski portreti dragoceni javnosti i da čak predstavljaju poseban novinarski žanr. I to veoma zah-tevan novinarski žanr. Pišući i sâm knjigu o dr Lazi Pačuu (Dr Laza Paču, legenda srpskih finansija, Beograd, 2008) ili portrete starih srpskih ministara finansija (koje sam objavio u knjizi Apostoli srp-skih finansija, Beograd, 1998) uverio sam se da su mi često pojedini novinarski zapisi o ličnostima kojima sam se bavio – više pomo-gli da shvatim neke bitne stvari o junaku svoje monografije, nego, ponekad, i čitave potonje studije.

94

Dim

itrije Boarov

Zbog toga sam često pisao novinarske portrete, a deo tih portreta ovde nudim čitaocu. Reč je, inače, o novinarski rizičnom žanru, ako mu se pristupa ozbiljno. Naime, najčešće morate da pišete o ličnostima koje lično niste upoznali, čak i ako su savremenici. A kada se oslanjate samo na sekundarne izvore i tuđe napise – mogućnost pogrešnog doimanja nekog čoveka veoma se uvećava, jer novinar uvek piše bez dovoljno pravih informacija.

Znači, kada kažem da nisam siguran da li sam, portretišući neke likove sa naše aktuelne javne scene, uvek bio tačan i pravedan (ma šta to značilo) – to ne znači da se izvinjavam ili da odustajem od bilo kog svog teksta. Samo upozoravam da su, naravno, portreti koji slede onakvi kako sam ja video i oslikao ljude koji su na ovaj ili onaj način istrčali u javnu arenu, pa moraju da trpe i tuđe poglede.

Ilarion Ruvarac – glad za izdajnicima

U trenutku kada je jezik politike u Srbiji „podivljao“, pa se politički konkurenti već kompariraju sa šumskim zverima ili se opisuju, neš-to blaže – kao špijuni i udvarači međunarodnih svinja, i u vreme kad se širenje laži u ime naroda čini gotovo legitimnim, i kada se ideološka diferencijacija simplificira na relaciju patrioti ili izdajnici, mnogima se čini da toga nikad ranije nije bilo. Na žalost – jeste.

Mit o izdaji kao uzroku svake nesreće srpskog naroda, kao logična druga strana medalje mita o njegovoj nebeskoj, imperijalnoj priro-di, veoma je star, a temelji su mu konstruisani u okviru kosovskog mita i na osnovu srpsko-crnogorske legende o istrazi poturica „na Badnje veče, okolo 1702“. Na ta dva ugaona kamena mita o izdaji, koja je navodno uvek kočila pošteni srpski narod da se vine do moći i gospodstva, prvi je odvažno udario čuveni kaluđer-istorik Ilarion Ruvarac, još krajem 19. veka, što je još za njegova života izazvalo čitavu buru negodovanja. O tim prvim velikim svađama

95


ačke

u srpskoj javnosti, koje su izbile povodom narušavanja mitova o izdaji, još pre dve decenije precizno je pisao i dr Kosta Milutinović (pa ćemo se ovde pomoći s nekoliko članaka o odnosima Ruvarca i Jaše Tomića, koji su sakupljeni u Matičinu knjigu njegovih studija, koja je objavljena 1986. godine).

Prvi veliki skandal Ruvarac je izazvao kada je u novosadskom Stražilovu (1887-1888) u nastavcima objavio studiju O knezu Lazaru, u kojoj je jednostavno raspršio narodna predanja o izdaji Vuka Brankovića i u kojoj je dokazao da nema relevantnih istorij-skih zapisa o postojanju Miloša Obilića, Jug Bogdana i njegovih Jugovića, i tako dalje i tako redom. Iz svega toga je, naravno, proizišao i zaključak da nije bilo čuvene Kneževe večere na čijem dnevnom redu je bilo famozno srpsko pitanje: ko je vjera, a ko je nevjera?

Ovaj udar na „narodnu tradiciju“ i na narodne pesme jako je zabo-leo starog radikala i demagoga Jašu Tomića i on je u više navrata pisao čitave feljtone i brošure protiv Ruvarca. Tako Tomić odrešito tvrdi: „Mi priznajemo da u našim pesmama ima dosta uvećanog i ulepšanog, ali krupnih, sasvim izmišljenih istorijskih stvari teško da ima“. Tomiću strašno smeta što je Ruvarac „hteo da sruši rodo-ljubivu istoriju“ kojoj je prvo rodoljublje, pa posle istina, pa kad se u tome prebacio, stvorio je „nerodoljubivi istorijski pravac“. Za Tomića je malo što je Ruvarac „sve čitao, skoro sve pamtio i skoro sve znao“, jer smatra da je to „bila samo sila koja klade valja, sila koja je preskočila realnost“. Njega posebno provocira što je Ruvarac ismevao „istorijsko pesništvo“ i što je navodno hteo da pokaže „da naš narod nije ništa i nema ništa“. Nasuprot tome, Tomić smatra da je prirodno što je omladina srpska „pevala istoriju, pevala politiku, pevala ekonomiju i da je mogla da peva hemiju, ona bi je pevala“ sve da bi „oduševila narod“.

Ne znajući kako drugačije da ocrni Ruvarca zbog surove istorijske kritičnosti, Tomić ga je uporedio sa Šopenhauerom. „Onako je mo-gao pisati samo Šopenhauer o Nemcima, ali on nije bio ni realni

96

Dim

itrije Boarov

istorik, niti uopšte istorik“, vajka se Tomić i ponovo se vraća na problem „ukidanja izdajništva“ Vuka Brankovića, pa kaže: „I zar ima pravo Ruvarac kad veruje da bi narod mogao ovako ogrešiti dušu i ocrniti nevina čoveka i udariti tešku kletvu na njega? Ne, to narod ne radi. Da takvo što ima u kakvom izvoru, što ga je pojedinac pi-sao, moglo bi se i posumnjati. Pojedinci hoće iz zlobe, mržnje i da ocrne, narod neće. Vi možete kadgod naći naivnu narodnu skasku i pesmu. Ali ono glavno ima uvek istinske podloge. Narod nikad ne gradi od junaka kukavicu, niti od kukavice junaka. Nije taj Vuk bio slavan, nit mogao biti slavan, kad ga je narod žigosao kao izdajicu“ (Kritika Ruvarčeve škole, Novi Sad, 1908).

Ilarion Ruvarac je gotovo svakom svojom raspravom izazivao sab-lazan ondašnjih patriota i rodoljuba, pa je tako bilo i kada se prih-vatio crnogorske istorije i u Brankovom kolu (1897-1898) objavio „Montenegrinu, priloške za istoriju Crne Gore“. Opet se jedan od ključnih skandala zapleo oko Ruvarčeve tvrdnje da nema istorijskih izvora koji potvrđuju da je doista na početku 18. veka bilo famozne „istrage poturica“, te navodne crnogorske Bartolomejske noći u kojoj su pobijeni nacionalni izdajnici. Ipak, osporavajući Njegoševo „istorij-sko sobitije pri svršetku 17. veka“, Ruvarac smotreno iznosi hipotezu da je tog sobitija ipak bilo, ali ne pri kraju veka, već nekad ranije.

No, bez obzira na taj smotreni hipotetični ustupak, da je nečega možda ranije bilo, u vremenu iz koga nisu sačuvani istorijski iz-vori, na Ruvarca se opet sručilo drvlje i kamenje. Jaša Tomić je kasnije, tek posle Ruvarčeve smrti, gotovo likovao: „Eto vidite, to je ta – nerodoljubiva istorija! Kad to čitate, izlazi vam pred oči ona tupa, blesasta radost, koju oseća pisac nad satrvenim narodnim idealima. Ta porušena je ne samo slavna prošlost Crne Gore, nego i sve ono, što su o tome pevali najveći srpski pesnici“. U finalu svoje analize Jaša Tomić napada Ilariona Ruvarca da „on ne vidi ono što je veliko i glavno, već se hvata za najmanje sitnice. Njegov pogled ne može da gleda u daljinu. Da je drukčije, on bi pored ovako ogromnog poznavanja činjenica napisao istoriju, ali on na to nije ni pomišljao“.

97


ačke

Tvrdi utemeljivač srpske kritičke istoriografske škole, Ilarion Ruvarac nije se mnogo obzirao na primedbe takve vrste, a kad se obzirao nije štedeo pogrda na račun „praznoglavaca i sujemudre-nih neznalica“. Ovaj čovek koji se godinama bavio teškim poslom trežnjenja srpskog naroda i razbijanjem njegovih političkih iluzija, još 1888. godine je napisao: „Ja se nisam ni do sada obzirao, pa se neću ni sada obzirati na množinu i na ono što množina želi i priželjkuje, ili što je njoj mrsko i od čega se odvraća ona, već ću i u tom pogledu ići svojim putem...“

Vojvodina, 13. januar 2000.

Mihailo Polit-Desančić – zaboravljeni vojvođanski velikan

Da Advokatska komora Vojvodine nije na nedavnoj godišnjoj skupštini (24. juna) u svoj zvaničan dnevni red uvrstila poseban prigodni govor dr Željka Fajfrića o advokatu, narodnom poslaniku, političaru i žurnalisti MihaiIu Politu-Desančiću i da njen Glasnik ovih dana nije objavio nekoliko izvoda iz Politovih čuvenih beseda (u odbranu Svetozara Miletića pred Krivičnim sudom u Budimu 1878. godine i povodom Aponjijevog školskog zakona od 1907), osamdeseta godišnjica od smrti jedne od najkrupnijih političkih ličnosti Vojvodine i Novog Sada protekla bi u potpunom muku.

Iako je neosporno bio jedan od najučenijih, najuglednijih i najpis-menijih Srba 19. veka, koji je tokom čitavih pet decenija javnog delovanja (od 1868. do 1918. godine) dosledno štitio dostojanstvo srpske narodnosti u Ugarskoj, negovao ideje o srpsko-hrvatskom političkom savezništvu i uporno branio pravo Srbije i Srba, kao i ostalih balkanskih naroda, da u raspletu „Istočnog pitanja“ budu akteri stvaranja nove državno-pravne konfiguracije Balkana na razvalinama Turske imperije (a ne da služe samo kao monete sa

98

Dim

itrije Boarov

potkusurivanje interesa velikih sila) – niko se Polita-Desančića nije setio ni u Beogradu, pa ni u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Istina, povodom ove Politove godišnjice nije se ničim oglasila ni Matica srpska u Novom Sadu, a bar u njoj ima toliko materijala o jednom od njenih najuglednijih nekadašnjih članova. U rafovima Biblioteke Matice srpske ima mnogo prvih izdanja Politovih mno-gobrojnih knjiga, tu su i izvrsne studije o Politu-Desančiću nedav-no preminulog dr Koste Milutinovića – no, zasad nema bar neke skromne izložbe o velikom Vojvođanu, a takve izložbe o drugim našim i tuđim velikanima smenjuju se stalno već nekoliko godina. Pa ni Srpsko narodno pozorište nikako da se oglasi o čoveku koji je podržao njegovo osnivanje i još pre više od 100 godina tražio na Ugarskom saboru novac za opstanak tog pozorišta.

Nije se, na žalost, godišnjice Politove smrti setilo ni naše Nezavisno društvo novinara Vojvodine (da ono državno društvo za režimske novinare i ne spominjemo), mada je on, pored svega, bio i jedan od najboljih i najčuvenijih vojvođanskih publicista i novinara. Bio je jedan od pokretača, a zatim i vlasnik novosadskog Branika, čes-to je pisao u Zastavi, Srbskom dnevniku, Narodu, a više decenija bio je i stalni dopisnik nemačkih i austrijskih listova (Allgemeine Augsburger Zeitung, Ost und West, Cotta, Unsere Zeit itd).

Mada je na neki način jedan od rodonačelnika čuvene Srpske slobo-doumne narodne stranke i dugo godina prvi saradnik njenog vođe Svetozara Miletića, zatim osnivač i lider Srpske narodne liberalne stranke (od 1887), pa i jedan od idejnih pokretača Samostalnih demokrata u Vojvodini (sa tom strujom njegovi ljudi napustili su Veliko narodno veće Vojvodine posle stvaranja Kraljevine SHS 1918), Polita-Desančića se nije setila nijedna današnja politička stranka u Pokrajini. Kao da se stalni ringišpil vaskolike politike doista vrti samo oko Miloševićevog dvora i pratećeg opozicionog serkla „kod Zorana i Vuka“ i da Vojvodina nema dubljih korena i starijeg pamćenja.

U pristupu ideji Vojvodine kod Mihaila Polita-Desančića ima nijansi i razlika, koje su se javljale paralelno sa razvojem političkih prilika

99


ačke

i koje su bile u zavisnosti od tekuće političke taktike, ali praktično od prvog velikog političkog istupa (govora na Hrvatskom saboru 1861) on je uporno iznosio stanovište o potrebi konstituisanja srp-ske političke autonomije u Vojvodini i povezanosti tog pitanja sa priznanjem autonomnih prava narodnosti u Ugarskoj.

U prvoj fazi, kada su vojvođanski Srbi, posle Bahovog apsolutiz-ma, bili razočarani u „Vojvodstvo Srbije i Tamiški Banat“ koje je improvizovao bečki dvor (sa službenim nemačkim jezikom u toj pokrajini, na primer) i kada su očekivali da bi im savezništvo sa žilavim mađarskim nacionalizmom (afirmisanim 1848) odgovara-lo, Polit kaže da Srbi treba da napuste antimađarske antipatije, te ističe: „Autonomija županija, koja u po nečemu dostiže suverenitet švajcarskih kantona, bujan život u kongregacijama i varoškim mu-nicipijama, daju Ugarskoj takav jedan svojstven oblik, da se znatno razlikuje od ostalih delova Austrije“. No, ovaj indirektni laskavi po-ziv Mađarima da unutrašnju nacionalnu šarolikost iskoriste protiv Beča i u kome ih Polit još upozorava da se „ne ogreše“ o interese narodnosti, jer je to „životno pitanje za Ugarsku“, nije imao rezulta-ta. Politov stav da u jednoj državi kao što je Ugarska, u kojoj Mađari čine jedva jednu trećinu celokupnog stanovništva, ravnopravnost narodnosti ne može biti shvaćena kao ravnopravnost državljana Mađarske, već „da svaka narodnost svoje nacionalno biće mani-festuje kao jedinstvenu ličnost, a to se može samo putem narodne uprave u dotičnoj pokrajini“ – bio je posle Austrougarske nagodbe 1867. definitivno odbačen.

Dugo je kasnije Polit-Desančić pokušavao da promoviše jedan kom-promisni predlog u vezi sa Vojvodinom – predlažući da se kakva-takva autonomija stvori preko reorganizacije županija (spajanjem Bačke i Torontalske županije, na primer), takve preko koje bi se u pojedinim županijama okupila većina pojedinih narodnosti. No, sve te ideje su odbačene pod izgovorom da skrivaju separatizam, te da bi „već samo ime Vojvodina značilo povredu integriteta Mađarske“ (Deak, Etveš), itd. Polit na jednom mestu kaže da „izgleda da ras-parčavanje Ugarske Mađarima lebdi pred očima kao neka avet“.

100

Dim

itrije Boarov

Ako se na kraju ove kratke zabeleške vratimo na okolnost da se stalno iz naše istorije potiskuje i zaboravlja Mihajlo Polit-Desančić, na to pitanje ima više odgovora. Održavanje pamćenja na Polita nije odgovaralo nekadašnjim srpskim radikalima, pošto je on stal-no bio na suprotnoj strani od Jaše Tomića. Kasnije, to nije odgova-ralo ni komunistima, pošto je Polit stalno bio protiv levičarenja, pa je čak u pogrdnom kontekstu proglašen i konzervativcem. Zašto, međutim, taj veliki liberal i demokratski opredeljen političar, sa jasnim legalističkim, proevropskim opredeljenjem ni danas nikom ne odgovara? Valjda zato što se i u Vojvodini sve ideje ljuljaju u kolevkama radikala i komunista.

Vojvodina, 5. avgust 2000.

Jaša Tomić – pitanje hleba i nacionalne zobnice

Možda i nesvesno, i novosadski radikali su se, nedavnim otkri-vanjem spomenika Jaši Tomiću u Dunavskoj ulici u Novom Sadu, uključili u revalorizaciju korena protivrečnog vojvođanskog identi-teta. U tom smislu Tomić je gotovo paradigmatičan primer, bolje reći jednostavniji i jasniji od, na izvestan način takođe kontroverznih ličnosti poput Đorđa Brankovića, Arsenija Čarnojevića, Stefana i Đorđa Stratimirovića, Josifa Rajačića, Svetozara Miletića, Mihaila Polit-Desančića, Blaška Rajića, Tihomira Ostojića, Vase Stajića, Joce Laloševića, Dude Boškovića i drugih. Valjda će Vojvodina, posle spomenika Miletiću i Tomiću, smoći pameti i novca da se na isti način oduži svim svojim svojim starim političkim velikanima – da ih napokon potonjim generacijama ostavimo kao vojvođansku „bronzanu stražu”.

U stvari, povodom jednog skulptorski hladnog i promašenog spo-menika (po držanju, taj gvozdeni Jaša više liči na Ahtisarija nego na sebe), prvo se otvorila vruća polemika na pogrešnu temu – tre-ba li Tomićev spomenik Novom Sadu: kad je nožem ubio Mišu

101


ačke

Dimitrijevića, kad je bio strasni nacional-socijalista i prikriveni antisemita i kad je olako, bez ikakvih uslova, 1918. „sajedinio” Vojvodinu sa Srbijom, govoreći da treba „prvo srpsku košulju obući, a tek potom jugoslovenski kaput”? No, to u suštini dnevno-političko pitanje – imaju li današnji radikali prava da svojataju Jašu Tomića, brzo je otvorilo ono bitnije, ali složenije pitanje – šta je doista istina o Jaši Tomiću i kako okarakterisati njegovo nesporno značajno mesto u istoriji Vojvodine?

„Jaša Tomić je bio snažna, slojevita, vrlo aktivna i kontraverzna ličnost”, reći će njegov najbolji biograf, Laza Rakić (u monogra-fiji iz 1986. godine). Po Rakićevim rečima, Jašu Tomića je krasila „izuzetna energija, netolerantnost suprotnog mišljenja, robusna i neobuzdana snaga, prekost i bezobzirnost“, ali zbog toga što sama stranka, mada prilično moderno organizovana za svoje doba, „nije imala efikasan transmisioni aparat za nasilno sprovođenje isključive volje svoga šefa, on se nije mogao nametnuti i ponašati kao diktator“. No, kao darovit govornik i publicista, impozantnog fizičkog izgleda, imao je moć veoma sugestivnog i demagoškog uticaja na neuku seljačku masu i nesrećne malograđane, koje je morila neutešna sadašnjost, pa su rado primali njegova obećanja lepše budućnosti. Čak i njegov savremenik, liberal Milan Petrović, piše da taj čovek „nije umeo zauzimati hladan stav, on je umeo voleti i mrzeti, a što je najvažnije: bio je fanatik svojih uverenja“. A da je bio krupna politička figura, to mu je priznavao i u njegovom vremenu najljući politički protivnik, Mihailo Polit-Desančić, koji je napisao: „Iako je u jednoj ruci držao nož i opsenarstvo, a u drugoj teror i zobnicu, prolazio je pobedonosno kroz narod i osvojio goto-vo sve slojeve njegove”.

Jakov Tomić, rođen 23. oktobra u Vršcu 1856, u braku imućnog trgovca i zemljovlasnika Nikole i Sofije (rođene Pavlović-Kordin), školovao se u rodnom gradu, pa u Temišvaru i Kečkemetu. Zatim je, još pre studija, bio dobrovoljac u Bosanskohercegovačkom ustanku 1875, a potom je studirao medicinu, filozofiju, istoriju i geografiju u Beču i Pragu. Kao i mnoge druge školovane mladiće

102

Dim

itrije Boarov

Vojvodine toga doba, u vreme Ujedinjene omladine srpske prvo ga je fascinirala ličnost Svetozara Markovića, pa je u politiku ušao kao socijalistički opredeljen pripadnik Nove omladine.

Njegov prvi susret sa Svetozarom Miletićem ispao je nesrećno, mada je Jaša uvek isticao da Miletićev nacionalni program prihvata „od korica do korica”, ali želi da mu doda ekonomske ciljeve. Naime, na novosadskom zboru Slobodoumne narodne stranke sam Miletić je sa skupa bukvalno oterao svog budućeg zeta Tomića, kada je ovaj pokušao da pokrene „pitanje hleba”, to jest kada je predložio da se nacionalnom programu doda ekonomska i socijalna dimenzi-ja. Tada će već Polit-Desančić, držeći stranu Miletiću, zauzeti stav: „Teško narodu gde se proletarijat dočepa vlasti!” Ipak, ispostaviće se da je Jaša Tomić bolje osetio fuzionu snagu nacionalizma i so-cijalizma, što će dati novi polet srpskim snagama u Habzburškoj monarhiji, kada stara Miletićeva stranka bude dospela u krizu.

Naime, kada je poslednji pokušaj razrešenja krize, 7. aprila 1887. na konferenciji u Sentomašu, potpuno propao, jer je skup raspušten zbog „svađe i larme” i pre nego što je počeo, obe unutrašnje struje, Politova i Tomićeva hitaju u Novi Sad – da osnuju nove političke stranke. Politova će kasnije biti poznata kao Liberalna, a Tomićeva kao Radikalna stranka. Već i sama okolnost da je Polit-Desančić na osnivačkom zboru svoje stranke, 1. maja 1887, okupio samo stotinak pristalica, a da je nedelju dana kasnije, 8. maja 1887, u zgradi Srpskog narodnog pozorišta Jaša Tomić vodio skup od 1000 sledbenika i osnovao „Celokupnu srpsku narodnu slobodoumnu stranku” (ona će se tek 1891. preimenovati u Srpsku narodnu radi-kalnu stranku) – pokazala je međusobni odnos snaga. No, nijedna od tih stranaka, sve do 1902, neće uspeti da uđe ni u ugarski, ni u hrvatski sabor.

Kako su već prilikom osnivanja Liberalne i Radikalne stranke njihova glasila Branik i Zastava proglašena za zvanične organe ovih partija – u Vojvodini se razvio i fenomen beskrupuloznog „medijskog rata”. Tim pre što su glavni urednici tih listova, Miša

103


ačke

Dimitrijević i Jaša Tomić (koji formalno nikad i nije bio predsed-nik stranke, mada je uvek bio nesporni lider radikala), bili glavni kreatori dve oštro suprotstavljene politike. Jašin violentni karak-ter bio je jedan od ključnih uzroka i tragedije koja se dogodila na (opet za Vojvodinu fatalan) Tucin dan 1889, kada je on, na staroj novosadskoj željezničkoj stanici, sa nekoliko udaraca nožem, ubio Mišu Dimitrijevića. Ovo teško ubistvo sa krupnim političkim posle-dicama neposredno je bilo motivisano zloupotrebom jednog devo-jačkog pisma Milice Miletić, Jašine supruge i Svetozarove ćerke, koju je načinio Dimitrijevićev Branik. Milica je u tom pismu svom nekadašnjem vereniku Branku Petroviću obećala da će, ukoliko se venčaju, u nasledstvo dobiti Zastavu, „u vlasništvo i na uredništvo, a Branik je, dokopavši se tog pisma, naznačio njegov sadržaj i pri-metio da se iz njega „najbolje vidi kako se dolazilo do uredništva Zastave i po koju cenu” (jasno aludirajući na samog Jašu Tomića).

Prilikom suđenja u Novom Sadu, februara 1890, zastupnik porodice Dimitrijević, advokat Milan Ćirić insistirao je da je ubistvo počinjeno iz niskih političkih pobuda, a Tomića je predstavio kao „preprede-nog, zakorelog zločinca“ opasnog po društvo i poredak, ubeđenog socijalistu, komunistu i nihilistu koji „svojim idejama beše gotov... po svaku cenu prokrčiti put, pa ma i ubilačkim nožem.“

Da bi potkrepio ove svoje neosnovane tvrdnje, Ćirić je citirao Tomićevu brošuru „Političko stanje Srba u Ugarskoj“, gde je Jaša napisao: „Oni koji proizvode lebac, nemaju danas leba, oni koji proizvode odelo, idu izdrtani, oni koji grade drugima kuće, žive po čatrljama. Da onaj koji danas najviše radi, ima danas najmanje, to je neoboriva, očigledna istina, i ta jedina istina je dovoljna za svakog poštenog čoveka, pa da se baci kamenom na ovo današnje društvo, da mu postane najljući protivnik.“

Državni tužilac nije prihvatio tezu o čisto političkom karakteru ubistva (mada je optuženog tretirao kao socijalistu), no nije ostao ni samo na teškoj povredi časti kao glavnom njegovom motivu, pa je Tomić prvostepeno osuđen na doživotnu robiju, a istu kaz-

104

Dim

itrije Boarov

nu novosadski sud je odredio i pri ponovljenom procesu. Tek je Kasacioni sud u Budimpešti smanjio kaznu na šest godina robije i nju je Tomić izdržao u celosti.

Jaša Tomić doista nije bio pravi socijalista. Marksovo delo slabo je znao, a čini se da ga nije ni razumeo. Socijalizaciju krupne privat-ne svojine nije načelno odbijao, ali je tvrdio da je ta socijalizacija opasna za narodnost, jer bi Srbe „dvostruko osiromašila“, pošto bi ostali bez narodno-crkvene imovine, a osiromašila bi ih i kao pojedince. Smatrao je da (revolucije) oružane pobune „ne donose ništa, a ugušuju se u krvi“.

Da je suština Tomićeve socijalne retorike samo demagoška, vide-lo se najbolje kada je Srpska radikalna stranka prvi put osvojila većinu na izborima za narodno-crkveni sabor 1902. i kada je od-mah pokušala da preuzme kontrolu nad najvećim delom crkvene ekonomije. U svim svojim „autonomnim programima“, Srpska radikalna stranka Jaše Tomića praktično je ignorisala „episkopalni karakter“ SPC i isticala demokratsko načelo srpske narodno-crkve-ne autonomije – da ona znači „zakonom ujamčeno pravo narodu srpskom da sam sebi u okviru državnih organa, preko narodno-crk-venog sabora svoga, potpuno samostalno gradi zakone i po njima upravlja“ (radikali su tražili autonomnu zakonodavnu i izvršnu vlast, reklo bi se danas). Suština radikalskog predloga je bila da se, takozvanom Manastirskom uredbom, crkvena zemlja daje u zakup putem javne dražbe, u celini ili u parcelama, i da se svi pri-hodi unose u fond odgovarajuće eparhije, iz koga bi se delile plate manastirskom bratstvu i namirivale državne i autonomne dažbine. Do tada je zemlja, navodno jeftino, „ispod ruke“ davana u zakup veleposednicima (Dunđerski, koji je u zakupu na 12 godina imao 2.000 jutara manastirske zemlje, samo na razlici između ugovorene i realne zakupnine zaradio je 1.340.000 kruna), a glavnu dobit su „reketirale“ crkvene starešine.

Radikali su 1906. takođe napali i dotadašnje gazdovanje novčanim kapitalom narodnih fondova, pa su primetili da se on ne kamati i

105


ačke

da je polovina tog kapitala uložena u Centralni kreditni zavod u Novom Sadu, koji je bio pod upravom liberala i njihovog važnog finansijera Laze Dunđerskog (fiškalat narodnih fondova vodio je decenijama Polit-Desančić, čak i u vreme kada je lično žestoko ratovao sa patrijarhom Anđelićem, to jest osporavao njegov izbor). Napali su i prodaju zemljišta Beočinskog manastira (30 jutara „beočinske kaje“ za samo 100.000 forinti) 1895. „jevrejskoj firmi“ Redlih-Orenštajn-Špicer (unosnu parnicu protiv ove prodaje dobili su da vode formalni predsednik Radikalne stranke, advokat Đura Krasojević i jedan od lidera stranke, Žarko Miladinović).

Kao i većina drugih političkih odluka o ekonomiji, i priča sa Manastirskom uredbom nema lep kraj, mada su radikali tvrdili da su već u prvoj godini primene ostvarili dodatan prihod od 270.000 kruna. Zakup zemlje nije pojeftinio, nego je u proseku poskupeo – i opet su na dražbama pobeđivali veleposednici i nesrbi, a ne sitni seljaci. Škole su i dalje propadale, profesori gimnazije i pre-parandije u Karlovcima i Somboru nisu dobili obećano povećanje plata. Povoljan zakup davan je „po radikalnoj liniji“, a i učitelji su raspoređivani tako. Budžet autonomije stavljen je u depozit radi-kalskih, a ne najboljih banaka, itd. Radikali su zbog toga izgubili popularnost u seljačkim masama i izgubili izbore 1910. godine.

U krajnjoj konsekvenci, neizvršena obećanja sa Manastirskom uredbom došla su glave ne samo radikalima, koji su katastrofalno prošli na izborima za sabor 1910, nego je ova uredba delimično doprinela i definitivnom ukidanju narodno-crkvene autonomije 1912 – i to na zahtev samog vođstva Karlovačke mitropolije. Tomić je tim povodom u peštanskom Mađarorsagu objavio članak sa te-zom da je Beč kaznio Srbe zato što neće da budu „prut u njegovim rukama“ (protiv Mađara), te je dodao da je propalo sve zbog čega su Srbi lili krv po bojištima Evrope i da je sada „cela autonomija u plamenu“.

O ulozi Jaše Tomića prilikom ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom 1918. i ovih dana je mnogo rečeno, mada se preteralo sa njegovim

106

Dim

itrije Boarov

navodno poslušničkim stavom prema srpskoj vladi. Kao strasni srp-ski nacionalista logično je što je nametnuo bezuslovno povezivanje sa Srbijom, ali će ubrzo i sam shvatiti da je lepše srbovati, nego sa srbijanskom političkom elitom deliti vlast i novčanik. Pred smrt, 1922. godine, poslednji njegov politički komentar koji je objavio u Zastavi bio je posvećen poslednjim rečima iz Očenaša: „Izbavi nas od lukavog“. U njemu Jaša kaže: „Bog je dao ljudima pameti i snage, da se ne mole još hiljadu godina da ih izbavi „od lukavog“, upravo zato da se jedared i sami izbave – od lukavih“ (Pašić mu nije došao na sahranu).

Građanski list, 18. novembar 2006.

Vasa Stajić – srdito otporan i uporan

Kada je potkraj 1918. godine 28 delegata Narodnog vijeća iz Zagreba došlo u Beograd da „stvori Jugoslaviju“ i formira prvu vladu nove države, regent Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj nije u audijen-ciju primio samo jednog od njih – Vasu Stajića.

Zašto je tu ekskluzivnu nemilost doživeo baš Vasa Stajić, kada se slobodno može reći da je među svim ostalima „prečanima“ koji su bili lepo primljeni u srpskom Dvoru u tom istorijskom času – upravo on bio dokazano najiskreniji i najhrabriji srpski nacionalni radnik preko Save i Dunava. Otkud taj gest netrpeljivosti, kada ga je regent Aleksandar bio i lično upoznao još 1912. godine kao poverenika srpske Narodne odbrane za Vojvodinu, koji je svoje đake prepa-randiste iz Sombora upisivao u ovu srpsku nacionalnu i državnu organizaciju (koja ih je čak obučavala za gađanje pištoljem). Pri tome je imao i toliko drskosti da jula 1914. godine vojvođanske ma-turante, iz Austro-Ugarske javno povede na ekskurziju na Kosovo – na vidovdanske svečanosti. Zašto je surovo odbačen upravo on koji je prethodno godinama lutao Vojvodinom, Bosnom, Hrvatskom

107


ačke

i Dalmacijom šireći ideju „narodnog ujedinjenja“, u vremenima kada je ta ideja u Habzburškoj monarhiji krivično gonjena i kada je zbog nje već bio osuđen na šest meseci zatvora (a kada je počeo Prvi svetski rat, toj kazni je dodato još 9 godina robije). Zašto je, dakle, baš Stajić, koji je bio najpošteniji i najgorljiviji srpski na-cionalista prvog reda, čovek visoke kulture i ugleda, bio tako lako politički ekskomuniciran kod najviše moći u Beogradu, nakon ondašnjeg „oslobođenja i ujedinjenja“? Zato što je u danima pred ujedinjenje Vojvodine sa Srbijom, novembra 1914. godine, kada se raspravljalo o tome da li da to bude učinjeno preko Narodnog vijeća ili direktnom akcijom, rekao da za njega „mišljenje zvanične Srbije nije merodavno, nego misao narodnog jedinstva, jer vlade dolaze i prolaze, a ta misao ostaje“. Zato što nije mislio da bečki centrali-zam treba samo zameniti beogradskim. Zato što je bio za politiku unutrašnjeg nacionalnog sporazuma i za socijalnu pravdu, i zato što je smatrao da kurs kulturne akcije ima prioritet.

Da je sve to rekao neko od tadašnjih plaćenih srpskih patriota i agenata iz K und K Monarhije ili neko od zagriženih hrvatskih nacionalista, slovenačkih klerikalaca ili podmitljivih bosanskih be-gova, koji su se odreda našli na usluzi novoj vlasti – to je moglo biti oprošteno i bivalo je opraštano. Kada je to rekao jedan od vodećih vojvođanskih Srba, Vasa Stajić, koji je za južnoslovensku državu iz sebe samog otkinuo najviše mesa, koji je za narodno ujedinjenje uložio sopstvena pluća – to nije moglo biti oprošteno. A Vasa Stajić nikad i nije tražio taj oproštaj.

Kao „nepraktični političar“, kako je za sebe sam rekao, tada se od Novog Srbina (lista koji je pokrenuo 1912) okrenuo Novoj Vojvodini (časopisu koji je pokrenuo 1922). Zatim je pokušao nešto da učini sa Maticom srpskom (bio je njen sekretar 1920-1922. i predsednik 1935-1936. i 1947), ali ju je, razočaran njenom inercijom i njenom provincijalnošću, brzo napuštao. Nikada nije ćutao i uvek je imao kuraži da se javno odupre fašističkim navalama (protiv ORJUNE, 1922). Svaki pokušaj jugoslovenske kulturne akcije je prihvatao, odazivao se svakoj inicijativi omladine, čak i kada je ona dolazila

108

Dim

itrije Boarov

iz skrivenih komunističkih krugova (OMPOK, 1938) – ali uza sve to bio je i ostao usamljenik zadubljen u arhive Novosadskog magistra-ta (objavio je pet tomova Novosadskih biografija, građu za kulturnu i političku istoriju Novog Sada, monografije o Svetozaru Miletiću i Jovanu Jovanoviću Zmaju, kao i niz prevoda). Čak ni vojvođanski komunisti, koji su ga pred kraj života, 1944. godine, iz Sremskih Karlovaca prebacili na slobodnu sremsku teritoriju i izabrali u po-krajinsko političko rukovodstvo – nisu uspeli mnogo da ga iskoriste – možda ga je samo brza smrt lišila svađe i sa tada „najnovijom vlašću“ (zato ni oni koji su, u potonje vojvođansko autonomaško vreme, stanovali u senovitoj ulici Vase Stajića u Novom Sadu – nisu o ovom velikanu održali nijedan ozbiljni naučni simpozijum).

U suštini, priča o Stajiću je priča o intelektualcu sa misijom u sva-kom organizovanom političkom pokretu – ti pokreti ili propadaju ili pobeđuju, ali je „nezavisna glava“ uvek na gubitku. Otuda Stajić, koji je večito težio tome da politički pokrene omladinu (zvali su ga i srpskim Sokratom), nikad i nije odgovarao nijednoj političkoj stranci, pa, čini se, ni Demokratskoj stranci – čiji je prethodnik (sa braćom Jakšić, Veljkom Petrovićem, Petrom Konjovićem i drugima) i bio na tlu današnje Vojvodine.

Zbog svega toga, moguće je, i delo Vase Stajića nije dovoljno is-traženo. Od dosadašnjih pokušaja, najznačajnija je Spomenica Vase Stajića (koja je izdata povodom njegovog 60. rođendana 1938. godine, a za koju su priloge dali Isidora Sekulić, Žarko Vasiljević, Jovan Popović, Petar Konjović, Milan Grol, Josip Smodlaka, Mladen Leskovac, Veljko Petrović i drugi ugledni intelektualci ondašnje Jugoslavije), kao i „nacrt za studiju“ o Vasi Stajiću Živana Milisavca (izdat 1949).

Kad se prelistaju ovi izvori, nameće se utisak da je ta istorijska skrajnutost Vase Stajića delimično posledica okolnosti da je on, u osnovi, bio liberal zadojen iluzijom da se mora stvoriti „novi čo-vek“, „avtonomna ličnost“ – i zato je njegova glavna krilatica bila „Rad, a ne dokolica“. Međutim, liberali u Srbiji gotovo da nemaju

109


ačke

potomaka, a ta parola ni onda, a ni sada – nije imala, niti ima prođe na našoj pijaci. Uostalom, i sama činjenica da je Stajić u mladim danima najviše bio fasciniran Jovanom Skerlićem i da je sa njim bio u kontaktu sve do Skerlićeve smrti, na neki način upućuje na zaključak o njegovom ličnom idejnom horizontu. Uostalom, i Stajić je u mladosti mnogo vremena „izgubio“ proučavajući socijaliste – i nije mu zbog toga bilo žao. Sam je tako napisao.

Na svečanoj akademiji koja je povodom obeležavanja 60. godiš-njice od smrti Vase Stajića upriličena u Skupštini Vojvodine u Novom Sadu, protekle subote, 11. maja, dr Jovan Komšić je u svom prigodnom govoru postavio pitanje: šta danas možemo naučiti od Vase Stajića? Odgovarajući sâm na to pitanje, Komšić je, s pravom, Stajićev istorijski angažman stavio u kontekst koncepcije „evropske Vojvodine“ i bitke za razrešenje međunacionalnih netrpeljivosti i tenzija na humanoj, kulturnoj osnovi.

Dr Jovan Komšić kao primer ističe da je Stajić ostao „lekovit“ po čuvenom pozivu na borbu protiv „patriotske laži“. Naime, na molbu Mladena Leskovca da sarađuje u časopisu vojvođanskih studenata u Beogradu, Stajić pozitivno odgovara, uz samo jedan uslov: „Da svo-jim radom, dok sam ja s vama, ne propagišete šovinizam koji je tako ugodan plašt za korupciju koja nas guši; da ne govorite omladini da je za naš narodni opstanak potrebna laž, nepravda, nemoral (time je pun naš današnji život). Jednom rečju, da ne negujete patriotsku laž.” Zatim Komšić u svom predavanju, nakon primera Stajićeve borbe protiv mađarskih nacionalističkih i šovinističkih pritisaka na narodnosti u celini, pa i na pomađarivanje Srba, citira dokaze da se on nije libio da se suprotstavi nacionalnom šovinizmu i u sop-stvenoj naciji, u izmenjenim istorijskim uslovima, 1920. godine.

Tada Vasa Stajić piše: „Šta to znači: Srpska Vojvodina. Da li to znači Banat, Bačka i naša Baranja bez Nemaca, bez Mađara, bez Bunjevaca, Šokaca, Slovaka i banatskih Hrvata, bez Rumuna?... Vojvodina će, prema tome, biti konačno naša, ne od dana pot-pisivanja mira u Velikom Trianonu, nego od onoga dana kad mi

110

Dim

itrije Boarov

prezremo sve preživele nacionalističke fraze, kad nađemo način da zadovoljimo raznorodno stanovništvo Vojvodine, kad mu prestane-mo sugerisati protivdržavno i razorno stanovište prema Jugoslaviji, kad mu ostavimo mogućnost poistovećivanja s Evropom, a ne sa Balkanom, kad mu u prvom poistovećivanju budemo mi prednjači-li. A taj veliki zadatak naš toliko otežavaju šovinisti koji viču kako je priroda jača od ljudi, životinja u čoveku jača od humanističke mu misli, pa traži da Nesrbima bude u našoj kući gore no što je nama bilo u Mađara, traže građanski rat, traže i opet gadne borbe narodnosne, nekulturne, nemoralne, kojih bi nam već moglo biti dosta.”

Mada „apostol Vojvodine”, Stajić ne štedi ni vojvođansku elitu pa ističe: „Najveći nedostatak Vojvodine osećam u tome što su pale u zaborav slobodarske njene tradicije... Ponosite se time što su prob-lemi mnogonarodne Vojvodine teži od ostalih naših problema, što je za njihovo rešavanje potreban širi vidokrug, staloženija pamet, mirniji tempo, širi zamah i duži dah. Naročito se vaspitajte za veću borbenost. Jovan Cvijić koji je dobro poznavao Srbiju, govorio nam je da će u novom sklopu države Vojvodina dobiti ono što bude umela sebi da otme.”

Iako je i obeležavanje ove obletnice Vase Stajića prošlo nezapaženo u našoj štampi (oćel bit vlade il neće), ime tog visokog, suvonja-vog čoveka, možda će na magičan način nastaviti nešto da zrači i novim generacijama u Vojvodini, najviše zbog jednog neverovatno čvrstog moralnog integriteta koji je imao i zbog svima neprijatne istinoljubivosti s kojom nije taktizirao. To je lucidno primetila uvek precizna Isidora Sekulić, pa je napisala da je Vasa Stajić bio privr-žen istini „kako to samo može čovek urođeno siromašan, srdito otporan i uporan.”

Danas, 16. maj 2007.

111


ačke

Bogdan Dunđerski – misterija testamenta

Suočivši se sa činjenicom da Bečej, mada okružen najplodnijom zemljom u Evropi i mada još pre 150 godina nadaleko slavan po žitnoj luci na ušću Franc Jozefovog kanala u Tisu, ni dan danas nema ozbiljniju poljoprivrednu školu, spretni predsednik opštine Endre Husak nedavno se dosetio da za osnivanje ovakve škole aktivira i testament čuvenog „velikog posednika starobečejskog i srbobranskog“, testament Bogdana Dunđerskog.

Gospodin Husak se, naime, setio da je ovaj ugledni pripadnik „sta-leža Dunđerskih“ (kako ih je nazvao Ljubiša Nikolin), verovatno najpoznatije srpske porodice u Vojvodini u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka, u svom legatu Matici srpskoj u Novom Sadu naložio da njegova Zaklada ima u Bečeju da osnuje Akademiju za poljoprivrednu nastavu. Da bi se cela stvar pokrenula, biće potreb-no da se za ideju založe i organi Matice srpske, ali se pri tome otvara i pitanje denacionalizacije matičine Zadužbine Dunđerskog.

Zasad je cela „velika novinska priča“ o tome da će navodno Matica srpska po osnovu testamenta iz 1940. uskoro „preuzeti skoro ceo Poljoprivredni kombinat Bečej“ (u stvari oko 300 jutara plodne crnice), zajedno sa hotelom Fantast, koji zauzima nekadašnji dvo-rac na salašu Bogdana Dunđerskog, pored nekada čuvene konjske ergele i 12 jutara vinograda – tek vešta novinarska atrakcija, jer ni inače još niko od državnih faktora u Srbiji nema hrabrosti da doista krene u rasplitanje bilo kog krupnog „svojinskog pitanja“, nakon pola veka socijalizma i kolektivizma. A rasplitanje bi, na primer, moglo skromno krenuti bar od jedne poljoprivredne škole.

Ipak, prva zgodna posledica dosetljivosti bečejskog gradonačelnika je u tome što se ponovo baca svetlo na jednog značajnog, a neobič-nog čoveka koji je na dosta nesrećan politički način povezivao Srbe i Mađare i koji je više puta menjao svoju „poslednju volju“ – skoro paralelno sa promenom volje i raspoloženja Srba u Vojvodini prema nacionalnoj i državnoj matici u Beogradu. Reč je o još jednom zna-menitom Srbinu koji je svojevremeno proglašen odrodom i izdajni-

112

Dim

itrije Boarov

kom, pa je čak posmrtno, početkom 1946. godine, suđen kao ratni zločinac, verovatno najviše zbog toga da bi se pravno jednostavnije konfiskovalo njegovo veliko imanje. I sama Matica srpska imala je svojevremeno neprilika što je 1943. godine prihvatila legat Bogdana Dunđerskog, pa je novosadska Slobodna Vojvodina početkom 1944. godine pisala da „nama nije potrebna Matica koja će u red svojih do-brotvora upisivati i takve odvratne mađarone i izdajnike“ i naglašava-la da „nećemo zaboraviti Aleksandru Moču i njegovim doglavnicima iz Matičine krnje uprave što su za dvanaest Dunđerskovih srebrnjaka ukaljali svetlo ime Matice Srpske upisujući ovog ovejanog izdajnika srpstva i Hortijevog poslanika u red Matičinih dobrotvora.“

Dr Aleksandar Kasaš sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu smatra da bi istorijska struka morala revidirati i ublažiti takvu laičku ocenu o Bogdanu Dunđerskom. Ovaj istraživač, koji je nedavno doktori-rao studijom Mađari u Vojvodini 1941-1946, i koji će uskoro objaviti i rad o testamentu Bogdana Dunđerskog, kaže da je ovaj zagonetni bogataš proglašen za mađarona i izdajnika pre svega zbog toga što je bio poslanik na Ugarskom saboru od 1910, pa sve do 1918. i što je neposredno nakon zloglasne racije, januara 1942, tokom koje su mađarske okupacione snage u Šajkaškoj, Novom Sadu i Bečeju ubile blizu 4.000 ljudi, uglavnom Srba i Jevreja, prihvatio mesto senatora u gornjem domu Parlamenta u Budimpešti.

Ne ulazeći ovom prilikom u sve okolnosti pod kojima se Dunđerski (pored dr Milana L. Popovića i episkopa bačkog Irineja Ćirića) pri-hvatio da bude srpski poslanik u mađarskom parlamentu i tokom Prvog i usred Drugog svetskog rata (nakon najtežih dana za Srbe u Bačkoj), spomenimo da mu je 1946. na demonstracionom suđenju među glavne otežavajuće okolnosti upisano to što je neposredno posle racije bio u delegaciji „viđenijih Srba“ koja je u Šajkaškoj smi-rivala ogorčenje zbog krvoprolića, okrivljujući komuniste da su ga izazvali svojim „akcijama i lažima“, kao i to što je 1942. potpisao ta-kozvanu Rezoluciju bačkih Srba, u kojoj se „srpsko javno mnjenje“ poziva da „krivce poznate pod imenom partizani“ ne pomaže nego po dužnosti preda vlastima. U stvari, kaže dr Kasaš, pri razmatranju

113


ačke

ovih poteza Bogdana Dunđerskog treba imati u vidu niz konkretnih istorijskih okolnosti, a pre svega takozvanu „politiku klackalice“ (i prema Srbima) Kalaijeve vlade, koja je zamenila Bardošijevu vladu kompromitovanu racijom. Uzgred, da je mađarski premijer Mikloš Kalai i sâm pokušao da ublaži posledice genocidne racije pod nje-govim prethodnikom, kako pred evropskom javnošću, tako i među Srbima u Bačkoj, pokazuje i javno udvaranje „srpskoj individual- nosti“. On čak naglašava da „Srbin nije tip za asimilovanje i po svojoj verskoj i istorijskoj određenosti prirodno je da se nigde i ne meša, niti utiče na formiranje drugih naroda“, te u tom smislu kaže da „ljudska granična linija Mađara i Srba konačno je baš ta indivi-dualnost koja treba da probudi pravednu pažnju države, ukoliko želi da stvori mirno zajedničko življenje među svojim ravnoprav-nim građanima.“ Možda je ostareli Dunđerski (1942. je imao već 80 godina) doista mislio da u najgore vreme samo realistično radi na pomirenju dva komšijska naroda jakih nacionalnih strasti.

Da je i sam Bogdan Dunđerski na neki svoj način bio euforični srp-ski nacionalista, moguće da kazuje činjenica da je još 10. novembra 1918, kada je srpska vojska tek ušla u Stari Bečej i kada još nije bila održana Velika skupština na kojoj se Vojvodina direktno „sajedini-la“ sa Srbijom (25. novembra), napisao svoj prvi testament u kome je svu svoju imovinu namenio „Zadužbini Bogdana Dunđerskog u korist prosvete pravoslavnih Srba u srpskoj pravoslavnoj mitro-poliji Sremsko Karlovačkoj.“ U ovom testamentu on ne spominje poljoprivrednu akademiju, ali određuje da od prihoda iz njegovog legata po dva „pravoslavna Srbina“ treba da idu na evropske škole da (postdiplomski) usavršavaju bogosloviju, medicinu, politehniku (jedan arhitekturu, drugi mašinstvo), filozofiju, „nauku o Srbima“ (književnost), slikarstvo, poljoprivrednu struku i „privredno maj-storsku struku“. Po ovoj naredbi legatara, na usavršavanje treba poslati i „dve akademski obrazovane pravoslavne Srpkinje ma koje struke“. Za te stipendije u vreme stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Bogdan Dunđerski je mislio da (mortis causa) namenju-je dovoljan izvor prihoda, jer je tada imao 1274 katastarskih jutara prvoklasne zemlje i veliku drugu imovinu.

114

Dim

itrije Boarov

Ubrzo je bio duboko razočaran, jer ga je zakačila agrarna refor-ma kralja Aleksandra Karađorđevića. Mada, kako sam piše, nije pripadao tuđinskoj gospodi kojoj su posedi davani kao „nagrada za usluge vlastodršcima“ i kod kojih je „agrarna reforma na svom mestu, da se narodu vrati ono što mu je nasilno oduzeto“, njemu je pak oduzeto „skupo plaćeno i poštenim trudom stečeno imanje“ na kojem su „radnici bezbrižno i zadovoljno živeli te materijalno napredovali zacelo mnogo bolje, nego ovi novi neuki i neradni po-sednici koji su brže bolje u bezcenje prodavali svoju zemlju tuđinu i tako na eklatantan način osujetili sam cilj Agrarne reforme.“ Tom reformom oduzeto mu je (u dva navrata, 1919. i 1932) doista mno-go, blizu 1000 jutara odlične zemlje. Toliko je bio ogorčen da više nije prelazio Savu i Dunav ka jugu, te toj činjenici zahvaljujemo što je za istoriju ostalo toliko mnogo pisama slikaru Urošu Prediću, jednom od retkih ali veoma, veoma prisnih prijatelja našeg junaka, inače večitog neženje.

Kako nije bio zadovoljan reakcijom Srpske pravoslavne crkve na prvi testament i pošto se, verovatno, bio razočarao u „sajedinje-nje“, on se više puta odlučuje na izmenu prvog testamenta, da ga 1940. potpuno promeni i za univerzalnog naslednika odredi Maticu srpsku iz Novog Sada, da bi „ovaj pravoslavni srpski narod kako duhovno tako i materijalno potpomogao u krajevima Vojvodine.“ Sada, kao što smo već rekli na početku ove priče, piše u testamentu: „Ja želim i naređujem da Matica Srpska na mojem imanju (salašu) u Staro Bečejskom hataru osnuje Akademiju za poljoprivrednu nastavu...“ (on lično od škole je imao upravo samo bečku poljo-privrednu školu).

Tome još dodaje da slušaoci ove Akademije „mogu biti samo Srbi pravoslavne vere rodom iz Vojvodine (Banata, Bačke, Srema i Baranje“ te treba da se „iskažu da su sinovi siromašnih roditelja, neporočnog, religioznog i moralnog vladanja, telesno i duševno potpuno zdravi.“ Još zahteva da i nastavnici ove Akademije moraju biti Srbi pravoslavne vere i da moraju stalno stanovati na njegovom salašu, te u kolegijumu voditi ekonomiju Zaklade.

115


ačke

Kada je potpisao ovaj testament Bogdan Dunđerski je u imetku imao dve kuće u Bečeju (sa oko 600 kvadratnih metara), salaš sa dvorcem i nizom ekonomskih zgrada i oko 340 jutara obradive zemlje, kao i veliki broj vrednosnih papira na nekoliko banaka u vrednosti od oko dva i po miliona dinara. U trenutku smrti, 1. novembra 1943, pokretna imovina Dunđerskog procenjena je na 327.157 penga, a na imanju je bilo 27 konja (9 već potpuno slepih), 14 krava, 8 teladi, 4 vola, 220 svinja itd. Predstavnici Matice srpske su prihvatili legat i odmah ušli u posed. Zatim je došla nacionali-zacija i legat je zaboravljen. Hoće li oživeti posle pola veka? Onako kako stalno oživljava sećanje na Bogdana Dunđerskog, za koga sta-ri Bečejci znaju da je bio namćorast čovek, koji je isplatio majstore i prekinuo dovršetak gradnje svoga dvorca, kada su mu rekli da svaka nova kuća traži žrtvu u porodici. A on nije imao drugog u porodici, bio je sam sa svojih „dvanaest srebrnjaka“.

Naša Nedeljna Borba, 12-13. april 1997.

Endre Bajči-Žilinski – Memorandum o novosadskoj raciji 1942.

Protekle sedmice, 21. januara, u Novom Sadu su, po rđavom, ali sada već uhodanom običaju, na keju kraj Dunava održane dve odvojene komemoracije povodom 58 godina od krvave racije 1942. godine, kada su mađarske vojne, žandarmerijske i snage takozvane narodne straže ubile 1.246 stanovnika grada. Prvo su predstavnici Izvršnog veća Vojvodine, Vojske SRJ, SUBNOR-a, socijalista i komunista odr-žali svoju komemoraciju, a kasnije su parastos žrtvama služili srpski i jevrejski sveštenici, u pratnji verskih horova Sveti Georgije i Hašira. Skromniji pomeni održani su i u Žablju, Čurugu i Starom Bečeju.

U toku januarskih pokolja u Potisju i u Novom Sadu je 1942. stra-dalo blizu 4.000 nedužnih Srba i Jevreja, a ovaj smišljeni pogrom

116

Dim

itrije Boarov

neuverljivo je obrazložen kao zakonita odmazda za nekoliko mađarskih žandarma i vojnika, koji su početkom januara stradali tokom borbe sa Šajkaškim partizanskim odredom na salašu Gavre Pustajića u Žabaljskom ritu. Taj jezivi masakr dosta je detaljno analiziran u istoriografiji, ali je široj javnosti malo poznato da je povodom njega stari mađarski kontrarevolucionar i plemić Endre Bajči-Žilinski, još dok su masovne egzekucije trajale, napisao ne-koliko protestnih pisama i čuveni memorandum upućen samom Miklošu Hortiju, regentu Kraljevine Mađarske. Ovaj memoran-dum je ponukao novosadskog istoričara dr Aleksandra Kasaša da otpočne i rad na posebnoj monografiji o Bajči-Žilinskom, po čijem je imenu tek nedavno nazvana jedna ulica u Novom Sadu, upravo zbog spomenutog časnog protesta zbog pokolja u Vojvodini.

Reč je o fascinantnoj, mada kontroverznoj ličnosti, koja je izuzetno cenila srpski narod, mada je plemićku titulu stekla tokom Prvog svetskog rata u kome se Bajči-Žilinski tukao upravo protiv Vojske Srbije, kaže dr Kasaš i upućuje nas na njegova sećanja, desetak go-dina posle tog rata, kada je napisao: „Mi smo naučili da cenimo i po-štujemo hrabrog srpskog neprijatelja, koji nas je u svemu dostojan... Taj će narod ponovo stati na svoje noge i opet će, po bilo koju cenu, izvojevati sebi slobodu, i tada nam neće biti u interesu da se zaslep-ljeni divljom mržnjom nađu nasuprot jedan drugom dva čestita i jedan na drugog upućena naroda, mađarski i srpski.“ Bajči-Žilinski će kasnije kao veliki antikomunista i nacionalista postati antisemita i rasista, ali će istovremeno dosledno i gotovo fanatično pokazivati i svoju germanofobičnost, čak i u vremenu kada je Mađarska pri-stupila Trojnom paktu. Zbog pronemačke Hortijeve politike, Bajči-Žilinski se odrekao plemićke titule. Zbog antinemačke politike, no najviše zbog zahteva da se mađarski zločinci kazne „vešalom ili zrnom“ zbog pogroma u Bačkoj, kao i zbog ulaska u Oslobodilački odbor mađarskog nacionalnog ustanka 1944, u koji je ušao na poziv komunista, a u vreme kada su se ti zločinci iz Nemačke vratili na vlast u Mađarskoj, Endre Bajči Žilinski će biti uhapšen i obešen. Očevici ove egzekucije kažu da je pre pogubljenja rekao da u sva-kom narodu ima podlaca, ali da ceo narod ne može biti nepošten.

117


ačke

Kao poslanik mađarskog parlamenta, Bajči-Žilinski nije protestovao samo povodom racija 1942, već se suprotstavljao načinu mađarske okupacije Južne zemlje (Bačke) od samog početka, od 11. aprila 1941. Za tu okupaciju, koju je ocenio preuranjenom, kaže da je karakteriše „krvavi niz protivzakonitosti, gaženja zakona i nečo-večnosti“. Posebno je osuđivao „putujući preki vojni sud“ iza koga su ostajali mnogi povešani Srbi i za koji kaže da ga „nije mogao izmisliti mađarski mozak“. On je ubeđen da postupci tog putujućeg prekog vojnog suda predstavljaju „jedno pogrešno svećenje i name-ru zastrašivanja“, „a ovo zastrašivanje nije psihološki baš najbolji metod prema odlučnom, više strasnom, prema tome smrtno ogor-čenom i veštački trovanom i progonjenom srpskom narodu“.

Ograđujući se da ne raspolaže tačnim brojem žrtava masakra u Šajkaškoj i Novom Sadu januara 1942, a on je smatrao da ih je bilo oko 10.000, Bajči-Žilinski piše Hortiju da, iako su te brojke preterane, one „ne menjaju ništa od činjenice da se u Mađarskoj odigralo, bez sudske presude, masovno klanje sa punom odgovor-nošću vojnika i žandarma, odnosno honvedskih i žandarmerijskih oficira“, te da „ovaj nitkovluk“ ništa ne može da opravda. Pri tome on za raciju kaže da je „strahovita greška i takav potres mađarskog pravnog poretka i tako opasna pojava građanskog rata, protiv čega mora svaki čestit Mađar da digne glas.“

Nakon što je u ovom memorandumu dosta detaljno opisao počinje-ne strahote u Žablju, Čurugu, Gospođincima, Sentivanu (Šajkašu) i Novom Sadu, a o tome su ga informisali njegovi novosadski poz-nanici i prijatelji Milan L. Popović, episkop Irinej Ćirić i neki drugi ljudi, Bajči-Žilinski kao stari mađarski nacionalista ističe: „Koliko ja znam, za ovih hiljadu godina nije u Mađarskoj bilo zvaničnog pogroma koji bi pokrenuli ili na kome bi sarađivali državni fakto-ri... Otvoreni zvanični pogrom bez podizanja optužbe i sa isklju-čivanjem odbrane, masovno ubijanje velikog stila može istorija u Mađarskoj da zabeleži januara 1942. i to na večitu sramotu mađar-stva, nacije, mađarske pravne države, mađarskog duha, čovečnosti i na hrišćansko nadahnuće svetostevanskog evropejstva.“

118

Dim

itrije Boarov

Ono što je posebno značajno istaći, Bajči-Žilinski u svom memo-randumu ne ostaje samo na pukom protestu i bučnim vapajima, nego zahteva i osudu zločina u Bačkoj: „Neko mora da bude od-govoran za ove neiskazane gnusobe i sramote, neko mora da snosi odgovornost za šajkaški i novosadski pogrom obavljen inicijativom, odobrenjem i saradnjom vojske, štaviše, mnogi moraju da odgova-raju, neki politički a neki krivično.“ Na političku odgovornost on poziva ministra predsednika i vladu, a zatim traži široko krivično ispitivanje od samog vrha, jer „prvo se mora uništiti glavni aranžer, pa tek onda oni sitni sadisti“. Kao pravnik i poznati advokat, Bajči-Žilinski pokazuje tada da dobro razume problem teške „uspostave pravnog poretka“ nakon ovih zločina, pa kaže: „Ovaj pogrom na-čeo je čast mađarskog naroda i države, njegov i međunarodni ugled i hiljadugodišnji moralni kapital, pa prema tome strahovito snažna i nemilosrdna mora da bude i kazna... Svako ulepšavanje i svako premazivanje biće samo prepreka velikom cilju: potpunoj kazni, potpunom vraćanju pravnog poretka i najpotpunijem mogućem zadovoljenju... to traži od nas služba večnoj i čovečanskoj pravdi i možemo reći zapovest naše hrišćanske vere, to traži od nas u ovim strašnim događajima okrnjena čast našeg naroda pred nama sami-ma kao i pred očima celoga sveta.“

Dalekovido gledajući, kao iskusan političar, Bajči-Žilinski se pita „da li mađarska vlada pomišlja na to kakva će biti sudbina nevinih Mađara u Južnim krajevima, ako bi ipak zapadne sile i sovjetska Rusija (u šta on otvoreno ne sumnja) pobedile u ovom svetskom ratu.“ U tom smis-lu on poentira da „glasovi o svakakvim nečoveštvima dopiru do neba i ne mogu ostati bez osvete“, te dodaje da se postavlja pitanje „da li će ove grehe kajati Mađarska i njen regent s vladom i punom snagom mađarskih zakona, ili će to učiniti drugi i to višestruko, bilo po straš-nom zakonu krvne osvete, bilo posle rešavanja za zelenim stolom kada se bude diktirao mir i pobednik, ali tada već okajanje neće biti s pravim krivcima, nego s našim dragim i nesrećnim narodom.“

Čak i tadašnji mađarski poredak je pod pritiskom demokratske jav-nosti bio prinuđen da u jednom (kasnije se ispostavilo farsičnom)

119


ačke

procesu za raciju u Bačkoj osudi Ferenca Feketehalmi-Cajdnera, Jožefa Grašija, Lasla Deaka i Martona Zeldija, kojima je kasnije omogućeno da pobegnu u Nemačku. Posle državnog udara mađar-skih fašista 1944, oni su se vratili na visoke položaje, pa su kažnjeni tek posle kraja Drugog svetskog rata. No, pre toga oni su obesili Endrea Bajči-Žilinskog.

Bez namere da se prilikom podsećanja na odvažni gest ovog časnog mađarskog političara 1942. nameću nasilne paralele, ipak se mora primetiti da u Srbiji, a ni u drugim ex-yu državama, tokom građan-skog rata koji nikako konačno da se smiri, nije bilo čoveka koji je sa toliko ažurne moralne skrupuloznosti i sa toliko dalekovide političke mudrosti progovorio o zločinima i nitkovima iz redova sopstvene nacije i upozorio na odgovornost najviše državne faktore zemlje u kojoj se našao.

Vojvodina, 27. januar 2000.

Josip Broz Tito – nostalgija očajnika

Na dvadesetu godišnjicu smrti Josipa Broza, predsednika Druge Jugoslavije i poluvekovnog šefa jugoslovenskih boljševika, kao da ponovo eskalira neka zatomljena nostalgija za Titovim dobom, a o samom Starom sada se na sve strane bivše jugoslovenske fede-racije snimaju benevolentne ludačke komedije – gotovo kao izraz naknadne prisnosti sa komunističkim svecem koji je ovde nekada prosipao tajanstvenu, ali i svirepu moć modernizacije, zapaćene u hladnim katakombama svetske Kominterne. Narod hrli da gleda te filmove, pa makar „Maršal“ dolazio iz Hrvatske, što je verovatno i znak da je priča sa novim sopstvenim nacionalnim vođama i Titovim neuspelim mutantima – završena. Ne potcenjujući nijednu hipote-zu uvek maštovitih politikologa, socijalnih psihologa i takozvanih fenomenologa, na pitanje zašto je „bravar bio bolji“ (kako glasi već čuveni grafit sa beogradskih zidova), prvo (sasvim marksistički)

120

Dim

itrije Boarov

treba postaviti pitanje ne postoji li kakva ekonomska podloga ovoj nostalgiji za Titovim vremenom, koja se širi na muku većine srpskih starih i novih nacionalista, a koji su ovog „velikog Hrvata“ stalno krivili za navodnu propast i istorijsko zaostajanje Srbije.

S tim u vezi, ima neke velike istorijske ironije u činjenici da u se-damstogodišnjoj srpskoj nacionalnoj povesti nema razdoblja većeg i dužeg prosperiteta Srbije od Titovog doba. Govorimo o istorijskoj ironiji, zato što je taj hrvatsko-slovenački mešanac i (poreklom i obrazovanjem) apsolutni autsajder iz zagorskog Kumrovca, za Srbe i Srbiju, kad su neoborivi ekonomski pokazatelji u pitanju, izgleda učinio više nego svi Nemanjići, Obrenovići i Karađorđevići zajedno.

U četiri decenije Titove aspolutne vladavine Jugoslavijom, Srbija se nalazila u državi koja je zabeležila skoro neprekidnu četrdese-togodišnju stopu prosečnog godišnjeg rasta društvenog proizvoda od 6,8 odsto (u račun je uzeto razdoblje između 1946. i 1986, iako je Tito umro 1980, ali bi se moglo reći da je „njegovo doba“ po-trajalo upravo do 1987). Posle tog dugog razdoblja neprestanog, ponekad i gotovo skokovitog prosperiteta (prosečna godišnja stopa rasta između 1956. i 1965. bila je fantastičnih 9,5 odsto), kada se Srbija pod Miloševićem navodno vratila sebi i svojoj tradiciji, svojim nacionalnim ciljevima i svome vođi, svome dostojanstvu i svojoj pameti, društveni proizvod je u narednih 13 godina – imao prosečnu stopu pada od oko 5,5 odsto (kad bi se uzela u račun i katastrofalna prošla godina NATO bombardovanja, prosek bi pao još niže). Na kraju prošlog milenijuma, u odnosu na posttitovsku kulminaciju prosperiteta (1986), društveni proizvod SRJ bio je za 57 odsto manji, a u odnosu na godinu Titove smrti (1980), nivo je bio manji za 54 odsto.

Jednostavno, kada su prošla „Brozna vremena“, kako su Titovo razdoblje nazivali ogorčeni srpski nacionalisti, došla su mnogo groznija vremena. Možda je, kako neki kažu, i za taj naknadni srpski ekonomski strmoglav kriv Josip Broz, ali bi u tom slučaju

121


ačke

trebalo naći i onog ko je zaslužan zato što je u njegovom dobu ostvaren toliko dug i toliko dinamičan razvoj – i u Srbiji.

Teorija da je pod Titom bio stvoren jedan iluzoran, parazitski pri-vredni sistem, koji je prosperirao na poklonima i kreditima Zapada – verovatno je potpuno tačna (govori se o pomoći između 100 i 150 milijardi dolara). Tito je u velikoj meri vodio zemlju kao lično pre-duzeće, a spolja gledano, na fasadi tog uglavnom uvek istog sistema jednovlašća, u početku smo imali tablu „narodne demokratije“, pa „diktature proletarijata“, pa parolu „fabrike radnicima“, pa koncept „samoupravljanja u jednoj zemlji“, zatim „dogovornu ekonomiju“ i na kraju „permanentne reforme“ i „tržišni socijalizam“. No, iza tog Titovog „političkog kapitalizma“ (privilegije i grabež veoma masiv-ne nelegitimisane političke elite – kako taj moderan termin definiše Josip Županov), to jest posle tog iluzornog kvazi plansko-tržišnog i tobože efikasnog i samo naizgled pravednog ekonomskog sistema, ostali su i autoputevi, elektrificirane pruge, aerodromi, gradovi i stanovi, milioni kilometara kanalizacije, vodovoda, milioni auto-mobila itd. Ostalo je i nešto industrijske civilizacije, stotine hiljada obrazovanih ljudi, nešto kulturne infrastrukture i još uvek mnogo svetske znatiželje mlade generacije.

Kad nešto što je na bilo koji način uspevalo – traje pola veka, isto-rija vas nikada ne pita zašto ste nešto radili teorijski i koncepcijski pogrešno, već kako ste uspeli da ljudi tolike godine, iz godine u godinu – žive sve bolje. Kroz petsto godina – srpska privredna isto-rija će iz tog jednostavnog razloga slaviti Titovo ekonomsko doba, a deca će učiti da je posle njega došao Milošević – i sve upropastio.

Zabadava su neki naši ekonomisti još pre mnogo godina (Aleksandar Bajt, Marjan Korošić, Ljubomir Madžar i drugi) dokazali da se u Titovo doba zemlja mogla razvijati i brže, pokazujući primere Grčke, Portugala i Turske – u Srbiji će se ipak pamtiti činjenica da je ona pod Brozom imala burniji napredak nego ikada ranije u svojoj istoriji. To pamćenje neće potisnuti ni okolnost da danas izranjaju podaci koji pokazuju da je relativni odnos naše privrede i našeg

122

standarda prema najrazvijenijim zemljama bio nešto manje pobolj-šan između 1939. i 1980. godine nego što se to nama činilo – sve dok ga posle Tita, sa Miloševićem, nismo potpuno pokvarili. Na primer, prema podacima koje navodi Dragomir S. Zlatanović (Formiranje ekonomskih cena i dispariteti u privredi Jugoslavije 1939-1996, Beograd, 1999), SAD su 1939. imale društveni proizvod, prema ku-povnoj snazi, od 480 (ondašnjih) dolara per capita, a iste godine taj proizvod je u Grčkoj bio 68 dolara, a u Jugoslaviji 76 dolara. Dakle, Jugosloveni su bili bogatiji i vredniji od Grka, a 6,3 puta siromaš-niji od Amerikanaca. U godini Titove smrti, 1980, Jugosloveni su imali po glavi 3.670 dolara kupovne snage društvenog proizvoda, a Grci su već bili bogatiji, sa 4.567 dolara. Prema Amerikancima i njihovih 11.804 dolara te godine, Jugosloveni su samo prepolovili zaostajanje, pa su stvarali i trošili 3,2 puta manje dobara po glavi stanovnika. Danas smo prema razvijenom svetu beznadežno za-ostali – i imamo trideset puta manji društveni proizvod po glavi stanovnika od SAD i jedanaest puta manji od Grka. Ljudi, da li je to moguće – da se za poslednjih desetak godina toliko upropaste inače veliki, ali ipak nedovoljni ekonomski rezultati poluvekovnog Titovog doba u Srbiji.

Najlakše je ponuditi objašnjenje zašto se po naraslim gradovima Srbije najviše širi nostalgija za Titovim vremenom. On je zapravo najbolje razumeo onu čuvenu Marksovu pohvalu kapitalizmu iz Manifesta komunističke partije (1848), koji mu je u veliku zaslugu upisao to što je „milione ljudi izvukao iz idiotizma života na selu“. Kad je Tito došao na vlast 1944, zatekao je 75 odsto stanovništva na selu, a kada je sklopio oči pola veka kasnije, skoro 75 odsto ljudi je već sedelo po gradovima, slušalo Lepu Lukić i jelo „leba bez mo-tike“. Taj proces dinamične „urbanizacije“ spojen sa svim drugim vidovima „socijalističke modernizacije“, to jest „demokratizacije luksuza“ (što je izraz Vladana Desnice), lako objašnjava to što su nam gradovi poprostačeni i što i danas, u najvećoj nezaposlenosti, niko neće na njivu da kopa kukuruz. Svi ti sveži varošani, razni interesenti i kolonisti, partizanski rođaci, borci za nove društve-ne odnose, stradalnici od kulaka, od strane eksploatacije i ratnog

Dim

itrije Boarov

123

fašizma, uz rad školovani i ubrzano kvalifikovani pošteni intelek-tualci, mesni aktivisti i rezervne starešine – a svi zajedno poslušni rentijeri ponizne plebiscitarne lojalnosti Titovoj vlasti i veštini da negde u belom svetu iskamči pare – sada su u velikom strahu od toga da ih svetska „američka (kapitalistička) hegemonija“ i bez-dušna „ekonomska (NATO) globalizacija“ ne vrate u surovi pejzaž naših toliko opevanih „prirodnih lepota“, gde je glad vekovima bila domaća životinja. Sada kada se ispostavilo da je Milošević omanuo, Tito i vreme njegovog svetskog „nesvrstanog trijumfalizma“ deluju im kao ponovljiva bajka. Sa Titom su i oni bili „apsolutno suvereni“, „teritorijalno integrisani“, „cenjeni od svetskih sila“ i tako dalje, a sada bi se trebalo vratiti na nivo svetske „sirotinje raje“.

Nostalgiju za Titom oseća i veliki deo „jugonostalgičara“, jer je svima njima jasno (uprkos Ćosićevim i drugim nacionalističkim konstrukcijama) da je on doista bio za Jugoslaviju, koja je trebalo da „jača sve moćnija“. To što je postepeno doista federalizovao u početku samo nominalno federalnu jugoslovensku državu, samo pokazuje da je bio političar koji je znao šta se može silom, a šta se mora milom – i koliko je krhka vaga na kojoj se mere među-nacionalni odnosi u šarenoj zajednici naroda i konfesija – željnih afirmacije, slobode, i, ako je moguće, makar balkanske hegemoni-je. No, za te nacionalne frustracije Tito nije imao efikasnog leka, jer su njegov politički habitus i režim koji je stvorio, bili u suštini potpuno protivni ideologiji liberalizma i bespoštedne konkurencije „individualnih napora“. Tito je „brinuo“ za „radne ljude i građane“, za „radničku klasu i seljake“, za „narode i narodnosti“ – svako je bio organizovan, niko nije bio nezbrinut, niko sam sa svoje dve šake. A kad se o svima vodi briga, demokratija i nije potrebna, a o nacionalnim interesima vode brigu „republičke i pokrajinske biro-kratije“ koje samo narušavaju opšte jedinstvo.

Igrajući tako i sam na muziku „patrijarhalnog kolektivizma“, te na bratstvo i jednakost naroda, a ne pojedinaca, ni Tito nije mogao da skuva čvršće jugoslovensko lepilo po idejama individualnog inte-resa, građanskih prava, širokog tržišta, krupnog kapitala i konku-


ačke

124

Dim

itrije Boarov

rencije – pošto u tom „nehumanom“, ali „samo efikasnom“ sistemu ne samo da neko dobija, već neko nešto i gubi, naročito ako ne trči dovoljno brzo. Jer, on je bio apostol sistema u kome je posle „raz-vlašćivanja buržuja i kulaka“ – svi trebalo stalno da dobijaju, po nekoj zasluzi čak nešto više od onih drugih koji su ranije imali više sreće sa ličnom političkom biografijom ili nacionalnom istorijom.

Naravno, sve ovo što smo ovde nabacali oko mogućih razloga vaskr-savanja nostalgije za Titovim vremenom u Srbiji ima težinu najviše u vezi sa aktuelnim slomom Miloševićeve koncepcije „kontinuiteta“ („I posle Tita Tito“). No, stvar nije u tome da se nadzida i učvrsti neki drugi „doživotni predsednik“ ili da se nađe novi izvršilac Titovih ra-dova većeg formata od ovih provincijskih odlikaša, već da se napuste potrošene ideje i da se otpuste šefovi bankrotiranih poduhvata.


Ante Marković – do reforme i natrag

Ako se već svi slažu u tome da je srpski lider Slobodan Milošević prvi shvatio da je „Broz mrtav”, jugoslovenski lider Ante Marković sa puno prava može tražiti da mu se prizna da je prvi shvatio da je socijalizam u sutonu. Ovaj stari komunista i partizan mogao bi lako prihvatiti ono što mu se već prebacuje – da je bio grobar jugoslovenskog socijalizma i da je Jugoslaviju otvorio Zapadu. Značaj strateške Markovićeve orijentacije da ide na koncept „otvo-rene privrede” i da, kako je to rekao još prilikom iznošenja svog programa kao kandidat za naslednika Branka Mikulića, početkom februara 1989, ne uvodi svetsko tržište u Jugoslaviju, već da stvara sistem koji će od nje načiniti deo svetskog tržišta – tek će istorija valorizovati. Reč je, čini se, o orijentaciji od ogromnog značaja koju samo mogu usporiti, a verovatno ne i zaustaviti srpski, hrvatski ili slovenački populisti, nacionalističke, socijalističke, suverenističke – a u suštini provincijalne ideologije.

125


ačke

Već na početku, kada je govorio o „novom socijalizmu”, Marković zapravo i nije govorio o njemu, već o tržištu i političkoj demokra-tiji, a čitavu seriju svojih prvih nastupa uvek je započinjao dale-kovidim upozorenjem da se „socijalistički lager” ruši. Posle prvih reformskih akcija (nakon stupanja na dužnost 16. marta 1989) i svojih prvih 100 dana, Marković je u Skupštini Jugoslavije rekao da „transformacija socijalističkih sistema u ekonomski efikasne i političko demokratske sisteme nije nimalo jednostavan i prost pro-ces – on izaziva mnoge kontroverze, stranputice i lutanja.”

Nije se plašio. Nije se plašio da prvi Jugoslovenima kaže da je Titova era prošla, da moramo brzo trčati. „Dugoročnost krize u kojoj se nalazimo, nesposobnost da i mi riješimo svoje unutrašnje proble-me i suprotnosti razvoja, sve ono što se događalo i što se događa u socijalističkom svijetu, ne samo da su nas u mnogo čemu stavili na marginu svjetskih kretanja, nego istovremeno, mi više nijesmo onaj most između dva svijeta, kao što smi bili ili smo smatrali da jesmo” (14. jun 1989). Ante Marković je od tada sve do današnjeg dana činio sve da nas vrati u svet, da nam brzinom ekonomskih i političkih reformi vrati atraktivnost u svetskim relacijama, da otvo-ri Jugoslaviju i za to plati neizbežnu cenu. Danas ga zbog toga u Srbiji nazivaju šefom „satelitske vlade”, „američkim špijunom”, a u zapadnim republikama ga vide kao čoveka koji se kiti tuđim per-jem (Milan Kučan), ili ga osećaju kao zapreku hrvatskoj afirmaciji u svetu.

Ima neke istine u tome da Marković nije počeo od nule, da mu je prethodna vlada ostavila u nasleđe Osnove privredne reforme koje je sačinila Mikulićeva reformska komisija, da je arogantno sve za-kone, koje je u modernom duhu sačinio Oskar Kovač, posle malih prepravki proglasio svojim početkom reforme (a naročito zaokret u spoljnoekonomskim tokovima – što mu Kovač nikad neće oprostiti). Ipak, reč je o kritičarima koji ne vide mnogo bitniju stvar, zagledani u paragrafe s kojima su hteli da stvore „realnu ekonomiju” i „kon-trolisanu reformu” – oni ne vide da je Marković mnogo značajniji po onome što je porušio i oslobodio, nego po onome što je od njih

126

Dim

itrije Boarov

uzimao i sam gradio. Trebalo je imati „kolosalnu drskost” da se jed-nom suludom deregulacijom i liberalizacijom krene u seču prašu-me socijalističkog zakonodavstva i dogovorne ekonomije. Samo promenama zakona o ekonomskim odnosima sa inostranstvom „poseklo” se oko 70 odsto podzakonskih akata. Vrlo brzo, za sto dana, liberalizovano je 65 odsto (danas 97 odsto) uvoza i 85 odsto cena. Liberalizovano je korišćenje deviza – da devizne rezerve od-mah skoče sa 2 na 4 milijarde dolara. Pokazao je Marković, odmah, da nema iluzija o društvenoj svojini i da „ona preduzeća koja nisu u stanju da sebe saniraju i da posluju, treba da izađu na tržište i traže rješenja, a ne da stalno traže izlaz u štampanju novog novca u kovnici Narodne banke Jugoslavije, što beskonačno povećava in-flaciju, na račun svih i svakoga”. To danas izgleda normalno, ali ne treba zaboraviti da su u to vreme Miloševićevi komunisti još grmeli o „dominaciji društvene svojine” i pokušavali da u njenu zaštitu upregnu sve jugoslovenske „subjektivne snage”.

Osma sednica: Prvi veliki unutrašnji spor Ante Marković je imao upravo sa tadašnjim i sadašnjim srpskim rukovodstvom, koje je bilo u punoj političkoj ekspanziji, a vladina reformska politika pre-tila je da pokvari raspoloženje srpskih narodnih masa, kojima je, posle Osme sednice, pored nacionalne afirmacije „olako obećan” i bolji život. Srpsko rukovodstvo je od Markovića zatražilo dve međusobno suprotne stvari: da i dalje štampa pare za nenaplativi izvoz u Sovjetski savez i da istovremeno zaustavi inflaciju, jer je narod gunđao protiv skupoće, a njihova vlast je „narodna”. Bližila se žetva i prvi put su u igru ubačeni seljaci – da ruše Markovića. Te bliske, ali u istorijskom smislu beskrajno daleke 1989, još je posto-jao Centralni komitet komunista Jugoslavije, pa je na 25. sednici 31. jula Ante Marković prvi put govorio o blokadi reforme. On će tada reći ono što i danas ponavlja: „Ja sam osobno bio svjestan, i to sam nagovestio, da će u određenom vremenskom periodu doći do kohezije i do savezništva između dogmatskih, svih konzervativnih i ultralijevih snaga, što se i događa u borbi protiv promjena u koje smo ulazili”. Nije možda ni slutio da je to tek početak bitke koja još traje i koja će ga možda stajati položaja.

127

Spor sa jovićem: A već tada je bio blokiran budžet, bile su blo-kirane mere za ukidanje kliringa (preko kojeg je za samo četiri i po meseca emitovano 3,5 puta više novca od ukupne novčane mase u zemlji), tražilo se odlaganje ukidanja jugo-menice kao surogata plaćanja. Već tada je društvena svojina „emitovala“ plate bez pokrića, a poljoprivreda je počela jadikovanje zbog toga što je država napušta. Na toj sednici u javnost je izbio i potonji stalni spor na relaciji Ante Marković – Borisav Jović (koji je još pri izboru Markovića za šefa vlade bio njegov protivkandidat). Tada je Jović rekao da Savezno izvršno veće treba ozbiljno da se zamisli u vezi sa problemima koji nastaju po radničku klasu i po čitavo društvo u vezi sa tempom rasta inflacije. To lupanje Markovića po glavi – da zaustavi inflaciju – trajaće sve dok on ne usvoji antiinflacioni pro-gram, pa će preći u kritiku zbog toga što je taj program bolan.

Činjenica je, doista, da će Markovićev polet i porast dinamizma celog društva, a naročito početak talasa uspona privatnika u našoj ekonomiji, pratiti snažno ubrzanje inflacije, koja je u prvim jesenjim mesecima 1989. počela uveliko da preskače i 50 odsto me-sečno. Svi su bežali od dinara, a Marković je na tom bekstvu gradio devizne rezerve zemlje – računajući da će one dati materijalnu podlogu za novi ciklus zaduživanja u inostranstvu. Uprkos „otva-ranju“ Jugoslavije, pregovori sa MMF-om su stajali u mestu skoro godinu dana, pošto je prethodni premijer (Mikulić) bio „kažnjen“ od spoljnih kreditora zbog vrludanja u politici, ali i od Skupštine SFRJ – kad je napokon nevoljno od nje zatražio podršku „američkoj politici“. Marković tada kreće u Ameriku da tamo u nekoliko dana udari temelje vrlo dobrim pozicijama kod Buša i Bejkera, koji traju do današnjeg dana. Napadi na njega već tada dobijaju histeričnu notu, u čemu Politika ekspres dobija batinašku ulogu. Komisija za privrednu reformu Slobodana Miloševića svoju kampanju dovodi do kulminacije – predlogom antiinflacionog programa sa zamrza-vanjem cena i kursa dinara, ali selektivnim i fleksibilnim (kasnije će Oskar Kovač reći da je imitiran izraelski Brunov model u kojem, navodno, kurs nije zamrznut, a jeste bio – i korigovan je samo onda kada je trebalo da sljušti narasle plate).


ačke

128

Dim

itrije Boarov

Ulaz u ring politike: Naizgled paradoksalnu situaciju – u kojoj paralelno sa snažnim promenama u ekonomskim shvatanjima u sistemu raste i politička i ekonomska kriza, što je bio najbolji znak da reforma nije puka retorika – pogoršava početak finalne faze međurepubličkog rata. Jedan bokser iz Kosovskog božura i jedna policijska službenica, dospela do mesta predsednice Socijalističkog saveza, tada ulaze u istoriju. Izvesni Bogdan Kecman organizuje pohod na Ljubljanu, da se Slovencima prikaže snaga „istine o Kosovu“, a izvesna Radmila Anđelković na Dan republike čita Miloševićevu objavu ekonomskog rata Sloveniji. Od tog trenutka Marković počinje ne samo bitku za ekonomski spas Jugoslavije, nego i za održanje federacije uopšte. Bitka još traje, a federacija je već propala.

Tada Ante Marković kreće sa dve svoje velike inicijative kojih se drži već skoro godinu i po dana, a one su u poziciji „ni sebi ni svome“. Pošto brzo utvrđuje da federalna vlada nema snage da interveniše među zavađenim republikama, on kreće sa ustavnim amandmani-ma koji bi u finalu trebalo da obezbede da njegov kabinet, nakon saveznih izbora, postane prava vlada sa punim legitimitetom. Ova akcija kasnije će ga terati da učini i niz drugih poteza, sve do osni-vanja sopstvene stranke. Ništa još nije postigao, mada je Skupština SFRJ usvojila te ustavne amandmane. Plan jačanja savezne vlade dočekan je na nož u Sloveniji i Hrvatskoj, ali i u Srbiji, u kojoj je u pojedinim amandmanima otkrivena namera da se menja „društve-no uređenje“.

antiinflacioni grč: Druga velika inicijativa pokrenuta je čuvenim antiinflacionim programom, koji je Ante Marković promovisao 18. decembra 1989. Pošto se uoči stvaranja ovog programa u Jugoslaviji pojavio Džefri Saks, mladi američki „gasitelj“ inflacije u Boliviji (na poziv Janeza Drnovšeka), mnogi smatraju da je on, a ne Marković, autor ovog programa (opet ti prokleti Ameri!). Pa ipak, Marković je, a ne Saks, autor glavnog slogana programa – „konvertibilni dinar“.

Kao što je već dobro poznato, taj antiinflacioni program bio je oslo-njen na konvertibilni dinar (sa pravom građana da slobodno kupu-

129


ačke

ju devize), kurs dinara fiksiran za nemačku marku (sedam prema jedan), čvrstu monetarnu politiku, uravnotežen budžet, slobodno formiranje kamata i cena (osim u infrastrukturi), šestomesečno zamrzavanje ličnih dohodaka, sanaciju banaka i javne potrošnje (sa emisijom obveznica), posebnu sanaciju nerazvijenih regiona, socijalne programe i denominaciju dinara.

Ovaj program dočekan je „na nož“ u Srbiji, jer srpska vlast već nije znala kako da obuzda narod koji je zasipala lažnim obećanjima, ne menjajući model vlasti koji se zasniva na konceptu „Srbija jedno preduzeće“ (a spremala se i za neke veće nacionalne zadatke). U poslednjih desetak dana te godine dogodilo se ono isto što se dogodilo uoči ruske kolektivizacije krajem tridesetih godina ovoga veka. Poklano je i pojedeno sve živo.

Samo u tih desetak dana cene su skočile za 40 odsto, a plate u Srbiji povećane su za 44 odsto (kasnije su se u punoj meri pridružili i svi ostali). Pri svemu tome, štamparija dinara je u prvim mesecima 1990. nastavila da radi punom parom. Pa ipak, došlo je do smiri-vanja inflacije i gotovo neverovatnog porasta deviznih rezervi zemlje. Jugosloveni su odjednom od „radnih ljudi i građana“ postali potrošači, popularnost „jedinog čoveka koji se smeje na Balkanu“ fantastično je porasla, u zemlji je broj privatnih preduzeća ubrzo dosegao neverovatnu brojku od 60.000 firmi, ljudi su počeli da se okreću oko sebe, da shvataju šta mogu zaraditi. Kasnije će Marković reći da su ovaj plan i ova atmosfera mogli reformu izvesti „uz naj-nižu socijalnu cenu“. Verovatno nije u pravu, naša boljka je mnogo duboka i bez muke i gladi se i ne može izlečiti.

Naravno, antiinflacioni grč zaustavio je proizvodnju, jer Marković nije uspeo da obezbedi sredstva i čvrsta obećanja (federalne ob-veznice) za sanaciju ogromnih fiktiva i dubioza, a pogotovu nije uspeo da dobije političku saglasnost i potrebnu finansijsku stro-gost i disciplinu za likvidaciju glavnih inflacionih žarišta. U isto vreme, paralelno sa slomom inflacije, počela se raspadati i federa-cija. Slovenija, pa Hrvatska – koje su po strukturi svojih privreda bolje koristile permanentnu inflaciju – odjednom su u Markoviću

130

Dim

itrije Boarov

otkrile centralističke, vlastodržačke sklonosti, a slovenačka štam-pa ga je optužila da nudi „miloševićevstvo bez Miloševića“. Bila je to i godina prvih pluralističkih izbora, a slovenačko i hrvatsko proleće bilo je u znaku straha od Srbije i Beograda, gde je sedeo Marković. Potreba za napuštanjem socijalizma (naročito onog Miloševićevog) prikazana je kao potreba napuštanja Jugoslavije, pa i Markovićeve.

Vrhunac samopouzdanja: Kritično mesto Markovićeve ere je leto 1990. Iscurelo je šest meseci zamrznutih plata i zamrznutog kursa. Plate su „odletele“ u vis, a cene porasle za oko 80 odsto, pa je trebalo menjati kurs dinara. Ali, s druge strane, devizne re-zerve su narasle na blizu 9 milijardi dolara (8,7 milijardi), pa je Marković mogao da kaže da ih je uvećao za blizu 6 milijardi dolara. Predsednik Marković je, istina, u svom ekspozeu rekao da je „so-cijalni mir možda prividan i da nema sumnje da nam tek predstoje problemi kad budemo dublje zašli u promjene koje će zahtjevati drukčije odnose između činilaca proizvodnje i neizbežnu raciona-lizaciju državnih i društvenih institucija u cjelini našeg društva.“ Ali, on je tada bio na vrhuncu slave i samopouzdanja – činilo mu se da može odmah dalje u promenu svojinske baze društva – bez čega i nema stvarne transformacije produkcionog odnosa. Nije se usudio da pokuša nešto sasvim radikalno, a ne bi ni mogao. Nije se usudio da Jugoslovenima besplatno podeli ono što je ostalo od jugoslovenskog kapitala.

Stara pesma: Marković tada oseća da mora da krene na društvenu svojinu. Zato predlaže proces „rekapitulacije“, na taj način da se omogući radnicima kupovina određenog dela društvene svojine, da radnici postanu deoničari uz popust (najviše do 60 odsto). Te radničke deonice imale bi „interni karakter“. Samopouzdani predsednik mislio je da se vešto dosetio kako će jednim udarcem ubiti više muva. Deonice bi se davale umesto plata, pa bi to pokrilo potrebu njihovog zaustavljanja da bi se oporavili obrtni fondovi privrede. S druge strane, javio bi se vlasnički motiv kod zaposlenih, a mešovite firme bi bile daleko otpornije na političke pritiske na-

131


ačke

ciokratija. Privatizacija bi pospešila bitku za tržište, pa bi oslabile separatističke tendencije. Plan nije uspeo iz mnogo razloga.

Stručnjaci već raspredaju o tome gde je bila greška. Da li u tome što je kurs dinara postao destimulativan, pa su zaustavljene devizne rezerve i uz to oborena proizvodnja? Da li zbog toga što se nisu ostvarila očekivanja o nekakvom brzom prodoru stranog kapitala u našu ekonomiju, posebno u banke? Da li zbog toga što su nacional-ne vrhuške sprečile privatizaciju da ne bi ostale bez vlasti? Možda je problem bio u tome što privreda, a naročito poljoprivreda, nisu mogle izdržati monetarne restrikcije u tako kratkom roku i bez sanacionih sredstava. Možda i zbog toga što je vlasništvo (koje je bilo na vidiku) bilo zamišljeno kao „interno“, pa zbog toga tržište kapitala nije proradilo, mada ga je sam Marković pompezno otvo-rio? A možda je sve propalo zbog toga što je Marković mislio (i sad to izjavljuje) da u jednoj zemlji mogu egzistirati različiti društveni sistemi: oni koji su navodno napustili socijalizam, oni koji hoće da ga napuste i oni koji bi nekako da ga ne napuste? Sve su to pitanja na koja se tek traže ozbiljni odgovori.

Markovićev plan ovoga puta je dočekan „na nož“, bolje reći na sve nacionalne noževe. Iz Srbije su zapevali staru pesmu o tome kako se radnicima umesto plata nude deonice, a spremali su se i za nove izbore, pa je trebalo opet potkupljivati narod. Iz Hrvatske je ovoga puta došao tihi, ali glavni udar. Zakon o platama je jednostavno suspendovan (trebalo je častiti za izbornu pobedu), a privatizacija je jednostavno zaustavljena „kroatizacijom nacionalne svojine“. Slovenci su već bili na izlaznim vratima Jugoslavije.

Osećajući da se formira međurepublička koalicija koja će ga srušiti „iza zatvorenih vrata“, Marković prvo najavljuje političku koaliciju u svom programu, a zatim na Kozari poziva narod u svoju stranku – Savez reformskih snaga Jugoslavije. Računa na savezne izbore i mandat svih Jugoslovena. Milošević, koji je ubrzano pretvorio svoje komuniste u socijaliste i koga očekuje teška bitka sa srpskim nacionalistima – to dočekuje kao specijalni udarac koji će mu

132

Dim

itrije Boarov

oduzeti umerenije Srbe i porušiti njegovu viziju Jugoslavije, kad odu ili budu oterani Slovenci i Hrvati. Počinje neviđena politička kampanja protiv Savezne vlade i Markovića lično. Politička kriza se pojačava. Milošević mora da ubrza sve poteze, ekonomija nikog više ne zanima.

Spuštanje mraka: Sve ostalo je u još svežem sećanju. Međure-publički rat dospeva do faze zatvaranja svih prema drugima, kreću takse i porezi na robu i imovinu „neprijateljskih republika“, da bi na kraju 1990. bilo napokon sahranjeno i poverenje u dinar kao jugoslovensku valutu, pošto Srbija uzima pravo na divlju emisiju novca, kako bi izfinansirala pobedu socijalista. Poslednja faza je u toku – plenidba „tuđe“ imovine. Privreda srlja u katastrofu, na čelo optužnice stavlja se Markovićev koncept otvorene privrede, pod geslom „nije za nas svetsko tržište i ne možemo mi da se trkamo sa svetom“. Mrak balkanske provincije polako se spušta na jugo-slovensku krčmu.


Dragan Marić – prvoborac tranzicije

Ko je ispalio „prvu pušku“ jugoslovenske ekonomske reforme i pokrenuo lavinu „istorijskog prevrata“? Ko će kao „mali veliki čo-vek“ ući u jugoslovensku istoriju kao prvi, legendarni, neposredni proizvođač epohalnog zaokreta od „monopolnog birokratskog socijalizma“ ka neoliberalističkom konceptu društva lične šanse i odgovornosti? Možda je zanimljivo požuriti sa odgovorom na ovo pitanje, dok istoriju ne počnu da pišu veliki pobednici.

Ko je, dakle, Žikica Jovanović-Španac naše privredne reforme? Čovek je, naravno, iz Valjeva, kao i njegov slavni predhodnik, i zove se Dragan Marić. To ime treba zapamtiti, mada još nije sasvim izvesno da li će njegova puška opaliti, jer se „žandari“ još ne preda-

133


ačke

ju. Dragan Marić ima u džepu porudžbinu milion Jugoslovena za jeftine televizore, video rekordere i „hi-fi“ uređaje. Savezni inspek-tor, u ime očajne domaće elektronske industrije i zavidne uvozne trgovine, od Marića traži ateste o kvalitetu aparata, garancije o roku njihovog trajanja i dokaze o obezbeđenosti servisne mreže – sve ono što nikad nije funkcionisalo kod mnogobrojnog drugog „državnog uvoza“. Narod i dalje navija za svog Dragana Marića verujući da će on uspeti da nadvlada saveznog zaštitnika skupih državnih monopola, jer Markovićev čovek u ovom slučaju samo simulira zaštitu potrošača. Ime Dragana Marića otuda već sada treba zapamtiti. Ako je Fikret Abdić bio poslednji veliki majstor i veliki mučenik „distribucione ekonomije“, Dragan Marić je prvi junak rada na promeni svega postojećeg.

Šta je uradio Dragan Marić sedeći zimus u valjevskoj kafani, koja se sa tipičnom srpskom nonšalancijom zove Hotel Grand. Marić je ogromni „idejni rad“ gomile jugoslovenskih socijalističkih komi-sija (Krajgerove, Vrhovčeve, Planinčeve, Mikulićeve, Miloševićeve i Markovićeve) sproveo sa reči na delo. On je uz pomoć jednog telefona i jednog omanjeg gospodina iz Singapura zaključio posao o uvozu milion jedinica televizora i drugih elektronskih „igračaka“, pa se tako pojavila mogućnost da „kao beba zvečku“ razbije četr-desetogodišnji sveti monopol naše domaće elektronske industrije i naše omiljene spoljne trgovine (službe koja je bila i ostala poprište zabave bivših, sadašnjih i budućih „udbaša“, tj. tajnog društva „crne i bele ruke“, koje je brinulo o svim vitalnim i unosnim poslo-vima avant-garde).

Onoga trenutka kada je (jesenas) Ante Marković kroz Skupštinu Jugoslavije uspeo da progura novi zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, Dragan Marić je to shvatio ozbiljno i došao na ideju da radničku klasu Jugoslavije, umesto pasuljem, krompirom i francuski obrađenim svinjskim polutkama, snabde luksuzom iz uvoza, po bezmalo 50 odsto nižim cenama, i još na šest rata, „Francuska veza“ sa polutkama ovde je u tome što je Marić u nedostatku bolje mreže za distribuciju ove robe iskoristio sindikat, organizaciju ko-

134

Dim

itrije Boarov

joj je ceo posao dobrodošao da demostrira napredak i tek dobijenu samostalnost.

Kao svaka dobra ideja, Marićeva ideja je jednostavna kao „Kolumbovo jaje“, a da bi se kandidovala za istoriju bilo je potreb-no da pogodi veliko skladište socijalnog eksploziva – da izvan svih očekivanja i iznad uhodane logike odjekne sa svojih fantastičnih milion porudžbina. Taj fantastični odziv na „valjevsku ideju“, preko svih političkih i republičkih granica naše lepe Jugoslavije, obelodanio je sramotne profite i sramotnu inerciju paradržavne spoljne trgovine, a od Marića stvorio Sinđelića privatnog „predu-zetničkog ustanka“.

Kao što je već jasno, Marić nije razmišljao o tome koliko bi njego-vom akcijom bila pogođena srpska elektronska industrija u Nišu i Beogradu, kao i ona u mnogim našim „silikonskim kotlinama“ u Banja Luci, Zagrebu, Kranju i Velenju, a naročito je malo brige po-kazao za arogantnu „kompleksnost interesa“, o čemu već godina-ma vode računa naše spoljnotrgovinske kuće, kao reprezentativne filijale državnih i nacionalnih razvojnih ciljeva (a koje se, kad je reč o trgovini, uglavnom bave zelenašenjem). Već i sama činjenica da se uvoz privatne naravi, uprkos značajnim carinskim taksama, i danas, posle svih Antinih liberalizacija i deregulacija, toliko isplati (o čemu poslednjih dana uverljivo govori upoređenje cena iz naših robnih kuća i fri šopova, i onih iz Minhena), pokazuje do čega nas je dovelo konzerviranje primitivizma i privilegija spoljne trgovine.

Srećom, tu se, čim je to postalo moguće, pojavio Marić iz Valjeva, da dokaže da duh inicijative nije mrtav ni na našim meridijanima i da je biznis strašno jednostavna stvar, dok se između preduzet-nika i potrošača ne smesti država i njen tobožnji zaštitni aparat. Ako Marić zaradi samo po jedan jedini dolar na svakom televizoru (kad odbije sve troškove za iznajmljivanje dve sobe u spomenutoj kafani i nadnice onih nekoliko drugara i devojaka koje je na brzinu pokupio sa obližnjeg korzoa, kad je shvatio da ga traže milioni), eto mu prvog velemajstorskog bala za svetske poslove. Sudeći pre-

135


ačke

ma „račanovskoj skromnosti“ koju je pokazao pred televizijskim kamerama, Marić ne zaboravlja da se nalazi na divljoj teritoriji, na kojoj pare i zarada nikad nisu izvesni ni sigurni, mada su ugovori i prve uplate u džepu. U njegovu hrabrost i dovitljivost ne treba, međutim, sumnjati. Samo oni koji su spremni da toliko odjednom dobiju, znaju to junački i da izgube. C’est la vie je već odavno odomaćena uzrečica u Valjevu.

Tu upravo dolazimo na teren međunarodne komparativne analize. Šta, naime, povezuje, a šta razlikuje Dragana Marića i Bernara Arnoa), agresivnog mladog industrijalca koji u Parizu kormilari kompanijom Agaš (Agache)? Dotični Arno potrošio je više od 50 miliona dolara na oživljavanje i profitno usavršavanje modne kuće Kristian Lakroa, a mnogi smatraju da s tim parama treba jednostavno da se pozdravi. Sada je sve bacio na promociju svog prvog otme-nog parfema, kojeg je, valjda kao poslednju šansu, nazvao C’est la vie. Pre nekoliko sedmica kuća Lakroa (to jest Arno), zakupila je Operu Komik i tout le mond u Parizu – da priredi najskuplju i najras- košniju promociju jednog parfema, parfema C’est la vie. I kakve tu ima veze Marić, kad tamo nije viđen i kad za razliku od Arnoa, sem svog dugog balkanskog vremena, u svoj posao nije uložio nikakav kapital?

Naizgled, ako ne odolimo metaforama, jedina sličnost između Marića i Arnoa je u tome što su svoj životni kredo – c’est la vie, promovisali u ambijentu opere komik. Slično je, međutim, to što se Marić odlučuje na rizik fantastične zarade, kao što se Arno izlaže riziku fantastičnog gubitka. A različito je to isto, što Marić počinje sa „c’est la vie“, a Arno možda završava sa C’est la vie. Za razliku od Marića, a to od njega pravi kandidata za statuu „neznanog predu-zetnika“, svaki drugi vaspitanik antitržišnog socijalističkog egalita-rizma obustavio bi upis kupaca, čim bi osetio da navala prevazilazi, ne njegove „kadrovske potencijale“, već potencijal izdržljivosti ideološke čaršije, kroz koju je četrdeset godina bio primoran da šeta svoju jedinu sudbinu. Marić, međutim, dokazuje da je kadar „i na strašnu mestu postojati“, pa je tako zorno pokazao da je ta-

136

Dim

itrije Boarov

kozvani „privatni sektor“ počeo ozbiljnije da shvata Markovićeve reforme i zakone, ozbiljnije od njegovih inspektora.

Više očigledno nisu u modi stalno razočarani ljudi, jedino raspolo-ženi da rezignirano recituju poznati Drainčev stih: „Glad mi je bes-krajna, a ruke večno prazne... Hteo bih sve, a ništa nemam“. Glad za milionima preživela je četiri decenije egalitarizma. Stereotip da se do bajoslovnog života u društvu kolektivnog odlučivanja, rada, odgovornosti i siromaštva može doći samo po „neumskoj formu-li“ očigledno se raspao. Ljudi koji su spremni da napune i ruke, a ne samo nacionalno srce, napravili su širom zemlje pravi juriš na opštinske kancelarije u kojima se sada samo prijavljuje „lična delatnost“. To je zasad prvi veliki rezultat Markovićevog obračuna sa starim socijalističkim sistemom i prvo veliko „prestruktuiranje“ jugoslovenske privrede. Kad će to, i jako jednostavno i strašno komplikovano, preduzetništvo prodreti u takozvana društvena pre-duzeća? Znamo li još uopšte šta je preduzetnik, mada je taj termin (entrepreneur) još daleke 1775. godine prvi put upotrebio francuski ekonomista Kantijon.

Ni svetska teorija još nije sve razbistrila oko pojma i funkcije predu-zetnika. Kako primećuje dr Fuada Stanković, u nedavno objavljenoj knjizi Preduzetnička ekonomija, preduzetništvo nije fenomen koji se može čvrsto i jednom za svagda definisati – što nije ni nužno, ali je veoma bitno da postoji sistemsko okruženje koje podstiče na poslovnu inovativnost i kreativnost.

Ocem preduzetništva, inače, smatra se austrijski ekonomist i ame-rički profesor Jozef Šumpeter i on ga vezuje za inovativnost i od-lučivanje, a ne za vlasništvo. „Za preduzetništvo je bitno liderstvo“, kaže on, smatrajući da je preduzetnik onaj koji snosi rizik odluke, a ne rizik svojine (naš ekonomista Ljubomir Madžar, u polemici sa Aleksandrom Bajtom, dosta vešto dokazuje suprotno – da Magelan nije bio preduzetnik, već Karlo V koji je finansirao njegov put oko sveta). Šumpeterova teorija ide zapravo linijom Veblenovog stava da je za ekonomsku istoriju veoma važan momenat u kojem dolazi

137


ačke

do razdvajanja vlasničke i preduzetničke funkcije, kada „kapetani industrije“ preuzimaju komande umesto „odsutnih vlasnika“. Za taj posao oni dobijaju „nadnicu za upravljanje (Marshall)“ ili „ren-tu za sposobnost (Mangoldt)“.

Šta je zadatak preduzetnika? Preduzetnik je jednostavno neko ko postiže uspeh izbegavanjem neefikasnosti (Leibenstein). On se specijalizuje za preuzimanje odluka o alokaciji resursa (Casson), a za takvu odluku nije dovoljno da jednostavno raspo-laže marginalističkim kalkulacijama baziranim na informacijama koje nudi sistem cena. Tu započinje njegovo razlikovanje prema menadžmentu (Baumol), koji obuhvata uglavnom samo profesio-nalnu i rutinsku aplikaciju poslovnih i proizvodnih procesa. I da završimo ovu sasvim stručnu šetnju kroz abecedu preduzetništva (kroz koju nas vodi dr Fuada Stanković) suštinskim rezultatom preduzetništva. Svaki preduzetnik, osim najlošijeg, na dugi rok ostvaruje profitnu stopu „višu od zbira kamatne stope i količnika preduzetničke transferne zarade i fungirajućeg kapitala“. Koga mrzi da se udubljuje u ove precizne definicije, treba jednostavno podsetiti da su preduzetnici oni ljudi koji imaju unosan odgovor na pitanje: šta da se radi?

Kod nas je dugo na pitanje šta da se radi, pravo na odgovor, zapra-vo, jedino imala Partija, iako je ceo smisao samoupravljanja bio u tome da se aktivira kreativni potencijal svakog čoveka. Problem je, izgleda, bio upravo u tome što su teorijski svi imali pravo da odlučuju o svemu, pa niko osim partijskih funkcionera nije ni o čemu odlučivao. Poznata je ocena da smo u ekonomsku krizu zapravo došli onog trenutka kada je došlo do krize odlučivanja, mada slučaj Čaušesku pokazuje da tu ocenu treba uzeti s mnogo rezervi. Do istog haosa očigledno se dolazi kada je za sve odluke nadležan samo jedan jedini „preduzetnik“, sa srebrnim vijugama u glavi. Preduzetništvo očigledno ne postoji bez tržišta i demokratije, njega jednostavno nema bez neizvesnosti, jer relativna učestalost prošlih događaja ne može da se koristi u vrednovanju budućih mo-gućnosti „kazino ekonomije“ (Knight). Okolo naokolo, ne može

138

Dim

itrije Boarov

svako biti preduzetnik, kao što se, na primer, svako može prijaviti na hrvatske izbore.

Valjda jedini naš list koji se redovno bavi tajnom koju u sebi treba da nosi svaki uspešni preduzetnik, Privredni vjesnik iz Zagreba, nedavno podseća na knjigu koju je još pre šezdeset godina napi-sao Napoleon Hil, knjigu koja nosi naslov Misli i bogati se. Ovaj publicista, očigledno opterećen imenom koje mu je kum nadenuo (Napoleon Brdo), tvrdi da svaki projekat mora imati lidera, pokre-tača – jer tržište nije medij na kome se može plutati. Zanimljivo je da Hil posebno ističe da taj pokretač mora biti spreman da bude nepopularan, odnosno da mora biti sposoban da bude osamljen. U tom smislu on svima preporučuje da provere da li njiihov kanidat za lidera ima dominirajuću suprugu. Ako je ima, bolje je da uzmu nju.

Zanimljivo je ovde navesti i poduži spisak vrlina i mana kako ih, kad je reč o liderima, klasifikuje Napoleon Hil. Poželjne osobine lidera su: hrabrost, samokontrola, pravednost, konačnost odluke, konačnost planova, navika da radi više nego što je plaćen, ugod-nost ličnosti, razumevanje i simpatičnost, gospodarenje detaljem, spremnost na preuzimanje pune odgovornosti i kooperativnost. Deset razloga promašaja vođe su: nesposobnost, promene detalja, nespremnost na usluge, očekivanje da se plati znanje umesto onog što se napravi tim znanjem, strah od konkurencije pristaša, nedos-tatak imaginacije, sebičnost, zlovoljnost, nelojalnost, naglašavanje sopstvenog autoriteta i naglašavanje titule.

Postoji, naravno, na hiljade ovakvih spiskova koje koriste kompju-teri firmi koje su se specijalizovale za „lov na ljudske glave“. Jedna od najnovijih studija (Amerikanaca Kouzesa i Posnera) donosi go-tovo neverovatan redosled poželjnih osobina, neverovatan za naše shvatanje tržišnog preduzetnika. Na ovoj listi na prvom mestu je poštenje, pa tek potom sposobnost, dalekovidost i inspirativnost (a zatim sve ostalo). Istina, poštenje u Americi nije kao kod nas sino-nim za skromnost i siromaštvo – već se više povezuje sa osećajem poverenja u određenu ličnost.

139


ačke

Slična istraživanja dobro su odmakla i u nekim našim preduzećima (Pliva, Iskra), ali problem afirmacije preduzetništva kod nas je uvek problem ekonomskog sistema. U suštini, i pored svih promena koje je Markovićeva vlada izvela u zakonodavstvu, ostao je u društvenim preduzećima problem jačanja „osamljenosti“ našeg preduzetnika, problem „personalizacije uspeha i neuspeha“. Zato se ovde toliko i insistira na imenu Dragana Marića. Njegove lične osobine biće zanimljive tek ako uspe da se izbori sa gomilom inspektora koji od njega čak traže ateste o stepenu jonizacije okoline kod električnih kutija koje uvozi i prodaje po bagatelnoj ceni.

Samo uspeh ulepšava junake u operi komik, ispravlja grbave, uvećava male, itd, da krajnje komotno parafraziramo Šekspira. Ako Dragan Marić ne uspe da razbije čvrsti monopol domaće industrije i spoljne i unutrašnje trgovine ili se pokaže da se možda doista radi o suviše jeftinoj robi, koja neće opravdati ni najmanju cenu, ostaje nam da miris poraza pokrijemo parfemom C’est la vie.

Zagrebački tjednik Danas, 3. april 1990.

post scriptum: Dragan Marić će kasnije ostvariti gotovo neverovat-nu „poslovnu biografiju“, krcatu mutnim, megalomanskim vrato-lomijama. Prvo je preuzeo propali portfelj jedne firme koja je orga-nizovala „lutrijsku kupovinu automobila“ po modelu piramidalne banke i zavadio se sa oštećenima od kojih je naplatio „članarinu“. Zatim se baca u raznovrsne trgovačke aranžmane, od cementa i tekstila do malina – pa prelazi u beogradski hotel Hajat, vozi Rols rojs. Dovodi u Beograd nekog navodnog Rotšilda, 1993, i povezuje ga kao spasioca Srbije sa Miloševićevim ministrima (Rotšildi izdaju saopštenje da sa ovim igrokazom nemaju ništa). Kasnije, u nekom poslu sa JAT-om gubi milion dolara i posle sudskog spora, koji je iz-gubio 2004, štrajkuje glađu 80 dana sedeći pred Skupštinom Srbije, a 21. maja 2009. upada u zgradu Predsedništva Srbije sa dve ručne bombe i traži da predsednik Tadić obezbedi da mu se vrate pare koje mu je JAT uzeo. Ispalo je da je sudbina Marića slična sudbini tranzicije u Srbiji.

140

Kosta Mihailović – gospodar mrtvih potraživanja

Malo je reći da je akademik Kosta Mihailović pravi čovek za naslednu parnicu koja je otvorena nad još vrućim truplom SFR Jugoslavije. Baveći se čitavog svog naučnog veka međuregional-nim ekonomskim odnosima, on je odavno postao obuzet tezom da Srbija ekonomski zaostaje u Jugoslaviji, da su njenu industri-jalizaciju zaustavile Slovenija i Hrvatska još 1918. godine, da su razvijenije regije nekadašnje zajedničke države „teritorijalizovale akumulaciju“ i eksploatisale siromašnije krajeve preko „neekvi-valentne razmene“, posebno na relaciji poljoprivreda-industrija, te da su srpski interesi stalno bili potiskivani. I napokon, kada su svi ti koji su u odnosu na Srbiju imali neuporedivo više koristi od Jugoslavije, otišli glavom bez obzira iz zajedničke države (stav o masovnom secesionizmu), akademik Kosta Mihailović se našao u prilici da svoje naučne nazore pretoči u konkretna potraživa-nja. Kad Srbija nije od Jugoslavije dobila ono što je po akademiku Mihailoviću trebalo da dobije dok je ova bila živa, onda bar nešto od toga što joj je uskraćeno treba da zahvati iz nasledne mase.

Zapravo, kad bi ispalo da je Srbija nakon građanskog rata i raspada Jugoslavije (teza Badinterove komisije) zahvatila veću imovinu od one koja bi joj po nekom svetskom kriterijumu pri-padala, istovremeno bi se srušilo i vrhovno političko i stručno načelo akademika Mihailovića – da je južnoslovenska državna zajednica bila od štete po srpske nacionalne interese. To jest da je Jugoslavija izneverila srpske nade i ograničila srpske ekonomske opcije.

Tako se ova parnica o ekonomskom nasleđu SFRJ, u kojoj samo na prvi pogled svaki građanin SR Jugoslavije ima prirodni interes da Mihailovićev tim podvali konkurentima i izvuče što više zlata, deviza, potraživanja i svake druge pokretne i nepokretne imovi-ne iz porušene zajedničke kuće, hipotetički iskazuje i kao lična drama jednog uticajnog i upornog ideologa srpskog „kolektivnog interesa“. Ako izgubi državnu parnicu, akademik Mihailović će

Dim

itrije Boarov

141

naknadno izgubiti i sve svoje mnogobrojne političke i ideološke parnice koje je smatrao da je dobio. Izgubiće sve.

Naravno, cela konstrukcija pozicije SRJ u narečenom sporu, koju je izgradio i utvrdio akademik Kosta Mihailović, mogla bi se i pre međunarodne arbitraže osporavati i okvalifikovati kao slaba i ne-adekvatna – i to je okolnost koja domaću raspravu o ovom držav-nom pitanju čini i potrebnom i logičnom.

Da bi se stavio znak pitanja na navodnu krivicu Jugoslavije za zle-hudu ekonomsku sudbinu Srbije, spomenuto osporavanje moglo bi čak početi s generalnom raspravom o samoj poziciji države u ekonomiji i pitanjem jesu li uspešnije bile one države koje su vodile „politiku ravnomernog regionalnog razvoja“ ili one koje su se drža-le liberalnih načela? Zatim, evo i praktičnijeg pitanja – da li se neko danas u svetu doista može uveriti da je zajednički kapital onaj koji je ostvaren „zajedničkim finansiranjem“, a da za raspodelu tog ka-pitala apsolutno nije bitno ko je koliko doprineo tom zajedničkom finansiranju? Tu je i ono već staro pitanje – da li se može govoriti o secesiji kad iz jedne zajednice beže četiri člana na četiri strane, a samo dva „ostaju“ u nekoj novoj ustavnoj zajednici, ili to više liči na potpuni razlaz, to jest raspad? Onaj ko se ne bi plašio da će tako pomoći konkurente za pare, čak bi mogao pitati – kakav je to nacionalni interes srpskog naroda da i dalje trpi preostale, nimalo naivne, međunarodne sankcije – samo zato da bi njegova politička superstruktura sačuvala neke „kiparske obligacije“ itd. Problem je čini se u tome što je državna pozicija u sporu o ekonomskoj suk-cesiji građena na idejama akademika Koste Mihailovića, pa zato njegov intelektualni portret i naučna i politička biografija izazivaju toliko pažnje.

Kad čitalac danas počne da prelistava i stare i nove članke akademi-ka Mihailovića, nameće mu se utisak o jednoj dugogodišnjoj dosled-nosti koja je apsolutno lišena svake samoupitanosti. Doslednost se ogleda pre svega u tome da se ne odstupi ni od jednog ideološkog obrasca kojeg su u Srbiji promovisali, još polovinom 19. veka,


ačke

142

Dim

itrije Boarov

srpski radikali, na spoju socijalne pravde, države i nacije. Gotovo je neverovatno, na primer, da čovek koji je prepoznao „dramu Vojvodine“ i izračunao da je preko dispariteta cena u Jugoslaviji iz poljoprivrede u industriju, između 1952. i 1966, preliveno oko 5 milijardi dolara, nije nikad postavio pitanje samog smisla državnog dirižizma i planiranja, centralizma i jedinstva, već je samo tražio da se smer razvojne politike okrene u drugom pravcu.

Zar nije neobično, da idemo dalje, da je čovek, koji je godinama istraživao kako su ulaganja po stanovniku u Srbiji manja nego u Sloveniji i Hrvatskoj, i za 4,7 odsto niža od jugoslovenskog proseka (između 1952. i 1987), tako ogorčeno napadao privrednu reformu iz 1965. okrivljujući je da je insistiranjem na tržištu „temeljno razorila planiranje“ i bila „paravan za delovanje separatizma“. Umesto da poučen „izrabljivanjem Srbije“ i na podlozi dokaza o „efikasnijem investiranju u Srbiji“ zatraži nešto suprotno, da svako gleda svoja posla i živi od svoga rada.

U stvari, u toj dalekoj neuspeloj reformi, akademika Mihailovića posebno je zabolelo to što je „etika solidarnosti i socijalne pravde zamenjena duhom posesivnog individualizma i apologijom grup-nog interesa“ (Memorandum SANU). Kao strateški promašaj te reforme označio je i „očekivanje da će porast ličnog dohotka bez preduzimanja drugih mera biti snažan pokretač rasta produktiv-nosti i proizvodnje po uzoru na razvijene zemlje“. Tada je primetio da „širim slojevima nedostaje jasna svest o smislu angažovanja i samožrtvovanja za opšte društvene ciljeve“, da bi kroz osam go-dina, kada je građanski rat raselio, a hiperinflacija pauperizovala milione Srba, kao „gost Tanjuga“, 29. marta 1994. izjavio da je „jedna od naših velikih šansi pre svega rešenost naroda da podnese teškoće.“

Ta konstanta Mihailovićevog ideološkog pogleda, da pojedincima, građanima ne treba podeliti pare (to jest ličnu potrošnju ostaviti njihovom individualnom izboru), već da država treba da određuje prioritet (nacionalnih) potreba, u suštini potpuno degradira njego-

143


ačke

vu navodnu dugogodišnju borbu sa zagovornicima „nacionalnih ekonomija“ u ex-Jugoslaviji. Upravo je on, koji je tvrdio da „re-publička ekonomija kao ideologija osigurava i opravdava političku dominaciju naciokratije u sopstvenoj sredini“, na kraju utemeljio koncept „nacionalne ekonomije Srba“, koju sada vidimo kao eko-nomsku pustoš na svim stranama ove siromašne SR Jugoslavije. Stalno je govorio o „jedinstvenom jugoslovenskom tržištu“, ali mu nije odgovorao nijedan savezni premijer i nijedna savezna politika. Antu Markovića je krivio da je otvaranjem države udario na intere-se Srbije. Tražio je da se donese zakon o zaštiti države od premijera Milana Panića (da sve ono što on prihvati kao državnu obavezu mora da ratifikuje SPS parlament).

Kada je počeo finiš ratne hiperinflacije, ogradio se od sprovodni-ka njegovog i Jovićevog antiinflacionog plana iz leta 1993, jer su oni samo izveli „kontrolu cena“, ali nisu „zamrznuli zarade“, pa su navodno utvrđivanjem „minimalne zarade“ najviše podstakli inflaciju. Gotovo senilno, on je tada tražio da se plate vežu za produktivnost rada i „da se ne stavlja poklopac na kipući lonac“. A molim vas, o kakvoj se produktivnosti rada u leto 1993. moglo uopšte govoriti i zar upravo plan Mihailović-Jović nije bio pokušaj poklapanja kipućeg lonca – sa maksimiranjem cena, zamrzavanjem zarada i „utvrđivanjem kamata“ itd. Dok je situacija tražila nešto mnogo radikalnije.

Razišao se relativno brzo i sa čovekom koga je uveo u srpsku poli-tiku (posle dugogodišnjeg izbivanja na strani), sa dr Dragoslavom Avramovićem, koji je kasnije uspeo da nametne bar radikalnije antiinflaciono rešenje – kad se više nije imalo kuda. Te ovogodišnje afere i uloge akademika Mihailovića u njoj, svi se dobro sećaju. Spor je počeo kada je guverner Avramović počeo da predlaže poli-tiku raspodele oslonjenu na ekonomski liberalizam, a do potpunog raskida je došlo kada se usudio da dirne u domen raspodele jugo-slovenskog nasleđa, u kojem je zajedno sa raznim materijalnim bi-lansima pohranjen i bilans životnog stvaralaštva akademika Koste Mihailovića.

144

Dim

itrije Boarov

Neko će reći da danas nema smisla zavirivati u spomenar bes-mislenih jugo-svađa i mrtvih ideja. Problem je u tome što su one ostale „vodeće“, što su ideje akademika Mihailovića praktično ostvarene i nazad se ne može. Eto, sada imamo srpskog lidera kakvog je on godinama priželjkivao. Srpskim individuama nisu podeljene pare da ih troše mimo nacionalnih ciljeva, već upra-vo suprotno – oteto im je sve. Planiranje je potpuno u rukama Centralnog koordinacionog tima i predsedničke kancelarije. Srbija može totalno samostalno da vodi razvojnu politiku – i ne samo da niko u to neće da se meša, već svi sa svojim kapitalom beže što dalje. I tako dalje.

Ostala je nerešena samo međunarodna parnica o nasleđu neka-dašnje zajedničke južnoslovenske države. Zato je tamo isturen akademik Kosta Mihailović, da pazi da se slučajno ne ispostavi da je Srbija u toj Jugoslaviji brže napredovala nego kad je bila sama, da je od nje imala i hasne i pomoći.

Akademik Mihailović njim samimNa godišnje odmore i turistička putovanja u inostranstvo sve se češće ide zbog prestiža. Prisustvo potrošačkog društva se prepoznaje i po tome što je čitava društvena atmosfera zasićena komercijalnim filmovima, modnim revijama, detaljnim obaveštenjima u štampi o svim vrstama modnih i drugih noviteta koji nemaju značaja sa stanovišta upotrebnih vrednosti, prisustvom šunda i malograđan-skog senzacionalizma. Reklama se ni po čemu ne razlikuje od one u kapitalističkim zemljama. Sve to ukazuje da uticaj potrošačkog društva ima široku osnovu, da se potrošačka atmosfera uzima kao prirodna, bez kritičke distance. Sistem potreba i način njihovog za-dovoljenja ne ostavlja nikakvu sumnju da će se daljim povećanjem dohotka stanovništva ojačati uticaj potrošačkog društva, ako se nesmetano nastave sadašnje tendencije. (1981)

Sa svim rezervama koje se moraju imati prema državi kao arbitru u određivanju prioriteta potreba, njena uloga se ne da potpuno

145


ačke

isključiti, niti bi to uvek bilo oportuno i moguće. Njena uloga bi bila najprikladnija kao realizatora prioriteta potreba opredeljenog u demokratskoj debati. No i u slučaju da nisu tako postavljeni prio-riteti, država ne može biti pasivan posmatrač događaja, niti stajati skrštenih ruku u uslovima kada drugi akteri, a često i inostranstvo, utiču na formiranje potreba. Država ne mora uvek loše interpretira-ti potrebe. Ona čak to može dobro činiti, ukoliko se na državnom kormilu nađe ekipa koja je u stanju da prepozna istinske potrebe naroda i da privredne tokove usmeri u pravcu njihovog zadovolje-nja. (1981)

Za razliku od nekih drugih republika, Srbija nikad nije mogla steći političke lidere prvoga reda. Ispalo je da su srpski političari koji su potencijalno mogli postati lideri i postaviti pitanje nacional-nog položaja Srbije kvalifikovani kao konzervativci, kao oponenti progresivnih kretanja. Pri tome se naravno ne kaže da Srbija nije mogla imati inicijativu, da se uvek nalazila u položaju da joj se na-meću rešenja iz drugih sredina, odgovaralo to njoj ili ne... Između fenomena liderstva i kretanja privrede postoji iznenađujuće visok stepen korelacije... Lidera se neće odreći nijedna republika. Oni su realan kapital. Zbog toga je normalno što će „deficitarne“ republike u liderima težiti da ih steknu i time uspostave ravnotežu. (pisano 1972, objavljeno 1990)

Relativno ekonomsko zaostajanje Srbije dobija naročito u težini zbog toga što se nije događalo samo u posleratnom periodu. Ta tendencija traje punih sedam decenija... Postavlja se pitanje kako je moguće da pojedini delovi zemlje doživljavaju istu sudbinu u uslovima privatne svojine, tržišne, liberalne privrede i bez politike regionalnog razvoja kao u uslovima dominacije društvene svojine, planiranja i regionalne politike koja ravnomeran razvoj postavlja kao glavni cilj. Odgovor na ovo pitanje je jednostavniji nego što se pretpostavlja. Glavni uzročnici produbljavanja jaza pre i posle rata bili su teritorijalizacija akumulacije i neekvivalentna razmena podržavana carinskom zaštitom. Razlika je samo u tome što se te-ritorijalizacija akumulacije u najrazvijenijim delovima Jugoslavije

146

vršila spontano, odlukama kapitalističkih preduzetnika. Iako centralizovana i mobilna, akumulacija je u prve dve decenije posle rata uglavnom ostajala tamo gde se formira, dok je insistiranje na decentralizaciji upravo računalo da se isto postigne automatski... Prema tome, društvena svojina i centralizovana akumulacija nisu iskorišćeni za teritorijalno razvijeniji raspored investicija. (1990)

Strahujem od one osobine Srba, koju je dobro uočio Stevan Sremac, da kada hoće da budu objektivni, oni prihvataju mišljenje i argu-mente svojih protivnika. Preuzimanjem krivice za jedan građanski rat na tuđoj teritoriji u kome ne učestvuje, značilo bi za Srbiju po-litičko samoubistvo sa nesagledivim posledicama u budućnosti. To bi, naravno dopuštalo da se pokrene pitanje ratne štete, koja je i kao sama ideja apsurdna u bilo kom građanskom ratu. A što se tiče onoga šta nas sve očekuje, sve je moguće u uslovima narušene ravnoteže, u vremenu kada se afirmisao princip koliko sile, toliko i prava. (1992)

akademik mihailović – biografski podaciAkademik dr Kosta Mihailović rođen je 1. marta 1917. godine u Šapcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Pravnom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. Tokom okupacije bio je hapšen 1943, a 1944. postao je član SKOJ-a. Od 1949. prvo je istraživač u Ekonomskom institutu NR Srbije, a potom i dugogo-dišnji direktor ove institucije. Stručno se usavršavao u SAD, Japanu i Indiji. Nagrađen je Sedmojulskom nagradom 1963, za radove o regionalnom razvoju. Za redovnog profesora Ekonomskog fakulte-ta u Beogradu izabran je 1965.

U Srpsku akademiju nauka primljen je krajem 1983, a pristupnu be-sedu pod naslovom „Ekonomski položaj Srba u Jugoslaviji“ održao je 10. maja 1984. godine. Već 1985. izabran u Odbor za pripremu Memoranduma o aktuelnim društvenim pitanjima, čiji rad je preki-nut 1986, pa tekst ovog dokumenta, koji je imao dalekosežan poli-tički odjek, nije ozvaničen. Od 1988. je član Komisije za privrednu

Dim

itrije Boarov

147

reformu Predsedništva Srbije (Zajam za preporod Srbije), a potom postaje i savetnik šefa Komisije i predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Posle izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji, od 1992. godine šef je delegacije SRJ u Grupi za sukcesiju Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji, koja je sada pripojena Kancelariji visokog predstavnika međunarodne zajednice za Jugoslaviju Karla Bilta.

Važnije knjige i studije: Proizvodne snage NR Srbije, Otkup poljo-privrednih proizvoda u NR Srbiji, Razvoj i životni standard regiona Jugoslavije (sa E. Berković), Nerazvijena područja Jugoslavije, Regionalni razvoj socijalističkih zemalja, Rasprave o razvoju jugo-slovenske privrede, Ekonomska stvarnost Jugoslavije, regionalna stvarnost Jugoslavije, Memorandum SANU – odgovori na kritike (sa V. Krestićem).

Naša Nedeljna Borba, 14-15. septembar 1996.

Dragoslav Avramović – prošlo vreme poštenog novca

Guverner dr Dragoslav Avramović razišao se sa režimom Slobodana Miloševića časno i napustio vlast poštenog obraza, što je malo kome do sada uspelo. Mada je ovog trenutka rano za procenu svih njegovih zasluga za narod ove zemlje, već sada se može sa sigur-nošću reći da je on u našu ekonomsku istoriju otišao „na sunčanu stranu ulice“ i da je ovde uradio veoma mnogo. Izvukao je državu iz monetarne katastrofe i ponovo naučio narod da razlikuje realni novac od njegovog falsifikata.

I ovdašnje političke vođe naučile su od Avramovića dosta, mada ne i dovoljno. I oni najprimitivniji i najarogantniji mogli su se defini-tivno uveriti koliko je nacionalna moneta važna greda u armaturi jednog društva, jer deda Avram sigurno ne bi stekao toliki ugled u


ačke

148

Dim

itrije Boarov

narodu da nije shvaćen kao spasilac jedne od osnovnih vrednosti državne zajednice, kao spasilac vrednosti novca.

Verovatno je da se njegove inovatorske stručne zasluge unekoliko preuveličavaju, jer on nije ekonomskoj teoriji doprineo nekom kar-dinalnom koncepcijom u domenu makro-ekonomske politike. Suvi teoretičari će reći da je on jednostavno po Fridmanovom receptu zaustavio štampariju novca, te novi novac štampao samo sa po-krićem u devizama (model deviznog veća). No, pogrešno je zbog toga umanjivati Avramovićevu veličinu, jer on je u mnogo čemu uspeo u jednoj sredini koja je propala mnogo dublje nego Izrael, u vreme kada ga je spasavao Majkl Bruno, pa moguće i Bolivija, kada ju je šok terapijom lečio Džefri Saks. Nije slučajno da je njegov novi dinar ličio na ruski zlatni červonjec iz 1922. godine, a nje-gov program rekonstrukcije novca podsećao na emisionu politiku Lenjinovog ministra Sokoljnikova, jer je ovdašnja katastrofa posle „srpske nacionalne revolucije“ najviše ličila na ekonomsku propast koju je izazvala boljševička revolucija. Sam guverner Avramović bio je zadovoljan što mu je podvig omogućio gospodin slučaj. „To je fantastično, sa stručne tačke gledišta imam neverovatnu sreću da sam dobio zadatak da sasečem jednu nezamislivu inflaciju“, iskre-no je piscu ovih redova rekao sam guverner Avramović. On je taj stručni zadatak izveo majstorski, sa značajnim stručnim inovacija-ma, i, što je najvažnije, suprotno svojim prethodnim uverenjima i suprotno socijalističkom konzervativizmu svojih ovdašnjih kolega i prijatelja. Deda Avram je u svojoj 75. godini života dobio taj ne-verovatni zadatak i bio je u stanju ne samo da menja stvari, već da menja i svoje poglede.

Naime, samo ekonomista generacijski i teorijski blizak krugu pisa-ca ekonomskog dela Memoranduma SANU (Kosta Mihailović, Ivan Maksimović, Miloš Macura), a takav je bio Dragoslav Avramović kada se vratio iz belog sveta, posle tri decenije službovanja u vrhu Svetske banke u Vašingtonu i u ženevskim ekonomskim komisija-ma UN, mogao je srpskog ratobornog lidera Slobodana Miloševića, krajem 1993. godine, uverljivo ubediti da je vrag odneo šalu i da se

149


ačke

dinar mora spasavati radikalnom monetarnom terapijom. Baš zbog toga što je i sam Avramović prethodno učestvovao u „uzaludnom neimarstvu“ srpskih državnih ekonomskih saveta (pod premijerom dr Radomanom Božovićem, kod mr Nikole Šainovića), koji su ras-predali besmislene priče o „ofanzivnoj razvojnoj politici“ uprkos svim spoljnim i unutrašnjim uslovima, pa i u uslovima svetske blo-kade i građanskog rata u SFRJ, Milošević mu je mogao poverovati – dok nije promenio mišljenje. Dakle, prva je Avramovićeva zasluga to što je bio u stanju da se sâm menja i odvažno ponudi projekat monetarne rekonstrukcije potpuno suprotan svemu onome što je i on sâm, pod uticajem akademika Mihailovića, do tada trunio o maltretiranju Srbije unutar Jugoslavije, o lošim namerama Ante Markovića, o iskorišćavanju srpskih bogatstava u režiji Slovenaca, o potrebi zaštite srpske primarne industrije i poljoprivrede, o aro-ganciji MMF-a i neprimerenosti vašingtonskih monetarnih recepa-ta, te o obaranju inflacije putem povećanja proizvodnje, a ne putem restrikcija potrošnje. Sve to je „super deka“ u trenutku otklonio u stranu kao iskecan šešir, kada je shvatio o čemu se ovde radi. A o čemu se i šta se radilo?

Po mnogo čemu, hiperinflacija u Miloševićevoj Jugoslaviji ući će u svetsku istoriju i u fakultetske udžbenike ekonomije na celoj planeti. Od 21. decembra 1992. do 21. decembra 1993. godine (tako naša statistika prati cene), cene na malo su u SRJ povećane za 352.088.324.829.858 odsto. Poslednji mesečni rast cena u 1993. godini iznosio je 178.000 odsto. Međutim, taj za 352 biliona odsto uvećani nivo cena do 21. decembra 1993, u poslednjih deset dana meseca dodatno je uvećan za oko milion odsto. Mr Mlađan Dinkić je izračunao da je nova 1994. godina osvanula sa dnevnom inlfacijom od 62 odsto, da su cene rasle 2 odsto na sat i da je u januaru te godine mesečni tempo obezvređivanja novca prevazilazio 313 miliona odsto. Jedan kovani dinar, koji se pojavio 1. januara 1994. godine, vredeo je toliko malo da je neko izračunao da je za jednu jedinu nemačku marku trebalo natovariti dinarske kovanice u 46 šlepera nosivosti od 10 tona. Dr Nebojša Savić je kasnije našu inflaciju stavio na drugo mesto u svetskoj istoriji (iza one mađarske, 1946),

150

Dim

itrije Boarov

ali s obzirom da je ona trajala praktično neprekidno 25 meseci, sa prosečnom mesečnom stopom rasta cena od 615,9 odsto, ona je ipak najgrandioznija operacija uništavanja nacionalnog novca svih vremena. Takvu inflacionu aždaju iznedrili su Milošević, Bulatović, Ðukanović, Kontić, Šainović, Zebić – oni isti koji su sada otpustili guvernera Avramovića. A on je takvu hiperinflaciju zaustavio 24. januara 1994, praktično u jednom jedinom danu.

Da se samo ukratko podsetimo – dr Avramović je zaustavio štam-panje starog dinara, objavio da se novi „super dinar“ emituje samo na podlozi deviza, po garantovanom kursu 1 dinar : 1 nemačka marka i da svaki imalac nove banknote može to da proveri na šal-teru banke, te dinarsku novčanicu zameni za devize. Glavni trik se sastojao u tome što on nije ukinuo stari novac, ali nije uspostavio most između starog i novog dinara, pa su svi stari gresi ostali da plutaju sa starim novčanicama (koje su, za divno čudo, takođe odmah stabilizovale vrednost, čim je prestalo njihovo štampanje, na oko 12 miliona dinara adekvatnih novoj novčanoj jedinici). Novost u ovoj kontrainflacionoj operaciji, sa stručnog gledišta, bila je i to što je novi novac puštan u promet preko potrošača državnih budžeta, a povlačen u korist države takođe preko budžeta, pošto je objavljeno da se porezi moraju plaćati samo novim dinarima. Puštajući nove pare u opticaj preko penzija i činovničkih plata, on je vešto zaobišao mašineriju famozne Službe društvenog knjigo-vodstva i njene kanale „žiralnog novca“ koji se štampao „potezom pera“. U ceo posao dr Avramović je ušao sa oko 100 miliona dolara u džepu, a kasnije se hvalio da ni to nije potrošio, pošto su devizne rezerve umesto da u početku padaju, odmah počele da rastu.

Američki pragmatičan, brzo je batalio sopstveni pisani Program monetarne rekonstrukcije i revitalizacije privrede, koji nikad nije ni objavio. Sam je govorio da je napisao samo prvih osam strana, a najverovatnije ostalih osam stotina – nije ni pročitao („izglad-neli“ ekonomisti koji su ga pisali za honorar u markama, u njega su ubacili sve što su našli po svojim fiokama, čak i neke radove o ekološkim problemima na Kosovu). Dobro je razumeo da se kod

151


ačke

čoveka koga je pogazio tramvaj, a tako smo svi mi, i cela država, iz-gledali početkom 1994, ne leče odmah i modrice, već se održavaju samo najvitalniji organi. Razumljivo je što nije odmah sve pokušao da promeni u zemlji u kojoj se sve mora menjati. Birao je uvek samo ono što je najurgentnije. Nažalost, ovde je svojinski nered već odavno vrlo urgentno pitanje. Kada je, međutim, krajem prošle godine procenio da se bez privatizacije dalje ne može, naleteo je na gospođu predsednikovicu dr Mirjanu Marković i njene ofucane le-vičare. Tu je počeo proces njegove smene, koji je uspešno okončan ovih dana.

Dr Avramović je, mora mu se priznati, bar na kratko, uspeo da stvo-ri nepristrasnu meru vrednosti, kakva je svaki tvrd novac, u sredini koja je uvek manje cenila težaštvo od junačenja. Mada se na ovim meridijanima, sa mnogo tobože obrazovanih ljudi, na hegelijansko-marksističkoj bazi, uobičajilo pravilo da se sve društvene pojave posmatraju „u totalitetu“, „u složenoj dijalektičkoj strukturi“, „u jedinstvu protivrečja baze i nadgradnje“, „u vezi sa pomeranjima u razvoju sredstava za proizvodnju“, valja ovde usvojiti praktični anglosaksonski metod uprošćavanja uzročno-posledičnih veza, pa i Avramove zasluge i eventualne zablude povezati jednostavno sa njegovom ličnošću. Jer, ma koliko se ko trudio da dokaže da bi se, na primer, Amerika iz Velike krize 1929. godine izvukla i bez Ruzvelta, ovaj nije slučajno u istoriju ušao kao čovek koji je posle ekonomske katastrofe nanovo podelio karte, kao čovek „nju dila“. Sa istorijom nema rasprave. I nema istoričara, uključujući čak i Arnolda Tojnbija, koji je uspeo da dokaže da ličnosti nisu bile veoma važne, makar koliko da je pronalazak nekog jedra bio odlučujući za stvaranje svetskog tržišta.

Ako nam je naša ekonomska istorija bliža, da navedemo i naše primere. Ne vredi danas u istorijskoj građi pronalaziti čvrste argu-mente da je dr Mihailo Vujić pokrio leteće dugove i sredio finansije kraljevine Aleksandra Obrenovića, te da je tome odlučan doprinos dao i zakon o budžetu Milovana Milovanovića 1903. godine, kad je u istorijskom pamćenju Srba kao spasilac i utemeljivač zlatnog

152

Dim

itrije Boarov

dinara ostao dr Laza Paču. S razlogom, jer mada su dr Vujić i Milovanović doneli „sistemska rešenja“, dr Laza Paču je znao kako da u njihovo ostvarenje uloži veliki moralni autoritet (pričalo se da neće da na zajam dâ pare ni samom kralju, što je samo jedna poluistina). I dr Dragoslav Avramović, baš zato što se brzo raširio glas da ima veliku deviznu penziju i da mu položaj ne treba da bi se nakrao (što je ovde naprosto postalo ministarsko pravo), od samog starta novog dinara, u njegov kredibilitet je ulagao gotovo gandijevsko poštenje i ponašanje (kako je lepo i tačno primetio kolega Milan Milošević).

Ima mišljenja da se Avramović u svojoj politici držao samo prostih, trivijalnih mera, koje su naravno delovale, jer je sve bilo otišlo dođavola. To je samo delimično tačno. Uostalom, upravo je sâm Avramović u jednom intervjuu rekao da je ekonomija jednostavna nauka i da je ne treba mistifikovati. Njegovi slogani: „ne sme se narušavati načelo jedne cene“, „sa cenama nema igranja“, „sve je u cenama“, „cena države je preterana“, itd, samo naizgled su trivijalni, a zapravo kriju aksiome tržišne ekonomije, aksiome koje ovdašnji politički šarlatani, socrealistični i mafijaški bankari, treće-razredni sociolozi i kupci ili otimači akademskih i menadžerskih diploma – još nisu stvarno razumeli.

Ta maestralna jednostavnost, koju je uneo ne samo u monetarnu po-litiku, nego i u promociju novog novca, takođe mu se moraju upisati kao velika zasluga. Paradoksalno je za jednog starca reći da je prvi u ovaj prostor napokon uveo moderan način komuniciranja s javnošću. Sve dok ga nisu zabranili na televiziji, on je virtuozno u propagandi svoga dinara koristio direktan jezik interesa, jezik koji svako razume. U televizijskim nastupima na startu programa, nije gubio nerve čak ni kada je antiinflaciona operacija počela da se sudara sa pukom nesposobnošću Miloševićevog državnog aparata da sprovede bilo kakvu akciju, pa čak ni onu koja je uslov njegovog opstanka.

U prvoj fazi lansirao je samo takozvane pozitivne informacije, širio je pozitivnu energiju. Odmah je govorio o budućnosti i od-

153


ačke

mah ubeđivao i sebe i druge da je stvar osuđena na uspeh. Kad je poslednjih meseci shvatio da birokratska satrapija plete mrežu oko njega i pokušava da ga izoluje od odlučivanja, te da pod njegovim likom planira da izdaje falsifikovani novac, ne bi li ponovo izbegla promene, otvorio je novinarima teška vrata Narodne banke, pa je u nezavisnu štampu pokuljala smrdljiva reka odavno prikrivanih mahinacija, lagarija, podmetačina, korupcije i sve druge bede jed-ne neograničene i u suštini neozbiljne, ali sebične političke moći. Delujući starački naivno, pokušao je da sa tom bratijom izađe na kraj domišljatošću. Svi oni koji smatraju da ga je hvatala i uhvatila senilnost, ljuto su se prevarili. Taktizirao je dosta vešto i tačno je osetio koji njegovi saradnici u stvari rade za one druge i rade nešto drugo. Sve to mu nije pomoglo, jer takvih je u Narodnoj banci su-više. Protiv gole sile u „institucijama političkog sistema“, široka po-pularnost i lični integritet nisu mu mogli biti od pomoći. Naprotiv, kad je počeo da otvara „Kiparski dosije“, dirnuo je najbolniju tačku najviše superstrukture. Čim je počeo da se interesuje za „novčanu odstupnicu“ socijalističkog vođstva, definitivno je procenjeno da je preterao i da se mora hitno maknuti.

Osvetilo mu se to što je socijalizam i njegov tip vladavine decenija-ma uglavnom pratio čitajući novine u Vašingtonu. Godilo mu je kad su ga u svetskim institucijama držali za inteligentnog levičara. Kaže da ga je ideja socijalne pravde privukla još pre šest decenija, kada ga je u Ohridu, gde mu je otac bio učitelj, pa predsednik opštine, od siromašnih drugova bilo sramota da nosi nove lepe pantalone, kada su oni išli u zakrpama. No, ideja socijalne pravde ovdašnji režim ne muči mnogo. Tek ovde je Avramović, kako sam kaže, shvatio da bez socijal-demokratskog kapitalizma nema ničega. Jer neki Tomići sa levice sada „žive bolje od Vol strita“. Onaj iz Simpa ima privatnog kelnera, privatnog podrumara.

Slučaj sa seljacima i otkupom pšenice, 1994. godine, što je inače bila prva velika proba njegovog programa, pokazao je da Avramović dobro zna da je pola ekonomije psihologija. U šta seljak jedino može vero-vati? Naravno, samo u „suvo zlato“. I on je pričao o zlatu i zlatnicima.

154

Dim

itrije Boarov

Ovoga proleća, kada su ga pritisli da štampa pare, navodno za proleć-nu setvu, relansirao je pitanjem: „Gde su pare od izvezene pšenice, koja je budzašto otkupljena, a skupo prodata?“ Tako je na svoju stra-nu dobio seljake, mada im nije dao pare. A i oni su već znali da sve pare koje država navodno odobrava seljacima, završe kod državnih hohštaplera. On im je pokazao da se ne libi da to kaže javno.

Dve godine je jedna nacionalna ekonomija – nerazvijena i siro-mašna, od sveta blokirana, od političke mafije iskorišćavana, staromodno podržavljena i podruštvljena, finansijski iscrpljena i devizno prezadužena, tehnološki prevaziđena, tržišno zaturena, saobraćajno i energetski neopremljena, primitivno vođena i olako građena, inertna i zapuštena, prljava i preteška – imala jedan relativno solidan i uglavnom pošten novac, pod zaštitnim znakom deda Avrama. Sada kada je on otišao, ostali smo sami, na čelu sa jednom potrošenom, propalom političkom garniturom, oslonjenom na po-liciju i mafiju. Izgleda da i sami moramo nešto preduzeti.


Dragan Veselinov – vojvođanski musketar

Tri vojvođanska musketara, dr Dragan Veselinov, Nenad Čanak i Mile Isakov, osnovali su Koaliciju Vojvodina tek nekoliko sedmica uoči proteklih saveznih izbora, verovatno i sami ne verujući da će odmah postati glavno iznenađenje izbornih rezultata – sa dva osvojena mandata za Veće građana sa tek tri prijavljene liste kandi-data. Vojvodini je posle novog velikog razočarenja u „jedinstvenu Srbiju“ – krenulo, a oni ne samo da su postigli skromni izborni cilj „da je bitno da se pokaže da Vojvodine ima i da je sve drugo, sem autonomije, za Vojvođane koješta“, nego su odjednom, i beograd-skoj socijalističkoj vlasti i srbijanskoj opoziciji, dokazali da onaj ko ne razume regionalizam, onaj ko ne razume Vojvodinu, Kosovo i Sandžak, ne može razumeti ni Srbiju, ni Jugoslaviju, ni Evropu.

155


ačke

Kada su, razočarani u koaliciju Zajedno koja arogantno sa njima nije htela ni da razgovara, naprasno osnovali Koaliciju Vojvodina, „vojvođanski Marks, Engels i Lenjin“ su naišli na podozrenje i u samom Novom Sadu. Članovi nepolitičkog Vojvođanskog kluba (koji su ideju Vojvodine čuvali sve ove teške godine, prkoseći raspojasanoj galami i preziru srpskog nacionalizma) zamerili su im što nisu okupili sve autohtone vojvođanske političke grupe, stari vojvođanski političari osetili su se odbačeni, dok tradicionalna vojvođanska građanska elita već odavno u ovoj drskoj trojci ne vidi dovoljno ljudske i moralne solidnosti. Niko im međutim nije mogao prigovoriti da nemaju dovoljno hrabrosti i da nisu dovoljno Vojvođani – pa su im sigurno i oni koji u njih nemaju poverenja dali glasove – „jer sve ostalo je koješta“.

A samo politički slepci nisu videli da će sve ono što je od „jogurt revolucije“ 1988. godine ovde sejano – početi napokon da raste. Osetili su to i ljudi na vlasti, pa su čak i SPS, JUL i Nova demokratija pokušali da zapevaju novu pesmu, te je oficijelni izborni slogan grupacije „Slobodan Milošević“ na ovom terenu začudo bio „Za Vojvodinu koju volim“. Put od mržnje do ljubavi, međutim, bio je posut sa suviše političkog gangsteraja najniže vrste, pa je Koalicija Vojvodina sa svojom parolom „Tačku na pljačku“ iznenada pokaza-la da Vojvođani sve mogu da izdrže, ali ništa ne mogu da zaborave. Jedino taj zaokret nisu mogli da shvate lideri koalicije Zajedno, pa je Vuk Drašković na mitingu u Novom Sadu iz džepa izvadio „pogrešan govor“ (valjda namenjen „Južnoj pruzi“), u kome je najavljivao nove Kolubarske bitke i nudio opljačkanoj i poniženoj Vojvodini „duhovnu autonomiju“. U stvari, nije se tu dogodila zabu-na u govoru – već je napokon puklo nešto bitno u „srpsko-srpskom dijalogu“. Vojvođanska ideja je krenula napred kada je dr Dragan Veselinov shvatio da treba prihvatiti izazov i krenuti sa tezom da je autonomija Vojvodine ponovo doista prvenstveno „srpsko pita-nje“ i da se sa srpskom zastavom treba boriti za autonomiju, mada „Vojvodina nije moguća ni kao mađarska, ni kao slovačka, ni kao srpska. Vojvodina je moguća samo kao građanska“.

156

Dim

itrije Boarov

Dr Dragan Veselinov je u stvari prvi imao smelosti da vojvođansku autonomističku ideju razdvoji od onog dela beogradske opozicije koja se proglasila čuvarem srpskog političkog centra, da udari na nacionalističku podlogu i vlasti i cele opozicije u Srbiji i da baš stranke okupljene u koaliciju Zajedno, zvučnom pamfletskom retorikom, pre ovih izbora proglasi poraženima još od 1990, zas- tarelim, potrošenim u ratu: „Čak ni rat nije bio prilika opoziciji da socijalističkoj vlasti pruži kolektivni otpor. Na tom finalnom pita-nju alternativnog suprotstavljanja vlastima, beogradska opozicija je pretrpela totalni poraz i predstavljala je intelektualnu komoru socijalističkih ešalona. Jedino se trgnuo Srpski pokret obnove, no opet sa nacionalističkog stanovišta – da Srbi, kao zbirni politički entitet, mogu iznuditi preraspodelu zagraničnih teritorija pregovo-rima. Ni on nije odbacio primarnost redistribucije zemljišta. I mada je pozitivni slom Vuka Draškovića iz 1989. u 1993. najveći rezultat opozicije, to je premalo za krivicu koju ona nosi“ (Naša borba od 30. avgusta ove godine).

U nekakvom ideološkom smislu, mada su Veselinov, Čanak i Isakov po mnogo čemu slični (po brzoj pameti, opakoj a duho-vitoj domišljatosti i tečnoj leporekosti), dr Dragan Veselinov je u Koaliciji Vojvodina najpoznatija ličnost – pre svega zbog toga što je on, uprkos mladih godina, u poslednje dve decenije u jugoslo-venskom političkom životu u nekoliko navrata bio u samom centru prelomnih događaja.

Možda je prejako izreći ocenu, (ali je nije teško braniti), da je tekst dr Dragana Veselinova „Ekonomsko-filozofske osnove dogovorne ekonomije“ (objavljen u Ekonomskoj politici, 9. i 16. maja 1983) jedan od najznačajnijih članaka objavljenih tokom socijalističke istorije Jugoslavije, moguće značajan isto toliko koliko su bili značajni Đilasovi tekstovi o „novoj klasi“ u Borbi, početkom pe-desetih godina. Pre svega, dr Veselinov je tada lansirao sada već čuvenu sintagmu o „dogovornoj ekonomiji“, koja je već samom svojom čudesnom preciznošću, kasnije će se ispostaviti, bila ubi-tačna za čitavu koncepciju samoupravljanja, to jest bila fatalna

157


ačke

za ekonomski koncept jugoslovenskog puta u socijalizam. Već u prvom pasusu ovog čuvenog članka, dr Veselinov dijagnosticira (i odbacuje) čitav socijalistički samoupravni sistem: „Doktrinarno, i u praksi najrasprostranjenije jezgro politike udruživanja rada i sredstava (materijalnih i finansijskih resursa) u jugoslovenskoj privredi, pretežno se sastoji u naučnom verovanju svojih zastup-nika da se robna proizvodnja i sledstveno tome raspodela faktora proizvodnje i sredstava za ličnu potrošnju, kao i novac kao mera vrednosti – mogu zamenjivati dogovorima i sporazumima kao obliku uspostavljanja ekonomije ex ante, odnosno racionalističkim optimizmom“. Zatim dr Veselinov rafalno udara u sam centar ondašnjeg ideološkog sistema: „Dogovorna ekonomija je samo epistemološki pokušaj polarnog suprotstavljanja delimičnom agnosticizmu i nemoći analitičke svesti u tržišnoj ekonomiji da unapred dozna i obrazuje privredne optimalitete... Ona je pseudo-racionalistička i kulturološka filozofija nove socijalističke nade koja retorički operiše terminologijom marksističke političke eko-nomije, ali je iz nje odstranila njeno materijalističko jezgro. Stoga je njen prirodni razvojni put hipertrofija nominalnog socijalizma u privredi, zasnovanog na cepelinski naduvanom ekonomskom, političkom i pravnom sistemu, praćenom parkinsonovskom ad-ministracijom – perverzijom prividno pobedničkog racionalizma. Troškovi i potrošnja takve privrede rastu sa kvadratom fantazije da se razumom, nezavisno od tržišne prakse, unapred, mogu odrediti realni kriterijumi efikasnosti i sama ta efikasnost.“

Neko ko se sada zainteresuje za ovaj dalekovidi tekst, naći će u nje-mu i delove koji su napisani u odbranu nekog navodno efikasnog robnog socijalizma i samoupravljanja u ambijentu tržišne privre-de – ali to je bio toliko mali „dug vremenu“, naspram „kreativne destrukcije“ koju je taj tekst realno raširio.

Dr Dragan Veselinov se nešto kasnije našao u grupi mladih ko-munističkih intelektualaca (Vladimir Gligorov, Žarko Puhovski, Bogomir Kovač i drugi) koji će, posle povratka sa „oksfordskih i harvardskih“ stručnih usavršavanja, dokusuriti glavne ideje so-

158

Dim

itrije Boarov

cijalističkog projekta i praktično (ako ne uvek i izričito) kod nas obnoviti duh ekonomskog liberalizma (koji je na kraju na global-nom planu oduvao Berlinski zid), ali i na vreme upozoriti da će spoj levičarskih fantazija i vrućeg nacionalističkog populizma koji ekonomski razaraju zemlju – razbiti federalnu Jugoslaviju. „Zbog ekonomske dezintegracije nama objektivno preti državna dezinte-gracija... Kada ekonomija propada, onda se politika štiti zahvata-jući ambicije i strah svih. Ona onda napušta i teoriju klasne borbe i klasnih odnosa. Ona izlazi iz tog okvira i traži onu reč i one navod-ne odnose preko kojih uspešno može da brani izvestan region. Ona tada pronalazi naciju i upotrebljava je radi održavanja postojeće situacije. A to može da odvede u rasizam, to može da odvede u mržnju i u toliko zatrovanu Jugoslaviju, da bi se naši preci čudili kako je to moguće, uprkos svih njihovih ideja i ambicija“, rekao je dr Veselinov u intervjuu Borbi 2-3. avgusta 1986.

U još jednom napisu u Ekonomskoj politici (8. septembra 1986.) koji je imao dosta odjeka, a koje je objavljen pod naslovom „Između stare i nove vlasti (NN: partija)”, on dosta dvosmisleno upozorava Savez komunista da se nalazi na raskrsnici, da ga njegova krutost i monopolna ideološka prisila vodi u propast, pa postavlja pitanje „nije li egzistencija one partije koja svojom vlašću želi da otkloni podelu vlasti sa svim drugim partijama putem opšteg programa razvoja, dužna da bude već i samo zbog toga sto puta elastičnija organizacija nego što jeste, kako bi mogla manevarskom snagom te aspirante u sebi da slomi?“

Kao sin dosta istaknutog komunističkog funkcionera (njegov otac, Slavko Veselinov je u vreme jednogodišnjih mandata bio i predsed-nik Pokrajinskog komiteta SK Vojvodine), on je dobro video da „ta-kva državna dezintegracija konačno može da ugrozi jugoslovensku ideju, a u krajnjoj liniji ugrožava ona i ideju socijalizma“. Bilo je to dosta dvosmisleno upozorenje komunistima Beograda i Novog Sada, koji su se već bočili oko prevlasti. No ni Veselinov nije tada video da njima i nije stalo do socijalizma, već do nečeg drugog.

159


ačke

Naravno da se dr Dragan Veselinov, već oprobani polemičar i pisac uglavnom kratkih, ali kitnjastih eseja, kad je došlo stani-pani, svr-stao uz vojvođansku, očevinsku stvar – mada je ona bila zbrisana mitingaškom „antibirokratskom revolucijom“. Tada se pokazalo da se on ne plaši da se pridruži manjima, slabijima. O tome svedo-či čitava knjiga napisa koju je objavio pod trifoovskim naslovom „Stotinu udaraca“ (Sarajevo, 1991!).

Ne samo poreklo, već verovatno i dugogodišnje proučavanje agro-ekonomskih tema, uputili su dr Dragana Veselinova na Vojvodinu i seljake. Uostalom i doktorirao je na te teme, pa je kasnije tezu objavio kao knjigu pod naslovom Suton seljaštva. U toj knjizi učinio je dosta koncesija političkoj modi, na primer, prihvatio je „podruštvljavanje seljaka“ i zadruge kao „seljački samospas“, pa je kasnije morao da se koriguje i napiše da konzervativci socija-lizma „ne mogu da shvate da je seljak po sebi društven i da ne podleže nikakvoj politici integracije van robne ekonomije, a da je sam koncept podruštvljavanja filozofski nejasan i da se u misiji agrarne politike često brzopleto tumači kao poziv na političku kon-trolu seljaka“ (EP, 4. februar 1985). Svi oblici kolektivizacije, pa valjda i „podruštvljavanja“, nalaze se na još jačem udaru Dragana Veselinova u kratkom napisu „Trikovi“ (3. juna 1985): „Upotrebili mi silu ili ne, nacionalizovali mi zemlju ili ublaženo doneli samo maksimum, oterali mi seljake u zadruge ili im dekretom države pok- lonili anti-seljačku verziju zadruge – cilj, krupno kolektivno gaz-dinstvo seljaka (Lenjin), nećemo ostvariti. Takva ideja poljoprivre-de može sto godina da bude trudna i da se nikad ne porodi“, „jer je u seljaštvu naseljen „duh ekonomije“, sa kojim se očigledno muče sistemi van ekonomije robne privrede“.

Kad je došlo vreme političkog pluralizma, dr Dragan Veselinov je osnovao Narodnu seljačku stranku i na prvim političkim demon-stracijama pridružio se Vuku Draškoviću i ostalima. No, mučio je muku s članstvom, više je voleo da ide u lov, na panele u inostran-stvo i u dobre restorane – nego da pešači kroz vojvođanske šorove, pa ga „velike vođe“ srpske opozicije nisu mnogo cenile. A ni on njih

160

Dim

itrije Boarov

nije cenio. Tek kada se udružio sa Čankom i Isakovim, uspeli su da u dobro odabranom trenutku shvate da „ime Vojvodina više vuče od svih organizacija i svih imena“. Zato su ostvarili iznenađujuće dobar izborni rezultat.

Dragan Veselinov njim samimBeogradska opozicija je pseudoistorijska. Na izborima ona nema šta mnogo da traži, jer i dalje stoji na prvobitnom programu iz 1989. godine. Tada je antisocijalnom projekcijom želela da sruši ko-muniste svodeći pitanje prevrata na problem centralizacije vlasti u Srbiji i transformacije granica u korist navodnog srpskog prostora... Gde je nacionalistički program smisao vlasti, parlament je fasada. Beogradska opozicija, bilo da je u parlamentu, bilo da je izvan njega, potučena je... Formalna i istorijska propast beogradske opo-zicije dogodila se odmah, 1990, na prvim izborima sa Skupštinu Republike Srbije.“ (30. avgust 1996)

Radovaćemo se ako bilo koja opoziciona grupa savlada socijaliste na izborima, čak i uz pomoć Koštunice koji je neprijatelj Vojvodine, koji je ne razume i ne voli. Ja ću se lično radovati ako koalicija Zajedno savlada socijaliste, mada znam da će se odmah iza toga otvoriti politički haos u Srbiji. Otvoriće se pitanje kako da se uredi politički sistem u Srbiji. Srbijanci ne mogu da urede Srbiju, oni ne razumeju da je Srbija od Vranja do Drine. I moj drug Vuk to ne razume, verovatno zato što je Hercegovac, pa bi hteo da je Srbija od Vranja do Trebinja ili možda i dalje. To je nemoguće. Ja ću se ipak radovati ako koalicija Zajedno pobedi socijaliste, ali znam da pitanje Srbije nije tim rešeno. Pitanje Srbije se ne može rešiti ako se pitanje Kosova ne reši, i ako se Vojvodina ne katapultira u Evropu. Srbijanci nemaju drugog puta do preko Vojvodine u Evropu.“ (4. oktobar 1996)

Propadanje intelektualne srži srpskog nacionalizma započinje sa njegovom kulturnom propašću; sa dosadom koja nas obuzima od beskrajnog ponavljanja sakatog stereotipa o srpskom istorijskom

161


ačke

biću. Taj stereotip je bio nametnut kako bi se zamenila svest o istinitoj propasti socijalističke ekonomije lažnom svesti o obnovi države pomoću unitarističke uprave nad slepljenim ljudima u na-cionalnom kolektivu. Nacionalizam je politički provizorijum, a ne neophodni predah između suočavanja sa socijalizmom i napuštanja socijalizma. U stvari, ako bi nacionalizam trebalo da bude predah za sakupljanje snaga za razlaz sa socijalizmom, onda je on uludo zamišljen, jer brže propada od socijalizma. (21. januar 1991)

Kada partija „naučno“ zamisli samoupravni ekonomski sistem, tada u njemu gube egzistencijalni smisao sve one savremene katego-rije privrede koje se opiru konstrukciji: društvena svojina, raspodela funkcija i izmišljena strukturi odnosa OOUR-a do SOUR-a, dogovor-na ekonomija između ponude i tražnje, kampanjsko udruživanje na fantasmagoriji univerzalnog dohodovnog obračuna, raspodela prema radu od 1:4, imenovanje direktora svetskih kompanija u ma-lim opštinskim skupštinama itd... Partija najedanput startuje protiv mase tehnokrata, birokrata, liberala, menadžera, kolebljivaca svih vrsta, kolektivne svojine, zadruge, ekonomskih funkcija nosilaca odlučivanja, salaša i seljačkog gazdinstva – protiv svega onog što izvan granica Jugoslavije de facto ne ometa ekonomiju, već je oblik njenog unapređenja. (1986)

Jugoslavija pati od istovremenog preobilja investicionog kapitala i žeđi za investicijama. Preobilje je dalo visoku stopu inflacije, a žeđ visoku kamatnu stopu. Profesionalno, više volim vitku liniju ka-matne stope nego debele noge inflacije. No, pitanje nije kako prići liniji umesto zapremini, već kako prevariti obe bez osvete. (1984)

Dragan Veselinov – biografijaDragan Veselinov je rođen u Barandi, Opovo, 3. maja 1950. Završio prvo gimnaziju „Uroš Predić“ u Pančevu, pa Fakultet političkih nauka u Beogradu 1973. godine. Doktorirao 1979. godine na Ekonomskom fakultetu sa tezom: Sitno parcijalno vlasništvo u agrarnoj repro-dukciji Jugoslavije. Za profesora Univerziteta u Beogradu izabran

162

Dim

itrije Boarov

1992. U inostranstvu se usavršavao: Moskva (1984), Rim (1985), Vašington (1989), Oksford (1989), Minhen (1991), London (1993), SAD (1995). Važnije knjige i studije: Agrarno pitanje u Jugoslaviji (1981), Sumrak seljaštva (1987), Stotinu udaraca (1991).

Naša Nedeljna Borba, 9-10. novembar 1996.

Dragan Tomić – događanje naroda ili fašizma

Mora da je „generalni gradonačelnik Srbije“ opasno uklještio sta-rog lisca Dragana Tomića, kad je naizgled „dobroćudni Gering“ ovdašnje vlasti bio prinuđen da praktično sam, iz cele socijalističke nomenklature, u toku permanentnih lokalnih izbora dva puta izađe pred javnost i brutalno napadne stotine hiljada ljudi koji ovih dana demonstriraju protiv „pljačke izbornih rezultata“ i optuži ih da su u službi „fašističkih grupacija i fašističke idelogije“. Ništa ironičnije od toga da je upravo jedan od organizatora „događanja naroda“ 1988. godine i domaćin famoznog prvog „Mitinga brat-stva i jedinstva na Ušću“ krajem te godine, sa navodno milion i po učesnika, sada prinuđen da akutne masovne narodne proteste osuđuje kao fašizoidne „rušilačke i nasilne demonstracije“. On, koji je bio jedan od zapaženih govornika na navodno spontanom mitin-gu koji je nastao kada je početkom 1989. godine ondašnji rektor Beogradskog univerziteta Slobodan Unković izveo studente pred Skupštinu SFRJ, da bi Milošević parirao štrajku albanskih rudara u Starom trgu i prvom pluralističkom zboru u Cankarjevom domu u Ljubljani, sada govori o „političkoj manipulaciji decom“. Šta je, dakle, primoralo ovog, navodno lukavog, političara da odgovori na zahtev svog poslodavca i isprsi se u javnosti kao „antifašista“, kad su svi ostali junaci SPS propagande „nikom poniknuli“?

Najmanje uverljivo deluje objašnjenje da je on to morao da učini zato što je u svojstvu predsednika Skupštine Srbije i raspisao lokalne izbore. Da se strogo držao tog svojstva predsednika Skupštine svih

163


ačke

građana Srbije, ne bi neposredno pre izbora, u Nišu, tako „prozir-no i prozračno“ navijao za glasanje za kandidate SPS-a i Udružene levice. Isto toliko neubedljivo je i objašnjenje da se prihvatio su-koba sa narodom zato što mu je navodno Milošević obećao da će ga iduće godine odrediti za naslednika na položaju predsednika Srbije. Pošto priča o tom obećanju kruži samo po naftaškim krugo-vima, verovatno ju je u promet pustio sâm Tomić. S druge strane, čak i ako je kombinacija s Tomićem, kao naslednikom na mestu predsednika Srbije, gazdi bila u glavi, politička logika bi nalagala da ga ne troši u ovom prljavom, nepopularnom poslu. Ako mu je, nasuprot tome, Milošević na ovaj način poručio da se ničemu tak-vom ne nada, Tomić mu se bar potajno osvetio onom rečenicom: „Setite se samo dolaska Hitlera na vlast, isti scenario.“

Čak i ova teorija o političkoj potrošenosti Tomića i definitivnoj ne-milosti kod gospođe Milošević-Marković, šefice JUL-a, ne objašnja-va potpuno elan s kojim je on odradio možda poslednji postavljeni politički zadatak. Oni koji znaju da su politički žrtvovani obično se s manje maštovitosti zaleću na stampedo narodnog nezado-voljstva. Uostalom, Milošević je već mnogo puta pokazao da onima kojih se odriče ne pruža nikakvu šansu za patetičan odlazak, pa ni poltronima kojima je okružen – ne daje užitak samožrtvovanja za voljenog vođu. Istina, među njegovim poltronima, Tomić je bio nešto posebno i vanserijsko. Njegov osnovni kvalitet je i bio u tome što nikad nije imao svoga, već samo Slobodanovog mišljenja.

Među poslovnim ljudima, koji se po prirodi stvari ne bave poli-tičkim iluzijama i koji dobro znaju da je „danas i ovde“ socijalistička politika pre svega unosan biznis, već je raširena pretpostavka da se i u Tomićevom slučaju Milošević poslužio klasičnom ucenom. Ili kakva buduća kompromitujuća finansijska „afera Tomić“ ili „poslednja odbrana“ režima – pa biraj. S čim bi mogao biti uce-njen ovaj promućurni „drugi čovek od gume“ u vrhu Srbije (kako su Tomića duhovito prozvali mangupi iz Vremena, kada je nakon Lilića postao drugi šef parlamenta koji je potekao iz Rekorda – fa-brike gume)? Naravno, za hipotezu se nude mnogi sivi poslovi oko

164

Dim

itrije Boarov

nafte koje je on „u nacionalnom interesu“ preduzimao preko svog Jugopetrola. U ovoj firmi mnogi znaju da Tomić u vreme sankcija gotovo nije krio da naveliko uvozi benzin i dizel po ceni od 700 dolara za tonu, mada su u to vreme i „najnespretniji“ veletrgovci tu robu u Rumuniji plaćali maksimalno 550 dolara po toni, dok je njena normalna cena u toj zemlji bila 220 dolara za tonu. Niko naravno nije pitao kojim to „rumunima“ Tomić plaća tri puta veću cenu od normalne, jer su mehanizam „pranja novca“ ovde savla-dale i priučene daktilografkinje po spoljnotrgovinskim firmama. U stvari, na jednoj strani, znalo se veoma dobro da je to uobičajeni način s kojim je Milošević stvarao „operatibilne državne rezerve u inostranstvu“, a na drugoj, niko nije mogao da ne zapazi da je Željko Ražnatović-Arkan već drugi po redu Orden Obilića dodelio nikom drugom nego Draganu Tomiću (o čemu je oficijelno izves-tila i oficijelna državna televizija Srbije). Kako Tomić nikad nije viđen na nekom ratištu sa šlemom na glavi – može se zaključiti da je „junaštvo“ pokazao na nekom snabdevačkom ili finansijskom bojnom polju. Da li je pri ovim „nacionalnim poslovima“ i lično zahvatio kakvu „patriotsku proviziju“, pitanje je koje nije ukusno postaviti, pre nego što se eventualno pojave neke „osnovane sum-nje“ kod našeg nezavisnog sudstva. Jedino što je vidljivo je to da je uvoz derivata toliko dobro bio uhodan, da je nastavljen i nakon suspenzije sankcija, novembra 1995. godine (onda kada se otvo-rila i mogućnost racionalnijeg uvoza sirove nafte), te da je Tomić za ovaj posao uzeo za „direktora spoljne trgovine“ ranijeg šefa ugostiteljstva u Jugopetrolu – da bi ga ubrzo zatim postavio za šefa novootvorene filijale u Londonu (filijale koju je naprasno osnovao ne informišući prethodno nikog u matičnoj NIS kompaniji).

Za priču o eventualnoj neotpornosti Dragana Tomića na novac, nije dovoljno pozvati se na stalno gunđanje Zorana Todorovića-Kundaka, njegovog sekretara još iz vremena gradskog Socijalističkog saveza u Beogradu, da je navodno ovaj ovde uzeo 10, onde 20 miliona do-lara, jer reč je o njegovom neskrivenom dugogodišnjem političkom i karijerističkom konkurentu. Gospodin Kundak, toliko blizak levoj strani Miloševićevog dvora, istisnuo je Tomića sa predsedničkog

165


ačke

mesta u GK SSRN, a potom je pokušao i da ga smeni sa direktor-skog mesta u Jugopetrolu. U taj pokušaj, nekako sa strane, ubacio se svojevremeno i srpski premijer dr Radoman Božović, koji je, priča se, naterao predsednika NIS-a Milana Đakovića da napiše premeštaj Tomiću. Kad je ovaj taj papir dobio i shvatio da je on bez decidiranog parafa „glavnog kadrovika Srbije“, zatvorio se u kancelariju i čekao da nevreme prođe – i prošlo je.

Niko ne zna zašto je Slobodan Milošević naftaša Dragana Tomića, negde krajem 1993. godine, vratio u visoku političku igru – i koliko je to našeg junaka koštalo. Cinici su, prilikom poznatog „tajnovitog izbora“ Tomića za predsednika Narodne skupštine Srbije, početkom 1994. godine (kada je opozicija pravila čitavu istragu o tome ko je socijalistima poklonio tri presudna glasa za izbor) procenili da ga je za to mesto kvalifikovala samo proverena odbojnost prema više-partijskom sistemu. U legendu je ušlo da je on na ovde već spome-nutom „milionskom mitingu“ studenata i građana početkom marta 1989. godine, sa stepenica Skupštine Jugoslavije uzviknuo: „Neki kažu da ste vi za višepartijski sistem, a ja znam da niste!“, na šta je gomila odgovorila: „Nismo!“. Ova legenda, kao i svaka legenda – pogađa suštinu, ali nije potpuno verna događajima. Tačno je da je Tomić činjenicu da je u ono vreme osnovan Savez samostalnih soci-jaldemokrata (ili tako nekako), koji je na svom mitingu u Ljubljani stavio primedbe na Miloševićevu politiku na Kosovu, iskoristio da se na dotičnom mitingu u Beogradu požali Predsedništvu SFRJ na „neustavni višepartizam“. Posle tog „Mitinga jugoslovenstva“, 3. marta 1989, on je na sednici Predsedništva GK SSRN Beograda rekao: „Oko mitinga u Ljubljani mora da se raščisti još jedno. Na delu smo videli kako funkcioniše „novi“ politički sistem u Sloveniji. Ako su nam potrebne opozicione partije da raspravljamo o razvoju budućnosti, kvalitetu socijalizma, to je jedna stvar, ali ako su one odmah za antisrpsku platformu, za jedinstvenu podršku separatiz-mima, onda je taj koncept kratkog daha.“

To je dakle vreme kada je Dragan Tomić, radeći predano za Slobodana Miloševića, širio tezu da su politička demokratija i više-

166

Dim

itrije Boarov

partizam smišljeni za borbu protiv Srbije i socijalizma, da je zala-ganje za ljudska prava antisrpsko mešanje u vanredno stanje na Kosovu, da je osuda vaninstitucionalnog pritiska na jugoslovenske državne organe direktno uperena protiv Jugoslavije, bratstva i je-dinstva, itd.

U stvari, Dragan Tomić nije kreator nijedne od tih parola, zato je i bio pogodan za njihovo širenje, kao što će biti, kasnije, pogodan i za širenje drugačijih, pa i suprotnih teza. Još u vreme poznate Osme sednice CK SKS, 1987. godine, pokazao je veštinu političkog kameleonstva i veliko političko strpljenje – čekao je da vidi ko će pobediti, pa da se pridruži, što mu mnogi Miloševićevi jurišnici nikad nisu oprostili. Taj nedostatak stida kad menja stav, perma-nentna samokontrola, mekoća glasa, skupa odela i stalan izraz ozbiljnosti – učinili su ga pogodnim i za zamišljeno razdoblje „civi-lizovane, stabilne SPS vlasti, politike mira i munjevitog napretka“. No, odjednom, posle gradske katastrofe na izborima ovih dana, Tomićev šef je izgubio kontrolu i samokontrolu, pa je i on sâm morao odjednom da shvati da fašizam demonstrira Beogradom, da se Beogradu „dogodio fašizam“.

U trenutku kada ovaj tekst kreće u štampu, Dragan Tomić je formal-no još predsednik Narodne skupštine Srbije, mada je, čini se, „iz-gubio bazu“. U protekli ponedeljak uveče, naprasno je do daljnjeg odložio zasedanje Skupštine Srbije – „iz dobro poznatih razloga“. Verovatno ni on sam ne zna šta će smisliti Slobodan Milošević, ni šta će on morati da izjavi kad se treći put povodom izbora, kao neshvaćeni „antifašista“, bude pojavio na televiziji i pred narodom. On je sigurno spreman na sve varijante – samo da ga svemoćni pos-lodavac nakon toga pusti da ode na Pikadili.

167


ačke

Dragan Tomić njim samimSrpski narod je dugo ćutao, a mnogi nisu razumeli tu opomenu. Sada je narod progovorio, a mnogi ne razumeju njegov govor. Dragi prija-telji istine i pravde, mnogo je namernog neshvatanja i namernog ne-razumevanja, ali mi više nemamo vremena za objašnjavanje onoga što je bezbroj puta dokazano kao istina. Mora li narod koji je tokom vekova toliko mnogo uložio u slobodu da i dalje gleda svoja raskuće-na ognjišta? Koliko puta mi treba da se borimo za Kosovo? Ni srpski, ni crnogorski, ni bilo koji drugi narod ne sme više da bude iseljavan ni proganjan. Ovo mora biti vreme sveopšteg napretka... Vreme je za one korake koji će nas izvesti iz velike društvene, moralne, privredne i političke krize. Ako danas ne preduzmemo te poduhvate, sutra bi nas neminovno i neumitno stigla istorijska kazna. (Na Mitingu bratstva i jedinstva na Ušću, 19. novembra 1988)

Tražimo od Predsedništva Jugoslavije da se odmah izjasni o formiranju opozicionih partija i da preduzme državne mere protiv ove protivustav-ne situacije, koja je postala otpor vođenju politike i sprovođenje politike protiv Jugoslavije. Tražimo od Predsedništva SFRJ imena organizatora novembarskih demonstracija na Kosovu i organizatora štrajka rudara u Starom trgu i hapšenje kolovođa. Tražimo da se naši zahtevi ispune odmah i da nas o tome rukovodstvo izvesti. (Na Mitingu jugoslovenstva pred Skupštinom SFRJ, 28. februara 1989)

Milošević je smatrao da moja mirnoća i stabilnost mogu da pogoduju okolnostima u kojima se traži model političke saradnje i sporazum... Milošević je očito procenio da sam po karakteru pogodna ličnost za traženje kompromisa jer nisam svađalački tip; ja nikad ne omalo-važavam i ne idem na ličnost. (Posle izbora za predsednika Narodne skupštine Srbije, 4. februara 1994)

Dalji razvoj lokalne samouprave zahteva donošenje novih zakonskih rešenja koja bi na osnovu dosadašnjih iskustava proširila prava jedinicama lokalne samouprave – opštinama i gradovima i ojačala njihovu materijalnu samostalnost. Na ovaj način bi se pooštrila odgo-vornost organa vlasti na svim nivoima i obezbedila potpuna javnost rada. (Na Trećem kongresu SPS, 2. marta 1996)

168

Dim

itrije Boarov

NIS je, zajedno sa elektroprivredom i poljoprivredom, bio stub stabil-nosti naše zemlje i mi smo, može se reći, izdržali teško breme sankcija zahvaljujući osloncu na ta tri stuba. (19. jun 1996)

Očuvana privreda i socijalni mir najbolji su dokaz da je aktuelna vlast uspela sve da učini da to ostvari... Narod koji ima priliku da posmatra i vidi činjenice, znaće kako treba da se opredeli... Uspeh na izborima pokazaće da ono što je SPS učinila nije uzaludno i da nas takva politika vraća u Evropu, gde nam je i mesto i gde smo se uvek radom dokazivali. (Otvaranje radova na železničkom čvoru u Nišu, 13. septembra 1996)

Imali smo i imamo idealan ambijent za učvršćivanje demokratije i stabilizaciju političkih odnosa u društvu... Da se radi o stabilnom društvu potvrđuje činjenica da su ovo redovni izbori zakazani u za-konski predviđenom roku. (RTV Politika, 23. novembar 1996)

Kruna svega toga jeste poziv gospođe Drašković, koja je visoki funkcio-ner koalicije Zajedno, na teror, na terorizam, na puške, na kamenje... To nisu mirne demonstracije, kako su ih organizatori predstavljali. To su rušilačke, nasilne demonstracije, sa svim odlikama profašističkih grupacija i ideologija. Fašistička ideologija se nikad nije zadovolja-vala demokratskim procesom, demokratskim izborima, već je uvek nasilno dolazila na vlast. Prema tome, situacija je savršeno jasna. (RTS, 1. decembar 1996)

Dragan Tomić – biografijaDragan Tomić se rodio 1936. godine u Beogradu, u kojem se i ško-lovao. Nakon što je diplomirao na Tehnološkom fakultetu, zaposlio se 1962. godine u Rekordu u Rakovici. U toj firmi prošao je lestvicu od pripravnika do generalnog direktora. Političku karijeru počeo je kao odbornik u Rakovici i delegat u Skupštini Srbije, da 1986. godine postane predsednik Gradske konferencije SSRN Beograda. U tom svojstvu pomaže učvršćenje Slobodana Miloševića na vlasti i organizuje poznati miting na Ušću novembra 1988. godine. Naredne

169


ačke

godine prelazi u Jugopetrol, prvo za v. d, a zatim za punopravnog ge-neralnog direktora. U Narodnoj skupštini Srbije prvo je šef SPS-ove poslaničke grupe, a od februara 1994. je predsednik ove skupštine. Predsednik je upravnog odbora RTV Politika (od 1993) i predsednik Saveza inženjera i tehničara Jugoslavije. Oženjen je i ima dve ćerke.

Naša Nedeljna Borba, 7-8. decembar 1996.

Radoje Kontić – Konte od Ničega

Vest da je „fasadni predsednik“ SRJ Zoran Lilić, 15. februara progla-sio za mandatara nove Savezne vlade starog „fasadnog premijera“ dr Radoja Kontića, makar koliko da je očekivana – ipak je veoma značajna. Ona znači, u najkraćem, svojevrsnu potvrdu glasina da sudbina SR Jugoslavije još nije jasna i da se Slobodan Milošević još nije odlučio da li da uprkos svemu ostane šef Srbije ili da se seli na saveznu funkciju (ili da se seli nekuda daleko). U stvari, nai-menovanje toliko kompromitovane ličnosti, kakav je stari premijer dr Radoje Kontić, za sastavljača i nove Savezne vlade, ne može se shvatiti drugačije nego kao potez odlaganja definitivne odluke o sudbini „moderne federacije“. Ili se, možda, mora shvatiti kao od-luka kojom je sudbina SRJ „zapečaćena“.

Koliko je reč o ponižavajućem produžavanju agonije Savezne vla-de, vidi se i po tome da se čak ni Lilić nije odvažio da prilikom obrazloženja izbora novog mandatara gukne neku lepu reč u korist dr Kontića, mada je spominjući „naredne četiri godine“ providno pokušao da prikrije provizornost ovog imenovanja. Istina, i pre četiri godine (8. februara 1993), ništa o Kontićevim vrlinama nije, čak ni u kurtoaznoj formi, rekao ni Dobrica Ćosić, ondašnji pred-sednik SRJ, kada je bio prinuđen da ga odredi za naslednika netom otpuštenom premijeru Milanu Paniću. Ćosić je tada sa žaljenjem konstatovao da njegova ideja o koncentracionoj „vladi demokrat-skog jedinstva“ nije prošla, pa valjda zato, sa ehom te izjave u

170

Dim

itrije Boarov

ušima, dr Kontić sada, u prvoj izjavi u svojstvu novog mandatara, kaže da će „pokušati da ponudi takav program za koji će pokazati interes i veliki broj poslanika iz opozicionih stranaka“. Te stranke, zasad, kao da apsolutno ignorišu i samo Kontićevo imenovanje.

To što izbor dr Kontića za novog-starog saveznog premijera nije za-vredeo nikakav ozbiljniji komentar iz opozicije – može se tumačiti na više načina, ali u svakoj varijanti, bagatelišući muk indicira utisak da ni ona nije složna oko jugoslovenskog pitanja. Bolje reći, utisak je da ni opozicija ne veruje u budućnost SR Jugoslavije. A dr Radoje Kontić je upravo idealan premijer za državu bez budućnosti.

Kada je pre četiri godine (2. marta 1992) dr Radoje Kontić pred poslanicima oba doma Savezne skupštine održao svoj „programski govor“, za glavne zadatke svog kabineta proglasio je „povratak naše zemlje u međunarodnu zajednicu, njen privredni oporavak, stabilizaciju ekonomskih i finansijskih tokova, obaranje inflacije, izgradnju tržišne privrede sa preciznim ekonomskim funkcijama države i izgradnju moderne, demokratske, pravne i socijalne drža-ve SRJ“. Pošto u međuvremenu od svega toga nije postigao ništa, neće morati pisati novi „programski govor“, već može pročitati taj stari, kada uskoro ponovo izađe kao novi premijer pred novi sastav saveznog parlamenta.

Mada SRJ nije tokom Kontićevog mandata rešila nijedan temeljni problem, nije precizno reći da on nije ništa učinio. Neko neobavešten o stvarnom rasporedu političke moći u SRJ mogao bi čak reći: „Taj je bio jači od Drugog svetskog rata!“ Jer, tokom najveće kataklizme 20. veka, društveni proizvod u zemljama Zapadne Evrope opao je za 4 godine za 20 odsto, a tokom delovanja Kontićevog kabineta društveni proizvod SRJ je smanjen dvostruko više. Onog trenutka kada je dr Radoje Kontić ustoličen u fotelju saveznog premijera – hiperinflacija je krenula da se zahuktava velikom brzinom. Nema, na primer, u svetskoj ekonomskoj istoriji nekog predsednika vlade koji je poput dr Kontića u samom obrazloženju svog prvog držav-nog budžeta za 1993. godinu najavio da će se 35,8 odsto deficita

171


ačke

pokrivati iz štamparije nacionalnog novca. Usred sankcija je stalno pričao o oporavku proizvodnje, usred inflacije je govorio da će ban-ke vojskom naterati da smanje kamate, „programski cilj“ mu je bio da sistemom „prijava novih cena“ inflaciju smanji na tempo „ispod 50 odsto mesečno“(?), itd.

Ovaj inženjer tehnologije, „teški metalac“ iz Nikšićke željezare, godinama je bio član raznih ranijih socijalističkih vlada, pa je ekonomsku polupismenost trebalo da isproba u izvanredno teškim uslovima svetskih sankcija, a da pri tome nije uopšte bio gazda u državi. U početku se junačio i pokušavao da se prikaže kao stvarni autor ekonomske politike koju je potpisivao – mada mu je na sa-mom startu odbijen „interventni zakon“ s kojim je mislio da dobije vanredna ovlašćenja od Beograda i Podgorice, i mada je posle god-inama plutao u moru kompromisa različitih centara odlučivanja. A „ketmanovski“ je govorio nešto drugo: „Niko, nikada nije mi uslov-ljavao premijersku funkciju bilo kakvim neprincipijelnim kompro-misom ili bilo kakvim ustupkom. Uostalom, ne bih dozvolio čak ni takav pokušaj. To bi bilo ispod nivoa mog digniteta.“ (izjavio je kolegi Ćulibrku 21. novembra 1993).

Dr Kontić je čak počesto bio flagrantno neobavešten iz tih cen-tara o najbitnijim stvarima. U tom smislu čuven je slučaj koji se dogodio prilikom pooštravanja svetskih sankcija, to jest donošenja Rezolucije 820 Saveta bezbednosti UN (17. aprila 1993). Pet dana posle usvajanja odluke o „hermetičkom zatvaranju SRJ“, izlazili su u novinama i dalje njegovi intervjui i izjave u kojima je govorio o „spremnosti“ privrede i Savezne vlade za ukidanje sankcija, o tome da se „naziru znaci kompromisa“ oko Bosne, itd. Tek nedelju dana kasnije se osvestio i suprotstavio mišljenjima da Rezolucija 820 ne predstavlja ništa novo – ocenom da je to „stravično zavaravanje“. Međutim, i dalje je nastavio da priča o srpskim nacionalnim cilje-vima u RSK i RS, o SRJ kao državi isključivog kontinuiteta sa SFRJ, o potrebi jačanja vojske da bi se otklonile spoljne pretnje. Ipak, pri-znao je da pod dodatnim sankcijama nema privrednog oporavka, ali mu je to poslužilo ne za zaustavljanje inflacije, nego za prepuštanje

172

Dim

itrije Boarov

stihiji: „Savezna vlada je apsolutno van mogućnosti da upravlja eko-nomskom politikom“ (3. jul 1993). Ostavku nije podneo.

U stvari, stalno je tokom 1993. donosio neke pakete mera ekonom-ske politike, u junu, avgustu, novembru – a posle svakog njego-vog poteza inflacija je ponovo eskalirala. U suštini, oko dr Radoja Kontića, kao i oko drugih šaltera državne politike na kojima su de-ljene raznovrsne privilegije, dozvole, kvote, prava – stvorio se krug politički podobnih profitera i špekulanata. Ni Radoje čini se nije odoleo tome da se lično ispomogne. Tako je prošle godine u javnost izbila afera u kojoj je glavnu ulogu dobila Mara Kontić , premijerova supruga, koja ne samo da je dobila pravo da skupo proda federal-ni stan, a jeftino kupi vilu na Dedinju , nego je navodno postala i značajan posrednik (preko porodične privatne firme) – pri uvozu lekova. Ta priča zgodno se naslonila na okolnost da je dr Kontić stalno pisao Savetu bezbednosti u Njujork i tražio dozvole za hu-manitarni uvoz lekova, te protestovao što se odande traži da neka nezavisna agencija kontroliše promet lekova i druge humanitarne robe. Uostalom, o ličnom poštenju dr Kontića prestalo se govoriti još od pojave one čuvene fotografije dobro zagrejanog premijera u zagrljaju sa Dafinom, fotografije koju i danas na svaki protest izno-se stare devizne štediše. (Glavni koordinatori ove gospođe nisu se sa njom slikali, pa je tako o Miloševićevoj brizi za njeno poslovanje morala da prozbori sama „srpska majka“.)

U takvom okruženju i sa takvim interesom u inflacionoj stihiji, dr Kontić je sa velikom rezervom dočekao predlog dr Dragoslava Avramovića za „šok terapiju“. Još prvih dana 1994. godine (pre 24. januara, kada je startovao čvrsti dinar), dr Kontić i njegova ekipa smišljali su neki svoj antiinflacioni program, kovali neki svoj novi dinar, planirali za 1994. realni porast društvenog proizvoda za 5 od-sto i pokušavali da sačuvaju „kontrolu uzroka inflacije“. Promenili su mišljenje onog trenutka kada je „veliki vođa“ srpskog naroda shvatio da je država ostala bez prihoda, kada je on otpuhnuo dim iz cigarilosa i odobrio „Avramov plan“ (pa su tek 31. januara usvoji-li ekonomsku politiku za 1994). Promenili su mišljenje i ostali u

173


ačke

foteljama, mada je iza njih ostala pustoš inflacije od 320 miliona odsto. I ne samo da su ostali na položajima, i Kontić i Šainović, nego su uskoro krenuli unaokolo i počeli da se hvale uspešnim za-ustavljanjem monetarnog haosa nezabeleženog u svetskoj istoriji.

Nikakva istraga o hiperinflacionoj katastrofi, koja je mogla biti izbegnuta (uprkos ratu i sankcijama), nikad nije sprovedena. Sam dr Radoje Kontić je uzroke te hiperinflacije lakonski objasnio pri-likom posete Timočkoj krajini, krajem marta 1994, kada je rekao da program stabiliziacije nije ranije mogao biti preduzet, jer „nije postojala jedinstvena ekonomska, monetarna i devizna politika na nivou federacije“, jer ranije nisu bili obezbeđeni „preduslovi za tako ozbiljan projekat“, jer su se „republike sporo odricale pojedinih ingerencija koje su na sebe preuzele da bi opravdano zaštitile sopstvene interese u toku raspada bivše Jugoslavije“, jer je monetarna vlast bila „skoncentrisana u nizu centara iz kojih se emitovao novac“, jer iz emisije nije popunjavan samo budžet nego su se „rešavala i mnoga druga socijalna i ekonomska pitanja“, te zato što je „nedostajala centralna kontrolna funkcija“.

Kao jedan od bosova „lobija socijalističkih direktora“ i (naravno) državne birokratije, stalno je bio uporište otpora Avramovićevom programu. Iza leđa deda Avramu prodavao je državne obveznice da pokrije budžetski deficit, manipulisao saveznim robnim rezervama, oklevao s liberalizacijom carinske politike, rastezao sistemske za-kone, dočekao potpuno nespreman suspenziju svetskih sankcija i u saradnji sa Šainovićem i Zebićem pazio da Avramović ne ode „pre-daleko“. Kad je Milošević, aprila i maja 1996, osetio da dr Avramović suviše ozbiljno shvata svoj posao i da ga mora smeniti, kabinet dr Radoja Kontića je spremno odigrao ulogu egzekutora. Pritisnut, valj-da, uputstvima iz Podgorice, dr Kontić nije tim povodom davao javne izjave, ali je pod niz sramnih poteza junački poturio lični obraz.

Ima niz znakova da je popularni Raja svoju ponižavajuće „praznu karijeru“ u visokoj politici (Konte od Ničega, kako ga je nazvao jedan sunarodnik) podnosio uz pomoć konjaka i viskija. Šešelj

174

Dim

itrije Boarov

je prilikom postavljanja pitanja poverenja njegovoj vladi, u jesen 1995, nudio 1000 maraka onome ko je Kontića video treznog. Kolega Đukić je u knjizi On, ona i mi, zabeležio epizodu u kojoj je premijer sa dva ministra slistio flašu konjaka od muke i osećaja sti-da zbog primedbi svojih sinova na nemoć koju pokazuje na visokoj funkciji. To sve nije bitno za našu priču (ko je Čerčilu zamerao što se ne odvaja od cigare i čaše), u kojoj su mnogi trezni akteri vodili „pijanu nacionalnu politiku“. Spominjemo ove glasine samo zbog toga da zaokružimo opis mandatara nove Savezne vlade koji bi, po kriterijumima glavne jugoslovenske kadrovske kuvarice, Mirjane Marković, trebalo da okupi „mlade, energične i stručne“ ministre. Jednostavno, reč je o tome da su i Podgorica i Beograd odlučili da odluku o novom premijeru odlože – verovatno iz suprotnih razloga. Dr Radoje Kontić nije pri tome imao snage da se tome odupre – već će svoju tragikomičnu ulogu morati da odigra do kraja. Pitanje je da li je baš toliko zgrešio, da toliko bude kažnjen.

Radoje Kontić njim samimOva godina je u svakom pogledu prelomna i godina raspleta krize. Ona može označiti put ka normalizaciji i mirnijim uslovima, ali može označiti i takav sled događaja u političkom, ekonomskom i socijalnom smislu, što bi pretilo da svojom snagom i stihijom sruši već uspostavljene demokratske osnovne institucije. Zbog toga osnovni zadatak vlade u takvoj situaciji je da svojim ukupnim merama pokuša kanalisati i kontrolisati te tokove i usmeravati ih saglasno već iznetim strateškim opredeljenjima. (2. mart 1992)

Po mišljenju Savezne vlade, energičan antiinflacioni program iz ar-senala „šok terapije“ ili srodnih modela, predstavljao bi u postojećim uslovima avanturu, bez obzira što mnogi elementi stanja – kao što su visoko monopolizovano tržište, hiperinflacija, trka kurseva, kamata i plata, haotična situacija u monetarno-finansijskoj sferi i drugo – upućuju na osnovanost i takvih poduhvata. Međutim, Savezna vlada ostaje na terenu realističkih poduhvata, koji kroz kontinuirane po-

175


ačke

teze ekonomske politike stišavaju i obuzdavaju sadašnju eskalaciju inflacije, kontrolisanjem njenih uzroka. (29. mart 1993)

Za mjesec dana održao sam sa predsjednicima republičkih vlada se-dam sastanaka, bez obzira na to što smatram da samostalno vodim politiku. Od mene potiču prijedlozi, a njih pitam da li imaju protiv. Mi možemo tada da se razjašnjavamo da li sam pogodio zajednički interes Crne Gore i Srbije, a ne da li sam samostalan. Za to sam da se svakog dana razjašnjavamo, a ne da na ono što nude republike kažem – Amin. I kad se razjasnimo, odluka je uvijek jednoglasna. Prema tome, nije riječ o usaglašavanju. Na kraju ipak ja odlučujem. (25. april 1993)

To je meni moj prijatelj Dobrica Ćosić rekao: Radoje, budite sigurni da ni Vi ni ja nećemo u biti u istoriji osuđeni zbog onoga što smo činili, nego zbog onoga što nismo činili. (2. jul 1993)

Jugoslovenski stabilizacioni program prvi je od petnaestak anti-inflacionih programa u svetu koji se uspešno realizuje bez ikakve inostrane pomoći i podrške. To se doživljava kao način začuđujućeg savladavanja međunarodnih sankcija i nesporne mudrosti jedne konzistentne politike, ali i kao snalažljivost, upornost i dostojan-stvo celog naroda. Uspešnost programa u potpunosti je obesmislila međunarodne sankcije prema našoj zemlji, pokazala svu njihovu apsurdnost i kontraproduktivnost. (13. maj 1994)

Imam u vidu da će programska opredeljenja nove vlade na unu-trašnjem planu biti svestrane reforme na privrednom i ekonomskom planu, izgradnja pravne države, demokratizacija, a na spoljnom – reintegracija u međunarodnu zajednicu i poštovanje Dejtonskog sporazuma. (15. februar 1997)

Radoje kontić – biografijaNovi-stari mandatar za sastav Savezne vlade dr Radoje Kontić rođen je 7. jula 1937. godine u Starševini kod Nikšića. Po nacio-nalnosti je Crnogorac. Diplomirao je na Tehnološkom fakultetu i

176

Dim

itrije Boarov

doktorirao. U Nikšićkoj željezari je dospeo do položaja pomoćnika glavnog direktora za tehnološke i komercijalne poslove. Od 1978. do 1981. bio je član SIV-a kod Bjedića. Od 1984. do 1986. je potpred-sednik Izvršnog veća Skupštine Crne Gore, a zatim ponovo član Mikulićevog Saveznog izvršnog veća. Potom je šef delegacije Crne Gore u Veću republika i pokrajina Skupštine SFRJ. Od jula 1992. bio je potpredsednik Panićeve vlade, a od marta 1993. je predsed-nik Savezne vlade SRJ.

Naša Nedeljna Borba, 23-24. februar 1997.

Zoran Đinđić – prvi premijer posle socijalizma

Ima nečeg paradoksalnog u tome što će u ekonomsku istoriju Srbije Zoran Đinđić ući pre svega po tome što je konačno i neuzastavljivo pogurao ključni tranzicioni proces – privatizaciju društvene i držav- ne svojine.

Kroz sto godina pisaće se, verovatno, da je Zoran Đinđić bio orga-nizator rušenja poluvekovnog komunističkog sistema i reanimator privatne ekonomije u Srbiji, to jest da je on ponovo privatizovao našu privredu. Iako je odrastao u komunističkoj, oficirskoj poro-dici, a ne u nekom građanskom okruženju u kome je fetiš svojine tradicionalan. Iako je u svet politike ušao kao radikalni anarhi-stičko obojeni studentski lider svetski burne 1968. godine, koja je uzdrmala svetski kapitalizam. Iako je kao filozof stasao na idejama mladog Marksa i na pokušajima evropske levice da na nasleđu tih ideja revalorizuje marksistička shvatanja individualne slobode, u vreme neizlečive istorijske krize „socijalističkog kolektivizma”. Iako je kao pragmatični političar i kao zagovornik „socijalne pravde”, još 1994. bio i formalni predlagač revizije (praktičnog poništenja) prvog privatizacionog ciklusa koji je u Srbiji izveden u inflaciono vreme (1993-94), na podlozi „identifikacije i nomi-

177


ačke

nacije” društvene svojine u „društveni kapital” (prema projektu premijera Ante Markovića) – što je u većem delu tadašnje opozi-cije doživljeno kao „autogol” Demokratske stranke i kao Đinđićev neočekivani „politički poklon” Miloševiću, koji je preko te revizije sebi povratio punu vlasničku kontrolu nad privredom Srbije. Iako je u razdoblju između 5. oktobra 2000. i formiranja DOS-ove Vlade Srbije, u proleće 2001, ne on, nego ministar privrede „prelazne republičke vlade” dr Oskar Kovač, preko „podsticanja” ubrzane in-sajderske privatizacije, po Miloševićevom privatizacionom zakonu iz 1997. godine (u stvari zakonu koji su sastavili Đunić i Beko), još pre nego što je donet „Đinđićev zakon o privatizaciji” – „obavio” više od pola privatizacije društvene svojine u Srbiji, i to u najboljim preduzećima.

Uprkos svih ovih činjenica, kao i okolnosti da je čitav ekonomski program DOS-a (u kome je privatizacija jedna od okosnica celog tranzicionog programa) zapravo sačinila grupa eksperata okup-ljena u (tada) nevladinu ekspertsku organizaciju G-17 plus (pod vođstvom Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića), a da je sam novi zakon o privatizaciji (usvojen juna 2001) sačinila, obrazlagala i počela da sprovodi grupa oko ministra za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahovića – dakle, uprkos svemu tome, Zoran Đinđić se mora u modernu privrednu istoriju Srbije ubeležiti kao ključna lič-nost otpočinjanja „temeljnog ekonomskog zaokreta”, u zemlji koja je prethodno zdušno i gotovo konsensualno, od samog svog (re)osnivanja, puna dva veka, prihvatala i odobravala strategiju „ko-lektivne svojine i državne skrbi”, pod eufemizmom „nacionalnog interesa i narodne sabornosti i solidarnosti”. Zašto se ta zasluga mora pripisati Zoranu Đinđiću, kada je on sam najčešće izbegavao da izgovori i skromnu sintagmu da je potrebno da se u Srbiji stvori „narodni kapitalizam” i kada je svoju političku stranku stalno us-meravao u pravcu evropske socijaldemokratije?

Zato što privatizacija nije mogla dobiti svoje istorijsko ubrzanje da za nju odgovornost nije preuzeo sam Zoran Đinđić, svojim forma-tom, svojom energijom, svojim svetskim imidžom. U toj odgovor-

178

Dim

itrije Boarov

nosti malo ko je i među DOS-ovim liderima hteo da participira, a i stari i novi politički centri više su gledali kako da na načelnoj kritici tekućeg procesa privatizacije uhvate koji laki politički poen, nego što su bili voljni da se pridruže „razbijanju” iluzija o značaju držav-ne svojine u razvoju i jačanju Srbije u vremenima koja dolaze. Pri tome su se, iza zavese, zdušno trudili da sebi i svojima obezbede najunosnije akvizicije ili bar da spreče da do takvih akvizicija dođu njihovi politički konkurenti sa svojim sponzorima.

Ima neke nesrećne ironije u tome što je Đinđić, kada je postao premijer, za ključne lične saradnike u poslovima oko privatizacije, dakle u najozbiljnijim tranzicijskim operacijama, izabrao dve lič-nosti koje do tog trenutka nisu imale nikakav kredibilitet u Srbiji, a do danas su ga potpuno izgubile. Iz Miškovićeve Delte dobio je mlađanog Nemanju Kolesara (za šefa premijerskog kabineta), a odnekuda je za njegovog savetnika za privredu i bezbednost (?) stigao Zoran Janjušević. Kako je Janjušević dobio ovo mesto, to ni CIA ni KGB zajedno možda ne znaju. Jedino logično objašnjenje za ova dva kadrovska rešenja može se naći u tome da je Đinđić tražio samo bezobzirne i bespogovorne izvršioce za posao za koji je znao da se nikako ne može završiti bez prljavština, nameštaljki, podme-tačina, ogovaranja, uslovljavanja, natezanja i svega drugog što ide uz krupne novčane transfere. Kasnije će upravo ova dva Đinđićeva saradnika, logično, postati meta njegovih političkih konkurenata, a afera sa pranjem novca i navodnim podmićivanjem u slučaju „nameštanja” tendera za prodaju cementare u Novom Popovcu švajcarskom Holcimu, konačno će srušiti i Živkovićevu vladu.

Druga nepovoljna okolnost za Đinđićevo prelamanje privatizacije u Srbiji bila je u tome što je u prethodnom opozicionom razdoblju DS dobijala finansijsku i savetničku potporu od nekoliko ljudi koji su uspeli da se obogate još u Miloševićevo vreme – pa su, po prirodi stvari, očekivali da „izvade štetu” u procesu privatizacije, nakon pobede projekta u koga su položili deo svojih investicija. Među tim ličnostima, primerice, treba spomenuti Dragoljuba Markovića, vlasnika Krmivoprodukta, i Miodraga Kostića, osnivača poznatog

179


ačke

MK komerca. Voljno ili nevoljno, Đinđić im je to dozvolio, pa je Marković ubrzo postao vlasnik desetak firmi na liniji stočne hrane i mesa, a Kostić je nekom neverovatnom kombinacijom, na javnom tenderu došao do tri šećerane u Vojvodini, a svaku je platio po 3 evra (prošle godine je preprodao 51 odsto vlasništva u tim šećera-nama nemačkom Nord cukeru za basnoslovnu cenu – u odnosu na ono što je u njih uložio). Slično su prošli i drugi „ulagači u demo-kratiju”, od Milorada Miškovića, pa nadalje.

Treća neugodna okolnost za konačnu legalizaciju privatizacije u Srbiji bila je u tome što je po novom zakonu o privatizaciji, koji je trebalo da je prikaže kao (napokon) transparentnu, racionalnu i pravednu, to jest drugačiju od privatizacije po Miloševićevom zakonu – ključni čovek tog tranzicijskog posla postao ministar Aleksandar Vlahović – koji je na tu funkciju došao iz tadašnjeg Dilojt i Tuša – dakle upravo iz firme koja je u dotadašnjim privati-zacionim akcijama starog režima bila ključna konsultantska kuća, pa je i personalno dala i prethodne „zakonodavce”. No, Vlahović je uspeo da javnosti dokaže da je samostalna ličnost i da nije puka marioneta firme u kojoj je zamrzao „partnerski odnos” – do te mere da se do dan danas nije razvila neka krupnija priča o tome da je on nešto presudno namestio Dilojtu.

Tom spisku krupnih nezgoda za start „Đinđićeve privatizacije“ treba priključiti i okolnost da se brzo shvatilo da prva verzija novog zakona o privatizaciji, koji je početno pravljen sa idejom da se veći deo srpskih preduzeća proda strancima (jer u Srbiji je bilo dovoljno samo „prljavog kapitala”) – nije naišla na očekivani odaziv spolj-nih investitora. To se videlo već krajem 2001, prilikom prodaje tri srpske cementare sa ukupnim kapacitetom proizvodnje od oko tri miliona tona cementa godišnje – za koje je posle tendera obeća-no: 140 miliona dolara za 70 odsto kapitala preduzeća, 56 miliona dolara za pokriće ranijih obaveza ovih cementara i 146 miliona dolara za ulaganja u narednih pet godina (rekonstrukcije i socijalni programi).

180

Dim

itrije Boarov

Shvativši da vremena za oklevanje nema i da se privatizacija mora hitno ubrzati, pa zbog toga i „pojeftiniti“, Đinđić je pokušao da je po-krene ad hoc sporazumima sa krupnim stranim investitorima. Tako je 2002. on naprasno rešio teško pitanje budućnosti Smederevske železare (sa 9.000 zaposlenih) u sporazumu sa firmom US Stil Košice. Đinđić je tada prihvatio naizgled nemoguće teške uslove: da država preuzme na sebe otplatu 1,7 milijardi dolara starih dugo-va, da železara ode u stečaj a da se ne namire krupni poverioci iz Nemačke, da se broj zaposlenih smanji na 6.500 radnika, a da US Stil dobije sva prava rukovođenja i raspolaganja za svega 25 milio-na dolara, itd. Ova operacija, za koju je Đinđić direktno preuzeo odgovornost prisustvujući, zajedno sa američkim amabasadorom Montgomerijem, potpisivanju Pisma o namerama (8. marta), na prvi pogled delovala je kao skandalozna, a kasnije će se ispostaviti kao jedno od najpametnijih rešenja svih proteklih 5 tranzicijskih godina (jer je veliki deo preuzetih dugova otpisan sporazumom sa Pariskim klubom; jer je nova kompanija US Stil Smederevo brzo obnovila proizvodnju i počela da plaća dobavljače; jer je ta firma brzo postala najveći izvoznik iz Srbije; jer je ona odmah skinuta sa budžetskih dotacija, itd).

Ipak, privatizacija se nije mogla ubrzati samo ovakvim, volšebnim potezima. Zbog toga su Đinđić i Vlahović što voljno, što nevoljno, bili prinuđeni da brzo koriguju zakonski okvir privatizacije. Tako su u leto 2002, izmenama Zakona o preduzećima odvezali sebi ruke za prodaju ranijih „obračunskih“ akcija na društveni kapital – pa su učinili atraktivnim i trgovinu „manjinskim paketima akcija“ iz svog Akcijskog fonda (koji je prethodno napunio dr Kovač, spomenu-tim „bekstvom u privatizaciju” socijalističkih direktora). Zatim je Vlahović sa vodećim domaćim bankama potpisao Protokol o sa-radnji u finansiranju privatizacije, preko koga je postignuto da oni u koga Vlada i te banke veruju – mogu da kupuju društvene firme i „na veresiju“. I najzad, 1. avgusta 2002, Vlada Srbije je drastično promenila i Uredbu o proceni vrednosti i aukcijskoj privatizaciji preduzeća, s čime je, pojednostavljeno rečeno, praktično prepolo-vila inače naduvane knjigovodstvene vrednosti društvenih firmi, a

181


ačke

na drugoj strani omogućila i da takozvana „početna cena“ na auk-cijama može da padne i na deseti deo knjigovodstvene vrednosti kapitala. Sve to je pratila politička kampanja nazvana „Privatizacija 1000 preduzeća u 2002. godini”.

Preko spomenutih poteza, Đinđićeva Vlada je gotovo odustala od teorije da privatizacija (putem državne prodaje) treba pre svega da unese u zemlju „svež kapital“ iz sveta ili dovede „ugledne strateške partnere iz inostranstva“ – nego je požurila da društvenim predu-zećima bar nametne nove, individualizovane vlasnike, te da tako jednim udarcem postigne dva cilja – aktivira novu građansku šted- nju u bankama Srbije i pokrene proizvodnju u zamrlim preduzeći-ma u kolektivnom (odnosno ničijem i svačijem) vlasništvu.

Dakle, većina tada preduzetih mera bila je usmerena ka motivi-sanju domaćih preduzetnika da preuzmu u vlasništvo posrnule društvene firme – čak i ako nemaju dovoljno novca ili kad imaju samo novac sumnjivog porekla. Ministar Vlahović je eksplicitno izjavio da se poreklo kapitala koji se bude angažovao u privatizaciji neće ispitivati. Tako je omogućeno da zainteresovani ulagač može kupiti društveno preduzeće i za 10 odsto knjigovodstvene vred-nosti, za tu kupovinu može dobiti povoljan kredit, ili angažovati i svoj neoprani novac, a čim otplati 45 odsto cene – može preduzeće dalje prodavati.

Ovi potezi su dali značajan impuls brzini privatizacije. Istina, tokom te 2002. godine nije baš prodato 1000, nego blizu 200 preduzeća u okviru prodaje 70 odsto kapitala (12 putem tendera, a 184 putem aukcija), a kod još 44 preduzeća prodati su manjinski paketi deoni-ca iz republičkog Akcijskog fonda. Ostvareni su i prilično značajni finansijski efekti. Te godine ukupno je od prodaje prihodovano oko 350 miliona evra, a novi vlasnici su se uz to obavezali da će u preuzeta preduzeća investirati još 300 miliona evra.

Mnogo krupniji efekti ovog velikog manevra u privatizaciji biće postignuti tek 2003, kada je ostvaren državni prihod od oko mili-jardu evra od prodaje društvene svojine. Početkom decembra 2003,

182

Dim

itrije Boarov

obeležena je i prodaja hiljaditog preduzeća, a ukupno je za dve i po godine ubrzane privatizacije pod Đinđićevom premijerskom palicom ostvaren prihod za državni budžet od 1,3 milijardi evra. Ulagači su obećali i investicije u kupljene fabrike od 700 miliona evra, a za socijalne programe još 280 miliona evra. Iako se tada, i posle dve godine privatizacije, u Srbiji ukupno oko 55 odsto ka-pitala i dalje nalazilo u državnoj i društvenoj svojini – odmah je zavladalo mišljenje da je privatizacija tek 2003. postala nepovratan proces i da ga nikakve političke snage više ne mogu zaustaviti ili poništiti, jer je bilo privatizovano 65 odsto takozvanog realnog sektora privrede.

Možda je upravo taj „proboj privatizacije” tokom 2003, koji naravno uvek prate i krupne nepravde, snažni društveni lomovi, finansijske afere i politički poremećaji – u suštini i izazvao raspisivanje prev-remenih parlamentarnih izbora u Srbiji 28. decembra. Ubrzana privatizacija tokom 2003, međutim, ne samo da je direktno pro-menila odnose u ravni ekonomskog odlučivanja u Srbiji, nego je i indirektno otvorila prostor za druge reformske pokušaje, jer su narasli privatizacioni prihodi dali značajan doprinos konsolidaciji državnog budžeta, bez znatnijeg povećanja fiskalnog pritiska na tekuću proizvodnju.

Svi drugi Đinđićevi pokušaji da na brzinu „promeni Srbiju” već danas su pod upitnikom i može se prognozirati da neće biti dugog daha (pored onih koji su se već ispostavili kao promašaji) – ali ono što je promenjeno u njenoj „svojinskoj bazi” sa velikom sigurnošću se može okarakterisati kao trajno, to jest kao ono što će ostati posle premijera dr Zorana Đinđića – kao podloga budućnosti demokrat-ske Srbije.

183


ačke

Šta danas rade Đinđićevi ministriKoliko je u Srbiji i danas neizlečeno jednom uspostavljeno poli-tičko neprijateljstvo, vidi se i po radnim biografijama ministara iz Đinđićeve vlade, nakon što su ostali bez funkcija, posle njegovog ubistva i pada Živkovićeve vlade krajem 2003, jer je malo ko od tih ljudi iskorišćen za odgovorne poslove u društvenoj infrastrukturi.

Potpredsednici Đinđićeve vlade (dakle njen politički deo) uglav-nom su nastavili da se bave politikom i prethodnim poslovima, ali pretežno bez javnih funkcija. Dušan Mihajlović vodi stara predu-zeća, a njegov glavni poslovni ortak Slobodan Radulović je ostao bez direktorske funkcije (i bez većinskog vlasništva) u C marketu. Jožef Kasa je i dalje predsednik SVM-a i šef filijale Agro banke u Subotici. Nebojša Čović je postao predsednik SDP-a i pokušava da stekne većinsko vlasništvo u FMP-u, fabrici u kojoj je dugo godina bio direktor. Žarko Korać je utopio svoj SDU u Demokratsku stran-ku, na čijoj listi je izabran za poslanika u Skupštini Srbije. Miodrag Isakov je pre neki dan dobio agreman iz Tel Aviva, pa tamo odlazi za našeg ambasadora.

Nekadašnji ministar pravde Vladan Batić vratio se advokaturi, a sa svojom DHSS politički je aktivan u blizini Liberalno-demokratske partije Čede Jovanovića. Ministarka za socijalna pitanja Gordana Matković je poslanica DS. Ministar trgovine Slobodan Milosavljević je predsednik Privredne komore Srbije. Ministar za rad Dragan Milovanović rukovodi sindikatom koji je sam ranije osnovao. Ministar zdravlja Tomica Milosavljević je jedini ostao ministar i u Koštunicinoj vladi, u istom resoru. Ministar za obra-zovanje Gaša Knežević je narodni poslanik DS-a i profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu. Ministri saobraćaja i građevinar-stva Rašeta-Vukosavljević i Šumarac su se vratili ranijim firmama i poslovima.

Ministri iz takozvanog ekspertskog dela Đinđićeve vlade posvetili su se, uglavnom, finansijskim poslovima. Božidar Đelić je postao šef Kredit agrikol banke za Istočnu Evropu. Goran Pitić je predsed-nik UO Sosiete ženeral banke u Beogradu. Aleksandar Vlahović je

184

narodni poslanik DS-a i vodi posebnu konsultantsku firmu. Kori Udovički je osnovala Fond za razvoj ekonomske nauke i urednik je njegovog glasila QM (Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika u Srbiji).

Vreme, 16. mart 2006.

Mlađan Dinkić – mladić koji požuruje Srbiju

Bez obzira što će mnogi posle Mitinga za promene 19. avgusta u Beogradu reći – eto još jedne neuspele akcije za obaranje Miloševića, mlađani koordinator Grupe 17 nezavisnih jugoslovenskih ekonomis-ta Mlađan Dinkić neće biti taj koji je nešto izgubio, iako je on potpi-sao inicijativu za sazivanje tog mitinga. Trenutni neuspeh zahteva da se odmah formiraju „prelazne vlade eksperata“ u Srbiji, koji je povod Mitingu za promene, mogao bi se knjižiti opozicionim političkim strankama, kojima već deset godina uvek nešto smeta u borbi za uklanjanje Miloševića i koje nisu uspele da ga maknu ni na izbo-rima usred hiperinflacije krajem 1993, ali nikako jednom mladom ekonomisti (sa svega 35 godina) kakav je Dinkić, čija je ideja o eks-pertskim vladama dobila u poratnoj usijanoj atmosferi neverovatno veliki odjek kod Srpske pravoslavne crkve, u srpskoj demokratskoj javnosti, pa čak i u širim slojevima stanovništva. Tu ideju je Dinkić marketinški vešto (18. jula) upakovao u naziv „Pakt za stabilnost Srbije“, kao parafrazu poznatog Pakta za stabilnost Balkana – koji je Zapad instalirao u Sarajevu – sa naznakom da će obnovljenu Srbiju, bez Miloševića na čelu – čekati do kraja ove godine.

Eventualni dobar odjek ovog mitinga, na drugoj strani, potisnuo bi Miloševića i njegovu socijalističko-nacionalističku koaliciju u još dublju defanzivu, pa bi se prekinula više godina trenirana praksa da režim stalno otvara nove političke teme i krize, a opozicija kaska za vlašću i stalno se izjašnjava o pitanjima u kojima su socijalisti, komunisti i radikali u startu dobili nenadoknadivu prednost. Ako

Dim

itrije Boarov

185

srpska opozicija posle Mitinga za promene dobije „taktičku inicija-tivu“, to će sigurno biti zasluga Mlađana Dinkića – koji je svoje ime u javnosti Jugoslavije i stekao, ne po nekim kapitalnim otkrićima ili temeljnim analizama i predlozima, već po iznenađujućim akcijama koje su imale veliku prodornost u medijima – zato što su po svojoj suštini uvek bile više političke, nego stručno-ekonomske.

Uostalom, Grupa 17, dakle grupa 17 jugoslovenskih ekonomista koja ne zastupa interese bilo koje državne i paradržavne institucije ili neke organizovane političke organizacije, a koja je formirana potkraj 1996. godine, i sama ističe da su ekonomski problemi Srbije prisno povezani sa njenom anahronom strukturom autoritarne vlasti i sa istrošenim političkim koncepcijama srpske političke eli-te. U svom ekonomskom programu reformi u Srbiji i SRJ, koji je objavljen početkom 1997, Grupa 17 iznosi stav da u ovim političkim okvirima i sa ovom vladajućom političkom elitom ne može biti eko-nomskog oporavka. U ovom programu se jednostavno konstatuje da „radikalna instucionalna reforma nije moguća bez istovremene jednako radikalne političke reforme“, a tome se dodaje i pogled na glavni uzrok tekuće krize: „Nesmenjivost vlasti duboki je uzročnik političkog voluntarizma i njene posvemašnje neodgovornosti.“

Kad je reč o Miloševićevoj upravljačkoj eliti u društvu i privredi, ocena Grupe 17 je apsolutno nedvosmislena: „Oni su u neku ruku postali zaštitni znak za splet prevaziđenih socijalističkih ideja i institucija; ukoliko se oni ne uklone, niko – niti na domaćoj niti na međunarodnoj pozornici – neće ovaj veliki preokret moći da percipira kao doista ozbiljnu, trajnu i nepovratnu promenu. Njihov odlazak biće najveći, a verovatno i jedini, pozitivan doprinos sve-opštem privrednom, društvenom i narodnom preporodu.“

Ovi citati iz Programa G 17, koji je pre skoro tri godine potpisao Mlađan Dinkić, čine apsurdnim današnje primedbe nekih opozici-onih stranaka (SPO, DSS) da „Pakt o stabilnosti Srbije” ne govori o smeni Miloševića, već, navodno, upravo suprotno, polazi od pret-postavke da Politički ugovor o obrazovanju prelazne vlade Srbije


ačke

186

potpišu i neki poslanici vladajućih stranaka kako bi spomenuti Pakt dobio i od njih 66 potrebnih glasova u Skupštini Srbije. Dinkić na takve primedbe sada odgovara naizgled ciničnom tezom da je „cilj da vlast sama raspiše svoje samoraspuštanje”. U stvari, on polazi od normalne pretpostavke da se bez parlamentarnih izbora vlast prelaznoj vladi ne može dati bez saglasnosti vladajuće Miloševićeve koalicije, to jest da je ideja prelazne vlade moguća samo ako ta vlast hoće da prihvati šansu da ode na miran način, bez velike socijalne eksplozije koju će teško moći izbeći na zimu.

U tekućim javnim natezanjima Mlađan Dinkić, opreznosti radi, a sigurno i zbog mira unutar Grupe 17 (u kojoj ima različitih pogle-da na ovo političko eksponiranje nestranačke grupe ekonomista), ističe da on nije prvi autor Pakta o stabilnosti koji je sastavljen u Vrnjačkoj Banji, već da je samo mogućoj prelaznoj vladi ponudio ekonomski program G 17, jer, kako kaže, „nismo ponudili naš pro-gram vlasti niti ćemo to učiniti, jer ona nema kredibilitet da ga spro-vede”. Ima u tome istine, jer se čuje da je među autorima inicijative o prelaznoj vladi, koja računa na pomoć vrha Srpske pravoslavne crkve – i književnik Dušan Kovačević, koji, opet, ima dobre veze i sa tradicionalnim nacionalistima u književnim krugovima Srbije. Dinkića i Kovačevića povezuje privatni izdavač Predrag Marković, prvi čovek ugledne izdavačke kuće Stubovi kulture (koja je, izvor-no, nastala u okrilju nezavisnog beogradskog nedeljnika Vreme). Naime, Marković je preko svoje kuće objavio četiri od ukupno pet izdanja sada već čuvene Dinkićeve knjige Velika pljačka naroda – ekonomija destrukcije, koja ga je i izbacila u javnu orbitu i pre-poručila za koordinatora Grupe 17, a koja je objavljena početkom 1995. godine.

Ekonomija destrukcije je knjiga u kojoj je Dinkić, ne robujući su-vom naučnom stilu, pa i ne pazeći suviše na naučnu metodologiju, opisao genezu hiperinflacije (od preko 4 kvadriliona procenata na godišnjem nivou) koju je Milošević proizveo u Jugoslaviji 1993. godine. U samom uvodu, on će čitaoca upozoriti da „hiperinfla-cija nije elementarna nepogoda, niti božja volja, a najčešće ni

Dim

itrije Boarov

187

ekonomska nužnost” te da „nju mogu bilo gde, u bilo koje doba, povodeći se za sopstvenim sebičnim interesima, a izjašnjavajući se u ime naroda, inicirati ljudi koju imaju mogućnost i ne prezaju da zloupotrebe monetarnu i političku vlast”. Kasnije u ovoj knjizi, Dinkić uopšte ne koristi samo aluzije na odgovornost Miloševića za ekonomsku katastrofu – nego o tome govori i direktno i kon-kretno. Ova knjiga jednog asistenta Ekonomskog fakulteta u Beogradu, sigurno prepuna nedorečenosti, nedovoljno dokazanih teza i često nesigurnih svedočenja – ipak je predstavljala senzaci-ju. Čak i oni stručnjaci koji smatraju da Dinkić zapravo ne razume makroekonomske probleme, nisu autoru osporili ogromnu hra-brost da uđe u suštinu jugoslovenske ekonomske krize. U stvari, i prijatelji i protivnici ove knjige zavideli su Dinkiću na odvažnosti da kaže sve ono što bi oni znali bolje da dokažu – ali to nisu smeli da učine. U pripremi te knjige, mladom kolegi sa fakulteta pomogli su svojim savetima najviše ugledni jugoslovenski profe-sori ekonomije dr Ljubomir Madžar i dr Stojan Babić, kao i Mihail Arandarenko. Tu se, zapravo, počela formirati Grupa 17. Dinkiću, Madžaru i Arandarenku će se kasnije pridružiti i Srboljub Antić, Aleksandar Denda, Mirosinka Dinkić (mati Mlađana Dinkića, poznati ekonomista), Dragor Hiber, Aleksandra Jovanović, Milan Kovačević, Miroljub Labus, Jasna Matić, Branko Milovanović, Jelica Minić, Branko Radulović, Milko Štimac, Dušan Vujović, Veselin Vukotić i drugi.

Ovi stručnjaci potpisali su se i na knjigu Završni račun, publikaciju o ekonomskim posledicama NATO bombardovanja SRJ (koju su takođe izdali Stubovi kulture). Ova publikacija, koja se munjevito pojavila samo nekoliko sedmica posle prestanka NATO kampanje, sa procenom ukupne ekonomske štete od 29,6 milijardi dolara to-kom 78 dana vazdušnih udara, ima sve atribute i Dinkićevog javnog angažmana. Pre svega tu je brzina reagovanja i smisao za „globalni horizont” poratnog ekonomskog problema. Ona istovremeno štiti Dinkića i Grupu 17 od primedbi da su nepatriote i da se drže parole „što gore to bolje”, samo da bi naudili Miloševiću – po cenu patnje srpskog građanstva.


ačke

188

Profesor dr Ljubomir Madžar, profesor dr Veselin Vukotić i Milan Kovačević su najstariji i moguće najugledniji ljudi iz G 17. Dr Madžar, sa ogromnim stručnim opusom o makroekonomskim problemima, verovatno jedan od vodećih jugoslovenskih ekonomista liberalne orijentacije već dve decenije, čovek koji je podržavao prve reforme Ante Markovića i kraće vreme bio i ministar u vladi Milana Panića, sigurno je glavni mentor Mlađana Dinkića. Dr Veselin Vukotić je jedan od pionira privatizacije u Jugoslaviji, a bio je i član poznate savezne vlade Ante Markovića. On je sada profesor u Podgorici i je-dan od vodećih ljudi reformskog kursa Đukanovićeve ekipe u Crnoj Gori, a posebno je zanimljiv u ovoj priči, jer je on i glavni pisac ekonomskog dela crnogorske platforme za redefinisanje odnosa u jugoslovenskoj federaciji. S jedne strane, to Grupi 17 daje dodat-nu političku težinu u Jugoslaviji, a u drugu ruku, to Miloševiću signalizira opasnost da je moguće i deo Dinkićevih inicijativa u Srbiji podstaknut iz Đukanovićevog kruga. Milan Kovačević, sada samostalni investicioni konsultant, ima veliko iskustvo u međuna-rodnim poslovima pošto je još pre više decenija bio šef nekoliko korporacija za ulaganja u nekadašnju SFRJ, a na svojevrstan način spaja Grupu 17 i sa preduzetnicima i ljudima izvan univerzitetskog akademskog kruga.

Sva tri spomenuta doajena Grupe 17 ne izjašnjavaju se javno i konkretnije o Mitingu za promene, a ne mešaju se mnogo ni u peripetije koje koordinator Grupe Mlađan Dinkić ima oko prelazne vlade. Istina, Dinkić oko svega toga poslednjih dana pokazuje dosta hladnokrvnosti, mada je u početku bilo uočljivo da ne demantuje glasove da bi pored poznatog spasioca dinara od hiperinflacije, ex-guvernera Dragoslava Avramovića – i on sam mogao biti premijer te ekspertske vlade. Po tome su mnogi zaključili da je „čovek bu-dućnosti“ u Srbiji pogrešno zaključio da je ta budućnost već došla.

Balkan Crisis Report, 15. avgust 1999.

Dim

itrije Boarov

189

Nenad Čanak – bucmasti Ahilej

Oni koji su prisustvovali istorijskom povratku Vojvodine u svoju sopstvenu Skupštinu, 23. oktobra 2000. godine, kažu da se pred Banovinom našla grupica nekih demonstranata koja je, izgleda, nešto protestovala protiv Nenada Čanka, kada je on u tamnom odelu došao da ga predstavnici narodne volje izaberu za predsed-nika vojvođanskog parlamenta. Svi koji pamte početak protekle decenije, odmah su se setili kako je sam Čanak, sa svojom malom grupicom saboraca, gotovo na isti način, nekada manifestovao za Vojvodinu, a protiv Miloševića – u ono hladno vreme kada se sav narod zaklinjao u vođu „probuđene Srbije“ i kada su Čanka okruži-vali samo javni prezir, opšte nipodaštavanje i beskrupulozne pret-nje. Čanak se tada bio prerano iskrcao u vojvođanski „zaliv svinja“, u kome su onda vladali famozni aljkavko Bracika Kertes i družina ambicioznih arivista tankog imanja i porekla – ali nije odustao, mada je bio bačen u prašnjavo more vojvođanske provincijalnosti, tradicionalne malovaroške snishodljivosti prema vlasti i svečarskog srbovanja. Za ove nove demonstrante – nisam siguran od kakvog su materijala i hoće li izdržati dok Čanku ne vide leđa (pošto uvek promašim „istorijske događaje“, kao svaki dobar novinar, pa ljude nisam ni video).

Nije, međutim, velika šteta što ovu malu epizodu nije zabeležila „oslobođena štampa“, jer bi se javnosti tako nametnula samo jed-na otrcana priča o nekakvom fatalnom „zatvorenom političkom krugu“, i zato što bi se ova mala dramaturška doskočica suviše providno uklopila u već otpočetu kampanju osporavanja lika i dela Nenada Čanka – sada kada je došao na vrh i ostao sam. Sam u tami – pošto je demokratska vlast svoju vladavinu započela bukvalno u mraku, kada nas osvetljavaju i greju samo „lepe perspektive“ i „mnogobrojni svetski pozivi na saradnju“ (ko će sve stići da obiđe sve te svetske metropole u kojima treba „razvijati“ dobre odnose).

Nisam, naime, pristalica teorije po kojoj su neki ljudi dobri za jednu fazu borbe, a neki drugi za neku drugu fazu – pa tako i ne


ačke

190

mislim da je za fazu „kabinetskog rada“ za Vojvodinu sada bilo bolje izabrati nekog obrazovanijeg, temeljnijeg, pedantnijeg, odmerenijeg, solidnijeg, poštenijeg i vrednijeg čoveka, koji bi od Koštunice tražio manje – ali bi to tražio stručno i savesno, sa isto toliko pravne akribije, koliko se ovaj trudi da pokaže, pa bi imao veće šanse za uspeh. Preciznije rečeno, još je daleko do temeljnog rada za Vojvodinu, pa je još najvažnije samo zaurlavati kako bi se nekako skrenula domaća i svetska pažnja na vojvođansko pitanje. U tom smislu Čanak je daleko bolje rešenje od čitave ekipe koju su on i njegov „veliki koalicioni partner“ Zoran Đinđić okupili u Izvršnom veću Skupštine Vojvodine. Ne dele svi moje mišljenje, pa neki inače odmereni ljudi već govore da se bolja vojvođanska vlada mogla sastaviti u svakom zoološkom vrtu, a drugi već izmišljaju vi-ceve na račun „avnojevske vlade“ sa šest potpredsednika (ko će im najamiti sekretarica i automobila). Ti vojvođanski ministri zapravo nisu krivi što malo o njima znamo, a ono malo što znamo bolje da ne znamo.

U krajnjoj liniji, ima pravde u tome što je Nenad Čanak ušao u naj-veći kabinet u Banovini. U proteklih deset godina on je najupornije zagovarao politički subjektivitet Vojvodine i teško se može naći neko ko je zbog toga bio izložen većim pritiscima i neprilikama. On je najčešće prvi i najbučnije u Vojvodini kritikovao ratnu politiku Miloševića, napadao obespravljivanje i pljačkanje Pokrajine, ulazio u teške svađe sa režimskim političarima i njihovim trabantima u navodno opozicionim strankama braneći „samobitnost“ Vojvodine, a često je imao i sporove sa doista opozicionim, ali nacionalno obojenim strankama u Srbiji – zbog radikalizacije vojvođanskog pitanja („Vojvodina-republika“). Čanak je i najodlučnije pretio „internacionalizacijom“ vojvođanske stvari i najotvorenije je kon-taktirao sa političarima sa Zapada, ne plašeći se da će biti diskva-lifikovan kao „strani plaćenik“, jer su mu se pare koje je odande dobijao uvek činile suviše sitnim naspram potreba jedne siromašne stranke i opasnosti kojoj se lično izlagao – što na mitinzima, što na motorbiciklima (na jednom je, valjda bežeći od straha, proletos završio u jendeku, sa izlomljenim kukovima). Rečju, Nenad Čanak

Dim

itrije Boarov

191

je tokom čitave decenije javno i odsečno govorio sve ono što je većina Vojvođana mislila – a nije smela da kaže.

Ipak, valja odmah primetiti da se Čanak tokom proteklih godina, a i u ovim poslednjim danima (baš posle pobede na izborima), razišao sa većinom svojih kolega u vojvođanskim strankama, pa i sa bliskim političkim (i ne samo političkim) prijateljima, što upućuje na zak-ljučak da, u najmanju ruku, teško sarađuje sa mogućim političkim konkurentima na vojvođanskoj sceni i da se lakše sporazumeva sa onima kojima je načelo političke trgovine „po realnim cenama“ vrhovni nazor. To nije osobina koja se sama po sebi u političkom pluralizmu može oceniti kao loša. Međutim, već u ovih nekoliko sedmica, kada je Čanak tražio podršku Đinđića i Kase za izbor na mesto predsednika Skupštine APV – i kada je više puta ponovio da „zamrzava“ svoj politički program glede sudbine Vojvodine („dok se demokratija ne stabilizuje“ – a onda će biti kasno), rađa se sum-nja da je zarad lične promocije spreman da plati veoma mnogo, pa i da otkine ne samo „funtu mesa“ sa programa svoje stranke, samo da bi dobio vodeći položaj u Vojvodini i da bi otplatio svoje, inače mnogobrojne (moguće i ne samo političke) dugove.

Gde se nalazi peta ovog bucmastog vojvođanskog Ahileja nije lako tačno proceniti. To što neki kažu da je i u mladosti, kada je svirao rok, u mladićkoj siledžijskoj šmiri više lajao nego ujedao, izgleda da je bilo jasno i Miloševićevoj „udbi“, pa nije za demokratiju odse-deo neku robiju ni kada je „najmoćnijem mediokritetu“ i šampionu primitivne balkanske osrednjosti – pretio vešanjem o banderu uko-liko se na izborima ogreši o narodnu volju. Ipak, malo je verovatno da će u nekoj međustranačkoj kombinatorici definitivno popustiti na račun Vojvodine, samo da bi ostao u igri. Suviše je bistar da ne zna da je zanimljiv samo dok iza njega stoji nešto od one teške Vojvodine, koja nikad ništa nije dobila lako i koja je uvek morala sve da odradi sa velikom mukom.

Njegov glavni problem u narednom „zimskom razdoblju“, kada bude i po funkciji oficijelni čuvar Vojvodine – to je što nikad nije


ačke

192

Dim

itrije Boarov

stigao ništa ozbiljno da prouči u knjigama o Vojvodini i što nikad nije uspeo tačno da shvati zašto je Vojvodini potrebna autonomija. Sada je legao na beogradsku rudu, koju nikad nije krasio nedos-tatak promućurnosti, pa je nanovo razvezao priču o „autonomiji novčanika“ (kako se izrazio Žika Berisavljević) – što već sutra, u nekoj tržišnoj ekonomiji i liberalnom ekonomskom sistemu, može biti priča bez argumentacije. Zaneo ga je uspeh briljantnog slogana koji je smislio pre nekoliko godina – Tačku na pljačku! No, ne lezi vraže, sve se menja, pa se menjaju i mode u ekonomskoj ideologiji, a naročito u praksi. Šta će Čanak reći sutra, kada tamo neki Dinkić bude rekao – eto vam vaša poljoprivreda, dižite cene i prodajte šta hoćete i gde hoćete, a za kredite i finansijsku podršku – eto vam Roterdam? Dugoročno, i to bi bilo bolje za Vojvodinu, ali ne onu sa ovih šest potpredsednika i „vladom stranačkih aktivista“.

Čanak je više puta dokazao da je spreman da „pogine“ za narod-nosti (ne zaboravimo da je na severu Bačke još u vreme rata u Bosni govorio na zborovima „vojnih begunaca“ među vojvođan-skim Mađarima), ali dosada nije pokazao da ima živaca, znanja i strpljenja da shvati čitav problem oko njihovog ustavnopravnog situiranja i da uza sve to smesti nacionalne interese srpske elite u Vojvodini (ma šta to značilo). On lično pokazao je suviše aroganci-je i u ovoj stvari, u kojoj „politička računaljka“ sa doživotnim gra-donačelnikom najvećeg mađarskog sela slabo pomaže. A njegova stranka ni posle deset godina nije iznedrila nekog pismenijeg ideo-loga „socijaldemokratskog“ usmerenja. Nije ni mogla, jer Čanak i nije imao stranku, nego „ligu sledbenika“. To se videlo i prilikom nekadašnjeg pokušaja neke grupice u LSV da Čanka pozove na od-govornost zbog navodnog kršenja statuta stranke (da li ga je nekad i pročitao?), kada je izjavio da nikad nije čuo da „apostoli mogu smeniti Hrista“.

Šta bi, dakle, trebalo očekivati od Nenada Čanka na visokoj stolici u Skupštini Vojvodine. Prvo bi trebalo da se ne raskomoti previše, jer „narod je uvek samo narod“ (kako je govorio Volter) i uvek ima mangupa koji su spremni da zasole njegovu volju i protiv naj-

Dim

itrije Boarov

193

zaslužnijih i najdičnijih heroja. Sirotinja je, inače, najosetljivija na bahatost i razmetljivost s novcem i obično nema razumevanja za pravilo da – iza svakog uspešnog političara stoji organizovani kapi-tal. Drugo je, da se dobro pazi u procesu ubrzane izmene prijatelja. Od onih starih samo su gori oni koji tek dolaze raširenih ruku. A što se tiče Vojvodine – ona će već pobediti, sa njim ili bez njega.

Vojvodina, 29. novembar 2000.

Borka Vučić – Miloševićeva blagajnica

Kad jedna politička stranka u svojoj kratkoj poslaničkoj listi nađe mesta za damu u veoma, veoma poznim godinama, damu koja je čak starija i od Dragoljuba Mićunovića – a upravo je to sa Borkom Vučić u protekli ponedeljak, u ponoć, pred sam istek zakonskog roka za predaju te poslaničke liste, učinila Socijalistička partija Srbije – onda to nije samo znak zahvalnosti i pijeteta prema nekoj zaslužnoj ličnosti, nego se sigurno radi i o političkom potezu od širih političkih potreba i pretenzija.

Jer, da je samo reč o očekivano kratkom, protokolarnom predse-davanju prvom sednicom novog saziva Narodne skupštine Srbije posle januarskih izbora, samo dok se ne izabere novi, punopravni predsednik te skupštine, ne bi bilo toliko manevrisanja oko toga koja će stranka u redovima svojih poslanika pronaći onog najstari-jeg. Očigledno je da priča o ovoga puta „dugom mandatu“ tog „naj-starijeg predsedavajućeg“ nije lišena verovatnoće i smisla. On bi mogao predsedavati Narodnom skupštinom sve dok se eventualno ne sklopi neka većinska kombinacija među strankama koje su ušle u parlament, iz koje bi zajedno sa novim predsednikom skupštine izronili i obrisi neke nove Vlade Srbije, ili čak do raspisivanja novih prevremenih izbora kroz tri meseca, ako se ne sastavi većina ni za jednu kadrovsku kombinaciju.


ačke

194

A tokom tri naredna meseca, ne daj bože, mogu se dogoditi veoma važni i krupni događaji u Srbiji. Može se, na primer, u nedostatku saglasnosti oko nove vlade, sama Narodna skupština proglasiti za neku vrstu Narodnog konventa, dakle zakonodavnog organa koji istovremeno uzima i izvršnu vlast u svoje ruke, kad se te vlasti već javno odriče Koštuničina „tehnička vlada“. Ili, da nastavimo sa špe-kulacijama, upravo tom predsedavajućem skupštine može zapasti osetljiva uloga da nadzire sporovođenje nekog velikog političkog dila unutar Srbije – da, na primer, gospođa Vučić bude ta koja će primiti ostavku predsednika države, da bi se napokon pokrenuo iz-bor punopravnog novog predsednika skupštine, odnosno, odmah i vršioca dužnosti predsednika države, a koji bi potom trebalo da od-obri mandat starom predsedniku države, da oformi novu vladu kao premijer, dok bi ta vlada, opet, kasnije podržala starog premijera za novog predsednika, i tako dalje, i tako redom. Sve je, navodno, moguće u maštovitoj srpskoj demokratiji i u onakvom legalizmu kako ga zamišlja mali Đokica.

Možda je odluka SPS-a da za predsedavajuću, u okviru bioloških pravila Narodne skupštine Srbije, izgura Borku Vučić, u toj stranci motivisana i nekim drugim krupnim razlozima. Na primer, možda podmlađeno rukovodstvo sa Dačićem na ćelu, koje je ovu stranku zadržalo u Narodnoj skupštini uprkos tome što je na izbore izašlo bez Miloševićeve slike, ipak hoće da pokaže da joj verna ostaje i jedna od najstarijih i najpouzdanijih Miloševićevih saradnica i blagajnica. U stvari, možda je poenta upravo u ovom poslednjem, da Dačić i drugovi guraju u državni vrh (makar na tri meseca) Miloševićevu blagajnicu, iz nekih golih, probitačnih razloga, pošto se stalno razvlače priče da je „blago pokojnog cara“ još sakriveno na nekom ostrvu, te da se ono bez Borkinih šifara i bankarskih veština i ne može iskopati i staviti u funkciju borbe za socijalnu pravdu i jednakost. Ova luda pretpostavka, da je penzionerka Borka Vučić zapravo izvađena iz kofera, kako bi se njenoj stručnosti dodalo i političkog autoriteta, koji bi bio dovoljan za dovršenje licencnih operacija, koje su unosno započete, a nespretno prekinute, zbog nesloge u policijskim strukturama – ipak deluje suviše sumorno,

Dim

itrije Boarov

195

čak i za one koji nemaju visoko mišljenje o srpskoj političkoj eliti.

Ako sve te priče i špekulacije, u ovom trenutku (utorak veče, kada se još ne zna ni to da li će se sutra uopšte sastati Narodna skupština i hoće li njom kratko ili dugo predsedavati baš najstarija poslanica SPS-a) – gurnemo u stranu, ipak je prilika da se podsetimo lika i dela gospođe Borke Vučić. U toj priči kao izvor nameću se njena autobio-grafska kazivanja sakupljena u knjigu Bankarstvo izbor ili sudbina. Koliko je taj izvor, na žalost, trivijalan i prazan u suštinskom smislu dokazuje i jedan detalj: to je valjda jedina autobiografija na svetu u kojoj nije zapisan datum rođenja njenog autora. Ako je i reč o jednoj dami, ta nehajnost prema osnovnim činjenicama je preterana, ne samo kada su u pitanju datumi, nego i kada je reč o svemu ostalom.

Jer, čitalac iz blizu 300 stranica njene autobiografske priče lako može uočiti da je Borka Vučić pre bila savesni bankarski činovnik, nego bankar u suštinskom smislu te reči. Naime, jasno se vidi da ona nikada nije pitala svoje nalogodavce zašto je za nešto potrebno obezbediti novac i da li taj zajam odabrani i posrećeni dužnik može vratiti – ona je samo bila savršeno posvećena tim uvek neupitnim zadacima koje je dobijala. Zato su se banke u kojima je radila Borka Vučić urušile gotovo same od sebe, sa 5-6 milijardi dolara nenaplativih potraživanja, zato su iza njih ostale ekonomske ruše-vine širom Srbije, to jest na stotine nesrećnih preduzeća i njihovih radnika koji ni do današnjeg dana ne mogu da shvate šta je to bilo trulo u njihovim firmama i zašto je sve do temelja srušio prvi vetar tranzicije. Hajde što to ne mogu da shvate ojađeni radnici, ali čini se da propast velikih državnih banaka ni do danas ne može da shvati ni sama Borka Vučić, jer ona ne prihvata da je ona stara komunis-tička država, koja je bila u stanju da „socijalizuje gubitke“ putem „narodne demokratije“ realno krepala i da je ne mogu vaspostaviti nikakvi novi narodnjaci. Kao što ni ona, ali i mnogi drugi, ne mogu da shvate da je gašenje velikih državnih banaka bilo neminovno, jer se morala ukloniti glavna poluga moći onih struktura koje su Srbiju gurale u izolaciju i beskonačnu birokratsku redistribuciju – pa su Srbi danas jedan od najsiromašnijih evropskih naroda.


ačke

196

Ono što je najgore, ona je ipak spremna da ponovo pokuša, pa je već izjavila i povodom mogućeg „predsedavanja“ Narodnom skupštinom: „Čast mi je što sam na izbornoj listi SPS-a i spremna sam da mnogobrojnim funkcijama koje sam obavljala dodam i onu poslaničku. Ako propisi kažu da najstariji poslanik predsedava skupštinom, neću bežati ni od te obaveze” (Večernje novosti, 7. februara 2007). Doista, za biografiju same Borke Vučić bilo bi lepo da joj se doda još jedna funkcija – jer je cela njena profesionalna karijera, započeta, naravno, po kabinetima komandanata finansij-skog sistema Titove Jugoslavije, a nastavljena pod Miloševićevim skutom – samo „kontinuitet funkcija“. Ni na jednom mestu u svojoj biografiji Borka Vučić ne iskače iz stereotipa „bankarskog socijalističkog realizma“. Ona se ne pita ni otkud šteta za Srbiju od svetskih sankcija u visini od blizu 100 milijardi dolara, ni zašto nas je NATO bombardovanje koštalo 10 milijardi dolara štete i još 50 milijardi dolara izgubljene dobiti – mada pedantno izračunava te štete i izgubljene dobiti. Kod nje nikad nema lične nedoumice, ona nije odbila nijedno naređenje, niti kaže da je nešto što joj je na-loženo smatrala pogrešnim (zar tako nečeg nema i kod bedinerki). Milošević je, na primer, po njenim rečima upoznao međunarodno bankarstvo još pre nego što mu je ona savetovala da nauči 1.000 osnovnih bankarskih izraza na engleskom, itd. Bajke jedne uspeš-ne bake.

Posle 5. oktobra i Borka Vučić je dobro prošla, mada ju je, doista, iz banke jurila grupa loše obučenih, nespretnih, a moguće i sa-mozvanih „dobrovoljaca demokratije i kriznih štabova“. Možda ju je na kraju Dinkić oterao iz Beogradske banke uz pomoć nekog „falsifikovanog“ dokumenta, koji navodno nije potpisao izgubljeni dotadašnji guverner Dušan Vlatković – ali neko je to morao da učini, da 5. oktobar ne bi ispao lakrdija „kontinuiteta demokratskog siste-ma i odbrane izbornih rezultata“ (valjda je neko među milion ljudi, paleći jugoslovenski parlament, imao na umu i neki diskontinuitet). Da li je doista u tim prelomnim danima „sklonila neke tajne papire“ (odnosno putokaz za pare sa famoznog Kipra, gde je bila isturena za vreme svetskih sankcija protiv SRJ), to još niko ozbiljan nije pokušao

Dim

itrije Boarov

197

da utvrdi, to jest ako je utvrdio – nije smatrao da je o tome potrebno da izvesti javnost. Sama Borka Vučić se hvali da je promet BB COBU, of-šor firme Beogradske banke na Kipru dosegao godišnji iznos od 6 milijardi dolara – i da je tamo sve bilo u redu, čak i kada se poslovalo sa gotovinom koja je stizala iz Srbije, te da nije bilo privatnih računa sa kojih su pare išle dalje (do Tadžikistana, na primer).

Posle 5. oktobra, istina, Borka Vučić je pozivana i na neka suđenja. Na primer, u Okružnom sudu u Beogradu je bila optužena za zaključenje štetnog ugovora, čime je Beogradska banka navodno bila oštećena za više od milion evra. U optužnici je bilo navedeno da je Borka Vučić sklopila štetan ugovor između Jubmes banke, koju je predstavljala, i Socijalističke partije Srbije. Tim ugovorom je 9.220 kvadrata poslovnog prostora Banke u Palati Ušće zamenjeno za dvostruko manju kvadraturu. Borka Vučić spominjana je i u, kasnije prigušenoj, aferi sa preduzećem za gazdovanje diplomatskim stanovima.

No, sve su to sitnice naspram poslova koje je Borka Vučić, dâ se naslutiti, obavljala po nalogu samog Miloševića, a koje je kasnije, izgleda, zaboravila. Tako je, na primer, 2003. godine (prema Politici od 27. septembra 2003), bila prinuđena da u Prvom opštinskom sudu u Beogradu dâ izjavu po zahtevu jedne italijanske parla-mentarne komisije – a u aferi oko eventualnog podmićivanja prilikom prodaje srpskog Telekoma 1997. Prema tadašnjoj izjavi Enrika Nana, poslanika italijanskog parlamenta, Vučićeva je tom prilikom potvrdila da je privatizacija Telekoma finansijski podržala vladavinu Slobodana Miloševića. No, iako je tokom saslušanja po-jasnila način prodaje dela Telekoma, ona nije mogla da se priseti iznosa od 480 miliona nemačkih maraka koji su, kako je rekao poslanik Frančesko Ćireli, isplaćeni nekim firmama. Borka Vučić pri tom nije mogla da se seti ni svog boravka u Rimu, samo dva dana posle potpisivanja sporazuma. No, u Srbiji od zaboravnosti ne pati samo Borka Vučić.



ačke

198

Miroslav Mišković – alfa i omega Delte

Miroslav Mišković, prvi čovek poznatog Delta holdinga u Beogradu, koji je po oceni jednog varšavskog lista lično „težak“ oko 1,5 mili-jarde evra, ponovo je pod lupom pažnje slovenačkih i srpskih me-dija – jer se razglasilo da se našao u srpsko-hrvatsko-slovenačkom društvu poslovnih ljudi koji su namerili da međusobno „izmešaju“ svojinu nad tri velika, domicilna trgovačka maloprodajna lanca na Balkanu – te se tako, svaki u svom dvorištu, odupru najavljenoj najezdi trgovačkih giganata iz velikih zapadnoevropskih država na naše Poluostrvo.

Ta velika afera koja se stvorila oko slovenačke trgovačke kuće Merkator, to jest oko planiranog investiranja Delte u ovu firmu, posebnu draž u velikoj srpskoj brbljaonici ima u tome što se sam Mišković i ovoga puta ne oglašava nikakvim izjavama i intervjuima. Kao i kada je napuštao Miloševićevu srpsku vladu 1991. godine, kao i kada je finansirao julovce Mirjane Marković polovinom devedese-tih godina, kao i kada je pružio finansijsku podršku Đinđićevom DOS-u 2000. godine, kao i kada ga je kidnapovao Zemunski klan 2001. godine.

Za svih proteklih 15-16 godina, koliko se nalazi na glavnoj privred-noj sceni Srbije, ako sećanje dobro služi, samo jednom je učestvo-vao u TV dvoboju (protiv Živka Pregla, potpredsednika Savezne vlade Ante Markovića, na RTS-u 1990), dao je jedan ili dva „servi-rana intervjua“ beogradskom Nedeljnom Telegrafu i dva-tri puta se oglasio kratkim javnim govorima na rođendanima svoje kom-panije. A oni koji ga poznaju, pri tome, tvrde da uopšte nije ćutljiv čovek. Ta ćutnja, koja toliko odjekuje, može se objasniti na mnogo načina – ali ovde treba izneti bar dve hipoteze: ili su mu poslovi i planovi takvi da o njima nikad nije zgodno pričati, ili mu iskustvo govori da radi u zemlji u kojoj je javnost loš saveznik, a izvrstan neprijatelj. Da pokušamo, ipak, da skiciramo njegov bar „poslovni profil“, ne „po živom modelu“, nego po poslovnim akcijama koje je preduzimao.

Dim

itrije Boarov

199

Miroslav Mišković je rođen u Kruševcu 1945. godine. Nakon što je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, radio je u deviznom sektoru Jugobanke u rodnom gradu. Odatle je nakratko prešao u Trajal, a potom u komšijsku Hemijsku industriju Župa, u kojoj je ubrzo izabran za generalnog direktora (1982). Kao dobar Srbin i komunista, a pri tome i uspešan privrednik, 1989. godine je dobio prestižnu jugoslovensku Avnojevu nagradu. Sve su to bili argumenti koji su Radmilu Anđelković, čuvenu „Radu Lambadu“, kadrovika Socijalističkog saveza Srbije, ponukali da Miškovića pred-loži, tada već svemoćnom, Slobodanu Miloševiću za republičkog premijera, to jest za predsednika Izvršnog veća Skupštine SR Srbije. Ovaj se, međutim, već bio odlučio za dr Stanka Radmilovića, pa su Miroslav Mišković i Duško Mihajlović samo pro forma, radi „javne rasprave o više kandidata“ bili konkurenti za ovu visoku funkciju, da bi kasnije (5. decembra 1989) bili izabrani za potpredsednike RIV-a (istu titulu u tom organu imali su i Momčilo Trajković, dr Živadin Stefanović i Filip Grujić).

Na Miškovićevo razočarenje, brzo se ispostavilo da je biti direktor jedne socijalističke firme (u kojoj se već bio navikao da nijedna vrata ne mora sam da otvara) mnogo moćnija, unosnija i efikasnija funkcija od položaja jednog potpredsednika zaduženog za „brz oporavak“ srpske industrije – koji tada nije mogao da naređuje, već samo da ubeđuje svoje stare kolege na terenu šta treba da rade „u javnom interesu“, i sanja šta je po volji, a šta nije glavnom poli-tičkom gazdi. Svedoci tvrde da se pretenciozni Mišković već kroz nekoliko meseci „zasitio“ visokog državnog položaja i shvatio da se našao na poziciji koja ne obećava brz uspeh, već mučno hrvanje za truplo SFRJ – tim pre što je odmah prokužio i da se njegova shvatanja o procesu privatizacije srpske privrede – većini oko njega čine „preuranjenim“. Otaljavao je svoju funkciju još sedam-osam meseci, ne radeći politički gotovo ništa, jer tada Miloševiću nije bilo zgodno da mu se sopstvena vlada raspada usred jugoslovenskog raspada. Odustao je od trke za novu vladu koja je formirana posle prvih višestranačkih izbora (11. februara 1991), kada je premijerski položaj zauzeo dr Dragutin Zelenović.


ačke

200

Navodno, nije ni pokušao da se vrati u tadašnju „društvenu priv-redu“ nego je iznajmio sobu u hotelu Slavija u Beogradu i odmah osnovao uvozno-izvoznu firmu Delta M (dvostruko eM – Miroslav Mišković). Treba pri tome imati u vidu da je iz vremena direk-torovanja Župom, koja je bila uspešna jer je praktično samo na-mešavala hemikalije iz uvoza, dobro znao da uvozničke firme iz Slovenije dobro zarađuju i u Srbiji, snabdevajući njenu industriju uvoznim repromaterijalom – pa mu je tadašnji, prvi ekonomski rat sa Slovenijom, otvorio mogućnost da kao uvoznik „supstituiše“ raznovrsnu robu koju su ovde prethodno isporučivale ljubljanske i firme iz drugih republika (a kasnije da okolo-naokolo uzima i njihovu robu). Ipak, neki njegovi poznanici kažu da je razdoblje „uhodavanja“ privatnih poslova tokom 1991. godine nazvao svojim „najtežim danima“, jer je u početku navodno radio potpuno sam, ponekad i bez sekretarice.

No, kako je imao dosta direktorskih i političkih veza i iskustva u spoljnotrgovinskim i deviznim operacijama, kao i u poslovanju sa bankama, ti „teški dani“ izgleda da su trajali veoma kratko, jer je veoma brzo stekao „prvi milion maraka“, navodno „više na tuđu glupost, nego na sopstvenu pamet“, kako je jednom rekao. Pre će biti da je tajna njegovog munjevitog uspeha bila u jednom drugom poslovnom kredu, koje je, navodno, jednom priznao: nijedan posao ne raditi sa privatnim srpskim sektorom, nego sa direktorima pre-duzeća u društvenoj svojini, koji se mogu „servisirati“ u okviru za „nijansu“ povišene cene aranžmana (što se više nego opravdavalo spoljnim sankcijama). U stvari, mehanizam ekspresnog bogaćenja u Srbiji 1991-1994. godine zasnivao se na jednostavnim operacijama u kojima se „otkupljivala“ izvozna roba putem jeftinih kredita državnih banaka i centralne banke ili proizvodila u ortakluku sa sopstvenim „deviznim repromaterijalom“, a profit se delio prema diktatu onoga koji je omogućio proizvodnju, ili su se uvozna roba i devizni prihod prodavali za „čvrstu valutu“ po „komercijalnom kursu“, itd.

Kada je stvorio prve veće pare, uspeo je ne samo da se iz Slavije preseli u stan koji je predhodno napustio sam Milošević, nego i

Dim

itrije Boarov

201


ačke

da uđe u spisak tada poverljivih i „podobnih“ biznismena, koji su stekli i privilegiju da sve te operacije „zaokruže“ i dobiju dozvolu da sami sebi osnuju poslovnu banku. Tako je dozvolu za rad stekla i Delta banka, po kapitalnom cenzusu od 2-3 miliona evra, a takve dozvole za bankarsko poslovanje, u postupku preprodaje, posled-njih godina, kalkulišu se u ceni transakcija i sa stotinak miliona evra (samo je Đelić, sa Meridijan bankom, prošao jeftinije). Delta banka se relativno lako afirmisala u zemlji, a brzo je konstituisala, kao i mnoge tadašnje srpske „privatne banke“, i svoju filijalu u Moskvi – pa je „vežbanje tranzicije“ moglo da počne.

Mišković tada, kao i Karići i još desetak okretnih „pionira novog srpskog kapitalizma“, kreće u izgradnju „poslovne imperije“ širokog spektra (svi su bili opsednuti prethodnim uspesima Genexa i Inexa, pa su pokušali da ih zamene). Logika ove imperije je da treba raditi sve što donosi brz profit, pa Mišković tokom narednih godina kreće u sve i svašta – trgovinu sportskom opremom, osniva osiguravajuće preduzeće, kupuje preduzeće za proizvodnju bicikala, fabriku deter-dženata, mineralnog đubriva, maloprodajni lanac trgovina, a kasnije će postati i ekskluzivni uvoznik i zastupnik proizvoda marke Fijat, Lančija, Alfa Romeo, Nivea, Mulineks, Ferero, Najk, Spido, Eskada, Meks, itd. No, za razliku od većine skorojevića u biznisu, on pokazuje da zna da posluje u svim uslovima, a ne samo u ratnim vremenima.

Iako je, kako mnogi tvrde, Mišković uvek plaćao „caru carevo“ i mada svojevremeno nije izbegavao ni ugušujući zagrljaj „finansij-skog političkog krila“ Miloševićevog fronta (JUL-a), krajem prošlo-ga veka, ima indicija da je, kada je za to došlo vreme, počeo potiho, uglavnom indirektno, da investira i u „demokratske snage“. Tako je 5. oktobar 2000. godine, stiče se utisak, dočekao spremniji od veći-ne drugih ljudi sličnih poslovnih uspona, tim pre što je precizno pogodio da će prvi vodeći čovek „novog sistema“ biti Zoran Đinđić, a njegova Demokratska stranka okosnica nove vlasti.

Istina, uprkos svemu tome, Mišković će se naći na onom famoznom spisku „ekstraprofitera“ iz Miloševićevog vremena, koji je premijer

202

Dim

itrije Boarov

Đinđić iz raznih razloga selektivno koristio u naplati vanrednog, naknadnog poreza, pa će i on platiti nešto novoj vlasti i po tom osnovu, ali će ga mimoići krupniji pritisak kakav je bio krenuo u pravcu Karića. Tim pre što je verovatno bio dobro obavešten o Vladinim nedoumicama šta da radi sa privrednom elitom koju je zatekla, jer je, moguće čak i na njegovu preporuku, šef Đinđićevog kabineta postao Nemanja Kolesar, mladić koji je zanat počeo da peče baš u Delti. Iz te činjenice, međutim, ne bi trebalo izvlačiti neke baš debele zaključke, jer, na primer, kako je svojevremeno čuo iz dobro obaveštenih izvora pisac ovih redova, premijer Đinđić u jednoj kombinaciji za privatizaciju naftne privrede u Srbiji, nije prihvatio da nosilac projekta bude Delta banka (što su predlagali stranci), nego je nudio da to bude Komercijalna banka. Slično je bilo i kada se Mišković ponudio da kupi jedne ovdašnje novine i stavi ih na raspolaganje Vladinom, a ne Predsednikovom uticaju – Đinđić to nije primio, itd. Ergo, stiče se utisak da na toj relaciji Mišković-Đinđić, prvi nije bio suviše navalentan, a drugi ne samo da se nije osećao suviše zaduženim, nego je s vremena na vreme „molio“ Miškovića da priskoči svojim novcem nekim poslovnim operacijama vladinih agencija – kada je budžet bivao u škripcu. Takve molbe, to je Mišković znao, nikad se ne odbijaju.

Mnogo kasnije, Mišković će se ipak požaliti na razdoblje „provera-vanja“ njegovog poslovanja na prelazu iz starog u novi sistem, pa će reći: „Zar se samo dobri kontrolišu? Zašto neko ne kontroliše firme koje su u prethodnom periodu otišle u stečaj, u likvidaciju? Šta je sa onima koji su imali sve uslove da dobro posluju, a loše su poslovali? To stvara utisak da je u Srbiji dobar – loš. Jer, ako neko dobro radi „tu mora da se nešto krije”.”

Taman se Mišković potpuno stabilizovao nakon promena 2000. godine, kada ga je početkom 2001. stigla nevolja u režiji domaće mafije, kada je Zemunski klan uzeo u svoje ruke i za svoj račun naknadnu preraspodelu dobiti iz vremena prethodnog režima. To je već poznata priča o kidnapovanju na Novom Beogradu (u 8 ujutro, 9. aprila 2001), koje se po njega srećno završilo u narednih

203


ačke

16 sati, jer je Narodna banka Jugoslavije istog dana (prema Politici od 4. jula 2004) elektronskim putem uplatila 7 miliona nemačkih maraka otkupnine na anonimni račun jedne švajcarske banke, pa je on pušten posle ponoći, negde u centru Beograda. Kasnije je oprezno izjavio da su otmičari prema njemu korektno postupali, ali da ne može da ih prepozna. Ubrzo će otmičari (Dušan Spasojević i kompanija), kao što je poznato, biti uhapšeni u Francuskoj – ali će „u nedostatku dokaza” biti pušteni na slobodu. To je još jedna afera koja služi na sramotu srpskom pravosuđu i tadašnjoj vlasti.

Ipak, kada se posmatra finansijski uspon Delte holdinga, može se zapaziti da se tek u vremenu „posle Miloševića“ ona probila u sam vrh privrede Srbije (druga je po snazi, po mnogim pokazateljima), a u vrtoglavom usponu posebno je značajno razdoblje posle 2002. godine. Tako je za poslednje četiri godine Mišković kupio Pekabetu, Sunce, Juhor, PZP Beograd, Autokomandu, Podunavlje, Bazar, Seme, Obuću, poljoprivredna dobra Napredak, Jedinstvo, Sombor, a suvlasnik je i PIK-a Bečej i još niza drugih firmi. U Vojvodini je već, sa kupljenih ili zakupljenih oko 20.000 hektara zemlje, na ni-vou najvećih veleposednika. Uostalom, kompanija koja ove godine predviđa investicije od 264 miliona evra, a već zapošljava blizu 16.000 radnika – sigurno zaslužuje svaki respekt.

Kada je Mišković, međutim, prošle godine počeo da ulazi i u domen građevinarstva, pa krenuo i u avio saobraćaj, Velimir Ilić, ministar za kapitalne investicije u Koštuničinoj Vladi Srbije, upravo na televiziji Braće Karić (s kojima se Mišković porodično „orodio” udajući ćerku Ivanu za Gorana Karića, sina Sretena Karića), po-kazao je da je izgubio živce, pa je u jednom grubom monologu zatražio od Miškovića „da malo prikoči” i da se ne meša u sve (pri tome je, u svom prostačkom stilu, vređao maleni Miškovićev stas). Ovaj ispad, na ovom mestu, naveo je sve posmatrače na zaključak da Karićev lobi nema više Miškovićevu finansijsku potporu.

U stvari, kada je nakon DOS-ove vlade na čelo Srbije izbila Koštuničina koalicija, stalno se merkalo kako će se sada postaviti

204

Dim

itrije Boarov

Mišković, koji se prethodno prilično približio sada već opozicionoj Demokratskoj stranci. Početkom 2005. godine on se, sa izvesnom kritičkom notom, na skupu dobavljača Maksija, Pekabete i Tempa (3. februara 2005), obratio toj najnovijoj vlasti: ”Pozivam Vladu Srbije da u saradnji sa privrednicima što pre započne rešavanja najkrupnijih ekonomskih problema, kao i medije da se više bave ekonomskim temama. Jedino stvaranjem dobre klime za uspešno privređivanje možemo ojačati našu ekonomiju, a bez jake i uspeš-ne ekonomije nema ni podizanja životnog standarda stanovništva niti rešenja najvažnijih političkih pitanja. Pre 15 godina, prema ekonomskim pokazateljima, Hrvatska je bila 20 odsto uspešnija od Srbije, a Slovenija 55 odsto. Danas je Hrvatska dva puta, a Slovenija čak tri i po puta ispred nas. To su alarmantni podaci, ali nisam pri-metio da su se zbog toga zabrinuli oni koji o tome treba da brinu.”

U ovom govoru on je rekao i nešto što će se tek nešto kasnije, kada krenu priče o ulasku Delte holdinga u vlasništvo slovenačkog Merkatora, potpuno razumeti: „Konkurentske firme iz našeg okruženja nesmetano kupuju u Srbiji i prave nove investicije, a mi, u pokušaju da učinimo to isto kod njih, nailazimo na skrivene prepreke i opstrukcije koje zbog politike tih zemalja nije moguće savladati”. Podsećajući na Deltine neuspele pokušaje, od pre neko-liko godina, da dobije lokaciju u Ljubljani za izgradnju Maksi su-permarketa, Mišković je još dodao da, učestvujući na slovenačkoj berzi, srpska preduzeća i dalje mogu kupiti minimalne procente kapitala neke njihove firme, ali da je potpuno preuzimanje prak-tično nemoguće.

Treba imati u vidu da je ovaj javni nastup Miroslava Miškovića usledio nakon, za strategiju Delta holdinga, možda najindikativnije odluke o prodaji Delta banke italijanskoj Inteza banci. Bez obzira na naizgled fantastičnu cenu koja je postignuta u ovoj transak-ciji (277,5 miliona evra za 75 odsto vlasništva plus opcija za još 100 miliona evra za potpuno vlasništvo) – svi su se upitali zašto Mišković prodaje svoju banku upravo u vreme kada mnoge strane banke pokušavaju da uđu na srpsko tržište (kasnije će prodati i

205


ačke

Delta osiguranje, takođe Italijanima – jer to obično ide u paketu sa bankom).

Mišković je to objasnio sledećim rečima: „Prodajom banke svetski poznatom partneru omogućili smo Delta banci da uđe u sistem jedne od najpoznatijih banaka u Evropi, što joj omogućava lider-sku poziciju, a Srbiji pruža priliku da dobije jednu veliku svetsku banku koja će poslovati po svetskim standardima. Doneti takvu odluku nije bilo lako, ali bili smo svesni da Delta banka ne može da se nosi ravnopravno sa velikim svetskim bankama koje donose dugoročne izvore kreditiranja. Osim toga, za nas je ovo bila prilika da obezbedimo novac koji ćemo uložiti u dalji razvoj Delta holdin-ga, odnosno u izgradnju liderske pozicije ove kompanije u oblasti trgovine i proizvodnje hrane. Naš cilj je da dalje širimo mrežu tri brenda – Maksi, Pekabete i Tempa, a prioritet su tržišta Hrvatske i Slovenije, a zatim i tržišta BiH, Crne Gore i Makedonije, i da se više nego do sada uključimo u razvoj poljoprivrede i prehrambene industrije.”

Dakle, sve je upućivalo na zaključak da kad govori o pravcu svojih ulaganja prema Sloveniji i Hrvatskoj – on misli ozbiljno. Tako je i shvaćen u Ljubljani, pa je jedan tamošnji list odmah izračunao da kapital koji je Mišković dobio od Italijana vredi koliko osam Fruktala, tri Perutnine Ptuj i jedna i po Podravka. Tim povodom, možda najpribližnije špekulacije o stvarnim namerama vodećih trgovaca Srbije, Slovenije i Hrvatske iznesene su u hrvatskoj štampi početkom ove godine. Tamo je izneto da je već tokom prethodne je-seni postignut dogovor Delte, Konzuma (deo Agrokora) i Merkatora o „udruživanju” u zajedničku kompaniju. U tom dogovoru je navodno koncipirano da će one kompanije iz ovog trougla, čija procenjena vrednost ne bude odgovarajuće visine (trećine) u novi „balkanski holding” uneti nedostajuću novčanu vrednost, ali da će u zajedničko preduzeće ući samo onaj deo njihovog vlasništva koji je u rukama samih vlasnika koji učestvuju u pregovorima (Ivice Todorića, Miroslava Miškovića i Igora Bavčara).

206

Dim

itrije Boarov

No, najzanimljiviji deo ove špekulacije je onaj da bi svaka od čla-nica novostvorenog holdinga „pokrivala svoju teritoriju“, a to bi, navodno, značilo da bi deo Merkatora koji posluje na srpskom tržištu prešao u sastav Delte, a isto bi bilo i s Konzumovim trgo-vačkim centrom, čiju je gradnju Agrokor započeo u Beogradu – a sve to bi Delta platila investiranjem likvidnih sredstava u vlasništvo Merkatora i Agrokora. U stvari, ono što je zanimljivo u ovoj špe-kulaciji – to je lansiranje teze da Mišković ulaže u slovenačku i hrvatsku kompaniju – samo da bi preuzeo njihove poslove u Srbiji, to jest da bi kod kuće ostvario monopol u maloprodaji.

Kasnije će se, na onom vidljivom planu, ispostaviti da je Todorić trenutno ispao iz kombinacije, a da Delta holding u Sloveniji i dalje nailazi na zasad nepremostive političke prepreke, jer je značajan deo akcija Merkatora van Ljubljanske berze, u posedu Istrabenza i Pivovarne Laško, a taj posed im je omogućio upravo aktuelni slove-nački premijer Janez Janša – koji se ne usuđuje da ih dalje pokriva u najnovijim planovima sa Miškovićem.

Mišković, međutim, ne odustaje od svojih planova, koje je „proši-rio” i u svom tradicionalnom javnom istupu za dan firme, počet-kom februara ove godine. Naime, on je ovom prilikom rekao da mu je plan da u naredne tri godine osvoji okolna tržišta – Makedonije, BiH i Crne Gore, a potom su mu cilj proboji u Sloveniju, Rumuniju, Bugarsku, Mađarsku i Moldaviju. U ovogodišnjem govoru izneo je i nekoliko opaski koje su imale veoma širok odjek u javnosti. Tako je kritičarima stalne ekspanzije (Velji Iliću) uputio poruku da „u Delti ne mogu da stoje, jer ko stoji pada”, te da je za dolazak stranih velikih kompanija na naše tržište, to jest za dolazak velikih investicija „potrebno drugačije ponašanje naših radnika, koje je samoupravljanje razmazilo, a pare neće dolaziti tamo gde se skoro svakodnevno štrajkuje i gde se blokiraju putevi.” Istom prilikom on je zamerio srpskim političarima što su napravili dve velike čistke direktora, u vreme Miloševića i tokom vladavine DOS-a, te da „vla-de ne mogu stvarati svoje privrednike”. U stvari, Mišković stalno varira svoju najčuveniju izjavu: „Bilo bi dobro da u Srbiji postoji

207


ačke

Bil Gejts, ali mi takvog nemamo. Takvi smo kakvi smo, ali bolje od nas nemate.”

Sam Miroslav Mišković, međutim, ne može se u suštini požaliti gotovo ni na jednu vlast pod kojom je radio, pa ni na poslednju. Na primer, premijer Vojislav Koštunica lično je prošle godine posredo-vao prilikom transakcija oko okončanja privatizacije trgovinskog lanca C marketa, koji je godinama vodio Slobodan Radulović. Na kraju je Mišković dobio i ovu firmu, a Radulović, prema pisanju do-maćih tabloida, otkaz, jer je navodno u njegovim radnjama nađeno mnogo prezervativa kojima je istekao rok. Koštunica je nedavno, čak, pre nego što će otputovati na samit premijera u Bukurešt (koji je održan 6. aprila), gde se zida balkanska zona slobodne trgovine (Ceftoslavija), primio Miškovića i Beka i indirektno podržao njihova nastojanja u regionu (znači i u Sloveniji), ističući načelo slobodnog investiranja u svim državama, po principu reciprociteta.

I ministar finansija Mlađan Dinkić je pokazao gotovo preteranu blagonaklonost prema Miškoviću mnogo puta (a Delta banku nije dirao ni kada je bio guverner), pa je još prošle godine CORD-u rekao: „Što se Miškovića tiče, on spada u preduzetnike koji će nadživeti svaku vladu i kao ugledan biznismen ima dobre odnose sa svim strankama koje se zalažu za ekonomski prosperitet. Mišković ni-kada nije zvao Ministarstvo finansija, a siguran sam ni Koštunicu, da traži da se nešto specijalno učini za njegovu firmu” (Danas od 7. jula 2005). Ovog proleća Dinkić je, ne znajući više kako da narod uveri da Vlada nešto pokušava protiv inflacije, na brzinu krenuo s pričom da su trgovačke marže prevelike (aludirajući na mono-pole), ali mu ta neuspela kampanja nije smetala da u aferi oko Merkatora, eksplicitno podrži Miškovića, procenjujući, možda, da se njegova nastojanja u Sloveniji kod nas razumeju kao ispoljavanje „ekonomskog patriotizma”. Ispada da, kad je patriotizam u pitanju, previsoke marže nisu bitne.

Citirane izjave naših aktuelnih državnih funkcionera mogu se tu-mačiti i analizirati na mnogo načina, ali jedno je sigurno – posle

208

Dim

itrije Boarov

uklanjanja Bogoljuba Karića, nije na redu Miroslav Mišković, pa se ni njegovo planirano „bekstvo kapitala” iz siromašne Srbije u bogatu Sloveniju, ne može smeštati u politički kontekst, nego se mora posmatrati u matrici interesa jedne kompanije koja se širi, da bi opstala, i jednog dinamičnog i ambicioznog poslovnog čoveka, koji u stvari zna da kapital nema domovine.


Milan Beko – biznis iz senke

Reče mi jedan obično dobro obavešteni čoek, kako su se nekad na-zivali insajderi, da su jednom prilikom, u jednoj zemlji, u jednom visokom društvu, u jednoj meani, jednog pitali šta bi prvo uradio kada bi nekim čudom stekao jednu milijardu, te da je taj smesta od-govorio: pozvao bih Milana Beka, da preproda, naplati, premesti, sačuva, uloži i ćuti.

Ima li ova nepouzdana pričica ikakve veze sa vestima da Miroslav Mišković, prvi Srbin među dolarskim milijarderima na listi ame-ričkog časopisa Forbs, sve češće radi u ortakluku sa Milanom Bekom, te da je, navodno, upravo za njega osnovao i prvi investi-cioni fond u Srbiji, Delta plus, čim se za legalizaciju mešetarenja otvorila zakonska mogućnost? Možda i nema, ali čak i ako je izašla iz mašte, ona lepo odslikava već raširenu legendu o Beku kao najsposobnijem srpskom mešetaru, koji se u tom poslu dokazao i prilikom Miloševićeve prodaje srpske telefonije (1998), i prilikom privatizacije srpskih mlekara (2003-2005), i prilikom spektaku-larne trgovine deonicama aranđelovačkog Knjaz Miloša (2005), i prilikom privatizacije beogradskih Večernjih novosti (2006), i prili-kom preuzimanja C marketa (2005-2006), a možda i u nizu drugih privatizacionih akvizicija, a mi to ne znamo, niti je predviđeno da saznamo.

209


ačke

Direktan povod za najnoviji veliki publicitet koji je usmeren ka Miškoviću i Beku dao je pre desetak dana bivši direktor C marketa, Slobodan Radulović, koji se danas tretira kao lice u bekstvu u istrazi o takozvanoj Stečajnoj mafiji, a koji je u pismenoj odbrani dostavlje-noj Specijalnom sudu napisao da je predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica omogućio Miroslavu Miškoviću da njegova kompanija Delta M postane vlasnik C marketa uz posredovanje Milana Beka.

Naime, Radulovićevi advokati predali su Sudu, početkom marta, njegovu pismenu izjavu u kojoj se navodi da su Mišković i Beko, koji je sa njim nastupao u postupku preuzimanja C marketa, na toj kupovini direktno zaradili više od 150 miliona evra, a indirektno više od 300 miliona evra. Radulović ovu tezu podupire tvrdnjom da se Srbija u ovom slučaju odrekla 42,6 miliona evra društvenog kapitala u C marketu u korist Miškovića i Beka, i postavlja pitanje zašto je njima dvojici omogućeno da prisvoje 12,8 miliona evra koji pripadaju radnicima C marketa.

Iz Politike (od 10. marta) preuzećemo još jedan citat iz spomenutog Radulovićevog pisma, koji, kao i većina ostalih, ima i samokritičku, bolje reći „samooptužujuću dimenziju”, što verovatno ima funkciju povećanja kredibilnosti osnovnih tvrdnji: „Kada je Primer Ce pos-tao većinski vlasnik Ce-marketa za Miškovića, Beka i predsednika Vlade Srbije postajem potpuno nepoželjna osoba (piše Radulović), pošto sam već obavio sve poslove koji su bili u njihovom interesu i počinje neviđena hajka protiv mene, kako bi me eliminisali da bu-dem učesnik realizacije dogovora iz Memoranduma o razumevanju koji je potpisan 19. avgusta 2005. godine pod direktnim pokrovi-teljstvom Koštunice. Potpisanim Memorandumom dogovorena je nova vlasnička struktura Ce-marketa, samostalno nastupanje ovog preduzeća najmanje dve godine, pod kojim uslovima, po kojoj ceni, kako i ko može postati većinski vlasnik Ce-marketa nakon isteka dve godine, kao i to da ću ja rukovoditi Ce-marketom i birati menadžment za naredne dve godine” (spomenuti Memorandum o „razumevanju” navodno su potpisali Koštunica, Radulović, Đunić, Mišković i Beko).

210

Dim

itrije Boarov

O čvrstini Radulovićevih tvrdnji, očigledno datih sa velike razda-ljine, odlučiće Specijalni sud (nadajmo se, ne kroz četiri godine), pa nam ostaje da o njima trenutno sudimo oprezno, u nedostatku nekakvog demantija spomenutih lica. Ono što, međutim, deluje doista verovatno, jeste vest o učesnicima spomenutog sastanka o sudbini C marketa (koja je blagovremeno objavljena u beogradskoj štampi), a za našu priču je tu najzanimljivije da je tog dana Milan Beko na izvestan način „legalizovan“ kao ovlašćeni mešetar u ve-likim operacijama preuzimanja u Srbiji. Pri tome, čitalac Vremena treba da ima na umu da naziv mešetar ovde ne koristimo u nekadaš- njem pogrdnom, staroradikalskom ili komunističkom smislu, već zato što je reč o retko zgodnom terminu koji na srpskom jeziku označava posrednika u kupovini i prodaji, obično na berzi – kako taj termin objašnjava ugledni šestotomni Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika Matice srpske i Matice hrvatske, izdat 1967. godine. Istina, i u njega je prodrla senka podozrenja prema meše-tarenju, pa se za ovaj glagol kaže da se u prenosnom smislu koristi kao „unošenje zbrke”, ali se precizira da je to najčešće kada se mešetarenje obavlja preko „doušavanja”.

Ne znamo za doušavanje, ali moguće da Milan Beko bar u nečemu zadovoljava stereotipnu srpsku predstavu o velikom novčanom mešetaru, koja se nekad slagala sa likovima cincara, masona, tajnih agenata i ćutljivih odlikaša, ali je u međuvremenu nešto modernizovana. Po najnovijoj verziji te stare predstave, foto robot našeg novčanog mešetara mogao bi u karikaturi da izgleda ovako: cincarsko prezime, a crnogorsko poreklo (rođen u Herceg Novom 1961); školovan za neki zanat koji nema veze sa glavnim zanima-njem (Saobraćajni fakultet u Beogradu); prvi posao u vezi sa pri-kupljanjem, širenjem i preradom informacija, to jest ili „udba” ili „marketing”, a najbolje i jedno i drugo (karijeru počeo u privatnoj promotivnoj firmi Spektra grup u Beogradu, u kojoj je brzo postao direktor marketinga, a kasnije i vlasnik celog preduzeća, u kompa-niji sa poznatom svetskom firmom Ogilvi end Mejdžer); oslonac ne na javne političke stranke, nego na tajne službe i kumovske veze sa visokim zvaničnicima (to ne znamo, ali je neobično da je

211


ačke

sa 36 godina, 1996. godine, odjednom lansiran za „vanstranačkog” saveznog ministra bez portfelja i da je navodno istovremeno bio kum Zorana Đinđića i dobar prijatelj „kuma” Miloševićevih tajnih službi Jovice Stanišića); početak prikupljanja kapitala u trgovini (početkom devedesetih godina osniva trgovačku firmu DiBek); blagovremeni uspon u vrh vlasti i bavljenje nacionalnim poslovima od najvećeg poverenja i tajnosti (kao republički ministar za priva-tizaciju učestvuje u prodaji Telekoma za oko milijardu dolara – i to u najdelikatnijoj fazi, kada treba preuzeti pare i platiti nužne provizije, a glavnicu doneti političkom gazdi); paralelni rad na jav-nim poslovima sa unapređenjem privatnih interesa (preko svoje of šor firme Medtrejd i njenih ovdašnjih filijala postepeno ovladava velikom spoljnotrgovinskom firmom Rapid i njenom reprezenta-tivnom zgradom u centru Beograda); prihvatanje odgovornosti za nepopularne, ali nužne političke operacije centra vlasti (odabran je za funkciju ministra-promotera Miloševićevog zakona o svojinskoj transformaciji, to jest privatizaciji); odlazak u specijalne misije tamo gde je najteže (jula 1998. godine postavljen je za predsednika UO kragujevačke Zastave, kada je postalo belodano da je problem srpskog Detroita nerešiv); brzo napuštanje mesta neuspeha (po-vratak iz Kragujevca iz bombardovanjem razrušene Fabrike auto-mobila na mesto ministra za privredu u vladi SRJ) i priključivanje večito najjačoj stranci u svakom sistemu, stranci novca (posle 5. oktobra 2000).

Oni koji bolje poznaju Milana Beka, celu ovu nategnutu priču interpretiraju nešto drugačije. Naime, oni smatraju da je Milana Beka Miloševiću preporučio Danko Đunić, koji je, mada tadašnji direktor Ekonomskog instituta u Beogradu i predstavnik konsul-tantske kuće Dilojt i Tuš, dobro razumeo šta Milošević traži i da se u onome što sledi Srbiji ništa naročito ne može očekivati od akademski obrazovanih ekonomista. U slučaju Beka, Đunić kao da je znao onu čuvenu definiciju ekonomiste koju je 1976. godine nagradio časopis Nju stejtsmen: „Ekonomist je stanovnik zemlje maglovitih tlapnji; bezopasan akademski sluga čije teorije i zakoni nisu drugo nego dašci vetra nasuprot onoj anarhiji banditizma,

212

Dim

itrije Boarov

pohlepe i korpucije koja vlada u novčanom poslovanju stvarnog sveta”.

Kada su posle 5. oktobra 2000. neki od naših vodećih akademskih ekonomista pokušali da formiraju „ekspertske vlade”, pa su uspeli samo da stvore „ekspertske timove” u vladi, oni su razmišljali da iz samog sastava zatečene Savezne skupštine, valjda kao „eksperta za miloševićevsko vreme” preuzmu i Milana Beka u svoju ekipu – ali su izazvali sablazan kod svojih saboraca opšte političke orijentaci-je, tada prilično osetljivih i na moralnu dimenziju svoje političke pobede nad Miloševićem. U stvari, neki protivnici DOS-a su tvrdili da je ideju promocije Beka posle 5. oktobra, kao „našeg čoveka u Miloševićevim redovima” gurao Vladimir Beba Popović, koji je, po toj priči, preuzeo vlasništvo nad gore spomenutom Spektrom od Milana Beka, od koga je i inače mnogo toga naučio.

Naš junak zbog toga vraća skupštinski mandat koji je zadobio na listi JUL-a, napušta zemlju i smešta se negde između Milana i Azurne obale. No, on će se ovdašnjim demokratskim ekspertima otuda brzo vratiti, a ponegde i pojaviti, ali sa druge strane stola. Naime, ona druga, „novčana koalicija”, izgleda, prihvatila ga je bez ikakvog propitivanja u vreme kada se famozna DOS-ova Komisija za istraživanje zloupotreba u privredi mučila kako da sudski ospori njegovo učešće u vlasništvu nad Rapidom (jer, navodno, privati-zaciju nije platio) i kako da mu naplati porez na ekstraprofit od 1,1 miliona nemačkih maraka. Kao da su za privatizaciju doista potrebne sopstvene pare (a ne znanje i poverenje banaka) i kao da u tržišnom klanju nešto stvarno predstavlja ekstra profit (pre se može tražiti prljav, nego prevelik profit).

U stvari, glavom i bradom Beko se prvo pojavio kao čovek FPP Balkan limitida, odnosno luksemburškog Investicionog fonda Vorldfajn, koji su u igri oko Knjaz Miloša nadigrali Vladu Srbije i posvađali je sa Komisijom za hartije od vrednosti. Kasnije se ispos-tavilo da je Beko i izvršni direktor Investicionog fonda Salford, pa se raširio glas da je upravo on vodio čitavu operaciju privatizacije

213


ačke

srpskog mlekarstva, koje sada posluje pod upravom grupe Dunav hrana. Spomenuti Vorldfajn inače je 2005. godine sa oko 40 milio-na evra bankarske garancije krenuo i u preuzimanje Luke Beograd. Krajem proleća te godine Beko je, navodno, „dovršio” i privatizaciju beogradskog Rapida, otkupljujući preko firme Erma preostalih 48 odsto vlasništva koje je ostalo u „društvenim rukama” (za manje od milion evra, u obveznicama stare devizne štednje).

Beko se sa Miškovićevim imenom prvi put povezuje preko Graneksporta, gde navodno kupuje skromno vlasničko učešće (3 odsto), neposredno na sopstveno ime. Tada i počinje, u leto 2006. godine, nova kampanja prozivanja i jednog i drugog. Naročito posle famoznog sastanka grupe zainteresovanih za uspostavljanje pune privatne kontrole nad trgovačkim lancem C marketa, sa premijerom Vojislavom Koštunicom (19. avgusta), a kome su, navodno, pored tadašnjeg direktora Slobodana Radulovića prisustvovali i Miroslav Mišković i Milan Beko. Naime, tada Vladan Batić, koji za svog trogodišnjeg mandata kao ministar pravosuđa nije učinio ništa za ispitivanje Kiparskog dosijea Srbije, na konferenciji za novinare, najavljuje da će Specijalnom tužilaštvu podneti spisak osumnjiče-nih za krađu državnih para i njihovo odnošenje na Kipar, a da će za „zaštićene svedoke” predložiti Borku Vučić, Miroslava Miškovića i Milana Beka.

Mišković i Beko navodno su krajem prošle godine zajednički preu-zeli i beogradske Večernje novosti. Istina, nije utvrđeno da su aus-trijske kompanije Trimaks i Ardos koje su stekle kontrolni paket u Večernjim novostima „povezana lica”, ali je glavni urednik, Manjo Vukotić, međutim, saopštio da su njegov list zapravo preuzeli srp-ski investitori.

Ceo ovaj pokušaj da se bar postavi osnova i uokviri ram za portret Milana Beka, učinjen je sa osećajem da naša javnost još ne razume da su načela stvaranja kapitala na tržištu, unosne preprodaje, jefti-nog preuzimanja, špekulativnog investiranja, itd, legitimna načela tržišne ekonomije, te da problem zapravo nikad nije kod onih koji

214

Dim

itrije Boarov

su se obogatili držeći se pravila da je sve dozvoljeno što nije za-branjeno – već da je, obično, glavni problem u (samoupravnom) dogovaranju i sporazumevanju tih igrača sa državnim faktorima, trgovačkim sudovima i narodnim poslanicima – na štetu slabijih u utakmici.


Miodrag Kostić – gospodin Pedeset odsto

Pri kraju jednosatne emisije na prvom programu državne televizi-je (RTS), u udarnom večernjem terminu prošlog četvrtka, jedini gost, Miodrag Kostić, vlasnik novosadske kompanije MK Komerc (MK Commerce) i nekrunisani „srpski kralj šećera“ – na pitanje jednog gledaoca: kako se brzo obogatiti, odgovorio je skromno. On je rekao da se bogati već 20 godina i da sve to vreme radi i 10-12 sati dnevno. Pre toga je sve vreme odbacivao tvrdnje Otpora da je njegova kompanija umešana u bilo kakve nezakonite špekulacije u trgovini šećerom sa Evropskom unijom, koje su eventualno izazva-le poznatu suspenziju beneficija pri izvozu na to tržište.

Pošto Miodrag Kostić ovom prilikom nije precizno odgovorio na pitanje kako se obogatio, ovde ćemo pokušati da skiciramo jednu brzometnu analizu veličine i brzine njegovog bogaćenja, koristeći se samo podacima koje je sam ponudio javnosti. Uzmimo, na primer, Kostićevu izjavu novosadskom Dnevniku (29. juna ove godine), kada je rekao da „po zapadnim kriterijumima, da je MK u Evropi ili SAD, vrednost kompanije iznosi oko milijardu dolara“, a „kod nas, realno vredi oko 150 miliona dolara“.

Prvo treba primetiti da je ova izjava prilično neprecizna, pošto je i data onako usput, u jednom gotovo neobaveznom razgovo-ru za rubriku Klinč. U tom smislu je i ova analiza hipotetična i neobavezna i pravi se uz određene uslovne pretpostavke. Naime,

215


ačke

pretpostavićemo da se Kostić gornjom procenom od „oko mili-jardu dolara“ poslužio kao svaki naš domaćin koji voli da se po-malo preterano pohvali svojim imetkom, to jest svojim uspehom – pa ćemo „američko-evropsku vrednost“ izbaciti iz ove analize (uzgred, Kostić je verovatno u ovu vrednost ukalkulisao vrednost šećerana u SAD i EU, pa svoje tri šećerane, koje je kupio po 3 evra, verovatno nije u tom kalkulusu cenio po toj ceni). Zatim, pret-postavićemo da Kostić, kao diplomirani ekonomista, refleksno zna da tačno odvagne akutnu tržišnu (prinosnu) vrednost jedne kompanije, koja se danas pretežno bavi šećerom, kada o njoj u domaćim medijima iz nekog razloga ima preko 600 negativno konotiranih napisa i kada je na snazi gore spomenuta suspenzija beneficiranog izvoza u EU – refleksno, pošto njene akcije nisu na berzi.

Zatim, poći ćemo od pretpostavke da Kostić, takođe, zna da vred-nost jedne kompanije uključuje, na negativnoj strani, i njene dugo-ve – pa ćemo zapravo njegovu izjavu shvatiti kao da je rekao da je kapital MK Komerca danas 150 miliona dolara, to jest, taj kapital ćemo tretirati kao neto imovinu. Ukoliko je Kostić zaboravio ko-liko je njegov MK Komerc dužan domaćim i eventualno stranim bankama, pa taj iznos nije „odbio“ od cene, onda on pravi onu istu grešku koju čine njegovi kritičari koji ga optužuju da je vojvođan-ske šećerane kupio za tepsiju ribe.

Pošto ne raspolažemo tačnim podatkom sa koliko je kapitala star-tovao sam MK Komerc (formalno je to bilo verovatno oko 5000 do-lara), već se samo prisećamo jedne njegove stare izjave, da je 1983. godine u privatnom biznisu startovao sa novcem koji je stekao prodajom svog dvosobnog stana u Vrbasu – moramo uprostiti naš pristup, pa poći od (sigurno netačne, ali indikativne) hipoteze da je on u posao ušao sa oko 20.000 dolara (koliko je možda dobio za spomenuti stan). Dakle, uz svu silu ograda i ne uzimajući u obzir Kostićevu ne malu današnju ličnu imovinu (koju on, valjda, nije uračunao u vrednost MK Komerca) uspostavićemo krajnje uproš-ćeno dve vrednosne tačke: 20.000 i 150.000.000 miliona dolara.

216

Dim

itrije Boarov

Dakle, postavljamo hipotezu da je za 20 godina Kostić svoj kapital uvećao sa 20.000 na 150.000.000 miliona dolara.

Kad pođemo od tih cifara, koristeći „novinarsku matematiku“, dolazimo prvo do prosečne godišnje stope rasta Kostićevog kapi-tala u MK Komercu od preko 50 odsto, tačnije – 54 odsto. Svaka čast! Ako odbacimo ekstremne brzine bogaćenja kakve su krasile braću Daltone i sličnu bratiju, Kostićev uspeh je zavidan i u među-narodnim i u istorijskim koordinatama, jer, kako on sam kaže u spomenutom intervjuu, nije se nikad bavio „alkoholom, naftom, drogom, oružjem, cigaretama... ničim što je akcizna roba“. Pošto u nastavku citirane rečenice eksplicitno kaže da je „sve što je zaradio, zaradio na trgovini poljoprivrednim proizvodima“, odbacujemo i slučajeve Rotšilda (nafta i banke, dakle rudna renta na prirodna bogatstva i zelenašenje) ili Gejtsa (jedna vrsta tehnološke rente). Kostić uostalom, sam kaže, kako smo gore citirali, da je stopu rasta kapitala ostvario na poljoprivrednim proizvodima, dakle klasičnoj robi čija cena na svetskom tržištu (pa, moglo bi se reći i na do-maćem) u poslednjih dvadeset godina praktično nije rasla, nego je uglavnom padala. Jednostavno, nije Kostić trgovao „informatičkom revolucijom“ i nije se mešao u robu s kojom radi naša mafija, dok je očigledno da nije bio ni neki važan akter novčanih tržišta, a zasad nije poznat ni kao virtuoz u operacijama sa vrednosnim papirima (iako je odigrao nekoliko atraktivnih privatizacionih operacija). Pa kako je onda tokom dve decenije ostvario prosečnu godišnju stopu rasta kapitala od 54 odsto?

Pitanje je intrigantno tim više što se Kostić u više navrata žalio zbog objeda da je „blizak vlastima“, te da je svoje bogatstvo ste-kao rentirajući svoja politička poznanstva (takve biznismene je dr Danko Cvijetičanin nazvao „blizmismenima“). On je čak nekoliko puta ustvrdio da bi naša država trebalo da podrži uspešne srpske biznismene, umesto što dozvoljava da ih javnost „valja po blatu“ – što bi moglo da znači da Kostić nije zadovoljan svojom pozicijom prema državi i onim političarima koje je ranije zadužio, a koji sada presudno utiču na formiranje javnog mnjenja.

217


ačke

Miodrag Kostić je, na prvi pogled, svoj kapital doista stekao „upr-kos“ tome što se opozicionim strankama Miloševićevom režimu približavao praktično još od 1993. godine, kada je bio među osni-vačima Građanske stranke Vojvodine (koja je bila kratkog veka, trajala je tek dva-tri meseca), a koja nije uspela da ostvari nikakav uspeh na izborima, mada su njeni kandidati bili na listama tadaš-nje Mićunovićeve DS, dakle u koaliciji čiju su kampanju morali da podrže znatnim dotacijama. Polovinom devedesetih godina, međutim, bio je bolje sreće, jer se zbližio sa sada već Đinđićevom Demokratskom strankom i sa Nenadom Čankom, liderom Lige socijaldemokrata Vojvodine (pa je između 1996. i 2000. godine čak bio i direktor DS, postao Čankov venčani kum, a da pašenoga Opačića i njegovu „zemunsku struju“ ovde ne mešamo). Ta bliskost omogućila mu je da u gradskoj vlasti u Novom Sadu dobije sigurnu bazu.

Pošto se približio opozicionim strankama pod Miloševićem, doista je teško objasniti kako je MK Komerc, ipak, i u to vreme dobijao spoljnotrgovinske dozvole za šećer, dakle robu koja je (suprotno činjenici da je Srbija imala 15 šećerana) stalno nedostajala u našim prodavnicama – gotovo čitavu deceniju? Ta neobjašnjiva okolnost da smo tokom Miloševićevog režima gotovo stalno bili u redovima za kilu šećera, sigurno je povoljno uticala na Kostićeve poslove, ali ostaje misterija kako je on u tim poslovima opstao, pored sve sile sličnih biznismena koji su bili nahrupili u stranku predsednikove supruge.

Istina, Kostić se u Novom Sadu, devedesetih, nije krio kada je ru-čavao i sa Jovicom Stanišićem, šefom Miloševićeve tajne policije i Miloradom Vučelićem, ideologom Miloševićevog propagandno-za-bavnog aparata, dok se istovremeno nije krio ni kada je večeravao sa Zoranom Đinđićem ili Nenadom Čankom. Vojvođanski reformis-ti, koji sada preko Kostićevih leđa ratuju sa Čankovom strankom, čak iznose hipotezu da je on sve vreme bio i drugar sa nekadašnjim srpskim premijerom Radovanom Božovićem i idu čak dotle da tvrde da je Kostiću „softver“ stalno obezbeđivao upravo dr Božović, koji

218

Dim

itrije Boarov

je, dakako, bio pri vrhu (ekonomske) vlasti u Miloševićevo doba i koji je bio mnogo bolji student ekonomije od Kostića. Povodom ovih poznanstava sa obe političke strane u Srbiji postavlja se pitanje nije li junak ove priče u stvari bio jedan od onih ljudi, kakvi postoje u svim državama i u svim političkim prilikama, preko koga su išli uobičajeni kontakti između pozicije i opozicije (takvi kontakti pos-toje i u najgorim režimima, jer jednostavno – akteri su prinuđeni da nekako pregovaraju, čak i kada su u stalnom ratu)?

No, čak i ako bi ova neverovatna hipoteza bila tačna – ta okolnost, sama po sebi, ipak ne bi mogla potpuno da objasni briljantni poslovni uspeh Miodraga Kostića. Na jednoj strani, treba uočiti činjenicu da je Kostić Dnevniku upadljivo naglasio da je još 1996. godine imao promet od 108 miliona maraka, dakle još pre nego što se zbližio sa Đinđićem, što bi uz normalnu profitnu stopu od oko 10 odsto moglo da znači da je te godine imao čistu zaradu od oko 5 miliona dolara. Na drugoj strani, treba imati u vidu da je u ne-kim razdobljima doista bio šikaniran, pa mu je na početku NATO bombardovanja čak uzapćena sva roba sa zaliha u Novom Sadu (nadamo se da je posle 5. oktobra za tu štetu dobio kompenzaciju). Ipak, sve je to, i pri kraju Miloševićeve vladavine, bilo još dosta daleko od imovine od 150 miliona dolara, koju danas spominje.

U trgovini sa šećerom tokom DOS-ove demokratske vlasti, prema podacima koji su dostavljeni Vladi Srbije do kraja juna, ne može mu se dokazati da je zaradio pare koje bi bile presudne za dosti-zanje 150 miliona dolara kapitala. Prema tom izvoru, tokom 2001, 2002. i 2003. godine, MK Komerc je uvezao ukupno 59.727 tona rafinisanog šećera (u čemu 10.384 tona šećera od trske), a izvezao 47.485 tona šećera (sve od repe). Fakturna vrednost uvezenih ko-ličina ukupno je iznosila 28,6 miliona dolara, ali Kostić tvrdi da je nakon distribucije tog šećera na domaćem tržištu, na tom uvozu zarađivao samo oko 50 evra po toni, što bi moglo da znači da je na tim poslovima ukupno zaradio blizu 3 miliona evra ili nešto više od 3 miliona američkih dolara.

219


ačke

U istom razdoblju, MK Komerc je (prema podacima dostavljenim Vladi) izvezao 47.485 tona šećera (pri čemu čak 32.955 ove godine, što upućuje na zaključak da je u šećeranama koje je jeftino kupio, pored dugova i previše radne snage, ipak zatekao i neke zalihe). Pošto ne znamo po kojoj je ceni kupovao ovaj šećer (ili, koliko će ga na kraju izaći onaj šećer koji je pronašao kod otkupljenih šeće-rana), u proceni zarade koju je ostvario ovim izvozom moramo se osloniti na procene. Recimo da ga je izvezeni šećer ovde koštao oko 500 dolara za tonu, a da je uspevao da na tržištu EU ostvari 700 dolara za tonu – ispada da je na ovim poslovima trenutno (ne znači dugoročno) zaradio tokom tri godine još oko 9,5 miliona dolara.

Dakle, po ovoj amaterskoj računici, na trgovini šećerom Miodrag Kostić je u poslednje tri godine navodno zaradio (izvozom i uvo-zom) oko 12,5 miliona dolara ili prosečno oko 4,5 miliona godiš-nje. Eto još jednog razloga da posumnjamo da je Kostić „sve što je zaradio, zaradio od trgovine poljoprivrednim proizvodima“, mada ne treba podceniti ni njegove transakcije sa žitaricama, brašnom i drugim prehrambenim artiklima. Jer, čak i da je svih tih 20 godina zarađivao u proseku oko 5 miliona dolara godišnje – stigli bi smo samo do 100 miliona dolara kapitala.

Gde je sigurno greška u ovoj improvizovanoj računaljki. Prvo je mo-guće da je Kostić startovao sa mnogo više svog, a naročito tuđeg nov-ca, i da je stalno uspevao da dobija povoljne kredite i garancije (a za to, pored mogućnosti za dobijanje uvozno-izvoznih dozvola, najviše služe političke veze u našim uslovima). Zatim, treba imati u vidu da je stalna inflacija proteklih 20 godina, koja je kulminirala hiperin-flacijom 1993. godine, sigurno stalno devalvirala Kostićeve obaveze prema bankama i drugim kreditorima – te da je on, za razliku od svih nas ostalih, stalno dobijao na inflaciji, pa je logično što se učlanio u Udruženje koje nije bilo zadovoljno Dinkićevim fiksnim deviznim kursom. I na kraju, mada je to trebalo da kažemo na početku, vero-vatno je i najniža vrednost MK Komerca, s kojom se pohvalio njegov vlasnik, a koju smo ovde uzeli u račun – ipak malo preterana, mada je činjenica da je Miodrag Kostić bogat čovek – nesporna.

220

Dim

itrije Boarov

Kako danas stvari stoje, za to nesporno bogatstvo, po prirodi stvari (u svim zemljama na svetu), on će biti kažnjen društvom uvek nesigurnih političara, gomilom telohranitelja, novom mladom že-nom, ali i stalnim javnim ogovaranjima, pa je smešno, čak gotovo sumnjivo – što mu sve to toliko smeta.

Vreme, 7. avgust 2003.

Milton Fridman (1912 - 2006) – gvozdeni lekar inflacije

Američki nobelovac, ekonomista Milton Fridman, umro je u Njujorku 20. novembra, u 94. godini. Na vest o Fridmanovoj smrti, američki predsednik Džordž Buš rekao je da su SAD izgubile jednog od najvećih građana. “Milton Fridman bio je revolucionarni mislilac i izvanredni ekonomista, čiji je rad pomogao da napreduju ljudsko dostojanstvo i ljudske slobode”, izjavio je američki predsednik.

Bušova formulacija o “revolucionarnom misliocu” je prilično kontroverzna, mada sadrži zrno istine. Naime, Fridman je tokom dugog života češće kvalifikovan kao “liberalni konzervativac” ili “neoliberal”, a ne kao “revolucionar”. Ipak, u njegovoj monetaris-tičkoj pobuni, na Čikaškom univerzitetu (gde je predavao između 1946. i 1983), protiv duge vladavine kenzijanizma, od Velike krize 1929. godine do kraja Kenedijeve ere i sedamdesetih godina 20. veka, doista je bilo nečeg (kontra)revolucionarnog. Ta pobuna je bila temeljna. On će, na primer, u svom životnom delu Monetarna istorija SAD 1867-1960 (koje je napisao u saradnji sa Anom Švarc), reći: “Kenzijanska ortodoksija, koja je dominirala ekonomijom tridesetih godina, pogrešna je. Nije samo malo, nego potpuno, iz temelja pogrešna”. U stvari, on je bio radikalno protiv kenzijanske ideje da je obaveza države i njene vlade da upravlja ekonomijom, zbog slabosti privatnog preduzetništva i cikličnih kriza – te da u tom

221


ačke

smislu barata sa budžetskim prioritetima (deficitima). Rezultati državnih intervencija su efemerni, smatra Fridman, a destabilizaci-ja, to jest inflacija je posledica vladine voluntarne kontrole ponude novca.

U tom smislu, najčuvenija Fridmanova rečenica je: “Inflacija je uvek i na svakom mestu monetarni fenomen”. On je smatrao da su i Veliku (deflacionu) krizu 1929. izazvali neadekvatni potezi Federalnih rezervi (američke monetarne vlasti), a da su one isto tako odgovorne i za inflaciju (zbog koje je Nikson bio prinuđen da otkači dolar od bretonvudskih institucija i prepusti ga plivanju na svetskim finansijskim berzama). Fridman kaže da se Federalne re-zerve neodgovorno kreću čas napred čas natrag, puštajući u opticaj previše novca i izazivajući inflaciju, a zatim iznenada smanjujući opticaj novca, što guši ekonomiju i uzrokuje recesiju”. Zbog toga je Fridman izgradio novu kvantnu teoriju novca, koja je (prema Kosti Josifidisu) zasnovana na tezi da promene nominalne ponude novca uzrokuju ekvivalentne promene nivoa cena, ali ne utiču na output i zaposlenost.

Kada je “mali ćelavi profesor, zlobna lica i zajedljiva jezika” (kako ga opisuje Viljem Grejder), savladao primedbe da je “beznadežno zastareo” (zalažući se za slobodno tržište Adama Smita) i da je “čovek koji sabljom napada bojni brod” (što mu je spočitnuo Pol Samjuelson) i kada se na početku dvomandatne vladavine Ronalda Regana nametnuo kao vodeći državni savetnik – njegovi monetaris-tički recepti postali su srž neoliberalne filozofije vodećih zemalja sveta (tačerizam, reganizam). O opsednutosti Fridmana poveza-nošću ekonomije i slobode mogli su se uveriti i naši čitaoci kada je (Novi Sad, 1996) objavljena i njegova knjiga (koju je napisao sa suprugom Rouz) Sloboda izbora, lični stav.

I kasnije, kada se smatra da je Fridman, polovinom osamdesetih, doživeo poraz, i kada je čuveni američki guverner Pol Voker, u znatnoj meri napustio njegove ideje i politiku, koju je i sam sprovo-dio sa punom bezobzirnošću, neke od njegovih temeljnih postavki

222

Dim

itrije Boarov

nastavile su da žive kao aksiomi savremene ekonomske politike. Svi potonji čudotvorni krotitelji inflacije, Saks, Braun – sve do našeg deda Avrama – držali su se njegovog osnovnog saveta: kada imate veliku inflaciju, zaključajte centralnu banku, a devizni kurs prepustite tržištu.

Glavnu kontroverzu Fridmanove ekonomske filozofije čini se da je najbolje opisao Henri Voliš, koji je rekao da za monetariste nisu bitni ni investicioni bumovi, ni navala na kupovinu kuća, ni naftni šokovi, samo treba osigurati ravnomerni i predvidiv rast novca, “jer će tržište svakog naučiti kako da se tome prilagodi – oni koji imaju pravo, napredovaće, oni koji greše biće kažnjeni”. Na to Voliš kaže: “Ako prihvatite to, na kraju će vam ostati samo oni koji su pametni i uspešni, a svi ostali bit će upropašteni!”


Miodrag Savićević – menadžer iz socijalizma

Malo je reći da je prošlonedeljno hapšenje doskorašnjeg ruko-vodećeg tima najčuvenije srpske spoljnotrgovinske i turističke kompanije, beogradskog Genexa, na čelu sa njenim nekadašnjim, u dva navrata, dugogodišnjim glavnim menadžerom Miodragom Savićevićem, zbog sumnje na krupne zloupotrebe položaja, izazvalo pravi šok u ovdašnjoj javnosti (obično slabo upućenoj u finansijske operacije srpske privredne i političke elite). Tim pre što je ta vest zapravo istovremeno i objava konačne sahrane i privatizacije sada oronule državne firme, a nekada najčuvenije srpske kompanije u vreme socijalističke Jugoslavije, koja je bila ponos i dika srpskog preduzetništva, jer je sama imala godišnji promet od oko 6 milijardi dolara (što je oko nivoa današnjeg celog srpskog izvoza).

Legendarni Miki Savićević i njegovi saradnici, kao što je već pozna-to, privedeni su 3. oktobra na policijsku istragu pod sumnjom da su

223


ačke

tokom 2004. godine protivzakonito i navodno budzašto, bez tendera prodali (odnosno iznajmili na 99 godina) najatraktivniji plac u imovi-ni Genexa na Novom Beogradu od 1,2 hektara (onaj između Hajata, Delte i Kontinentala) i tako oštetili državni budžet, to jest društvenu imovinu firme za 20 miliona evra (tome je pridodato još nekoliko drugih sumnji). Naime, kako stoji u policijskoj prijavi, oni su taj plac tokom 2004. godine, slobodnom pogodbom ustupili konzorcijumu Neimar - V, Kemoimpeks i Irva investicije (koje po nekim papirima personalizuju Boro Vuković, Đorđe Nicović i Siniša Nikolić, nekada-šnji šef beogradske Direkcije za građevinsko zemljište) u zamenu za samo 1000 kvadratnih metara poslovnog prostora, a taj konzorcijum sada na njemu gradi 25.000 kvadrata, što znači da su za svoj plac dobili manje od 4 odsto vrednosti buduće građevine – dok se na tržištu uobičajeno dobija i mnogo više od 20 odsto. Kasnije su, posle smene Savićevića krajem 2005. godine, čak i tih 1000 kvadrata pro-dati istom konzorcijumu za 1,7 miliona evra, a smatra se da oni već vrede 2,5 miliona evra (za ovu transakciju se posebno tereti Vladimir Gajić, Savićevićev naslednik na mestu generalnog direktora Genexa). Ovom kratkom podsećanju na poslednje senzacionalno hapšenje u Beogradu dodajmo ovde da je Miodrag Savićević sutradan (4. okto-bra) prebačen u Vojnomedicinsku akademiju zbog srčanih tegoba, a lekari kažu da je njegovo stanje stabilno.

Ne ulazeći zasad dublje u okolnosti ovog slučaja, valja odmah primetiti nekoliko upadljivih pitanja koja se odmah postavljaju. Pre svega se nameće utisak da se sa odlukom o hapšenju ruko-vodećeg tima Genexa otezalo gotovo tri godine, jer je nemoguće pretpostaviti da o gore spomenutoj krupnoj poslovnoj operaciji nije pravovremeno bila obaveštena gotovo cela Vlada Srbije, a i vođstva glavnih političkih stranaka. Ova okolnost otvorila je niz špekulacija na temu: „zašto baš sada“ i „u čijem interesu“? To jest, hapšenje je odmah smešteno u kontekst procesa uspostavljanja novog odnosa snaga u političkoj eliti Srbije, posle januarskih izbora, a uoči pis-menog sporazuma (od 6. oktobra) o raspodeli funkcija u javnim i državnim preduzećima, pošto su Savićević i njegovi osumnjičeni saradnici vodili Genex pod patronatom oslabelog Draškovićevog

224

Dim

itrije Boarov

SPO-a. Tome se dodaju priče da novi ministar za privredu Mlađan Dinkić sada čisti prostor za ubrzanu rasprodaju ogromne Genexove imovine (koja se trenutno ceni na samo 200 miliona evra), a tome se priključuju i interesi, sada već „dežurnog krivca“ za sve velike finansijske transakcije u Srbiji, Miroslava Miškovića (koji je ranije već jeftino pazario plac za Deltu na istoj lokaciji).

Aktuelnim „političkim analizama“ procesuiranja ovog finansijskog slučaja treba dodati i sumorno pitanje kako to da se ugled jednog toli-ko čuvenog i iskusnog menadžera, kakav je bio je Miodrag Savićević, potapa u pepeo jedne oronule državne kompanije, kakva je danas Genexova kuća, baš na blatu jednog građevinskog placa? Savićević je bar video sveta i bio u poziciji (on je još formalno i predsednik Upravnog odbora kragujevačke Zastave) da vidi da u modernoj eko-nomiji postoje mnogobrojni sofisticirani, gotovo neuhvatljivi, metodi za obavljanje svrsishodnih finansijskih poduhvata za koje se proceni da nije zgodno da se izvode pred licem naroda – pa deluje čudno da mu je greh pronađen baš na jednom prostom poslu sa nekretninama usred Beograda (iza koga uvek ostaje mnogo katastarskih papira).

U stvari, ovaj slučaj nam daje povod da se vratimo na tipičnu sto-riju o „usponu i padu“ jednog velikog preduzetnika i jedne velike kompanije, kako bi možda došli do nekih zaključaka o uzrocima Savićevićevih neuspeha poslednjih godina i konačnom krahu mita o Genexu, kao nekadašnjoj „udarnoj pesnici“ srpske ekonomije – kompaniji koja je, sasvim u duhu ovde popularnog organicističkog shvatanja nacije i države, toliko dobro harmonizovala moć i novac (kao „udbaško“ preduzeće i najveći „zelenaš“ SFRJ) – da se probila u svetinje srpskog nacionalnog marketinga, to jest stala u red Crkve i Akademije, Zvezde i Politike.

Dakle, hajde ukratko da pokušamo da ispitamo kako se nekada proslavio Miodrag Savićević (rođeni Beograđanin) i kako je danas, sa 72 godine života, dopao zatvora, mada je zajedno sa uhapšenim Gajićem, i član Krunskog saveta, i član kluba Privrednik iz famozne Šekspirove ulice (ima li jačih leđa)?

225


ačke

Prvo treba reći da je današnji Genex osnovan kao Generalexport daleke 1952. godine, kada je 19 radnika malog uvozno-izvoznog preduzeća (prozaičnijeg naslova) Morava prekomandovano u firmu za kojom se potreba otvorila kada je Titova Jugoslavija, pla-šeći se Staljinovog pritiska, počela da razvija odnose sa Zapadom. Pošto su poslovi ove firme pretpostavljali odlazak na rad na svet-liju stranu „gvozdene zavese“ i prihode od kojih se može živeti u bogatim gradovima, kadrovsku politiku u ovoj firmi monopo-lizovali su poverljivi pripadanici Uprave za državnu bezbednost, a oni građanski trgovci koji su znali posao i strane jezike, pa su bili neophodni, slati su u inostranstvo bez porodica, kako se ne bi odmetnuli (pošto neki nisu odoleli, razbijene su neke porodice). Prvi veliki direktor Genexa brzo je postao Vlada Višnjić, čovek sa partizanskom biografijom i samopouzdanjem (drugar čuvenog Slobodana Penezića-Krcuna), a i sa čvrstom rukom i dobrim nju-hom za poslove.

Višnjić je prilično brzo raširio spoljnotrgovinsku (a delom i oba-veštajnu) mrežu na 60 punktova u svetu i otkrio da se i u trgovini sa Sovjetskim savezom mogu postići veliki profiti putem trampe i reeksporta robe zapadnih kompanija, koje za takve poslove sa Moskvom nisu imale javnu podršku u domicilnim državama, a imale su je u poslovanju sa Beogradom. Imajući jaku političku podršku u srcu centralizovane komunističke države, Višnjić je pr-vih godina gotovo monopolizovao uvoz nafte i sirovina iz SSSR-a i izvoz naše lake industrije i poljoprivrede (koji je obilato finansirala Narodna banka SFRJ). Pri tome je Genex dobro iskoristio tadašnje mogućnosti delimične prodaje deviza i za svoj račun, pa je preko „šticovanja“ deviza, a i putem kreditiranja industrije, multipliko-vao svoje spoljne prilive na domaćem jugoslovenskom tržištu. Uočivši da se naše cipele i tekstil u Moskvi mogu povoljno menjati i za putničke avione, on je uskoro oformio i flotu Aviogenexa, pa je nastavljajući tim kursom ova firma postala i velika turistička kuća koja je izgradila i značajne hotelske kapacitete u Beogradu (Interkontinental) i na Kopaoniku (Sunčani vrhovi).

226

Dim

itrije Boarov

Zanimljivo je pri tome primetiti da se sam Višnjić plašio leta avi-onom, pa nikako nije koristio privilegiju da, obilazeći Genexove punktove u svetu, živi na visokoj nozi i vidi ceo svet. Ovde je najvi-še vremena provodio u lovu, brinući kako da izgradi fudbalski sta-dion omiljenoj Zvezdi. I izgradio ga je Genexovim novcem, mada je sam Tito gunđao zbog podizanja novog igrališta na nekoliko koraka od već postojećeg stadiona JNA. Višnjić, međutim, kao sta-ri „udbaš“ nije dugo mogao ostati na čelu Genexa posle famoznog Brionskog plenuma i političke kampanje za decentralizaciju koja je početkom sedamdesetih godina prošloga veka krenula iz drugih jugoslovenskih centara. Genexov uspeh je, naime, iskorišćen za borbu protiv „otuđenih centara finansijske moći – beogradskih banaka i reeksportera“ (Genexa i Inexa), koja se kasnije, širom SFRJ produbila u borbu protiv „tehnomenadžerske birokratizacije i liberalizma“ širom zemlje. Višnjić je 1973. prinuđen na ostavku, pa se otvorio prostor za Miodraga Savićevića, koji je predhodno osam godina radio u državnom aparatu, a u Genex se vratio 1970. godine.

Dakle, istine radi, treba primetiti da je Savićević na čelo Genexa došao kada je on već bio privredni gigant, a na vodeće mesto je, naravno, postavljen uz podršku politike (a sigurno i uz saglasnost Službi; tako je uvek bilo u profitabilnim spoljnim poslovima). Neki kažu da je tu presudno bilo to što je prethodno bio šef kabineta Miloša Minića, koji je bio na pobedničkoj strani u Titovom obra-čunu sa srpskim liberalima, dok drugi tvrde da je zapao za oko Kiri Gligorovu, tada jakom zagovorniku privrednih reformi. Za našu priču je važnije od tih špekulacija – da je uspeo da nastavi put uspeha Genexa i posle slanja Višnjića u penziju.

Miki Savićević je, a to je njegova najveća zasluga, vodeću pozi-ciju Genexa u jugoslovenskoj spoljnoj trgovini uspeo da zadrži uprokos „decentralizaciji“ spoljne trgovine krajem sedamdesetih godina, kada su u Hrvatskoj deo njegovih poslova preuzele Astra i Brodokomerc, u Sloveniji Emona, u Vojvodini Agrovojvodina, a i u Beogradu je dobio druge jake konkurente (Inex, kasnije Progres,

227


ačke

itd). Savićević je u svoj tim tada okupio niz sposobnih ljudi, od kojih će neki postati vodeći srpski biznismeni poznati i dan danas (Pavke Pavlović, Zoran Drakulić i drugi). On je izgradio neboder koji se sada zove Zapadna kapija Beograda i sa čijeg se krova, za starih vedrih dana videlo dole, ne samo do Zagreba i Ljubljane nego i mnogo dalje i visočije. Njegovi ambiciozni poduhvati kul-minirali su projektom Yugo Amerika, kada je u nekoliko godina u SAD prodato oko 150.000 šumadijskih automobila (ali se mora primetiti da je ova operacija brzo postala preskupa, a ostavila je i ogromne dugove koji su dobrim poznavaocima mogli ukazati na signale buduće stagnacije i prezaduženosti Genexa).

Savićević je, dakle, 1989. godine dogurao Genex do toga da je držao preko 10 odsto cele jugoslovenske spoljne trgovine i blizu 30 odsto srpskog izvoza i uvoza. U firmi je oko 6000 zaposlenih dobijalo za tadašnje prilike basnoslovne plate, komfor poslovanja bio je svetski – rečju, Genex je bio „država u državi“, kako su ga opisivali novinari. Međutim, gotovo istovremeno, a možda i međuuslovlje-no, krajem osamdesetih godina 20. veka u Srbiji je na vlast došao Slobodan Milošević sa svojom politikom „nacionalnog dostojanstva i švedskog standarda za sve“. Počeo je raspad SSSR-a i SFRJ-e, pa su već 1989. uvedene evropske sankcije prema Srbiji (svetske će doći kroz dve godine). To su osnovna četiri apokaliptička razloga za do-lazeću propast Genexa (najverovatnije i povezana). Jednostavno, u tren oka su izgubljeni ruski poslovi i turistički promet, a unutrašnje tržište se drastično suzilo. Otkazano je stotinak unosnih ugovora o zastupanju stranih firmi na domaćem tržištu, pogotovu kada je Miloševićev prijatelj Zečević nametnuo srpskoj pošti francuski Alkatel za dugoročnog partnera, dok je Savićevićeva firma zastupa-la nemački Simens. Uz to, Milošević je počeo da sakuplja sav živi srpski kapital pod svoju ruku „narodnim zajmom za preporod“. I tu je Genex izazvao sumnju, jer, mada je okupljao bogate zaposlene, a i kao preduzeće bio s mnogo novca, Savićević u njemu nije uspeo (i nije hteo?) da obezbedi „upis“ više od polovine „dobrovoljnog“ zajma koji je bio razrezan ovoj firmi.

228

Dim

itrije Boarov

Zanimljivo je primetiti da posle Osme sednice (1987) Milošević nije žurio da skloni Savićevića sa najvažnijeg mesta srpske pri-vrede (onoliko koliko je žurio da se dočepa medija, na primer), mada je prirodno pretpostaviti da ga je morao smatrati čovekom iz Stambolićevog kruga. To oklevanje možda je navelo Savićevića da pomisli da bi mogao da opstane na položaju. U tom pravcu je preko dugog intervjua beogradskom NIN-u podržao bojkot slovenačke robe u Srbiji i poslao nekoliko poruka lojalnosti novom srpskom vođi. No, onda mu je Radoš Smiljković, tadašnji šef gradskog komi-teta u Beogradu, doneo „svilen gajtan“, pa je posle tog razgovora, navodno zbog šoka i srčanih smetnji odmah prebačen u bolnicu – odakle je 1990. i poslao svoju ostavku.

Na njegovo mesto bio je postavljen Andrija Dozet koji će uskoro, na sastanku sa Genexovim predstavnicima u inostranstvu, koji je odr-žan na brodu za razgledanje Lenjingrada (!?) praktično „raspustiti“ Genex. Pošto tim ljudima ništa nije mogao da garantuje i obezbedi, praktično ih je uputio da dotadašnje poslove u ime Genexa, počnu da rade u svoje ime. Oni su razumeli poruku i listom su promenili table na svojim kancelarijama, pa je rođena velika grupa naših pri-vatnih spoljnotrgovinskih firmi u inostranstvu. Neki od tih ljudi su kasnije uspeli u poslu. Sam Genex počeo je nezadrživo da propada. Posle Dozeta koji nije radio na njegovom spasavanju gotovo ništa, jedino je nešto pokušao dr Radoman Božović, koji je za direktora posrnule firme došao deset dana nakon početka bombardovanja. Božovićeva ideja je bila jednostavna: ogromne dugove Genexa skoncentrisati u ljušturu starog preduzeća sa desetak zaposlenih, a ostalih 1.600 radnika i nešto zdraviji hotelski deo firme i svu imovinu firme odvojiti u novo preduzeće Internešenel GC (Tu ideju će kasnije braniti i institucionalno dovršiti sam Savićević). Zamrzavanje dugova i odmrzavanje poslova doneli su, navodno priliv od 50 miliona nemačkih maraka.

Ako se vratimo Savićeviću, videćemo da je, kada se zalečio, osnovao privatne firme u Švajcarskoj i Rusiji, ali o poslovanju tih preduzeća ne znamo gotovo ništa. Neki poznavaoci evropskih trgovačkih pri-

229


ačke

lika čak tvrde da se Miki Savićević u Švajcarskoj morao brzo uveriti kakva je razlika između trgovanja po svetu sa podrškom države i politike iza sebe, u jednoj gigantskoj kompaniji koja je dobro uho-dana, i poslovanja na „tvrdom tržištu“, sa ograničenim resursima i malobrojnom kadrovskom ekipom, a bez unosnih „državnih poslova“.

Možda je i to jedan od razloga što nije napustio srpsku političku sce-nu. Prvo se pridružio reformskim snagama Ante Markovića, zatim DEPOS-u, a kasnije je bio ključni finansijer Batićeve DHSS stranke, sa čije liste je i postao savezni poslanik nakon izbora 2000.

Veliki povratak na čelo Genexa, koji je Savićeviću obezbedilo prethodno opoziciono angažovanje, može se analizirati na razne načine, ali se može pretpostaviti da je stari menadžer shvatio da se stara slava i veličina u veletrgovini ne može povratiti, ali je, možda, računao da će obnoviti bar turističku liniju i vratiti sjaj hotelima. (Nije uspelo, jer Geneks ipak nije feniks, mada je iz njegovog pepela uzletelo mnogo visokoletačica). Neki opet smatraju da je bio dobro upućen da se od imovine (nekretnina) Genexa može još dugo dobro živeti, ako se ne žuri sa „konačnim rešenjem“. Ta hipo-teza oslanja se na Savićevo nervozno suzbijanje svih dosadašnjih projekata privatizacije Genexa.


230

Dim

itrije Boarov

Filip Cepter – traktorijanum prodavca lonaca

Posle prilično duge pauze poznati biznismen Filip Cepter se, početkom protekle nedelje, ponovo našao na prvim stranicama srpskih novina. Naravno, ne kao zaludni kandidat na izborima za predsednika Srbije, mada je i takvu kandidaturu nekada najav-ljivao, nego kao najjači potencijalni kupac beogradske Industrije motora i traktora (IMT). Na tenderu za kupovinu 94,5 odsto kapi-tala ove odavno posrnule firme, konzorcijum Cepterove švajcarske kompanije Houm, art end servisis i slovenačkog proizvođača poljo-privredne mehanizacije Strojna industrija, ponudio je 121,1 milion evra za cenu kapitala preduzeća i 10,27 miliona evra za investicije u narednih pet godina. Drugoplasirani ponuđač, takođe zanimljivi srpski biznismen Goran Novaković (nekadašnji ministar energe-tike) sa svojim fondom Meridijan, zaostao je u ovoj trci za desetak miliona evra.

U suštini, na ovom tenderu takmaci se nisu borili za sada već slabašnu fabriku sa oko 1.100 zaposlenih i godišnjom proizvod-njom od samo 500 traktora, koja je duže od decenije u gubicima i pod finansijskom blokadom, pa je i prošlu godinu završila sa minu-som od preko 25 miliona evra, nego su najviše konkurisali za (po-tencijalni) građevinski prostor od oko 35 hektara, na veoma atrak- tivnoj lokaciji, preko puta Miškovićevog Delta sitija, na Novom Beogradu, u produžetku Bulevara Zorana Đinđića – koji postaje glavna poslovna arterija srpske prestonice.

No, da bi ovaj plac IMT-a postao unosna građevinska parcela, treba prethodno „izmestiti“ fabriku traktora, to jest dobiti od lokalnih vlasti papire za preinačenje namene ovog prostora. Zbog otezanja tih „pregovora“ o preimenovanju namene građevinskog prostora, verovatno je, pre neku godinu, i propao prvi tender za prodaju IMT-a, jer se na njemu niko nije pojavio, mada su kvaliteti spome-nute lokacije i tada bili poznati. Sada su, moguće, svi oni koji indi-rektno odlučuju o putevima naše privatizacije, namireni potrebnim projekcijama i planovima (a možda i onim što obično uz to spada),

231


ačke

pa će Cepter sa Slovencima moći fabriku da izmesti (verovatno) u Dobanovce, gde IMT takođe ima 9 hektara poslovnog zemljišta, a da na Novom Beogradu pokrene izgradnju kakvog ekskluzivnog poslovno-stambenog kompleksa, to jest nekog Traktorijanuma (da zlobno parafraziramo ime projekta Cepterove supruge Madlene, koja je renovirala staro zemunsko pozorište i skromno ga krstila u Madlenijanum).

Cepter, uzgred, ima iskustva sa placevima promenjene namene, jer je on, u kompaniji sa svojim starim partnerom Miodragom Kostićem, pre nekoliko godina u Novom Sadu izgradio stambeno naselje Lipov gaj na delu sportskog centra Vujadin Boškov. Istina, mada zamišljeno kao ekskluzivno „ograđeno“ naselje za novosad-sku elitu, ono se nije moglo naročito povoljno prodati, jer niti je gradnja bila vrhunska, niti je lokacija posebno atraktivna, niti je Novi Sad imao dovoljno platežno sposobne elite koja je mogla sebi priuštiti skupe stanove, mada su oni nuđeni u domišljatoj kom-binaciji sa Cepterovim životnim osiguranjem (tada se još bavio i tim poslom, dok ga nije prodao Austrijancima). Ne verujemo, otuda, da su Cepter i Kostić na Lipovom gaju naročito zaradili, iako je u to naselje prebacio svoju adresu i sam Nenad Čanak, tada još predsednik Skupštine Vojvodine – u jedan velik prizemni stan, ali konfekcijskog kvaliteta. Ipak, Cepter se svom snagom u Srbiji okrenuo upravo izgradnji poslovnog i stambenog prostora. Još pre tri godine je najavio: „Planiramo da tokom 2006. investiramo izgradnju više od 250.000 kvadrata poslovnog i stambenog pros-tora u Srbiji, najviše u Beogradu. Najveći centar, površine 120.000 kvadratnih metara, biće podignut iznad hotela Slavija.” Naravno, svi ti planovi do sada nisu ostvareni, ali je smer poslova jasan.

Zanimljivo je primetiti da je naša vodeća štampa, odmah po ob-javljivanju redosleda takmaca na tenderu za prodaju IMT-a, mimo dosadašnjeg običaja, konkurente kvalifikovala kao „tajkune“ i da je odmah publici objasnila da nije reč o nekakvom spasavanju i obnavljanju domaće proizvodnje traktora – nego o špekulaciji sa dragocenim potencijalnim građevinskim prostorom. Ostao je, ta-

232

Dim

itrije Boarov

kođe, protivrečan utisak i o funkciji naglašenog isticanja okolnosti da je prodat plac praktično naspram Miškovićevog Delta sitija. Jer, ostala je nedoumica da li se, u Vladi bliskim novinama, seiri zbog toga što će Mišković možda dobiti jednog snažnog konkurenta u neposrednom komšiluku ili se sugerira aluzija da je i sam Filip Cepter napokon postao deo „Miškovićevog klana“.

Tako, na primer, beogradska Politika u jednom naslovu ističe „Cepter siti umesto traktorgrada“, a u drugom podnaslovu naglaša-va da je Filip Cepter „nezvanično pazario desetine srpskih predu-zeća, iako se nikada zvanično nije pojavljivao kao kupac“. Naime, iz ovog podnaslova sledi: ako se sam Cepter nikad nije pojavljivao kao kupac u Agenciji za privatizaciju Srbije, zašto nekada njegov direktor iz Cepter internešenela Mirko Rašić, koji se u njegovo ime pojavljivao na aukcijama kao „ovlašćeno lice“, to ponekad ne bi uradio i za nekog njegovog tajnog partnera, kome nije zgodno da dalje širi svoje nekretnine i poslovni prostor po Novom Beogradu? Po teoriji zavere, dakle, sve je i uvek moguće među tajkunima – oni koji su notorno bliski mogu delovati jedan protiv drugog, a oni koji su po javnoj pretpostavci „investicioni konkurenti“ mogu ponegde biti i u dosluhu.

Ako ovu publicitetsku zamešateljnu špekulaciju uprostimo i oceni-mo, možemo primetiti da Filip Cepter i Miroslav Mišković do sada u Srbiji nisu ništa krupnije radili baš zajednički, ali nije široko poz-nato ni da su negde bili baš žestoki konkurenti – iako su se obojica oprobali u nekim delatnostima na relativno uskom prostoru, „imi-tirajući jedan drugog“. Na primer, i Mišković, pa potom i Cepter, osnivali su i banke i osiguravajuće kuće, ali su ih obojica prodali stranim, jačim firmama, posle prvih znakova da na ta tržišta stiže jaka spoljna konkurencija. Cepter je kontrolu nad istoimenom ban-kom prodao mađarskoj OTP banci, a istoimeno osiguranje Uniki.

Ipak, jedna od okolnosti koja ih na neki način doista povezuje, ali samo kod onih sa jačim pamćenjem, je podrška koju su davali dr Zoranu Đinđiću, i pri kraju njegove opozicione delatnosti (krajem

233


ačke

Miloševićeve vladavine) i na startu rada DOS-ove Vlade Srbije. Uostalom, oni su u Đinđićevo okruženje izgleda „delegirali“ dva njegova najneposrednija saradnika – Cepter Zorana Janjuševića, a Mišković Nemanju Kolesara. No, razlike između ova dva krupna preduzetnika su veće od spomenutih sličnosti.

U psihološkom smislu, Cepter i Mišković su doista konkurenti, ali treba primetiti da je Cepterovo bogatstvo poljski list Vaprost, koji se ovde proslavio sačinjavanjem rang lista bogataša u zemljama u tran-ziciji, jesenas procenio gotovo tri puta većim od Miškovićevog, to jest ono je procenjeno na 4,4 milijarde dolara. Još jedna stvar govori u prilog teze da je Filip Cepter ipak „teži“ od navodnog šampiona srpskog biznisa, Miroslava Miškovića. To je pre svega činjenica da je on „prvu milijardu“ (nemačkih maraka) ostvario na svetskom tržištu i čini se bez političkih privilegija, a ne u obično „zatvorenoj Srbiji“ gde su se njegovi današnji takmaci bogatili uz podršku vlasti. Pri tome, Filip Cepter je to ostvario oslanjajući se u svojim počecima na industrijsku proizvodnju, što je obično napornije nego u spoljnoj trgovini i finansijskim uslugama, naročito kada je reč o naizgled toliko trivijalnoj proizvodnji kakva je ona u kojoj se liferuju lonci i šerpe, makako sami ti lonci i šerpe bili navodno „sofisticirani“.

Možda i zbog toga što se njegove firme nalaze širom sveta Filip Cepter se u još jednoj stvari apsolutno razlikuje od Miroslava Miškovića – on se izjašnjava protiv bilo kakvog „ekonomskog pa-triotizma“. Na primer, u jednom intervjuu on direktno kaže: „Neki domaći ekonomski krugovi utiču na državu da zaštiti domaću privredu tako što će ona ostati u rukama srpskih subjekata. Taj ekonomski patriotizam je, naravno, ostatak dirigovane privrede. On je još i gori od toga, jer će te iste patriote sutra da prodaju kup- ljena preduzeća ne pitajući da li su novi kupci stranci ili Srbi. S druge strane, vidljiv je pritisak da se stranim kompanijama otvore vrata. A kad to dvoje uporedo egzistira, znači da je privredna at-mosfera u Srbiji diktirana frazama kojima se odgovara na pitanje kojim pravcem bi trebalo ići. U društvu o tim pitanjima ne postoji ni konsenzus ni čvrsta volja.”

234

Dim

itrije Boarov

Iako se u Srbiji Cepteru priznaje finansijski uspeh (naravno, manji od onoga koji sam sebi pripisuje), njegova poslovna biografija se i dalje stavlja pod sumnju. Mnogi smatraju da ni posle toliko godina nije baš sve razjašnjeno u „razvojnom putu“ Filipa Ceptera, a oni analitičari, koji smatraju da se u tranzicionim zemljama niko ne može obogatiti bez pomoći „nadležnih unutrašnjih i vojnih službi“, ne odustaju lako od teze da je i naš junak svojevremeno trgovao širom sveta (ili bar davao kišobran svoje firme za takvu trgovinu) ne samo metalnim loncima, nego i nečim „gvozdenijim“. Istina, Cepter je praktično dobio sva dosadašnja suđenja protiv onih koji su ga sumnjičili za mutne poslove u domenu trgovine oružjem, pa se tako može reći da je na sudu u SAD pobedio i kod nas dosta po-znatu Međunarodnu kriznu grupu na čelu sa Džejmsom Lajonom – koji za takve sumnje nije Sudu dao dobre dokaze.

Sam Filip Cepter je u više navrata, pa i novinarima koji su se gotovo suviše specijalizovali za domen poslova tajnih vojnih i političkih službi, eksplicitno ustvrdio: „Ne vladam Srbijom, ne trgujem oruž-jem, ne poznajem Legiju!“. On je uz to ustvrdio da su loše glasine o njemu uglavnom širili Đinđićevi oponenti: „Priču da oružjem snabdevam islamske teroriste najgrlatije su prenosili kumovi Vuk Drašković i Vojislav Šešelj. Samo što nikako nisu mogli da se dogo-vore za koga „švercujem“: za Alžirce, Palestince, Albance… Tad mi nije padalo na pamet da njihov poljuljani politički rejting podižem time što ću ih tužiti za klevetu. Računao sam da nije važno šta se kaže, već ko to govori. Tako je i bilo. Sad je na delu izmišljotina da Filip Zepter finansira skrivanje i obezbeđenje haških optuženika Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića.”

Optužbe da je i Cepter deo mreže koja je, navodno, sa premijerom Đinđićem kontrolisala sve nelegalne poslove u Srbiji, pa se zbog sukoba dugoročnih interesa odlučila da ga likvidira, Filip Cepter je demantovao doista uverljivo, podastirući dokaze o ličnom prija-teljstvu i bliskosti koju je sa Đinđićem imao i zbog koje je, po nje-govom mišljenju, kasnije, kao „kolateralna šteta“ i bio u nemilosti svih njegovih političkih konkurenata. U jednom intervjuu on kaže:

235


ačke

„Noć uoči Zoranove pogibije proveli smo zajedno, u porodičnom druženju. Bili smo dva i po sata sami. Taj razgovor je bio neka vrsta opraštanja. Ja sam poslednji čovek koji ga je privatno video živog. Zoran je imao problema s nogom. Žalio se na bolove. Delovao je sumorno. Pričao mi je da kao premijer okreće kormilo Srbije, ali da nema osećaj da ga taj brod sluša.”

Iz činjenice da je podržavao Đinđića, Cepter je još 2005. izveo i zaključak o tome zbog čega je toliko bio pod pritiskom u Srbiji: „Izložen sam političkim i medijskim napadima u Srbiji od kako sam, još pre 5. oktobra 2000, u političkim krugovima deklarisan kao prijatelj Zorana Đinđića i pristalica njegove politike. Priznajem da sam bio veliki prijatelj sa Zoranom, koga sam upoznao još 1977. godine. Tajio sam da sam vlasnik firme Zepter international i da sam pristalica Đinđićeve politike promena – sve do 1997. Tada sam prvi put javno podržao DS i njenog lidera, da bih se suprotstavio diktaturi i politici beznađa tada vladajuće stranke. Tog trena sam postao meta onih, i u vlasti, ali i u opoziciji, koji se godinama bore da na svaki način diskredituju Zorana Đinđića i njegovo političko delovanje. Ja sam kolatelarna šteta tog političkog obračuna sa Zoranom i DS, jer su mi neosnovano pripisivana sva zla ovog sveta, kao da sam đavo. Nikad nisam kažnjavan, čak ni za saobraćajni prekršaj, jer ga nikad nisam počinio. Moju kompaniju čini više od 120 firmi sa 120.000 zaposlenih u 40 država sveta – i nikad mi niko ništa nije prebacio. Samo se u Srbiji, po narudžbini protivnika Zorana Đinđića, neprestano tajno istražuje ko je Filip Cepter – odakle mi novac, koga plaćam, koga podržavam, šta radim… I stalno se izmišlja da sam akter ove ili one političke afere.“

Na uobičajena novinarska propitivanja, da li se na loncima i šerpama doista može zaraditi veliki novac, Cepter je uvek slično odgovarao: „Na posuđu sam zaradio prvu milijardu maraka. Stekao sam je brže od Bila Gejtsa. Oni koji misle da je nemoguće zaraditi milijarde na posuđu time dokazuju da nemaju ni veliko znanje, ni veliku inteli-genciju. Milijarde se mogu zaraditi i na proizvodnji čačkalica, pertli ili kondoma, pa zašto ne bi i na proizvodnji posuđa... Sve moje fir-

236

Dim

itrije Boarov

me posluju u mnogo uređenijim zemljama nego što je Srbija. Pranje novca i utaja poreza su u pravno i tržišno uređenim zemljama ne samo nemogući, već i veoma kažnjivi. Nijedna moja firma, nigde u svetu, nije osumnjičena za bilo kakav finansijski prekršaj. O tome brinu mnogo kompetentnije i efikasnije finansijske i pravne institu-cije nego što su naše, ali sam ovde i dalje krajnje sumnjiva ličnost.”

Da li se u međuvremenu, od ubistva Đinđića do danas, nešto pro-menilo u tretmanu samog Filipa Ceptera u javnosti Srbije i da li je on u vrhu naše aktuelne političke elite stekao neke nove prijatelje ili neprijatelje, teško je proceniti. Ako se pogledaju njegove dosa-dašnje akvizicije (ukupno upola manje od ove poslednje), nemo-guće je naslutiti ko mu od moćnih u Srbiji tera vodu na vodenicu. U Đinđićevo vreme nije kupio gotovo ništa, osim Brodogradilišta Beograd (13 miliona evra). Bolji poznavaoci kažu da je bio i blizu kupovine Soko Štarka i kruševačkog Rubina, ali su ti poslovi pokva-reni pred samu završnicu. Od krupnijih završenih akvizicija valja spomenuti Centrotekstil 18,9 miliona evra), Jugometal, Jugocentar i Kulturu u Beogradu i još neke sitnije firme po Srbiji. Sve zajedno, zahvaljujući Cepteru, u Srbiju je do prošle sedmice ušlo oko 50-60 miliona evra. Dakle, relativno malo naspram oglašenih 4,4 milijar-de dolara imovine i godišnjeg prometa od preko milijardu evra.

U javnom životu Srbije Filip Cepter nije imao mnogo uspeha. Najviša njegova dosadašnja javna funkcija bila je funkcija predsednika Olimpijskog komiteta – ali je ona kratko potrajala, jer se brzo sudario sa „koalicijom” raznovrsnih političkih i finansijskih interesa, koja je od njega očekivala pare – a ne vođstvo. Već posle nekoliko meseci obnašanja ove visoke dužnosti, Ćurković, Zećević, Manojlović i drugovi našli su načina da ga se otarase. U to vreme dalo se naslutiti da mu se učinilo da je Srbija idealna zemlja za predsednikovanje, jer svako novi mogao bi za nju učiniti daleko više od prethodnika. Međutim, bio je svestan da se za to nisu stekli svi uslovi.

Povodom ličnih političkih planova Filip Cepter je pre dve godine izjavio: „Moja jedina ambicija vezana je za politiku, mada smatram da danas

237


ačke

za to u Srbiji nema uslova. Uz to, nemam dobre veze u srpskoj politici, iako mnogi misle drugačije. Naši političari, kad dođu na vlast, postaju veliki kao papa i nikog oko sebe ne vide. Iz vlasti me niko ne zove. Žao mi je, jer koliko vidim, mnogi od njih nemaju ni dovoljno znanja, ni iskustva, niti umeju da postignu politički konsenzus oko promena, da stvore jaku, funkcionalnu i stabilnu Srbiju. Bilo kog političara da upi-tate šta je njegova strategija – bolji život u Srbiji, Srbija u Evropi ili veća zaposlenost i bolja privreda – umesto odgovora dobićete samo floskule i priče. Nijedan politički lider i stranka nisu u stanju da promene stanje u Srbiji, jer ne znaju kako, a i da znaju – ne čine ništa.”

između Dubice i monakaFilip Cepter rođen je kao Milan Janković, 23. novembra 1950. u Velikom Gradištu. Pravim imenom, Milan, danas ga zovu majka, brat, supruga i prisni prijatelji. Osnovnu i srednju školu završio je u Bosanskoj Dubici, a Ekonomski fakultet u Beogradu. Tečno govori engleski i nemački, a služi se francuskim i italijanskim jezikom. Osnivač je i predsednik kompanije Zepter international. U Beogradu živi sa suprugom Madlenom i kćerkom Emom, u vili na Dedinju. U Monte Karlu ima vilu koja je nekad pripadala Napoleonu Bonaparti.

O svom partizanskom poreklu i članstvu u SKJ on jednostavno kaže: „Moj pokojni otac nije bio oficir JNA, kako mnogi misle. Izašao je iz NOR kao oficir, ali se potom bavio privrednim poslovima. Pre rata je završio Trgovačku akademiju i jedno vreme je, na primer, bio direktor u Žitoprometu u Velikom Gradištu. Istina je da sam 1968. godine, kad sam bio u trećem razredu gimnazije u Bosanskoj Dubici, onda kad su Rusi napali Čehe, zajedno s drugovima i dru-garicama primljen u Savez komunista. Nikad nisam bio na bilo kom partijskom sastanku. Pošto sam 1979. napustio Jugoslaviju, nisam se nikad ni bavio politikom u našoj zemlji.”


238

Dim

itrije Boarov

Radovan Jelašić – nesigurni čuvar sigurnog novca

Najteže pitanje na nekom imaginarnom ekonomskom kvizu glasilo bi otprilike ovako: „Da li postoji država u kojoj se guverner centralne banke stalno drži na roštilju političke neizvesnosti i u kojoj se stalno traži razlog za njegovu smenu ili stavljanje pod starateljski nadzor – mada je u toj državi inflacija u stalnom padu, dok potrošnja i proizvodnja rastu; mada je u njoj devizni kurs na-cionalne valute gotovo stabilan, dok su devizne rezerve u stalnom porastu; te najzad, mada su u toj državi cene banaka i bankarskih akcija u rapidnom skoku, a zaduženje građana u tim bankama se udvostručuje godinu za godinom?“ Odgovor na to teško pitanje bi, naravno, bio: „Da, ipak postoji i takva neobična država – i ta država je Srbija, a taj guverner je Radovan Jelašić.“

Nova-stara zavrzlama oko opstanka Radovana Jelašića na funkciji guvernera Narodne banke Srbije javnosti se prikazala na prošlonedeljnoj sednici Odbora za finansije Skupštine Srbije (8. juna), na koju nisu došli svi članovi vladajuće koalicije, pa je opozicija, bez ikakvog obrazloženja, većinom glasova odbila inici-jativu da se dosadašnji guverner ponovo izabere na tu funkciju sa mandatom (po važećem zakonu) od pet godina. Brzo se ispostavilo da odsustvo nekih poslanika vladajuće koalicije na spomenutom sastanku nije bilo slučajno, jer je i Suzana Grubješić, poslanica iz redova stranke G-17 (na čijoj je kadrovskoj listi Jelašić), odmah izjavila da procedura izbora guvernera i ne treba da krene pre nego što se rasprave izmene Zakona o NBS. Nekoliko dana potom (11. juna u Inđiji), ovu izjavu je objasnio Mlađan Dinkić, predsednik G-17, iznoseći tvrdnju da se o izboru Jelašića za guvernera neće sada glasati u Skupštini Srbije, te da će on svoj posao obavljati do kraja mandata (nesto manje od 2 godine), a da će u međuvremenu biti izmenjen Zakon o NBS, po kome će se ponovo formirati Savet guvernera NBS.

Dinkićeva izjava se može razumeti samo u kontekstu koalicionog dogovora o formiranju nove vlade Srbije – koji, na žalost, nije prika-

239


ačke

zan javnosti. Prema novom Ustavu Srbije, koji je srećom prikazan javnosti, takva „interpretacija“ izbora guvernera jednostavno nije moguća, jer se u njemu doslovno kaže da će Skupština, sprovodeći novi ustav, na prvoj sednici posle parlamentarnih izbora „birati“ guvernera NBS. Možda će se, međutim, naći neka pravna kon-strukcija koja bi vladajućoj većini u Skupštini dala alibi da nekako pravno legalizuje očigledan politički kompromis o Jelašićevoj sudbini u naredne dve godine. Pošto je Dinkićeva izjava prilično uopštena, rano je i za pitanje zašto je dogovoren i povratak na in-stituciju Saveta guvernera. Zasad bi se samo ironično moglo reći da partije koje su sklopile koaliciju na nivou vlade, čini se, koaliciono hoće da vode i monetarnu politiku – uprkos tome što se listom izjašnjavaju za učvršćivanje nezavisne pozicije centralne banke i u našem sistemu, a neke čak podržavaju i koncepciju „neutralne funkcije novca“.

Dakle, moglo bi se pretpostaviti da zasad „mutna rezervisanost“ prema reizboru Jelašića za guvernera NBS na pun novi mandat od 5 godina ima pre svega neke sistemske, a možda i lične razloge. Ako, ipak, kao neozbiljnu, odbacimo teoriju po kojoj se Demokratska stranka sada „revanšira“ Jelašiću (odnosno stranci G-17 plus) što je nakon prethodnih izbora, 2004. godine prihvatio da zameni Kori Udovički na guvernerskom mestu, onda verovatno padaju i drugi „lični razlozi“ zbog kojih se potkopava njegova trenutna pozicija. Uostalom, Jelašić se i afirmisao baš za vreme Đinđićeve, prve demokratske vlade nakon Miloševića. O tim vremenima, sam Radovan Jelašić, za Vreme sada kaže:

„Kada sam 12. oktobra, na poziv Mlađana Dinkića, došao u Beograd (bez znanja moje supruge, kojoj se nisam usudio da priznam šta smeram), pa se vratio u Frankfurt da uzmem neplaćeni godišnji odmor, i kada sam već 16. oktobra ušao u posao u Narodnoj banci (prvo kao faktički, a kroz dva meseca i kao legalni viceguverner), na papiru je tada bankarski sistem u Srbiji izgledao jači i stabilniji nego ijedan u zemljama u tranziciji. Bilansne sume su bile impre-sivne, adekvatnost kapitala je navodno bila savršena, itd. No, već

240

Dim

itrije Boarov

i same bankarske reklame, u kojima se isticalo da depozitari čak uvek mogu računati na gotovinu u tim bankama (!?) upućivale su na zaključak da se iza tih lepih fasada kriju ogromni problemi u likvidnosti i solventnosti. Spoljni dugovi se nisu vraćali, a dužnici prema kojima su banke imale ogromna potraživanja su faktički bili odavno mrtvi, bankroti – a da to niko nije objavljivao, čak ni verovao.

Posle temeljnih analiza bili smo prinuđeni da zatvorimo dve trećine zatečenog bankarskog sektora, što pre toga nije videla ne samo Srbija nego ni Evropa. To smo morali da učinimo iz jednog jako prostog razloga: poverenje prema bankama apsolutno nije posto-jalo, pa nije bilo ni šta da se čuva i spasava od bankarskih firmi, ni po kojoj ceni. A drugo, država nije imala para da krpi zjapeće rupe u bilansima tih banaka. Znači niti je bilo razloga, niti je bilo para za spasavanje mrtvaca i zato smo jednostavno zatvorili te banke i stvarali praktično novi bankarski sistem. Mnogo nam je pomogla okolnost što je naišla promena nemačkih maraka u evre – jer smo tokom te operacije uspeli da značajan deo menjajućeg novca (blizu 4 milijarde dolara) zadržimo u sistemu.

Ako pogledate danas bilansnu sumu banaka u Srbiji videćete da je ona duplirana u odnosu na onu iz 2000, broj zaposlenih se povećao za 30 odsto, a plate bankara su povećane za dvadeset-trideset puta. Cele prošle godine se građanima odobravala mesečna suma novih kredita veća od ukupne sume svih potraživanja prema građanima koje su srpske banke imale u svojim bilansima 2000. godine. A uprkos svemu tome nas još poneko naziva „grobarima“ bankarskog sektora u Srbiji.“

Ako posle ovog podužeg citata nastavimo našu priču, pa među trenutnim političkim temama pokušamo da pronađemo „sistem-ske razloge“ za aktuelno slabljenje Jelašićeve pozicije – među tim temama pre svega se nameće pitanje ovogodišnjeg budžeta. No i na tom planu teško je pronaći izvorište „izvesnog nepoverenja“ prema aktuelnom guverneru. Jer, Jelašićevi stavovi o budžetskoj

241


ačke

potrošnji su stavovi kojih se drže guverneri svih centralnih banaka u svetu – a te stavove su poslednjih sedmica gotovo eksplicitno, bar na rečima, uvažili i Božidar Đelić, potpedsednik Vlade Srbije zadužen za ekonomsku politiku, i Mirko Cvetković, ministar fi-nansija. Druga je stvar što nasuprot toj retorici, svi ministri u vladi, izgleda, još više uvažavaju okolnost da je zapravo i 2007. godina „izborna godina“, pa se očigledno priprema još jedan „predizborni budžet“, od kojih se svakom guverneru u svetu diže kosa na glavi, a verovatno se diže i našem guverneru. U stvari, možda je najbolje da ovde citiramo spomenute stavove guvernera Jelašića, koje nam je izneo odgovarajući na naše načelno „teorijsko pitanje“ o ovogodišnjem budžetu:

„Naši političari su, hvala bogu, bili pametni pa su koncipirajući zakon o centralnoj banci kopirali rešenja iz svih okolnih zemalja u tranziciji, ali i zakon o evropskoj centralnoj banci. Oni su zato kao glavni zadatak Narodne banke utvrdili – „postići i održati stabilnost cena“. Naravno da to nije lako postići u zemlji u kojoj imate ogromnu fiskalnu dominaciju, pa će, recimo, budžet ove godine rasporediti blizu 600 milijardi dinara. Antiinflacionu kontrolu je teško obez-bediti, ako je monetarna politika „plitka“ kao kod nas. Mi smo, eto, tokom protekle godine povlačili iz opticaja na finansijskom tržištu oko 150 milijardi dinara, da bi parirali negativnim inflatornim im-plikacijama ogromnog, četiri puta masivnijeg budžeta. Zbog toga je potrebno da naš fiskus bude veoma odgovoran i restriktivan.

Država u celini (vlada, lokalne samouprave, itd) je krajem prošle godine držala u bankama 15 milijardi dinara, a sada u bankarskom sistemu drži 30 milijardi dinara. Dakle, šta se dešava ovog proleća. Ti državni subjekti polažu viškove para u banke, a onda smo mi iz NBS prinuđeni da tim bankama nudimo atraktivne hartije od vred-nosti, da bi sterilisali viškove državnog novca i suzbili inflatorna očekivanja, a na te hartije moramo da plaćamo atraktivnu kamatu od 9,5 odsto. Sa stanovišta makroekonomske logike taj krug nema smisla. Jednostavno, nama je potreban restriktivan budžet, kako ne bi samo na NBS pao teret antiinflatornog povlačenja viškova novca.

242

Dim

itrije Boarov

Zatim, ja nisam čuo nijednog političara iz stranaka sada vladajuće koalicije koji nije priznao da su sada plate u javnom sektoru suviše poskočile. Ali to nije dovoljno, što se uočava jedna lako vidljiva činjenica – valjalo bi i nešto preduzeti. A ništa se realno ne pre-duzima, mada neki s vremena na vreme kritikuju to što je masa tih plata otišla predaleko.

Mi smo uz velike napore, uprkos toj tendenciji, uspeli ovog proleća da spustimo inflaciju na nivo koji nije zabeležen još od 1963. go-dine. To nismo postigli „štimovanjem“ kursa – jer, samo da nave-dem primer, u maju ove godine je devizni promet između banaka bio po veličini isti kao taj promet tokom cele 2005. godine, a mi praktično nijednom nismo intervenisali (osim ona famozna dva dana kada je Nikolić bio predsednik Skupštine), a devizni kurs je, ipak, gotovo mirovao.

Našem uspehu u dužem proteklom razdoblju su doprinele još dve okolnosti. Prvo, u prva tri kvartala prošle godine budžet je bio do-ista restriktivan (uticaj MMF-a), a drugo – bez obzira što se stalno katastrofično galamilo o sudbini dinara, ljudi su stekli poverenje u naš bankarski sistem i centralnu banku, pa nije bilo haotičnih baratanja sa novcem.

Istina, zapažam još jedan fenomen – ova normalna situacija sa nis-kom inflacijom, sada se doživljava kao nenormalna, ekscesna. Svi, na primer, smatraju da je abnormalno da dinar i danas vredi kao što je vredeo pre godinu dana. Naime, još uvek, kada pitate običnog čoveka hoćeš li da cene miruju i da ti plata ne raste ili hoćeš da ti plata poraste za 5 odsto po cenu porasta cena za 10 odsto, verujem da bi se većina odlučila za drugu soluciju (računajući da će negde, u nekoj zabačenoj radnji naći šećer po starim cenama). Ja to vidim i u NBS gde plate prvi put posle mnogo decenija za pola godine nisu porasle ni za jedan posto. Ljudima to ne prija, svi su navikli da plata stalno raste, a da se inflacija grdi kao nama podmetnuta pojava.“

Tragajući za razlozima svojevrsnog snebivanja vodeće političke koalicije u Srbiji da odmah dâ pun petogodišnji mandat inače

243


ačke

uspešnom guverneru Radovanu Jelašiću dolazimo i do grupe hipoteza o mogućoj opreznosti naših uvek ksenofobičnih političara prema čoveku koje se u ovdašnjoj javnosti doživljava kao čovek koji se suviše dobro razume sa svetskim finansijskim centralama u Vašingtonu (MMF-om i Svetskom bankom). U tom smislu možda se tako shvata i njegovo nedvosmisleno izjašnjavanje za novi aranžman sa MMF-om, o čemu sam Jelašić za Vreme kaže:

„Ja mislim da ima nekoliko razloga zbog kojih bi Srbija trebalo da uđe u novi aranžman sa Međunrodnim monetarnim fondom. Prvo i možda najvažnije je to da bi taj programski aranžman obezbedio jedan visok stepen transparentnosti naše ekonomske politike. To znači, kad se počinje taj program na nekoliko stranica se zapisuje šta vlada hoće da postigne tim programom, u kom vremenskom razdoblju, u kojim realnim sektorima (uključujući javna preduzeća, subvencije, politiku stečajeva, privatizaciju), sa kakvom poreskom politikom, u kakvom finansijskom sektoru, itd. Znači, svi oni koji posluju ovde i koji to gledaju sa strane, preko ovog programa znaju sa čime (i kada) mogu da računaju u određenom vremenskom periodu u pogledu poteza vlade.

Na primer, ako se u takvom programu zabeleži da će se neki državni privredni sistem privatizovati u jednoj fazi do 25 odsto vlasništva, to se uzima kao pouzdana činjenica – a ne, kao što je sada slučaj, da se o stepenu privatizacije takvog sistema licitira od danas do sutra. Jednostavno, svi zainteresovani akteri, od in-vestitora do sindikata, kada postoji aranžman sa MMF-om, dosta pouzdano mogu da procene šta ih čeka i na šta mogu računati. Još jednostavnije rečeno, eknomska politika vlade postaje jasna i teže se povija pod tekućim političkim naletima i vetrovima. Sa druge strane, ta transparentnost, to jest veća pouzdanost ekonomske politike povećavaju rejting države, njen ugled – sve ono što itekako utiče na priliv kapitala.

Pogledajte samo šta se događalo poslednjih pet-šest godina i videćete da je sve ono što je bio program Srbije dogovoren sa MMF-om, efikasno dolazilo na dnevni red naše Skupštine, a i vodeći

244

Dim

itrije Boarov

funkcioneri i političari su uvek pronalazili vreme da se pozabave pitanjima kojima je isticao rok. Pojednostavljeno, političke diskusi-je su vođene o načinu rešavanja problema, a manje su korišćena za politički marketing i mudrovanja usmerena na udvaranje biračkom telu. Znači, sporazum sa MMF-om pre svega omogućava transpa-rentnost i efikasnost u sprovođenju nužnih reformi.

I unutar vlade, kada deluje sporazum sa MMF-om, oni koji su odgovorni za reforme i za privrednu politiku lakše nameću goruće teme, to jest teme od egzistencijalne važnosti za građanstvo. Tada nije moguća ovogodišnja situacija, kada dan danas, 10. juna, niko ne zna šta će do kraja godine biti sa javnim preduzećima, kako će, u kojoj meri i na koji način one ući u proces privatizacije, šta će biti sa ostatkom banaka, osiguravajućih društava i drugih finansijskih kuća u državnom vlasništvu, i tako redom?

Veoma je bitan još jedan razlog. Pre nego što se i otvore pregovori sa MMF-om, mi sami moramo napisati šta hoćemo i kako ćemo to postići. A tada nam eksperti MMF-a kažu šta oni misle o tome kuda doista vode navedeni ciljevi i kažu nam šta smatraju da se može postići ovim ili onim merama. Jer oni neće da odobre dogovor, koji tebi služi kao neki garantni list po svetu da imaš podršku MMF-a, ako smatraju da su ciljevi neostvarivi ili su pogrešna sredstva za ostvarivanje prihvatljivih ciljeva. I kada ne znaš šta želiš ili ne znaš kako da postigneš šta želiš, pomoć MMF-a je dobrodošla, jer oni imaju ogromna svetska iskustva. Uostalom, mi težimo Evropskoj uniji i sada obnavljamo pregovore o pridruživanju i stabilizaciji, a veliki deo ekonomskih odnosa sa EU se uvek definiše preko MMF-a. Evo, tokom 2003, 2004, 2005. godine imali smo aranžamn sa MMF-om i u pregovorima sa EU o finansijskoj podršci uvek smo dobijali nalog da određene tačke jednostavno preuzmemo iz tog aranžmana sa MMF-om, te je makroekonomska pomoć pristizala kontinuirano.“

Kad se sve sabere, teško je reći da smo u ovom „portretisanju“ guvernera Jelašića uspeli da prikažemo baš sve nijanse njegove profesionalne ličnosti. U kompletiranju slike možda bi pomogla

245


ačke

podsećanja da je i Jelašić poslednjih godina prošao kroz šibu tab-loidno-policijskog rešetanja. Na primer, u detalje je javno pretresan kredit koji je od svoje banke dobio za kupovinu skupe kuće na Dedinju. Špekulisalo se puno i o njegovoj eventualnoj glavnoj ulozi u „Aferi kofer“, kada su u stanu njegovog viceguvernera zatečeni vodeći srpski socijalisti sa koferom u kome je bilo 100.000 evra u kešu. Nazivan je lopovom za govornicom Skupštine Srbije, jer je bio težak na dozvolama za nove banke ili za kupovinu nekih od opskurnih banaka u stečaju, itd.

Sve to možda utiče na opreznost onih koji sada odlučuju o guver-nerskoj funkciji, ali verovatno nije presudno. Pre će biti da su ipak u pitanju razlike oko monetarne politike ili možda urođena alergija najmoćnijih ljudi Srbije prema nezavisnim „centrima moći“ koji se uz to, po prirodi finansijske globalizacije, povezuju sa svetskim finansijskim policajcima, MMF-om i Svetskom bankom.

Vreme, 14. jun 2007.

Mirko Cvetković – uporni i realistični poslovođa

Posle jedne „političke minijature” unutar sopstvene stranke, predsednik Srbije Boris Tadić je u protekli petak uveče (27. juna), preko svoje pres službe, saopštio da je za mandatara Vlade Srbije izabrao Mirka Cvetkovića, koji je u dosadašnjoj Vladi Srbije bio ministar finansija. Pošto je gotovo ceo sastav buduće vlade, koju treba da izglasa nova skupštinska većina na čelu sa Demokratskom strankom i Socijalističkom partijom Srbije, prethodno već procurio u javnost – odlukom o ličnosti premijera praktično je zaokružen proces dogovaranja o novoj reprezentaciji izvršne vlasti koja bi u narednim godinama trebalo, pre svega, da ekonomski konsoliduje državu i vrati je na put tranzicije, kako bi se i Srbija mogla pripremiti za ulazak u Evropsku uniju.

246

Dim

itrije Boarov

Ova personalna odluka, mada ne predstavlja nikakvo iznenađenje, jer je Cvetković još pre majskih izbora indirektno najavljen kao kandidat za budućeg premijera (u jednom Tadićevom televizijskom intervjuu), ipak je doneta zanimljivom političkom tehnologijom. Tadić je, prvo, od svoje stranke dobio ovlašćenje da se sam odluči za ime novog mandatara, ali je, verovatno, osećao da stranačkom rukovodstvu sve više smeta što za istaknuta mesta sve češće bira ljude iz svog kabineta ili one koji samo njemu lično i, dakako, poslovnim krugovima koji ga podržavaju, mogu zahvaliti visoku promociju. Tako se može predpostaviti, da je još izbor Cvetkovića za ministra finansija, maja prošle godine, izazvao unutarstranačke rezerve. Da bi se te rezerve otklonile, morao je biti pušten glas da je Tadićev favorit za premijera Vuk Jeremić, koji je za stranačka shva-tanja već napredovao prebrzo i koji se, kao kakav odlikaš, suviše revnosno bavi očajno dosadnim kosovskim spoljnopolitičkim rebu-som. U takvoj situaciji, stranački prvaci su ponudili kao alternativu Bojana Pajtića, predsednika Izvršnog veća Vojvodine i čoveka sa najviše uspeha u rukovodstvu DS. Po starom političkom pravilu da se svaki sukob oko dve ličnosti, najelegantnije rešava trećom – otvoren je bezbolan prolaz za Mirka Cvetkovića.

Ova minijatura se može ispričati i „drugim rečima”. Na primer, može se poći od sada već čuvene Linekerove izjave da je fudbal za-nimljiva igra koju svi vole da igraju, a u kojoj na kraju uvek pobede Nemci. Parafrazirajući tu izjavu, sada bi se moglo reći da Srbija po-novo postaje normalna zemlja, jer se na njenu glavnu scenu vraća pravilo da je politika zanimljiva i dramatična igra u kojoj u Srbiji svi vole da učestvuju, a u kojoj na kraju uvek pobede poslovni krugovi. Jer, Mirko Cvetković je sigurno izbor poslovnih krugova Srbije.

Opozicione stranke to verovatno razumeju, ali, dakako, primedbe na Cvetkovića ne formulišu baš otvoreno kontra i sopstvenim finan-sijerima, nego izražavaju bojazan da Tadić ovim naimenovanjem zapravo sam postaje i premijer – to jest da on bira neafirmisanu, poslušnu, ćutljivu, neambicioznu i politički „tanku ličnost”, kako bi instalirao predsednički sistem u Srbiji. Bolji poznavaoci novog

247


ačke

mandatara, međutim, tvrde da će se većina u tom pogledu prevariti – kada je u pitanju Mirko Cvetković, možda i sam Tadić.

Na primer, sada se u kuloarima raširio glas da Mirko Cvetković i sam početak karijere na najvišim državnim poslovima duguje pokroviteljstvu nekadašnjeg ministra za privredu i privatizaciju u Đinđićevoj vladi – Aleksandru Vlahoviću. Kada se, međutim, stvari pogledaju bliže i sa više poznavanja – videćemo da je počet-kom devedestih godina prošloga veka u Ekonomskom institutu u Beogradu Aca Vlahović zapravo bio asistent Mirku Cvetkoviću i da je tada smatrao da je njegov stručni mentor zapravo „patrijarh kon-sultantskih poslova” u Srbiji. Zar je otuda čudno što ga je Vlahović uzeo za svog zamenika ministra, a kasnije postavio i za direktora Agencije za privatizaciju. Nikako ne potcenjujući Vlahovićeve sposobnosti (naprotiv), ipak ovde dodajemo da je niz prozaičnih i teških poslova koji su pratili mučne početke tranzicije u Srbiji više obavljao Cvetković, nego njegov mlađi saradnik, ali na ministar-skom položaju. Čak i ako je ova ocena preterana, u svakom slučaju može se lako pretpostaviti da Mirko Cvetković nije pokvario odno-se sa Vlahovićem i celim društvom iz Ekonomskog instituta (u koji je Cvetković došao kada se u njega utopio Institut za ekonomiku industrije) ni kada su napustili državnu službu 2004. godine. A za taj Institut, podsetimo, uvek su radili oni koji su davali softver svim srpskim vladama poslednjih nekoliko decenija (Đunić, Savić, Cvijetičanin, Bajec, Labus, Pitić i drugi).

Sličnu reputaciju, da je konsultant broj 1. Srbije, Mirko Cvetković je imao i u jednoj stručno doista jakoj ekipi beogradske konsultantske kuće CES Mekon (u vlasništvu Zvonka Nikezića), sredinom devedesetih godina, u kojoj je bio i jedan od naših najuglednijih makroeko-nomista Pavle Petrović, a prethodno i Svetozar Rikanović, ministar finansija u nekadašnjoj saveznoj Mikulićevoj vladi. U toj ekipi opet je vodeći „mikroekonomista” bio Mirko Cvetković, a uz ovu dvojicu stasala je ekipa ekonomista koja i danas dominira stručnom jav-nošću – Boško Živković, Danica Popović, Dijana Dragutinović (sada kandidat za Cvetkovićevog naslednika u Ministarstvu finansija),

248

Dim

itrije Boarov

Željko Bogetić, pa i, kao spoljni saradnik, Božidar Đelić, kao i neki drugi.

Zašto navodimo ove podatke? Da pokažemo da Mirko Cvetković nije nepoznat prvoj ekonomskoj ligi Srbije, to jest da on sam veo-ma dobro poznaje tu ligu i da pri tome, po raširenom mišljenju, ima sposobnost da izabere ljude sa kojima će se konsultovati. A, naravno, preko konsultantskih poslova, Cvetković je sigurno imao prilike da se dobro upozna i sa vodećim igračima u srpskoj priv-redi – i obrnuto, oni su imali prilike da se upoznaju sa njegovim glavnim karakteristikama.

Jedan deo prvih kritika upućenih odluci da se Mirko Cvetković izabere za novog premijera Srbije polazi od teze da on ima „psiho-logiju izvršitelja tuđe volje” i da zapravo nema sopstvenu ekonom-sku filozofiju. Pošto Cvetković očigledno nije „prolivan” čuvek (da upotrebimo jedan stari izraz za političke brbljivce koji je voleo da koristi nekadašnji ministar policije kralja Milana, dok se nisu za-vadili, Genčić), utisak da je ćutljiv i stidljiv – produžio se u uverenje da je povodljiv i da lako odstupa od svog mišljenja i svojih uverenja. Oni koji su mu prijatelji tvrde suprotno, pa jedan čak kaže da upor-nijeg i strpljivijeg pregovarača nije imao. Uglavnom, kaže naš izvor, kogod je otišao od Cvetkovića smatrao je da je dobio šta je hteo, a u stvari je uvek bilo po Mirkovom. Videćemo. Jer, jedno je bočiti se oko racionalnih interesa, a drugo je usklađivati političke apetite.

Kad je reč o temeljnim ekonomskim pogledima jednostavno se može primetiti da je Mirko Cvetković bio veoma prihvatljiv za vrhove Svetske banke u Vašingtonu, pa je nakon konsultantskih poslova za ovu firmu u Indiji, Pakistanu i Turskoj imao ponudu i da se preseli u samu centralu Banke u Vašingtonu. Uostalom, ko je ako ne Cvetković primio na svoja leđa famoznu „privatizaciju 88 firmi u Srbiji” što mnogi već čitavu godinu dana smatraju velikom pljačkom Srbije. No, svako mora priznati da je na teške uvrede tog tipa, već prvog dana useljavanja u kabinet ministra finansija, pre godinu dana, odgovorio mirno i lakonski rečenicom da je reč o

249


ačke

ideološkoj kritici koja polazi od teze da je privatizacija sama po sebi pljačka. Cvetković se očigledno nije odrekao svojih pogleda na funkciju privatizacije – jer je pre desetak dana u intervjuu Politici mirno nagovestio i nastavak privatizacije javnog sektora u Srbiji, pa i EPS-a (što se doskora samo po sebi smatralo nacionalnom izdajom).

Mirka Cvetkovića u narednom razdoblju čeka težak posao. Mnogi smatraju da će najteže biti uskladiti socijalne ciljeve koje koalicionoj vladi nameće penzionerska stranka, sa potrebom da se Srbija ko-načno obračuna sa inflacionim žarištima i suzbije opštu potrošnju. Cvetković je o tom problemu bio dosta neodređen u predizbornim i postizbornim danima pa je rekao: „Razmatraćemo šire izmene u penzionom sistemu. Moramo da sagledamo kompletno stanje u penzionim fondovima i mislim da bi bilo fer da penzioneri dobiju penziju koja se indeksira ne samo sa troškovima života, već i sa rastom plata. Ima osnova da se nađe srednje rešenje, ali ne u ovoj godini“. Dakle, to je taj njegov stil – ima rešenja, ali pod određenim uslovima i ne odmah.

U intervjuu Politici (8. maja) o ekonomskom programu ZES-a Cvetković je, između ostalog rekao: „Veća zaposlenost, brži razvoj i bolji standard građana. Za to bi morao da se obezbedi dovoljan dotok stranog kapitala i dovoljan rast društvenog proizvoda, da bismo imali iz čega da dajemo podsticaje i subvencije i snižavamo poreze. Da bismo mogli da ispunimo obećanja.

Napravili smo računicu. Ali neke od tih mera, kao što su podsti-caji za veće zapošljavanje primenjivale bi se odmah, iz postojećih stavki i nakon rebalansa budžeta koji se očekuje, a većina, koja zahteva prethodne zakonske izmene, realizovala bi se iz budžeta za narednu godinu.

DSS-ov program se u najvećoj meri, naizgled, poklapa sa našim. Razlika je što mi smatramo da je glavna podrška ostvarenju tog programa brzo približavanje Evropi, podizanje atraktivnosti tržišta, strana ulaganja, a oni su ga bazirali na strategiji privrednog razvoja

250

Dim

itrije Boarov

koji je vlada usvojila, izbacujući pri tome glavni preduslov za nje-govu realizaciju – a to je ulazak u Evropu. Bez toga njihov program je neostvariv. Nema materijalnu osnovu”.

mirko Cvetković – biografijaCvetković je rođen 1950. godine u Zaječaru, od oca Srboljuba i majke Stane. U ovom gradu, koji je već iznedrio jednog srpskog premijera, Nikolu Pašića, završio je osnovnu školu i gimnaziju, ali i nižu muzičku školu za duvačke instrumente i klavir. Potom odlazi u Beograd gde je završio Ekonomski fakultet, na kome je i doktori-rao. Sa ženom Zoricom ima ćerku Olgu (diplomirani pravnik) i sina Aleksandra (diplomirani ekonomista). Mirko ima i rođenu sestru Ljiljanu, koja je, kao i on, završila ekonomiju i živi u Beogradu.

Počeo je da radi u Rudarskom institutu u Beogradu, gde je bio deset godina. Potom prelazi u Ekonomski institut gde je radio oko šest godina, da bi karijeru u narednih sedam godina nastavio u CES Mecon-u. Od 1998-2001. godine radi kao savetnik za ekonomska pitanja u Rudarskom institutu, a kasnije je kao konsultant za Svetsku banku radio u Pakistanu, Indiji i Turskoj. Od januara 2001. godine na mestu je zamenika ministra u Ministarstvu za privredu i privatizaciju Vlade Srbije. Potom je 2003-2004. direktor Agencije za privatizaciju. Bio je i specijalni savetnik u CEO Intercon Consalting/CES Mecon (2005).

Vreme, 3. jul 2008.

251


ačke

PriKazi

252

Dim

itrije Boarov

253


ačke

Pošto smatram da novinarski prikazi nemaju obavezu da vrednuju delo o kome pišu i da to vrednovanje temeljno obrazlažu, već imaju skromniji zadatak, da čitaoca upozore šta sve ljudi pišu i šta su sve pisali, gornji međunaslov ove knjige ne bi trebalo shvatiti doslovno i preozbiljno. Tim pre što, po mom mišljenju, novinar ima prava da se, prikazujući tuđe delo, tim delom i posluži za proturanje neke aktuelne teme ili nekog svog pogleda na tu temu. Makar se to zvalo „instrumentalizacijom“.

Zapravo, šta je novinarsko znanje – ako nije „tuđe znanje“ spako-vano u novinski tekst. Zbog toga i nema novinarstva bez čitanja knjiga, koje na celovitiji i temeljniji način, od tekuće poplave in-formacija i priča za jedan dan, analiziraju ono što se događa ili se događalo.

Ovde stavljam na uvid deo svojih novinarskih prikaza da bi čitalac mogao da uoči ne samo šta sam čitao nego i šta sam „proturao“ pišući o tuđim knjigama (i o jednom filmu) u novinama. Možda bi tih prikaza bilo i više, da kod nas u društvu, a čak i kod inteli-gentnih urednika, nije raširena averzija prema knjizi, jer, navodno, „koga to zanima“? Mene je zanimalo.

254

Dim

itrije Boarov

U potrazi za optimizmomDžon Majnard Kejnz, Eseji, Matica srpska, Novi Sad 1987.

„Vladin program je pogrešan, ali je i prepun gluposti... Ukidanje, ograničenje, neaktivnost – to je geslo naše vlade... Ne smete ništa preduzimati jer će te time samo potvrditi da ništa drugo ne možete učiniti, to su parole krize i propasti – kukavičluk, ograničenost i glupost vlade koja prestaje da postoji.“

Poštovani čitaoci nemojte se plašiti, gore navedeni citati nisu uzeti iz nekih slovenačkih novina, iz stenograma kakve tribine naših ekonomista ili plenuma nekog partijskog organa. Ovakvim srditim rečima obraćao se vladi Britanske imperije 1929. godine Džon Majnard Kejnz, džentlmen koji je svojim ekonomskim pogledima obeležio čitavu epohu modernog kapitalizma. Nije, dakle, u pravu predsednik naše Vlade kad poslednjih nekoliko istupanja uvek počinje čuđenjem naspram kritika ekonomske politike za koju od-govara i ogorčenjem zbog „negiranja svakog rezultata“. Kritikovali su i druge.

Branko Mikulić je, međutim, u pravu kada primećuje „dosta uporno stvaranje privida da neizbežno srljamo u totalno beznađe“. Možda nije mislio na novinare, već na patetičnu rečenicu sa Sedmog ple-numa CK SKJ „da su u krizi koncept, strategija, sredstva i konačno sami subjekti socijalističke revolucije“. Došli smo, dakle, do kraja sezone „osvežavajućeg pesimizma“, stvar je u tome da se sa nekim čvršćim materijalom (nego što su to stara dokumenta) počne zi-danje novog optimizma. I tu nam može pomoći Kejnz, rečenicama koje su pisane usred najveće ekonomske krize dvadesetog veka, one koja je počela 1929. godine: „Ništa nas ne sprečava da bude-mo hrabri, da budemo otvoreni, da eksperimentišemo, krenemo u akciju, isprobamo sve mogućnosti. Jer, na putu nam stoji samo nekolicina stare gospode.”

Da pravo rešenje predstavlja aktivnost, hrabrost, preduzimljivost, to je nekako osnovna poruka čitave knjige ekonomskih eseja Džona Majnarda Kejnza, koju, sada već uplašenoj publici, ovih

255


ačke

dana nude udruženi izdavači – Matica srpska, Evropski centar za mir i razvoj u Beogradu i CEKOS u Novom Sadu. Smisao ove knji-ge naravno nije u tome da u ovom času neko u njoj pronađe lek za krizu socijalizma. Takvo očekivanje moglo bi se osloniti samo na raširenu tezu da su Kejnzovi recepti o „državnom uplitanju“ u tržišne tokove spasli kapitalizam. Ako bi bi se prihvatila poslednja teza, a čitala obrnuto – prihvatio bi se i dosta rasprostranjen stav da se socijalizam može spasti samo „uvođenjem kapitalizma“ u njegovu ekonomiju.

Kejnzova knjiga, dakle, ne pojavljuje se u ovom trenutku da bi nas priređivači njegovih eseja (Negoslav Ostojić i Lazar Pejić) uputili šta zapravo treba činiti – ali je prepuna starih dobrih saveta i jasnih objašnjenja onoga što se zapravo i danas događa. Uzmimo samo inflaciju za primer. Nijedna vlada, kaže on, neće priznati bankrot-stvo dok joj je štamparija novca pri ruci. Ovaj ekonomista, koga su monetaristi veoma kritikovali, i sam upozorava da je inflacija metod oporezivanja koji može primeniti i najslabija vlada, jer je to praktično porez koji se ne može izvrdati. Ali on se umesto poli-tike obezvređivanja valute, kao oblika „lečenja posledica poraza“, zalaže za stvarno oporezivanje, oporezivanje kapitala. Kejnz je u svoje vreme dokazivao javnosti, s druge strane, da svako nasilno precenjivanje sopstvene valute potiskuje nadnice nadole, jer izvozna privreda samo tako može opstati na svetskom tržištu. Mi sad radimo mešovito. Obezvređujemo dinar inflacijom, devalviramo ga sa pozitivnom maržom od 5 odsto, vraćamo isplaćene lične dohot-ke – i uza sve to štedimo.

Kako u takvoj situaciji početi gradnju novog optimizma? Zaokret više nije moguće postići galamom – to sme već shvatili. Evo, mar-tovski statistički skok godišnje inflacije na preko 100 odsto (105,9 odsto) nije iskorišćen za dramatično intonirane osude inflacije. Bilo bi to krajnje licemerno, u trenutku kada se čitav projekat saniranja Kosova, Crne Gore i Makedonije odvija za zelenim sto-lom, iza koga ne stoji ni domaća ni strana realna akumulacija. Optimizam se ne može graditi ni na činjenici da smo u proteklih

256

Dim

itrije Boarov

šest godina izdržali neto odliv kapitala iz Jugoslavije od 9 mili-jardi i 156 miliona dolara (samo prošle godine 3 milijarde i 393 miliona dolara), jer se takav odliv praktično više ne može izdrža-ti. Na čemu onda graditi optimizam, ako, kako kaže Davor Savin, održavanje spoljne likvidnosti i reprogramiranje stranih dugova samo „omogućava zadržavanje sadašnjeg rasporeda proizvodnje i zaposlenosti, odnosno zadržavanje proizvodnih faktora u stva-ranju postojeće strukture privrede“.

Za optimizam ostaje samo sada već sazrela svest da se mora doista ići u celovitu reformu, ka robnoj ekonomiji. Kejnz kaže da će „još neko vreme pohlepa, zelenaštvo i porez biti naši bogovi, jer samo su oni u stanju da nas iz tunela ekonomske nužnosti izvuku na svetlost dana“. Po tome bi izgledalo da zaista idemo na reformu „unazad“. Nažalost, to se uvek zaboravlja, nikada na našim prostorima prave robne eko-nomije i nije bilo, i smešne su priče o nekakvoj predratnoj čvrstini i konvertibilnosti dinara. Čvrsta valuta ne sadrži samo golo priznanje siromaštva. Znanje i aktivnost mnogo više učvršćuju svaki novac.

Dnevnik, 11. maj 1987.

Majstorstvo ironičnog osporavanjaUroš Dujšin, Teorija novog socijalizma J. K. Galbrajta, Globus, Pravni fakultet Sveučilišta u Zagrebu, 1989.

Kad bi bilo koji bolji poznavalac dela Džona Keneta Galbrajta bio upitan ko bi od jugoslovenskih ekonomsita mogao napisati najbolju studiju o delu ovog našeg velikog savremenika i ekonomiste, koji će se pre pamtiti po lucidnom i ironičnom osporavanju „konven-cionalnih mudrosti” ekonomske nauke, nego po lansiranju kakve nove škole ekonomskog promišljanja, verovatno bi svako od njih za taj posao predložio Uroša Dujšina. Već sama ova pretpostavka, da Dujšin, sa svojom već poznatom ironičnom distancom i majstor-stvom uočavanja gibanja u savremenoj ekonomskoj teoriji i praksi,

257


ačke

koju godinama demonstrira i u kolumni u Privrednom vjesniku, može najbolje našem čitateljstvu „rasklopiti” Galbrajtovu kritiku savremene građanske ekonomske misli, usmerava pažnju na knji-gu koja se „morala dogoditi” – Dujšinovu Teoriju novog socijalizma J. K. Galbrajta.

Da bi se izbegli nesporazumi, valja odmah reći da Dujšin nije kre-nuo putem „nadmetanja” sa duhovitim junakom svoje studije i nije napravio knjigu svojih pogleda povodom J. K. Galbrajta (a i to bi bilo zanimljivo da pokuša), već je ovoga puta pokazao da u skladu sa punom naučnom disciplinom može ovog legendarnog ekonom-skog svaštara pustiti da nam se iskaže „njim samim”.

Dujšin nije svoju knjigu krenuo „danom rođenja” J. K. Galbrajta, već je čitaoca u svoju studiju uveo izvrsnim pregledom krize sav-remene građanske ekonomske teorije i teorije ekonomske politike. Krećući se suvereno kroz obilje ekonomske literature s kraja prošlog tokom prve polovine ovoga veka, kroz sva mukotrpna i sjajna tra-ganja za „opštom ravnotežom” kapitalističke ekonomije, Dujšin je vešto oslikao intelektualni pejzaž i zbiljski ambijent u kojem je, praktično na tlu kenzijanskog intervencionizma, izrastao i naučni habitus J. K. Galbrajta. Više puta citirajući čuvenu Kejnzovu reče-nicu da „teškoća nije u novim idejama, nego u napuštanju starih, koje se, kod onih koji su odgojeni kao što je to bio najveći dio nas, granaju u svaki kutak naših duhova”, Dujšin je pripremio teren i za dosta diskretno uspostavljanje svoje kritičke pozicije prema J. K. Galbrajtu. On u tom pravcu konstatuje da je i ovaj kritički eko-nomist bez obzira na pokušaje da moralistički osudi konstelaciju moći građanskog ekonomskog sistema, da konstruktivno osvetli realne i nerealne konvergencije savremenog kapitalizma i socijalizma i da razjasni doprinos planiranja tržištu, te tržišta planiranju – ipak ostao u okviru horizonta onih ekonomskih teorija kojima se često duhovito podsmevao. Ali, ni to naravno nije malo.

Egzemplaran je u tom pravcu slučaj jedne od ključnih Galbrajtovih knjiga, Imućno društvo. Tu on, naime, nabraja nerešive probleme

258

Dim

itrije Boarov

takvog društva, ne upuštajući se u rizik pretencioznog deljenja bespogovornih saveta za njihovo istorijsko prevladavanje. Među takvim problemima je i inflacija, o kojoj ovde, u krokiju, valja reći nekoliko reči, pre svega zbog aktuelnih „konotacija” i aktuelnih sveznadara. Galbrajt tako decidirano tvrdi da se inflacija ne može suzbiti povećanjem proizvodnje ili investicija, jer te mere izazivaju dodatno povećanje tražnje. Pogrešno je po njemu i shvatanje da se ona može kontrolisati stvaranjem dovoljnog stupnja neiskorišćenih kapaciteta, jer se to kosi sa težnjom da se sigurnost obezbedi mak-simalizacijom proizvodnje. Laičko je, kaže Galbrajt, i stanovište da treba direktno intervenisati u proces stvaranja spirale nadnica i cena, jer se to sukobljava sa alokativnom funkcijom cena i načelom slobodnog preduzetništva. On se poigrava i sa verom u monetarnu politiku kao sredstvom za kontrolu inflacije, pa tvrdi da ona i u obliku promene kamatnih stopa i u obliku promene količine novca u opticaju, ima tek sekundarno dejstvo na kretanje cena. Otuda on kaže da je monetarna politika „grub, nepouzdan, diskrimina-toran i ponešto opasan instrument ekonomske kontrole”. Galbrajt je skeptičan i prema najsavremenijim teorijama „fine regulacije” monetarne mase, koja je rođena u vreme Niksonovih pokušaja da zaustavi inflaciju izazvanu Vijetnamskim ratom. On, potom, anali-zira i sve loše posledice fiskalnog pristupa inflaciji, upozoravajući da je lakše podsticati privredni oporavak putem budžetskog defici-ta, nego gasiti inflaciju postizanjem budžetskog suficita. U ovom obeshrabrujućem spisku neoportunih antiinflacionih pristupa, Galbrajt nalazi mesto i za skromne mogućnosti kombinacije fiskal-ne politike i kontrole cena i nadnica, jer se nad moguće prividne rezultate nadvijaju krupne opasnosti koje donosi svako napuštanje uputstava tržišta. Galbrajt tako, nakon svih ovih analiza, jednostav-no zaključuje da je put za permanentnu inflaciju uvek otvoren i da imućno društvo nema dobrog rešenja za ovaj problem.

Iako je Dujšin napisao knjigu o svetskom ekonomisti za koga se smatra da je mnogo toga pogrešno predviđao i da njegove izvor- ne ideje, pa i izvesna benevolentnost prema socijalizmu, danas nisu produktivne, zapravo se radi o studiji daleko široj od priče o

259


ačke

pojedinim Galbrajtovim idejama. I sam Galbrajt, pa tako i Dujšin, zapravo stalno govore o velikom kolopletu građanskih, i ne samo građanskih ekonomskih teorija i ideja, pa ovu knjigu svakako treba preporučiti čitaocu koga zanima moć i nemoć ekonomije u kojoj i sami živimo.

Privredni vjesnik, 18. decembar 1989.

Zveket prošlosti ili budućnostiVilijam Grejder, Tajne hrama – Kako Federalne rezerve vode SAD, Zagreb, 1990.

Kako su finansijska tržišta Jugoslavije ocenila „prolećnu ofanzi-vu“ Ante Markovića? Odgovor na ovo pitanje bio bi presudan za njegovu sudbinu, da smo doista zemlja novčane ekonomije i tržiš-ne privrede. Pošto to još očigledno nismo u pravom smislu reči, posle svake akcije Savezne vlade gleda se u nebo iznad glavnih republičkih kancelarija – ne bi li se uočili znaci odobravanja ili zlovolje.

Pa ipak, dva finansijska tržišta dosta jasno su reagovala na predlog korigovanja politike Savezne vlade. Crno tržište deviza je posle prvog znaka neverice, kad je marža preskakala novi kurs nemačke marke za više od 30 odsto, stabilizovalo svoju stopu prekoračenja na 20 odsto. Jugoslovensko tržište novca pokazalo je više nepo-verenja. Samo četiri dana nakon Markovićevog ekspozea, a dru-gog radnog dana nakon najave nove politike, na tržištu novca u Beogradu, kamate na kratkoročne pozajmice do 10 dana porušile su sve dotadašnje rekorde i popele se do godišnjeg nivoa od 68,65 odsto. Možda je i to posledica besmislenog straha svih republičkih premijera da će, ako ne kažu svoj „program inflacije“, ona biti i daleko viša. U stvari, uvek je obrnuto – njihova prognoza uzima se kao minimalna, startna pozicija.

260

Dim

itrije Boarov

Mnogo značajniji znak da je reforma na kritičnoj tački vidi se po tome što se pitanje opstanka ili propasti Jugoslavije više ne postav-lja kao „pitanje života ili smrti“ jugoslovenskih institucija vlasti, već kao pitanje vrednosti jugoslovenskog novca i monopola na nje-govo izdavanje. Jednostavno, većina ljudi primećuje da se sve više u „mafijaškim pregovorima“ diljem Jugoslavije sve više razgovara o Narodnoj banci Jugoslavije. A učesnici ovih pregovora, možda, kao Molijerovi junaci, i ne znaju da učestvuju u već viđenim političkim i teorijskim sporovima oko upotrebe novčane štamparije i definicije novca uopšte. Srećom, o toj stvari ne znaju mnogo ni naši građani. „Dobro je što naši ljudi ne razumeju naš bankarski i monetarni sistem, jer da razumeju, mislim da bi revolucija bila već sutra ujutro“. Ovu rečenicu nije izgovorio predsednik hrvatske vlade Josip Manolić, već stari lisac automobilske industrije Henri Ford.

Josip Manolić verovatno malo toga zna o monetarnoj ekonomoiji, ali zna, očigledno, dovoljno o jugoslovenskom socijalizmu, federa-ciji i interesima „hrvatske demokratije“, pa po prastarim klišeima svoga dugog političkog života i policijskog iskustva, nakon razgo-vora sa premijerom Markovićem, ne trepnuvši izjavljuje da zbog lopovluka i kriminala u monetarnoj politici i zbog selektivnog kre-ditiranja koje je korišćeno za prelivanje novca u određene regije, republike i grane „treba u emisionoj politici sredstva dijeliti prema bruto-nacionalnom dohotku svake republike“, te da je „to najpra-vedniji sistem, uključujući i otvoreno tržište novca i vrednosnih papira“. Manolićeva shvatanja uloge novca i novčane politike se zaokružuju zahtevom – „za primarnu emisiju koja bi bila u službi razvoja, u funkciji kvalitetnijih papira“. Ovim stavom se čelnik hrvatske vlade napokon jasno izjasnio ne samo kao saveznik srp-skih, Radmilovićevih i Miloševićevih „novčanih pogleda“, već i kao pristalica starih američkih populista iz Teksasa (naravno).

Svim našim političarima, u idealno pogođenom političkom i eko-nomskom trenutku, Globus iz Zagreba, mimo Kviskoteke, poklanja pun izdavački pogodak, Knjigu Vilijama Grejdera Tajne hrama – Kako Federalne rezerve vode SAD, u preciznom i sočnom prevodu

261


ačke

Spomenke i Lasla Tota. Jednostavno, u ovoj knjizi koja se čita gotovo lako, kao neki finansijski krimić, već su opisani svi „naši“ sporovi, a pre nego što to objasnimo na konkretnim paralelama, moramo se poslužiti Grejderovom ogradom: „Rat i politika nisu abnormalne pojave u ljudskom društvu, nego samo u ekonomiji“.

Prva velika paralela između naše i američke finansijske istorije tera nas da se vratimo na same početke procesa koji se završio konsti-tuisanjem Federalnih rezervi SAD. Možda je i to znak da se naša centralna emisiona ustanova, Narodna banka Jugoslavije, najpre mora razoriti do temelja – da bi izgradili čvršću građevinu.

Elem, daleke 1889. godine, lekar i advokat Šarl W. Mekjun, poslovni menadžer Teksas Kooperative, to jest velike novčane zadruge malih farmera, kao samouki ekonomista izneo je plan po kome će sistem federalnih skladišta žita biti baza za emisiju kredita i proizvodnju „novca po pravoj ceni“, a ne po onoj bankarskoj, zelenaškoj. Ne ulazeći u detalje, ovaj plan je počivao na populističkoj tezi da demo-kratija zahteva demokratski novčani sistem – sistem koji rasprostire ekonomsku moć na širokom planu – pa će „stvarnim ljudima biti bo-lje, moć bogataša biće umanjena“. Kako kaže Grejder, u suštini, plan je težio hrabroj redefiniciji novca – novac je ugovor sa budućnošću, a ne obaveza prema prošlosti. Slobodno društvo takav ugovor može sklopiti s budućnošću za sebe, na demokratski način, ne obazirući se na zahteve starog kapitala nagomilanog u prošlim poduhvati-ma. Zbog toga, nacionalna vlada može stvarati novac i investirati ga s društvenim ciljem – zato što je ona krajnji jemac budućnosti. Populisti su čak smatrali da novi novac može biti besplatan, ali ipak vredan, jer bi ta vrednost poticala „od zajedničkog pristanka svih“. Na žalost američkih populista, što će se verovatno dogoditi i svim nastavljačima njihovih ideja u bici „zemaljskih i nebeskih“ stano-višta o novcu, uvek pobeđuju oni koji smatraju da je novac suviše ozbiljna stvar da bi se o njemu odlučivalo demokratski.

Nije, naravno, potrebno dokazivati da su sve naše mlade demo-kratije, kad je u pitanju novac, u osnovi na populističkom stano-

262

Dim

itrije Boarov

vištu i groze se bilo kakvog „otuđenja“ emisionog centra moći. Pa i u Americi se to napada već skoro 80 godina, istina bezuspešno. Zapravo, malo ko kod nas je i pokušao da shvati da je „suština finansija, razmena kroz vreme – transakcija između prošlosti i bu-dućnosti“. Zato je Jugoslavija valjda i bila i ostala toliko nestabilna, pa se može očekivati da se i oni koji je pošalju u prošlost, istome mogu nadati. Grejder čak duhovito upućuje na zaključak da se to vreme između prošlosti i budućnosti i ne može premostiti bez ze-lenašenja, mada je reč o „moralnom prestupu“ koji su podjednako oštro osuđivali i katolici, i muslimani, i komunisti. Jer, zelenaš prodaje vreme, koje pripada samo Bogu. Hrišćanstvo je ovaj greh rešilo, kako kaže francuski istoričar Žak Le Gof, rođenjem čistilišta – koje znači osvit bankarstva.

Drugo veliko iskustvo američke monetarne istorije, koje bi treba-lo, zbog naših prilika, pomno proučiti, i koje je glavna tema ove Grejderove knjige o FED-u, vidi se u lutanju emisione ustanove oko odgovora na pitanje – kako putem novca uticati na cikluse realne ekonomije i svakodnevno uspostavljati „granice demokratije“. Autor nimalo ne veliča guvernere američke emisione ustanove i objašnjava mnoge njihove dileme i neuspehe. Očigledno je prista-lica stava koji je Niksonov šef FED-a Mekčizni Martin izrazio u dva duhovita slogana. Prvo, štampari novca treba da imaju za cilj „da se naginju protiv vetrova deflacije ili inflacije, ma u kom smeru oni puhali“, što će reći kad je ekspanzija i preti inflacija glavna uloga FED-a je „da odnese bovu s punčem, baš kad je zabava u punom jeku“, a kad je recesija, obrnuto, kako je govorio njegov davni prethodnik Bendžamin Strong: „da preplavi ulice s novcem“. Ovo naizgled jednostavno pravilo, nije uopšte jednostavno primeniti iz mnogo razloga, pa čak i onih prozaičnih. Tako već spomenuti pred-sednik FED-a Martin u svojim sećanjima iskreno zapisuje: „Bože moj, ovde sam kao novi predsednik FED-a i dajem sve od sebe, ja nisam najpametniji na svetu, ali se jako trudim – a uopšte nemam pojma kako se kontrolišu rezerve novca. A ipak svi misle da ja to imam u malom prstu.“

263


ačke

Da li ćemo jednom čitati sećanja Miloševića ili Tuđmana, Zelenovića ili Manolića, sa ovako iskrenim priznanjima – da su stvari na Balkanu jednostavno propale zbog diktature primitivizma udruže-ne sa nekompetencijom.

Umesto podsećanja na čuvenu krizu 1929. godine, na koju ova Grejderova knjiga na izvestan način baca novo osvetljenje, podse-tićemo na nekoliko komponenti prve i poslednje recesije koju su uzrokovale Federalne rezerve – jer nam se čini da su one „paralel-nije“ nekim današnjim jugoslovenskim dilemama.

Prva recesija za koju se smatra da ju je izazvala politika FED-a počela je u proleće 1920. godine, kada je državni dug zbog finansi-ranja Prvog svetskog rata narastao sa jedne na 27 milijardi dolara i kada su cene počele rasti po stopi od 15 odsto. Tada su Federalne rezerve, da preseku inflaciona očekivanja, podigle diskontnu stopu sa 4 na 7 odsto i držale je tako visoko narednih 18 meseci. Šta se dogodilo? Cene sirovina su pale za 50 odsto, a farmeri su sišli u duboku finansijsku krizu. Opseg industrijske proizvodnje pao je za 42 odsto, nezaposlenost se povećala pet puta, broj godišnjih bankrotstava banaka povećan je sa oko 60 na 500. Kad su seljaci za recesiju optužili FED, pod vođstvom Stronga, on se branio da nije izdao „naređenje za deflaciju“, a dodao je i da nije bio u zemlji kada je akcija počela.

Mada nije ušla u „veliku istoriju“, ova akcija je izvanredno uspela, pa je naišlo skoro punih osam godina velikog privrednog elana – sve do sloma 1929. Glavni finansijski ideolog tog vremena Endrju Melon mislio je da je otkrio celu tajnu finansijske politike, pa je na osnovu iskustva za 1921. predsedniku Huveru još 1930. šaptao u uho: „Likvidirati radnu snagu, likvidirati obveznice, likvidirati far-mere, likvidirati nekretnine. To će sistem očistiti od truleži. Ljudi će više raditi, živeće moralnije. Vrednosti će se prilagoditi i poduzetni ljudi će sakupiti ostatke od manje kompetentnih ljudi.“ Kriza koju je 1929. godine otvorila ta logika, odvela je SAD u katastrofu – da je odatle izvuče tek Nju dil Frenklina Ruzvelta.

264

Dim

itrije Boarov

Klatno je, dakle, suviše otišlo u jednu stranu. To isto se dogodilo i pri povratku na drugu. Mariner Ekles, Ruzveltov šef FED-a je pre Kejnza i bez ikakve ozbiljne škole, tek sa iskustvom malog banka-ra iz Utaha (koji je sa kamiona punog novca ispred svoje banke, umirivao „juriš štediša“ na njene šaltere, a umirio ih je tako što je obećao da će oni biti otvoreni dok i jedan čovek stoji u redu) lan-sirao tezu o državi kao velikom potrošaču i potrebi preduzimanja „velikih radova“. Ekles je čuven i po rečenici da senatori treba da biraju: „Ili ćemo prihvatiti plan koji će rešiti problem nezaposle-nosti u kapitalizmu, ili ćemo prihvatiti plan koji će delovati bez kapitalizma“. Ta nova politika je izvukla SAD iz krize, ali oni koji danas u našim republikama zagovaraju „nju dil“ ne bi trebalo da preskoče i okolnost da su Ekles i Ruzvelt izvanredno centralizovali američko emisiono bankarstvo i praktično šefove 12 banaka rezer-vi raštrkanih po zemlji stavili pod vlast Upravnog odbora FED-a. U isto vreme taj Odbor se osamostalio i prema politici – institucional-no. Budući da su Ekles i Ruzvelt bili intimni prijatelji, ispočetka se to nije videlo.

Najopširniji, a dobro obaveštenom čitaocu i najzanimljiviji deo knjige Vilijama Grejdera odnosi se na „eru Pola Vokera“ u sveti-lištu dolara. Ovom gvozdenom novčanom kancelaru pala je u udeo velika uloga – da leči Ameriku, pa i čitav svet, od Ruzveltovih i Kejnzovih uspeha koji su bili čitav svet ohrabrili na komandovanje novčanim tokovima – što se sedamdesetih godina završilo stagflaci-jom. Volker je u tom lečenju uspeo samo zbog toga što je napokon „razdvojio“ politiku od novca. Zanimljivo je s tim u vezi spomenuti samo dva detalja.

Predsednik SAD Džimi Karter, koji je pod pritiskom Vol strita za šefa FED-a postavio Pola Volkera, da bi ga ovaj potom praktično smenio sa položaja na potonjim izborima (zaoštravanjem politike novca), do te mere nije shvatao značaj ovog svog naimenovanja – da ga uopšte i ne spominje u svojim memoarima. Drugi detalj je mnogo bitniji i verovatno će zabaviti sve one koji ozbiljno shvataju govore naših vodećih političara i državnih šefova. Naime, kad se

265


ačke

napokon u Belu kuću uselio predsednik Regan, koga je moneta-rizmu podučavao Milton Fridman, Volker je mogao slobodnije da krene u „obuzdavanje“ novčane ekspanzije i da pusti kamatne stope u orbitu. Pa ipak, sve je počelo govorom Vokera u Kanzasu, kada je rekao da će stope rasta ponude novca reducirati iz godine u godinu, dok inflacija ne bude istisnuta iz ekonomije. Šef FED-a je, dakle obećao postupnost – a već narednog meseca sve je krenulo naglo uzbrdo, punom brzinom, praktično u nekoliko dana. On se posle branio da su „u prošlosti greške pravljene zbog politike prete-rano lakog novca, u budućnosti, ako budemo grešili, biće pametno da grešimo na liniji obuzdavanja“. Tako je 1981. godine počeo finiš velikog svetskog obračuna sa inflacijom, u ime starog kapitala, za račun informatičke revolucije, preko leđa svetskih dužnika, itd.

Pobedilo je tržište sa svojom svakodnevnom „destilacijom sukob-ljenih mišljenja“. Kako lucidno primećuje Grejder, borba koju ljudi s berze tako živo opisuju, ne vodi se toliko između suparničkih firmi i finansijskih stručnjaka, koliko protiv samog tržišta. Nešto slično, ali možda još inteligentnije, rekao je broker Dejvid Džons: „U Vol stritu, bez obzira koliko ste veliki, berza vas učini pokornim. Ako pogrešite, dobijate nogom u zadnjicu. Bez obzira ko ste. I to je tako svakog dana u nedelji. Oni u Vašingtonu verovatno misle da imaju neku kontrolu nad zbivanjima“. To je problem ne samo eko-nomske politike, već i svake politike – s tržištem. Zato mi i nemamo pravo tržište.

Stav, 24. mart 1991.

266

Dim

itrije Boarov

Finansiranje rata ili rat za novacMlađan Dinkić, Ekonomija destrukcije, Beograd 1995.

Još od početka rata u Jugoslaviji 1991. godine, znatan broj eko-nomista u Beogradu procenjivao je ekonomske uzroke raspada SFRJ i zagovarao tezu da da su oni neopravdano potisnuti u drugi plan, sakriveni iza eksplozije međunacionalne mržnje i nekakvih strateških interesa i faktora, te da je jedan od glavnih razloga za razbijanje ex-Jugoslavije bio pljačkaške naravi. No, iako je ovak-vog prilaza uzrocima „velikog praska“ u Jugoslaviji bilo u raznim napisima i istupima poznatih ekonomista, tek je jedan mladi asis-tent Ekonomskog fakulteta u Beogradu, mr Mlađan Dinkić, takvu teoriju pokušao dokumentovano da dokaže u celovitoj studiji. Ovaj odvažni istraživač povezao je u celinu slom reforme Ante Markovića 1990. godine, nelegalnu otimačinu za devizne rezerve i novac SFRJ među nekadašnjim federalnim jedinicima uoči ras-pada države, kriminalnu državnu pozadinu famoznih „privatnih banaka“ u Beogradu koje su tokom 1991. i 1992. godine opljačkale devizne rezerve stanovništva, hiperinflaciju u Srbiji i Crnoj Gori tokom 1993. godine, pa i paradokse poznate Avramovićeve sta-bilizacije dinara početkom 1994. godine i razloge njegovog pada maja ove godine.

Kada se pojavilo prvo izdanje Dinkićeve knjige, početkom prošle godine, poznati srpski ekonomista dr Ljubomir Madžar je napi-sao: „Veoma jednostavno i efektno Dinkić je objasnio promene u dinamici inflacije, razotkrio determinante i način kreiranja crnog deviznog kursa i opisao naizgled fascinantan mehanizam funkcio-nisanja paradržavnih banaka poput Jugoskandika i Dafiment ban-ke. Između ostalog, posebno je impresivan njegov prikaz načina na koji je država mobilisala i upotrebila skrivene devizne rezerve stanovništva.“

Na drugoj strani, javno, Ekonomija destrukcije Mlađana Dinkića od stručnjaka bliskih Miloševićevom štabu nikad nije napadnuta, već je apsolutno ignorisana. Zanimljivo, zvanični propagandni aparat

267


ačke

Srbije, koji je vodio čitave hajke i protiv ljudi koji su tek kritički dir-nuli u politiku vlasti – nikad nije pokrenut da bi se Dinkićevi navodi opovrgli, a autor demonizovao kao nekakav nacionalni izdajnik. Neko u vrhu vlasti u Beogradu procenio je da je najpametnije igno-risati ovu „opasnu knjigu“ – jer, čini se da za njeno osporavanje i nema dovoljno makar i najtanjih argumenata.

Istine radi, treba reći da i neki od nezavisnih, pa i opozicionih stručnjaka, imaju rezerve prema Ekonomiji destrukcije, ali ni oni ne izlaze na sredu sa kritikom „jer neće da pomažu Slobinom reži-mu“ (kako se privatno izrazio jedan od takvih skeptika). U razgovo-rima u kojima sagovornici insistiraju na diskreciji, takvi stručnjaci kažu da su glavne mane Dinkićeve studije u tome što objektivno nije mogla, pa nije ni uspela da rekonstruiše sve stvarne podatke o „unutrašnjoj strani“ ekonomske propasti Srbije i što je bez dovoljno eksplicitnih dokaza uspostavila tezu da je ta propast izvedena plan-ski. Takvi kritičari kažu da Dinkić nije dovoljno uvažio okolnost svetske ekonomske blokade i iznuđenost pojedinih državnih mera zvaničnog Beograda, te da nije dovoljno vodio računa o tradicional-noj aljkavosti srpske vlasti i stihiji koja je Srbiju i njen politički vrh često, pa i poslednjih godina, vodila na stranputice.

Mada bi bilo dobro da čitalac u Bosni dobro prouči celu ovu za-nimljivu knjigu Mlađana Dinkića (jer, đavo ne spava ni na obalama Miljacke, a nije spavao ni na drugim stranama nekadašnje nam šire domovine), za njega su svakako najinteresantniji detalji o neka-dašnjoj grabeži oko zajedničkih deviznih rezervi, pa ćemo s tom temom početi jednu kraću šetnju kroz ovu studiju, koristeći i staro i novo izdanje.

Prema podacima koje navodi Dinkić, u avgustu 1990. godine, de-vizne rezerve SFRJ su dostigle nivo od preko 10 milijardi dolara, a onda su počele da se tope. Do jula 1991. godine, kada se konačno i formalno raspala SFRJ, one su smanjene na oko 5,5 milijardi do-lara. U trenutku raspada, smatra on, one su iznosile 4,5 milijardi dolara, a oko 85 odsto od ovog iznosa (3,8 milijardi dolara) ostalo

268

Dim

itrije Boarov

je u posedu Srbije i Crne Gore. (Prema ovim podacima i tvrdnjama i pisac ovih redova ima određene rezerve).

Kako je došlo do topljenja državnih rezervi i grabeži federalnih jedi-nica oko njih? Dinkić kaže da se tog posla prva prihvatila Slovenija, čije su banke do dinara za otkup deviza dolazile nelegalnim ko-rišćenjem obavezne rezerve i korišćenjem kredita za likvidnost u većem iznosu no što je omogućavala podloga u vidu hartija od vrednosti. Treći način u stvaranju dinara za otkup deviza iz zajed-ničkih rezervi – emitovanje potpuno svežeg sivog novca, bez nekih posebnih-formalno pravnih osnova, kasnije je preferirala Srbija.

Za dokaz ovih svojih tvrdnji Dinkić navodi podatke iz jeseni 1990. godine. U poslednjem kvartalu te godine obaveznu rezervu u izno-su znatno većem od dozvoljenih 10 odsto koristile su sledeće banke u SFRJ: Beobanka (85 odsto), Jugobanka (69 odsto), PKB banka (60 odsto), Montenegro banka Titograd (72 odsto), Privredna banka Zagreb (53 odsto), Splitska banka (52 odsto), Mariborska banka (68 odsto), Ljubljanska banka (55 odsto), Privredna banka Sarajevo (61 odsto), A banka (36 odsto), Stopanska banka Skopje (12 odsto). Sa druge strane, kredite za likvidnost bez pokrića u lik- vidnim hartijama od vrednosti koristile su nelegalno Beogradska banka (18,1 puta veći iznos od dozvoljenog), Jugobanka (6,6 puta), jedna mešovita banka iz Vojvodine (18,1 puta), Osiječka banka (3,2 puta), Zadarska banka (1,7 puta), Gospodarska banka Ljubljana (1,6 puta), Koparska banka i banka iz Murske Sobote (1,6 puta), Komercijalna banka Skopje (1,5 puta) – dok su banke iz BiH i Crne Gore poštovale propise u tom razdoblju.

Uz ove podatke, koji više indiciraju proces, nego što pokazuju pravi obim nelegalnog kreiranja dinara za otkup deviza u SFRJ, Dinkić je opisao i poznatu operaciju džinovskog upada Srbije u platni pro-met ondašnje države. Kao što je poznato, tokom decembra 1990. godine Narodna banka Srbije i Narodna banka Vojvodine emitovale su posredstvom SDK i Republičkog ministarstva finansija iznos od 18,3 milijardi „sivih dinara“, to jest preko 2,6 milijardi DEM ili 1,5

269


ačke

milijardi dolara po tadašnjem kursu. Operacijom je rukovodila gotovo celokupna tadašnja (delom i sadašnja) vodeća finansijska garnitura vladajuće partije u Srbiji: pokojni Borislav Atanacković (guverner NBS), Nikola Stanić (zamenik guvernera), Jovan Zebić (republički ministar finansija), Mirko Milovanović (njegov za-menik) i Dragoslav Jovanović (direktor SDK Srbije). Operacija je tehnički izvedena jednostavno, operatori SDK su naprosto uknjižili ova sredstva na račune pojedinih poslovnih banaka.

Kada je Mlađan Dinkić uveo u računicu ove, kao i druge podatke, on je došao do sledećeg zaključka:

„Ukoliko svedemo bilans izvršene „sive emisije“ novca po repub-likama u periodu oktobar 1990 - februar 1991. godine, dobijamo sledeće stanje:

NB Slovenije – 1 milijarda dinara (143 miliona DEM) NB Hrvatske – 1,7 milijardi dinara (243 miliona DEM) NB Srbije (ukupno) – 21,7 milijardi dinara (3,1 milijardi DEM) NB Crne Gore – 2,6 milijardi dinara (289 miliona DEM)NB Makedonije i NB BiH koristile su u januaru neznatne iznose „sivog novca“.

Upadi u monetarni sistem ocenjeni su u svetu kao neporeciv do-kaz da federalni organi nisu u stanju da usmeravaju i kontrolišu ekonomske procese, što je Jugoslaviji oduzelo kredibilitet u među-narodnim finansijskim odnosima. Otkazano je 3,6 milijardi dolara inostranih kredita koji su prethodno ugovoreni kao podrška spro-vođenju jugoslovenske reforme u 1991. i 1992. godini. Nakon ovoga, i najvećim optimistima je postalo jasno da reforma nema nikakve šanse da preživi, kao uostalom ni zemlja u kojoj je sprovođena.“

Mlađan Dinkić postavlja i hipotezu da je još tada, dakle u vreme raspada SFRJ, Srbija počela da sklanja državne rezerve na Kipar i to posredstvom Slobodana Prohaske, nekadašnjeg direktora Jugoaraba, prve srpske (Genexove) of-šor kompanije na ovom pravoslavnom ostrvu. Po njegovoj proceni, od 3,8 milijardi dola-

270

Dim

itrije Boarov

ra kojih se SRJ domogla iz deviznih rezervi SFRJ, do kraja 1991. godine potrošeno je 960 miliona dolara, a do kraja 1992. godine daljih 1,5 milijardi dolara. Nakon ovoga, smatra Dinkić, Saveznoj Republici Jugoslaviji je preostalo još 1,3 milijardi dolara „starih“ deviznih rezervi koje su blokirane na računima u inostranstvu uvođenjem svetskih sankcija Saveta bezbednosti UN krajem maja 1992. godine. Zanimljivo, on tvrdi da te pare nisu korišćene za na-bavku naoružanja, jer po procenama na koje se poziva u razdoblju između 1992-1994. godine SRJ je uvezla naoružanja za „svega“ 1,5 milijardi dolara. On, u stvari, smatra da je za rat bilo dovoljno svega, ali da je Srbija krenula u hiperinflaciju zbog toga što nije drugačije mogla da pokrije javnu i zajedničku potrošnju od koje je zavisio socijalni mir „u zaleđu“ jugoslovenskog rata.

Zanimljive su i Dinkićeve tvrdnje da je deo državnih rezervi SFRJ bio korišćen i za otkup stranih dugova po veoma niskim cenama koje su se formirale na sekundarnom novčanom tržištu – i to, u toku rata, po pravilu dugova neke druge federalne jedinice. Počelo je, navodno, zajedničkom akcijom, da bi se na ovaj način „razduži-la“ država. Dinkić o tome kaže:

„Sve do raspada SFRJ sredinom 1991. godine, nije se vodilo računa da li se otkupljuju dugovi ove ili one republike... ali nakon raspada, sve se promenilo. Slovenci su počeli da otkupljuju samo dugove slovenačkih preduzeća, čiji su garant bile slovenačke banke. Na taj način, oni su otkupili 150 miliona dolara nominalne vrednosti duga. S druge strane „investitore“ iz Srbije i Crne Gore nije previše zanimala kupovina dugova poreklom iz SRJ. Zbog čega su ovim račundžijama slovenački i hrvatski dugovi bili daleko privlačniji od srpskih i crnogorskih?

Ukoliko je tačna Avramovićeva tvrdnja da je tokom 1992. i 1993. godine u kupovinu slovenačkih i hrvatskih dugova uloženo 530 miliona dolara u kešu, a s obzirom na činjenicu da je njihova cena u tom periodu iznosila 35-36 odsto nominalne vrednosti, onda je potencijalni opseg cele transakcije dostigao iznos oko 1,5 milijardi

271


ačke

dolara. Dakle, ukoliko bi ikada došli u priliku da ovako preuzeta kreditna potraživanja naplate po njihovoj nominalnoj vrednosti, ovi „investitori“ bi zaradili ogroman novac.“

Kao neka vrsta ekonomskog istoričara koji događaje zapisuje i opisu-je još dok oni traju Mlađan Dinkić je ušao u rizik da ga kasniji podaci demantuju. Moguće je da se to upravo dogodi sa ovom „kiparskom pričom“ o kojoj ni on izgleda nije uspeo da sazna ključne stvari. Razumljivo, jer ni dr Dragoslav Avramović, na koga se on poziva, dok je (čak) bio guverner Narodne banke SRJ – nije uspeo da dođe do stvarnih podataka o kiparskim operacijama pri otkupu stranih dugova. A kad je o tome počeo da traži podatke – smenjen je.

Evo, da povodom ovih dopuna Ekonomije destrukcije koju Dinkić daje za četvrto izdanje postavimo samo nekoliko pitanja i primed-bi. Je li Narodna banka dala keš 530 miliona dolara za te kiparske transakcije ili je dala pare za otkup nominale spoljnog duga za 530 miliona dolara (dakle, dala je manje)? To je ostalo nejasno i posle Avramovićevog propitivanja Borke Vučić, direktora filijale Beogradske banke na Kipru, o tome gde se nalaze obligacije kad nisu u sefu NBJ. Drugo, ako su tačne Vučićkine izjave da se bavila otkupom stranog duga do polovine 1992. godine, onda je cena jednog dolara tog duga bila veća od 35-36 centi; ako se tim poslom bavila i tokom svetskih sankcija, onda je cena bila daleko manja (ona spominje cenu od 15-20 centi za jedan dolar). Ima, naravno, još nepoznanica oko tih poslova, koje čak nisu uspeli da osvetle ni Slovenci koji su povodom rezervi Narodne banke SRJ deponovanih na Kipru tamo podneli redovnu tužbu sudu.

No, ako ostavimo po strani ovu primedbu, da Mlađan Dinkić ipak nije uspeo da pronađe neke podatke koje vrh vlasti u Beogradu dobro krije, mora mu se priznati da je imao odvažnosti da javno obznani da ta vlast nije prezala ni od sumnjivih poslova i transakci-ja najširih međunarodnih razmera.

Kad se pogleda celina Ekonomije destrukcije, vidi se da je Dinkić problem ekonomskog upropašćavanja Srbije i Crne Gore sagledao

272

Dim

itrije Boarov

kao celinu i da je, uglavnom dobro, uočio povezanost pljačke pre svega stanovništva Srbije, a zatim i svih ostalih ljudi u nekadašnjoj SFRJ, sa jednom generalnom politikom koja je vođena tobože u ime nacionalnih interesa Srba. A oni, kad budu svedeni svi bilansi, i kao nacija i kao obični pripadnici te nacije – nisu u ovom ratu iz-gubili manje od drugih nacija i pripadnika tih drugih nacija – mada se trenutno čini da su ipak bolje prošli. To je verovatno glavna vrednost Ekonomije destrukcije Mlađana Dinkića.

Mlada Bosna, 2. oktobar 1996, neobjavljeno.

Gradovi plemićiSlaven Bačić: Povelje slobodnih kraljevskih gradova Novog Sada, Sombora i Subotice, Subotica 1995.

Već pri prvom pogledu nameće se utisak da je Slaven Bačić, objavlju-jući prerađeno i dopunjeno izdanje svog magistarskog rada Povelje i statuti slobodnih kraljevskih gradova u Bač-bodroškoj županiji (koji je 1992. odbranio pred komisijom profesora: dr Dragoš Jeftić, dr Dragoljub Popović i dr Ljubomirka Krkljuš) široj čitalačkoj publici učinio uslugu i zadovoljstvo. Jer, mada se radi o ozbiljnom, stručnom pravnom radu sa kompletnom naučnom aparaturom i dodatkom u kome su štampani uporedni latinsko-srpskohrvatski tekstovi povelja slobodnih kraljevskih gradova 18. veka u Vojvodini, običan čitalac će u Bačićevoj knjizi moći pregledno da vidi svu zapetljanost hab-sburškog feudalnog zakonodavstva i da shvati u kakvim prilikama i sa kakvim ciljevima su Novi Sad, Sombor i Subotica, 1748, 1749. i 1779. godine (respektivno) dobili (kupili) povelje carice Marije Terezije u kojima im je odobren status slobodnih kraljevskih grado-va. Najkraće, sticanje elibertacione povelje je tada značilo uzdignuće u plemićki stalež i podređenost isključivo monarhu. A to je, dalje, značilo i sticanje značajnih povlastica i regalnih prava, te punu auto-nomnost u vršenju vlasti na sopstvenoj teritoriji.

273


ačke

Treba odmah primetiti da su spomenuta tri grada ovim eliberta-cionim poveljama dobila prvi put službena imena. Petrovaradinski šanac je zapravo tada dobio ime Neoplanta, koje su Srbi srećno pre-veli na Novi Sad (mada ne zvuči loše ni tadašnji bugarski prevod – Nova Loza, pa ni grčki, koji je glasio – Novi Život). Sombor je jedini zadržao stari naziv. Nekadašnje trgovište Sent Marija je car-skom poveljom nazvano Marija Tereziopolis, a reč je o današnjoj Subotici. U Novom Sadu i Somboru su pravo građanstva, pored rimokatolika i grkokatolika, mogli steći i pravoslavci (Graeci non unitus), pošto su već u to vreme u ovim gradovima predstavljali većinu građanstva. U Subotici, gde su 1779. godine pravoslavni predstavljali tek osminu stanovništva (zato što su se iselili posle ukidanja vojnog šanca 1743) u red građana, prema Povelji, mogli su biti primani samo katolici. Ipak, čim su dobili slobodni status, Subotičani su u spisak građana uvrstili i 38 Srba. Zanimljivo je ovde napomenuti da su mimo povelje – građani Novog Sada i Sombora, katolici i pravoslavci, sačinili posebne sporazume o paritetnom učešću u lokalnoj vlasti.

U vrlo detaljnoj analizi povelja, Slaven Bačić precizno obrađuje odo- brena statusna, državnopravna, stvarna, upravna, sudska, finansij-ska i ostala prava vojvođanskih slobodnih kraljevskih gradova u 18. veku, prava koja bi ovi gradovi i danas mogli poželeti.

Nezavisni, 10. januar 1996.

274

Dim

itrije Boarov

Vojvodina VojvođanimaDr Ranko Končar, Opozicione partije i autonomija Vojvodine 1929-1941, Agencija MIR, Novi Sad 1995.

Potvrđujući pravilo da je svaka dobra knjiga uvek aktuelna i da se uvek pojavljuje u pravom trenutku, tako i knjiga dr Ranka Končara Opozicione partije i autonomija Vojvodine 1929-1941, dolazi u trenutku u kojem se upravo mnogo toga što ona objašnjava o prilikama od pre više od šest decenija, sada čini toliko poznatim i prepoznatljivim u tekućoj situaciji.

Junaci ove knjige spominju „politiku podvala“, upozoravaju da je „način kako se sa Vojvodinom postupilo, kako se njome upravljalo i kako se tamo gazdovalo tako strašan, da je on morao uroditi jed-nim opštim, gorkim i dubokim razočarenjem i nezadovoljstvom, koje se više samo rečima, samo obećanjima ili programima (za 21. vek) ne da ublažiti i otkloniti“, da je „danas Vojvodina isceđeni limun, upropaštena, razrivena, privredno dovedena do prosjačkog štapa, a nacionalno vređana do srca i potpuno razočarana“, da je „vojvođansko pitanje najteže, najdelikatnije i najopasnije“, vajkaju se da su „Vojvođani samo dotle neko i nešto, dok mirno i ponizno služe“, da je „ovim krajevima mnogo avanturista pravilo karijeru služeći se plaštom nacionalizma“, da režim i mnogi drugi „posmatraju pripadnike manjina kao građane pod stalnom sumnjom“, da „izgleda da neke vođe mađarske stranke smatraju pregovore i moljakanje za komotnije nego borbu, zaboravljajući da se prava bez borbe ne stiču“, da ovde čak i ljudi odani vlasti glasaju „sa ru-menom stida na obrazu“, da je primetno „odsustvo vojvođanskog patriotizma“, da „opozicija u Srbiji nije u ničemu složna, da nema nikakvo izrađeno političko gledište i da se na ništa ne sprema i da na ništa nije pripravna za slučaj promene režima“, da se ovde za Vojvodinu zalažu „generali bez vojske“, da „novosadske punktacije jesu izraz nekolicine ljudi koji sami sebe zastupaju, te iste ne zas-lužuju, s obzirom na njihovu beznačajnost, ni posebnu kritiku“, no da ipak „Srbijanci sada najviše reže na nas Srbe prečane zbog ono malo Vojvodine i mi ćemo opet biti svemu krivi“, da bi nešto

275


ačke

korisno za Vojvodinu „bilo pametno da se donese, ali baš zbog toga treba sumnjati da će do toga doći“, da je ovde „otpor stvarati i sprovesti mnogo teže, jer za organizovanje nezadovoljstva koje je tu, treba apostola, vremena i pune sloge onih koji vode“ a toga u Vojvodini nema, da se za teške probleme Vojvodine nudi „politika limunade“, da „po Vojvodini na visokim položajima vršljaju ljudi koji je ne poznaju i ne vole, koji je ranije čak ni videli nisu“, da se „Vojvodina nije pokazala otporna zlu“, da su vojvođanske poli-tičke inicijative „samoodbrana vojvođanska“, da seljaka pritiskaju velike kamate, niske cene poljoprivrednih proizvoda, pa pošto je poljoprivreda nerentabilna i zemlja postaje jeftina, da je „žitni režim“ identičan sa pljačkom, da „državni privilegisani sektor“ sve monopoliše, od banaka do spoljne trgovine, da „brojke (o poreskim teretima) bodu oči a džepovi zebu“, da „kad god je reč o Vojvodini reč je o Jugoslaviji“.

No, ova istorijska studija dr Ranka Končara nije dobrodošla samo zbog toga što već na osnovu fakata koji se u njoj spominju možemo uočiti takozvane „pojave dugog trajanja“ ili što možemo zapaziti da je udar jednog prevaziđenog velikosrpskog progra-ma od pre nekoliko godina vratio vojvođansko državno pravno pitanje na liniju Vidovdanskog ustava, a rasprave o autonomiji spustio ispod razine onih koje su se vodile krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina ovoga veka. Ona je značajnija zbog toga što se u komparaciji današnje situacije i one u razdoblju koje Končar ovde obrađuje, bolje vidi da je pitanje Vojvodine jedno zasebno pitanje, a ne nusprodukt nerešenog nacionalnog pitanja u Kraljevini Jugoslaviji. Posle raspada Jugoslavije većini je napo-kon jasno da pitanje Vojvodine nije izmišljotina hrvatskog sepa-ratizma, da se zahtevi za stvarnom vojvođanskom autonomijom ne mogu kvalifikovati kao rezultanta srpsko-hrvatskog pogađanja i balansa. Istina, oni koji su iz učešća Samostalnih demokrata Vojvodine u Seljačko demokratskoj koaliciji Mačeka i Pribićevića izvlačili kvalifikaciju da su vojvođansko pitanje izmislili hrvatski separatisti, da je autonomna Vojvodina motivisana „kidanjem srpske nacije“ itd, sada tu vezu montiraju kao vezu sa albanskim

276

Dim

itrije Boarov

separatizmom, ali sa sve manje žara i uverljivosti. Oni koji su pro-tiv autonomije Vojvodine uvek će pokušati da dokažu da je ono što mi tražimo izmislio neko drugi, ali ideja stvarne autonomije Vojvodine sada se doista odvaja od svake ultranacionalne pod-loge, pa ćemo možda doživeti da je i snage srpskog unitarizma prihvate kao poslednje oružje protiv koncepcija nacionalnih au-tonomija koje se sada kreiraju kod mađarskih partija u Pokrajini. Istorijska i ekonomska dimenzija autonomnog pitanja izgleda da predstavljaju izdržljivije grede autonomnosti, od nacionalnih za-nosa. Eto i dobitnica NIN-ove nagrade Svetlana Velmar-Janković, preko kneza Mihaila, podsmeva se i vojvođanskim Srbima zbog uspaljenog nacionalizma, a pre 60 godina Joca Jovanović iznosi mišljenje da Vojvođanima nije imponovao srbijanski demokrati-zam svojom navodnom „neposrednošću, svežinom i istinom“. Ta neposrednost, svežina i istina i taj demokratizam razbili su danas Vojvodinu u param parčad. O tome treba da razmisle zaostali srp-ski nacionalisti, ali i oni Mađari koji računaju da se mogu pogoditi za sebe samo sa današnjim Dvorom.

A u ovoj Končarovoj knjizi se dobro vidi da je Duda Bošković, vođa samostalnih demokrata, Mačeka i Pribićevića tretirao samo kao političke saveznike i nije prezao da se od njih distancira i da se na njih ljuti, kad mu se činilo da HSS gleda samo da reši hrvatsko pitanje, dok su mu je Vojvodina i sudbina demokratije u Srbiji u drugom planu.

Dok čitalac čita ovu knjigu teško se može oteti utisku da je čak i u godinama nakon diktature kralja Aleksandra i zabrane svih političkih partija na plemenskoj, teritorijalnoj osnovi, pa i praktične zabrane svakog javnog političkog života – u vojvođanskoj politici, u svim srpskim strankama, pa čak i među vodećim i uglednim radika-lima, ovde u Vojvodini bilo više autonomnog političkog mišljenja i kuraži nego što ga danas ima u strankama Srbije koje ovde računaju na poverenje naroda. Pogledajte ko je sve potpisivao Somborsku i Novosadsku rezoluciju, a ko danas izbegava da potpiše bilo kakav direktniji autonomni zahtev. Samo su dvorske stranke i onda i

277


ačke

danas bile skoro iste, pa zvale se Jugoslovenska radikalno-seljačka demokratija ili Jugoslovenska udružena levica – svejedno. Razlika je samo u tome što su onda sedele s desne, a sada su navodno sa leve strane vrhovne vlasti.

I na kraju, knjiga dr Ranka Končara, podseća nas da se naša nauka nije potpuno odužila nekim veoma značajnim ličnostima iz vojvođanske istorije. Končar se ovde u velikoj meri odužuje Joci Laloševiću, a takođe i Dudi Boškoviću, Žarku Jakšiću, Milanu Kostiću, Janku Bunjiku i drugima. Koliko je meni poznato, mi nemamo uopšte dobrih monografija, čak ni o Stajiću, usudio bih se reći, a o ovim ljudima koje Končar ovde spominje – nemamo nikakvih. Valjda će se neko odvažiti da pokuša da te ljude i njihove ideje vrati u naše seća-nje i politički život. Jer, mnogi od njih su elegantnije i kraće od nas znali da formulišu vojvođanski politički program. Eto Janko Bunjik je lakonski rekao: „Vojvodina Vojvodini, autonomna vlast i pare!“

Nezavisni, 30. mart 1996.

Trilogija o srpskoj buržoazijiLjubiša Nikolin, Stalež Dunđerskih, Novi Sad 1996.

Novosadski novinar Ljubiša Nikolin nedavno je okončao neobičnu istraživačku avanturu kroz divlje istorijske pejzaže srpskog kapi-talizma – objavio je treću, i kako kaže, poslednju knjigu priča iz života vodećih porodica srpske buržoazije. Posle Čaršije (1994) i Beogradske čaršije (1995), u kojima je objavio skice za mono-grafije nekada najbogatijih porodica u Srbiji, sada je izdao Stalež Dunđerskih, knjigu u kojoj su priče o najimućnijim porodicama Novog Sada.

Gotovo neverovatno, ali on se suočio sa apsolutnim nedostatkom bilo kakve naučne i istorijske građe o porodicama koje su na srp-skim prostorima utemeljile veletrgovinu, industriju čelika, građe-

278

Dim

itrije Boarov

vinarstvo, modernu poljoprivredu i prehrambenu industriju, pro-izvodnju avionskih motora, bankarstvo i mnoge druge delatnosti na kojima danas stoji kakva-takva ekonomska civilizacija na ovim prostorima. Dok u SAD, na primer, imate niz knjiga o Rokfelerima, Morganima, Vanderbiltima ili Fordovima, u Beogradu ćete teško naći i najelementarnije podatke o Luki Ćeloviću, Vladi Mitiću, Bogoljubu Šteriću, Dušanu Ðorđeviću, Svetoliku Jovanoviću-Čičku, Dragomiru i Marku Leko, braći Gođevac, Dragomiru Rakiću, Tasi Stojadinoviću, Milanu Tomiću, Kosti Božiću, Sekuli Zečeviću, Velji Vukićeviću ili Antoniju Grujiću-Amerikancu. Malo je podataka Nikolin mogao da nađe i u Novom Sadu o Dunđerskima, Popovićima, Adamovićima, Milutinovićima, Tanurdžićima ili Raletićima. Ono što je sada o ovim ljudima objavio Ljubiša Nikolin, tek je zanimljiva publicistička pro-vokacija da se temeljnije ispitaju koreni ekonomskog uspona i pada Srbije i uzroci duge civilizacijske regresije u Vojvodini.

Savremeni profesionalni istraživači naše ekonomske istorije, prerano preminuli dr Lazar Pejić, dr Dragana Gnjatović, Ratomir Ðunisijević i drugi – još nisu stigli da obrade ni sve osnovne idej-ne i makroekonomske aspekte razvoja ekonomske misli i držav-ne politike u nas, pa je istorija srpskog kapitalizma još potpuno neobrađena. Osim nešto međuratnih radova Nedeljkovića, Jakšića, Rozenberga, Mirkovića, Kosića i Kostića, te posleratnih studija Dimitrija Ðorđevića, Nikole Petrovića, Bogumila Hrabaka i još ne-kolicine, ni na ovom polju niko nema na šta da se osloni.

Postoji i teorija da u Srbiji i u Srba nekog ozbiljnog kapitalizma nije ni bilo, pa da tako nije bilo ni konstituisane buržoazije. Pisac ovih redova se seća da u njegovom razredu u gimnaziji niko 1962. godine nije znao da profesorki Oliveri Kečić, kad je prvi put došla u razred, odgovori na pitanje šta se smatra Srpskom buržoaskom revolucijom. Kad nam je rekla da je to Prvi srpski ustanak 1804. godine, to nam se učinilo gotovo smešnim, jer buržuje nismo za-mišljali kao ljude koji sa kuburom za pojasom gone stada svinja na peštanske i bečke vašare.

279


ačke

Neko će, zatim, reći da postoji velika razlika u formatu, na primer, jednog Gođevca i jednog Krupa. No, zar razlika u „kvantitetu“ između Džingis kana i cara Dušana, Svetog Save i Martina Lutera, Pašića i Bizmarka, Čarnojevića i Arpada – nije još veća, pa opet se s razlogom ovde veličaju ovi naši, takvi koliki su, jer ni veće ni bolje niti smo imali, niti smo zaslužili.

Uostalom, kad je o formatu reč, ne treba zaboraviti da je oko 1900. godine jedan Lazar Dunđerski obrađivao 42.000 katastarskih jutara, da je godišnje isporučivao 11.000 vagona hrane, preko sopstvene flote trgovačkih brodarica, da je sazidao dve fabrike alkohola, dve pivare, jednu uljaru, velike mlinove u Novom Sadu i Inđiji, da je bio vlasnik fabrike tepiha u Bečkereku, da je bio jedan od glavnih akcio-nara Srpske banke u Zagrebu i Centralnog kreditnog zavoda u Novom Sadu, da je izgradio zgradu Srpskom narodnom pozorištu, a u Pešti zavod za srpsku žensku omladinu Angelijanum. Nije se tada slučajno pevalo: „Od Mohača, pa do Ade, to Dunđerski sve imade. Od Budima do Mohola, Dunđerskog škripe kola. Ko Dunđerskog ne voli, nek u očin izvoli!“ Čika Laza se u sticanju imanja držao uputstva svoga oca Gedeona: „Kupimo našoj deci tepsiju, pa neka svake godine jedu giba-nicu, tepsija će ostati!“ Deca su mu, kako koji, potrošila i tepsiju.

Možda se najkrupniji razlog za gotovo prezriv odnos koji kod nas postoji prema ljudima koji su u istoriji Srba i Srbije bili na čelu ekonomskog progresa i raspolagali krupnim parama, krije u tome što je uspon kapitalizma ovde presekla komunistička revolucija izvedena u zaleđu oslobodilačkog ustanka 1941-1945. godine. To potvrđuje i ova trilogija o srpskoj buržoaziji Ljubiše Nikolina, jer većina priča ima neveseo kraj – kad su s partizanima na gospodske dveri zakucale konfiskacije, nacionalizacije, eksproprijacije i kada je većina junaka ovih knjiga proglašena za saradnike okupatora, ratne profitere, narodne neprijatelje, špekulante, sabotere, uzurpa-tore i radničke krvopije.

Mada Nikolin uglavnom dokazuje da su te optužbe u ozbiljnom smislu reči bile bez osnova, za neke junake svojih priča ipak priz-

280

Dim

itrije Boarov

naje da su doista bili „nepouzdani elementi“. Evo, na primer, u ovoj poslednjoj knjizi, Stalež Dunđerskih, on beleži da novosad-skom trgovcu bombonama Danilu Teofanoviću ogorčene narodne mase i njihov narodni sud nisu za olakšavajuću okolnost priznale to što je još pre rata u jednoj kafani „na veliko zaprepašćenje pri-sutnih veoma ružno pričao o Kralju i njegovoj kući“, zbog čega je hapšen i zbog čega je u ondašnjoj štampi nazvan „jednim žalosnim Srbinom“. Teofanoviću, čak, za olakšavajuću okolnost (možda i za neku revolucionarnu manifestaciju) nije uzeta ni u Novom Sadu poznata činjenica da je još 1927. godine napravio bombon na šta-piću i zapakovao ga u papir sa Kraljevom slikom, iznad natpisa: „Dva dinara za pola dinara“. A tada je jedan ondašnji rodoljub uputio otvoreno pismo Stanoju Mihaldžiću, gradskom velikom policijskom kapetanu, sa sledećim sadržajem:

„Vlasnik fabrike Plevna Danilo Teofanović pušta u promet kisele bombone, pa pitamo: 1. Ima li dozvolu Umetničkog odeljenja da koristi Kraljevu sliku na omotu? 2. Je li poznato nadležnima da upo-treba Kraljeve slike na ovakvim bombonama ni u koliko ne može služiti na čast Kraljevske kuće, jer deca, koja te bombone kupuju, bacaju papiriće po ulici i slika se nogama gazi? Kako se slaže trgo-vanje sa Kraljevom slikom i ružno i uvredljivo ponašanje vlasnika fabrike tih bombona? 4. Hoće li policija onemogućiti zloupotrebu sa Kraljevom slikom? (Politikini „Odjeci i reagovanja“ nisu od juče.)

Jedna od mogućih mana „trilogije“ Ljubiše Nikolina sigurno je u tome što se u ovim pričama o srpskim buržujima uglavnom sta-vio na njihovu stranu, pa se nije odvažio ni da dublje pronikne u proces bogaćenja nekih od svojih junaka. Možda je i među njima bilo secikesa i razbojnika, hohštaplera i velelopova, špekulanata i parazita velikog stila. Evo danas, pred našim očima ponovo rastu neke porodične imperije i već pokušavaju da nam objasne da su svoje milione stekle mukotrpnim radom, a mi u to nismo sigurni.

Ipak, povratak oskudnim, ali ipak žilavim korenima srpskog građanskog društva i njene elite, moguće da bi nas naučio nečemu

281


ačke

korisnom. Makar samo tome – da džinovskim koracima hodaju samo mačori u čizmama.


Zlatna urna JugoslavijeDr Rudolf Bićanić, Ekonomska podloga hrvatskog pitanja, Zagreb, 1938.

Omiljena tema svake balkanske nasledne parnice, podela zlata, zagrejala je napokon i srce akademika Koste Mihailovića, šefa ju-goslovenskog pregovaračkog tima za raspodelu imovine SFRJ – koji je već izjavio da o zlatu koje je Kraljevina Srbija unela u južnoslo-vensku državnu zajednicu 1918. godine – nema šta da se pregovara. Pitanje zlata je napokon jedno pitanje oko koga i Srbija ima dobre karte, a uz to, rasprava o imovini pokojne južnoslovenske države pomera se na 1918. godinu – godinu njenog stvaranja, što akademi-ku Mihailoviću, veteranu svih beskonačnih diskusija o tome kome je Jugoslavija bila majka, a kome maćeha, pruža mogućnost da aktivira svoja višedecenijska istraživanja koja su samo delimično iskorišćena u Memorandumu SANU (1986) i u Odgovorima na kri-tike Memoranduma (1995).

U stvari, bilo je samo pitanje vremena kada će se spor između poten-cijalnih naslednica SFRJ sa 1990. ili 1991, pomeriti na 1918. godinu, to jest na vreme stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Čim je Memorandum o razumevanju ser Artura Votsa, Biltovog čoveka za raspodelu nasleđa SFRJ, razaslat potencijalnim naslednicima (17. jula), ispostavilo se da je ovaj posrednik, čini se, usvojio stanovište predstavnika SRJ, da se može deliti samo ono što je zajednički stvo-reno ili potrošeno – te da se „državna imovina koju su u Kraljevinu Jugoslaviju unele Kraljevina Srbija, Kraljevina Crna Gora i delovi Austro-Ugarske, ne uključuje u državnu imovinu SFRJ”.

282

Dim

itrije Boarov

Kad je reč o zlatu, ovaj stav za Srbiju ne zvuči loše. No, prema Gamsovoj definiciji imovine, na primer, ona pored potraživanja uključuje i dugo-vanja, pa ćemo tek videti koliko ova „radna formulacija”, prema kojoj su u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu i Skoplju već izrazili rezerve, doista radi u korist SR Jugoslavije. To jest – koliko ona belodano pokazuje da je oficijelna koncepcija SRJ o rešavanju imovinske sukscesije „u paketu” u suštini suprotna interesima Beograda.

Jer, kad bi predstavnici SRJ prihvatili podelu državnog zlata SFRJ, koje se nalazi pri bazelskoj Banci za međunarodno poravnanje, ne vezujući to za maglovite i buduće svađe oko famoznog državnog kontinuiteta, ostalih deviznih rezervi, portfelja državnih obligacija, velikih saobraćajnih i privrednih investicija, ambasada, rezidencija i Aleksandrovih i Titovih vila, aviona i brodova, kasarni, tenkova i aviona, možda bi iscrpljena SRJ veoma brzo došla do nekoliko stotina miliona dolara s kojima bi se moglo preživeti još nekoliko meseci. Ili bi bar ostali konkurenti na nasleđe jednom došli u pasiv-nu poziciju onoga koji nešto neće.

Izazov nije mali, jer ako je u Bazelu doista zlata u vrednosti od oko 600 miliona dolara, to bi moglo da znači da je reč o zlatnom kovčegu sa oko 50 tona zlata. Koliko u njemu ima starog srpskog zlata?

koliko je „srpskog zlata”?Pošto iz apsolutno nerazumljivih razloga tim Koste Mihailovića ne izlazi u javnost sa svojim proračunima i podacima, na elementarno pitanje o kojoj količini starog „srpskog zlata” je reč u zajedničkim zlatnim rezervama SFRJ, odgovor moramo potražiti u „prašnjavim knjigama” koje su između dva svetska rata podgrevale nacionalis-tičke strasti i zabavljale ondašnju političku i stručnu čaršiju, oko pitanja ko je šta uneo u zajedničku državu.

U spomenici Narodna banka 1884-1934, koju je povodom pet decenija ove „novčanične banke” tada izdao Zavod za izradu nov- čanica u Topčideru, eksplicitno se ne navodi podatak o zlatnim rezervama koje je emisiona ustanova Kraljevine Srbije nakon

283


ačke

prvog svetskog rata vratila u zemlju posle oslobođenja i ujedi-njenja, kada je njen voz iz Marselja stigao u Beograd, uveče 15. februara 1919. godine. No, u toj spomenici se navodi da je 31. decembra 1918. godine ukupni novčani opticaj od 340,5 milio-na dinara imao realnu podlogu od 87,29 odsto – u čemu je zlato učestvovalo sa 18,72 odsto (srebro 4,57 odsto, devize i strani akre-ditivi 64 odsto). Iz ovih podataka proizilazi da je Narodna banka tada imala u rezervama oko 55,6 miliona dinara u zlatu. Zajedno sa srebrom, metalno pokriće tadašnjeg dinara bi iznosilo oko 70 miliona zlatnih dinara.Valja ovde primetiti da se kasnije ispostavi-lo da su spomenute „devize i strani akreditivi” (64 odsto podloge) na osnovu kojih je Pašićeva vlada povećala opticaj dinara tokom rata, bili po karakteru problematična potraživanja (od Francuske vlade), pa ih je Narodna banka morala postepeno supstituisati solidnijom metalnom podlogom.

Nešto drugačije, ali slične podatke iznosi dr Slavko Šećerov, u to vreme istaknuti član Finansijskog odbora Narodne skupštine Kraljevine SHS. Prema njegovim podacima, koje je štampao 1926. godine u knjizi Naše finansije 1918-1925, u 1918. godini je u opti-caju bilo 616,6 miliona dinara, sa 79,6 miliona dinara podloge u kovanom srebru i zlatu i 217,6 miliona dinara u stranoj moneti i potraživanjima.

Zanimljivo, poznati hrvatski ekonomista dr Rudolf Bićanić, koji je po porudžbini Vladka Mačeka, vođe Hrvatske seljačke stranke, 1938. godine objavio političku brošuru Ekonomska podloga hrvat-skog pitanja (knjigu s kojom akademik Kosta Mihailović polemiše do današnjeg dana), u svoju računicu ne unosi gore spomenuti podatak iz tabele dr Šećerova, već se vraća na 1914. godinu i uzima cifru zlatne podloge Kraljevine Srbije u iznosu od 59,5 miliona zlat-nih dinara. Pri tome, pokušavajući da napravi ceo „bilans zlata”, on spominje da je Narodna banka, kao svojevrsni sukcesor Austro-Ugarske emisione banke, nasledila i deo zlatne podloge krune, državne valute ove ugašene imperije. Dr Bićanić tvrdi da je po tom osnovu, između 1922. i 1925. godine, Narodna banka Kraljevine

284

Dim

itrije Boarov

SHS primila zlata za 30,18 miliona zlatnih kruna (plus 121.000 dolara, oko 40.000 engleskih funti i 477.000 francuskih franaka, to jest, plus 4 miliona zlatnih kruna u stranoj valuti). To bi, dakle, bilo „prečansko zlato” u bazelskom kovčegu.

Postavlja se, naravno, pitanje kako današnjem čitaocu dočarati šta znače gore spomenute cifre i o kojim „fizičkim količinama” je reč u ovoj priči o zlatu koje je uneto u južnoslovensku državu 1918. godine. Pošto novinar nema pravo da poštuje „opasnosti” koje se pred ovako zamršen posao nameću i savršeno obrazova-nim ekspertima, autor ovih redova će se pomoći ilustracijama iz jednog udžbenika dr Milorada Nedeljkovića iz 1921. godine (reč je o vrlo pismenom i neobičnom stručnjaku koji je na početku ovog veka bio levičar, a karijeru je završio kao ministar u Nedićevoj kvinslinškoj vladi).

Dr Nedeljković, naime, tvrdi da je izražavanje bilo koje cene u posleratnom dinaru nepouzdano, pa se drži „predratnih” zlatnih dinara. Dakle, 1914. godine je kilogram zlata koštao 3.444,44 dinara. Ako sa ovom cenom podelimo, na primer, Bićanićevu procenu o zlatnim rezervama Kraljevine Srbije iz iste godine, od 59,5 miliona dinara, doćićemo do procene da je reč o zlatnoj pod-lozi teškoj preko 17 tona. Ako cepidlačimo, teorijski bi se mogla izgraditi konstrukcija da je u ovoj količini i „makedonsko zlato”, to jest zlato „južnih krajeva”. No, referentna godina raspodele mogla bi se pomeriti i naniže, na kraj Balkanskih ratova, da se utvrdi da teritorija današnje Makedonije u Kraljevinu Srbiju nije unela nikakvo zlato itd.

Što se tiče „prečanskog zlata”, koje su ovi krajevi „uneli” u novo-stvorenu južnoslovensku državu posle Prvog svetskog rata preko Beča i Pešte, ono bi se teorijski moglo proceniti na oko 2,5 tone, ukoliko se u račun uzme da je za 4 krune isplaćivan 1 srpski dinar, koji je u međuvremenu, marta 1920. godine postao jugoslovenski, a usput je izgubio vrednost za deset i više puta. Pošto dr Bićanić go-vori o „zlatnim krunama”, moglo bi se po hrvatskom računu raditi

285


ačke

i drugačije, pa, po želji, uveličavati broj tona „prečanskog zlata”. Naravno, pri tome bi se moralo ići i na razvrstavanje tog zlata po „istorijskim pokrajinama”, te bi deo tog zlata zapao Vojvodini, deo Sloveniji, a deo BiH.

Ako se u ovoj igri hipoteza odvojimo od zlata i imovinu koja je une-ta u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine shvatimo šire, tek tada izlazimo na široko polje mogućih svađa oko toga čiji je deo te imovine posle raspada SFRJ, dakle 7 decenija kasnije, ostao na tuđoj teritoriji.

Spomenuti dr Rudolf Bićanić već je 1938. godine pokušao da sačini grubi bilans dugova i potraživanja koje su Srbija i „prečanski kra-jevi” uneli u južnoslovensku državu. On je, na primer, izračunao da je Srbija opteretila novu državu sa svojih 5.060 miliona dinara starog duga i 15.300 miliona ratnog duga, dok je zbog ujedinjenja, kao jedna od naslednica Austro-Ugarske od nje nasledila 1.353 miliona njenog državnog duga, a od „pokrajina” još 65,5 miliona dinara njihovih javnih dugova. Kad je sve to sabrao, dr Bićanić je konstatovao da je Srbija u novu državu unela 20.360 miliona di-nara duga, a ostali krajevi tek 1.420 miliona duga. Nije isključeno da neko tokom septembarskih razgovora o bazelskom zlatu poteg-ne i ove podatke, kad već jugoslovenska strana poteže „paketno rešenje”.

Trajnost ekonomskih svađaJednom pokrenute ekonomske svađe na međunacionalnoj osnovi traju veoma dugo i akademik Kosta Mihailović nije u istrajavanju na ovim temama usamljen. Poslednji povod za vraćanje na knjigu dr Rudolfa Bićanića dao mu je, zapravo, Hrvatski antimemoran-dum, kako je nazvan jedan dokument Hrvatskog narodnog vijeća iz 1987. godine, u kome se koriste podaci dr Rudolfa Bićanića radi osporavanja Memoranduma SANU. Zato akademik Mihailović u Odgovorima na kritike Memoranduma SANU 1995. godine podseća da je Bićanićeva knjiga još pre rata „naišla na dokumentovanu kri-tiku beogradskih ekonomista, koja je obezvredila njegove nalaze”.

286

Dim

itrije Boarov

A pozivanje na Bićanićevu knjigu on nalazi i kod doskorašnjeg predsednika JAZU akademika Jakova Sirotkovića, u novijim istu-panjima u Zagrebu.

Rečju, da zaustavimo ovu priču bez kraja i konca, i ovog leta neki ljudi u Beogradu, Zagrebu i drugim metropolama pomno čitaju stare prašnjave knjige o tome ko je koga eksploatisao u neka-dašnjoj zajedničkoj državi i spremaju se za žestoku raspravu oko nasleđa pokojne Jugoslavije. A bitka za zlato te države ima poseb-nu draž, jer zlato je uvek bilo velika metafora imovine. Naročito kod onih naroda i u onim državama koje su bile i ostale svetska sirotinja.

Posle raspada-uvek inflacijaKad smo uoči procesa podele imovine SFRJ kod pitanja šta je ko uneo u Kraljevinu Jugoslaviju, valja podsetiti da je ondašnja porat-na inflacija u velikoj meri nasleđena iz emisionog centra imperije u raspadu, dakle iz Austro-Ugarske.

Prvi ministar finansija Kraljevine SHS dr Momčilo Ninčić, u svojoj brošuri Naše valutno pitanje (Beograd, 1920) iznosi podatak da je na dan 31. oktobra 1918. godine emisija austrougarskih kruna iznela 31,5 milijardi kruna, a metalnog pokrića za te novčanice bilo je tog dana tek 342 miliona kruna. Istovremeno, centralnoj banci su vlade Austrije i Ugarske, po osnovu kratkoročnih pozajmica, bile dužne 32,6 milijardi kruna, a po osnovu blagajničkih bonova još 2,9 milijardi kruna. Toga dana kada se Monarhija praktično zauvek raspala, celokupan ratni dug Austro-Ugarske iznosio je 101 milijardu kruna – što znači da je trećina ratnih troškova jednostavno pokrivena „štampom kruna”. I dinamika tog štampanja novih kruna otkriva tempo propadanja K und K monarhije. Krajem 1916. godine u opticaju je bilo 10,8 milijardi kruna, krajem 1917. godine 17,7 milijardi, a kroz godinu dana, kao što smo naveli, duplo više, 35,5 milijardi kruna.

U ovom kontekstu treba otuda posmatrati i ondašnji značaj srpskih zlatnih rezervi. Istina, Beograd je brzo savladao veštinu štampanja

287


ačke

novca bez pokrića, pa je u odnosu na predratnu 1913. godinu, već 1925. godine dinara bilo više za 1523 odsto.

Ratna odiseja srpskog zlataČim je izbio rat, već 10. jula 1914. godine, tadašnji ministar fi-nansija dr Laza Paču naredio je guverneru Narodne banke Srbije Đorđu Vajfertu da evakuiše zlato i metalne rezerve u Kruševac. Kad je došla Makenzijeva ofanziva 1915. Vlada je oklevala da zlato evakuiše prugom prema Solunu, jer se plašila panike kad se raširi glas da se pare odnose u inostranstvo, a zakonom je to bilo i za-branjeno. Međutim, kad su Srbiju napali i Bugari 27. septembra, 1. oktobra je krenula evakuacija tim pravcem. Voz sa zlatom je kroz Vranje prošao samo nekoliko časova pre nego što su u grad ušle bugarske snage. Da bi se poštovala odredba da Narodna banka ne može napustiti državnu teritoriju, transport sa zlatom je odmah iz Soluna upućen u Bitolj, ali je zaustavljen u grčkoj stanici Lerin. Potom je vraćen u Solun gde je srpsko zlato čamilo u željezničkoj kompoziciji sve do 6. decembra 1915, kada je ukrcano u francuski torpiljer i odvezeno u Marselj. Deo vrednosti Narodne banke iz filijale u Skoplju imao je posebne avanture. U Kačaničkom klancu napali su ga Kačaci. Konvoj je kasnije preko San Đovani di Medua, gde su ga bombardovali austrijski hidroplani, prebačen takođe u Marselj.

Ratni guverner Narodne banke i čuvar srpskog zlata Đorđe Vajfert, koji je taj položaj zauzimao između 1890. i 1902. godine, pa između 1912. i 1926, kada je proglašen za doživotnog počasnog guvernera, čuvena je ličnost srpske ekonomske istorije. Industrijalac, graditelj pivare na Topčiderskom brdu, koncesionar rudnika uglja u Kostolcu, utemeljivač Borskog rudnika itd. Kao i svaki guverner često je mo-rao da se brani od ministarskih zahteva za štampanjem para.

Krajem septembra 1922, Politika (broj 5184) je objavila napis pod naslovom „Narodna banka neće više da štampa banke”, u kome je navedeno da se Vajfert naljutio i odbio zahteve ministra Kumanudija da poveća kontingent novčanica i da je odbio zahteve za odobravanje kredita vojnom ministarstvu, te da je navodno rekao

288

Dim

itrije Boarov

da bi takvu finansijsku politiku, koja nije u stanju da prikupi realne prihode putem poreza, već pribegava zaduživanju kod Narodne banke, „mogla da vodi svaka baba sa Dorćola i da onda nije potre-ban ministar finansija”. Ipak, Vajfert nije bio suviše tvrdoglav i za nekoliko godina je upetostručio količinu dinara u opticaju. Dinar je relativno stabilizovan tek 6 godina posle svetskog rata.

Naša Nedeljna Borba, 31. avgust - 1. septembar 1996.

Slom sveta po ljudskom planuEjn Rand, Kapitalizam nepoznati ideal, Global, Novi Sad, 1996.2

Posle Velike krize 1929. i Ruzveltovog Nju dila u SAD i Šaštovih Velikih radova u Hitlerovoj Nemačkoj, početkom tridesetih godi-na, a pogotovo kada je Džon Majnard Kejnz objavio Opštu teoriju zaposlenosti, kamate i novca, 1936. godine – činilo se da se i kapi-talizam pridružio ideji ekonomskog dirižizma, makro planiranja i državnog intervencionizma u privredi – koja je u svom totalnom obliku već dominirala „prvom zemljom socijalizma“, Staljinovom Rusijom. Izgledalo je u stvari da je nađen recept za kroćenje tako-zvanog „divljeg tržišta“ zasnovanog na starom načelu ekonomskog liberalizma „laissez faire-laissez passez“ (krilatici koju je u jednoj polemici sa Kolberom formulisao lionski trgovac Ležondr, još 1680). Ta krilatica jednostavno znači da vlast treba da ostavi ljude da rade, i da pusti da stvari teku same po sebi, a nju je teorijski raz-vio i konzistentno zaokružio otac moderne ekonomije Adam Smit, glazgovski „profesor logike i moralne filozofije“ u svom čuvenom delu Istraživanja prirode i uzroka bogatstva naroda (1776).

Svet koji se stvarao na tim načelima tokom 19. veka postajao je iz dana u dan ekonomski moćniji, ali nije bio savršen i nije bio lišen povremenih dubokih kriza, pa su tokom tog veka i neki

2 Ovde se najmanje radi o prikazu knjige Ejn Rand, ali ovaj napis prilažem zbog toga što implicite sadrži moje osnovne poglede na dela ekonomskih klasika.

289


ačke

od najboljih svetskih umova počeli da se bave (suprotno današ-njim nazorima Nebojše Popova) „bespoštednom kritikom svega postojećeg“. Jedan od tih ljudi, Karl Marks, pohvalio je zasluge liberalnog kapitalizma, ali je ustvrdio da je slobodno tržište odigralo svoju istorijsku ulogu, te da su se stekli objektivni uslovi da se postepeno počne prelaziti na „svesno i plansko društveno privređivanje“. U težnji da se odupremo „ekonomskoj stihiji“, koja neracionalno rasipa resurse i koja navodno najviše odgovara kapitalističkim monopolima, Marks nije bio ni prvi, ni poslednji. Poziv razumnoj državi da se uplete u ekonomske poslove dao je nešto pre njega, između ostalih, i Džon Stjuart Mil, koji je podrža-vao načelo konkurencije, ali se zanosio državnom intervencijom u raspodeli, kako bi se pravednije delilo ono što se zajednički proizvede. Mila ovde izdvajamo jer je, pored Johana Raua, bio najpopularniji i najuticajniji svetski ekonomista u Srbiji tokom 19. veka (što je, na žalost, ostavilo trajne posledice).

Uprkos svih tih kritika i političkih nastojanja, teorija liberalnog ka-pitalizma dominirala je sve do Prvog svetskog rata. U ekonomsko filozofskom smislu ona se oslanjala na teoriju opšte ekonomske rav-noteže, a obrazlagana je marginalističkom analizom korisnosti. U stvari, pretpostavku o takvom ekonomskom ponašanju privrednih subjekata koja vodi ravnoteži dao je francuski „vulgarni ekonomis-ta“ Žan Sej iznoseći tezu da svaka ponuda stvara vlastitu tražnju, te da otuda nije moguća hiperprodukcija, jer „jednih proizvoda ima previše, zato što je drugih premalo“, pa pošto se na tržištu svi pro-davci pojavljuju i kao kupci, a svi kupci i kao prodavci, ravnoteža se brzo uspostavlja jer višak ponude na jednoj strani se izravnava sa manjkom tražnje na nekoj drugoj.

Ravnoteža je u širem društveno-ekonomskom smislu, kako to podrug-ljivo primećuje Napoleoni (u svom pogledu na ekonomske teorije 20. veka), bila „ona tačka posle koje nikome nije moglo biti bolje, a da nekom drugom ne bude gore“. Ali tom ravnotežom nisu bili zadovolj-ni veoma široki slojevi, pa su njihove vođe i ideolozi uglavnom tražili način na koji će nekima nauditi, da onima kojima nije dobro, bude

290

Dim

itrije Boarov

bolje.To je bio komunistički, pa i fašistički smer traganja za svetom koji će biti uređen po ljudskom planu, po planu političke elite.

Takozvani građanski smer u potrazi za uzrokom ekonomskih i socijalnih kriza išao je nešto drugačijim putem, ali lek je delimično naličio onima koji su se rađali na levici i desnici, dakle na političkoj periferiji razvijenog sveta. Više plana i države – to se i buržoaskim intelektualcima učinilo kao jedino realno i moguće osiguranje protiv rizika bezdušne slobodne konkurencije. Neki su bili više za planiranje, neki su opet smatrali da država kao sudija na terenu slobodne utakmice treba s vremena na vreme i da zaigra, kad tem-po igre opadne do nepodnošljivog nivoa. Administrativni instru-mentarijum za državno uplitanje u privredne tokove i razvoj već je bio stvorio Prvi svetski rat. Kako je kasnije primetio Milvord, rat je na državnim policama ostavio iskustvo ratne privrede sa kojeg je samo trebalo otresti prašinu – kad je došlo do svetske krize. Kejnz, koji je svoje velike studije počeo upravo analizom ratne privrede, dalekovido je uočio da je „rat svima predočio mogućnosti potro-šnje, a mnogima i uzaludnost uzdržavanja od potrošnje“. Počeo se formirati budući inflacioni model koji je kasnije decenijama držao svetsku ekonomiju pod stimulativnim dopingom. Bogati su smatrali da će propasti ako se dalje ne bogate (dakle – ulagati ili umreti, jer je Kejnz upozorio da „onaj koji nastoji štedeti, uništava realan kapital“), a siromašni su odbijali da svojim radnim mesti-ma i sniženjem svojih nadnica čuvaju „opštu ravnotežu“. Počela je da se stvara sintagma „država blagostanja“, jer se činilo da od srastanja države i privrede svi imaju koristi, da je svima bolje, a da istovremeno nikom nije gore. Nužnost takvog puta naročito se na-metnula kada je došlo do velikog ekonomskog sloma 1929. godine, koji je počeo u Americi, koja je dotad bila zemlja najliberalnijeg unutrašnjeg tržišnog sistema.

Zašto je došlo do krize i kako je ona doista prevladana – pitanje je koje deluje dosta jednostavno, ali je istovremeno i pitanje na koje do dana današnjeg nije dat odgovor s kojim bi bili saglasni bar najveći ekonomski autoriteti. Evo kako, na primer, Uroš Dujšin (u Teoriji

291


ačke

novog socijalizma J. K. Galbrajta) nabraja različite ocene uzroka te krize. Pozivajući se na Kindlbergera, on primećuje da je Fridman uzrok sloma 1929. video u pogrešnoj američkoj monetarnoj poli-tici, Samuelson u zbiru istorijskih koencidencija, Robins u nepoš-tovanju pravila igre zlatnog standarda, Šumpeter u preklapanju Kondratjevljevog pedesetogodišnjeg sa Jungovim devetogodišnjim i Kičinovim kratkoročnim ciklusom, Kejnz u pogrešnoj nacional-noj deflacionoj politici, Hansen u tendenciji sekularne stagnacije, Svenilson u strukturnoj neravnoteži na svetskom tržištu, dok je sam Kindlberger procenio da je osnovni uzrok Velike krize bio u nedostatku vođstva u upravljanju mehanizmom međunarodnih finansija.

Isto kako se ekonomisti razlikuju u dijagnozi, oni se u poslednje vreme sve više razlikuju i u oceni kako je ona zalečena. Mada Ruzvelt nije voleo Kejnza (navodno zato što je ovaj kritikovao Vilsonovu vladu u kojoj je on prethodno bio ministar), godinama je kao opšte mesto ekonomske istorije važilo mišljenje da je njegov Nju dil bio grandiozna operacija kejnzijanske revolucije. Jer Kejnz je navodno (prema Pijetru) u svojoj Generalnoj teoriji izneo „Poziv na razmišljanje“ (u stvari poziv na investicije koje pokreću energiju preduzetnika), „Poziv na akciju“ (u stvari poziv da se novac spoji sa radom) i „Poziv na pravednost“ (u stvari poziv državi da se oseti odgovornom za punu zaposlenost).

Najpopularnije mesto iz Kejnzove teorije bila je njegova tvrdnja o korisnosti neproduktivnih izdataka kada dođe do depresije (to jest, kada su mogućnosti rentabilnih investicija iscrpljene, a ne razma-tra se politički prevrat) sa čuvenim primerom egipatskih piramida – koje su obezbeđivale punu zaposlenost svim robovima faraona i koje su navodno obezbedile prosperitet carstva na Nilu.

Taj deo njegove teorije zavoleli su svi potonji faraoni (ali Čaušeska nije spasao Novi Bukurešt, dok našeg još spasava Novi Beograd). U toj tezi i ideolozi „države blagostanja“ su našli zakačaljku za nepro-duktivnu pomoć socijalno ugroženima i za niz drugih socijalnih

292

Dim

itrije Boarov

programa. Ratni proizvođači i dobošari su u ovoj tezi takođe do-bili ekonomski argument za otpočinjanje kakvog rata, ako pripreti neka kriza. Ima čak mišljenja da je Hitler posle početnih uspeha intervencionizma u Nemačkoj (gradnje autoputeva i vojne industri-je na podlozi kreditne ekspanzije i gašenja političkih i sindikalnih sloboda), morao da krene u još veću „neproduktivnu potrošnju“, to jest u Drugi svetski rat, kako bi sprečio slom intervencionističke ekonomske politike.

Ako se vratimo na Veliku krizu i Ameriku, treba primetiti da je realno govoreći Kejnzov uticaj na Ruzvelta bio je beznačajan. On je potrošnju povećao monetarnom ekspanzijom, a ne fiskalnom preraspodelom i napuštanjem fetiša budžetske ravnoteže. Veliko je pitanje koliko je izlasku iz američke krize doprinela i državna gradnja velikih elektrana, regulacija industrijske i poljoprivredne proizvodnje itd, a koliko devalvacija dolara i neke druge proza-ične monetarne mere. Uostalom, možda je glavni posao obavila Šumpeterova „kreativna destrukcija“, koja ne samo da je razorila besperspektivne sektore već je raspršila i raširene iluzije o vrednos-tima robe, nekretnina i depozita. Tržište se pokazalo kao krajnji čuvar realnih vrednosti.

No, dok su stvari sa kejnzijanskim intervencionizmom išle dobro, a to razdoblje je bogme potrajalo sve do potkraj sedamdesetih godi-na 20. veka, njegove mane se nisu mnogo analizirale. Dva krupna izuzetka su Hajek i Fridman. Oni su odavno dokazali da makro-ekonomsko planiranje obično vodi u politički totalitarizam, a da nedostatak političkih sloboda, dakle političko planiranje ili ono „planiranje za slobodu“ (popularno u Kenedijevo doba) – obično završi u ekonomskoj neefikasnosti.

Nije slučajno da je veliki obračun sa inflacionom krizom kao ne-umoljivim pokazateljom ograničenosti filozofije intervencionizma dobio ime po dva političara – tačerizam i reganomika. Jer, problem je u krajnjoj konsekvenci bio politički. Na prvi pogled stvar izgleda obrnuto. Tamo gde je o vrednostima uzela da brine brigu država,

293


ačke

obolelo je merilo vrednosti, oboleo je novac. Do tog trenutka prob-lem se doima samo kao ekonomski. Politika počinje sa prividnim lečenjem te bolesti, lečenjem koje je opasnije od nje same. Nadri lečenje putem sve više intervencionizma zahteva sve veću discip-linu naroda, sve dok „divlje tržište“ ne zameni „divlja država“ sa „podivljalim vođom“ na čelu.

U kultnoj knjizi Ejn Rand Kapitalizam nepoznati ideal, politička suština liberalnog kapitalizma, koja je srećom i zaustavila uspon intervencionizma, jednostavno se objašnjava: „Da li je čovek su-verena jedinka koja poseduje sopstvenu ličnost, rad i njegove pro-izvode – ili je on vlasništvo plemena (države, društva, kolektiva) koje može da raspolaže njime kako mu se prohte, te stoga može određivati njegova uverenja, zacrtavati tok njegovog života, kon-trolisati njegov rad i prisvajati proizvode tog rada? Da li čovek ima prava da postoji sam za sebe – ili je rođen u ropstvu, kao zavistan sluga koji neprekidno mora da otkupljuje svoj život služeći pleme-nu, ali nikada ne uspeva da se u potpunosti oslobodi? To je prvo pitanje na koje treba odgovoriti. Ostalo je praktičan deo i tiče se posledica. Osnovno pitanje je samo: da li je čovek slobodan? Jedini sistem u ljudskoj istoriji koji može na ovo da odgovori potvrdno jeste kapitalizam.“

Naša Nedeljna Borba, 4-5. jul 1998.

294

Dim

itrije Boarov

Naftno tržište je ukroćeno3

Jean Masseron, Petroleum economics, Paris, 1990.

Ima tome tek deset godina kada su kompjuteri Međunarodne agencije za energiju (IEA) izračunali da će svetskom tržištu 2000. godine dnevno nedostajati gotovo trideset miliona barela sirove nafte (dakle, oko 4,77 miliona tona). No, ni međunarodni eks-perti, ni kompjuteri doista nisu savršeni – evo ovih dana ukupna tražnja za naftom od manje od 75 miliona barela dnevno ne samo da je sasvim utoljena, već famozni svetski kartel proizvođača nafte OPEK (koji okuplja 13 država), sa dnevnim isporukama od 29 miliona barela sirove nafte svetskom tržištu, muči muku da pronađe kupce za svoju robu i da njegove članice međusobno do-govore dalje smanjenje proizvodnje – sve da bi se tako zaustavio sunovrat cena.

Bruka stručnjaka Međunarodne agencije za naftu, koja je toliko katastrofalno omašila u desetogodišnjoj prognozi razvoja prilika na tržištu svetske eksportne robe broj jedan, daje slobodu i piscu ovih redova da ustvrdi da i svetske naftne drame, zajedno sa ve-kom koji su obeležile, odlaze u istoriju. Jer, ako se već sutra, zbog poplava koje ugrožavaju rad naftnih polja u Kini ili zbog neke ludo jake zime ponovo pokrene stari mehanizam globalnih ekonomskih i ratnih sukoba oko „crnog tečnog zlata“ – to će samo biti bruka jednog novinara koji se suviše oslonio na utisak da je čitava priča o svetskoj energetskoj krizi bila naduvana da bi se ostvarili neki stra-teški politički interesi, te da sada kada su oni postignuti, više niko-ga puno ne zanima „prljava tečnost koja gori“, a koja je u Babiloniji još pre više od 2.000 godina fascinirala Aleksandra Makedonskog. Uostalom, novinar mora da reskira i kada je nafta u pitanju, čak i kada zna za onu poznatu podrugljivu Frankelovu izjavu o naftnoj industriji da „oni koji je realno dobro znaju ne govore, a oni koji govore ne poznaju je uopšte“.

3 Ovaj tekst pokazuje da ni autor ovih napisa nije uvek bio u pravu.

3

295


ačke

Kada je nafta, na primer, posle haotičnih prilika na tržištu koji je izazvao embargo OPEK-a na izvoz petroleja u zemlje razvi-jenog sveta – nakon četvrtog arapsko-izraelskog rata, oktobra 1973. godine – skočila na tada fantastičnu cenu od 11,75 dolara za barel (dakle cenu četiri puta veću od one koja je važila samo nekoliko meseci ranije), tu vest su svi svetski mediji tretirali kao vest stoleća. Pre neki dan, kada je cena brent nafte na svetskom tržištu pala na tih istih 11,75 dolara za barel, tu vest gotovo da niko nije ni uočio, mada je reč o padu cene od blizu 30 odsto u samo nekoliko meseci (a dugoročna tendencija opadanja cena nafte počela je još 1986. godine). Da ste nekom stručnjaku 1973. ili 1979. godine rekli da će barel sirove nafte kroz četvrt veka koštati ovoliko koliko sada košta, on bi vas verovatno pogledao sažaljivo. Ne bi nikom zbog toga trebalo zamerati, svet je živeo u vremenu kada su iz Roterdama ponekad stizale vesti da je na spot tržištu cena nafte dostizala i visinu od 50 dolara za barel. Tu ublažavajuću okolnost, da niko nije bio u stanju da proceni dugoročniji razvoj cena nafte, treba imati u vidu i kada se obe-lodane i svi uslovi pod kojima su naši „naftni šeici“ još prošle godine u raznovrsnim aranžmanima i barterima ugovarali uvoz nafte po ceni od oko 25 dolara za barel („kineski aranžman“ od pre dve godine predviđao je navodno cenu od 29 dolara za ba-rel). Sada kada je cena toliko pala država je potpuno ostala bez novaca, pa njeni miljenici nisu u stanju da stvore zalihe – što bi verovatno bilo pametno.

Rokfeler i „Sedam sestara“Iako, precizno govoreći, priča o svetskoj moći nafte počinje da se plete još u drugoj polovini prošloga veka (kada je pukovnik Drejk u Tejtsvilu u Pensilvaniji 1859. godine nabasao na izdašnu žilu petroleja i počeo da je prodaje za 20 dolara po buretu) ona ipak pripada 20. veku. Ima za to mnogo argumenata. Počnimo najpre sa podacima. Evo, Žan Maseron, jedan od vodećih svetskih poznavalaca naftnog tržišta, nije slučajno svoju studiju o eko-nomiji tečnih ugljovodonika počeo tabelom u kojoj se navodi da je 1900. godine svetska proizvodnja petroleja iznosila 21 milion

296

Dim

itrije Boarov

tona, 1950. godine 523 miliona tona, a 1989. godine proizvedeno je 3.119 miliona tona (dok se ove godine, prema Ekonomskoj po-litici, očekivala proizvodnja od preko 4.352 miliona tona). Koliko je u našem veku bio buran porast proizvodnje nafte jednostavno pokazuje komparacija da je u njemu (do 1985. godine) proiz-vodnja uglja porasla za 6 puta (sa 700 na 4.307 miliona tona), proizvodnja čelika za 18 puta, a proizvodnja nafte za skoro 150 puta (do danas za 200 puta). Nafta je u ovom veku od nikakvog doterala do 35 odsto učešća u svetskoj energetskoj potrošnji dok atomska energija za pola tog istog veka još nije doterala do 1 odsto energetske potrošnje.

Druga karakteristika koja naftu vezuje za protekli vek je u tome što je tek u njemu ona postala globalna moć u rukama malobroj-nih – a upravo je reč o karakteristici koju je potkraj našeg veka izgubila. Jeste da su prve decenije ere nafte vezane za Džona Rokfelera, mladog knjigovođu iz Klivlenda, koji je sa 26 godina počeo krajem prošlog veka sav svoj mali kapital da ulaže u naftu i transport nafte (putem železnice i naftovoda) i koji je 1870. godine osnovao famoznu Standard ojl kompaniju. Tačno je i to da je još u to vreme Markus Samjuel, sin londonskog trgovca koji je nešto novca zaradio na uvozu kovčežića od školjki sa Dalekog istoka, zajedno sa Rotšildima udario temelje Šelu kada je finansijski podr-žao Nobelove sinove da koriste koncesije na naftne izvore podno Kavkaza u carskoj Rusiji. No, rađanje sistema sedam sestara (o čemu je Entoni Sampson napisao čitavu knjigu), to jest sedam svet-skih kompanija koje su „vladale svetom“ više od pola veka, počelo je tek sa 20. vekom. Naime, tek 1911. godine po presudi Vrhovnog suda SAD, a po osnovu antimonopolskog zakona, Rokfeler je mo-rao svoju kompaniju da „decentralizuje“ na pet firmi – Eso, Mobil, Galf, Teksako i Sokal (Ševron). Ovih pet kompanija sa Šelom (kas-nije Rojal Dač Šelom, posle podele akcija sa Holanđanima) i Britiš petroleumom ubrzo su formirale famozni klub sedam sestara koji je držao sve svetske naftne konce, postavljao i smenjivao šefove država i plaćao većinu svetskih admirala i generala.

297


ačke

Poslednja među spomenutim sestrama, BP, otvorila je upravo na uranku 20. veka i bliskoistočni rezervoar naftnih nalazišta, što je tokom ovog stoleća od tog regiona napravilo svetski poligon sukoba globalnih strateških interesa. Jedan pustolov, Vilijem Noks D'Arsi, i jedan samouki geolog, Džordž Rejnolds su 1901. godine kupili od teheranskog velikog vezira šezdesetogodišnju koncesiju na istraživanje južne Persije za 20.000 funti u gotovini, 20.000 u akcijama i za 16 odsto učešća u profitu (tada stvorena Anglo-iranska kompanija, koja je kasnije prekrštena u BP, je samo između 1911. i 1950, za 530 miliona dolara koje je platila iranskoj vladi izvukla čist profit od preko 4 milijarde dolara). Tek 26. maja 1908. godine u Masdiid-i-Sulejmanu Rejnolds je naišao na pravu žicu, posle serije teških razočarenja i bukvalnih ratova sa lokalnim plemenima. Bio je to, kako je pre 20 godina napisao Dušan Simić (u publicističkoj knjižici Nafta – da li će zapaliti svet), početak velikog petrolejskog rata koji će potrajati do naših dana. Sve dok arapske zemlje, koje su preko OPEK-a pokušale da preuzmu moć kluba sedam sestara, ne budu naterane da shvate da tu moć ne mogu osvojiti i da svetski kapital vlada naftom, a ne nafta svet-skim kapitalom.

Dimenzije nekadašnje moći sedam sestara ilustruje priča iz Ostendea kada su se šefovi naftnih kompanija posle Prvog svetskog rata sakupili da podele bliskoistočni naftni rezervoar, pod izgovo-rom da pobedničke države treba da podele koncesije turske petro-lejske kompanije na teritoriji nekadašnje Otomanske imperije, koju je, eto, pojelo vreme. Pošto niko od prisutnih nije tačno znao gde se sve prostirala propala imperija, tu se najveštiji i najobavešteniji pokazao Jermenin Kalust Gulbekijan (osnivač pokojne kompani-je, čije je nasledstvo deljeno), pa je on crvenom olovkom na karti zaokružio Tursku, Siriju, Jordan, Irak, Saudijsku Arabiju, Kuvajt i Bahrein. Po sporazumu Crvena linija, oko 47 odsto prostora je pripalo britanskim kompanijama, 24 odsto francuskim, blizu 24 odsto američkim, a Gulbekijan je postao gospodin 5 odsto (što ga je ubrzo učinilo jednim od najbogatijih ljudi sveta).

298

Dim

itrije Boarov

Takozvana globalna moć naftnih magnata prvi put je uzdrmana kada je Sovjetski savez (jedno vreme) postao najveći svetski proi-zvođač nafte i kada je tu okolnost spretno počeo da koristi Enriko Mateji, talijanski partizan koji je postao direktor državne naftne kompanije ADJIP (sada je to ENI, kompanija koja se privatizuje). U stvari, prvi Matejiev izazov bio je kada je arapskim državama umesto tada ustaljene podele profita na lokalnu naftu po sistemu fifti-fifti počeo da nudi tri četvrtine zarade. No, glavno njegovo uporište u odbrani od pritiska kluba sedam sestara bilo je to što je znatan deo italijanskih potreba počeo da podmiruje na osnovu ugovora sa Moskvom. Prisustvo ruske nafte na svetskom tržištu, sa mnogobrojnim globalnim reperkusijama, nije zaustavila ni pomalo misteriozna smrt Mateija u avionskoj nesreći.

Za koga je radio „naftni šok“?Oni koji smatraju da je već spomenuti naftni šok 1973. godine u političkoj režiji OPEK-a (koji je tiho osnovan još 1960. godine u Bagdadu!), ipak bio izveden uz podzemnu pomoć ili bar prećutnu podršku spomenutog sestrinskog kluba i onog dela američke elite koja je htela da „zaustavi“ Evropu i Japan, oslanjaju se na podatak da su američke kompanije i 1974. godine ostvarile porast profita od 70 odsto (dakle, ništa manje nego mnogo više nego na primer 1970, kada su sa ulaganjem od 1,5 milijarde dolara na Bliskom istoku, odande izvukle profit od 1,2 milijarde). Ipak, Džordž Rizman (u Politici protiv privrede, 1979) suprotstavio se toj teoriji pokuša-vajući da dokaže da su američke naftne kompanije realno imale daleko manju profitnu stopu od one za koju su bile optužene (naj-uspešnije, tek 5 odsto), te da su navodno fantastičnu zaradu posle naftnog šoka ostvarile na ranije stvorenim zalihama nafte, koje, po prirodi stvari, treba „zanavljati“ po novim skupljim cenama (dakle, na zalihama se ne zarađuje). Rizman je, u stvari, nabacio novu veliku temu povodom embarga OPEK-a i nestašica nafte u SAD (pa i širom sveta). On je ustvrdio da je Stejt department izazvao nestašice nafte u Americi politikom kontrole cena i profita naftnih kompanija. Doslovno Rizman piše: „Arapski kartel može da bude uspešan samo zahvaljujući tome što američka vlada čini sve da

299


ačke

spreči konkurente arapskog kartela – američku naftnu industriju – da ostvaruje više profite i da se proširuje“. Rizman, kao jedan od fanatika kapitalističkog liberalizma, izveo je čitavu računicu po kojoj bi obustava „politike uništenja naftnih kompanija“ i ukidanje kontrole cena nafte u SAD pojeftinilo cenu petroleja na tržištu i uništilo OPEK. Vreme koje je kasnije nastupilo kao da je potvrdilo njegove navode.

Ako sada stvari pokušamo uopštiti, priključujući se na Rizmanove računice i hipoteze, a pre svega na razvoj događaja poslednjih de-setak godina – moglo bi se ustvrditi da je nafta krajem 20. veka bila postala glavni instrument visokih državnih superstruktura u globalnom nadmetanju i u kontroli sopstvenih i svetskih ekonom-skih tokova i da je zbog toga stalno dolazilo do velikih poremećaja, katastrofične propagande i mnogobrojnih političkih mitova sa mi-risom benzina. Na primer, slom socijalizma, to jest Sovjetskog sa-veza, se dosta logično može objasniti uz pomoć podataka o slomu proizvodnje nafte u njemu (zbog iscrpljivanja evropskih nalazišta i nedostatka moderne opreme za otvaranje novih u Sibiru, za koju je trebalo na Zapadu dobiti 30-40 milijardi dolara). Slična teorija o predstojećem krahu islamizma (među najvećim proizvođačima nafte, čak i nearapske zemlje kakve su Indonezija i Nigerija – pretež- no su islamske) mogla bi se zasnovati na poslednjim podacima o sunovratu svetskih cena nafte – a sve je to, navodno, prirodni rezul-tat činjenice da je Klinton shvatio da je uprkos svemu za poslovni prosperitet sveta manje rizično da se bavi gospođicom Levinski nego da se petlja s naftom i da će stvari krenuti mnogo bolje ako se petrolejske transakcije vrate u ruke „momaka sa 5 odsto“.

Naša Nedeljna Borba, 22. avgust 1998.

300

Dim

itrije Boarov

Usamljeni ministarMihailo Konstantinović: Politika sporazuma, Agencija MIR, Novi Sad 1999.

Već samim svojim naslovom – Politika sporazuma – knjiga dnev-ničkih beležaka 1939-1941. i londonskih beležaka 1944-1945. godine Mihaila Konstantinovića provokativno korespondira sa našim vremenom, kada srpsku političku elitu vodi ideja konfron-tacije i ekskluzivnog provincijalnog izolacionizma. No, odmah treba upozoriti da ta veza dnevničkih zapisa jednog profesora-ministra i vodećeg pravnog eksperta Kraljevine Jugoslavije, od nesumnjivog značaja za srpsku istoriju, nije jednostavna i jednoznačna.

Stari Konstatinović pokazaće u svojim zapisima da jeste za „politiku sporazumevanja“, ali samo do granica jedne državne ideje, samo do nivoa celovite pravne koncepcije naglašeno centralno atributiranog federalizma i samo do onih sporazuma koji se kreću u horizontu pravnog kontinuiteta i legaliteta. Pojednostavljeno, onda kada je trebalo spasavati Jugoslaviju politikom sporazuma između Srba i Hrvata, on je svoje znanje stavio na raspolaganje politici. No, kada su na red došli „sporazumi“ sa nacističkom (Trojni pakt) i komu-nističkom ideologijom (Tito-Šubašić), Mihailo Konstantinović je odbio takvo sporazumevanje i ostao na belegu svojih građanskih, civilnih uverenja. I to bez mnogo uvijanja.

Valja još, pre svake priče o sadržaju ove zanimljive i važne knjige, naglasiti da je dnevničke zabeleške Mihaila Konstantinovića prire-dio njegov sin, naš znameniti književni istoričar i kritičar, pisac, filozof i esejista Radomir Konstantinović, i to suprotno izričitoj volji pokojnog oca (koji je u suštini glavni junak i njegovog neobičnog, vanserijskog romana Dekartova smrt). Radomir je nepoštovanje volje pokojnog oca Mihaila, u uvodnim napomenama obrazložio tako što je rekao da ne može ove beleške da osudi, posle i njegove smrti, na moguće zloupotrebe ili čak uništenje, pošto smatra da one imaju izuzetan i višestruk značaj kao „nenamerno svedočenje“

301


ačke

o epohi koja „uprkos tome što je njegova Jugoslavija u krvi razore-na, još nije stigla svome kraju“.

ko je mihailo konstantinović: U osnovnim biografskim podaci-ma objavljenim na početku knjige zapisano je da je rođen 10(23) marta 1897. godine u Čačku, od oca Ilije, nadničara i majke Pave (Ratković), te da je rodom iz Sandžaka, iz okoline Prijepolja. U srpsku vojsku stupio je kao dobrovoljac odmah po izbijanju Prvog svetskog rata, da bi se 1916. obreo u Srpskom univerzitetskom ba-taljonu u Žozjeu u Francuskoj – gde je završio gimnaziju. Studije prava započeo je u Lionu, ali ih je prekinuo da bi kao pripadnik francuske vojske učestvovao u borbama na zapadnom frontu. Posle završetka rata nastavio je studije i diplomirao u Lionu 1920. godine, a na istom univerzitetu je i doktorirao 1923. godine. Akademsku karijeru u Jugoslaviji počeo je na Pravnom fakultetu u Subotici 1924, na katedri građanskog i međunarodnog privatnog prava, a 1935. premešten je na Pravni fakultet u Beogradu.

U visoku politiku uveo ga je premijer Dragiša Cvetković 1939, kada je trebalo sačiniti sporazum sa Hrvatima i makar privremeno pre-urediti Kraljevinu Jugoslaviju po delimično federalističkom držav-nom modelu. Ministar u „Vladi sporazuma“ postao je avgusta 1939, a iz nje je istupio nakon pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu i uoči 27. marta i poznatog puča. Posle aprilske kapitulacije 1941. izbegao je u Egipat, potom prešao u Palestinu i Tursku gde je prikupljao materijal o ratnim zločinima u Jugoslaviji. Na poziv dr Ivana Šubašića prešao je juna 1944. u London, ali nije prihvatio kombinaciju da stupi u Vladu Tito-Šubašić, eventualno kao minis-tar spoljnih poslova ili kao ministar i ambasador u Vašingtonu ili u nekom drugom ministarskom svojstvu. U zemlju se vratio 1945. i ponovo se prihvatio naučnog rada na Pravnom fakultetu. U nizu važnih stručnih poslova i značajnih zakonskih projekata (o braku, odnosima roditelja i dece, o starateljstvu, o usvojenju, o zastarelosti potraživanja i o nasleđivanju) poseban značaj ima njegova dosad jedina knjiga Obligacije i ugovori, skica za zakonik o obligacija-ma i ugovorima, iz 1969. godine. Jedna knjiga, ali ona po kojoj se

302

Dim

itrije Boarov

praktično sudilo čak i pre nego što je pretočena u zakonik, koji je i danas kod nas na snazi.

Sastavljanje i sprovođenje sporazuma Cvetković-maček: Mihailo Konstantinović se, sa kolegama profesorima Đorđem Tasićem i Mihailom Ilićem, u pripremu sporazuma Cvetković-Maček (od 26. avgusta 1939) neposredno uključio 26. marta 1939, na poziv tada-šnjeg predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije Dragiše Cvetkovića. U najkraćem, mada su Mihailo Konstantinović i drugovi pozvani da se u veliki politički projekat svojevrsne nagodbe Srba i Hrvata u predvečerje Drugog svetskog rata uključe kao nestranačke ličnosti i samo kao pravni eksperti, oni su, a posebno sâm Konstantinović, dali značajan doprinos toj „politici sporazuma“, nakon istorijskog neuspeha „politike jedinstva“.

Konstantinović je već pri prvom razgovoru sa Cvetkovićem na-pomenuo da „ne treba cepidlačiti na nadležnostima oblasti“, a za svojevrsnu federalizaciju Jugoslavije predložio je generalno načelo „opšte nadležnosti države“, jer je smatrao da samo ono predstavlja čvrstu branu konfederalizaciji zemlje. Više puta će Konstantinović, tokom pregovora o tekstu Sporazuma zapisati da Hrvati „zamišljaju odnos banovine Hrvatske i države kao odnos dve jednake vlasti koje se stalno sporazumevaju“. Taj njegov stav o opštoj nadležnosti centralne vlasti (dakle nadležnosti oblasti se konkretno izdvajaju, a ne da se za centralnu vlast nabrajaju „preostala“ konkretna prava i domeni), jer nije bio na liniji inte-resa Mačeka i njegovih ekperata iz HSS, nije dosledno sproveden, već je uzeto srednje rešenje – nabrojane su i nadležnosti države i nadležnosti banovine.

Kasnije će kao ministar zadužen za sprovođenje Sporazuma, Mihailo Konstantinović stalno voditi borbu oko toga da li su nadležnosti banovine ili države „isključive“ i stalno će zagova-rati ona pravna rešenja koja vlast, građanska prava i ekonomi-ju unutar zemlje ipak drže na okupu, makar pod simboličkim znakom jedne kraljevske krune. Pri svemu ovome treba naglasiti da je veoma brzo, uprkos doslednom otporu nizu njihovih ideja,

303


ačke

predloga, pa čak i pokušajima podmetanja pojedinih uredbi i propisa, Konstantinović stekao veliki ugled kod vodećih Hrvata onoga doba, kod Vlatka Mačeka, Juraja Šuteja, Ivana Šubašića i drugih. Do te mere da su ga čak oni predlagali za ministra unu-trašnjih dela pred sam Drugi svetski rat, nasuprot tome što ga je fašistička štampa, kako u Italiji, tako i u Nemačkoj, stalno šikani-rala kao protivnika centralnih sila, anglofila, tajnog simpatizera Staljinovog Sovjetskog saveza, itd.

Inače, zanimljivo, glavni problem u sačinjavanju Sporazuma Srba i Hrvata nije bila podela nadležnosti, već određivanje teritorije Banovine Hrvatske. To teritorijalno razgraničenje mukotrpno je od-ređeno – i to samo kao deo „privremenog sporazuma“, kakav je on morao biti do neke legalne revizije oktroisanog Ustava Kraljevine iz 1931. godine. Razgraničenje sa Banovinom Hrvatskom bilo je tim više otežano, jer Cvetković i Knez Pavle nisu žurili i sa stvaranjem drugih federalnih jedinica, što će Konstantinović stalno tražiti, i kao pravni ekspert i kao potonji glavni ministar za sprovođenje Sporazuma. Konstantinovića je posebno brinulo to što nije defini-sana „srpska jedinica“, dok je, pored slovenačke, bio u suštini i za bosansku, muslimansku „četvrtu pokrajinu“.

Već iz ovih nekoliko ilustracija čitalac može zaključiti koliko su bile neopravdane optužbe koje je tradicionalna srpska politička superstruktura (naročito iz starih radikalskih i redova nacionalis-tičke desnice) upućivala Konstantinoviću – da je suviše popuštao Hrvatima i da nije vodio računa o interesima Srba u jugoslovenskoj kraljevini. Išli su kasnije čak dotle da su ga bez ikakvog osnova pro-glasili Cincarom koji trguje tuđim nacionalnim bićem, a optuživali su ga i kao masona, jer je i sama Jugoslavija smatrana „masonskom tvorevinom“. Konstantinović je zvanično demantovao da je mason. I zbog toga je, valjda, posebno gajio gotovo prijateljski odnos sa uticajnim vladikom Nikolajem Velimirovićem.

izjašnjavanje protiv Trojnog pakta: Isto onako kako je gotovo „tvrdo“ na unutrašnjem planu sprovodio „politiku sporazuma“,

304

Dim

itrije Boarov

Mihailo Konstantinović je, sudeći prema njegovom dnevniku, bio protiv sporazumevanja sa Hitlerom i Musolinijem. U dramatičnim martovskim danima 1941, on će više puta i samom Knezu Pavlu Karađorđeviću izložiti stanovište protiv pakta sa silama osovine, koje su taj pakt ultimativno tražile, obrazlažući to tezom da je „Pakt simbol kapitulacije“, da je „nemoguće voditi dve nepopularne po-litike: i spoljnu i unutarnju“, te da ne treba slušati „stare i umorne generale“ koji tvrde da je otpor nemoguć, već da treba „da se čuje i mišljenje i mlađih, koji su za otpor“, pa je u tom smeru pomenuo ime generala Simovića, a kasnije organizovao i njegovu audijenci-ju Dvoru mimo ministra vojnog. Taj isti general će mu se kasnije u emigraciji odužiti tako što će potvrđivati stereotip o njegovom navodnom neodlučnom držanju oko Pakta, a kad jednom prilikom bude prozborio o stvarnim događajima iza zavese, taj general će čak poručivati i njegovu likvidaciju. Konstantinović je, međutim, do poslednjeg časa bio protiv Pakta, a kada je on potpisan dao je ostavku, kod koje je napokon ostao posle izvesnog kolebanja koje je izazvao združeni pritisak Dvora i Hrvata – da ne izlazi iz Vlade.

londonske beleške 1944-1945: Jula 1944. godine pozvao je Ivan Šubašić Mihaila Konstantinovića u London, računajući da će on prihvatiti da uđe u vladu koja je trebalo da se formira na osnovu sporazuma sa Titom. Naš junak ponovo se našao pred mogućnoš-ću da učestvuje u jednoj „vladi sporazuma“, ovoga puta vladi jednog „ideološkog sporazuma“. Mihailo Konstantinović u svo-jim Londonskim beleškama već 5. jula, a u London je stigao dan ranije, beleži: „Partizanski ciljevi borbe imaju moje simpatije. Za mene se radi pre svega o obustavljanju građanskog rata. A to se Sporazumom ne postiže. Bojim se da će se postići protivno... Po Sporazumu vlada treba da izvrši predaju legitimiteta partizanima. Ja sam optuživan da sam radio protiv Kralja i Srpstva, i to bez ikak-vog razloga. Ne želim da mi se to ponovo prebaci.“

Ovoga stava Mihailo Konstantinović držaće se narednih meseci veoma tvrdo i dosledno. Prema tome, ovaj čovek vrlo strogog shva-tanja integriteta sopstvene ličnosti, mada je važio kao čovek spora-

305


ačke

zumevanja, nije prihvatao sporazume po svaku cenu – preciznije rečeno, nije prihvatao sporazume na račun legaliteta, čak i kada su mu društveni revolucionarni prevrati bili simpatični. Jer, on je bio sin jednog siromašnog nadničara.

Odnos države i pokrajina„Pretresli smo pitanja u vezi sa nameravanim sporazumom. Ja sam predložio da se nove oblasti nazovu pokrajinama, da se ba-novine ne ukidaju, već da se njihovim spajanjem na osnovu člana 116. Ustava obrazuju pokrajine. Na čelo pokrajine imao je doći namesnik koga postavlja kralj. Tasić i Ilić su odbili ovaj predlog, ali su ga posle prihvatili, pošto im se učinio namesnik neophodan organ kontrole. Za pokrajine smo predvideli zakonodavnu, izvrš-nu i sudsku vlast. Sabor treba da ima zakonodavnu vlast zajedno sa kraljem.” (Dnevničke beleške Mihaila Konstantinovića, 2. april 1939)

Pitanje časti„Nama su misli i neposredne namere Nemaca nepoznate, pa je teško i doneti neki zaključak. Ali jedna stvar je van svake sumnje: silazak Nemaca na jug preko Bugarske znači za nas smrtnu opasnost, jer prirodna, najkraća i najbolja veza Nemačke i obala Jegejskog mora vodi preko naše zemlje. Stoga ne možemo prista-ti ni na kakav predlog koji će Nemcima dati Solun. Pošto budu imali Solun oni će nas naprosto zadaviti. Za nas je bolje da nas direktno napadnu nego da nas izolovane mrcvare. Jer čak i kad bi naš kraj u oba slučaja bio isti, ne bi put bio isti. U slučaju napada i otpora naša bi čast bila čitava, a to će značiti nešto u trenutku likvidiranja ovoga rata.” (Iz Memoranduma M. Konstantinovića 13. februara 1941)

306

Dim

itrije Boarov

Pismo Šubašiću„Gospodine Pretsedniče,Žalim što posle proučavanja materijala koji ste mi stavili na ras-položenje nije mi moguće prihvatiti ponudu da stupim u vladu. Jer, iako vlada može računati na potporu velikih savezni- ka, bez čega se ne može preduzeti nikakva akcija na sređiva- nju prilika u našoj zemlji, njen položaj je neodređen i nejasan, što će znatno otežati njenu akciju. Rado ću na svaki drugi način pomoći vaša nastojanja da se okonča međusobna borba u našoj zemlji i da se sve jugoslovenske snage ujedine u borbi protiv neprijatelja. Moja pak želja je, kao što sam vam to ranije saopštio, da stu-pim u neku boračku jedinicu, bilo savezničku bilo našu. Molim vas g. Pretsedniče, da izvolite primiti uverenje mog poštova-nja i odanosti. 6. jula 1944. London, Mihailo Konstantinović”

Razgovor o kralju„Bio sam na kraju strpljenja. Pali smo nisko kad se ovako može govoriti o ozbiljnim stvarima. Hteo sam se dići, ali je on još malo produžio. Činilo mi se kao da mu je stalo do moje saglasnosti. Onda sam mu rekao ovo: - Znači želi se da se od Kralja dobije saglasnost da se ukloni. Setio sam se da ima jedan akt koji Kralj preduzima pri-likom stupanja na presto i prilikom abdikacije. To je proklamacija. Pošto Kralj prenosi kraljevsku vlast, gubi je delimično, moguće je da se to uradi i proklamacijom. Nezgodno će vam biti zbog sličnosti sa abdikacijom, ali je to mnogo ispravniji put nego član 116. ustava. Šubašić je osetio moju ironiju, ali je dobro igrao. Rekao je odmah: - Dobro bi bilo zaista da se zakon proprati proklamacijom. - To je drugo, a ne ono što sam ja mislio.” (Londonske beleške Mihaila Konstantinovića, 23. decembar 1944)


307


ačke

Promenljiva sreća kuće privrednikaNikola L. Gaćeša, Privredna komora Vojvodine (1919-1999), Novi Sad 1999.

Ugledni novosadski istoričar Nikola L. Gaćeša, poznat u stručnoj javnosti prevashodno po mnogim studijama iz agrarne istorije, poduhvatio se složenog zadatka da povodom jubilarnih osam decenija komorskih ustanova na tlu Vojvodine, sačini istoriju ovih privrednih institucija, a da polje svog posmatranja ne proširi suviše na ukupne ekonomske, pa i političke prilike koje su se u njima pre-lamale tokom ovog dugog razdoblja. On je u svojoj knjizi Privredna komora Vojvodine (1919-1999), u velikoj meri uspeo da pronađe pravi odnos između analize unutrašnjeg razvoja i organizacije, na jednoj, te osnovnog pregleda javne aktivnosti ovih specifičnih priv-rednih asocijacija, na drugoj strani – mada čitaocu ostaje nezadovo-ljena znatiželja da sazna nešto više o prvim časnicima vojvođanskih komora, ili mu ova knjiga tek nameće ozbiljniji interes da sazna više o nekim spoljnim državnim okolnostima koje su uticale na njihov rad. Gaćeša je, međutim, uspeo da veoma pregledno pokaže da su i vojvođanske privredne komore, kao i sve druge na našim prostorima, bile pod znatnim uplivom državne politike, pa su tek ponekad uspevale da više zastupaju interese privrednih subjekata, a manje samo sprovode državnu ekonomsku i razvojnu politiku.

Spominjemo više takvih komora, jer Privredna komora Vojvodine vuče korene iz više takvih ustanova sa tla naše pokrajine. U Gaćešinoj knjizi posebno su obrađene hronike Trgovačko-industrijske i za-natske komore u Novom Sadu (1919-1948), banatske Trgovačko-industrijske i zanatske komore u Velikom Bečkereku (1920-1946), Poljoprivredne komore Dunavske banovine (1938-1941), sistema granskih komora (1945-1962), te Pokrajinske privredne komore (1962-1974).

Najstarija komora koja je delovala i na teritoriji današnje Vojvodine bila je Komora za trgovinu, industriju i zanatstvo u Temišvaru koja je osnovana 26. marta 1850. godine. Da je u život bio sproveden carski

308

Dim

itrije Boarov

dekret da se i u Vojvodstvu Srbija i Tamiški Banat osnuje posebna komora, današnja Pokrajinska komora bi možda bila u prilici da slavi stopedesetogodišnjicu (kao što će to uskoro moći da učine komore u Ljubljani, Zagrebu i Osijeku). Ovako, prva vojvođanska komora mo-rala je da sačeka stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine, u kojoj je Vojvodina po industrijskoj razvijenosti bila odmah iza Slovenije. Gaćeša u tom smislu navodi podatke da je u tada stvo-renoj južnoslovenskoj državi u proseku bilo 5.807 stanovnika na jednu fabriku, u Sloveniji 2.073, a u Vojvodini 3.147. Ili, investirani kapital u industriju u Jugoslaviji je po stanovniku iznosio 661 dinar, u Sloveniji 1.338, a u Vojvodini 834 dinara. No, mnoge okolnosti su sprečile vojvođansku privredu da zadrži tu poziciju u relativnoj razvijenosti unutar Jugoslavije, a jedna (sigurno ne presudna) je bila i ta što ovde nije bilo dogovora ni da se u novoj državi na tlu Vojvodine oformi jedna jedinstvena privredna komora.

Ekonomski istoriograf Mijo Mirković je još 1928. godine pisao o toj razjedinjenosti privrednih snaga, potencijala i institucija u Vojvodini, te ga Gaćeša s razlogom citira veoma široko: „Vojvodina nema jedinstveno stanovništvo, ni jedinstvenu upravu, ni jedan centar. Pa šta onda ostaje kao tipičan reprezentant Vojvodine u privrednom pogledu? Vojvodina nema svojih velikih novčanih za-voda, ni srpskih, ni drugih... Čak ni industriji, kao najjačem motoru ekonomskog napretka nije pošlo za rukom da obrazuje jedan velik, jak, reprezentativan i uticajan savez industrijalaca, kao što imaju Hrvatska i Slovenija. Mesto toga, Vojvodina ima tri slaba i neaktiv-na saveza u Novom Sadu, Subotici i Velikom Bečkereku. Isto tako, nisu Vojvođani u prvi mah posle ujedinjenja pokazali razumevanje za stvaranje jedne velike i jake vojvođanske Privredne komore, kakve opet postoje u Ljubljani i Zagrebu. Mesto toga, stvorene su dve Komore (u Novom Sadu i Velikom Bečkereku) sa malom terito-rijom, malim budžetom i duplim osobljem za iste poslove.”

Novosadska komora osnovana je kao Trgovačko-zanatska komora 1. februara 1919. godine u svečanoj sali Matice srpske. Prvi pred-sednik je bio trgovac Ljuba Stefanović, potpredsedničko mesto je

309


ačke

zauzeo trgovac Kosta P. Mirosavljević (glavni inspirator osnivanja Komore i potonji dugogodišnji predsednik), a drugi potpredsednik je bio Sima Mašić, krojač. Ova komora ojačala je 1926. kada su joj prišli i industrijalci, a najveću ulogu je imala kada je bila domaćin Konferencije komora za trgovinu, industriju i zanatstvo Kraljevine SHS (26. i 27. maja 1929. godine). U dosta načelnoj rezoluciji ove konferencije ističe se „nužnost većeg napona produktivnih energija”, ali se, indirektno, upućuju i kritike vlasti oko carinske politike i tarifa, oko železničkih tarifa i njene nemoći da u sezoni obezbedi dovoljno lokomotiva i vagona, oko pomorskog i rečnog prevoza. Zanimljivo, neke načelne ocene, posle 70 godina, čuju se ponovo i danas sa samog vrha vlasti: „Konferencija naglašava da je naša poljoprivreda danas i da će ona još dugi period vremena ostati osnova našeg privrednog života i da je jačanje poljoprivrede i poljoprivrednika preduslov i garancija za pravilan razvitak naše narodne privrede.“

Banatska komora osnovana je kada je veliki župan Torontalske županije Slavko Županski pokušao da neke stvari Temišvarske ko-more prenete u Veliki Bečkerek pošalje u Novi Sad. No, ogorčeni Banaćani su pod predsedništvom poznatog advokata i političara Emila Gavrile 8. januara 1920. godine održali zbor i odlučili da sami osnuju svoju komoru (a podršku su ubrzo organizovali na seriji zborova u Beloj Crkvi, Velikoj Kikindi, Vršcu i Pančevu – i, što je bilo presudno, kod ministra spoljne trgovine Alberta Kramera). Prvi predsednik ove komore je bio Đorđe Jovanović. Trgovačko-zanatska komora u Velikom Bečkereku, sudeći bar po onim stavovima koje citira Gaćeša, bila je odvažnija u kritici vladajuće ekonomske politike. Tako ona 1922. godine ocenjuje da „u poljoprivredi, najvažnijoj grani od koje živi 75% stanovništva, nije učinjeno ničeg konstruktivnog”, da smo mi „udarili patent na sistem posrednog poreza, dok se druge države drže zdravog siste-ma u neposrednom oporezivanju”, da je „valutna politika lutala po najvećem haosu, uvodila čas slobodnu, čas ograničenu, a više puta potpuno vezanu trgovinu devizama i valutama, čiju je posledicu uvek iskusila naša trgovina.”

310

Dim

itrije Boarov

Nikola L. Gaćeša je čitaoca dosta pregledno proveo i kroz dosta zamršen razvoj komorskog sistema posle Drugog svetskog rata da-jući i najnužnija objašnjenja političkih okolnosti koje su uticale na permanentno organizovanje i reorganizovanje Privredne komore Vojvodine, koja se, na žalost, često bavila više sobom nego priv-redom koju je trebalo da reprezentuje. Uostalom, i sama privreda Vojvodine je pod pritiskom raznoraznih voluntarnih ideja socijali-stičkih vođa bila često „organizovana i reorganizovana”, a praktič-no nikad nije zabeležen slučaj da je njena pokrajinska asocijacija stegla petlju da nešto učini u njenu odbranu.

Nezavisni, 8. oktobar 1999.

Uspon i pad vojvođanskog kapitalaBoris Kršev, Bankarstvo u Dunavskoj banovini, Prometej, Novi Sad 1998.

Među knjigama koje se bave ekonomskom istorijom Vojvodine najmanje je onih koje se bave istorijom finansijskog kapitala i sud-binom bankarstva, pa je nedavno objavljena velika studija Borisa Krševa Bankarstvo u Dunavskoj banovini (Prometej, 1998) popunila jednu veliku prazninu u spoznaji osnovnih tokova koji su presudno uticali na stvaranje onoga što se naziva identitet Vojvodine.

Malo je, naime, poznato da je prva doista bankarska srpska usta-nova osnovana u Srba uopšte, bila Novosadska štedionica, koju su 1864. godine stvorili novosadski trgovci na podsticaj vladike Platona Atanackovića. Srbi su tada u finansijskom organizovanju u Vojvodini pretekli i Mađare i Nemce. Uostalom, oni su do Prvog svetskog rata i do prisajedinjenja Kraljevini SHS i osnovali najviše novčanih zavoda u Vojvodini (86), ali je u njima koncentrisano tek 21,7 odsto kapitala sa teritorije Bačke, Banata i Srema. Najjači bankarski kapital ovde u tom razdoblju nije bio mađarski (u 70 banaka 31,7 odsto kapitala) nego nemački (59 banaka sa 41 odsto

311


ačke

vojvođanskog kapitala). To se naravno može objasniti činjenicom da ovdašnji Mađari nisu imali toliku potrebu da se finansijski sa-moorganizuju pored jakih peštanskih banaka. Prema oceni Borisa Krševa, novčani zavodi u Bačkoj, Banatu i Sremu do početka 20. veka poslovali su dosta uspešno, tako da je od ukupnog broja ba-naka (230) svega 11 završilo u stečaju i likvidaciji. Poljoprivreda je kreditirana putem hipotekarnih kredita, a zanatstvo i trgovina na osnovu meničnog zajma, s tim da treba naglasiti da su uslovi kre-dita ovdašnjih banaka bili povoljniji od onih koje su tražile velike banke u Pešti i Beču. Uzgred, vodeća vojvođanska banka pre 1914. godine bio je Centralni kreditni zavod d. d. u Novom Sadu, koga je 1890. osnovao Laza Dunđerski.

Prilikom stvaranja Kraljevine SHS srpski radikali su došli na ideju da nacionalizuju sve banke u kojima ima stranog kapitala – ili putem asimilacije aktive i pasive, ili putem postavljanja državnog komesara na osnovu Zakona o postupanju sa imovinom neprija-teljskih podanika od 5. juna 1919. godine. No, banke u vojvođan-skim krajevima više od ove „nacionalizacije“ upropastila je ratna inflacija austrijskih kruna, a potom i srpskih dinara, a naročito zamena novca u novoj državi. Jer, ova radikalska nacionalizacija je iscrpljena postavljanjem „nacionalnih ljudi“ u upravne odbore banaka sa stranim kapitalom. Državni komesari su jedino bili veoma skupi, pa su se, na primer, članovi Banatske Trgovinsko-industrijske i zanatske komore iz Velikog Bečkereka 1927. godine žalili Beogradu da su za 15 minuta prisustva tog komesara go-dišnjoj skupštini njihove banke, morali da mu isplate dnevnicu od 3.000 dinara.

Posle poratnih inflacionih godina u Kraljevini SHS je zavladala deflaciona manija, a čežnja za stabilnim novcem kulminirala je 1931. godine, začudo tek posle velike deflacione Američke krize 1929, kada je u svetu Kejnz već demistifikovao neutralnost novca. Zakonom o novcu, koji je donet na Vidovdan 1931. godine, uve-den je dinar sa zlatnom podlogom (0,0265 gr zlata), i to uz pomoć francuskog finansijskog kredita od 1.825 miliona dinara. Zanos

312

Dim

itrije Boarov

o dinaru kao najjačoj evropskoj valuti (u stvari, trećoj po veličini jedinice merene u zlatu) trajao je, međutim, samo 102 dana – a taj zanos koštao je građane i privredu zemlje veoma mnogo (društveni proizvod je više nego prepolovljen za samo nekoliko godina).

Šta se desilo? Samo nekoliko dana posle donošenja zakona o zlat-nom dinaru pale su pod stečaj dve velike evropske banke – austrijska Kreditanstalt banka i nemačka Danatbank, sa kojima je jugosloven-sko, a posebno prečansko bankarstvo bilo prisno vezano. Brzo potom je stigla vest da je američki predsednik H. Huver proglasio morato-rijum na ratne reparacije Nemačke i Austrije (značajan devizni izvor Kraljevine SHS), te da je Banka Engleske, upravo suprotno jugoslo-venskoj centralnoj banci, napustila pravilo zlatnog pokrića funte. Od jula do septembra 1931, na vest o ova četiri događaja, u velikoj građanskoj panici, iz jugoslovenskog bankarskog sistema povučeno je 2.100 miliona dinara štednje, a u inostranstvo prebačeno 300 milio-na dinara deviznih sredstava. Već 7. oktobra zakonski propisi koji su stvorili famozni dinar kao „najstabilniju evropsku valutu“ (legenda koja se i danas rado spominje, poput viljušaka na dvoru Nemanjića), morali su biti menjani, sa akcentom na snažne devizne restrikcije.

Država je, inače, tada odbacila zahtev banaka za moratorijumom ili četiri dana sedmično „bankarskog praznika“ (otezanje isplata zatvaranjem šaltera), a čak je i građanima omogućila da preko suda veoma brzo dobijaju odluke o prinudnom izvršenju kad su u pita-nju njihovi neisplaćeni ulozi i depoziti. No, ono što su dobile štediše prema bankama, sručilo se na seljake koji su bili najveći bankarski dužnici. Pritisnute s jedne strane, banke su energično krenule u naplatu svojih potraživanja od seljaka. Tada je država donela i Zakon o zaštiti zemljoradnika (19. aprila 1932), čime je zapravo proglašen moratorijum na seljačke dugove. Bankama, koje su se našle stisnute između odliva štednje i zabrane prinudne naplate od seljaka, ovaj Zakon je obećao državnu pomoć, ali je istovremeno sa zakonom doneta Uredba Vlade, istog dana (19. aprila 1932), kojom se država lišila brige da tu pomoć doista obezbedi, postavljajući raznorazne uslove za podršku.

313


ačke

Po uverljivoj oceni Borisa Krševa, ova i druge uredbe i zakoni definitivno su upropastili privatno bankarstvo u Vojvodini, čak deceniju pre nego što je ono nacionalizovano pod komunistima i partizanima 1946. godine. Krajnji udarac koncesionom privatnom bankarstvu na našem tržištu, do Drugog svetskog rata, izveden je 14. septembra 1940. godine kada je Narodna banka Jugoslavije nacionalizovana.

Nezavisni, 20. oktobar 1999.

Poslednji voz za EvropuNebojša Savić i Goran Pitić, Eurotranzicija, Ekonomski institut, Beograd 1999.

Mada su Nebojša Savić i Goran Pitić pisanje zajedničke studije Eurotranzicija, kako kažu, završili na dan kada je počela prva kon-ferencija za obnovu Jugoistočne Evrope u Sarajevu (29. jula) i mada su tek na kraj svojih razmatranja ubacili kao aneks tekst deklaracije o proglašenju famoznog Pakta o stabilnosti – cela njihova knjiga može se shvatiti kao „rečit pledoaje“ za priključivanje Jugoslavije velikoj evropskoj jugoistočnoj inicijativi (da parafraziramo recen-zenta Ljubomira Madžara).

Ova neverovatno „brza knjiga“, valja to odmah reći, vrlo kompeten-tno i sveže tretira skoro bukvalno sve relevantne ekonomske proble-me koji se danas vrte po medijima. Od ratne štete i modela poratne obnove (sa podsećanjem na Maršalov plan), do trenutnih procesa u zemljama u tranziciji, od Hankeovih, Frankelovih i Šulerovih predloga oko novčanih institucija i eurizacije balkanskih novaca, do preporuka za reformsku putanju Jugoslavije. Uz to, knjiga ima i moderan način saopštavanja, to jest organizaciju sadržaja – pa se doima gotovo i kao kakav priručnik o međunarodnim ekonomskim institucijama, i kao bedeker relevantnih komparativnih ocena i tabela, pa i kao sažeti katalog poslednjih svetskih i evropskih do-

314

Dim

itrije Boarov

kumenata o međudržavnim ekonomskim inicijativama (izdavači Ekonomski institut i Medija centar). Kao jedina krupnija zamerka, ovoj knjizi bi se moglo uputiti samo pitanje – može li se o fun-damentalnoj jugoslovenskoj krizi govoriti bez ikakve ozbiljnije naznake o političkim uzrocima koji su je načinili toliko dubokom?

U obilju novih ocena i autorskih preporuka prvo treba primetiti da su Savić i Pitić, (oslonjeni na analizu Ekonomskog instituta – Privreda Jugoslavije posle rata) ponudili svojevrsnu „reviziju“ dosada dominantnih procena i ocena indirektne štete koje je u SRJ izazvalo NATO bombardovanje. Prema procenama koje oni iznose, pri izboru reformskog scenarija u Jugoslaviji ukupni gubici poten-cijalnog društvenog proizvoda (GDP) bi do 2005. godine iznosili 22 milijarde dolara, a bez reformi i otvaranja države taj gubitak bi se povećao na 26 milijardi dolara, no već 2001. godine SRJ bi upala u dramatične probleme zbog devizne nelikvidnosti. Pri tome se polazi od pretpostavke da se zemlja tek kroz šest godina može vratiti na nivo društvenog produkta od prošle godine.

Izjašnjavajući se nedvosmisleno za varijantu otvaranja prema sve-tu, Savić i Pitić analiziraju i pitanje ogromne zaduženosti SRJ, te iznose proračune da će ukupni spoljni dug ove godine biti 6,3 puta veći od godišnjeg izvoza, da bi za njegovo servisiranje po tekućim propozicijama bilo potrebno odvojiti 44 odsto vrednosti izvoza i da bi na kraju 1999. taj dug iznosio 94,1 odsto bruto produkta zemlje. Iz tog razloga, autori procenjuju da bi međunarodna zajednica za reformski scenario SRJ morala u dugom razdoblju omogućiti trans-fer 2,5 - 3 milijarde dolara stranih investicija godišnje – jer, posle deset godina u kojima je prosečna stopa bruto domaće štednje bila oko 10 odsto, drugog izvora za ulaganja nema na vidiku. Pri tome, samo za pokriće deficita u bilansu tekućih transakcija neophodno je obezbediti oko 1,5 milijardi dolara, i to pod uslovom da se plaća-ju samo konsolidacione kamate na reprogramirane zajmove. Inače, u prvim godinama Jugoslaviji bi bila potrebna stopa investicija od 30 odsto, a i kasnije tek nešto niža, ona od 25 odsto GDP.

315


ačke

Za jugoslovensku stručnu javnost malo neobično, Savić i Pitić se eksplicitno i bezuslovno opredeljuju i za punu eurizaciju jugoslo-venske monete do 2002. godine, a čini se da prihvataju i ortodok-san (dakle najtvrđi) model valutnog odbora u monetarnoj sferi. U poglavlju koje posvećuju novčanoj oblasti autori vrlo precizno i opširno opisuju „savremenu arhitekturu“ novčanih institucija i daju obilje podataka i ilustracija o tokovima „dolarizacije“ (odnos-no „markizacije“) mnogih valuta u svetu (od primera Mauricijusa 1844. do 19 zemalja koje danas i institucionalno koriste modele deviznog veća). Zanimljivo je primetiti da se autori nisu usudili da tabelu sa koeficijentima dolarizacije u zemljama jugoistočne Evrope i zemljama u tranziciji dopune i nekim jugoslovenskim koeficijentom, ističući, istina, da bi taj zvanični koeficijent trebalo pored odnosa deviznih depozita prema ukupnoj novčanoj masi da uključi i devize u stranim bankama i deviznu gotovinu koja se valja unutar privrede. Proračunavanje našeg koeficijenta „markizacije“ bi bilo zanimljivo, da bi se mogli uporediti sa Hrvatskom (59,6), Bugarskom (50,5), Slovenijom (38,5), Litvanijom (25,5), itd.

Nebojša Savić i Goran Pitić u svojoj skici scenarija ulaska SRJ u Evropsku uniju navode tri faze. U prvoj fazi bi se uveo novi jugoslo-venski konvertibilni dinar, koji bi bio emitovan u sistemu valutnog odbora, a vezan za nemačku marku, to jest euro, u paritetu 1 pre-ma 1 – i to bez ikakvog prostora za elastičnost emisione politike. U drugoj fazi bi došla eurizacija domaće valute, a u trećoj bi se peglali uslovi ulaska u Evropsku uniju.

Mada smo na samom početku ove blic šetnje kroz Eurotranziciju Savića i Pitića napomenuli da je preterano uočljiv napor autora da se klone tugaljivih, čisto političkih tema, to jest da o njima ne govo-re na direktan način, oni su se u završnici studije ipak odvažili da iznesu i neka svoja generalna opredeljenja – pod karakterističnim naslovom – „Neizvestan ishod“. Oni prvo ističu da bi međunarodna zajednica za problem Jugoistočne Evrope morala da nađe „veoma kompleksna i nestandardna rešenja“, te da bi svaki pokušaj opo-ravka ovog regiona bez uključivanja SR Jugoslavije bio osuđen na

316

Dim

itrije Boarov

neuspeh. U tom smislu upozoravaju da bi trebalo izbeći podelu ze-malja na Balkanu na „dobre“ i „loše“, naravno uz pretpostavku da se u Jugoslaviji „mora izgrađivati demokratija i slobodno tržište“. Savić i Pitić plediraju na svetske centre da u traganje za rešenjima više uključe i same snage sa Jugoistoka. Najzad, oni veoma jasno upozoravaju da „većina zemalja u regionu ima gorka iskustva sa nekredibilnim političkim strukturama, pa šansu za realizaciju pro-cesa tranzicije treba da dobiju nove liderske strukture oličene u tehnokratskim strukturama u svim oblastima“.


Aristokratičnost regionalizmaSlobodan Beljanski, Poetika prava – Politika filozofije, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci - Novi Sad 1999.

Malo ko je u onoj gomili sveta koja je, pod ikonom Slobodana Miloševića i pod parolom borbe protiv „pokrajinskih feudalaca“, pre jedanaest godina zgazila vojvođansku autonomiju – imao pojma da maršira na jednu staru ideju, ideju o aristokratičnosti regiona-lizma. I ti „pokrajinski feudalci“, to jest regionalni funkcioneri ko-munističke organizacije, koji su navodno bili „od naroda omraženi i odbačeni“ verovatno bi bili uvređeni da ih je neko podržao kao „vojvođanske plemiće i aristokrate“, te da ih je hrabrio Tokvilovim stavovima o starom režimu i revoluciji. Samo je đavolski jezik spojio tu banalnu maspokovsku operaciju protiv jedne Vojvodine (sic) sa starom smislenošću pojmova aristokratije, federalizma, deobe suvereniteta i sekundarne vlasti. Ta okolnost, međutim, nije promakla Slobodanu Beljanskom, autoru tek izašle zbirke eseja Poetika prava – Politika filozofije (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci - Novi Sad, 1999).

Ovaj pisac elegantnih pravnih, filozofskih i politoloških ogleda u napisu „Tokvil i ideja o aristokratičnosti regionalizma“, na izvestan

317


ačke

način vraća priču o vojvođanskom pitanju u same njene pojmovne fundamente, spretno odolevši mamcu nasilnih aktuelizacija i banalnih analogija. No, reč je o doista starim, a vrućim današnjim dilemama.

Slobodan Beljanski u pristupu ideji aristokratičnosti regionalizma polazi od ocene Deni de Ružmona da se sve države-nacije od svog nastanka razvijaju „po monarhijskom obrascu, u bliskoj vezi sa ratom, temelje se na dogmi suvereniteta, teže krajnje efikasnoj cen-tralizaciji, uz uklanjanje lokalnih vlasti i građanskog života po pro-vincijama, i nivelišu inteligenciju, znatiželju i ponašanje, uz pomoć obaveznog obrazovanja, medija i tehnike“. Ta „kriminalna država-nacija“ po De Ružmonu treba da nestane pošto je dotrajala, a u Evropi su joj alternativa regioni, „čija je nužnost usađena u samom čoveku, u iziskivanju slobode, bez koje nema odgovornosti“.

Jedan od izvora De Ružmonovog shvatanja Beljanski pronalazi kod Aleksisa de Tokvila, koji u ovu priču uvodi komparaciju demokratije i aristokratije (vraćajući se čak do Aristotela). Prema Tokvilu, u aristo-kratijama je narod zaštićen od krajnosti despotizma zato što se uvek nađu organizovane snage koje će im se odupreti, dok demokratija bez pokrajinskih institucija nema nikakve zaštite od takvih sila. U Americi je suverenitet Unije veštačko delo, dok je suverenitet njenih članica prirodan, smatra Tokvil, ističući da je federativni sistem jed-na od najmoćnijih kombinacija u prilog prosperiteta i slobode.

Beljanski u nastavku svoga ogleda opisuje dogmu suvereniteta kao glavnu prepreku otvorenom društvu i podseća da je Slobodan Jovanović u našoj pravnoj istoriji jedan od najgorljivijih zagovorni-ka ove srbijanske opsesije. On pregnantno osporava dogmu suvere-niteta koja, kao pojam vrhovne, neprenosive i sveobuhvatne vlasti ne odgovara potrebama stvarnosti, a ipak konzumira i transformiše stvarnost. U tom smislu on dodaje: „Vlast koja sa takvim atributima realno ne postoji, ali zahteva da takvom bude priznata, računa sa prividom kao primarnom motivacionom polugom i sa prinudom kao primarnim kohezionim faktorom. Dogma suvereniteta je ne-prekidno proširivanje moći veštački stvorenog objektiviteta države i

318

Dim

itrije Boarov

izraz nastojanja vlasti da se beskonačno održava, osujećujući prava i postupke pomoću kojih je nekada sama konstituisana i koje je, da bi uopšte bila konstituisana, garantovala u vidu vlastitog projekta.“ (Tu Beljanski verovatno cilja na ono čuveno „Narod piše ustav“, kada je Ratko Marković uz Miloševićevo koleno sastavljao Ustav Srbije.) Kroz ovu dogmu, piše Beljanski, vlast nastoji da svoju po-javnost predstavi kao imanentnu svrhu, a da ograničenja slobode i pravde, koja se ne mogu ni pred kim drugim osim pred istom vlašću prikazati i proveriti, preobrazi u vrlinu lažne, cirkularne procedure.

Tokvil sve ovo povezuje i sa revolucionarnim obaranjem aristokrat-skog pandana vrhovnoj vlasti, pa proniciljivo kaže: „Kad neki na-rod u svom krilu uništava aristokratiju, on gotovo sam od sebe hrli centralizaciji“. Izjašnjavajući se na Tokvilovom tragu i sam protiv centralizma, Slobodan Beljanski (preciznije od mnogih današnjih govornika koji ističu tezu da je Vojvodina – demokratsko pitanje) podržava zahtev za vertikalnu podelu suvereniteta i upravnih ovlaš- ćenja pod uslovom da „podela izražava posebnost kulture, uklju-čujući nivo obrazovanja, vaspitanja i civilizacije, običaje i versku, nacionalnu, političku i stalešku trpeljivost“, to jest ako ona „izra-žava naročitost podneblja u geografskom, prirodnom i privrednom smislu i ako izražava bar relativnu neantagonističnost interesa“. Poenta kod Beljanskog je u oceni da „majorizacija spoljašnjih i za region sudbinski nezainteresovanih činilaca i nemoć regiona da prodre sa svojim interesom u centre odlučivanja, u krajnjoj liniji vode političkom potčinjavanju i materijalnom iskorišćavanju“.

Beljanski ukrštanje sistemskih formi, u kojem se nedostaci demo-kratije nadoknađuju kritičkom recepcijom aristokratije, nalazi i kod Vebera, Mihelsa i Berđajeva, pa i kod Ničea – koji je demokratskom pokretu pripisivao „srozavanje čoveka na srednju meru i unižavanje njegovih vrednosti“. Naravno, Beljanski ne zaboravlja da i lokalne elite mogu biti korumpirane od ideocentričnih i etnocentričnih dik-tatura, te da naličje federalizma može biti rizik „servilnosti lokal-nih elita pred centrima vlasti ili velikim nacijama“, koje „namirene

319


ačke

statusnim institucijama“ bez stvarnog sadržaja mogu više umrtviti lokalnu vlast nego je doista približiti građanima.

U finalu svog ogleda, Slobodan Beljanski se nedvosmisleno izjašnja-va u prilog ocene da je moderni koncept kontinentalne federacije, zasnovane na savezu regiona, u osnovi aristokratskog nasleđa. Na jednoj strani nacionalne države „sužavaju kulturni nivo na najpro-stije oblike identiteta, svodeći ga na politički i nacionalni, a potom poistovećujući politički sa nacionalnim, kreiraju mitomansku svest i kolektivističke iluzije, podstiču nepoverenje i ksenofobiju, u svakodnevno opštenje uvode fantomsku kategoriju patriotizma kojom kriminalizuju svaki ideološki opozit, nomološke sadržaje proglašavaju ontološkim, a kao slepi savezi bratstva u krvi, dok stvarni savezi bratstva po vlasti, niti su istorijski i biološki istiniti, niti mogu da očuvaju mir“. Na drugoj strani, regioni zasnovani na principu građanstva i civilizacije, otvaraju put povratku humanim vrednostima i postaju pokretači susreta kultura i razmene drugih interesa i dobara. U svemu tome, aristokratski otpor torturi vrhov-nog suvereniteta Beljanski oslanja na verovanje da dolazi „epoha sporih koraka, čuvanja preostalih zaliha prirode, selektivnosti i „nejednakosti“ zasnovanih ne samo na umeću, talentu i znanju, nego na supremaciji onih koji su stekli ugled nepristrasnošću i potvrdili se osećajem odgovornosti“.

U ovoj zbirci „eseja usamljene strogosti“ Slobodana Beljanskog, čitalac će naći niz pokušaja da se pronikne u veoma širok krug modernih pitanja, pri čemu autor nalazi glavne podsticaje kod Dostojevskog, Kafke, Kamija, Šekspira, Laze Kostića, Koževa, Popera i Dekarta. Već i sam izbor imena koja Beljanskog provociraju na pisanje, pokazuje samopouzdanje s kojim on prihvata klasične intelektualne izazove, da bi tretirao veoma savremene probleme ljudske jedinke – moru pravne i moralne krivice, dotučenost isti-nom i/ili dogmom, moć pravne iluzije i snagu nepristajanja.

Nezavisni, 5. novembar 1999.

320

Dim

itrije Boarov

Privilegovani nevoljniciJ. H. Šviker, Politička istorija Srba u Ugarskoj, Matica srpska, Gutenbergova galaksija, Novi Sad - Beograd 1998.

Mada je Johan Hajnrih Šviker još 1885. godine, pre svega zbog svoje Političke istorije Srba u Ugarskoj, izabran za člana Srpskog učenog društva u Beogradu, ovo njegovo glavno delo prevedeno je na naš jezik tek pre nekoliko godina i tek ovih dana, u izdanju Matice srpske, pojavilo se u novosadskim knjižarskim izlozima. Za ediciju Gutenbergova galaksija, ovu staru studiju izvrsno je preveo dr Tomislav Bekić, a za štampu ju je priredio najbolji poznavalac 18. i 19. veka na vojvođanskom tlu, akademik Slavko Gavrilović.

Na pretpostavljena pitanja otkud da se tek sada našoj čitalačkoj publici daje na uvid delo koje je u Budimpešti još 1879. godine objavio publicista, školski pisac i istoričar dr Šviker (rođen u Novoj Bešenovi, u današnjem rumunskom delu Banata) i da li je ono od značaja za naše poimanje prvih 100 godina života Srba u Vojvodini posle Velike seobe – treba odmah odgovoriti da je reč o zanimljivoj knjizi i da nikad nije kasno da se pristupi prevodu onih dela koja mogu biti od interesa za poimanje vremena kada su konstituisane i ukorenjene osnovne odrednice Vojvodine kao istorijske regije.

Iako je dr Šviker Nemac, koji je proveo svoj vek kao ugarski građa-nin, pa se može sumnjičiti da ponekad u razmatranju srpskih prob-lema nije potpuno razumevao sve nacionalne frustracije i emocije Srba koji su izbegli na prostore Habsburške carevine i Ugarske kraljevine – mora mu se priznati da je veoma nepristrasno uočavao njihove političke dileme, podele i interese. Naročito je značajno to što on piše svoju knjigu sa jednog „objektivnog stajališta“ (kako sam ističe svoj cilj) posle Mađarske bune i srpsko-mađarskog rata na tlu Vojvodine, a razmatra razdoblje između 1690. i 1792. godi-ne, kada ni matična država Srba južno od Save i Dunava nije ni postojala i kada su se uzroci srpsko-mađarskog raskola neuspešno rasplitali pre svega u Beču. Uostalom, akademik Gavrilović mu u uvodnim napomenama priznaje da je bio objektivan u tretiranju

321


ačke

politike habsburškog prestola prema Srbima (mada primećuje da je previše insistirao na navodnoj naklonosti bečkih careva prema njima), ali mu zamera da je moguće suviše bio pod uticajem po-laznog stava mađarske istoriografije da su srpske privilegije bile protivne ustavnom poretku Kraljevine Ugarske i da je u tom smislu u analizi stalnih političkih sukoba između Srba i Mađara imao više razumevanja za argumente ugarske strane.

U Švikerovoj studiji pažljivo je opisana i objašnjena čitava ma-trica interesa koja se plela povodom srpskih verskih i fiskalnih privilegija, političkih zahteva i gravamina (žalbi) u jednoj više-nacionalnoj, pretežno katoličkoj monarhiji. Najpre, on objašnjava različite pozicije koje su u političkom smislu imali ili tražili Srbi doseljeni pod Čarnojevićem od onih koji su se pre ili kasnije sami doseljavali u Ugarsku i Trojednu kraljevinu Slavoniju, Hrvatsku i Dalmaciju. Zatim su tu razlike između Srba u Vojnoj granici i onih koji su živeli u domenu Dvorske komore, prema onima koji su živeli pod županijskom ugarskom vlašću i u slobodnim gradovi-ma i distriktima sa posebnim pravnim statusom. Nisu nebitne ni razlike unutar svakog od tih srpskih korpusa, razlike između crk-vene hijerarhije, vojnika i vojnog plemstva, te trgovaca, građana i seljaka – gde je obično jedna unutrašnja sila radila protiv druge ili bar pokušavala da nešto dobije za sebe, ne vodeći uvek računa o interesu svih. Reč je o feudalnoj raznolikosti statusa, sa fetišima stečenih prava, vremenu kada su nacionalni kolektiviteti još bili pretežno samo verski kolektiviteti, razdoblju nesigurnih granica i stalne reorganizacije rastegljive državne teritorije, složenom periodu uspostavljanja novog pravnog sistema, te istorijski veoma komplikovane i nesigurne redistribucije moći na čitavom evrop-skom kontinentu – što je sve zajedno imalo uticaja na položaj Srba oko Dunava, Tise i Moriša.

Sa simpatijom i sa mnogo gotovo ljudskog razumevanja, Šviker piše o često zloj sudbini došljaka koji su u Ugarskoj stalno shvatani kao „tolerisani stranci“, u Beču uglavnom kao poželjni vojnici, ali nepoželjni šizmatici, a u gornjim staleškim krugovima Hrvata često

322

Dim

itrije Boarov

doživljavani kao nezahvalni i nezasiti konkurenti i protivnici kato-ličanstva. Pri tome, Srbi su najčešće u Beču tretirani kao moneta za potkusurivanje odnosa sa Peštom. Tako, na primer, predsednik Ilirske dvorske deputacije grof Kolovrat jednom prilikom piše: „Stvari ilirske nacije, od trenutka kada im je data carsko-kraljevska zaštita, nisu drugačije posmatrane nego kao Austriaco politicum, a sama ta nacija posmatrana je kao jedan Patrimonium Domus Austriacae, a ne Regni Hungariae.“ Taj pristup, na drugoj strani, značio je da su Srbi od Mađara stalno doživljavani kao opasan na-cionalni korpus koji živi na teritoriji njihove države, a predstavlja sredstvo dvorskog pritiska i faktor ugrožavanja njihovih državnih i staleških interesa.

Današnji čitalac, koji malo zna o Habzburškoj monarhiji, moći će u Švikerovoj studiji o Srbima mnogo da nauči i o bečkom dvoru i prosvećenim carevima koji su doista bili šefovi država i koji su ne-posredno rukovodili državnom administracijom. Naročito će moći da primeti kako je sama carica Marija Terezija lično komentarisala, proučavala i poručivala čitave elaborate, davala sugestije, vršila korekcije i redakture na zvaničnim dokumentima i vodila računa o naizgled sitnim državnim stvarima. Naravno, Šviker najviše prati to kako je srpska stvar prolazila kroz složene procedure u samoj dvorskoj administraciji i kako je često zavisila od profesionalne kompetencije, pa i od osećanja dužnosti i pravičnosti šefova nad-ležnih resora. U tom smeru on, na primer, posebno ističe Johana Kristofa barona fon Bertenštajna, šefa Ilirske dvorske deputacije, koji je moguće više učinio za Srbe u Ugarskoj od mnogih mitropo-lita i razvikanih nacionalnih radnika.

Isto tako, prosečni naš čitalac, koji slabo poznaje istoriju Srpske pravoslavne crkve, u Švikerovoj knjizi moći će da sazna kako je srpsku stvar zastupao koji od karlovačkih patrijarha i mitropo-lita – od Čarnojevića, Đakovića, Popovića, Petrovića, Jovanovića, Nenadovića, Georgijevića, Jovanović Vidaka, Putnika sve do Stefana Stratimirovića. Najčešće je Dvor uspevao da obezbedi izbor na mesto najvišeg crkvenog dostojanstva onih ličnosti koje su mu

323


ačke

se činile podobne i lojalne, ali je većina od njih kasnije ipak žestoko i tvrdokorno branila stečena prava, ponovo potezala gotovo izgub-ljene privilegije i stalno zahtevala da se smanji pritisak na njihovu pastvu.

U najkraćem, u Švikerovoj knjizi čitalac može pratiti i razvoj tadaš-nje srpske dileme oko puta legalizacije svog položaja u Ugarskoj ili načina učvršćivanja privilegovanog statusa kod Bečkog dvora (što bi podrazumevalo zasebnu teritoriju i Vojvodinu). Malo je, na primer, poznato da je veliki srpski dobrotvor i prvi zaštitnik Matice srpske Sava Tekelija bio protivnik privilegijalnog statusa i zagovornik akcije za dobijanje građanskih prava unutar Ugarske. No, Srbi u Ugarskoj nikad nisu zakonski priznati kao nacionalni kolektivitet.

Nezavisni, 19. novembar 1999.

Kako je upropašćena Vojvodina Grupa 24, Dokument o Vojvodini između 1989. i 2000. godine, Novi Sad, 2002.

Prvi put posle 1988. godine, to jest posle „jogurt revolucije”, u Novom Sadu je 28. februara obeležena godišnjica usvajanja Ustava Vojvodine iz 1974. godine. Preciznije rečeno, obeležavanje ove go-dišnjice je inicirao Nenad Čanak, predsednik Skupštine Vojvodine i lider Lige socijaldemokrata, pa su prigodne priredbe protekle uz upadljivo ignorisanje svih drugih pokrajinskih funkcionera iz svih drugih stranaka, članica DOS-a. Ostalo je ovim povodom nejasno da li vojvođanski političari „beže“ – od Čanka ili od pitanja „konti-nuiteta autonomije Vojvodine iz 1974. godine“. Ili i od jednog i od drugog.

Otvarajući tog 28. februara prigodnu izložbu u Vojvođanskom muzeju, pod naslovom Autonomija Vojvodine – istorijske osnove,

324

Dim

itrije Boarov

Nenad Čanak, predsednik Skupštine Vojvodine, skrenuo je pažnju na jednostavnu okolnost da je Vojvodini bilo neuporedivo bolje u 14 godina kada je imala stvarnu autonomiju (1974-1988), nego u proteklih 14 godina (1988-2002) kada je praktično bila bez ikakve autonomnosti.

Ta koincidencija, da se danas mogu upoređivati efekti 14 godina sa i 14 godina bez autonomije, poslužila je kao osnova još jedne skromne izložbe, otvorene istog dana u Klubu poslanika Skupštine Vojvodine, pod karakterističnim sloganom 14 minus 14. Ključni podatak, koji ilustruje koncept ove izložbe i razliku između go-dina sa autonomijom i onih bez autonomije, nalazi se u tome da je Vojvodina između 1974. i 1988. godine povećala nacionalni do-hodak per capita sa 1000 na oko 3000 dolara, da bi tokom ponovo uspostavljenog „jedinstva Srbije”, između 1988. i 2002. godine, nacionalni dohodak pao na oko 1200 dolara per capita. Tu je još niz uporednih pokazatelja. Na primer, prikazan je dijagram iz koga se vidi da je u Vojvodini 1974. godine proizvedeno nešto više od 600.000 tona sirove nafte, da je godišnja proizvodnja do 1988. po-rasla na oko 1,2 miliona tona, a da je potom, do prošle godine, opet pala na oko 600.000 tona.

Najzanimljivija manifestacija, koja se sticajem okolnosti „uklopila” u obeležavanje 24. godišnjice Ustava Vojvodine, bio je okrugli sto posvećen katastrofalnim gubicima Vojvodine tokom Miloševićeve ere i pitanjima njene dalje ekonomske strategije, a koji je organi-zovao Forum V-21, nevladina organizacija koju je osnovao Boško Krunić, jedan od nekadašnjih vodećih vojvođanskih političara, pre Miloševićeve antibirokratske revolucije. U stvari, na ovom okruglom stolu je promovisan Dokument o Vojvodini između 1989. i 2000. godine, u kome se uporedno pokazuju ekonomski gubici Vojvodine i Srbije bez teritorija autonomnih pokrajina tokom spomenutog razdoblja. To upoređenje pokazuje da je Milošević dobrano upropastio takozvanu užu Srbiju, ali Vojvodinu još mnogo više. Valja iz ove zbirke podataka, iskjučivo oslonjene na oficijelne državne podatke (kako je u uvodnoj reči naglasio

325


ačke

Boško Petrov, jedan od autora ovog dokumenta) navesti osnovne činjenice, ne samo da se ilustruje „neravnopravnost” Vojvodine pri decenijskom pljačkanju, nego i da se podseti na teške gubitke i same centralne Srbije, kojoj slabu utehu daje okolnost da je neko prošao još gore.

Oslanjajući se na podatke Saveznog zavoda za statistiku, autori Dokumenta o Vojvodini uočili su da je godišnji društveni proizvod u pokrajini 1989. godine bio 6.095 miliona dolara, a 1999. tek 2.534 miliona dolara – te da je Vojvodina u tom razdoblju izgubila 27.679 miliona dolara društvenog proizvoda (u poređenju sa fiksiranim društvenim proizvodom iz 1989). U istom razdoblju, godišnji druš-tveni proizvod Srbije bez AP opao je sa 12.169 miliona dolara na 5.089 miliona dolara, a ukupno je centralno područje republike izgubilo 54.516 miliona dolara. Kad se, međutim, ovi gubici podele sa brojem stanovnika vidi se da je svaki Vojvođanin u Miloševićevih 11 godina izgubio 13.578 dolara (oko 15.641 evra ili oko 30.500 nemačkih ma-raka), a svaki stanovnik centralne Srbije 10.642 dolara (oko 12.266 evra ili oko 23.920 maraka). Izgubili su, naravno, mnogo više i jedni i drugi, jer ova računica polazi od zamrznutog stanja iz 1989. godine, dakle polazi od pretpostavke „decenije bez razvoja”.

Eksperti V-21 izračunali su još da je u Miloševićevo vreme po zaposlenom „nestalo” u Vojvodini imovine za 15.917 američkih dolara, a društvenog kapitala za 10.530 dolara. Izračunato je i da je iz dinarskog dela poslovnog potencijala vojvođanskih banaka između 1989. i 1994. „nestalo” 86 odsto kratkoročnih sredstava, 98 odsto dugoročnih, 57 odsto fondova, itd. Zvuči paradoksalno, ali prema zvaničnim državnim podacima novčana sredstva i krediti stanovništvu u centralnoj Srbiji dva puta su veći nego u Vojvodini (po podacima za 1995. i 1996).

Pošto je jedan od glavnih instrumenata neravnopravne pljačke Vojvodine bio (gotovo prinudni) otkup poljoprivrednih proizvoda, autori ovog pregleda podsećaju da je samo žitarica u pokrajini ot-kupljeno oko sedam puta više nego na području centralne Srbije.

326

Dim

itrije Boarov

Izuzetno neravnopravni položaj Vojvodine u vreme Miloševićevog centralizma autori ove publikacije vide i u činjenici da je učešće investicija u osnovna sredstva u društvenom proizvodu u Vojvodini između 1991. i 1995. godine opalo sa oko 12 na oko 8,2 odsto, a u Srbiji bez AP sa oko 23,4 na oko 16 odsto. Dvostruko manje investicije imale su za posledicu i to da je nezaposlenost u Vojvodini između 1989. i 1995. godine povećana za 123 odsto, a u centralnoj Srbiji za 24 odsto.

U ovom dokumentu daje se i tabela opština u Srbiji (bez Kosova) po stepenu naplate poreza na dobit preduzeća, poreza na prihode od samostalne delatnosti, poreza na prihode od poljoprivrede i poreza na imovinu (prema podacima iz 2001. godine). Zanimljivo, u prvih deset najdisciplinovanijih opština devet je iz Vojvodine, a u ovaj vrh sa područja Srbije bez AP probio se na 9. mesto samo Dimitrovgrad. Inače, najbolji je Apatin sa 93,67 odsto naplate, a deseta je Kula sa 71,12 odsto naplate. No, i na listi od 10 najgorih poreskih platiša vode dve vojvođanske opštine, Alibunar sa napla-tom od samo 50,05 odsto i (inače privredno razvijena) Stara Pazova sa 50,1 odsto naplate (neko je, u kuloaru, primetio da Rumuni i Crnogorci mrze poreze čak više od Srba).

Iz ove zbirke podataka eksperata V-21 izdvojićemo još jedan po-datak o Beogradu, za koga mnogi i današnji političari tvrde da je često nepravedno krivljen za korisnika Miloševićevog i svakog drugog centralizma. Prema podacima za 1999. godinu, komunalna potrošnja Beograda iznosila je 3.222 miliona dinara, a potrošnja svih ostalih u celoj Srbiji (uključujući i Kosovo) 5.867 miliona di-nara. Na osnovu toga je izračunato da je glavni grad Srbije, sa 16 odsto stanovništva republike, te godine potrošio 53 odsto ukupnih komunalnih troškova Srbije. Pa ako je i posle toga beda života u Beogradu vidljiva golim okom – treba zamisliti kako je tek u osta-lim mestima Srbije.

U kratkoj raspravi za okruglim stolom Foruma V-21 u Novom Sadu, učesnici su upozorili da je stanje u Vojvodini i mnogo gore nego

327


ačke

što pokazuju zvanični podaci. Na primer, spomenuto je da je u proteklih 14 godina samo preko depresiranih cena sirove nafte i pri-rodnog gasa koji su proizvedeni u Vojvodini (razlika između cena uvozne nafte i uvoznog gasa i priznate cene domaće nafte i gasa), NIS oštećen za ukupno 380 miliona dolara, a da su u proteklih godinu i po dana nove vlasti sve spoljne donacije za energetiku otišle u EPS, a gotovo ništa u NIS, mada su postrojanja naftne kompanije najviše nastradala tokom NATO bombardovanja.

Za ovim okruglim stolom bilo je upadljivo da su svi učesnici naglaša-vali da oni ne zagovaraju nikakav separatizam i da o separatizmu u Vojvodini najviše viču oni koji su je najviše opljačkali. Boško Krunić je čak izjavio da ne očekuje da Vojvodina dobije „samostalnost iz 1974. godine”, već „punu autonomiju”, to jest „oblik autonomije koji obezbeđuje prevashodno ono što se najgrublje može svesti na raspolaganje sopstvenim dohotkom”.


Vojvođansko bankarstvo je bilo evropsko Istorija bankarstva u Vojvodini, grupa autora u redakciji dr Nikole L. Gaćeše, Matica srpska, Vojvođanska banka, Novi Sad 2001.

Posle petogodišnjeg rada okončan je prvi zajednički istraživački projekat Matice srpske i Vojvođanske banke, pa je svetlo dana nedavno ugledala obimna Istorija bankarstva u Vojvodini (863 stranice), koju je sačinila grupa od 12 ekonomista, 11 istoričara i dva pravnika pod vođstvom prof. dr Nikole L. Gaćeše i pod koordi-nacijom akademika Slavka Gavrilovića, prof. dr Nenada Vunjaka i mr Dušana Boškovića.

U autorski tim koji je izveo težak posao istraživanja novčanih poslova na teritoriji današnje Vojvodine tokom čitava tri protekla veka ušli su (prema azbučnom redosledu) Branko Bešlin, Milan

328

Dim

itrije Boarov

Borković, Dušan Bošković, Nenad Vunjak, Slavko Gavrilović, Nikola L. Gaćeša, Dragana Gnjatović, Stojan Dabić, Milan Drča, Zoltan Đere, Đorđe Đukić, Periša Ivanović, Aleksandar Kasaš, Ranko Končar, Ljubomirka Krkljuš, Boris Kršev, Dušanka Maksimović, Vuk Ognjanović, Tibor Pal, Dragan Rađenović, Ana Rudić, Desanka Užar, Slavko Carić, Marija Čolak-Mihalik i Biljana Šimunović-Bešlin.

Već iz same činjenice da je ovu knjigu sačinila toliko brojna ekipa istraživača različitog iskustva, ugleda, pa i pogleda – proizilazi okol-nost da ova Istorija bankarstva u Vojvodini ima izvesnih „uspona i padova“ u analizi različitih istorijskih razdoblja – ali se oni, verovat-no zahvaljujući Gaćešinoj redakturi, kreću u manjim oscilacijama od onih koje su gotovo neizbežne u kolektivnim poslovima ovakve vrste. Na kraju je stvoreno jedno izuzetno značajno delo kakvo često nemaju ni razvijenije kulturne sredine i bogatije pokrajine i države. Ako ova knjiga i ima nekih manjkavosti, ako kod pojedinih autora i nije bilo dovoljno znanja, volje ili hrabrosti da se neke po-jave koje su pratile vojvođansko bankarstvo zajedno sa političkom sudbinom Vojvodine – nazovu pravim imenom i detaljnije osvetle – ova knjiga se ipak mora nazvati kapitalnom, jer ona, naravno, ne obuhvata samo puko opisivanje novčanih i generalnih privrednih prilika na strogo omeđenoj teritoriji današnje Vojvodine – nego, sa manje ili više uspeha, zalazi i u krupna ekonomska pitanja kako Austrougarske monarhije, tako i južnoslovenske države od 1918. godine sve do naših dana. Jednostavno, autori su se držali aksio-matskog naučnog načela da se društvene pojave moraju istraživati u relevantnom širem kontekstu uzroka i posledica, pa su pokazali ne samo da je istorija bankarstva u Vojvodini imala izvesne speci-fičnosti, nego da su novčane institucije i njihovi korisnici delili po-litičku sudbinu ljudi na ovim prostorima, a ta sudbina je u velikoj meri bila određena zlehudim rubnim, provincijskim položajem u svim državama kojima je Vojvodina pripadala.

Tu udaljenost od državnih političkih centara i/ili centara novčanog kapitala, nije određivala samo geografija, nego je tu udaljenost uspos- tavljalo i političko ustrojstvo država koje su vladale u Vojvodini, s

329


ačke

tim što se čitalac ne može oteti utisku da je Pokrajina sa novčanim tržištima na severu imala dvosmernu „modernizacijsku komuni-kaciju“, a sa onim sa juga najčešće manje srećnu – jednosmernu, odlivajuću. Valjda zbog toga što je Beograd, za razliku od Beča i Pešte, vazda bio centar država siromašnih u kapitalu, a bogatih u ambiciji da redistribucijom novčane akumulacije poprave položaj svojih krajeva nerazvijenijih od Vojvodine i da koncentracijom eko-nomske moći učvrste gotovo stalno nesiguran položaj sopstvene političke superstrukture.

Naizgled izbegavajući da u govoru na promociji ove kapitalne knjige u Matici srpskoj (12. februara ove godine) nešto opširnije kaže o toj asimetričnoj „raspolućenosti“ vojvođanskog bankarstva, do 1918. i posle 1918, recenzent dr Smiljana Đurović je nespretno zažalila što „pre nastanka jugoslovenske države na jugoistoku Evrope, vojvođanski prostor nema poželjnu interakciju sa balkan-skim prostorom u tako važnoj oblasti moderne privrede kao što je bankarstvo i protok kapitala, kao i izgradnja kapital odnosa, pa se uočava izvestan izražen izolacionizam, čak i posle stvaranja samostalne Srbije posle Berlinskog kongresa krajem 19. veka. Sva monetarna interakcija i saobraćaj se odvijaju na relaciji vojvođanski prostor – centralna Evropa.“

Autori knjige o kojoj govorimo ne snose, naravno, odgovornost za nekoliko gluposti koje su se u citiranoj rečenici omakle profe-sorki Đurović, a koje verovatno više potiču od njene „nacionalno-patriotske“ i „ideološko-političke“ opredeljenosti, nego od nera-zumevanja „kapital odnosa“ koji sama spominje. Naime, notorno je da kapital „ne trpi granice“ i da se u „integrišućim procesima“ ne okreće prema nacionalnim emocijama i političkim željama, nego prema resursima profita i upravo je u tome njegova „mo-dernizacijska funkcija“, koju, opet, sama dr Đurović spominje. Naravno da je Vojvodina bila okrenuta tržištima novca u Beču i Pešti do 1918. godine, jer je prema istim centrima bila okrenuta i siromašna Srbija, itd. Nelogično je upravo ono suprotno, to što je ta okrenutost vojvođanskih novčanih institucija prema severu gotovo

330

Dim

itrije Boarov

nasilno prekidana posle ujedinjenja Vojvodine u južnoslovensku državu, a još više je ekonomski nelogično to što je Pokrajina bila veoma slabo kreditirana iz centralizovanih državnih i paradržavnih novčanih fondova u Beogradu gotovo čitavo naredno stoleće – jer je politički i ekonomski kratkovido i sebično narušavan famozni „kapital odnos“.

O toj sudbinskoj ekonomskoj prelomnici Vojvodine 1918. godine govorio je na spomenutoj promociji Istorije vojvođanskog bankar-stva i akademik Čedomir Popov. Osećajući valjda da u samoj knjizi dr Dragana Gnjatović nije imala dovoljno odvažnosti da temeljni-je obradi raznovrsna stajališta o zameni austrougarskih kruna u novoproklamovane jugoslovenske dinare (koji su izjednačeni sa srpskim dinarom) po kursu 4 krune za jedan dinar, 1921. godine – akademik Popov je ovo delikatno pitanje obradio ocenom da su „prema jednom dokumentu iz Slovenije neki stručnjaci tajno procenili“ da je realni odnos kupovne moći srpskog dinara i aus-trougarske krune jedan prema osam do deset, a da su istovremeno svojim političarima preporučili da ipak zahtevaju al pari razmenu.

Zašto je ovo pitanje bilo delikatno i zašto se na njega vraća akademik Popov? Zato što su mnogi „prečani“, a o tome je najviše pisao hrvat-ski profesor Rudolf Bićanić, smatrali da je realan paritet između srpskog dinara i austrougarske krune bio jedan prema dva – te da je zamena novca bila grandiozna pljačka građana iz svih južno-slovenskih krajeva nekadašnje Austro-Ugarske, te da je već na tom valutnom pitanju „puklo“ oduševljenje za novu državu u mnogim oštećenim krajevima (pa i u Vojvodini). Akademik Popov, „ničim izazvan“, povodom ove knjige koja prećutkuje tu veliku raspravu, iz nekog razloga osetio se obaveznim da se stavi u odbranu te ne-kadašnje valutne odluke Vlade Kraljevine SHS, mada je ondašnji predsednik te Vlade, demokrata Ljuba Davidović, neposredno pošto je doneo tu odluku, kao predsedavajući sednice, rezignira-no primetio: „Ovo je kraj Demokratske stranke!“ No, ne ulazeći ovde ponovo u tu staru diskusiju, koja žulja nacionaliste sa svih strana, valja primetiti da je obrada valutnog pitanja pri formiranju

331


ačke

južnoslovenske države očigledno zahtevala kompletniju obradu – s obzirom na njen značaj i za Vojvodinu i njeno bankarstvo.

Navođenje ovog primera ne znači da se u Istoriji bankarstva Vojvodine suviše oseća okolnost da je ona pretežno pisana za Miloševićevog zapta. Naprotiv, većina priloga, bez sustezanja, iz navedenih podataka izvode logične zaključke o podređenom po-ložaju vojvođanskog bankarstva prema centrima kapitala i vlasti u svim vremenima, a naročito u onim kada je jenjavala bila kakva samouprava u najbližem vojvođanskom okruženju.

Na kraju, u ovom kratkom osvrtu na jednu doista značajnu publikaci-ju, valja izneti utisak da je Istorija bankarstva u Vojvodini knjiga koju ubuduće ne može zaobići nijedan istraživač koji se bude bavio ne samo ekonomskom, nego i političkom istorijom Vojvodine, pa i Srbije i Jugoslavije, ali da je reč i o knjizi koju uglavnom lako i bez muke može pratiti i svaki drugi iole obrazovani čitalac – i to sa zanimanjem.

Bulevar, 1. april 2002.

Sedam decenija od ukidanja američke prohibicijeO prohibiciji, Behr, Bowen, LaGuardia, McWilliams, Thornton, Wenburn

Kada su se pre tačno 70 godina, 6. decembra 1933. godine, otvorili restorani, klubovi i hoteli u najvećim gradovima Amerike i ponovo slobodno počeli da toče viski, pivo i šampanjac, posle čitavih 14 go-dina čuvene prohibicije na alkoholna pića – videlo se da je propast sveta i dalje u zakašnjenju, da se zapravo nije dogodilo ništa strašno i da javni život posle sloma „suvog režima” nije postao mnogo gori, to jest da je podjednako loš kao i dan ranije. U stvari, strogo pravno gledajući, 6. decembra je stupio na snagu amandman 22. na Američki ustav – koji je bio izglasan u Kongresu 20. februara 1933, a ratifikovan do 5. decembra 1933, a kojim je ukinut amandman

332

Dim

itrije Boarov

18. s kojim je 1919. godine zabranjena proizvodnja, distribucija, transport, uvoz i izvoz alkoholnih pića.

Javljajući 7. decembra 1933. godine o tom događaju, beogradska Politika, skrupulozno iznosi pretpostavku da je mirnom toku prvog dana „povratka boga Baha u suvu Ameriku” značajan doprinos dala i deklaracija predsednika Franklina Ruzvelta, u kojoj je istaknuto da „početak ove individualne slobode ne treba da bude praćen odvrat-nim incidentima kakvi su se događali pre uvođenja prohibicije”. Pri tome je Ruzvelt posebno zamolio da se ponovo ne otvaraju „saloni”, zbog kojih je 1893. godine i stvorena velika Prohibicionistička parti-ja, Anti-Saloon League, koja je još 18. decembra 1917. godine uspela da u američki ustav, kao Amandman 18, ugura zabranu proizvod-nje, točenja i transporta alkoholnih pića – te da obezbedi da se taj amandman ratifikuje tročetvrtinskom većinom saveznih država već u narednih 13 meseci, 16. januara 1919. godine. Ta Liga iz Ohaja tvr-dila je da će Ameriku uništiti okolnost da ima oko 100.000 „saluna” ili po jedan na svakih 400 stanovnika (uključujući i decu).

U prevođenju na naš (srpski ili hrvatski ili srpskohrvatski) jezik sa ovom prohibicionističkom ligom postoji problem, jer pravom značenju ne odgovora ni „anti-birtijaška liga”, a ni „anti-salonska liga”, pošto su kod nas birtije obično slabo opremljene kurvama, a saloni, prema „narodnom mišljenju”, imaju višak umišljenos- ti i manjak potencije. Dakle, spomenutoj Anti-Saloon League, prema našem jezičkom pojmovniku, najviše bi odgovarao izraz „Antikuplerajska stranka”.

Mišljenje da je ovaj izraz gotovo adekvatan, možemo obrazlagati i činjenicom da je ova Liga nastala kao svojevrstan spoj mnogo ranije, još 1826. godine, ustanovljenog Američkog društva za umerenost i Ženske hrišćanske unije za umerenost. Žene povezane u ovu Uniju čvrsto su stale iza spomenutog američkog pokreta za umerenost protenstantsko-evangelističke provenijencije, jer su alkohol videle kao uništitelja familija i brakova. Naime, američke enciklopedije objašnjavaju da bi u to vreme muškarci često trošili novac na al-

333


ačke

kohol (impresivna potrošnja od prosečno 27 litara pića per capita godišnje, krajem 19. veka), ostavljajući žene bez žute banke koja im je bila potrebna za odgajanje dece. I danas zvuči poznato, mada neki savremeni sociopsiholozi stvar posmatraju nešto dublje i „za-menjuju” uzrok i posledicu.

Činjenica da je američki antirakijski i antikuplerajski zakon donet još 1917. godine i sama deluje ponešto nelogično, pa ispada da je i ona posledica zamenjenih uzroka i posledica. Nekako bi bilo lo-gičnije da je taj zakon donet posle Oktobarske revolucije u Rusiji i posle američkog pridruživanja silama Antante u Prvom svetskom ratu – kao svojevrstan izolacionistički i antikomunistički seksualno kontrarevolucionarni odgovor puritanske Amerike na svetsko ta-lasanje posle ratne klanice na Somi. Jer tamo gde se pije, rađa se neutaživa seksualna težnja i kreće se u revolucionarne promene da bi se postiglo nemoguće (jednakost i pravda) – a ima mnogo dokaza (i u našoj Srbijici) da je glavna objeda prema komunistima bila da su „opijeni budućnošću” i da su skloni da menjaju žene u svojim komu-nama i da tako ne paze na porodicu kao stub građanskog društva, to jest da razbijaju društvenu organizaciju zasnovanu na monosek-sualnoj korporativnosti u okvirima bračnih kaveza. Pri tome, gore spomenuta činjenica smeta čak i moralnim fašistima, pošto bi anti-poročni zakon trebao biti posledica opšteg društvenog rasapa koji je u Americi nastao posle Velikog kraha 24. listopada 1929. godine – a ne kao predigra (ako ne i uzrok) Velike depresije, kako se naziva svetski ekonomski slom između 1929. i 1933. godine.

Možda u okolnosti da je prohibicijski zakon, kao gigantski „nobl eks-periment” (kako je ovaj “plemeniti okušaj“ nazvan u štampi tridese-tih godina prošloga veka), donet još 1917. godine, dakle pre Velike krize, treba uočiti prvi znak smrti liberalizma, koju Erik Hobsbaum (čitati Doba ekstrema) smešta na kraj Prvog svetskog rata. Istina, još je ikona američke državnosti i politički otac američkog liberalizma Abraham Linkoln rezignirano bio primetio da alkoholna pića „koriste svi, a to ne priznaje niko”, pa se nešto slično može reći i za liberale koji su vodili navodno „trezvenu” monetarnu politiku posle

334

Dim

itrije Boarov

zakona o prohibiciji – te tako ekonomski upropastili ceo svet, koji je tu propast morao da plati milionima leševa u Drugom svetskom ratu. Samo ukratko pokušajmo da objasnimo i ovu poslednju tvrdnju.

Kada je posle decenije poratnog, „antiprohibicijskog” američkog prosperiteta (samo se farmeri nisu bili oporavili od pada cena 1920) džinovski mehur investicija u budućnost pukao “crnog četvrtka” na Vol stritu 1929, jedan od uticajnih ljudi iz sistema Federalnih rezervi, Džordž Noris, govorio je da se posledice „ekonomske raskalašnosti” nisu mogle izbeći i da se ne mogu lečiti „jeftinim novcem”, te da je dužnost centralne monetarne institucije „da osigurava dodatna sredstva u doba poslovne ekspanzije, a povlači ih u doba poslovne recesije” (teorija „stvarnog novca”). Tada je i Endrju Melon, državni sekretar za finansije, rekao nešto slično predsedniku Herbertu Huveru – da bi državna intervencija za izla-zak iz depresije donela samo još više bankrota i nezaposlenosti, te da otuda treba „likvidirati radnu snagu, likvidirati obveznice, likvidirati farmere, likvidirati nekretnine – to će sistem očistiti od truleži”, pa će „ljudi više raditi, živeti moralnije, a vrednosti će se prilagoditi i preduzetni ljudi će sakupiti ostatke od manje kompe-tentnih ljudi”. Zapazite ovde, osim onoga što zbunjuje nas koji smo zagovornici današnje surove tranzicije, da bankari i ministri tada na novac gledaju kao na opijat i da valjda zbog toga objašnjavaju monetarne probleme moralističkim rečnikom. No, „monetarna prohibicija” koja je u SAD između 1929. i 1933. godine smanjila obim novca za trećinu, samo u jednom danu uništila je 7 milijardi dolara bankarskih zajmova odobrenih finansijskim investitorima, a ta „vakuum lavina” propasti kasnije se kao uragan proširila na Ameriku i Evropu, pa su kao crne otrovne gljive na ekonomskom zgarištu iznikle fašističke partije Musolinija i Hitlera i sve je krenulo naopačke. Sve zbog morala, o čemu ovde pričamo priču povodom 70 godina od ukidanja prohibicije na piće u Americi 1933. godine.

Dakle, spomenuta Liga protiv pića i seksa u Americi, mada je nasta-la na bogobojažljivoj ideologiji suzdržanosti (naizgled potrebnoj liberalno-ekspanzivnoj industriji), ipak nije bila toliko politički

335


ačke

naivna, kako je pokušavala da se predstavi. Ona je za ubacivanje svojih ideja i zabrana u američki ustav uspela da prikupi čak 35 miliona ondašnjih dolara (što je ravno današnjoj milijardi), u vre-me kada su američki predsednički kandidati „kupovali” u svojim kampanjama mesto nacionalnog vođe za sume manje od milion dolara. Ona je među industrijalcima imala većinsku podršku, pa je njen donator bio i čuveni Džon D. Rokfeler koji je smatrao da „proizvodnja opada kada su ljudi usporeni zbog alkohola” (uzgred, prohibicijski zakon je pao kada se Rokfeler distancirao od prohibi-cije, a Pjer Di Pont je direktno javno osudio – što se baš nije svidelo njegovim kolegama iz uprave Dženeral motorsa).

U početku, prohibicijski amandman 18. je davao efekta, potrošnja alkohola je opala, kao i broj hapšenja zbog pijanstva, a cena ile-galnog pića porasla je toliko da ga prosečan radnik nije mogao priuštiti. Potrošnja alkohola u prvim godinama navodno je opala za 30 odsto, a Američka asocijacija pivara priznala je da je potroš-nja žestokih alkoholnih pića otišla dole za 50 odsto. Međutim, ova statistika, pak, ne reflektuje rastuće nepokoravanje ovom zakonu, koje je raslo i brže od zakonskih uspeha. „Snaga onih koji su zastu-pali umerenost mogla se jedino meriti sa inventivnošću onih koji su želeli da nastave da piju”, primećuju američki enciklopedisti.

Prisilna prohibicija pokazala se izuzetno teškom za sprovođenje. Ilegalna proizvodnja i distribucija alkohola (bootlegging) postala je jako raširena, a vlada nije imala ni sredstva ni želje da obezbeđuje svaku granicu, jezero i reku u Americi – mada je kasnije povećala specijalizo-vane službe protiv „sive ekonomije” u vezi sa alkoholom sa nekoliko stotina na nekoliko hiljada zaposlenih agenata, carinika i graničara. Zapravo, od 1919. do 1925. godine samo u Njujorku se namnožilo između 30.000 i 100.000 klubova u kojima se mogao konzumirati ile-galni alkohol. Nije to bilo ni prvi ni poslednji put u istoriji da je potreba za opijanjem prevagnula nad načelnom potrebom za trezvenošću.

Ljudi su nalazili pametne načine da izbegnu pažnji „prohibicionih agenata”. Nosili su tanke pljoske u džepovima, šuplje štapove, laž-

336

Dim

itrije Boarov

ne knjige i slično. I dok je prohibicija pogađala siromašne radnike, koji sebi ionako nisu mogli platiti žestoko piće, ni federalna ni lokalna vlast nisu žurile da preduzmu baš sve za sprovođenje pro-hibicionog amandmana koji je iste 1919. godine, 27. oktobra, dobio podršku preko Volstidovog Akta (zakon je nazvan po kongresmenu Endrjuu Volstidu iz Minesote, koji ga je i formalno predložio na usvajanje). Pošto je po ovom zakonu bila regulisana proizvodnja industrijskog alkohola, proizvodnja od 28 miliona galona u 1920. godini, već do 1925. godine je bila porasla na 81 milion galona – što upućuje na zaključak da je ova industrija imala i druge partnere – one van hemijske industrije.

Najdrastičniji primer institucionalnog suprotstavljanja prisili u spro-vođenju prohibicije bio je kada je država Merilend odbila da donese bilo kakav akt koji bi omogućavao prisilnu primenu prohibicionog zakona. A šta znači prisila kada su već u samom prohibicionom zakonu fiksirane ne suviše stroge kazne za njegovo kršenje. Za ru-tinsko kršenje zakona bila je predviđena globa između 500 i 1000 dolara ili zatvorska kazna ne kraća od 30 dana ni duža od godine ili, što je bilo najveće – i globa i zatvor. U višestrukom povratu kaz-na je bila nešto ozbiljnija, do 5 godina zatvora i novčana globa do 2.000 dolara. (Istina, pije se danas i u najstrožim muslimanskim zemljama, mada su kazne drakonske). Sve to je trebalo da nadzire Biro za unutrašnje prihode (poreze) državne blagajne čiji budžet je startovao sa manje od 3, a završio na oko 15 miliona dolara godiš- nje. Kasnije, od 1925. godine, na čelo čitave armije državnog Trezora koja je formirana od raznih agenata, carinika i pogranične straže bio je postavljen general Linkoln Endrjuz, koji je za svoje poslove angažovao i pola policijskog Federalnog biroa. U toj koloni izrasli su mnogi slavni policajci pa i oni „Nesalomivi” (o kojima su kasnije snimljene razne televizijske serije).

Kazne, naravno, nisu uplašile ljude željne brze zarade, pa se odmah po uvođenju prohibicije pojavio problem korupcije tog prisilnog državnog aparata i s njim uvek povezani problem organizovanog kriminala. Rečju, prohibicija je život u Americi učinila nasilnijim,

337


ačke

sa gotovo otvorenom i masovnom pobunom protiv zakona i novim preduzetnicima koje je sa svojim udruženjima mafijaša predvodio čuveni Alfonso Kapone (Scarface – lice sa ožiljkom). Tornton na-vodi da su teška krivična dela za vreme prohibicije povećana za 561 odsto, jer je ona uništila mnoge legalne poslove i kreirala crno tržište koje je ovde krasila velika brutalnost. A uza sve to, mnogi drugi autori tvrde da je potrošnja alkoholnih pića, posle pada prvih godina, počela da raste brže nego ikada ranije, mada je broj ljudi koji je odsedao u Sing Singu i ostalim buvarama porastao za 1000 odsto.

U potonjim vremenima će Holivud napraviti silne pare na hiljadama gangsterskih filmova iz vremena prohibicije i stvoriti kulturološke obrasce kriminala koji će biti imitirani širom sveta – do dana da-našnjeg. Znanje pisca ovih redova iz tih kulturnih zona je prilično amatersko – ali se ipak usuđuje da kaže da je tako, na žalost, stvoren mit koji će poslednjih godina više učiniti za formiranje tranzicijskih heroja na istoku Evrope, od čitavih biblioteka liberalne tržišno-de-mokratske literature. Spoj moći, glamura, kamašni, automobila sa papučicama, krvi i mašinki, koji je promovisan filmovima o razboj-nicima, ubicama i primitivcima koji su dilovali piće po Americi dvadesetih godina dvadesetog veka – na svoj perverzan način ci-vilizovaće i današnje secikese na ruševinama socijalizma i bar taj deo ovih azijskih društava naučiti kako se vezuje kravata, češljaju brkovi, čiste cipele, kupuju firme i političari, pere novac, okupljaju intelektualci i prave zabave diplomatskog nivoa (istina, Kaponeova kuća u South Prairie Avenue 7244 je prava šupa naspram ovih koje kod nas grade njegovi sledbenici).

Kad danas preko interneta prozovete prohibiciju, na vas će se sruči-ti gomila veoma sveže američke literature o vremenu prohibicije (Behr, Bowen, LaGuardia, McWilliams, Thornton, Wenburn, itd), pa je otuda veoma čudno da se fenomenima iz tog vremena malo ko pozabavio ovde kod nas, mada je frapantno koliko je moguće izvući gotovo direktnih, a pre svega gangsterskih, istorijskih ana-logija sa Srbijom posle prohibitornih svetskih sankcija, državnog

338

Dim

itrije Boarov

raspada institucija u vreme Miloševića, (a i posle njega) i u vreme kolebanja između liberalnih načela i dirižizma.

Šta je napokon srušilo prohibiciju? Pre svega, ogromni budžetski gubici države na porezima na alkoholna pića, koji su na godišnjem nivou procenjivani na sume između 7 i 10 milijardi dolara (to je postao prihod organizovanog kriminala). Praktični Ruzvelt koji je počeo s kenzijanizmom i pre nego što je Džon Majnard Kejnz obja-vio svoje čuveno delo (Opštu teoriju... 1936) morao je da u poreskoj politici nađe protivtežu pojeftinjenju dolara (razdvojio ga je od zlata) i podsticanju investicija (Novi dil). Budući da nije hteo da povećava poreze, likvidirao je tadašnju sivu ekonomiju i vratio ljudima pravo da piju legalno. Slavili su ga posle i ljudi skloni samouništenju i eko-nomski istoričari, a gangsteri su se, po običaju, već nekako snašli.


Usamljeni zapadnjakMarko Nikezić, Srpska krhka vertikala, priredila Latinka Perović, Helsinški odbor, Beograd 2003.

Usred izborne kampanje u kojoj gotovo sve političke stranke, pa i one koje same sebe kvalifikuju kao liberalne, pokušavaju da de-monstriraju otpor „haškom“, a zapravo „zapadnom“ diktatu, pa zbog toga na svoje izborne liste stavljaju i one koji su pred Haškim tribunalom osumnjičeni kao počinioci ratnih zločina – pojavila se knjiga govora jednog od retkih „zapadnjaka“ među srpskim političarima, a pogotovu retkim među komunistima – knjiga go-vora Marka Nikezića, predsednika Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (između novembra 1968. i oktobra 1972). Reč je o vodećem čoveku „srpskih liberala“, koje je Tito smenio sa vlasti u trenutku kada je procenio da njihove koncepcije ugrožavaju „vo-deću ulogu Partije“ u državi, pa i njegovu ličnu ulogu vrhovnog arbitra u ključnim političkim pitanjima.

339


ačke

Zanimljivo je da priređivač ove knjige Nikezićevih političkih pogleda, koja je izdata pod signifikantnim naslovom Srpska krhka vertikala, nje-gova nekadašnja ključna saradnica i sekretar CK SKS dr Latinka Perović, realistično uočava da je jedna od osnovnih karakteristika Nikezićevog programa u suštini „prozapadna orijentacija“ u jednom sistemu u kome su vodeći ljudi, Tito i Kardelj, nosili „moskovski pečat“.

Jednostavnije rečeno, pitanje pokušaja stvaranja „demokratskog socijalizma“ u Jugoslaviji, a posebno u Srbiji, bilo je pitanje stvar-nog obračuna sa snagama staljinizma, odnosno Kominforma sa Istoka, tim pre što je tradicionalni srpski nacionalizam „lakše“ podnosio ruski komunizam nego zapadni individualizam – i toga je Nikezić bio potpuno svestan. (Dr Perović u tom pogledu dodaje da su u Srbiji gotovo uvek na vlasti bili „ili radikali ili komunisti“, sa gotovo uvek potpunim monopolom.)

Nikezić, na primer, kaže da „dok postoji taj veliki ledeni breg, kakav je Rusija, nema pravog kravljenja nigde, pa ni kod nas“ i ta rečenica ima dalekosežno značenje, mada je izgovorena u kontekstu takozvane teorije „ograničenog suvereniteta“ država „socijalističke zajednice“, koja je lansirana iz Moskve i realno sprovođena više puta, od Berlina do Varšave, i od Budimpešte do Praga. Istina, Nikezić nije sebe tako jedno-stavno doživljavao kao prozapadnog čoveka, ali je, verovatno ironično, rekao da je „mislio da su prozapadne formule – svetske formule“.

Srpski komunisti-liberali su u partijskim raspravama dalekovido procenjivali osnovu na kojoj je moguć savez državnog socijalizma, kao „ruske formule“, i srpskog nacionalizma, pa Nikezić kaže: „Ne radi se, možda, ni o tome da bi svako od njih hteo da vidi Ruse u ovoj zemlji. Ali bi hteo da ovom zemljom upravlja na ruski način. Sa mnogima do tih ljudi mi smo mogli čak da budemo zajedno i protiv IB, ali sad – posle demokratizacije, u ovoj fazi naše borbe protiv Kominforma, pošto on izgleda još postoji, malo je teško, jer to su domaći autokrati.“

Ta priča o „prozapadnim pogledima“ i etiketa „liberala“ vero-vatno je uticala i na potonju okolnost da je uklanjanje Nikezića,

340

Dim

itrije Boarov

Perovićke, Tepavca, Todorovića, Stamenkovića i legendarnog Koče Popovića sa javne scene Srbije, izvedeno relativno glatko i, gotovo, uz „razumevanje“ srpskih nacionalista, pa je Dobrica Ćosić u svo-jim Piščevim zapisima procenio da je Nikezić „prolazna pojava“, „nesposoban da razume egzistencijalni problem srpskog naroda“ – a kasnije, kada je Milošević praktično spojio stvari u neku vrstu „pravoslavnog socijalizma“, Nikeziću je bilo zamereno što se ne uključuje (a SANU je, nakon njegove smrti 1991, izbegla i da priredi izložbu njegovih vajarskih radova, mada su se za nju založili aka-demici Srejović i Protić).

No, Nikezić ne samo zbog bolesti i umora, već i zbog mnogo važ-nijih stvari, nije mogao od Miloševića ni tražiti ni primiti nekakvu rehabilitaciju. Uostalom, on je još 1969. godine proročki rekao: „Imam utisak, uprošćeno govoreći, da su neki srpski nacionalisti, ako već ne mogu da od federacije učine svoj instrument, instrument svoje hegemonije, spremni na borbu protiv federacije u ime srpskih prava, da postave srpsko pitanje i da čine sve što mogu da postave Srbiju u opoziciju prema federaciji, kao republiku, i što je važnije, Srbe kao naciju, „otvarajući“ time pitanje Bosne i Hercegovine i od-ređena pitanja u odnosima sa Hrvatskom. Oni razgovoraju o tome da put u Bosnu vodi preko Novog Sada. Kad razgovaraju o Matici srpskoj, kažu da od toga treba napraviti jedan bastion srpstva“.

Knjiga Nikezićevih istupanja, kojima prethodi uvodna studija dr Latinke Perović „Na tragu srpske liberalne tradicije, ko su i šta su bili srpski liberali sedamdesetih godina 20. veka“ (u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji), strpljivog čitaoca uvešće u go-tovo sva i dalje „nerešena“ srpska pitanja, ali, što je neverovatno, na mnogo promišljeniji i temeljniji način (slagali se s njim ili ne, svejedno) od ovog koga pratimo u tekućoj izbornoj utakmici.

Dnevnik, 14. decembar 2003.

341


ačke

Politička saga o VojvodiniDušan Popović, Letopis o Vlaovićima, Agencija MIR, Novi Sad 2006.

U Novom Sadu je, posle četvorogodišnjih priprema, javnosti pred-stavljeno voluminozno memoarsko delo Dušana Popovića, Letopis o Vlaovićima (u izdanju Agencije MIR). Kako autor, u tri ogromna toma, na preko 2.600 stranica, kroz priču o sudbini tri značajne vojvođanske porodice – Popovića, Petrovića i Kaćanskih, oslikava ne samo političku sudbinu Vojvodine tokom 20. veka, nego i vrlo otvoreno, a često i veoma oštro, gotovo brutalno, iznosi svoje ocene o nizu naših istorijskih ličnosti i vodećih političara, od kralja Aleksandra Karađorđevića i Josipa Broza, do Aleksandra Rankovića, Jovana Veselinova, Dobrivoja Vidića, Stevana Doronjskog, Petra Stambolića, Draže Markovića, Danila Kekića, Mirka Tepavca, Mirka Čanadanovića, Boška Krunića, Ivana Stambolića, Slobodana Miloševića i mnogih drugih – može se očekivati da će ovi dugi zapisi izazvati i žešće reak-cije od onih koje obično prate memoarske knjige.

Recenzent knjiga, Ranko Končar, u uvodnoj napomeni ističe da „premda svojim naslovom delo Popovića upućuje na porodičnu hroniku ili letopis, izvesno je da ih strukturom i pristupom nadilazi i da ima i svojstva svojevrsne istorije Vojvodine i Novog Sada, u kojoj se prepliću različiti žanrovi – hroničarski, memoarski, publicistički, literarni i istoriografski”.

Zapravo, ono što sigurno uvećava zanimljivost ovih Popovićevih knjiga je činjenica da je on u svoje sopstvene memoarske zapise bukvalno inkorporirao neobjavljena sećanja svog oca inž. Dake Popovića (narodnog poslanika Skupštine SHS posle izbora 1927. godine, ministra za agrarnu reformu u Korošecovoj vladi 1928-29. godine, prvog, ali kratkotrajnog, bana Dunavske banovine, za koga je postavljen 1929), strica prote Alimpija Popovića (koji je 1944. bio izabran za prvog predsednika Narodnooslobodilačkog odbora Novog Sada), brata od strica Vlade Popovića (prvaka i direktora Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu), brata Gavre

342

Dim

itrije Boarov

Popovića (našeg predstavnika u Svetskoj banci u Vašingtonu i am-basadora SFRJ u Belgiji), kao i zeta inž. Nikole Petrovića (člana SKOJ-a od 1930, međunarodnog komunističkog obaveštajca uoči Drugog svetskog rata, člana Biroa Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu u tom ratu, člana šireg sastava Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije na Visu, ministra trgovine, pa spoljne trgo-vine, pa elektroprivrede u Titovim prvim saveznim vladama – do 1948, a kasnije plodnog istoričara).

Bizarno je to što je Dušan Popović i sebi i svojim najbližima u ovim knjigama promenio imena, pa sebe piše kao Damjana Vlaovića, oca kao Avrama, strica kao Vasilija, brata od strica kao Teodora, rođenog brata kao Gigu Vlaovića, a zeta kao Mladena Stamenića. No, na drugoj strani, sva imena ljudi izvan porodice označava autentično. To ponekad deluje zbunjujuće – kada on, na primer, piše da se u stanu Mladena Stamenića, 1939. godine, Tito sastao sa Mošom Pijade posle njegove četrnaestogodišnje robije (a reč je o beogradskom stanu Nikole i Mare Petrović).

Pre nego što pokušamo, samo primerično, da ilustrujemo šta sve postoji u ovim memoarima, valja da podsetimo da je njihov autor Dušan Popović (rođen 1921), bio, a izgleda i ostao, jedan od najtvrdokornijih komunista i „titoista” tokom cele aktivne političke karijere (kada se u vrhu SKJ najviše oslanjao na podršku Stevana Doronjskog), a takođe i jedan od najdoslednijih vojvođanskih „autonomaša”, pa je i tzv. Miloševićevu Antibirokratsku revoluciju 1988. dočekao kao član PK SKJ i bio smenjen zajedno sa celim tim Komitetom.

Kao sin jednog ministra, bana i senatora Kraljevine Jugoslavije, Dušan Popović je pred Drugi svetski rat završio čuvenu, elitnu Mušku gimnaziju Kralja Aleksandra I u Beogradu, kao pitomac Doma Kralja Aleksandra I za učenike srednjih škola na Topčideru (ove institucije osnovane su 1930). Bio je među najboljim đacima, pa je lično od kralja Aleksandra za to dobio poklon, ali i primedbu što ne planira da postane kraljev oficir, već graditelj. Potom, kao student tehnike u Beogradu približava se komunističkoj omladini i učestvuje

343


ačke

sa bratom u demonstracijama ispred Manježa, 26. marta 1941, uoči poznatog oficirskog puča i narodnih manifestacija 27. marta.

Na početku Drugog svetskog rata sklanja se od mađarske regrutaci-je za vojsku u Budimpeštu (tamo se upisao na studije), a u Novom Sadu potom obavlja kurirske poslove za komuniste, te nakon velike novosadske provale 1944. godine, prelazi u ilegalnost i krije se u Gospođincima i Đurđevu, gde ga je Daka Kekić primio u Partiju. Cela druga knjiga njegovih memoara u suštini je pretežno hronika otpora Bačke i Novog Sada mađarskoj okupaciji – sa užasnim žrtva-ma. U Vojvodini je, kao malo gde u drugim istorijskim pokrajinama Jugoslavije, izginulo i pogubljeno celo komunističko i skojevsko rukovodstvo (Žarko Zrenjanin, Sonja Marinković, Radivoj Ćirpanov, Đorđe Zličić, Toza Marković, Branko Bajić i drugi).

U novinarstvo je, posle oslobođenja 1945, ušao iz vojvođanskog Agitpropa, kada je u Novom Sadu osnovao dopisništvo Tanjuga i kada ga je Vladimir Dedijer uzeo za dopisnika beogradske Borbe, tada glasila CK KPJ. Zatim pohađa ekskluzivni novinarski kurs Bože Maslarića i Elija Fincija (zajedno sa Dobricom Ćosićem, koji je na časove dolazio u gunju i opancima) u Višoj partijskoj školi Đuro Đaković u Beogradu (u istoj zgradi u kojoj je prethodno bio kra-ljev pitomac na Topčideru). Potom se ističe kao urednik Borbinih specijalnih, prigodnih listova na radnim akcijama na pruzi Brčko-Banovići i Šamac-Sarajevo, ali naročito se ističe na kulturnim tema-ma i ogleda se u prikazima pozorišnih predstava i filmova.

Reputaciju ideološkog čistunca i poverljivog partijskog kulturtrege-ra, Popović je dobio polovinom 1950. godine, kada su Književne novine objavile njegov kritički osvrt na „Jeretičku priču” Branka Ćopića. Istina, Dušan Popović sada piše da je tada bio prinuđen da u svoj tekst ugradi i Đilasove najtvrđe ocene (ali da je uspeo da ublaži oštricu osude prema Zuki Džumhuru, koji je tu priču ilustrovao).

U novinarskom smislu njegova karijera je bila veoma uspešna, pa je posle rada u dopisništvima Borbe u Skoplju i Sarajevu, već 1951. bio postavljen za dopisnika u Londonu. Odatle se 1953. vraća u

344

Dim

itrije Boarov

Novi Sad za upravnika Srpskog narodnog pozorišta. Krajem 1955. bio je jedan od ključnih inicijatora osnivanja Sterijinog pozorja (utemeljenog 1956).

Za generalnog direktora Radio televizije Beograd i predsednika Upravnog odbora Jugoslovenske radiotelevizije postavljen 1959. godine (gde je zamenio Mirka Tepavca), a naredne godine postao je i predsednik SNJ. U tom svojstvu počinje da ulazi u sam vrh par-tijskih struktura Srbije i svedok je žestokih političkih obračuna u Izvršnom komitetu CK SK Srbije oko sudbine pokrajinskih autono-mija, kada se na čelu tog Komiteta nalazio Jovan Veselinov-Žarko, a na čelu PK SKS za Vojvodinu Stevan Doronjski-Franja.

Spor između srpskog i vojvođanskog rukovodstva otvorio se u punoj žestini 1961, prilikom priprema novih ustava SFRJ i Srbije (usvojenih 1963). Miloš Minić je tada izneo ocenu da vojvođanski stavovi o autonomiji – posebno da je autonomija kategorija savez-nog Ustava – narušavaju suverenitet Republike Srbije, da kadrovi iz Srbije zbog toga postavljaju pitanje suvereniteta Narodne Republike Srbije, tako da pitanje autonomije otvara i pitanje međurepubličkih odnosa.

Koliko je poznato piscu ovih redova, Popović u svojim memoa-rima prvi put daje celovitu sliku tih sporova 1961-62 i integralan tekst referata Stevana Doronjskog na sednici Sekretarijata PK za Vojvodinu 31. maja 1962, kada je došlo do velikog rascepa i između vodećih vojvođanskih komunista, a u kome on nije odstupio od proautonomističke politike. Doronjski je smenjen 20. juna 1963, putem „unapređenja” za potpredsednika Izvršnog veća Srbije (ali će se kasnije vratiti u sam vrh SKJ). U tom trenutku Dušan Popović je već bio postavljen za ambasadora Jugoslavije u Stokholmu, gde je diplomatski kor impresionirao tečnom komunikacijom na sedam svetskih jezika.

Knjiga sadrži i zanimljive Popovićeve beleške o razgovorima sa Ivom Andrićem, koji je nakon dobijanja Nobelove nagrade za književnost jedno vreme boravio u Švedskoj. Valjda braneći se od

345


ačke

tihe primedbe da ništa nije napisao u slavu jugoslovenske parti-zanske revolucije, Andrić, na primer, tu kaže da je prvi roman o Velikoj francuskoj revoluciji napisao Balzak – 50 godina kasnije.

Po povratku iz Švedske, Dušan Popović je sa pozicije predsednika Prosvetno kulturnog veća Skupštine Vojvodine, krajem 1968. po-krenuo pitanje osnivanja Televizije Novi Sad i njenog izdvajanja iz RTV Beograd (RTV NS je osnovana 1973).

Početkom 1969. godine, na ideju Dušana Alimpića, dotadašnjeg šefa Gradskog komiteta SK Novog Sada, a uz saglasnost Mirka Tepavca, koji je bio na čelu PK SKV, Dušan Popović je izabran za prvog čoveka novosadske partijske organizacije. Odmah se našao u središtu vojvođanske verzije Cestne afere, to jest stavio se na čelo političke grupe koja je osporila Istočnu varijantu gradnje autoputa Beograd-Novi Sad (ovu koja je izgrađena) i zalagala se za Zapadnu varijantu (koja bi išla obronkom Fruške gore). Više od građevinske, to je bila velika politička rasprava, koja će se okončati 1972. ruše-njem vojvođanskih „liberala” na čelu sa Mirkom Čanadanovićem (Popović je bio direktno involviran i u akciju potkopavanja položaja Mirka Tepavca kao ministra inostranih poslova).

Duško Popović, koji je partijskoj politici, čini se, prilazio gotovo kao veri, u svojim memoarima i dalje brani maoističku ideju „akti-va radnika komunista”, koja je lansirana 1972. godine, kada je Tito pokušao da, preko ovih „klasno čistih” partijskih odreda, stavi pod kontrolu sve pokušaje političkih reformi, koje bi razvodnile „vo-deću ulogu SK”. Možda i zbog podsvesnog kompleksa što nije pote-kao „iz radničke klase i napredne inteligencije” (nego je odrastao u beloj sobi četvorospratnice u vlasništvu njegovog oca – a naspram Banovine), on je bio jedan od glavnih zagovornika te ideje, pa je u Novom Sadu osnovan prvi takav „radnički aktiv” u Jugoslaviji (kasnije će radnici-komunisti bacati jogurt na Autonomiju).

Nakon Desetog kongresa SKJ, 1974. godine, Dušan Popović je na poziv Staneta Dolanca ušao u sastav novog partijskog organa, Izvršnog komiteta Predsedništva CK SKJ. Bio je zadužen pretežno

346

Dim

itrije Boarov

za međunarodnu partijsku saradnju, pa je imao prilike da razgo-vara sa mnogim čuvenim komunistima: Manserom, Ramosom, Perezom, Kariljom, Ponomarjovom, Žoaom, Kunjalom, a kao svo-jevrsni „partijski ambasador” SKJ kod Komunističke partije Italije u Rimu, upoznao je njene lidere – Luiđi Longa i drugove. Popović je, kasnije, jedan od rodonačelnika stalne tribine Socijalizam u svetu, u Cavtatu (prvi skup je organizovan 1976), koja je bila službeni odgovor Partije na Korčulansku letnju filozofsku školu.

Dušan Popović se 1978. godine vraća na funkciju u Vojvodini – biran je za predsednika Pokrajinske konferencije SSRNV. Tada postaje jedan od inicijatora osnivanja Vojvođanske akademije na-uka i umetnosti (osnovana je 1980), a zatim predlaže i formiranje redakcije Eciklopedije Vojvodine, u kojoj preuzima i ulogu glavnog urednika.

Dušan Popović u trećem tomu svojih memoara vrlo iscrpno, doku-mentovano, sa mnogo detalja i sa mnogo ličnih utisaka i žestokih ocena opisuje stalne sporove između komunističkih rukovodstava Srbije i Vojvodine, od 1977, pa celim tokom osamdesetih godina, koji su završeni slomom pokrajinske autonomije, oktobra 1988. godine (Plava knjiga 1977, Đurđevdanski sastanak CK SKS 1981, Decembarska trodnevna sednica CK SKS 1981, Osamnaesta sedni-ca CK SKS 1984, 19. sednica, 13. kongres SKJ 1986, Osma sednica SKS 1987).

Glavna polazišna tačka Popovićevog stava u vojvođanskom ruko-vodstvu o postavljanju u ovim svađama je da ne treba odstupati ni milimetar od stečenih prava, pa se u tom smislu i u samom Novom Sadu stalno razilazi sa pristalicama delimičnog popuštanja, radi postizanja kompromisa. Evo kako on sam to objašnjava: „Razlika između Krunića i mene je u tome što ja stojim na stanovištu da ne smemo odstupati od Ustavom i Statutom utvrđenih odnosa sa Srbijom, dok on odstupa verujući da je to politički celishodno. Ja znam da politika odstupanja jača srbijansku agresivnost i pritiske, a on misli da nas bez tog vrludanja Jugoslavija ne bi shvatila i da

347


ačke

bismo se izolovali. U takvoj proceni ima podršku nekoliko ključ-nih ljudi u našem rukovodstvu i dosta široko rasprostranjenog oportunizma”.

Daka Popović o položaju Vojvodine 1927. godine„Vojvođani, bez razlike vere i narodnosti, traže ekonomsko i socijalno izjednačenje sa ostalim pokrajinama, traže izjednačenje zakonodavstva i vođenje ekonomske politike tako da ta politika ne ide na štetu vojvođanske poljoprivrede, zanatstva, trgovine i industrije, a još manje da Vojvodina i dalje osne predmet za politička potkusurivanja raznih koalicija.Ovo smatramo za svoju dužnost da iznesemo ovako jasno i prosto, jer je krajnje vreme da se to jednom otvoreno i javno kaže; ovo zataškavati i dalje znači turati glavu u pesak, znači zapušiti uši i ne čuti ono što se danas sve češće čuje za stolovima gde se dva-tri Vojvođana slučaj-no sastanu. Ukorenjeno je mišljenje u celoj našoj zemlji da je Vojvodina – Hanan gde teče med i mleko. Malo se zna, međutim, da uslovi za život u Vojvodini postaju iz dana u dan sve teži, iako je Vojvodina jedna od onih naših pokrajina u kojoj se najviše radi i proizvodi; još se manje zna da je današnja naša opšta kriza pogodila najjače baš Vojvodinu, ovu našu najproduktivniju pokrajinu. Sve ostale pokrajine pretrpele su manje potresa u novom državnom sklopu od Vojvodine, koju su nesrazmerni porezi, agrarna reforma i kolonizacija, poplave, kreditne neprilike i opštinski komesarijati potpuno dotukli. Vojvodina je pod madžarskim režimom oprezno i pametno eksploatisana, ali i podizana, dok je pod našim režimom razrivana njena privredna snaga i, što je najžalosnije, to se i danas, posle skoro deset godina zajedničkog nam života, još uvek nas-tavlja.” (Izvod iz teksta Dake Popovića u novosadskom Radikalu, od 11. avgusta 1927).

348

Dim

itrije Boarov

nikola Petrović o odluci Politbiroa kPj na Visu„Najvažnija dva pitanja o kojima se posle toga raspravljalo (na sednici Politbiroa KPJ na Visu, 2. avgusta 1944, o. a.) bila su sazi-vanje Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Vojvodine i organizacija Ozne za Vojvodinu... Potrebno je imati u vidu da u pripremama za Drugo zasedanje AVNOJ-a, održanog 29. i 30. no-vembra u Jajcu, Vojvodina nije imala svoga predstavnika; Žarko Zrenjanin i Toza Marković bili su mrtvi, a članovi Centralnog komiteta KPJ iz Srbije Aleksandar Ranković, Moša Pijade i Sreten Žujović, uz podršku Milovana Đilasa, bili su protiv toga da Vojvodina bude jedna od federalnih jedinica Jugoslavije, mada je program-skim opredeljenjima i načinom organizovanosti Komunističke partije Jugoslavije taj položaj Vojvodini bio priznat pre rata. Pod pritiskom relevantnih činjenica i rezultata oružane oslobodilačke borbe naroda Vojvodine, odlukom Politbiroa na Visu od 2. avgusta 1944. godine korigovan je odnos prema Vojvodini izražen u odluka-ma Drugog zasedanja AVNOJ-a, i Vojvodini je priznat status sedme jedinice, autonomije u jugoslovenskoj federaciji” (sastanku su prisustvovali Tito, Ranković, Kardelj, Đilas, Milutinović i Bakarić, o. a.)“

Dušan Popović o Rankoviću i Veselinovu„Lukavi i surovi Ranković bio je zla kob Vojvodine. Sabotirao je i one-mogućio sprovođenje odluka Politbiroa CK KPJ, donete početkom avgusta 1944. godine na Visu, da se sazove skupština Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Vojvodine i na njoj Vojvodina konstituiše kao federalna jedinica Jugoslavije u duhu politike Komunističke partije Jugoslavije pred rat i u ratu (Pismo za Srbiju iz novembra 1936, Šesta pokrajinska konferencija KPJ za Vojvodinu septembra 1940, Savetovanje u Turiji juna 1942, odluke Tita, Vrhovnog štaba i CK KPJ o stvaranju Glavnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Vojvodine, formiranje Šesnaeste vojvođanske divizije i odluka o teritorijalnom razgraničenju Vojvodine jula 1943). Uz pomoć predratnog frakcionaša Veselinova koji je – pod Rankovićevim pritiskom i ucenom – odstupio od politike CK KPJ i Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu i revidirao je, Ranković

349


ačke

je režirao priključenje Vojvodine Srbiji na Velikoj antifašističkoj narodnooslobodilačkoj skupštini Srbije novembra 1944. i iznudio kapitulaciju na Sedmoj pokrajinskoj konferenciji KPJ za Vojvodinu aprila 1945. u Novom Sadu. Da bi dobio pristanak Hrvatske na priključenje Vojvodine Srbiji, predao je Hrvatskoj vojvođanske te-ritorije Baranju i zapadni Srem. Posleratnom politikom otkupa po-ljoprivrednih proizvoda organizovao je i sproveo masovni teror nad seljaštvom u Vojvodini, uz parolu da su vojvođanski kulaci kičma autonomaštva. Kada je u Jugoslaviji počeo proces demokratizacije i decentralizacije socijalističkog društva, zakulisnim birokratsko-etatističkim pritiscima i udarima sve je činio ne bi li Srbija konačno progutala Vojvodinu (knjiga III, str. 423)“


Prolegomena za modernizacijuLatinka Perović, Između anarhije i autokratije, Helsinški odbor, Beograd 2007.

Baš u trenutku kada se Srbija, po ko zna koji put, nalazi u političkim grčevima pred izazovima novog veka, pojavila se knjiga Latinke Perović Između anarhije i autokratije (u izdanju Helsinškog odbora u Beogradu), da nam, kroz sinergiju tridesetak eseja, koji su nas-tajali tokom poslednjih 25 godina, ponudi jednu pomalo sumornu dijagnozu o suštastvenoj prirodi problema ove države, koji samo neupućenima izgledaju kao danas iskrsli, a u stvari su stari i traju upravo zbog toga što nikad nije bilo dovoljno snage i pameti da se tim problemima priđe racionalno i da se na najkrupnija razvojna pitanja daju produktivni odgovori.

Naime, i ovog trenutka u Srbiji se zapravo ponovo raspravlja o tome šta je to „dovršena Srbija“ sa „nedovršenom državom“, ali se pri tome ne problematizuju stari odgovori na to veliko pitanje, a oni zaludno spajaju nespojivo – uzorni ideal države sa evrop-

350

Dim

itrije Boarov

skom demokratijom, na jednoj, sa državom sa zavetnim ciljem ujedinjenja svih srpskih zemalja, na drugoj strani; ponovo se razglaba i o takozvanom nacionalnom interesu i, navodno zbog njega, zadržava jedna stara sistemska koncepcija u kojoj je država apsorbovala (bolje bi bilo reći „pojela“) društvo; pokušava se i sa oživljavanjem pitanja: kuda – na istok ili na zapad, pošto bi vodeće snage istovremeno i na zapad, sa epskim nacionalizmom i (korporativnim) kolektivizmom u staroj torbi, i na istok, ali sa zapadnim novcem i ljudskim slobodama; ne prihvata se ni sâm ter-min modernizacije Srbije (to jest, moderne Srbije), a nekmoli da se taj proces napokon shvati kao osnovni egzistencijalni i građanski, ali i državni interes; politički život se odvija u senci i pod pret-njama velikog nasilja, jer, krvavi računi nikako da se svedu, a nove odmazde se otvoreno najavljuju, pa se politički konkurenti sa-tanizuju kao neprijatelji naroda; intelektualna, a zapravo politička elita se razvrstala po predsobljima raznovrsnih centara realne moći, a nezavisne ličnosti, gotovo kao neželjeni svedoci, guraju se u osamljenost i zbog toga, s vremena na vreme, podvrgavaju gromoglasnim kampanjama javnog prezira.

Celu tu srpsku istorijsku kontroverzu, Latinka Perović analizira preciznim pogledom i nerazmetljivim rečima – ali istovremeno slojevito i leporeko, pa zato i tačno, otvoreno i bez milosti. Ona uverljivo dokazuje da su davno ukorenjeni stereotipi, koje je izgradila, a i dalje pokušava da gradi, nekritička struja (recimo suviše blago) u našoj istorijskoj nauci, zidani na rđavim temeljima i da je zato ta iluzorna, pretenciozna građevina stalno i sklona padu. Jedna od osovina tog (uzaludnog) neimarstva, na primer, bilo je to što se u traganju za odgovorom na pitanje „kako se razvi-jati a ostati koreno „svoj“, pa ne izneveriti zavetne ciljeve o jedin-stvu naroda“, odgovor nalazio „u preuzimanju zapadnoevropskih formi (političko udruživanje, liberalni zakoni, parlamentarizam), ali ne i puta kojim se do njih došlo“. To ističe sama autorka u predgovoru ove zbirke starih ogleda, od kojih nijedan nije zadržao prvobitnu formu.

351


ačke

O osnovnim pravcima istorijskog razmišljanja i istraživanja Latinke Perović (o srpskom društvu na prelazima vekova, XIX-XXI, kako i glasi podnaslov knjige) govore već i sami naslovi osnovnih delova ove zbirke ogleda: Država i društvo, okvir i supstanca; Istok i zapad, kolektivizam i individualizam; Razvoj realne srpske države u funkciji zamišljene svesrpske države; Intelektualna elita: pod teretom ideja socijalne jednakosti i narodnog jedinstva; i Nasilje kao konstanta: ideja o jakoj državi sa slabim društvom. Autorka, to se odmah nameće kao utisak, sebi uvek postavlja teške, to jest, najdelikatnije srpske teme, ne libeći se da iznese i gorke ocene o istorijskim promašajima koji su Srbiju u političkom smislu stalno ljuljali između anarhije i autokratije, a u razvojnom i materijalnom smislu, konzervirali u ludačko plehano bure bede i siromaštva.

Svaki čitalac ove knjige lako će uočiti da Latinku Perović posebno privlače one krupne ličnosti iz istorije Srbije koje su imale petlje i kuraži da se na glavnoj sceni odupru patrijarhalnoj inerciji, niz koju je silovito, „nizvodno“, plovila narodnjačka struja u srpskoj politici, a koja je svoje ideje uspešno nametala (a i dalje neupitno nameće) kao vladajuće ideje Srbije. Te ličnosti su, pre ili kasnije, upravo zbog svoje odvažne usamljenosti i jetkog otpora, bile izložene svirepoj svenarodnoj osudi, medijskoj ekskomunikaciji, orkestriranom šikaniranju, a ponekad i najvulgarnijem javnom psovanju. U tom smislu upečatljivi su ogledi o Peri Todoroviću, Milanu Piroćancu, Jovanu M. Žujoviću, Stojanu Novakoviću, Anici Savić Rebac, Kseniji Atanasijević, pa i o Slobodanu Jovanoviću.

Uz izvesne rezerve i objašnjenja (za koja ovde nemamo prostora), ovom spisku ličnosti koje Latinka Perović, na izvestan način, „brani“ od površnih interpretacija i sebičnih instrumentalizacija, mogao bi se čak dodati i sâm Svetozar Marković, koji je, upravo vođen potrebom modernizacije (sic) bio rodonačelnik ideje nepo-navljanja zapadnoevropskog puta i fatalne zavodljivosti koncepcije „narodne države“, to jest utemeljivač ne samo radikalizma nego i socijalizma u Srbiji. Iako je za Markovića, jednom drugom prilikom,

352

Dim

itrije Boarov

Latinka Perović rekla da je jedina naša istorijska veličina, pored Vuka Karadžića, čiji se značaj kod nas ne dovodi u pitanje, ona se ne libi da ustvrdi da ni on sam nije u dovoljnoj meri „iz legende preseljen u nauku“, makar koliko da je o njemu mnogo pisano. Ne dirajući eksplicitno u tu legendu, Latinka Perović, međutim, veoma otvoreno objašnjava kako su, prvo, Adam Bogosavljević i drugovi, pa potom Nikola Pašić i radikali, upravo pod uticajem Svetozara Markovića, u Narodnoj skupštini krajem 19. veka širili i otpor svim pokušajima evropeizacije Srbije.


Ono što nije trebalo ni započinjatiMirko Tepavac, Države, državnici i stradalnici (1991-2008), Službeni glasnik, Res publica, Beograd 2009.

Zbirka 69 kratkih političkih ogleda Mirka Tepavca, partizana, ko-muniste i diplomate, koje je u protekle dve decenije objavio u beo-gradskoj Republici, a koju su ovih dana pod zajedničkim naslovom Države, državnici i stradalnici objavili Službeni glasnik i Res publi-ka iz Beograda, jedna je od retkih knjiga koja se kod nas, sticajem sumornih okolnosti, ali ne slučajno, pojavljuje baš u trenutku kada svet obeležava famozni Pad berlinskog zida.

Mada izdavači to ne kažu, a moguće da i nisu ciljali, ova knjiga zapravo za glavnu „jubilarnu temu“ ima Tepavčeva razmatranja o tome: kako se Srbija opirala, a kako se i dalje stidljivo, ali i ogor-čeno, opire slici koja se ukazala nakon pada „gvozdene zavese“, kada se jedan veliki set ideoloških projekata, obrazlaganih idejama ljudske slobode, socijalne jednakosti i komunističkog bratstva, pokazao u svoj svojoj ružnoj nagosti, kao svet nasilja, nepravde i neefikasnosti – i kada je trebalo započeti nešto novo. Ono što su tada započeli Milošević i njegovi kompanjoni, ali i njihovi neposredni protivnici u drugim jugoslovenskim nacionalnim centralama,

353


ačke

Tepavac blagovremeno naziva putem u haos, krvoproliće i beznađe. To se i dogodilo.

Jednostavno, Mirko Tepavac od prvog do poslednjeg svoga članka tokom čitavih poslednjih 18 godina nemilosrdno objašnjava da koncepcija nametanja ekskluzivno nacionalnih država na prosto-ru dotadašnje jugoslovenske države zakonito vodi u krvoprolića i siromašenje, etnička ćišćenja i ratove, izolaciju i zaostajanje – jer ta koncepcija nema odgovor na najznačajnije pitanje, to jest demokratsko pitanje. Za njega floskule „prvo nacija, pa demo-kratija“, „i nacija, i demokratija“, „i Kosovo, i Evropa“ u suštini predstavljaju samo loše izgovore zakonito autoritarnih elita naci-onalističkog ludila. Tepavac u tom pravcu gotovo mudrački ističe logičnu šovinističku patologiju svakog isključivog nacionalistič-kog opredeljenja, pa dodaje da je „šovinizam najnesitiji ljudožder našega vremena“, te da je „nacionalizam totalitarnija ideja od bilo koje isključive ideologije i religije“ (jer računa na rađanje, a ne rasuđivanje).

Zato Mirko Tepavac nedvosmisleno, još 1991. godine, odbacuje pa-rolu „Svi Srbi u jednoj državi“, to jest „Svi Srbi u proširenoj srpskoj državi“, to jest u Velikoj Srbiji, i proročki upozorava da ona Srbe u osvitu 21. veka vodi u nacionalnu katastrofu. Za njega svih ovih godina nema dileme da „vlast u Srbiji ne zaslužuje kritiku zato što nije uspela nego zato što je pogrešno htela“. Htela je da oružjem i lažima ostvari veliki nacionalni projekat „srpskog jedinstva“, a ne demokratije i napretka. Pri tome, u kritici nacionalnih mani-pulacija i proizvodnje iluzija, Tepavac ne prašta ništa ni srpskoj „nacionalnoj opoziciji“, koja se navodno suprotstavljala „metoda-ma nacionalne obnove“, a ne samom cilju te obnove. On se, uz to, ne libi ni da demistifikuje prezumpciju „narodne nevinosti“, a, dakako, jasna mu je odgovornost i temeljnih srpskih društvenih institucija.

Ono što je posebno značajno zapaziti, Tepavac ne ostaje u okvi-rima komunističke kritike nacionalizma i ne beži od pokušaja da

354

Dim

itrije Boarov

odgovori na ključno pitanje: zašto je aktivirana nacionalistička euforija i zašto je imala toliko katastrofalnih uspeha. U tom smislu veoma je zanimljiv njegov esej „Ipak, građanski rat“, u kome ističe da je rat na tlu Jugoslavije bio nacionalni i verski rat „po oblicima ispoljavanja“, ali da je u suštini ipak reč o građanskom ratu. Jer, „zaraćene strane nisu pre svega različite nacije i religije, nego raz-ličite društveno-ekonomske koncepcije“. U tom pravcu on gotovo patetično kaže da je „srpsko nacionalno pitanje, u suštini, pitanje emancipacije i razvoja“ i da „srpski građanski rat tek moraju da dobiju probuđene snage nauke, kulture i prosperiteta“. U tom nizu eksplicitnih ocena, Tepavac 1992. godine proročki naglašava: „Demokratska Srbija ili fašizam u Srbiji – to je hamletovska dilema naših dana“. Nažalost, ta dilema izgleda da nije još raščišćena, do današnjeg dana.

Još najmanje dve Tepavčeve teme, kojima se često vraća, i dalje su veoma aktuelne: odnos prema ratnim zločinima i Haškom tribuna-lu, te pitanje Bosne i Hercegovine kao šifre za mogućnost, odnosno navodnu nemogućnost tolerantnog i zajedničkog života različitih etničkih zajednica.

Vrlo argumentovano, ali i ogorčeno, Tepavac dokazuje da su u juž-noslovenskoj državi, a posebno u Bosni i Hercegovini pripadnici različitih nacija živeli zajedno dok nije lansirana „početna, kapi-talno pogrešna teza“ da „više ne mogu živeti zajedno posle svega što se dogodilo“. „Prvo se, dakle, proizvede jedna užasavajuća stvarnost, pa se ona cinično uzme kao dokaz za početnu tezu“, kaže Tepavac i dodaje: „Svi mogu da žive sa svojim nasilnicima, rušiteljima i profiterima, a ne mogu sa čestitim ljudima „tuđe“ vere i krvi. Kraj čovečnosti ili početak svetle jednonacionalne buduć-nosti“. I ovde on varira lajt motiv svojih razmatranja da nacionalna država prvo ugrožava građanske slobode i da „nacionalne državice čije teritorije je odredilo oružje i etnički očistilo nasilje, zadugo neće biti ni miroljubive ni demokratske, kao, uostalom, ni matične države koje su ih inspirisale“.

355


ačke

Veoma dosledno i kuražno, Mirko Tepavac u nizu napisa insisti-ra na suđenjima za ratne zločine, u Hagu ili Beogradu svejedno, jer drugačije „nikada nećemo znati istinu o sebi dok ne budemo saznali sve što je u naše ime učinjeno drugima“. On kaže da će ratovima suditi istorija, ali da ratnim zločincima moraju suditi savremenici, jer „što se ne osudi na vreme, vrati se kao osveta u nevreme“.

Svako ko ima snage da ponovo, sa Mirkom Tepavcem kao vodičem, prođe kroz pakao političkog ludila Srbije u poslednjih 20 godina, trebalo bi da uzme u ruke ovu knjigu, ne samo da se uveri da je bilo časnih ljudi koji su govorili onda kada je sramota bilo ćutati, već i da nauči kako treba posmatrati bitne stvari u „nacionalnoj politici“ iz kojih po pravilu uvek nastaju i one koje bismo da zaboravimo. Pri tome, Mirko Tepavac ima neverovatno jasnu i lepu rečitost, koja prirodno ide uz tačnost i otvorenost. Njegov stil je gust, ne razba-cuje reči i ne preza od istine.

Na kraju treba primetiti da je i samo uporno prećutkivanje onoga što je svojim intelektualnim i moralnim autoritetom u protekle dve decenije, otkada govori isključivo u svoje ime, Mirko Tepavac ponudio našoj javnosti, neki znak da Srbija zasad ne odustaje od onoga „što nije ni trebalo započinjati“. Srećom, ceo taj pogrešni projekat ipak se ruši sam od sebe – takva mu je građa.

Danas, 23. oktobar 2009.

356

Dim

itrije Boarov

Vojvođanska ćutnjaSabrana dela Lazara Vrkatića, Mediterran publishing i USSE, Novi Sad 2009.

Pre nekoliko dana navršilo se tri godine otkako je u saobraćajnoj nes-reći poginuo Lazar Vrkatić, jedan od najzanimljivijih vojvođanskih intelektualaca poslednjih decenija. Na žalost, kao i prošle godine, kada su njegovi prijatelji sa Fakulteta za pravne i poslovne studije u Novom Sadu izdali Vrkatićeve sabrane spise u pet knjiga, godišnjica njegove smrti ni ovoga puta nije provocirala javno podsećanje na misaono nasleđe ovog „dvostrukog” doktora nauka – i filozofskih, i pravnih. Ako nekako možemo razumeti, u trivijalnim prilikama u kojima svako zazire od „nepraktičnih tema”, što u našim medi-jima nema osvrta na Vrkatićeve filozofske knjige (Ontologijski stav filozofije prava, Filozofska objava boga i Predavanja iz praktične filozofije), onda se tim pre postavlja pitanje zašto nemaju odjeka njegove zanimljive i nekonvencionalne političke studije (Pojam i biće srpske nacije i O konzervativnim političkim idejama) – kad bar politika na našoj javnoj pijaci ide kao alva.

U stvari, kod Vrkatićevih političkih knjiga problem je u tome što on analizira najdelikatnije pitanje odnosa „konzervativne ideje” prema „liberalnoj ideji” u našoj istoriji i na prostoru nastajuće „srp-ske državnosti”, te problem „autoritarne arbitraže”. Arbitraže koja poražava i jednu i drugu ideju kao „vodeće ideje”. I posle svega, što on teritorizuje te ideje na prečansku Vojvodinu (sa, navodno, liberalnim korenima) i Srbiju (koja se dosledno drži konzervativne tradicije), a arbitar dakako stalno sedi u Beogradu.

Naravno da to „katastriranje ideja” Vrkatić ne bukvalizuje – ono mu služi samo kao hipoteza za analizu istorijskih kontroverzi između Srbije i prečanskih krajeva. Tačnije rečeno, suprotnosti interesa koje su, uzgred budi rečeno, rasejale toliko uzaludnih leševa i premestile silne kapitale, uz ogromne materijalne gubitke i toliko nedovoljan razvojni napredak čak i kod onih koji su navodno uvek bili na dobitku. Uostalom, on i u pojedinim „autonomaškim op-

357


ačke

sesijama” kod prečanskih Srba vidi odblesak konzervativne ideje, koja za protivnika uvek bira sebi slične, pa se tako i može objasniti tvrdokornost tih opsesija, koje ni raspojasani konzervativizam „matične države” nije uspeo potpuno da zatre.

Lazar Vrkatić, međutim, ne nipodaštava konzervativnu ideju u Srbiji i čak kaže da je ona izvukla srpski narod iz patrijarhalnosti, ali upozorava na njenu antimodernu suštinu u kojoj dolazi do srastanja nacije (naroda) i države u jedinstven i ekskluzivan „sub-jektivitet” neotporan prema autoritarnosti, alergičan na tržište i preduzetništvo, nesklon redu, radu, institucijama i zakonima, surevnjiv na druge i drugačije. Sve to, po Vrkatićevom mišlje- nju, nije odgovaralo i ne odgovara Vojvodini (pa nije odgovara-lo ni drugim prečanskim, nacionalno mešovitim krajevima), u kojoj se nacionalna svest održavala u konkurentnim uslovima i u borbi sa etabliranim monopolom većinske nacije (u Austriji i Ugarskoj), to jest, ta svest se kod vojvođanskih Srba oslanjala na preduzetništvo koje je otimalo privilegije od stare (feudalne) poli-tičke klase tučom, kompromisima, infiltracijom, pa i korupcijom i krijumčarenjem.

Uprošćeno, a samo naizgled protivrečno, Srbi prečani (kako je to formulisao još Mihailo Polit Desančić), odbacivali su identifikova-nje države i nacije – i kada se „narodnost” ograničavala državnom teritorijom (politička nacija) i kada se ona ograničavala samo „srodstvom istog jezika i porekla” (plemenska nacija), jer bilo koje stanovište da se odabere, „država nikad ne bi mogla postati prav-nom državom”.

Vrkatić zatim otvoreno priča priču o vojvođanskoj frustraciji prilikom ulaska i u prvu južnoslovensku državu (1918), gde Vojvodina, zbog dominacije konzervativne ideje u Srbiji, gubi svaki individualitet, odnosno ne dobija nikakav politički sub-jektivitet. On se u tom kontekstu posebno žestoko obrušava na okolnost da i u modernoj Srbiji „konzervativna ideja” zadržava centralistički sistem, pod paravanom nacionalnih interesa (to

358

Dim

itrije Boarov

jest služi se nacionalizmom da održi svoju koncepciju države) i nastavlja pljačku Vojvodine.

A pri svemu tome, od Vojvodine se očekuje i da ćuti. Jer, onaj ko nema politički subjektivitet, ni ne može govoriti. Možda Vrkatić ima pravo, jer upravo smo svedoci žalosne „ćutnje Vojvodine”, posle prošlogodišnjeg natezanja oko novog Statuta, koji joj je navodno vratio autonomiju – ali joj očigledno nije vratio politički subjektivitet.

Vojvođanski vodeći političari, sapeti u uske nadležnosti Pokrajine i još uži manevarski prostor unutar vladajućih stranaka i vladajuće koalicije, prinuđeni su da javno govore puke trivijalnosti, a kao da im je zabranjeno da nešto guknu o regionalnoj politici, monetarnoj politici, novom projektu zakona o državnoj imovini, tekućoj politi-ci ekonomskih podsticaja i subvencija, itd. Samo terorom retorike „stabilnosti i jedinstva države” može se objasniti to što vojvođanski politički lideri ne traže javno ubrzanje restitucije nacionalizovane imovine (Vojvođani su bili u tom pogledu najveće žrtve); to što ne priznaju da ni pokrajinskim budžetom ne smeju autonomno da gazduju (mada su izabrani kao predstavnici naroda u Pokrajini); to što ćute da nemaju nikakve mogućnosti da pomognu seljacima i poljoprivredi (mada je nadležni ministar iz Vojvodine); pa čak ne smeju ni da se umešaju u kalambur oko predizborne bitke Dinkića i Ljajića da se privuku glasovi pristalica regionalizacije Srbije, a da im se ne obeća bilo kakva realna decentralizacija odlučivanja.

Dnevnik, 6. juna 2010.

359


ačke

Vojvodina staraPovodom filma Kao rani mraz Đorđa Balaševića

Nije nikakvo čudo što je prošlonedeljna premijera filma Kao rani mraz Đorđa Balaševića, priređena u Novom Sadu bez najozlog-lašenijih Vojvođana, u našoj javnosti više propraćena prigodnim intervjuima i reportažama, nego stručnim kritikama. Jer, to sme da kaže čak i dole potpisani privredni novinar (koji je dobio kartu za petu premijeru), debitantski film našeg omiljenog šansonjera suviše je tanak da bi se mogao analizirati sa ovog ili onog estetskog stanovišta.

Naime, od opštih sentimentalnih mesta ne može se sačiniti umetničko delo, čak ni „ozbiljna melodrama“ (kako primećuje kritičar Danasa). Kao što ranije, pokušavajući da filmuje čuvenu Balaševićevu baladu o Vasi Ladačkom, Ljubiša Samardžić nije razu-meo da taj junak nije vojvođanski Đerzelez Alija, tako ni sam njen autor, laćajući se iste, svoje teme, nije mogao da shvati da je film „industrija sukobljavanja“, a ne samo „montaža likovnih atrakcija“, čak i kada se radi o komedijama i sapunskim operama.

Đole se (unapred) brani da i nije imao druge namere nego da popu-ni nekakav „filmski porodični spomenar“, što valjda znači da je u svom „privatnom filmu“ finansiranom „javnim sredstvima“ morao da nađe uloge i ćerkama, i ženi i sinu, i komšijama i prijateljima koji su naišli u Novi Sad – baš kada se snimalo. No, ima u tom filmu ipak nešto što fascinira: to je ta, navodno, veličanstveno mirna „Vojvodina stara“. Ona fascinira i samog Balaševića, koji je „baroknu Vojvodinu“, poslednjih dvadesetak godina, svojim pre-krasnim baladama i sačuvao od raznovrsnih nasrtaja i još temeljni-jeg uništenja. Gotovo sâm.

A možda će „brend Vojvodina“ fascinirati i publiku u Srbiji, da sada ne idemo šire (jer većina replika je „neprevodiva“)? To jest, možda će ta široka i šarena slika jednog sjajnog močvarnog kraja na obodu Panonije, u kome svako gleda svoja posla i tuđe žene, u

360

Dim

itrije Boarov

kome svako psuje na svom jeziku, a pokušava da razume i neki drugi, u kome se mešaju nacije i svilene bombone „za sve novce“, iz koga se ide u sve ratove kad dođe „opšta mobilizacija“, ali svako gleda da se nekako vrati kući – da bi se uja mogao ožderati što su mu svi kuzeni posle rata ostali živi i zdravi, „a ožderao bi se i da nisu – ali iz drugog razloga“.

U karikaturi, Balašević je to dobro razumeo, u nacionalno mešanoj Vojvodini svi nacionalni programi su bili negde daleko i visoko, oni su se načelno i kafanski podržavali, ali oni nisu bili prihvatani za lokalnu upotrebu, jer, tu „kod nas su svi moji, a tamo preko reke nikog svog nemam“. Taj „vojvođanski provincijalizam“, a ne neki drugi, naizgled, mnogo je ljudskiji od provincijalne megalomanije svih bezdušnih internacionalizama, od panslovenskog i pansrp-skog, do proleterskog i „globalističkog“.

To nerešivo protivrečje između provincijalne toplote Vojvodine i njene evropejske gladi za gospodstvom i zlatom, Balašević, od ba-lade o Vasi Ladačkom, pa nadalje, pokušava da reši po modli kneza Lazara, izjašnjavajući se protiv „carstva zemaljskog“ i „vladičanskih dvora“, a za ljubav bez računice, onu koja granica i zaborava nema, dok se u senjaku ne naiđe na neku drugu lepoticu, po mogućstvu Ruskinju, „čije su imanje nekada obeležavali ne geometri, nego kartografi“. Od karijere, tamo negde u velikom svetu (u Pešti ili Beču, dokle vojvođansko oko najčešće dobacuje u pravcu „velikog sveta“), lepša je naša boemija „čardabusa“ koji plovi kroz more kukuruza, sa uvek uslužnim pedinterima koji pridržavaju sunco-brane kad zvezda upeče, dok mi ljudski nazdravljamo na matineu.

Vojvodina se, dakle, u tom zamrznutom kaleidoskopu, stalno osvežava od prašnjave i nacionalne vrućine na nekom velikom šarenom štrandu, uz lenje reke, pecaljke, kotliće sa fiš paprikašem i ladne špricere (ej, ko to ne voli, taj se nije imao rašta roditi).

Gotovo protestantska, „malograđanska vizija“, navodno izmišljena u Vojvodini po ugledu na druge evropske nacije (Nemce i Mađare, pre svega), večito je kod nas osuđivana i omalovažavana iz sredina koje su

361


ačke

za ideju nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja vekovima krvavile po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Ta „malograđanska“ čistota belog veza i urednih „špeceraja“, sa mnogobrojnim i čarobnim fijo-kicama sa keramičkim drškama u stamenim trgovačkim ormanima, kod Balaševića se sada, zapravo, javlja kao jedina odbrana od onih tek pristiglih u Vojvodinu, koji sada gunđaju što su bili loše sreće u svojim časnim nastojanjima te su se posle svih gorkih iskustava našli u sredini koja ne pokazuje mnogo volje da sa njima podeli plodove poraza i koja od ispravnih i napaćenih nacionalnih boraca pokušava da sakrije svoje sopstveno, navodno opasno, „razumevanje drugosti“ (kako se u nevladinom sektoru sada pomodno, ali rogobatno, naziva „bratstvo i jedinstvo“ među komšijama).

Ukratko, naučeni da uz ladan burek i vruće pivo preziremo malograđanštinu, nastavili smo da preziremo i Vojvodinu, čak i sada kada je apsolutno naša, uprkos nekakvog Statuta i suprotnih nastojanja zločestih autonomaša i separatista, koji bi da zadrže svoje fotelje i vlast, umesto da prihvate naše fotelje i preko potrebno jedinstvo. Možda će se ovakvo shvatanje u Srbiji promeniti po sledećoj logici zaključivanja: Vojvodina je bila opasno provin-cijalna i malograđanska, sve dok nismo belodano videli da je i malograđanština mnogo bolja od varvarstva.

Bilo bi neverovatno zanimljivo kada bi ta, mnogo puta opisana, vojvođanska licidarska sladunjavost „privatnog građanskog života“, u kome se za lepu ženu lako menja vera, to jest crkva, fascinirala i one koji još ne mogu da shvate da ni orgazam sa svojom nacijom nije besplatan, ma kakve radosti pružao. To mnogo košta, a moraš sâm platiti. U stvari, i oni, nacionalno preporođeni, ali osiromašeni ljudi Srbije, gotovo intuitivno počinju da osećaju da se mirna i bogata Evropa mora trenirati u Vojvodini, to jest u Vojvodini staroj, kakva nikad nije postojala, ali bi bilo lepo da je postojala. Da bismo mogli mirno živeti sa drugima i drugačijima.

Na kraju valja naglasiti da je kontinuirana parada fenomenalnog, samorazarajućeg „lalinskog humora“ ono po čemu Đorđe Balašević

362

Dim

itrije Boarov

nije nikog izneverio u svom filmu. To je zapravo i glavna osobina „vojvođanskog duha“, ako je takav duh postojao i ako ga nisu sahranili čuvari jedinstva nacije. Mada niko ne razume zašto se Vojvodina, onakva kakve istina više nema, a kakvu bi morali da izmišljamo svaki dan, ne prikazuje češće kao politički i civilizacij-ski „brend Srbije“, ona će, možda, postepeno to i postati. U tom pravcu propaganda Đorđa Balaševića je slikovita i dobrodošla.


363

index imena

364

a Abdić, Fikret 133 Ahtisari, Marti 100 Aleksić, Milosav Mija 73 Alimpić, Dušan 345 Andrić, Ivo 87, 344 Anđelić, German 105 Anđelković, Radmila 128, 199 Antić, Srboljub 187 Antonić, Slobodan 61 Apafije, knez 78 Apijan, Filip 58 Aponji, Albert 97 Arandarenko, Mihail 187 Aristotel 87, 317 Arno, Bernar 135 Atanacković, Borislav 269 Atanacković, Platon 310 Atanasijević, Ksenija 351 Ataturk, Kemal paša 20 Avramović, Dragoslav 12, 143, 147-154, 172, 173, 188, 222, 266, 270, 271

b Babić, Stojan 187 Bačić, Slaven 272, 273 Bah, Aleksander 99 Bajči-Žilinski, Endre 13, 115-119 Bajec, Jurij 247 Bajić, Branko 343 Bajron, Džordž Gordon 25 Bajt, Aleksandar 121, 136 Balašević, Đorđe 359-362

Balzak, Onore de 26, 86, 345 Bandurović, Anselm 77 Bardoši, Laslo 113 Batić, Vladan 76, 77, 183, 213, 229 Baumol, Vilijam 137 Bavčar, Igor 205 Bećković, Matija 79, 86 Bejker, Džejms 127 Bekić, Tomislav 320 Beko, Milan 12, 177, 207-213 Beljanski, Slobodan 14, 316-319 Berđajev, Nikolaj 318 Bergman, Ingmar 32 Berisavljević, Žika 192 Berković, Eva 147 Bertenštajn, Johan Kristof 322 Bešlin, Branko 327 Bićanić, Rudolf 281-285, 330 Bilt, Karl 147, 281 Bizmark, Oto fon 20 Bjelajac, Slavko 77 Bjelajac, Stanko 77, 78 Bled, Žan-Pol 56 Blejk, Vilijam 79 Boarov, Dimitrije 9-15, 66 Bodler, Šarl 79 Bogetić, Željko 248 Bogosavljević, Avram 352 Bonaparta, Luj 29, 59, 237 Borišev, Vasa 33 Borković, Milan 327 Bošković, Duda 100, 276, 277 Bošković, Dušan 327, 328 Božić, Kosta 278

365

Božović, Radoman 149, 165, 228 Božović, Radovan 217 Branković, II Đorđe 78, 100 Branković, Laza 78 Branković, Vuk 79, 95, 96 Bruno, Majkl 148 Bulatović, Momir 150 Bunjik, Janko 277 Burdije, Pjer 60 Buš, Džordž 127, 220

C Carić, Slavko 328 Cepter, Ema 237 Cepter, Filip (Janković, Milan) 230-237 Cepter, Madlena 231, 237 Cezar, Gaj Julije 29 Crnjanski, Miloš 25, 56 Cvetković, Aleksandar 250 Cvetković, Dragiša 301, 302 Cvetković, Mirko 10, 12, 241, 245-250 Cvetković, Olga 150 Cvetković, Srboljub 250 Cvetković, Stana 250 Cvetković, Zorica 250 Cvijetičanin, Danko 216, 247 Cvijić, Jovan 110

č Čanadanović, Mirko 341, 345 Čanak, Nenad 15, 62, 64, 154, 156, 160, 189-192, 217, 231,

323, 324 Čarnojević, Arsenije 100 Čaušesku, Nikolae 137, 291 Čerčil, Vinston 174 Čolak-Mihalik, Marija 328 Čolanović, Branko 43 Čović, Nebojša 183

Ć Ćelović, Luka 278 Ćireli, Frančesko 197 Ćirić, Irinej 112, 117 Ćirić, Milan 103 Ćirpanov, Radivoj 343 Ćopić, Branko 343 Ćosić, Dobrica 86, 123, 169, 175, 340, 343 Ćulibrk, Milan 171 Ćurković, Ivan 236

D Dabić, Stojan 328 Dačić, Ivica 194 d`Antes, Žorž-Šarl 26 Darel, Lorens 59 Davidovac, Đurica 32, 33 Davidović, Ljuba 330 De La Blaš, Vidal 60 De Marton, Emanuel 60 Deak, Ferenc 99 Deak, Laslo 119 Dedijer, Vladimir 21, 343 Dekart, Rene 300, 319Delil, Gijom 58 Denda, Aleksandar 187

366

Desnica, Vladan 122 Dikens, Čarls 86 Dimitrijević, Dragutin (Apis) 20 Dimitrijević, Miloš 35, 100, 102 Dinkić, Mirosinka 187 Dinkić, Mlađan 12, 149, 177, 184-188, 192, 196, 207, 219, 224, 238, 239, 266-272, 358 Dolanac, Stane 345 Doronjski, Stevan 341, 342, 344 Dostojevski, Fjodor 86, 87, 319 Dozet, Andrija 228 Dragutinović, Dijana 247 Drainac, Rade 136 Drakulić, Zoran 227 Drašković, Danica 168 Drašković, Vuk 98, 155, 156, 159, 160, 223, 234 Drča, Milan 328 Drnovšek, Janez 128 Dujšin, Uroš 256, 258, 259, 290 Dunđerski, Bogdan 13, 104, 111-115 Dunđerski, Gedeon 279 Dunđerski, Lazar 105, 279, 311

DŽ Džons, Dejvid 265 Džonson, Ben 31 Džonson, Majkl 30 Džordž, Lojd David 13, 21, 22 Džumhur, Zuko 343

Đ Đaković, Milan 165

Đelić, Božidar 70, 87, 183, 201, 241, 248 Đere, Zoltan 328 Đerzelez, Alija 359 Đilas, Milovan 156, 343, 348 Đinđić, Zoran 12, 14, 61, 65, 87, 98, 176-183, 190, 191, 198, 201, 202, 211, 217, 218, 232, 234-236, 239, 247 Đorđević, Dimitrije 278 Đorđević, Dušan 278 Đukanović, Milo 150, 188 Đukić, Đorđe 328 Đukić, Slavoljub 174 Đunić, Danko 177, 209, 211, 247 Đunisijević, Ratomir 278 Đurović, Smiljana 329

e Edvards, Džonatan 30 Ejn, Rand 12, 14, 288, 293 Ekles, Mariner 264 Ekmečić, Milorad 86 Endrjuz, Linkoln 336 Engels, Fridrih 15, 155 Etveš, Jožef 99

F Fajfrić, Željko 97 Feketehalmi-Cajdner, Ferenc 119 Ficdžerald, Ela 57 Finci, Eli 343 Ford, Henri 37, 260

367

Forišković, Aleksandar 76 Franc, Jozef 56, 57, 111 Franja, Josif 21 Fridman, Milton 148, 220, 221, 265, 291, 292 Fridman, Rouz 221 Fuše, Mišel 60

g Gabrselasije, Hajle 31 Gaćeša, Nikola L. 307-310, 327, 328 Gajić, Vladimir 223, 224 Gajin, Jefta 35, 76 Galbrajt, Džon Kenedi 256-259, 291 Gambeta, Leon 20 Gavrilo, Emil 309 Gavrilović, Slavko 75, 320, 327, 328 Gejts, Bil 207, 235 Gledston, Vilijam 20 Gligorov, Kiro 226 Gligorov, Vladimir 157 Gnjatović, Dragana 278, 328, 330 Graši, Jozef 119 Grejder, Vilijam 221, 259-265 Greko, Žilijet 87 Grol, Milan 108 Grubješić, Suzana 238 Grujić, Antonije 278 Grujić, Filip 199 Gulbekijan, Kalust 297 Gundulić, Mato 77

H Hajek, Fridrih 292 Haklberi, Fin 89 Haksli, Oldos 59 Hamlet 67 Hanska, Elina 26 Hegel, Georg Vilhelm Fridrih 21, 87 Hejg, Daglas 21, 22 Hiber, Dragor 187 Hil, Napoleon 138 Himli, Hamza 60 Hitler, Adolf 13, 29, 48, 163, 288, 292, 304, 334 Hobsbaum, Erik 333 Horti, Mikloš 13, 48, 112, 116, 117 Hrabar, Bogumil 278 Hrebeljanović, knez Lazar 79, 95, 360 Hud, Robin 75 Husak, Endre 111 Huver, Herbert 263, 312, 334

i Ilić, Mihailo 302, 305 Ilić, Velimir 203, 206 Isakov, Miodrag 15, 154, 156, 160, 183 Ivanović, Periša 328 Ivković, Đorđe 23

j Jakšić, Žarko 277 Janez, Janša 206

368

Janjušević, Zoran 178, 233 Jeftić, Dragoš 272 Jelašić, Radovan 12, 238-245 Jelisić, Đoka 67 Jeremić, Vuk 246 Jočić, Dragan 87 Josifidis, Kosta 221 Jovanović, Aleksandra 187 Jovanović, Čedomir 183 Jovanović, Dragoslav 269 Jovanović, Đorđe 309 Jovanović, Jovan Joca 276 Jovanović, Jovan Zmaj 108 Jovanović, Slobodan 20, 317, 351 Jovanović, Vidak 322 Jovanović, Žikica Španac 132 Jovanović-Čičak, Svetolik 278 Jović, Borisav 127, 143 Jugović, Jug Bogdan 95

k Kafka, Franc 87, 319 Kalai, Mikloš 113 Kami, Alber 87, 319 Kant, Imanuel 87 Kantijon, Rišar 136 Kapone, Alfonso 337 Karadžić, Radovan 234 Karadžić, Vuk 352 Karađorđe, Petrović Đorđe 20, 74, 75 Karađorđević, Aleksandar 14, 21, 29, 106, 114, 276, 282, 341, 342

Karađorđević, Pavle 303, 304 Kardelj, Edvard 87, 339, 348 Karić, Bogoljub 62, 71, 208 Karić, Goran 203 Karić, Sreten 203 Karter, Džimi 264 Kasa, Jožef 183, 191 Kasaš, Aleksandar 112, 113, 116, 328 Kason, Mark 137 Katilina, Lucije Sergije 29 Kazimir, Jovan 78 Kecman, Bogdan 128 Kečić, Olivera 278 Kejnz, Džon Majnard 10, 254-256, 264, 288, 290, 311, 338 Kekić, Daka 343 Kekić, Danilo 341 Kenedi, Džon 220, 292 Kertes, Mihalj (Bracika) 189 Kindlberger, Čarls 291 King Kol, Net 57 Kipketer, Vilson 31 Kiš, Danilo 23, 35 Klinton, Bil 72, 299 Knežević, Gašo 183 Kolber, Ž.B. 288 Kolesar, Nemanja 178, 202, 233 Komšić, Jovan 109 Kon, Geca 21 Končar, Ranko 274, 275, 277, 328, 341 Konstantinović, Mihailo 300-305 Konstantinović, Radomir 300

369

Kontić, Mara 172 Kontić, Radoje 12, 150, 169-175 Konjović, Petar 108 Korać, Žarko 183 Korošić, Marjan 121 Kosančić, Ivan 67 Kostić, Laza 319 Kostić, Milan 277 Kostić, Miodrag 178, 214-219 Koštunica, Vojislav 61, 65, 160, 183, 190, 194, 203, 207, 209, 213 Kouzes, Džim 138 Kovač, Bogomir 157 Kovač, Oskar 125, 127, 177, 180 Kovačević, Dušan 186 Kovačević, Milan 187, 188 Kovačević, Sava 67 Kožev, Aleksandar 319 Kraljević, Marko 73 Kramer, Albert 309 Krasojević, Đura 105 Krestić, Vasilije 147 Kristi, Linford 30 Krkljuš, Ljubomirka 272, 328 Krleža, Miroslav 21, 67, 68, 87 Kronos 30 Krstonošić, kaplar 78 Kršev, Boris 310, 313, 328 Krunić, Boško 324, 327, 341 Kučan, Milan 125 Kumanudi, Konstantin 287 Kundera, Milan 26 Kusturica, Emir 11

l Labus, Miroljub 87, 177, 188, 247 Ladlam, Robert 59 Lajon, Džejms 234 Lakroa, Kristijan 135 Lalić, Mihailo 87 Lalošević, Joca 100, 277 Lavaser, Tereza 26 Le Gof, Žak 262 Leko, Dragomir 278 Leko, Marko 278 Lenjin, Vladimir 15, 61, 148, 155, 159 Leopold I, 21, 78 Leskovac, Mladen 108 Levinski, Monika 299 Ležondr, Pjer Fransoa 288 Libenstajn, Harvi 137 Lilić, Zoran 163, 169 Lineker, Gari 246 Linkoln, Abraham 333 Longa, Luiđi 346 Luis, Karl 30 Luj, XIV 77 Lukić, Lepa 122 Ljajić, Rasim 358

m Macura, Miloš 148 Maček, Vladimir 275, 276, 283, 302 Madžar, Ljubomir 121, 136, 187, 188, 266, 313 Magbet 67

370

Magelan, Fernando 136 Makedonski, Aleksandar 294 Makijaveli, Nikolo 20 Maksimović, Dušanka 328 Maksimović, Ivan 148 Malaparte, Kurčo 29 Manojlović, Predrag 236 Manolić, Josip 260, 263 Marić, Dragan 10, 132-139 Marinković, Ranko 68 Marinković, Sonja 343 Marković, Ante 12, 14, 124-133, 139, 143, 149, 177, 188, 198, 229, 259, 260, 266 Marković, Dragoljub 178, 179 Marković, Draža 341 Marković, Mirjana 151, 163, 174, 198 Marković, Predrag 186 Marković, Ratko 318 Marković, Svetozar 102, 351 Marković, Toza 343, 348 Marks, Karl 15, 38, 63, 93, 104, 122, 155, 176, 289 Marlo, Andre 23 Maroje, Dundo 68 Maršal, Alfred 137 Maseron, Žan 294, 295 Maslarić, Boža 343 Mašić, Sima 309 Mateji, Enriko 298 Matić, Dušan 66 Matić, Goran 87 Matić, Jasna 187 Matković, Gordana 183

Mejkun, Šarl V. 261 Mekčizni, Martin 262 Melon, Endrju 263, 334 Merkator, Žerar 58 Meternih, Klemens Vencel fon 75 Mićunović, Dragoljub 193, 217 Mićunović, Veljko 21 Mihailović, Kosta 12, 140-148, 281, 282, 285 Mihajlović, Aleksij 78 Mihajlović, Dušan 183, 199 Mihaldžić, Stanoje 280 Mihels, Robert 318 Mijač, Dejan 68 Mikulić, Branko 124, 127, 176, 247, 254 Miladinović, Žarko 105 Milanović, Dafina 25, 172 Miletić, Milica 103 Miletić, Svetozar 97, 98, 100, 103, 108 Milisavac, Živan 108 Milosavljević, Slobodan 183 Milosavljević, Tomica 183 Milošević, Mata 68 Milošević, Milan 152 Milošević, Slobodan 39, 48, 50, 63, 87, 98, 120, 121, 123, 124, 126-128, 130, 131, 139, 147-150, 152, 155, 162, 164-169, 172, 173, 177-179, 184-191, 194, 196-203, 206, 208, 211, 212, 217, 227, 228, 233, 239, 260, 263, 266, 316, 318, 324, 326, 331,

371

338, 340-342, 352 Milovanović, Branko 187 Milovanović, Dragan 183 Milovanović, Milovan 151, 152 Milovanović, Mirko 269 Milutinović, Kosta 95, 98 Minić, Jelica 187 Minić, Milomir 24 Minić, Miloš 226, 344 Mirković, Batić 77 Mirković, Mijo 308 Mirosavljević, Kosta P. 309 Mišković, Miroslav 12, 178, 179, 198-208, 213, 224, 230, 232 Mitić, Vlada 278 Mladić, Ratko 234 Moča, Aleksandar 112 Molijer, Žan Batist Poklen 260 Monro, Merilin Merlinka 39 Monteskje, Šarl 60 Montgomeri, Vilijam 180 Mraz, Deda 67 Musolini, Benito 29, 304, 334

n Najt, Frank 137 Nalkovski, Vaclav 60 Nan, Enrik 197 Nedeljković, Dušan 21 Nedeljković, Milorad 284 Nedić, Milan 20 Nicović, Đorđe 223 Niče, Fridrih 318 Nikezić, Marko 14, 338-340 Nikezić, Zvonko 247

Nikolić, Nikola Šele 64 Nikolić, Siniša 223 Nikolić, Tomislav 242 Nikolin, Ljubiša 111, 277-280 Nikson, Ričard 221, 258, 262 Nikšić, Stevan 63 Ninčić, Momčilo 286 Ninkov, Duško 89 Noks, Vilijem D’Arsi 297 Noris, Džordž 334 Novaković, Goran 230 Novaković, Stojan 351 Novičić, Milena 66 Njegoš, Petar Petrović 86, 96

O Obilić, Miloš 95 Obrenović, Aleksandar 151 Obrenović, knez Miloš 20 Ognjanović, Vuk 328 Oken, Artur 29 Opačić, Nenad 217 Orleanski, Filip 77 Ostojić, Negoslav 255 Ostojić, Tihomir 100

P Paču, Laza 93, 152, 287 Pajtić, Bojan 246 Pal, Tibor 328 Palkovljević, Boško Pinki 67 Pandur, Tomaž 66 Panić, Milan 143, 169, 176, 188 Paro, Georgij 67 Partš, Džozef 60

372

Paske, Imre 59 Pašić, Nikola 20, 106, 250, 283, 352 Pašić, Saša 64, 65 Pavelić, Ante 34 Pavić, Milorad 16, 66 Pavlović, Pavke 227 Pejić, Lazar 255, 278 Penezić, Slobodan Krcun 225 Perović, Latinka 14, 338-340, 349-352 Petrov, Boško 325 Petrović, Branko 103 Petrović, Mara 342 Petrović, Milan 101 Petrović, Miodrag Čkalja 73 Petrović, Nikola 278, 342, 348 Petrović, Pavle 247 Petrović, Rastko 66 Petrović, Veljko 108 Pijade, Moša 342, 348 Pilsudski, Jozef 29 Piroćanac, Milan 68, 351 Pitić, Goran 183, 247, 313-316 Pjer, Žorž 60 Platon 87 Polit-Desančić, Mihailo 13, 14, 97-100, 102, 105, 357 Pont, Pjer di 335 Poper, Karl 319 Popov, Čedomir 330 Popov, Dušan 33, 34 Popov, Nebojša 289 Popović, Alimpije 341 Popović, Daka 341, 347

Popović, Danica 247 Popović, Dragoljub 272 Popović, Dušan 82, 341-349 Popović, Gavra 341 Popović, Jovan 108 Popović, Koča 340 Popović, Milan L. 112, 117 Popović, Vlada 341 Popović, Vladimir Beba 212 Posner, Beri 138 Predić, Uroš 114 Pregl, Živko 198 Prohaska, Slobodan 269 Ptolomej, Klaudije 58 Puhovski, Žarko 157 Pustajić, Gavra 116 Puškin, Aleksandar 25, 26, 86 Putnik, Milena 64, 65

R Radmilović, Stanko 199 Radulović, Branko 187 Radulović, Slobodan 183, 207, 209, 210, 213 Rađenović, Dragan 328 Rajačić, Josif 100 Rajić, Blaško 100 Rakić, Dragomir 278 Rakić, Laza 101 Ranković, Aleksandar 341, 348 Rašeta-Vukosavljević, Marija 183 Rašić, Mirko 232 Rau, Johan 289 Ražnatović, Željko Arkan 164

373

Regan, Ronald 221, 265 Rejnolds, Džordž 297 Ričard, III 25 Rikanović, Svetozar 247 Ristić, Ljubiša 67, 68 Rivera, Primo de 29 Rizman, Džordž 298 Robins, Lajonel 291 Rokfeler, Džon 295, 296, 335 Romer, Eugenius 60 Rudić, Ana 328 Ruso, Žan Žak 20, 26 Ruvarac, Ilarion 13, 14, 94-97 Ruzvelt, Frenklin Delano 151, 263, 264, 288, 291, 292, 332, 338 Ružmon, Deni de 317

S Saks, Džefri 128, 148, 222 Sam, Andreas 23 Sam, Eduard 23 Samardžić, Ljubiša 359 Samjuel, Markus 296 Samjuelson, Pol 221, 291 Sampson, Entoni 296 Sartr, Žan-Pol 87 Savić, Nebojša 149, 313-316 Savićević, Miodrag 222-229 Savić-Rebac, Anica 351 Savin, Davor 256 Sej, Žan 289 Sekulić, Isidora 108, 110 Selimović, Meša 84 Simić, Dušan 297

Simović, Dušan (general) 304 Sinđelić, Stevan 134 Sirotković, Jakov 286 Skerlić, Jovan 20, 109 Smiljanić, Milenko 62 Smiljković, Radoš 228 Smit, Adam 221, 288 Smodlak, Josip 108 Sojer, Tom 89 Sokoljnikov, G.J. 148 Sokrat 108 Soldatović, Srđan 62 Sosir, Ferdinand de 73 Spajić, Kosta 68 Spasojević, Dušan 203 Sremac, Stevan 146 Stajić, Vasa 13, 14, 35, 74, 100, 106-110, 277 Staljin, Josif Visarionovič Džugašvili 20, 86, 225, 288, 303 Stambolić, Ivan 228, 341 Stambolić, Petar 341 Stanić, Nikola 269 Stanišić, Jovica 211, 217 Stanković, Fuada 136, 137 Stanojević, Laza 34 Stanojević, Stanoje 34 Stefanović, Ljuba 308 Stefanović, Živadin 199 Stefanovski, Goran 68 Stjuart-Mil, Džon 289 Stojadinović, Tasa 278 Stojanović, Lazar 19 Stojanović, Zoran 316 Stojčin, Luka 78

374

Stratimirović, Đorđe 100 Stratimirović, Stefan 100, 322 Strong, Bendžamin 262, 263 Sudarski, Red 90 Sula, Publije Kornelije 29

Š Šainović, Nikola 149, 150, 173 Šećerov, Slavko 283 Šekspir, Vilijem 86, 139, 319 Šešelj, Vojislav 84, 173, 234 Šimunović-Bešlin, Biljana 328 Šopenhauer, Artur 95 Šterić, Bogoljub 278 Štimac, Milko 187 Šubašić, Ivan 301, 303, 304, 306 Šumarac, Dragoslav 183 Šumpeter, Jozef 136, 291, 292 Šupljajski, Marko 78 Šutej, Jurej 303 Švarc, Ana 220 Šviker, J. H. 320-323

T Tabački, Miodrag Mića 68 Tadić, Boris 139, 245 Tasić, Đorđe 302, 305 Tekelija, Sava 323 Teleki, Pal 13, 48, 60 Teofanović, Danilo 280 Tepavac, Mirko 14, 340, 341, 344, 345, 352-355 Tito, Josip Broz 68, 74, 78, 86, 119-125, 196, 225, 226, 282, 304, 338, 339, 341, 342, 345,

348 Todorić, Ivica 205, 206 Todorović Dobrnjac, Petar 34 Todorović, Pera 351 Todorović, Zoran Kundak 164 Tojnbi, Arnold 69, 151 Tokvil, Aleksis de 316 Tolstoj, Lav 86 Tomić (Pavlović-Kordin), Sofija 101 Tomić, Dragan 12, 162-168 Tomić, Jakov 101 Tomić, Jaša 13, 84, 95, 100-106 Tomić, Milan 278 Tomić, Nikola 101 Toplica, Milan 67 Tot, Laslo 261 Tot, Spomenka 261 Trajković, Momčilo 199 Traven, B. 70 Trocki, Lav 29 Tuđman, Franjo 263

U Udovički, Kori 184, 239 Ugodić, Kuzman 35, 73, 74, 75 Ulemek, Milorad Legija 234 Unković, Slobodan 162 Užar, Desanka 328

V Vajfert, Đorđe 287 Vasiljević, Žarko 108 Veber, Maks 318 Veblen, Torsten 136

375

Velimirović, Nikolaj 303 Velmar-Janković, Svetlana 276 Verner, Johan 58 Veselinov Dragan 14, 15, 154-161 Veselinov, Jovan 341 Veselinov, Slavko 158 Veselinović, Janko 67 Veselinov-Žarko, Jovan 344 Vidić, Dobrivoj 341 Vinaver, Stanislav 66 Višnjić, Vlada 225 Vlahović, Aleksandar 177, 179-181, 183, 247 Vlatković, Dušan 196 Voker, Pol 221, 264, 265 Voliš, Henri 222 Volstid, Endrju 336 Volter, Fransko Mari Arue 192 Vots, Artur 281 Vrkatić, Lazar 10, 356-358 Vučelić, Milorad 217 Vučić, Borka 12, 193-197, 213, 271 Vujić, Mihailo 151, 152 Vujadin, Starac 75 Vujović, Dušan 187 Vukićević, Velja 278 Vukotić, Manjo 213 Vukotić, Veselin 187, 188 Vuković, Boro 223 Vunjak, Nenad 327, 328

Z Zebić, Jovan 150, 173, 269

Zečević, Miodrag 227, 236 Zečević, Sekula 278 Zeldi, Marton 119 Zelenović, Dragutin 199, 263 Zevs 30 Zlatanović, Dragomir S. 122 Zličić, Đorđe 343 Zrenjanin, Žarko 343, 348

Ž Žarković, Dragoljub 19 Živković, Boško 247 Živković, Zoran 178, 183 Životić, Bata 67 Žujović, Jovan M. 351 Žujović, Sreten 348 Županov, Josif 121 Županski, Slavko 309

dimitrije_boarov

Documents