Dositej i prosvetiteljstvo

Sve do 70-ih godina 18. veka srpska prosveta i književnost zadržale su pretežno crkveni karakter. Promene koje su tada nastupile došle su izvana, pod pritiskom. Kulturna i religiozna orijentacija Srba prema Rusiji nije odgovarala interesima Austrije, kao što joj nije odgovarala ni činjenica što su Srbi živeli u nekoj vrsti političke i kulturne izolacije, i zato je preduzela korake da ih što čvršće uključi u društveno-politički i kulturni život monarhije, da ih integrira. U tom su cilju 70-ih godina, za vlade Marije Terezije, izvršene značajne reforme u srpskom društvu; umesto crkvenih stvorene su građanske škole, ukinuti su neki manastiri, crkveni praznici svedeni su na minimum, u Beču je otvorena štamparija za Srbe (1770). Te mere, uprkos otporu na koji su naišle u narodu, odigrale su značajnu ulogu u razvoju srpskog društva i srpske kulture. One su otvorile put novim, svetovnim uticajima i prodoru zapadne kulture među Srbe. Kad je car Josif II, u težnji da celu imperiju uredi u skladu s filosofskom doktrinom prosvećenog apsolutizma, sproveo iste ili slične reforme u celoj državi, posebno kad je čuvenim Patentom o toleranciji izjednačio pred zakonom sve veroispovesti u zemlji, taj pokret odozgo dobio je oduševljene pristalice među naprednim Srbima. Jozefinizam kao antiklerikalni, prosvetiteljski pokret obuhvatio je sve narode Austrije, ali je možda upravo kod Srba naišao na najpovoljniji prijem. Naša književnost uključuje se preko njega u široki pokret evropske prosvećenosti. U nju prodiru najvažnije prosvetiteljske ideje i težnje: demokratizacija kulture, filosofska kritika stvarnosti, orijentacija na moralna i politička pitanja, shvatanje nauke kao svetlosti koja oslobađa čoveka iz mraka neznanja, osuda verskih gonjenja i prihvatanje tolerancije kao osnovu prosvećene politike. Te ideje ispoljile su se već u poslednjoj fazi rada Zaharija Orfelina, od Slavenoserbskog magazina (1768), ali tada nisu imale većeg djeka. Njihov puni život u našoj književnosti počinje tek s pojavom Dositeja Obradovića, najznačajnijeg našeg pisca 18. stoleća, začetnika nove srpske književnosti.

Dositej Obradović

Dositej (kršteno ime Dimitrije) Obradović (1739-1811) ne samo književnim radom nego i životom na karakterističan način obeležava velik preokret koji doživljava srpski narod u poslednjim decenijama 18. i početkom 19. stoleća. Rođen u Čakovu (današnja Rumunija), rano ostavši bez roditelja, on je još kao dete ispoljio dve svoje velike ljubavi, prema knjigama i prema putovanjima. Pod uticajem svetačkih žitija, koja je sa strašću čitao, otišao je u manastir Hopovo na Fruškoj gori (1757), gde se zamonašio a nakon tri godine, razočaravši se u kaluđerski život, pobegao je iz manastira. Nekoliko godina boravio je po srpskim selima u severnoj Dalmaciji kao učitelj. Odatle je otputovao u grčke krajeve (1765): boravio je na Krfu, posetio Svetu Goru i manastir Hilandar, tri godine učio u jednoj grčkoj školi u Smirni. Posle tih svojih istočnih putovanja vratio se u Dalmaciju, a odatle krenuo na zapad (1771): šest godina proveo je u Beču i

otprilike isto toliko po drugim mestima Carevine, putovao po Sredozemlju da bi, preko Rumunije i Poljske, stigao u Prusku (1782); na univerzitetima u Haleu i Lajpcigu slušao je predavanja dve godine, a zatim pošao dalje na zapad, u dve evropske metropole, Pariz i London; obilazio je potom razne nemačke krajeve, posetio zapadnu Rusiju, a od 1789. na duže se vreme nastanio u Beču. Na tim putovanjima Dositej je stekao široko obrazovanje i naučio mnoge jezike, znao je oba klasična jezika, grčki i latinski, a od živih, pored rumunskog, koji je naučio još u detinjstvu, – italijanski, nemački, francuski, engleski i druge. Iz Beča je prešao u Trst (1802), gde su ga tamošnji Srbi pozvali za učitelja. Interesovao se za prilike u ustaničkoj Srbiji od početka, skupljao pomoć ustanicima, a zatim i sam prešao u Srbiju (1807), gde je sudelovao u političkom, kulturnom i diplomatskom životu zemlje. Umro je kao prvi ministar ("popečitelj") prosvete u prvoj ustaničkoj vladi.

Književnim radom Dositej se počeo baviti još u Dalmaciji, gde je ostavio nekoliko spisa, među kojima je najznačajnija Ižica (1770), knjiga po formi i idejama u duhu crkvene tradicije, ali napisana na čistom narodnom jeziku. Nijedno od tih dela nije štampao. Književno-prosvetiteljski rad na širokom nacionalnom planu i na novim osnovama započeo je 1783, objavljivanjem Pisma Haralampiju i Život i priključenija. Prvo je njegov prosvetiteljski manifest. U njemu je odbacio crkvenoslovenski kao narodu nerazumljiv jezik i založio se za uvođenje narodnog jezika u književnost. U drugome je opisao svoj život, izneo doživljaje svog detinjstva i mladosti. Nakon pet godina dao je produžetak tog dela (1788).

Život i priključenija

Dositejev Život i priključenija pruža i više i manje od obične autobiografije. Nepotpuno i oskudno u iznošenju pojedinosti iz piščeva života, nepouzdano u činjenicama i hronologiji, ovo delo u stvari donosi u autobiografskom okviru najpotpuniji izraz Dositejevog prosvetiteljskog učenja primenjenog na srpske prilike. U prvoj "časti" (delu), do bekstva iz Hopova, Dositej se samo ovlaš zadržava na svojim doživljajima da bi povodom njih, u obliku filosofskog dijaloga ili naravoučenija, izložio svoju ideološku kritiku manastira, monaštva, narodnog sujeverja i drugih pojava, s jedne, te razvio svoje ideje o slobodnom mišljenju, vaspitanju pojedinaca i prosvećivanju naroda, s druge strane. Samo su pojedini delovi narativno šire razvijeni bilo na anegdotsko-humoristički način bilo u vidu patetične sentimentalne ispovesti. Druga "čast", gde su obuhvaćena Dositejeva putovanja, napisana je u epistolarnoj (forma pisama) formi, karakterističnoj za evropsku književnost druge polovine 18. veka; sastoji se od dvanaest pisama upućenih nepoznatom, po svoj prilici izmišljenom prijatelju. Dositejeva putnička pisma puna su svakojakih zgoda, ispričanih humoristički ili u sentimentalnom tonu, susreta sa zemljama i ljudima, portreta ličnosti, oduševljenih panegirika prijateljstvu i prijateljima. Ako se za prvi deo

može reći da je pre svega filosofski i pedagoški zasnovana knjiga o prosvećivanju naroda, drugi je deo prevashodno književni tekst, posvećen prijateljstvu i ljubavi među ljudima.

Odlomak u čitanci

Ovaj odlomak nam otkriva Dositeja kao čoveka koji izvrsno ume da posmatra ljude i koji ima talenta za detalj. Prvo nam daje opštu sliku kaluđera, ali ubrzo izdvaja dvojicu, zapaža kako su pristojno i čisto obučeni, a onda se pogled zadržava na jednom čoveku koji na Dositeja ostavlja jak utisak. Kasnije se ispostavlja da je to iguman manastira, Teodor Milutinović, najtrezveniji među nepismenim ili polupismenim kaluđerima, čovek o kome će s velikom ljubavlju i zahvalnošću Dositej govoriti celoga života.

U daljem opisu zbližavanja i druženja sa igumanom, Dositej nam otkriva da iguman, iako skromno obrazovan, ima proročki osećaj za društvene i kulturne promene koje nailaze. Govori mu da se okane žitija svetaca i svetačkog života, jer takvo vreme je prošlo. Iako zatvoren manastirskim zidinama iguman dobro sluti važnost nauke i obrazovanja u budućnosti, i poručuje Dositeju da se knjigom bavi, jer je za učenje nadaren: … Učenje želi i traži koliko više možeš…

Govori mu o ispraznom i obesmišljenom monaškom životu, koji protiče u besposličenju, duhovnoj zapuštenosti, neznanju i praznim razgovorima uz barad vina i rakije. I kadj etrebalo da se rastanu, iguman još jednom iznosi svoje racionalističke poglede: Idi za naukom, s njom ćeš svuda pristati i tvoje življenje pošteno zaslužiti… Traži nauku i gladujući, i žedneći i nagotujući…

Od mudrih reči igumanovih i vlastitog maladalačkog iskustva, Dositej nij emogao naći bolji način da pouči mlade Srbe i da im pokaže šta valja činiti da bi se napredovalo u životu.

Dositejevo pripovedanje je prirodno i vrlo dinamično, iako obojeno crkvenim jezikom i slavenoserbskim rečima. Realističan je u opisima i vezuje se za svakodnevne situacije i ljude što daje živost i iskrenost njegovom delu. Što je najvažnije, ne pripoveda da samo zabavi čitaoca, nego da ga nauči, prosvetli i izvede iz tame balkanske neprosvećenosti.

Ostala Dositejeva dela nadovezuju se na njegovu autobiografiju, razvijajući dalje njene idejne i književne intencije. Sovjeti zdravoga razuma (1784) sadrže pet članaka, i to tri traktata iz etike – o ljubavi, vrlini i poroku – i dva autobiografski zasnovana eseja, u kojima je izneo zanimljive podatke o svom književnom radu i dalje razvio praktičnu stranu svog prosvetiteljskog učenja. Uz autobiografiju, najznačajnije Dositejevo delo Basne (1788) donose velik izbor iz bogate tradicije ezopovske basne. Iako prevođene s raznih jezika i od raznih autora, od Ezopa do Lesinga, sve

Dositejeve basne međusobno su veoma slične, u postupcima izlaganja, u kompoziciji, u stilu, što govori o tome da se naš basnopisac u svojoj obradi ponašao sasvim slobodno, kao prerađivač, a ne kao prevodilac. U Basnama je Dositej ne samo vrstan pripovedač nego i mislilac, moralista. Svaku basnu propratio je esejističkim komentarom, naravoučenijem. Tu on raspravlja o svim temama svog učenja, unoseći mnoštvo primera iz života, istorije, mitologije, književnosti, kao i narodne poslovice, sentencije, navode iz klasika, tako da naravoučenija, uz autobiografiju, predstavljaju najzanimljivije i najoriginalnije Dositejeve stavove.

Od kasnijih Dositejevih dela najvažnije je Sobranije raznih naravoučetijljnih veščej, u dva dela. Prvi deo (1793) sadrži različite sastave rađene prema stranim, najvećim delom engleskim izvornicima: istočnjačke, alegorijske i sentimentalno-moralne pripovetke, jednu komediju (od Lesinga), biografije Sokrata i Aristotela, više eseja iz praktične filosofije, dva eseja o "vkusu" u kojima, prvi put kod nas raspravlja o pitanjima estetike i teorije književnosti. Drugi deo, s naslovom Mezimac, izišao posthumno (1818), plod je piščeve intelektualne zrelosti. Najvećim delom to je zbirka eseja, i to originalnih (najvažniji su: o književnom jeziku, o čoveku-mašini, o dužnom poštovanju nauka), u kojima je Dositej dao završni, misaono i teorijski najprodubljeniji izraz nekim od svojih glavnih filosofskih tma: o slobodnom, kritičkom mišljenju, o odnosu razuma i volje, razuma i morala, razuma i zadovoljstva, o bogu i prirodi, o čoveku i njegovoj sudbini, o problemima vaspitanja, dotičući se uzgredno i tadašnjih srpskih prilika.

Dositejevo delo predstavlja svojevrsnu, prosvetiteljsku simbiozu filosofije i književnosti. Osnovni cilj svog rada Dositej je shvatio kao propagandnu nauke, pripremanje srpskog naroda da prihvati nauku. Smatrao je da se taj cilj može postići samo pod jednom pretpostavkom – da ljude nauče da se koriste svojim prirodnim darom, zdravim razumom, da se osposobe da slobodno misle i rasuđuju. "Slobodno misliti" znači pre svega "slobodno pristupiti" svakoj stvari, bez straha od autoriteta, bez predrasuda, zatim sumnjati i istraživati ("počinjemo sumnjati", slično Dekartu poziva Dositej). Najviši oblik slobodnog mišljenja jeste naučno-kritičko mišljenje zasnovano na principu kauzaliteta ("zašto je što tako a ne drugojače bilo"). Polazeći od načela kritičkog mišljenja, Dositej je izneo priču o svom životu, o svojim zabludama i osvešćivanju, o svojim obrazovnim putovanjima, kao primer koji je, istovremeno poučan i karakterističan za srpske prilike, pružao moralne pouke ("sovjete zdravog razuma") o ponašanju pojedinaca i društva, dao filosofsku kritiku običaja, naravi i institucija srpskog društva (posebno je značajna njegova kritika manastira) i izložio širok program za reformu našeg društva i naše kulture prema racionalističkim i prosvetiteljskim obrascima.