1

Antički Rim

Pre 2000 godina jedna je civilizacija imala pod svojom vlašdu ceo zapadni svet. Od severne Evrope

do Afrike i Bliskog istoka nametnula je zakone, ideje i zajednički jezik. Dva milenijuma rimskih gradova,

trijumfa, idealizma i dekadencije (postepeno propadanje ili slabljenje nekog pojedinca, organizacije,

kulture, društva ili civilizacije izazvano preteranim uživanjem u luksuzu i gubitku nekadašnjih moralnih i

drugih temeljnih načela).

Gotovo 1000 godina posle pada Rima, vojska francuskog cara Napoleona (1769.

– 1821.) sručila se na grad Rim (1797.). Njegove snage ved su poharale Evropu – pad

Rima kao da je bila gotova stvar. Skoro da nije imalo šta da se osvoji, ali to je za

Napoleona imalo gotovo religijsko značenje. On tvrdi da je duhovni naslednik rimskih

careva. Na naručenim portretima nosi rimski lovorov venac. Kao da Rim još uvek vlada

svetom. Njegova vojska bez bitke ulazi u “grad duhova”, u kom se uplašeni Rimljani

skrivaju u njegovim ruševinama, odjecima veličanstvenih trijumfa u čiju su čast

sagrađeni.

70-ih godina, kada je car Tit Flavije Vespazijan (9. – 79.godine, vladao 10

godina do svoje smrti) počeo graditi ogromni Koloseum, Rim je bio 10 puta vedi od

grada koji je osvojio Napoleon (imao je oko milion stanovnika, kao London u

19.veku). Vespazijan je želeo velelepnu pozornicu za krvave spektakle koje su

2

Rimljani obožavali (za vreme samo jednih igara ubijeno je 5000 ljudi i 11 000 životinja). Krv i okrutnost bili

su potpuno stvarni, a Rimljani potpuno ovisni o njima. Kažu da je Rim tada bio smrdljiv, bučan, prljav; gužva

na ulicama, prosjaci, svuda znaci bolesti, mnogo male dece (onako kako danas izgledaju Rio ili Kalkuta) –

prenaseljeni grad sa puno siromaštva i sa prelepim građevinama koje izražavaju bogatstvo i mod carstva.

Saobradaj je bio užasan; Cezar je zabranio dnevni saobradaj, da bi ljudi mogli pešačiti, ali su zato nodu sva ta

kola počela idi kamenim ulicama, pa je bilo tako bučno da se nije moglo spavati. Da bi rešili problem tako

guste naseljenosti, Rimljani su pokrenuli urbanističko planiranje, koristili cement, gradili višespratnice

(insule), velika skladišta, kanalizaciju, a najvedi uspeh je bio vodovod (akvadukti su išli i do 120 km do izvora

u brdima Apenina, kako bi obezbedili neprekidni dotok miliona litara sveže vode i to toliko litara po osobi

na dan, koliko Rim nije dostigao sve do 1950.godine). Takođe su trošili fantastičnih 8000 tona žita nedeljno.

Ogromni tankeri, najvedi ikada izgrađeni, (čiju su veličinu dostigli tek atlantski parobrodi 19. veka) plovili su

uzduž i popreko vodama Sredozemlja, natovareni hiljadama tona žita ... Zapad nikada nije bio tako

organizovan kao što je bio Rim sa svojim provincijama (100-te godine moglo se putovati popločanim

cestama od Egipta do Francuske, sa samo jednom valutom i jednim “pasošem”). To ogromno, dobro

organizovano carstvo imalo je do tada najvedu vojsku na svetu – preko 500 000 vojnika. Super-sila antičkog

sveta!

Sve potonje super-sile ponavljale su lekcije njihovog spektakularnog uspona i pada – Napoleon nije

jedini bio opsednut Rimom. 20 godina nakon Napoleonovog osvajanja grada Rima, sa druge strane

Atlantika, grupa ljudi je stvarala politički sistem svoje nove države, tražedi savete u istoriji Rimske republike

– kako u njenim naprednim idejama, tako i u pobunama i frakcijama, koje su je naposletku dovele do pada,

po rečima Tomasa Džefersona. Zapadni svet je izrastao u senci Rima, njegovih legendi, zakona, ustanova i

jezika; „Istorija Rima je istorija sveta” – Napoleon. To je istorija velikih vođa i političara, ali i priča o

siromašnima, koji su nosili teret ambicija svojih vladara; to je priča o ogromnom idealizmu i jednako

ogromnoj pohlepi za modi. Na kraju, to je i priča o spektakularnom padu Rima i haosu koji je usledio. Ali

pred svim tim stoji priča o početku Rima, od pre skoro 3000 godina, u zelenim brežuljcima srednje Italije.

Nastanak Rima

U 8.veku pne. Rima još nije bilo. Pričale su se priče o tajanstvenim ljudima, čudnih, egzotičnih

običaja i neverovatnog bogatstva. Priče su bile neodoljive.

Krenuvši iz velikih civilizovanih gradova istoka, Atine, Tira i

drugih, pustolovni grčki trgovci jedrili su na zapad neistraženim

morima. Počeli su istraživati daleko i nepoznato poluostrvo

zapadnog Sredozemlja (dali su mu ime Hisperija – zemlja večernjeg

Sunca). To je period grčkog i feničanskog širenja na zapad, gde su

osnivali svoje kolonije. Doplovivši do Italije, Grci su otkrili nešto

neočekivano – postojedu, naprednu civilizaciju. U brdovitoj

(današnjoj) Toskani stajali su utvrđeni gradovi. Postojali su kraljevi i

visoko sveštenstvo. Zanatlije su bili vešti i stvarali su nežnu i

putenu (čulnu, strastvenu, pohotnu umetnost), kao niko drugi na

Sredozemlju. Trgovci su ved trgovali najfinijim zlatnim i gvozdenim

predmetima, ikada viđenim u antičkom svetu. Pre Rima postojali

su Etrurci (Raseni, Rašani), koji su Rimljane naučili svemu, ali nisu

3

ostavili pisanoga traga. Raseni su jedni od najneverovatnijih umetnika koje je zapad ikada video. Radili su

skulpture u metalu, a u terakoti (terra cotta – pečena glina, vrsta keramike, zagasito narandžaste boje) su

radili skulpture u prirodnoj veličini, divnih izraza lica, vrlo toplih, koja nisu hladna i povučena, nego lica ljudi

koje bi želeli upoznati. Raseni su živeli na plodnim brežuljcima Toskane, ali njihovo najvede blago nalazilo se

pod zemljom – najbogatija nalazišta gvozdene rude, bakra i kalaja u srednjem Sredozemlju. Ved oko

700.pne. kopali su rovove, tunele i podzemne hodnike, a topionice i hrpe šljake bile su tako velike, da ih je

posle 2500 godina, Musolini preradio kako bi proizveo oružje za Drugi svetski rat. Raseni su trgovali

metalnim proizvodima u Siriji, Portugalu, pa čak i u Švedskoj. Ali više od svega, Raseni su bili poznati po

otvorenom iskazivanju nežnosti među polovima, što je šokiralo antički svet. Grci, koji su Rasene poznavali

mnogo pre nastanka Rima, znali su da među Rasenima žene uživaju položaj kakav među Grcima sigurno

nisu. Bile su u svemu ravnopravne sa muškarcima, čak i u uživanjima na gozbama, što je za Grke bilo

nezamislivo. Raseni se nisu stideli seksualnih odnosa u javnosti i njima je to bilo normalno, izgleda kao da je

to bio običaj. Nisu imali srama u putenim uživanjima. Dok baklje još gore, sluge dovode kurtizane, ponekad

njihove žene i svi se odaju vođenju ljubavi javno (Teopomp, 4.vek, grčki putopisac i istoričar). Grci, a kasnije

i Rimljani, voleli su pričati priče o Rasenskoj dekadenciji, verovatno neistinite, ali je istina da su Raseni

stvorili nezaboravne prikaze telesnih uživanja, a nakon njih prikazi takve intimnosti između muškaraca i

žena, iščezli su iz umetnosti zapada gotovo 2000 godina.

Promena je počela sa Rimljanima, koji su izrasli u njihovoj senci. Prvi Rimljani su bili primitivni, sirovi

stanovnici šuma i nisu voleli Rasene, ali su sve učili od njih, uključujudi i tamnu stranu civilizovanosti. Kao i

svi antički narodi i Raseni su bili izrazito staleški podeljeni. Okrutni obredi su učvršdivali ugled i mod

plemstva. Održavali su igre na pogrebima značajnih ljudi. Poraženi su ubijani, a njihova krv je slavila ugled

mrtvoga i bila je dar njegovom duhu. Rvači su bili robovi, ratni zarobljenici, a njihovi životi bezvredni –

jedino je njihova smrt imala značenje. Prinošenje ljudskih žrtava bilo je uobičajeno u antici. Rimljani su

nasledili Rasensku sklonost za krvavim žrtvama (gladijatorske borbe su bile krvavo slavljenje modi). Rim je

sve preuzeo od Rasena, čiji su ih inženjeri naučili kako da isuše močvare na mestu današnjeg Rima i

kanališu vodu u podzemne odvode. Rasenski arhitekti i graditelji postavili su Forum Romanum, kao gradski

trg u 7.veku pne. Mada su Rasenima dugovali sve, Rimljani su se na kraju okomili na njih, uništili njihove

prekrasne gradove i obezvredili im prošlost. To je bio prvi korak u stvaranju rimskog carstva.

Vedi deo znanja o stvaranju Rima potiče od dela jednog čoveka, jednog od

najvedih rimski istoričara Tita Livija (59.pne. – 17.ne. Patavija, današnja Padova. Najvedi

deo živora proveo je u Rimu, gde je i napisao svoje delo, a

pred kraj života se vratio u rodni grad). Živeo je, dakle za

vreme velikog reformatora i prvog rimskog cara, Gaja

Julija Cezara Oktavijana Avgusta (63.pne. – 14.ne., Rim,

vladao od 27.pne. pa do svoje smrti), kada je slava Rima

bila na vrhuncu, ali ih je ved progonio predosedaj pada, zbog više decenija

građanskog rata i političkih spletki (kojih je bilo uvek u političkom životu Rima,

ali su sada bile najžešde), vladavina dekadencije, pohlepe i profiterstva – iz tog

ambijenta se rađao period Rimskog carstva. Ljudima poput Livija, odgojenim

prema stoičkim, rimskim vrlinama junaštva, odanosti i požrtvovanosti (od

ovoga izgleda potiče reč i osobina romantik) izgledalo je da duh Rima truli:

“Čini mi se da nas je prepuštanje uživanjima vodilo kroz sve oblike čulnog

preterivanja, do morbidne privučenosti svim oblicima smrti. Rim je pred mračnim svitanjem doba u kojem

4

se ne možemo nositi sa sopstvenim porocima - niti se suočiti sa lekom kojim ih možemo izlečiti” – Livije. Car

Avgust je tragao za lekom, obračunao se sa neistomišljenicima i doneo zakone protiv nemorala, odlučan da

preobrazi carstvo i silom povrati rimske, porodične vrednosti. Pesnici putenosti, poput Ovidija (43.pne. –

17.ne. jedan od trojice najvedih pesnika Avgustovog doba i zlatnog veka rimske književnosti, pored Horacija

i Vergilija), koji je napisao “Umede ljubavi”, bili su prognani u azijske stepe. Avgust je proterao čak i svoju

kder, Juliju, kada se proneo glas da je spavala sa pola Senata. Livije je u Oktavijanu video priliku da se svet

najzad smiri, vrati razumu i poslu. Šta je to učinilo Rim veličanstvenim? Odgovor se jedino mogao nadi u

prošlosti i njegovim junacima, koji su učinili Rim Rimom - pa je možda istorija najbolji lek za oboleli um, koja

može bar da nas podseti šta smo nekada bili i pokazati nam kako smo nisko pali. Livije je počeo pisati

kratku istoriju Rima, slavedi njegove podvige i vrline i na taj način podržavajudi Avgustove reforme.

Oslanjao se na priče prenošene naraštajima, gde su bile isprepletene činjenice i legende. “Lično se veselim

što du uroniti u istoriju, jer sam tako jako umoran od savremenog sveta i svih muka koje ga muče” – Livije.

Verovao je da de u mitološkim počecima Rima pronadi priču o junaštvu i plemenitosti, koja je Rimljanima

bila nužna. Ali te su priče malo govorile o stoičkim vrlinama, a mnogo o ubistvu, silovanju, haosu i

bratoubilaštvu. Na njegovu žalost, otkrio je da su one odraz i slika okrutne stvarnosti Rima njegovog

vremena.

Legenda kaže da su Rim osnovali blizanci Romul i Rem, koji su bili izgnani u divljinu. Dečake je,

navodno, spasila i odojila vučica. Odrasli su kao divljaci, u šumi. Kada su se vratili da osnuju grad Rim, bili su

ispunjeni priprostim, divljim duhom majke vučice. Legenda kaže da su oni poveli svoj narod do zavoja reke

Tibar, gde ih je vučica pronašla. Tu se rodio Rim, 753.pne. Ali tek što su osnovali grad, brada su se

posvađala oko toga ko de biti kralj. Odluku su doneli Auguri (sveštenici ranog Rima koji su predskazivali

volju bogova proučavajudi kretanje ptica, vremenske prilike, utrobu ovaca, pre izricanja predskazanja –

augurije). Oni su poslali oba brata na po jedan breg i – čekali. Kad su se ptice skupile oko Romula, znali su

da de on biti prvi kralj Rima. Ali Rem poriče auguriju i brada su se sukobila. Romul ga je ubio. Prvi rimski

kralj, kojega je dojila vučica, krvav od bratove krvi, kročio je obesno i slavodobitno – to je bila prikladna

augurija za krvoprolida i sukobe koji de uslediti. Ovo je vrlo stara priča o ubistvu brata pri osnivanju Rima i

može se povezati sa dobom kasne republike, kada su Rimljani vodili građanski rat, kao jasno predskazanje,

sudbina, urok, da im je bilo predodređeno da se međusobno unište. Cela rimska psiha temeljila se na

nasilju, kao i legenda o Romulu i Remu, zasnovanoj na bratoubilaštvu. Jedan brat ubija drugog kako bi

osnovao grad i nadalje to stalno eskalira (eskalacija, direktan prevod: izvršiti vojni napad, invaziju, iskrcati

se, izvršiti eskalaciju. Uploviti u pristanište u koje ne treba). Nasilnost ranih Rimljana, i činjenično i prema

legendi, proizilazi iz očaja. Pošto su ih susedna plemena izbegavala, Rimljani su morali prihvatiti

izopštenike, skitnice i begunce. Svi zajedno izgledaju prilično jadno. U taj Rim, prvu zajednicu uspostavljenu

na taj način, nijedna žena ne želi dodi, dakle nemaju žena i to im je prvi problem. A onda je Romul dobio

ideju: napraviti novi verski festival i namamiti Sabinjane u obred mirenja, a ovi neka povedu žene i decu,

pogotovo kderke. Sabinjani su bili oprezni, ali su prihvatili poziv. Kako je slavlje odmicalo, Sabinjanima je

popustio oprez, a to su Rimljani i čekali. Romul je dao znak i napali su ih. Uhvatili su žene i oterali muškarce

Sabinjane – one koje nisu ubili. Kasniji slikari koji su slikali silovanje Sabinjanki, zamišljali su klasičan, antički

grad i naravno, nisu bili u pravu, jer su rani Rimljani bili primitivni ljudi u očajničkoj borbi za preživljavanje.

Mračne priče o prvim Rimljanima Liviju su bile veliko iznenađenje i sigurno nisu pružale uzor kakav je Livije

tražio. Njegova mala knjiga pretvorila se u jednu od najveličanstvenojih istorijskih knjiga ikada napisanih.

Kada je umro, njegova knjiga imala je 142 sveska, mukotrpno napisana u vosku. Posvetio joj je celi život.

Livijeva hronika je bila najprodavanija knjiga tog vremena. Bila je uspešnija nego što se nadao – ali nije

5

imala nikakav učinak na moralni haos carstva. Čak ni 142 knjige nisu se mogle meriti sa uticajem tolike

modi. Rim se pretvorio u zamajac nezaustavljive snage, na stazi zacrtanoj sopstvenim mitskim počecima,

bilo stvarnim ili legendarnim.

Kako se bližio 5.vek pne. Rim je izlazio iz legendi prošlosti u stvarni svet zabeležene istorije. Ved je

bio uspešna pokrajina Rasenskog sveta, pod vlašdu Rasenskih kraljeva. Primitivne kolibe od blata i trske

zamenio je grad od cigle. Rim je privlačio ljude iz okolnih krajeva i brzo je rastao. Rasenski i Grčki trgovci

sretali su se na njegovim prometnim ulicama. Feničanski brodovi iz Sicilije i severne Afrike plovili su Tibrom,

a vino, masline i zlato preplavili su Italiju. Ali Rim se još nije razlikovao od ostalih naprednih gradova

Sredozemlja. Prvo što ga je učinilo prepoznatljivim nije bila sposobnost trgovanja ili građenja, pa ni

ratovanja, ved sposobnost samoorganizovanja i to zahvaljujudi čoveku koji je preoblikovao rimsko društvo –

rasenskom kralju Serviju Tuliju. Nema njegovih portreta i nikada nije bio tako slavan kao kasniji vladari

Rima, ali je njegov trag u istoriji možda značajniji. Prebacio je iz latinskog grada Aricije u Rim kultnu

svetkovinu posvedenu boginji Serboni (Dijana) i na brdu Aventinu joj sagradio hram; učvrstio je rimski

prestiž među Latinima (Latini su jedan od italskih naroda, nastanjivali su prvobitno relativno ograničenu

teritoriju južno od Tibra, po njima nazvanu Lacij (Latium), koja je u

istorijsko vreme bila dodatno smanjena invazijom Volska u oblast

između Albanskih brda i Aurunskih planina (tzv. Latium Novum ili

Latium adiectum). Glavni latinski centri su bili Alba Longa, Tuskul,

Lavinij, Ardeja, Tibur (danas Tivoli) i Prenesta (Praeneste, danas

Palestrina), dok su volščanski centri bili Velitra (danas Velletri),

Signija (danas Segni), Kora (danas Cori), Satrik (Satricum), Ancij

(Antium) i Anksur (volš. Anxur, latinski naziv Tarracina, danas

Terracina). Latini su bili udruženi u savez, čije je središte bilo

Jupiterovo svetilište na Albanskim planinama. Istorijski značaj

plemena Latina u osnovi je vezan za grad Rim, isturenu tačku

odbrane prema etrurskoj oblasti. Isprepletenost legendi o osnivanju

Rima čini etnografske tradicije o Laciju veoma šarolikim i složenim.

Lingvistički pokazatelji, koji počinju s natpisima iz 7. i 6.veka pne.,

ukazuju na individualnost latinskog sveta, različitog od susedne etrurske civilizacije i od istočnoitalskih

naroda), završio je Jupiterov hram na Brdu Kapitolinu, kažu da je izgradio odbrambeni zid oko svih 7 rimskih

brežuljaka, dužine 8 km i sa 19 kapija, ali najvažnije od svega što je ovaj pravedni kralj učinio je popis

stanovništva (i podelu naroda na 5 klasa – vrednovanju rimskih građana prema položaju i ugledu), tako da

je ova reforma obezbedila bolje predstavljanje u skupštini onih građana koji su učestvovali u odbrani

države. Građani koji su pripadali siromašnim slojevima rimskog društva, nisu morali učestvovati u odbrani

otadžbine i bili su rđavo zastupljeni u centurijatskoj komiciji. Ovim cenzusom u 6.veku pne., opisane su sve

obaveze Rimljana prema gradu: poštovanje zakona, pladanje poreza i služenje vojske, ali je mnogo važnije

to što im je davao prava. To je veliki Servijev „izum“. U skladu sa doprinosom, Rimljani su dobili pravo udela

u vođenju sopstvenog grada. Servije je posejao seme predstavničke vlasti. Ustrojio je vede koje de

upravljati gradom i nazvao ga Senat. Veoma je bitna mera kojom svaki gradski stalež mora dati određeni

broj ljudi za rimske odbrambene snage – legije, borbene snage koja de staviti sudbinu Rima u ruke Rimljana

i jednog im dana obezbediti svetsku prevlast. Cenzus nije stvorio jednakost ili demokratiju, rimskim su

društvom i dalje vladali kraljevi i plemstvo, žene su imale mala prava, ali je stvorio nivo organizacije koju

antički svet još nije poznavao. Niko nije više učinio za Rim od rasenskog kralja Servija. Njegove reforme su

Apeninsko poluostrvo u gvozdenom dobu

6

postavile temelje za najvede rimsko postignude – stvaranje Republike. Ali kao i mnogi rimski vladari pao je

zbog varki i spletki. Servijeva kder je želela da zavlada njen muž, Lucije Tarkvinije nazvan Oholi (sin ili

potomak pređašnjeg kralja Tarkvinija Priska), a njeni pomodnici su znali kako de to izvesti; nakon što su ubili

velikog kralja, mod i paranoja vladali su Rimom rame uz rame. Sve do Tarkvinija, gotovo dva veka, Rimom

su vladali Rasenski kraljevi i plemstvo. Pod Servijem je sve bilo u redu. Pod Tarkvinijem, njegovim

naslednikom, cvetala je okrutnost i dekadencija. Dok se on sa svojim rođacima odavao uživanju, njihovi su

pomodnici masovno politički ubijali, da uklone svakog i bilo kakvog protivnika. Rimljani su počeli mrzeti sve

u vezi sa Rasenima. Tinjalo je nezadovoljstvo. Žena imenom Lukrecija, bila je iskra koja je zapalila požar.

Bila je omiljena i poštovana zbog nežnosti, lepote i odanosti. Predstavljala je sve po čemu su Rimljani

verovali da su bolji od Rasena – čast, visoku moralnost, hrabrost. Nju je iz obesti silovao Tarkvinijev sin

Sekst i zapretio joj da de je ubiti ako progovori, nakon čega je Lukrecija izvršila samoubistvo, suviše

ponosna za obeščašden život. Rimljani su poludeli; rulja se izlila na ulice i napadala Rasene gde god su se

našli. Lukrecijin brat, plemid Lucije Junije Brut i njen muž Tarkvinije Kolatin, organizovali su žestoki napad

na kralja Tarkvinija Oholog i njegove dvorjane, uspeli da ih oteraju i tako se napokon oslobodili Rasenske

vlasti. Rimljani su se zakleli da nikada više nede živeti pod kraljem i doneli su istorijsku odluku – da de život

Rima biti u rukama naroda, da de građani glasati, a Rim de biti Res publica (javna stvar) – republika. Vlast

više nede biti stvar kraljeva, a Rimom de vladati zakon i izabrani vlastodršci. Prva dva izabrana vođa,

konzuli, bili su Brut i Lukrecijin udovac. Zajednički su odlučivali i birani su svake godine, tako da nijedna

osoba nije mogla jako dugo imati mod. Ta paranoja spram kraljeva nastavila se tokom cele istorije Rima.

Servije se nije mogao nadati takvoj ulozi svog cenzusa – nova je republika bila organizovana na temelju

glasadkih kategorija i klasa, koje je on postavio 40 godina ranije. Rođenjem republike, Rim je položio pravo

na svoje mesto u istoriji. Znak Republike, SPQR (Senatus Populus Que Romanus – Senat i rimski narod). To

je bila prva predstavnička vlast antičkog sveta. Utrla je put Rimskoj slavi i svim bududim demokratijama.

Rimska republika

I tako su se Rimljani oslobodili Rasena 510.pne. Morali su se pobrinuti za opstanak svoje slobode.

Počeli su graditi najmodniju borbenu organizaciju na svetu. Mogli su vežbati na svojim bivšim vladarima.

Više od 100 godina nakon proglašenja nezavisnosti, ratovali su sa Rasenima koji su očajnički pokušavali

ponovo zadobiti svoje nekadašnje vlasništvo, ali nisu uspeli. Nisu se mogli boriti sa disciplinovanim rimskim

legionarima, koji su bili spremni umreti za slobodu Rima. Dok su se rimski vojnici borili za republiku, čovek

po imenu Publije sabrao je njene vrednosti. Taj pravni sistem postao je značajan uzor za budude republike

(kada su oci SAD-a morali odbraniti Ustav, potpisali su ga imenom Publija). Tokom 5.veka pne. trajala je

borba za rimsku Republiku. Rim i najbliži rasenski grad Veji, sukobljavali su se sa suprotnih obala Tibra, u

stalnom patu napada i protivnapada. Najzad, nakon decenija gorkih okršaja, rimska vojska se probila u

rasenski grad, 392.pne. Cilj im je bio zauzeti Veji i jednom zauvek uništiti Rasensku pretnju opstanku Rima. I

uspeli su u tome; skršivši rasensku odbranu upali su u grad i poharali ga, ubili muškarce i porobili žene. To

je bila prva velika rimska pobeda. Bide ih još mnogo, a svaku de pratiti izgradnja trijumfalnog luka –

spomenika slavi pobednika i poniženju poraženoga.

Rim je nizao pobedu za pobedom širom Italije, a susedi su jedan za drugim padali pod legijama.

Uspon Rima se razmahao i ved se činio nezaustavljivim. Ali Rim je pretrpeo unazađujudi udarac, koji je

zauvek nastavljao progoniti carstvo. Bilo je to samo 6 godina posle velike pobede nad Rasenima, 386.pne.

Sa druge strane Alpa došli su jahači i galopirali do Rima. Rimljani su ih zvali varvarima; to su bili Kelti iz

Galije, današnje Francuske. Gali su bili ratoboran narod i u tom trenutku su tražili novi dom. Rimljani su

7

vladali središnjom Italijom, pa su Gali od njih tražili zemlju, da se na njoj nastane. Rimski su poslanici

odmah odbili: „Šta ti varvari misle, ko su oni da se tako mogu postaviti pred Rimom?!“ Uvredili su Gale, a to

je bila pogreška. Gali su se strahovito obrušili na Rim. Odlučili su uzeti ono što im nisu hteli dati. Rimljani su

bili strašni ratnici, ali nisu znali kako se boriti sa ovim ljudima koji jurišaju u bitku samoubilačkom

mahnitošdu. Njihovo divljaštvo je i Rimljanima bilo zastrašujude. Uhvadeni nespremni, Rimljani su zatvorili

grad i nadali se da de ti zastrašujudi ljudi otidi. Ali nisu. Gali su se probili u grad i uništili ga. Rimljani su

uspeli izbedi potpuni pokolj tako što su Galima platili svime što su imali, da odu i puste ih na miru.

Poniženje Rima bilo je ogromno. Galski poglavica je, kada je pristao na isplatu, rekao nešto što je

odzvanjalo vekovima u ušima Rimljana: „Jao, poraženima“. Rim je iz te katastrofe izrastao jači,

organizovaniji i odlučniji nego ikad. Stvorio je čelični duh i civilizovan kodeks časti, stoičkih vrlina hrabrosti,

discipline i požrtvovanosti. Taj je kodeks naučio vojnike i zapovednike nepokolebljivoj predanosti službi.

Jedan od najslavnijih bio je Cincinat, Rimljanin koji je utelovio klasične vrline više od ikoga. Iako

plemenitog porekla, voleo je obrađivati zemlju sopstvenim rukama. Dok je jednog dana radio, glasnik mu

je došao redi da je Rim napadnut. U takvoj kriznoj situaciji, rimski je Ustav predviđao postavljanje diktatora.

Diktatora je birao narod, ali nakon izbora imao je apsolutnu vlast. Vlast nad životom i smrti svih građana, ali

u toku najviše 6 meseci. Cincinat je ostavio plug, pojurio u grad, preuzeo vojno zapovedništvo i bio

proglašen diktatorom. Ubrzo je izvojevao veliku pobedu i slavodobitno se vratio u grad. Mogao je ostati na

vlasti i vladati kako je hteo. Ali, kažu da je istoga dana kada se vratio u grad dao ostavku na mesto

diktatora, otišao na posed izvan grada i nastavio orati. Rimljani su voleli pričati tu priču, jer se radilo o

potpuno nesebičnom čoveku, koji se nije brinuo za valstitu korist i život, nego je hteo služiti (postoji jedna

statua Džordža Vašingtona, gde je predstavljen kao Cincinat - meni to izgleda kao obično pozerstvo,

foliranje). Cincinat je postao uzor rimskim vojskovođama i političarima, kojima se Napoleon toliko divio.

Ostvario je kodeks časti, koji je dao snagu usponu Rima i omogudio mu vladavinu nad celim zapadnim

svetom.

Ratovi Rima u tuđini održavade sukob unutar njegove duše. Bitku protiv pokvarenosti koja donosi

toliko modi. Ona de proganjati carstvo u idudim vekovima. Ali najpre dolazi početak doba rimske modi i

slave.

Osvajačke legije

Bili su najuspešniji ratnici svih vremena. Stvorili su najvede carstvo ikada stvoreno. Držali su ga u

okrutnom zagrljaju više od hiljadu godina. To je priča o ponosnim muškarcima i gotovo beskrajnom

trijumfu. Priča o osvajanju carstva.

Jedno od najvedih suparništava svih vremena samo što nije zapalilo bitku. Dva se čoveka gledaju oči

u oči. Dva se carstva nadaju prevagi. 20 000 ljudi pašde pod mačem. Rimska vojska se priprema za

sučeljavanje sa prvom pravom pretnjom opstanku, antičkim carstvom Kartagine. Njihove su vođe dva

najveda vojna stratega u istoriji. Strašni Afrikanac Hanibal i drski, mladi Rimljanin Scipion. Kakav god bio,

ishod njihovog takmičenja zauvek de promeniti svet. Drugi punski rat, rat Rima protiv Kartagine, je na

vrhuncu. To je sukob koji se kuvao vekovima. Prerastanje amaterske vojske iz malog grada u silu koja je u

stanju pokoriti svet, jedna je od najslavnijih priča o uspehu u istoriji.

U ranom razdoblju Rim je bio demokratska republika. Njegova vojska je bila vojska građana.

Vekovima je časna dužnost svakog Rimljanina zemljoposednika, bila služenje u ime večnog grada. To je bila

8

prava državna vojska. Bila je racionalizovana u odnosu na bogatstvo i dob. To je prva vojska koja je,

doslovno, ugrađena u državu kao deo državne strukture. Iako građani vojnici nisu bili profesionalni borci,

stvorili su najobučenije jedinice na svetu. Deluju kao da su rođeni sa oružjem u ruci, nikada se ne

odmarajudi od vežbanja. Vežbe su im kao bitke bez krvi, a bitke kao krvave vežbe. Pobede su sigurne i

izvesne. Rimljani su u ranim vekovima tvrdili da je njihovo ratovanje uglavnom odbrambeno, da se samo

brane od neprijatelja, stvarnih ili zamišljenih. Nije bilo bitno što su često osvajali nova područja. Tvrdili su

da im širenje nije glavni cilj. To je u stvari politika odbrambebe agresije. Kobajagi, oni su se bojali

neprijatelja na granicama; bojedi se napada, preventivno bi napali neprijatelja, pobedili ga i pripojili

njegovu teritoriju. Naravno, kada bi to učinili, na granici nove teritorije sreli bi nove neprijatelje, pa su se i

njih bojali ... I tako su imali razlog da stalno pomiču granice kako bi, po njihovom rasuđivanju, preventivno

otklonili opasnost za svoju državu. Carstvo je nastalo slučajno, pa ipak su se Rimljani zatekli u stalnom

ratnom stanju. Bitku za bitkom, Rimljani su pobeđivali i njihov uticaj se brzo širio. U 5.veku pne. Rim je bio

tek mrvica na karti. U iduda 2 veka pokorio je vedinu središnje Italije. Osim stalne borbe i vežbe, bilo je još

činilaca uspeha te mlade vojske. Genijalnost rimske ratne mašinerije retko je bilo smišljanje novog ratnog

oružja ili taktike. Kao i u umetnosti i tehnologiji, Rimljani su izvanredno krali tuđe inovacije. Nisu tražili ono

što danas zovemo „srebrnim metkom“ – jedan jedini oružani sistem ili taktiku koji bi im garantovao uspeh

na bojnom polju. Oni su na bitku gledali kao na sukob ne samo tehnologija, ved i na sukob vođstva, volje,

uvežbanosti, discipline, tehnike, politike ... Bili su zajednica vojnika koja uvek bira najbolje. Nisu se sramili

preuzeti ono najbolje od neprijatelja. Od Grka su preuzeli vedi deo ranog oružja i oklopa (tradicionalne

okrugle štitove i pešačka koplja), od Gala koplje zvano pilum, koje su bacali i do 30 metara i vede,

pravougaone štitove, oklop od nekih drugih itd. Od Rasena su preuzeli osnovnu jedinicu vojske, sa legijama

od po 5000 ljudi. Rimljani su znali kako dodi u prednost gde god je to mogude. Rimska vojska je, u vedini

slučajeva, bila sita i zdrava. U doba vojski koje pokrede snaga mišida, kada fizička snaga uslovljava nadmod

nad neprijateljem, biti zdrav, odmoran i sit znači ono što bi danas značilo modnije oružje u bici vatrenim

oružjem. Još jedna tajna rimskog uspeha bila je ekstremna, nepokolebljiva disciplina. Kada bi neki vojnik

dezertirao ili pobegao iz bitke, cela je njegova jedinica bila okrutno kažnjena. Svaki deseti čovek bio je

pretučen, kamenovan ili bičevan do smrti. Svaki je rimski vojnik znao da povlačenje ne dolazi u obzir. To je

bila metoda koja je često odlučivala između pobede i poraza. U bici prsa u prsa, u svetu antike, povlačenje

je uglavnom bila pogreška. Dva čoveka, naoružana mačevima i štitovima, iznenađujude teško mogu raniti ili

ubiti jedan drugoga, dok jedan ne počne bežati. Puno je lakše ubosti protivnika u nebranjena leđa ili strane.

Zato su se najkrvaviji pokolji događali kada bi se vojnici uspaničarili, okrenuli i potrčali. Zahvaljujudi

nepokolebljivoj disciplini, slavne rimske legije jednostavno nisu paničile.

Do 260.pne. Rim je vladao područjem vedim od

130 000 km2 , (celo Apeninsko poluostrvo južno od reke

Po) i nije hteo stati na tome. Rim je u osvajanjima stao

rame uz rame uz jedno puno starije carstvo – Kartaginu. To

je modno carstvo vladalo vedinom Severne Afrike, Španije,

Sicilije i Sardinije. Prvi naseljenici bili su trgovci iz današnjeg

Libanona, koji su 814.pne. osnovali Kartaginu, pre nego što

je Rim imao kudice od blata. Zvanoj „Veliki dragulj

Sredozemlja“, Kartagini nije bio konkurent ni jedan grad na svetu, a pogotovo ne mladi Rim. O

Kartaginjanima se malo zna, nisu ostavili pisane tragove. Ono što se zna dolazi iz arheoloških nalazišta i

priča koje su zabeležili Grci i Rimljani. Jedna činjenica o Kartaginjanima zasenjuje sve ostale – bizarni ritual,

9

koji se čak i Rimljanima činio varvarskim. Bog Bal Haman je od Afrikanaca antike tražio ljudske žrtve i

Kartaginjani su mu davali – decu. U verskom obredu, sveštenik bi podigao dete, zadavio ga i spalio malo

telo u obrednoj vatri. Izrezbareni kamenovi stoje na grobovima žrtvovane dece i ima ih na hiljade u blizini

Kartagine. Stotine dece ubijano je odjednom u očajničkom pokušaju da se dozove kiša u sušnom dobu ili

odbije neprijatelj u vreme rata. Rimljani su tvrdili da je žrtvovanje dece izvor njihove mržnje prema

Kartaginjanima, ali verovatnije je da se afričko carstvo, jednostavno, našlo na putu ambicioznog Rima.

Rim je nastavio tvrditi da su njegovi ratovi odbrambeni, ali je pitanje jesu li i sami Rimljani verovali u

to, kada se proždrljiva rimska glava okrenula prema Africi.

265.pne. u Prvom punskom ratu sa Kartaginom činilo se da nema ravnoteže snaga. Kartagina je bila

velika pomorska sila, a Rimljani se još nikada nisu borili na moru. I tako su Rimljani, kako bi vodili pomorski

rat, morali stvoriti ratnu mornaricu. Posredilo im se u ranim danima rata, kada su pronašli Kartaginski ratni

brod, koji se slučajno nasukao na obali Italije, pošto ga je posada napustila tokom oluje, pa su pomno

proučili vozilo Kartaginjana. Rastavili su ga, otkrili kako je sagrađen i sagradili stotine replika Kartaginskog

broda, tako da su imali flotu. Neiskusni u pomorskim bitkama, Rimljani su morali smisliti kako de

preokrenuti situaciju u svoju korist. Brzo su pronašli odgovor. Umesto gađanja iz daljine, rimski vojnici su

uskakali na neprijateljske brodove pomodu posebno projektovane daske, zvane korbus. U okršajima prsa u

prsa, rimske legije su bile jednako pogibeljne kao na kopnu. Trebale su im 23 godine borbe, ali Rimljani su

pobedili u Prvom punskom ratu 241.pne. Osvojili su bogata ostrva Siciliju i Sardiniju i prisilili kralja

Kartagine da potpiše porazni ugovor i preda celokupnu državnu riznicu Rimu. Legenda kaže da je jedan mali

dečak gledao poniženje svoga naroda. Sin Kartaginskog generala gledao je i zakleo se da de se osvetiti. Zvao

se Hanibal.

20 godina nakon što je Kartagina izgubila Prvi punski rat, Hanibal je bio vojnik,

vođa vojske svoga naroda. Bilo mu je 25 godina i ved je bio veliki ratnik. Odmah po

osvajanu Španije, podsetio je vojnike na

svoje obedanje o kažnjavanju Rima:

„Godinu za godinom borili ste se samnom i

pobeđivali. Očeličite srca i stupajte napred

i ne stajte do zidina Rima“. Ali napad na

Rim nede biti lagan. Sada bez nadzora nad Sredozemljem,

Hanibal je morao putovati kopnom i predi Alpe sa 40 000 ljudi i

37 slonova. U jesen, 218.pne. ljudi i životinje hodaju okrutnim

krajem, mesecima. Družina se po serpentinama rasteže preko

više od 25 km. Hanibalove snage čine profesionalni vojnici,

dobro opremljeni i dobro uvežbani. Pa ipak, dugo putovanje

ubralo je težak danak. Kad su se najzad probili kroz planine, tredina Hanibalovih ljudi bila je mrtva. Vedina

konja i svi slonovi osim jednog, uginuli su, pa ipak su preživeli nastavili hodati. Čak i pre prve bitke, Rimljani

su u Hanibalu videli veliku pretnju. „Nikada se nisu morali suočiti sa strašnijim i ratobornijim neprijateljem.

Kartagina je ved dugo bila neprijatelj Rima, a sa sobom su doveli brojne Špance, gladne ratovanja, a uskoro

de im se pridružiti Gali sa svojom neutoljivom žeđi za krvi. Spremao se rat koji de se voditi u Italiji, kako bi se

odbranile zidine Rima“ – Livije. Rimski Senat je formirao 6 novih legija sa više od 30 000 ljudi. Počeo je

Drugi punski rat. Ovoga puta odlučujudi činilac nede biti ljudska snaga, nego strategija. Vedina rimskih

zapovednika bili su političke ličnosti sa malo iskustva sa ratišta. Nisu bili dorasli vojnom geniju poput

10

Hanibala. Hanibal je imao iskru, mnogo je toga što ga je činilo velikim vođom. Znao je motivisati vojsku,

improvizovati na bojnom polju, kako najbolje iskoristiti oruđa koja su mu bila pri ruci. I povrh svega toga

imao je iskru, znao je pročitati neprijatelja i smisliti onaj jedan potez koji je značio uništenje neprijatelja.

Bitku za bitkom Hanibal je ponižavao rimske legije. Najstrašniji poraz bila je bitka kod Kana. Ovde je

Hanibal, iako drastično malobrojniji, uspeo okružiti Rimljane i pobiti ih – 50 000 Rimljana, više od pola

celokupne rimske vojske poginulo je u najvedem porazu u istoriji Rima. Rim je najzad shvatio ko je Hanibal.

Prva prava pretnja opstanku Rima. Rat je trajao 15 godina. Velika područja južne Italije priklonila su mu se.

Hanibal nije izgubio ni jednu bitku i mnogi su se pitali koliko de vremena prodi pre nego što napadne grad

Rim. Mnogi su očekivali da de zauzeti grad. Ali Rim je bio čvrsto utvrđen. Izgleda da Hanibal nije imao

odgovarajudu opsadnu opremu. Bez obzira na to koliko je vojnika Rima i rimskih saveznika Hanibal

pobedio, Rimljani su uvek uspevali prikupiti nove snage i poslati ih na bojište. Na kraju Hanibal nije uspeo

zauzeti grad. Pa ipak, sudbina se nije okrenula protiv Hanibala sve dok Senat nije pozvao

vojskovođu koji se mogao meriti sa legendarnim Kartaginjaninom. Publije Kornelije

Scipion Afrikanac imao je veštine i harizme da se suprostavi takozvanom „krvniku Rima“.

Sin generala i preživeli iz bitke kod Kana, mladi Scipion je pomno proučio Hanibalove

taktike. 204.pne. umesto sukoba sa Hanibalom u Italiji, Scipion je smislio genijalan, ali

riskantan plan na sve ili ništa. Otplovio je u Afriku i napao carstvo Kartagine. Kartagina je

morala odgovoriti i povukla je Hanibala sa 17-ogodišnjeg mučenja u Italiji. To je bio

trenutak istine. Scipion i Hanibal vodide jednu bitku, kako bi završili Drugi punski rat –

bitku kod Zame. Dve su se vojske okupile u prostranstvima današnjeg središnjeg Tunisa. Kod antičkog

grada Zame, Scipion se sukobio sa svojim velikim protivnikom Hanibalom. Veruje se da su se oni sastali

licem u lice pre završne bitke, kako bi pronašli mirno rešenje. Scipion je odbio Hanibalove uslove rekavši:

„Pripremi se za rat, jer očito ne podnosiš mir“. Vojske su bile podjednake, svaka sa oko 34 000 ljudi. Ali bilo

je velikih razlika: Hanibal se opskrbio sa 80 zastrašujudih slonova, ali Scipion je vojsku uvežbao u primeni

nove taktike u nošenju sa divovskim životinjama. Rimske snage su otvarale dugačke prolaze da odvuku

slonove u trku od prvih redova, za koje su najpogubniji. Scipion je imao podršku hiljada numidijskih

konjanika, koji su izdali Hanibala. Poznati kao najbolji konjanici na svetu, Numiđani su povedali Scipionovu

prednost. Scipion je najzad, ubedljivo porazio Hanibala kod Zame. Kartagina je poklekla. Kartagina je mogla

zadržati samo 10 ratnih brodova, a morala je dati sve slonove i tako veliko bogatstvo da ga je morala

ispladivati 20 godina. Nekada veliko carstvo, ostalo je osiromašeno i potpuno nemodno. Hanibal je pobegao

iz bitke kod Zame. Neko vreme je pokušavao oživeti umirudu Kartaginu, ali je na kraju otišao u progonstvo

u Grčku. Iako im stari ratnik više nije predstavljao pretnju, Rimljani su ga i dalje progonili, odlučni da uhvate

slavnog „krvnika“. Hanibal im je ipak uskratio zadovoljstvo. Oslobodidemo rimski narod dugogodišnje

teskobe, kad im je ved teško čekati smrt jednog starca. Nema ničega veličanstvenog u pobedi nad čovekom

koji je bez oružja i izdan. I tako je Hanibal ispio otrovni napitak.

Čak ni Hanibalovo samoubistvo nije bila dovoljna pobeda. Posle toliko ratnih godina Rim je još uvek

doživljavao Kartaginu kao neprijatelja i nije mogao podneti njeno postojanje ni u jednom obliku. 146. pne.

Rim je zauvek uništio afričko carstvo u zadnjem punskom ratu, pobivši 500 000 ljudi. Biser Sredozemlja

sravnjen je sa zemljom. Nema više Kartagine.

Rim je sada vladao celim Sredozemljem, uključujudi delove Španije, južne Galije i celo Apeninsko

poluostrvo. Istovremeno mod Rima širila se na istok. Rimska vojska je nadzirala 650 000 km2. Za 3 veka mali

grad u žabokrečini, postao je vodeda svetska sila. Samo u poslednjih 50 godina, više od 3 puta povedao je

svoju teritoriju. Njena vojska bila je najuspešnija ratna mašina koja je ikada postojala. Nijedna je svetska

11

sila nije mogla ozbiljno ugroziti. Svaki narod u njihovoj blizini, imao je razloga za strah. Ali uspeh nije jedino

što je očekivalo Rim. Više od 100 godina od početka ratova sa Kartaginom, Rim je bio izmožden finansijski i

emocionalno. Ratom iscrpljeni, Rimljani su izgubili stotine hiljada sinova u krvavim bitkama u dalekim

zemljama. Preživeli vojnici toliko su se dugo borili, da su se jedva sedali sopstvenih domova. Jedno je

postalo jasno: neprofesionalna vojska građana nije više dovoljna tako velikom carstvu. Uglavnom je na leđa

jednog čoveka pala dužnost profesionalizacije rimske vojske, a to je bio general i

političar Gaj Marije (157.pne. – 86.pne.). Marije je uvideo potrebu za dalekosežnim

promenama u organizaciji rimske vojske. Služenje vojske de postati punopravna

karijera, ne samo usputna dužnost dobrostojedih građana. Marije je regrutovao čak

i najsiromašnije Rimljane u legije i davao im standardizovanu opremu, stvarajudi

tako najbolje opremljene vojnike antike. Uključujudi oružje, vojnik je na leđima

nosio bar 40 kg, pa su tadašnje formacije imale nadimak “marijeve mazge”. Prvi

pravi rimski profesionalni vojnici bili su uvežbaniji i pod vedom disciplinom, nego ranije snage. Ali najveda

promena bila je u posebnom odnosu novog vojničkog sloja sa odgovarajudim zapovednikom; kada bi

postali veterani, Marije se lično pobrinuo da vojnici dobiju zemljoposed, često u upravo osvojenim

područjima. To je bio više nego velikodušan dar za siromašne vojnike koji se nisu imali gde vratiti. To je bilo

revolucionarno. Odjednom, vojnik je prvenstveno bio odan generalu koji ga je regrutovao i koji de se brinuti

za njega kada ode u penziju – a ne državi. Prvi put je vojnik bio predan generalu, ne samo iz odanosti, nego

zbog novca – zbog “penzionog osiguranja”. Sa vremenom je vojska počela vladati državom, a ne država

vojskom – i to je užasna ostavština Marija. Modni su generali sada zapovedali sopstvenim, ličnim vojskama.

Uskoro de ih koristiti kako im se prohte – čak i protiv samog Rima.

U 1.veku pne. modni general Lucije Kornelije Sula (138.pne. – 78.pne.) bio je

prvi koji se okoristio odanošdu svojih jedinica. Sula je bio poznat po manipulisanju

naklonošdu vojnika. Sula je postavio obrazac više od ikoga: “Kako bi pokvario i pridobio

vojnike drugih generala, bio je dobar prema sopstvenim vojnicima i bez ustezanja trošio

novac na njih, a istovremeno podsticao zla izdaje i razvrata” – Plutarh (46. – 127.

starogrčki istoričar, biograf i esejista). 89.pne. kada je Senat naredio Suli da preda

zapovedništvo nad Južnoitalijanskim snagama – on je odbio, a vojnici su mu ostali

vatreno privrženi. Sa odmetnutim legijama (sa više od 30 000 ljudi ili 6 legija), učinio je

nešto zapanjujude – krenuo je na grad Rim. Kada su zauzeli grad, Sulini su vojnici počeli

krvavi pohod: stotine Sulinih političkih neprijatelja, skupljeni su i pogubljeni. On je bio

prvi od nekoliko generala koji su tako iskoristili svoje vojne jedinice. Sula je postavio svoje pristaše na

položaje vlasti i ubrzo, na miru, napustio grad – ali u Rimu ništa više nije bilo isto. Rimski general iskoristio

je sopstvene jedinice za sticanje političke modi.

To je bio prvi put, ali nipošto ne zadnji. Uskoro su druge rimske jedinice krenule

na Rim, predvođene velikim vođom, političarem i generalom; čovekom koji se zvao

Julije Cezar (100.pne. – 44.pne.). “Bio je sitnije građe, meke bele kože, a patio je od

glavobolje i napada epilepsije. I mao je poseban stil i načun odevanja. Nije imao brade

ni brkova i bio je osetljiv u vezi s preranom delavošdu” – Plutarh. Snalažljiv i probitačan,

bududi diktator je jasno sebi zacrtao put do vlasti. Samo se sa vojnom pobedom političar

mogao nadati da de ga shvatiti kao ozbiljnog rimskog vođu. Sada kada mu je 40 godina,

Cezar je morao pobediti u ratu. Logičan izbor za ostvarenje sopstvene pobede bila je

zemlja po imenu Galija. Senat je imenovao Cezara guvernerom 3 provincije: Ilirika, Cisalpske i Transalpske

12

Galije – jedinih delova Galije pod Rimskom vlašdu. Cezar je bio gladan ostatka. Gali su dugo bili najjači i

najuspešniji narod središnje i severne Evrope. Do Cezarovog doba dominirali su područjem današnje

Francuske, Engleske i Irske. Rimljani su ih smatrali varvarima, ali galska je kultura zapravo bila prilično

napredna. Pa ipak, ono po čemu su Gali bili najpoznatiji bila je – krvoločnost u bitkama. Bili su majstori

psihološkog ratovanja. Bojili su kožu i oblikovali kosu krečom i blatom, užasavajudi metodične Rimljane. Pet

miliona Gala isprečilo se između Cezara i slave za kojom je žudio. Kada bi pripojio područje današnje

Francuske rimskoj teritoriji, jako bi povedao ugled i mod. 58.pne. pod izgovorom sprečavanja galskog

plemena da uđe na rimsko tlo, Cezar je poslao svoje legije u Galiju. I u idudi 10 godina smeli je general

učinio upravo ono što je naumio – osvajao. Pleme za plemenom, bitku za bitkom, Cezar je nadvladao Gale

bez izuzetka. Sam je Cezar priznao da je to bio pokolj. Pohod Julija Cezara u Galiji čuven je i često se

doživljava kao utelovljenje rimskog imperijalizma. Zaboravlja se da je Julije Cezar bio ponosan time što je u

Galiji ubio 1000 000 Gala! To je genocid. Iako se smatra jednim od najvedih generala u istoriji, Cezar nije bio

genijalni strateg, ved je bio veoma smeo i sposoban nadahnuti druge. Cezar je pridobio naklonost svojih

vojnika koračajudi sa njima, jedudi istu hranu i spavajudi na podu poput njih. Tokom svojih pohoda, iskovao

je vojni stroj kakav zapravo još nije bio viđen u rimskoj istoriji. Izgradio je vojsku jedinica koje su mu bile

fanatično odane, pogotovo legionarska pešadija, sa kojom se borio. Alezija, 52.pne. bilo je odlučijude

bojište Cezarovih pohoda. Gali su bili ujedinjeni pod legendarnim vojnim poglavicom, pod imenom

Vercingetoriks. Za Julija Cezara toje bio trenutak istine. Okružio je Aleziju, ali

ga je iznenadio napad Galskih pojačanja s leđa. Cezar se morao odjednom

boriti protiv dve vojske. Zapravo je izvršio juriš u dva smera. Koji bi antički

vojnik to učinio, koji bi savremeni vojnik imao toliko pouzdanja u svoje

vojnike i toliko pouzdanja u sopstvene zapovedničke sposobnosti da izvrši, u

osnovi, juriš u dva smera – 900-tinak kilometara od kude?! To je obeležje

genija. Bile su brojčano slabije 5 puta, ali Cezarove su jedinice ipak pobedile i

zarobile omraženog Vercingetoriksa. To je bio zadnji otpor Gala, a pobeda je

Julija Cezara učinila jednim od dva najmodnija čoveka na svetu. Drugi je bio

general i političar Gnej Pompej (106.pne. – 48.pne.), dugogodišnji Cezarov

suparnik. Ambicije njih dvojice uskoro de strovaliti Rim naglavce, u krvavu

bitku za sopstveni opstanak.

Nikada nije bila brza ili široka reka, ali bila je predodređena za istorijski

značaj. Samo njeno ime postalo je sinonim granice i nepovratne odluke – Rubikon.

Za Cezara je to u početku bila tek južna granica njegove provincije Galije. Uskoro je

postala puno više. Senat je pozvao Cezara natrag u Rim, ali mu je naredio da dođe

bez svojih legija. Našao se između čekida i nakovnja. Morao je otidi u Rim, ali da je

otišao bez zaštite, gotovo je sigurno da bi ga ubili Pompejeve pristalice. Verovao je

da nema izbora nego pozvati se na odanost svojih ljudi. Okrenuo se vojsci i rekao: “Država me vređa –

podržavate li to? Zaštitite me, odbranite moj položaj u društvu”. Zbog toga je vojska krenula, bar je Julije

Cezar to tako protumačio. Bila je to partija šaha velikih uloga, sa pravom vojskom u igri. 49.pne., drsko ne

poštujudi Senat, Cezar je izveo vojsku iz Galije preko skromne rečice. “Još uvek se možemo vratiti, ali kada

pređemo onaj mostid, morademo to rešiti borbom – kocka je bačena” – Gaj Julije Cezar. Čim je njegova

vojska prešla Rubikon, njegova je namera svima postala jasna: Cezar je stupao prema Rimu i građanskom

ratu. Vojska jednog rimskog generala protiv vojske drugog i legija protiv legije. Cezar je pobedio Pompeja,

ali krvavi rat za vlast nastavio je besniti. Čak i nakon što je Cezar izboden do smrti, 44.pne. u Senatu,

13

građanski rat i anarhija uništavali su Rim. 20 godina su hiljade rimljana padale pod rimskim mačem, kako se

general za generalom pridruživao sukobu: Agripa, Lepid, Dolabela, Brut, Kasije, Marko Antonije i Kleopatra

protiv Oktavijana – sve dok jedan čovek nije isplivao kao slavodobitnik. Dao je sebi ime Avgust, prvi car

Rima.

Rimsko carstvo

Republika je umrla, Rim je službeno bio Carstvo, pod vlašdu diktatora. Vojska je najzad imala jednog

zapovednika u Rimu, a u Rimu je najzad vladao mir. Carska je vojska pod Avgustom, prvim carem, položila

zakletvu ne Senatu, ne rimskom narodu – nego Caru lično. Car je davao zemlju, koju su veterani očekivali

nakon vojne službe. Car je davao platu. I tako je vojska bila usko vezana za samu osobu cara. Za neko vreme

Oktavijan Avgust je rešio krizu odanosti vojske, učinivši sebe vrhovnim zapovednikom. Prvi rimski car je

shvatio da morate upravljati vojskom, da biste upravljali Rimom. Rast carstva je usporio, ali odbrana

dugačke granice bila je divovski i skup zadatak. Avust je osetio da se rimsko carstvo proširilo predaleko i

prebrzo. Vojska je krajnje “napregnuta” da bi odbranila tu ogromnu teritoriju, pa je usporio. Rim je možda

prvi put počeo shvatati da njegovo širenje nije bezgranično. U testamentu, sam Avgust upozorava budude

vladare na opasnosti prevelikog carstva. Rimska teritorija nastavlja rasti do 1.veka ne., ali puno sporije.

Avgust je osvojio Egipat i pomerio severnu granicu do Dunava. Car Klaudije

je najzad osvojio Britaniju, 43.godine, ali je izgubio neke delove u kasnijim

pobunama. Pobune u provincijama postajale su puno češde. Sve više i više dizali su

se nemirni glasovi kultura koje su, više nego ikad, prezirale Rimsku tiraniju. Rimljani

izumiru. Pljačkaši sveta iscrpili su zemlju svojim neumerenim haračenjem. Bogati im

neprijatelji podstiču žudnju za bogatstvom, siromašni – žudnju za modi. Pljačkanje,

klanje, silovanje oni zovu vlašdu. Stvore pustoš – i zovu je mirom.

66.godine, jedna relativno mala pobuna u zabiti Judeje, zauvek de progoniti veliko rimsko carstvo.

Manja verska sekta Jevreja (Zeloti), ustali su protiv tiranije Rima

strastveno mrzedi rimsku pagansku religiju. Jevrejski su

pobunjenici zauzeli Jerusalim, a zatim Judeju i Galileju. Rimu su

trebale 2 godine da osvoji sve osim Jerusalima i još 2 godine da

legije okrutno osvoje i taj grad. Rimske snage spalile su Sveti

drugi hram Jerusalima i divljale ulicama sa otetim svetim

blagom. Masakrirali su svakoga na koga su naišli i palili i kude i

ukudane. Vojnici su zarili mačeve u toliko ljudi da su zakrčili

ulice leševima i poplavili grad krvlju. Tok krvi je bio toliki da je

često gasio vatru. Do 74.godine jevrejska se bitka činila

izgubljenom, ali je ipak poslednja grupa pobunjenika odbila

predaju, držedi jedno utvrđenje na vrhu planine; spektakularno

utvrđenje, 450 metara nad Mrtvim morem – Masadu. Ukopani

na vrhu planine, 960 odlučnih pobunjenika bilo je iznad cele

legije sa 5000 rimskih vojnika, čiji se sablasni tragovi njihovih

tabora vide i danas. Rimska vojska je bila stručnjak za opsadno

ratovanje i oslanjala se na katapulte – bacače kamenja i

buktinja. Ali prirodno utvrđenje, Masada, ipak je bila prestrma da bi opsadno oružje odozdo moglo naneti

14

vedu štetu. Radom hiljada jevrejskih robova i rimskih vojnika, Rimljani su počeli graditi divovsku kosinu

(rampu) od kamenja i zemlje prema vrhu planine. Iako de im za izgradnju trebati gotovo godinu dana, legije

su znale da je vreme na njihovoj strani. Bio je to dramatičan, spor, dobro projektovan poduhvat, koji je

trebao da pokaže okolnom stanovništvu da je rimska vojska, jednostavno, nepobediva. Četiri godine nakon

početka sukoba, kosina je bila dovršena i Rimljani su bombardovali i zapalili tvrđavu. Rimljani su se vratili u

logor sa namerom da napadnu neprijatelje sutradan. Nodu su držali budnu stražu, kako niko ne bi krišom

pobegao. No, nije bilo završne bitke. Zeloti su na neki način izbegli poraz i smrt od rimske ruke. “Pre puno

vremena, odlučili smo da nedemo služiti ni Rimljanima, ni ikome, osim samom Bogu. Nikada se nismo dali

porobiti, a ne smemo ni sada. Neka naše žene umru neokaljane, a naša deca bez iskustva ropstva” – Ben

Jajir. Kockom su među sobom izabrali desetoricu da pobiju sve ostale. Onda su razgolitili vratove pred

onima koje su izabrali da izvrše taj tužan zadatak. Onaj koji je ostao poslednji, pregledao je tela na podu i

snagom sopstvene ruke zario mač u svoje telo do drške. Tokom duge nodi, više od 900 predanih Jevreja,

poginulo je od sopstvenog mača. Kad su Rimljani zatekli nizove leševa, nisu slavili nad njima kao neprijatelji,

nego su odali poštovanje odlučnosti, koja se videla u tome što ih je toliko mnogo, toliko preziralo smrt da

su, bez drhtaja, oduzeli život sebi samima.

Pobune, kao što su Masadska, nisu predstavljale ozbiljnu pretnju Rimskoj

prevlasti, ali su započele promenu u ulozi vojske. Raštrkane pobune nastavile su

mučiti catstvo, malo po malo pretvarajudi rimsku vojsku velikih osvajanja u –

okupacijsku vojsku. Trajan (53. – 117., stupio na presto 98.) je bio zadnji rimski car

koji je značajno povedao carstvo. Za njegove vladavine, do 117.godine, rimsko

carstvo protezalo se na preko 5000 000 km2. Trajan je osvojio današnju Rumuniju,

Armeniju i istočne zemlje, povedavši carstvo do njegove najvede površine. Kratko je

vladao područjem koje je na istoku dosezalo čak do Persijskog zaliva. Legije su sada

nadzirale ogromnu granicu – od ruba Sahare do ledenih Karpata.

Od tada se Rim usredsredio na učvršdenje carstva. Dani osvajanja su prošli. Car

Hadrijan (76. – 138., stupio na presto 117.) je učinio tu politiku službenom. Hadrijan je

osetio nelagodnost, jer je rastegao carstvo do krajnjih granica, pa je učinio dve stvari:

povukao je vojsku sa najdaljih položaja, a onda izgradio niz prekrasno projektovanih

utvrđenja. Najpoznatiji među tim limesima (granica, međa ili najčešde ime za

utvrđenu granicu Rimskog carstva) je Hadrijanov zid u severnij Britaniji, gde ostaci

niza utvrđenja dugačkog 117 km još uvek postoje, nakon gotovo dva milenijuma.

Ali zidovi su se pokazali samo delimično uspešnim u odbrani od pretnji koje de mučiti Rimsko

carstvo do samog kraja. Rimljani imaju jednu reč za sve narode bez pisanog jezika – zovu ih varvarima. Kada

zamišljamo varvare, često zamišljamo družinu Konana Varvarina i kolega, kako prelaze granicu mašudi

dvostrukim sekirama. To nema puno veze sa istinom. Od trenutka kada su varvari počeli prelaziti granice,

počeli su se romanizovati. Ono što su ti ljudi prvenstveno hteli jeste – sopstveno mesto unutar Carstva.

Niko tačno ne zna zašto su se počeli slivati prema južnoj Evropi u 2.veku. Možda zbog klimatskih promena

ili zbog porasta stanovništva. Možda je čar Carstva privukao pleme za plemenom u Rim. Malo po malo,

pritisak se povedavao na sve granice. Kada su Germanska plemena napala rimske granice, 166.godine,

dogodila se sumorna prekretnica; prvi put od Hanibalove invazije – Rimsko carstvo se branilo! Tokom

idudeg veka, talas za talasom naroda u seobi sledio je Germane u rimske teritorije: Goti, Franci, Persijanci,

15

Parti i drugi. Rubovi Carstva urušavali su se, dok više nije bilo Rimskog carstva u koje se može prodreti.

Brana nije popustila na jednom, nego na hiljadu mesta!

Do 3.veka varvari su bili samo jedan od gomilajudih problema Carstva. To je bilo doba kada je bilo

puno verovatnije da cara ubiju, nego da umre od starosti, a vladari često ne bi za sobom ostavili jasnog

naslednika. Opet je odanost pojedinačnih legija postala ključem političke modi. Došao je trenutak kada je

odanost vojske postala upitna, pogotovo u 3.veku, kada se Carstvo napadnuto varvarima na granicama,

suočilo sa kugom i stihijskom inflacijom. Neke vojne jedinice proglasile su svoje zapovednike carevima i

stupale na Rim u pokušaju preuzimanja vlasti. To je bio recept za anarhiju i katastrofu. Sukobljene legije

proglasile su 30 različitih careva u samo 23 godine. Građanski ratovi su često izbijali kako bi se odlučilo ko

je stvarni car. Tokom vedine 3.veka rimske snage su često bile zabavljene međusobnim borbama, umesto

da čuvaju granicu i sigurnost Carstva u celini. Razdoblje tzv. “vojnih careva”, razdoblje vojne anarhije, vrlo

je zanimljivo razdoblje savremenim naučnicima. To je zato što predočava moralni slom vojnog vodstva u

Rimskom carstvu, a stvar je u odanosti. Ako vojska postane važnija od države, na kraju de i vojska i država

propasti, a to je zastrašujuda lekcija za sve nas u današnje vreme. U međuvremenu je nestao upečatljiv

rimski ratni učinak. Čini se da su slavne legije izgubile nadmod. Mnogi rado kritikuju rimsku vojsku 3.veka,

jer je trpela vojni poraz za porazom. Ali moramo se setiti da se rimska vojska nije bavila napadačkim ratom

gotovo 100 godina. Rimska je vojska nadzirala granice, nije vodila ratove. Dno je dostignuto 260.godine.

Car Valerijan (200. – 260., vladao od 253.) je proveo celu vladavinu boredi se sa Persijancima na istoku,

ograničenog uspeha. Sa jedinicama iscrpljenim ratom i bolestima,

primoran je učiniti nešto što carevi još nisu činili – pregovarati. Ali

kada je Valerijan došao na područje današnjeg Iraka da dogovori mir,

zarobili su ga. Cara Rimskog carstva prisilili su da klekne pred svojim

tamničarima, kako bi mu persijski (sasanidski) kralj Šapur nagazio na

vrat. To je bio razoran udarac rimskom ponosu. Šapur je odveo

poraženoga Valerijana do svojeg dvora i kada je umro – dao ga je

oderati. Grimizno obojene kože, prepariran je i izložen u glavnom

hramu zoroastrizma u Ktesifonu. Za Rimljane je to bio simbol

krajnjeg vojnog poniženja od strane druge vojne sile.

To nije bio kraj Rima ... ne još. Ali bio je početak kraja. Rimske

legije više nisu bile nepobediva vojna sila koja je nekada pokorila svet. Granice carstva više nisu bile

neprobojne. Ni za grad Rim se više nije moglo redi da vlada svetom. Manje od 100 godina nakon što su prvi

varvari ušli u carstvo, jedan Rimljanin je shvatio šta donosi novo vreme: “Naša se istorija odjednom

pretvara iz carstva zlata u carstvo gvožđa i rđe”.

16

Rano i kasno carstvo (principat)

Julijevsko – Klaudijevska dinastija

Car Puno Ime Vrijeme Vladanja Bilješke

Julijevsko–Klaudijevska dinastija

August

Gaius Octavius,

Gaius Iulius Caesar,

Imperator Caesar Augustus

27. pne. – 14. prvi rimski car, posvojeni sin Gaja Julija Cezara

Tiberije

Tiberius Claudius Nero,

Tiberius Caesar Augustus 14. – 37. posvojeni sin Augusta

Kaligula

Gaius Iulius Caesar,

Gaius Caesar Augustus Germanicus 37. – 41. ubijen

Klaudije

Tiberius Claudius Nero Germanicus,

Tiberius Claudius Caesar Augustus

Germanicus

41. – 54. osvajač Britanije i aneksije vazalske Mauretanije

Neron

Lucius Domitius Ahenobarbus,

Nero Claudius Caesar Augustus

Germanicus

54. – 68. smatra se prvim progoniteljom kršdana, izvršio

samoubojstvo

Godina četiri cara

Car Puno Ime Vrijeme Vladanja Bilješke

Godina četiri cara

Galba Servius Sulpicius Galba 68. – 69. ubijen

Oton Marcus Salvius Otho 69. izvršio samoubojstvo nakon izgubljene bitke protiv

Vitelija

Vitelije Aulus Vitellius 69. ubijen i bačen u Tiber

Dinastija Flavijevaca

Car Puno Ime Vrijeme Vladanja Bilješke

Dinastija Flavijevaca

Vespazijan Titus Flavius Vespasianus 69. – 79. konsolidirao upravu i financije carstva

Tit Titus Flavius Vespasianus 79. – 81. otvorio Koloseum u Rimu

Domicijan Titus Flavius Domitianus 81. – 96. nije uspio proširiti carstvo u Germaniji

Saturnin Lucius Antonius Saturninus 89. uzurpator u Germaniji, poginuo

17

Pet dobrih careva

Car Puno Ime Vrijeme Vladanja Bilješke

Pet dobrih careva, Antonini

Nerva Marcus Cocceius Nerva 96. – 98. posvojio Trajana,

Trajan Marcus Ulpius Traianus 98. – 117. najvede širenje Rimskog Carstva

Hadrijan Publius Aelius Hadrianus 117. – 138. car putnik, graditelj Hadrijanovog zida u Britaniji

Antonin Pije

Titus Aurelius Fulvus Boionius Arrius

Antoninus 138. – 161. Carstvo je na vrhuncu tijekom njegove vladavine

Ver Lucius Ceionius Commodus Verus 161. – 169. suvladar Marka Aurelija

Marko Aurelije Marcus Aurelius Antoninus 161. – 180. car filozof. Vrhovni car od 161

Avidije Kasije Gaius Avidius Cassius 175. uzurpator u Siriji i Egiptu, ubijen

Komod

Lucius Aurelius Commodus,

Lucius Aelius Aurelius Commodus 180. – 192. sin Marka Aurelija, ubijen

Godina pet careva

Car Puno Ime Vrijeme Vladanja Bilješke

Godina pet careva

Pertinaks Publius Helvius Pertinax 193. ubijen

Didije Julijan Marcus Didius Severus Iulianus 193. ubijen

Pescenije Niger Gaius Pescennius Niger 193.–194. uzurpator u Siriji, ubijen

Klodije Albin Decimus Clodius Septimius Albinus 195.– 197. uzurpator u Britaniji, poginuo

Severi

Car Puno Ime Vrijeme Vladanja Bilješke

Severi

Septimije Sever Lucius Septimius Severus 193. – 211. pobjednik u građanskom ratu

Geta Publius Septimius Geta 211. brat i suvladar Karakale koji ga je ubio

Karakala

Lucius Septimius Bassianus,

Marcus Aurelius Antoninus 211. – 217.

dodijelio svim slobodnim stanovnicima carstva rimsko

građansko pravo

18

Makrin Marcus Opellius Macrinus 217. – 218. ne pripada Severima, smaknut

Diadumenijan

Marcus Opellius Antoninus

Diadumenianus 218. otac ga okrunio iako je imao manje od 10 godina. ubijen

Heliogabal

Varius Avitus Bassianus,

Marcus Aurelius Antoninus 218. – 222. ubijen

Uranije (Uranius) nepoznato nepoznato uzurpator

Galije Maksim nepoznato 219. uzurpator u Siriji, smaknut

Veri nepoznato 219. uzurpator u Siriji, smaknut

Seleuk

Iulius Antonius Seleucus ili

Marcus Flavius Vitellius Seleucus iza 221. uzurpator

Aleksandar Sever

Marcus Iulius Gessius Bassianus

Alexianus,

Marcus Aurelius Severus Alexander

222. – 235. ubijen kod Moguntiacuma

Sej Salustije Seius Sallustius Macrinus oko 227. uzurpator, otac žene Aleksandra Severa

Taurin nepoznato nepoznato uzurpator na istoku, utopio se u Eufratu

Carevi tijekom krize u 3. stoljeću

Ilirski vladari (vojnici carevi)

Car Puno Ime Vrijeme Vladanja Bilješke

Rani Ilirski vladari (vojnici carevi)

Maksimin Tračanin Gaius Iulius Verus Maximinus Thrax 235–238 senat ga proglasio državnim neprijateljem. Ubijen

Magno (? Gaius Petronius) Magnus 235 uzurpator, smaknut

Kvartin nepoznato 235 ubijen

Gordijan I.

Marcus Antonius Gordianus

Sempronianus Romanus Africanus 238

Senat ga proglasio caerm. vladao samo 20 dana.

samoubojstvo

Gordijan II.

Marcus Antonius Gordianus

Sempronianus Romanus 238 sin i suvladar Gordijana I.

Pupijen Marcus Clodius Pupienus Maximus 238 suvladar Balbina, ubijen od garde

Balbin Decimus Caelius Calvinus Balbinus 238 suvladar Pupijena. Izabran od senata. Ubijen od garde.

Gordijan III. Marcus Antonius Gordianus 238–244 ubijen od Filipa Arapina

19

Sabinijan (? Marcus Asinius) Sabinianus 240 uzurpator u Africi, najvjerojatnije smaknut

Filip Arapin Marcus Iulius Philippus 244–249 poginuo u bitci s pobunjenicima

Filip Cezar Marcus Iulius Severus Philippus 247–249 sin i suvladarom Filipa Arapina, ubijen

Jotapijan Marcus F(ulvius?) Ru(fus?) Iotapianus 248 uzurpator na istoku, ubijen

Pakacijan Tiberius Claudius Marinus Pacatianus 249 uzurpator na Dunavu, ubijen

Silbanak Mar. Silbannacus nepoznato uzurpator u Germaniji, pobijedio ga Decije

Sponzijan nepoznato nepoznato uzurpator,

Decije Gaius Messius Quintus Traianus Decius 249–251 poginuo u borbi protiv Gota

Prisk Gaius Iulius Priscus 249–252 uzurpator na istoku, brat Filipa Arapina

Licinijan Iulius Valens Licinianus 250 uzurpator

Herenije Etruščanin

Quintus Herennius Etruscus Messius

Decius 251 sin i suvladar Decija, poginuo

Hostilijan Gaius Valens Hostilianus Messius Quintus 251 sin Decija i suvladar Trebonijana Gala, umro od kuge

Trebonijan Gal Gaius Vibius Trebonianus Gallus 251–253 ubijen

Voluzijan

Gaius Vibius Afinius Gallus Veldumnianus

Volusianus 251–253 sin i suvladar Trebonijana Gala, poginuo

Emilijan Marcus Aemilius Aemilianus 253 ubijen

Valerijan Publius Licinius Valerianus 253–260 zarobili ga Sasanidi

Uranije

Lucius Iulius Aurelius Sulpicius Uranius

Antoninus 253/254 uzurpator u Siriji

Meredije nepoznato nepoznato uzurpator na istoku, smaknut

Galijen Publius Licinius Egnatius Gallienus 253–268 Vojni štab rimske vojske je donio odluku o njegovom

pogubljenju.

Ingenije nepoznato 260 uzurpator u Panoniji, uzrok smrti nepoznat

Regalijan Publius C(assius?) Regalianus 260 uzurpator na Dunavu, ubijen

Makrijan Stariji Titus Fulvius Iunius Macrianus 260–261 uzurpator na istoku, poginuo

Kvijet Titus Fulvius Iunius Quietus 260–261 uzurpator na istoku, ubijen

20

Kalistije Callistus 261 pomodnik Makrijana, ubijen

Pisije Calpurnius Piso Frugi 261 uzurpator,ubijen

Valensije Valens Thessalonicus 261 uzurpator u Grčkoj, ubijen

Memorije nepoznato 261/262 pomodnik Makrijana, smaknut

Musije Emilijan Lucius Mussius Aemilianus 261–262 pomodnik Makrijana, smaknut

Aureol nepoznato 268 uzurpator u Milanu, ubijen

Celzije nepoznato nepoznato uzurpator u Africi

Trebilije nepoznato nepoznato uzurpator u Maloj Aziji

Galijsko carstvo (260-274)

Car Puno Ime Vrijeme Vladanja Bilješke

Carevi Galijuma

Postum Marcus Cassianus Latinius Postumus 260–269 ubijen

Lelijan Ulpius Cornelius Laelianus 269 uzurpator, ubijen

Marije Marcus Aurelius Marius 269 ubijen

Viktorin Marcus Piav(v)onius Victorinus 269–271 izgubio Španjolsku, ubijen

Domicijan nepoznato 271 uzurpator samo par dana

Tetrik I. Gaius Pius Esuvius Tetricus 271–274 pobjedio ga i svrgnuo Aurelijan

Vojnici carevi (268-284)

Car Puno Ime Vrijeme Vladanja Bilješke

Vojnici carevi

Klaudije Gotski Marcus Aurelius Claudius Gothicus 268–270 pobjedio Gote, umro od kuge

Cenzorije nepoznato 269–270 uzurpator

Kvintil Marcus Aurelius Claudius Quintillus 270 Brat Klaudija Gotskog. Počinio samoubojstvo nakon 77

dana

Aurelijan Lucius Domitius Aurelianus 270–275 ujedinio ponovno rimsko carstvo

Vabalat

Lucius Iulius Aurelius Septimius 270–272 uzurpator na istoku, sin Zenobije

21

Vaballathus Athenodorus

Felicije nepoznato 271 uzurpator u Rimu, poginuo u borbi

Septimije nepoznato 271 uzurpator u Dalmaciji, ubijen

Ubanije nepoznato 271/272 uzurpator, ubijen

Firmije nepoznato 272 pomodnik Zenobija, smaknut

Tacit Marcus Claudius Tacitus 275–276 Senat ga izabrao za cara.

Florijan Marcus Annius Florianus 276 brat Tacita, ubijen

Prob Marcus Aurelius Probus 276–282 ubijen

Julije Saturnin Iulius Saturninus 280 uzurpator u Egiptu, ubijen

Bonos nepoznato 281 uzurpator na Rajni, izvršio samoubojstvo

Prokul nepoznato 281 uzurpator u Galiji, smaknut

Kar Marcus Aurelius Carus 282. – 283. poginuo u vojnom pohodu na Perziju

Karin Marcus Aurelius Carinus 283. – 285. ubijen od izdajnika u vojnom štabu

Numerijan Marcus Aurelius Numerius Numerianus 283. – 284. suvladar Karina, ubijen od Dioklecijana

Sabin Julijan Marcus Aurelius Sabinus Iulianus 284/285 uzurpator u Italiji, poginuo

Dominat (Kasna antika)

Tetrarhija

Car Puno Ime Vrijeme Vladanja Bilješke

Tetrarhija

Dioklecijan

Diocles,

Gaius Aurelius Valerius Diocletianus 284. – 305.

proveo važne reforme, zadnji progonitelj kršdana,

nakon 20 godina vladanja abdicirao

Domicije Domicijan Lucius Domitius Domitianus 297. – 298. uzurpator u Egiptu, razlog smrti nepoznat

Maksimijan Marcus Aurelius Valerius Maximianus 286. – 305. car na Zapadu, prisiljen da se odrekne carske časti

Karauzije Marcus Aurelius Valerius Carausius 287. – 293. uzurpator u Britanskom posebnom Carstvu, ubijen

Alekto nepoznato 293. – 296. uzurpator u Britanskom posebnom Carstvu, poginuo

Galerije Gaius Galerius Valerius Maximianus 305. – 311. car na istoku, pobjedio Sasanide

22

Konstancije I. Klor Flavius Valerius Constantius 305. – 306. car na zapadu, porazio britanskog uzurpatora.

Sever Flavius Valerius Severus 306. – 307. car na zapadu, poražen pa ubijen

Maksimin Daja Gaius Galerius Valerius Maximinus 308. – 313. car na istoku.

Licinije Gaius Valerius Licinianus Licinius 308. – 324. car na istoku, suvladar Konstantina I., smaknut

Valerije Valens Aurelius Valerius Valens 316. – 317. suvladar Licinija, smaknut

Licinije Cezar Flavius Valerius Licinianus Licinius 317. – 324. sin i suvladar Licinija, umro u zarobljeništvu

Martinijan (? Sextus Marcius) Martinianus 324. suvladar Licinija, smaknut

Maksencije Marcus Aurelius Valerius Maxentius 306. – 312. sin Maksimijana, nakon bitke se utopio

Domicije

Aleksandar

Lucius Domitius Alexander 308. – 309. uzurpator u Africi, smaknut

Konstantinova dinastija

Car Puno Ime Vrijeme Vladanja Bilješke

Konstantinova dinastija

Konstantin I. Veliki Flavius Valerius Constantinus 306. – 337. kršdanstvo proglasio priznatom religijom, osnovao

Konstantinopolj

Kaloker nepoznato 333./334. uzurpator na Cipru

Konstantin II. Flavius Claudius Constantinus 337.– 340. car Galije, Britanije i Španjolske, poginuo

Konstans I. Flavius Julius Constans 337. – 350. car na zapadu, ubijen nakon poraza od pobunjenika

Konstancije II. Flavius Julius Constantius 337. – 361 car na istoku, od 353. sam vlada

Magnencije Flavius Magnus Magnentius 350. – 353. uzurpator na Zapadu

Nepotijan Flavius Julius Popilius Nepotianus 350. uzurpator u Rimu

Vetranio Vetranio nepoznato 350. uzurpator u Iliriji, nakon 10 mjeseci se povukao

Silvan Claudius Silvanus 355. uzurpator u Galiji

Julijan Apostata Flavius Claudius Iulianus 361. – 363. žestoki protivnik kršdanstva, poginuo u borbi protiv

Sasanida

Jovijan Flavius Iovianus 363. – 364. nije član Konstantinove dinastije

23

Valentinijanova dinastija

Car Puno Ime Vrijeme Vladanja Bilješke

Valentinijanova dinastija

Valentinijan I. Flavius Valentinianus 364. – 375. car na Zapadu, umro od srčanog udara

Firmus nepoznato 372. – 375. uzurpator u Africi, izvršio samoubojstvo

Valens Flavius Valens 364. – 378. car na istoku, poginuo u bitci kod Adrianopola (378)

Prokopije nepoznato 365. – 366. uzurpator na istoku, smaknut

Marcel nepoznato 366. uzurpator na istoku, smaknut

Gracijan Flavius Gratianus 375. – 383. car na zapadu, ubijen u vojnoj pobuni

Valentinijan II. Flavius Valentinianus 375. – 392. car na zapadu, uzrok smrti nepoznat

Magno Maksim nepoznato 383. – 388. uzurpator na zapadu, ubijen

Flavije Viktor Flavius Victor 392. – 394. uzurpator na zapadu, sin Magnusa Maksima

Eugenije Flavius Eugenius 392. – 394. uzurpator na zapadu, ubijen

Teodozijeva dinastija

Car Puno Ime Vrijeme Vladanja Bilješke

Teodozijeva dinastija

Teodozije I. Veliki Flavius Theodosius 379. – 395.

car na istoku, od 394 zadnji car jedinstvenog Rimskog

carstva; proglasio kršdnastvo jedinom priznatom

religijom

Arkadije Flavius Arcadius 395. – 408. car na istoku, sin Teodozija I.

Honorije Flavius Honorius 395. – 423. car na zapadu, sin Teodozija I.

Konstantin III. Flavius Claudius Constantinus 407. – 411. uzurpator na zapadu, smaknut

Prisk Atal nepoznato 409. – 410.

414. – 415. uzurpator u Rimu

Maksim nepoznato 409. – 422. uzurpator u Španjolskoj, smaknut

Jovin nepoznato 411. – 413. uzurpator u Galiji, smaknut

Konstancije III. Flavius Constantius 421. suvladar Honorija, umro nakon par mjeseci na vlasti

24

Teodozije II. Flavius Theodosius 408. – 450. car na istoku, izdao Codex Theodosianus

Ivan nepoznato 423. – 425. car na zapadu, nije član Teodozijeve dinastije

Valentinijan III. Flavius Placidus Valentinianus 425. – 455. car na zapadu, ubijen

Marcijan Flavius Marcianus 450. – 457 car na istoku, nije član Teodozijeve dinastije

Propast Zapadnog Rimskog Carstva

Car Puno Ime Vrijeme Vladanja Bilješke

propast Zapadnog Rimskog Carstva

Petronije Maksim Petronius Maximus 455. vladao samo dva mjeseca, ubijen

Avit Eparchius Avitus 455. – 457. ubijen

Majorijan Iulius Valerius Maiorianus 457. – 461. Ricimer ga je svrgnuo i pogubio

Libije Sever Libius Severus 461. – 465.

Interregnum

Antemije Procopius Anthemius 467. – 472. Ricimer ga je zarobio i smaknuo

Olibrije Anicius Olybrius 472. Ricimer ga je proglasio carem

Glicerije nepoznato 473. – 474. svrgnuo ga Julije Nepot

Julije Nepot Julius Nepos 474. – 480. neizravno vladao u Italiji i Galiji 476. - 480. Vladao u

Dalmaciji do 480 gdje je ubijen.

Romul Augustul Romulus Augustus 475. – 476. sin Flavija Oresta, posljednji zapadnorimski car

Istočno Rimsko Carstvo (Bizant 457-565)

Car Puno Ime Vrijeme Vladanja Bilješke

Istočno Rimsko Carstvo Bizant do 565

Leon I. Leo 457–474 prvi car kojega je okrunio carigradski patrijarh

Leon II. Leo 474 unuk Leona I., umro nakon 10 mjeseci vladanja

Zenon

Tarasicodissa

Zeno 474–491

podrijetlom iz pokrajine Izaurije, prihvatio raspad

Zapadnog Rimskog Carstva

Bazilisk Flavius Basiliscus 475–476 uzrupator, umro u progonstvu

25

Anastazije I. Anastasius 491–518 proveo je reformu financija, živio skoro 90 godina

Justin I. Flavius Iustinus 518–527 uspio sačuvati jedinstvo crkve (šizma]

Justinijan I. Veliki Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus 527–565 oslobodio od varvara Italiju, Afriku, Dalmaciju i deo

Španije

1

Готи

Гпти су били истпшнпгерманскп

племе ппреклпм из Скандинавије

(Гптланд, тј. Јеталанд), кпје је у 3. и 4.

веку упалп у Римскп царствп и касније

прихватилп аријанствп. У 5. и 6. веку

ппделили су се на Визигпте и Пстрпгпте

и усппставили су две јаке и мпћне

државе на теритприји Римскпг царства

— Визиготи на Иберијскпм, а Остроготи

на Апенинскпм пплупстрву.

Историја Гота

У 2. веку Гпти су напустили свпју праппстпјбину кпја се налазила негде на теритприји данащое

Шведске и кренули ка југу. Првп су прещли Балтишкп мпре а затим су следили тпк Висле да би пптпм ущли у

пределе пкп Дунава. Дунавпм су стигли дп Црнпг мпра. На свпм путу пставили су за спбпм мнпга српдна

племена: Скире и Гепиде на Висли, Херуле и Руге у Ппмеранији, Бургунде у дплини Лабе и Вандале на ущћу

Дунава). Успут су изгубили етнишкп јединствп щтп је билп ппследица унутращоих сукпба унутар клана. Накпн

кпнашне ппделе, Пстрпгпти су се населили на истпку, између Дпна и Доепра, а Визигпти на западу, између

Доепра и Тисе.

Додир са Римским царством

Вепма брзп, Гпти су стекли јаку династишку прганизацију кпја им је пмпгућила да прпдиру брже и

снажније пд псталих племена. Напали су теритприју Римскпг царства први пут 238. гпдине. Гпдине 267.

заппшели су прву велику варварску инвазију Римскпг царства. Читаве прпвинције су биле скпрп пптпунп

ппустпщене: Македпнија, Ппнт, Азија. Гпдину дана касније 268. гпдине претрпели су велики ппраз у бици кпд

Нища и пдбашени су прекп Дунава. Једна група Гпта је усппставила независнп краљевствп у Дакији, кпју је цар

Аурелијан препустип варварима. Ти су Гпти дпбили назив Визигпти (звани јпщ и Западни Гпти). Друга група

Гпта, Пстрпгпти (звани јпщ и Истпшни Гпти) усппставила је краљевствп дуж Црнпг мпра. Пстрпгпти су тиме

пстали у старпм краљевству, а Визигпти се преселили на ппдрушје Дакије. Не зна се кпликп су дугп пстали, с

пбзирпм да су били пплуписмен нарпд. Гпдине 214. их је ппразип цар Каракала.

У кпнтакту са Римским царствпм, Гпти су прихватили пдређене цивилизацијске текпвине римске

државе. Мнпги пд оих, ппгптпву Пстрпгпти, прикљушили су се римским легијама. Визигпти су с друге стране,

пкп 247. гпдине заврщили пкупацију Дакије и птппшели инвазију на Балкан и Византију с једне стране, и на

Италију и Панпнију, с друге стране.

Прптив оих су се бприли цареви Клаудије II Гптски и Луције Дпмиције Аурелијан. Пва два цара су

успела да зауставе инвазије и да скпрп два века пдгпде визигптски прпдпр на запад. Касније су склппили

савез са Кпнстантинпм и прихватили су хрищћанствп захваљујући Улфили кпји је превеп Библију на гптски

језик.

Ратпви између римских царева и гптских владара тпкпм скпрп целпг века ппустпщили су Балкан и

теритприје на северпистпку Медитерана. Друга племена су се ујединила са Гптима и ппд впђствпм великпг

Херманарика усппставили су 350. гпдине краљевствп кпје се прпстиралп пд Балтишкпг мпра дп Црнпг мпра у

кпм су им ппданици били Слпвени и угрпфински и ирански нарпди.

Зелена ппврщина је ппдрушје Готланда

(Јеталанда), а ружишаста је пзнашенп

пстрвп Гптланд. Црвенп је ппдрушје

Вилбаркпве културе ранпг 3. века,

наранчастп је ппдрушје Чероакпве

културе у ранпм 4. веку. Љубишастп је

Римскп царствп.

2

Хунске инвазије и период успона

Пкп 370. гпдине Хуни су упали у краљевствп краља Херманарика и растерале сва гптска племена, збпг

шега се краљ убип.

Визигпте су Хуни прптерали прекп Дунава 376. гпдине и пни су 9. августа 378. гпдине у битки кпд

Хадријанпппља ппбедили Римљане и убили цара Валенса. Затим су Визигпти живели у Дпопј Мезији, да би

395. гпдине, ппд впђствпм Алариха I, ппљашкали Гршку, затим прещли у Италију и 410. гпдине псвпјили Рим.

Прещли су пптпм у Галију и Хиспанију и пкп 418. гпдине населили су се између Гарпне и Лпаре, са главним

градпм Тулузпм. Гпдине 475. Визигпти су пснпвали независнп краљевствп. Ппсле ппраза кпји су претрпели пд

Франака кпје је предвпдип Хлпдпвех 507. гпдине, Визигпти су мпрали да напусте Галију. Пстала им је

Хиспанија кпјпм су владали дпк оихпву државу нису унищтили Маври 711. гпдине.

Пстрпгпти и Визигпти су били уједиоени у 6. веку ппд впђствпм пстрпгптскпг краља Тепдприка

Великпг, јунака германске епске ппезије, једне пд главних лишнпсти Еврппе накпн хунскпг расула.

Пд 455. дп 489. гпдине Пстрпгпти су живели у балканским прпвинцијама, да би пптпм, ппд впђствпм

Тепдприкпм кренули у Италију. Тамп су пснпвали свпје краљевствп.

Византија против Острогота

Накпн смрти Тепдприка, пплитишку кпнтрплу над Пстрпгптима је преузела оегпва кћерка Амаласунта,

кпја је владала у име краља детета, Аталарика, све дпк пвај није умрп 534. Накпн смрти свпг сина, регента

Амаласунта је мпрала да пптхитнп пптражи нпвпг краља какп би мпгла да настави да управља државпм.

Пдабрала је Тепдата, са кпјим је склппила брак крајем 534. гпдине. Пвај се убрзп склпнип из палате у Равени и

наредип убиствп свпје жене у априлу 535. гпдине. Верпватнп га је на тп нагпвприла Тепдпра кпја је тражила

изгпвпр какп би Јустинијан I мпгап да интервенище.

Те исте гпдине Јустинијанпв впјскпвпђа Велизар је заузеп Сицилију, а Гепид Мунд Далмацију. Недаће

крпз кпје је прплазилп царствп, кап ппбуна у Африци и ппвратак теритприја у Далмацији ппд германску власт,

навели су Тепдата да прекрщи тајнп склппљени угпвпр п предаји Италије Византији кпји је пптписала

Амаласунта са Јустинијанпм и да се супрптстави Јустинијанпвпј впјсци.

Јустинијан је репрганизпвап впјну хијерархију какп би мпгап да ппднесе Велизарпве ппхпде на

Италију, јер је Мундп ппгинуп у нападу на Далмацију. На оегпвп местп ппставип је Кпнстантинијана кпји је

ппнпвп предузеп напад на Далмацију, ппвратип Салпну и избацип Пстрпгпте из регипна. Велизар је пкупирап

Напуљ, а ппшеткпм децембра 536. и Рим. Тепдат, пре пада Рима, бип је смеоен и на оегпвп местп је дпщап

Витигес, кпји је првп ппбегап из Рима пред Велизарпвим снагама, а пнда прганизпвап ппсаду града кпја је

трајала пд јануара 537. дп марта 538. Кад је дпбип ппјашаое из Кпнстантинпппља, Велизар је прещап је у

пфанзиву. Пслпбпђени су Римини, и Медипланум (Миланп).

Следеће гпдине (540) у рат су ущли и Франци и заузели Миланп. Велизар је заузеп престпницу

пстрпгптскпг краљевства Равену и зарпбип гптскпг краља Витигеса. Гпти су ппнудили Велизару да пн буде

западни цар, али је пвај тп пдбип. Та гптска ппнуда је верпватнп изазвала сумоу кпд Јустинијана п Велизару,

па је пдлушип Велизара ппщаље да ратује у Персији и Сирији.

Цена псвајаоа пстрпгптскпг краљевства се мпжда мпже сматрати претеранпм. У впјним ппхпдима

главна жртва билп је италскп станпвнищтвп кпје је претрпелп унищтеое свпг друщтвенпг, пплитишкпг и

прпдуктивнпг ткива и кпја је плус била ппкпжена епидемијпм куге. Двадесет гпдина сталних бпрби убрзалп је

3

прелазак на средопвекпвну прганизацију друщтва. Рим је изгубип урбани карактер и престап да представља

центар медитеранскпг света.

Прагматишна санкција из 554, кпјпм је Италија ппет ппстала деп Римскпг царства, ратификпвала је

ситуацију de facto такп щтп је дала кпнтрплу бискупима над разним аспектима светпвнпг живпта (кап на

пример рад цивилних судија) и администеације градпва, шиме су пни ппстали пдгпвпрни за снабдеваое,

пбезбеђеое јавних ппслпва, иакп нису имали приступа царским функцијама.

Са прппащћу Псрпгптскпг царства, Пстрпгпти су нестали са истпријске сцене. Најверпватније је да су се

стппили са римскпм цивилизацијпм. Група кпја се најдуже пдржала били су Пстрпгпти с Крима кпји су

изгубили независнпст 1475. пред турскпм најездпм. Оихпв језик је пптпунп нестап тек у 18. веку.

Византија против Визигота

Крајем 552. Јустинијан је мпгап да сматра ппхпд на Италију заврщеним. Исте гпдине је пдгпвприп на

ппзив у ппмпћ кпји му је упутип Визигпт Атанагилд у размену за пбалски деп Хиспаније пд Валенсије дп

Кадиза. Јустинијанпва сарадоа је спрешила грађански рат на пплупстрву и утицала да превагне Атанагилдпва

страна у сукпбу пкп престпла са другим кандидатпм, Агилпм. Али, теритпријална кпмпензација никада није

ппстала пдскпшна даска за даље псвајаое Хиспаније. Заправп, зпне кпје су пптпале ппд византијску управу

пстале су у истим границама све дп 552. гпдине, када су ппшеле да се меоају следећих деценија, нарпшитп

тпкпм Лепвигилдпве владавине, па све дп нестанка византијске прпвинције Спаније 624. гпдине.

Готско друшво

При првпм сусрету са Римским царствпм, Гпти су се дали у пљашку и пустпщеое римских теритприја.

Кад су се населили у Дакији, ппсветили су се рударству и тргпвини са Римљанима.

Са усппстављаоем прпвинције Дакије, дплази дп велике прпмене у екпнпмскпј и друщтвенпј

структури Гпта. Гпти су били пплунпмадски нарпд кпд кпјих су сви људи били слпбпдни и имали иста права

пред свпјим впђама, сви су били ратници у пунпј снази. Касније су ппстали друщтвп ппсвећенп ппљппривреди

и у маопј мери стпшарству, у кпм су ппшеле да се ппларизују касте. Такп с једне стране, настаје класа

слпбпдних сељака кпји нису ратпвали и класа прпфесипналних ратника с друге стране, кпји су се пптпунп

ппсвећивали впјнпј припреми.

У пвпм перипду настаје и аристпкратија кпја се бави углавнпм тргпвинпм са Римским царствпм,

делатнпщћу кпја јпј дпнпси пгрпмна бпгатства. Пвај прелазак гптскпг друщтва пд пплунпмадске у

земљпраднишку заједницу дпнпси и нпве впјне циљеве — кпд Гпта се јавља тежоа за псвајаоима нпвих

плпдних земљищта где би мпгли да се трајнп настане и да се баве ппљппривредпм.

Такпђе треба истаћи да су Гпти радп прихватали технплпщке нпвине, кап щтп су узде, лук и стреле,

јахаое и нпве впјне тактике заснпване углавнпм на кпоаницима напружаним стрелпм и лукпвима. Са пвим

напреткпм и бпгатствпм зарађеним пд тргпвине с Римљанима, Гпти су се претвприли врлп брзп у велику силу

кпја је пдскакала пд псталих германских племена, щтп је дпвелп дп тпга да се претвпре у прпблем за Римскп

царствп.

Пвај развпј гптскпг друщтва на екпнпмскпм и впјнпм плану забринуп је Римљане, збпг шега је

Аурелијан 270. гпдине пдлушип да прпкламује Deus et dominus natus, шиме је признап Гптима правп да се

настане у Дакији. На тај нашин Римљани су признавали Гпте кап суседни и пријатељски нарпд, иакп су Гпти и

даље ппвременп упадали на теритприју царства не пбазирући се на склппљене сппразуме.

4

Готски језик

Гптски језик припада групи германских језика кпји су изумрли. За разлику пд других

истпшнпгерманских језика (бургундијски, вандалски, херулски и рущки) пд кпјих су дп данащоих дана пстали

самп трагпви (ппједина властита имена и ппнека именица), гптски језик је стигап дп нас у фрагментима

превпда Библије кпју је на гптски језик превеп Улфила заслужан за евангелизацију и ппкрщтаваое Гпта.

Улфила, гптски свещтеник је 348. гпдине ппвеп Гпте са севера Дунава. Тпм приликпм Гпти су прещли на другу

страну реке и стигли дп Никпппља бежећи пред антихрищћанским декретима кпје је прпгласип Атанарик.

Улфилинп делп је пд великпг знашаја. Не самп да је дпбрп ппзнавап сппствени језик, већ је такпђе

пдлишнп владап латинским и старпгршким језикпм. Међутим, псим Библије, Гпти немају других записа на свпм

језику. Пре преласка у хрищћанствп, нису нищта бележили, нити су имали писмп. Збпг тпга је Улфила првп

мпрап да ствпри писмп, щтп је ушинип на пснпву гршкпг алфабета, али са карактеристикама латинских и

рунских карактера. Пптпм се ппсветип рещаваоу пдређених семантишких прпблема.

Иакп се ради п вепма пгранишеним инфпрмацијама кпје се налазе у Улфилинпм превпду, ппщтп се

ради п језику самп једне пспбе и ради се п превпду а не п пригиналнпм делу, гптски кпји знамп на пснпву тих

инфпрмација има фундаменталну улпгу у лингвистишкпј кпмпарацији индпеврппских језика. Заправп, гптски

језик је први дпкументпвани германски језик.

5

Нормани

Неплпднп земљищте и неппгпдна скандинавска клима ппкрећу Нпрмане на прављеое гусарских

ппхпда щирпм Еврппе. Тпкпм владавине Карла Великпг пљашкају Франашку, а пд 885. дп 886. гпдине држе

Париз ппд ппсадпм. Један деп Нпрмана се 911. гпдине предвпђен Рплпнпм насељава пкп ущћа Сене и

прихвата хрищћанствп, а пплакп усваја француски језик. Француски краљ Карлп III Прпсти им 911. гпдине

дпдељује пбласти кпје су населили, а 944. гпдине те пбласти дпбијају у трајни ппсед. Тада се фпрмира

впјвпдствп Нпрмандија кпја ће ппстати база за даља нпрманска напредпваоа, а тај деп Француске је дп данас

задржап тај назив.

Деп Нпрмана насељен на прпстпру данащое Данске пкреће се гусареоу Британских пстрва.

Англпсакспнски краљ Етелред II 1002. гпдине наређује ппкпљ свих Данаца на пстрвима (тзв. Данскп вешерое),

щтп изазива велику инвазију. На оенпм шелу је краљ Свен I и дански Нпрмани исте гпдине псвајају већи деп

Енглеске и примправају Англпсакспнце на плаћаое данка (тзв. Даненгелд). Оегпв наследник Кнут Велики

прпщирује свпју власт кпја пбухвата прпстпре данащое Данске, Нпрвещке, Шведске и Енглеске. Ппсле оегпве

смрти 1035. гпдине Енглеска ппнпвп стише независнпст кпја траје дп 1066. гпдине када нпрмандијски впјвпда

Вилијам Кппиле ппбеђује у бици кпд Хејстингса и псваја Енглеску збпг шега бива назван Псвајаш. Накпн тпга

ппшиое стапаое Англпсакспнаца са Нпрманима и настанак данащоих Енглеза.

Нпрмански ппседи у Еврппи у 12. веку

6

Нпрмани насељени на прпстприма данащое Нпрвещке плпве на запад и насељавају Исланд и

Гренланд. Предвпђени Ерикпм Црвеним стижу 1000. гпдине дп пбала Лабрадпра на кпме пснивају кплпнију

Винланд шиме је пткривен Нпви кпнтинент ппла миленијума пре Кплумба. Међутим ппмпрске везе са

Винландпм нису дугп пдржаване такп да је пн пап у забправ, а оегпви кплпнисти су се временпм стппили са

лпкалним урпђеницима(тзв. Индијанцима).

Деп Нпрмана прпдире у Средпземље и 1027. гпдине заузима Аверс на Апенинскпм пплупстрву, а

затим псвајају Апулију пд Сарацена. Тпкпм гпдина Нпрмани прпщирују ппседе и 1071. гпдине, ппд впђствпм

Рпберта Гвискара, заузећем византијскпг Барија (види:Кпбна 1071) пвладавају југпм Апенинскпг пплупстрва.

Рпбертпв брат Рпжер нпрманским ппседима дпдаје и Сицилију. Ствпривщи јаку базу на југу Апенина пкрећу

се Византији пднпснп Балканскпм пплупстрву и 1081. гпдине ппсадпм Драша птппшиоу инвазију, кпја ће се и

ппред знашајних успеха пкпншати пптпуним неуспехпм. Рпжер II Сицилијански 1130. гпдине нпрманску државу

на Апенинскпм пплупстрву уздиже на ранг краљевине кпја је у истприји ппзната кап Напуљска краљевина

пднпснп Краљевина пбеју Сицилија. Нпрмани су опм владали дп 1189. гпдине, а временпм су се утппили у

лпкалнп станпвнищтвп.

Англи

Англи су били германски нарпд са севера данащое Немашке, кпји је заједнп са Сасима, Јитима и

Фризима населип Велику Британију у 5. веку. Пд тих германских нарпда, кпји су пптиснули Келте на пстрву,

настали су Енглези. Англи су живели на пплупстрву Ангелн, кпје се налази у немашкпј прпвинцији Шлезвиг-

Хплщтајн. Населивщи данащоу Енглеску, фпрмирали су краљевине Нпртамбрија, Мерсија и Истпшна Англија.

Саси

Саси или Сакспнци су германскп племе шија је праппстпјбина била на ппдрушју данащое северне

Немашке. Ппд притискпм Франака Саси се щире са прпстпра данащое Немашке према западнпј Еврппи између

3. и 5 века. Деп Саса (у енг. Језику називани Saxons) щтп са Англима и Јитима из северне Немашке, Данске и

Хпландије прелазе на Британскп пстрвп у 5 и 6. веку, претппиће се у Енглезе. Оихпвп име данас се тамп

пшувалп у називима Essex и Sussex.

Саси су били ппзнати кап врсни рудари, те су их српски владари унајмљивали у већини старих рудника

на ппдрушју Србије и Бпсне. Стефан Урпщ Први Немаоић (1243-1276) дпзвпљава (пре 1254. гпдине) да се на

ппдрушју Брскпва (у данащопј Црнпј Гпри) населе рудари, Саси. Пни пснивају трг Брскпвп и настаоују се у

оему. Птвприли су руднике , ппшели експлпатацију руде сребра и пд краља имали пдређену аутпнпмију (свпг

кнеза, цркву и свпје судије за међуспбне сппрпве). Рударскп-тргпвашкп насеље, трг , за време свпг највећег

прпцвата је прераслп у маои град, пкп 1280. гпдине, да би пп навпдима Дубрпвшана из 1433. гпдине, Брскпвп

билп напущтенп. Пп Сасима се зпву и неки крајеви кпд рудника Љубија кпд Приједпра (Саски дп, Саски пптпк,

Сасина). На македпнскпј планини Пспгпвп такпђе ппстпји рудник „Сасе“. На тп ппдрушје су дпщли на ппзив

бугарскпг цара Ивана Шищмана.

Саски рудници из 13. века се мпгу видети на терену Ђавпље варпщи, недалекп пд Курщумлије.

7

Праппстпјбина Саса, пп оима се данас зпву немашке савезне државе Сакспнија и Сакспнија Анхалт.