Download - Boris Rebinder~Život i religija Slovena prema Vles knjizi

ПРЕДГОВОР

Међу књигама које су у претходним деценжјамаизазвале посебну пажњу у свету свакако је и Влес књига.Ово дело из древне словенске прошлости, иначе сачуванона дрвеним дашчицама, је захваљујући свом значају већштампано у Америци, Енглеској, Канади, Француској идругим земљама, Када је постало јасно да је због свогзначаја та књига изазвала пшроко занимаље и код нашихчиталаца одлучили смо да дело Бориса Ребиндера "Живошu религнја Словена ирема Влес књизи" укључимо уиздавачки план наше библиотеке "Словенски исшочници".Књигу су са француског језика превели Вида Томић и НовоТомпћ.

Одлучујући да према Влес књизи прикаже живот ирелигију Словена, Ребиндер је добро знао какво место иколики значај има религија у настанку и развоју једнеетничке скутшне. Може се рећи да је осврт на ово питаљепосебно занжмљив и значајан када је у питању порекло,распрострањеност и утицај велике словенске заједнице јернаука на ова питања још није дала задовољавајућеодговоре. Одговори на ова тштања су вишеструко значајнипосебно када се зна да су Словени по величини трећаетштчка скугагаа (после Кинеза и Индуса) a no распростра-њености заузимају највећи део простора на Земљи. Није лито један од разлога што је експанзионистичка политикаводећих земаља Запада тежила да минимализује значај иулогу Словена? У том смислу Запад, готово по правилу,

независно од снаге доказа, изражава своју сумњу за све штосе односи на словенске старине, поготово ако оне говоре oмиленијумима пре Христовог рођења, какав је случај уВлес књизп. Отуда не чуди појава да o њој постоје разли-чита мишљења, посебно o пореклу и старости.

Међутим, добра страна тих сумњичења је у томе штосу подстакнута активнија истраживања словенске прошло-сти a TO je довело до пронапажења додатних доказа којииду у прилог веродостојности података које срећемо у Влескњизи. Посебно је занимљиво да део тих података понире уоно далеко време, више столећа пре нове ере када по ста-вовима официјелне науке Словени нису ни постојали.

Поред осталог та истраживања су доказала да писме-ност Словена датира далеко пре него што то наука призна-је која га везује за Ћирила и Методија.

Материјални докази да су Словени били писмени и претог периода пронађен је у насељима Черњаховске културена Дњепру (III-V век) a у облику рунских записа на глине-ним посудама. Тачност историјских података које срећемоу Влес књизи све више потврђују и најновији археолошкиналази. Тако је у поменутој књизи дат детаљан опис o ономделу напшх предака који су по раздвајању пошли из Седмо-речја на запад. Јер једни су отшпли преко планина на југ,вероватно ка Индији a други на запад до Карпатске горе.Да је крајем другог миленжјума пре Христа заиста дошлодо такве сеобе археолози су потврдили тек истраживањемдолшне Свата (Пакистан) које је обављено после појавеВлес књиге. Поставља се сада разложно питање: да Влескњига није веродостојна како би у њој био описан тајподатак пре него што је у археологији потврђен?!

Скроман допринос у овим истраживањима је потекао иод ИПА "Мирослав". Наиме, њени сарадници су методомсветлосне формуле извршили компјутерска истраживањаверодостојности имена богова који се помињу у Влескњизи. Ти резултати су потврдили дубоко смисаону аутен-тичност тих имена,

Због наведених доказа који остављају неизбрисивитраг и мењају досадашње предрасуде o Словенима издавач

јe одлучио да читаоцима омогући да и сами просуде коликоје досадашња наука према Словенима била пристрасна идиктирана политичким потребама неких држава, пре свихНемачке.

Поред трагања за научном истином o пореклу Словенаова књига има подстицајну улогу и у другим областима, например, у уметности. Тако је ликовни приказ пантеонадревних словенскпх богова, у виду постера "Матер Слава"објавила и ова издавачка кућа.

Када је реч o књизи која је пред нама Ребиндер сепотрудио да на приступачан и занимљив начжн олакшачитаоцу сналажење у материји са којом се, можда, први путсусреће. Са жељом да заинтересованима што више помогнеРебпндер је своје анализе и закључке сажео у изјаву: "Чини\ш се да сам рекао оно суштинско o Влес књизи. Ово ћеотвореним духовима омогућити да размисле и схвате штасе догаћало у вековима које не покрива конвенционалнаисторија".

Што се тиче Словена те "празне" историјске областису и даље неоправдано велике. Отуда је и наша жеља да овакњига буде један од подстицаја за истраживање научнеистине како би се та неправда према Словенима што пре ишто делотворније исправила.

Мирослава Петровић

Борис Ребиндер je рођен у Русији 1909. године, у крајукоји се налази на граници између Велике Русије u Укра-јине. Зашо је увек смашрао да је земља u ираисшорија овадва народа заједничка. У десешој години наиушша својуземљу. Пошшо је завршио сшудије у Чехословачкој,сшиже, као млад инжењер, у Француску u насшањује се уОверњи, где живи u padu шоком чешрдесеш година.

Његова лингвисшичка исшраживања иочињууиоређивањем словенских језика са лашинским - ироблемкоји још није добио задовољавајуће шумачење. Овоисшраживање завршава са књигом "Словени у времеварварских инвазија", која објашњава зашшо је исшоријасловенских народа била намерно фалсификована uзамућивана.

У овој књизи он даје Французима словенског иореклаосновне елеменше за објекшивно мишљење o овомироблему.

ЖИВОТ И РЕЛИГИЈА СЛОВЕНАПРЕМА ВЛЕС КЊИЗИ

Ова књига описује менталитет и услове животасловенских народа, који су живели у целој источнојЕвропи, током два или три миленијума, у епоси која сезавршава у ЕХ веку, настанком руске државе. Студија језаснована на подацима који се налазе у записима надрвеним дашчжцама, насталим највероватније у IX веку, aкоје су нађене за време грађанског рата у Украјини, 1919.године. Ове дашчице су назване:

ВЛЕС КЊИГА

Крилато биће наоружано мачем симболизује МатерСлаву. чудотворну птицу, која се појављује у кључнимтренуцима да охрабри Словене приликом одбране њпховихземаља. Она је нацртана онако како је замишља аутор.

Текст исписан непознатим писмом репродукција је 16.далгчице. Наћи ћете анализу овог текста преведеног иисгшсаног модерном ћирилицом на табели - III.

ПРВИ ДЕО

L l -УВОД

Ова књига посвећена је мојој деци, мојим унуцима исвим Франдузима у чијим венама тече мало словенскекрви, a који руски не знају толико добро да би могли дачитају текстове писане старословенским. Претпостављамда они морају бити зашггересовани за порекло својих наро-да и њихових језика, али немају довољно чињеница даискристалишу јасно мишљење. Нека се ови млади Фран-цузи не обесхрабрују. Тренутно има врло мало особа којеговоре руски, a у стању су да читају текстове на старосло-венском. Што се тиче старог говорног руског језика, он јесве мање и мање познат и све више запостављен. На свимуниверзитетима света студентима се предаје да руски народније био писмен пре него што су им Грци саставили азбукуи да словенски списи нису постојали и пре појаве хриш-ћанства.

A Влес књига нас учи супротно.

Ова књига се састоји од дрвених дашчица, на којима сутекстови истшсани непознатим писмом. По смислу могло сезакључити да они датирају c краја IX века, то јест из време-на које је претходило хришћанству у Кијевској Русији.Очигледно, сви западни историчари, па чак и руски, убеђе-ни су и међусобно се убеђују да се рада o фалсификату.Али кад се прочитају ови текстови схвати се да изобиље де-таља и лепота језика потврђују да се ради o књижевномделу које су написали сами Словени. Не може се фалсифи-ковати једно ремек-дело. Штавише, чззтајући разна штива,почињемо да схватамо разлоге због којих су "цивилизо-вани" народи, који су написали светску историју, то јестГрци, Римљани и, у наше време, Немци, увек представљалистаре Словене као опасне запуштене варваре, који, поњима, нису знали ништа Друго до да заподевају кавгу.

Борис Ребикдер

Циљ ове студије је да свима који се занимају за про-шлост словенских народа буде основа за разумевање, којаће им омогућити да имају сопствено мшиљење и датиспособност да разликују Праве од лажних и шендециознихтеорија.

Да би се разликовало истинито од лажног у историј-ским књигама и новинама, треба знати и имати стално науму какав је менталитет народа коме припада исторнчарили аутор репортаже и какав је њихов политички интерес.A све што је до сада било изложено и понављано, резултатје сведочења Грка и Византинаца. Они су тврдили да ника-ква руска држава није постојала пре доласка Нормана уНовгород. Док нам Влес књига даје политичку атмосферуи стање духа Словена ове епохе.

По први пут располажемо описом начина животаСловена и понашања Грка према њима, a тај отшс дају самиСловени. Видећете да је верзија коју даје Влес књига многовероватнија од грчке, римске, и касније, немачке.

Онај који би желео да проучава историју свога народаможе поступити на вшпе начина. Најједноставнији и нај-лакши је ако се нађе нека историјска књига и почне да сечита. Али у таквој методи ипак има тешкоћа, чак и опасно-сти: излажемо се ризику да прихватимо предрасуде аутора,који није увек објективан, a посебно у нашем случају.Искрено говорећи, већина историчара неправедна је преманароду који описује. Не треба заборавити да су готово свиисторичари под утицајем својих националнвх осећања, aслике које нам дају искривљене су предрасудама и полити-чким интересима.

Другачијом, оригиналнијом методом може се покуша-ти да се створи слика o животу народа који желимо дапроучавамо, a затим да се она проверп читањем разнихаутора, обележавајући оно што је истшшто или неверо-ватно, a што треба поправити. Али се увек мора имати науму политички став историчара према народу који описује.

Очигледно ће ми се рећи: како се може обликовати иповршна визија једне епохе, ако се уопште не читајуисторијске књиге? По свој прилиди то је немогуће, али

Живот и религија Словена према Влес књизи

практично та визија вам се намеће сама ако имате одређе-не симпатије према теми коју желите да проучавате. Почи-ње се учењем језика народа који вас интересује. Познавањејезика омогућава нам да разумемо филозофију тог народа.Затим посећујемо музеје, археолошка места и налазишта.Тако проучавање неког народа у одређеној епоси морабити усмерено ка познавању пзвора, c једне стране и каиспитивању и ка анатшзи шрагова, које откржвамо сами.

Изворима називам све оно што је сведочанство особакоје су учествовале у догађајима, рукописе савременика,археолошка налазишта, надгробне плоче, вазе, статуе и свеоно што налазимо у музејима. Ове историјске чињеницеимају једну предност - прихватају се као аргументи, бездискусије. A затим, постоји то што називам шраговима,који се обично мање користе, али које можемо сами данађемо. l o су, на пример, топоними, сродства речи у разли-читим језицима, a нарочито контрадикције између теорија,које су развили и унапредили разни аутори, и оног штознамо полазећи од историјске основе.

Пример: када се најстарији град зове Новгород, мо-жете бити снгурни да у овој историјској чињенжци имагрешке. Морало је постојати нешто пре осиивања "Новогграда". Ови трагови се ретко прихватају као докази, али тоне треба да вас обесхрабри. Они омогућавају да се поставехзшотезе, које се мало по мало потврђују, стварајући једнуосмшпљену претпоставку.

Тако може да се створи сопствена визија, којунастављамо да проверавамо читањем различитих аутора,Сва моја досадашња лингвистичка истражжвања и размиш-љања била су заснована на траговима, то јест на исто-ријским чињеницама друге категорије. Студпја коју самнаписао o пореклу Словена "Словени у сиоси варварскихинвазија", није била ништа друго до анализа против-речности, које сам видео у историји. Ова студија се обраћафранцуским историчарима и настоји да им објасни да јепсторија словенских народа дата у облику који је тенденци-озан и сувише компликован, a ja бих рекао и да наводи нагрешке.

Борис Ребиндер

У историји варварских племена, таквој какву нам јепредају. варвари су представљени као запуштена бића, злаи окрутна, која немају нв закона, нн религије, ни храмова.У реалности ови народи су, међутим, имали префињенменталитет и врло занимљиве обреде, али преци цивилизо-ваних народа учшшли су све што су могли да униште овекултуре, a онда су тврдили да култура варвара никад нијени постојала. И на крају, историчарима је било у интересуда праве хвалоспеве победгашима, састављају њихову исто-рију и намећу је следећим генерацијама.

A онда, током миленијума, историчари или монасипонављали су оно што су читали и читав свет, укључујући ируске научнике, чврсто је веровао да су стари Словенибшга номади, да су живели на колима, да су били одличнијахачи, али непросвећени и дивљи пагани. Док сада, првипут у мом животу, држим у рукама доказ прве категорије, oкојем се још није говорило у Француској, a који пружаједну сасвим другачију верзију. Тешко је поверовати да ћецео цивилизовани западни свет енергично оспорити аутен-тичност Влес књиге и да нова светлост, коју ова књига бацана стару историју, неће бити узета у обзир. Чињеница данам Влес књига даје једну верзију коју су сами Словенинаписалв омогућава нам да размислимо и да сами просу-димо која је од ове две историје вероватнија.

По мом мишљењу, сви који су кадри да проценелепоту стила текстова Влес књиге, не доводе у сумњу њенуаутентичност и разумеју да је онај који је знао толикодетаља o животу старих Словена и имао толико талента даих изложи, имао и ннтерес да буде познат као поштованинаучник, уместо да остане у анонимности као непознатифалсификатор.

Влес књигу чшш један број дрвенвх плочица, рекаобих дашчжца, које су нађене за време грађанског рата уУкрајинн 1919. године. Текст на овим дашчицама био јеисписан словима непознатог писма, али врло сличногћирилици, тако да је био брзо депшфрован. Те дашчиценазване су Влес књигом зато што је једна од њих посвећенабогу Велесу. Текстови су неразумљиви већини француских

Живот и религија Словена према Блес књизи

читалаца, који су у школи учили руски, зато што је зањихово разумевање потребно учење старословенског (црк-венословенског), a и још два или три савремена словенскајезика, руски, украјински, белоруски, пољскм и.ли чешки.(Многе речи коренски су најближе српском који Ребиндерочигледно није знао - прим. прев.). A особе које знају ста-рословенски све су ређе. Да би се добро разумело то штотгаше на дашчицама требало би организовати систематскои групно проучавање, пре него што и људи који знају вишесловенских језика нестану.

Moje излагање је подељено у два дела.У првом делу су само описи чињеница, дашчица,

азбуке и језика. Додао сам преводе три дашчице, како бихфранцуском чнтаоцу предочио идеју o стилу, и неколикокоментара, који су неопходни за разумеваље текстова. Свамоја размишљања и претпоставке су искључене. Насупроттоме, у другом делу изнео сам своја размишљања изакључке o животу и религији старих Словена. Читањедругог дела заиста је необавезно и не препоручујем гацрквењацима и историчарима који нису способни да схватеда историја, коју су научили из књига и од професора, нијеобавезно истинита.

Додао бих неколико редака да кажем како сам имаодоста тешкоћа да транскрибујем руска и словенска именафранцуским словима која постоје у штампарији. На крајусам употребио и "допунски", чешки алфабет.

Видети табелу -1.

L 2 - KAKO СУ ПРОНАЋЕНЕ ИЗЕНБЕКОВЕДАШЧИЦЕ

За младе Французе, који не знају шта се догодило уУкрајини током 1919. и 1920. године, даћу овде једнократко историјско објашњење.

После руске револуције, 1917. године, дошло је досукоба две армије: Црвене, састављене од радника и борацапридошлих са западног фронта, присталица новог режима,


и Беле гарде, састављене од добровољаца, официра ивојника, који су остали верни принцитгама бившег режима.

Команда Црвене армије била је у Москви. Бела гарданатазила се на југу или у Сибиру. Кад би црвени морали дасе ангажују на више страна, бели би напредовали и осва-јатл терен. Али, кад је њихово напредовање постајалоопасно за нови режим, руководиоци из Кремља чинили сунапоре да се извуку и потисну белогардејце према јуту.Тако је, у августу 1919. године, Бела гарда напредовалапреко Украјине и чак прешла њену северну границу. Белису заузели Курск и упутили се ка Уралу. За време овеофанзиве, један млади пуковник, командант батерије упуку Марков, који је себе називао Изенбек, ушао је наједно велико имање, чији су власници управо били побије-ни. Он се није сећао како се звало то имање ни где се тачноналазило, али га је сместио на правцу од Курска ка Уралу.

Ипак, пуковник Изенбек је сачувао у бледом сећањуиме власинка и они су се, према њему, звали кнезовиЗадонски, или Донској или једноставно Донкови. Имеиман>а и тачно име побијене породице годинама су осталинепознати, па су историчари који су се бавили овимпроблемом упутили апел официрима из пука Марков, дапомогну да се тачно сазна куда је могла да се крећебатерија пуковника Изенбека у августу 1919. Али, какоћете видети мало даље, ово питање добило је свој одговорврло једноставно и назив места где је пронађена Влескњига данас је несумњив.

Пуковник Изенбек је обишао кућу у којој више нијебило никога и ушао у библиотеку. Сви ормани били суиспражњени, a ствари из њих и књиге лежале су на поду.Видело се да су људи који су испразнили ормане газили покњигама, не обазирући се на њихову вредност. У једномтренутку, пуковник Изенбек је осетио како је нештокрцнуло под његовом ногом и, сагнувши се, нашао једрвене дашчнце на којима су била угравирана слова, њемунепозната. Било је више таквих дашчица. Неке су биле удобром стању, a друге црвоточне, сломљене или окрњене,али су све изгледале врло старе.

Живот и религија Словена према Влес БЊИЗИ

Пуковник Изенбек, који се бавио археолошким истра-живањима, одмах је схватио да ове дашчице моту иматиисторијски значај. Позвао је једног војника и заповедио муда их покутги, да их пажљиво сложи у морнарску торбу ичува као зеницу ока свог.

Зна се шта се догодило касније. Батерија пука Марковморала је узмаћи са целом армијом, која се утврдила наКриму и ту остала неколико месеци. Затим је дошло доевакуације и повлачења целе Беле гарде ка Константино-пољу и најзад, 1922. године, пуковнвк Изенбек се са својомдрагоценом торбом нашао најпре у Француској, затим уБелгији. (Све што износим o Изенбеку нашао сам у књизиПарамонова).

Треба рећи да је пуковник Изенбек био помало чуданчовек. Звао се Теодор Аршурович, али се прозвао Али, јерсе сматрао муслиманом. Отац му је био официр у рускојцарској морнарици, a деда му је имао титулу Бек. Бек (бег -прим. прев.) у Туркестану одговарао је у француској речциde, што значи да је био пореклом из племићке породице.После морнаричке школе Изенбек се уписао на Уметничкуакадемију и радио је у Туркестану, где је проучавао уме-тност те земље. Kao што је то случај са неким уметницима,имао је урођени смисао за уметнвгчке вредности, али нијетрговао оним што је поседовао, нити је своје знањеупотребљавао да стекне славу. У Белгији је зарађивао заживот правећи цртеже на оријенталне теме за једнуфабрику тепиха. Није се женио и, како то често бива утаквим случајевима, ннје баш презирао флашу, што значида је често био пршшт.

Чувао је драгоцене дашчице, нађене у Украјшш, и нијеих показивао никоме.

A онда се у причи o открићу ових дашчица појављује идруга личност, такође несвакидашња као и прва. Звала сеЈуриј Мирољубов.

Пошто је одратовао у белогардејској војсци, ЈуријМирољубов је студирао у Чехословачкој, где је добиодштлому инжењера хемије, али, дошавпш у Белгију, имао једоста проблема да нађе сталнл посао.


Мпрољубов је био од оних људи који су, нажалост,ретки, a који воле и познају Русију једнако као и роднуУкрајину. Сматрао је да су праисторија и култура ове двеземље заједничке. Уз то је био и песник и писац, иистраживао је теме које би могле да илуструју ту културустарих Словена.

Два човека срела су се случајно и постали су пријате-љи. Било је то 1925. године, код цркве у улици Шевалије.Изенбек је позвао Мирољубова у свој атеље на тшће, улицаJ.-Beiis. TOKOM разговора Мирољубов је објаснио како бижелео да налише поему са темом из прошлости, али му језа то недостајало старих текстова, у којима би нашао дета-л»е o животу старих Словена и њиховом језику. Живећи уиностранству није имао никакве везе на c ким у Русији.Тада му Али Изенбек рече: "Завири у шу шорбу. Мождашу има нешшо шшо би могло да ше иншересује". Кад јеМирољубов угледао дашчице, на којима су била урезананепозната слова, није могао да верује својим очима и одмахје почео да их проучава и копира. Taj nocao je трајаогодимана. Требало је издвојити и залепити изломљенедашчице, ојачати их силикатом на црвоточним деловима,Мирољубов је успео да схвати смисао тих слова и пронађекључ за читање (видети табелу II). Копирајући слово послово, он је ћириличким словима, која познајемо и можемода их читамо, омогућио да текстови са ових дашчицапостану разумљвви онима који желе да их проучавају. Зањега је то био посао пилав и напоран, али и веома за-нимљив. Да би се прекопирала само једна дашчица требалоје око месец дана.

Мирољубову је рад отежавало то што му Изенбек нијеуопште дозвољавао да изнесе дашчице из његовог атељеа.Ни у ком случају није могао да их однесе својој кући. Кадби Мирољубов ујутру долазио, Изенбек би га закључавао иодлазио на посао. Једном се чак догодило да је такозаборавио на свог пријатеља и Мирољубов је два данаостао закључан. Вративши се, Изенбек је био веомаизненађен кад је свог пријатеља нашао закључаног.


C друге стране, Мирољубов је ту могао да ради намиру све време, док није пресликао четрдесетак таблица.Не зна се тачно колико их је било, пошто су неке билеизломљене и није било могуће спојити све делове. Упочетку је посао напредовао врло споро. Требало јекопирати слово по слово, a да се није увек знао смисаоједне речи, чак ни реченнце. Али мало помапо, Мирољубовје одгонетао слова са дашчица и све боље разумевао језикстарих Словена. Преписивање дашчица је напредовало иизгледа да је негде око 1939. године, Мирољубов преписаосве што је могло да се спасе. Захваљујући њему ми можемосада да читамо Изенбекове дашчице без тешкоћа. Изгледа,једино, да он није увек коректно транскрибовао шуштавесугласнжке (ц, ч, ш, шч), али o томе ћу говорити касније.

Постоји једно писмо из којег сазнајемо да је Миро-љубов слао ове копије на чување у Музеј руске уметности уСан Франциско, не знамо тачно кад, али изгледа да је точинио постепено, онако како је дашчице преписивао.Секретар овог Музеја био је извеснн генерал Куренков,кога сусрећемо под именом А. А. Кур. Он је почео дапроучава текстове дашчица и o томе је објавио првечланке 1954. године, у књижевном листу "Жар птица".Дакле, 35 година пошто су откривене, за постојаљеИзенбековжх дашчица сазнала је и руска и украјинскачиталачка публика. A шта је било са самим Изенбековимдашчицама не зна се тачно. Када је 1939. године почео рат,Изенбек је остао у Бриселу, где је умро у јуну 1941. године.У то време услови живота у Бриселу били су врло тешки.Више се стрепело за живот него за имовину и не зна се подкојим је околностима било разнесено оно што је Изенбекпоседовао. У сваком случају, кад је Мирољубов добио оношто му је Изенбек завештао, драгоцених дашчица вишенлје било. Може се сматрати да су заувек изгубљене.

Овај велики губитак истовремено је и главни аргументсвих оних који тврде да су дашчице биле фалсификат. ЈуријМирољубов је остао у Белгији тридесет година, значи негдедо 1954, кад је отишао у Сан Франциско и од тада почиње


његова сарадња са А. А. Куром. Чак је постао и уредниклиста "Жарптица".

A. A. Кур је био веома учен човек, који је добро по-знавао руски језик. али је пре свега био врло јак у асиро-логији и имао је претерану склоност да свуда налази утицајВавилона. Чак се прича да је он убацио неке детаље којине ттостоје у оритиналу, али ја не примећујем те промене.Чињеница је да они, Мирољубов и Изенбек нису учшшлито што су учинили, нжко нжкада не би сазнао шта је билаВлес књига. Но, чак и кад је откриће Изенбекових даш-чида било оглашено у "Жар птици", врло мало Руса сеинтересовало за ову публикацију. Али, међу њима је био иједан професор биологије, Парамонов. Он је био баш пра-ви човек за подстицаље изучавања Влес књиге. Врло доброје знао историју Русије и словенске језике. Уз то је биометодичан и анализирао је догађаје и текстове логикомкоја се лако следи. Парамонов је објавио две књиге подпсеудонимом Сергеј Лесној. Прва књига је насловљена"Ошкуда си, Русијо?". У овој књизи он говори o открићуИзенбекових дашчица, a у другој, насловљеној "Влес књи-га", даје анализу првих десет далгчнца, објављених у "Жарптици" 1957, 1958. и 1959. године.

Поручио сам преко каталога једног париског издавачаове две књиге и почео сам да их читам са великим интере-совањем. Врло брзо сам осетио припадност породици онихнеколико особа које верују у аутентичност Изенбековихдашчица и који желе да Влес књигу представе пшрокојпублиди. Схватио сам да им могу дати и једно занимљивообавештење: име власника имања на којем је Изенбекнашао Влес књигу.

У својој студији професор Парамонов сугершпе да сехитно пронађу бивпш официри из пука Марков, док су јошживи, како бп се сазнао тачан пут Изенбекове батерије уавгусту 1919. године, a све ово да би се утврдило како сезвало имање где су нађене дашчице, као и име власника. Aja сам то могао да му кажем, али како да му се јавим? Комеда се обратим? Ко је био главни за проучавање Влескњиге? Желео сам такође да објаским професору Пара-

Живот и ре.тигија Словена према Влес кљизи

угонову да се имаље мог оца налазило на самој севернојграници Украјине, a самим тим је наша породица добропознавала породицу Задонски. Она је заиста масакрирана уавгусту 1919. Знао сам име власника и могао сам, уз то,дати и серију других података o овој породици.

Написао сам све то у једном писму, које сам упутиоиздавачу Влес књиге, у Винипег, у Канаду, c молбом да гауручи Сергеју Лесноју. Дуго после тога одговор ми јестигао из Лвдза, у Енглеској, од особе мени сасвим непо-знате. Јуриј Лисовој писао ми је следеће: "Ваше писмоупућено Сергеју Лесноју послао ми је издавач, јер моје имеличи на име Лесној. Разумем врло добро да ми оно нијенамењено, али могу да вам дам обавештење које тражите:професор Парамонов је умро у Аустралији. Једжна особакоја наставља да се бави Влес књигом и објављује све штооткрије у вези са овом темом живи у Холандији и зове сеНиколај Теодорович Скрипник". Дао ми је и његовуадресу.

Тако, захваљујући једној грешци (али корисној)канадског издавача, могао сам да нађем особу која сеактивно бави изучаваљем и објављивањем Изенбековихдашчица, које је професор Парамонов назвао Влес књигом.Написао сам све гато сам желео да сазнам у вези са овомкњигом и све што сам знао o породици Задонски, па сам тописмо послао господину Скришшку у Холандију.

Неколико недеља касније дошао је у Роаја да ме личновиди. Био је баш човек који ми је потребан: енергичан,методичан и врло образован. Знао је енглески, француски,холандски и немачки, да и не говорим o руском, украјин-ском и старословенском.

Чим је дошао одмах ми је рекао: "Будимо пријатељи!"Ракавпш ми то, поклонио ми је комплетно издање свихдашчица које је Мирољубов прекопирао, са исправљенимтекстом и преводом на украјински и руски. Тако садрасполажем оригиналним текстом, преводима и комен-тарима, који ми омогућавају да разумем што сам нисаммогао да схватим. Постоје два превода на руски. Један јеурадио Лазаревич, a друти Соколов, у Аустралији. На


украјински језик књигу је превео Кирпич. Постоји још ипревод на енглески, од Качура, такође Украјинца, којиживи у Канади. Располажем, тако, са свим потребним тек-стовима за проучаваље Влес књиге и осећам се помаловезан за ту малу трутту, која се трудила да свету представиВлсс књигу. A шта бих ја могао да учшшм како бих помо-гао тим људима? На пример, да напшпем на францускомсве што знам o Влес књизи.

Портрет пуковника Изенбека.

Живот и религија Словена према Блес КЊИЈИ

Портрет Јурија Мирољубова и његов потпис.


Борис Ребиндер и Н. Т. Скршшик.

L 3 - ОНО ШТО ЗНАМ O ПОРОДИЦИ ЗАДОНСКИ

Савршено схватам да моја сведочења не представљајудоказ да је дашчнце нашао пуковник Изенбек на имањупородице Задонски, које се звало Велики Бурлук, али онадопуњавају истраживања професора Парамонова. A затим,мислим да ће у скоро време Влес књига изазвати интере-совање које заслужује и више научника ће почети да јеизучава. Тада ће сва сведочанства бити корисна, a кроз ре-шето ће бити пропуштена критгчким духом, па ће чак исећања једног деветогодшпњег дечака бити узета у обзир.

Да би се на карти нашао Велики Бурлук треба поћи одБјелгорода. Овај град се налази на прузи Москва-Харков,пред сам улазак у Украјину. Од Бјелгорода у правцуКупјанска, то јест према југоистоку, иде пруга и "шљах", тојест пут пшрок 46 метара (20 хвати), који је био нека врстааутопута у време Катарине Велике.

Следећи једно или друго, стићи ћете у Шебекино, којеје некад било село и ту сам ја рођен. Тада је ту постојалоједно велико имање и шећерана, који су припадали момеоцу. Сада је то град са четрдесетак хиљада становника.Четрнаест километара даље налази се градић Волчанск, укојем је мој отац био маршал илемсшва.

То ће рећи да су га срески племићи изабрали да ихпредставља пред властима и да их предводи. За време ратамој отац је сваки дан ишао у Волчанск. A пре њега то јебио Иван Александрович Задонски, који је касније постао,чини ми се, маршал племства у Купјанску, шездесетаккилометара даље, у истом правцу.

На пола пута између Шебекина и Волчанска "шљах"је пролазио између два велика стуба, озидана од цигле иобојена бело. Ти стубови означавали су границу ВеликеРусије. Даље је била Мала Русија, то јест Украјина. Дакле,Волчанск и Кутгјанск су већ били у Украјини. Идући путемпреко Белог Колопјеца (где је шећерана припадалапородици Скалон) долазило се на железничку станжцуПриколошноје. Шест километара даље нштазило се јошједно имање, које је припадало мом оцу, на којем је он


гајио коње u које се звало Фјодоровка. Тамо смо одлазиликада смо се опорављали од болести, да пијемо кумис (коби-л»е млеко). Велики Бурлук, имање породице Задонски, на-лазило се мало даље, у истом правцу. Значи, породицаЗадонски жквела је шездесетак километара од Шебекина, aсматрали смо је увек нашим блиским суседима. Две поро-дице знале су се генерацијама.

Близу Великог Бурлука налазило се такође једно малоимање, Шашни, које је припадало кнегињи Хенриков, сит-ној љубазној дами шездесетих година. Она је такође нас-традала са Задонскима, пред црквом у Великом Бурлуку.

Убеђен сам да у августу 1919. године, Иван Алексан-дрович Задонски није био на свом имању, јер кад су мојотац, његов старији брат, маршал племства у Харкову, ињегов зет, Н. Н. Мансуров, били стрељани, у марту 1918.године, сви власници околннх имања побегли су на југ. Укући у Великом Бурлуку остале су само жене и деца,можда и један млади сестрић, кнез Вадболски, студентправа и врло добар пијанист. Они су ваљда мислили да имреволуционари неће нанети никакво зло, као што нису нимојој мајци и њеној деци, чак ни мом рођаку, који је имао17 година. У августу 1919. године, на имању Велики Бурлукморала је бити мајка И. А. Задонског, стара госпођа сасвојих деведесет и шест година, њене две унуке од шест иосам година, унук од четири године и њихова Енглескиња.

Уошпте се не сећам госпође Задонски, супруге ИванаАлександровича. Била је свакако ту и кнегиња Хенриков иможда млади Вадболски, унук старе госпође Задонски. Кадсе Бела гарда приближила, вероватно су упозорили поро-дицу Задонски да су им животи у опасности. Жене су нару-чиле "Тебе Бога хвалим", који је са њима молила и кнеги-ња Хенрпков. На изласку из цркве све жене су секирамапоубијали сељаци и радници који су дошли из Ошљина,предвођени морнарима пристиглим са фронта. Свештеникје такође убијен. Само тело дечака од четири године нијепронађено међу лешевима. Он је нестао и не зна се шта јебило c њим.

Живот и реЈТИгија Словена према Влес књши

Изгледа да се стара мајка Задонски сакрила изаолтара, али су је нашли н убили секиром, тако да су зидовии олтар били попрскани њеном крвљу.

Наравно да ја нисам присуствовао овој сцени, већ ми јесвојевремено o догађају причала моја мајка, која је ишла уШебекино последњи пут у септембру 1919. године. Али свеостало што следи моје је лично сећање.

Врло добро се сећам Ивана Александровича Задон-ског. Био је висок и смеђ, са мало избораним лицем. Возиоме је од једне до друге куће својим малим колима са дваместа, којима је лично управљао. То ме је импресионирало,утолико више што су у то време возили само шофери, јерсе сматрало да је управљан>е колима тешко и мучно.

Али, најзанимљивија личност била је мајка ИванаАлександровича Задонског, Јекатерина Василијевна, рође-на Њехљудова, коју смо ми деца звали стара Задонска, јерје имала преко деведесет годжна. Кад је долазила к нама,увек је седела на почасном месту, између моје мајке и оца,a ja сам био на Другој страни великог стола, тако да саммогао да је посматрам, али не и да пратим разговор.Доносила је увек са собом две до три флаше неког напитка,који је сама припремала и нудила свима који би присталида га пробају. На несрећу, њена дарежљивост никад ниједопрла до моје стране стола. Већ тридесет година она нијепила ншпта друго, ни чај, ни кафу, ни квас; једино тај својчаробни напитак.

Изгледа да се, кад је имала шездесетак година, осетиластаром и онемоћалом, na joj je неко дао рецепт пића одсурутке, које је она ферментирала и кувала са шећером.Детаљи припремања овог напитка били су њена тајна. Алије чињеница да је то пиће било благотворно и да ју јеподмлађпвало, јер кад сам је упознао имала је деведесет двегодине, a била је окретна и енергична (да би била убијена удеведесет и шестој!).

Како је звала свој чаробни напитак? То никад нисамсазнао, али не бих био изненађен да га је називала сурицом,јер у Влес књнзи постоји један рецепт за налитак на базиферментиране сурутке, који се тако назива. Ова претпо-


ставка, наравно, само је једно пшроко уошптавање, ализамислите да је ова стара дама могла бити једина особа насвету која је начин прштремања сурице сазнала са дашчица,које је чувала у својој библиотеци.

Тако, нимало не сумњам да је пуковник Изенбекнашао чувене дашчице у Великом Бурлуку, у библиотеципородице Задонски. Сви детаљи које сам додао немајупсторијски значај, али омогућавају, уз проверу да сепотврди да пшпем истину.

ПОДРУЧ.1Е OKO ХАРКОВА, ДОЊЕЦА И ДОНАКарта приказује простор на којем су Харков, Волчанск и

Купјанск које Ребиндер спомиње описујући географски положај имаљаВелики Бурлук на којем су пронађене тзв. Изенбекове дашчнце.

Живот и религија Словена према Влес к&изи

Мало јужније је простор око Бахмута, Луганска и Доњеца. које В.Ћоровић (Ист. Југ. 1989) спомиње кад пише o одласку једне групе Србаса југа у Русију половином XVIII века: "Друга група би смештена кодДоњеца. од Бахмута до Лугање, где град Славјаносербск чува помен нате временом у Русе претопљене Србе".

C обзиром да се, кад је реч o пореклу Срба, спомиње и просторизмеђу Кавказа, Волге, Дона, Доњеца и Азовског мора. питамо се нијели долазак те групе Срба у XVIII веку баш на простор између Доњецл,Дона п Азовског мора неко сећање на првобитна или на приближнопрвобитна станишта неких Срба пре одласка на југ Европе. У свакомслучају за овакву помисао има основе.

За оне који истражују порекло Срба и најстарији помен именаСловени може да буде привлачан и овај део карте на којој је непознатисастављач (XIX век?) на пољском језику, преко простора између Волгеи Дона, псписао следеће: "Седишта првих народа Словенских који супочев од IV века по Христу у разна времена упадали у Европу и велтткињен део заузелн". Занимљиво је да се тај простор налази недалеко одпростора на којем је Изенбек пронашао дашчице.

L 4 - ОПИС ИЗЕНБЕКОВИХ ДАШЧИЦА

Професор Парамонов био је методичан и човек склонреду. Он је јасно показао како треба да се употребљавајутерминв кад је у питању Влес књига:

Влес књига била је збирка дашчица које су се налазилеу библиотеци у Великом Бурлуку. Изенбек је узео самоједан део те збирке. Taj део зове се Изенбекове дашчице.Један део њих преписао је Мирољубов ћирилнцом и текопије требало би да се зову транскрипције Мирољубова.

Из овога што претходи произилази да су само двеособе виделе Изенбекове дашчице: Изенбек лично иМирољубов. Други су радили са копијама, које је урадиоМирољубов. Али сам Мирољубов оставио је и детаљанопис, који овде само резимирам:

Дашчице су биле од брезовог дрвета, дугачке окотридесет осам сантиметара, a широке двадесет два. Биле судебеле између шест и десет милиметара. Све су изгледалеврло старе, a неке су биле црвоточве. Све су дашчице има-ле у једном углу једноставан цртеж, било неке животиње,било неког предмета, или је то једноставно био неки знак,тежак за разумевање. Ови знади зову се глифови, али јеМирољубов, на жалост, копирао само три: једног пса, једнумачку и једно сунце са зрацима. Не знамо, чак, ни чему овиглифови служе. Можда за брзо препознавање дашчица, јернису постојале никакве друге ознаке ни пшфре.

Све су дашчице биле пробушене на два места да бимогле да буду повезане врпцом или кашпем, неке каокалендар, a неке као листови кљиге.

На свим дашчицама биле су уцртане паралелне линије.Слова су била испод њих, a не као што је код нас уобича-јено, изнад њих. Сва су слова била једно уз друго, без про-стора између речи. Никакав знак није обележавао почетакили крај речи, чак ни крај реченжце. Овакво писањеназвано је сплошњак, реч коју вероватно нећете наћи ни уједном речнику, али која је разумљива свима који знајуруску реч силошној. (Спљоштен, пљоснат - прим. прев.).

Живот и религија Словена ггрема Влес књизи

Оно што нарочито отежава читање старих словенскихтекстова, то је незгодан обичај да се прескачу извеснисамогласници - они који су изгледали очигледни. Да би сеолакшало читање ставља се један мали знак званн шишл(апостроф - прим. прев.) који је означавао да је самогла-сник изостављен. У Влес књизи изостављен је велики бројсамогласника, али нема ниједног титла.

Штавише, сваки пут кад је једна реч почињала истимсловом, којим се претходна завршавала, стављало се самоједно, које је требало читати двапут. Сви редови, да би сеуштедео простор, били су иошсани до самог краја даш-чице. Оне су се понекад завршавале само једним словом,које је било почетак наредне реченице. У неким случаје-вима прелазило се са једне стране дашчице на другу у средречи, без знака да се наставак реченжце налази на другојстрани.

Сви ови детаљи чинили су читање текста страшнотешким и обавезивали су Мирољубова да копира слово послово, не разумевајући увек смисао речи или реченнце.Очигледно да је ово водило у грешке, које су збуњивалепреводиоце. Не зна се тачно како су на дашчице билауцртана слова. Неки мисле да је то чињено усијаном писаљ-ком од метатта, a онда су трагови били испуњени некомтамном супстанцом. Али, вероватније је да су дашчице пре-мазиване воском, a слова онда гравирана писаљком. Затимсу дашчвце потапане у неку браон течност, која је улазиласамо на места где је уклоњен восак. Овакав начин писањапознат је у античко доба, a у Украјиии се употребљава јоши данас, када се шарају ускршња jaja.

У сваком случају, писање је било врло тешко, aкопирање дуго и нимало једноставно. Питамо се зашто јеМирољубов уогапте започео тај напорни посао.

Изгледа да је он једном рекао како предосећа да бимогао бити лишен могућности да чита ове дашчице. Помом мшпљењу, најбољи начин да се проучи један текстјесте да се препжше. У сваком случају, захваљујућињеговом раду, остају нам не текстови Изенбековихдашчица, већ њихове копије ћириличним словима са


размацима између речи, постављеним тако како се моглопретпоставити. Разумљиво је што је ова подела на речипонекад била погрешна и скретала је чнтаоце и преводиоцеc правог пута, али чињенжца је такође да су текстовиМирољубова чмтљиви и разумљиви.

Изгледа да се ово писмо, које професор Парамоновназива влесовицом, зачело у трчком писму, али то нијећирилично писмо, које је постојало пре Ћирила иМетодија, звано глагољшда.* Најједноставнији је закључакда је Влес књига писана непознатим писмом. Мирољубов јеуспео да га дешифрује и за њега створи кључ. (Видети крајпрвог дела - табела II).

Овде бжх желео да додам нешто:Византинци су сматрали да Скити и Словени нису

имали никакво писмо пре IX века и да су их Грциописменили словима која су измислили браћа Ћирило иМетодије. Словени су, међутим, живели поред Грка вшпеод хиљаду година. Два народа имала су трговинску икултурну размену. Мало је, дакле, вероватно да Словени,који су морали знати за постојање писма, нису никадапокушали да имитирају Грке. Много је вероватније да суСловеви, па чак и Скити, имали писмо пре Ћирила иМетодија, чак пре појаве хришћанства у Кијеву.

И Влес књига нам то потврђује. Она каже (дашчица 8-III, наставак редова 29, 30 и 31): "Сшари илур, који је желеода учи децу да иишу, иошшо су му Грци шо забрањивали,морао је да долази ноћу".

За мене лично ова порука је посебно занимљива, затошто сам, знајући да су Скити били преци Руса, аналогнозакључио да су Илпри морали бити преци словенскихнарода који сада живе у Далмацији и да су, ради тога,морали говорити словенски језик. Изгледа да нам Влескњига то и потврђује.

Влесовица је имала двадесет пет слова, плус тридублета, и - ју - ја, која су се писала ОИ, ИО, ИА. Слово

* - •Глагољица je заправо прво ћирилометодијско писмо, Koje jeпретходило ћирилици.

Живот и религија Словена према Влес кн>изи

ОИ је представљало знатну тешкоћу, јер је могло да сеизговара на два начина: било као И било као OI: реч TOIизговорена са И значнла је "ти", a ča OI - "овај".

Уз то, изгледа да је Мирољубов имао тешкоћа да раз-ликује и такозване шушкаве сугласнике Ц - Ч - Ш и ШЋ,који су писани као ц - ч - ш - ид. Ово би могло објаснитипојаву да се иста реч у разним словенским језицима пишеразличито. На пример, кад се каже "хоћеш (ли)" пише се:

- на чешком chceš чита се "хцеш" (ц),-наруском "хочеш" (ч),- на старословенском "хошћеш" (ш)Све ове примедбе сасвим су личне и нећу на њима да

инсистирам превише, пошто нисам лингвист, па вишеволим да неком правом стручњаку, лингвисти, оставимзадовољство да нам то објасни. У транскрибованом тексту,који нам је оставио Мирољубов, a којим ја располажем, свесу ове тешкоће отклоњене, прескочена слова су стављенана место, што текст чшш читљивим чак и особама моглингвистичког нивоа.

Желео бих да кажем још неколико речж и да објаснимзашто су дашчице које је нашао Изенбек биле назване Влескњигом.

Од свих дашчица само су четири биле фотографисане,али и оне тако лоше да само две могу да се репродукују. Накрају првог дела можете наћи репродукцију дашчице број16 и њен превод на руски језик (табела - III). Ова дашчицапочиње речима "Влес књигу иосвећујемо Богу нашему, којинам је ирибежишше u снага".

Бог Велес (или Влес, отуда и Влес књига, прим. прев.),као што ћете видети мало даље, онај је Бог који је научиоСловене да обрађују земљу и гаје стоку. Он је на тај начинстворио њихово главно богатство. Влесова књига је такођепретхришћанско дело, које су написали пагани. Она јепосебно драгоцена јер је на чудесан начин пзмакла свимратовима, свим пожарима и свим систематским уншпта-вањима, која су чинили првн хришћани у Кијевској Русији.

Ко је и када написао Влес књигу? Очигледно је да тоне знамо поуздано. Илак, узимајући у обзир да се у тој


књизи говори о Рурику, првом новгородском кнезу, aништа се не каже o Олегу, његовом наследнику, то може дабуде доказ да је књига завршена око 870. године. Анали-зирајући текстове долазимо до закључка да су постојаланајмање три аутора, који су радили паралелно, што објаш-њава бројна понављања и граматичке разлике. Изгледајош да су аутори били старије особе, мудраци, нека врстасвештеника, које у Русији називају вољшеви. Они су сежалили на хришћанска освајања тих крајева и подстицалису Словене да бране своје земље и да остану верни својојрелигији.

I. 5 - ШТА САЗНАЈЕМО ИЗ КОПИЈАKOJE JE УРАДИО МИРОЉУБОВ

Има људи који сматрају да је Влес књига првисловенски летопис. Ја нисам таквог мишљења. Јер, летописје историја, нека врста дневника који воде свештеници даби забележили историјске догађаје, онако постепено какосе ти догађаји одвијају. Зашто свештеници? Зато што суони умели да пишу и имали су времена за то, a писање језахтевало много стрпљења. Уз то, они су били део све-штенства, што ће рећи да су били у потпуности потчињениверским и политичким властима. Све што је било записаноу летоппсима било је повољно за кнеза владара, a све штоје могло да га компромитује било је брижљиво уклањаноиз тих дневника.

На пример, летописац није могао да пише да је Рурик,први новгородски кнез, био разбојник и узурпатор власти.То се не би допало његовим наследницима, великим кнезо-вима Владимиру или Јарославу. Писац је, дакле, морао даизмисли причу која је ушла у историју Русије и која, акодобро размислимо, није вероватна.

Читав почетак руске историје написан је на основулетописа, без озбиљне критичке анализе њиховихтекстова. Из тих разлога почетак те историје морао бибити исправљен. Дашчице, које је копирао Мирољубов

Живот и релипгја Словена према Влес кљизи

биле би врло корисне једнога дана, ако би се правила таревизија историје. Јер аутор, или аутори, Влес књиге нисубили потчињени никаквој политичкој власти; били суслободни и непријатељски расположени према Варјазима,који су били у Кијеву и Новгороду, где су владали.

Аутор Влес књиге говори o овим кнезовима пежора-тивно. Асколда и Рурика он назива Аски и Еркп. Аутор(или аутори) био је, дакле, у опозицији према власти. Влескњига није званична верзија, већ народна и његових паган-ских предводника, који су до данас остали непознати.

Уз то Влес књига није летопис и због тога што у њојнема никакве хронолошке окоснице. У истом реду говориće o Готима и Хунима, a у следећем o Грцима. Описи у овојкњизи наводе на помисао да се ради o једној великојфресци, која нам пружа детаљну слику историје и религије,a нарочито менталитета старих Словена и односа међународима. Примећујемо да су Словени, током хиљада годи-на, стално морали да се бране од освајача, који су, опет,Словене сматрали варварима и настојали су да их покоре иосвоје њихове земље. Позив младима да бране своју земљуи земље својих предака, без страха од смрти, понавља севише пута на истој дашчици.

Кад се читају текстови које је копирао Мирољубовнајпре се стиче утисак да све време читамо исту ствар, аликада им се поново вратимо или кад почнемо да их прево-димо, примећујемо бројне занимљиве детаље.

Пре свега, примећујемо да је реч o поруци предакабудућим генерацијама са објашњењима како треба да сеживи, како да се поштују и славе богови, да треба да серади, да се човек умива пет пута на дан, да би чист духборавио у чистом телу, a изнад свега да треба бранитиземљу предака, који нас гледају c неба.

Чињеница да су исти догађаји огшсани више пута наразличитим дапгчицама свакако потврђује постојање вишеаутора од којих је сваки имао свој реторички стил, чаксопствени дијалект, помало различит од других. Да бирекли "и", једни су, као Руси, употребљавали "n", a други,као Чеси, "а". Лингвисти, стручњаци, могли би из Влес


књигс да сазнају много o говорном језику у IX веку.Чекајући то, ја ћу говорити само o историјскнм и рели-гијским проблемима, да бих завршио са свакодневнимживотом и менталитетом напшх предака.

На крају првог дела наћи ћете ропродукцију дашчицеброј 16 (табела - Ш), на којој се види како је изгледалавлесовица, затим кључ за њено читање од Мирољубова(табела - II) и превод три дашчице (2А - ЗА - 7А) које имајувезе са почетком руске историје и које нам објашњавају одкојих племена је основана највећа европска држава.

1.6 - ИСТОРША РУСИЈЕ1500 ГОДИНАПРЕ IX BEKA

Kao што сам рекао, дашчице Влес књиге тешко могуда се сложе хронолошки, пошто се исти историјски догађајпонекад помиње више пута, a посебно зато што не знамопо ком принципу су исписане. Оне немају никакву нуме-рацију. Мирољубов, a затим и остали преводиоци, сами сунумерисали дашчице, онако како су их прецртавали, одно-сно преводили. Тренутно, дакле, има више нумерација иниједна не одговара хронолошком реду.

Али ипак, неки догађаји, описани у Влес књизи, позна-ти су у историји. Они омугућавају да се одреде неке ознаке.Знајућж колико су владали поједини кнезови (отприликеоко десетак година), успевамо да одредимо датуме за при-ближно један век. На пример:

"Наш народ се уиушио ирема Кариашима, где је живеоileui сшошина година, зашим се врашио на реку Њеиру(ДњеГшр), гдсје живео шрисша година, upe доласка Гоша".

Ово даје неке неодређене ознаке, али можда ипакверодостојне. На једном другом месту се каже: "То седогодило 1300 година upe Херманарика", вође Гота, добропознатог у историји. Наравно да не треба узимати цифру1300 као сасвим прецизну, али као приближну свакако.Историја кијевске Русије почиње подсећањем на имена

Живот и религија Словена према Блес кн>изи

неколико легендарних личности. Две најинтересантније суОтац Ор и Богумир.

Отац Ор био је предак орача (Ор - орати). Имао је трисина. Они су се звапи Kuj, Шчек и Хорив, и поделили су се.Они су оснивачи три словенска народа, који постоје иданас: кијевских Руса, Чеха и Хрвата. Отац Ор убеђивао јесвоје синове да остану заједно и објашњавао им да кад јеједан братски народ у невољи треба му апсолутно притећиу помоћ.

Дашчица 1 Б описује борбу народа против освајачазваног Изве и извлачи поуку:

"Ми смо јаки само ако удружимо своје снаге".Позив на уједињење појављује се у више легенди

словенских народа. Он се често понавља и у Влес књизи.Легенда o Богимиру даје један поетски опис стварања

више словенских племена на руској земљи (дашчица број9). Богумир је имао жену Славунију и три кћери, које су сезвалеДрева, Скрева и Полева. Требало их је удати. Зато јеБогумир пошао да им тражи мужеве. Кашао је три човекакоји су баш хтели да се жене и тражили су девојке. Ти људису били носиоци сунчевих порука: јушра, иоднева и вечери.Тако су настала три племена која су добила имена премаБогумировим кћерима: Древићи, Кривићи и Пољани.

Ова три племена настанила су се у земљи иунојзеленила. Ово се догодило 1300 година пре Јерманарика.Ова легенда је наивна, али је потврђена у историји.

У Влес књизи протекло време означено је цифрама удесетинама година. Очигледно је да не треба то такопрецизно додавати, али узевши у обзир владавине разнихкнезова, покрива се историја од којих 1500 година препочетка руске историје, коју учимо у школи. Очигледно даова историја постаје све нејаснија како се удаљавамо капрошлости.

Долазак Грка у "сунчану земљу Сурого" (Крим)прецизира се око у века пре наше ере, што се добро слажеса историјом коју су написали Грци (дашчица 8/3).

Дашчица 7 E садржи једно врло занимљиво набрајањесловенских племена, која су својим уједињавањем створила


прву руску државу, Кијевску Русију. Дажд'бог је помешаокрв Руса, Боруса, Анта (у тексту Онтиби) и становнмкаСурога, као и Скита.

Осим ових племена, која су чинила основу државе,постојала су још и "братска племена" (племе се на рускомкаже род).

"Братска племена" су долазила наоружана када јетребало бранвти Русе од освајача. Ова племена била суДулеби и Илмери (вероватно становницн новгородскогкраја), па чак и Жмуди.

Жмуди су били народ финског порекла, који је живео уКарелији, у северном делу руске равнице. Они нису билиСловенм, али су имали потребу да се бране заједно са њима.

Ту је, затим, више освајачких народа: Изве, Јагуи,Костобоци, Обри, Келти. Ови народи доносили супролазну беду, али нису показивали намеру да се населе наруској земљи.

Два прва, Изве и Јагун, били су људождерска племена.Овај детаљ, који налазимо у Влес књизи, даје нам решењепроблема Бабе Јаге, старе жене која је јела децу, a која сепојављује у више руских бајки.

Насупрот овом, наследни непријатељи, против којих јеваљало борити се вековима, били су Грци, Готи, Хуни иВарјази.

Грци су долазили да тргују и искоришћавали сугостопримство Словена, настањујући се међу њима. Они суградили трговачке депое и пијаце за размену. Размењивалису вино и наруквице за стоку. Словене су називали СкшТш-ма. A онда, једнога дана, "појавшш су се са мноштвом нао-ружане младежи" и почели да прогоне Словене (дашчица8/3) (некада је младеж био синоним за војску - Б.Р.). Такосу окупирали Сурог и обалу Плавог мора, које ми назшзамоЦрним морем.

Све ово је потврђено и у историји коју су написалиГрци, али у сасвим другачијем светлу. Затим су се појавилиГоти. O њима се говори на више дашчица, a нарочито надругој, трећој и четвртој.

"Сшизали су у наше сшеие u чинили зло". (2Б 11).


"Прешварали су градове v ueueo". (4A 4).Готи су се удружили са Гршша ттротив Словена. Затим

су се појавили и Хуни, и "кралн су нашу сшоку u одводилинаше људе". (9. 27).

Затим су дошли и Варјази. "који нису били жељенигости". (Радикална контрадикција са званичном историјомРусије - Б.Р.).

"Намесшили су се код нас као кнезови ијадили нас".Нећу наводити све догађаје који су, у целини, познати

и потврђени у историји, коју су написали Грци и западниисторичари, иако су они указивата да зли нису билитакозвани варвари, већ освајачи (Грци и Римљани - Б.Р.).Насупрот овом, навешћу неколико детаља, који сузанимљиви и значајни. На пример: ми учимо да су Готи, даби уплапшли Словене, када би их нападали, стављали насебе говеђе коже и рогове на главу. A Словени кажу:

"То нас није илашило, али Гоши су брзо схвашили даих је ова сшрашегија замарала за време борбе u убрзо су јенаиуаТшли". (22/35-38).

Сазнајемо, такође, да кад је војска полазила у борбу,испред себе је увек имала "представу" свога бога. To jeбила нека врста идола од дрвета, који је симболизоваозаштитника и борцима уливао храброст. Веровало се да сеовај бог бори са њима против непријатеља. Све док би оностао нетакнут чувао је своје натприродне моћж и посто-јала је нада да ће битка бити добијена, Непријатељ је поку-шавао да зароби овог бога и да га уништи, не би ли сломиохраброст противничких бораца. Ово веровање одржало седо наших дана, само што су богови уместо тродимензио-нални представљени заставама. Ово нам објашњава како јејош у врло давним временима почело поштовање војнезаставе. Да је она била само знак, који издалека омогућавада се распозна припадност војске, не би било оног осећањадубоког поштовања и верности војничкој застави, које јепостојало до краја XIX века (у свим земљама - Б.Р.).

Из Влсс књиге сазнајемо и зашто је гавран птицазлослутница. Код Словена није било тог поимања лошегпредзнака као код Римљана. Али, знало се да гаврани и


чавке лете према местима где су се налазили лешеви ураспадању. Ове птиде су осећале где је било крвопролиће.To je омогућавало да се предвиди прпближавање неприја-теља и да се зна са које стране ће се он појавити. Претпо-стављам да је слично било и у предримској Италији. Људису посматрали и бројали црне птице.

Постојало је и веровање које се често појављује наразличитим дашчицама, чак више пута на једној истој. Радиće o чаробној птици, која је била гласник Перуна. "Свакоilepo ове ишице сија различишим бојама, као сунце". Овачудесна птица звала се Матер' Сва, што би могло да сетумачи двојако, или Матер' Слава (Мајка славе), илиМатер' Всех (Мајка свих), или чак и као Матер Сова. (Овоможда објашњава зашто се стилизована сова јавља каоукрасни цртеж у руском фолклору.)

Ова чудесна птица, Матер' Сва, коју сам снмболичноприказао, онако како је замишљам, на поткорици књиге,појављивала се у критичним тренуцима и лупањем крилимапоказивала кнезу у ком правцу да поведе своје трупе.Могло се предвидети да слава шш славна смрт чекају борцеи кнез је морао да следи ове знаке.

У Влес књизи помиње се више имена кнезова који суостали непознати до наших дана и наводи се неодређеноколнко су владали. Постојао је кнез Бравлин, бољар Гор-динија, војвода Бобрек, Лебедијан и други. Изгледа да бимогла да се реконструшпе историја Русије током петна-естак векова уназад од IX века, када су, како нас убеђују,Словени позвали своје непријатеље да владају Русијом, алија нећу покушавати да то учшшм. Taj посао остављамисторичарима.

L 7 - РЕЛИГИЈА СТАРИХ СЛОВЕНА

Многе књиге биле су посвећене овој теми. Већина ихje до сада била заснована на оном што су писали Грци иВизантинци, a онда на преписивању једних од других.Грчки извори тешко могу да се провере, a увек су ман>е иливише тенденциозни.


И у ономе што сам писао 1976. године, у једној књизи,у резимеу онога што сам пабирчио свуда помало, налазимдетаље контрадикторне Влес књизи.

Настојаћу, дакле, да у овој студији помињем само оношто тшше на Изенбековим дашчицама, али сам обавезан дадодам неколико неопходних коментара ових текстова. Си-гуран сам да су они тачни и потребни за боље разумевање.

Каже се да су стари Словени, које су Грци називалиСкитима, били зли дивљади, који су из лобања пили крвсвојих непрнјатеља и да су обожавали небо, ватру, дрвеће имноге друге духове природе. Сматра се да су стари Словенибили многобошци.

Када се чита Влес књига може да се закључи да су овисудови били уошптени и да су лоше одражавали дух ирелигију Словена. Kao и хришћанж, Словени су веровали даје свет створио један свемогући Бог. Он је створио и небо,земљу и виша бића, која су споредни богови. Хришћани,који поштују Богородицу и свеце, и говоре чак o постојањуанђела, не сматрају се многобошцима.

Словени су имали појам Добра и Зла врло близакхршпћанима, a њихова филозофија била је префињена иизнијансирана. У целини, било је доста заједничког измеђурелигнје Словена и хришћана. Чак бих рекао да је религијастарих Словена била ближа хришћанству него што су билерелигије старих Грка и Римљана.

Грци су своје богове представљали бесмртним, али саљудским манама, што им је омотућило да створе једну врлозанимљиву митологију, коју је читав Запад познавао идивио joj će. Словенски богови били су виша бића, али нисуималж људске мане. Словени, дакле, нису имали митоло-гију, већ само религију.

Узимајући у обзир сличност између релжгије Словенаи хришћанства, постављамо питање: којем времену одгова-ра религија отшсана у Влес књизи? Изгледа да је ова књиганаписана, или завршена, око 870. године наше ере. Могућеје, чак вероватно, да су дашчице биле написане многораније, a преписане 870. У сваком случају, текст покривавреме које се протеже на око петнаест векова, ради чега се


могући почетак ове културе помера до IV или V века преХриста.

Све то говори, c једне стране, да је религија Словена,отгасана у Влес књизи, могла настати под утицајем елеме-ната које је донео Исус Христ. Било је за то времена, вишеод 800 година. Али, c друте стране, тај утицај хршпћанствана религију Словена, описану у Влес књизи, није вероватан,јер је књига написана читав век пре него што су Словенипримили хршпћанство од Византинаца, који су им каостари Грци били вечни непријатељи и освајачи. Сасвим јемогуће да су Словени прихватили богове и обичаје својихнепријатеља. Налазим, такође, сасвим могућим да је рели-гија, огшсана у Влес књизи, могла исто тако постојати и увреме грчке колонизапије око IV или V века старе ере, алије вероватно да је била чак и још старија, пошто њенеелементе налазимо у Инддји, где су је донели Аријевцишеснаест или чак двадесет векова пре Христа, Обе странедашчжце број 11 Влес књиге заправо су описи религије иомогућују да разумемо оно што је суштинско, макар некиделови и не били сасвим јасни.

Карактеристично је у религији Словена што се њиховибогови јављају три по три и чине тројства, која се зовуТриглави.

Реч "триглав" звучи као да једно биће има три главе,алп је посебност заправо у томе што то није тако, већ серади o великој шајни (као и у хришћанству, уосталом -Б.Р.).

Постоји, пре свега, Велико Тројство - Велики Триглав,који чжне Сварог, Перун и Свентовид.

Сварог је творац неба и земље. Он је свемоћан и свиостали богови потчињени су његовој моћи. Каже се да је онотац богова и наш деда. Да не бих искривио опис, преводимреч по реч из редова 2,3, 4, 5 и 6, са дашчице број 11:

"Ми хвалимо Сварога, деду богова, јер је он зачешникбожјег илемена u исшочник свих вечних извора, који шекулеши, a никад се не замрзавају. Онај ко Гшје њихову водубиће њом наиојен cee do дана кад ћемо сшићи као Његовина ливаде божанских брегова".


Ово је поетски опис Великог Бога, Свемогућег иВечног, који одговара нашем Богу Оцу, како нам је тообјашњено у хришћанској религији.

Сварог обитава на небу, у простору који се зове Сва-рга. To je руска реч, коју налазимо и у Индији и потврђујетеорију да су словенску религију Аријевци предали Брама-нима, хиљаду и шест стотина година пре Христа (У рускомјезику налазимо изведенице ове речи: сверзилсја значи да јенеко сишао одозго, c неба. - Б.Р.). Неки западни лингвистипокушавају да докажу да реч сварга није руска и да непотиче од речи сварог. Кад би ови научници могли дапрочитају Влес књигу разумели би бесмисленост својихтврдњи.

Има више претпоставки o језичком пореклу речиСварог. Парамонов мисли да Сварог долази од Cea-рог, тојест, онај који је настао сам од себе. Лично ми се чинивероватнијим Cea као све, a рог као родити: онај који сверађа. Ако је ова реч заиста постојала две хиљаде годднапре наше ере, можемо разумети зашто њено порекло нијесасвимјасно.

Дашчица број 30 објашњава нам како Словениразумевају тајну Тројства и Једноте Свевишњег Бога саосталим боговима, који су били само појаве бога Сварога уразним облицима:

Хорс представља сунце и небеске космичке циклусе;Дажд'бог је управљао биолошким животом и обнав-

љањем руског народа;Стрибогје био бог ветрова и климатских промена;Перун је био бог рата. Он је помагао Словенима да

одбране своје земље.Чак су и духови. који су оживљавали све елементе

природе, подражавали појаву Врховног Божанства. Али,најбоље је да се прочита превод редова 31-35 са дашчице30:

"Ако се нађе неки заблудели, који иобројава богове,жслећи да их одвоји од Сварога, он мора биши ирошераниз илемена, јер ми немамо богова пзван Сварога u они суједно мношшво, као шшо je Бог један u мношшво u не дели


се, a нико не може да иотврдн како ми имамо више богова,јер Вишњи улази у нас u ми ћемо се њиме ионосиаш".

Други бог Великог Тројства је Перун. Он се показиваона застрашујући начин. када би слао ватрене стреле игромове.

Реч иерун може да се тумачи на два начтгна: онај којикажњава (пере) или онај који је бог борбе (корен приа).Оба објашњења су прихватљива, али погледајмо ипакредове 6,7, 8 и 9, дашчице број 11:

"И бићемо захвални богу Перуну, госиодару грома uбогу бишке u борбс, који не иресшаје да иокреће круг(циклус) насшајања живих бића u који нас води сшазамаираведносши у борбу u у велику Тризну (реч Тризна озна-чава празник који траје три дана на гробу једног херојапалог у бици за домовину - Б.Р.) u сваки онај који је иао,који одлази у вечни живош, чини део Перуновог сшада".

Тако, Перун је био бог грома, дакле и ватре, алитакође и онај који је чинио да са неба падне кшпа,благотворна и животворна за опстанак Словена. То значида је за славу Перуну требало сјединити ватру и воду, отудпотврда Грка да су Словени обожавали воду и ватру. Устварности, то је био њихов начин да славе бога Перуна.Када хршпћани пале воштанице и кропе светом водицом,они раде потпуно псто, само што често не знају зашто точине и што нису свесни да заправо следе један паганскиобичај.

Трећи бог Великог Тројства био је Свентовид. Ова речје састављена из два корена: Свет (чије "e" je било назал-но) означава светлост, a Вид очи.

Тако Свентовид означава "светлост, која нам омогу-ћава да видимо свет". Култ светлости је једна посебностсловенске религије.

Пре него што преведемо реч по реч оно што јенаписано o Свентовиду, у Влес књизи, обавезан сам дадодам један коментар, без којег читалац можда не биразумео неке речи.

У својој концепцији света, стари Словени су препо-знавали три елемента - три света један поред другог. Био


је, најпре, свет у којем живимо, појавни свет. Појавити сена руском се каже jaeuiTicja. Овај свет био је означен речјуЈав'. Док је човек био жпв, остајао је у Јаву. Али кад биумро. његова душа није нестајала; прелазила је у другисвет, који се звао Нав'. (Реч нава постоји у руском, али јемало позната. На чешком се каже unaveny (уморан); које јеонда порекло француске речи tiavrant? - Б.Р.). (У српскомјезику постоји реч "нав", која означава рај - прим. прев.).

У Влес књизи каже се да се ми бојимо да сазнамо штасе налази c друге стране оног што раздваја јав' и нав', тојест. Словени су се бојали смрти.

A затим, они су прихватили постојање и трећег света,оног у области Правде и Истине, који се звао Прав'. To jeтај трећи свет, који је био област бога Свентовида.Свентовид је, дакле, био бог Истине, коју су Руси пошто-вали изнад свега и коју су настављали да уважавају, безобзира шта су говорили њихови непријатељи.

То се каже у наставку превода дашчице број 11, редови9-16:

"Узносимо славу бога Свеншовида, јер онје бог Праваu Jaea, њему иевамо химне, јер он је свешлосш кроз којуможемо да осеишмо свеш који видимо u осшанемо у јаву.Он нас чува од нава u у његову славу играмо u иевамо,иризивамо нашег бога, јер он чврсшо држи земљу, нашесунце u звезде у свешлосши. Ево наше срце гризе савесш uми се усуђујемо да иризнамо наше лоше иосшуике, e daбисмо иохрлили ка оним добрим".

(Следи реченица коју не разумем добро, a затимлшшја 18. - Б.Р.).

"Велика је Шајна како шо Сварог бива у исшо време uПерун u Свеншовид, јер обојица су владари на небу".

Тако бог Свентовид потиче од Сварога, али не и одПеруна. Кад се зна историја руског народа и да је билољудн који су бирали смрт, како не би прихватили"филиокве", разуме се да су они то чшшли зато што им јета догма долазила од њихових далеких предака.

За оне који не разумеју peufiliogue (и син), ево једногкратког објашњења. У православном веровању Свети Дух


потиче од Оца (али не од Сина), док у католичком веро-ваљу он потиче и од Оца и од Сина; (filiogue).

Кад су Пољаци окуттирали Украјину, покушали су дапреобрате народ у католицизам, али неки сељаци су вишеволели да буду мученм него да прихвате католичку догму иверовање. Из овог дешаља проистиче и та значајна разликаизмеђу православља и католицизма. А, по мом мишљењу,највшпе нас узбуђује сличност словенског Великог Трој-ства и хришћанског Светог Тројства.

После Великог Тројства богови се представљају трипо три. Следеће тројство је Хорс, Велес и Стрибог.

Хорс или Корс (на руском Хорс) био је бог сунца. Овареч по мом мишљењу не звучи словенски. Било би заним-љиво сазнати откуда она долази. Неки мисле да потиче одКсуроса (на персијском петао), што изгледа мало вероват-но. Сродство са Хорусом, египатским богом Сунца, изгледаочнгледнжје, али како је он могао да дође међу Словене?

Дању "он галоиира Небом, на белом коњу (облаци), aноћу се враћа бродом исиод земље".

Велес је био дубоко поштовани бог, који је Словененаучио да обрађују земљу и гаје стоку, a то је било њиховоглавно богатство. Њему је аутор Изенбекових дашчицапосветио своје дело. Ако то и не важи за све дашчице, зашеснаесту је неоспорно.

Стрибог је био, колико знамо, бог ветра и свихклиматских појава њиме проузрокованих.

Следећи триглав био је Вишен', Леле и Летич, oкојима не можемо да сазнамо много из текста на дашчициброј 11.

Тако стижемо до краја ове дашчице, a на другој странису бројна имена.

Најпре триглав Радхошт' (Радгост), Колиадо (Коледо)и Кришен.

Радхошт' се славио у јесен. Према немачким науч-ницима, он је био бог гостопримства. Код западнихСловена нађен је његов идол, наоружан и c кацигом cроговима.


Колиадо (Коледо) славио се за време зимске кратко-дневице (тторекло речи катендар - Б.Р.), док Кришена неумем да објасним.

Затим долазе дванаест имена, која личе на именамесеци у години. Она почињу од Алрила a завршавају сеМартом. Затим читамо бројна имена нижих духова, каошто је дух лишћа, корења, стабљика и други, али било биврло дуго па и досадно да их наводим све.

Да поједноставим, рецимо да су Словени свуда виделидухове; нису желели да их дирају, али им се нису ни молили.Подразумевало се да је за живот сваког бића у природипотребно божанско присуство.

Али, био је још један бог, кога су Словени посебнопоштоватти. То је Дажд'бог. Он је чжнио тројство са бого-вима звагош Удржец и Сиви Јар.

Два друга имала су само секундарни значај, док јеДажд'бог сматран фактором биолошког живота и праоцемСловена и њиховим заштитником у време ошптих беда.Његово име се често понавља (12/7, 19/11, 25/25). Честочујемо реченицу:

"Ако не бранимо своју зем-љу, нисмо досшојни да буде-мо унуци Дажд'бога. Али, ако умремо за своју домовину,шада ћемо биши ирави унуциДажд'бога" (1, 13,14, 15 и 16).

Да би се добро разумела филозофија старих Словена,треба подвући да су они имали веома изоштрено познавањеДобра и Зла. На дашчици број 11 каже се да је Бели бог усталној борби са Црним богом и да Овевишњи Сварогстално бди како Црнж не би никада потпуно поразио Белогбога. То значи да свемоћно Божанство мора тако поста-вити ствари да Зло, које располаже моћним средствимауншптавања: снагом, лукавством, лажима и другим, неистреби потпуно Добро, које нема других начнна одбранеосим толеранције, истине и, речено језиком нашег доба,ненасиља.

Сматрам да је ова филозофија веома дубока и важи засва времена. Morao бих наћи серију примера у савременојисторији, али чинећи то удаљио бих се од Влес књиге. O то-ме ћу нешто говорити у другом делу ове књиге. Рекао бих


само да се бог зла звао Симаргл. Помињао се када сепалила ватра, илн тачвије - када се палила ватра Симарглје призиван да се појави и да остане до јутра. Али, није мусе требало молити.

Ипак, сазнајемо да му се и молило у X и XI веку,гестовима у ттотаји. (У Француској се то звало чшшти "dessimagrees". реч која по мом мшпљењу долази од имена богаСимаргла - Б.Р.). Да би се разумео менталитет Словена,треба имати на уму да су они снажно веровали да послесмрти долазн други вечни живот у рају.

Овај рај они су представљали као Сварогове ливаде,које су звали Ириј. То можемо да прочитамо такође надашчици број 11:

"... u шо је леии Ириј, у коме шече река која делиСваргу од Јава, a бог бројева (Колиада) броји дане u кажеБогу када шреба да буде небески дан, a када ноћ".

Ово се не разликује много од хришћанског поимањараја. Приметићете да реч Сварга представља станшптебога Сварога, али у "Ларусовом речнику" наводи се да овареч долази из Индије, што можда илуструје тенденцију дасе прикрије порекло и старост Словена. Насупрот томе,изгледа да идеја o паклу није постојала код старих Словена.Можда и због тога што није било вулкана на њиховојтериторији. Идеја o подземном царству дошла је од Грка,алж није утицала на веровање Словена.

Можемо да се запитамо како су Словени представља-ли своје богове и да ли су имали идоле.

Према Херодоту, грчком историчару из V века стареере, Скити (то јест Словени - Б.Р.) нису подизали храмовени статуе својим боговима- Насупрот овом, у свим запад-ним студијама европске историје каже се да је на острвуРујну (Rugen) постојао Пантеон "руш", посвећен богу Свен-товиду, у којем су богови били личности извајане у дрвету,наоружане и са кацигама. (Не каже се увек да је овај Пан-теон разорио дански краљ Валдемар, 1168. године - Б.Р.).

Историчари закључују да Словени нису имали идоле.Ипак, за време своје десетогодшпње владавине, која јепретходила христијанизацији, Свети Владимир је увео култ


идола, да би угодио верама својих најамника, који су регру-товани међу Скандинавцима и западним Словенима. Чак секаже да је у Кијеву поштована статуа бога Перуна, сасребрном главом н златним брковима. Ова статуа је билабачена у Дњепар кад су Кијевљани 987. године, биликрштенн. Међутим, из Влес књиге (дашчица 21, редови 2-8)сазнајемо сасвим супротно:

"Саградпли смо за наше богове скровишша, окруженахрасшовнм зидовима, чесшо двосшруким. Ту смо чувалиликове наших богова (њиЈсове иредсшаве). Чували смо ихмного у Новгороду, на реци Волхов, имали смо ИЈС уВолинији Дуљебској u у Суроги, на илавом мору (Крим).Велика је увреда за нас u шо шшо су месша у којима смочувалп наше богове иреиушшена нашим неиријашељима,ше наши богови сада леже у ирашини, јер Руси немајухрабросши да одоле неиријашељу".

Изгледа да је овај пасус јасан и чист одговор на питањада ли су Словени поштовали идоле или не. Али, из Влескњиге сазнајемо још и да је у тим пантеонима, које суСловени називали "хран" (хранити, чувати; одатле храм -прим. прев.) чувано оружје, то јест мачеви и штитови. Тообјашњава идеју да су Словени поштовали мач и молилш мусе. Ова потврда је заснована на оном што пшпе у Несторо-вом летогшсу, који такође каже да су Словени поштовалимач као бога рата. Арапски историчар Аман говорио јеисто o Аланима. (Рећи ћу у другом делу како сам схватиода су Алани били руски Словени, али бих претходно желеода још једном отворим тему o поштовању мача код паган-ских Скита. Заиста је написано код Херодота да су сеСкити сакупљали, забадали мач у гомилу снопља и молилиму се. Покушајте да то замислите или нацртате. То штоћете нацртати биће тачно онај исти крст на врху звониканапшх цркава и такође изнад напшх тробова. То наводи напомисао да је поштовање крста постојало свуда пре рас-пећа Исуса Христа, a византијски император Константинсамо је то легализовао. У Египту крст се називао анк исимболизовао је живот. Могуће је, дакле, да су Скитп тако-ђе поштовали крст, пошто ми чшшмо исто то и пошто нам


je на то скренуо пажњу Херодот. Али ставите се на место иу услове живота тих Скита. Како се може направити једанкрст? Наравно најједноставније је било да пободу мач уземљу, па се тако добијао један леп и чврст крст, који насје, уз то, штитио и од непријатеља. Али, понављам, у Влескњизи нисам пронашао никакву наломену o поштовањуаријевског мача, нити мача уопште - Б.Р.).

Лако је разумљиво да су сви ти земљораднички народиу време мира одлагали оружје на неко сигурно место, заш-тићено дуплим зидом, које је било саграђено да заштитињихове богове. Али не треба мислити да је све то оружјебило предмет култа. Богови су, у случају рата, суделовали уборби, a прво што је радио непријатељ, у случају победе,било је да оскрнави њихове храмове, бацао је на земљу њи-хове идоле, да би им се богови нашли у прапшни. Требалоје понизити побеђени народ, да би му се умањио понос исломио отпор, јер, подсећам вас, у то време се веровало дасе богови заједно са људима боре против њихових неприја-теља. Уз то, Грци су желели да уншпте непријатељскебогове да чак ни њихова успомена не би више постојала упамћењу поражених, a пре свега, требало је избрисати њи-хова имена из историје коју су они писали. Имена боговапоражених замењивана су именима грчких богова.

Треба признати да је овај масакр богова Грцима веомауспео, тако да данас читав цивилизовани свет чврсто веруједа су Словени и народи Мале Азије поштовали имитацијегрчких или римских богова, a читав свет обожава грчкуцивилизацију. A уверен сам да је величанствени дом богаЗевса у Пергаму, који се сада налази у Берлинском музеју,морао у почетку бити посвећен неком Врховном Богу, когаљуди из Пергама нису обавезно звали Зевс. Име тог другогбога Грци су избрисали из историје, као, уосталом, и имебогиње којој је био посвећен храм Дијане у Ефесу. Разоренје храм који је био једно од светских чуда, a у историји језаписано да је он био посвећен једној од грчких богиња -Дијани. Хтели су то исто да учине и са словенским бого-вима, али нам Влес књига све открива.

Живот и религија Словена према Влес кљизи

Читајући Влес књигу сазнајемо да су Грци били бољенаоружани од Словена, a кад год су могли све су чинили дапоннзе побеђене, да разоре све што им је драго - њиховебогове, славну прошлост, чак и њихову историју. Грци супокушали да избришу слрвенско име из историје. Ради тогаони су ширили историју Скита, a касније Сармата. И можесе рећи да су успели, јер се њихова лажна верзија пшрилачвтавим светом. Али, ја вас подсећам да Врховно Божан-ство бди, како Лаж никад не би у потпуности поразилаИстнну и, ради тога, шаље нам Влес књигу да бисмо имшгамогућности да је сазнамо.

Чини ми се да су се Грци исто тако понашали премаИлирима, који су живели на Балкану и око Јадранскогмора. Каже се да су Илири говорили језиком који је нестао.Убеђен сам да су ти илирски народи, као и Скити, посто-јали само у историји коју су раширили Грци, a морали суговорити словенским језиком, али су Грци успели да избри-шу њихов стварни идентитет. У сваком случају нема вишетрага илирског језика.

Ипак, професор Сотиров је објавио 1974. године, у Ка-нади, један врло документовани чланак, којим доказује дасу Илири били Словени. Чланак је насловљен "The Assassi-nation of the Justinian's Personality" ("Убиство Јустшшјановеличности").

Пре него што пређем на следеће поглавље, желео бихда пстакнем да је код аутора Влес књиге, као, уосталом, кодсвих Руса, видан култ Истине.

Има у руској народној књижевности више поема,испричаних у стиховима, које немају еквивалент у западнојкњижевности. Њихово порекло се туби у далекој прошло-сти. Главна тема ових поема је Истина - личност Правда. Уједној од њих, Правда се препире и бори против лажи -Кривде. После дуге борбе Кривда побеђује. Правда морада се повуче на небо код свог Оца, божанског краља, aнеправда, Кривда, рашири се по читавој земљи.

У једној другој народној песми испеваној такође пре-фињеним стиховима, преношеној c колена на колено, каже


се да је било седморо браће. Сваки је имао своју истину,коју је бранио дивљачки. Браћа су се посвађала, јер јесваки желео да своју истину наметне другом. Потукли су сеи борили све док свих седам нису пали мртви, a умирућлсваки је од њих говорио свом сину да настави да се бори заистину. А. К. Толстој је забележио ову песму.

Ове народне песме имају дубоки филозофски смисао.Влес књига нам објашњава како су се уобличиле ова

филозофија и сва вероваља Словена и како су били услов-љени политичким контекстом првог миленијума пре нашеере. Да би нам то постало јасно требало је да објашњењадају сами Словенп. Без познавања услова њиховог животаније могла да се напише Влес књига.

Да бисте стекли своје мшпљење, просудите сами да лије књига аутентична или није. Али не очекујте да ће људи,који су веровали у лажи, или су те лажи пшрили, почети дараде шпта друго осим да поричу аутентичност Влес књиге.

Описујућж религију Словена према Влес књизи, сма-трао сам да треба нагласити само суштину: главне богове идео осталмх. Ненамерно сам извукао религијску страну, ко-ја је блжжа менталитету хризпћанства. У стварности боговидругог реда били су знатно бројнији, a духови безбројни.Описивати их било би дуго и досадно. Али, кад би сежелело да се религија Словена сажме у неколико редова,могло би се рећи, без ризика од нетачности, да су Словениод свега у природи највшпе поштовали и обожавали живот.

Живот, који је за њих представљао присуство Врхов-ног Божанства, оног што је створило људе, сва жива бића исве биљке. То је разлог због којег западни историчаритврде да су стари Словени били анимисти.

По мом мишљењу реч "анимисши" лоше одређује ре-лигију Словена. Насупрот, могло би се рећи да су стариСловени били анимисти у смислу што су веровали да су ихдуше њихових покојних родитеља гледале c неба и радова-ле се кад су Русичи јуначки бранили своје земље, a плакалекад њихови ратници нису бшш храбри. Али ову идеју, данас душе мртвих гледају c неба, преузео је и хршпћанскидух, атги хришћане ипак не сматрају анимистима.

I. 8 - АДМИНИСТРАТИВНИ И СВАКОДНЕВНИЖИВОТ СЛОВЕНА

Кад читамо Влес књигу не можемо разликовати гдезавршава религија a где почиње свакодневни живот, толи-ко дубоко религија прожима мисли и дела ових храбрихљуди, који су непрекидно морали бранити себе и својуземљу. Понављам да су они себе називали Русичима, али суих Грци називали Скитима или Сарматима.

Пошто су били сељаци, очигледно је да се њиховживот одвијао у ритму годишњих доба и пољских послова.Извесне речи, као, на пример, сосиолиши (36-A1), наводенас на помисао да су већ имали појам власништва иколективних послова. Kao и сви сељаци, било где на свету,одлазили су зором у поља и тамо остајали док сунце "којена белом коњу (облаци) галоиира небом у својим злашнимкочијама u одлази на иочинак". Дакле, током највећег делагодине, радили су по цео дан у пољима и враћали се касноувече. Али требало је пет пута дневно славити богове. Aпре молитве требало се опрати, да би здрав дух био учистом телу. На дашчици 3-А.9 подвлачи се да, кад семоли, ништа не треба тражити за себе, већ треба славитибогове и захваљивати им за све што су вам дали. По овомдетаљу, уочавамо суштинску разлику у менталитету Русичаи сељака других савремених европских земаља, који сувечито незадовољни својом судбином.

Према историји коју су писали Византинци, знамо дасу им Скити продавали жито и месо. Влес књига потврђуједа су наши очеви, "шерали" стоку тамо где је била обилни-ја трава. Трава је сматрана божјим благословом и идејаобиља се изражава речју зеленошравје, што значи: многотраве. Када би сунце спржило траву, или кад је уошпте НИЈСбило, као зими, требало је ићи далеко од куће или пакобратно, враћати се кући, како би презимили.

Зиме су биле сурове, што ће рећи да се жељно ишче-кивало пролеће. Симбол сунчевог повратка било је јагње,према коме су ови труби сточари били изузетно нежни.


Добробит и успех мерили су се бројем грла, што је билоњихово главно богатство.

Све западне историје настоје да нам скрену пажњу дареч pecuniaire долази од латинског pecus - стока. Уствари,они су извозили и продавали Византинцима месо и свежештављене говеђе коже. У француским историјским књига-ма врло се инсистира да су Скити били номади. Да се не бипреварили како им је право име, називају их "сшеискшлнародшш", и замшпљају како ти номади, који лутају скоробескрајним просторима, у потрази за храном за своја стада,нису имали станишта. То долази отуда што Французи такомисле под утицајем својих сазнања o начину живота африч-ких номада, као Пела, на пример, који немају своја сталнасела. Али такав начин живота није могућ у Украјшш. Јер,како можете бити искључиво номад - луталица у степи којаје четири месеца годишње прекривена снегом?

Кад узгајате велика стада, морате да припремите сто-гове сена за зиму. [Узгред речено: пласт сена се на енглес-ком каже Нау stack (хај сток), a ова реч потиче од рускеречи сшог. Ако су Енглези употребљавали једну словенскуреч, значи да су имали исте проблеме: да стокирају тј.садену сено за зиму - Б.Р.]. Али, кад сте једном саделистогове, онда морате пребивати ту током целе зиме. Влескњига нам потврђује, да се, уствари, неколико племенаудруживало да би провела зиму у Кијеву, који је био пре-стоница земље. Живели су, дакле, у градовима и после тупроведених снежнвк месеци, c пролећа су терали својастада на југ, где је било обилније траве. И могуће је да сутоком ових бачијања живели у колима од врбовог прућа oкојима говори грчки историчар Херодот.

Овде бих желео да додам једно објашњење: Французису уверени да су Скити били номади, да нису имали градовеи да су са својим женама и децом живели у колима, jep jeХеродот тако написао. Међутим, ја мислим да је његовосведочанство погрепшо схваћено или лоше пренето.Читајући француски превод онога што је Херодот написао(нажалост, не знам да читам грчки), пажњу су ми привукледве речи, или боље рећи, два израза: "murailles cotistruites" -


(саграђене зидине), "Us protegent sans reldche" - (непрекидносу штитиле).

Цитирам сада оно што сам прочитао на француском:"СкшТш немају ни градове, ни саграђене зидине, већ су шоcee иокрешне куће u сшрелци на коњима. Они не живе одземљорадње псго од сшоке u имају насшамбе на колима".

Затим преводилац кити: "Тако је Херодот описао Ски-те, њихове настамбе и њихов номадски начин живота".

И управо ово говори да преводилац и коментаторшппта није схватио.

Херодот не описује начин живота Скита него њиховутактику одбране: они немају зидина и боре се без престан-ка. Он не критикује ниво њиховог жжвота већ им хвалистратегију. Тако овде исте речи добијају сасвим други сми-сао. Право значење Херодотовог сведочанства је следеће:да би одбранили своје огромне територије, од племена којаих стално нападају, Скити немају градове, ни саграђенезидине (као Грци - Б.Р.) већ практикују мобилну одбрану.Мушкарци су стрелци на коњима. Они непрестано штитестада и своје територије. Они су изузетно покретљиви јерих у покривеним колима прате њихове породице.

Дакле, Херодот није хтео да каже да у Скитији нијебило градова, него да градова није било на периферији теогромне територије (око Олбије - где се Херодот нашао).A градова је, на територији између Дунава и Дона, било инеколико десетина, али их нећемо сада именовати, јер титоповими јасно показују да су Скити говорили једним, сло-венским језиком. Био је то пре свега Кијев, и, још ближеОлбији, велики занатски град Каменское Городишче.

Све је то историчарима познато, али они више воле дапотврђују једну бесмилицу - да у Скитжји није било градова- да њихова подвала не би изашла на видело, па се такозаклааају иза Херодотовог сведочанства које цитирају налажан начин.

Али вратимо се Влес књизи, која нам јасно каже да суРусичи били сточари и ратари и да су трговали c Грцима,којима су продавали своју стоку мењајући је за златненаруквпце. И још се додаје да су им Грци увек говорили


како њихова стока не вреди. Још и тада, у она времена,Грцп су били добри трговци и покушавали су да насамареСловене. наивне али часне.

Тако, упркос Хетодотовом сведочанству, Словени суморали да обрађују огромне површине још откад их јењихов Бог Велес научио како да обрађују земљу и да сеју(4 Б2). Сви радови на земљп били су праћени симболичнимгестовима и обредним песмама, j'ep će веровало да првисноп пшенице отелотворуЈ"е божанство. Поштован јемалтене исто као што су стари Словени поштовали храст.

У Влес књизи налазимо израз "дуб и сноп" (тешкопреводиво на француски).

Taj израз "храст и сноп" срећемо више пута на разнимдашчицама. Знамо да је храст симболизовао Бога Перуна.Могуће је да је сноп симболизовао Бога Велеса Тако јеизраз "Дуб и Сноп" призивао богове (претпоставка). Овајобичај се одржао у централној Европи све до крајапрошлог века. Сељаци су у процесији доносили први сноп усело, ту га стављали на место за светковину и играли окоњега. (Још и данас постоји у околшш Суботице таквасветковина, која се зове Дужијанца и слави će Kpaj'eM јула.Сачували су је бачки Буњевци - прим. прев.).

Свакој фази пољопривредних радова - орању, сетви,жетви - одговарала је по једна свечаност посвећена богузаштитннку тог посла. Та славља траЈ'ала су и по неколикодана. Играло се, певало се, много јело и тшла сурица, пићена бази ферментиране сурутке (види главу I. 3, o породициЗадонски - Б.Р.). Пило се, хвалећи богове, који су и сами,на небу, чинили исто, што ће рећи да су и они пили уздравље Русича који су их славили (3A.10). (Треба напо-менути да за реч "небо" аутор дашчице употребљава речсварга - "во сварзе" - чувену реч која се употребљава заБрахмане у Индији - Б.Р.).

Дакле, изгледа да су Русичи живели као сељаци, алислободнп сељаци, КОЈ"И нису припадали богатим поседни-цима, јер их у то време није ни било.

За сељака у руском се употребљава реч кресшштин,која потиче од речи хришћанин. Ова реч, очигледно, није


постојала у време онога KOJ'H j'e писао Влес књигу. Сељацисе називају огњшичани, јер је свака породица имала ватруна огњишту - огњ'. (И данас се у нас за кућу и породицукаже - огњиште, - прим. прев.). Да би се представило село,броје се оџаци. Каже се село је имало "стотину оџака". Aзнамо и из летописа да се порез плаћао по оџаку (једнавеверичја кожа по оџаку - Б.Р.). Административна јединицабило је племе, клан, што се на руском каже род. У Влескњизи каже се да је понекад род чшшло и двеста села од постотинак оџака. То нам даје представу од које је важностибила административна обједињеност.

Родом је демократски управљала скушптина стараца ибораца. Та скушптина звала се Веће. Одлуке су доношеневећином гласова. Оно што је одлучено бивало је обнародо-вано, a оно што није обнародовано, ннје ни обавезивало.

Веће је бирало кнеза који је управљао годину дана.Аутор Влес књиге са жаљењем констатује да су кнезовипокушавали да власт пренесу на овоје синове.

Кнез је морао да поштује одлуке прокламоване наВећу. Ако то није чинжо ризиковао је да га богови казне инепријатељи победе.

Сви кнезови разних племена бирали су између себеВеликог Кнеза, који је постајао главнокомандујући армијеи суверено одлучжвао o стратегији скушптина свих племе-на. Али, чак је и он морао да поштује одлуке Већа. Он јеморао да осигура одбрану руске земље, али није смео ни дапокуша да осваја туђу. У критичвим моментима на небу сепојављивала чаробна птица - Машер Cea, која је кнезумахањем крила показивала шта треба да ради. (Ради će oМатер Слави, главном божанству Словена, која се у Влескњизи спомиње вшпе пута - прим. прев.).

Грци тврде да Скити нису имали никакву администра-тивну организацију. Тачно је да је тај народ био расут поогромној теритирији и чжњеница је да њихова обједиње-ност и административна организација mije изгледала јасна,али је она била реална и испољавала се кад се требалобранити од заједничког непријатеља.


Kao илустрација жнвота тих једноставних сељака, којису имали задатак да бране руску земљу, али да никада неналадају туђу, превео сам дашчицу 2А, коју можететтрочитатп на крају првог дела.

A како су проводили своје дане, најбоље је прочитатина дашчвци ЗА.

L 9 - ЛИНГВИСТИЧКА ОБЈАШЊЕЊА

У тексту који је копирао Мирољубов налазимо многеречи које нико никад није чуо, али које ми разумемо, јер суто речи са, у основи, руским кореном, као на пример: меша,зелнославни, огњишчани, окремљен (објашњава извор речиКремљ). Да би се рекло: "Живели су у миру и напретку"каже се кладно. Ово објашњава порекло чешке речи klid иklidne'. (Ha српском: складно - прим. прев.).

Оваквих речи нема много и треба их систематскиизучити у Академији наука, али до тада оне су за менедоказ аутентичности Влес књиге. Да бисмо их све пописалибило би тешко и некорисно, али оне нам показују пореклоречи које данас употребљавамо и за које у речницаманалазимо вероватне али погрепше корене.

Узмимо реч витиаз. У Фазмеровом речнику каже седа, без сваке сумње, ова реч потиче од скандинавскихВикинга; a затим следи цела страница објашњења, једнонеубедљивије од другог. Влес књига употребљава речvitežetistvi, одакле, по мом мишљењу, произилази чешка речvitezstvi, која мора имати исти корен као и реч вишиаз(српски: витез - прим. прев.) онај који је најснажнији и којинајбрже потеже мач. Ни Немци ни Скандинавци немајушта да траже у овим чисто словенским коренпма, a најма-ње да изведу реч Викинг из речи вишиаз, што ми се чшшмало вероватним.

Затим руска реч муж, која значи човек, муж. У Влескњизи се не каже муж већ менж. Ово омогућава дасхватимо порекло немачке речи der Mensch, коју, уосталом,налазимо у пољском: menž.


Све ове речи треба да проуче стручњаци "отворенадуха", што ће рећи они који не покушавају да докажу да јевећина словенских речи позајмљена из страних језика. A даи не говорим o именима народа, који никада нису постојалиизузев на страницама историје, коју су писали Грци,западњаци, па чак и Руси.

У свим историјским књигама и у енциклопедијаманаћи ћете три народа: Роксолане, Сармате и Алане, али уВлес књизи o њима се не говори, a може се схватити изашто.

Римљани су их именовали као Роксолане када су ихузимали у своје легије као најамнике. Роксолани су живелина истим просторима као и Скити на почетку наше ере, ионда су мистериозно, без трага, нестали. Немачки истори-чари су закључили да су их Готи победили и истребили! Aсви остали историчари преписују исту верзију. Али Влескњига даје нам кључ ове мистерије:

У овој књизи се каже да се простор између Дњепра иВолге зове Русколан' [Lan' и platne (француски; простор),то је иста реч као и у енглеском lane - Б.Р.] ( српски; долина- прим. прев.). Тако реч Русколан хоће рећи "иросшорнасељен Русима". И када Римљани унајме најамника којидолази из руских простора, они га питају одакле je, a онодговара да долази из Русколана. Римљани записују: једанРоксолан. И кад их вшпе не врбују за римске легије, ондаРоксолани шпчезну, али само док не дође дан да се тегрешке избришу из књига историје.

Такође нам причају како су Сармати прогонили Скитеу IV веку старе ере. И то је такође бесмислица, јер суСкити и Сармати били исти народ, и сви историчари, почевод Грка па до професора Московског универзитета, Класе-на, објаснили су да нема разлике између ова два народа.Професор Класен је чак, 1854. године, објаснио и пореклоречи "Сармати": Скити и Сармати су Грцима продавалимесо и свеже или полу штављене коже. На руском,штавл>ачи свежих кожа звали су се "сиромјатники", одаклереч Сармати (сиромјати).


Што се таче Алана, који су, узгред речено, дошли изстепа Кубана и учествовали у инвазији Вандала широмЕвропе, па су се тако нашли и у Француској и Шпанији, онису једноставно били становннци "de la plaine" равница. Онису долазили из Алана. (Слично као Дољани или Пољани -прим. прев.). Они нису имали ии језик ни историју. Ко субили, то је друго тштање. Лично мислим да су и они билиРусичи и можда су говорили истим оним језиком којиналазимо у Влес књизи.

У сваком случају, језик Алана није постојао, као штоне можете нигде у Француској пронаћи "језик планинаца".

Што се тиче Вандала који су почетксш наше ерепрегазили целу Европу проузрокујући безбројне штете икоје су историчари означили као германски народ, јамислим да су, једноставно, ти Вандали били Венди изРавница - Вендалани - поједностављено речено Вандали.

У Влес књизи каже се да су Венди отишли на Запад ипостали врло богати: "Они имају много злаша али им јерелигија иогрешна" (имуш виру шибну).

Неки сматрају да су Каталонију основала два народа:Гоши и Алани. Али, разматрајући Влес књигу може се сасигурношћу рећи да реч Кашалонија треба схватити као"Гошска равница".

Али погледајмо мало ближе. У Француској постоје дваграда који се зову Булоњ: Булон, на мору (Boulogne-sur-Mer)и Булоњ на Сенж (Boulogne-sur Seine). Погледајмо пореклотих речи у Великој Ларусовој енциклопедији. Не изгледајуми убедљиво. Влес књига, по мом мишљењу, даје многоуверљивију верзију.

Каже će (24.A.13): "Многи су своје кости оставили наоблоњ'-и". Ова реч је у почетку била чудна, али је затимпостала јасна: ради će o празном простору, који је остављеноко утврђења, да непријатељ, који напада градске зидине,не би могао да се заклони иза какве природне препреке.Овај празни (брисани) простор око градова звао се облон/.На руском постоји реч оболочка, која означава опну којаобавија - Б.Р. (На српском: облога или облог - прим. прев.).

Живот и религија Словсна према Влес књизи

Кад су браниоци града излазили ван зидина ризико-вали су да оставе своје кости на "облоњи", тј. на "облози".Сасвим случајно npoHainao сам потврду овог објашњења. УСмоленском је постојао један парк, који се звао Блоње.Али шта је тај облон тражио у Паризу?

Но, добро, опет је Влес књига та која нам даје одговор.Каже се да су Грци и Римљани освојили Русколан и као по-бедници наметнули му тешке дажбине. Али шта су моглиузети од тих сиромашних сељака? Добро, одводили су имсинове - њихову младеж. Од тог времена реч младеж - јасун- била је синоним за војску.

Римљани су стварали легије од ових Словена, које суназивали Роксоланима, и одводили их у Италију. C другестране, као што је познато, да би се добро владало импе-ријом требало је увек слати пукове у земље у којима сувојници за становништво били странци, као што је то чж-нио аустријски цар да би потчшшо балканске земље. Тамоје слао чешке трупе, a да би под контролом држао Чехе изБохемије, служио се пуковима регрутованим у Мађарској.

Тако су Римљани легионе састављене од Роксоланаслали у Галију и Велику Британију, где су подигли зид дужцеле земље да би заштитили освојене регионе од упадаШкота.

Разуме се да те легионаре нису пуштали да улазе у гра-дове. Смештали су их на брисаном простору око градова.Ти легионари, који мора да су међу собом говорили руски(или можда украјински), те просторе називали су облоње.

И да не знам историју, ншпта осим онога из Влескњиге, могао бих да тврдим, без бојазни да ћу се преварити,да су те регименте Роксолана биле постављене у Болоњи уИталији. Али те је легионаре требало такође превестибродом у Велику Британију. Логично је претпоставити дасе то укрцавање врпшло у Булоњу на мору. Док су чекалиукрцавање, можда су ти легионари били смештени начистини око града-

Мало по мало, градови су захватали и ове чистине, алису још увек остајали паркови или шуме, које би требало дасе зову не "Булоњска шума" него "Облоњска шума".


A када су легионари стиглв у Велику Британијуподигли су Хадријанов зид, који почиње од ушћа реке Тајн(Тупе) и пресеца цео простор до залива Солвеј (Solway). Јед-на заштитна творевина направљена од гомила земље зовесе у Русији вал (од руског навалиш'}. Од тих временаЕнглези зид називају a м>аИ (вол), мислећи да ова речдолази од латинског vallum, a не схватају да реч \vall долазиод руске речи вал. Уосталом, то је врло разумљиво, јеристорија каже да су Хадријанов зид подигли Римљани.

Тако, проучавајући Влес књигу можемо одстранатичлтаву серију грешака које су западни историчари, којинису читали Влес књигу, случајно (или намерно) унели уисторију.

Остварујући ово што управо пишем, схватио сам данисам довољно истакао поетску страну текстова Мирољу-бова. Истина је, да би се добро осетила поетска страна тек-ста, било би најбоље читати га на руском. Задовољство дато опише остављам неком даровитијем од мене. Но, ипак,има поетских израза које смо већ чули и који су већ одома-ћени у руском језику као: "Беше шолико сшрела да се одњих не могаше видеши Сунце". ("Стрелама им закрилшпеСунце" - српска народна поезија - прим. прев.).

Овај поетски израз налази се у Слову o иолкуИгорову, који је настао два века после Влес књиге. Рукопис"Слова" нашао је гроф Мусин Пушкин за време КатаринеП. Она је била рођена Немица, али је владала са престола уСанкт-Петерсбургу тридесет шест година. Фаворизовала јенемачке историчаре, који су joj за узврат дали у историјититулу Катарина Велика- За руски народ њена величинаостаје дискутабилна, али руску историју писали су странци,који нису хтели да признају аутентичност рукогагса "Сло-ва". Оригинал је уништен под изговором да је изгореоприликом пожара у Москви 1812. године. Али, читајућипреписе сагледана је таква лепота текста да се заврпшлотиме да је цео свет признао аутентичност Слова o иолкуИгорову, укључујући ту и Академију наука у Москви.

Ја са& убеђен да ће Влес књига имати исту судбину.

Живот и рслигија Словена према Влес кн>изи

Совјетски научници, који имају неповољне предрасудеo Влес књизи, јер су чувене таблице нашли и објавилиемигранти, нису показивали никакво интересовање за овоисторијско дело. Изјавили су, после испитивања репродук-ције само једне дашчице (бр. 16), и не читајући целину тек-ста, да је Влес књига фалсификат настао у XIX веку. Али јамислим, и надам се, да ће, када дођу нове генерације, анта-гонизам између совјета и емиграната нестати и да ће семосковскн, лењинградски и кијевски академици дати напосао и заврпшти га тако што ће схватити да је Влес књигааутентично дело, које нам описује начин живота и историјуСловена, коју су они сами написали. (Ребиндеров сан седонекле испунио. У Петрограду, на Унвверзитету основанаје катедра за изучавање Влес књиге, коју води професор В.В. Колесов -прим. прев.).

1.10 - ПРОБЛЕМИ АУТЕНТИЧНОСТИ ВЛЕСКЊИГЕ

Читајући Влес књигу може се поставити питање: да лије то глас наших предака из ЕХ века шш имитација коју јерепродуковао намерни кривотворитељ? Имитација - када икако?

Кад ишчитавате текстове дапгчица Влес књиге импре-сионира нас искреност и познавање историјских прилика,жвовота и менталитета тих Словена из IX века. За њих јепознавање своје историје и свог језика било сасвим приро-дно и схватљиво, али за реконструкцију свих тих детаља унашем времену требало би имати дар врло великог истори-чара и научника. Таква личност морала би бити позната ипоштована, a да и не говоримо o фвнансијским могућно-стима које би морала да оствари толиким знањем. Какав биинтерес имала таква особа да остане у сенци анонимностикао непознати фалсификатор? Не постоји фалсификаторкоји би предузео тако велики посао без надокнаде и безвеликог новчаног интереса.

A онда се поставља питање: у ком веку је направљеновај фалсификат? Где, тачније у ком периоду се претпо-


ставља да је учнњена ова превара? Да лп су фалсификова-не и дрвене дашчице? Или је просто написано шездесетакстрана текста на једнсш измишљеном језику? И, у крајњемслучјау, да ли су Изенбекове дашчице икад постојале?

У Русији деветнаестог века постојале су две супротнеструје: прословенска и прозаладњачка, која је развијаланорманисшичку теорију. Ова последња је била бројнија инадасве моћнжја, јер ју је штитила власт и подржавализападни научници. Лако је претпоставити, да су им дошледо руку Изенбекове дашчице, уништили би их, као што сууништили и оригинал "Слова o полку Игорову". To je мо-жда разлог што је пуковик Изенбек, који је имао интуицијуи здрав разум, забранио Мирољубову да износи дашчице изњеговог атељеа и што није желео да их повери ниједномуниверзитету. Чак и сада су многе ерудите емигранти нор-манистп. Што се тиче црквених ауторитета, разумљиво јешто ОНБ оцрњују све што није хршпћанско и никад неприхватају идеју да је хришћанство могло бити инспири-сано скитским идејама.

Совјетски научници, којима смо се обраћали за једнупомало непристрасну арбитражу, нису доводили у питањеједног пуковнжка Беле гарде, емигранта, већ су изнелипретпоставку да је Изенбекове дашчице фалсификоваоможда један богати колекционар из деветнаестог века, којисе звао Сулокадзе. Само, ту оцену је изнео један научник,Виноградов, коме је послата репродукција само једне даш-чице, бр. 16. Жао ми је што Виноградов није могао да видицео текст Мирољубова. Јер, сада се совјети заклањају изаауторитета Виноградова и његовог негативног става.

Људи који се сматрају разумним знају да су оригинал-ни текстови дашчица нестали и нема их вшпе, али свакомеје јасно да је много лакше уништити оригинале него нхфалсификовати.

По мхш мишљењу, могла би се фалсификовати једна,две, па чак и вшпе дашчица, али под условом да имате каомодел језика једно тридесетак аутентичних дашчица. Не-могуће је обрадити шездесетак странкца на једном језику

Живот и религнја Словена према Влес кншзи

који нико никада гаије чуо ни читао, али који све боље ибоље разумете што више проучавате текст.

Једина особа која је писала текст Мирољубова је онсам. Радио је на томе петнаест година, a био је и даровитчовек који је волео прошлост свога народа. Особе које суга познавале још су живе и све оне сведоче да је то биосавршено частан човек и да накада није никога обмануо.Они сведоче да је копирао текст са црвоточних дашчица.Да су те дашчице направљене у деветнаестом веку то бибило утврђено и објављено. После дугих размишљањадошао сам до закључка да ни Сулокадзе ни Мирољубовнису могли фалсификовати један текст са свом његовомпоетиком, историјским детаљима и лингвистичким подаци-ма. Но, била Влес књига аутентична или не, подаци којенам пружа помогли су нам да схватимо оно што је покуша-но да нам се сакрије и разлоге због којих је искривљаванаисторија Словена И сви закључци заснованж на проучава-њу ове књиге остају ваљани.

Види табеле П - Ш - IV.

Табела I - Упоређење три писма.

Живот и религија Словена према Влес к&изи

Табела II - Кључ који је Мирољубов употребио за транскрипцијуИзенбекових дашчица.


Табела III - Фотокопија фотографије дашчице бр. 16.


Ћирилична транскрипција текста дашчице бр. 16.

Превод дашчице бр. 16*

1. Влес књпгу ову посвећујемо Богу нашему који намје прибежиште и снага.

2. Од тог времена, бејаше човек добар и поштован, закога је речено да је отац руског племена.

3. A тај човек имађаше жену и две кћери. Имао јеугного волова, крава и овнова са којима

4. је пребивао у степи. Нигде немогаше наћи мужевеза своје кћери.

5. Онда се мољаше боговима да њихов силазак не будеузалудан и Дајбог (бог који даје) чувши

6. његову молитву и посла му оно што је очекивао имолио, па су његове кћери постадоше жене и ево бога

7. који долази међу нас и морамо пожурити да припре-мимо колевке и ево где се бог Велес појави

8. двоје деце носећи и ми имамо два сина од нашегБога и њега хвалимо.

9. Да буде блажен сада и во вјеки вјекова.10. Чудесници кажу да се ншпта уназад не враћа.

Табела IV

ГРЧКО - ФРАНЦУСКА ВЕРЗИЈА

Позната божанства

Постојање једне религије огледа се у ритуалима иверовањима, али археолошка истраживања су, на жалост,често недовољна да их открију. Да бисмо приступили нај-старијим религијама, у мери у којој упоређивање може даих осветлп. треба почети са онима o којнма су нам осталаписана сведочанства.

Према ономе што су говорили Скити, a o чему насизвештавају, мање или ввше тачно антички аутори, хеле-

* Скоро сам сигуран да је почетак дашчице добро преведен. Међутим.последњи редови су врло тешки за превођење, јер недостају многисамогласници.


низујући варварске богове, њихови народи су као божан-ског претка имали Зевса, званог "папаиос" што би значиловелики отац, у правом смислу речи отац свих богова ииндоевропљана, оних који су имали исти језик, неких двехиљаде година пре наше ере.

Или, .Тупитер је био Дон Хуан чија се освајања жена недају ни избројати. У средњој Русији, на пример, завео јећерку реке Бористене, данашњег Дњепра. То створење јебило пола жена пола змија која је на свет донела снажногкраља. варварског Таргитуса a грчког Херкула. Овај богимао је три сина, непаран број, па још мушкараца што је повољи богова. Златна кочија, руда са алком, ратна секира ижезло од истог метала пашће ускоро c неба. Само је нај-млађп Таргптусов син могао узети ове предмете - поруке,јер је његову браћу спречавало то што се злато усијавалокад му приђу. Најмлађи је, дакле, могао да наследи свогоца, будући да је знао како руковати симболима суверени-тета и над сељацима и степским ратницима.

Скитски пантеон је, међутим, онако како нам га пред-стављају грчко - латински писци, без велике оригиналностии посебности. Божанства су антропоморфна и асимиловаласу се у Јупитера, Артемиду, Аполона, Херкула, Нептуна.Али нигде нема храмова који су им посвећени, нити вотив-них статуа за обожаваље. Божанства евроазијских номада,не личе на њих као ни на грчка, него на она која су ималиирански пастири, једва нешто мање покретљиви негоњихови суседи са севера.

Међутим, Херодот извештава како су за скитскогАреса, бога рата, правили квадратну платформу на гомила-ма прућа где су побадали мач, пред којим су жртвовшшстоку. коње и заробљенике. Мач, за који се не зна да ли јебпо амблем пли фетиш, a често се појављивао код Сарматаи Хуна. Ратне секире, сувише украшене орнаментима саживотињским мотивима да би служиле као оружје, нађенесу у насељима и тробницама пастирских и ратничкихнарода Евроазије. Али, можда се ради, као што је случај сакритскпм двосеклим секирама, o владарском симболу,можда нако божанском знаку, којим је замахивао краљ


хеленских богова, ттошто је победио дивове, без обзирашто су хоплолатрију вшне упражњавали Скити, иако сесматрала обичајем Крита.

Изузимајући, дакле, варварског Марса, најистакнутије,и сигурно најзначајније евроазијско божанство, остаје, безсумње, Табити, која је асимилована у романској Вести, каобогиња ватре, но можда такође и у вези са животињама учијој пратњи је понегде приказана. Такође. можемо битисигурвш да је то оно исто крилато божанство које је као де-таљ угравирано на сребрном огледалу из Келермеса. Реклоби се, анадолска Сибила, мачкасто уплашена, са подвије-ним репом, укратко у ставу који је карактеристичан заБлиски Исток. На једном металном оквиру из Александро-полиса, на исти узбудљив начин, приказане су две животи-ње које га обухватају задњим делом тела са обе стране.Мисли се на слику једне мале коринтске лепотице која сеналази у Лувру: персијска Артемида са крилима грабљиви-це која је приказана како држи по једну утву у свакој руци.

2А - МУЖ ПРАВ ХОДИА ДО MOBE...

1. Човек за кога се каже да је праведан није онај којикаже да хоће да буде лраведан, већ онај чија се делапоклапају

2. са његовим речима. Од давних времена речено је даморамо да чинимо боље него наши дедови.

3. Обрађуј ово семе и временом ћеш се прославити.4. Борусија и Рус' беху нападнуте руком непријатеља,

који је чинио грозоте... A5. кнез тога времена беше болестан и у битку посла

своја два сина6. јер нису обраћали пажњу на савете Већа, и оно што

је одлучено у време када је Веће поштовано. Због7. тога они беху уншптени и поробљени без одбране и

то је тако како ми сада кажемо. Напш кнежеви8. не треба да иду на Југ да траже земљу за нас и нашу

децу. Тамо су их Грци изненадшш и налали као гусеннце ибитка је трајала

Живот и религија Словена према Влес кн»изи

9. више месеци. Сто пута се Рус' рађала и сто путабивала уништена од Севера до Југа.

10. Тако су наши преци терали своју стоку и бог Ор ихје усмерио у руску земљу, јер да су остали тамо

11. било би много патње и глади.12. Тако смо се населили као сељаци (огњишчани) на

руску земљу. Ово се догађало " две Теме"*13. до сада и после "две теме" дошли су Варјази, који

су почели да отимају земље14. Хазара, a ми, будући покорени, радили смо за њих.15. Био је такође и један народ Илмершити, и имали су

око стотинак села од по двеста огњшпта. И наш народ какоје касније дошао у Рус' сместио се међу Илмершите, јерони су наша браћа и слични су нам.

17. И у споровима они су нас штитили од зла. Имали суВеће и што је одлучввано то је обнародовано.

18. A оно што није обнародовано није важило.19. Бирали су кнеза једном годшпње и тако смо

живели узвраћајући им помоћ.20. A ми смо добро знали да правимо земљане лонце и

били смо добри грнчари и добро смо знали21. да обрађујемо земљу и узгајамо стоку. Такви су нам

били и очеви.

2Б - (друга страна)

1. Али дође један зли народ и покори их, a ми морасмода се повучемо у шуме и тамо смо живели као ловци ирибари, како бисмо избегли страхоте.

2. Ово је трајало једну "шему" и почели смо да утеме-љујемо традове и свуда оснивамо настамбе.

3. A за време друге "шеме" беше велика зима и микренусмо према југу, јер тамо има житних простора, алиВизантинци**

Тем' временска јединица којој не знамо трајање.У тексту Византинцп се називају "Романи".


4. хтедоше да нам узму стоку, a ми смо гледали да сесместимо код неког ко ттоштује своју реч и кренусмо даљека јуту. где је трава издашна и тамо много стоке имасмо.

ЗА - МОЛИХОМ ВЛЕСА ОТЦА НАША

1. Молимо Велеса, оца нашега, да учини да нас походемноге силе небеске и да нам Сунце у домове сврати

2. п окрене златни точак сунчаног круга, који сија наднашпм кућама и у поређењу c њим

3. блед је сјај наших ватри у стаништима. Бога ватреСмургла молимо да се појави, да се уздигне до неба и даиздржи до

4. плаветнила (до зорг - Б.Р.). Призивамо те боже ват-ре. Тако идемо да радимо сваки

5. дан. Пошто смо се помолили и јели идемо у нашапоља да их обрађујемо као што су богови заповедили

6. свим људима који могу свој хлеб да зарађују.7. Потомци Дајбога, ви сте миљеници богова и богови

су вам "скорорала" (тешко разумљива реч која садржикорене речи брзо и орати)

8. тако држећи у десној руци * певамо у славу Сунцаи мислпмо тако до ноћи и

9. пет пута дневно своје богове славимо. Пијемо сури-цу (тшће од сурутке ферментиране c медом - Б.Р.) у славу

10. божанске доброте и нашег здружења са боговимана небу, који такође пију за нашу срећу.

11. Певамо у славу Сунца и гле коњ његов златни већгалопира небом. Послије рада кући се враћамо, ватрупалимо и обедујемо.

12. Заттш велику доброту божанску хвалимо и напочжнак идемо, јер тама нам узима дан.

13. Десетину за наше очеве дајемо, a стотину за власт.14. Тако живимо поносни, јер своје богове славимо, и у

чистој воде тело оправши, молимо се.

У тексту недостају слова претпостављам реч "свећу".

7А СЛАВА БОЗЕМ НАШЕМ

1. Слава бозима нашијем што имамо веру која људскежртве не тражи као што се ради

2. код Варјага, код којих се то увек радило, призива-јући Перуна - Перкуна коме се приносила жртва. Што сенас тиче,

3. ми жртвујемо само плодове поља и плодове свогарада: просо, млечнл мрс и томе за дан Колиада (Коледо -зимска краткодневица - Б.Р.) додамо јагње, као и заРусаље* c пролећа и за

5. "лепу планину" (Црвена планина). То везујемо засећање на планине Карпате. - Од тог времена наше племесе звало Карпи, a откад смо у шумама зову нас Древичи(Древљани - пим. прев.)

7. a у пољима нас зову Пољани. Што се тиче Грка, оникажу да смо људождери,

8. a то су лажне речи, и то није истина,9. јер ми имамо друтачије обичаје. Тако они који желе10. да унаказе друтога o њему лоше говоре, и луд је

онај који се од њих не брани.11. Кроз дута времена тако се владало у племену,12. a старци наши венеди ипиш су да суде очевима

нашимпод Перуновим дрветом (храстом - Б.Р.). И13. такође тога дана смо играли игре пред напшм

старцима14. једни показиваху снагу, док су млади брзо ходали

певајући и играјући. Тог дана сељаци су ишли у15. лов и доносили дивљач старцима, који су је свима

делили. Волшебници16. приношаху жртве боговима, славећи их и уздижу-

ћи. У време Гота и доласка Варјага биран је кнез17. који је водио мпадеж у битке18. јер су нас Византинци осматрали и наносили нам

зла долазећи на својим колима са

У пролеће и ми славимо празник - Русаље - (и ми славимо Русаље -прим. прев.).


19. гвозденим оружјем и нападатти нас, a ми смо се дугобранили и сачували смо своје земље

7Б

1. од Византинаца. Пошто су схватили колико нам јестало^ до живота - оставили су нас.

ДРУГИ ДЕО

У првом делу ове књиге избегавао сам да изнесем својепретпоставке и хипотезе. Међутим, у овом другом делусакупио сам закључке инстшрисане чнтаљем Влес књиге ипоставио сам известан број питања.

Kao што сам већ рекао, не саветујем читање овогдругог дела оним особама чије се истраживање истине сво-ди на једну прејудицирану доктрину. Мислим на еклезијас-тике, који не могу да изађу из граница које им постављањихова религија, као и оне који су се школовали у држав-ним колеџима, увек спремним да дођу до закључака којиодговарају директивама ауторитета од којих зависе. Да бисе трагало за истином треба имати слободан и независандух и иозишивно усмерену вољу према предмету који сепроучава.

Почео бих анализом идеје да је Створитељ универзумажарко желео да пошаље поруку генерацијама далекебудућности, да би се открило како су живели и каквог сументалитета били стари Руси, a завршио бих поруком да сустари Русичи хтели да је оставе свом потомству, које иданас живи у истој земљи, али чији је један део сада расејанпо белом свету, у које спадамо и ја и ви, децо моја.

П. 1 - ПОРУКА ПОТОМСТВУ

Почињемо једном причом која наизглед нема никаквевезе са Влес књигом. Не сећам се више ни где сам је чуоили прочитао, али оно што j'e важно јесте да је ова причаистинита,

Збило се то у Абисинији, како се сада зове Етиопија,пре много времена Било је топло, врло топло. Послеснажне олује, бујица, која се сручжла c планжне, оставила јена обали дебе.ли слој муљевитога песка. Касније, кад јеолуја попустила, нжво реке је опао. Било је то затшпјепосле буре.

II. 2 - ИСТОРИЈА СЛОВЕНСКИХ НАРОДА

Никад се нисам бавио социологијом. Сматрам да је тодпсциплина која се, између осталог, бави и законима којирегулишу односе међу народима. Међу тим законима тре-бало би да постоји један којп каже: "Кад владари једногнарода имају намеру да иокоре своје суседе u слабији народпрешворс у робље, они иочињу шиме шшо ружно u зло го-воре o својој будућој жршви". Оптужују га да је зао u неку-лшивисан и приписују му изштшљене грехе, укључујући туи своје сопствене - ово важи у свим временима и на свимконтинентима. Прочитајте извештаје конквистадора, којису уништили читаве цивилизације у Јужној Америци. Поњима, требало је цивилизовати и христијанизовати те див-љаке и људождере. Али, кад поближе проучите обичајетих дивљака, констатујете да су онв били много културнијиод онжх који су их истребљивали.

Сетите се како су нам описивали злочесте Северно-америчке Индијанце. Створили су нам мит како су онидивљи и некултивисани. Уствари, такви су били они који суокупирали индијанску земљу па су желели то да оправдају.

Погледајмо ту око нас. Сећате ли се шта је 1939.Хитлер говорио o Пољацима кад је одлучио да их прегази?Тако је то било и у Антиди.

Постојала је плодна равница, насељена једним бројними мирољубивим народом. То објашњава зашто су динамич-нији народи, као Грци, Римљани и, касније, Татари и Нем-ци, увек желели да окупирају њихове територије и експло-атшпу огромни људски потенцијал. И, према закону којисампре дефинисао, лако је схватити зашто су освајачи увекобјашњавали како су Словени некултивисани и зли, и какоГшју крв из лобања својих неиријашеља. (Узгред, тако сепрећуткује и чињеница да је амеркгчке Индијанце да скидајускалпове научио један француски официр - прим. прев.).

Чак и сада се покушава подметати да руски народпредставља ратну опасност за Европу. (Ово сада препо-знајемо као тврдњу за Србе - прим. прев.). Све је то било иостаје лаж.


Подсетимо се, сваки пут кад год би руске армије ишлеу Европу, било би то увек после западњачких напада којису допирали до Полтаве, Москве или до ушћа Волге.

Влес књига јасно каже: "Треба браниши своје земље uне иокушаваши да се освоје шуђе".

Историја нас учи да је сваких сто година бивао поједан покушај да се освоји Украјина, почев од Дарија,персијског краља, па до, Немаца у нашем веку. И сваки путнепријатељ је морао да се повуче после крвавих битака.Али, ко једном покуша да покори неки народ он увекнаставља да o њему ружно говори како би оправдаосопствену агресивност.

Влес књига нам објашњава зашто су Словени билинепобедиви. Треба само да су јединствени. То словенскојединство увек је плапшло Грке, иритирало Византинце ибило непожељно за савремене западњаке. To je разлог штосу увек покушавали (и нажалост успевали) да заваде разнесловенске народе, да их поделе и одвоје једне од других.

То распарчавање чињено је и хоризоншално и верши-кално.

Кад кажем "хоризонтално раздвајање" мислим нараспарчавање историје руског народа на више делова,њено сецкање на вшпе епоха. Руску историју су првописали Грци, a потом немачки историчари полазећи одсопствених интереса и политичке стратегије. Ти истори-чари разликују разне народе: Кимере, Скише, Сармаше,Анше u Кијевске Русе.

Уствари, то је увек исти народ који говори исти језик икоји има и стабилан континуитет своје религије. Алираспарчавајући историју овог народа, сваком делу јеодузимана слава предака и разлози да буду поносни насвоју прошлост, јер су историје свих тих подељених народабиле осакаћене. Ово уситњавање словенске историјечињено је намерно, не грешком. Или, како нам објашњаваВлес књига, тврдња непријатеља да је Русима недостајаопонос. Поносан се на руском каже гордп. За онога који јехрабар на чешком се каже хрдина (на француском херој).Влес књига уздиже патриотизам и каже да треба бити


поносан и не плашити се да умреш за своју земљу. Оногакоји умре за своју земљу прихватиће Перун лично у лепоми вечном животу.

Када кажем да је уситњавање руске историје биловершикално мислим на тенденције историчара да разликујувпше народа тамо где је уствари постојао само један:Скити, Сармати, Роксолани и Алани, који нису ни посто-јали; или тачније постојали су само на страницама историје.Ова различита имена употребљавали су Грци, јер није билојединства у руском народу, па су се именовали као четириили пет различитих народа, што је било погрешно, али јеслужило византијским дипломатским циљевима.

Треба рећи да су Грци сасвим успели и да су убедмли исаме руске историчаре да су сви ти народи постојали, aзападни историчари понављају оно што су Грци нагшсали -било из незнања било из истих разлога као и Грци. Већодавно је требало руску историју иоједносшавиши, избри-сати и заборавити сва та имена делова који у стварностиникада нису ни постојали. Али вероватно то никада нећебити учињено, јер политички и стратешки интересизахтевају поделу и раздвајање Словена једних од других.

A руски и украјински историчари, уместо да обело-дањују истину, желе да бриљирају својим уходаним позна-вањем историје, па детаљно прецизирају границе измеђуКимера и Скита, где су се раздвајали Скити и Сармати,епоху Сармата и Анта, и све то да би објастшли, према свимисторичарима онога доба, да није било етничке разликеизмеђу тих народа

Основни задатак византијске ддпломатије био је даспречи стварање организоване руске државе, a пре свега даспречи уједињење свих Словена у једну државу. Укратко,успело им је, јер никад није постојала словенска федераттаадржава.

Али још увек међу словенским народима постојиизвесни афинитет и узајамна симпатија, коју западњаци неразумеју и потцењују. Кад су Руси водили рат за ослобо-ђење бугарског народа од отоманског јарма, врло малоФранцуза прихвата да они то нвсу чинили руковођени


експанзионистичком политиком, већ једино да ослободебратски народ. На срећу, Бугари су то схватили, правилнооценили и поштовали.

Положај бугарског народа у словенској тшродиципосебно је занимљив, јер, према конвенционалној историји,Бугари нису Словени. Нажалост, права бугарска историјаније била написана - у сваком случају, непозната нам је.

Сличност између речи Булгари и Волгари наводи насна помисао да су у почетку Бугари живели на обаламаВолге, где се заиста налазе трагови тога народа, који нијебио словенски. Влес књига потврђује нам да су се водиледуге битке са бугарским ратницима, али нам не прецизира укојим областима- У сваком случају, ово сазнање не оповр-гава укорењено схватање да су Бугари прешли Русколан'да би се настанили у садашњој Бугарској где су нашли Гетекоји су несумњиво били Словени.

Да ли је кроз руске просторе прошао цео један народзаједно са женама и децом или је то била само војска подкомандом бугарског кнеза - не зна се, али се може претпо-ставити да је то био само један ратнички поход.

Професор Парамонов закључује да има извесне анало-гије између покораваља гетског народа од стране бугар-ских ратника и доласка Варјага у Новгород. После доласкабугарских освајача у земљу Гета та земља је названа Бугар-ском. После доласка Варјага у Кијев и Новгород следило јеформирање руске државе. У оба историјска случаја државаје настала кад је група странаца, који су можда били добриорганизатори, преузела власт.

Оно што треба извући као закључак јесте чињеница дакад једна динамична група странаца, освоји власт надједним народом, над којим домшшра својом борбеношћу,она се врло брзо стопи c покореним народом, који их, хтеото или не, прихвата.

Закључак је, да је садашњи бугарски народ, по свомдуху, један од најсловенскијих у породици - без обзира дали су његови преци (који су такорећи дошли под најездомХуна) били Словени.


Ово ме наводи на помисао да мора да постоји једназемљоделачка националност. Народ који остаје на роднојземљи и ттродужава да је обрађује чува своју националностбоље него освајачи, чак и ако су ови последњи много јачи идинамичнији. Русију су прегазили Татари и њоме владалитоком двеста педесет година. Татарски јарам је достауспорио развој цивилизације, али није "татаризовао" Руси-ју. Боемија (Чешка) је била под германским притискомтоком дванаест векова, али још увек одолева. Међутим,они који напусте родну земљу и који се у добрим условиманастане у страној земљи имају много тешкоћа да сачувајуспецифичне особине свога народа.

То ће рећи да ће сви Руси и Украјинци, који сунапустили своју земљу да би живели у Француској, пре илипосле изгубити свој словенски менталитет, заборавиће својјезик и постаће Французи као и остали. Ја им, међутим,желим да сачувају своје специфичне словенске особине истварне симпатије према словенским народима од којихпотичу њихови родитељи.

A које су то специфичне словенске особине?Па добро, предлажем вам да се сећате својих родитеља

од словенске лозе, или да их, ако их још имате, добропогледате и размислите да бисте могли да запазите у чемусе разликују од своје околине. Уошпте не сумњам да ћетеуочити њихове духовне особености, специфично словенске,и саветујем вам да те особвне негујете.

Професор Парамонов се одужио једном малом словен-ском народу, који је постојао још у доба Римљана и који јесачувао своју националност, свој менталитет и свој језиксве до данашњих дана. Taj народ се звао и наставио да сезове Рутени. Њихова се земља зове Подкарпатска Рус'.

Ја бих желео да учгошм исто придружујући се у потпу-ности поштовању које је професор Парамонов исказаоРутенима. Желео бих да истакнем да у Европи постоји јошједан народ који заслужује исто такво поштовање. Он јемали по својој бројности, али је велики по племенитостисвог духа. У својим Црним Планинама Блоти (Blotti) су пре-ма белешкама у Влес књизи живели вековима пролнвајући


реке крви да одбране своје земље, али никад нису покуша-ли да освоје земљу својих суседа-

Схватили сте да је та земља Црна Гора.Ако можете, препоручујем вам да одете и да је

посетите.Планине нису црне као што изгледа из даљине, али кад

се нађете у тој земљи запазићете да је сиромашна алипредивна. Ако стугште у везу и поразговарате са обичнимсељаком запазићете неку наивну и ведру древну мудросткоја даје лепоту и текстовима Влес књиге. Oma не говореруски, али ако им се обратите на руском разумеће вас.Питам се да ли би разумели транскрипције Мирољубова-

Претпоставл>ам да ће, читајући моје проучавањементалитета и живота словенских народа, читалац битинепрекидно изазиван сигурношћу са којом остајем притврдњи да су Скити били словенски народ, a да ова тврдњаније доказана ни прихваћена. Толико пута смо чули да суСкити иранског порекла, да су дошли у Украјину не зна сеодакле ни када и да су их Сармати нападалв, па мојатврдња да су Скити били Словени изгледа контрадикторнау односу на уобичајену историју. Али испитајмо овајпроблем објективно.

Нигде не налазимо ни један ваљани доказ o иранскомпореклу народа који су насељавали Украјину. Напротив,ове тврдње западних историчара углавном се засннвају на"претпоставкама Кинеза" и понављањима тих претпо-ставки.

Међутим, проучавајући топониме, имена река и свихруских равнвца, можете наћи корене једдно словенскихречи и имена која су употребљавали Грци, као Борисфена(Borisphene, Borysthenes, Dujepar), Танаис (Дон) и друга. Овонам указује да су Украјину још од праисторијских временанасељавали Словени.

Чак се може рећи да никада нису постојали Скитииранског порекла.

Ако узмемо реч Скиши у смислу који су joj давалистари Грци, подразумевајући под Скитима све народе којису настањивали земље северно од Грчке, очигледно је да се


не може порицати постојање Скита, већ треба прихватитимшлљење да су ти Скити били једне или више национал-ности, да су говорили језицима који нису били скитски и даскитски језик уопште није ни постојао, што изгледа сасвимтачно.

Долазимо до закључка да је историја Украјинезамагљена једном речи која има врло широко значење.

Речи са тако пшроким значењем као што су Скиши,Индоевроиљани, Западњаци, народи из равнице (Алани),имају преимућство у томе што можете гшсати историју безвеликог ризика да будете нетачни, али треба схватити дамного векова касније управо те речи обеспућују и замаг-љују историју. Покушаћу да то објасним једним примером:

Замислите реченицу: "Обале Рајне насељене су Залад-њацима". Не може се рећи да је то нетачно, али ће свизакључци изведени из тога бити безвредни.

Цело ово излагање има за циљ да вам скрене пажњу наречи са врло широким значењем, које се понекад употре-бљавају да прикрију стварност пред будућим генерацијама.

П. 3 - РЕЛИГИЈА СЛОВЕНА

Занимљиво је приметити да су Грци, кад су описивалирелигију Скита, налазили извесну сличност измеђусопствене религије и словенске, док ја налазим да измеђуте две религије нема ничег заједничког. У делу једногФранцуза недавно штампаног у Паризу читам:

"Скишски Паншеон, онакав какви,ч га оиисују грчко-лашински иисци без иосебне је веће оригиналносши. Боговису аншроиоморфни u асимиловани у ЈуПишера, Аршемиду,Аиолона, Неишуна, Херкула... u шако редом".

Затим мало даље: "Изузимајући, варварског Марса,најзначајнија, сасвим сигурно најчешћа u најуочљивија фи~гура евроазијских божансшава осшаје без сумње ТабгиТш,сигурно ирешворена римску Весшу". (Табела - IV )

Упоредите ово са оним што налазимо у Влес књизи,делу које су писали сами Словени, и остаћете пренераженисазнањем колико једно c другим нема везе.


Шта ли је та богиња ватре Табити? Не можете joj наћини трага у речнику народа који су насељавали Скитију. Тоје чиста измишљотина грчко-латинских писаца. C другестране, упоредите је са словенским богом Огњиком илицрним богом, који је такође владао ватром, Симарглом (увокативу Смургле) - и њихове трагове ћете наћи у свимевропским језицима: у енглеском to smear (умазати сегаром); (или to smoke - пушити, прим. прев.); у немачкомschmiren, schmirgl (што ће рећи шмиргл); на италијанскомsmeriglo; у Скандинаваца код Лагерлефове мала лисицаSmeer. У француском кад неко чини гест поклоњења црномбогу каже će: il fait des simagrees. Свуда трагови (гаравог)бога Симаргла.

Што се тиче богиње Табити, не знам чак ни одакле јеувезена. У сваком случају она нема никакве везе саскитским Пантеоном, јер су Скити, да још једном поновим,били Словени.

Упоређујући религију старих Словена са грчком мито-логијом запажа се суштинска разлика.

Грчки богови су имали људске страсти и грешке. Билису бесмртни, али су им се догађале несреће које се догађајуи људима. Резултат: грчка митологија је занимљива зачитање и врло је позната.

C друге стране заиста нам није познато како суСловени приказивали своје богове. Влес књига учи нас дасу они имали "представе напшх богова" у неком посебномПантеону, али се чини да су то били више симболи негоантропоморфне статуе. Зна се да су Словени своје боговепредстављали као узвишена бића ослобођена од људскихстрасти, и која су имала само апстрактна осећања каоплеменитост, праведност, родитељску љубав итд. Може сезакључити да су Грци својом богатом маштом створилиједну занимљиву митологију, која се учи у школама умногим земљама. A ако вас то не интересује бићете про-глашени за некултурну особу.

C друге стране, Словени нису имали мишологију, већје збир њихових веровања чшшо религију, коју нико не

.


познаје и за коју се много људи потрудило да joj избришуграгове - a рећи ћу вам и зашто. Ако упоредите словенскурелигију са хришћанском наићи ћете на вшие сличностинего са грчком. У ове две религије, од којих је код Словенаједна наследила другу, има много заједничког и сличног. Ја-сно је да је постојао утицај једне на другу али у ком правцу?

Хришћани нам кажу: "Очигледно је да је хришћанствоутицало на паганску религију Словена, јер је Влес књиганаписана осам стотина година после Исуса Христа". Чак иако одбијемо осам стогана година док Грци званжчно нисубили хришћани, осталих петстотина година био је довољнодуг период да би се варварски народи превели у нову јудео-хришћанску (грчку) религију.

Али и обрнуто је било исто толико вероватно.Влес књига се подудара са крајем словенске религије и

чак тачно c временом када је хришћанство, које је дошлоиз Византије, заменило ову религију. Али почеци словен-ске религије сежу у аријевке миленијуме, будући да њенеелементе налазимо у Индији, a Индијци тврде да су те еле-менте донели Аријевци, две хиљаде година пре Христа.

Или, знамо да се Византинци труде да нас убеде какоСловени нису постојали у време Христа него да су билиСкити и Сармати, који су били персијског порекла и ималирелигију сличну грчкој. Верујете ли ви то?

Што се мене тиче, ја видим да је то подвала и знам несамо да су Словени постојали на почетку наше ере, већ и даје и Исус Христ могао навраћати код њих и инспирисати сењиховом религијом.

Размислимо добро. Ако сматрамо да је хршпћанствоутицало на словенску релнгију, што је потпуно супротнодуху Влес књиге, треба прихватити парадокс да се Старопре шпчезнућа инспирисало Новим које га је заменило.Мени је против логике. У сваком случају овај проблем нетреба третирати почињући речју очигледно.

Ништа није доказано - све треба истражити.Ја себе сматрам хришћанином. То ће рећи, кад разго-

варам са другима, сматрам да треба следити загговести којенам је Исус Христ оставио. Кажем јасно: Исус Христ a не


људи који нам говоре у Његово име после Његовог распе-ћа. Он нам јасно каже да треба трагати за истином. A намасе објашњава да треба веровати без размишљања,

По мом мишљењу, налротив, треба размишљати да бисе нашла Истина и не плашити се да кажемо да она неодговара ономе што су нас учили и ономе што су насмолили да верујемо.

Када размишљамо o животу Исуса Христа, оно штонас збуњује јесте чињеница да имамо много детаља o Њего-вом рођењу и такође o последње три године Његовог жи-вота, алп период од двадесет пете до тридесете године Ње-говог живота потпуно је непознат. Не само да се не зна гдеје живео и шта је радио током највећег дела Свог живота,већ и не покушавамо то да сазнамо. Чак се има утисак даима људп који то знају, али више воле да се то не сазна.

По мом мишљењу, жеља да се постави питање: "Где јеИсус Христ живео тих двадесет пет година?" Здрава је иисправна радозналост.

Morao je ићи у Индију, Персију или у Египат, где јебило мудраца и знања која су била слична онима којима насје учио. Зашто нам то не рећи?

Врло је мало вероватно да је ишао у Грчку или у Рим,јер би Грци то сигурно на неки начин запжсали.

Morao je да иде и у било коју другу земљу, на примеркод Словена, које су Грци називали Скитима. У том случајусхватљив је интерес Грка да o томе не говоре.

Мало је вероватно да је та земља била Кијевска Рус',јер је зрачење града Кијева почело много касније, што ћерећи кад је обновљен после хунске најезде, око 430. годиненаше ере. Међутим, на обалама Црног мора било јеградова које су Руси током векова насељавали заједно сагрчким колонистима. Постојао је на Криму један великиград са грчко-скитском културом, који се звао СурожкиРус' (Осунчана земља). (Да ли по Сурији, богу Сунца? -Прпм. прев.).

На ушћу Дона постојао је један други важан град, којисе звао Танаис, који је постојао још у доба Римљана, аливреме његовог настанка није познато.

iБорис Ребиндер

Знамо да су римски бродови ту свраћали да купујугапеницу (као што две хиљаде година касније францускибродови иду по жито у Таганрог). Ти су бродови пролазиликроз мореуз Керч, где је био светионвк чији је пламенодржаван сировом нафтом. Тако су превозили пшеницукоја је била потребна за исхрану становника тог великогграда. Узгред, додајмо да та хранилачка улога варваранлгде никада није подвучена. Напротив, Грци љубоморночувају извор снабдевања и што је могуће мање o њемуговоре. Taj град су разрупшли Готи, затим су га подигли,али су га сасвим разрупшли Хуни око 350. године наше ере.

Кад су совјетски научници врпшли археолошка истра-живања у региону садашњег града Новочеркаска изгледада су нашли остатке рушевина (било их је високих и осамметара). У рушевинама је било и мермернах надгробнихплоча на којима су била исписана трчка имена. Међу тимгрчким именима било је и словенских, што сведочи да су утом граду Танаису заједно са грчким колонистима живелии Словени, који су себе називали Русичима- Може сепретпоставити да је баш у том региону дошло до осмозеизмеђу словенске религије и нове хришћанске, грчке рели-гије, јер су у том граду нађене подземне одаје са тајним ула-зима у којима је могло да се окупи шездесетак особа. У томподземном храму којем су дали име одаје верника (chambressionnennes) налазио се олтар посвећен Врховном Богу.

Све ово наводи на помисао да је Исус Христ могаоборавити код Словена у Јужној Русији и тамо наћи духовнуклиму која је одговарала ономе чему нас је учио.

Ипак, да додам, ја не располажем ниједним ваљанимдоказом којим бих се усудио да смелије подстичем идеју oборавку Исуса Христа у Скитији, али оно што јасно видимјесте да је, кад је изговорио Своју заклетву на гори, оцртаопрофил примерног хришћанина, скромног, помирљивог итрагаоца за Истином, спремног да прихвати и патње за туИстину. Све те особине тачно се поклапају са карактеромједног Скита, али не онаквог каквог нам га приказују Грци,већ онаквог каквог замишљамо док читамо Влес књпгу.(Дашчица 2А.).


Ја признајем и прихватам да се ова разматрања незаснивају на доказима. Налротив, кад једна особа оде и кадсе жели сазнати куда је пошла, чини ми се да ће се донајплоднијих и најпозитивнијих истраживања доћи ако сенајпре истшта шта је та особа донела, a затим се потражида ли су и где се налазе ствари истоветне са онима које једонела- Или, ми врло добро знамо шта нам је Исус Христдонео. То пише у Јеванђељу. A где налазимо исте идеје? УВлес књизи.

Пре него што закључимо покушајмо да пажљивоиспитамо шта је Исус Христ додао "Старом Завету" последвадесет пет година проведених у некој земљи која нам јенепозната.

Пре свега донео је идеју крштења.Треба ући у воду да бисмо се очистили. Та идеја је

сасвим природна. Она постоји у многим земљама, a наро-чито у Индији. Али она је такође постојала и код старихСловена. Влес књига нам каже да се треба прати пет путадневно пре молитве, јер здрав дух је у чисшом шелу. Да бисе очистили Словени се гњурају у реку, као што се то чиниу Индији и као што се то догађало за време крштењаСловена у Кијеву 987. године.

Током крштења Исуса Христа појавио се голуб, којисимболизује Свети Дух. Влес књига доноси нам опис Свен-товида, који је савршена аналогија хришћанском СветомДуху, јер је било добро познато да је култ Свентовида, којије био бог Светлости и Истине, постојао код Словена јошод времена Аријеваца,

Да не говоримо o Свентовидовом храму на острвуRiigen (словенски Рујане - Рана - прим. прев.), који је уншп-тио дански краљ Валдемар 1168. године. Погледајмо ту окосебе. Највећа и најлепша катедрала у Прагу, која доминирана свим разгледницама Храдчана, посвећена је Светом Гију- Chram Svateho Vita.

Какву je улогу имао Свети Гиј у историји Чешке илиграда Прага? Никакву, колико ја знам. Зашто му је посве-ћена најлепша катедрала? Сасвим једноставно; требало јеприкрити храм Свентовида у катедралом Svateho Vita.


И то je, ja ШЈСЛИМ, разлог због којег се култ СветогаГија пропшрио по западним словенским земљама, јер суСвентовида славили сви Словени, али је тај култ пре-ображен у култ Светога Гија, али само у земљама које суокупирали католици, док је култ Светлости и истинепостојао код свих словенских народа још од временаАријеваца. (Српски Видовдан - прим. прев.).

Догма хршпћанског Светог Тројства поттгуно одговарасловенском Великом Тројству које се звало Триглав.

Погледајмо мало даље. Христ нам је објаснио да Богније увек неумољив судија, већ је добар и опрашта нам као"Наш Ошац који је на Небесима". Словени свога богаСварога сматрају не својим оцем већ својим дедом, који јестворио видљиви свет и који је учшшо да се роде осталибогови. Његово обитавалшпте је Небо - Сварга. Ова реч семоже наћи и у Индији код Брахмана, који потврђују да су једобили од Аријеваца, хиљаду шест стотина година преИсуса Христа.

По мом мшпљењу, ако налазимо у Влес књизимолитву коју нам је Исус Христ оставио - "Оче наш који сина Небесима" - нема никакве разлике ни са духовног ни салингвистичког становишта, али ја не тврдим да Исус Христније сам саставио ову молитву.

Постоји и друга узнемирујућа аналогија: Исус Христ јеобјаснио својим ученицима; да би се обавио жртвениритуал ннје потребно приносити људске жртве, већ сетреба сјединити узимајући хлеб и вино у спомен на Њега.

Прочитајмо поново дашчицу 7A-1-2-3, на којој се ка-же: "Имамо среће шшо имамо религију која од нас не зах-шева људске жршве. Ми жршвујемо илодове свога рада".

На једној другој дашчици говори će o хлебу и вину.Налазимо исту идеју - замена тела хлебом a крвп вином.

Шта више Исус Христ је био посебно нежан премајагњету, вероватно што је то недужно биће бивало жрт-вовано за искупљење туђих грехова. Словегот су говорилида треба избегавати жртвовање јагњета и заменити гахлебом, јер је јагње симбол Сунчевог повратка после дугиххладноћа и зиме.

Живот и редигија Словена према Влес к&изи

A затим, Исус Христ је у заповестима које је оставиоСвојим ученицима рекао да треба бити скроман, тражитиистину и жудети за њом. Кад ја кажем да је руски народпосебно осетљив на Истину - Правду - ово расрђује мојезападњачке саговорнике. Одговарају ми да су Руси истотолико лажови као и остали. Ја не мислим тако, алипризнајем да мој суд у овој ствари није непристрасан, аливас позивам да се сопственим искуством уверите у то.

Чекајући да ви створите сопствено мишљење, подсе-ћам вас да постоје руске народне песме у којима је главналичност Истина: Правда.

Правда се бори против преваре - Кривде (неправде)која је надјача. Правда мора да се склони код свога оца,небеског краља, a неправда се прошири по целој земљи.Али ми знамо да Бели Бог бди над Истином и не дозвољавада је Кривда потпуно потисне.

Ова песма, као и прича o седморо браће, који умирусваки за своју истину, искључиво су руске и не постојесличне на западу. Оне доказују крајњу осетљивост коју јеруски народ сачувао према Истини.

A сада, донесите ви свој непристрасан закључак и недозволите да на вас утичу предрасуде и националистичкаосећања. Са своје стране, сматрам да се хтшпћанска рели-гија тако добро укоренила у душу руског народа, јер је онасвојим духом веома блиска старој религији Словена.

Треба знати да се прелазак са паганске у хришћанскурелигију није догодио тако лако и једноставно као што намисторија описује покрштавање Кијевке Русије које је оба-вио Свети Владимир 987. године.

Дуго после тог датума било је превођења и крштавањакнезова и њпхових присталица, na je чак и у градовимаЈужне Русије још дуго после тога било борби противхришћанства.

Кнезови Бравлин и касније Асколд желели су да пређуу хршпћанство да би имали приступа византијској културии како би постали део елите, и не би били сматрани варва-рима. Али овај политички проблем се компликовао захте-


вима која им је постављао византијски цар. Он је захтеваоне само да руска Црква буде подређена Константинопољувећ је хтео и да кијевски кнез буде вазал византијског цара- Василеуса - што руски ратници (дружина) нису могли дапрнхвате.

Што се тиче народа, он није хтео да замени богове сво-јпх предака за богове Грка, који су били њихови траддци-оналнн непријатељи. И њихов став је био врло разаумљив.

A и стара паганска религија им је пружала мноштвообичаја са песмама и играма које су знали, обредне свеча-ности и веровања на која су навикли и која су волели.

Шта им је хришћанство нудило за узврат? Постове,строгост и својевољну поннзност. Зна се да је било отпорасве до XIII века. И то што је руски народ искрено првк-ватио хришћанску религију учшшо је, по моме мишљењу,из два разлога.

C једне стране, основа хришћанске религије била јеиста као и религија старих Словена, чак се има утисак да суизвесне хришћанске догме копије словенских веровања, a cдруге стране, хришћанство је прилагодило све своје пра-знике и једав део обреда ратарским светковинама старихСловена.

Гледиште византијских царева такође је разумљиво.Њима је било у великом интересу да цела Скитија постанехришћанска да би се одржали против ислама. C једнестране, словенски кнезеви постајали су све моћнији, a cдруге, ако цела Скитија почне да ради и да пости као добрихришћани, то ће повећати количине меса и жита за извоз, aњих је Василеус (цар) куповао по најнижим могућимценама које је сам одрећивао.

Најзад, руски народ је постао дубоко хришћански. Aшто се тиче Византинаца, они су направили значајан дн-пломатски подвиг: почели су да обрађују јудео-хришћанскурелигију у коју су укључили велику дозу веровања и обича-ја позајмљених од својих суседа Словена. Затим, да бидобнли политички утицај на све Словене, уступили су им туисту религију. A пошто извори те религије нису откривени,они су целом свету објашњавали да Словени нису уопште

Живот и релмгија Словена према Влес кљизи

постојали пре почетка наше ере, да су уместо њих туживели зли Скити иранског порекла, И цео свет им јеверовао и понављао то до надшх дана.

Срећом да постоји Влес књига која нам је омогућилада схватимо ову превару.

A сада закључите сами. Али пре него што почнете даразмишљате предлажем вам један мали оглед: замислитетри особе, тиличне свака за своју расу и дотични народ:једнога Римљанина, једнога Грка и једнога Јеврејина-

Може се рећп да је Римљанин интелигентан, енер-гичан, врло добар организатор, али нема много осећањасамилости кад треба натерати робове да раде и кад требаексплоатисати све народе Медитерана.

Грк је такође врло интелигентан, веома обдарен за свеуметности, врло добар трговац, али је лукав и лажљив.

Јеврејин, изузев мана које су побројане у шест Мојси-јевих заповести мора такође имати и много врлина. Онпоштује своју религију, интелигентан је и добар трговац.

Намерно сам узео три осредње особе али идеализо-ване. Сада их ставите једне поред других, a c друге странеједног Словена из истог времена, али не злочестог Скитакако нам га описују Грци, него Русича, како је приказан уВлес књизи.

Проучите ова четири лика и покушајте да кажете којије од њих најближи моделу хришћанина како га је описаоИсус Христ. За мене нема дилеме - то ће бити Скит, алипрема ономе што ттишу Грци, он никада не би имаоприлжке да чује Христове речи.

И сами видите да пре него што нешто закључите требадобро размислити.

A сада кад смо упознали паганске богове како их опи-сују сами Словени можемо се окренути решавању пробле-ма да ли су Словенн били монотеисти или политеисти.

Несумњиво је да је стари Рус, кад је палио ватру,веровао да има посла са богом Огњиком, кога је призиваода се појави и да остане до јутра.

Он није схватао своју ватру као свемоћног бога- Истотако је несумњиво да су Словени поштовали и обожавали


чистоту изворске воде, пљускове који су доносили водукако би трава и жито моглп да расту. Окуттљали су се исподвеликих храстова, који су били дрво бога Перуна - али зархришћани не раде исто?

Видео сам у Француској капеле, подигнуте на изво-риштима, у којима горе свеће, a такође и фигуре светацапостављене испод великог дрвећги То је потпуно истиобред и исто веровање.

Зашто се хришћани сматрају монотеистима a инсисти-рају на чињеници да су пагани били политеисти?

Код Скита као и код хришћана свет је створен иуправља се према законима које је дао један једини БогСтворитељ, коме су подређене све снаге Природе, којепредстављају духови.

Јасно се осећа тенденција да се оцрне други како би сеистакло сопствено савршенство.

Да закључнмо. Постоји толико сличности измеђухришћанске религије и религије старих Словена да се обемогу сврстати у исту групу - било да су обе политеистичкеили монотеистичке. Јер, Словени су поштовали својебогове, Перуна, Свентовида, Велеса, Дажд'бога (Дајбога) идруге, a хришћани се моле Исусу Христу, Светој Богоро-дици и мноштву других светаца и анђела.

Ако хришћани сматрају да су Словени били поли-теисти, треба и њима оспорити право да себе сматрајумонотеистима.

П. 4 - ЗАКЉУЧЦИ

Чини ми се да сам рекао оно суштинско o Влес књизи.Ово ће отвореним духовима омогућити да размисле исхвате шта се догађало у вековима које не покрива конвен-ционална историја. Они који буду желелп да сазнају вшпемораће да проучавају текстове транскрипција Мирољубоваили пак да сачекају да ти текстови буду преведени нафранцуски, за шта ће бити потребна екипа преводилаца.

Требало би да у тој екшш буду старији Руси и млађиФранцузи. Треба пожурити, јер старијих Руса који знају


старословенски све је мање и мање, a Французи би моралибити млади да би се избегла укорењена схватања старијих oВлес књизи.

Примећујете ли да научници који под лупом проучава-ју ситниде, као квалитет папира, запете, могућности упот-ребе те и те речи, или те речи у тој епоси, једном речи нау-чници који шшребају, обично су вођени жељом да дођу донегативног закључка- Док они који дају предност целини, aмање се осврћу на ситнице, успевају да светлошћу облијупрошлост и дођу до сазнања које шшребери не желе давиде.

Пошто прочитате Влес књигу бићете убеђени да јенарод који је живео на просторима између Дунава и Донабио увек исти, од почетка времена па до наших дана.

Његови непријатељи, који су увек покушавали да музаузму земље и искористе његове људске могућности,борили су се против њега силом и лажима. Да би срушилињегов понос и отпор искривљавали су историју и делилипрошлост тог народа на стотине конвенционалних пери-ода, и цео свет се уједшшо у уверењу и тврдњи да су сеСловени појавили на почетку наше ере, a они који су тупостојали раније нису били Словени.

Влес књига нам открива ту подвалу.Језик којим је тај народ говорио развијао се током

векова, али својим духом и речником остао је увек исти. Тоје онај језик o којем је Тургењев рекао: "Huje могуће даједан шакав језик није иодарен једном великом народу ".

Западни научннци, да не би именовали тај језик и да биутклонили све идеје o Словенима или Русима, крстили су гаиндоевропским и сматрају да тај појам решава проблем.Сваки пут кад се пронађу корени тога језика у другим евро-пским језицима стави се "и.е." и прекине се истраживање.

Али сваки пут кад у западној литератури замените"и.е." словенском речи, реченица сачува свој смисао, илипостаје разумљивија и боље објашњава шта се догодило.

Из тога језика који нема апсолутно ншпта са "индо",изашли су у директној лшшји сви словенски језици којепознајемо: украјински, руски, белоруски, пољски, чешки и


словачки (очигледно и српски, a вероватније је обрнуто -

прим. прев.)-Сви ти народи, рачунајући и Бугаре и Југословене,

имају интереса да читају и проучавају Влес књигу. Та књи-га им објашњава корене међусобног сродства. Чуће гласОда Ора, свог заједничког претка, који им је говорио да сеуједине и заједнички бране.

Предвиђам да ће ми се пребацивати да сам унео нештонатприродно у обичну студију једног свежња дрвених пло-чица чију аутентичност оспорава готово цео свет.

Шта ћете, има људи који верују да Божја рука владаСветом, и других који не верују у Бога.

Koja je разлика између особа ове две категорије.Очигледно, рекао бих, велика.

Уствари, она је незнатна у поређењу са оним што језаједничко свим људима.

Kao и верник, и атеиста савршено схвата да ниједнаствар не може постојати a да је неко није створио, a да бисе створио један свет, као што је овај у којем живимо, билоје потребно посреднвштво Врховног Божанства, свемогу-ћег, вечног и добро усмереног, што ће рећи Бога, каквог сунам описивали у веронауци.

Атеиста то схвата али не признаје. И верник и атеистасу створени по истом биолошком закону природе. Обојицасу уживали исте услове, рекао бих предности које људи уовом свету имају, алж један их прихвата и признаје, a другитврди да Створитељ Света никада није постојао и прематоме он му ништа не дугује.

Ако један верник и један атеиста повреде кажипрстлеве руке, прсти ће им сами оздравити независно од њиховевоље, али верник у том оздрављењу види дејство божједоброте, a други то сматра сасвнм ириродним и не изра-жава никакву захвалност.

Све се своди на једну чињенвиу, a то је та захвалностБогу, која успоставља разлику између верншка и атеисте.

A та захвалност, како би рекао пуковник Газалов, којинам је предавао алгебру у гимназији, знак је племенитости,што би се данас рекло спољни :шак племенитости духа.

Живот и религија Словена тгрема Влес књизи

Ако размишљате видећете да је то врло тачно! To jeта захвалност божанској доброти, оној која је била карак-теристична црта менталитета старих Словена. Кад су семолилп. они нису ништа тражили од својих богова, већ суих хвалили и славили. Из тог разлога су и названиСловенима. A Влес књига нас учи да треба следити примерсвојих предака.

Надам се да сам свима онима, у чијим венама, мањеили више, тече словенска крв, помогао да схвате како тре-ба неговати ту племенитост духа; a то значи част, велико-душност и стоички отпор свим недаћама нашег живота,што нам доноси срећу засновану на духовном задовољству.

ЗАХВАЛНИЦА

На крају желим да изразим захвалност господинуНиколи Скрипнику, који ми је љубазно обезбедио светектове Влес књиге са преводима и коментарима.

Такође, био је увек спреман да ми позајми и радове идокументацију o темама, o којима сам рсправљао, не проу-ЧРПШГИ их довољно. Посебно му захваљујем на подршци кадсам намеравао да одустанем.

Њему припадају највеће заслуге за ширење сазнања oВлес књизи.

Исто тако сам захвалан свима онима који су изнелисвоја запажања или су ми скренули пажњу на грешке илипротпвречности у мом истраживању.

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР

ПРВИ ДЕО

1.1 УВОД 11Цил> ове књиге. Извори и историјски трагови.

I. 2 KAKO СУ ДАШЧИЦЕ НАЂЕНЕ 15Изенбек, Мирољубов, Кур, "Жар птица", Парамонов,

Скрипник

I. 3 ОНО ШТО ЗНАМ O ПОРОДИЦИ ЗАДОНСКИ 25Велики Бурлук, И. А. Задонски и његова мајка, Сурица.

I. 4 ОПИС ИЗЕНБЕКОВИХ ДАП1ЧИЦА 30Димензије, Глифови, Сплошњак, Титлови, Влесовица.

Остале процене. Из којег доба је Влес књига.

L 5 ШТА САЗНАЈЕМО ИЗ ТЕКСТОВА МИРОЉУБОВА...34Да ли се ради o летоггасу или не? Одсуство хронологије.

1.6 ПЕТНАЕСТОВЕКОВНА ИСТОРИЈА СЛОВЕНСКИХНАРОДА 36

Легенде. Најстарији народ. Братска племена. Освајачи.Наследни непријатељи. Грци, Готи, Хуни, Варјази. Занимљивидетаљи. Рогате главе. Заставе. Злослутна птица. Матер" Сва.Непознати кнезови.

I. 7 РЕЛИГИЈА СТАРИХ СЛОВЕНА 40Триглав, Вишњи, Сварог, Перун, Свентовид, Филиокве. Јав'

- Нав' - Прав'. Споредни богови и духови. Дажд'бог - Ириј.Идоли. Добро и зло. Култ мача. Пантеони - Хран - Мач,Аријевци или крст. Грци понижаваху побеђене. Да би избрисалисловенску историју они су измислили појам Скита (или Илира).Правда и Кривда.

1.8 СВАКОДНЕВНИ И АДМИНИСТРАТИВНИ ЖИВОТСЛОВЕНА 53

Да ли су они били номади или полуномади? Како суискривљена Херодотова сведочанства? Зимљораднички празни-ци. Огњишчани. Кнежеви. Веће. Велики кнез.

i. 9 ЛИНГВИСТИЧКА ОБЈАШЊЕЊА 58Речи које разумемо захваљујући Влес кн>изи. Роксолани,

Сармати, Алани, Вандали, Каталонци, Булоњи, "Wall",Аналогија са "Словом o Полку Игорову".

I. 10 ПРОБЛЕМИ АУТЕНТИЧНОСТИ ВЛЕС КЊИГЕ 63Знање које је било потребно да се фалсификује Влес

књига. Норманистичке теорије. Сулокадзе. Виноградов.

ДРУГИДЕО

Коме не препоручујем читање ове књиге?

П. 1 ПОРУКА ПОТОМСТВУ 77Диплодокус. Пећине у Ласкоу. Пирамиде. Кургани.

П. 2 ИСТОРИЈА СЛОВЕНСКИХ НАРОДА 80Зашто се говори лоше o другима? Интерес да се Словени

поделе "хоризонтално и вертикално". Јединство Словена.Недостатак поноса. Треба упростити историју коју су раширилиГрци. Бутари. Земљоделска националност. ПочастЦрногорцима. Речи нејасног значења завађају историчаре.

П. 3 РЕЛИГИЈА СЛОВЕНА 86Контрадикција између словенске тезе и грчке тврдње o

религији. Табити - Огњик. Симаргл. Митологија није религија.Ko je на кога утицао: Грци на Словене или обрнуто? Вероватиили разумети? У којој земљи је боравио Исус Христ токомдвадесет пет година живота? Крштење. Свентовид у Прагу.Триглав. Хлеб и вино. Јагње. Упоређење Скита са Римљанином,Грком и Јеврејином. Политеисти или монотеисти?

П.4 ЗАКЉУЧАК 96Текст Јурија Мирољубова на француски требало би да

преведе тим преводилаца. Цепидлаке увек траже негативномишљење. Да би се прикрила старост словенског језикаизмишљен је индоевропски језик. Сви Словени морали би даслушају глас оца Ора. Разлика између верника и атеисте.Прихватање Бога знак је отмености која је карактерисала стареСловене.

ЗАХВАЛНИЦА Николају Скрипнику 99

Download - Boris Rebinder~Život i religija Slovena prema Vles knjizi

Top Related