Драган Симовић

Путеви сазнања(Вивекананда-Штајнер)

Путеви сазнања

Буђење

изиђох из себеи појмих гледа дрво јеи облак и ветару мени

изиђох из себеи схватих на тренда ничега и немаизван мене

Драган Симовић

2

Путеви сазнања

Пут ка вишим сазнањима

1

Наше доба је у знаку духовних превирања, у знаку трагања за новим путевима сазнања, у знаку откривања и отварања древних мистерија, мистичних и магијских учења. Пред нама се морају отворити све тајне ризнице људске колективне мудрости, сва врата са седам печата вијековне ћутње, све тајне пећине у којим је скривено искуство древних Мајстора Знања.

Оно што је до сада преношено уз завјет ћутње, сада се мора изнијети на улице, међу народ. Данашњи човјек је одвећ зрео да прими и настави учења предака. Наравно, ми данашњи људи - а међу нама нарочито они појединци који су спознали себе - одбацујемо сва она учења, и све оне учитеље, уколико их не можемо примијенити у властитом животу. Све схеме, све догме, ма са које стране долазиле, унапријед одбацујемо.

Али, свако оно учење које сами испитамо, провјеримо и потврдимо – прихватићемо, ма како старо било, сматрајући га у исти мах, и властитим искуством. Тако се може догодити да нешто посве старо, постане ново и свјеже као да је у овом часу рођено, док, на другој страни, заувијек одбацимо оне ствари које су се с нама развијале.

Вијековима се ћутало о највећим истинама, вијековима су врхунска сазнања била прекривена велом тајни, али то се није показало као добро већ као зло. Зашто? Зато што су људи, у немогућности да дођу до правих истина, правих сазнања, налазили путеве до полуистина, до сумњивих сазнања. Ако нема праве ствари, онда се тражи замјена за ту праву ствар. И видјели смо до чега је све то довело.

2

Ко смо? Одакле долазимо? Куда идемо?Ова три питања, рођена са првим свјесним човјеком, ни нама, данашњим

људима, не дају мира. На свако од ова три питања, има онолико одговора колико и појединаца који су та питања постављали себи и другима. Међутим, негдје у самом срцу тајне и суштаства, налази се кључ за отварање свих тајни. Ми до тог кључа морамо доћи.

Можда још данас нећемо, али доћи ћемо сутра, прекосутра. Ако не кроз себе, а оно кроз друге, кроз оне који ће послије нас доћи. Не живимо ми само у овом лику; прошли смо кроз многа врата рођења и смрти.

У помоћ призивамо науку, умјетност и мистику. Не једно по једно, него све одједном, све заједно. Када научник одбаци догму, пружиће руку пјеснику и мистику; када мистик изађе из својих догматских оквира, видјеће да су пјесник и научник његова браћа по трагању.

Ништа нам није ни ближе ни даље, у исти мах, неголи истине о нама самима.

3

Путеви сазнања

3

Налазимо се у времену, када нити старо може више без новог, нити, пак, ново без спајања и прожимања са старим. Та нова сазнања, која морају с нама и у нама да се роде, обухватиће свеколику мудрост, сва искуства прошлих и будућих времена у жижи садашњости.

Сматрам да су Вивекананда и Штајнер истински представници новог увођења у духовна сазнања, да су обојица незаобилазни за данашњег човјека који се налази на путу ка себи и другима. И један и други су, не само Велики Адепти, већ и ништа мањи научници. И један и други су сјединили науку и мистику, дајући тако нов смјер учењу и искуству.

Вивекананда и Штајнер су најсличнији у разликама, и најразличнији у сличностима. Први долази са истока, други је растао на крилу европских култура и традиција. Први преко Истока долази до Запада, други на Западу открива Исток.

Сви они који теже да уђу у духовни свијет, имају доста тога заједничког на различним путевима, јер сви уистину стреме ка једном: да спознају себе и свијет у којем су. До врха једне планине, каже древна мудрост, воде многи путеви. Једни се крећу заобилазним путем, други одабирају директан пут. Разлика је само у времену, а квантитативни и квалитативни утрошак животне енергије је исти.

4

Да највећа мистика и врхунска наука имају доста тога заједничког у самој суштини, казује и овај податак из живота двојице великих духова. Наравно, оно што ћу овдје изнијети, шокираће многе оне који не увиђају да су наука и мистика два сродна пута ка истом циљу.

О'Нил и Р. Ролан у својим успоменама, говоре о дружењу између свамија Вивекананде и Николе Тесле. Обојица претпостављају да је Вивекананда иницирао Теслу. Колико је тај податак истинит - остаје нам да нагађамо; али, ишчитавајући доцније Вивекананду, почео сам боље да разумијевам и самога Теслу. Поред идеје о бежичном преношењу електричне енергије, Теслу је посљедњих година зокупљала идеја о разрјешењу тајне људске бесмртности.

У Америци постоји секта теслинаца. Припадници ове секте сматрају, боље рећи вјерују, да је Н. Тесла једна од инкарнација Божанског Бића. И сам Вивекананда је, на многим предавањима у САД, говорио о Тесли као утјеловљењу Космичке Креативне Енергије. Амерички теслинци чувају неколико фотографија на којима се види аура око Теслине главе.

Како каже О'Нил, Тесла је нерадо причао о својим парапсихолошким искуствима, само стога што их није сматрао чудима. За све парапсихолошке феномене, имао је чисто научно објашњење. На искуствима и моћима овог научног генија, могао би позавидјети и највећи мистик. Али Тесла је баш зато био велик научник, што науку није одвајао од мистике и поезије. Довољно је и оволико, за све

4

Путеви сазнањаоне научнике догмате, који су слободу мишљења и духа у себи запечатили са седам печата мистерија.

5

Да ли је др Рудолф Штајнер већи мистик или научник? Духовни учитељ или пјесник? А можда су сва тројица - научник, мистик и пјесник - у једном човјеку од крви и нерава? Наравно да јесу, јер како би иначе Штајнерова учења и данас била веома жива, да није дошло до синтезе тројства у њему самом.

Од Вивекананде и Штајнера, сви ми који стремимо ка вишим сазнањима, можемо доста тога да научимо. Наравно, уколико смо прави ученици.У Београду, јуна 1986. Драган Симовић

5

Путеви сазнања

СВАМИ ВИВЕКАНАНДАКраљевска Јога

1

Наше свеколико сазнање и знање почива на искуству, ма шта ми мислили о томе. Оно што називамо изведеним знањем, у којему идемо од појединачног ка општем или од општег ка појединачном, такође има искуство за основу. У ономе што се зове егзактном науком, људи лако проналазе истину, јер се она позива на лична искуства сваког човјека. Научник нам не каже да а приори вјерујемо у нешто, већ има одређене резулатате што навиру из његовог властитог искуства и, разматрајући их, ми долазимо до заједничког искуства.

У свакој егзактној науци постоји једна основа заједничка свим, тако да одмах можемо увидјети истинитост или лажност закључака што слиједе. Сада се, не без разлога, поставља питање: да ли религија има такву основу или је нема. Мораћемо да одговоримо на ово питање и потврдно и одречно. Наиме, за религију, каква се проповиједа диљем свијета, каже се да се заснива на вјери и на вјеровању; мада се, уистину, у већини случајева, састоји само из различитих скупова теорија, а то је управо разлог зашто наилазимо на размирице међу религијама. Ове теорије су опет засноване на вјеровању, и ту се затвара круг.

Један човјек каже да постоји једно Велико Биће, смјештено негдје у висинама одакле управља свјетовима, и, он захтијева да ми у то повјерујемо искључиво због ауторитета његове тврдње. На исти начин, и ми можемо имати своје идеје у које тражимо да други повјерују, но ако нас упитају за разлог, наравно, не можемо им га дати, јер га немамо.

Због тога су религија и метафизичка философија, данас више него икад дослије, на лошем гласу. Сваки имало образован човјек сматра да су религије тек скупине различитих теорија без икаквих мјерила и значења, без параметара по којима би се могло судити о суштинским стварима које се тичу саме вјере. Истини за вољу, у свему томе има разлога за сумњу, мада постоји основа за универзално вјеровање у религији, основа која руководи свим различитим теоријама и свеколиким идејама у мноштву секти. Долазећи до тих основа налазимо да су оне засноване на универзалним искуствима.

Ако анализирате све различите религије свијета, од мање познатих до најраспрострањенијих, примијетићете да се оне дијеле на двије врсте: оне са књигом и на оне без књиге. Оне са књигом су најјаче, највеће и имају највећи број сљедбеника. Оне без књиге су углавном изумрле; а оних неколико нових имају само мало сљедбеника. Ипак, у свим религијама налазимо једно заједничко мишљење; да су истине које поучавају, резултат искуства одређених личности. Хришћанин тражи да вјерујете, прије властитог искуства, у Христа као оваплоћење Бога, у душу и постојање бољег стања те исте душе. Ако га упитате за разлог, одговориће вам да он вјерује у то, и то је закон. Но, ако сада пођете до извора хришћанства, наћи ћете

6

Путеви сазнањада се оно заснива на властитом искуству. Христ је изјавио да је видио Бога, његови ученици су рекли да су осјетили Бога, и тако редом.

Слично је и у будизму. Буда је искусио одређене истине, видио их, саживио се са њима и потом их проповиједао свијету. Тако је и са Хиндусима. У њиховим светим књигама, писци који се зову Ришији, или мудраци, изјављују да су доживјели извјесне истине, и те истине они шире даље. Елем, јасно је да су све религије изграђене на јединственој и универзалној основи васколиког нашег знања и сазнања, а то је непосредно искуство.

Сви су учитељи видјели Бога, сви су они видјели своје властите душе, видјели су властиту будућност, докучили су властиту вјечност, и оно што су видјели то су и поучавали. Само, постоји у свему томе нешто што нам смета, а то је тврдња савремених апостола, да су таква искуства немогућа данас, јер, кажу они, Христово, Будино или Мухамедово искуство је било могуће само у оно вријеме; штавише, оно је било намијењено за њих, осниваче религија.

Наравно, нећемо се сложити са њима. Ако је постојало једно одређено искуство на овом свијету у ма којој грани сазнања, сасвим је сигурно да је то исто искуство било могуће толико пута прије и толико пута послије; према томе, доступно је и данас, нашим савременицима. Једнообразност илити униформност је стриктни природни закон: оно што се једном догодило може се увијек изнова догађати.

Учитељи јоге стога изјављују да религија није само заснована на искуствима из древних времена, већ да ниједан човјек не може бити истински религиозан док и сам нема та иста опажања. Јога је, дакле, наука која нас учи како да стекнемо та иста опажања. Нема никакве користи од разговора о религији док је човјек не осјети. Чему толике нетрпељивости, толике распре и свађе у име Бога? Било је уистину више крвопролића у име Бога, него за било коју другу ствар; јер људи никада нису ишли до извора, но су се задовољавали тиме да дају ментални пристанак обичајима својих дједова, захтијевајући да и други то исто чине. Каква права има човјек да каже да посједује душу, ако је сам не осјећа; или, да има Бога ако га не види, не осјећа, не поима? Ако постоји Бог, морамо га осјећати; ако постоји душа, морамо је опажати; иначе је поштеније не вјеровати. Боље је бити гласни атеиста неголи хипокрита.

Данашње мишљење, с једне стране учених људи, јесте да су религије, метафизика и свако трагање за Врховним Бићем узалудни, док на другој страни, у полуобразованих, преовладава схватање да то уистину нема никакву основу; једина њихова вриједност је у томе што дају покретачку снагу да се чини добро у свијету.

Ако људи вјерују у Бога, они свакако могу постати добри и морални и тако представљати добре грађане. Не смијемо их окривљавати што имају такве идеје, кад видимо да свеколико учење које они добивају је у томе да вјерују у вјечни сплет ријечи без икаква покрића. Од њих се тражи да живе на ријечима и о ријечима - но, могу ли они то? Кад би могли, ми, зацијело, не бисмо имали ништа против тога.

Човјек, дакако, тражи истину, жели је сам искусити, осјетити, доживјети у дубини властитог бића, у властитом срцу и, тек тада, како нас уче Веде, распршују се све сумње, и ми налазимо излаз из тмине, из незнања. Без властитог искуства -

7

Путеви сазнањазнају то сви људи од духа - нема ни властитог пута, нема ни крајње, ничим омеђене, слободе-у-духу.

Наука Краљевске Јоге настоји да стави пред човјечанство једну дјелатну и научно разрађену методу за досезање ове истине. На првом мјесту, свака наука мора имати своју методу истраживања. Ако, рецимо, желите постати астроном или хемичар, ви морате да истражујете, да учите и стичете искуства. Молитве вам ту неће богзна колико помоћи. Ваља вам упознати методе, ући у лабораторију, узети разне супстанце, помијешати их, сјединити, експериментисати с њима; морате отићи у опсерваторију, узети телескоп, проучавати звијезде и планете. Свака наука мора имати своје методе, своје путеве сазнавања.

Исто је и са сазнањем о свијести, о властитом унутарњем бићу, о мисли. Никакво се сазнање не може стећи ако претходно немамо моћ разматрања и расвјетљавања чињеница; свеједно да ли су у питању спољашње или унутарње чињенице. Без одговарајуће анализе, ма која наука би била безнадежна, пуко теоретисање. Оно што важи за научника важи и за пјесника, умјетника, мистика, вјерника: искуство и провјера, прије свега.

Краљевска нам Јога пружа средства за посматрање унутарњих стања. Инструмент је сам ум, односно свијест. Моћ пажње ће, ако се исправно води и упути ка унутарњем свијету, анализирати душу и расвијетлити нам чињенице. Видите, ми често расипамо своје менталне моћи попут сунчевих зрака, међутим, ако их сажмемо у једну тачку тада оне постају извор свијетлости. А то је управо наше једино средство за стицање сазнања. Сви га користе, како у спољашњем тако и у унутарњем свијету, али психолог мора исто тако детаљно испитивати унутарњи свијет као што то чини научник испитујући спољашњи свијет. Наравно, данашњи психолози су далеко од тога да проникну у суштаство унутарњег свијета, они су уистину далеко од било каквог спознања људске душе. Данас боље и више познају унутарњи свијет многи они који нису студирали психологију од психолога са дипломом или психијатара на клиникама.

Од раног дјетињства учили су нас да обраћамо пажњу на спољашње ствари - али никад на унутарње - па је већина нас готово посве изгубила моћ проматрања унутарњег механизма. Врло је тешка ствар пренијети свијест, да кажемо, унутра, спријечити је да се окрене спољашњем, и да тада усредсредимо све своје моћи како бисмо спознали своју властиту природу, те тако сами себе анализирали. Ипак, то је једини пут до научног приступа предмету.

Чему, питаћете се, такво знање? Прије свега, знање је, само по себи, највећа награда за знање; а потом, има и користи од њега - ослобађа нас сваке биједе, патње и бола. Када, анализирајући властиту душу, човјек дође у изравни контакт са нечим неуништивим, нечим што је по самој својој природи вјечно, чисто и савршено, свака биједа и несрећа ишчезавају. Свеколика патња долази од страха или неостварене жеље. Човјек ће спознати да ништа не умире и више се неће плашити смрти. Када спозна да је савршен, неће више имати жеља, а када су та два узрока отклоњена, нема више патње; само савршена срећа, чак и док је још у овом тијелу.

За постизање тог сазнања постоји само једна метода: концентрација, усредсређеност. Хемичар у лабораторији усредсређује све моћи свога ума у једно

8

Путеви сазнањажариште, на материјале које анализира, и тако открива њихове тајне. Астроном усмјерава сву своју енергију кроз телескоп пут неба, а звијезде, Сунце и Мјесец откривају му своје тајне. Све што је створено у пјесништву, умјетности и науци, као и у тајним учењима, створено је концентрацијом индивидуалних моћи ствараоца у тренутку стварања. Што је неки стваралац више концентрисан, то се више енергије сакупља у једну тачку - у томе је управо највећа тајна значајних пјесничких и умјетничких дјела.

2

Ако не постанемо сами себи богови, ништа нисмо учинили. Али тај пут је дуг и трновит, и само они најупорнији, најсвојеглавији и најтврдоглавији иду тим путем до краја. На том путу, све се може користити као извор животне снаге, као средство за јачање воље и прикупљање моћи. Слабост се може преиначити у надмоћ, зло се може трансформисати у добро, мржња се може преокренути у љубав. Ми смо ту само да учимо, да стичемо сазнања; а стичући сазнања, стичемо и неограничену моћ, како унутра тако и напољу. Онај ко досегне врхунска знања, ко дјела и живи по њима, једино он постаје истински и бескрајно слободан, како у овом свијету, тако и у свим другим свјетовима.

Циљ свих учења Краљевске Јоге је јако усредсредити ум; затим, открити најскривеније процјепе у нашем уму и извући властите закључке из свега откривеног и појмљеног. Она, дакле, никада не поставља питање које смо вјероисповијести, да ли смо вјерници или атеисти, да ли смо хришћани, будисти, муслимани или пагани. Људи смо, и то је довољно. Сваки човјек има право да тражи, свако има право да пита и, да сам себи даје одговоре на постављена питања - наравно, уколико се потруди. Видимо, елем, да за проучавање Краљевске Јоге није потребна вјера или вјеровање. Не вјерујте ни у шта док сами не провјерите, савјет је свих оних који су уистину доживјели просвјетљење. Истини није потребан никакав потпорањ да је поткријепи. Додуше, ово проучавање дуго траје, па захтијева стално, упорно и истрајно вјежбање. Један дио тог вјежбања је физички, али је много битнији онај ментални. С временом ћемо схватити како су душа и тијело повезани, како су уистину једно. Ако вјерујемо да је душа једноставно истанчанији дио тијела, и да ум дјелује на тијело, тада је сасма разумљиво да и тијело мора дјеловати на ум. Ако је тијело болесно, ум се такође разболи, или, ако је тијело здраво, ум остаје здрав и у пуној снази. Када је човјек љут, ум је узнемирен па и тијело постаје узнемирено. Код огромне већине људи тијело увелико господари над умом, који је још врло мало развијен. Огромна већина човјечанства није далеко одмакла од животиње. Имамо сасма мало контроле над властитим мислима.

Да бисмо постигли контролу тијела и мисли, неопходна су нам извјесна физичка помагала. Када довољно савладамо тијело, тада можемо господарити и мислима. Када су мисли укроћене, тада можемо усредсређивати своје снаге по жељи. Јер, не заборавимо да је спољашњи свијет тек груби одраз унутарњег, суптилнијег свијета. И, наравно, оно што је тананије, суптилније, свагда је узрок, док је оно грубље

9

Путеви сазнањапосљедица тананијег. Овдје важи порука Хермеса Трисмегиста: како горе тако доље, како унутра тако напољу.

Онај ко је открио и научио како управљати унутарњим силама, има свеколику природу под својом контролом. Он је истински бог, јер је бескрајно слободан, на свим разинама. За таквога више не постоји случај, не постоји судбина нити било каква сила која га може спутати и омести у остваривању властитих замисли. Наравно, онај ко је овладао свим силама, никада не примјењује силу. Из њега зрачи неизмјерна, несебична љубав, како према себи тако и према ближњима, свим бићима, свим свјетовима.

Средства за постизање те власти, за досезање бескрајне моћи, различна су у различним цивилизацијама. Баш као што у једном друштву неки појединци желе да овладају спољашњом природом, а други унутарњом; тако и међу расама, једни желе овладати спољашњим, а други унутарњим бићем. Једни кажу да кад овладамо спољашњом природом владамо свиме, док други веле да кад овладамо унутарњом природом тада истински господаримо на свим плановима. У крајњем случају, и једни и други су у праву, јер у самој природи не постоји подјела на спољашње и унутарње. То су замишљена ограничења која никад нису ни постојала. Екстерналисти и интерналисти ће се, зацијело, срести у истој тачки, када и једни и други досегну оно крајње у својем знању. Баш као што и физичар, када иде до крајње границе својега сазнања, налази да физика прелази у метафизику, тако и метафизичар налази да су оно што он назива духом и материјом привидне разлике, док је уистину само једно. Циљ сваке науке је да пронађе јединство, оно Једно из којег се мноштво производи, оно Једно које постоји у обличју многих. С тим у вези, Краљевска Јога предлаже да се почне од унутарњег свијета, да се он проучава и да се кроз њега овлада свиме - и спољашњим и унутарњим.

У западним земљама то се сматрало мистицизмом, и многи који су се жељели окушати у томе, спаљени су на ломачама или погубљени као вијешци и вјештице, као црни маги. У Индији је та метода, из ових или оних разлога, доспјела у руке недораслим људима, који су уништили девет десетина сакупљеног знања, а од остатка покушали створити велику тајну. У наше доба, појавили су се на Западу многи тзв. учитељи гори од оних у Индији - који су барем нешто знали - док ови нови учитељи не знају ништа. Они заводе заблудјеле овчице причама о просвјетљењу, о левитацији, о чудима која не постоје, а при свему томе имају само један циљ: да лако, без труда и креативне енергије, дођу до новца, до материјалног благостања, до лажне моћи.

Све што је тајновито, мистериозно у свим системима просвјетљења, ваља одмах одстранити. Најбољи наш водич у животу јесте наша властита снага. У духовним, као и у свим осталим стварима, одбаците све што вас слаби. Будите јаки, снажни, моћни, будите оно што сте одувијек морали бити - сами своји богови.

Прије свега, схватите да нема никакве мистерије, ни тајне у томе што на овим страницама читате. Дајте себи у задатак да ћете постићи оно највише што се постићи може и, ако будете тврдоглаво истрајни - успјећете у томе. Радите на себи из трена у трен, стичите сазнања, будите сами себи и учитељ и ученик и тада ће све силе овога свијета бити у вашој власти. Ову науку морате посматрати баш као и

10

Путеви сазнањасваку другу, у томе нема тајни ни опасности. Оно што се открије као истинито, ваљало би проповиједати отворено, на улици, усред бијела дана, јер сваки покушај да се ствари огрну тајновитошћу врло је опасан.

3

Човјечије тијело је најсавршеније тијело у Васељени, а човјек је најсавршеније биће под капом небеском. Човјек је виши од свих животиња, од свих анђела; нико није већи од њега. Чак ће се и богови морати да спусте доље и да кроз човјечије тијело потраже спасење. Наше тијело је велика загонетка, о њему готово да ништа и не знамо; а оно мало што знамо, то су тек спољашња виђења.

Посљедњих година, јављају се нове религије, нове секте, нови учитељи просвјетљења, а сви они проповиједају једно: тијело је грешно, секс је извор зла, патње и бола. Дакле, по њима, ваља нам презирати тијело, одбацити све путено и онда ћемо постати чисти, истински просвијетљени. Али, наше је тијело, ма шта они говорили, најљепши и најсавршенији инструмент у Универзуму. Секс је, ако се исправно приступа сексуалном бићу човјека, најсавршенији пут просвјетљења. Не вјерујте тим самозваним учитељима, тим псеудо апостолима, инструкторима медитације и њима сличним проповједницима, јер нико од њих није доживио никакво просвијетљење; све је ту лажно, а вас само одвлаче од властитог пута, од истинске слободе за коју се свако од нас мора сам да избори.

Увијек се сјетите древне мудрости да је за прљавог човјека све прљаво, а за чистог све чисто. Дакле, секс је нешто ниско ако му приступа низак човјек, и нешто узвишено кад му приступа узвишена личност. Наравно, како ће, на који начин, неко од нас прићи овој или оној ствари, то он сам мора да научи; нико га други не може научити.

Секс је, кажу они који су стекли извјесна сазнања о томе, јединство тјелесног и духовног; јер нити постоји чисто тјелесна, нити чисто духовна љубав. Речено пјеснички: тијело је форма, а дух или душа структура, садржина; пјесници најбоље знају да једно без другог не иде, да су и форма и структура у суштини једно те исто. Што боље упознамо тијело, тим ћемо и душу боље упознати, али може и обрнуто: кроз спознање духа или душе долази се до истинске спознаје тијела.

Држите се по страни од свих учитеља, од свих проповједника, који траже од вас да, прије властитог искуства, повјерујете у исправност њиховог пута, да их сматрате истинским свецима и апостолима; јер ту су управо највеће манипулације, ту су највеће замке за све оне који не мисле властитом главом. Фрустриране, искомплексиране особе, некреативци сваке врсте, медиокритети свих боја и убјеђења, хоће да вас обману, да вам наметну своје идеје и да потом загосподаре над вама.

Не постоји никакво просвјетљење без властитог напора и без креативног рада, а истински просвијетљени су они који све разумију, све уважавају, с подједнаком равнодушношћу прихватају сва учења и све учитеље, они који ништа не одбацују - ни тјелесно ни духовно - они за које је душа чиста, за које је тијело чисто, они за које је секс узвишен као и Тагорина пјесма.

11

Путеви сазнања

4

Да бисмо дошли до самосвијести, до истинског просвјетљења; да бисмо могли разумијевати живот у свим обличјима, манифестацијама и мијенама; да бисмо уистину спознали себе и све друге, свеколике свјетове и сва бића; морамо се користити изворним учењима Краљевске Јоге, њеним методама и техникама. Прије свега, нешто о пранајами, јер је она основ нашег даљег развоја, како на физичком, тако и на духовном плану.

Пранајама није, како то многи мисле, нешто о дисању; дисање с тим има врло мало заједничког. Дисање је само једна од многих вјежби, путем којих се долази до праве пранајаме. Пранајама значи контрола Пране. По учењима индијских мудраца, свеколика Васиона и све што је у њој створено састоји се из двају материја, од којих се једна назива Акаша. Она је свуда присутна и све прожима.

Све што има облик, све што је производ комбинације, произилази из Акаше. Од Акаше настаје ваздух, текућине, чврсте супстанце; од Акаше настају Сунце, Земља, Мјесец, звијезде и комете; од Акаше се производи човјечје и животињско тијело, биљке, минерали, сваки облик који видимо, све што се може осјетити, све што постоји. Акаша се не може опажати; толико је суптилна да је изнад сваке перцепције; може се видјети тек кад постане грубља, кад заузме неки облик. На почетку стварања постоји само Акаша, на завршетку циклуса, чврста тијела, текућине, гасови и све друго, вратиће се и утопити у Акашу, а сљедећа креација, на исти начин, проистиче из Акаше.

Каква то сила из Акаше изграђује Универзум? Та сила се зове Прана. Као што је Акаша бесконачни, свуда присутни материјал за ову Васиону, тако је и Прана бесконачна, свуда присутна енергија ове Васионе. На почетку и на крају циклуса, све се претвара у Акашу, а све постојеће енергије прелазе снова у Прану.

Прана је оно што се манифестује као кретање, Прана је оно што се манифестује као гравитација, као магнетизам. Прана је оно што се испољава као кретање тијела, као нервне струје, као мисаона моћ. Све, од мисли па до најниже силе, само је манифестација Пране. Скуп свих сила Универзума, било менталних или физичких, када се разложе у своја првобитна стања, називају се Праном.

Онај ко је спознао и савладао Прану, савладао је свој властити ум, као и све постојеће умове. Онај ко је довео Прану под контролу, тај је довео под контролу и своје властито тијело, као и сва друга тијела, јер је Прана свеколика манифестација моћи.

Како контролисати Прану? То је једно од суштинских питања Краљевске Јоге. Све вјежбе, тренирања и учења, изводе се са тим циљем. Наравно, свако мора почети тамо гдје се тренутно налази, мора се научити да контролише ствари које су му најближе. Ово наше тијело нама је веома блиско; ближе него било шта друго у свијету који нас окружује; а овај наш ум најближи нам је од свих других умова. Прана која покреће овај ум и тијело, најближа нам је од свих прана у Васељени. Овај мали талас Пране, који представља нашу властиту енергију - како духовну тако и тјелесну - најближи нам је од свих таласа бескрајног океана Пране. Ако смогнемо

12

Путеви сазнањаконтролисати овај мали талас Пране, тек тада се можемо надати да ћемо контролисати свеколику Прану.

Онај ко је то учинио, постиже савршенство; није више ни под каквом силом изван себе. Он постаје готово свемогућ, готово свезнајућ. У свакој земљи наилазимо на секте које су покушале стећи контролу над Праном; такве су називали мистичним братствима, а њихова су учења проглашавана за мистерије. Од Египатских и Елеусинских мистерија, преко гностичара, суфиста, кабалиста, херметиста и теософа, до савремених адепата, све је то једно те исто - спознати Прану и стећи моћ над њом.

Прана је животна енергија свакога бића. Мисао је најпрефињеније и највише дјеловање Пране. Али, опет, знамо то, мисао није све. Постоји и оно што се назива инстиктом или несвјесном мишљу, најнижи ступањ дјеловања. Ако нас, рецимо, пецне комарац, рука ће га ударити аутоматски, инстиктивно. То је један од изражаја мисли. Све рефлексне радње припадају том ступњу мисли. Постоји, наравно, и онај други ступањ мисли, свјесни. Ми расуђујемо, судимо, размишљамо, узимамо у обзир све аргументе за и против неке ствари, а ипак, то није све. Знамо да је разум ограничен. Разум иде до одређене тачке, даље не може. Круг у којему се креће уистину је веома ограничен. Но, истовремено, видимо да чињенице навиру у овај круг. Као долазак комета, неке ствари улазе у ово поље; сасма је сигурно да долазе из спољашњости, изван граница, мада разум тамо не може ићи. Узроци појава које навиру у ову малу сферу, налазе се изван те границе. Али, у исти мах, ум може постојати на још вишем ступњу - надсвјесном. Када је ум досегао то стање - које се назива самадхијем или просвјетљењем - тада прераста границе разума и суочава се, лицем у лице, са чињеницама које никакав инстикт или разум не могу никад упознати.

У Универзуму се налази једна стална супстанца на сваком ступњу постојања. Физички посматрано, овај Универзум је Једно; нема никакве разлике између Сунца и вас. Научници ће вам рећи да би то била фикција ако бисмо тврдили супротно. Не постоји никаква права разлика између стола и мене; сто је једна тачка у гомили материје, а ја сам друга. Свака форма, сваки облик - можемо слободно рећи - представља један вртлог у бескрајном Океану Материје, а ниједан није сталан.

Једна одређена количина материје улази у један вртлог, рецимо у људско тијело, остаје тамо извјесно вријеме, мијења се, излази напоље у друго обличје, нпр. у животињско тијело, из којег опет послије неког времена улази у нов вртлог - у биљку или минерал.

Материја је у вјечном грађењу и разграђивању, у гибању и мијенама, у најфинијим и најгрубљим вибрацијама. То исто бива и са умом, свијешћу, душом. Када је дјеловање Пране најсуптилније, материја, која је представљена етером, у најпрефињенијем стању вибрација представљаће ум; и тамо ће још увијек бити једна непрестајућа маса. Ако можете доћи до те најтананије вибрације, видјећете и осјетити да је васколики Универзум саздан од најсуптилнијих треперења.

Изнад вибрација материје, у њеним грубим и истанчаним аспектима, понад кретања, постоји само Једно. Чак и у манифестираном кретању постоји искључиво јединство. Ове чињенице се одвећ не могу порицати; савремена физика је такође

13

Путеви сазнањапоказала да је скуп свеколиких енергија у Васиони уистину једна те иста енергија. Затим, доказано је да се та енергија испољава у два облика. Она постаје потенцијална, утишана и умирена, а потом излази манифестована у облику свих тих различитих сила, снова се враћа у мирно стање и снова се манифестује. Тако она вјечно инволуира и еволуира. Владање Праном, као што је речено, назива се пранајамом.

Најочигледнија манифестација Пране у људском тијелу је покретање плућа. Ако кретање стане, по правилу, и све друге манифестације у тијелу ће стати. Али постоје особе које се припремају на такав начин да ће им тијело живјети чак и кад је то кретање заустављено. Има неких јогија који се могу закопати у земљу и данима живјети без дисања. То није мистерија, већ истина која је провјерена од стране медицинских експерата. Да бисмо досегли оно суптилно, морамо себи помоћи са грубљим, наиме контрола над најсуптилнијим подразумијева претходно овладавање најгрубљим. Пранајама заправо значи контролу кретања плућа, а то је кретање управо у вези са дисањем. Постоје различите технике, вјештине, умијећа, и умјетности правилног дисања - у јогија, тибетанских лама и осталих адепата - и ми их овом приликом нећемо разрађивати, јер је то веома индивидуална ствар; односно, њу мора савладати сваки човјек понаособ уз надзор учитеља дисања; овдје ћемо рећи нешто друго, а што је опет с тим у вези.

Ако сте снажни и здрави, они који живе с вама, у вашој близини, такође ће имати тенденцију да постану снажни и здрави, али ако сте болесни и слаби и они око вас биће склони да постану такви. (Ово може да зазвучи мистично, но ми овдје говоримо о провјереним стварима, о стварима научно доказаним.) У случају кад један човјек покуша да излијечи другог, прва замисао је да пренесе своје здравље другоме. То је примитиван начин лијечења, међутим, биоисцјелитељи о којима се на Западу све више говори, управо тим методама исцјељују. Свјесно или несвјесно, ма шта мислили, здравље се може пренијети. Један врло снажан човјек, ако живи са једним слабијим, учиниће га нешто снажнијим, било да је он тога свјестан или не. Но, кад се то исто чини свјесно, онда је тај поступак много бржи и ефикаснији. Снажна, здрава личност, ако је упућена у извјесна учења, дакле, личност која је успоставила контролу над Праном, може да оздрављује друге особе, чак и на даљину. Наравно, мало је правих исцјелитеља, а тушта и тма шарлатана, надриисцјелитеља, варалица, обмањивача сваке врсте.

Чист човјек - чист морално, етички и духовно - који је овладао Праном, посједује чудесну моћ, и он доводи у одређено стање вибрације које може упутити другима и, потом, у њима пробудити сличне вибрације. Видите, дивовски моћне личности овога свијета, творци и покретачи, могу довести Прану у високо стање које је толико велико и снажно да истог трена захвата друго, и хиљаде људи бива привучено и понешено том енергијом. Тога има у магији, есотерији, окултизму, у мистеријама, али и у свим идеологијама и политикама. Присуствовали сте митингу, слушали сте говорника и шта је тада било? Говорник који је овладао Праном, овладао је и масом људи. Сви они су у говорнику видјели божанство, сви они су престали да мисле својом властитом главом; постали су гомила, крдо које срља у пропаст. То исто се дешава у циркусима, на рок-концертима, свуда гдје се гомила

14

Путеви сазнањаокупља око идола. Чувајте се свих идеолога, политичара, трибуна, пророка и проповједника, сви они желе само једно: да вас онеспособе да будете оно што јесте или што би требало да будете. Но, најбољи начин одбране од свих идеолога, од бијеле и црне магије, јесте тај да сами успоставите контролу над властитом Праном. Кад то једном постигнете, нико на вас неће моћи да дјелује и тада ћете бити истински слободни.

За овладавање Праном, за изградњу здраве и снажне личности, веома је битна медитација и концентрација. Јер, у тренутку медитације, човјек концентрише Прану и може је по жељи слати у сваки дио тијела, а имаће и савршену контролу својих мисли и осјећања. То, наравно, није лако; дуг је пут до самосвијести, али, како каже једна древна мудрост: и најдужи пут почиње првим кораком. Обичним људима је тешко да дођу до концентрације и медитације; међутим, пјесници, умјетници и остали креативци знају многе вјештине и технике, знају многе методе путем којих најлакше и најбрже долазе до свог унутарњег бића. Посматрајте пјесника, или било ког другог умјетника у тренутку стварања; и шта тада примјећујете? Тада, док ствара, пјесник је окренут унутра, а све спољашње ствари, гласове и шумове, посве је искључио из свог свијета. Онај ко је савршено, на прави начин, загосподарио Праном, никада неће бити болестан, нити ће икада пасти под туђ утицај. Такав се, у свим митовима свијета, сматра божанством, богом. Он то уистину и јесте.

5

Мајстори Мудрости који су у својим тајним учењима сјединили филозофију, религију и науку, кажу да у кичменом стубу постоје двије нервне струје, назване Ида и Пингала, као и један шупљи канал, назван Сушумна, који пролази кроз саму кичмену мождину. На доњем крају тог шупљег канала налази се оно што јогији називају Лотос Кундалини. Они га описују као троугласти облик у којем се, речено језиком симбола, налази увијена - смотана, спирална - енергија Кундалини. Кад се Кундалини пробуди, онда она покушава продријети кроз тај шупљи канал. И како се успиње ступањ по ступањ, отвара се слој за слојем ума и све различите визије и чудесне моћи долазе јогију.

Кад стигне до мозга, јоги постаје савршено невезан за властито тијело и ум - бива, дакле, одвојен од тијела и ума - душа се нађе посве слободна. Знамо да је кичмени стуб саграђен на посебан начин. Ако узмемо бројку осам хоризонтално, тада имамо два дијела која су повезана по средини. Претпоставите да додамо осмицу за осмицом, наслагане једна на другу: то ће представљати кичмени стуб.

Лијеви дио је Ида, десни - Пингала, а онај шупљи канал који иде кроз центар кичмене мождине - Сушумна. Тамо гдје кичмена мождина завршава у једном од слабинских пршљенова, једна танка нит наставља се доље, а канал иде чак и дуж те нити, само је много тањи. Канал, смјештен у близини сакралног плексуса, затворен је на свом доњем крају. (Према савременој физиологији, тај плексус је троугластог облика.) Разни плексуси, који имају своје центре у кичменом каналу, управо могу представљати различите лотосе јогија.

15

Путеви сазнањаЈоги поима више центара, почевши од Муладхаре, темељног центра, и

завршавајући са Сахасраром, хиљадулатичним лотосом у мозгу. Елем, ако узмемо да ови плексуси представљају различне лотосе, идеја јогија постаје веома лако схватљива језиком модерне физиологије. Знамо, без сумње, да постоје дије врсте дјеловања у овим нервним токовима: један аферентан (према унутра), а други еферентан (према напољу); један сензорни илити осјећајни, а други моторни илити покретачки; један центрипетални а други центрифугални. Надаље, један преноси надражаје до мозга, а други од мозга у остале дијелове тијела. Ове вибрације су повезане са мозгом.

Кичмена мождина завршава код мозга у медули, некој врсти задебљалог продужетка, који није причвршћен за мозак већ лебди у једној текућини у мозгу; тако да уколико дође до неког ударца у главу, снага тог ударца ће се распршити по текућини и неће да оштети медулу. Ово је важна чињеница, коју не смијемо сметнути с ума. Затим, морамо такође знати да од свих центара посебно би требало запамтити три: Муладхару (темељни центар), Сахасрару (хиљадулатични лотос у мозгу) и Манипуру (лотос пупка). Надаље, узећемо и једну чињеницу из физике. Сви смо, нема сумње, чули о електрицитету и разним другим силама у вези с њим. Нико не зна шта је то електрицитет уистину; али, колико нам је знано, то је нека врста кретања. Постоје разна друга кретања у космосу; каква је разлика између њих и електрицитета?

Замислите неку ствар (то може бити сто, столица, ормар) у покрету, да се молекули који сачињавају ту ствар крећу у различитим правцима; ако се сад сви они присиле на кретање у једном смјеру, то ће бити путем електрицитета. Електрично кретање присиљава молекуле тијела да се крећу у истом смјеру. Ако се, рецимо, сви молекули ваздуха, у некој соби, покрену у истом смјеру, то ће свако од нас постати једна гигантска електрична батерија. И још једна ствар из физиологије, коју нам ваља да запамтимо: центар који регулише респираторни систем (систем дисања), има неку врсту контролишућег дјеловања на систем нервних токова.

Сада ћемо видјети зашто се вјежба дисање, зашто је, да тако кажемо, умјетност дисања основ свеколиког тјелесног и духовног развоја. Сматра се - а то није неосновано - да онај ко није савладао вјештину дисања, неће на прави начин досегнути ни највиша сазнања о тајнама свијета.

Прије свега, од ритмичног дисања долази тенденција да се молекули у тијелу крећу у истом смјеру. Када се ум преиначи у вољу, нервне се струје преиначе у једно кретање слично електрицитету; будући да је доказано да нерви показују поларитет под дјеловањем електричне струје. То показује да, кад се воља трансформише у нервна струјања, тада постаје слична електрицитету. Кад свеколика кретања у тијелу постану ритмичка, тијело постаје, речено пјеснички, гигантска батерија воље. Ова страховита воља је управо оно што јоги жели.

Дакле, циљ пранајаме је да овдје пробуди енергију названу Кундалини, која лежи склупчана у Муладхари. Сада ћемо размотрити вјежбе у пранајами, како би свако од нас могао сам да их упражњава.

Сједите усправно, тијело треба држати равним. Иако кичмена мождина није везана за кичмени стуб, она је ипак у њему. Ако сједите искривљено, ометате

16

Путеви сазнањакичмену мождину; дакле, оставите је слободном. Сваки пут када медитирате сједећи искривљено, сами себе повређујете. Сва три дијела тијела: груди, врат и глава, морају се свагда држати равно у једној линији. Видјећете да је то, с мало вјежбе, лако попут дисања.

Сљедећа ствар је стећи контролу над нервима. Речено је већ да нервни центар који контролише дисање - дисајне органе - има неку врсту надзиравајућег ефекта на остале нерве, па је, према томе, ритмичко дисање неопходно. Дисање којим се обично служимо, не би се уопште смјело звати дисањем. Оно је површно, а уз то - нездраво, неправилно.

Прво правило је дисати на одмјерен начин: удисај и издисај. Ово је комплементарно јоги дисање: дише се стомаком, доњим и горњим дијелом плућа. То ће довести свеколики систем у склад, у ритам. Полако удишете, почевши од стомака, неколико тренутака задржавате дах, полако издишете, па опет неколико тренутака остављате празна плућа. При овој вјежби можете у мислима понављати мантричке слогове, самогласнике или, штавише, стихове неке лирске пјесме.

Први ефекат ове праксе је у промјени израза лица: грубе црте нестају; са смиреним мислима очита је и смиреност на лицу. Потом долази лијеп, умилан глас. Ови знакови се јављају послије неколико мјесеци вјежбања. Пошто сте неко вријеме упражњавали ову вјежбу, пређите на више вјежбање. Лагано испуните плућа дахом кроз Иду, лијеву ноздрву, и истовремено усредсредите ум на нервну струју. Шаљете ову струју низ кичмени стуб и снажно ударате задњи плексус, темељни лотос који је троугластог облика, у сједиште Кундалини. Затим, задржите ту струју тамо извјесно вријеме. Замислите да са дахом извлачите нервну струју кроз Пингалу; потом је лагано избаците кроз десну ноздрву. Најбоље је да десну ноздрву затворите палцем, а лијеву кажипрстом, и да замислите како шаљете струју према доље и погађте дно Сушумне; потом одмакните палац и издувајте дах кроз десну ноздрву. Најприкладнији ритам дисања је четири пута четири секунде. Наиме, четири удах, четири задржавање даха, четири издах и, на крају, четири држање празних плућа.

Ово су основне вјежбе дисања које би требало да упражњава свако ко жели да сачува како тјелесно тако и духовно здравље. Оне се морају изводити бар два пута на дан - по петнаест минута - изјутра и с вечери. Постоје, наравно, и друге, још савршеније и компликованије вјежбе дисања, али о њима не бисмо говорили овом приликом, јер сматрамо да свако од читалаца може доћи до књиге за практичан рад, или ће, опет, сам открити неке истине и технике у вези са савршеним дисањем.

У наше вријеме све је више књига, брошура и приручника разних аутора медитаната; неке од њих су добре и могу се користити, а има и таквих које су пуке небулозе, тако да нас могу одвести на стрампутицу. Савремени јогији, медитанти и њима слични учитељи, инструктори, не смију се више служити мистичним језиком, већ у своја духовна учења морају укључити и науку. Прошла су времена мистика и мистерија; данас се све оне некад мистичне ствари морају и научно освјетљавати.

У свјетлу савремене науке, превасходно физиологије и психологије, од правилног дисања зависи свеколико здравље. Насупрот томе, неправилно дисање води у многе болести, као што су, рецимо: обољења срца и плућа, бронхитис, астма, болести пробавних органа, затим неуроза и психоза, па чак и тумор.

17

Путеви сазнањаОни који желе да раде Јогу, и то превасходно Јогу тијела, најбоље је да дођу до

двију Јесудијанових књига - Јога и спорт, Јога и здравље - које су се недавно појавиле и на српскохрватском језику. Сматрамо да су то најбољи приручници практичне Хата Јоге; све остале књиге су мање или више успјели плагијати поменутих приручника. Наравно, ми немамо ништа против плагијата (у наше вријеме тај појам је одвећ ирелевантан, готово неухватљив) кад је у функцији, кад је компилација; али се ваља борити против плагијата без умјетничке, духовне надградње, против плагијата из ниских побуда.

6

Мета и одредиште сваке душе је слобода и овладавање: слобода од ропства материји и мислима, као и овладавање спољашњом и унутарњом природом. Свака струја воље од неког другог, у било којем виду долазила; било као непосредна контрола над органима или као присиљавање на контролу за вријеме умртвљеног стања; умјесто да води ка ослобођењу и овладавању, само закива још један беочуг на већ постојећем тешком ланцу везаности, ланцу прошлих мисли, прошлих празновјерја.

Зато пазите како ћете дозволити другима да дјелују на вас. Чувајте се, такође, како и ви несвјесно не бисте другога упропастили. Онај ко посједује изузетне моћи, а то је Велики Мајстор, никада не смије да дјелује на друге без њихове сагласности - па и тада мора дјеловати веома опрезно - никада не смије да злоупотреби моћ. Видите, стари су знали неке ствари боље од нас; били су, наиме, веома опрезни при преношењу знања на друге. У тим древним временима, до Врхунских Иницијација могао је доспјети само онај ко је у себе уградио морално-етички принцип. Данас је то нешто друго, и зато су управо честе злоупотребе моћи.

Истина, неки успијевају да за извјесно вријеме многима помогну, дајући једно ново усмјерење њиховим склоностима, али истовремено упропашћују милионе људи несвјесним сугестијама које шире унаоколо, будећи у људима морбидно, пасивно, хипнотичко стање које их на крају оставља без душе. Свако, дакле, ко тражи од других да слијепо вјерују, или ко уз помоћ своје супериорне воље овладава и вуче људе за собом, наноси зло човјечанству, иако можда ненамјерно.

Зато користите свој властити ум; сами овладајте тијелом и умом. Упамтите да, уколико нисте болесна особа, никаква спољашња сила не може дјеловати на вас; избјегавајте сваког ко од вас тражи да слијепо вјерујете, без обзира колико тај, можда, велик и добар био. Широм свијета постојале су, и постоје, секте које плешу, скачу и урлају; које се шире као зараза када стану пјевати и плесати и приповиједати; и они су једна врста хипнотизера. Они за извјесно вријеме изванредно контролишу осјетљиве, сензибилне особе, што послије дужег времена, нажалост, често доводи до дегенерације читавих раса.

Да, боље је за индивидуу, или расу, да остане зла, него је учинити привидно добром помоћу такве морбидне спољашње контроле. Човјек се обесхрабри кад помисли на свеколико зло које су човјечанству нанијели такви неодговорни, а ипак добронамјерни, религиозни фанатици. Они нису свјесни тога да људи који под

18

Путеви сазнањањиховим сугестијама, уз музику и молитву, постигну изузетно духовно узвинуће, једноставно себе чине пасивним, умртвљују се, постају немоћни и отворени било каквим другим сугестијама, ма како зле оне биле. Док ови неуки и занесени људи сами себи честитају на чудотворној моћи да преобразе срца људи - моћи за коју мисле да им је богомдана - и не сањају да сију сјеме будуће трулежи.

Ако се у једном народу појави неки вођа, вјерски или политички, и дјелује на масе сугестијом, хипнозом, идеологијом, и, што су његови утицаји на масе већи, тим је и тај народ пасивнији, хоћемо рећи, неспособнији и, у исти мах, погоднији за неке друге сугестије са стране. Тако имамо парадокс да, што је неки народ под већим утицајем једне идеје, једне идеологије, тим ће лакше прихватити сваку другу идеју, сваку другу идеологију. Што даље од цркве, каже једна пословица, тим ближе Богу. И заиста, што смо даље од којекаквих секти, од којекаквих религија, тим смо ближе себи, ближе свом унутарњем Богу.

Онај ко је успио по вољи везати или одвојити свој ум од центра, успио је у пратјахари, што значи скупљање према унутра, обуздавање менталних моћи усмјерених ка спољашњем, ослобађање од робовања чулима. Кад то будемо могли да учинимо, тада ћемо заиста имати јак карактер; тек тада смо учинили велики корак према слободи, прије тога смо обичне машине.

Ум непрекидно кипи, креће се, врти, ради. Он је попут мајмуна што стално скаче с гране на грану. Пустите мајмуна да скаче колико год може; једноставно чекајте и посматрајте. Знање је моћ, будите начисто с тим, то је највећа истина. Док не знате шта ум ради, не можете ни господарити над њим. Попустите му узде; много одвратних мисли може ући у њега; бићете напросто запањени што и ви имате такве мисли. Али, открићете да сваким даном постајете све смиренији. Током првих мјесеци, увидјећете да ће ум бити испуњен многим мислима; у каснијим фазама биће их нешто мање, а неколико мјесеци потом биће их још мање, све док на крају ум не буде под савршеном контролом. Но, морамо стрпљиво радити на себи из дана у дан.

Послије овога, долазе друге вјежбе. Прво смо препустили уму да буде посве слободан, а потом ћемо га везивати за одређене тачке и предмете. Усредсредићемо се на једну тачку пред собом, вјежбати концентрацију десет, петнаест или двадесет минута, изјутра и увече. Те би вјежбе ваљало изводити у мирној соби, а љети негдје у природи. Све су те вјежбе крајње индивидуалне, и стога можете да радите по вољи. Посматрајте, рецимо, цвијет на ливади, треперење крошње јасике, сједите крај потока и унесите се у жуборење брзе планинске воде. Добро је, такође, читање лирских пјесама, или посматрање умјетничких слика.

Видјећете, већ послије неколико мјесеци, нестаће многе неурозе, ослободићете се тјескобе, све ће мање бивати ствари које вас нервирају, све ће вас теже ваши ближњи бацати у љутњу. На крају, послије годину, двије или три - што је опет индивидуално - бићете посве слободни. Наравно, имаћете и даље криза, јављаће се и даље патње, али ћете све то сада друкчије посматрати, све ћете проблеме лакше рјешавати.

Овдје нема ничег мистичног; све је ту провјерено толико пута у животу. Вјежбе концентрације и медитације - будите сигурни - изводи сваки прави умјетник, сваки

19

Путеви сазнањаправи научник, свјесно или несвјесно. Без усредсређености ума, без медитације, немогућ је било какав напредак; не само у сферама духа, већ и иначе, у свагдашњем животу. Ако желите да будете слободни - а то свакако желите - онда морате познавати и таква умијећа, такве технике и системе, као што су концентрација и медитација. Без тога вам, упамтите, нема никаквог напретка.

7

Пут Просвјетљења је нешто крајње индивидуално; нико од оних који су доживјели просвјетљење не може то своје лично искуство пренијети другима. Онај ко жели сам да дође до таквог искуства, неће постати просвијетљен слушајући приче или читајући књиге оних који већ посједују такво искуство. Уосталом, сам појам просвјетљења најчешће измиче сваком рационалном објашњењу, иако се ми овдје залажемо и за рационално, умјетничко и научно објашњење. Сматрамо да просвјетљења има онолико колико и појединаца који су пошли тим путем, који на прави начин трагају за просвјетљењем. Просвјетљење бисмо, отприлике, могли описати као стање кад јединка постаје индивидуум, кад досегне самосвијест. У том тренутку особа спознаје себе и свијет у којем је; постаје свјесна властите самосвојности, као и самосвојности других особа; буди се свијест о суштинском постојању сваког живота; рађа се истинска љубав према себи и другима; љубав, дубока и несебична, према мноштву различитих испољавања живота и свега у Универзуму; као и савршена толеранција у односу на све сличности и разлике, на све ствари и појаве.

Сви путеви воде у Рим, каже једна мудрост. Тако сматрамо да сви они који желе да уче и да стичу сва нова и нова сазнања, свеједно да ли на овај или онај начин, иду тим својим путем са једном сврхом, једном једином циљу: да упознају себе и друге; да оплемене свој властити живот и животе других; да се ослободе стрепње и страха, патње и бола; да буду бескрајно слободни и да ту исту слободу пруже и другима.

Једни то називају просвјетљењем, други откровењем; једни то именују као самадхи, други као сатори, нирвана, блаженство или као царство среће, краљевство слободе, пут у небо. Мноштво је израза, мноштво ријечи на свим језицима свијета; много збрке и забуне, много путешественика и вјечних трагалаца. Једни на циљ стигну прије, а једни касније; једни иду заобилазним и трновитим путем, а једни путем без препрека и кривина. За једне је религија пут просвјетљења, а за друге је философија; једни сматрају да наука води до највећих истина, а други - умјетност или мистика; једни сматрају да је пут који су они одабрали најсавршенији од свих путева, други сумњају како у властити пут тако и у све друге путеве; једни дају првенство хришћанству или исламу, а други будизму, зену или јоги; за једне је кабала врхунац свега, за друге је шаманизам, херметизам или теософија врх над врховима.

Човјек је збуњен, не зна којим путем да крене, за шта да се ухвати, до чега да држи. Кад слуша или чита једног, мисли да је његово учење најсавршеније; кад слуша или чита другог, мисли опет да је учење овог управо оно за чим одавно трага и жуди. Колико учитеља толико и учења, колико књига толико и мишљења. Како да 20

Путеви сазнањапомогнемо човјеку, том нашем читаоцу, да дође до себе, да помогне себи и другима? Рецимо одмах: нека све слуша и чита са провјером, нека ништа унапријед не прихвата, већ да све полако, стрпљиво испитује. Све оно што се не може провјерити у пракси, у овом нашем најљепшем, најсавршенијем животу, није вриједно његове пажње. Не треба давати првенство ниједном учитељу, ниједном учењу, већ све треба посматрати хладно, све стрпљиво провјеравати, од свега узимати само оно највредније, оно есенцијално, оно што ће нам у животу користити. Идите властитим путем и слушајте свој властити глас, да бисте у неко доба постали и свој учитељ и свој ученик; да бисте били оно што јесте или што би требало да будете, не вјерујте онима који вам говоре да су њихове истине највеће од свих истина. То је прво што морате упамтити и чега се морате држати до краја пута. Све остало је релативно, све друго долази потом.

21

Путеви сазнања

Др РУДОЛФ ШТАЈНЕРАнтропософија

1

Од старијих путева спознаје можемо најприје размотрити пут Јоге, којим су у његовом чистом лику, некада на Истоку, ишли поједини људи. Пут Јоге прошао је различитим мијенама, а данас нарочито истичем да је то, што је заостало до у позније епохе, у једном посве декадентном, оштећеном стању; тако да се мора рећи да је то штетно за човјека у каснијим епохама; а и људска природа је прошла разноликим развојем у тим познијим епохама. Човјековој природи било је нешто сасвим друго прикладно у ранијим епохама неголи у доцнијим. Што је раније било чиста метода сазнања, касније је појединим људима служило као жудња за моћи.

У чему се састојао пут Јоге, којим су на Истоку у врло давно вријеме ишли појединци, што су били, да употребимо савремени израз, научењаци у вишим областима свијета? Састојао се, између осталог, у нарочитим вјежбама дисања. (Вјежбе дисања издвајам из мноштва вјежби које је извршавао ученик или научењак Јоге). Ако данас обратимо пажњу на своје дисање, видимо да се оно у здравом организму збива већим дијелом несвјесно. Човјек мора да је болестан ако осјећа дисање. Уколико се дисање у човјековом животу врши, можемо рећи као само по себи, утолико је то исправније за обичну свијест и за обичан живот. Јоги је преиначавао ток дисања за вријеме вјежби у којима је желио да развије снаге сазнања које дријемају у обичној свијести. Ток дисања преиначавао је тако да је удисање, задржавање даха и издисање бивало у друкчијим размацима времена (интервалима) него при обичном дисању. То је чинио зато да би у свијест узнио ток дисања. Обични ритам дисања није свјестан. Преиначени ритам дисања, који човјек својевољно одређује како ће протицати, тече посве свјесно. Шта се тиме збива? Требало би само да се изразимо физиолошки, можда донекле и популарно, не сасвим научно, да бисмо видјели шта је јоги постизао тиме што је у свијест доводио властити ток дисања.

Када човјек удахне, улази дах кроз кичму и у мозак. Ту се ритам тока дисања сједињује са оним збивањима што су материјални носиоци мисаоног живота, са живчано-чулним збивањима. У човјековом обичном мишљењу нису само чулно-живчана збивања, него њима увијек протиче и ритам дисања. При човјековом мисаоном животу свагда долази до сједињавања, међусобног прожимања и хармонизације чулно-живчаних збивања и ритма дисања. Када је, пак, јоги свој измијењени ритам дисања посве свјесно упућивао у чулно-живчани ток, сједињаваше се у његовој свијести ритам дисања са мисаоним ритмом, са логичким ритмом, ако бих се тако смио изразити, боље речено, са логичком синтезом и анализом мисли. Тиме је он мијењао свој свеколики мисаони живот. У коме га је погледу мијењао? Тако што му је властити живот дисања постајао потпуно свјестан, струјале су на неки начин мисли његовим организмом, као и сам ток дисања. Можемо рећи: јоги је пуштао да мисли утичу на ток дисања и, испуњен живим

22

Путеви сазнањамислима, токовима дисања, доживљавао је себе у унутарњем ритму свога бића. Тако се ученик Јоге издизао над људе своје околине, и откривао им је сазнања која они нису могли да имају. Да бисмо видјели шта се уистину износило, морамо мало погледати како је древна спознаја дјеловала у обичној свијести људи.

2

Данашњем човјеку веома је стало до тога да, окренут спољашњем свијету, види чисте боје, да чује чисте тонове, али да и остала запажања има у извјесној чистоти, односно, онако како то може да има чулним запажањем. Тако није било у свијести људи давног културног раздобља. Човјеку ондашњег културног раздобља, по цијелој његовој изграђености, било је сасвим природно да не гледа само боје, да не слуша само тонове, као и остала запажања чулима, него да у свему гледа и душевно-духовно.

Тако је у Сунцу, Мјесецу, звијездама, у бићима природних царстава, у свим манифестацијама природе, гледао духовно-душевно, као што човјек данас види само боје, чује само тонове, итд, које затим, помоћу садашњег обичног мишљења, настоји упознати у својим одношајима. Али зато ондашњи човјек није имао, као што то има наш савременик, јаку и, у себи самој, снажну самосвијест. Гледајући духовно-душевно на све у свијету, гледао је и себе дијелом свијета око себе, није себе као самостално ја издвајао из свијета. У поређењу, могли бисмо то овако приказати: како би о себи мислила човјекова рука кад би имала свијест? Видјела би да није самостално биће, да има смисла само као дио човјековог тијела. Слично и човјек у оно вријеме није себе сматрао самосталним бићем, него дијелом васколике природе у којој је гледао духовно и душевно.

Из тог непосредног сазнања, које је условљавало несамосталност човјековог ја, развијао се јоги. Он је за досезање човјековог ја спајао властито мишљење са током дисања које је испуњавало свеколико унутрашње биће. Оно што је у човјеку данас, можемо рећи преко његових насљеђених особина, његовог одгоја, по себи разумљиво, да себе осјећа као ја, као индивидуум, то је у оно доба човјек морао постизати околним путем преко вјежби.

Тиме је од тог доживљаја властитог ја, имао нешто сасвим друго него човјек данас. Посве су двије различите ствари да ли човјек нешто прима као по себи разумљив доживљај (данас је човјеку по себи разумљив доживљај), или то тек мора извојевати извјесним путем, путевима сазнања, као што је то бивало у давној источној култури. Тада човјек живи са оним што је у Васиони дјелотворно; међутим, не доживљава то космички када то исто доживљава на другачијем нивоу. Стога се јогију преко његових вјежби откривало људско ја, људска душевна бит. Када се то што се постизало таквим путевима сазнања преносило у општу културну свијест, људи су то примали као важне духовне објаве.

У спјеву Бхагавад Гита налазимо, из дубина људске лирике, дивно описане доживљаје човјековог ја; како ја човјеково, када га човјек у доживљају спознаје - у спознају доживљава - води човјека до саосјећања са свиме; како се истинско суштаство открива у вези са једним вишим свијетом, са једним духовним - са

23

Путеви сазнањанатчулним свјетовима. У чаробним тоновима описује се ту доживљавање човјековог ја, у његовој преданости Универзуму. Ономе ко се психолошким посматрањем историје удубљује у она давна времена, јасно му је да су дивни звуци Бхагавад Гите произашли из онога што је човјек могао доживјети поменутим путем спознаје.

3

Такав пут сазнања био је најприкладнији у оној древној источно-културној епохи. Тада је било опште схватање да се човјек мора повући у пустињу уколико жели да дође у везу са натчулним свјетовима; јер те вјежбе доводе човјека у извјесну сензибилност, чине га преосјетљивим. Морао се, дакле, повући из живота.

У древно вријеме имало се повјерења управо у такве усамљене људе. Што су они потом казивали, примало се као откровење, као врхунска представа сазнања. То, наравно, није више подесно данашњој култури. Људи с правом траже да стоји у животу онај ко им говори о сазнањима, да и он то исто може примити са снажним животом, са људским радом и дјеловањем сходно захтјевима времена. Данашњи људи не осјећају се, као некада, блиски ономе ко се мора повући из живота. Садашњи путеви сазнања морају, зацијело, бивати друкчији. Претходно желим да опишем, али не стога да га препоручим човјеку данашњице, и начело пута испосништва који је био подобан у древна времена.

24

Путеви сазнања

4

Пут испосништва састојао се у томе да је човјек тјелесне функције - захтјеве тијела - слабио тако да човјеково тијело не дејствује онако снажно као у нормалном животу. Човјек је слабио функције тијела и тако што је свој спољашњи физички организам доводио у болно, јадно стање.

Тиме су они што су ишли аскетским путем долазили до извјесних доживљаја сазнања. Не кажем да је за здрав људски организам, помоћу којега живимо у земаљском животу између рођења и смрти, исправно слабити га када се ради о томе да тај организам буде дјелатан у обичном животу.

Слабећи своје тијело, древни аскети су доживљавали само своје душевно биће, и тако из свога душевног бића имали извјесна сазнања о духовном свијету. Јер баш тиме је човјеку, за живот између рођења и смрти, најподеснији физичко-чулни организам, што му он скрива духовни свијет. Пут старих аскета састојао се у томе, да су ослабљењем функција тијела свјесно могли улазити у духовни свијет. Ни то, разумљиво, није пут за садашњост.

Ко тако слаби свој организам, постаје неспособан за дјеловање међу осталим људима, постаје неспособан и спрам себе. Данашњи живот тражи људе што се не повлаче из њега, који настоје да буду здрави, односно да оздраве ако су обољели. Спрам онога ко се отуђује од живота, не могу други људи имати повјерења. Стога не може бити за данашњег човјека тај аскетски пут, који је у древно доба водио до сазнања.

5

Данашњи пут сазнања, о натчулном свијету, мора бити сасвим друкчији. Видјели смо да је јоги покушавао да наоколо, преко дисања, дође до мишљења, како би мишљење на другачији начин доживио него у свагдашњем животу.

Већ и из поменутог разлога данас не може ићи тим околним путем преко дисања. Данас он има да друкчије долази до изграђеног мишљења да би затим, преко изграђеног мишљења, долазио до сазнања који су наставак природних сазнања. Стога данас имамо да непосредно обрађујемо мишљење, чинећи извјесне вјежбе преко којих га унутарње снажније, енергичније изграђујемо, него што је оно у обичној свијести.

У обичној свијести предајемо се неком више пасивном мишљењу што се држи тока спољашњих збивања. На новом путу спознаје, човјек узима у средиште своје свијести извјесне лако прегледне представе, остаје у чистој мисли. Знам да неки људи налазе то у каснијем путу Јоге, нпр. у оном Патандјалија, али то није тачно; јер када човјек у источњачком духовном школовању чини вјежбе Јоге, оне због развоја, којим је отада прошао људски организам, сада дјелују друкчије неголи у људи ранијих епоха.

625

Путеви сазнања

Ми се данас, дакле, обраћамо непосредно на мишљење, и то тиме што његујемо медитацију, што се дуже вријеме усредсређујемо на мисаоне садржаје. Душевно чинимо нешто што се може упоредити са јачањем неког мишића. Ако при раду дуже времена употребљавамо неки мишић, он ојача. Исто се може чинити и са мишљењем. Мјесто да се мишљењем увијек предајемо само току спољашњих збивања, уносимо јаким напрезањем воље у средиште властите свијести прегледно представе, у којима нема несвјесних реминисценција сјећања; искључимо све остало из свијести и концентришемо се на такав садржај у свијести што смо га имали или нам га је дао неко ко је искусан у томе.

То изгледа лако, "али и лако је тешко", каже Гете у Фаусту. Неко ће то морати да чини недјељама, неко мјесецима, итд. Када дођемо до тога да нам свијест постојано мирује на истом мисаоном садржају, тако да сву своју унутарњу пажњу и све унутарње доживљавање потпуно посвећујемо снажењу, душевном јачању мисаоног живота, тада напосљетку доспијевамо до збивања супротног од онога кроз који је јоги пролазио. Отцјепљујемо властито мишљење од тока дисања.

То данас још изгледа као нешто бесмислено, фантастично. Јоги је у неку руку своје мишљење окретао у унутрашњост тијела, да би га сједињавао са ритмом дисања тијела, и тако доживљавао своје ја, своју унутарњу духовност. На садашњем путу за виша сазнања, човјек има да одвоји мишљење од тока дисања, што се несвјесно налази у сваком обичном мишљењу.

Исцрпније вјежбе у свим појединостима, у сасвим егзактном систему, описане су у мојим књигама Како се стичу сазнања виших свјетова, Тајна наука, Загонетке душе, као и у другим мојим дјелима.

Тако човјек поступно долази до тога да мисаоно збивање не само издвоји из тока дисања, него га и учини потпуно слободним од тијела. И у том погледу видимо колико је велику услугу људима учинио тзв. материјалистички, или боље речено, механички поглед на свијет, који је упозорио на то да су тјелесна збивања подлога обичном мишљењу.

Управо тиме може доћи подстицај да тражимо мишљење које се одвећ не заснива на тјелесним збивањима. То ће се моћи само јачањем обичног мишљења на поменути начин. Тако доспијевамо до мишљења које је слободно од тијела, до мишљења које се састоји у чисто душевним збивањима. Спознајемо оно што је у човјеку била сликовита природа; упознајемо то додуше прво као слике, али као слике што нам показују самосталан живот, живот неовисан од тијела.

То је први корак на извјесном путу сазнања који је данас прикладан савременом човјеку. Долазимо до једног доживљаја што је скривен обичној свијести. Излазимо из себе, доживљавамо себе одвајајући логично мишљење, улазимо тим мишљењем у спољашњи ритам свијета; тек потом докучујемо да постоји такав спољашњи ритам. На духовни начин долази нам до свијести спољашњи ритам свијета.

У обичној свијести налазимо се тако да своје мисли логички састављамо, и тако се служимо мишљењем као средством за спознају спољашњег чулног свијета. У ојачаном, живом мишљењу, рађа се нека врста музикалног елемента; али који је

26

Путеви сазнањаизвјестан елемент сазнања; човјек доживљава тада извјестан ритам, духовни ритам што се налази у основи свега; улази у свијет почињући га запажати у духу.

Од апстрактног, мртвог мишљења, од мишљења које је само његова слика, постаје у себи оживљено мишљење. То је значајан прелаз који човјек може учинити од апстрактног, чисто логичког мишљења, до једног живог мишљења; за које осјећа да је способно да образује реалност, као што види да је процес рашћења у њему жива стварност.

7

Живим мишљењем човјек може дубље да продре у природу него обичним мишљењем. То можемо да предочимо на једном, мада доста оспораваном, примјеру из обичног живота.

На примјер, својим апстрактним мишљењем проучавамо неку вишу животињу. Стварамо себи представе о њеним животним процесима, о органима те животиње, систему костију, мишића, итд. Изградимо у мислима слику те животиње. Затим, унутарње изградимо у мислима слику човјека, предочимо себи систем његових костију, мишића, међусобно прожимање његових животних функција, итд, итд. Потом можемо међусобно спољашње да упоредимо то што смо мисаоно добили у једном и у другом случају. Ако смо више наклоњени дарвинизму, можемо наћи да се човјек, у неком реално-чулном процесу, развио из животињских предака. Ако смо, пак, више наклоњени спиритуално-идеалистичком, можемо себи представити сродност на неки други начин. У то сада, јасно, нећемо улазити. Важно је при томе да, пошто смо изградили слику животиње, нисмо у стању да својим апстрактним, мртвим мишљењем, из унутарњег мисаоног живота, пређемо до слике човјека.

Морамо мислима прићи спољашњој чулној стварности човјека, морамо своје идеје, своје мисаоне слике добити на чулној стварности, а затим их можемо међусобно упоређивати.

Када смо напредовали до живог мишљења, можемо снова створити мисаону слику, али сада живу мисаону слику о систему костију, мишића, међусобном протицању животних функција код животиње, и можемо тада, пото нам је мисао постала жива, да ту мисао као живу слику слиједимо и дођемо у самој мисли до слике човјека. Како се то ту збива, могу само да наговијестим на једном примјеру.

8

Магнетска игла остаје мирна само у једном положају, и то када се њезин правац подудара с правцем магнетизма Земље: сјевер-југ. Тај се правац нарочито истиче; међу свим осталим правцима показује се неутралним. Све што имамо пред собом, на том примјеру у живом мишљењу, постаје доживљај спрам свега простора. За живо мишљење, простор није више оно равнодушно једно до другог, као што је за апстрактно, мртво мишљење.

Простор постаје унутарње рашчлањен, и спознајемо шта то значи што кичма у животиња иде углавном хоризонтално. Гдје није тако, можемо то из дубље

27

Путеви сазнањазаконитости да оправдамо као нароìчито значајну абнормалност; али у суштини кичма животиња лежи хоризонтално, можемо рећи упоредо са површином Земље.

Није свеједно да ли кичма у простору лежи хоризонтално или је у вертикалном правцу, као што се човјек усправља у току свога живота. Тако као што у живом мишљењу спознајемо да бисмо морали усправити главну линију животиње, када желимо да је поставимо у један други правац свјетског простора, тако бисмо морали да преобличимо све остале органе. Мисао постаје жива једноставно тиме што се окрене за деведесет степени, од хоризонталног до вертикалног сналажења у простору. Тако унутарњим подстицањем долазимо од животињског до људског обличја.

На тај начин, понирући прво у ритам природног збивања, а тиме долазећи до духовнога, које је у основи природе, улазимо дубље у унутрашњост природних збивања. Доспијевамо до тога да у својим живим мислима имамо нешто чиме ронимо у рашћење и постајање спољашњег свијета. Улазимо све дубље у тајне постојања из којега се човјек развитком свијести о ја, осјећањем самога себе, дизао навише у току развоја човјечанства.

Може ко на то ставити примједбу, да су такво мишљење имале извјесне личности, и да је данашњица својим озбиљним начелом истраживања с правом отклонила такво живо мишљење какво је, на примјер, развио философ Шелинг и философ природе Окен. Међутим, начин како Окен и Шелиг унутарње оживљавају сликовите идеје, добивене на спољашњим збивањима и бићима, и примјењују на остале природне чињенице и бића - да би тако, можемо рећи, гледали у смислу природе - тај начин има нечег фантастичног, нечег што се удаљује од реалности, што не садржи у себи стварност. Тек када човјек поред мисаоних вјежби чини и вјежбе воље, долази до тога да живим мислима улази у духовну стварност. Вјежбе воље могу се овако назначити.

9

Кад човјек погледа на свој протекли живот, види да је постајао друкчији у своме душевном животу, али да је постајао друкчији утицајем насљеђених својстава околине и васпитањем у дјетињству, и што се и касније мање-више пасивно односио према животу. Онај ко хоће да дође до сазнања духовне стварности мора, грубо речено, у своје руке да узме то што је, мање-више, а не можда у пуном смислу ријечи, пасивно доживљавао у унутарњем негодовању и владању вољом.

У поменутим мојим књигама, наведене су за то вјежбе које су присни душевни доживљаји. Само ћу у начелу наговијестити о чему се ради.

Као што човјек у неком добу живота има извјесне навике које прије десет година можда није имао, него му их је живот наметнуо, тако човјек може чврстом унутарњом тежњом предузети да угради у себе извјесну особину карактера. Најбоље је да постиже такве особине карактера за које је потребно годинама радити на себи, тако да човјек мора врло често да обраћа пажњу на оно снажење, јачање воље, што је у вези са владањем над собом.

28

Путеви сазнањаКада човјек, на тај начин, свој развитак воље узме у своје руке - тако да дијелом

сам из себе чини оно што је до тада уистину свијет на њему чинио - тада у његовом доживљавању нешто посве ново значе живе мисли у које се уживио медитацијом и концентрацијом. Оне постају увијек, све више и више, болним доживљајима, унутарњим болним доживљајима душевнога.

Заправо нико не може доћи до виших сазнања ко није прошао тим доживљајима бола и патње. Доживљајима бола и патње мора човјек прво проћи, а затим их савладати, тако да их присаједини себи и уздигне се понад њих, да постане према њима неутралан, равнодушан.

Шта се ту збива у човјеку, можемо овако себи предочити.

29

Путеви сазнања

10

Погледајмо људско око. Тиме што у око улази свјетлост и боје, збивају се физичке промјене у унутрашњости ока. То би се могло врло научно изложити у свим појединостима, али сад назначујемо само у општем.

У давно доба, људи су те промјене осјећали као лаки бол. И данас би те промјене у оку, у уху, људи морали доживљавати као лаки бол, да се својим устројством спрам њих не односе неутрално. Свако чулно запажање изграђује се уистину на патњи и болу. Прожимајући на описани начин живим мислима болно свој свеколики душевни живот, не прожимамо тијело болом онако као аскета - тијело остаје здраво - развијамо га сходно захтјевима обичног живота, али унутарње присно доживљавамо као патњу и бол у души.

Од онога ко се уздигао мало до виших сазнања, моћи ћете често да чујете ријечи сличне овима: То што ми је удес у животу доносио као радост и весеље, захвално сам примао, али за своја сазнања имам да захвалим томе што сам пропатио, својим болима, патњи и страдању.

Тако већ сам живот, онога што тежи за сазнањем, на неки начин припрема на то да један дио свога правог пута до више спознаје мора прећи савладавањем патње и бола. Јер савладавајући бол и патњу, тиме своје свеколико унутарње биће чинимо, да се изразимо пјеснички, чулним органом, а стварно бисмо га морали назвати духовним органом, душевним органом.

Тиме почињемо да гледамо у духовни свијет, као што путем својих обичних чула видимо и чујемо у физичком свијету. О теоретско-спознајним расуђивањима не желим овом приликом да говорим. Познат ми је приговор, да се и спољашњи начин сазнања мора прво провјеравати; али би нас то далеко одвело. Хоћу само да кажем: у истом смислу у коме човјек у обичном животу својим чулним запажањима тачно види спољашњи физички свијет, тако послије савладаног душевног бола, својим душевним и духовним органом - што је човјек као душевно биће сав постао - тачно види духовни свијет.

11

Тим гледањем (које желим да назовем модерна егзактна видовитост, за разлику од свих древних видовитих умијећа) можемо и дубље улазити у то шта је вјечно човјеково биће, можемо егзактно улазити у значење човјекове бесмртности. Желим да покажем како човјек може доћи до савременог натчулног пута сазнања, за разлику од старијих путева спознаје.

Јоги је уздизао у свијест унутарњи ритам свога тијела, настојао је да дође до ја у људском бићу; ми тежимо да уђемо у ритам свијета. Стари аскета слабио је своје тијело, како би у неку руку изнудио душевно-духовно доживљавање. На путу сазнања, прикладном нашем добу, човјек се присно обраћа душевном животу. Тај пут тражи да се човјек не одваја из живота, да не буде склон аскези, и да одбаци свако мучење тијела. Древни аскетски пут и пут Јоге издвајали су човјека из живота.

30

Путеви сазнања

12

Желим овдје да, донекле, опишем пут којим човјек може данас ићи, тиме да снаге сазнања, што дријемају у души, развија више на духовно-душевни начин спознаје, неголи што су раније развијане. Тако човјек улази дубље у само суштаство природе.

Поглед на свијет о коме овдје говорим није у опозицији данашњој природној науци; напротив, он узима то што је право начело истраживача у природнонаучном истраживању, и изграђује то својим вјежбама у човјекову способност.

Данашња природна наука тражи егзактност, и нарочито је задовољна ако до истине може доћи примјеном математике на збивања у природи. То је стога што су једноставно изван човјека запажања која му преко чула даје спољашња природа за посматрања и опите. Човјек прожима истине нечим што сасвим сам изграђује у своме унутарњем бићу, прожима их математским сазнањима.

Често се наводе, а још боље можемо рећи упражњавају од стране природнонаучних мислилаца, Кантове ријечи: У сваком стварном сазнању има само толико науке колико је у њему математике. То је једнострано када се узима обична математика; али примјењујући је на природне појаве, на неживе природне појаве, видимо да је човјек задовољан када спољашњи свијет око себе може проткати математиком. То је стога што математику у унутарњости доживљава као непосредну тачност; јер је она оно што унутарње гледа и налази као поуздано, као истинито, мада то себи мора често да предочи и у цртежима.

А то што унутарње присно налази, спаја са оним што напољу види. Ко је у свој цјелини сагледао тај ток спознаје, види да у научном смислу може задовољити човјека, да до неке науке у човјеку може да води једино оно што се заснива на нечем што он снагама свог унутарњег бића може да доживи и сагледа.

Математиком човјек улази у чињенице и у склоп неживог, а само донекле, можемо рећи, понешто примитивно у свијет живога. За улажење у више манифестације спољашњег свијета потребно је човјеку извјесно унутарње проматрање, егзактно исто тако као што је математско посматрање. И сам један истакнути представник Хегелове школе нагласио је да би човјек морао напредовати до сасвим другачијег начина истраживања и посматрања ако хоће да се из анорганског уздигне у органско природе.

За анорганско има човјек математику, геометрију; за органско, за живо, нема још оно што би унутарње било уобличено тако као, на примјер, неки троугао, круг или елипса. Живим мишљењем човјек долази до тога, не обичном математиком бројева и фигура, него једном вишом математиком, једним квалитативно вишим посматрањем, које дјелује уобличујући, које задире у умјетничко.

Таквом математиком улазимо у свјетове у које иначе не можемо улазити, тиме проширујемо навише у биолошку област природнонаучно схватање. И можемо зацијело бити увјерени да ће једном доћи вријеме када ће човјек рећи: Некада се с правом наглашавало да се толико науке може добити из анорганске природе, колико се она у најширем смислу може мјерити квантитативно математиком. У животним

31

Путеви сазнањазбивањима моћи ће човјек да нађе толико науке колико је способан да у њих улази унутарње живим мислима, егзактном видовитошћу.

Таква егзактна видовитост у ствари врло је блиска баш математском посматрању. Када човјек увиди да ова духовна спознаја има да се добије из духа модерног сазнања природе, тада ће управо из области савременог сазнања природе да нађе оправданим духовно сазнање о којему се овдје говори.

13

Ова духовна спознаја не долази у опозицију са значајним и великим открићима природне науке. Она жели да покуша нешто друго. Посматрајући својим спољашњим чулима неког човјека, његов чулни лик, његове покрете, црте и израз лица, нарочити поглед његових очију, упознајемо само спољашњост човјекову; ако преко свега тога сагледамо и душевно у њему, тек тиме га видимо у потпуности.

Исто тако природном науком видимо само спољашњу физиономију свијета, можемо рећи, само покрете свијета, мимику свијета, ако не идемо путем духа. Тек пошто преко спољашње физииономије природних појава, преко те мимике и покрета, уђемо у душевно свијета, тек тада спознајемо нешто од онога чиме је човјек сродан са вјечним у свијету. То управо жели ово духовнонаучно проматрање, чије сам методе овдје описао. Оно, разумљиво, неће да буде неки противник модерне природне науке, него жели да је потпуно прими у њеном значењу и суштини, као што се потпуно прима и спољашњи човјек.

Оно би хтјело (тако као што се преко спољашњег човјека гледа на његово душевно), преко природних закона, не дилетантски и лаички, него озбиљним схватањем, преко физиономије природних закона, да допре до онога што се као духовно, као душевно, налази у основи свијета.

Ово духовнонаучно посматрање не жели да икако оповргава природну науку, да јој ствара ма какво противништво, него жели да буде душа, дух природне науке.

Много тога, о чему се данас мисли да нипошто не може бити предмет сазнања, него само предмет неког вјеровања, што се традицијом сачувало у развоју човјечанства, што данас постоји као традиција достојна поштовања, и као у такву се вјерује, потиче из старијих метода сазнања, које одвећ нису подесне данашњој култури.

Све оно о чему се данас мисли да има да остане представа вјере, што се узима као древна света традиција - у што се мора вјеровати - то су некада била истинска сазнања људи који су настојали у оно вријеме да дођу до сазнања развојем своје душе, скривених душевних снага. Човјек данас и не зна да је много тога, што се историјски сачувало у развоју човјечанства, некада нађено старијим путевима сазнања.

Међутим, ти старији путеви сазнања одговарају старијим епохама и, уколико их данас буквално на себе примјењујемо, могу нам уистину нашкодити.

32

Путеви сазнањаМи се данас морамо кретати новим путевима спознаје, користећи при том научне

методе, борећи се истовремено против догматског мишљења сваке врсте; без обзира да ли то догматско мишљење долазило од стране научника, или пак од мистика, савремених познавалаца древних система и метода знања.

Звучи парадоксално, али ће, без сумње, и највеће мистично искуство - ако не данас, а оно већ сутра - моћи и научно да се објасни.

Тамо гдје се састају наука и религија, философија и мистично искуство, човјек од духа проналази пут до виших сазнања.

14

Када данашњи човјек развија видовите снаге сазнања, када у своме присном, дубоком животу долази до извјесног духовног гледања, доживљава га у основи друкчије него, на примјер, у некадашњим вјежбама јоге. Некада је човјеково натчулно доживљавање остајало у души као неко трајно сјећање. Што човјек у обичном живот мисли, што прима у себе као доживљаје из околине, задржава у души, у извјесном погледу, као трајно сјећање. У то трајно мисаоно сјећање учлањивало се оно што је човјек у култури душе некада на Истоку постизао у својему гледању у духовни свијет. Остајало му је у сјећању, као што и обично доживљаји остају у представама сјећања. Завршивши свој пут у духовни свијет, човјек се све више уживљавао у трајни заједнички живот са духовним свијетом. Осјећао се, да кажемо, осигураним када је најзад стигао у божанско-духовни свијет, знао је да то представља нешто трајно за његову душу.

Супротно је кад се човјек данас уздиже до духовног гледања, полазећи од оних снага људске природе до којих се од оног доба човјечанство развило. Своје духовне доживљаје не можемо задржати као представе сјећања, онако као што нам у представама сјећања остају мисли које свакодневно доживљавамо у спољашњем свијету.

Велико је разочарење за многе, који се по савременим методама пробију до извјесног духовног гледања, што им то гледање бива врло краткотрајно, као и гледање у спољашњем свијету, неке стварности коју такође не видимо када одемо од ње. То тренутно сједињење у душевном животу са духовним свијетом, не присаједињава се памћењу у обичном смислу ријечи. Жели ли човјек доцније да опет доживи то сједињење, не може га узимати из сјећања, као што се сјећа обичних доживљаја у физичком свијету.

Да би поново дошао до доживљаја духовног свијета, мора човјек да понови онај пут којим је својим снагама до њега дошао раније. Један од главних чинилаца сигурности да у савременој видовитости видимо истинито стварност, јесте тај што се то што гледамо не сједињава са нашим тијелом. Када нам мисли остају извјесно вријеме као представе сјећања, увијек значи да су се сјединиле са тијелом, учврстиле у организму.

Да би то било разумљивије можемо навести још и ово, што се може узети и као моја лична напомена.

33

Путеви сазнањаКада човјек саопштава оно што је доживио у духовном свијету, он то не може да

учини из сјећања, у обичном смислу. Увијек изнова мора да чини напоре како би се уздигао до непосредног духовног запажања. Кад човјек, рецимо, одржи тридесет истих предавања на основу онога што гледа у духовном свијету, ниједно предавање није за њега понављање претходнога, него свако мора непосредно црпсти из доживљаја.

У томе је истовремено нешто због чега се бојажљиви људи могу забринути спрам савременог духовног гледања. Многи људи гледају значај великих загонетки свијета и живота баш у томе што се те загонетке никада неће моћи потпуно да ријеше. Они с правом одбијају и сваки духовни поглед који би тврдио да се загонетке живота могу коначно ријешити, ма којим погледом на свијет.

Осим тога, када се човјек дуже времена бави истим представама из духовног свијета, јављају се сумње, неизвјесности, и мора их баш при правилном духовном гледању стално побјеђивати у живом унутарњем душевном животу. Када у савременом смислу постиже духовно гледање, човјек никада не постиже све.

15

Савремено духовно гледање тражи, прије свега, и оно што можемо назвати присуство духом. У давно доба на Истоку, духовни истраживач могао се у неку руку препустити времену; оно што је постизао остало је да трајно постоји.

Ко из савремене људске природе жели да гледа у духовни свијет, мора бити свагда спреман са својим духовним чулом. Мора пазити, јер то што се објављује из духовног свијета може каткад да се појави само у једном тренутку, а потом да ишчезне. Човјек има да буде спреман да у том тренутку сагледа духовну објаву.

Многи људи који се брижљиво припремају за духовно гледање, не долазе до њега, ако истовремено у припреми не развијају способност свога присуства духом. Јер само тако може човјек да управи своју пажњу у прави час, а не тек онда пошто је већ нестало духовне објаве.

16

За сваки корак у посматрању духовног свијета морамо претходно да постанемо зрели. То је оно што увијек понављам у својим предавањима, у својим књигама. Некада су, у давна времена, за Велике Иницијације, припремали оне које ће увести у духовни свијет, помагали им да развију - уграђивали им просто - тај морални и етички принцип. Јер, има знања и знања, и свако знање може бити опасно ако га посједује незрела личност; а под зрелом личношћу подразумијевам превасходно ону личност која је изградила то морално и етичко начело.

Својом вољом можемо само да учинимо себе чулом, којему може да се објављује духовни свијет. Морамо, дакле, чекати на објективне објаве. Ко у томе има искуства, зна да је на поједина сазнања морао да чека десетинама година. И та околност осигурава објективност сазнања у духовном свијету.

34

Путеви сазнањаТако није било у онога који је у древно доба на Истоку својим вјежбама тражио

пут у натчулни свијет. Његово је мишљење у самом почетку било такве природе, да га је у извјесном смислу имао само даље да настави, како би могао ући у врхунски свијет духа.

Он је, дакле, већ у обичном животу имао мишљење које је ваљало само продужити, да би дошао до извјесне видовитости. То је била више снолика видовитост, зато што је развијана из обичног живота тадашњег времена.

Видовито гледање којему тежи данашњи човјек, има да протиче у пуној јасноћи, слично јасноћи при рјешавању математичких проблема. Садашње дубоко доживљавање духовног истраживача у вези је са великим преображајима у цијелој људској природи током времена. То може да сагледа човјек истражујући без предубјеђења и спољашња свједочанства; а не само онај ко духовним сагледавањем може да испитује до у најдавнија времена историјски живот човјека и космоса.

И по спољашњим документима о некадашњем духовном животу човјечанства, можемо да видимо да се он разликује од тога како човјек у данашње вријеме има да улази у духовни свијет.

Тиме што се садашње мишљење не може једноставно да настави, тако да нас у своме даљем току доведе до духовног гледања, тиме што нас мишљење може само припремити да постанемо зрели за гледање духовног свијета, када се пред нама појави, баш тиме је наше мишљење способно у области опита, посматрања, у области која спада у природну науку.

Тиме што је наше мишљење досегло дубоку тачност и унутарњу снагу, можемо га сигурније да примјењујемо на своје школовање; да бисмо затим, у правом смислу ријечи, могли да чекамо на објаве духовног свијета.

17

Када човјек настоји да се уздигне до духовног гледања, у смислу који сам назначио, полазећи од школованог природнонаучног мишљења садашњице, долази до онога што сам споменуо као сликовито, живо мишљење.

Тим сликовитим мишљењем човјек може, као квалитативно математички, поимати оно што се не може обичном математиком и геометријом - може схватити живо. Живим мислима човјек може да захвата у живо. Истражујући чисто хемијска сједињења неорганског свијета, налазимо (ако бих се смио популарно изразити), да су ту материје и снаге у извјесној, мање или више, непостојаној равнотежи.

Што се више успињемо ка живоме, све непостојанија је равнотежа, све сложеније је узајамно дјеловање. Уколико равнотежа бива непостојана, квантитативно искуство све мање досеже живу творевину; до ње долази тек жива мисао, која се са живим може сједињавати, као математичка мисао са неживом творевином.

Тиме доспијевамо до једног гледишта сазнања, на којему обично логичко, апстрактно мишљење непрекидно преводимо у извјесно умјетничко мишљење, у извјесно умјетничко гледање. Ово потоње је исто тако егзактно, као што може бити егзактна само математика или механика.

35

Путеви сазнањаЈа тврдим да ће у не тако далекој будућности, до духовног гледања, до виших

духовних свјетова, моћи да дођу једино умјетници и научници. Знам да има оних који, док читају ове странице, врте главом, али духовним путевима у будућности моћи ће да се креће само умјетник-научник или научник-умјетник.

36

Путеви сазнања

БИЉЕШКЕСвами ВивеканандаДр Рудолф Штајнер

Свами Вивекананда (Сњами Вивекананда) рођен је као Нерендранат Дут, 12. јануара 1863. године, у Калкути, у породици кшатрија. Студирао је математику, физику, астрономију и западну философију. Био је врстан музичар, плесач и спортиста.

У тајна учења уводи га Рамакришна, један од највећих гуруа Индије.Живио је у Енглеској и Америци.Био је један од ријетких пријатеља Николе Тесле.Умро је 4. јула 1902. године у Индији.

Рудолф Штајнер (Рудолф Стеинер), по народности Нијемац, рођен је у Краљевцу (наше Међумурје), 27. фебруара 1861. године.

Један је од оснивача Теософског друштва за Европу, а послије сукоба са теософима оснива европско Антропософско друштво.

Објавио је преко двјеста књига, на стотине чланака, и одржао бројна предавања из теософије и антропософије у многим културним центрима Европе.

Умро је 30. марта 1925. године у Дорнаху.

37

Путеви сазнања

РЕИНКАРНАЦИЈАТајанствено путовање душе

У тренутку се може доживјети вјечност, на трен се могу отворити у души нашој све капије и вратнице у тајанствене свјетове, и тада добивамо одговоре на сва питања у вези с нашим рођењем, животом и смрти. Тај тренутак се зове просвјетљење, откровење, унио мyстика, самадхи; а то је уистину спајање наше душе са Душом Универзума. Од тог часа, човјек није више онај ко је до тада био; он се из коријена промијенио, постао је неко посве други; рођен је нов човјек, рођен је нови свијет.

Човјек се тим доживљајем прво нађе поткрај људског памћења. Сјећање и памћење му се покаже као некаква копрена, која му је покривала подсвијест, дубину душе. Снаге памћења замијењене су вишим снагама, које сачињавају имагинативно виђење. Сад човјек види и каква је веза душе и тијела, како се обични душевни свјесни живот оснива на одсликавању чисто душевног садржаја на мозак и на сав нервни систем, како се сјећања чувају у етерском тијелу, а у физичком тијелу наше механизовано знање и умијење.

Али, сем овога, упознаје човјек сада и један дио памћења који се никада не спушта у физичко тијело; ни као сјећање, ни као стечена способност. Тај дио личи на сјеме у некој биљци: као што сјеме не шаље своје снаге у живот биљке која га је родила, тако овај драгуљ памћења не открива себе у садашњем земаљском животу; него условљава самим собом још један будући земаљски живот, као што сјеме биљке условљава нову биљку.

Ово се помиње да би се на конкретној појединости показало како се духовном истраживачу открива као одређен опажај његов живот послије смрти, па чак и нужност будућих земаљских живота.

Ево једног описа живота послије смрти, онако како се открива.Послије смрти, човјек живи прво у своме памћењу. Све што је на земљи

доживио, па и што бјеше заборавио, оживи у сјећању. Духовни истраживач може то знати, јер је прозрео природу памћења. Мада овдје нема општег правила, може се рећи да то доживљавање траје отприлике онолико колико неки човјек може да се одржи непрекидно будним на земљи.

Затим долази нешто што се много теже може описати: није осјећање, није воља, него: воља која осјећа или осјећање које хоће. У обичном животу не знамо за ту снагу. Као да нас осјећање разноси на валима воље у Васељену.

И то има везе са прошлим земаљским животом, јер је то неко жељно гледање, освртање на све што је у прошлом животу остало неиспуњено, незадовољено у нама. То траје годинама. Тада човјек може и да доживи нешто у својој духовној околини, али само посредством прошлог земаљског живота.

Али поступно се јавља нова духовна снага у души, која се још теже може описати. То је стваралачка душевна сила. Душа заиста осјећа како Творчева сила зрачи у свему, па и у њој; и како њоме, као духовном свјетлошћу, душа обасјава оно што је окружује.

38

Путеви сазнањаОна више није сама у себи, него живи у заједници са другим бићима. О томе

говоре религије као о блаженству, јер душа је уистину испуњена блаженством када живи у том свијету што сама себе обасјава божанском силом у себи.

Са овим стањем измјењује се стање кад је душа снова усамљена, кад осјећа како јој се гаси моћ духовног обасјавања; и самоћа је обузима као некакав сан. Иза смрти се измјењују оба стања као ноћ и дан.

Но, временом ове ноћи постају све дуже, а дани све краћи. Душа се приближава поноћи живота послије смрти. У себи доживљава свеколики Универзум, али све само као сјећање на духовни свијет што се изван ње шири. У тој самоћи почиње клијати нешто, што се само неспретно може назвати чежња, чежња да се изиђе из те самоће.

Та чежња је стваралачка; она ствара нову силу опажања, којом опажамо неки свијет изван себе, а истодобно и у себи: свијет својих ранијих живота на земљи. Сада гледамо на све што је несавршено у нама; и ми осјећамо жељу да у једном новом животу на земљи изравнамо оно што смо некада пропустили.

Према овоме што сада видимо, стварамо узор за свој будући земаљски живот. Према том живом узору, налазе се родитељи који ће омогућити онакав живот на земљи какав томе узору највише одговара.

И када духовни истраживач гледа како тајанствено улази мало дијете у овај свијет; како се почиње кретати својим тијелом у простору, итд. - он препознаје жиг живота што је дјетиња душа живјела између смрти и скорашњег рођења, и како се поступно везивала са земаљским тијелом, и везује се свакога дана.

Он види и зашто се човјек не присјећа одмах свога живота прије рођења. Снаге, које би могле постати снагама сјећања, троше се на изграђивање тијела, на растење, итд.

Једино тако можемо разумјети садашњи земаљски живот, када сагледамо живот прије рођења. У нашем тијелу огледају се свуда духовне тајне, али ми их лако не препознајемо; то гледање се заснива на извјесном разарању: када се нечега сјећамо, онда као кад отворимо око и видимо боју - нешто се у нама троши. У сну се поново гради оно што се свијешћу непрестано разара.

Елем, духовна знаност мора настојати да се наши погледи рашире преко уских граница што намећу савремене предрасуде. Можемо се сјетити Гетеових ријечи: "Онима, који неће никако да створе слику неког другог живота, усљед нарочитости савременог живота, њима бих ја рекао заједно са Лоренцом Медичи: Они што не могу да вјерују у други живот, мртви су већ у овоме животу."

Кад човјек уђе у само суштаство свог властитог бића, он тада схвата да је одувијек био и да ће увијек бити. Тада нестаје страх од смрти - а са нестанком страха од смрти, нестају и сви други страхови - и човјек од тог часа постаје посве слободно, самосвјесно биће.

39

Путеви сазнања

ПРИЛОГ

Антропософске методе у егзактној медицини(Лијечење рака по Др Рудолфу Штајнеру)

Књига књигу отвара, каже древна мудрост.Кад пјесник, умјетник, стваралац заврши књигу, онда он тих неколико дана - од

завршетка до предаје у штампу - бдије над књигом, како то ми пјесници кажемо. Наиме, дотјерује је стилски и језички, испитује и одмјерава. Пјесник се према књизи односи као према малом дјетету. Дијете мора да прохода, да се учврсти и осамостали, да само, без родитеља, крене у живот.

Но, добро! Да скратим причу.Претурајући по библиотекама и антикварницама, наишао сам на двоброј 9-10

часописа Упознај себе, за 1938. годину. (Овај часопис, између два рата, издавало је београдско и загребачко Антропософко друштво; бавио се питањима из теософије и антропософије). У поменутој свесци, наишао сам на чланак, Проблем рака са медицинско-антропософског гледишта, у коме се говори о Штајнеровим методама спречавања и лијечења рака.

Тај чланак ме је п р и м о р а о да, овим прилогом, проширим књигу.

***

Др Рудолф Штајнер био је уистину свестран стваралац; човјек који није гасио духовну жеђ само на једном, већ на стотину извора. Поред философије, теософије и антропософије, студирао је минералогију, ботанику, биологију, патологију, психологију, као и многе друге егзактне науке. Сматра се, с разлогом, да у посљедња два вијека нема универзалнијег духа од њега, бар у европским просторима.

Колико је Штајнер био велики радник и стваралац, види се из његове библиографије. За четрдесет година рада написао је преко двјеста књига, а по часописима и листовима има материјала за још стотинак наслова.

Спавао је, по свједочењу биографа, три-четири сата дневно. Његов радни дан трајао је између шеснаест и осамнаест сати.

***

У раној фази, тврди Др Штајнер, понајвише у ембрионалном развоју, иживљавају се творбене снаге етерског (животног) тијела у стварању органа. Кад се ове снаге постепено ослободе тог рада судјелујући у учењу ходања и говора, тад ове почну служити и мишљењу. Само један мали дио тих снага остаје као организирајућа снага органа. То наступа поступно и у етапама.

Са мијењањем зуба, у седмој години, бивају ослобођене снаге за дјеловања у душевном животу, која оспособљавају дијете да научи у школи читати и писати. 40

Путеви сазнањаНаступи ли око четрнаесте године пубертет, бивају нове снаге ослобођене које су до тада бесвјесно дјеловале на пластици органа.

Према дјеци се морамо мудро опходити, поготово до седме године, јер душевна оштећења у раном дјетињству воде до каснијих обољења. Рак је, као и многе друге болести, посљедица неправилног духовно-душевног одгоја.

Оно што дјеца доживе у првих седам година, усљед недовољне љубави, као бол због тмурне судбине живота, све то скрутњава физичко тијело и доводи између 35. и 42. године душевно до затвореног, закопчаног карактера, физички пак до обољења која теже неком скрутњавању: од реуматизма до рака.

Ако је човјек васпитан тако, наставља Др Р. Штајнер, да се живо занима за све што његове очи гледају, да му је надахнут тон живота, тако да постепено може да успостави хармонију између оног што у његовој души искрсне као весеље и удјела у постојању, он је тад уистину мали свијет, микрокосмос, слика микрокосмоса. И кад му успије да се развија тако, да створи сагласност са околином, може збиља осјећати пријатност, угодност у великом лијепом свијету.

Прима ли, пак, човјек утиске тако, да не буде у њему никаква одјека и да их не може са радошћу поново окренути околини, тада се човјек са тим особинама душевно скрутњава; он се затвара и ограђује од околине, постаје мозгало, кује у себи, згрчи се у самом себи. К томе долази да се у таквом типу човјека коче за даљи развој његове прирођене умјетничке и његовом позиву одговарајуће способности. И нема ли могућности да то надокнади у једном другом правцу, који му даје унутарње задовољство, долази до скрутњавања самога себе.

Кад се те душевне снаге, које су сазреле за слободно развијање душевног живота - и за које не постоји више могућности нормалног дјеловања у пластици органа - не иживљавају на слободан начин, долази до патолошког дјеловања, до стварања израслина. И оне продиру постепено, из године у годину, у тјелесно: у опстипацију, хипохондрију, израслину, тумор. Али се могу на једном од тих степена и зауставити; не мора увијек да дође до израслине.

Рудолф Штајнер сматра - а то су потврдили и његови настављачи љекари антропософи - да умјетници, који се истински предају стварању, веома ријетко оболијевају од рака; оболијевају само они умјетници који кампањски раде, док умјетнички рад из дана у дан, спречава и најтежа обољења.

У Валдорфској школи (Waldorfschule), коју је основао Др Штајнер, утврђено је да од рака најчешће оболијевају особе које се баве физичким радом, особе које уопште не читају књиге и не друже се са умјетничким дјелима, као и жене које не рађ”ају. Насупрот томе, креативци свих профила, а превасходно умјетници и научници, оболијевају само у оним случајевима кад запоставе креативан рад. Јер, доказано је да је рак посљедица потискивања, неиспољавања нервно-осјећајног бића, спутавања стваралачке енергије, која се доцније везује у тзв. чворове, тј. израслине, туморе.

Штајнеров сљедбеник др Вернер Келин (Werner Kaelin) утврдио је да се анализом крви може установити не само да ли неко већ болује од рака, већ и то да ли је дотична особа предодређена или не за ту болест. Рак се може спречити,

41

Путеви сазнањазауставити и излијечити Штајнеровим методама душевно-духовног развоја и усмјеравања личности.

У биљном свијету, најбољи лијек против рака је имела (Viscum album), тврди др Р. Штајнер. То је биљка паразит, која расте на разним стаблима. Чај или супстанца ове биљке и спречава и лијечи рак. Зашто је ова биљка најбољи лијек против рака, др Штајнер даје научно објашњење.

За стварање ове болести узрок је превећ јако дејство организације нашег ја; организације, дакле, која је прожела човјечији организам тек за вријеме развоја Земље. Значи, наклоност за рак има онај човјек у којег се одвећ развијају земаљске снаге, а тим претјераним земаљским снагама ваља супротставити оне снаге које су постојале прије минерализације Земље. Стога морамо тражити лијек против рака у остацима или насљедству оног стања наше планете, када на њој нису још били такви организми какви су данас. Имела се, знамо то, развила прије него што је Земља постала минерално царство.

До овог открића Р. Штајнер је дошао прије осамдесет година. Штајнерове и Келинове методе лијечења рака пале су временом у заборав. На срећу, има и оних који не заборављају тако лако, а то су теософи и антропософи, у којих је и данас живо Штајнерово учење.

* Др Карл Брестовски (Carl Brestowsky), Штајнеров сљедбеник, говори о трима битним фазама у развоју дјетета.

Прва фаза, од рођења до седме године; друга фаза, између седме и четрнаесте; трећа фаза, између четрнаесте и двадесет прве године.

До седме године, животне снаге из позадине граде физичко тијело и његове органе. У том периоду мора се највише пажње обратити на психосоматски развој дјетета; јер какву конституцију у том добу стекне, уз неке мање корекције, задржава је до краја живота.

Од седме до четрнаесте године, дијете развија етеричко или животно тијело. Тај период је најбитнији за креативан развој дјетета. Дијете се тада везује за ауторитете, изграђује себе као умјетника; креативца, пјесника и сањара. Морамо га пустити да сањари и машта.

У четрнаестој години рађа се човјеково астрално или духовно тијело. Човјек се у том добу полако ослобађа ауторитета, почиње са расуђивањем, мишљењем. Више не тражи љепоту, већ истину.

Са двадесет првом годином завршава се постављање темеља за изградњу нове личности. У многих с том годином престаје сваки даљи душевно-духовни развој.

42

Путеви сазнања

ПОГОВОР

Ево нас на крају дружења, драги читаоче, или тек на његовом почетку. Све зависи од тога, да ли смо се срели да се никад више не сретнемо, или смо се срели да се никад више не растанемо. Но, било како му драго, тек, пред нама је још доста искушења, доста тајни и загонетки; пред нама су многи и дуги путеви. Један пут се затвара, нов пут се отвара.

За крај овог нашег сусрета, поклањам Ти пјесму Рабиндраната Тагоре, пјесника који је, не заборави, био лични пријатељ Свамија Вивекананде и Рудолфа Штајнера.

На крају пута

Прије краја свог путамогу ли досећи до дна мога бићаоног које је све - оставивши љуску да плови у беспућеи ишчезне са мноштвом,на ријеци случаја и промјена.

Кад смрт буде дошла и запитала ме тихо:"Твојим данима дошао је крај",моћи ћу да јој одговорим:"Ја нисам само живио,живио сам у љубави."

Она ће ме питати: "Твоје пјесме да ли ће остати да живе?"Одговорићу: "Није ми знано, али сам сигуран да сам пјевајући често налазио вјечност."

43