dragan vukšić ŽumberaČki uskoci - snv.hr · sadržaj uvod — 13 predgovor — 13 sećanja i...

Dragan Vukšić

ŽUMBERAČKI USKOCIUNIJAĆENJE I ODNAROĐIVANJE

Dragan Vukšić ŽUMBERAČKI USKOCI Unijaćenje i odnarođivanje

izdavač: Srpsko narodno vijeće, Gajeva 7/I, Zagreb za izdavača: Milorad Pupovac urednik: Milan Šarac prijelom: Ruta tisak: Grafocentar naklada: 800

isbn 978-953-7442-23-1

CIP zapis dostupan u računalnom katalogu Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu pod brojem 000915470.

Knjiga je objavljena uz podršku Savjeta za nacionalne manjine RH

Zagreb, oktobar 2015.

Dragan Vukšić


SadržajUVOD — 13

predgovor — 13sećanja i razgovori s ocem — 19suština problema — 35

I. DoseljavanjaDOSELJAVANJE ŽUMBERAČKIH USKOKA — 40

razlozi doseljavanja žumberačkih uskoka — 41

Globalne okolnosti — 41Osmanlijska agresija na Hrvatsku i Kranjsku — 48

žumberak — 57

Geografski položaj, reljef i veličina — 57Naziv i teritorijalna pripadnost Žumberka — 62

seobe žumberačkih uskoka — 66Milko Predović o seobama žumberačkih uskoka — 67Milan Radeka o seobama žumberačkih uskoka — 79Drugi o seobama žumberačkih uskoka — 84Legende o odnosima žumberačkih uskoka i Kranjaca — 106

popisi srba žumberčana — 113Popis Srba Žumberčana do 1551.godine — 114Popis Srba Žumberčana od 1551 do 1690. godine — 117Drago Roksandić o popisu Srba Žumberčana do 1551. godine — 122Autor o popisima Srba Žumberčana — 124

istoriografi o žumberačkim uskocima — 138Janez Vajkart Valvasor o žumberačkim uskocima — 139Radoslav Lopašić o žumberačkim uskocima — 153Stanko Vraz o žumberačkim uskocima — 161Slovenački istoriografi o žumberačkim uskocima — 167

DOSELJAVANJE SRBA U HRVATSKU I SLAVONIJU — 172

doseljavanje srba u hrvatsku — 173doseljavanje srba u slavoniju — 185

VOJNA KRAJINA — 189

II. UnijaćenjeUNIJA I UNIJATSKA CRKVA — 204

marčanska episkopija (biskupija) 1609–1739. — 207Pravoslavni vladike na čelu Marčanske episkopije — 207Unijatski vladike (biskupi) u Marči — 226Propast unije i manastira Marča — 247

hrvatska istoriografija o marčanskoj episkopiji (biskupiji) — 253

UNIJAĆENJE ŽUMBERAČKIH USKOKA — 261

verski život žumberačkih uskoka do 1750. — 262Janko Šimrak o verskom životu Žumberčana — 263Drugi o verskom životu Žumberčana — 270

johan hajnrih šviker o unijaćenju srba žumberčana — 287O autoru i delu — 287Generalsko nasilje u ime spasavanja duša — 289Ugarska dvorska kancelarija odlučuje — 300»Unijate tužni brate« — 305Verski popis »na vojnički način« — 313

janko šimrak o »pounijaćenom žumberku« — 318

križevačka biskupija (episkopija) u službi unijaćenja i odnarođivanja — 320

spomenica sveštenika u radatovićima — 321

pisma gabrijela kosteljnika biskupu dioniziju njaradiju — 346

»žumberački kalendar« i »žumberački krijes« — 356

balamandski sporazum — 398

III. Odnarođivanježumberački uskoci nisu vlasi — 402

Zvanični izvori o Vlasima — 402Drugi o Vlasima i »vlaškom statusu« — 404Autor o Vlasima — 418

žumberački uskoci nisu senjski uskoci — 424Uvodna razmatranja — 424Poreklo neistine o odnosu žumberačkih i senjskih uskoka — 429

žumberački uskoci nisu etnički hrvati — 437

IV. Žumberak posle ukidanja vojne krajinekome će pripasti žumberak — 444

život u žumberku posle ukidanja vojne krajine — 452

simbioza žumberka i žumberačkih uskoka — 459

žumberački uskočki identitet — 467

Prilozi»IDEOLOG« ŽIVKO KUSTIĆ — 478

AUTOR O SRBIMA U ŽUMBERKU — 485

JOVAN HRANILOVIĆ — 488

BALAMANDSKI SPORAZUM — 497

Žumberku, mom rodnom kraju

Uvod

Uvod sam podelio na tri dela. Prvi je ono što se obično naziva predgovorom. Drugi deo su moja sećanja i razgovori s ocem. Treći nije uobičajen, ali je potreban, jer će čitaocu omogućiti da već na početku razume suštinu problema.

PREDGOVOR

Dobar predgovor daje realnu sliku o sadržaju knjige, čitaoca zainteresuje i »nagovara« na čitanje. Pročitavši predgovore nekih knjiga, izgubio sam interesovanje za čitanje pa sam ih »odložio na stranu«.

Ova knjiga se piše odavno, najmanje šezdeset godina, od mojih prvih saznanja o tome o čemu sada pišem. Bila su to parcijalna, ali snažna, upečatljiva saznanja koja su se duboko urezala u moja dečja osećanja i svest i nikada nisu izbledela. Pratila su me kroz ceo život i »bola« jezgro oko kojeg su se, s vremenom, slagala nova saznanja – bila su početni i naj-značajniji elemenat mozaika.

Odgovor na pitanje zašto sam se upravo sad odlučio da pišem o Žu-mberku, mom rodnom kraju i mojim precima, žumberačkim uskocima, nije jednostavan. Niti je neko povoljno vreme za pisanje niti sam planirao da baš sada pišem, a pisanje je sve samo ne lako, naročito o osetljivim pi-tanjima i temama, posebno o »sebi i svojima«. Jednostavno, sticajem broj-nih okolnosti »složile su se kockice«. Završio sam svoj radni vek, imam više vremena, a osećao sam da ću imati i volje i snage da istrajem.

14 uvod

Sećanja na Žumberak, ljude i događaje iz detinjstva i mladosti živa su, inspirativna i zahtevaju da doprinesem istini i ispunim dug prema rodnom kraju. Susreti i razgovori s ljudima iz mladosti i potonjim gene-racijama učvrstili su me u uverenju da ima o čemu da se piše i da treba pisati.

Međutim, od želje i unutrašnje potrebe do samog pisanja put zna da bude dug, ponekad predug, a ponekad iskrsnu i drugi problemi pa sve ostane samo želja i namera. Katkad nedostaje onaj poslednji podsticaj, prelomni momenat, kad čovek sam sebi kaže: da, odlučio sam, od danas pišem! Tako je bilo i sa mnom.

Dugo sam razmišljao da li da krenem, znajući šta to znači i kakvo breme sebi tovarim na leđa. A onda, tek nedavno, dođe mi je do ruke knji-žica Radoslava Lopašića: »Žumberak, crte mjestopisne i poviestne«. Od-mah sam uočio vrednost i prisnost ove nevelike, ali dragocene knjižice. Na četvrtoj stranici Lopašić kaže: »Etnografsku sliku Žumberka, za koju imade u tom kraju preobilja najzanimljivija gradiva, valja da istom napiše koji rođeni Žumberčanin, među kojima ima toliko umnika i veštaka na peru«.1 Naravno, nisam sebe prepoznao kao »umnog i veštog na peru«, ali nisam ostao ni ravnodušan pa sam odlučio da pišem.

Ne znam da li bi bilo opravdano i potrebno pisati o Žumberku izvan uskočkog konteksta jer pre dolaska uskoka Žumberak je bio samo manjim delom i veoma slabo naseljen. Njihovim dolaskom sve se iz temelja pro-menilo. Značaj i prošlost Žumberka u proteklih skoro pet stotina godi-na je značaj i prošlost, dakle, istorija žumberačkih uskoka. Žumberački uskoci su najseverozapadniji uskoci u odnosu na njihovu nekadašnju po-stojbinu. Zovu ih i »prvi uskoci«, a zbog toga i »stari uskoci«. Nekoliko hiljada uskoka bili su prvi brojniji pravoslavni hrišćani i etnički Srbi na području tadašnje jednoverske, rimokatoličke Habsburške Monarhije.2

1 Radoslav Lopašić, »Žumberak, crte mjestopisne i poviestne«, Zagreb, 1881, Tisak di-oničke tiskare, str. 4-5.

2 Država se do 1867. zvala Habsburška Monarhija, a posle Austro-Ugarska Monarhija. Međutim, većina autora koristi naziv Austro-Ugarska, verovatno jer je najkraći i u svakom trenutku odražava dvojnost – najveći unutrašnji problem te države.

15 Dragan Vukšićžumberački uskoci

Obavezali su se da će Monarhiji služiti kao vojnici, a ona im je garanto-vala privilegije i slobode, pre svega da neće da budu podanici kranjskoj i hrvatskoj feudalnoj vlasteli i da će uživati i versku slobodu u odnosu na Rimokatoličku crkvu.3

Nekoliko hiljada uskoka davali su carevini u početku nekoliko sto-tina vojnika. Brojčano malo, u praksi mnogo imajući u vidu da je granica prema Turskoj bila skoro potpuno neobezbeđena, da su oni bili iskusni ratnici i da su se mogli angažovati za izvršavanje najtežih zadataka. Žu-mberački uskoci su postali prvi krajišnici-vojnici, osnova buduće Vojne krajine, istorijski, politički, sociološki, etnički, a i po mnogo čemu dru-gom osobene i značajne vojne organizacije ne samo na Balkanu nego i u Evropi.

Teško bi bilo naći primer u istoriji da su se s manjom verskom i etnič-kom grupom toliko bavile i sporile se ne samo carsko-kraljevske vlasti u Beču, Budimpešti i Zagrebu nego i već vekovima podeljene, suprotstavlje-ne i zavađene dve najveće hrišćanske crkve, Rimokatolička i Pravoslavna. Koliko puta su se žumberačkim uskocima, njihovim obavezama i pravi-ma, bavili carevi u Beču, posebno Marija Terezija, i rimski pape, posebno u vreme njihovog intenzivnog i prisilnog unijaćenja.

Verski i nacionalni sukob, nastojanje da se Žumberčani »otmu« od Srpske pravoslavne crkve, pounijate i tako vežu za Rimokatoličku crkvu – prvo zajedno sa svim pravoslavnim hrišćanima u okviru takozvane »Marčanske unije«, a posle njezine propasti kao izdvojeno versko i etnič-ko ostrvo, okruženo rimokatolicima, Kranjcima i Hrvatima – ono je što žumberačke uskoke izdvaja i čini istorijski poznatim i osobenim.

Pripremajući se za pisanje prisetio sam se detinjstva, razgovarao s mnogim ljudima, prikupio sam dosta literature i pročitao sve što mi je do-šlo pod ruku. Došao sam do zaključka da unijaćenje žumberačkih uskoka, ipak, nije bio osnovni i krajnji cilj, nego je bilo samo sredstvo i metod za »omekšavanje« tvrdog uskočkog – po Jovanu Cvijiću »dinarskog etničkog elementa«.

3 Koristiću taj naziv, jer prema izvornom značenju izraza »katolički« i druge zapadne hrišćanske crkve su katoličke (opšte, sveopšte), a samo jedna je Rimokatolička.

16 uvod

Krajnji cilj je bio i danas je »etničko odnarođivanje i pohrvaćivanje«. Ružno, bljutavo i degutantno zvuče slavopojke koje su pojedinci pisali i pišu o Žumberčanima kao Hrvatima. U stvari, oni to pišu o sebi, sa žar-kom željom da se dokažu. Kome i zašto, to oni znaju! Nije im lako. Nikad nije bilo lako pokazati, sebi i drugima, da si ono što nisi, jer prethodno moraš da dokažeš, i sebi i drugima, da nisi ono što jesi, a to je vraški teško. Vrzino kolo. Čitajući šta se sve piše, ima se osećaj da bi pojedinci, kad bi mogli, u Žumberku iskorenili sve srpsko, možda ukinuli i samo slovo »S«. Nosioci su bili i danas su unijatski sveštenici i neki hrvatski istoriografi. Vreme je da se štogod napiše o napisanom, argumentovano i istinito!

Čitalac bi u vezi s tim mogao da iznese više primedbi i postavi broj-na pitanja. Recimo, da se o tome do sada već dosta pisalo. Istina je, pisalo se, ali jednostrano, neobjektivno i tendenciozno. Za zvanične vlasti Hab-sburške Monarhije, Rimokatoličku crkvu i unijatsku, takozvanu Grkoka-toličku crkvu, unijaćenje je bilo i danas je »spasavanje« duša pravoslavnih vernika i prevođenje u »pravu veru i crkvu«. Od njih se ne može čuti ni reč kako je to rađeno: o nasilju, prevarama, obmanama i lažima. Nije tako bilo samo u prošlosti. I danas se piše i radi na isti način, iako smo dobrano zagazili u dvadeset i prvi vek, a Hrvatska je postala i članicom Evropske unije.

Prekopavajući grobove naših prađedova, pojedinci kao da nisu sve-sni da prekopavaju i grobove svojih predaka! Da li su svesni da to govori o njima i njihovim nalogodavcima, da sve to rade u ime Boga i kao njegovi poslenici? Da nije »drug« Bog (samo) rimokatolik?4 Razume se, pripad-nici pravoslavne crkve i autori iz redova srpskog naroda to vide sasvim drugačije, vide kao nasilje i otimanje koje truje odnose i produbljava jaz između Rimokatoličke i Pravoslavne crkve. Da ne bismo ostali na tome šta kažu suprotstavljene strane, valja videti šta kažu strani autori i izvori koji na problem gledaju neutralno i objektivno.

4 Pitanje da li je »drug« Bog (samo) rimokatolik postaviću uvek kad njegovi poslenici – popovi, u njegovo ime pišu i postupaju apsurdno i apsolutistički i time izraziti svoje neraspoloženje (odbojnost, prezir, gađenje) ne samo prema verskom nego i prema svakom drugom apsolutističkom jednoumlju i diktaturi, prevarama i lažima. Izraz »drug« dodajem, s obzirom da sam rođen i živeo u vreme kada su »drugovi« mslili da apsolutono sve znaju i mogu.


Neko bi mogao da kaže da je to sad daleka prošlost i da se ne može ništa ispraviti, promeniti i vratiti! Odgovor bi bio da treba pisati zbog isti-ne, podjednako zbog istorije i prošlosti, ali i zbog sadašnjosti i budućnosti. Istina je samo jedna. Iako istoriju pišu pobednici, istina je i da i njihovo vreme prođe. Pobednici neminovno bivaju pobeđeni, silaze sa scene i nes-taju. Sadašnjost kreiraju oni koji su trenutno na vlasti, ali i oni i njihova politika odu u prošlost, a istina čeka da ispliva na površinu. Neko ili nešto nestaje tek kad o tome više ne postoji istorijsko sećanje, zasnovano na istorijskoj istini.

Žumberak umire u etničkom i sociološkom pogledu. Žumberčani već vek i po napuštaju Žumberak. Sad u njemu žive ostaci žumberačkih uskoka. Uskoro ih tamo više neće biti. Ko će ubuduće živeti u Žumberku ne znam, ali znam da će se ljudi pitati ko su bili žumberački uskoci, kakvi su bili i šta se s njima dogodilo? Pisaće se na osnovu raspoloživih izvora pa šta nije napisano – nije se ni dogodilo. Celovitih i objektivnih pisanja o žumberačkim uskocima, posebno od rođenih Žumberčana, nema.

O žumberačkim uskocima kao Vlasima pisali su i pišu oni koji niti su znali niti znaju ko su Vlasi? O Vlasima se oduvek malo znalo, danas se ne zna mnogo više. Pitam Žumberčane već pedeset godina da li se osećaju Vlasima i da li nešto znaju o Vlasima? Ne osećaju se Vlasima i o njima ne znaju ništa, a onima koji ih tako zovu »prebrojavaju svu bližu i daljnju rodbinu«. A kad se objektivno pogledaju brojni zvanični izvori, ispada da Vlaha ime mnogo među Hrvatima. Znate ono: »isterivao lisicu, a isterao vuka«. Još manje ima onih koji nešto znaju o »vlaškom statusu«, a trebalo bi da se zna jer upravo »u tom grmu leži zec«.

Žumberački uskoci su bili verski i etnički osobeni na području Habs-burške Monarhije pa bi bilo smešno i pomisliti da vlasti u Beču nisu znale ko su oni! To se vidi i iz dokumenata kojima im se garantuju prava, odob-ravaju privilegije i utvrđuju obaveze. Ali vlastima je više odgovaralo da govore o »nepoznatim i bezimenim Vlasima«, nego o Srbima (Serviani i Rasciani, na latinskom). Za to postoje brojni razlozi.

Slično priči o Vlasima, u Beču se s problemima Srba u Monarhiji u 18. veku bavila Ilirska dvorska kancelarija. Zašto Ilirska, kad je formirana zbog pravoslavnih hrišćana, skoro izričito Srba, i zašto nije »Vlaška«, kad su već te iste Srbe prozvali Vlasima? Ni to nije slučajno niti iz neznanja!

18 uvod

Bolje je bilo južnoslovenske narode, ne samo Srbe nego i Hrvate i druge, zvati Ilirima, nego njihovim pravim imenima i tako jačati njihovu nacio-nalnu svest. U Beču nisu mnogo brinuli da li to odražava stvarnost i kakve bi posledice moglo da ima.

Paradoksalno je da se iz tog nametnutog ilirskog imena u 19. veku u Zagrebu razvio prvo ilirski, pa hrvatski narodni preporod, pa jugosloven-ski pokret, iako ni Hrvati, nosioci tog pokreta ni Srbi koji su ga prihvatili nisu Iliri! Kako bi tek bilo da su nas u Beču i Budimpešti, bez rezerve i kri-votvorenja, zvali Srbima i Hrvatima, odnosno Južnoslovenima? Ojačana nacionalna svest bi mnogo ranije izrodila osećanje zajedništva i jugoslo-venski pokret.

Apsurdno je kad se žumberački uskoci predstavljaju kao senjski uskoci, a zajedničko im je samo da su bili uskoci. Žumberak je bio nase-ljen već sredinom 16. veka, a senjski uskoci su silom raseljavani tek 1617. godine i nestali su kao društvena skupina. Žumberački uskoci su postojali pre senjskih, nadživeli ih već više od četiri veka.

Po svemu što je bitno i što versku i etničku skupinu čini posebnom (verska i etnička pripadnost, jezik, imena i prezimena, kultura, običaji, etnološka građa i drugo), žumberački uskoci su osobeni. Sačuvali su se i danas se lako prepoznaju. Živeli su između rimokatolika, Kranjaca i Hrva-ta, uglavnom odvojeno od njih, a posle ukidanja Vojne krajine postepeno i s njima. Stvaranjem Jugoslavije veze su postale tešnje, međusobni uticaji jači. Promene, nastale kao rezultat spontanih procesa i uticaja su nemi-novne i normalne.

Nisu prihvatljive promene koje su posledica klerikalnih i naciona-lističkih jednostranosti i isključivosti. Zapadni deo Žumberka, područje nekadašnje opštine Radatovići, odavno je omraženo, »crna ovca«. Razlog je što nikad nije bio niti je danas »dovoljno hrvatski«. Tamo se i danas nađe »srpskog korova«, oni znaju da su im đedovi bili Srbi i pravoslavci, tako se osećaju, a ne plaše se da to i kažu. Šta tek reći za jugoslovensku svest i opredelenje za partizansku i antifašističku opciju? Sve gore od goreg.

Iz tog i takvog Radatovićkog kraja više od stotinu godina nije bilo unijatskog sveštenika. Više desetina žumberačkih mladića je pošlo tim putem, polagane su u njih i velike nade, a i koštali su »rimokatoličkih para«, ali su svi redom odustajali. Zašto?


Ako ovo »pisanije« ugleda svetlo dana, neki će se upitati da li sam ja »taj pravi« da pišem o protivrečnim, dramatičnim i nadasve osetlji-vim problemima. Pitanje smatram opravdanim. Predlažem da se odgovor potraži u knjizi, a možda se već i nazire.

SEĆANJA I RAZGOVORI S OCEM

Govorili su mi da sam veoma rano počeo da zapažam i reagujem na pojedi-na događanja i pokušavao da u njima učestvujem. Pored normalnih reak-cija na događanja u porodici i sredini u kojoj sam živeo, na radost ili tugu, zapazio sam i da ljudi ponekad razgovaraju o nečem što se nije odnosilo na uobičajene, svakodnevne probleme i odnose, da razgovaraju o sebi, to jest o nama, žumberačkim uskocima. U početku sam teško povezivao ono o čemu se pričalo. Kasnije sam shvatio da su se ti razgovori odnosili na tri pitanja: ko smo mi, žumberački uskoci, šta smo u verskom i nacionalnom pogledu i odakle smo došli?

Uzrok mog nerazumevanja bio je što se radilo o posebnim, najčešće neprijatnim, mučnim, nejasnim, nategnutim i dramatičnim razgovori-ma. U konzervativnim i primitivnim seoskim sredinama razgovori skoro uvek imaju jasan povod, tok i ishod. Kad se razgovaralo o nama, sve je bilo drugačije. Nikada nisam video niti čuo da je neko negde planirao da se o tome razgovara ili da je neko posetio nekoga s namerom da razgovara o tim pitanjima. Nije se razgovaralo u kafani ili na nekom skupu. Imao sam osećaj da su to posebno osetljive, »zabranjene« teme.

Povodi za razgovor su bili slučajni, nametnuti, bilo da se neko prise-tio događaja iz daleke ili bliske prošlosti ili da se nešto slično ili isto dogo-dilo tada, dakle pre šezdesetak godina. A događalo se, i u prošlosti i tada, da nekog Žumberčanina neko nazove Vlahom, da mu da na znanje ili mu otvoreno kaže da zna da je on nešto drugo. Vređalo se, izazivalo, pretilo, napadalo, bilo je pojedinačnih, ali i ozbiljnijih grupnih fizičkih obračuna, a pre Drugog svetskog rata i nekoliko ubistava. Bili su živi i neki učesni-ci i njihova rodbina, na obadve strane. Sećanja su bila sveža, opterećivala su odnose, pretila je opasnost da se slično ponovi. Događaji iz tada bliske

20 uvod

prošlosti i tadašnji nesporazumi samo su podsećali i nadovezivali se na davne nesporazume i sukobe posle doseljavanja, posebno s Kranjcima.5

Niko nije tvrdio da smo mi Žumberčani »cvećke«. Naprotiv, ljudi su bili svesni da su nekad uzročnici sukoba češće bili naši preci, da su zbog neimaštine i gladi »uzimali« i ono što im nije pripadalo. I u moje vreme znali su Žumberčani da budu inicijatori i uzročnici sukoba, znali su i da izazivaju i da na izazove žestoko reaguju i uzvrate. Uzroci i povodi, sko-ro po pravilu, bili su materijalni interesi, imovina, učinjene štete, žene, uvek prisutni alkohol, ali sve je to ipak bilo u drugom planu i imalo spore-dan značaj, jer se pričalo i pamtilo samo da su se sukobili »naši i njihovi«, mi i oni, Kranjci ili Hrvati.

Na našoj strani bilo je prisutno saznanje da nas ne trpe od kada smo se doselili, dakle vekovima, da nas stalno »gaze« i mrze, da smo u najma-nju ruku »obeleženi i ponižavani« zato što smo to što jesmo, to jest što nismo ono što su oni i što nismo kao oni. Strane se nisu mnogo imenova-le, na jednoj smo bili »mi«, na drugoj »oni«. Primetio sam, a to sada mogu da potvrdim, da nesporazuma s nekoliko Hrvata i nešto više Kranjaca koji su se priženili ili su iz nekih drugih razloga živeli u Žumberku nije bilo. Naprotiv, imao sam osećaj da su Žumberčani prema njima bili čak i tole-rantniji i da to niko nikome nije zamerao.

Kad se govorilo o tek minulom Drugom svetskom ratu i krvavim ratnim sukobima, sve je bilo jasno: mi smo masovno bili partizani, a od onih drugih, jedni su skoro isto tako masovno bili na suprotnoj strani, oni drugi malo manje u Beloj gardi. S ovim drugima je bilo lakše. Ali onda, po-sle rata – iako smo mi pobednici i na vlasti su komunisti i partizani, iako mi volimo Jugoslaviju, a kod njih je sve nekako drugačije – opet njih ima više u vlasti i svete nam se što smo bili partizani.

Videlo se da su ljudi frustrirani, da nose u sebi nešto teško, bolno i ponižavajuće, da im je neko nešto nasilno učinio i da im i dalje čini nepravdu, da su »krivi što su živi«!

5 Ime Kranjci koristiću sve do stvaranja Jugoslavije 1918. godine ne samo zato što se u vreme doseljavanja žumberačkih uskoka pisalo da u Kranjskoj žive Kranjci i da go-vore kranjskim jezikom nego i zbog kontroverzi u odnosima »stvarnih« Kranjaca i žumberačkih uskoka, navodnih Vlaha.


Takvi razgovori su me posebno interesovali. Nastojao sam da budem što bliže i sav sam se »pretvarao u oko i uvo«. Reči su bile teške, istrgnute iz konteksta, propraćene žestokim gestikulacijama i još žešćim psovka-ma. Saznanja iz tih razgovora su me teško pogađala. Bio sam tužan i up-lašen zbog onoga što sam čuo. Ako vekovima među nama postoje razlike, suprotnosti i sukobi, ako smo mi bili agresivni i uzročnici neposrednih sukoba, a ako su oni nam nekada nešto krupno loše uradili i ako se i danas ne razumemo, onda se to odnosi i na mene, uticaće i na moj život.

Do promene je došlo kad je neko u jednom takvom razgovoru rekao: »Unijate tužni brate – prodao veru u Pribiću za večeru«. Razgovor je tu prekinut, ja sam se skamenio zbog osećanja da je rečeno nešto strašno i teško, da se neko od jada narugao svim prisutnima, davnim precima i svi-ma posle njih, a time i samom sebi. Svi su se bez reči razišli.

Morao sam više puta da upitam zašto se to tako kaže, šta se i kada dogodilo u Pribiću, gde se nalazi Pribić, ko su unijati...? Najzad, majka mi je rekla da smo mi unijati – jer nam nisu dozvolili da ostanemo pravoslav-ci pa su neke naše pretke, pre možda i više stotina godina, kad je bio neki rat, naterali da u Pribiću potpišu da su unijati – i otišla za poslom. Bio sam zabezeknut i strašno nesrećan. Nisam mogao da zaspim. Pitao sam se šta to znači biti pravoslavac, a šta unijat, zašto neko ne može da bude ono što jeste, a mora da bude nešto drugo, kada je to bilo, o kakvom se ratu radilo? Ponavljao sam da moram da saznam istinu. Ali kako? Tada nisam znao da moji daleki i bliski preci i roditelji, svi mi, već stolećima živimo, kako bi se danas reklo, u »informativnom mraku«, da se istina o nama krije i da nam se nameću neistine i brutalne laži.

Kad sam pošao u školu, pokušavao sam da povezujem stvari i iz-vodim nekakve zaključke. Recimo, mi deca podučavani smo da se kroz »kranjsko« selo (Grabrovec, Bojanja vas, Bušinja vas, Suhor, Ravnace) ide žurnim korakom, ne osvrće se, ne odgovara na eventualne psovke i po-vike »prekleti Vlah«, ne uzima jabuka ili druga voćka, iako leži na putu, posebno da se treba čuvati pasa. »Ti prokleti Kranjci su ko Švabe, samo gledaju svoj interes i mrze sve koji nisu kao oni«. Razlika između nas i Kranjaca bila mi je prilično jasna. Oni su govorili drugim jezikom i to je bilo više nego dovoljno.

22 uvod

Slušao sam o krvavim sukobima s Kranjcima u davnoj prošlosti, ali i između dva rata, o pojedinačnim tučnjavama, grupnim obračunima pa i ubojstvima u Bojanjoj vasi, Radovici, Bušinjoj vasi, Golešima – da ne spo-minjem imena i detalje. Znao sam i da su Kranjice od davnina bile slobod-nije u ponašanju, da su im se više sviđale »žumberačke lole«, nego radini i štedljivi domaći momci. Znao sam i za nekoliko slučajeva »zabranjene i nesrećne ljubavi« u mešovitim selima, a i lično sam poznavao »muške učesnike s naše strane«.

S Hrvatima je sve bilo složenije. Neraspoloženje prema njima bilo je dublje i izraženije, iako su razlike bile manje, a imali smo i manje ne-posrednog dodira. Oni su bili »ustaše« i tu nije imalo šta da se doda. Prep-ričavali su se ratni događaji i borbe partizana i ustaša, posebno ona za Krašić. Hrvate smo mi u zapadnom Žumberku, opštini Radatovići, manje poznavali, jer smo s njima imali manje kontakata. Za razliku od Kranjaca, kojih je bilo desetak, u celim Radatovićima bilo je svega nekoliko priže-njenih »etničkih Hrvata«. Zbog toga je naše interesovanje bilo veće kad su u Radatoviće nekoliko godina dolazile grupe Hrvata i Hrvatica, kosaca i žetelica.

Obostrano nepoverenje i predrasude bile su očigledne. Oni su znali kuda su došli, bili su ćutljivi, nisu se osećali prijatno. Mi nismo imali po-verenja u njih pa smo morali da budemo oprezni. Ratna stvarnost je bila još suviše blizu. Prethodno se već znalo da li su to bili Hrvati iz Hrvatske ili iz Bosne. Oni iz Bosne govorili su jakim bosanskim dijalektom, videlo se da su siromašniji, ali su nam bili bliži u pesmi. Ako bi kosci bili s podru-čja Mrkonjić grada, rečeno je da su to »naši«, što je značilo da nisu Hrvati.

Za ovdašnje Hrvate bilo je bitno da li su iz okoline Žumberka ili oni »preko Kupe«. S onima preko Kupe bilo je jednostavnije, iako je postojalo odstojanje koje se nije prelazilo. S ovima iz okoline sve je bilo složenije, od mogućnosti da su postojala poznanstva pa čak i prijateljstva, do opas-nosti da se za nekoga iz »družine kosaca« ili njegovog rođaka, znalo da je u ratu bio »s one strane nišana«.

Zbog toga se svaki domaćin, pre nego je unajmio grupu takvih kosa-ca, raspitivao o njima i svojim ukućanima davao posebna uputstva: da budu oprezni i da ne spominju sporne stvari, rat, partizane, ustaše. Nikad


se ne zna ko je iz kakve porodice. Pretila je opasnost da se, posebno pod uticajem alkohola, kaže i uradi nešto što ne bi trebalo. I oni su bili svesni da su došli među one koji drugačije govore, drugačije se krste, slave krsnu slavu i slično. Znali su i da mi znamo da oni dolaze iz krajeva koje smo mi zvali ustaškim.

Na moje iznenađenje, Hrvati i Hrvatice su bili drugačije odeveni od Žumberčana, a razlikovali su se i fizički. Gledajući njih i upoređujući ih s nama, počeo sam da zapažam da među nama preovlađuju ljudi tamnije puti, kose i očiju, da su plavi ljudi među nama plemenito plavi i ređe pe-gavi. Hrvatice su bile mahom plave, s rupcem povezanim na isti način, ispod kojeg je virilo malo »veštački uvrnute« kose pa je izgledalo da sve imaju kovrdžavu kosu. Bile su odevene u meni potpuno nepoznate i po-malo smešne nošnje. Rečeno je da se njihove narodne nošnje potpuno drugačije nego naše, kao i da se kod nas već dugo narodne nošnje ne nose.

Ipak, najveće iznenađenje bio je jezik. Oni su međusobno govorili kajkavski, slično kao i Kranjci, koji smo mi teže razumevali. A trebalo bi da govorimo skoro istim jezikom! Pričajući o jeziku, neko je rekao: »Mi ne govorimo hrvatskim jezikom, a oni, Hrvati, ga i ne znaju«. Smejali smo se, ali je meni to izgledalo mudro pa sam zapamtio. Kako je vreme prola-zilo, shvatao sam da je ta izreka bila tačna i da je dobrim delom izražavala suštinu.

I imena i prezimena su nam bila različita. Bliža su nam bila njihova prezimena koja su završavala na »ić«, lakše smo ih pamtili. Druga su nam zvučala strano, pogotovo ako nisu podsećala na lično ime, geografski ili neki drugi pojam. Što se imena tiče, sve je bilo jasnije: na našoj strani Jo-van, Nikola, Janko, Dako, Petar, Milan, Mara, Marica, Anđa, Draga, Dani-ca, a s druge Franjo, Josip, Ivan, Jana, Barica, Ivanka, Katica...

A što tek reći o pesmi. Nije da nisu imali sluha, posebno ženske, ali mi njihove pesme nismo ni znali ni pevali. Jednostavno, nisu nam treba-le, a nije nam odgovarao ni ritam ni sadržaj ni jezik. Oni su se »trudili« da s nama pevaju »naše« bosanske sevdalinke i srpske pesme pa je ispod Gere »tekla reka Moravica«, »sadila se jedna ruža bela«, »Anđelija je vodu lila«, a »Mujo je kovao konja po mesecu« i slično. Nisam znao da sam ovim za-pažanjima o Kranjcima i Hrvatima »ozbiljno« ušao u mutnu oblast među-nacionalnih odnosa i da su to vraški složene stvari.

24 uvod

A onda su se, sasvim neočekivano i u kratkom vremenu, desila dva događaja, od posebnog značaja za porodicu i moja razmišljanja. Brat Milan je došao u jedan od retkih obilazaka roditeljske kuće i ispričao kako se ne-davno upoznavao s novim kolegom na poslu. Pred sobom je imao mladog čoveka približno istih godina, pružio mu je ruku i rekao: »Ja sam Milan Vukšić«. Nepoznati je prihvatio ruku, zadržao je i, umesto da kaže svoje ime, sa zagonetnim osmehom upitao: »A odakle ste Vi, Milane«? »Pa, ne znam da li Vam je poznat moj rodni kraj, ja sam iz Žumberka...« Neznanac ga je zagrlio, čvrsto stegao, a onda rekao: »I ja sam Milan Vukšić, rođače. Moji preci, da bi izbegli unijaćenje, napustili su s još nekoliko porodica Žumberak i naselili se na padinama planine Kalnik. Ostali smo pravoslav-ci«. Plakali smo uvek kad bismo spomenuli taj događaj.

I drugi događaj je sličan. Na osnovu predanja nagađalo se da smo dobrim delom došli s područja današnje Crne Gore, čak i da smo mi, Vu-kšići, praporeklom odatle, ali nije bilo »materijalnog dokaza«, papira ili osobe koja bi to posvedočila. Ali jednog dana smo dobili paket iz Crne Gore, pošta Radanovići, pošiljalac Marko Vukšić. Iznenađenju nije bilo kraja, dok nismo shvatili da je paket od sestre Zlate iz Pule, umesto Mila-nu u naše Radatoviće, otišao Marku Vukšiću u Radanoviće, u Crnoj Gori. I Marko je bio iznenađen. Napisao je pismo, ono pravo, po crnogorski, i naslovio: »Dragi nepoznati rođače«. Interesovao se za »nepoznate rođa-ke« u Žumberku i pisao da je »prapostojbina« Vukšića Crna gora, da ih ima u Radanovićima i u celom tom kraju koji se zove Grbalj, ali i u drugim mestima Crne Gore i drugde, da legende govore o iseljavanjima i naselja-vanjima »prije više vjekova«.

Bio sam srećan i ponosan. Mislio sam da će srce da mi iskoči iz gru-di. Osećao sam da mi Žumberčani nismo bez korena, roda i porekla. Ako je tako, mora da o tome ima traga, da je to negde zapisano. Ali pisanog traga nije bilo. Bila su samo parcijalna i nepovezana sećanja u vidu pre-danja, legendi, junačkih narodnih pesama. Pričalo se i pevalo o bojevima s Turcima, Kosovskom boju, Kraljeviću Marku, Starini Novaku, Stojanu Jankoviću, sukobima s Kranjcima, dvema crkvicama na vrhu Gere, Krva-vom kamenu, unijaćenju, popovima i pojedinim Žumberčanima, ne uvek u pozitivnom smislu.


Škola mi nije bila problem, ponekad sam znao i više nego što se tra-žilo. Došlo je vreme da se krene i na veronauk. Rečeno je da je sad novo vreme, drugačije od pređašnjeg pa i po odnosu prema religiji i crkvi. Nova komunistička vlast ne voli religiju, ali nije potpuno protiv, u smislu da je zabranjuje. A što se tiče nas Žumberčana, vlast je tolerantnija ima-jući u vidu zasluge za vreme Narodnooslobodilačke borbe. Pošao sam na veronauk, nevoljno i s predrasudama. Otac je imao odbojan stav prema religiji i crkvi, a naročito prema konkretnim popovima. Često je o tome pričao. Majka nije išla u crkvu, sem posebnim povodima: rađanje, udaja i sahrane. Njezino verovanje svodilo se na molbe i zahvalnosti, ali mnogo češće na žalbe i vapaje u smislu: »O, bože, ima li te? Ako te ime, vidiš li ovo«? Povoda za vapaje bilo je na pretek, posvuda siromaština i nepravda. Konkretni »pastir božji«, pop Jure Hrnjak, Žumberčanin, nije uživao po-štovanje, posebno ne moje porodice.

Kao i u školi, s lakoćom sam naučio i što je pop tražio, ali sam želeo da dam na znanje da to učim jer mi je rečeno da idem na veronauk, a ne što bih ja želeo ili da to nečemu služi. Pop je primetio moj nemir, upozora-vao me da se ne smejem, okrećem i slično, što u školi nikada nisam činio. A onda se desilo nešto što je dodatno uticalo na moj odnos prema religiji.

Za mladu učiteljicu govorilo se da je komunista i da smatra da đaci ne bi trebalo da idu u crkvu. Učiteljica je znala da posle nastave idemo u crkvu i da među školskim imamo i crne, tvrdo ukoričene, otrcane popove knjige požutelih listova. Rekla je da u školu ne bi trebalo da nosimo popo-ve knjige i pošla od učenika do učenika zahtevajući da svak izvadi popove knjige. Ništa nije govorila niti je dirala molitvenike, kao da nisu čisti, samo je svakog značajno pogledala i rekla da to stavi na stranu. Kad je došla do mene, gledao sam u patos, nisam se ni pomerio niti sam izvadio »bogo-molju«. Zavladao je tajac, svi su gledali u nas. Činilo mi se da to dugo traje. Učiteljica nije tražila da izvadim molitvenik, samo se odmakla za korak i upitala: »Pa zar i ti? Šteta, posebno tebi tamo nije mesto«. Dalje nije išla.

Do kraja časa bio sam kao ošamućen. Nisam više čuo niti razumeo nijednu reč. Bio sam posramljen i ponižen. Nisam smeo da pogledam uči-teljicu, a žarko sam želeo da tu, pred svima, iznesem šta o svemu tome mislim i osećam. Posle nastave, nisam otišao u crkvu. Događaj nije prošao bez posledica. Pop se žalio pa je učiteljica ubrzo premeštena.

26 uvod

Međutim, uskoro je između mene, popa i crkve, ipak, sve završeno. Kad bih sreo popa Hrnjaka, pozdravio bih ga s »dobar dan«, a nisam »hva-lio Isusa«, kako je on zahtevao. On ništa nije odgovorio. Bio sam zapre-pašten pa sam rešio da ga ubuduće više i ne pozdravljam. To sam saopštio i roditeljima. Iskoristio sam priliku i da im – u jednom dahu, da me ne bi prekinuli – objasnim svoj stav i odnos prema religiji i crkvi. Videli su da ja o svemu tome znam mnogo više, da me to pritiska i muči i sve su prećutno prihvatili. Otac je rekao nešto u smislu »da je tako i bolje«. Maj-ka me je samo zagrlila, a u oku joj je zablistala suza.

Bilo mi je teško zbog majke, ali sam istovremeno osećao olakšanje, kao da sam se oslobodio teškog tereta, opravdao neopravdane krivice, olakšanje kao kad sam se probudio iz onog košmarnog sna u kojem je ro-gati komšijin vo bio udaljen još samo nekoliko koraka, a nisam smeo da se pomerim. Pišući ove redove, u razgovoru sam proveravao moja »iskustva« s popom Hrnjakom. Moj mlađi drug iz detinjstva slušao me i s osmehom rekao: »Ti si samo bio prvi. Ima nas još«.

Uskoro je još jedan događaj »učvrstio« moj odbojan odnos prema religiji, crkvi i konkretnim popovima. Mislim da je to bilo u jesen 1956. godine. Jednu od propovedi, prilikom nedeljne službe u crkvi, pop Hrnjak je posvetio različitom računanju vremena zbog kojeg katolici slave Božić i druge verske praznike ranije, a mi Žumberčani, pravoslavni i grkokatoli-ci, i do četrnaest dana kasnije. Navodio je razloge zbog kojih bi bilo dobro da se ne razlikujemo od rimokatolika pa je najavio da će u januaru, kad bude dolazio da posvećuje kuće, svaki domaćin moći da se izjasni da li je za ujednačavanje datuma, tako što bismo mi naše verske praznike pome-rili unapred i slavili kad i rimokatolici. Ako se većina izjasni za, onda bi to postalo i zvanično, a ako ne, ostalo bi po starom. Inače, objasnio je pop Hrnjak, to je samo formalno, »tehničko« pitanje, kako bi se to danas rek-lo, i ono ne zadire u naš obred koji ostaje isti, kao da do tada nisu postupali po onoj »daš prst, uzme ti celu ruku« i kao da već nisu taj naš pravoslavni, »grčki« obred »obogatili i izvitoperili« rimokatoličkim običajima i izrazi-ma, u čemu se pop Hrnjak posebno isticao.

A onda se desilo nešto što me je veoma iznenadilo. Popova najava je delovala šokantno i munjevito se proširila na sva sela tadašnje opštine


Radatovići, logično i po celom uskočkom Žumberku, jer su i drugi Hrnja-kovi kolege, s mesta gde je osmišljena ta sramna akcija »dobili isti zada-tak«. Ljudi su zaključili da opet neko hoće »da nam uzme veru za večeru« i da se tome treba odlučno suprotstaviti. Gde god da su se sastajali i kojim god povodom, ljudi su razgovarali o najavljenom pokušaju i preporučivali jedan drugom da o tome razgovara sa svojim suseljanima ili onima koje bi slučajno sreo.

Ubrzo su se neformalno, ali i nedvojbeno, iskristalisali jasni stavo-vi. Prvi je bio da je to novi pokušaj »rimskog pape i njegovih slugana« da nam uzmu i ovo šta nam je ostalo od »vjere prađedovske«. Drugi je bio da moramo da budemo jedinstveni u osudi i odbijanju novog pokušaja da nas se još više veže za Rimokatoličku crkvu, a ako bi neko, ipak, postupio drugačije i pristao, to njemu i njegovom rodu »na čast služiti neće«. Treći stav je bio da svaki domaćin sačeka popa u kući, da mu saopšti da nema o čemu da se razgovara pa onda oni, koji popa i inače nisu tom prilikom čekali, napuste kuću, a drugi da postupe kako im volja.

Bio sam ponosan što su moji Žumberčani jedinstveni da ne daju svo-je i znatiželjan šta će da bude. Kad je došao taj čas, popeo sam se na tavan odakle sam video sve pred kućom i čuo razgovor u kući. Znao sam da pop Jure unapred zna šta će otac reći, da strahuje od strogog pogleda i čvrstog, prodornog glasa. Bilo mi ga pomalo žao.

Pop je tradicionalno obilazio prvo obližnja sela pa su se vesti – šta je ko rekao i kako je reagovao pop Hrnjak – proširile na sela koja je obilazio narednih dana. Videvši u šta su ga uvalili i kakve negativne posledice je već izazvao ovako nerazuman potez, pop Jure je, da bi izbegao neprijat-nosti, već pri dolasku u kuću rekao da je očigledno da većina ne želi da se prihvati novi kalendar pa o tome ne bi trebalo dalje ni razgovarati.

»Misija novog unijaćenja« završila se porazno. Niko i nijedna kuća nisu bili za »objedinjavanje datuma«, a oni koji bi bili, nisu se usudili da to kažu. Ljudi su bili ponosni i srećni, kao da su odbranili nešto dragoce-no, nešto što im je neko loš i naopak hteo da uzme. Prepričavalo se u šali kako su bili odlučni i ponosni oni polupismeni domaćini koji se, inače, nisu odlikovali otvorenošću i rečitošću i kojima, inače, ne bi ni na kraj pameti bilo da se usprotive popu. Dobro pripremljeni, nisu se obazirali na

28 uvod

popovo izbegavanje da i spominje pomeranje datuma, nego su nadugačko i naširoko obrazlagali naučenu lekciju o verskoj toleranciji i rešenosti da čuvaju svoje, to jest veru svojih starih, i ne diraju u tuđe.

Dobro se sećam prvih dečjih »rasprava« kad se trebalo opredeliti ko za koga navija u fudbalu. O svem smo znali tek toliko da su »Crvena Zvez-da« i »Partizan« iz Beograda, »Dinamo« iz Zagreba, a »Hajduk« iz Splita. Iako je to bilo vreme »bratstva i jedinstva«, već i ti podaci bili su dovoljni da smo se skoro svi izjasnili kao navijači »Zvezde« i »Partizana«. U mom razredu samo je pokojni Nikola Petković navijao za »Dinamo«, a jedan drug, ne sećam se imena, za »Hajduk«, ali samo da bi bio izuzetak, da bi nam kontrirao.

Inače, opredeljivanje po »navijačkoj« i drugim osnovama nije na ovim prostorima ni danas beznačajno. Devedesetih godina prošlog veka pozvali su nekog oca na razgovor u osnovnu školu u Metlici. Došao je zab-rinut, pitajući šta je uradio njegov sin? Objasnili su, zamuckujući, da je njegov sin toliko pričao o »Crvenoj zvezdi«, da je skoro ceo razred počeo za nju da navija. Ocu je laknulo, a školski zvaničnici se nisu usudili da otvoreno kažu da uspesi i ugled Zvezde podsećaju na zajedničku državu i »jugoslovansko bratstvo in enotnost«, što nije u interesu »mlade slove-načke države i nacionalnog osećaja«.

Kad smo se u višim razredima izjašnjavali i o nacionalnoj pripadno-sti, bili smo uglavnom iznenađeni i nespremni pa je bilo i smešnih situ-acija. Recimo, stariji Dušan je rekao da je on Hrvat, a samo godinu dana mlađi Dakica odlučno je izjavio da je on Srbin. Svi smo se slatko smejali, a učiteljica je, kroz smeh, samo upitala: »Pa, kako sad to?« Pošto su obojica ostali pri svome, bili su u narednom periodu predmet dečjeg zadirkivanja.

Tada nisam znao da je u pogledu uticaja na izjašnjavanje o nacional-noj pripadnost veoma efikasna bila popadija Milena. Bila je obrazovana, delovala je odmereno i dobronamerno, uživala je ugled, ali su neki ukazi-vali da i nije baš kako izgleda i da, u stvari, »politiku vodi« ona, a ne pop Jure. Tada nisam znao da se popadija po devojački prezivala Topić, a tog prezimena bilo je i u Žumberku. Nisam znao niti da je popadija neke moje školske drugove, pre nego će otići na daljnje školovanje, »savetovala« da se, bez obzira kako je bilo do sada i kako se izjašnjavaju i šta misle njiho-


vi ukućani, izjašnjavaju kao Hrvati. Znam da su neki tako i postupili, da su kasnija događanja produbila tako stvorene nacionalne razlike između dece i roditelja, braće i sestara, da je to još više došlo do izražaja prilikom raspada Jugoslavije i da suprotnosti nisu prevaziđene sve do smrti poje-dinaca.6

6 Pop Jure i popadija Milena Hrnjak su baš ostavili »dubok trag«. Mnoge »dogodovš-tine« prepričavaju se i danas. Zabeležio sam samo neke. Komšinica Mara S. morala je da svrati kod popa oko podneva, baš na dan »strogog posta«. Zastala je na vratima i razrogačila oči: pop i popadija su srkali supu, a pred njima poveći komad mesa. Mara je razvukla po žumberački: »Jo mene, što vi danas...?«, ali je popadija kao iz topa pre-kine: »Mareee, mi smo to juče kuvali«.

Nekom prilikom povela se priča kako to da su se popadija Milena i baba Antonija devojački prezivale Topić, a jedna je rimokatolkinja, druga grkokatolkinja? Pošto je razgovor krenuo u nepoželjnom pravcu, tj. da su preci babe Antonije pounijaćeni, što znači da su bili pravoslavci, popadija je razgovor energično presekla: »Ja sam Topić i ja sam rimokatolkinja«. Nema šta, kad popadija kaže, stvar je rešena.

Nikola R. je uvek bio spreman da pomogne popu, manje zbog svojih ličnih uv-erenja, a više jer je porodica bila privržena veri i crkvi. Pošli, tako, Nikola i pop da seku popu drva u šumi Grabik. Nikola počeo da radi i pozove popa da pomogne, ali popa nema. Pomislio Nikola da je pop »negde iza grma«, ali kad se nije odazvao, shva-ti on da je pop »otperjao« kući.

Drugom prilikom orali Nikola i pop popovu njivu. Pošto pop nije baš vešto vo-dio Nikoline volove, ovaj je, onako po narodski, »spominjao druga Boga«. Odjednom, jedan vo padne i ugine na licu mesta. Velik je to gubitak i nevolja, međutim, pop se ponašao kao da »luk nije ni jeo ni mirisao«. O tome koga je »drug« Bog kaznio i ne bi li bio red da se Nikoli pomogne i nadokandi deo štete, nije bilo ni reči.

Marta R. je, kao i većina Žumberčana, živela u bedi i mukotrpno radila da bi prehranila svoju dečicu. Znala je da u Americi ima rođake, kao i oni da Marta živi u Radatovićima, ali nisu bili ni u kakvoj bližoj vezi. Jedne godine došli rođaci u Žum-berak pa »zapucali« kod popa (na pravu adresu) da upitaju gde živi Marta i dodali da bi joj ostavili nešto »dolars«. Kad je hijena osetila krv, to jest pop »dolars«, rekao je ubedljivo da mu nije poznato da u njegovoj župi postoji hrišćanka tog imena i prezi-mena, iako je selo Milčinovići udaljeno od »popovog dvora« vazdušnom linjom svega nekoliko stotina metara, a putem ceo kilomera i po. Amerikanci su otišli, ali »dolars« nisu ostavili, čemu se pop, očigledno, nadao. Kad su rođaci iz sela Kamenci ispričali Marti šta se dogodilo, a imajući u vidu da je već imala nesporazuma s popadijom, pohitala je »kao bez duše« pa jecajući, već s vrata »istresla« popu sve što joj je bilo na srcu. Međutim, pop se nije zbunio: »Šta ti misliš, da ja u župi znam svima ime i prezime«!

Dako S. je bio još dete kad je njegova majka sebi prekratila tegobni život. Došao je kod popa da se dogovori za sahranu i jecajući, skrušeno procedio: »Sad nemam no-vaca, ali ću da platim čim zaradim prve pare«. Pop ga je gledao tupo, bezosećajno i bez reči utehe i saosećanja odrbrusio: »Ne sprovodim one koji se ubiju«. Dako se okren-

30 uvod

Kad sam ocenio da sam dovoljno čuo i naučio o našim mukama i ne-voljama, rešio sam da pitam. S obzirom da se u našoj kući o tim problemi-ma češće razgovaralo i više znalo negu u većini drugih porodica, bilo je normalno da prvo razgovaram s ocem.

Prvo pitanje bilo je da li smo mi Vlasi, ako nismo zašto nas tako zovu, i znamo li mi ko su Vlasi? Otac je rekao da je siguran da nismo Vlasi, da ni-kada nije čuo da se neko od nas oseća Vlahom, da o Vlasima, ako i postoje, ništa ne zna niti je ikada čuo da neko u ovim krajevima nešto zna o tom narodu. A zašto nas tako zovu, verovatno da bi nas nekako pogrdno zvali, izazivali i vređali. Izgleda da nas Vlasima zovu jer nismo rimokatolici.

Zašto mi Slovence zovemo Kranjcima i zašto se i oni zbog toga ljute? »Ne znam ni to«, rekao je otac. »Živimo u Žumberku i ne ljutimo se kad nam kažu da smo Žumberčani. Zašto Slovenci ne vole da ih zovemo Kra-njcima, iako žive u Kranjskoj, ne znam. Učio sam zanat u Metlici, živeo u kući majstora Kranjca i među Kranjcima, tamo sam položio majstorski ispit, ali mi ni do danas nije jasno zašto sam ja za njih bio ’Vlah’, a oni za mene ’Kranjci’ i zašto bi to trebalo da bude pogrdno«.

Na pitanje ko smo mi i odakle smo došli, otac je rekao da se oduvek znalo da smo mi uskoci, da smo došli iz dalekih krajeva, s područja Srbije, Kosova, Crne Gore, Hercegovine, da smo se selili preko Bosne i Dalmacije, da nismo ni Hrvati ni Kranjci, nego Srbi i da smo bili pravoslavci. Danas se o tome zna barem malo više i može se slobodnije govoriti, a nekada se nije smelo ništa ni znati niti spominjati. Nije se smelo reći ni da smo mi bili Srbi i pravoslavci, a kamoli da se tako osećaš. Austro-Ugarske vojne i crkvene vlasti to nisu trpele. Posebno su nad tim »bdeli« popovi i domaći »doušnici«. Pop Janko Višošević je za vreme Prvog svetskog rata, prilikom

uo i pošao prema rodnom Liješću. Usput je rešio da se obrati rimokatoličkom popu u susednom slovenačkom selu. Pop ga je saslušao, utešio i, više za sebe, tiho rekao: »Radi se o drugoj crkvi i župi u kojoj postoji pop, ali ja ću sprovesti pokojnicu«. O parama nije bilo reči. Možda bi neko i stao na stranu »principijelnog« popa Hrnjaka da uskoro nije, bez ikakvih problema, ispratio »na onaj svet« osobu iz sela Doljani koja je, takođe, počinila samoubistvo. Međutim, njegova porodica je mogla da plati, verovatno bogatije nego što je inače bila »tarifa«.


službe u crkvi, za pojasom imao pištolj, a crkvom se iz njegovih usta orilo: »Oni prokleti Srbi!«

Kad sam upitao oca kad je on saznao o svemu tome nešto više, re-kao mi je da je, kao austrougarski vojnik, u Prvom svetskom ratu sretao vojnike i oficire koji su u njemu i on u njima prepoznavali sebi srodnog, po imenu i prezimenu, jeziku, veri, običajima, pesmama, ali da u ratu nije bilo mnogo prilike i volje da se razgovara. Danas si živ, sutra te nema. A kad je, posle stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ponovo slu-žio vojni rok u Valjevu, rekao je da je »progledao« i shvatio mnoge stvari. Pričao mi je o brojnim susretima i događajima, od kojih je najupečatljiviji onaj u vezi s majorom Vojinom Lazarevićem.

Major Vojin Lazarević, komandant artiljerijskog diviziona, zapa-zio je naočitog vojnika ne samo zbog toga što je o artiljeriji znao i pre-više nego i što je Slovencima mogao da objasni neke stvari na njihovom jeziku, a od Hrvata se razlikovao po svemu, posebno po odnosu prema zajedničkoj državi i vojsci. Ubrzo je progovorio ekavski, nije mu bio stran ni crnogorski ni naglasci drugih naših naroda. Lepo je pevao srbijanske i bosanske pesme koje do tada nije ni čuo. Major Lazarević ga je jednog dana pozvao u kancelariju i, uz kafu i rakiju, očigledno uživajući, na je-ziku s jakim crnogorskim akcentom, pitao odakle je, ko je i šta je? Pa kad mu je sve bilo jasno, upitao je: »A imaš li ti, Milane, krsnu slavu i koja je?«. »Imam, gospodine majore, Svetog Nikolu. To je najčešća krsna slava žu-mberačkih uskoka«. »E, Milane, pa to je krsna slava i bratstva Lazarevića, pa ćeš ti, lijepo, da budeš moj gost 19. decembra«. Biti gost u kući majora nije bilo uobičajeno jer odstojanje između oficira i vojnika oduvek je bilo strogo pravilom utvrđeno.

O unijaćenju otac nije mogao mnogo da kaže. Ponovio je što sam, uglavnom znao. Kad smo se doselili, bili smo pravoslavci, imali svoje popove i crkve. Stara naša crkva u Radatovićima bila je na mestu koje se sada zove Crkveno brdo. Temelji crkve su tada bili jasno vidljivi. Od do-seljavanja bili smo pod pritiskom Rimokatoličke crkve da nas pounijate. Pravoslavna crkva zvanično je zabranjena za vreme carice-kraljice Marije Terezije. Nije znao kada je Marija Terezija vladala, što tada ni ja još nisam znao, ali se sećao da je u njegovoj mladosti (početkom dvadesetog veka) bilo govora da se to dogodilo pre oko stotinu i pedeset godina.

32 uvod

Rekao mi je i da su poslednji naši, pravoslavni popovi bili Marko i Te-odor Pruščević s Malinaca. Oni su i stradali jer nisu prihvatali unijaćenje. Iz te kuće i porodice bilo je devet popova i deseti njihov sinovac, đakon Janko. S obzirom da se služba prenosila s kolena na koleno, znači da su Pruščevići bili popovi najmanje stotinu i pedeset godina unazad. Dalje nije bio voljan da razgovara. Podsećanje na te događaje žestoko ga je ljut-ilo. Smrknutog pogleda, mogle su se od njega čuti samo žestoke psovke.

Na pitanje zašto mi pevamo »tekla reka Moravica...«, »Šumadijo šu-movita...«, »Ja posadih jednu ružu belu...«, »Bosa Mara Bosnu pregazila...« i druge srpske i bosanske pesme, otac je kratko rekao: »Krv nije voda«. Dodao je da je to naša pesma i naša muzika, na našem jeziku i da je mi lako učimo i prihvatamo. Žumberčani nikad ne govore kajkavski niti pevaju kranjske i hrvatske pesme. Nedavno se sastala nevelika družba Žumber-čana. Radovali smo se što smo zajedno, veselili se i pevali. Jedan od nas, moj imenjak, »zabrzao je nešto kajkavski«. Zvučalo je kao što izgleda kad »osedlaš kravu«. Pogledali smo se, niko ništa nije rekao, Dragan je shva-tio, pocrveneo i vratio se »govoru prađedovskom«.

Kad sam ponovo radio na ovom tekstu, razmišljao sam da li da osta-vim ono »krv nije voda«. Ne bi li se to u vremenu današnjem moglo po-grešno razumeti? A onda mi je do ruke došlo istraživanje pod naslovom ni manje ni više, nego: »Krv nije voda«.7 Predmet istraživanja je ponovo (po ko zna koji put) bilo poreklo i identitet Žumberčana i Marindolaca te njihov život na slovenačko-hrvatskoj granici posle raspada Jugoslavije.

O odnosu s Hrvatima otac nije hteo mnogo da kaže. Rekao je samo da su vlasti, posebno mađaronske, i Rimokatolička crkva, diskriminaci-jom i progonom pravoslavaca učinile da je to više puta bilo pitanje života i smrti. Na moju primedbu da se neki među nama Žumberčanima izjašnja-vaju kao Hrvati, otac je rekao da je to ponekad stvar neznanja i nepostoja-nja svesti o sebi, ali se u suštini radi o strahu, opasnostima po život, borbi za opstanak. »Ljudima je svega dosta, biće i Cigani samo da ih ostave na miru«. Druga je stvar s onim obrazovanima, pre svega popovima, držav-

7 Duška Knežević Hočevar: »Krv nije voda: Potomci Uskokov ob slovensko-hrvaški meji«, Ljubljana 2004.


nim službenicima, oficirima, generalima, oni su i školovani u duhu kato-ličkom i hrvatskom, to je bio i uslov za njihovo napredovanje. Popovima je jačanje katoličanstva i hrvatstva osnovni zadatak, samo što su neki bru-talni i drski, a drugi malo umereniji, barem kad za to imaju prilike.

Pitao sam oca i zašto nas zovu senjskim uskocima kad se, ipak, zna da nismo došli iz Senja? Rekao je da zna da nismo senjski uskoci, jer o tome nema ni reči u predanjima koja se vekovima prenose s kolena na koleno. Senjski uskoci se slave kao hrvatski sinovi, što znači da bi oni tre-balo da budu i katolici, a mi niti smo bili Hrvati niti katolici. Bilo bi jasni-je kad bi se pronašli podaci o nama i o senjskim uskocima. »Možda ćeš o tome učiti u školi pa ćeš ti to meni objasniti«.

Tri stvari su posebno zaokupljale moju pažnju. Za nekadašnju crkvu na Crkvenom brdu rečeno mi je da je to bila »naša«, pravoslavna crkva, izgrađena po doseljavanju. Pitao sam se kad je izgrađena naša stara pravo-slavna crkva, šta je bilo s njom i kad je srušena, kad i zašto je građena ova nova, da li je ova nova »naša«? Kad sam upitao popa Hrnjaka da nešto kaže o onoj »našoj« i ovoj sadašnjoj crkvi, pogledao me tako da sam zažalio što sam ga pitao. Ostalo mi je samo da, uvek kad mi se pružila prilika, sednem na kamene temelje te »naše« crkve, neznajući ni sam zašto i šta sam tada osećao? I danas, iako je na temeljima »naše« crkve sagrađeno vikend na-selje, volim da na Crkvenom brdu ostanem sam i gledam u daljinu, a ako je neko sa mnom, da ga podsetim na tu tužnu činjenicu.

Pišući ovu knjigu pronašao sam u »Žumberačkom kalendaru« za 1966. godinu, na stranici 99, sledeće podatke: »Zagrebačka generalna komanda pisala je Duhovnom stolu na Tkalcu u lipnju 1789. o izgoreloj crkvi u Radatovićima«, kao i da se »sačuvao izvještaj iz 1817. godine o pokrivanju crkve u Radatovićima«. Da se radilo o »našoj« crkvi vidi se iz teksta »da su je naši preci verojatno sagradili u drugoj polovici XVI vjeka«, a samo dva reda dalje »da je današnja crkva navodno građena oko 1870. godine«. Sve je jasno, samo što ne sme da se napiše da je ona prva crkva bila pravoslavna, odnosno da su je gradili pravoslavni uskoci.

Kad sam u školi naučio dobro da čitam, na tabli na ulazu u školu sam pročitao: »DNE 28. NOVEMBRA 1920. GODINE PRIGODOM IZBORA ZA KONSTITUANTU NARODNE DRŽAVE UJEDINJENIH HRVATA–SRBA–

34 uvod

SLOVENACA JE NAROD OVOG KRAJA U OVOJ ZGRADI PRVI PUT U ISTORIJI VRŠIO SVOJE IZBORNO PRAVO GLASA KOJOM SE PRILIKOM U SVOJOJ VELIKOJ VEĆINI IZJAVIO ZA NARODNO I DRŽAVNO JEDIN-STVO SVIJU JUGOSLOVENA«. Otac je rekao da je to za nas Žumberčane značilo mnogo jer smo dobili državu u kojoj smo, nakon više vekova, mogli da živimo i sa svojim narodom. Dodao je i da to nikada ne zabora-vim i da bi voleo da i ja to tako osećam. Nisam zaboravio, a očevih reči sve češće sam se sećao, posebno kad sam počeo da »gubim Jugoslaviju«.

Kad sam ono učio veronauk, iznad crkvenih vrata, a ispod biste mar-kantnog popa Jovana Hranilovića, pročitao sam: »1855–1924 JOVANU HRANILOVIĆU, HRVATSKOM KNJIŽEVNIKU I PJESNIKU ŽUMBERKA – ŽUMBERČANI«. Možda to i ne bi pobudilo moje interesovanje da ono HRVATSKOM nije bilo oštećeno pa se teško čitalo. Pitao sam oca. Razmi-šljao je i skoro filozofski rekao: »Oni koji su pisali, možda nije trebalo da pišu ono hrvatskom, a kad je već bilo napisano, onda oni drugi nije trebalo da to diraju«. Nisam baš razumeo, ali sam se toga setio uvek kad je bilo reči o tome ko je prvi počeo?

Jovan Hranilović, kad je reč o žumberačkim uskocima, a u ovoj knji-zi posebno, zaslužuje da se njemu i njegovom delu posveti adekvatna pa-žnja. Pošto to, zbog prostornog ograničenja, nije moguće, a ne želeći da o Jovanu pišem u fusnoti, reći ću na ovom mestu da je Jovan Hranilović ne samo najznačajniji i najčešće spominjeni Žumberčanin nego i najkontro-verznija ličnost među njima. Iako duhovnik (pop), njegova snažna i ose-bujna ličnost nije mogla da se »strpa« u svešteničku mantiju niti je vero-ispovedanje moglo da ispuni njegov život, barem ne na način grkokatoli-čanstva, kako su to od njega zahtevali njegovi križevački pretpostavljeni.

Značajnije od »popovanja« je njegovo pesništvo i književni rad, a posebno politička delatnost. Rekao je da je najlepše godine proveo u Ra-datovićima (1882–1886), gde je i napisao svoje »Žumberačke elegije«. Bio je »narodni pop«, živeo je s narodom i delovao za narod. Manje da isko-riste njegovo sposobnosti, a više da ga »drže pod kontrolom«, dva puta su ga premeštali na »prestižnu« dužnost uz biskupa (vladiku) u Križevcima. Iako mu je jedan od biskupa (vladika) bio prezimenjak, a možda i rođak, Ilija Hranilović, nije se znalo kome je teže, Jovanu ili Iliji, pa su bili za-


jedno samo dok se nije pokazalo da to nije moguće. Premešten je u Sošice, gde je nastavio da radi na način kako je on smatrao da bi trebalo, zbog čega je 1887. svrgnut s dužnosti. Pošto je problem ipak, »izglađen«, a da bi ga udajlili od Žumberka, premešten je u Kucuru (Vojvodina), a 1889. u Novi Sad.

Bila je to katastrofalna greška. Ako je Jovanovo delovanje među Žumberčanima bilo »neprihvatljivo i štetno« u regionalnim razmerama i na nižem nivou, njegovo »štetno« delovanje u Novom Sada poprimilo je »(inter)nacionalne razmere i domet« pa ga je biskup Drohobecki već 1889. razrešio dužnosti i »izbacio na ulicu«. Jovan se vratio u Zagreb, pos-vetio novinarstvu i dobio tužbu protiv »križevačkih prodavaca magle«, u čemu su mu pomogli i Josip Juraj Štrosmajer i nadbiskup Milinović, pa je morao da bude vraćen u Novi Sad i da mu se isplate svi zakinuti prihodi. Sad je mogao da »diše punim srpsko-hrvatskim i jugoslovenskim plući-ma«. Nastavio je novinarsku delatnost, ostvario tesne veze i saradnju s »Maticom srpskom« i postao uticajan političar, zbog čega je 1918. izabran za predsednika Velike Narodne skupštine u Novom Sada, koja je prekinu-la veze Vojvodine s Mađarskom i odlučila o priključenju Srbiji, odnosno Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

S ocem sam razgovarao i o bezbroj drugih pitanja, detalja i pojedi-nosti, sve do odlaska u Gimnaziju u Karlovcu. Tada nisam znao da je to bila priprema za pisanje ove knjige.

SUŠTINA PROBLEMA

Da bih ukazao na suštinu problema, odlučio sam da iznesem jedan stav grofa Bartenštajna u vezi s unijaćenjem u vreme nasilnog unijaćenja žu-mberačkih uskoka, zatim stav Živka Kustića napisan u »Žumberačkom krijesu« za 1985. godinu te opis jednog događaja iz vremena sadašnjeg, 2012. godine.

Svoj lični stav prema unijaćenju, grof Bartenštajn, predsednik Ilir-ske dvorske kancelarije u Beču, izrazio je rečima: »Koliko god je poželjno prihvaćanje prave vere, Rimokatoličke, iskustvo je pokazalo da je takva

36 uvod

namera, makoliko sama po sebi vredna hvale i uzvišena, ako se služi nasi-ljem, osuđena na neuspeh«. Dakle, unijaćenje da, ali ne silom.

U »Žumberačkom krijesu« za 1985. godinu Živko Kustić, urednik »Glasa koncila« i jedan od glavnih ideologa i teoretičara opravdavanja unijaćenja i odnarođivanja žumberačkih uskoka obnovio je temelje usta-ške teorije o »pravoslavnim Hrvatima, odnosno o hrvatskoj pravoslavnoj crkvi i o ulozi Hrvata katolika na ovim prostorima«. Da bi obrazložio deo svoje teze o ulozi Hrvata katolika, Kustić je napisao: »Napokon bi moralo postati jasno da Hrvati katolici nisu tek neka straža na granici kršćanskog evropskog zapada, da naša uloga – ona označena teško stečenim naslo-vom, ’predziđe kršćanstva’ – ipak nije ta da budemo zid koji bi priječio bratsko saobraćanje kršćanskog Istoka i Zapada, ili čak krvavi plot na ko-jem bi se umjesto ljubavi utvrđivale razlike«. Bilo bi dobro da je tako, ali nije! Baš je onako kako Kustić tvrdi da nije. Tragična istorija i Rimokato-lička crkva natovarile su na leđa hrvatskom narodu (pre)teško breme da bude »(pred)straža« na granici kršćanskog evropskog Zapada. To znači da bi sve na tim prostorima etnički trebalo da bude hrvatsko i verski rimoka-toličko. Hrvat je rimokatolik – rimokatolik je Hrvat. A ako nije tako, onda treba učiniti da tako bude.

I kao treće, navodim događaj koji se zbio u aprilu 2012. u Novom Selu, u severoistočnom delu Žumberka. Sastali se vatrogasci iz brojnih društava iz Žumberka i susednih mesta Hrvatske i Slovenije. Prisustvo-vali su i predstavnici vlasti iz Zagreba. Organizatori su zamolili gospodina (neću da spomenem ime) da, na početku, prisutne upozna s istorijom žu-mberačkih uskoka. Uvodničar je počeo rečenicom: »Žumberački uskoci bili su u vreme doseljavanja pravoslavci i Srbi« i nastavio s izlaganjem. Neki učesnici su bili iznenađeni i međusobno se značajno pogledavali dok su prisutni iz Radatovića također bili iznenađeni ali su se pogledavali sa zadovoljstvom. Kad su mi ispričali šta se dogodilo i ja sam izrazio zado-voljstvo, ali i rekao: »Siguran sam da ovo neće tek tako da prođe«. Tako je i bilo. Bliski rođaci uvodničara došli su kroz nekoliko dana na sličnu proslavu u Radatovićima. Iskoristili su priliku i da prodube prijateljstvo uspostavljeno na njihovoj priredbi i obaveste se o svojim rođacima u se-lima Kunčani i Dragoševci. Ispričali su da su organizatori skupa, po zavr-


šetku predavanja, njihovom rođaku rekli da »ono u prvoj rečenici nije trebalo tako da kaže, jer su bila prisutna gospoda iz Zagreba«. Međutim, on ih je prekinuo rečima: »Pa, vi ste od mene tražili da govorim o prošlosti žumberačkih uskoka. Niste, valjda, očekivali da ne kažem istinu?«

I.Doseljavanja

DOSELJAVANJE ŽUMBERAČKIH USKOKA

Kad je reč o seobama žumberačkih uskoka, na prvi pogled se čini da o tome postoji obilje istorijskih dokumenata i da je taj deo prošlosti Žumberčana jasan. Međutim, kad se problemu priđe istraživački precizno i sa željom da čitalac dobije jasnu sliku o toku i problemima prilikom doseljavanja, dolazi se do

zaključka da, ipak, nema dovoljno podataka, barem ne o trećoj i četvrtoj seobi. Zatim, autori se pozivaju uglavnom na iste izvore, ali ih različito koriste, navodeći samo ono šta oni smatraju značajnim i što žele da nagla-se, odnosno šta od njih očekuje »poručilac«. Posledica su značajne razlike u tumačenju da li se i kada nešto dogodilo i kako se dogodilo?

Znamo da »istoriju pišu pobednici« i da su žumberački uskoci i nji-hovo doseljavanje vekovima bili »pod lupom« raznih pobednika i njihove politike te da su »pobednici« različito gledali na žumberačke uskoke pa i na njihovo doseljavanje. Surova istorijska stvarnost uticala je da su Žumberča-ni morali da vode računa ne samo o tome ko su »aktuelni« pobednici nego i ko će da pobedi u narednom periodu i kakvi će da budu ti budući pobednici.

Svestan da su razlike u viđenjima tako dalekih događanja neminov-ne, kao i da je svaki autor dao vlastiti pečat napisanom, opredelio sam se da u ovom odeljku govorim o razlozima za doseljavanje žumberačkih uskoka, najnužnije o samom Žumberku, kao i da se oslonim na podatke koje su o doseljavanju izneli Milko Predović i Milan Radeka, ali i da ih do-


punim podacima i stavovima i drugih autora i vlastitim procenama isto-rijskih događanja i odnosa.

RAZLOZI DOSELJAVANJA ŽUMBERAČKIH USKOKA

Žumberački uskoci su mala verska i etnička skupina čiji objektivni isto-rijski značaj u svakom pogledu prevazilazi njihovu brojnost, posebno što su oni prethodnici, prvi uskoci i prva brojnija skupina srpskog i pra-voslavnog naroda na području zapadne, rimokatoličke Habsburške Mo-narhije. Mislim da se taj istorijski sklop ne bi mogao objasniti ako se u najkraćem ne bih osvrnuo na civilizacijski prelomne istorijske događaje koji su uzročno-posledično povezani i isprepleteni te procese koji traju hiljadama godina, kao i na one neposredne, kao što je agresija Osmanlija na Hrvatsku i Kranjsku.

Globalno-političke okolnosti

Prvi globalni i civilizacijski dalekosežan događaj je podela (propast) veli-kog Rimskog carstva. Pitanje kad je počela podela, a kad propast Rimskog carstva liči na ono »da li je starija kokoška ili jaje«. Najbliže je istini da je s početkom podele Rimskog carstva na zapadno i istočno, počelo i njegovo propadanje, kao i da je početak propadanja Rimskog carstva prouzroko-vao i njegovu podelu na istočno i zapadno. Proces propadanja i raspada nekog projekta, države ili saveza država ne počinje kad više nisu u mo-gućnosti da se šire i jačaju, nego kad više nema uslova da se održe u dota-dašnjim granicama.

Posle podele, Zapadno Rimsko carstvo je uskoro propalo (u 5. veku), bolje reći preraslo je u sasvim drugi oblik postojanja, u državnom i sva-kom drugom pogledu, uglavnom kao takozvano Sveto rimsko carstvo ne-mačkog naroda. Naprotiv, Istočno Rimskog carstvo je opstalo i smatra se da je egzistiralo još skoro hiljadu godina nakon podele. U svakom slučaju, raspadom Rimskog carstva na zapadno i istočno i svet se počeo civilizacij-

42 1.doseljavanja

ski deliti na Istok i Zapad: verski, ideološki, politički i u svakom drugom pogledu. I tako do današnjih dana. Teško bi bilo precizno reći šta je danas Zapad, a šta Istok, ali svako od nas ima svoju predstavu o tome i umeo bi da je objasni i na konkretnim događanjima i primerima.

Naredni, istorijski dalekosežni, bili su procesi hristijanizacije Evro-pe nakon što je car Konstantin Milanskim ediktom 313, priznao versku ravnopravnost na području Rimskog carstva On je, u stvari, priznao hrišćanstvo koje je do tada u Rimskom carstvu prvo bilo zabranjeno, a onda na različite načine sprečavano i ometano. Priznavanjem, hrišćan-stvo je u Rimskom carstvu, ubrzo postalo ne samo ravnopravno nego i obavezujuća, državna religija. Konstantin je uvideo da je monoteističko hrišćanstvo efikasnija poluga vladavine. Kad svoje, carske zakone, »usa-glasi« s nekim božjim zakonima, tačnije verskim dogmama i učenjem, car postaje »bog na zemlji«, konkretan, mnogo bliži i jedini gospodar, s obzi-rom da je Bog na nebu samo pretpostavka i verovanje.

Pošto su se Južni Sloveni počeli naseljavati na ove prostore u 6. i 7. veku naše ere i našli se na prostoru već podeljenog Rimskog carstva, jedni na području Zapadnog, drugi Istočnog, ta podela je došla do izražaja u pro-cesu prihvatanja hrišćanstva u narednim vekovima. Različitost ukupnih istorijskih prilika i uslova života na području nekadašnjeg Zapadnog i još uvek postojećeg Istočnog Rimskog carstva, postajala je sve veća, veze su slabile, a suprotnosti rasle. To se odrazilo i na verske odnose u okvi-ru hrišćanstva kao zajedničke religije, da bi sukobi kulminirali velikom verskom podelom 1054. godine. Izvesno je da je do verske podele došlo zbog podela i različitih interesa u svim drugim oblastima, ali je još izve-snije da je verska podela produbljivala postojeće i stvarala nove supro-tnosti i u svim drugim oblastima.

Verski centar hrišćanstva na Zapadu postao je Rim, sedište pape koji je težio da bude vrhovni i vladajući hrišćanski poglavar na zemlji, a sve u ime nebeskog božanstva. Pošto nije uspeo da područje svog verskog uticaja organizuje kao državu i da preuzme i versku i svetovnu vlast, or-ganizovao je svoju malu državu Vatikan, u centru Rima, »svetog grada«, i nametnuo se za vrhovnog poglavara zapadnog, rimokatoličkog hrišćan-skog sveta.


S druge strane, centar istočnog hrišćanskog dela sveta postao je Konstantinov grad (Carigrad, Istanbul), sedište vaseljenskog (svetskog) patrijarha istočne, ortodoksne (pravoslavne) grčke crkve.

Suprotno papi i zapadnom delu hrišćanstva, patrijarh vaseljenski je sve manje uticao na verski život i odnose u istočnom hrišćanskog svetu pa su pojedini narodi, organizujući i jačajući svoje države, stvarali i svoje autokefalne ortodoksne (samostalne) pravoslavne crkve.

Srpski narod je svoju crkvenu autonomiju ostvario rano, već 1219. godine, kada je Sava Nemanjić osnovao i proglasio samostalnu srpsku ar-hiepiskopiju, koja je za cara Dušana (1346) prerasla u nezavisnu patrijar-šiju. Prvi patrijarh Srpske pravoslavne crkve bio je Joanikije. Posle propas-ti Srbije, Srpska pravoslavna crkva delila je sudbinu srpskog naroda. Turci su je priznavali, zabranjivali pa opet dozvoljavali njen rad. Prvo sedište bilo je u Peći, na Kosovu, pa je u istoriji poznatija pod nazivom Pećka pa-trijaršija.

Posle verske podele 1054. godine hrišćanski svet je bio zaprepašten. Slabo se znalo da je do podele uopšte došlo, a još manje šta to znači i šta bi pojedinci, porodice, grupe, plemena, celi narodi pa i njihove kneževine, kraljevine, carevine i druge države, trebalo da rade, odnosno kojem bi se (verskom) carstvu priklonili. Bilo je kako je kome ko protumačio o čemu se radi, odnosno kako ga je ovaj razumeo i šta je na osnovu toga zaključio. Razume se, i tada kao i pre i kasnije, odlučivali su moć i interesi.

Zbog toga se u narednim vekovima prelazilo iz jedne u drugu hrišćansku crkvu, Istočnu i Zapadnu, kao preko nepostojeće ili slabo utvrđene granice, a bilo je širom Evrope i institucionalno neopredjelje-nih (patareni, bogumili), naročito u južnoj Francuskoj i Bosni je stvore-na zajednica onih naroda koji nisu hteli da prihvate institucionalizovano hrišćanstvo. Da bi se postavile i utvrdile granice, trebalo je utvrditi šta su čiji politički i drugi interesi, lični i državni, i da li bi bilo bolje postati ri-mokatolik, što je značilo primiti novu veroispovest i novi način slavljenja Boga, ili ostati pravoslavac, to jest i dalje »pravo slaviti«, odnosno zadržati dotadašnju veroispovest. Žumberački uskoci su bili žrtva podele među hrišćanima i zle namere i nasilja onih koji su samo rimokatoličku verois-povest smatrali i smatraju »naučnom i pravom«.

44 1.doseljavanja

Treći značajan globalni istorijski proces predstavljali su takozvani »krstaški« (križarski) ratovi. Papa Urban II proklamovao je 1095. rat pro-tiv muslimana za oslobođenje Jerusalima, drugih svetih mesta i hristovog groba, obećavši učesnicima oproštenje greha.8 Papa je bio »mudro nedore-čen« jer nije rekao kojeg greha ili grehova. Zadržao je za sebe pravo da kaže ko je i koliko grešan. Pošto su svi unapred bili grešni, trebalo je da stalno mole za oproštaj i čine druga dela koja im naloži papa i njegovi dušebriž-nici, ali im on nikad nije rekao da su dovoljno molili i učinili dosta dobrih dela pa da više nisu grešni. Mislim da je to jedna od najpodlijih i po posledi-cama najtežih prevara u istoriji hrišćanstva i religijskog verovanja u celini

Uglavnom, od 1095. do 1272. godine pape su finansirale i posredno vodile sedam krstaških ratova protiv muslimana, odnosno »nevernika«. Uticaj pojedinih papa te udeo Rimokatoličke crkve i Zapadnog sveta u ce-lini bio je nesrazmerno veći od Istočnog sveta, od pravoslavnih hrišćana i Vizantije (Bizantije) kao nastavljača civilizacijskih dostignuća i državnog kontinuiteta Istočnog Rimskog carstva, pa su pape uporno nametale tezu da su to ratovi hrišćanstva kao celine protiv neverničkog islama kao celi-ne. Oni su i na taj način želeli da demonstriraju i hrišćansko jedinstvo, a time i svoju vodeću i dominantnu ulogu.

Međutim, krstaškim ratovima ne samo da nisu ostvareni proklamo-vani verski ciljevi, nego su se zbog njih produbile i razlike i suprotnosti između podeljenih hrišćana, a time i između Istoka i Zapada u najširem, civilizacijskom smislu. Pored toga, krstaški ratovi su imali za posledicu vekovne krvave sukobe hrišćana i muslimana u okviru turskih osvajanja u Evropi, što bih označio kao četvrti globalni proces.

Kad su Turci postali dominantna sila na području Male Azije i Bli-skog Istoka, ujedno i predvodnici islama, okrenuli su se Evropi kao jed-nom od strategijskih pravaca prodiranja, a ratovi protiv hrišćana imali su, kao i krstaški ratovi, deklariranu vjersku dimenziju, bili su za njih »sveti ratovi« (džihad). I ovi ratovi su vođeni protiv nevernika, ali ovaj put su »nevernici« bili hrišćani. Međutim, udaru Turaka sada nisu bili neposred-no izloženi oni koji su inicirali i finansirali krstaške ratove, to jest papa i

8 »Enciklopedija leksikografskog zavoda«, Zagreb 1967.


njegova zapadna, Rimokatolička crkva i Zapadni svet uopšte, nego istoč-ni, pravoslavni hrišćani, a među njima i Srbi, jer su oni Osmanlijama bili prvi na putu pokoravanja Evrope.

Turska agresija je potpuno poremetila i razorila dotadašnje stanje i odnose na jugoistoku Evrope. Spasavajući se pred turskom najezdom, Srbi i drugi pravoslavni narodi su uzmicali i preseljavali se na sever i se-verozapad. Zašto? Nisu imali kuda drugde! U tom pravcu kretao se i deo srpskog naroda koji se naselio najpre u Žumberku, a zatim i na šire podru-čju tadašnje Slavonije, Hrvatske i Kranjske te Istre i Štajerske. Ali pred Turskom silom nije bežao samo srpski narod. Prethodno je pred Turcima pobegla masa naroda iz Slavonije, Hrvatske i Kranjske u unutrašnjost Austro-Ugarske, uglavnom u današnju jugoistočnu Austriju, Ugarsku, Slovačku i severnu Italiju. Srbi su se doseljavali u te puste i poharane kra-jeve, na spaljena staništa koja su napustili Hrvati i drugi narodi, a razorili, opustošili, neke i zaposeli Turci.

Da bi se razumelo kada i kako se to događalo, izneću što je moguće kraće sled događaja kroz nekoliko vekova.

Pošto je izumrla dotadašnja Seldžučka dinastija turskog naroda, ras-pala se i njihova država u Maloj Aziji. Na čelu jedne od njih, najzapadnije i najbliže evropskom tlu, bio je Osman I. Nakon što je 1301. pobedio vizan-tijsku vojsku i osvojio Nikeju, nekadašnju prestonicu, porastao je njegov ugled i uticaj pa je ponovo ujedinio plemena u savez po njemu nazvan Osmanlije.

Osmanov sin Orhan I i njegov sin Sulejman osvojili su prva manja utvrđenja na evropskom tlu, u Trakiji i Galipolju. Kad je došao na vlast, Sultan Murat I je sproveo opsežne državne i vojne reforme i pripremio Tursku za veća osvajanja i prodore na Balkanu. Od vojnih mera najzna-čajnije su bile uvođenje janjičara kao elitne sultanove vojske i uvođenje takozvanog »danka u krvi« koji su sultanu »plaćali« porobljeni hrišćanski narodi, tako što su uzimani zdravi i razvijeni mladići, koji su prevođeni u islam i odlazili na školovanje. Deo je odlazio na dvor i služio kao sulta-nova garda, a ostali su odlazili u janjičarske kasarne, kao stalna, stajaća, borbeno spremna vojska. U janjičarskim jedinicama je vladala posebna disciplina i razvijan kult kolektivnog života.

46 1.doseljavanja

Profesionalno organizovana i obučena vojska sultana Murata I je 1372. iznenadila i pobedila možda objektivno jaču srpsku vojsku u bici na reci Marici, u Bugarskoj. Murat je prisilio Bugarsku na vazalni odnos, a 1386. godine zauzeo Sofiju i počeo pripreme za napad na Srbiju. Srbija je za cara Dušana bila najbolje organizovana i najjača država na jugoistoku Balkana, ali su je oslabile nesloge i unutrašnje dinastičke borbe. Bitka na Kosovom polju, na Vidovdan, 28. juna 1389, bila je sudbonosna za Srbiju i druge države i narode na Balkanu i šire. Iako su poginula obadva cara (Lazar Hrebeljanović i Murat I), gubici na srpskoj strani su bili veći. Sr-bija je izgubila ne samo bitku nego i najveći deo plemstva i nije se mogla oporaviti.

Kad je Muratov sin sultan Bajazit I, 1396. kod Nikopolja pobedio mešovitu grčku, vizantijsku i ugarsku vojsku, činilo se da ništa više ne stoji na putu za dalja osvajanja na Balkanu. Međutim, iznenadni prodor Mongola, težak poraz turske vojske i smrt Bajazita I prisilili su Turke da se narednih dvadesetak godina bave ratovima u Maloj Aziji, radi povratka izgubljenih teritorija i obnove države.

Sultan Murat II je 1430. pripremio i poveo na Balkan jaku vojsku, koja je zauzela Solun i veći deo Grčke. Njegov naslednik Mehmed II Osva-jač, zauzeo je 29. maja 1453, nakon skoro dvomesečne opsade Konstanti-nopol, što je za hrišćanski svet bio jedan od najtežih poraza. Iako je 1456. poražen kod Beograda, Mehmed II je ostao na Balkanu. Među hrišćanima nije bilo dovoljno sloge i snage da se Turci nateraju na povlačenje.

Iako je posle poraza na Kosovu postojala još 70 godina, Srbija je 1459. godine potpuno osvojena i uključena u tursku imperiju. Već 1463. Turci su osvojili Bosnu, a 1468. i veći deo Hercegovine te osnovali dva nova sandžaka, Bosanski i Hercegovački, kao vojno-upravne celine. Kad su u uz Drinu prema Savi osnovali i Zvornički sandžak, Turci su za svega stotinu godina svoju granicu pomerili za 300 kilometara na severozapad i osvojili 80 posto Balkanskog poluostrva. Granica Osmanskog carstva i Evrope protezala se u zahvatu istorijske i prirodne granice koju čine reke Una, Sava i Dunav, a ključ je bio Beograd, oko kojeg će se vekovima voditi borbe i ratovi.


Svoj vrhunac, u teritorijalnom, ekonomskom, kulturnom, a poseb-no u vojnom pogledu, tursko carstvo je doživelo u vreme 40-godišnje vla-davine sultana Sulejmana I Veličanstvenog (1520–1566). On je već 1521. godine zauzeo Beograd, »vrata Evrope«, kao osnovu za prodor i osvajanje Ugarske. Posle poraza kod Mohača (1526), Ugarska je postala turska vazal-na kneževina, a na presto su Turci doveli kralja Ivana Zapolju.

Sultanu Sulejmanu je trebalo samo tri godine da pripremi vojsku i 1529. godine prvi put prodre do Beča i opkoli ga. Beč nije bio pripremljen za odbranu, ali je tursku vojsku u ranu jesen iznenadila neočekivano jaka zima. Vojska nije bila pripremljena za duži boravak na otvorenom i borbu u zimskim uslovima pa je počela masovno pobolevati i umirati. Dugo pripremani strategijski prodor i opsada Beča pretvorila se u tragično povlačenje i pomor silne vojske. Beč je za Turke bio ono što je Moskva tri stotine godina kasnije bila za Napoleona, a nakon više od četiri stotine godina za Hitlera. Planeri velikih prodora i osvajanja nisu dobro procenili »faktor vreme« kao meteorološku pojavu.

Katastrofu kod Beča sultan Sulejman nije mogao tek tako da prih-vati i da se s njom pomiri. Nije dugo čekao, nego je 1532. ponovo krenuo prema Beču, ali je zaustavljen već kod Kisega, gde mu je ugarsko-hrvatska vojska, kojom je komandovao Hrvat, general Nikola Jurišić, pružila ogor-čen otpor i nanela velike gubitke, tako da je dalji prodor zaustavljen, a Sulejman je bio prisiljen da s nemačkim carem Karlom V 1533. sklopi pri-mirje. Primirje je narušeno, pošto su Vatikan, Venecija i Nemačko carstvo sklopili savez nazvan »Sveta liga« za borbu protiv Turske. Međutim, taj savez nije ispunio očekivanja pa su Turci u narednim sukobima osvojili deo Slavonije, tvrđavu Klis iznad Splita, a 1541. i Budim te Ugarsku prik-ljučili svom carstvu u vidu Budimskog pašaluka (generalata).

Sada su Turci držali skoro ceo Balkan. Transilvanija, Moldavija i Vla-ška su postale vazalne države, a Dubrovnik je svoju samostalnost »kupo-vao« plaćajući danak. Godina 1566. bila je tragična za Tursku imperiju. Iako već ostareo, sultan Sulejman je ponovo krenuo na Beč, ali je opet zaustavljen i potučen od vojske koju je i ovoga puta predvodio Hrvat, ban Nikola Šubić Zrinski. Za vreme opsade Sigeta, umro je sultan Sulejman I Veličanstveni, a s njim i ekspanzivna vojna moć i uspesi turske imperije.

48 1.doseljavanja

Istina, Turci su još jednom došili do Beča (1683) i bili neposredno pred ostvarenjem cilja o kojem su sanjali duže od 150 godina. Međutim, sa-veznička poljska vojska, pod komandom Jana Sobjeskog, napala ih je u odsudnom trenutku s leđa pa se pohod na Beč pretvorio u istorijsku kata-strofu. Da su Turci osvojili Beč, bilo bi samo pitanje vremena koliko bi se održao Rim.

Ovo bi mogao da bude širi okvir za razumevanje novih političkih, vojnih i posebno verskih odnosa. Prodorom Turaka i osvajanjem Balka-na, nestajale su srednjovekovne države i dotadašnji način života, a verske razlike postajale su sve značajnije.

Izgubivši svoju državu, srpskom narodu je, od svega što je do tada stvorio, ostala samo Srpska pravoslavna crkva. Svest o pripadnosti Srpskoj pravoslavnoj crkvi postalo je egzistencijalno pitanje ne samo sa stanovi-šta preživljavanja pojedinca nego i naroda u celini. Srpski patrijarh je u narodu imao položaj i ugled narodnog vođe ne samo u verskim nego i u svim drugim poslovima od uticaja na položaj srpskog naroda

Osmanlijska agresija na Hrvatsku i Kranjsku

Na doseljavanje uskoka u Žumberak neposredno je uticao napad Turske na Ugarsku, Slavoniju, Hrvatsku, Dalmaciju, Kranjsku sve do Štajerske, odnosno turski prodor do Beča 1529. godine.

Za razumevanje agresije Turske na Hrvatsku i upade turskih snaga na područje Kranjske, trebalo bi imati na umu nekoliko činjenice. Prva je sadržana u strategiji turskih osvajanja. Porobljavajući neku od država ili teritorija, u našem slučaju Srbiju te Bosnu i Hercegovinu, Turci su siste-matski napadali i susedne države i teritorije pustošeći ih te ubijajući i od-vodeći u roblje tamošnje stanovništvo slabili ih i pripremali za konačno lakše osvajanje. Turci su napadali Hrvatsku i upadali u Kranjsku više od 50 godina pre pada Srbije (1459), odnosno Bosne (1469).

Druga činjenica je da su Hrvatska i Kranjska imale različit državno--pravni položaj. Kranjska je bila deo Habsburške Monarhije, u njoj je ne-mačko stanovništvo čak bilo i većinsko pa je imala kakav-takav oslonac


i zaleđe. Hrvatska, svedena na »ostatke ostataka«, bila je istovremeno i samostalna i deo Ugarske kraljevine koja se vrlo slabo brinula za odbranu njenih teritorija. Istovremeno, Hrvati su, boreći se s Turcima, primali na sebe udar turske sile i branili Ugarsku.

Dakle, položaj Hrvatske i Kranjske u vojnom pogledu nije bio ni približno jednak. Napadi turske vojske samo na Hrvatsku nisu direktno pogađali Kranjsku, ali su zato sve turske vojske koje su upadale na podru-čje Kranjske morale da pređu preko hrvatske teritorije pa je svaki upad turske vojske u Kranjsku ostavljao posledice za Hrvatsku.

Istoričari su saglasni da je sudbina Hrvatske bila tragična, skoro ni-šta manje od propasti Srbije. Pojedinci smatraju da je Hrvatska u borbi s Turskom podnela možda i najveće žrtve (Milan Radeka procenjuje gubi-tak oko 400.000 ljudi). Razlika u odnosu na Srbiju, pa i na Bosnu, je što Hrvatska kao državna celina nikad nije bila cilj turskih napada. U Hrvats-koj nije bilo naglih turskih osvajanja posle odlučne bitke, kao u Srbiji, niti zaposedanja polupraznih teritorija bez borbe kao u Bosni.9

U Hrvatskoj se stalno ratovalo. Iako nije bila cilj turskih osvajanja, Hrvatska je bila odskočna daska za ostvarivanje strategijskih ciljeva. Dugo je za Hrvatsku bilo pitanje da li neprekidno ratovati da bi se even-tualno opstalo ili jednostavno Turke propustiti na područje Habsburške Monarhije i u Srednju Evropu. Pojedini feudalci su ratovali s Turcima i istovremeno pregovarali s njima i tražili način da se sporazumeju. Možda i zbog toga Turci 1520. nude Ivanu Karloviću dogovor, a ako se ne pokori, »da će mu svakih 14 dana dolaziti u Liku i Krbavu« (Radeka, str. 16).

Hrvatsko stanovništvo je dobrim delom ginulo na kućnom pragu, a najbolja muška snaga na bojnom polju. Kad bi na vreme bilo upozoreno, stanovništvo je bežalo u zbegove, a ako bi preživelo vraćalo se na opustela staništa. Međutim, najveći deo napuštao je zauvek svoju otadžbinu i be-žao na severozapad, najviše u jugoistočnu Austriju, u Burgenland (Gradi-šće), Moravsku, severnu Italiju, Istru, Kranjsku i Štajersku. Koliko-toliko ostali su sačuvani Hrvatsko Zagorje, predeo između Save i Kupe, Gorski

9 Milan Radeka, »Gornja krajina ili Karlovačko vladičanstvo«, Savez udruženja pravo-slavnih sveštenika SR Hrvatske, Zagreb 1975, str.33.

50 1.doseljavanja

kotar, dolina Gacke i Senjsko primorje. Takvu Hrvatsku istoričar Tadija Smičiklas, Žumberčanin, video je kao »ostatke ostataka nekadašnjeg Hr-vatskog kraljevstva«,10 a drugi istoričari su to samo ponavljali.

Smičiklas je o tim vremenima napisao i sledeće: »Ostali su samo gra-dovi i naroda toliko koliko je moglo pobjeći u gradove... Prava je sramota bila da je neprijatelj ovako lagano mogao preko naše zemlje juriti, kao da nikoga kod kuće neima... Više puta su gorela sela u Hrvatskoj, da se je pri-činjala sva zemlja kao jedno strašno plameno more«.

Međutim, činjenica je da je takva Hrvatska ipak opstala. Prvi razlog je u turskoj strategiji. Kad su zauzeli Bosnu, Slavoniju i Ugarsku, ne znam ko je mogao da spreči Tursku da svoje granice pomeri preko Kupe, na gornji tok Save i Drave i da zauzme Zagreb i Ljubljanu. Ko bi se mogao suprotsta-viti vojsci Sulejmana I Veličanstvenog koja je 1529. opsedala Beč, a ko vojsci kad je 1532. ponovo krenula prema Beču, da su neposredni ciljevi bili recimo Zagreb i Ljubljana? Drugi je razlog što je Hrvatska vlastela, vi-devši propast Ugarske, izabrala nadvojvodu Ferdinanda za hrvatskog kralja i na taj način postala deo Habsburške Monarhije, što znači i da su njezina odbrana i opstanak time postali deo odbrane i opstanka carevine u celini. Beč se branio posvuda, u Hrvatskoj ponajviše. Treći razlog je politika na-seljavanja uskočkog, hrišćanskog stanovništva, posebno Srba, i njihovo organizovanje za odbranu, kao specifičnog, krajiškog vojničkog elementa.

Milan Radeka iznosi niz podataka o borbi i stradanju Hrvatske do ulaska u sastav Habsburške Monarhije. Piše da je Hrvatski ban Talovac, uviđajući opasnost, 1406. vodio razgovore s plemstvom o odbrani zemlja. Turci su 1414. i 1415. harali oko Zagreba i prodrli do Celja i Radgone, ali ih je na povratku razbio hrvatski velikaš Nikola Frankopan, u sadejstvu sa svojim rođacima Kurjakovićima iz Krbave i Nelipićima od Knina. Turci su 1448. prodrli i pustošili oko Petrove gore. Tada je spaljen i napušten i ka-tolički samostan u Zlatu (današnje Slavsko polje). Te predele Turci su pus-tošili i narednih tridesetak godina, ali su prodirali i do Kupe. Grad Kladuša napušten je 1470, a do Petrovine i Jaske Turci su doprli i 1483. godine.

10 Manojlo Grbić, »Karlovačko vladičanstvo«, »Sava Mrkalj«, Topusko 1990, str.14/15.


Ipak, sve se to moglo podneti jer su napadi bili na nižem, taktičkom nivou, takozvana četovanja, a takva dejstva nisu bila retka ni u obrnu-tom smeru. Delovi hrišćanskih vojski, pa i Hrvatske, upadale su na tursku teritoriju radi izviđanja, pljačke i pustošenja pograničnih područja uvek kad im se za to pružila prilika.

Pravu veliku katastrofu za Hrvatsku predstavljala je izgubljena Kr-bavska bitka. Jakub Hadumpaša, poreklom hrišćanin, upravnik Bosans-kog sandžaka, provalio je 1493. i s jakom vojskom, preko Hrvatske, došao do Celja i Ptuja. Pošto je ostvario svoje ciljeve, mislio je da će i u povratku preko Hrvatske preći bez teže borbe i jačeg otpora i tako sačuvati vojsku za nova osvajanja. Međutim, hrvatski ban Emerih Derenčin je ocenio da je to trenutak da se odlučnije obračuna s Turcima. Sakupio je jaku vojsku i Turke presreo na Krbavskom polju. Hadumpaša je, da bi izbegao sukob, bio spreman da plati slobodan prolaz, ali Hrvati to nisu prihvatili. Iako brojnija, bolje opremljena i naizgled za borbu spremnija, hrvatska vojska je doživela strašan poraz. Većina je ostala na bojnom polju, uključujući i 70 popova, a među više od hiljadu zarobljenih bilo je više stotina velikaša. U zarobljeništvo su pali i ban Derenčin i Nikola Frankopan.

Posledice ovog poraza bile su katastrofalne. Izgubljeno je područje između Une i Sane. Zagrebačka biskupija je 1501. imala s one strane Une još samo 16 župa, od 41 koliko ih je imala pre Krbavske bitke. Granice više nije bilo. Turcima su bili otvoreni svi putevi i pravci prodiranja prema Za-grebu, Kranjskoj i dalje prema Štajerskoj (Radeka, str. 14).

Hrvatski istoričar Vjekoslav Klaić (1848–1929) kaže: »Kad je Hr-vatska nakon strašnoga boja na Krbavskom polju bila sve više izložena turskim provalama, započelo je također i raseljavanje hrvatskog naroda. Najprije su žitelji iz južne Hrvatske stali preko Gvozda grunuti u tada još zaklonjenu Slavoniju... Ipak, sve nabrojane doseobe i raseobe nisu bitno promijenile etnografske prilike u Hrvatskom Kraljevstvu sve do 1526. (Mohačka bitka)«.11

U vezi s preseljavanjem Hrvata u nasledne austrijske pokrajine Kranjsku, Korušku i Štajersku Klaić kaže: »Već 1533. jadikuje hrvatski

11 Vjekoslav Klaić, »Povijest Hrvata«, knjiga peta, Zagreb 1985, str.30.

52 1.doseljavanja

sabor u adresi na kralja Ferdinanda i što gospoda i plemići Koruške mno-gim obećanjima vabe k sebi narod hrvatski, a osobito velikaše. Neka kralj zapovjedi da se više žitelji i kmetovi ne odvode u Korušku, jer će inače Hr-vatsko Kraljevstvo ostati pusto. Vapaji Hrvatskih sabora nisu našli odziva, jer se sve više puka selilo u austrijske zemlja, osobito u jugoistočnu Kranj-sku (str. 617). Zbog neprekidnog iseljavanja bilo bi Hrvatsko Kraljevstvo posve opustilo da se nije mnogo naroda i doseljavalo, najviše iz Turske, kršćanski puk, koji nije htio ili mogao podnositi zuluma svojih nekršćan-skih gospodara. Ti se doseljenici zovu koji put Turci, jer su dolazili iz tur-skih krajeva, a onda najobičnije Vlasi, ali i Srbi ili Raščani«.

Zbog teške situacije, unutrašnjih gloženja i neslaganja, a posebno zbog nezadovoljstva položajem Hrvatske u odnosu na Ugarsku, više puta su se javljale ideje o separatnim dogovorima i savezu s Turcima. Turska taktika je bila da se u vreme najvećeg pritiska i pustošenja imanja pojedi-nih feudalaca, upravo njima nudi separatni savez. Feudalci bi trebalo da propuštaju tursku vojsku preko svojih teritorija bez otpora, a Turci bi im garantovali zaštitu i oslobađali ih od određenih davanja. Tako su Franko-pani rekli da bi rađe bili predali grad Senj Turcima, nego što im ga je odu-zeo ugarski kralj. Ban Ivan Karlović je Turcima plaćao danak, radi mira na svojim posedima, a pregovarao je i o vazalnom odnosu.

Kad u ugovoru o primirju između Ugarske i Turske 1519. nije spo-menuta Hrvatska, Hrvati su bili ogorčeni pa su zapretili da će se nagoditi s Turcima i omogućiti im slobodan prolaz kroz Hrvatsku, ako im kralj ugar-ski, papa i hrišćanska saveznička vojska ne pomognu na način kako oni traže. »Uopće se opaža da u vrijeme 1409–1526. Hrvati mnogo naginju habsburškim vladarima i Kranjskoj, Koruškoj i Štajerskoj, biva to i zbog susjedstva i zbog pogibelji od Turaka« (Klaić, str. 14).

Ima podataka o takvim pregovorima i 1520, 1521. i 1522. godine, dakle kako se situacija zaoštravala, a beznađe postajalo sve veće. Iako ova problematika nije u žiži interesovanja, ne mogu je potpuno zanemariti, imajući u vidu da su najčuveniji hrvatski feudalci, Zrinski i Frankopani kasnije i stradali zbog optužbe da su tajno pregovarali s Turskom i sprema-li urotu protiv Habsburške Monarhije.


Sada ostaje da se vidi kako su Turci upadali u Kranjsku, prelazeći hr-vatsku teritoriju. Oslonio sam se uglavnom na kranjske izvore.12 S obzi-rom da su ti upadi trajali skoro dva veka, od početka 15. skoro do kraja 17. veka, zadržaću se samo na upadima do doseljavanja žumberačkih uskoka, dakle u periodu dužem od stotinu godina.

U Sloveniju su upadale manje jedinice, obično laka konjica (akindži-je) i lako pokretne i za takve zadatke dobro pripremljene jedinice (čete). Po upadu na planiranu teritoriju, akindžije su formirale više manjih pre-padnih i za pljačku podobnih jedinica. Upadi su trajali od nekoliko dana, do više nedelja, zavisno od konkretnih prilika, vremena, uspeha i otpora. Turci su bili dobro vojnički organizovani. Težili su da uvek imaju inicija-tivu, da biraju mesto, vreme i način napada. Manje su bili vični defanzivi i odbrani.

Smatra se da su Turci u Kranjsku prvi put upali 9. oktobra 1408. Op-ljačkali su i spalili okolinu Metlike, a ljudstvo pobili ili odveli u ropstvo. Opljačkali su i razorili i okolinu Črnomelja, ali grad nisu mogli zauzeti zbog prirodnih i veštačkih utvrđenja (str. 14). Drugi put upali su u leto 1411. i ponovo opljačkali područje Metlike i Črnomelja. Turski upadi su do 1415. bili samo deo širih turskih pljačkaških akcija na području Hrvatske, a pokazali su da su pogranični kranjski krajevi potpuno nezaštićeni. Spo-minje se i »da je senjski knez Nikola Frankopan bio spreman da Turcima da hranu i omogući slobodan prolaz, pa bi se trebalo s njim dogovoriti da to nikako ne čini« (str. 14). Postoje nepouzdani podaci da su Turci napali i opljačkali Metliku i 1429. ili 1431, da su krenuli prema Novom Mestu, kao i da im je tom prilikom po prvi put pružen otpor.

S obzirom da nema podataka da su Turci posle toga upadali u Kranj-sku sve do 1469, ceni se da su tome doprinele povoljne političke okolnosti i dobri odnosi grofova Celjskih sa sultanom Muratom II, s obzirom da je Srpkinja, sultanija Mara Branković, imala veliki uticaj na Turskom dvoru, a njezina sestra Katarina je bila udata za celjskog grofa Ulriha. Murat II je, navodno, ostavio u amanet svojim naslednicima da ne čine štete grofovi-ma Celjskim (str. 17).

12 Najviše podataka o upadima Turaka u Kranjsku ima u brošuri »Prišli so Turki za njimi Uskoki« , Belokranjska dediščina 4, Metlika 2008.

54 1.doseljavanja

Međutim, u leto 1469. učestali su žešći turski napadi na kranjske zemlje.Turci su upali i u Metliku, razorili je i 14 dana pljačkali okolinu, sve do Gorjanaca. S obzirom da je Kupa narasla, Turci nisu mogli da je pređu. Iako se u međuvremenu sakupila staleška vojska, Kranjci se nisu usudili da napadnu Turke pa su ovi pobegli sa svim plenom. Posle tog upa-da, paša je sultanu navodno poklonio 500 dečaka i devojčica. Stanovnici Metlike su ostali bez krova nad glavom pa su se počeli smeštati u utvrđe-nom gradu i oko njega (str. 17)

Novi napad usledio je u leto 1470. Turci su pljačkali i palili sela sve do celjskog područja. Naredne godine, 1. juna, napao je Isahbeg s 15.000 konjanika preko Vinice na Kupi i pljačkao do 13. juna. Nema pouzdanih podataka, ali ime indicija da su Turci prodirali do i oko Metlike svake ili svake druge godine, od 1471. do 1482, kao i da su upadali i 1491. i 1493. go-dine. Prema nekim podacima, samo 1471. godine Turci su upali u Kranjsku četiri puta. Napad 1473. bio je većih razmera pa su Turci napali Kranjsku, Štajersku i Korušku. Nosilac napada bila je već redovna bosanska vojska, dopunjena neregularnim četama akindžija. Ti napadi su, pored pljačke i plena, imali za cilj da opustoše i oslabe te krajeve, da bi kasnije lakše bili zauzeti (str. 18).

Situacija se donekle stabilizovala, a napadi su se proredili posle smrti Mehmeda II Osvajača (1481), s obzirom da je njegov naslednik Ba-jazit II bio manje ratoboran i agresivan. Do napada većih razmera došlo je 1483. godine. Tom prilikom su Turci pri povratku doživeli težak poraz na Uni. Pretpostavlja se da je u napadu 1491. godine razoren i stari grad Žumberak.

Situacija se pogoršala dolaskom na vlast sultana Sulejmana I Veli-čanstvenog. Turska je bila u ofanzivi na svim frontovima. Pogoršanje si-tuacije u Hrvatskoj direktno se odražavalo i na stanje u Kranjskoj i Štajer-skoj. Posle pada Beograda 1521, Turci su pojačali pritisak i na Kranjsku pa su 1523. ponovo plenili i robili oko Metlike. To je podstaklo nadvojvodu Ferdinanda da razmišlja o organizaciji odbrane radi sprečavanja turskih napada s jugoistoka. Situacija je bila tako teška da su pojedinci smatrali da će turski napadi prestati samo ako oko Metlike i u Beloj krajini više ne bude ni ljudi niti materijalnih dobara za pljačku.


Još teže je bilo posle bitke kod Mohača, kad su stradale Bela krajina, Kočevsko područje i Kras, a najteže u leto 1528, kad su u kratkom roku Turci upali i pljačkali četiri puta. Svakako da su to bili napadi radi prip-reme i u okviru samog napada na Beč. Tada su napadali u četama od 50 do 60 konjanika. Već tada su se, navodno, počeli pojavljivati takozvani »martolozi«, neregularna vojska sastavljena od islamiziranih i vojnizira-nih pripadnika hrišćanskih naroda.

Prema podacima iz više izvora Turci su s područja Kranjske i šire odevli u ropstvo oko 200.000 ljudi. Mislim da je taj broj preteran i da je u najmanju ruku neobično da niko nije izrazio sumnju u tačnost takvih podataka. To znači da se jednom napisano najčešće nekritički preuzima i prenosi. To bi se moglo razumeti, jer je mnogo jednostavnije prepisati, nego studioznim radom opovrći netačan podatak, ali se ne može prihva-titi, jer je neodgovorno i štetno sa stanovišta traganja za istorijskom isti-nom.

Ako je to tačno, onda se u najmanju ruku menja ukorenjena slika – da su janjičari i martolozi, dakle turski vojnici hrišćanskog porekla – bili samo pravoslavni hrišćani. Bilo je među njima i rimokatolika, Kranjaca, Hrvata i drugih, možda i više nego Srba i drugih pravoslavaca. Razlog je prilično jednostavan. Turskoj carevini nije mogao da bude cilj da odvede u roblje i na taj način opustoši krajeve koji su već bili deo carstva. Pored toga, Turci nisu napadali snagama koje bi bile u mogućnosti da zarobe i kontrolišu veliki broj zarobljenika, kao i da ti predeli nisu bili tako nase-ljeni da bi se u kratkom vremenu zarobilo toliko ljudi.

I posle doseljavanja žumberačkih uskoka Turci su nastavili s napadi-ma i upadima u Kranjsku, 1540, 1545, 1547, 1559 i 1575. godine. Poslednji put su Turci napali Kranjsku 1599. godine. Zapravo, izgradnjom Karlov-ca i uspostavljanjem Vojne krajine, stvorena je stabilna granica između Turske i Habsburške Monarhije pa je unutrašnjost bila sigurnija. Turci su mogli da prodru samo za vreme stvarnih ratova i to kad su se ratna dejstva odvijala u njihovu korist.

Turski upadi na kranjske teritorije i dalje, bez obzira na brojnost i veličinu jedinice, nisu bili slučajni. Naprotiv, po pravilu su bili dobro pripremljeni, zahvaljujući i dobro organiziranoj obaveštajnog službi. Tu

56 1.doseljavanja

službu su uglavnom činili izviđači, osmatrači i vodiči. Oni su dostavljali podatke na osnovu kojih je biran najpogodniji momenat za upad i način kako će da bude izveden. To ljudstvo je regrutovano iz redova hrišćans-kog stanovništva. Birani su borbeno sposobni, koji su poznavali teritoriju, ljude i prilike. Turska obaveštajna služba bila je mnogo bolje organizova-na nego kranjska. S obzirom da su Turci bili napadači, bili su u prednosti, jer su birali vreme, mesto i način upada. Njima se je moglo suprotstaviti samo isto tako dobro organizovana služba i vojska.

Da bi se koliko-toliko obezbedili od iznenađenja, organizovana je u Kranjskoj signalna služba. Glavne signalne tačke bile su u nadležnosti državne vlasti, a nalazile su se u Vinici, Poljanama, Črnomelju, Metlici, Kostelu, pri Kočevlju, Ribnici, Ložu, Ortneku, Turjaku, Igu i Ljubljani. Ugovoreni su signali za slučaj uočenog prikupljanja turske vojske, njenog nastupanja i iznenadne pojave. Palili su se i kresovi, izgrađivani tabori za sklanjanje i odbranu, najčešće oko crkava, korišćene jame za skrivanje i iznenadne napade itd. Črnomelj je bio opasan tvrdim zidom i pretvoren u tvrđavu. Međutim, sve to nije bilo dovoljno. S Turskom je trebalo or-ganizovati granicu, a za odbranu granice bila je potrebna stalna posada, pripremljena i osposobljena za borbu s Turcima, bili su potrebni uskoci.

Izneti okvir za razmatranje i razumevanje procesa preseljavanja srpskog naroda, kao posledice prodora Turaka i širenja Osmanlijskog car-stva, zaključio bih sledećim stavom: »Srpske seobe ka zapadu počele su ubrzo posle Maričke (1371) i Kosovske bitke (1389), zatim pada Srpske despotovine (1459) i Bosne (1463) i konačno, 1690. godine pod patrijar-hom srpskim Arsenijem III Čarnojevićem. Neprekidna migracija srpskog življa trajala je skoro četiri i po veka i uglavnom je okončana 1737. godine Drugom seobom Srba pod patrijarhom Arsenijem IV Jovanovićem-Šaka-bentom.«13

13 O tome govore bezbrojni izvori, kako srpski i hrvatski, pravoslavni i rimokatolič-ki, tako i inostrani. U vezi prisutnosti Srba u Slavoniji već u prvoj polovini 15. veka Slobodan Mileusnić u svojoj studiji »Srbi u Slavoniji u predturskom periodu«, Beog-rad–Zagreb 2004, na strani 8 kaže: »Papa Eugen Četvrti šalje 1438. godine u Slavoni-ju Jakova de Marćija, inkvizitora Rimske stolice, da progoni Srbe »šizmatike«, ili da ih preobrati u rimokatoličku veru.«


ŽUMBERAK

Mislio sam da ću odeljak o Žumberku napisati s lakoćom i uživanjem, međutim, moja privatna slika o rodnom Žumberku i saznanja su jedno, a pisanje je drugo. Razlozi su: prilično proizvoljno predstavljanje geograf-skog položaja Žumberka, neistraženost naziva Žumberak i »svojatanje« Žumberka u vezi s njegovom pripadnosti Hrvatskoj ili Kranjskoj.

Geografski položaj, reljef i veličina Žumberka

Žumberak, u geografskom smislu, zauzima centralni položaj u okviru srednjeplaninskog masiva, ili gorja, omeđenog u širem smislu: rekom Savom na severoistoku, rekom Krkom sa severozapada, cestom Metlika–Novo Mesto i rekom Kupom s jugozapada i orjentirnom linijom Ozalj–Ja-strebarsko–Samobor s juga i jugoistoka. Geografski smo bliži Žumberku ako se kaže da on zauzima centralni deo celine koju čine: Gorjanci/Žum-beračko gorje i Samoborsko gorje, koja se proteže pravcem severoistok–jugozapad, u dužini od oko 38 kilometara.

U okviru te celine, Žumberačka gora (ili gorje) i Gorjanci, kranjski deo planinskog masiva, zauzimaju centralni položaj. Severozapadni deo ili krak pruža se opštim pravcem: selo Popovići–selo Gaj–Gera, s najvišim vrhom 1.178 metara (kranjski Sveta Jera, po istoimenoj grkokatoličkoj cr-kvici, ili Trdinov vrh, po Metličaninu Janezu Trdini). Od Gere, postepeno se spušta prema žumberačkim selima Novom selu i Stojdragi, skoro pra-vilno pravcem zapad–istok. U krajnjem istočnom delu Žumberačko gorje natkriljuje Samoborsko gorje.

Žumberačko gorje se povijeno pruža opštim pravcem severozapad–jugoistok, i iz daljine, s Hrvatske strane, izgleda povijeno kao srp (kosa). U Gorjance prelazi na najvišem vrhu, Geri. Gorjanci su strmi i neposredno se spuštaju prema Novom Mestu i dolini reke Krke. Na drugoj strani, od Gere prema Popovićima, Radatovićima i, orjentirno, cesti Suhor – Bojanja vas – Radovica – Kašt – Brašljevica – Vivodina – Kostanjevac, Žumberačko gor je se postepeno spušta do nadmorske visine od oko 700 metara u Po-

58 1.doseljavanja

povićima, 615 na prevoju Vahta, 350–400 na pravcu Brezovica – Veliko Liješće – Kašt, do najnižih oko 270 metara u rejonu Kostanjevca. U istoč-nom delu gorje je znatno više: Novo Selo (800), Šimraki (550), Višoševići oko 790 metara. Centrali deo: Radatovići, Sošice, Oštrc, Kalje, Mrzlo polje je na visini 550–650 metara, sa znatno nižim, ali strmim kanjonima po-toka i rečica. Žumberak je najniži, ispod 200 metara, na području Krašića i prema Samoboru i reci Savi.

Dr Ivan Crkvenčić u geografskom smislu podelio je Žumberak na četiri celine: Samoborsko zaleđe, Središnji ravnjak, Kupčinski prostor i Radatovićki kraj. Smatram da je to logična i opravdana podela pa ću je dalje koristiti.14 Samoborsko zaleđe čini severoistočni deo Žumberačkog gorja, uglavnom sliv reke Bregane, koja utiče u Savu, i više potoka koji ulaze na slovenačku teritoriju i utiču u Savu i Krku. Ti tokovi su rasčlanili Samoborsko zaleđe u brojna reljefna rebra i uske duboke doline. Najviši vrh je Japetić (871), a najniže je kod Samobora, svega 168 metara. Samo-borsko zaleđe, kao što i samo ime kaže, prirodno je povezano sa Samobo-rom i dalje sa Zagrebom.

Središnji ravnjak je uslovna celina koja obuhvata tipičan kraški deo Žumberka, s brojnim uvalama i ponikvama, uglavnom je viši od 500 metara, a zbog propusnih stena nema odvodnjavanja u severnom delu. Južni deo je nešto manje krševiti, dominiraju malene zaravni, odvojene strmim gudurama. Najbolje je povezan s Kupčinskim prostorom i orjen-tisan je prema Karlovcu.

Kupčinski prostor u širem smislu povezuje sliv rečice Kupčine. Na-gibom i tokovima okrenut je prema jugoistoku. Severni deo ima kraške karakteristike pa se smenjuju strme uvale, ponikve i suve doline. Južni deo ima razvijenu mrežu vodotokova, s vrlo uskim dolinama i strmim stranama.

Radatovićki kraj se smatra najtipičnijim kraškim prostorom Žum-beračke gore. Dominiraju stenovita i šumovita područja, suve doline i uvale i ponikve. Preovlađuje podzemna cirkulacija vode. Glavni vodotok je Sušica. Ona je stolećima bila »žila kucavica« Radatovićkog kraja. Na oko

14 »Žumberak u riječi i slici«, KPD »Žumberak«, Zagreb 1971, str. 17-21.


desetak kilometara njezinog toka, ispod sela Rajakovići do kranjskog sela Bušinja vas, bilo je 12 mlinova. U vreme pune naseljenosti, a naročito po-sle ukidanja Vojne krajine pa do izgradnje belokranjskog vodovoda pred Drugi svetski rat, svi mlinovi su radili punom snagom.

Ovim podacima trebalo bi dodati još neke. Visinska razlika između najvišeg vrha (Gere) i najnižeg Samoborskog zaleđa iznosi više od hiljadu metara. Ta razlika uslovljava i druge razlike, pre svega klimatske (količi-na, vrsta i raspored padavina, dužina zimskog perioda), sastav, kvalitet i pokrivenost tla i mogućnosti privređivanja, što bi logično trebalo da utiče na opštu naseljenost i raspored i gustinu stanovništva.

Međutim, kad je Žumberak u pitanju, to se odrazilo samo na nase-ljenost, ali ne i na raspored i gustinu stanovništva. Naime, pre dolaska Uskoka, u Žumberku su starosedeoci Hrvati i Kranjci naseljavali samo ru-bna područja Žumberačkog gorja. Hrvati su živeli u jugozapadnom delu, odnosno Samoborskom zaleđu, većem delu Kupčinskog prostora, na po-dručju Krašića i u Vivodinskom kraju, što iznosi oko 35% uslovno uzetog Žumberačkog gorja. Tu žive i danas.

Iako je Žumberak pripadao Kranjskoj, Kranjci su bili naseljeni samo u zahvatu današnje granice između Republike Hrvatske i Republike Slo-venije. S obzirom da današnja državna granica između Hrvatske i Slove-nije na više mjesta nije ni geografska, ni etnička ni katastarska, mislim da bi je trebalo za potrebe ove knjige preciznije opisati, pre svega u vezi s teritorijalnim protezanjem Žumberačkog gorja i Žumberkom kao cen-tralnim delom gorja, i nazivom vezanim za žumberačke uskoke.

Ako se pođe od današnje kontrolne tačke za malogranični promet na Ostrižu, koji pripada Hrvatskoj, granica skreće naglo na sever, duboko se uvlači u Žumberačko gorje sve do žumberačkog sela Kesere i opasuje slovenačka sela Krašnji vrh i Bojanju vas, povratno se proteže vododel-nicom između Bojanje vasi i žumberačkih Dragoševaca i Velikog Liješća i izlazi na cestu Radovica–Brezovica–Suhor.

Istovremeno, Žumberačkom gorju pripada i područje koje se spušta prema Metlici i sva slovenačka sela, počev od Radovice. Na tom podru-čju Žumberčani su imali i imaju posede, posebno vinograde, u Radovici i Berčicama. Ilustracije radi, podrum porodice Smiljanić iz Radatovića nosi

60 1.doseljavanja

kućni broj 1 u kranjskom selu Radovici. To nikada nije bilo niti je danas po volji nekim Kranjcima. Nedavno se jedan mlađi čovek »malo preglasno« upitao: »Kako je moguće da ’tujc’ (stranac, tuđinac, prim. autora), ’vlah’ ima kućni broj 1 u Radovici«. Pokajao se ubrzo kad je shvatio da mu je taj »tujc« bio prijatelj u situaciji kad su ga i njegovi Kranjci i drugi »obilazili« i ponižavali. Takav je život!

U nastavku granice su Malo Lešće i Brezovica – vekovima i etnički i katastarski »isprepletena« sela. Cesta Brezovica–Bušinja vas–Suhor – Ju-gorje (prevoj Vahta) opasuje Žumberačko gorje s jugozapada. Međutim, granica i u tom delu »odseca« deo Žumberačkog gorja i preko šume Grabik penje se prema selu Popovićima. U tom delu, koji pripada Sloveniji, četi-ri su mešovita sela: Hrast, Škemljevac i Malinje te čisto uskočke Drage, ali i mnogobrojnija slovenačka sela i veće naselje Suhor. S obzirom da su Gorjanci strmi i krševiti, veća kranjska naselja od Vahte prema vrhu Gere su Cerovec, Dolž i Gabrje. Od Gabrja do granične tačke na Geri, sem pla-ninarskog doma »Gospodična« i restorana »Sv. Miklavž«, nema kranjskih sela.

Od Popovića do Gere državna granica daleko zaobilazi žumberačka sela Gudalji i Gaj i obuhvata žumberačke šume i senokose. Pošto u tom delu nema naselja, nije poznato na osnovu čega i kada je tu ustanovljena granica, verovatno na osnovu katastra. Zemljište koje pripada Hrvatskoj, uglavnom nadvisuje slovenačko.

Od Gere granica ide pretežno gorskim grebenom, stručno rečeno »vodelinicom«, iznad žumberačkih sela Sopote, Kekići, Osredak, Novo Selo i Stojdraga i dalje. Zbog krševitosti Gorjanaca, veća kranjska nase-lja i na tom delu granice (Vrhpolje, Šentjernej i Kostanjevica) su prilič-no udaljenja i njima su vrhovi Gorjanaca/Žumberačke gore daleki i teško dostupni.

Granica Žumberačkog gorja između Stojdrage i Ostriža je šira u od-nosu na područje na kojem žive žumberački uskoci, tako da Žumberku pripadaju brojna čisto hrvatska i pojedina mešovita uskočko-hrvatska sela.

Da raspored i gustina naseljenosti Žumberka nisu u skladu s geo-grafskim, reljefnim i klimatskim uslovima potvrđuje i nekoliko činjenica.


Žumberačko gorje je najviše područje unutrašnje Hrvatske, u kojem su najgušće naseljeni prostori iznad 400 m, dok u drugim sličnim predelima Hrvatske područja iznad 400 m uglavnom nisu naseljena. To posebno važi za Radatovićki kraj, gde su sela Gaj i Rajakovići na visini i preko 800 m.

Prema podacima iz 1881. godine, kad je ukinuta Vojna krajina pa se odlučivalo da li će Žumberak biti u sastavu Kranjske, ili će ponovo pri-pasti Hrvatskoj, ukupna površina Žumberka iznosila je 232,8 km kvadra-tnih, ili 26.960 hektara zemljišta, od čega su 55% bile šume, 16% livade, 14% pašnjaci, a svega 14% obradive površine. U to vreme u Žumberku je u 71 naselju živelo oko 10.489 stanovnika: 3.773 Rimokatolika i 6.617 poto-maka uskoka, pounijaćenih pravoslavnih Srba.15

Na osnovu ovoga se može izvesti nekoliko zaključaka. Prije dosele-nja žumberačkih uskoka Kranjci su retko naseljavali Žumberak, iako je pripadao Kranjskoj. Hrvati su naseljavali samo najniže, pristupačnije i plodnije delove, u kojima su živeli još kad je Žumberak pripadao Hrvat-skoj i u kojima žive i danas. Nepristupačni, neprohodni i nenaseljeni Žu-mberak nije trebao ni jednima ni drugima. Naseljenost je u to vreme bila ionako veoma slaba, dobrim delom jer su stanovništvo na poznati način »proređivali« Turci.

Središnji ravnjak i Radatovićki kraj bili su ne samo potpuno nenase-ljeni nego i teško pristupačni. Za to postoje dva neoboriva dokaza. Gde su živeli Kranjci i Hrvati, tu postoje i katoličke crkve i nazivi sela koji nisu uskočki. I obrnuto, oni uskoci, koji nisu imali sreće da dobiju opustela i ot-kupljena staništa, ili da se »uguraju« u mešovita sela s Kranjcima i Hrva-tima, a to je bila ogromna većina, počinjali su od nule, krčili šume i trnje, probijali puteve, gradili sela i nazivali ih po svojim prezimenima, a uz njih podizali i pravoslavne crkve.

15 Duška Knežević Hočevar, »Žumberčani nekdanji i sedanji graničari«, Institut za slo-vensko izseljenstvo ZRC SAZU 2007, str. 26/27.

62 1.doseljavanja

Naziv i teritorijalna pripadnost Žumberka

Bilo mi je poznato da nije baš jasno odakle potiče naziv Žumberak, kao i da se ne zna da li se ovaj kraj zvao Žumberak pa je po njemu nazvan i stari utvrđeni grad, što bi bilo logično ili je, možda, bilo obrnuto, ali se onda postavlja pitanje kako se zvao taj kraj pre izgradnje grada? Nije logično da je neko došao niotkud i nigde i iz čista mira počeo da gradi utvrđeni grad!

Kad sam došao u posed publikacije izdate povodom 700 godina prvog spominjana imena Žumberak, mislio sam da je problem rešen. Ali ne lezi vraže, samo je još zakomplikovan. Našao sam samo tekst o starom gradu Žumberku koji glasi: »Žumberak se spominje u popisu papinskih deseti-na iz 1269«. U popisu župa Akvilejske patrijaršije – u okviru koje je tada bio i Žumberak – na strani 36 pod br. 483 spominje se »SICHERBERCH«, što je ondašnji način pisanja naziva Žumberak«. Isti autor ponavlja i da se župa Sicherberh, to jest Žumberak, spominje i u popisu župa Zagrebačke biskupije 1334, 1339. i 1501. i time potvrđuje da nemački Sicherberh zna-či Žumberak.16 Ni reči više. Zbog toga nije trebalo obeležavati 700 godina imena Žumberak niti izdavati skoro beskorisnu »knjižurinu«.

Bio sam više nego iznenađen. To bi značilo da se uopšte ne zna kada se prvi put spominje naziv Žumberak, s obzirom da nemačka reč Sicherberch (nemački Ziherberh) u prevodu ne znači Žumberak, već »si-gurno brdo«, s obzirom da je pridev sicher (ziher) i tada i sada, na nemač-kom značio siguran, kao i da je sasvim moguće da se sadašnji »der Berg« (brdo) tada pisao »der Berch« (berh). Pored toga, u spisku se spominju žu-panije. Nije valjda samo utvrđeni grad pripadao nekoj županiji, nego ceo kraj. To bi moglo da znači da je tada zvanični naziv bio nemački, s obzirom da su tu »carovali Nemci«, a da je naziv Žumberak, ako je i postojao, bio kolokvijalan, a upotrebljavali su ga Kranjci i Hrvati.

Milko Predović je te podatke primio »zdravo za gotovo« pa je izves-ne Engelbertusa de Sicherbercha i Gerlochusaa castellanusa de Sicherber-ka jednostavno nazvao Engelbert i Gerloh Žumberački, i »mirna Bosna«.

16 »Žumberak, baština i izazovi budućnosti, zbornik u čast 700-te obljetnice prvog spo-mena imena Žumberak, stari grad Žumberak 1996, str. 33. i 34.


Vidljivo je i da se velikaš Nikola na jednom mestu potpisao i kao Nyckalu von Sycherberch.17 S obzirom da je taj Nikola bio gospodar grada, logično je da se naziv odnosio na grad, ali se ne kaže kako se zvao ceo kraj. Ve-rovatno je i da se nemački naziv tada pisao različito. Ne ostaje mi drugo nego da zaključim da je sam naziv tada bio toliko (be)značajan koliko i prazno žumberačko područje u celini.

Videvši ovo pomislio sam da bi za potrebe ove knjige bilo dovoljno da jednostavno pođem od imena takvog kakvo je, ali sam shvatio da bi čitalac bio uskraćen ako ne bih ukazao na neke činjenice koje pokazuju kako se površno promišljalo i olako zaključivalo, što znači i da su mnoga današnja saznanja na klimavim nogama. Stoga sam pošao težim putem: proučio sam raspoloživo o nastanku imena Žumberak i došao do neko-liko zaključaka. Izvesno je da sama reč Žumberak nema neko značenje na kranjskom (slovenačkom) ili hrvatskom jeziku. Nemajući oslonca u svom jeziku, poreklo imena Žumberak tražilo se u nemačkom, pa i če-škom jeziku, s obzirom da postoje podaci da su njegovi vlasnici bili i Česi.

Imajući to u vidu, odlučio sam da problem pojednostavim i posma-tram logički. Na nemačkim kartama i dokumentima za Žumberak se ko-riste različiti nazivi, koji predstavljaju kombinaciju dva nemačka prideva: »schoen« (šen), što znači lep, i »sicher« (ziher), siguran, i tri imenice: »die Sichel«, srp, što bi se u ovom slučaju koristilo pridevski u smislu srpno, ili srpasto, »der Berg«, brdo, i »die Burg«, utvrđeni grad, gradina.

Nemački naziv Sichelberg (Zihelberg) značio bi Srpno brdo, što zvuči logično, jer Žumberačka gorje, s hrvatske strane posmatrano, za-ista ima srpasti oblik. Međutim, naziv Žumberak sa srpnim ili srpastim brdom očigledno nema nikakve veze.

Drugi nemački naziv ima dvojni oblik: »der Sicherberg« (Ziherberg), sigurno brdo, ili »die Sicherburg« (Ziherburg), sigurni grad. Pridev siguran pre ide uz grad (utvrđenje), što je i bila njegova osnovna funkcija, nego uz gorje, što bi moglo da znači da je pre nastao grad pa je po njemu nazvano

17 Milko Predović, »Žumberački kalendar« 1965 Zagreb, Izdavačko-štamparsko predu-zeće »Obod« – Cetinje, Kratki pregled povijesti Žumberka, str. 52.

64 1.doseljavanja

i gorje. Ali kako dovesti u vezu nemački sicher (ziher) s »naškom« (kranj-skom i hrvatskom) slovnom grupom »žum«.

Što se tiče trećeg nemačkog imena: »Schoenberg« ili »Schoenburg« (Šenberg ili Šenburg, lepo brdo ili lep grad), pridev lep bi mogao da se pod-jednako »prikrpi« i uz brdo i uz grad, ali ni to nema veze sa »žum«.

Postoje podaci i da su se neki vlasnici Žumberka (gore i/ili grada) zvali Soenberg (Šenberg). U Žumberku je postojalo prezime Šembrek, što opet podseća na Šenberg. Poznavao sam potomke Šembreka u selu Jezer-nice. Bilo je reči da su oni nekada bili imućni, odnosno vlastelini. Smatra se da u Žumberku i danas ima potomaka Čeha, recimo u hrvatskom selu Dojutrovica ima Vrbosa, a žumberačko rimokatoličko selo Berdiki su ve-rovatno češki Berdihi (Čeh Tomaš Berdih danas jedan od najboljih tenise-ra sveta).

Dakle, ako uzmemo kao vrlo verovatno da je nemačka reč der Berg (brdo) prevodom i transformacijom postao »berk/berak«, onda smo rešili problem drugog dela naziva Žumberak. Izvesno je i da se do prvog dela na-ziva »žum« ne može doći transfracijom nemačkih reči Sichel (Zihel), srp, sicher (ziher), siguran, niti schoen (šen), lep. S obzirom i da slovna grupa »žum« sama po sebi ne znači ništa, najlogičnije je da je »žum« došlo od »šum«, odnosno šuma. U nekim nemačkim izvorima naziv Žumberak ob-jašnjava se i rečju »Schumberg«, šumovito brdo, pri čemu je Schum (šum) samo nemačka transkripcija reči šuma ili šumovit.

Ne pretendujem da sam razrešio problem, ali imam osećaj da je ime-nom Žumberak, ipak, prvo nazvano gorje, tako što je »žum« nastalo od »šum«, odnosno od šume (pa od čega bi drugog?), a drugi deo »berak« od nemačkog der Berg (brdo). Izvesno je i da su Nemci to područje najčešće zvali Sichelberg, odnosno srpno brdo. Teško da je Žumberak ikada, poseb-no onako prazan i divlji pre dolaska Uskoka, nekome bio siguran, a još manje da je bio lep.

U prilog tome govori i da je šuma i na češkom šuma i da tamo ime sličnih naziva, kao Šumava. Sličnih toponima ime i na kranjskoj strani. Schoenberg (Šenberg – lepo brdo) nekada se zvala gora iznad Novog Mes-ta, a danas se zove Šumberk. Na njezinoj severnoj strani nalazi se naseobi-na koju se zove »sela pri Šumberku«, a na južnoj Gornji i Donji Šumberk.


Iznenađuje da niko naziv Žumberak ne dovodi u vezu s imenom slove-načkog grada Žužemberk, što nekako liči na »super« Žumberak.

S obzirom da Žumberak s tim imenom »živi« već sedam vekova, os-tavljam problem budućim istraživačima i boljim jezičkim poznavaocima. Značajnije od imena za istoriju žumberačkih uskoka je njegova teritori-jalna pripadnost, odnosno vlasništvo nad Žumberkom.

Raspoloživi, ne baš precizni, podaci kažu da su kraj oko Metlike i Črnomelja i Žumberak pripadali Hrvatskoj, kao i da su se ti krajevi već oko 1213. godine »odjelili od Hrvatskog kraljevstva« i da su ga Habsbur-govci priključili Kranjskoj. Naime, Bertold Andehs-Meranski, postao je kao mlad čovek kaločki nadbiskup, a od 1209. do 1212. godine bio je i hr-vatski ban, naravno u sastavu Ugarske. Kad je on 1218. postao akvilejski patrijarh (nemačko interesno područje), u njegovoj nadležnosti bio je i Žumberak. Deo Žumberka oko Kostanjevca i sela Grabarak i Rude ostala su u sastavu Hrvatske.

Žumberak je potom bio u sastavu Kranjske, a vlasnike je menjao uglavnom kroz udaje i zakupe, darovanja i ustupanja pojedinih poseda. Tako su cistercitskom samostanu u Kostanjevici prvo (1235) darovani Osredak kod Prisjeke, a 1249. godine i žumberačka sela Kravljak, Cernik, Kalje, Cerovica i Sošice. Vlasnik Žumberka bio je i koruški vojvoda Filip, a od 1286. godine Žumberak pripada austrijskim nadvojvodama, što znači Kranjskoj, koji ga izdaju hrvatskim vlastelinskim porodicama.

Vlastelini Babonići, kasnije nazvani Blagaji, dobili su upravu nad Žumberkom 1308. godine, plativši 300 zlatnih maraka. Car i kralj Ma-ksimilijan postavio je za upravnika nekog Kristofa Gornjegrajca, a uprav-nik grada je 1505. godine postao hrvatski velikaš Nikola Semenić. Ivan Kobasić, kao jedan od najuglednijih plemića u Hrvatskoj krajini, želeo je Žumberak, da tu »skloni glavu« u slučaju da mu Turci zauzmu grad Breka-vicu na Uni. Cilj je ostvario 1526. godine ženidbom s plemkinjom iz roda Semenića. Car i kralj Ferdinand pismeno je ozvaničio tu promenu 24.12. 1526. godine prenevši zakup na novog posednika.

Pošto su hrvatski feudalni velikaši izabrali na zboru u Cetinu, 1. ja-nuara 1527. godine, cara Ferdinanda za hrvatskog kralja i time, s obzirom da su ostaci nekadašnjeg Hrvatskog kraljevstva već bili u sastavu Ugarske,

66 1.doseljavanja

Hrvatsku uveli u sastav Habsburške Monarhije, granica se proširile na ju-goistok pa je ona i na tom delu postala granična država s Turskom. Nastali su mnogi novi i teški problemi. Trebalo je preduzeti hitne i efikasne mere, prvo za uspostavljanje kakve-takve granice, a onda i za njezinu zaštitu i odbranu.

Prva mera je bila da se preko uhoda i izviđača ojačaju već postojeće veze s hrišćanskim stanovništvom na području Bosne, koje je već više od jednog veka bilo u dodiru i sukobu s Turcima i koje se nije mirilo s tim da postanu turski podanici (raja), posebno da se odreknu pravoslavlja i prihvate islam. To stanovništvo je već dugo osećalo sve posledice turske politike »ili se skloni ili se pokloni«. Dolaskom Habsburške Monarhije na granicu s Turskom ojačala je njihova namera da (ponovo) dođu na te-ritoriju hrišćanske države i sačuvaju svoje slobode i veru. Turska opsada Beča 1529. godine je na drastičan način pokazala kakva opasnost preti ne samo Habsburškoj Monarhiji nego i katoličkoj Evropi, a neuspeh Turaka kod Beča je pokazao i da bi se ujedinjenim snagama moglo suprotstaviti turskoj islamskoj ekspanziji. Pregovori su ubrzani i uskoro rezultirali do-laskom uskoka u Žumberak.

SEOBE ŽUMBERAČKIH USKOKA

Doseljavanjem uskoka u Žumberak počinje njihova skoro pet stotina go-dina duga istorija. Iako se na prvi pogled čini da o tome podosta znamo, objektivni istoričari su svesni da to nije dovoljno istražena tema. Poznat je istorijski kontekst, ali nedostaju mnogi podaci o toku seoba i o samim uskocima. Ipak, najveća slabost su proizvoljan pristup pojedinih autora, nesistematičnost i neke protivrečnosti i nelogičnosti.

Izvesno je da seobe žumberačkih uskoka ni u ovoj knjizi »neće da budu završene«, ali se nadam da će biti učinjen barem mali korak napred. Svestan da nisam u mogućnosti da na osnovu raspoloživih izvora i mate-rijala napišem celovit i konzistentan tekst, odlučio sam da iznesem ono što su napisali dvojica autora, kao i da u trećem delu ukažem i na druge autore, koji se nisu celovito bavili seobama žumberačkih uskoka, ali su značajno upotpunili sliku.


Prednost sam dao tekstu Milka Predovića ne samo što je on Žumber-čanin i što je, kao đakon Križevačke biskupije (eparhije), imao na raspo-laganju dokumenta koja drugi nisu imali nego i zbog toga što je svoj tekst objavio tek 1965. godine, što znači da je zaista imao na raspolaganju sve što je o seobama uskoka u Žumberak do tada objavljeno. Drugi autor je pop Milan Radeka, ne zbog sistematičnosti i pouzdanosti njegovog teks-ta, nego zbog značajnih detalja i podataka koje je naveo.Njihovo pisanje biće dopunjeno podacima drugih autora. Opredelio sam se da napišem nešto duži tekst u kojem će se ponešto i ponoviti, jer ne želim da bespot-rebno arbitriram i ocenjujem šta i kako je davno bilo?

Milko Predović o seobama žumberačkih uskoka

Osnovu za pisanje ovog dela predstavlja prilog Milka Predovića, objavljen u »Žumberačkom kalendaru« za 1965. godinu, str. 51–82.

Iako je prva seoba uskoka usledila 1530. godine, neki autori ukazuju da su prvi uskoci došli u Žumberak najkasnije 1526. godine, što po svoj prilici nije netačno, ali je verovatnije da se radilo o prvim uhodama i iz-viđačima, predstavnicima budućih uskoka, koji su tajno dolazili na terito-riju Hrvatske i Kranjske i razgovarali o eventualnim seobama.

Izvesno je da su prvi uskoci došli na Žumberak s područja, današ-njeg Srba, reke Unac i Glamoča, početkom septembra 1530. Bilo ih je najmanje 500 duša, a predvodio ih je sin glamočkog vojvode Vladislava Stipkovića. Velikaš Ivan Kobasić, zakupnik i upravnik Žumberka, nase-lio je deo ovih uskoka u jugoistočnom Žumberku, na području današnjih parohija (župa) Pećno i Grabar, da bi čuvali njegova imanja, a drugi deo je naselio oko grada Žumberka. Uskoci samci ušli su svojevoljno i u sam utvrđeni grad Žumberak, iz kojeg se nisu dali izbaciti. Manji deo ove sku-pine naseljen je i na području Sošica i Mrzlog polja, uglavnom na pose-dima i staništima, koja su ranije pripadala cistercitskom samostanu kod Kostanjevice na Krki.

Predović kaže da ni uskoci ni njihov prijatelj Ivan Kobasić već po do-lasku nisu bili dobro primljeni. Vlastela Erdedi (Erdedy) iz Jastrebarskog i rimokatolički samostani u Pleterju i Kostanjevici su se prema njima

68 1.doseljavanja

odnosili neprijateljski. Erdedi su pretendovali na istočni, Pleterje na za-padni, a Kostanjevica na severni deo žumberačkog poseda, s obzirom da su u tim delovima imali imanja. Pleterju je, između ostalog, pripadalo i žumberačko selo Brašljevica, s devet domaćinstava (selišta). Od Pleter-ja su otkupljena ili oduzeta sela Osunja s 8 selišta, Stojdraga sa 7, Mali Kravljak s 2, Novo Selo s 3 i još neka pojedinačna selišta. Uskocima je pri-palo i 14 manjih i 2 veća selišta u selu Liješće, ali nema podataka kome su ranije pripadala i koje porodice su se tu naselile.

Izgleda da je najviše zemljišta pripadalo cistercitskom samostanu kod Kostanjevice na Krki, s obzirom da je uskocima ustupljeno ukup-no107 njegovih selišta. Na području imanja i utvrde Mehovo, uz cestu Metlika – Novo Mesto, naseljeno je manje uskočkih porodica nego što se moglo pa je prodajom tog zemljišta kupovana zemlja u višim predelima Žumberačkog gorja.

Druga seoba uskoka usledila je već iduće 1531. godine. U Žumberak su došli uskoci s područja reke Cetine. Bilo ih je oko 1.500, a sa sobom su doveli i oko 15.000 grla stoke. Kranjski staleži su predlagali da se nasele jugoistočno od Kočevja, oko utvrde Poljana i na području reke Kupe, ali su uskoci sami došli »svojoj braći u Žumberak«. Iako je i sam car Ferdi-nand 24. juna 1532. naložio da se uskoci razmeste na Krasu, u Poljanama i Kostelu, oni su bili uporni i odlučni pa su ostali u Žumberku.

Ova grupu uskoka bila je, po svoj prilici, dobro organizovana, a pred-vodili su je četvorica poznatih vojvoda: Resan Šišmanović, Đurađ (Juraj) Radivojević, Vuk Popović i Milak Milaković (Knežičić). Šišmanović i Ra-divojević su 5. juna 1535. od cara Ferdinada dobili posede: Šišmanović tri poseda u Grabaru i zemljište na granici prema Turskoj, a Radivojević manji posed u Sošicama i plemstvo. Vuk Popović je i u narednom periodu bio uhoda, ali nije dobio u vlasništvo traženi Višnji vrh. Milak Milaković (Knežičić) je bio istaknuti uskočki predstavnik i pregovarač s kranjskim predstavnicima. O njima će još da bude reči, jer Šišmanović, Radivojević i Popović, ipak, nisu slavno završili.

S obzirom da je Ivan Kobasić umro 1531. godine, njegova udovica Margareta pristala je da, uz doplatu od 1100 forinti, zameni utvrdu Žu-mberak, za grad Gornji Mokronog, vlasništvo Ivana Pihlera, u kojem bi


se naselili uskoci. Otkupljeni su i delovi okolnih imanja i s njih iseljeni domaći kmetovi, a na njihova mesta smešteni uskoci pa su oni živeli oko grada Žumberka i na delovima susednih imanja metličke i kostanjevačke kapetanije i delovima imanja samostana u Pleterju i Kostanjevici.

U to vreme u dokumentima se spominju ova žumberačka sela: Pećno, Goljak, Drašći Vrh, Gorinja, Javor, Poklek, Sela, Kostanjevac, Cer-nik, Kupčina, Sopote, Sošice i Željezno. U Žumberku je tada bilo više od 350 uskočkih kuća. S obzirom da je u svakoj živelo više porodica, Milko Predović kaže da je u Žumberku bilo 6.000 do 7.000 duša, što je malo vero-vatno, imajući u vidu mali broj doseljenih i kratko vreme od doseljavanja.

Kad je reč o statusu žumberačkih uskoka, odnosno pravima i obave-zama, Car Ferdinand je već 1532. potvrdio uskocima da uživaju dodeljene (posednute) zemlje i da svako pleme bira svog vojvodu ili kneza. Razume se da su to bile provizorne privilegije i da na tome nije moglo da ostane. Smeštaj i zemlju su tada i na osnovu te odluke dobili samo vojvode, a na-rod je živeo na otvorenom i bez ikakve zaštite i sredstava za život.

Zbog toga je car Ferdinand doneo 5. juna 1535. godine prvi akt o privilegijama, pravima i obavezama žumberačkih uskoka. Darovao im je zemljište u Žumberku i oslobodio ih u narednih 20 godina od bilo kakvog poreza, plaćanja desetine i radne obaveze, uz obavezu da budu vojnici i na poziv pođu o svom trošku u vojsku.

S obzirom da Predović, kao i mnogi drugi autori, smatra da je tim carskim aktom udaren temelj Vojne krajine, kao specifičnoj organizaciji, ali i da postoje i drugačija mišljenja, o nastanku, značaju i razvoju Vojne krajine biće reči u jednom od narednih poglavlja.

Vojvode Vuk Popović i Đurađ Radivojević organizovali su, u rano proleće 1538. godine, treću seobu uskoka, ali je ova seoba realizovana tek u oktobru 1538, pošto ju je car Ferdinand odobrio u septembru. Milko Predović o trećoj seobi ne navodi druge podatke pa ostaje da ih potražimo kod drugih autora.

Ako o trećoj seobi nema dovoljno podataka, nesporno je da je car Ferdinand 5. septembra 1538. godine u Lincu izdao novu diplomu za uskoke kojom je potvrdio već date povlastice, odnosno proširio njihova prava i povlastice, o čemu Predović ne kaže ništa više. Razlog nije teško

70 1.doseljavanja

dokučiti. Kao đakon u Grkokatoličkom semeništu u Zagrebu, Predović je izbegao da kaže da se privilegije odnose na Srbe, odnosno Raščane, jer je to ključna odredba sa stanovišta istraživanja njihovog identiteta.

Zbog dužine teksta carske privilegije, ukazujem da ona utvrđuje prava i status Srba ili Raščana u tri oblasti. Prva se odnosi na »svaku po-jedinu porodicu koja će obitavati u jednoj kući, pod jednim krovom i na jednom zemljištu, da bude obavezna, u mogućnosti i da bude vredna, da neprekidno tokom 20 godina, slobodno i bez plaćanja ikakvih daća ili na-meta, na našim posedima i mestima, koje im je dodelio vrhovni kapetan, živi, obrađuje takvo zemljište, odnosno daje ga na obradu, te da od toga prime svakovrsne plodove i koristi ih bez ikakve zapreke i zabrane«. Oči-gledno je da su uskoci, Srbi ili Raščani, dobili na papiru dosta, a kako je to ostvarivano u praksi, videće se kasnije.

Druga oblast su prava narodnih predvodnika, vojvoda, kapetana ili knezova. Svaki koji bude imao, i dok bude imao, pod svojom komandom dve stotine ljudi dobijaće svake godine 50 rajnskih forinti.

Treća oblast se odnosi »na ono što budu zadobili ili povratili pod svo-ju vlast iz ruku Turaka, nevernika i večnih neprijatelja hrišćanske vere (ratni plen, prim. autora), sem gradova, utvrda, kaštela i kula, te kapetana i uglednih osoba (zarobljenika, prim. autora), što sebi stavljamo na raspo-laganje, mora da bude svojina istih Raščana«.18 Kao što se vidi, privilegija daje pravo i na »ratni plen«. S tim da trećinu onoga što bi Srbi/Raščani ostvarili u pohodima, u vreme kad primaju carsku platu, dužni su da daju na raspolaganje carskom blagajniku, da bi se od toga otkupljivali zaroblje-ni Srbi ili Raščani, odnosno nagrađivali oni među njima koji bi se posebno istakli u borbi u interesu hrišćanske države.

Razume se, car kaže i da će ove privilegije Srbi ili Raščani uživati samo ako i dok se bore u interesu i na način koji od njih očekuje hrišćan-ska država, odnosno Habsburška Monarhija. Značajno je i da car ne samo da očekuje da će vojvode i njihovo ljudstvo zasluživati dodeljene privile-gije nego im stavlja u izgled i od njih očekuje da će steći i zaslužiti i nove.19

18 Drago Roksandić: Etnos, konfesija, tolerancija, Srpsko kulturno društvo »Prosvjeta«, Zagreb 2004, »Povlastica za Rašane«, str. 22/23.

19 Iako većina doseljenike zove Srbi ili Rašani, smatram da je pravilniji naziv Raščani, s


Predović kaže da je već u avgustu 1539. izvedena i četvrta seoba uskoka, ponovo s reke Cetine. Ti uskoci su želeli da se nasele oko Metlike, odnosno u Žumberku, ali u tome nisu uspeli, s obzirom da je car Ferdi-nand 13. oktobra 1540. naredio da se oni nasele bliže granici s Turskom, oko Ogulina i Modruša. Uskoci su se protivili, ali su na kraju morali da popuste. Međutim, nisu dugo ostali na području Hrvatske –većina se u zimu 1542. i naredne 1543. godine ponovo vratila u Tursku. Predović kaže da drugačije nije moglo ni da bude. »Pre dolaska obećavana su im brda i doline, a kad su došli potucali su se od nemila do nedraga i nije im dozvo-ljeno da se nasele u Žumberku, gde su očigledno živeli njihovi srodnici«.

S obzirom da je često dolazilo do sukoba između uskoka i starose-delaca nastanjenih oko grada Žumberka, nadležni u Kranjskoj predložili su da se od Ivana Pihlera otkupi i preostali deo imanja i sam grad i da se predaju licu koje bi bilo imenovano kapetanom i koje bi živelo u gradu i među uskocima. Car je prihvatio taj predlog i u jesen 1540. godine za prvog žumberačkog kapetana imenovao Bartola Ravena (Bartolomeja Ravnikara), koji je ostao na toj dužnosti do 1543.

Time su uskoci dobili neposrednu vojnu vlast. Bio je to značajan i po mnogo čemu prelomni momenat ne samo za žumberačke uskoke nego i mnogo šire. U nadležnosti kapetana bila su sva uskočka pitanja i proble-mi, od smeštaja i unutrašnjih odnosa i života do vojnog organizovanja i borbenog angažovanja, posebno sprečavanje da Turci među njih ne uba-cuju uhode. Imenovanjem kapetana uvedena je i prva poštanska služba, Metlika–grad Žumberak.

Žumberak je postao kapetanija, a kapetan prva i jedina vojnička vlast nad uskocima. Valja naglasiti da se naziv kapetan ne odnosi na voj-ni čin, nego na upravnu funkciju i vlast, pri čemu je kapetan-upravnik mogao da bude i pukovnik po činu. Žumberački uskoci su postali prvi graničari, a vojnički organizovani Žumberak osnova i obrazac za usposta-vljanje, organizaciju i funkcionisanje Vojne krajine. Najposle, privilegije, prava i obaveze, koje su izborili i dobili, a u narednom periodu branili i

obzirom da dolazi od srednjevekovne srpske države Raške i da ih latinski izvori zovu »Rascianima«, što je bliže Raščanima nego Rašanima.

72 1.doseljavanja

odbranili, od tada su tražili svi drugi uskoci koji su iz Turske dolazili na područje Habsburške Monarhije.

Na saboru u Bruku (Bruck) 1578. godine Žumberak i Slunj sjedi-njeni u tzv. Veliku žumberačku kapetaniju, potčinjenu komandantu novoizgrađenog utvrđenja, grada Karlovca. Veliki kapetan je boravio ili u Žumberku ili u Slunju, a neposredni vojni starešina u Žumberku bio je po činu obično kapetan, natporučnik ili vicekapetan. Žumberak je ostao kapetanija sve do reforme Vojne krajine 1746. godine, od kada su osnovu organizacije Vojne krajine činile regimente (pukovi).

Žumberak je pripadao Slunjskom puku (regimenti), a njegovi vojni-ci-krajišnici bili su organizovani u 11. i 12. četu (kompaniju). Sedište (ko-manda) 11. (Oštrčke) kompanije bilo je u Kostanjevcu, a 12. (žumberačke) u Siječevcu, a kasnije u Kalju. Selo Kekići i istočna sela pripadali su 11, a zapadni deo Žumberka 12. kompaniji. U sedištima (komandama) kom-panija nalazile su se kasarna i druge pomoćne vojne zgrade. Zbog velike udaljenosti te slabih puteva i veza među naseljima, na području svake kompanije nalazile su se dve pomoćne komande (oficirske stanice). Po-moćne komande 11. kompanije bile su Sošicana i na Malincima (Dvoru), a 12. u Mrzlom polju i Kupčini. Na Budinjačkom polju nalazio se zajednički poligon (vežbalište) obe kompanije, a po potrebi i 4. slunjskog puka.

Valja istaći da ova reforma nije bila dobro primljena i da je izazva-la nezadovoljstvo i pobunu u celokupnoj Vojnoj krajini pa i u Žumberku. Cilj reforme bio je da se Vojna krajina »vojnizira« u smislu organizacije i discipline, da se ograniče do tada stečena prava graničara, slobodnih voj-nika, pre svega da se, postavljanjem nemačkih oficira i uvođenjem ne-mačkog jezika kao komandnog, ograniče uloge i nadležnosti izabranih vođa (vojvoda i oficira).

S obzirom da su starosedeoci Žumberka, rimokatolici, bili kmetovi na vlastelinskom i dobru grada Žumberka te na obližnjim dobrima Kosta-njevac, Oštrc, Sošice i Kupčina, krajiški, slobodan status, nazvan zbog toga i »vlaški status«, koji su izborili žumberački uskoci, postao je i u na-rednom periodu bio osnovni uzrok međusobnih krvavih sukoba. S obzi-rom da uskoci i pre dolaska u Žumberak nisu hteli da budu turski podanici i raja, oni nikada nisu prihvatili da budu potčinjeni i da imaju obaveze ni prema kranjskoj i hrvatskoj vlasteli i rimokatoličkim verskim vlastima.


U narednim vekovima ti sukobi su se razrešavali na različite nači-ne. Habsburška Monarhija gledala je svoje opšte političke i vojne intere-se i prema uskocima postupala zavisno od tog koliko su joj bili potrebni u konkretno političkoj i vojnoj situaciji. Kranjska i hrvatska vlastela te Rim, posebno zagrebački biskupi, nisu razumeli niti su se interesovali za opšte interese. Oni u svojoj sredini nisu trpeli narod koji se od njih raz-likuje u verskom i svakom drugom pogledu i od kojeg nemaju nikakvih primanja. Slobodan, to jest »vlaški status« je i osnovni razlog što su žum-berački i svi drugi uskoci nazivani Vlasima i u etničkom smislu.

1543. godine car je postavio Ivana Verneka za drugog žumberač-kog kapetana, koji je na toj dužnosti ostao do 1546. U ratno vreme bilo je predviđeno da se angažuje 600 uskoka, a u stalnu vojnu službu primljeno je prvih 200 uskoka, koje Predović naziva »hrišćanskim Martolozima«. Oni su trebalo da budu »protivteža turskim Martolozima«, hrišćanima u turskoj službi koji su bili posebno vešti i opasni jer su ne samo poznavali jezik, nošnju i običaje stanovništava i krajeve koje su napadali i pljačkali nego su tamo, neretko, imali i rodbinu i prijatelje. Mislim da ovo izjedna-čavanje vojnika Žumberčana s turskim Martolozima nije najprimerenije.

Kad su vlasnici selišta na području Žumberka dobili u zamenu ot-kupljene posede i vlastelinstva Mehovo, mnoge uskočke porodice su pre-seljene na područje Žumberka, gde je tada (orjentirno, pre 1548. godine) u Žumberku bilo oko 200 uskočkih zadruga s 350 kuća, u kojima je živelo više srodnih porodica (4–5) pa Predović zaključuje da je u Žumberku bilo 6 do 7 hiljada uskoka. Poređenja radi, ukazujem na dva srodna podatka. Prvi, da je »godine 1534. u Žumberku, u više od 350 zadruga ili kuća, bilo barem 4.000 ljudi« i drugi da su, prema popisu iz 1737, bila u Žumberku 44 sela s 539 kuća.20 Ovi podaci, iako možda nisu potpuno tačni, doprino-se da se stekne realnija slika o doseljavanju i životu žumberačkih uskoka, ali i o različitoj interpretaciji nekih podataka i događaja iz tog vremena.

Već 1545, u odbrani Zagreba od turske vojske pod komandom Ulam-bega, učestvovala je četa Žumberčana. U izveštajima stoji da su to bili iz-vanredno hrabri i izdržljivi borci.

20 »Zbornik Žumberak–Gorjanci (1941–1945)«, Dolenjski muzej, Novo Mesto 2004, str. 67.

74 1.doseljavanja

Ivan Lenković postavljen je u maju 1546. za trećeg žumberačkog kapetana. On je, pre i bolje od drugih, poznavao, razumeo i cenio uskoke, i kao ljude i kao vojnike pa je tu dužnost obavljao sve do 1557. Kapetan Lenković je do jula 1548. godine, zamenom i otkupom obezbedio nova brojna staništa za uskoke, s ciljem da ih razmesti po celom Žumberku i da uskočke porodice iz okolnih kranjskih krajeva preseli i koncentriše u Žumberak. U tome je imao podršku cara Ferdinanda koji je bio upoznat s uskočkim vojničkim vrlinama.

U Žumberku je tada bilo oko 200 uskočkih zadruga, a 1551. vojnički je bilo organizovano 315 uskoka, čija je ukupna plata bila 3.025 forinti. Očigledno je da Predović misli na popis Srba Žumberčana iz 1551. godi-ne, o kojem će biti reči kasnije, ali to ne navodi jer ponovo nije želeo da spominje Srbe Žumberčane. Bila bi to za njega »teška greška«, ali mnogo manja i lakše razumljiva i oprostiva nego izbegavanje da se napiše istina.

Žumberčani su tada služili u sastavu stalnih posada u Bihaću, Oguli-nu, Slunju, Ostrožcu, Cazinu i Drežniku, a najčeće su izvršavali posebne i opasne vojne zadatke, kao uhode i izviđači na turskoj teritoriji, s ciljem da se prikupe podaci o stanju i kretanju turske vojske.

Godina 1556. bila je značajna za žumberačke uskoke jer im je nad-vojvoda Karlo, regent unutrašnjih austrijskih pokrajina, u junu potvrdio privilegije, prava i obaveze i pre isteka perioda od 20 godina. Nadvojvoda je nekim vojvodama isplatio i njihova redovna i dodatna primanja. Te go-dine imenovan je i novi, po redu četvrti kapetan, Gašpar Rab (1557–1565). Žumberčani su učestvovali i dali značajan doprinos pobedi nad Turskom vojskom Ferhatpaše 1557. kod Svete Jelene.

Odnos poverenja između bečkog dvora i žumberačkih uskoka po-sebno je ojačao za vreme cara Maksimilijana (1564–1576). On je vojvoda-ma Vranešu Badovincu, Radonji Bastašiću i Radiču Vignjeviću isplatio po 100 forinti i dodelio im plemstvo, a uskocima-vojnicima isplatio ukupno 400 forinti. U avgustu 1569. car Maksimilijan je dodelio plemstvo i vojvo-dama Radmanu Vučetiću, Ivanu Herakoviću, Vukcu Višeslaviću, Đurađu Bataloviću i Vujici Marinkoviću, mnogima potvrdio pravo na zemljište, odobrio sredstva za kupovinu novog zemljišta, a primio je i uskočke poslanike.


Franjo Ungnand spominje se kao peti uskočki kapetan (1565–1570). Pod šestim kapetanom Josipom Turnom (1570–1573) uskoci su učestvo-vali u razbijanju Gupčeve bune, iako ima podataka da je Ilija Gregorić, za-menik Matije Gupca, bio Žumberčanin.

Više od stotinu Žumberčana stradalo je ili odvedeno u zarobljeni-štvo u izgubljenoj bici kod Budačkog, u septembru 1575. »Kranjski plemić Kristof Gal biješe obiedio (optužio, prim. autora) Žumberčane da su vjeru prelomili i smjerali nakon poraza pobjeći u Tursku, ali je tu klevetu kape-tan Turn svečano odbio«.21

Da nisu opovrgnute neistinite optužbe, imalo bi to dugoročne i ne-sagledive posledice ne samo za žumberačke uskoke nego i za uskoke u celini, a to znači i za Vojnu krajinu i za sve što je vezano za takav oblik vojnog odbrambenog organizovanja. Žumberčani su se na najbolji način iskazali i odbili sve optužbe kad su »značajno doprineli porazu Turaka 1578. kod Drežnika«.

Godine 1578. Ivan Auersperg je imenovan za šestog žumberačkog kapetana. Vojnička služba Žumberčana bila je teška i naporna, posebno dugi marševi i nošenje vojne opreme i hrane. Ivan Auersperg razrešen je, na svoj zahtev, kapetanske dužnosti, a na njegovo mesto imenovan je nje-gov rođak Vuk Engelbert Auersperg (1580–1587).

Nije sasvim jasan podatak prema kojem je, od 1584. do 1588, žum-berački husarski uskočki kapetan bio vojvoda Radul Daja Vuković. Predo-vić misli da su u to vreme bila dvojica kapetana, što nije logično jer on još jednom spominje Radula Daju Vukovića, ali tada kao vicekapetana 1604. godine. Mislim da je Radul Vuković, sin Daje Vukovića, bio ili kapetan po činu, ili zamenik žumberačkog kapetan. U svakom slučaju Auersperg i Vuković su komandovali delom vojske koja je 1584. teško porazila Turke kod Slunja.

Grof Petar Erdedi (Erdoedy) postao je 1587. deveti, kapetan. Pored Radula Daje Vukovića, u to vreme spominju se i vojvode Vraneš Latin-čić, Ivan Čujičić, Vojo Garapić, Mikula Hraplinović, Vujica Popović i Miloš Grubačević. U čuvenoj bici kod Siska, u junu 1593. godine, od oko 5.000

21 Radoslav Lopašić, »Oko Kupe i Korane«, Zagreb 1895, str. 96.

76 1.doseljavanja

vojnika navodno je bilo 500 Žumberčana, dakle svaki desti. Hrišćanska vojska, iako malobrojnija, katastrofalno je porazila znatno brojniju tur-sku vojsku zloglasnog Hasan-paše Predojevića. U odsudnom trenutku Žumberčanima je naređeno da zauzmu most na Kupi i Turcima preseku odstupnicu. Žumberčani su taj zadatak uspešno izvršili, naneli Turcima velike gubitke, ali su podneli i najveće žrtve. Veći broj Žumberčana se utopio i više stradao od ogromne mase Turaka u bekstvu, nego od njiho-vog oružja.

Poslednji kapetan u 16. veku, Kristof Obričan, imenovan je na tu dužnost 1579. i obavljao je do 1601. godine. Obričana je nasledio Nikola Gregorijanac koji je na dužnosti kapetana bio do 1609. godine. Predović nije baš jasan kad piše da je Obričan ponovo bio kapetan nekoliko meseci 1609. i da ga je nasledio Ernest Paradajzer (Paradeiser). Predović navodi da je Paradajzer 1612. godine ubio žumberačkog vojvodu Vujicu Herakovića, što potvrđuju i drugi izvori. Kapetani su bili i Rudolf Paradajzer (1627–1647) i Ivan Ernest Paradajzer (1661–1687).

Godine 1612. potvrdu za posedovanje imanja u Sopotima tražili su Gvozden i Rade Smičiklas. U vojnu službu u martu 1616. godine uzeto je oko 500 uskoka, na čijem je čelu bio kapetan Juraj Vivo, s kojim Žumber-čani nisu bili zadovoljni pa su ga u maju 1620. ubili. Da li je tačan podatak o tako velikom broj primljenih u vojnu službu, teško je pouzdano utvrditi jer nije naveden izvor, ali bi bilo pogrešno ako bih izostavio taj podatak.

Godine 1623. su, kao brabri i vešti ratnici, nagrađeni Vujica Badovi-nac, Mihajlo Hranilović i Mihajlo Radišić. U narednom periodu, do 1636. godine imanja su dobili: Ivan Vujičić po pola imanja u Malom i Velikom Liješću; Vukman Pavijanović (ne zna se gde); Pavle Čolnić i njegova braća Matija, Gavrilo i Juraj u Tupčini; Gavrilu Čolniću dodeljeno je zemljište koje je posedovao Vraneš Garapić; Mirku, Manojlu i Nikoli Kneževiću do-deljeno je zemljište Gornji Vitunj. Molbe za dodelu zemljišta podnosili su i Ilija Dučić, Vuk Paunović i Rade Popović.

Na osnovu tih podataka vidljivo je da su posedi dodeljivani i da su se uskoci dugo smeštali u severoistočnom i jugoistočnom delu Žumber-ka. Jedina darovnica u Radatovićkom kraju odnosi se na Mirka Goleša u Golešima, odnosno Malom Lešću, i na Ivana Vujčića u Velikom Liješću, i to tek 1630. godine.


Podatak da je 1689. u Žumberku »bilo barem 1.000 kuća, u kojima je živjelo barem 12.000 duša«, je malo verovatan, ali je koristan radi poređe-nja s drugim podacima koji se odnose na to vreme.

Milko Predović se pozabavio i opšte omiljenim pitanjem dodele plemstva vojvodama i istaknutim licima u borbi protiv Turaka i za druge zasluge. Posebno je interesantan podatak naveden na str. 66: »Zbog zas-luga kralj je Ferdinand II uzdigao u red plemića kraljevine Ugarske Ivana Preradovića i njegovu braću Grdinu, Hranju i Radula Preradovića, druga-čije Bulić, i Wina Preradovića, drugačije Sekulić. To su pređi Hrvatskog pjesnika Petra Preradovića. Sela Sekulići i Bulići nalaze se u župi Radato-vići u Žumberku«.

Predović je napisao i da je »ratni savet u ferbuaru 1639. caru prepo-ručio decu Ivana Preradovića«, a ranije je spomenuo i Dimitrija Prerado-vića. Pored toga, na strani 189. »Žumberačkog kalendara« za 1968. piše i da je »Dušan Preradović, sin pjesnika Petra Preradovića, kasnije pomorski časnik, pisao o žumberačkom porijeklu Preradovića«, ali nije naveden iz-vor. Ovo navodim jer i drugi autori misle da je Petar Preradović žumbe-račkog porekla pa ću se pozabaviti i njihovim pisanjem kako bismo bili bliži istini. Ako Petar Preradović nije žumberačkog porekla, »svojatanje« bi bilo ružno i istoriografski nedozvoljivo.

Plemstvom Žumberčana u istom »Žumberačkom krijesu« (str. 83–92) celovitije se bavio i Bartol Zmajić. On navodi da su 32 pojedinca ili porodice žumberačkih uskoka dobile plemstvo, počev od 1567. do 1915. godine. U drugoj polovini 16. veka plemstvo je dobilo devet pojedinaca: Vraneš Badovinac, Radojica Bastašić, Juraj Batalović, Grgur Gvozdanović, Ivan Heraković, Vujica i Vuksan Marinković, Radić Vignjević, Vukac Višo-šević i Radman Vučetić, što bi značilo da je Vujici i Vuksanu Marinkoviću dodeljeno jedno plemstvo.

Tokom 17. veka plemstvo je dobilo još osam uskoka. Kao prvom, »plemstvo je 26. VII 1626. dodeljeno Ivanu Preradoviću, te njegovoj braći Grdini, Hranji, Radulu, zvanom još Bulić, te Vinku, zvanom Sekulić. Od tih žumberačkih Preradovića jedna se je grana preselila u Grabrovnicu kod Grubišnog polja gdje se rodio hrvatski pjesnik Petar Preradović«.

78 1.doseljavanja

Ni Predović ni Zmajić ne navode odakle im ti podaci, posebno o žu-mberačkom poreklu Petra Preradovića, kao i o neobičnim imenima kad su u pitanju Žumberčki uskoci (Grdina, Hranja), posebno da se Radul zvao još i Bulić, a Vinko Sekulić.

U 17. veku, pored Ivana Preradovića i njegove sporne braće, plemstvo su dobili i Krsto Delišimunović, Krsto (Franjo) Delišimunović, Vuk Deli-vuk, Ilija Domitrović, Juraj Hranilović, Ivan Preradović i Vinko Sekulić. U 18. veku plemići su postali još trojica: Toma Bubanović, Vid Gvozdanović i Nikola Paunović, a najviše u 19. veku, čak desetorica: Vid Badovinac, Ni-kola Badovinac, Mihajlo Garapić, Juraj Milić, Franjo Radić, Marko Raja-ković, Sebastijan Rušnov, Dane Šajatović, Filip Šimrak i Franjo Zoretić. U 20. veku, 1915. plemstvo je dobio Franjo Zoretić II.

Uočio sam da je u spisak »plemenitih« Zmajić uvrstio i Petra Petre-tića (zagrebačkog biskupa), iako i sam kaže da nema podataka da je bio plemić. Među 32 grba svrstao i grbove Andrije i Ivana Kobasića, iako su oni bili hrvatski plemići. Među grbovima je i grb Đure Smičiklasa, ali nje-ga nema u spisku plemenitih?

Manje je značajno da li su svi podaci tačni, da li je naveden neko ko nije dobio plemstvo, a izostavljen onaj koji ga je dobio, da li su tačno na-vedena lična imena i godina dodele. Interesantno je, poznavajući raspo-red prezimena žumberačkih uskoka, da je plemstvo većinom dodeljivano uskocima u istočnom delu Žumberka, gde su se prvo naseljavali i gde su vojvode i drugi narodni predvodnici prvi dobijali i selišta.

Tako je od kada je sveta i veka, kaže se u narodu, a važi i ona da je bog prvo sebi stvorio bradu. Plemstvo su iz zapadnog dela Žumerka, Radato-vićkog kraja, dobila samo petorica: Vraneš i Vid Badovinac, Nikola Pauno-vić i sporni Preradovići, odnosno Bulići i Sekulići, pri čemu Vinko Sekulić ima grb, a Preradović (Bulić) ga nema pa bi i to trebalo uzeti s rezervom.22

Iako je Milko Predović mogao da napiše više, posebno značajnih po-dataka koji su pod kontrolom crkvenih krugova, i ovo je dragoceno jer je time otvorena »Pandorina kutija«.

22 Grb i dokumenat o plemstvu Vinka Sekulića čuvaju i pokazali su mi ga njegovi po-tomci u Splitu.


Milan Radeka o seobama žumberačkih uskoka

Ako bismo se oslonili samo na pisanje Milka Predovića, slika o seobama uskoka u Žumberak i o njihovom životu u 16. veku bila bi suviše ružičasta i nerealna. Iako tekst Milana Radeke nije sređen i uvek jasan, ne sme se zanemariti da je Radeka pisao na osnovu obimne literature i da je naveo niz korisnih podataka.

Radeka smatra da je 1538. značajna jer je doseljenicima prvi put iz-dat pisani dokumenat o privilegijama, kao Raščanima, odnosno Srbima, što se u dokumentu više puta ponavlja. To hrvatskoj politici i istoriografiji ne odgovora pa dr Roksandić kaže da je »hrvatska strana istraženosti ovog problema ostala na niskoj razini, a najmanje se zna o samim tim Srbima/Raščanima u 16. stoljeću« (str. 20).

U vezi sa samim seobama, Radeka ne pomaže mnogo. Naprotiv, iz-nosi da su seobe počele 1530, a nastavljene 1533, 1538. i 1541, čime unosi izvesne nejasnoće jer već u narednom pasusu govori o seobi 1.000 uskoka 1531. godine, što se svakako odnosi na drugu seobu. General Ivan Kacija-ner obavestio je cara Ferdinanda 1531. godine da je na teritoriju carstva prebeglo 1.000 Turaka i da bi oni mogli da budu »od koristi celokupnom kršćanstvu« jer bi se pomoću ovih Turaka i njihovih sposobnosti možda mogla osvojiti kraljevina Bosna. Na području Kastela i Poljana nema više od pet naseljenih selišta, a moglo bi se smestiti do 2.000 Turaka. Sa sadaš-njim vlasnicima tih zemljišta trebalo bi urediti da ne bude sporova.

Kad se ovo pročita nameće se utisak o nedozvoljivoj proizvoljnosti, utoliko pre što je u pitanju poznati general, za kojeg se ne bi moglo reći da je imao negativan stav prema uskocima. Za njega su potencijalni doselje-nici, uskoci, Turci i on to više puta ponavlja. Uveren sam da će se čitalac prisetiti šta smo do sada rekli o Vlasima i Ilirima. General Kacijaner je mo-rao da zna da je njegov car veoma dobro znao o kome se radi!

Neobična i nerealna je i Kacijanerova procena da bi ti Turci mogli osloboditi kraljevnu Bosnu, kao i da ime praznih mesta za smeštaj 2.000 ljudi. Posebno se nameće pitanje zašto bi uskoci, ako su Turci, oslobađali Bosnu, kad su je oni, kao Turci, osvojili?

80 1.doseljavanja

Radeka piše i da je Nikola Jurišić doveo iz Bosne 600 porodica 1535. godine. Deo je smešten na zemljištu oko grada Žumberka, a ostali »na planini«, na zemljištima samostana Pleterje i Kostanjevica, kao i na zemljištu grada Mehovo, izvan Žumberka. Možemo samo da se upitamo koja je to seoba?

Radeka iznosi najviše podataka i upotpunjava sliku o trećoj seo-bi, 1538. godine. Uskoci su došli s reke Cetine, a seobu su organizovali i pripremali vojvode Vuk Popović, Resan Šišmanović i Đurađ Radivojević. Uskoci su dugo otezali s polaskom jer su znali kakve su teškoće imali nji-hovi sunarodnici i rođaci. Ipak, u leto 1538. javile su vojvode Radoje Kli-stović, Pavko Karanović i vojvoda Stepan barunu Turnu da su spremni da pređu s 500 duša, a da vojvoda Ivan Pejak želi da pređe sa svojom grupom od 150 duša. Seoba je obavljena u jesen, a prihvat i obezbeđenje na granici organizovali su ban Petar Keglević i grofovi Frankopani, Zrinski i Blagaji. Podatak o vojvodi Ivanu Pejaku i njegovoj grupi od 150 duša verovatno znači da su se, zajedno ili paralelno sa Srbima ili Raščanima, pravoslav-cima, iz Turske preseljavali i Hrvati, rimokatolici, ali ne znamo gde su se tačno naseljavali. Neki podaci ukazuju da su oni bili smešteni oko Ribni-ka, Ozlja, možda i u Vivodini?

Iako je car Ferdinand izjavio da rado prima uskoke, njihov smeštaj je trajao godinama i bio sve samo ne organizovan i prijateljski. Bilo je mnogo prepiske, pregovora, sukoba pa i uskočkih pobuna. Uskoci su živeli od svo-jih zaliha stoke, skromne pomoći u žitu, plena otetog u vojnim pohodima (četovanjima) protiv Turaka pa i otimanja od domorodaca. Kad se takvo stanje i poteškoće više nisu mogle podnositi, uskoci su se otrgli kontroli i delovali samovoljno i nasilno. Nasilje je poprimilo velike razmere. Haralo se po Žumberku, ali još više izvan: Sveta Jana, Jaska, Podgorje, Prilisje, Okić, Lipovac, Metlika, Mehovo, Pleterje. Otimeno je seno, stoka, konji, svinje, vino, imovina i novac, a bilo je i otmica ljudi.

U dokumentima su navedena imena opljačkane vlastele i posedni-ka, ali Radeka navodi samo neke predvodnike i izvršioce: Resana Šišma-novića i njegove, Vuka Popovića, Severovića, Vučkovića, Radoja Kordića, Radu Karavajsa, Marka Haralović, Pavka Hodanovića, Pavla Fahočića i uskoke Cvetka, Dragića, Stanka i popovog nećaka Nikolu. Dakle, uglav-nom poznata lica i imena.


Autor piše i da su u šupljem stablu kod kuće Resana Šišmanovića nađena dva ljudska kostura, što nisam našao kod drugih autora. U vezi s tim pljačkama, general Nikola Jurišić odredio je komisiju (Erazmo Šajer, Erazmo Obričan i Ivan Vernek), s ciljem, da se utvrde štete i kazne počini-oci, ali je Obričan odbio da prihvati taj zadatak.

S obzirom da se granica s Turskom lako prelazila u jednom i drugom pravcu, uskoci su, poznavajući zemljište i svoje sunarodnike, prijatelje i rođake, samo u jednom pohodu (četovanju) na tursku teritoriju do reke Sane oteli i doveli plen od 2.000 ovaca, 80 goveda 50 konja i 50 zaroblje-nika. Martin Gal je javio iz Bihaća da je uskok Petar Radivojević bio s če-tom deset dana u Turskoj, da je u Udbinu doveo 100 konja, uhvatio vezu s nekim uskocima i doneo obaveštenje da Turci neće upasti u Krajinu. Ub-rzo se takvo stanje na granici više nije moglo kontrolisati pa su se neki uskoci vratili na područje Turske. Nije se znalo ko, šta, za koga ili protiv koga radi.

Međusobno poverenje vlasti i uskoka je oslabilo, a stanje postajalo sve gore. Kad su u leto 1542. skakavci pojeli letinu i travu, uskoci su se u jesen otvoreno pobunili. Vođe su bili Vuk Popović, Jovan Vlah i Đuro Ra-divojević. Kapetan Ivan Vernek izvestio je da još ima svega 1.000 uskoka sposobnih za borbu i ukazao da na njega i uskoke niko ne obraća pažnju, »pa ovi ubogi đavoli, siroti, bjedni i pregladneli, kuda će nego da natrag uskoče«. Uskoci su zapretili i da će se iseliti u Ugarsku i priključiti čuve-nom srpskom vojvodi Mitru Bakiću.

Vlast je bila zaprepaštena pa je odlučeno da se odbegli vrate, a s po-bunjenicima da se postupa blago. Međutim, okolna vlastela i kmetovi (kmet popa iz Vinice i Semenićev kmet) su ocenili da je došao trenutak da se osvete uskocima. Njih stotinu napali su uskoke, nekolicinu su ubili, a oteli su nekoliko stotina grla stoke. Po naređenju Nikole Jurišića, uhvaće-na su i kažnjena četvorica napadača iz Metlike i Črnomelja, i četvorica kmetova grofa Vuka Frankopana, a uskocima je nadoknađena šteta.

Na sastanku u Ptuju uskočki kapetan Ivan Vernek, ban Nikola Šubić, Ivan Ungnand i vrhovni zapovednik Turn odlučili su da se prema uskoci-ma preduzmu odlučne mere. Nekoliko pobunjenika je ubijeno u Črnome-lju, a vođa Đurađ Radivojević bačen je u Ljubljani u tamnicu. Odbegli Vuk

82 1.doseljavanja

Popović i Jovan Vlah ucenjeni su sa po 300 dukata. S obzirom da je Vukova žena ostala u Žumberku, uspostavljana je s njima veza, s ciljem da se vra-te, što su oni odbili, ali su tajno dolazili u Žumberak. Prilikom jednog taj-nog dolaska s 50 svojih pratilaca, presretnuti su i razbijeni. Vuka Popovića je na Kupi uhvatio Vuk Frankopan, a Jovan Vlah je uhvaćen kod Bihaća. U tamnici u Ljubljani Popović i Vlah su opravdavali sve svoje saučesnike, sem Đurađa Radivojevića, jer su smatrali da ih je on izdao. Vuk Popović, njegov brat i Jovan Vlah23 s još dvojicom saučesnika su ubijeni, ali su nji-hova imanja ostavljena porodicama.

Vuk Popović je bio »rođeni« izviđač i obaveštajac, prvo u službi ka-petana Ivana Pihlera, a zatim bihaćkog kapetana Erazma Turna. Prijate-lje, rodbinu i poznanike na turskoj teritoriji vešto je koristio za izvršava-nje svojih zadataka. Iako mu je osnovni zadatak bio preseljavanje novih uskoka, bio je aktivan i kad su se pojedinci i grupe uskoka, zbog nezado-voljstva i iz drugih razloga, potajno vraćali na tursku teritoriju. Za posao izviđača bio je dobro plaćen. Postoji podatak da je samo 1540. godine dva puta primio po 20 dukata.

Tako je završio Vuk Popović, najpoznatiji, a možda i najprotivrečnji uskočki vojvoda. Nema sumnje da je Vuk Popović, barem u prvo vreme, bio u službi Habsburške monarhije, ali i odan interesima svog naroda. Ipak, negde između poteškoća i interesa njegovog naroda, njegovih lič-nih interesa i interesa njegovih nalogodavaca nije se snašao. Vuk Popović samo jedan od mnogih takvih primera.

Izviđanje i obaveštavanje o namerama i pokretima Turaka bila je opasna delatnost i stalna dužnost Žumberčana na području Slavonije, Bo-sne i Like. Od opasnosti da se padne u ruke Turaka ništa manja nije bila ni opasnost da se posumnja da izviđači održavaju i veze s Turcima, što se dogodilo Blažu Radinoviću. Pošto je osumnjičen i uhapšen 1556, njegova dalja sudbina nije poznata.

Situacija se postepeno normalizovala pa je 1556. na vojnoj vežbi u Bihaću učestvovalo 300 Žumberčana, a iduće godine vojvodama Vranešu Badovincu, Radonji Bastašiću i Radiču Vujeviću je dodeljeno plemstvo i

23 Ima osnova da se posumnja da se Jovan prezivao Vlah, već da je tako nazvan.


odobreno 100, a uskocima 400 forinti, kao naknada za štetu koju su im počinili Turci.

Plemstvo je 1569. dodeljeno i vojvodama Radmanu Vučetiću, Jova-nu Herakoviću, Vukcu Višeslaviću, Đuri Bataloviću, Silvesteru Juriću i braći Vujinu i Vuksanu Marinkoviću. To je, navodi Radeka, bio način da se vođe što tešnje vežu za carsku vlast i planove.

Žumberčani su 1573. učestvovali u gušenju Gupčeve bune i po suro-vosti nadmašili i plemićku vojsku. Radeka kaže da su »uskoci protiv po-bunjenika bjesnili gore nego Turci i gore nego plemićka vojska, tako da se zgrozio i sam njihov kapetan Josip Turn«.

Problemi i nezadovoljstvo među uskocima ponovo su rasli. Bili su prisiljeni da zarađuju i kao radnici, na primer na utvrđivanju Brinja i pro-bijanju šumskih puteva. Međutim, kad je ukinuta plata za 50 konjanika, broj plaćenih vojnika sveden na 200, a broj stanovnika se povećao, usko-ci su 1592. zatražili da se sve vrati u prethodno stanje i da im se dodeli još zemljišta. Kapetan Erdedi je podržao molbu i prosledio je načelniku Kranjske Kizelu, a ovaj je zatražio da dođe uskočka delegacija. Molbu su ćirilicom potpisali Radul Vuković (sin vojvode Jovana Daje Vukovića), Vraneš Latinčić, Ivan Čujičić, Voja Garapić, Mikula Hraplinović, Vujica Popović i Miloš Grubačević. Posle razgovora, Kizel je zapisao da su uskoci »postojani, verni, časni, ispravni i uporni u službi, ali se stanje nije mnogo poboljšalo, pa preti opasnost da Turci prevedu neke uskoke na svoju stra-nu«. Zbog toga su iduće godine Radul Vuković, Ivan Čujičić i Voja Garapić posetili i nadvojvodu u Gracu. Jedina dogovorena konkretna mera je bila da se dodatnih 100 uskoka primi u stalnu vojnu službu.

I Milan Radeka iznosi podatak da je car Ferdinand II uzdigao u red plemića i izvesnog Ivana Preradovića i njegovu braću Grdinu, Hranju, Ra-dula i Wina i tvrdi da su to »pređi hrvatskog pjesnika Petra Preradovića«.

Očigledno je da je Milko Predović od Radeke preuzeo podataka da je kapetan Ernest Paradajzer ubio žumberačkog vojvodu Vujicu Herakovića. Međutim, ni Radeka nije naveo razloge, iako se radi o krupnom događa-ju, s obzirom da je bilo žestokih nesporazuma između uskoka i njihovih oficira. O ubistvu kapetana Juraja Viva, Radeka piše da su ga Žumberčani bacili kroz prozor grada Žumberka i da je glavnim krivcem proglašen Žu-

84 1.doseljavanja

mberčanin Dane Despotović, koji je i sam bačen kroz isti prozor. Među-tim, iz drugih izvora imamo i podataka da se to dogodilo u okviru velike uskočke pobune 1621. godine, koja je imala i socijalni i verski karakter, odnosno da je uzrokovana i prvim pokušajima unijaćenja, kao i da su po-bunjenici na mesto Viva postavili Danila Despotovića, rodom iz Sošica.

A da s kapetanom Paradajzerom nije sve bilo u redu, potvrđuje i tužba poručnika Petra Hranilovića. »Paradajzer sve radi na svoju ruku, ne brine za službu, prima ovcu od onih koji izbegavaju službu, za 100 forinti daje zemlju nemarnima, one koji pogreše on potpuno opljačka, retko je na svom mestu, pa carska služba trpi« itd.

Petar Hranilović je bio u pravu. Istraga je pokazala da je Slunj potpu-no zapušten i izložen napadima Turaka, da je neki Teslić, očigledno hrišća-nin u turskoj službi, »uskočio« na hrvatsku stranu i odveo 30 ljudi, a da bi za njima mogli i sumnjivi Komadina i Medaković. U tom kontekstu piše i da je Žumberak umesto 500, tada davao samo 200–300 vojnika; da se Gavro Badovinac, slunjski vojvoda i šizmatik (pravoslavac) ubio, a da je Paradajzer na njegovo mesto postavio poznatog ubojicu Miku Belavića. Pokrenuta istraga pokazala je da je Hranilović bio u pravu pa je kapetan Paradajzer, ionako već ostareo, smenjen. O ovim aktivnostima Petra Hra-nilovića nema podataka kod drugih izvora.

Dakle, kad se »ukrsti« pisanje Predovića i Radeke, dobija se nešto potpunija i realnija slika, ali nedostaju još mnogi podaci.

Drugi o seobama žumberačkih uskoka

Počeću s dr Aleksom Ivićem,24 s obzirom da njegovo pisanje daje mnogo realniju sliku o problemima smeštaja žumberačkih uskoka. U prvi mah razmešteni su od žumberačkog područja, preko Metlike, Črnomelja, Po-

24 Dr Ivić je napisao priloge; »O prvoj srpskoj seobi u Žumberak (1530–1535), »Druga seoba Srba u Žumberak (1538–1540)« i »Buna Srba Žumberčana 1543-1545«. Od tih priloga očekivao sam mnogo više, što znači da pompezne naslove ne prati uvek i adekvatan sadržaj.


ljana, Kostela, Loža do Krasa. Izmešali su ih među feudalna zemljišta pa su boravili na pustom i neobrađenom zemljištu, na livadama i po šuma-ma. Štajerska vlada je 30. oktobra 1530. prihvatila predlog generala Iva-na Kacijanera da uzme uskoke u najam kao vojnike i da u naredna četiri meseca plati mesečno 200 funti pfeninga (ova cifra nije jasna, prim. au-tora), ali su vlade Koruške i Kranjske to odbile. S obzirom da u naredna četiri meseca nisu imali bilo kakve pomoći, Kacijaner im je odobrio da na pustom zemljištu besplatno napasaju stoku.

Zbog ovih i drugih problema »sin vojvode Vladislava Stipkovića, za-jedno s više vojvoda i drugih vrsnih ratnika srpskih, otišao je direktno kralju Ferdinandu da ga zamole za što lepši prijem srpskih doseljenika«. Valja istaći da ovaj podatak drugi izvori ne spominju.

I cela 1532. godina protekla je u pregovorima na različitim nivoima kako da se reši srpsko pitanje? Opšta nevolja ublažavana je nekim pri-vremenim i parcijalnim merama i carskim povlasticama, koje su imale za cilj da umire uskoke, kako se ne bi vratili u Tursku. Poseban problem predstavljali su pregovori oko ustupanja grada Žumberka i pripadajućih selišta, kao središta uskočke srpske naseobine. Pregovori s porodicom Ko-basić, koja je držala u zakupu grad Žumberak, bili su mučni i dugotrajni. Žumberačke uskoke je pomagao zemaljski upravnik Kranjske Andrija Lamberg, tako što im je davao poklone, od kojih je jedan bio 100 forinti. »Margareta, udovica pokojnog Ivana Kobasića, sa svojim sinovima, silno se opirala da ustupi grad i zemljište, te je stariji sin Petar Kobasić, otišao u januaru 1533. u Prag da kralju Feridnandu iznese nepravdu koja bi im bila naneta oduzimanjem grada Žumberka«.

Posle tog susreta, u martu 1533. je problem razmatrala komisija koju su sačnjavali zemaljski poglavar Kranjske Andrija Lamberg, Vuk i Josip Lamberg i general Josip Turn i zakupnici imanja koja bi se imala ustupi-ti uskocima. Kraljev predlog da se uskocima ustupi pusto zemljište i da prvih šest godina ne plaćaju nikakve nadoknade, a posle isteka tog roka, da plaćaju 10 ili 12 krajcara kao priznanje vlasništva nad zemljom, odbili su i posednici i Srbi. Posednici, jer nisu verovali da će uskoci da plaćaju po isteku roka od šest godina, a uskoci jer nisu želeli da budu podeljeni. Komesari su predložili uskocima da se nasele oko Otočca, Brinja i drugih

86 1.doseljavanja

mesta, ali su oni to odbili, jer bi ih Turci, zbog toga što su prešli na hrišćan-sku stranu, stalno napadali.

Pošto su uskoci ostali pri stavu da žele da se nastane »u Žumberku i u planini, koja se od Žumberka prostire prema Metlici i Mehovu, u ka-petaniji Kostanjevici, u Metliki i na pustom zemljištu manastira Pleter-je, u Kaltenfeldu (Mrzlo polje) i u Hercogtumu (Vivodina)«, komesari su usvojili njihov zahtev i predložili kralju da ga usvoji, »jer su ta dobra kra-ljevska svojina, te je njih najlakše otkupiti«. Kobasićima i drugim zaku-pnicima treba dati novčanu odštetu, a naseljavanje treba obaviti najesen, da bi kmetovi mogli da pokupe svoje useve. Zemljište treba za više godina osloboditi od plaćanja kmetovskih obaveza, kao naknadu za štetu, a »nad Srbima treba postaviti jednog kapetana, koji će boraviti u Žumberku, ali taj mora da bude iz Kranjske, jer Srbi neće nikako da im starešina bude Kobasić, a isto tako neće da im zapoveda neko od hrvatske gospode«.

Navedeno je i da uskoka u Kranjskoj ima 200 konjanika i 300 pe-šaka, kao i da ih ima i u Hrvatskoj. Kralju je predloženo i da se u prvom momentu u službu primi 150 konjanika i 200 pešaka, kao i da plata konja-nika bude 8–10, a pešaka 4–6 forinti.

S obzirom da se stanje kod uskoka sve više pogoršavalo, raslo je i nji-hovo neraspoloženje i spremnost na oružani otpor. Stanje je kulminiralo kad su u aprilu 1533. kmetovi napali uskoke na metličkom zemljištu i ne-kolicinu ranili. Još nije završena istraga ni u vezi s ovim napadom, a kme-tovi s imanja Kobasićevih ponovo iznenada napadoše Srbe, raniše smrtno nekolicinu, rasteraše žene i decu i oteše stoku.

Iako su se Srbi počeli prikupljati radi odbrane i osvete, Margareta Kobasić je otezala pregovore o otkupu Žumberka, s ciljem da odvrati kra-lja od otkupa ili da iznudi veću odštetu, pa je odbila da dođe na nove pre-govore u Ljubljanu, jer nema kuda da ide iz Žumberka. Kranjski poglavari su javili kralju njezine uslove, ali su predložili i da se više ne osvrće na njezine zahteve jer bi uskoci mogli da dignu bunu i vrate se u Tursku. Ivan Pihler, koji je vodio istragu zbog zločina na metličkom i kostanjevačkom zemljištu, i jedva izvukao živu glavu, izvestio je: »Uskoci su tu već tri go-dine, nemaju stalnog boravišta, idu od mesta do mesta, nemaju od čega da žive, niti da pribave hranu za stoku i ne mogu ništa da spreme za zimu«.


Kad su se i kmetovi i uskoci počeli pripremati za obračun, a veća gru-pa uskoka se sputila na Kupu, učinivši pritom velike štete na usputnim imanjima, zapretila je opasnost da se spoje s Turcima pa je Ivan Pihler na-pisao pismo Andriji Lambergu i upozorio na nesagledive posledice. Kralj je zakazao novu raspravu za 9. jun 1533. u Ljubljani, ali se ni Ivan Pihler, zbog zauzetosti, ni Margareta Kobasić, zbog samovolje, nisu odazvali. Andrija Lamberg je odlučio da dvojica uskočkih izaslanika odnesu pismo kralju u Beč, a da ga potpišu vojvode Vuk Popović, Milak Milaković (Kne-žičić), Resan Šišmanović i Đurađ Radivojević.

Zbog neuspelih pregovora većina uskoka je i zimu 1533/34. pro-vela praktično na otvorenom, u najgorim uslovima. Nekoliko porodica prebeglo je nazad u Tursku. Tek kad je Petar Kobasić postigao dogovor s kraljem Ferdinandom o uslovime predaje Žumberka, naredio je kralj 20. januara 1534. da se utvrdi dan kada će uskoke uvesti u posede Žumberka, a seljake preseliti na nova imanja. Kobasićima je dat grad Gornji Mokro-nog i plaćeno 1.100 forinti.25

Pošto je u Žumberku bilo 350 zadružnih porodica (kuća), svi uskoci nisu mogli da se smeste na dobijenom zemljištu pa su kraljevski komesari pokušali da postignu dogovor o ustupanju zemljišta samostana Pleterje i Kostanjevica. S obzirom da opati nisu hteli ni da razgovaraju, komesari su bez dalje rasprave preselili seljake s nekih imanja koja su pripadala Metli-ci, Kostanjevici, Pleterju i Frauenbrunu i naselili uskoke.

Pošto su grad Žumberak i deo imanja ostavljeni na uživanje žumbe-račkom kapetanu, s tog dela kmetovi nisu preseljeni pa su »ti nekadašnji kmetovi preci današnjih žumberačkih katolika... oaza među unijatima«. Nisam siguran šta je ovim hteo da kaže Aleksa Ivić i na koga se to tačno odnosi, jer je poznato da su rimokatolici živeli u tom delu i pre doseljava-nja uskoka.

25 Jasnoće radi, u dvojnoj Habsburškoj Monarhiji bečki carevi bili su ugarski kraljevi. Pošto je Hrvatska pripadala Ugarskoj, Habsburgovci su bili hrvatski kraljevi. Među-tim, s obzirom da je Žumberak pripadao Kranjskoj, a ova Austriji, a žumberački usko-ci su bili pod direktnom vojnom upravom Beča, pravilnije je govoriti o carevima.

88 1.doseljavanja

Aleksa Ivić je značajno dopunio sliku o seobama žumberačkih usko-ka. Ako se ne bi sagledale seobe i ponašanje glavnih aktera, ne bi se mog-lo realno razumeti niti njihovo dalje ponašanje. Stoga smatram da bi na ovom mestu trebalo o svemu reći još poneku reč.

Žumberački uskoci su bili relativno dobro organizovani. Oni su zna-li šta čine i šta hoće kad su se odlučili da prebegnu iz Turske. Nije pošteno da se govori o grubim, sirovim, divljim ljudima bez morala i savesti. Da su bili takvi, ne bi bili u stanju niti da pregovaraju, dogovore se i poštuju dogovor, posebno ne s carem i njegovim izaslanicima. Oni su, jednostav-no, bili produkt »svog surovog vremena i uslova života«. Ne vidim da su i »drugi tada bili daleko odmakli«. Najbolje mišljenje o uskocima imali su vojni komandanti koji su s njima bili u vezi, pregovarali i realizovali preseljavanje i vodili ih u borbama protiv Turaka, što je i bio cilj i smisao njihovog naseljavanja.

Habsburška Monarhija je obećavala više nego što je ne samo name-ravala da ispuni nego što je i mogla. Vlastela su mogla, sledeći svoje intere-se, da se preko svake mere suprotstavljaju carskoj volji, ne vodeći računa o širim interesima, iako je grad Žumberak i zemljište oko njega bilo carsko vlasništvo.

Kranjski i hrvatski kmetovi su bili obespravljeni i jadni pa je njihova vlastela lako s njima manipulisala i usmeravala ih protiv uskoka, utoliko pre što su uskoci bili »strano i omraženo telo« i u verskom i u etničkom i u statusnom pogledu. O tome najbolje svedoče kasnije seljačke bune.

Dr Aleksa Ivić u svojim delima o žumberačkim uskocima piše samo i izričito kao o Srbima. Ivić piše istinu, ali se stiče utisak da bi bilo pri-merenije da je koristio i izraz uskoci jer se radilo o »uskočkom statusu doseljenih Srba ili Raščana«. Mislim da je Ivić na taj način reagovao na proglašavanje žumberačkih uskoka etničkim Vlasima.

Interesantne podatke o naseljavanju žumberačkih uskoka nalazi-mo i kod Janka Šimraka, u već spomenutoj studiji o Marčansko-svidnič-koj eparihji. »Zemaljski odbor Štajerske 28. januara 1540. piše Ugnandu (kapetanu) da martologe i četnike, ustrojene po Turskom načinu, imaju najviše da uzimaju između Žumberačkih uskoka. Smotru uskoka izveli su Erazmo Auersperg, Wildenstein (Vildenštajn) i Weichelsberg (Vajhels-


berg)... Martolozima se daje veća plata nego drugim vojnicima. Knezovi Stjepan Frankopan u Ozlju i Vuk Frankopan u Brinju napadaju jedan na drugoga pomoću uskoka... Gašpar Herberštajn izvešćuje 4. julija 1542. da je na kranjskoj granici prema Ogulinu postavljeno 100 uskoka... Bogdan, sudac, vijećnici i općina Grič (Zagreb) mole 1545, tri dana nakon Filipa i Jakova, žumberačkog kapetana Verneka da ih zaštiti pred navalama Tura-ka, pomoću uskočke vojske« (str. 295).

Kod Šimraka je i niz podatka koje drugi ne spominju. Na primer, Krištof Obričan, kapetan, pao je 1597. godine u tursko sužanjstvo pa Šta-jerski zemaljski odbor moli staleže za pomoć radi otkupa; Gašpar Herber-štajn izvestio je Štajerski zemaljski odbor da se žumberački kapetan žali zbog nevere uskoka, kao i da je kod Vinice uhvatio tri uskoka koji su uho-darili u korist Turaka. Njihova imena su Radivoj Vlah Spodigor, Radoje Godanović ili Gvozdenović, i Vladislav Stipković (poznat kao vođa prve seobe žumberačkih uskoka); Nikola Jurišić, zemaljski glavar u Kranjskoj, javio je 13. decembra 1542. štajerskim staležima da se u Kozlovom po-lju sakupilo 600 Turaka, s namerom da provale do Uskoka kod Metlike i Žumberka i da ih povedu sa sobom, a 3. marta 1543. da su se uskoci za-verili Turcima da će poći natrag u Tursku; moli se pomoć Štajerske da se isplati nagrada grofu Vuku Frankopanu u Bosiljevu što je uhvatio uskoka Vuka Popovića i uskoka zvanog Vlah, koji su među Žumberčanima podi-gli bunu za povratak u Tursku i obećali Turskom paši da će Žumberčani popleniti svu Kranjsku do Postojne; Ivica Karinčić piše banu Zrinskom dan po Sv. Vidu 1545. da se dva turska bega spremaju da provale, s ciljem da sa sobom povedu uskoke.

Šimrak i sam piše da »od svih ovih pretnji nije bilo ništa«, sem što je kralj Ferdinand 1555. naselio nekoliko porodica oko Maribora i Ensa. Ove su uskoke 1587. pohodili dvojica uskočkih vojvoda. Austrija je kod Ensa postavila 200 uskoka za odbranu.

U aktu pisanom u Gornjem Visoču, 11. marta 1572, o određivanju međa imanja Ivana Kordića i Radmana Nosetića, spominju se istaknuti Žumberčani: Ivan Heraković, Vraneš Badovinac, Tomo Severović, Rado-van Bastašić, Tomaš Dujmović, Radinko Hranilović i Lazo Preradović... Oko 1580 imali su Pavle i Ljubinko Hranilović jedno naselje u Sošicama i

90 1.doseljavanja

mlin s jednim kamenom kod Gornjeg kamena; Pavle i Radenko Hranilo-vić naselje u Jezernicama; braća Jovica i Radiša Hranilović naselje na Ve-likom Brijegu, a Novak i Ljubinko Hranilović u Kaštu. Oni su se svi »iska-zali u boju protiv nekrsta«.

Voja Grubačević, koji je cara služio u bojevime protiv Turaka 14 go-dina, imao je naselje u Sošicama. Sekula i Jovan Heraković molili su leno (carski posed) u Kupčini. Vuk Vukmanović, iz Gornjeg sela, zatražio je da mu se da posed njegovog oca Vuksana. Kao vojnici spominju se Vraneš Jelenić, Nikola Golubić i Vraneš Rajaković.

Kapetan Gašpar Rab dao je 1. juna Vrh u posed Dragiši Kekiću i nje-govim sinovima Radojici, Živku i Jovanu. U Sošicama su imali posede Vuk i Milak Peršjačić (verovatno netačno prezime, prim. autora), Nikola Pav-ković , Vuk Ivanović i Stanko Bogdašić, a Jure i Vuk Crljenica u Reštovu. Vraneš Latinčić i Milak Radmanović mole plaću od 14 forinti. Tomo Seve-rović zatražio je od nadvojvode Karla zemljište »na Malim Kravicama«, za zasluge u brobi protiv Turaka i rad »telesnih oštećenja«.

Ferdinand I darivao je sredinom 16. veka četiri njive u Petričkom selu Simi Radojeviću. Darovnica je potvrđena 1602. njegovom nasledin-ku Mihajlu, a iz nove darovnica kralja Leopolda iz 1624. godine proizilazi da je taj uskok Radojević postao »Delisimonović od Radojević« (vero-vatno se radi o Delišimunoviću, prim. autora).

Dakle, mnoštvo podataka koji svaki za sebe nešto znače, a poseb-no svedoče o teškom vremenu, nezadovoljstvu i ustanku 1540–43, koji su imali za posledicu ne samo preseljavanje ne malog broja žumberačkih uskoka u druge krajeve nego i povratak u Tursku. Nažalost, o tom tragič-nom delu njihove istorije znamo veoma malo, uglavnom o stradanju i po-gibiji njihovih najistaknutijih vođa.

Što se tiče učešća žumberačkih uskoka u gušenju bune Matije Gup-ca, Šimrak je ostavio i ovakav podatak: »Uskočki kapetan Josip Turn javio je u tri sata noću 5. februara 1573. godine iz Kostanjevice kranjskim sta-ležima da se jučer u 11 sati podigao s 500 uskoka protiv pobunjenih selja-ka, koji su se u jačini 2.000 ljudi povukli prema Krškom. Turn je opkolio jedno mjesto s pešadijom i konjanicima. Seljaci su bili potučeni, a u bjegu ih se mnogo potopilo u Savi. Poginulo ih je oko 300. Uskoci su bjesnili i


plijenili, a kapetan je to morao skrštenih ruku gledati«. Na drugom mestu Šimrak je ukazao i da su se »vođe seljačke bune mnogo trudile da pridobi-ju Žumberačke uskoke na svoju stranu, jer su znali da su iskusni vojnici. Međutim, vojnička disciplina bila je kod Žumberačkih uskoka jača negoli seljačka solidarnost«.

U nastavku Šimrak kaže: »Spomenuo sam gore iz godine 1572. Lazu Preradovića, koji je bio jedan od najuglednijih Žumberčana. Godine 1654. daje Ferdinand III u leno Ivanu Preradoviću polovicu selišta u Kupčini, s obavezom da na svoj trošak služi u vojsci. U jednom izveštaju Ivana Ern-sta Paradajzera od 29. avgusta 1633. spominje se Mitar Preradović, koji moli cara da mu se predaju posjedi Grdine Šinkovića i Petra Dujmovića, jer se on u mladosti istakao u carskoj službi kao harambaša i uhoda. Pa-radajzer je odbio ovu molbu i veli da je Mitar pravi rođeni turski vlah, da je u mladosti mnoge kršćane odveo na tursku stranu«. Na kraju i Šimrak konstatuje »da su Preradovići rodom Žumberčani« (str. 297).

U vezi s tim nameću se najmanje dva pitanja. Prvo, ko je Lazo Prera-dović i zbog čega je on jedan od najuglednijih Žumberčana, s obzirom da ga drugi ne spominju? Drugo, da li iskazom da su Preradovići rodom Žu-mberčani i Šimrak želi da kaže i da je, najpoznatiji među njima, Petar Pre-radović, žumberačkog porekla? Sve ukazuje da je tako! Zašto bi Šimrak posebno naglašavao da su Preradovići rodom Žumberčani, s obzirom da ih ima više u popisima Srba Žumberčana iz 1551. do 1690. godine, odnosno da se spominju u dokumentima u vremenskom rasponu dužem od stoti-nu godina.

Dosta korisnih podataka o naseljavanju žumberačkih uskoka na-lazimo i kod Radoslava Lopašića. On kaže da su uskoci najstariji doselje-nici istočne crkve koji su u većem broju došli ovamo, kao i da ih istorijski spomenici i dokumenta uvek nazivaju uskocima. Došli su ponajviše iz Bosne, a manje iz južnih slavenskih zemalja Srbije, Raške, Zete i Albanije, a svi su bili istočne vere. Stariji žumberački uskoci su u gornjoj Hrvatskoj jedini doseljenici, o kojima spomenici kažu da su iz Srbije i Raške. U tom kontekstu Lopašić govori i o selidbi »srpskih, raških i vlaških vojvoda« (str. 26).

92 1.doseljavanja

»Izveštaji onog vremena hvale Uskoke kao vanredno hrabre i mu-kotrpne vojnike, ali im prigovaraju da su bili mnogo puta, osobito za prvih godina došašća, nepouzdani, neposlušni, divlji, brutalni i na bune sprem-ni, te skloni vječnom četovanju i otimačini. Bilo je pojedinih Uskoka, koji se nemogoše okaniti šurovanja s Turci i sa svojimi istovjernim supleme-nici u Turskoj... Godine 1545. nanovo se je bilo bojati ustanka uskočkog, a u lipnju bio je glas dopao banu Zrinskom da će Mehmed i Ulam-beg doći po uskoke. Vojvode Strahinja i Vučeta su javili da su uskoci poslali i svoje glasnike u turski tabor. Turci tada zbilja prodriješe sve do Krškog, Mokrica i Samobora paleći i robeći na sve kraje.«

Vojvoda Aleksa Đurašević pao je 1545. godine u tursko ropstvo, ali je otkupljen za 200 dukata. Uskoci su se umirili pošto su 1547. dobili više zemlje, potvrđena im dotadašnja prava i garantovane nove slobode.

Plemići Herendići i vlastela iz Mlake žalili su se 1569. godine u hr-vatskom saboru da ne mogu živeti od uskoka iz Mrzlog polja. Uskoci su stalno bili u svađi i suprotnostima s kraljevskim službenicima, najčešće s pravom, s obzirom da su im oni neprestano uskraćivali zagarantovane slobode i prava.

Godine 1623. uskoci su napali i opljačkali Kostanjevicu i pritom ubi-li gradskog sudiju i jednog čoveka te oteli stoku.

Lopašić piše i da je, na zahtev hrvatskih velikaša, 3. juna 1632. godine u Ozlju održana rasprava zbog šteta koje su Uskoci počinili na imanjima knezova Zriniskih. Učestvovali su kraljevski poverenik Benko Vinković, tada biskup pečujski i predstavnik kaptola zagrebačkog, Vuk Frankopan Tržački, karlovački general, protonotar kraljevski Petar Zinka i podžupan zagrebački Petričević, a optuženu uskočku stranu predstavljao je kape-tan Rudolf Paradajzer, koji se obavezao da se novčano nadoknade štete, »koje pod prisegom potvrde oštećeni... Međutim, i kasnije je Paradajzer pljačkao obližnje plemićke dvorove, te navali 1634. na dvorove Petra Voj-novića i Luke Franculića u Mahičnom, i odnese sve što mogaše sa sobom ponijeti Uskoci« (str. 37/38).

Prema Lopašićevoj formulaciji ispada da je kapetan Paradajzer ili predvodio uskoke ili barem odobravao pljačku, što je malo verovatno. O tome nema podataka kod drugih izvora.


U nesrećnoj bici kod Budačkog 1575. poginulo je ili zarobljeno oko 100 uskoka. Kapetan Turn izvestio je da su se uskoci borili pošteno i verno i time demantovao optužbe kranjskog plemića Krištofa Gala. Uskoci su učestvovali i doprineli pobedi nad Turcima kod Drežnika, 1578. godine.

Po Lopašiču, 1597. godine doselilo se 1.700 novih porodica, od kojih su se samo neke smestile u Žumberku, a ostale oko Gomirja i Vrbovskog, i u Marindolu u Bojancima, kod Črnomelja.

I Lopašić ističe podatak »da je kralj Ferdinad II povisio na plemstvo obitelj Preradović, koja nam rodi velikana hrvatskih pjesnika Petra Prera-dovića. Uspomena na tu obitelj sačuvana je i u raspravi manastira kosta-njevačkog od 12. srpnja 1629, kojom se prodaje Ivanu Preradoviću i njego-voj ženi Mariji posjed u Dvorišću« (str. 50).

Pošto je Lopašić peti autor, koji tvrdi da je Petar Preradović žumbe-račkog porekla, red je da se s tim problemom podrobnije pozabavim. U školi u Radatovićima – kad smo spominjali Petra Preradovića, odnosno njegovu pesmu posvećenu sporu Srba i Hrvata koja se završava rečima »da su ta dva brata (Srbin i Hrvat, prim. autora) bili dvije lude«, s obzirom da su se sporili, a to se izvanredno uklapalo u tumačenje istorije u duhu »bratstva i jedinstva« – čuo sam i priču da je Preradović, general i pesnik, Žumberčanin. Međutim, i kad smo spominjali Dositeja Obradovića, mis-lili smo da je i on naše gore list, jer je Obradovića bilo među nama i danas ih ima u Žumberku. Bili smo ponosni, a kako i ne bismo kad smo tako malo znali o svom poreklu. Međutim, ni učiteljica niti iko drugi nije mo-gao da kaže ni reč više, posebno da bi Preradovići imali bilo kakve veze sa selima i prezimenima Bulić i Sekulić.

Iako nisam siguran da ću uspeti da potpuno razrešim enigmu pore-kla Petra Preradovića, siguran sam da ću da doprinesem boljem razume-vanju greške koja se tako uporno i dugo prenosi. Naime, dokumenta na koje se pozivaju M. Predović, B. Zmajić, M. Radeka, J. Šimrak i R. Lopašić o Preradovićima uopšte i o dodeli plemstva Preradovićima u Žumberku s kraja su 16. i s početka 17. veka, dakle najmanje dvesta godina pre nego se rodio Petar Preradović. Niko ne kaže da u tim dokumentima ima podataka o preseljavanju iz Žumberka neposrednih predaka Petra Preradovića niti oni o tome pišu. Nema pouzdanih podataka o odseljavanju neke od poro-

94 1.doseljavanja

dica Preradović iz Žumberka u Grabrovnicu, kod Grubišnog polja, mesto rođenja Petra Preradovića. Treće, izvesno je da svi autori spominju Iva-na i druge Preradoviće, što znači da se radi o istim dokumentima koje je svako interpretirao na svoj način. Četvrto, imajući u vidu da je najstariji autor među njima Radoslav Lopašić (njegova knjižica je objavljena 1881), čini se da bih mirne duše njega mogao da proglasim izvorom nepouzdane pretpostavke o žumberačkom poreklu Petra Preradovića.

Za pravo mi daje i »Enciklopedija leksikografskog zavoda«, Zagreb 1969, koja samo konstatuje da je Petar Preradović rođen u Grabrovnici kod Grubišnog polja, 19. marta 1818, a umro u Beču 18. avgusta 1872. O poreklu porodice Preradović ni reči više. Vikipidija sadrži više podataka, uz ozbiljne razlike između tekstova pisanih ćirilicom i latinicom. Ćirilič-ni tekst kaže da Preradovići potiču iz Stare Srbije, da su se u selo Leđen u Bačkoj doselili pre Velike seobe Srbalja, da je starešina porodice bio sveštenik Srpske pravoslavne crkve, kao i da su u Leđenu Preradovići bili većinom krajišnici-oficiri. Postoje tri grane Preradovića, ugarska, ruska (dala više ruskih generala) i gornjokrajiška, koja je nastala kad se, posle ukidanja Potiske vojne krajine 1740. godine, nekoliko oficira Preradovića preselilo u Grabrovnicu u Slavoniji. Kaže se i da se Petrov otac zvao Jovan, a majka Pelagija, da je Petar Preradović bio austro-ugarski generalmajor, zbog čega je morao da pređe u rimokatoličanstvo, ali i da je bio srpski i hrvatski pesnik i slovenofil itd.

Latinični (hrvatski) tekst je mnogo kraći, pisan po sistem: promeni ono što možeš, a što ne možeš, ne spominji. O poreklu porodice Prerado-vić i odakle su došli u Slavoniju, nema ni reči pa ispada da su tu starose-deoci. Naravno, Petar Preradović je (samo) hrvatski pesnik i patriota itd. O nacionalnom i verskom poreklu Preradovića ni reči, ali otac Petrov nije Jovan, nego Ivan, a majka Pelagija se i ne spominje, jer joj ime valjda »ne zvuči hrvatski« itd.

Očigledno je da se jednom učinjene greške, namerne ili nenamerne, dugo prenose, teško ispravljaju i imaju negativne posledice. I danas, kad je manje više sve poznato o Petru Preradoviću, hrvatski izvori ne mogu da se »istrgnu« iz čvrstog zagrljaja metoda falsifikovanja i nepriznavanja istorijske istine. Mislim da bi se trebalo pozabaviti i pitanjem zašto u Žu-mberku više nema Preradovića?


A kad su u pitanju plemeniti žumberački uskoci, Lopašić među ple-mićke porodice ubraja Gvozdanoviće, »koji plemstvo stekoše po Rožma-nu (Resanu, prim. autora) Šišmanoviću darom kralja Ferdinanda I 1538. godine zemlje u Grabaru, a 1586 i plemstva; Radiće, povišene u plemstvo diplomom kralja Ferdinanda 5. sječnja 1629, za zasluge junačine Mihajla Radića, i Delivuke, zvane Deli, porieklom Dalmatince, kojima je kralj Le-opold 1672. podario zemlje u Vrtačkom Griču«. On kaže da je u Žumber-ku »bilo još obitelji sa plemićkimi listovi (Mahovlići, Šajatovići, Petretići, Jankovići, Radinovići, Rušnovi, Dujmovići, Kekići, Hodanovci i Poljaki), ali je za ove obitelji konstatovano 1780. da se nisu razlikovali u užitku prava od ostalih Žumberčana, samo što nisu kmetovi bili« (str. 50).

Ovo samo potvrđuje da mnoge stvari u vezi s dodelom plemstva ne samo da nisu jasne nego se i proizvoljno tumače.

O naseljavanju žumberačkih uskoka ima dosta podataka kod poje-dinih slovenačkih istoričara i istraživača. Navodim samo »da je povodom preseljavanja pravoslavnih uskoka s područja Glamoča i Unca, koji su bili srpske nacionalnosti, kod Bihaća 1530. godine došlo do ljutog boja s Turci-ma, koji su hteli da spreče preseljavanje, da su Turci pobeđeni, kao i da su se svi učesnici bitke, bolje rečeno komandanti, general Janez Kacijaner, ban Ivan Karlović i Nikola Jurišić, ali i stanovnici Bihaća, divili hrabrosti uskoka« (Došli su Turci..., str. 32/33).

Po mom mišljenju, posebnu pažnju zaslužuje pisanje slovenačkog istoriografa Josipa Mala (1884–1978).26 On na više mesta iznosi i potvrđu-je tezu da su prvi uskoci došli u Žumberak već 1526. godine. Takav podatak sadržan je u »izveštaju kranjskog zemaljskog glavara carici Mariji Tereziji od 18. jula 1741, koji tvrdi da su došli ti doseljenici iz Bosne i podvrgli se kralju Ferdinadu, jer su želeli pod zemaljskom zaštitom hrišćanski žive-ti«, i dodaje da je »možda došlo i sledeće godine nekoliko seljaka iz porečja Une u naše krajeve« (str. 17). A na strani 194 ukazuje da jedan autor tvrdi da je Ferdinand naselio uskoke kod Žumberka već 1524, ali za to ne navo-di nikakve dokaze.

26 Josip Mal, »Naselja i poreklo stanovništva«, Srpska Kraljevska Akademija, knjiga 18, Jugoslovanska tiskara u Ljubljani 1924.

96 1.doseljavanja

Mal tvrdi da su uskočke vojvode i harambaše bili na neki način pri-vilegovani i pre seobe i tvrdi da su im s carske strane »slali darove u novcu i u blagu da bi njih i njihove podložnike privoleli na preseljavanje«. Tako je bilo i po preseljavanju. Ivan Pihler je pisao »da se on, glavar, ne može meriti s vojvodama Vukom Popovićem, Đurađem Radivojevićem i Resa-nom Šišmanovićem, jer posebno poslednja dvojica imaju mnogo lepe i plodne zemlje« (str. 111).

Povodom sukoba uskoka i pokrajinskih vlasti i staleža, stalnih su-mnji i nepoverenja prema uskocima, odnosno neizvršavanja preuzetih obaveza, Mal je napisao da je »kako o Žumberačkim, tako je i o Gomirskim i okolnim Uskocima po sklopljenom sporazumu bilo vrlo malo čuti. Bili su napokon zadovoljni, vršili su graničarsku službu i posvetili se obrađi-vanju zemlja. U njihovoj sredini nastanili su se pravoslavni kaluđeri, koji su svojim primerom mnogo poradili da se nemirna uskočka narav polaga-no smirila« (str. 71).

Zbog različitog tumačenja prava i privilegija koje su uživali, usko-ci su 1604. godine došli u ozbiljan sukob s Metličanima. Radilo se o sed-mičnim sajmovima i pravima Žumberčana da slobodno kupuju za svoje potrebe, bez plaćanja »mitnine«, carine i drugih nameta. Svako je pro-blem tumačio na svoj način pa su Metličani optuživali Žumberčane da ne kupuju samo za sebe, nego i za trgovinu i da »pojedinci gone i 20 do 50 pari volova ili konje prema Rijeci«. Istina je, kao i obično, bila negde na sredini, ali je spor trajao desetke godina, a carske vlasti ga nisu mogle razrešiti. Čak više od 100 godina kasnije (1740) istražna komisija u Lju-bljani bavila se samovoljom i nasiljem uskočkih kolovođa Jovana Pano-vića, Stipana Panovića i Sodeca i Sare Vladića. Drugom prilikom pokazalo se da Žumberčani imaju pravo da prodaju so pa su im vraćeni i zaplenjena so i konji. Bilo je problema i oko prodaje vina i drugih proizvoda (str. 117).

Iako nisam siguran da su imena i prezimena tačna, smatram da nije-dan ovakav podatak ne bi trebalo izostaviti.

Mal piše i da je Ivan Kacijaner oslobađao žumberačke uskoke od plaćanja travarine, odnosno odštete za pašu, pa su smeli da napasaju sto-ku i na posedu cistercitskog samostana kod Kostanjevice na Krki, ali je opat Plantarić 1667. naredio da se stoka zapleni i pokolje. Žumberčani su


zapretili osvetom pa je kapetan Paradajzer, s obzirom da se radilo o crkve-noj imovini, zatražio hitno posredovanje cara Leopolda.

Nisu li i ovakvi sporovi bili uzroci krvavih sukoba između žumbe-račkih uskoka i Kranjaca, o kojima će kasnije biti više reči?

Mal ukazuje da je jedan od najvatrenijih pobornika nepriznavanja uskočkih privilegija bio zagrebački biskup Petar Petretić, Žumberčanin, pravoslavac i Srbin po poreklu. Na njegovu nesreću baš u to vreme car Le-opold je ponovo potvrdio uskočke privilegije. On podseća na slično pona-šanje i druge dvojice Žumberčana, zagrebačkog biskupa Petra Domitro-vića i popa Martina Dobrovića (str. 120/121).

Mal ističe da se u vreme opšteg nepoverenja prema drugim uskoci-ma, oko 1616. godine žumberačkim uskocima »tako mnogo verovalo da im je za bolju odbranu granice poslao kranjski sabor oko 100 pušaka (na svakih 100 vojnika po 30 pušaka), 1617. je zatraženo da im se pošalje još 300 pušaka, a 10 godina kasnije uz 12 barjaka i još 1.000 pušaka po ceni od tri forinte po pušci« (str. 75).

Tvrdnju o poverenju Mal dovodi u pitanje jer na drugom mestu piše o pobuni Žumberčana baš te 1616. godine i strahu da seljaci ne bi smeli da idu protiv Uskoka jer se boje njihove osvete (str. 184). Iako nije dovoljno jasan u pogledu broja isporučenih pušaka i da li je to oružje plaćeno, taj podatak pokazuje da kranjski i drugi staleži nisu bili »toliko škrti« kad je bilo »gusto«, a da žumberački uskoci nisu bili baš nepouzdani. Jednostav-no, »igrala se igra bez granica«, u kojoj su vlastela i pokrajnske vlasti na-stojale da daju što manje, a uskoci, da dobiju što više, odnosno »što skup-lje prodaju svoju kožu«.

Prvi su sukobi između žumberačkih uskoka i domaće vlastele izbili kad su prvi uskoci naseljeni u Tihočaju. Grof Erdedi i njegovi kastelani Matija Tatarić i Franjoj Domonjaj žalili su se vrhovnom zapovedniku, ge-neralu Kacijaneru, ali se njemu žalio i Ivan Kobasić zbog nasilja jastre-barskih kastelana nad uskocima, tako da je teško bilo razlučiti ko je kriv (str. 19).

Zbog spora s Margaretom Kobasić oko grada i imanja Žumberak, »gnevni uskoci su 1533. hteli da ubiju njezinog zeta Martina Rakšića, misleći da je on njezin sin« (str. 27).

98 1.doseljavanja

I Mal potvrđuje podatak da je već 1540. štajerski zemaljski odbor naredio Ivanu Ungnandu u Ptuju da uzme u vojničku službu nekoliko, po Turskom načinu uređenih četnika, koje da izabere između žumberač-kih uskoka. S tim su četama nameravali uznemiravati turska pogranična mesta, onako kako su Turci ranije radili. Odlučili su im vraćati milo za drago. Zato je sasvim razumljivo da su kod formiranja tih četnika žum-berački uskoci došli prvi u obzir, kao dobri poznavaoci mesnih i drugih prilika (str. 89).

Za razliku od cara Ferdinanda, koji je 1544. godine zahtevao detalj-ne podatke o broju i stanju žumberačkih uskoka, s idejom da se oni nasele što bliže i kompaktnije, kako bi bili što operativniji u slučaju borbenog angažovanja, staleži Kranjske, Štajerske i Koruške su imali suprotnu ideju, »da se Uskoci razmeste na što više i međusobno udaljenih mesta«, kako ne bi predstavljali opasnost u slučaju da se, zbog nezadovoljstva i ne-ispunjenih obećanja, pobune i oružje okrenu protiv njih. Međutim, upad Turaka početkom 1545. godine i neposredna opasnost da Turci, milom ili silom, odvedu Uskoke s područja Mrzlog polja u Žumberku, otreznila ih je pa su uvideli da Uskoke protivno njihovoj volji nije moguće ni naseliti ni raseliti, a još manje njima nasilno komandovati.

Pošto je 1546. na dužnost žumberačkog kapetana imenovan Ivan Lenković, čovek koji je video više i dalje od drugih, a imao je i mnogo pozitivniji stav i više poštovanja prema uskocima, problem smeštaja je u narednim godinama rešavan brže i u skladu sa željama i ciljevima carskih vlasti. Pošto Kranjska nije uplatila obećanih 1.500, a kamoli još 1.500, umesto Koruške, koja je odbila da prezume deo troškova, a Štajerska 1.000 obećanih rajnskih forinti, Lenković je odlučio da sam uplati 4.068 forinti, na ime obeštećenja za grad i imanje Mehovo, da na mehovskim posedima razmesti 50 najuglednijih porodica, a ostale da razmešta po meri kako staleži budu vraćali novac. Leković je zamislio i da seljake iz Žumberka preseli na prostranija mehovska imanja, a na njihova staništa u Žumberku naseli uskoke, kako bi bili što kompaktniji, što su i Uskoci želeli.

To mu je uglavnom uspelo, pošto je 3. decembra 1548, na sastanka u Novom mestu, dogovorena zamena zemljišta. Tada su, na osnovu zamene


za mehovske posede, žumberačkom uskočkom području priključena: 23 selišta pleterskog samostana, koji je za uzvrat na mehovskom području dobio 22 selišta; 4 selišta nekog Jurja Čupreščana u Kamenici i Maleni-cama; 4 selišta Pavla Čolnića pod Žumberkom; 13 selišta u Bednju i dva vinograda Kristofa Gala; posedi Otona i Stefana Semeniča na Metličkom području i posedi Juraja Bakioriča u Podbrežju.

Poseban slučaj predstavljalo je 9 ustupljenih selišta samostana Kostanjevica u Cerovcu. Naime, samostan je u naredna skoro dva veka više puta ponavljao zahteve i tužbe za odštetu za ukupno 107 selišta, koliko su, po njihovom, morali da ustupe za smeštaj uskoka od njihovog doseljavanja, ali taj problem nikada nije rešavan. U sklopu naseljavanja žumberačkih uskoka, naseljavani su i uskoci u Marindolu, po nekim po-dacima, prvi već 1544, a sledeći 1548. godine (str. 41–47).

U vezi s preseljavanjem dela uskoka na slavonsku granicu, Mal uka-zuje da su se takve ideje pojavile već prilikom doseljavanja žumberačkih uskoka 1539. godine, jer je vladalo mišljenje da bi »tih 500 uskoka u sla-vonskoj gori više učinili nego 3.000 konjanika ili kopljanika«. Opasnost od preseljavaja uskoka postala je realna 1550. pa je Lenković o tome po-četkom naredne godine pismeno izvestio cara Ferdinanda I. Među žum-beračke uskoke došli su i nagovarali ih na preseljavanje u Slavoniju izves-ni Vajča Popović s nekoliko svojih ljudi i jednim popom. U to vreme velike posede i uticaj na tom području imao je Pavle Bakić, kojem je vlada dala naziv srpskog despota.

Da bi se Uskoci umirili, u vojnu službu je 1551. primljeno 312 žu-mberačkih uskoka: 270 običnih vojnika s platom od 8 forinti i strelcima po 9 forinti, a harambaše (vojvode), zastavnik, bubnjar i trubač dobijali su od 16 do 25 forinti (str. 37, 48/49 i 169). O poimeničnom popisu tada primljenih u službu biće reči kasnije.

I 1568. godine, zbog bednih uslova u kojima su živeli žumberački uskoci, bilo je razgovora o njihovom delimičnom preseljavanju u podru-čje Koprivnice i Sv Đurđa (Đurđenovac), ali od toga nije bilo ništa. Da bi ublažili bedu, uskoci su tih godina svojevoljno odlazili u rubna turska po-dručja, radi pljačke, a vlasti su to prećutno tolerisale. Međutim, kad su Vraneš Jelenić i Toma Severović, vojvode iz Mrzlog polja, provalili na ima-

100 1.doseljavanja

nja vlastelina Herendića, opljačakali imanja i ubili četiri kmeta, o tome je raspravljao i hrvatski sabor, ali se nije moglo ništa bitno preduzeti jer je još 1570. bilo uskoka bez stalnog krova nad glavom.

Tih godina bilo je među žumberačkim uskocima oko 800 spremnih i sposobnih za vojsku, vlasti u Ljubljani i Beču su obećavale da će u stalnu službu uzeti 600, ali to nikad nisu učinile. Čim nije bilo većih sukoba s Turcima, kranjska i hrvatska vlastela su cenile da više nema ozbiljne pot-rebe za većim brojem žumberačkih uskoka u vojnoj službi i širile su gla-sine o njihovoj nepouzdanosti, šurovanju s Turcima i opasnosti ne samo od izdaje nego i od njihovog oružanog ustanka. Međutim događaji su ih demantovali jer je Hasan-paša Predojević prvo 1592. zauzeo Bihać, a 1593. napao i Sisak. Neposredna opasnost da Turci zauzmu i »ostatke ostataka Hrvatske«, a posebno herojstvo žumberačkih uskoka kod Siska, opovrgli su sve te glasine. Pored toga, istraga nekih počinjenih zlodela pokazala je da ih nisu počinili uskoci koji su služili u jedinstvenim uskočkim četama, nego oni pomešani s drugima (str. 57–62).

Za razliku od nekih autora koji su žumberačke uskoke proglašavali grubijanima i razbojnicima, koji se pored vojne službe, bave samo sto-čarstvom i trgovinom, što bi govorilo o njihovoj sličnosti s Vlasima, Mal ukazuje da su žumberački uskoci bili vredni zemljoradnici, kao i da su se lako prilagođavali na sve prilike i bili dobri u svim obrtima. U kasnijem periodu, da bi im se olakšao život, podignuta je 1717. radionica za prera-du konoplje, ali ne kaže gde. Pozivajući se na istoričara Vaničeka, on kaže da je u Sošicama podignuta i mala železara te da otuda potiče naziv za »fužinare«, Žumberčane od desne obale reke Kupčine na zapad. S druge strane su »maslari«, odnosno »skorupari«, jer su pravili maslac, sir i sko-rup (kajmak, prim. autora) i prodavali ih po kranjskim i hrvatskim selima (str. 131).

Iako i sam piše o nasilju i pljačkama koje su činili žumberački uskoci, on kaže da to nisu bili nikakvi veleizdajnički činovi, nego nezadovoljstvo i uskočke razuzdanosti. U vezi s ozbiljnim suprotnostima između žum-beračkih kapetana i okolne vlastele kaže »da se grof Nikola Zrinski 1643. tužio caru upravo na žumberačkog kapetana Rudolfa Paradajzera, da daje svojim uskocima previše slobode na njegovim zemljištima i tražio od cara zaštitu, inače da će sve prodati i iseliti se iz kraljevstva« (str. 77).


Mal ukazuje i da se razlika između žumberačkih uskoka i Hrvata očitovala i u sudskoj vlasti. Još 1637. od dvanaest članova suda moralo je da bude 6 uskoka i 6 Hrvata, a kneza suca birali su svake godine naizmen-ce uskoci i Hrvati, sem ako su se strane sporazumele oko jednog.

Kao i sve druge privilegije koje su imali žumberački uskoci, tražili su za sebe i Gomirci, samo što su tamo uskočka i hrvatska strana davale po dva člana, od kojih je komandant Karlovačkog generalata određivao jednog, kojeg su morali priznati. Krizu sudske vlasti izazvali su, pored os-talog, hrvatski velikaši koji su obavljali dužnost žumberačkih kapetana (Stadel, Erdedi, Zrinjski, Frankopan). Oni su svoje dužnosti obavljali pre-ko svojih potčinjenih, a sami nisu živeli u Žumberku, pa su se u uskočko sudstvo sve više mešali kranjski staleži, i to s pravom, jer se tu radilo o dr-žavnopravnom statusu i pripadnosti Žumberka, o čemu su se neprekidno sporile Kranjska i Hrvatska u užem, odnosno Austrija i Ugarska u širem smislu (str. 137–139).

Zbog spora u vezi s teritorijalnom pripadnošću Žumberka sporan je bio i položaj i odgovornost žumberačkog kapetana. On je u pogranično vojnim stvarima bio odgovoran komandantu Karlovačkog generalata, a u civilnim, kriminalnim i upravnim odnosima kranjskom zemaljskom glavaru. U takvoj situaciji kapetani su se različito ponašali i zloupotreb-ljavali svoj položaj. Na primer, Rudolf i Ernst Paradajzer, nisu priznavali nadležnost kranjske civilne uprave. S druge strane, kranjske civilne vlasti razmišljale su da se Žumberak u upravnom pogledu potpuno odvoji od Vojne krajine. Problem je rešen tek 1690 pa su žumberački uskoci u voj-nim stvarima bili odgovorni sudstvu Karlovačkog generalata, a u civilnim sporovima prva instanca je bio kapetan, a druga kranjski zemaljski pogla-var. Međutim, u svakom novom sporu svaka strana je nastojala da namet-ne svoj stav, sve do ukidanja Vojne krajine (str. 142–145).

I Mal spominje sukob žumberačkog oficira Petra Hranilovića i ka-petana Paradajzera, ali ne kaže više nego što znamo o tome. Tvrdi i da se 1715, zbog gladi i prevelike rabote, iz Žumberka u Ugarsku (Slavoniju, prim autora) iselilo pet porodica (str. 80).

Do sada sam iznosio samo naznake o preseljavanju žumberačkih uskoka u Slavoniju. Članak »Seoba Žumberačkih uskoka u Križevačku

102 1.doseljavanja

kapetaniju (1540–1542)« napisao je Daniel Vranešić.27 On ističe da ova seoba nije »sustavno i temeljito obrađivana i da zaslužuje ozbiljniji his-toriografski pristup. S obzirom da svi vojnički sposobni uskoci nisu 1540. godine, kad je formirana Žumberačka kapetanije, mogli da budu primlje-ni u vojnu službu, vlasti su ih preseljavale u druge kapetanije, ali i neke utvrde na sjeverozapadu Hrvatske. Prvi uskoci upućeni su iz Žumberka u Križevačku kapetaniju već u martu 1540. Velika skupina žumberačkih uskoka (oko 400 vojnika) primljena je u službu Križevačke kapetanije u svibnju 1542. godine, pošto su u Beču odobrena sredstva za njihove pla-te«.

Vranešić navodi da tamo i danas žive žumberačke porodice i da o tome, u naseljima u koja su se smestili, svedoče njihova prezimena. Bol-fan: Brnčić, Đurašević, Kovačević, Latković, Rapljenović, Severović, Se-laković i Šajatović; Veliki Poganac: Bogdanović, Crljenica, Herak, Kekić, Kovačević, Marinković, Perić, Popović, Severović, Štibić i Šajatović; Voj-kovac: Klisurić, Marinković i Popović; Plavšinci: Milaković, Grubačević, Vujčić, Sekulić, Šajatović i Štrbac; Gornje Sredice: Kovačević, Krajačić, Milaković, Rajnović, Klisurić i Stakić; Trešnjevica: Bubanović, Vuković, Kordić, Rašić, Relić i Stanić; Rovište: Vučinić, Radmanović, Vuković, Gvozdanović, Kovačević, Reškovac, Crljenica, Ratković, Dobričić, Bulić i Rajaković; Bolč: Bastašić, Vukić i Vuković: Vlaška Kapela: Bogdanović, Po-pović, Pavić, Petković, Vuković i Vidović; Salnik: Bukvić, Rašić, Krajačić, Bastašić, Vukšić, Garapić i Magovac.

Više je nego indikativno šta u vezi s tim kaže dalje Vranešić: »Od doseljenja Uskoka u Križevačku kapetaniju (1540–42), pa sve do požara koji je uništio grkokatolički manastir u Marči (1739), tijekom gotovo dva stoljeća, ovi su uskoci pripadali pod crkvenu nadležnost marčanskog vla-dike, a kasnije zbog nedostatka vlastitih svećenika i udaljenosti od matice u svih deset naselja podliježu asimilaciji. Osim gubitka uskočke grkokato-ličke ’carske vjere’ uslijedila je potpuna kulturna asimilacija koja se ma-nifestira u potpunom nestajanju žumberačke uskočke narodne nošnje sa izvornim dinarskim narodnim vezom. Unatoč svim povijesnim nedaća-ma u narodu je ipak ostala svijest da su potomci kraljevskih žumberačkih

27 »Žumberački krijes« za 2013, str. 260-261.


uskoka o čemu svjedoče još samo slavna prađedovska prezimena«.S obzirom da je prilog napisao pop Vranešić mlađi i da je objavljen na

stranicama »Žumberačkog krijesa«, kao i da će o pisanju »Krijesa« i popa Vranešića »starijeg«, jednog od »glavnih ljudi i najplodnijih pisaca«, kas-nije biti dosta reči, prilog zaslužuje posebnu pažnju.

Prvo, iako su sva navedena prezimena i žumberačka, ne bi se smelo uzeti »zdravo za gotovo« da su u taj kraj svi s tim prezimenima morali da dođu samo iz ili preko Žumberka. Radi se o kalničko-bilogorskim Srbima, za koje Vikipedija kaže: »Kalničko-bilogorski Srbi nastanjuju prostor se-verozapadne Hrvatske, od reke Ilove na istoku, gore Kalnika na zapadu, Podravine na severu i Moslavine na jugu. Žive u dvadesetak manjih nase-lja. Uz žumberačke i gomirske Srbe, pripadaju najzapadnijoj grani srpskog naroda. Potomci su Srba iz raznih oblasti Balkanskog poluostrva, od Ma-kedonije, Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i današnje Vojvodine. U okviru druge seobe u ta područja, 1555. godine iz Žumberka je pristiglo 200 uskoka«.

Isti izvor daje i brojne podatke o poreklu pojedinih prezimena. Pri-mera radi, od žumberačkih prezimena vidimo da su iz Srbije: Grubači i Grubačevići od Temnića; Gvozdenovići od Ibra; Selakovići od Starog Vla-ha; Klisurići i Keserići od Poljanice. Zatim: Šiljki, Crljenice i Strahinići iz Stare Srbije (Makedonije); Ratkovići, Vujčići, Rajići, Radoševići iz Herce-govine; Obradovići, Bastašići, Bjelopavlovići, Đuraševići, Herakovići iz Crne gore itd.

Drugo, autor članak smatra inicijalnim i zalaže se da se ovaj deo prošlosti žumberačkih uskoka istraži, a nije naveo izvor na osnovu kojeg je pisao, što nije u duhu istraživačkog i objektivnog pisanja. Izvori se zna-ju (Radoslav Grujić, »Srpska naselja na severu Hrvatske do 1579« i Dušan Kašić, »Srpska naselja i crkve na severu Hrvatske«), ali nisu »dobrodošli« na stranicama »Žumberačkog krijesa«.

Treće, trebalo bi biti oprezan, bez obzira o kojim i čijim se izvorima radi. U vojnoj službi u Žumberku 1551. godine bilo je oko 300 Žumber-čana, čija imena i prezimena će da budu navedena na narednim strani-cama. S obzirom da je tada u Žumberku bilo ukupno oko 3.500–4.000 ljudi, koliko je Žumberčana trebalo da se iseli da bi u Križevačkoj kapeta-

104 1.doseljavanja

niji u vojnu službu odjednom bilo primljeno 400? Da li je moguće da se više uskoka iselilo iz Žumberka, nego što ih se doselilo, odnosno ostalo u Žumberku? Nigde nisam naišao na podatak da je odjednom primljeno u vojnu službu toliko krajišnika. Kao vojnik po profesiji znam da mnoge zamisli i naređenja nisu nikada, ili su samo delimično sprovođena u delo.

Četvrto, čak i isti izvori spominju različite podatke o vremenu i bro-ju doseljenih Žumberčana. Navodim neke. »Početak je učinjen s uskoci-ma srpskim iz Kranjske i Žumberka već marta 1540, a zatim i maja 1542, kada je u krajišku službu uzeto 400 Srba pod upravom 12 narodnih voj-voda. Razmešteni su između Koprivnice, Križevaca i Ivanića«. Radoslav Grujić piše: »Tako je Ratni savet u Gracu 4. maja 1542. naredio da se 400 Martologa od Žumberačkih uskoka odeli i spremi za Križevačku kraji-nu«.28 Zatim: »U Križevačkoj županiji primljeno je 1555. u službu šest no-vih vojvoda iz Kranjske i Žumberka s oko 200 uskoka... Prvi doseljenici po svoj prilici bili su žumberački uskoci, koji su 1542. dovedeni u okolinu Korpivnice pod vodstvom svojih deset vojvoda, među kojima su najug-ledniji Klisurić, Vujčić i Popović, s četovođama Milakovićem i po dvoji-com Vučkovića i Vukmirovića«.

Ako tome dodamo i toponim Mali Žumberak, između Križevaca i Koprivnice (Osijeka Vojkovačkog, Jarčana, Glogovnice i Rijeke Kopriv-ničke), nema sumunje da je naseljavanje područja Kalnika i Bilogore pra-tilo i preseljavanja uskoka iz Žumberka ili preko Žumberka, ali je i dalje pitanje kada i koliko?29

Peto, s obzirom da se bavim preveravanjem i odnarođivanjem žum-beračkih uskoka, posebnu pažnju zaslužuje »asimilacija« o kojoj razmišlja Vranešić, pre svega pitanje ko je koga asimilirao? On kaže: »Žumberački uskoci su došli u taj kraj kao pripadnici uskočke grkokatoliče carske vje-re«. Takva vera nigde ne postoji, što je popu Vranešiću poznato bolje nego meni, a tamo su mogli da dođu samo kao pravoslavni Srbi, jer se sve dogo-dilo 60–70 godina pre 1611, dakle pre odlaska vladike Simeona Vratanje u Rim. Na novim staništima pripadali su Marčanskoj pravoslavnoj eparhiji.

28 «Apologija srpskog naroda u Hrvatskoj i Slavoniji« , Novi sad 1909, str.109.29 Veliki atlas Hrvatske, Zagreb 2002, karta 13 (Križevci).


S obzirom da je unijaćenje i izmišljena »Marčanska unijatska biskupija« propala, oni su ostali i Srbi i pravoslavni, za razliku od svoje žumberačke braće na kojima je iskaljen sav bes i koji su unijaćeni vojnom silom.

Šesto, što se tiče »žumberačke narodne nošnje, izvorne dinarske«, nje odavno nema u svakodnevnoj upotrebi ni u Žumberku! A kakvu su drugu nošnju usvojili potomci žumberačkih uskoka u kalničko-bilo-gorskom kraju? S obzirom da su oni i danas svesni svog i nacionalnog i verskog identiteta, verovatno nošnju slavonskih Srba.

Sedmo, pre nego bismo se podrobnije pozabavili preseljavanje žu-mberačkih uskoka u Slavoniju, trebalo bi da se zna da li dosledno sledi-mo put žumberačkih uskoka i poštujemo njihovo poreklo i identitet ili imamo neke druge namere? O tome govori i ovaj tragikomični događaj. U leto 2013. godine putovala je grupa žumberačkih popova (grkokatolika) u Niš, na svečanost povodom 1700. godišnjice već spomenutog Milans-kog edikta, kojim je car Konstantin priznao ravnopravnost religija u Rim-skom carstvu, a time i hrišćanstvo, a među njima i mladi žumberački pop Gorazd Bastašić. Tamo je bilo i pravoslavnih popova iz kraja u koji su se preseljavali uskoci iz Žumberka, a i među njima pop Bastašić. Pravoslavni slavonski pop Bastašić prepoznao žumberačke grkokatoličke popove, na-šao i svog prezimenjaka, silno se obradovao, častio ih i ispričao »da su nje-govi Bastašići, s još nekim porodicama, da ne bi bili pounijaćeni, odselili u kalničko-bilogorski kraj«. Ne znam kako se osećao žumberački »otac« Ba-stašić, ali je njegovim kolegama sve to bilo zabavno, uživali su. Uostalom, pop Daniel Vranešić zna bolje kako je bilo, bez obzira da li je bio prisutan.

Iako raspoloživi podaci o vremenu i broju preseljenih i ne moraju uvek da budu precizni, sigurno je da su uskoci napuštali Žumberak, jer je već bio prenaseljen, ili jer su bili nezadovoljni što carske vlasti ne ispunja-vaju data obećanja, ili zbog nasilnog unijaćenja.

Izvesno je da je bilo i seoba koje su samo išle preko Žumberka, ima-jući u vidu da su Žumberčani bili prvi uskoci i da su kasniji uskoci, pre sve-ga njihovi srodnici, nastojali po svaku cenu da im se pridruže. Dakle, za neke je Žumberak bio, protivno njihovoj volji, samo »tranzitna stanica«. Brojni autori (Biderman, Karl Kaser, Josip Mal) kažu da su mnoge uskočke porodice, koje su tridesetih godina 16. veka bile naseljene na području Žu-

106 1.doseljavanja

mberak–Metlika–Mehovo, odlazile i dalje u unutrašnjost i navode mnoge pojedinačne primere njihovih prezimena, čak i u Donjoj Štajerskoj, kraj Ptuja, u Rogozni, Skokama i Hočama.

Legende o odnosima žumberačkih uskoka i Kranjaca

Iz do sada iznetog o seobama žumberačkih uskoka i njihovim odnosima sa starosedeocima vidljivo je da ima dosta nejasnoća o odnosima s Kranj-cima. U nedostatku podataka o pojedinim događanjima, ispredale su se i prenosile priče i legende koje ne bismo smeli zapostaviti. Niti jedna priča i legenda nije nastala, a da se nešto slično, negde i nekad, nije dogodilo.

Imajući to u vidu, napravio bih ozbiljnu grešku ako se ne bih osvr-nuo na legendu o »krvavom kamenu« na Gorjancima, koja se odnosi na događaj o kojem nemamo pouzdanih podataka, i o dve crkvice na samom vrhu Žumberačke gore (Gorjanaca). Legende o crkvicama i o krvavom ka-menu slušao sam kao dete sa strepnjom. I danas ih spominje većina auto-ra, ne trudeći se da se barem malo približimo istini i stvarnim uzrocima. Sa željom da doprinesem saznavanju istine, ispričaću ono što sam slušao, pročitao, utvrdio na licu mesta i na osnovu toga zaključio.

Priče o dve srušene, u trnje i divlje raslinje zarasle crkvice na vrhu Žumberačke gore, koje sam prvi put video 1955. godine, govorile su o pokušaju da se ustanovi granica, kako bi se ubuduće izbegli nesporazumi i sukobi. S jedne strane pošao je momak, a s druge devojka, ili sa svake strane momak, pa gde se sastanu tu da bude granica. Međutim, nekome nije bilo u interesu da se postigne dogovor, ali se ne kaže kome, pa su oni ubijeni. Na mestu gde su nađeni, dogovoreno je da svaka strana podigne svoju crkvicu, koje bi bile simbol kajanja i predstavljale granicu.

Danas znamo da crkvice nisu podignute na mestu nečije pogibije, ali jesu predstavljale svojevrsno »razgraničavanje«, ne zvanično, kata-starsko, zasnovano na zakonu, već instinktivno po prirodi, versko i etnič-ko po smislu i sadržaju.

Rimokatolička crkvica Sv. Jere podignuta je pred kraj 15. veka, pre naseljavanja žumberačkih uskoka, posvećena je istorijskoj ličnosti svete


Gertrude. U vreme gradnje ona nije trebalo da predstavlja i obeleži bilo kakvu granicu, jer su i Žumberačka gora i Gorjanci bili deo Kranjske, nego je bila izraz duboke (katoličke) pobožnosti tadašnjeg stanovništva Kranj-ske. Podizanje bogomolja na teško dostupnom mestu nije bio redak slu-čaj. Da je to tačno svedoči i činjenica da je samo nekoliko kilometara dalje od crkvice Sv. Jere već postojala crkva Sv. Miklavža (Nikole), na samoj hri-di (964 m) okomite padine Gorjanaca iznad Šentjerneja i Kostanjevice.

Crkvica Sv. Jere obnovljena je u julu 2013. godine. Na turističkoj ta-bli piše da je napuštena i srušena oko 1800. godine, ali ne i zbog čega. Kad sam odgovornog za obnovu crkvice (poreklom Žumberčanina) upitao za razlog zapuštanja i rušenja crkvice, rekao je »da se radilo o švaleraciji«, što znači da su vernici crkvu, koja ni tada nije imala vrata, a ni danas ih nema, koristili kao romantično i skriveno mesto za ljubav te time »skrnavili« sveto mesto.

Svega dvadesetak metara dalje nalazi se crkvica Sv. Ilije. Na turistič-koj tabli piše da se ne zna kad je podignuta, ali da su je podigli žumberački uskoci, posle 1530. godine, dakle posle prve seobe. Nisam ubeđen da je nemoguće da se ustanovi barem približno vreme podizanja crkvice, ali sam siguran da i to nekome nije u interesu. Zašto? Zato što bi moralo da se kaže da su je podigli pravoslavni uskoci i da je to bila pravoslavna bogo-molja, s ciljem da se obeleži prisustvo pravoslavnih doseljenika, Srba, na mestu gde su svoje prisustvo već obeležili rimokatolici i gde su se direk-tno susreli, malo sarađivali, a više i češće se sukobljavali. Pored toga, po-dizanje pravoslavne crkvice značilo je za žumberačke uskoke i obeležava-nje granice, odnosno teritorije koja pripada njima, na mestu gde nikakve granice tada nije bilo.

O vremenu podizanja i istorijskom značaju crkvice Sv. Ilije u knji-zi »Žumberak, baština i izazovi budućnosti«, Stari grad Žumberak 1996. (str. 38) piše: »No, oprema unutrašnjosti crkve s ikonostasom, što je ka-rakteristika istočnog grkokatoličkog obreda pomiče dataciju nastavka crkve u doba nakon doseljenja Uskoka, poslije 1530«, a na sledećoj strani-ci: »Njezinu arhitektonsku vrijednost nadilazi povijesno značenje jer, po dosad poznatom , crkva Sv. Ilije jedna je od najstarijih, ako ne i najstarija grkokatolička crkva u Hrvatskoj, izgrađena u doba prvog doseljenja Usko-ka u Žumberak«.

108 1.doseljavanja

Ne mora se biti posebno pametan da bi se uočilo da cilj ovog teksta nije da se utvrdi vreme podizanja i istorijski značaj te »jadne crkvice«, već da se podmetne laž da je ona »grkokatolička«, što bi trebalo da znači da su i oni koji su je podigli bili grkokatolici. Zaista, postoje (ne)ljudi, koji nema-ju ni obraza ni ljudskog dostojanstva. Kad bi zatrebalo, takvi bi »utvrdili i naučno dokazali« da su i uskoci i njihove cvrkvice bile »grkokatoličke« i pre nego je ta »izmišljotina od Crkve« i izmišljena.

Ipak, priznali »falsifikatori« istinu ili ne, ne može se negirati da žu-mberački uskoci, ti omrznuti doseljenici, pravoslavci ili »šizmatici«, pa još i Vlasi, nisu baš bili takvi nevernici i divljaci kako ih neki predstavlja-ju. Naprotiv, podizanje crkvice na teško pristupačnom mestu iz najbližih uskočkih naselja, nasuprot rimokatoličkoj crkvici, svedoči o njihovom duboko ukorenjenom (pravoslavnom) hrišćanstvu, ali i o svesti da je u okviru jedne vere, hrišćanstva, neko prouzročio i napravio podelu koja je okrenula hrišćane jedne protiv drugih i da im, u takvim uslovima, neće biti lako da odbrane svoju pravoslavnu crkvu.

Ako je ovo korektno, a ne vidim ko bi mogao argumentovano da se suprotstavi, moglo bi se zaključiti i kada su uskoci podigli crkvicu Sv. Ilije. Verovatno ne odmah po doseljavanju, jer ipak nije logično da im je prvi problem i briga bila izgradnja crkve na vrhu Žumberačke gore. Morali su prvo da se smeste i tamo izgrade svoja skromna staništa i bogomolje, što znači da je crkvica podignuta nakon što su izgrađena današnja sela u za-padnom delu Žumberka, sredinom druge polovine 16. veka, recimo pede-setak godina posle prve seobe 1530. godine.

Slovenački autori ističu »da je crkva Sv. Ilije sigurno prvobitno bila pravoslavna, jer je podignuta pre 1600. godine, kad unije u Žumberku nije bilo«. Iz hrvatskih katoličkih izvora to ne može da se čuje, iz tih iz-vora »čista voda ne može da poteče«. Hrvatski istoriografi i grkokatolički popovi to ne mogu da »prevale preko jezika i pera«. A da su uskoci već bili čvrsto zaseli na Žumberačkoj gori i ovladali tim područjem svedoče i mnogi toponimi, nazivi zemljišnih objekata i prostora, kao što su Stare kuće, Katuništa, Ljetine, Studena voda, Gajski jarak, Gajski izvor, Malićev krč, Kotline, Suminove livade, Dubrava, Đedovac, Kobile, Palež, Rakitnik i drugi.


Kao što se ne zna kad je tačno podignuta, ne zna se ni kad je crkvi-ca Sv. Ilije napuštena i srušena pa ostaje da pretpostavimo da je to bilo u vreme napuštanja i crkvice Sv. Jere, dakle oko 1800. godine, a možda je i razlog isti – zloupotreba crkve u »ljubavne svrhe«. Ne znam da li su uskoci u tom pogledu prednjačili, ali je sigurno da nisu zaostajali u odnosu na Kranjce.

Na sudbinu dveju crkvica osvrće se i Josip Mal i kaže da su sveštenici po obavljenoj službi božjoj u crkvi Sv. Nikole i Sv. Jedrete (Ilije i Jere, prim. autora) morali da pokupe sve crkveno posuđe, od ornata do zvonca, jer bi inače to pospravili Uskoci, koji su tim svecima ukazivali malo počasti, a kad bi bilo ružno vreme, oni bi u svetišta uterivali i ovce i koze (str. 131). Iako je na štetu naših prađedova, teško bi bilo tvrditi da toga nije bilo.

Priča o dvema crkvicama ne bi bila potpuna ako ne bih ukazao i da je obnova Sv. Ilije počela 1990, dakle desetak godina pre Sv Jere. Svi logični razlozi, posebno materijalne i finansijske mogućnosti i privrženost Kra-njaca rimokatoličanstvu, govore da je trebalo da bude obrnuto.

Sv. Ilija je obnovljen na inicijativu i pod rukovodstvom popa Mile Vranešića, i to je za svaku pohvalu i priznanje, ali je upravo on direktno odgovoran što nije rečeno niti napisano da je to bila pravoslavna bogo-molja i da su je podigli pravoslavni uskoci. Zbog toga na turističkoj tabli jednostavno piše da su crkvicu podigli uskoci, neki »bezimeni«, jer je samo tako bilo moguće da se u sledećoj rečenici nastavi priča o žumberač-kim uskocima kao Hrvatima.

Da se obnova crkvice Sv. Ilije zloupotrebljava može se pročitati i u Zborniku »Žumberak – baština i izazovi budućnosti«, Zagreb 1996, str. 36–39. Posvećena joj je slika i dve i po stranice teksta koji, po običaju, »go-vori mnogo, a ne kaže ništa«. Ne spominju se ni napred navedene legen-de, nego neka treća, o »zakopanom blagu«, a dr Zorislav Horvat napisao je da je crkvica slična nekim rimokatoličkim bogomoljama pa zaključuje da je sagrađena u prvoj polovini 15. veka, što znači pre doseljavanja žumbe-račkih uskoka.

Čemu takve manipulacije? Time se postavlja pitanje ko je uopšte i sagradio crkvicu? Sve je utoliko čudnije što je u nastavku dr Horvat na-pisao: »No, oprema unutrašnjosti crkve sa ikonostasom, što je karakteri-

110 1.doseljavanja

stika istočnog, grkokatoličkog obreda, pomiče dataciju nastanka crkve u doba nakon doseljenja Uskoka, poslije 1530, dakle u sredinu 16. stoljeća«.

Horvat je pobio samog sebe, ali nije rekao da je to karakteristika istočnog pravoslavnog veroispovedanja, nego grkokatoličkog, što opet indicira da žumberački uskoci prilikom naseljavanja nisu bili pravoslav-ci, nego grkokatolici. Žao mi je takvih »znanstvenika«. Jadni su i oni i i njihovi nalogodavci, ali je žrtva istina i nauka kojom se, navodno, bave.

Već više puta spominjani Žumberčanin Milko Predović imao je svo-ju »šemu« po kojoj je tumačio blizinu crkava i odnose žumberačkih usko-ka i Kranjaca i Hrvata, nezavisno od istorijske istine i stvarnost. Blizina dveju crkvica na Geri za njega je »dokaz kako su Žumberčani grkokatolici kao Hrvati bili u prijateljskim odnosima sa braćom Slovencima, i to od svog doseljenja pa do danas« (ŽK 1965, str. 106). A blizina grkokatoličke crkve Sv. Petra i Pavla i rimokatoličke crkve Majke Božje u Sošicama njega inspiriše da otpeva: »Možemo si zamisliti kako je oduvjek vladala sloga između braće rimokatolika i grkokatolika u Žumberku«.

M. Predoviću nije bilo nepoznato da su Sošice oduvek bile neural-gična tačka, mesto u kojem su se dodirivali i sudarali, zavisno od prilika, pravoslavlje i rimokatoličanstvo, srpstvo i hrvatstvo. Postojanje rimoka-toličke crkve u Sošicama svedoči da su naši »zemljaci« bili izloženi većem pritisku i opasnosti sve vreme, posebno u novije doba. Predović neće ni-šta da zna o tome. Za njega je sve oduvek bilo kako su ga naučili u seme-ništu u Zagrebu.

Da ovo ima dubok smisao svedoči događaj iz avgusta 2013. Našao sam se s grupom Žumberčana kod Sv. Ilije. Ispred Sv. Jere, bila je nešto brojnija grupa Slovenaca, među njima i šestorica »kauboja«. Kad su uz-jahli, bili su ponuđeni pićem. Rado su prihvatili, a onaj na najkrupnijem konju, očigledno predvodnik, počeo je priču: »Mi smo Slovenci, vi ste Hrvati... Imamo dobre odnose... Idemo zajedno u Evropsku uniju. Dakle, Slovenci i Hrvati zajedno u...« Prekinuo sam ga i upitao: »A, imali li ovde mesta i za treće?« Zbunio se pa upitao: »Kako mislite za treće, za koga...?«. »Pa, Vi govorite o Slovencima i Hrvatima, a ovde prisutni nisu svi ni Slo-venci ni Hrvati, ima i trećih«. Zbunio se, a kad se pribrao rekao je: »Ah, da, da, ima, ima...« Odjahali su, a mi produžili našim putem. Niko ništa nije rekao, svima je bilo sve jasno.


Pošto izgradnjom dveju crkvica »razgraničavanje« Kranjaca i žum-beračkih uskoka na vrhu Gere nije uspelo, više je nego sigurno da je Krva-vi kamen dobio ime po krvavom događaju, koji se zbio 1687. godine. Ali kojem događaju?

Znamo da je nesporazuma i sukoba bilo i u 17. veku, a logično je i da su češći uzročnici sukoba i »prelaznici na tuđu stranu« bili Žumberčani nego Kranjci. Kad se pogleda konfiguracija terena, može se zaključiti da je verovatno (naj)spornije bilo upravo područje s kranjske strane, zara-van od Krvavog kamena prema crkvi Sv. Miklavža, više od 200 metara niže od Gere, pitomija i pogodna za stočarstvo, na koju mora da su upada-li Žumberčani. Na tabli pored Krvavog kamena prvo je napisana verzija legende da se mladić, Žumberčanin, spustio duboko niz Gorjance, gde je susreo »sporijeg« kranjskog predstavnika. Njih dvojicu i devojku uskoč-kog predstavnika koja ga je, zabrinuta, kradomice pratile, ubili su »nepo-znati« (Mujo bi rekao: »Čuj, bolan, nepoznati!«) pa na njihov grob nava-lili kamen. Druga varijatna govori o dogovoru dveju strana da se izabrani predstavnici sastanu i pregovaraju, ali je došlo do obračuna pa je i poveći kamen na mestu sukoba bio krvav.

Legenda koju sam slušao kao dete govorila je da su »naši« bili pre-vareni, jer su se Kranjci unapred pripremili za obračun i osvetu. Pošto im je »proradila savest«, taj kamen su nazvali Krvavim, a na njemu uklesali godinu 1687.

Uveren sam da je istinita druga priča. Kao što je verovatno da su uskoci bili češći uzročnici nesporazuma i sukoba, tako je verovatno i da su Kranjci unapred »znali« da pregovori neće »uroditi plodom« i da su se pripremili za sukob i osvetu.

Malo je verovatno da se ne zna šta se dogodilo kod Krvavog kamena, jer su poznati detalji o manje značajnim događajima i iz ranijih vremena. Ako je bilo žrtava na strani Žumberčana, bili su to verovatno vojnici, za čije je ponašanje i sudbinu, pa i nestanak ili stradanje, bio neposredno od-govoran žumberački kapetan, u to vreme Ivan Ernst Paradajzer.

Kapetani su upravljali i komandovali krajišnicima već 147 godina. Kapetan je bio neposredno odgovoran komandantu Karlovačkog genera-lata, a ovaj Ratnom savetu u Gracu. Ili je nekome moćnom bilo stalo da

112 1.doseljavanja

uskoci »dobiju lekciju« ili je, opet, svime bilo stalo da se oko toga ne diže »velika prašina«.

Lopašić detaljno opisuje legendu o krvavom kamenu i podseća na neke slične istorijske legende. »Kranjci su se napatili svakog zla od Usko-ka, a zbog međa bilo je uvjek svađe i krvavih glava. Zbog svađa i krvavih okršaja između Kranjaca i Uskoka nisu se više održavali sajmovi na vrhu Gere, nego su premešteni u Sošice« (str. 4 i 38). To je tačno, sajmovi u Sošicama državali su se još i pedesetih godina dvadesetog veka, kada su ukinuti.

I u »Žumberačkom krijesu« za 2008. godinu (str. 240) napisan je članak o Krvavom kamenu u kojem se, po običaju, ne kaže ništa pametno. Dvema spomenutim verzijama događaja dodaju se još dve. Po jednoj Turci su tu »posekli glave svojim izdajnicima, koji su prebegli uskocima«, a po drugoj, skupinu od 500 Turaka koja se povlačila posle poraza kod Beča, potukli su uskoci pod vođstvom svog kapetana Petra Hranilovića.

Ovo ne bi zasluživalo pažnju da ne predstavlja grubu zloupotrebu. Da je bilo tako, ne bismo sada razbijali glavu pitajući se šta se dogodilo? A da su Turci kod »krvavog kamena« kažnjavali svoje izdajnike ili da je Petar Hranilović tu pobio 500 Turaka, morali bi »drugovi Turci« da budu prisutni kod »krvavog kamena«, a njih 1687. tu teško da je bilo. Hrabri i sposobni kapetan Petar Hranilović »digao je glas« protiv žumberačkog kapetana Paradajzera još 1621. godine pa je pitanje da li je 1687. bio i živ.

O legendama o dvema crkvicama i Krvavom kamenu, pa i odnosi-ma žumberačkih uskoka i Kranjaca u celini, pevao je i Jovan Hranilović u svojim »Žumberačkim elegijama«: »Krvava je njekoč borba bila, med Slo-venci i med Žumberčani, i bratska se često krvca lila (...) Lešine im ponesli daleko, za granicu, da im zatru znamen. Naspu cvijeća, založe im meko, na njih teški navalili kamen«. Srećom, nisu ni svi popovi isti, a Jovan je, kao što je već rečeno, ponajmanje bio pop, barem ne onakav kakav je »tre-bao« da bude!

Priču o Krvavom kamenu završio bih osvrtom na članak »Poruke krvavog kamena« iz vremena raspada Jugoslavije i sukoba Slovenije i Hr-vatske na Geri.30 Spominju se sukobi žumberačkih uskoka i Kranjaca, Lo-

30 »Karlovački tjednik«, 11. 3. 1993, str 10.


pašićeva verzije legende i Hranilovićeve elegije, sa zaključkom da niko ne želi novi Krvavi kamen. Nadam se da je tako!

POPISI SRBA ŽUMBERČANA

Popisi Srba Žumberčana, od doseljavanja do 1690. godine su, po mom du-bokom uverenju, najznačajnija dokumenta iz njihove prošlosti. Nisam pronašao i pročitao niti jedan drugi dokumenat koji, od početka do kraja, nedvojbeno i bez ostataka, svedoči o njihovom etničkom poreklu, verskoj pripadnosti, odakle su došli i gde im je prapostojbina. To može da vidi sva-ko ko želi i ume da čita takva dokumenta. Pred ovim dokumentom gube svaki smisao i značaj sva krivotvorenja, laži, podmetanja, obmane i smi-calice, bez obzira kako vešto ili nevešto bile »upakovane i pripremljene za prodaju«. Narod bi rekao: Ako laže koza, ne laže rog.

Popise Srba Žumberčana, od doseljavanja do 1690. godine, pripremio je dr Aleksa Ivić, a objavila Srpska kraljevska akademije, knjiga XXXVI, iz-data u Subotici, 1926. godine, u odeljku: »Naselja i poreklo stanovništva. Pregled mesta i imena srpskih doseljenika u Hrvatskoj i Slavoniji tokom 16. i 17. veka«. Ivić kaže da je to sinteza njegovih ranijih istraživanja i pu-blikovanih studija o Srbima Žumberčanima i o Srbima u Hrvatskoj, kao i studije o migracijama Srba u Slavoniju.

Popisi Srba Žumberčana imaju dva dela. Prvi deo donosi mesta u ko-jima su živeli i imena i prezimena Srba Žumberčana, vojnika-graničara, od doseljavanja do 1551. godine. U tom periodu oni su bili jedina kompaktna verska i etnička skupina, bili su »prvi ili stari« uskoci-vojnici i kao takvi i zbog toga su i popisivani od strane vojnih vlasti Habsburške Monarhije.

Drugi deo popisa sadrži podatke o vojnicima Žumberčanima od 1551. do 1690. godine. U tom periodu bilo je i drugih uskoka u Slavoniji i Hrvatskoj pa su Srbi Žumberčani obavljali vojničku dužnost zajedno s nji-ma. Raspoloživi podaci navode na zaključak da su vojne vlasti i dalje odr-žavale čisto »žumberačke jedinice«, recimo odeljenja, ili se u dokumen-tima naznačavalo da se radi o Žumberčanima. Nema pouzdanih saznanja zašto, ali je sigurno da to, ipak, nije bilo slučajno! Žumberčani su vojevali

114 1.doseljavanja

zajedno već skoro sedamdeset godina pa je njihova veština i iskustvo bilo dragoceno.

Popis Srba Žumberčana do 1551. godine

Ovaj deo popisa Srba Žumberčana naslovljen je: »Srbi u okolini Žumber-ka. Srpska sela i zaseoci u Žumberku i okolini. Popis Srba Žumberčana prema mestima u kojima su stanovali. Popis Srba Žumberčana bez oznake mesta«. Zbog značaja ovog dokumenta i podataka koje sadrži, donosim ga onako kako ga je objavio dr Aleksa Ivić, uz neke opaske radi pojašnjenja i preciznosti navedene u zagradi.

»Prilikom seobe Srba u Žumberak 1530. i 1538. godine zauzeli su doseljenici stalno boravište u ovim varošicama, selima i zaseocima: Kalje, Oštrc, Drage, Radatovići, Kašt, Sošice, Pećno, Mrzlo polje, Grabar, Stojdra-ga, Rude, Grabarak, Krašnji vrh, Kostanjevac, Kupčina, Priseka, Budinjak, Kalovo (Kalje), Pribićani (Pribić), Dragoševci, Poklek, Podbrežje, Vinica, Kostel, Semić, Mehovo, Metlika, Črnomelj, Pleterje, Šenternej, Kočevje, Vivodina, Kravljak, Cerovica, Cvetašin, Dvorišće, Vrtački, Grič, Brašljevi-ca, Marindol, Bojanci, Veliko i Malo lešće, Tupčina, Glušinja vas, Osredak, Dragoč vrh, Javor, Pogana jama, Sveti Juraj, Hrestovo (Reštovo), Priselje, Stupe, Vrhovac, Kovačev vrh, Jugorje, Dol, Tisovac, Lipovac, Ditmardol, Vražlena vas, Gornji Visoč, Mišljendol, Goljak, Magnješevac, Vodanev, Ši-čevac, Tomaševo selo, Gorenski vrh, Vodic, Vrani potok, Malinac, Tihočaj, Vresović, Škril, Dane, Oštritag, Sopote, Osojno, Jezernice i Šnota.

Prema jednom aktu iz 1535. stanovali su Vuk Daja u Sošicama, Re-san Šišmanović u Gaberju (Grabaru), Vijačko Jurašević (Đurašević) u Kuneč vrhu, Vučeta Dimitrović i Radič Smičiklas u Sopotu. Ovi su Srbi doseljeni 1530. iz predela Srba, Unca i Glamoča, a s njima su se uskoro pomešali Srbi koji dođoše s područja reke Cetine.

Po spisku žumberačkih Srba vojnika od 1. marta 1551. stanovali su u STOJDRAGI: Toma Severović, Vukdrag Vukčević, Prerad Mikulić, Jura-šin Ivković i Radič Vukčević. U OSOJNOM: Vuksan Rakutović, Vukša Marinković, Dragoslav Radmanović, Vladislav Vukdragović, Miljen Be-


lovrun, Novak Klisurić, Radonja Pavlović i Ivaniš Skorojević. U JEZER-NICAMA: Miloš Mikulić, Žarko Mikulić, Juraj Pavlović i Ratko Pavlović. U SVERŽU: Miloš Vučić, Vujica Mrčić, Radin Katalenić i Janko Katalenić. U SOPOTAMA: Poloj Popović, Rajak Popović, Vuk Smičiklas i Vuksan Ne-govanović. U SOŠICAMA: Andrija Bogdanić, Rade Radivojević, Vuk Vrs, Vukašin Bojić, Mirčeta Radmanović i Petar Radmanović. U TUPČINOJ VASI: Petar Čolnić, Ivan Grubačić, Juraj Mačov, Radivoj Garapić, Stipko Heraković i Dragiša Obradović. U ŽELEZNOM Juraj Vuković. U BUDINJA-KU: Novak Radonjić, Radivoj Mikulić i Vukdrag Strujić. U KUPČINI: Juraj Stojanić, Stipan Čikulinić, Vuja Prelučanin, Radivoj Prelučanin, Dragoje Orao, Mikula Soldatić, Tvrtko Radojević i Velja Radojević. U GOLEMOJ VASI Jakov Colnarić. U JAVORKU Mihovil Radovanić. U OŠTRITAGU: Milak Čičić i Patar Milaković. U DANU: Petar Mikulić, Mitar Mikulić, Gojko Stipanović, Vujica Hraplinović, Radonja Hraplinović, Vukdrag Vu-jičić i Mihailo Vukčević. U PRISEKI: Vuksan Vukosalić, Tvrtko Vukosa-lić, Đuro Marinković, Miloš Marinković i Selak Jelić. U ŠKRILU: Dragaš Radonjić, Vukdrag Duničvarić, Vukašin Glavniković, Mitar Grubačević, Vuča Vukmirović, Marko Radovanović, Radič Radojević, Vraneš Selako-vić i Vujin Vukmirović. U CEROVICI Rajič Dragulović. U JELŠU: Radinko Hranilović, Boganac Selaković i Pavle Selaković. U VITETINCU Radinko Vukosalić. U VRANOM POTOKU: Dobrosav Širić, Vukodrag Oliverović, Radin Vukašinović, Ivan Radičević, Rajak Vuksanović, Petar Grubačević, Cvetko Dragićević i Pavko Besedić. U GLUŠINJOJ VASI: Skorosav Obre-nović, Dobrica Mikulić i Vujica Heraković. U TOMAŠ VRHU Vujica Milj-ković. U PEČUVU: Radin Glavnik, Vraneš Radonjić, Dragaš Radivojević i Radul Staničić. U ŠNOTI: Vujica Vukdragović, Duka Đurmanović, Grubiša Radmanović, Ratko Vukčević, Pavle Vukdragović, Vukac Vratičić, Vukmir Vukašinović, Herak Radanović, Radič Vukdragović i Juraj Vukdragović. U TIHOČAJU: Vraneš Radovanović, Pavko Vojvoda, Cvitko Lalatović, Radič, Radosalić, Radovan Ivanišević, Skorosav Vukdragović i Dragula Pavko-vić. U VRESOVIĆU: Vukac Višesalić, Juraj Vukičević i Dobrosav Mikulić. U CEROVICI: Dobrivoj Brajanović, Juraj Brajanović, Mitar Ivković, Radul Neposkok, Mitar Vlatković i Vid Vukšić. U GRABARU: Vraneš Radosalić i Petar Golob. U MRZLOM POLJU: Vuk Vlatković i Vukosav Kosojević.

116 1.doseljavanja

U VODICU: Mikula Pajić, Vukosav Babić, Vukosav Heraković i Dragić Babić. U VIVODINI Strahinja Vukšić. U MOŠANCU: Vukmir Vukčević, Toma Vukčević, Ivan Vukčević, Radič Radojević i Dragiša Mogojević. U MALINCU: Vukdrag Mikulić, Cvetiša Vrinčić, Radivoj Vrinčić, Vojin Rad-manović i Vujica Cvetković. U GORENJSKOM VRHU: Mihailo Radinović, Grubač Radonjić i Blažo Radinović. U TOMAŠEVOM SELU: Bogoje Stip-ković, Mikula Rušnović i Nikašin Rušnović. U PETRIČKOJ VASI Jakov Ši-munović. U MIŠLJENDOLU: Radoje Kekić i Radonja Kekić. U REZVORU: Dragić Dragičević i Tomaš Radičević. U GOLJAKU: Pavko Radovanović, Novak Romanović, Paun Dobrosalić, Stipan Vujić, Ivaniš Vukšić i Mili-voj Heraković. U ŠIČEVCU: Dragić Oliverović, Dragul Oliverović, Mikula Šeravičić i Petar Šeravičić. U SELIMA Ivan Vukičević. U MAGNJEŠEVCU: Ivan Vukšić, Skorosav Radosalić i Vojin Radić. U Gornjem Visoču: Ivaniš Kordić, Vukosav Dragičević, Petar Lipotica, Vraneš Latinčić i Tomaš Ra-dojević. U VODANEVU: Todor Knežinić, Cvitko Vujičić, Cvitko Isučević, Vukdrag Milošević, Vlatko Milošević, Ljubinko Vujičić i Stipan Đuraši-nović. U VRAŽLENOJ VASI: Herak Vukmirović, Vrs Vukmirović, Radonja Vukmirović, Radoje Jelić i Vuk Vukmirović. U DITMARDOLU: Radoje Ra-činović i Vukić Plavčević. U LIPOVCU Ognjen Vukdragović. U GLUŠČU: Sekula Preradović, Mile Preradović i Radul Preradović. U STEFANIĆU: Radivoj Radatović i Radonja Radatović. U HRESTOVU: Vukša Cvitković i Ivan Jurjević. U PAVLOVCU: Vujica Dmitrović i Radosav Dmitrović. U ČUDIĆEVOM DOLU Raka Vukičević. U TISKOVCU: Vuk Strhainić, Ra-divoj Šimraković, Miljko Jurjević, Petar Milošević, Radman Radivojević i Mikula Novaković. U VERONSKOJ VASI: Vujica Vukosalić, Raša Babić, Vuča Vukmanović, Vukašin Vlatković i Ilija Vuković. U ULIŠČU: Radosav Vlatković, Obrad Jurjević, Radin Vukašinović, Petar Vukašinović i Mikula Vladić. U DOLU: Dragić Prebigarović, Vujin Prebigarović, Vojin Prebigaro-vić i Pavle Radosalić. U JUGORJU: Aleksa Badovinac, Novak Badovinac i Vukosav Badovinac. U IVANOJ SOLI Novak Kijanović. U MRZLOM DOLU Radosav Heraković. U NOVOM SELU Radoje Radović. U Kovačevom vrhu: Vukosav Vrinčić, Vogeda Milojković, Milin Radibratović, Radosav Đuraše-vić, Krajčin Đurašević, Radonja Vrinčić i Jovica Vrinčić. U DRAGOŠEVOJ VESI: Miloš Keserić, Živko Knežić, Miladin Marić, Miloš Marić, Mikula


Drvenić, Vukdrag Drvenić i Luka Keserić. U VRHOVCU: Juraj Vunenac, Vujin Magojević, Vukmir Milašinović, Radman Marković, Miloš Miku-nović, Radul Miličić, Miloš Vukašinović, Radul Popović, Radiša Popović, Vukman Stipanović i Tomaš Pavlović. U MARINDOLU: Radman Mihalje-vić, Radonja Mihaljević, Radič Vignjević, Mikula Milić, Lala Milić, Radoje Vukmanović, Sladoje Prijić, Marko Stojić, Vukman Dejanović, Dragić Ra-dosalić, Radoslav Dimitrović i Janko Vojnica. U GRIČU: Novak Vukmano-vić, Novak Popović, Dragiša Popović i Radul Mirosalić. U ALJMU: Rajak Popović, Velja Popović, Radul Popović i Vukdrag Popović. U PRIBINCU Mikula Štrbac. U PRISELJU Radič Vučetić. U KAŠTU: Radin Marić, Ivan Božidarević, Vujica Radenković, Novak Dragobratović i Vujica Radojević. U DRAGOŠEVOM VRHU: Radivoj Radinković, Vukdrag Milošević, Vujica Milošević i Veljan Bastašić. U SVETOM JURJU: Rajić Dančulović i Vraneš Dančulović. U KALJAMA Mitar Kekić. U DRAŠĆEM VRHU Ilija Bastašić.

Od Srba Žumberčana bez pobliže oznake mesta stanovanja 1533. go-dine spominju se: Milak Knežićić i Juraj Radivojević, a 1538. Radoje Kli-stović, Pavko Karanović, vojvoda Stepan, Ivan Pejak, Jovica Vuković, pop Radoje, Miloš Heraković, Andrija Stašević, knez Staniša i Ivaniš Vrlinić. Godine 1543, spominju se Jovan Vlah i Vuk Popović, a 1551. vojvoda Daja, Pavle Klisurić, Stipan Vrinčić, Radman Vučetić, Dragiša Vrinčić, Novak Nikolić, Šimon Brajković, Mikula Ivanović, Radosav Vuković, Radonja Bastašić, Šobat Popović, Vraneš Badovinac, Vraneš Vukićević, Radič Tru-bač i Januš Gašparović«.

Popis Srba Žumberčana od 1551. do 1690. godine

Kao što je već rečeno, popis od 1551. do 1690. godine dr Aleksa Ivić sačinio je na osnovu dokumenata u kojima se navode grupe Srba Žumberčana u vojnim jedinicama i službi sa Srbima iz drugih krajeva Vojne krajine, bilo da je navedeno da se radi o Žumberčanima ili se prepoznaju po prezime-nima.

»U platnom spisku vojnika na Hrvatskoj granici od 1. marta 1553. navedeni sledeći Srbi Žumberčani: Dragiša Vrinčić, Pavko Ratković, Jovan

118 1.doseljavanja

Košljanin, Radonja Bastašić, Vraneš Rogonić, Grubač Radinović, Sekula Preradović, Dragan Milčinović, Rajak Vujičić, Grubač Garapić, Radivoj Garapić, Mirčeta Garapić, Nikola Volović, Radoje Popović, Petar Radu-lović, Jovan Plivelić, Vukman Bojić, Miloš Radaković, Jovan Strahinić, Rajak Popović, Matija Grgurić, Vukmir Lulić, Lala Vukmanović, Vukdrag Mikulić, Radič Magojević, Vujica Radenković, Petar Marić, Jovan Kordić, Vuksan Dragičević, Toma Radojević, Jovan Radojević, Rade Neposkok, Vuksan Jovanović, Cvetko Miličić, Vojin Krajač, Ratko Pavlović, Rado-sav Mitrović, Radovan Nikolić, Skorosav Vitomirić, Radovan Ivaničević, Vojin Vragolović, Radonja Marić, Jovan Popović, Vujica Ivanišević, Drago Radojević, Radič Vignjević, Vukman Stipanović, Dobrica Radojević, Pavle Vuković, Radonja Tomašević, Radosav Tomašević, Radič Popović, Rado-nja Tatarević, Sladoje Prijić, Marko Vukčević, Marinko Vukčević, Radoje Mitrović, Radman Marković, Nikola Štrbac, Lala Cvetković, Vujica Mari-čić, Vojin Magojević, Vukmir Milašinović, Radivoj Vukmanović, Vuča Vu-kmirović, Vraneš Selaković, Petar Bastašić, Novak Dimitrović, Vukdraga Milošević, Vujica Milošević, Marko Bastašić, Radič Milenović, Radonja Vukmirović, Radoje Jelić, Vlatko Milošević, Vojin Ivanišević, Vojin Dra-gojević, Radič popov brat, Tvrtko Radojević, Vujica Radivojević, Lazar Radivojević, Novak Radivojević, Radul Staničić, Raša Jovanović, Vučeta Radmanović, Vukdrag Ratković, Herak Radovanović, Pavle Selaković, Pri-jo Selaković, Rajak Vuksanović, Novak Popović, Stanko Marković, Živko Vladić, Radič Vukdragović, Vuk Stipković, Vujica Marinković, Nikola Ra-jić, Toma Radić, Novak Radonjić, Petar Milaković, Skorosav Vujičić, Milak Čičić, Miloš Vukašinović, Vuja Vukašinović, Radin Vukašinović, Vukman Radojević, Petar Vukašinović, Dragula Dragičević, Selak Vladić, Janko Katalenić, Vukdrag Oliverović, Petar Grubačević, Radič Jelenić, Ilija Vu-ković, Vuča Vukmanović, Vukašin Vlatković, Vujica Dragičević, Milanko Radmanović, Aleksa Badovinac, Novak Badovinac, Jovan Vuković, Vraneš Vukdragović, Vujica Miljković, Radič Miličević, Pavle Petrović, Vuk Ilić, Radivoj Negovanović, Ilija Radosalić, Novak Dragobratović, Radoje Rajić, Vuksan Negovanović, Marko Magdalenić, Jovan Vojnić, Rade Sestrić, Lala Preradović, Vid Čolnić, Vuksan Marinković, Vuk Knežičić, Radosav Vu-kčević i Pero Marković.


U sličnom popisu vojnika, ali iz 1556. godine, navedeni su sledeći Srbi Žumberčani: Dragić Oliverović, Vukmir Raškovac, Vukdrag Ratko-vić, Vukdrag Oliverović, Radonja Dragičević, Vukac Bradečić, Dragoš Radenković, Radman Stepanović, Selak Novaković, Radivoj Vučnović, Nikašin Rušnović, Stanko Pokrajac, Juraj Štetarović, Obrad Kozlović, Mikula Vukičević, Obrad Rašković, Mirko Jurjević, Petar Vučković, Luka Todorović, Radoje Mirosalić, Vuk Ilić, Vojin Ivanišević, Ivan Radivojević, Radivoj Marković, Mirko Jurjević, Marko Krajačić, Marko Cesarović, Juraj Županović, Petar Orlić, Mihovil Ivančić, Juraj Čurilović, Martin Sladičić, Matija Pičović, Ivan Petković, Grgur Simčić, Petar Petković, Grgur Rad-manić, Petar Colarić, Vraneš Vologlavić, Tomaš Kovačić, Luka Matijević, Juraj Cvetanović, Petar Vuković, Jovan Rivorić, Marko Jadročević, Juraj Vlatković, Luka Lasasković, Grgur Dražinović, Pavko Ratković, Petar Vi-dović, Miloš Vrlinić, Prerad Selaković, Ivan Vojnović, Ivan Ružić, Pavle Šuster, Grgur Vukašić, Stipan Čikulinić, Vujica Mijaković, Petar Milako-vić, Milak Kikić, Vukosav Radenković, Ivan Markošić, Petar Grubačić, Vid Salenković, Martin Milušić, Krajčin Ladisolić, Mikula Raušović, Cvetko Raušović, Milak Heraković, Mihailo Marčić, Petar Ivković, Simon Radoje-vić, Radosav Vrlinić, Nikola Ilić, Luka Vlasović, Marko Kovačić, Luka Vla-šić, Juraj Dobranić, Tomaš Vatančić, Stefan Ivković, Mihailo Tomašević, Ivan Kojanić, Vuk Živinica, Jakov Fronetić, Vukosav Kosović i Juraj Lenić.

Pojedini Srbi Žumberčani navedeni su u vojnim dokumentima i narednih godina. Godine 1565. spominje se Šobat Popović; 1567. Vraneš Badovinac, Radonja Bastašić i Radič Vignjević; 1569. Radman Vučetić, Jovan Heraković, Vukac Višeslavić, Juraj Batalović, Silvester Jurić, Vujin i Vuksan Marinković; 1570. Jovan Daja Vuković, Vraneš Stipić, Radman Vučetić, Vuksan Marinković, Marko Milošević, Nikola Soldatić, Toma Vu-kmanović, Nikola Hraplinović, Milan Đurica i Petar i Juraj Mačov; 1579. Radič Vignjević i Mihailo Hraplinović; 1580. Miloš Heraković i Vuk Olive-rović; 1587. Vignjević, Verkanović, Sekula i Vujin; 1592. Radul Daja, Mi-kula Hraplinović, Vujica Popović, Ivan Čujičić i Miloš Grubačević; 1593. Voja Garapić; 1578. Sekula i Radoje Heraković; 1586. Petar Hranilović i Janko Budački; 1577. Paun Kragulović, Župan Badovinac, Hrnjak Popović, Vukman i Vukašin Bojić, Dragan Milčinović i Ratko Miličić«.

120 1.doseljavanja

S novim seobama Srba na područje Hrvatske početkom 17. veka i pomeranjem i utvrđivanjem granice prema istoku, Žumberčani su vojnu službu sve češće izvršavali zajedno sa Srbima iz drugih krajeva. Iako je većina služila u Slunjskoj kapetaniji (pukovniji), ne mogu se više prikazi-vati kao većina, već samo u zajednici s ostalim Srbima graničarima. Ipak, dr Ivić naglašava da se i u tim uslovima u nekim dokumentima nalaze izričite oznake da se radi o vojnicima Srbima rodom iz Žumberka. Doku-menta se odnose na duži period, od 1602. do 1690, a navode se poimenič-no: Rade Dimitrović, Petar, Jovan i Nikola Šišmanović, Vujica Heraković, Gvozden i Rade Smičiklas, Danilo Despotović, Radul Daja Vuković, Vuji-ca Badovinac, Mihailo Hranilović, Mihailo Radišić, Vicko Garapić, Radin Kordić, Radman i Ivan Hraplinović, Nikola Vučetić, Radman Pavijanović, Pavle, Matija, Gavrilo i Đorđe Čolnić, Vujin Harambašić, Pavle Orlović, Mirko i Radoje Goleš, Mitar Preradović, Ilija Dučić, Rade Popović, Ivan Gavrilović, Rade Šajatović, sinovi Gašpara Čolnića: Pavle, Matija, Đorđe i Gavrilo u Tupčina selu, Vukman Vlatković, Rade Šajatović, Vuja Varda-lić, Vukmir Mrševac, Novak Velić, Pavle Zorić, Petar, Toma, Nikola i Jovan Milaković ili Knežičić, Petar Hranilović, Janko Budački, Janko Hranilović, Kuzman Trbuhović i vojvoda Dejan.

»U spisku Srba vojnika iz 1644. godine, i pored velike sličnosti ili istovetnosti imena i prezimena sa Srbima vojnicima iz drugih krajeva, sa sigurnošću se može utvrditi da je među njima bilo dosta Žumberčana. Svestan da ću mnoge izostaviti, navodim samo one za koje se pouzdano može reći da su Žumberčani, jer smo ih već našli u ranijim spiskovima: Petar Hranilović, Jakša Šajatović, Ivan Hranilović, Vukman Heraković, Vujin Šajatović, Ivan Milaković, Ivan Delivuković, Radul Paunović, Ivan Delišimunović, Gavrilo Badovinac, Petar Hranilović, Ilija Šajatović, Gru-biša Hraplinović, Ivan Šimraković, Dragija Vujičić, Radosav Vuković, Vo-jin Obradović, Ivan Sekulić, Janko Popović, Nikola Ratković, Janko Pre-dojević, Janko Ljubanović, Mika Damjanović, Filip Dučić, Vukman Đura-šević, Vujin Vukšić, Petar Heraković, Ilija Severović, Mikula Hraplinović, Marko Klisurić, Ivan Bastašić, Radul Šajatović, Vujin Badovinac, Ivan Pavlović, Radul Šobatović, Vukan Vidinović, Mikula Severović, Vujačko Hraplinović, Radojica Galović, Vuk Radatović, Vujica Popović, Stipan Vu-


činić, Mikula Dejanović, Janko Hranilović, Jure Hranilović, Pavle Deliši-munović, Janko Janković, Jurica Predojević, Miko Predojević, Milak Raja-ković, Pero Milaković, Toma Gvozdanović, Petar Garapić, Jurica Šajatović, Vukmnan Heraković, Jurica Despotović, Ivan Milaković, Tomaš Radić, Kristof Delišimnović, Matija Radatović, Filip Predojević, Ivan Predojević, Milisav Paunović, Petar Paunović, Janko Badovinac, Miko Šajatović, Ra-dul Šajatović, Petar Delišimunović, Ivan Delivuković, Gavrilo Badovinac, Vujin Stanišić, Vukman Šajatović, Mile Heraković, Mihailo Kordić, Vid Rašić, Pavle Dragišić, Tomica Severović, Stipan Bastašić, Petar Gvozdano-vić, Novak Heraković, Ivan Dančulović, Ilija Badovinac, Vukman Đuraše-vić, Rade Šajatović, Mihailo Milaković, Vuk Severović, Vuk Hraplinović, Mihailo Galović, Jure Preradović, Ilija Hranilović, Jakša Šajatović, Milak Verinčić, Petar Šobatović, Ivan Severović i Miho Gvozdanović i drugi«.

Celokupan popisa Srba Žumberčana i Srba iz drugih krajeva, koji su živeli i služili kao vojnici, dakle prvi i drugi deo popisa Srba Žumberčana, dr Aleksa Ivić je zaključio napomenom da se mnoga imena i prezimena ponavljaju, poneka i više puta, dakle u više popisa. Takođe, neka imena su u jednom popisu napisana pravilno, a u drugom nepravilno i kao primer naveo samo Heraka Prekosavića, čije prezime u drugom popisu glasi He-rak Prekasović. Ukazao je i da se lako može utvrditi koje je ime ili prezime pravilno napisano pa ih je on pisao onako kako su u originalu zabeležena, kako bi se videle »karakteristike pisanja srpskih mesta i imena u 16. i 17. Veku«. Više o tome autor će reći na narednim stranicama knjige.

Spominjući Ivićev popis Srba Žumberčana do 1551. godine, Milan Radeka ukazuje da je tadašnji kapetan Ivan Lenković imao 315 plaćenih vojnika Žumberčana, 12 vojvoda (Daja Vuković, Pavle Klisurić, Stjepan Vrinčić, Radman Vučetić, Dragiša Vrinčić, Novak Nikolić, Simon Brajko-vić, Nikola Ivanović, Radosav Vuković, Radonja Bastašić, Šobat Popović i Vraneš Badovinac), zastavnik je bio Vraneš Vukićević, bubnjar Radič i trubač Janko Gašparović, desetari: Toma Severović, Petar Čolnić, vojvoda Pavko, Rade Radivojević, Todor Knežević i Radič Vučetić.

Ovaj podatak upotpunjava saznanja o Ivićevom popisu i ukazuje na komandni sastav tadašnjeg žumberačkog krajiškog sastava (str. 48).

122 1.doseljavanja

Drago Roksandić o popisu Srba Žumberčana do 1551. godine

Drago Roksandić, verovatno najbolji savremeni poznavalac i najplodniji istraživač prošlosti i sadašnjosti Srba u Hrvatskoj, pridaje izuzetan značaj istraživanju i podacima koje nam je ostavio dr Aleksa Ivić o Srbima Žum-berčanima. On se osvrće samo na prvi deo popisa, od doseljavanja do 1551. godine (str. 25–50). Roksandić smatra da taj dokumenat »možemo svrsta-ti među najvažnije poznate krajiške popise, jer sadrži imena i prezimena, podatke o statusu u krajiškoj vojnoj službi i mestima u kojima su pojedin-ci živeli«, zbog čega smatra i da većina sličnih krajiških popisa i dokume-nata imaju mnogo skromniji značaj. Ukazuje i da je dokumenat iz 1551, iako istoriografski veoma dobro poznat, istraživački vrlo malo korišćen, kao i da nije redak slučaj da bude povod ozbiljnih nesporazuma. Pošto je popis, sticajem neobičnihnih okolnosti, objavljen u Senju, eto jednog od razloga dovođenja u vezu, pa i mogućeg poistovećivanja, žumberačkih i senjskih uskoka, o čemu će kasnije da bude više reči.

U analizi popisa dr Roksandić ističe da je koristio izvornu grafiju koju je koristio i Aleksa Ivić i koje se on pridržavao s primjernom dosle-dnošću. Posebno naglašava da je popis na nemačkom jeziku, pa još pisan i goticom, tako da njegova »transliteracija na latinicu« nije bila nimalo jednostavna.

Dr Roksandić je, sa svojim saradnicima, analizirao popis Srba Žum-berčana na više načina, na osnovu čega je objavio tri abecedne liste: (1) prema prezimenima, (2) prema imenima i (3) prema mestima stanovanja.

Analizom prve liste, prema prezimenima, ustanovljeno je da se radi o 311, a ne 315 prezimena, kao što piše kod Ivića, a što su preuzimali i dru-gi autori, što je skoro zanemarljiva razlika. Drugi zaključak je da se u veli-koj većini radi o patronimičkim prezimenima, što je i kod današnjih pre-zimena u Žumberku više nego očigledno. Jasnoće radi, ukazujem da su patronimička prezimena među Srbima nastajala tako što su imenima oca, đeda, a ponekad i majke i babe, ili nekog drugog srodnika, najčešće doda-vani nastavci, -ljević, -jević, -ević, -ović, -vić, -ić, -ć i slično. Nije nepoznato da su najčešća srpska prezimena Petrović i Jovanović, nastala od imena Petar i Jovan, jer su to vekovima bila i najčešća srpska imena.


Treći Roksandićev zaključak je da se uskoci istog prezimena često živeli u različitim naseljima, iako su velika većina bili bliski srodnici. On zaključuje da se svi srodnici nisu naseljavali istovremeno, nego da su, od 1530. do 1551, dolazili u više navrata. S obzirom da na jednom mestu nije bilo uvek dovoljno prostora, dobijali su zemljište na udaljenim selištima Žumberačkog gorja. To dovodi u pitanje i opštu tezu da su uskoci i u Žum-berku dugo živeli u brojnim porodičnim zadrugama, što bi trebalo da po-služi kao dokaz o njihovom primitivnom socijalnom životu i organizaciji. Zaboravlja se da je zemlja dodeljivana pojedincima i da je to uslovljavalo i ubrzavalo njihovo razmerno brzo porodično, odnosno zadružno rasloja-vanje i izdvajanje uskog gornjeg sloja privilegovanih, pre svega vojvoda i harambaša.

Raspored i položaj u vojničkoj službi takodje je uticao na odnose među srodnicima. Roksandić ukazuje na nekoliko primera. Trojica Dan-čulovića: Mikula, Vraneš i Rajič, očigledno bliski srodnici, živeli su u dva naselja, a služili su u istoj, 30. desetini, ali je Mikula bio desetar, a druga dvojica njegovi vojnici. Pet Herakovića: Milivoj, Radosav, Stipko, Vukosav i Vujica, živeli su u pet različitih naselja, služili u četiri različite deseti-ne, ali su imali isti položaj. Ili devet Mikulića: Dobrica, Dobrosav, Miloš, Mitar, Petar, Prerad, Radivoj, Žarko i Vukdrag živeli su u sedam naselja, dvojica su bili desetari, a ostali obični vojnici.

Analizirajući drugu listu, prema imenima, Roksandić navodi neka najčešća imena tadašnjih uskoka (Dobrosav, Dragaš, Dragiša, Dragič, He-rak, Ivan, Ivaniš, Jakov, Janko, Jovan Juraj Mihailo, Mikula, Miloš, Mitar, Novak, Pavko, Pavle, Paun, Petar, Prerad, Radin, Radinko, Radič, Radi-voj, Ratko, Radonja, Radman, Radosav, Radovan, Radoje, Radul, Rajak, Stipan, Trifko, Tomaš, Vraneš, Vuk, Vukašin, Vukdrag, Vukman, Vukmir, Vukosav, Vukša, Vuksan, Vujin, Vujica, Vujo) i zaključuje da je ogromna većina slovenskog (ne slovenačkog, prim. autora) porekla, s tim što je naj-više imena s korenom vuk. Romanskih uticaja je veoma malo, na primer ime Radul je karakteristično za slovensko-romansku simbiozu. Mnogo je imena hrišćanskog porekla: Ivan, Jovan, Juraj (Đurađ), Marko, Mihailo, Mitar, Pavle, Petar. Roksandić postavlja i pitanje da li su uskoci stvarno imali imena Juraj ili Đurađ, Stipan ili Stepan, Cvitko ili Cvetko?

124 1.doseljavanja

Treća lista s podacima o nazivu mesta u kojima su živeli pojedini uskoci otklanja svaku sumnju da li se radi o žumberačkim ili o senjskim uskocima, o čemu će još biti reči. Od 311 uskoka, njih 293 su živela u 75 naselja, dakle manje od četvorice po naselju, što znači da su naselja bila mala, što opet znači i da njihove zajednice, odnosno zadruge, nisu mogle da budu velike, kao što mnogi tvrde. Dosta naselja ima stara imena kajka-vskog (slovenačkog, prim. autora) porekla, što znači da su bila naseljena i pre dolaska uskoka, ali i opustošena i dobrim delom napuštena, o čemu je već bilo reči.

Autor o popisima Srba Žumberčana

Kad sam, pre više desetina godina, došao do navedenih dokumenata s po-pisom Srba Žumberčana bio sam dirnut, ganut, srećan i ponosan, posebno kad sam našao i podatke o više Vukšića, mojih prađedova i prezimenjaka. Popis sam u celosti preneo u ovu knjigu, iako je bilo lakše i jednostavnije ukazati na izvor i, ilustracije radi, preneti samo neka imena, prezimena i mesta stanovanja. Nije mi bilo teško da strpljivo pišem, jer sam želeo da svaki Žumberčanin koji pročita ovu knjigu oseti radost kakvu sam i sam osetio kad sam saznao više o svom prađedovskom poreklu. Zbog toga sam zahvalan obojici, dr Aleksi Iviću što nam je podario tako dragocen do-kumenat i dr Dragi Roksandiću što nam je taj dokumenat naučnom ana-lizom »oživeo, obogatio i približio«.

Ako je tako, čitalac bi se se možda mogao upitati šta bih ja još imao da kaže o popisima Srba Žumberčana? Uveren sam da će već naredni redo-vi pokazati da itekako imam šta da kažem, jer Žumberčanin sam i pišem o Žumberku kako je »preporučio« Radoslav Lopašić, jer se radi o prošlosti i istini o mom rodnom kraju i mojim praprecima, jer sam bio sam u veli-kom broju naselja u Žumberku u kojem su živeli i žive uskoci, jer do de-talja poznajem ne samo navedena imena i prezimena iz davnog vremena već i mnoge njihove današnje nosioce. Najzad, jer se prezime koje nosim po ocu i prezime po majci, daljim đedovima, babama i rođacima nalaze u popisima Srba Žumberčana iz davnog vremena, a i danas ih ima u skoro ispražnjenom Žumberku.


Pored toga, sticajem više okolnosti, dobro sam upoznao nekadašnju zajedničku domovinu Jugoslaviju i njezine narode i narodnosti, njihove dijalekte, imena i prezimena, kulturu, običaje i osobine. Pritom sam uvek imao u vidu i ovo o čemu sada pišem. Naime u tim ljudima i krajevima tražio sam Žumberčane, a te krajeve i ljudi prepoznavao sam u Žumberku i među Žumberčanima.

Najzad, dosta dobro poznajem i nemački jezik i njegovo staro pismo, goticu. Stoga sam potpuno svestan koliko truda su uložili i kakve muke su imali nemački službenici koji su tada njima nešto potpuno nepozna-to trebali da napišu na nemačkom jeziku, pa još složenom i kitnjastom goticom. Nije bilo nimalo lako ni A. Iviću ni D. Roksandiću da identifiku-ju podatke o žumberačkim uskocima napisane u 16. veku na nemačkom jeziku. Sve se na svetu menja pa i jezici. Ni nemački iz tog vremena nije istovetan današnjem. Na Bečkom dvoru tada se službeno govorilo i pisalo latinskim jezikom. Idem redom i iznosim ono što sam uočio pa neka čita-lac prosudi da li su moja zapažanja pažnje vrdena?

Već na početku dokumenta, po popisu mesta u kojima su živeli ta-dašnji uskoci, vidi se da se ne radi samo o popisu Srba Žumberčana, dakle žumberačkih uskoka, nego i uskoka naseljenih u Beloj krajini, između Črnomelja i Metlike, konkretno u selima Marindol, Paunovići, Milići, Žunići i Bojanci, takozvanim Marindolcima. To potvrđuju i prezimena o kojima je već bilo reči. Radi se o uskocima najsrodnijim nama Žumberča-nima, za koje nije više bilo mesta kod »njihove braće u Žumberku« pa su se naselili u Beloj krajini. S naučnog stanovišta, formalno, to je greška, jer svi u spisku nisu žumberački uskoci, ali se suštinski ništa ne menja. Čak naprotiv, time se samo potvrđuje i ojačava veza dveju skupina istog naro-da i iz iste prapostojbine, skoro potpuno istovetnih prezimena i imena i naselja (sela Milići i Paunovići). I ne samo to, Žumberčani i Marindolci su imali skoro istovetnu vojničku (krajišku) sudbinu sve do ukidanja Vojne krajine (1881), a i tada se »u istom paketu« odlučivalo kome će oni pripas-ti. Istina, među njima postoji jedna, ali više nego značajna razlika: Marin-dolci su ostali pravoslavci, a Žumberčani su nasilno pounijaćeni

Što se tiče naziva svih naselja u kojima su tada živeli Žumberačani i Marindolci, deo je korektno napisan i danas nose ta imena, deo naziva

126 1.doseljavanja

sela nije korektno napisan, ali se lako prepoznaje dok deo nije moguće identifikovati pod navedenim nazivima, a neka možda više i ne postoje, barem ne pod tadašnjim imenom. Recimo, Ugorje je današnje Jugorje, Malinac, današnji Malinci, Hrestovo je Reštovo, Kuneč vrh su Kunčani, Glučina ves je slovenačko selo Glušinja vas, pri čemu treba znati da »vas« na slovenačkom ne znači ništa drugo nego selo. Mislim da bi bilo suvišno da tragam za drugim greškama i nepravilnostima imena naselja, jer je to zanemarljiva slabost, s obzirom da je velika većina korektno napisana. Nadalje, nikome nije poznato kako su se neka naselja tada zvala, odnosno da li su dobila nova imena, a i ma koliko se trudio, ne bih bio u stanju da uočim sve greške, a možda bih i sam počinio nove.

Značajnije od toga je da su većinu navedenih naselja tada delom naseljavali starosedeoci, Kranjci i Hrvati. Na slobodna selišta (staništa, posede) u tim selima naseljavani su žumberački uskoci pa su većina i da-nas mešovita, posebno u istočnom Žumberku. Veći deo sela kojih nema u popisima, nastao je kasnije. Njih su osnivali žumberački uskoci, srodnici, i nazivali ih po svojim prezimenima. Pažnje vredan podatak je da dva sela istog imena imaju samo rod Rajakovića (jedno između Donjeg Oštrca i Kostanjevca, drugo ispod Gere) i rod Kordića (jedno između Badovinaca i Sošica, a drugo istočnije od Mrzlog polja).

S obzirom da je Drago Roksandić ukazao da su svi uskoci istog pre-zimena verovatno bili i rođaci, ali da nisu živeli u istim naseljima, navo-dim još tri primera. Nijedan od mojih Vukšića nije tada bio iz istoimenog sela, pri čemu je verovatno da to selo tada nije ni postojao. Takođe, nije-dan Radatović, prezime karakteristično upravo za Radatovićki kraj, nije živeo u Radatovićima, iako to selo Ivić navodi kao četvrto po redu i jedno je od najbolje poznatih u Žumberku. Vjekoslav Klaić piše da je »Andrija Radatović zapalio i napustio tvrdi grad i varoš Banjaluku 1528. godine, posle pada Jajca, pa sramotno pobegao« (str. 105). Niti brojni Popovići i drugi nisu tada živeli u istoimenom selu. Razloge sam već naveo. Uskoci su prva selišta dobijali i razmeštali se u nižim predelima, odnosno prvim, najbližim praznim staništima, jer je u njima bilo napuštenih imanja i bo-ljih uslova za život.


Čisto uskočka sela, po pravilu, imenovana su prema prezimenima srodnika koji su ih osnovali i naseljavali: Gaj, Rajakovići, Sekulići, Malići, Bulići, Popovići, Ratkovići, Vukšići, Cvetiše, Goleši, Kordići, Rađenovići, Kokoti, Stanišići, Dančulovići, Strahinići, Badovinci, Balići, Magovci, Ra-jići, Kordići, Dragišići... Ako nije dovoljno, neka čitalac pogleda geograf-sku kartu Žumberka. To su nazivi istovetni nazivima svih onih staništa na području nekadašnje Jugoslavije, koja su osnovali Srbi istih prezimena. Prošao sam kroz više naselja Ratkovića, Rađenovića, Sekulića, Vukovića, Stanišića, Vukšića, Vučkovića, Vučinića, Radoševića, a još više Popovića i drugih, a koliko sam ih tek našao na preciznim vojnim mapama!

O prezimenima žumberačkih uskoka je već dosta rečeno, ali bi još više trebalo da se kaže, jer su ona neiscrpan izvor dragocenih saznanja. Izneću ono što sam zapazio.

S obzirom da se radi o popisima vojnika, a ne svih uskoka, Žumber-čana i Marindolaca, logično je da u popisima nisu navedena sva prezime-na tadašnjih žumberačkih uskoka. Kao što su se neki navedeni vojnici našli na više vojničkih spiskova i spomenuti i u drugim dokumentima, mnogi se uskoci, sticajem različitih okolnosti, nisu našli ni na jednom od tih popisa, pre svega jer tada i pored volje i želje nisu imali sreću da budu primljeni u vojnu službu, o čemu je već bilo reči u poglavlju o seobama, ili su na nekom drugom popisu, koji iz nekog razloga nije do sada raspoloživ.

Poznato je i da su se neki doselili kasnije, a mi ne raspolažemo po-pisima žumberačkih uskoka pri doseljavanju. Jedva da znamo imena i prezimena njihovih vojvoda i predvodnika. Opet, samo primera radi, u popisima nema Smičiklasa, Bulića, Živkovića, Pavića, Rađenovića, Smi-ljanića, Kokota, Gajskih, Reba, Bračika, Bogdanovića, a zna se da su u Žu-mberku od davnina i javljaju se u nekim drugim popisima o kojima će biti reči kasnije.

Lako se uočavaju neke, tada ili kasnije načinjene greške u pisanju. Ukazujem samo na karakteristične. Tada brojno prezime Radonić je, u stvari, Radonjić, jer je tada bilo isto tako brojno i ime Radonja, od kojeg je nastalo. Jedino u Žumberku Gvozdenovići su Gvozdanovići, iako je logič-no da je prezime nastalo od imena Gvozden, ali sam našao i ime Govzdan. V. Klaić spominje Tomu i Antuna Gvozdenovića (str. 30). U popisu nače-

128 1.doseljavanja

šće piše Šejatović, iako su u Žumberku prisutni i poznati samo Šajatovići. Očigledno je došlo do zamene slova a i e. Slično je i s Dejanovićima i Dea-novićima. Biće da je bliže istini ono prvo. Poznato je da su Hraplinovići s vremenom postali Rapljenovići.

U popisu nema prezimena Šimrak i Rušnov, ali ima Šimrakovića (Radivoj i Ivan) i Rušnovića (Mikula i Nikašin). Zatim, u popisu je među najbrojnijim imenima Herak, a među prezimenima Heraković. I sada u Žumberku postoji selo Herakovići i prezime Heraković, ali su mnogi pos-tali Heraki po prezimenu, a imena Herak više nema. Kud se »dede« dru-gi deo navedenih prezimena? Možda su ga »pojele« vlasti. Mađaronskim vlastima bila je specijalnost skraćivanje i unakazivanje srpskih prezime-na. Iz Brašljevice potiču trojica braće Herak: Marko, Janko i Milan, doktori nauka. Nije mi poznato da li su oni nešto znali o transformaciji njihovog prezimena?

U popisima se javlja prezime Jurašević, kojeg u Žumberku nije bilo i danas ga nema, ali zato postoje Đuraševići. Interesantno je da je to uočio i Janko Šimrak i da je ukazao da se radi o dobro poznatim Đuraševićima, koji su uglavnom živeli u selu Kunčani. Da li je nekome bilo lakše da na nemačkom, umesto nepoznatog i složenog slova đ, piše j, ili postoje dru-gi razlozi, ostaje da nagađamo. Nekadašnje Predojeviće nalazimo kasnije kao Predoeviće (pop u Dragama, kojeg ću kasnije spomenuti), da bi ko-načno postali Predovići, kojih i danas ima u Velikom Liješću i na Hrastu, ali zato više nema Predojevića.

Radeka navodi i imena i prezimena stotinu uskoka koje je u vojnu službu 1556. godine navodno primio pukovnik Martin Gal i ukazuje »da se danas Žumberčanin ne bi čudio kakva su ovo prezimena, trebalo bi uzeti u obzir da ih ima nejasno i pogrešno napisanih u nemačkom doku-mentu, da ima i izumrlih, ali da ih ima i od starosedelaca« (str. 48).

Naveo sam ovaj načelan i nedovoljno jasan Radekin podatak i stav jer daje priliku da se ukaže na dve stvari. Prva, nigde nisam našao poda-tak da je pukovnik Gal, kojeg sam već spominjao, primio u vojnu službu stotinu Žumberčana 1556. godine, a prezimena ukazuju da je među nji-ma moglo da bude i Žumberčana. Drugo, Žumberčanin koji iole poznaje istoriju, pa i imena i prezimena svojih prapredaka, ne bi trebalo da se čudi


što je došlo do promena i što danas u Žumberku više nema mnogih tada-šnjih prezimena. Naprotiv, mogao bi da uoči neraskidivu vezu ondašnjih i današnjih prezimena i da najmanje polovina tadašnjih prezimena i da-nas postoji u Žumberku, ili u mestima u koja su se odselili Žumberčani. A prošlo je skoro pet vekova. Za to vreme nestajali su celi narodi i države, pa i Austro-Ugarska Monarhija, ali maloj verskoj i etničkoj skupini u Žu-mberku nisu »počupani koreni«. Ta krupna i značajna istorijska činjenica svedoči o vitalnosti srpsko-pravoslavne skupine žumberačkih uskoka!

Postoje i brojni drugi razlozi nestanka pojedinih prezimena, ali je jedan osnovni, a to je pogibija. Imamo neke spiskova živih, ali do sada ni-sam našao da neko spominje bilo kakav dokumenat u kojem su navedeni poginuli Žumberčani. A vojna služba i ratovanje bili su »profesija« žumbe-račkih uskoka. To je bila »krvava cena« kojom su oni plaćali svoje versko i etničko poreklo i socijalne slobode, svoje biće i opstanak ne samo u ve-kovnim sukobima s Turcima, zatim nemačko-nemačkim, francusko-ne-mačkim, nemačko-ruskim, nemačko-italijanskim i kojim sve ne ratovi-ma, nego i u sukobima unutar Habsburške Monarhije, na primer Gupčeva buna 1573. i Ugarska pobuna i revolucija 1848. Najzad, u Prvom svetskom ratu neki su »gurnuti« u rat i protiv svoje srpske braće. Ima podataka da su Žumberčani učestvovali i u tzv, »Tridesetogodišnjem verskom ratu« iz-među zapadnih hrišćana, rimokatolika i protestanata, 1618–1648. godine. Ukratko, nezavisno s kim je ratovao Bečki dvor, napadajući ili braneći se, Žumberčan je znao što mu je činiti: oružje u ruke pa na zborno ili mobili-zacijsko mesto i u rat. A tamo ih niko nije štedeo, obično su raspoređivani na najopasnija mesta. Ginulo se, verovatno masovno.

U popisima ima dosta slučajeva da postoje samo jedan, dvojica, tro-jica nosilaca jednog prezimena. Da li su oni uopšte imali porodicu i, ako jesu, koliko su imali članova i rođaka, od toga koliko muških? Njihovim nestankom ugasila su se i brojna prezimena. U odeljku o doseljavanju se kaže da su uskoci-samci samovoljno ušli u grad Žumberak i da se nisu dali isterati. Dakle bilo je pojedinaca, samaca, verovatno su oni većim delom bili vojnici pa su se njihovom pogibijom gasila i njihova prezimena.

Među tadašnjim prezimenima žumberačkih uskoka, koja su za-čuđujuće pravilna i istovetna s današnjim prezimenima naroda u kraje-

130 1.doseljavanja

vima odakle potiču naši preci, nema više onih koja zvuče pomalo neobič-no. Takvih prezimena, bilo je vrlo malo, na primer: Vrs, Duničvarić, Ne-poskok, Volović, Prebigarević, Kozlović... Njih danas nema u Žumberku. Međutim, sam sebi sam postavio pitanje po čemu su ta prezimena neob-ična kad se, primera radi, porede s prezimenima, Pecikoza, Ubiparip, Krši-kapa ili prezimena zbog kojih njihovi nosioci i nisu baš »previše srećni«: Guzina, Kenjalo, Slinavi, Magarac. Šta tek reći o mnogim prezimenima Kranjaca, Hrvata i drugih naroda?31

Prezimena su neiscrpan izvor novih i dragocenih saznanja o njiho-vim nosiocima. Ogromna većina prezimena žumberačkih uskoka karak-teristična je za današnje područje severne i jugozapadne Srbije, Kosova, Hercegovine, a naročito Crne Gore i drugih područja gde žive Srbi. To znači da je najveći broj žumberačkih uskoka došao iz tih krajeva. Pritom je očigledno da je većina došla iz jugoistočnih krajeva, Crne Gore, Koso-va, jugozapadne Srbije i Hercegovine pa čak i današnje Makedonije. Neka prezimena, na primer Hranilović, Badovinac, Keserić, Šajatović, Petko-vić, Smičiklas, ukazuju na one uskoke koji su u Žumberak došli iz Sme-derevskog kraja i Beograda, posle pada Kneževine Srbije, pod dinastijom Brankovića.

Vojvoda Resan Šišmanović je verovatno Resen, jer u Makedoniji po-stoji istoimeni grad, a prezime je nastalo od bugarskog imena Šišman. Uo-stalom, carska dinastija Šišmanovića vladala je Bugarskom neprekidno od 1323. do 1430, a i kasnije. Sve ukazuje da je »naš vojvoda Šišmanović« bio bugarskog porekla, a da li je i vlaškog morali bismo da upitamo »drugove Bugare«. M. Predović kaže da su »Šišmanovići kasnije prozvani Gvozda-novići«, ali ne kaže kada i zbog čega (ŽK 1965, str. 57).

Ponovo primera radi, za Hercegovinu su karakteristična prezime-na Kordić, Rajaković, Dučić, Ratković, Smiljanić, Heraković..., grupa prezimena koja završava na slovo lj: Dragelj, Gud(e)alj, Bratelj. Naime u Hercegovini ima više srpskih prezimena na slovo lj. Poznajem Antelje, u mostarskom »Veležu« fudbal su igrali Pecelj i Gudelj, koji su posle raspa-

31 Primera radi, kad sam bio u diplomatskoj službi u Nemačkoj, predsednik najrazvije-nije nemačke pokrajine Baden-Wirttenberg prezivao se Teufel (Tojfel – đavo).


da Jugoslavije prešli u »Partizan«, a jedan od najboljih fudbalera svoje ge-neracije u »Hajduku« bio je Gudelj. Najposle, tu je i svima znani Vojislav Šešelj. S obzirom da prezimena Gudalj nema, znači da su Žumberački Gudalji, u stvari Gudelji, samo je neko slovo e pročitao i pisao kao a. To potvrđuje i spomenik Jeli Gudelj u groblju u Radatovićima.

U Žumberku je bilo i ima prezimena koja, naizgled, nisu tipična za žumberačke uskoke, a završavaju na slovo a: Bračika, Reba, Sumina, Radelja... To nije redak slučaj ne samo među pravoslavnima i Srbima, posebno u Dalmaciji, Lici, Kordunu, Baniji. Na primer, uži deo odbrane splitskog »Hajduka«, posle Drugog svetskog rata, činili su čuveni golman Vladimir Beara, zatim Ljubomir Kokeza, Božidar Broketa, Slavko Luštica. Poznato je da su bili pravoslavnog i srpskog porekla. Takva i slična pre-zimena su uzimana kad je neka porodica, iz ko zna kojih razloga, morala da promeni prezime. Poznajem Lizdeke, koji znaju da su bili Đurići, sve dok se sredinom 19. veka nije postavilo pitanje: da li pod tim prezimenom mogu da drže kafanu na Romaniji? Ili, moj prijatelj Beader, Dalmatinac, je u svakoj prilici, s žestinom ukazivao da je pravo prezime njegove porodice Gvozdenović. Moje komšije Kozlice znaju tačno kad su još bili Simići itd.

Međutim, prezime Bračika i, isto tako neobično prezime Makar, ukazuju na duboke i daleke ruske korene. Jedna od ruskih teniserki je Je-katerina Makarova, druga Bračikova, a donedavni načelnik Generalštaba i zamenik ministra odbrane Ruske Federacije bio je general armije Nikolaj Jegorovič Makarov, a o brojnim Makarevićima i Makarovićima ne bi tre-balo posebno govoriti.

Na izvestan način interesantno je i prezime Car. To prezime spada u grupu prezimena koja su nastala u vezi s vladarski titulama: Car, Kralj, Knez, Vojvoda, Herceg, Despot, Beg, Paša, od kojh su nastala i prezimena: Carević, Kraljević, Knežević, Vojvodić, Hercegović (Ercegović, Herceg, Erceg) , Despotović, Begović, Pašić itd.

Prezimena (i imena) žumberačkih uskoka mogla bi da budu i jedan od pokazatelja koji potvrđuje veoma interesantnu činjenicu da nije bilo niti danas ima saznanja, da među žumberačkim uskocima ima Jevreja i Roma (Cigana). To zapažanje sam čuo u detinjstvu i proveravao u raz-govoru s najstarijim Žumberčanima, koji su ceo život proveli u selu u

132 1.doseljavanja

kojem su rođeni. Iz detinjstva mi je poznato da su se Romi kraće vreme zadržavali između pojedinih žumberačkih sela, ali bi brzo odlazili, što su ljudi zapažali i komentarisali na svoj način. Niti mogu niti bih želeo da to komentarišem, ali tome je svakako jedan od razloga težak život i proš-lost Žumberčana. Što se Jevreja tiče, našao sam samo toponim »Židovske jame«, u blizini sela Budinjak i Bratelji.

Činjenica je i da među žumberačkim uskocima nema nijednog is-lamskog, ili poislamnjenog imena i prezimena pa se može zaključiti da smo se preseljavali da bismo sačuvali versko i etničko poreklo. Izuzetak je onaj Aljić, kojeg je za grkokatoličkog popa školovao biskup Hren. To negi-ra tvrdnje da smo s Turcima bili u vezi, u smislu da smo im služili i ratovali na njihovoj strani. To, opet, ne znači da u pojedinim momentima nismo s Turcima imali određenih »dogovora«, koji su se poštovali samo dok se moralo, kao i da mnogi naši srodnici nisu ostali na turskoj teritoriji i pod njihovom vlašću i primili islam.

Navešću dva primera. Prvi je zloglasni turski vojskovođa Hasan-pa-ša Predojević. Prezime govori o njegovom poreklu, a ime i visok položaj da je njegov rod rano primio islam i postao deo turske vlastele. Tursku vojsku u bici kod Siska, protiv koje su ratovali i Žumberčani, a među nji-ma možda i Predojevići, predvodio je njihov zloglasni »prezimanjak«. Nisu li zbog toga Predojevići »korigovali« svoje prezime, prvo u Predeo-vić, a zatim u Predović? I ne samo to, videćemo i da trojica Predojevića – Maksim, Gavrilo i Vasilije – nisu bili samo pravoslavni popovi, nego i marčanski vladike koji nisu prihvatali uniju i borili se kako su znali i ume-li da odbrane pravoslavlje. Radeka sugeriše da su prva dvojica bili žumbe-račkog porekla, što očigledno nije tačno jer su oni u manastir Marča došli iz manastira Rmanj, smeštenog na ušću rečice Unac u Unu. Bliži bi nam bio treći vladika Predojević, Vasilije, koji je bio arhimandrit mamnastira Gomirje, ali ni on nije žumberačkog porekla.

A kakva su sve »zamešateljstva« u vezi s prezimenima, pa i s Predo-jevićima moguća, pokazuje i V. Klaić, koji kaže da je Hasanpaša Predojević rodom iz Lužaca kod Sanskog Mosta i – pazite sad »čuda velikoga«, da je bio »podrijetlom Hrvat«, a da su njegovi »roditelji bili grčkoistočne vje-re«. Ako neko ne veruje, neka proveri na strani 465 Klaićeve »Povijesti


Hrvata«. Moj komentar je da nemam komentara. Pitam se samo da li se istoričaru kakav je Klaić ovakve greške dešavaju slučajno ili je nešto dru-go u pitanju?

Drugi primer je novijeg datuma. Moji prijatelji, Žumberčani, pre nego su pošli na sahranu oca njihovog prijatelja islamske veroispovesti, pitali su kakvi su tamo običaji? Rekao sam što sam znao. Po povratku izneli su svoje utiske i zapažanja. Najveće iznenađenje za njih su bila hrišćanska prezimena na spomenicima na islamskom groblju, pre svega Bulići.

Što se tiče imena tadašnjih Srba Žumberčana, ona su potpuno u skladu s prezimenima, imajući u vidu i njihovu već naglašenu patroni-mičku vezu i slovensko poreklo. Naša imena su, u stvari, »očevi naših prezimena«. U popisima žumberačkih uskoka nisam našao niti jedno ime koje bi »zvučalo« posebno neobično, odnosno koje nisam našao negde drugde, sem imena Skorosav, Vrs i Dragula. To je više nego začuđujuće. Stoga smatram da su imena isto tako pravilna i značajna za istoriju i istinu o žumberačkim uskocima kao i njihova prezimena.

Teško je pouzdano utvrditi da li su se kroz vekove više menjala pre-zimena ili imena. Rekao bih, ipak, da su se više promenilo imena. Naime, dolaskom u Žumberak uskoci su, kao što smo videli, »pažljivo« popisa-ni, barem njihov muški, vojnički deo. Popisana prezimena se, uglavnom, više nisu mogla menjati, nego su, iz brojnih razloga, nestajala. S obzirom da se prezimena nisu više menjala, odnosno gradila na osnovu imena, lič-na imena su postojala nezavisnija, nekako »mekanija« i jednostavnija.

Sve manje je bilo imena koja su se davala u prapostojbini i koja su zvučala nekako starinski i junački, podsećala na junake iz narodnih pe-sama, a sve više su se deci davala verska imena. Pored toga, sve ređe su se davala imena u čijoj je osnovi koren vuk i rad, koja su nekada bila najbroj-nija, tako da imena Vuk u Žumberku danas više i nema, a od brojnih ime-na s osnovom rad, ostalo je samo Rade. Više nema ni nekada najbrojni-jih Heraka, Mikula, Novaka, Prerada, Radina, Radinka, Radiča, Radivoja, Radmana, Radonja, Radula, Radaka, Rajaka, Vraneša, Vukdraga, Vukma-na, Vukmira, Vukašina, Vukosava, Vukša, Vuksana, Vujina, Vujica itd.

134 1.doseljavanja

Dr Roksandić postavlja i pitanje i da li su nakadašnji uskoci imali imena Juraj ili Đurađ? Smatram da je to pitanje opravdano i mislim da su u ono vreme imena mnogih Đurađa, Đorđa i Đura pisana kao Juraj i Jure, jer je to bilo lakše i jednostavnije. Da li je bilo i namere, ne tvrdim, nemam dokaza. Interesantno je da se ime Juraj, odnosno Jure, u Žumberku neka-ko odomaćilo, ali da nikada nije bilo omiljeno. Iz moje mladosti poznajem više Jura, koji nisu bili baš »presrećni što im je dato to ime«, pa ni moj stric. Kad bi ih nazvali Jurom, oni bi srdito odgovarali da im je ime Đuro, ili Đuka. Na groblju u Radatovićima jedan takav Jure, koji je još živ, na svom spomeniku napisao je Đuro.

Ne čudim se, jer mi je poznato da su popovi, posebno Juraj Hrnjak, odbijali da upišu imena koja su roditelji želeli, jer tih imena nije bilo u nji-hovom »rimokatoličkom spisku imena«. Na primer, za Hrnjaka ime Bojan nije bilo »prihvatljivo«, iako mnogi Slovenci, svakako veći rimokatolici od grkokatolika Hrnjaka, nose to ime. Zbog toga je krsna slava »Đurđevdan« s vremenom postajala »Jurjevo«. Nije nepoznato i da je ime Jurij veoma brojno ime među Rusima, što znači da je prisutno među pravoslavcima. Ovde je reč samo o malom prilogu za istinu o imenima i prezimenima žumberačkih uskoka.

Meni se čini da još veću pažnju zaslužuje činjenica da je u prvim po-pisima Srba Žumberčana, onima do 1551. godine ime Ivan brojno koliko i Jovan, a da je u onom kasnijem popisu ime Jovan zastupljenije. Tome bi trebalo dodati i da je ime Jovan među žumberačkim uskocima već veko-vima jedno od najčešćih, a da imena Ivan skoro da i nema. Priznajem da je to mnogo složeno pitanje, ali i zahvalno za dobre poznavaoce i analitičare. Ja ću da iznesem ono što mi je poznato, a što niko pošten i objektivan ne bi trebalo da negira

Prvo, radi se o dve varijante istog, grčkog imena »Ioannes«, pri čemu se na grčkom početno slovo ne izgovara čisto ni kao j ni kao i. U Epiru, u sverozapadnoj Grčkoj, postoji grad Ioannina (Janina), glavni grad istoi-mene pokrajine, a leži i na istoimenom jezeru. Pošto se radi o crkvenom imenu, prošireno je i veoma je često među svim hrišćanima, pri čemu nema pravila. Pravoslavni Rusi i Bugari su Ivani, Jovani su među njima veoma retki. Uostalom, sinonim u vicevima za »glupog« Rusa (nešto kao


balkanskog Muju) je Ivan. Suprotno tome, zapadani, to jest katolički ili protestantski Nemci su Johanni, dakle Jovani, a brojni Amerikanci John (Džon) i Joe (Džo) su adekvani Jovanu i Jovi. Šta tek reći za bezbrojne skandinavske Johanssone, Stefanssone i druge, dakle Jovanove i Stefano-ve sinove, nešto kao Jovanovići i Stefanovići. Uostalom, koliko rimskih papa je nosilo ime Jovan i/ili Ivan. Te dve varijante istog imena u našim balkanskim, tačnije srpsko-hrvatskim, a to znači i pravoslavno-rimoka-toličkim odnosima, imaju posebno značenje i poprimaju sve moguće i nemoguće konotacije. Pri tome bi svako iole realan i objektivan, mogao da vidi da je na području nekadašnje Jugoslavije ime Jovan među Srbima i pravoslavcima jedno o najčešćih, ali i da je Ivan veoma zastupljeno ime, posebno na području Crne Gore, što se vidi i po brojnosti prezimena Jo-vanović i Ivanović. To važi i za žensku varijantu pa je ime Ivana danas u Srbiji među deset najčešćih ženskih imena, dakle češće nego pojedinačno Jovanka ili Jovana.

To je potpuno u redu i meni je drago što je tako, ali samo pod uslo-vom da se ne negira da je među mnogim Hrvatima i rimokatolicima ime Jovan omraženo i sinonim za isto tako omražene Srbe i pravoslavce. Tada ime postaje i političko i versko, a to znači i egzistencijalno pitanje za sva-kog ko ima iole ponosa i ne dozvoljava da mu drugi »određuju i na kašiči-cu dele« istinu o sebi, svom narodu i o objektivnom svetu oko sebe.

Ako su mnogi Žumberčani u ono vreme i na onim popisima bili Iva-ni, kako piše u nemačkim dokumentima, zašto su i kako postali velikom većinom Jovani? Trebalo bi zaviriti u groblja. Tamo su sahranjeni ljudi, ali ne i istina o njima. Ona se ne može »zabrbati« u zemlju. Na groblju u Radatovićima počivaju Jove: Rajakovići, Malići, Bulići, Smiljanići, Bečići, Drkušići, a Ivana nema pa nema ni za lek! Šta tek reći o činjenici da na groblju kod Tisovca dominiraju Jove i Jovani, a Ivana nema. Štaviše, i tri crkve u Žumberku nose ime Sv. Jovana (Krstitelja): u Grabaru, Visočama i Velikom Liješću, ali ih ne samo popovi nego i zvanični organi, na turistič-kim i geografskim kartama, »prekrštavaju« u Ivane.

A ako neko želi lično da se uveri da i danas postoje razlike u imeni-ma i prezimenima Žumberčana i njihovih komšija, Hrvata, rimokatolika, neka svrati na groblje kod crkve Svetog Duha i na groblje kod nekoliko

136 1.doseljavanja

stotina udaljene crkve Svetog Juraja. Na prvom groblju počivaju mahom žitelji žumberačkih sela Dančulovići, Strahinići, Dragišići, na drugom ži-telji rimokatoličke Dojutrovice i Radine vasi. Prvi su Dančulovići, Strahi-nići, Dragišići, Damjanovići, Vukovići, Vukobrati, a od imena najčešća su: Nikola, Ilija, Janko, Dako, Anđa, Milka, Mara, Danica, Zlata, Zora. Drugi se prezivaju Šoštarić, Štulac, Štubljar, Kostelac, Penica, Vrban, Vrbos, Bi-zan, Boklje, Črepa, a zovu se: Ivan, Josip, Lovro, Antun, Mijo, Mato, Jure, Matija, Ana, Katica, Bara, Terezija, Marija. I na zajedničkim grobljima u Sošicama i Donjem Ostrižu po imenima i prezimenima prepoznaju se uskoci i starosedeoci.

Primetno je i da su žumberački uskoci zadržali svoja imena u čistim i dominantno uskočkim selima, a da su imena mnogo sličnija u mešovitim uskočko-hrvatskim selima. Ime Jovan najčešće je i na groblju u Mrzlom Polju, a na groblju kod crkve Sv. Jovana u Grabaru, od Jovana još češće je ime Miloš. Primer sličnosti imena uskoka i Hrvata lako je uočljiv na me-šovitom groblju kod rimokatoličke crkve Marije Magdalene. Na tom gro-blju sahranjivani su i Vlašići, Ljubanovići, Petretići, Mitrovići i Milići pa su i njihova imena bliža imenima njihovih rimokatoličkh komšija. Imam osećaj da je unijaćenje i odnarođivanje žumberačkih uskoka počelo upra-vo na tom području.

A ako nekome sve to nije dovoljno, neka »prolista« neki od »Žumbe-račkih krijesova«, o kojima će kasnije biti više reči, pa će videti da upra-vo oni koji negiraju pravoslavno i srpsko poreklo ne samo žumberačkih uskoka nego i svoje sopstveno, a time i svoje pretke i sebe same, i koji falsifikuju imena (Jovan – Ivan, Arhanđel – Arkandjel, Vasilije – Bazilije itd.), opisujući pojedine žumberačke grkokatoličke župe kao znak raspo-znavanja po pravilu navode upravo prezimena i imena.

Molim čitaoca da mi poveruje da sam, tek pošto sam sve ovo napisao, pronašao članak Vladislava Skarića: »Odakle su Žumberački uskoci?«.32 Analizirajući prezimena Srba Žumberčana iz popisa iz 1551. godine, Ska-rić ukazuje odakle potiču uskoci, odnosno od kuda su došli na područja odakle su se preselili direktno u Žumberak. Pažljivo sam proučio članak i

32 Glasnik Geografskog društva, Beograd 1924.


zaključio da ništa što sam već napisao ne protivreči Skarićevoj analizi, ali i da niti jedna analiza nije potpuna i ne bi se mogla smatrati završenom. Skarić dokazuje da je prapostojbina najvećeg broja žumberačkih uskoka južna Hercegovina, Boka Kotorska, stara Crna gora, posebno područje Plava, plemena Vasojevići i Kuči, takozvana Brda i okolina Skadarskog blata. Manji deo potiče iz Podrinja i Polimlja. Veliki deo žumberačkih pre-zimena našao je na području Hercegovine i današnje Crne Gore. Na osno-vu porekla i raspostranjenosti prezimena, Skarić zaključuje da je 60 posto žumberačkih uskoka poreklom iz jugoistočnih i primorskih, a 40 posto iz drugih, severnijih srpskih krajeva.

Od prezimena, čije poreklo analizira Skarić, ukazujem samo na ne-koliko, posebno interesantnih. Žumberačko selo i prezime Kokot (pevac, pjevac, oroz) mora da je u vezi sa selima i prezimenima u Hercegovini, Boki kotorskoj i Crnoj Gori. Selo Kokoti spominje se u Konavlima 1433. godine, a ja lično poznajem i brojne Pjevce i Kokote iz Bosne.

Žumberačko selo i prezime Maršići, spominju se i u varijantama: Maržići, Mažići i Mašići. Maršići se spominju u Pećkom spomeniku. U vreme Nemanjića spominju se Maršenići, današnji Marsenići (u pleme-nu Vasojevića). Maršići, muslimani, žive u Malom Ostrogu, u crnogorskoj krajini. U prijepoljskom okrugu postoji selo Maržići, u srezu Bosanska Gradiška Mašići, a u lepeničkom kraju u Srbiji Maršići. Dodajem da mi je poznato da i u Žumberku postoji prezime Mašić, a da neki stanovnici Maršića u Srbiji nose prezime Maršićanin.

Žumberačko selo Pilatovci navodi Skarića na zaključak da je među žumberačkim uskocima bilo i stanovnika sela Pilatovaca iz Oputne Rudi-ne u Crnoj Gori koji su i u Žumberku dali isto ime svom selu, o čemu će da bude više reči kasnije.

Na žumberačke Herakoviće i Herake podsećaju srednjevekovni spo-menici u južnoj Hercegovini: u selu Deranama na grobu nekog Heraka, u Boljunima kod Stoca na grobu Radosava Herakovića, zatim beleška iz 1405. o Heraku Miloševiću, a bratstvo Herakovića u plemenu Njeguši u Crnoj gori vodi poreklo iz Hercegovine i od Nikšića.

Prezimenjaka Šimraka ima samo u Boki Kotorskoj, u selu Sasovići-ma, kod Herceg novog. Prezime Goleš je Skarić našao samo još na jednom

138 1.doseljavanja

mestu, ali ne kaže gde, dok sela istog imena ima kod Ohrida, u Polimlju, na Romaniji, kod Travnika i Banja luke. Goleši, po Skariću, vuku poreklo od polimskih Goleša. Stići su, po Skariću, u stvari, Stijići, a potiču iz Vaso-jevića, gde se danas zovu Stijovići, a ima ih i u Gornjem i Donjem Draga-čevu u Šumadiji, slave Vasojevićku slavu Sv. Aleksandra.

Od imena Vraneš, čestog među žumberačkim uskocima, ali i u dru-gim krajevime, nastala su prezimena Vraneš, Vranješ, Vranešić, Vraneše-vić i Vranješević. Ima ih posvuda u Srbiji, ali i u drugim krajevime, poseb-no u Bosni. Skarić smatra da su i žumberački uskoci tog imena iz Polimlja, a ja bih postavio pitanje da li se u Žumberak doselio neko s prezimenom izvedenim od tog imena ili su Vranešići nastali tek po dolasku u Žumbe-rak?

Ovaj odeljak o imenima i prezimenima žumberačkih uskoka zaklju-čio bih konstatacijom da bi se teško moglo dovesti u pitanje njihovo srp-sko i pravoslavno poreklo i vezu s njihovim sunarodnicime na području Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Kosova, Srbije, posebno jugozapadne, te Dalmacije i Slavonije.

ISTORIOGRAFI O ŽUMBERAČKIM USKOCIMA

Izneo sam o žumberačkim uskocima podosta više ili manje pouzdanih i poznatih podataka, značajnih i neoborivih istorijskih činjenica pa i mo-jih skromnih analitičkih razmišljanja, međutim, istorija svakog naroda i istina o njemu, posebno o malobrojnoj srpsko-pravoslavnoj skupini žu-mberačkih uskoka, je složena. Ona dobrim delom zavisi i od toga kako je predstavljena, šta je o njima napisano. Šta su napisali »pobednici« i oni koji su ih dobro poznavali i pisali objektivno, ali i oni koji s njima nisu imali mnogo zajedničkog. Hoću da kažem da nisu morali da pišu, a pisali su! Takva pisanja – kad ne moraš, a ipak pišeš, znaju da budu itekako proi-zvoljna i da imaju veoma ozbiljne i dugotrajne posledice.

Primer takvog pisanja moglo bi da bude ono što je o žumberačkim uskocima napisao Janez Vajkard Valvasor (Johann Weickard Freiherr von Walvasor, rođen u Ljubljani 1641, umro u Krškom 1693).


Kako različiti ljudi različito vide iste ljude i događaje pa u skladu sa svojim viđenjem različito i pišu o njima, videće se na primeru onoga što su o žumberačkim uskocima napisali Radoslav Lopašić i Stanko Vraz, ali i neki drugi slovenački autori. Istina, treba imati na umu da je od Valvasora do Lopašića, Vraza i drugih autora prošlo više od 150 godina, a predmet pi-sanja je isti. Sve se promenilo pa i žumberački uskoci, ali se ono osnovno: versko i etničko poreklo i pripadnost, socijalnu status, jezik i druge bitne karakteristike nisu promenile. One su samo različito prikazivane.

Janez Vajkart Valvasor o žumberačkim uskocima

Predmet pažnje i analize je Valvasorovo delo »Slava Vojvodstva Kranjsko-g«.33 Urednik ukazuje da je prvo izdanje na slovenačkom štampano 1936. godine, a da sadržaj te knjige čini izbor iz nemačkih izdanja Valvasorovih knjiga, koja su preobimna pa je uzeto ono što bi moglo interesovati današ-njeg čitaoca.

Trebalo bi imati u vidu i da je uredništvo nastojalo da kroz čak 330 napomena pojasni na šta je Valvasor mislio na pojedinim mestime, kao i da ukaže na njegove greške i pogrešne zaključke. To Valvasorovom delu u celini, pa i ovom izdanju »Slave Vojvodstva Kranjskog«, objektivno uma-njuje vrednost, posebno sa stanovišta pouzdanosti.

S obzirom da je Valvasor poznat kao jedan od prvih, a možda baš i prvi koji je pisao o žumberačkim uskocima, a nije morao, on je, bez sva-ke sumnje i najčešće citiranih autora. Vekovime se navodi i citira što je Valvasor napisao, pri čemu se njegovo pisanje najčešće uzime »zdravo za gotovo«. Za to postoje brojni razlozi! Valvasorovo delo je jedno od celovi-tijih prikaza žumberačkih uskoka u 16. i 17. veku. Teško je bilo kritički do-voditi u pitanje ono što je Valvasor napisao, posebno zbog činjenice da je

33 Naslov na nemačkom jeziku: Die Ehre des Hertzogthums Crain. Knjiga je izdata povo-dom četiri stotine godina prve knjige na slovenačkom jeziku. Prevodilac s nemačkog jezika i urednik je dr Mirko Rupel, izdavač »Mladinska knjiga«, a štampana je 1951. u Ljubljani u štampariji Toneta Tomšiča.

140 1.doseljavanja

objavljivano u Nemačkoj i na nemačkom jeziku i da je, verovatno, barem vek i po, bilo teško dostupno. Zbog toga je bilo najlakše pozvati se na Val-vasora i njegovo pisanje o žumberačkim uskocima pa »podići cenu« svom pisanju, utoliko više što je njegova, uglavnom negativna slika nekim au-torima bila unapred dobrodošla. Posebnu pažnju zaslužuje činjenica da niko nije »obradio« sve što je Valvasor napisao o žumberačkim uskocima, kao i da niko nije Valvasoro delo stavio pod lupu kritike.

Imajući to u vidu, odlučio sam se da čitaocima ove knjige omogućim upravo to: da vide tačno što je Valvasor pisao, i to onim redosledom kako je napisano u navedenoj knjizi. Molim čitaoce da moje komentare Val-vasorovog pisanja razumeju kao pokušaj da se i njegovo pisanje konačno stavi »pod lupu kritike«. Svestan sam da je to težak zadatak.

Na stranici 17, pišući o raznolikosti jezika u državi Kranjskoj, Valva-sor kaže da bi se teško mogla naći država u kojoj je u upotrebi toliko jezika. Pravi uobičajeni jezik je kranjski, zatim ilirski, hrvatski, slavonski, dal-matinski, kočevski, istarski, italijanski, furlanski i nemački. Za »ilirski« jezik kaže i da »je iskvaren i nije potpuno čist«. Iako celokupno plemstvo uopšte govori nemački, govori i kranjski i italijanski.

Već prvi primer pokazuje da je Valvasorovo pisanje proizvoljno i neprecizno. Koji su to jezici: slavonski, furlanski i dalmatinski? Možda su to i tada bila narečja. Ali ostavimo to Valvasoru i jezikoslovcima. Bi-tno je da se po Valvasoru u Kranjskoj ne govori slovenački. On to i kasnije potvrđuje i kaže da se slovenački govori u Koruškoj i Štajerskoj! Sa stano-višta predmeta i sadržaja ove knjige značajnije je da Valvasor spominje neki novi jezik i naziva ga »ilirskim«. Međutim, iz konteksta nije moguće da se zaključi koji bi to bio jezik i ko njime govori, kako je iskvaren i za-što nije potpuno čist? Zašto je samo taj jezik iskvaren i nije potpuno čist? Pošto se znalo za Ilire, pretpostavljam da je to bio njihov jezik. Ako je u Kranjskoj bio u upotrebi ilirski jezik, mora da je bilo i Ilira! A ko su Iliri? Nema ko drugi to biti nego žumberački uskoci, s obzirom da Vlavasor u nastavku piše da uskoci govore ilirskim jezikom, ali i vlaškim jezikom i jezikom sličnim hrvatskom!

O nošnji Valvasor kaže da »pravi Kranjci imaju svoju nošnju i svoj jezik; takođe i Kočevci svoju posebnu. Uskoci i Hrvati se u nošnji donekle


razlikuju, kao i Rečani i Dalmatinci«. Značajno je zapamtiti da Vlavasor samo »donekle« razlikuje nošnju Hrvata i žumberačkih uskoka, što znači da ta razlika nije bila velika. Tu je u pravu, ali nije dosledan.

Na stranici 37, pišući o stanovncima Srednje Kranjske, Valvasor kaže: »Između Novog Mesta i Metlike na Gorjancma prebivaju ljudi koje zovu Uskoci ili Vlasi. Imaju potpuno posebnu nošnju i jezik i još posebnu veru, koja je potpuno slična grčkoj, zapravo sebe zovu staroverci i za du-hovnog poglavara priznaju patrijarha u Carigradu i Moskvi. Njihova odeća je dosta slična Hrvatskoj, ali ne potpuno; govore, takođe, svoj vlaški jezik, koji se ne razlikuje mnogo od hrvatskog«.

Ovaj kratak tekst veoma je značajan sa stanovišta tačnosti i kredi-bilnosti svega što je Valvasor napisao o žumberačkim uskocima. Da li je on razmišljao šta i o čemu piše i šta je već napisao. Da jeste ne bi došao u suprotnost s onim što je već rekao o jeziku. Očigledno nije mislio da uskoci govore ilirskim jezikom, jer sada tvrdi da oni imaju i svoj poseban, »vlaški« jezik. Pošto su uskoci za Valvasora Vlasi, normalno je da govore vlaški, ali kako je moguće da se taj vlaški »ne razlikuje mnogo od hrvat-skog«? Koji je to vlaški jezik koji se ne razlikuje mnogo od hrvatskog? Valvasor nije ništa manje protivrečan i kad je u pitanju nošnja. Pošto je već napisao da se uskoci i Hrvati u nošnji »donekle razlikuju«, kaže da uskoci imaju »potpuno posebnu nošnju«, a već u sledećoj rečenici uskoč-ka nošnja je opet »dosta slična hrvatskoj«.

I tvrdnja o posebnoj veri uskoka potvrđuje da je Valvasor pisao onako, »odoka«. Teško bi bilo poverovati da njemu nije bilo poznato da su uskoci hrišćani, da je hrišćanstvo jedna, ista religija, kao i da u okviru hrišćanstva postoje samo različite crkve. Inače, referenca da uskoci priz-naju patrijarha u Moskvi i Carigradu trebalo bi da znači da su uskoci Slo-veni (da ne kažem Srbi) i da ih to »okreće« Moskvi, za razliku od njegovih Vlaha, koji su romanskog porekla ili romanizirani narodi. Iznenađuje da je uredništvo u napomeni br. 16 ukazalo da nije preuzet širi tekst koji je Valvasor napisao o veri uskoka, ali se ne kaže zbog čega! Pretpostavljam da je uredništvo ocenilo da pisanje o veri uskoka ne bi služilo na čast nje-mu i njegovom delu. Ako nije tako, odgovorno je uredništvo. A izgleda da nije tako. Irena Smiljanić, čije studije o žumberačkim uskocima ću kori-

142 1.doseljavanja

stiti kasnije, kaže »da je za taj dio Valvasor naveo literaturu po kojoj se ravnao, objašnjavajući šta je pravoslavlje općenito. On citira i izjave samih Žumberčana da im je vjerski poglavar pećki patrijarh (tada je to bio Arse-nije III Crnojević)«.

Valvasor nastavlja: »Što se tiče hrane, obezbeđuju je (uskoci, prim. autora) redovno s plenom i otimačinom, a uglavnom idu po plen u Tur-sku; kažem uglavnom, jer, ako se lako može do čega ga dođe u susedstvu, njima je svejedno: prijatelj ili neprijatelj, ovaj ili onaj, ništa ne zapos-tavljaju, ništa ne propuštaju. Mnogi trguju i varaju s konjima, dobri su konjski trgovci i prevaranti i ako mogu nekoga da prevare, nisu ni lenji ni tupavi. Nađe se među njima i mnogo poštenih ljudi. Daju dobre vojnike. Na krađu ih ne tera smo potreba, jer imaju rodne gore, jer raste kako žito tako i vino i nasadi, a pored toga drže sve vrste živine; njihov neprimeran način života utiče da s tim ne izdrže dugo, jer žderu i piju dok ne prote-raju sve kroz grlo u želudac, da ništa ne ostane. I pritom se čvrsto drže zajedno. Sve mora da bude odjednom pospremljeno, kao da bi ih čekala teška kazna ili smrt ako bi šta ostavili – kao što kaže Plinius – kao da se ne bi moglo drugačije upotrebiti i popiti, ako ne kroz čovekovo telo. Ali kad proždrljivost rodi sina po imenu pomanjkanje, i vrli Uskoci si također moraju, kad su pri kraju sa žderanjem, pomagati, ako ne kod Turaka, onda kod suseda, ili pripasati sablju i ići u četovanje da nešto prigrabe, iz čega bi mogli opet da naprave novi imetak ili dinarčić za piće«.

Valvasor je napisao mnogo ružnog o žumberačkim uskocima. Pole-misati s njim bilo bi bespredmetno. Da već nije napisao onoliko proizvolj-nosti i netačnosti, možda bih mu više verovao i rekao: neka bude kako je napisao! Međutim, ne mogu se oteti utisku da se uskoci nisu uklapali u Valvasorovu idiličnu sliku o vojvodstvu Kranjskom, pre svega rimokato-ličkom i nemačkom.

Od kad znam za sebe, svestan sam i uočavao sam razlike između žumberačkih uskoka i Kranjaca, jer one su postojale od iskona i postoje i danas, ali ne i tako drastične i samo na štetu Žumberčana. Ipak, to me ne pogađa toliko koliko ono o »rodnim gorama, žitu i vinu«. Pa zašto je onda Žumberak pre dolaska uskoka uglavnom bio pust, samo delom slabo na-seljen, neobrađen? Kranjci niti su ikada bili niti su danas »široke ruke« pa


da prepuštaju drugima ono što valja. I ne samo to, kako takvi »proždrljivci i banditi« uopšte stignu, a ako i stignu, kako umeju da obrade polja, po-seju žito, obrade vinograde? Oni su, sve donedavno, bili samo »pokretni stočari«, lutalice pa zbog toga prozvani i »Vlasima«? Otkud i kako, odjed-nom, naučiše da obrađuju rodna polja i gaje vinograde? I ko to obrađuje i gaji kad je veći deo muške snage u stalnoj vojnoj službi?

Na stranici 46, govoreći o stanovnicima Notranjske, Valvasor kaže: »Treći rod stanovnika zovu se Ćići. A ti prebivaju među Podgradom i Sa-cerbom; u nošnji su zapravo mnogo slični opisanim Kraševcima, ali su im u govoru mnogo daleko i govore svoj posebni jezik kao pravi Japidi, ili potomci starih Japida, kako ih opisuju stari geografi i istoričari. Preživ-ljavaju kao i Kraševci, ali neki od njih na konjima prenose so od mora u unutrašnjost. Veoma su vešti i izvežbani u bacanju kamena s praćkom pa pogađaju skoro sve što hoće; isto tako vešto obaraju čoveka s konja, kao da bi ga kuglom odstrelio«.

Poznato da su Ćići vlaško pleme naseljeno na planini Ćićariji, oko nje i dalje u Istri, da su skoro potpuno pohrvaćeni, ali da i danas među-sobno govore rumunskim (ili vlaškim) jezikom. Da li je Valvasor znao do-voljno o Vlasima? Zapravo, naslućuje se u čemu je problem. Po njegovom, postoje dve vrste Vlaha. Jedni Vlasi su oni koji su »stvarno« Vlasi, pa čak govore i svoj posebni jezik »kao pravi Japidi ili njihovi potomci«. Drugi Vlasi su oni koji ni po čemu nisu Vlasi, ali su, ipak, »Vlasi«, jer ih Vlasi-ma proglašava Valvasor i njemu slični, za koje u njihovoj rimokatoličkoj i progermanskoj narcisoidnosti ne bi trebalo da bude mesta u vojvodstvu Kranjskom. Da je ozbiljno porazmislio o stvarnim Vlasima-Čićima i žum-beračkim uskocima koje on proglašava Vlasima i koji, po njemu, govore ilirski i vlaški jezik, Valvasor bi shvatio ko su Vlasi, posebno to da žumbe-rački uskoci teško da imaju bilo kakve veze s Vlasima u etničkom pogle-du, nošnji, običajima, posebno u jeziku, s obzirom da u govoru Žumberča-na nikada nije bilo niti danas ima sličnosti s vlaškim jezikom.

Na stranicama 123–125 on piše: »Vlasi ili Uskoci su dobili ime od reči skok, što na Kranjskom znači poskok, oni su pred nekih 146 godina usko-čili (ili pobegli) sa ženama i decom iz Turske i došli u Kranjsku. Zato ih po Kranjskom zovu Uskoci, što Nemci izgovaraju kao Uskogen, takođe Usko-

144 1.doseljavanja

ken ili Viskoken. Ako je uskok isto kao preskok, Uskok obeležava prebega. Sami se u svom jeziku nazivaju Vlahi ili Lahi, isto tako kako su se pod grčkim carevima nazivali Blaci, kako se kaže u Laoniku (nije mi poznato šta je Laonik, možda neki grad ili pokrajina, prim. autora).

Ti Uskoci ili Vlasi prebivaju na Srednjem Kranjskom, tj. u trećoj pe-tini, pa imaju uglavnom kod Pobrežja, Vinice i u tom kraju velika sela, a na brdima pri Žumberku većinom usamljene kuće i uz svaku vinograd, mnogo voćaka i polja. U svakoj kući stanuju zajedno tri, četiri, pa čak i pet porodica i uz njih velika grupa dece, ali samo je jedan gospodar i jedna gospodarica. Gospodar je najstariji muškarac, ako je za to sposoban, a gos-podarica je žena najmlađeg oženjenog brata, ili strica. Njima dvoma mo-raju svi drugi da budu poslušni i da obavljaju kućanske poslove. Ima čak i takvih kuća u kojima ima i osam, pa i dvanaest muškarac, koji su svi spo-sobni da nose oružje i idu na granicu. Da, skoro svi su dobri vojnici. Ne treba im plaćati dnevnice i dodatke, ali zato moraju služiti vojsku i, kad god je potrebno i glavar naredi, moraju u boj protiv omraženog neprijate-lja ili stražariti dan i noć na vlastiti trošak. Od toga dvoga rađe obavljaju prvo, naime da idu protiv omrznutog neprijatelja, jer im nadanje za dob-rim plenom uklanja opasnost ispred očiju... Inače se prehranjuju životinj-skim mesom, govedima, kozama i kozlićima, ali ipak imaju najviše koristi i hrane od ovaca, kojih mnogi imaju i do dvesta, znači celo krdo. Mnogi takođe trguju konjima na crkvene praznike, volovima i drugim životinja-ma koje ili razmenjuju ili prodaju; u svakom slučaju, bilo na jedan ili drugi način, nastoje da nešto zarade... Takođe, izvanredni majstori su u umetno-sti da nešto nađu pre nego to čovek izgubi i da uzmu pre nego im čovek da. Ipak, to se ne može pripisati svima, jer i među njima ima poštenih i vred-nih ljudi koji sebi ne pomažu krađom, nego naprotiv, poštenim zanima-njem i radom... Takođe, uobičajeno je da ubadaju noseve suviše duboko u vrčeve ili čaše i da rado zamenjuju želuce s vinskim podrumom i ostavom za hranu. Redovno u jesen popiju i pojedu sve, što su privredili vina i žita. Sve treba rešiti! Idu od kuće do kuće, proždiru i žderu dokle god nečega ima. Od toga imaju barem tu korist da im ništa ne poplesnivi, ne istrune, ili padne u ruke Turcima. Kad su sve pojeli i ždrelo im je na dopustu, idu po plen. Ako ga nema kod omraženog neprijatelja, traže unakrsno po


državi, gde bi ga našli. (To ne tvrdim za sve.) Zato zbog njih u državi nasta-ju često velike neugodosti. Drže se zajedno kao verige i vežu se kakvom zakletvom da jedan drugog neće da napuste. Pored toga dobri su trkači pa mnogi tako brzo trče da ih nijedan nemački konj ne može preteći; zbog toga ih često uzalud proganjaju. Ali ako koga uvate, stavljaju ga u verige, bez obzira da li je građanin ili duhovnik, pop ili kaluđer. Pa to je ispravno: ako neko kad greši ne poštuje samoga sebe, da ga se ne poštuje niti pri kazni... Ono što sam već ranije rekao, da rado uzimaju što im čovek ne da, odnosi se takođe i na prosidbu. Ako je Uskok ili Vlah donekle imućan pa hoće da se oženi i ako njegovi rođaci znaju za slobodnu žensku, za pošte-nu devojku (za udovice nikada ne pitaju), tada mnogo puta ne prave duge ceremonije pri prosidbi; ako roditeli na prvo pitanje ne obećaju kćer ili ne daju saglasnost, dođe mladoženja s pet ili desetak konja, u većem ili ma-njem broju, zavisno od potrebe, i silom uzme dotičnu koja mu je srcu pri-rasla, tako da je za takvog otimača najpravilnije reći da je ženu oteo. U tom cilju prethodno pažljivo odaberu vreme i priliku kad devojčin otac, brat ili stric nije kod kuće, jer je na granici ili iz drugih razloga, da ne bi među njima došlo do sukoba ili prolivanja krvi. Zbog toga dođu po noći i ako oni koji su ostali kod kuće ne dozvole devojci da mirno izađe, razvale vrata, uđu u kuću, uhvate devojku i odvedu je silom i protiv volje rodite-lja... Sa živim ljubavnim plenom beže i vode otetu dve do tri milje daleko, popu ili kaluđeru (tj. k vlaškom duhovniku ili monahu) koji je mora ven-čati i koji malo propituje da li će se obaviti uz saglasnost ili bez saglasnosti roditelja. Ali ako čuje poglavar u Žumberku, moraju svi koji su bili učesni-ci da plate veliku kaznu. Toga se boje pa se otmice ne događaju svakog dana. S obzirom da se ne mogu toga potpuno odreći, ipak se više puta drznu.... Kad se ženidba obavlja u redu i idu po nevestu, vodi je dever, to jest drug, na konju pred sobom potpuno skrivenu. Ona sedi napred u sed-lu, a iza nje drug, koji joj obavije celu glavu maramom, da ne vidi kuda ide... Ponekad je običaj da prvu noć pored neveste spava neko od njezinih ili njegovih najbližih rođaka, Razume se čisto pošteno (naravno po uskoč-ki), jer bi drugi ljudi za takvu prijateljsku uslugu i ukazivanje časti takvom prethodniku bili malo zahvalni, pa bi takvog uslužnika napravili Vlahom, kako kažu Nemci, kada uškope ždrepca. Ipak, mladoženja sme, ako naleti

146 1.doseljavanja

na pogaženi sat, ako joj stoji središnji krug napred na čelu, hoću da ka-žem, ako vidi da nevesta nije nevina, može je vratiti i oženiti se s drugom. Ali to mu je dozvoljeno samo jedanput, a taj koji se odrekao prve, zbog prethodnog crkvenog venčanja ne može više da računa na bilo kakvu du-hovnu službu (crkveno venčanje, prim. autora)... Nevestu vode iz rodi-teljske kuće u crkvu sa zastrtim licem, kao opomena da se iz vlastitih po-buda ne sme vratiti u očevu kuću. U crkvi se za vreme venčanja otkrije obraz. Duhovnik koji venčava stavlja nevesti i mladoženji na glavu venac od ružinih stabljika, kao znamenje i pouku da se ne smeju rastaviti ni u sreći niti u nesreći... Uskoci krste decu kad su već starija i odrasla, takođe, ne idu na ispovest pre tridesete godine... Ako neko tako oboli da se ne može nadati da će da preživi, mora sam da se umije. Uzrok tome je stvar-no smešan i bazira se na ubeđenju da mora da dođe Bogu, Ocu, Sinu i Sv. Duhu čist i snažan. Pritom takođe ne govore pametno, da će ga okružiti anđeli i da će mu svaki od njih na putu na onaj svet govoriti njegova vite-ška dela; jedan anđeo da će nositi pred njim sablju i pušku (bez obzira što će da ostane kod kuće obešena na klinu), s kojima se borio tako viteški protiv omrznutog neprijatelja Turčina; drugi da će mu pevati šta je s go-lom rukom ugrabio i odneo, opet drugi da će opevavati jarce i ovce, treći kozliće i koze, četvrti konje i kobile koje je iz tuđih krajeva dognao, peti odeću. Tako lepo podele časne službe da među anđelima ne bi bilo zavisti i ljubomore. Na kraju dolaze mnogi hvalospevi kako se u životu držao čvrsto i hrabro, tako da zaslužuje slavu i besmrtno ime. I na taj način umi-re uz utehe tih žalosnih utešitelja... Za pokop umrlih nemaju groblje, ceo svet im je groblje. Telo sahranjuju gde je najbliže i gde naiđu, bilo pod drvetom ili negde drugde. Uz mrtvaca stavljaju parče hleba i sitan novac, sold ili groš, a ponekad samo novčić. Zatim naspu malo zemlja i polože na glavu prilično težak kamen i isto takav na noge (možda zbog toga da ne bi ustao i hodao po kući). Potom se daje popu ili kaluđeru za zadušnicu pet kranjskih zlatnika i pogreb je završen... Ako pokopavaju dete, njegova majka nosi na glavi ljuljašku, pa kad ga zabrbaju, počne da optužuje smrt i da joj zamera da je tog gluvog jadnika tako pogodila da je izgubio sluh i vid, da ne bi čuo i video; zbog toga proklet bio onaj koji joj je uzeo dete, jer bi od njega mogao da postane dobar junak, i druge stvari joj stavlja pod


nos. Svoj napad, prekor ili tužbu završava na način kao da hoće takorekuć da ojača prijašnje optužbe. ‘Đavolska, gadna, primitivna, strašna, neza-sitna Smrt!’ Uzela si mi i požderala dete, pa imaj i ljuljašku! Požderi je da se zadaviš! Napuni gubicu njome da ti se svi zubi polome! Posle tog poklo-na i pametnog zaključka stavi ljuljašku na grob, gazi je dok se ne razbije na sitne delove... Tu moram još napisati o njihovoj odeći. Nošnja je prika-zana na priloženom bakrotisku. Žene nose duge gornje suknje bez ruka-va, jer imaju ispod druge rukave. Grudi ukrašavaju maramama s napisima ili ružama; isto tako se i suknje ukrašavaju plavim, crvenim i drugim bo-jama. Na nogama nose opanke, tj. široke podplate koje na rubu imaju male šupljine; kroz njih se protne vrpca i obuća je gotova. Tu obuću zovu opanci. Neki seljaci i siromašni uzmu samo parče sirove kože, nožem postružu dlaku i tako naprave opanke. Glavu zavijaju, prema potrebama vrlo pažljivo s dugom i uskom maramom iz izvezenog platna. Muškarci se odevaju skoro isto kao Hrvati, s tim da neki nose male, neki široke kape. Neki ih s uzicom privežu pod bradom, da ne odleti. Takođe, i muškarci nose opanke, pantalone i ogrtač kako i Hrvati, većinom iz obojenog sukna. Isto tako su pantalone i nogavice kao i kod Hrvata iz jednog dela. Neki nose velike i duge brade, drugi ih odseku s makazam i puste da raste gornja brada ili brkovi. Takođe, šišaju i glave i puste napred dugu kitu, ili šop kose, a nekima takva kita raste kao u Turaka. Neki nose na glavama velike šešire kao Hrvati; primer se vidi na bakrotisku, na čoveku koji se duboko klanja kaluđeru (ili uskočkom duhovniku). Ovaj sa šeširom je ka-luđer, onaj drugi s kapom je pop, tj. sveštenik. Takvi ljudi se kod Mo-skovljana isto tako nazivaju popovi, što po svoj prilici dolazi od reči papa, kako su nekad nazivali učitelja latinske crkve, pošto su ga u grčkoj crkvi zvali pappos. Otuda takođe donjonemačko i nizozemsko de Pap i gornjo-nemačko der Pfaff. Popovi nose ponekad kape, kao ovaj na slici, ipak veći-nom nose šešire kao kaluđeri, tj. kao monasi. To ljudstvo govori vlaški. Jezik se od hrvatskoga razlikuje ponešto, od kranjskog nešto više«.

Pošto ne poznajem svoje prapretke, pre i iz vremena kada je o njima pisao Valvasor, ne mogu da kažem koliko je bilo, a koliko nije bilo tako kako kaže Valvasor, ali verujem da je istina, kao i obično, negde u sredi-ni. Sa stanovišta sadržaja ove knjige, Valvasor ponovo poredi uskoke, (po

148 1.doseljavanja

njemu Vlahe) s Hrvatima, što još jednom potvrđuje da uskoci nisu Vlasi, ali još jednom asocira na istorijsku, politički i ideološki stvorenu zavr-zlamu o sličnostima i razlikama među Srbima i Hrvatima. Valvasor je taj problem, očigledno, rešavao pojednostavljeno i arbitrano. Svako ko nije Kranjac, ali je rimokatolik, je Hrvat. Problem nastaje kad neko nije rimo-katolik, već je »grčke vere«, a sličniji je Hrvatima nego Kranjcima, onda je on uskok, pri čemu mu je Valvasor, kako mu je kad palo napamet, prikačio vlaško poreklo, ilirski ili vlaški jezi i slično,

Zaista, koji je to i kakav »vlaški jezik«, koji se malo razlikuje od hr-vatskog, a malo više od kranjskog. Vlaški jezik, kojim govore Vlasi, teško da ima išta zajedničko sa srpskim i hrvatskim, bolje rečeno srpsko-hrvat-skim, a posebno s kranjskim jezikom. Očigledna besmislica.

Ono o ženidbama/udajama, odnosno otmicama neveste, je bilo stvar običaja, posebno morala. Ne znam da li su Žumberčani bili u tom pogledu »moralniji« od Kranjaca, ali znam da su Žumberčanke bile mo-ralnije, u smislu konzervativnije, od Kranjica. Mnogo češće su se Kranjci ženili Žumberčankama, nego Žumberčani Kranjicama. Ako je u Žumber-ku bilo otmica neveste, otimači nisu trebali da idu »kod najbližeg popa ili kaluđera«. U Žumberku su, od doseljavanja, bile samo dve parohije, u Radatovićima i Mrzlom polju, sa svega dva, a samo u »boljim vremenima« 2–3 popa. Prema tome, niti su otimači trebali da »traže« popa ili kaluđera niti je kapetanu žumberačkom bilo teško da otkrije otimače.

Posebno je bestidno šta je Valvasor napisao o sahranama mrtvih »pod prvim drvetom«. Svi narodi, pa i srpski, a žumberački uskoci poseb-no, imali su »čast i privilegiju« da svoje poginule i umrle stotinama godi-na, u teškom vremenu uzmicanja i pred opasnošću, sahranjuju »usput, ili kraj puta«. Nije ni ljudski, a hrišćanski da i ne govorimo, da se neko ruga grobovima, takozvanim »krajputašima«. Grobovi »krajputaši« su oplaka-ni u pesmama »tužbalicama« i legendama, opisani u pričama i romanima. Sem toga, u Žumberku je u vreme kada je Vlavasor pisao, bilo najmanje dvadesetak crkava, uglavnom na mestima gde se i sada nalaze, a oko njih su bila i sada su groblja. U tim crkvama su ta dva-tri popa krstili, venčava-li, ispraćali preminule i obavljali druge službe pravoslavne veroispovesti.


Ne mogu a da ne postavim pitanje: kako se zove čovek koji se tako brutalno ruga nevoljama drugih naroda? Da li je dovoljno da se kaže da je samo neprimereno da Valvasor poredi uskoke s nemačkim konjima? Iako ima uskoka koji su, po Valvasoru, brži od nemačkih konja, to ne bismo mogli da shvatimo kao kompliment. Čovek je čovek, čak ako je i uskok, a konj je konj, pa je i Valvasor to što jeste, a ne ono što je on o sebi mislio.

Na stranici 127, a i inače često, Valvasor u vezi s uskocima spomi-nje Hrvate. Govoreći o Hrvatima u Kranjskoj, on kaže i ovo: »Po obliku brkova Hrvati su skoro jednaki Perzijancima i turskim janjičarima, koji većinom takođe skraćuju donju bradu«. Do kakvih zabluda može da do-vede ovakvo pisanje i poređenje pokazuje činjenica da su mnogi istori-čari i političaia na osnovu takvih »naučnih« činjenica zaključivali da su Hrvati iranskog porekla. A ako su Hrvati slični turskim janjičarima, biće da je među janjičarima bilo Hrvata, a ne da su se Hrvati ugledali na turske janjičare.

Na stranici 150. Valvasor posvećuje dosta prostora i na više mesta slavi Tomaša Hrena (1560–1630), koji je 1597. imenovan za ljubljanskog biskupa i na toj dužnosti ostao 30 godina. Hren se »istakao« i u istoriji os-tao zabeležen kao odlučan protivnik luterana (reformista, protestanata), s kojima se surovo obračunavao. Hren je među prvima predlagao i da se pravoslavni žumberački uskoci silom prevedu na rimokatoličanstvo ili da se proteraju iz »Slavnog Vojvodstva Kranjskog«, a kad je uvideo da to nije moguće, da se pounijate.

Na stranici 215. Valvasor kaže da su na vojnoj svečanosti u Karlovcu »dva trubača i bubnjar, kako već imaju običaj Hrvati, igrali po turski«. Ni-sam siguran da se u toj prilici uopšte igralo »po turski«, a posebno da je to tada bilo »uobičajeno među Hrvatima«. Pre svega, pitanje je šta Valvasor uopšte podrazumeva pod igranjem, a šta po turski?

Na stranici 239, pišući o sporovima oko i u samom gradu Mehovo, udaljenom dve milje od Novog Mesta, a jednu milju od Metlike, Valvasor kaže i ovo: »Godine 1602. je ponovo izniklo seme razdora. Da bi ga sprečio i ugušio, gospodin Karel Jurič, koji je tada posedovao grad i imanje Meho-vo, nahuškao je Uskoke na pobunjenike. Oni su se uspešno branili, pa su čak i žene nagovorili, pa su s roguljama i drugim oruđima išle na Uskoke.

150 1.doseljavanja

Pri toj pobuni ubijen je jedan kmet i stara žena, a malo dete su pogazili konji. Najgore su prošli Uskoci jer ih je od 100 izašao sam deseti deo. Tom prilikom je sin sudije iz Mehova ustrelio jednog Uskoka jer ga je uvredio, pošto mu je pokazao zadnji deo tela«.

Na osnovu napisanog nije uopšte jasno šta se stvarno dogodilo u Me-hovu? Ko su pobunjenici? Zar je moguće da bi uskoci pošli tek tako u okr-šaj u kojem ih je 90 poginulo? Pa gubici su ravni onima u katastrofalnoj bici kod Budačkog! Uskoci su u to vreme bili dobro vojnički organizovani, imali su svog kapetana, komandanta i područne komande. Sporovi su se vodili zbog pljački i pojedinačnih zlodela, a niko nigde ne spominje 90 poginulih u sukobu oko Mehova. Ali ovo nije jedini primer besadržajnog i nejasnog pisanja. A kakve su posledice, vidi se iz činjenice da je Josip Mal preuzeo ono što je napisao Valvasor, ali ga nije naveo kao izvor (str. 184).

Stranica 241: Rezidencija Pleterje »ima s jedne strane ravna polja, a na drugoj visoke Gorjance, gde prebivaju Uskoci«.

Stranica 246: »Od Ljubljane šest, a od Novog Mesta tri milje je uda-ljen grad i trg Žužemberk. U leto 1559. drznuo se da u Žužemberk dođe Gregor, nezakoniti sin g. Jurija Turjaškog, rođen u Švajcarskoj, pošto su mu umrli otac Jurij Turjaški i brat g. Volbenk, s osamnaest Napolitanaca; došao je do Žužemberka na neradni, vašarski dan. Nije se dugo zadržavao, nego se još isto veče prebacio preko zidova i zauzeo grad. Međutim, stra-žar je brzo kroz gužvu izašao iz grada i sakupio svoje kmetove. Ubrzo im se pridružio i gospodin Herbart, baron Turjaški, general Hrvatske krajine, napao grad i zauzeo ga. Osam Laha su provalili zid; pod zidom su ih izne-nadili naoružani kmetovi s pripremljenim i podignutim kopljima, ostale su ubrzo, zajedno s nezakonitim sinom Gregorom, u gradu savladali i sve poubijali. Posle borbe su izbrojali trideset i šest mrtvih, najviše Gregor s njegovih osamnaest Laha i sedamnaest ljudi gospodina Turjaškog. Lahe i njihove vođe nisu pokopali, nego su ih odvukli preko vode u divljinu, gde su Gregora divlje svinje, a njegove drugove psi, ptice grabljivice i divlje zveri razderale i požderale, kao crknute mrcine«.

Jasnoće radi, Valvasor Napolitance, dakle autohtone Romane, nazi-va Lahi, za razliku od Vlaha, kako naziva pripadnike romaniziranih na-roda. Ova priča je slična onoj u vezi sa sukobom u Mehovu. Teško bi bilo


zaključiti šta se stvarno dogodilo. Pošto se radi o »rimokatoličkom sporu«, neka tako i ostane. Ipak, imajući u vidu da Valvasor opisuje postupak s poginulima, nameće se pitanje da li su Kranjci u to vreme bili na »mnogo višem civilizacijskom nivou« od žumberačkih uskoka?

Stranica 285: »Komandant Varaždinskog generalata je vicegeneral i pukovnik, u vojsci kod svih omiljeni kavalir grof Trautmanasdorff, a njegov zamenik je gospodin N. Makar, hrvatski plemić koji se sa svojom slavnom hrabrošću dokazao skoro svim Hrvatima, jer je često kao munja udarao na Turke i pobeđivao ih«.

Za Valvasora je Nikola Makar Hrvat, iako Makara ima među Žum-berčanima, o čemu je već bilo reči, a jedan od njih, iz Velikog Liješća, se kao prvi Žumberčanin naselio u Metlici.

Stranica 287: »Grad Budački su naši – hvala Bogu – ponovo zauzeli i obezbedili ga s turskim Vlasima (tako zovu te Vlahe, koji su pobegli iz Turske)... U gradu samo stražare. Pod njim u trgu stanuju Vlasi, koji tu navodno pod velikim drvećem plešu i zabavljaju se. Predvodnik tih Vlaha je vojvoda Tudor«.

Zaista je interesantno na koje sve načine Valvasor spominje Vlahe i kakvim ih imenima naziva. Očigledno je da ni njemu samom više nije bilo jasno o kome govori i šta pod rečenim podrazumeva. A i život im je, očigledno, bio lep – samo su plesali i zabavljali se.

Na stranicama 289–290, pišući o Senju i senjskim uskocima, Valva-sor iznosi niz kontoverznih tvrdnji i konstruiše neverovatne zavrzlame i nelogičnosti. S obzirom da će o senjskim uskocima još biti reči, njegove trvdnje predstavljaju samo uvod.

»Što se tiče vere, svi Senjani su rimokatolici, ali misu (liturgiju, crkvenu službu, prim. autora) i crkvene molitve i sve druge obrede obav-ljaju na ilirskom ili slovenskom jeziku. Jezik koji koriste Uskoci i Senjani je, zapravo, dalmatinščina. Za čitanje i pisanje imaju tri vrste pisma: prvo, glagoljicu, koju koriste u crkvenim stvarima, pri dopisivanju s Turcima koriste ćirilicu, a kao svakodnevni jezik koriste latinski«.

Čudnovat neki narod, pravi poliglote. Jezik im je zapravo dalmatin-ščina, a svakodnevni jezik im je latinski, a nisu Latini (Romani). Gde su i kada naučili latinski jezik, kad su latinski jezik u to vreme izučavali i njime pisali samo na carskim i kraljevskim dvorovima i crkveni veliko-

152 1.doseljavanja

dostojnici. Pošto znaju i ćirilicu i glagoljicu, postavlja se pitanje gde su naučili ta pisma? Koje škole je završavao taj narod, kad još narodnih škola nije ni bilo? Kad su pored tolikih škola naučili pomorske (čitaj gusarske) veštine?

»Ljudstvo koje obitava oko Senja nazivaju, kao što je već bilo reče-no, Vlahi, na latinskom Walachi. Vlaški jezik se u mnogočemu poklapa s dalmatinščinom ili sa slovenščinom. Joannes Lucius (Ivan Lučić) s pra-vom spominje da se vlaški jezik unekoliko slaže s italijanščinom i latin-ščinom, iako bi trebalo znatiželjnom čitaocu potpuno jasno reći da pravi Vlasi te jezike uopšte ne razumeju i da je sličan jeziku Morlaka, koji liče na Vlahe«.

Priznajem da sam postao »znatiželjan« kakve ću sve gluposti da pro-čitam? Sad opet vidimo da ti isti ljudi govore vlaški jezik, koji se poklapa sa slovenščinom i dalmatinščinom, ali taj jezik »pravi Vlasi« ne razumeju. Ko su za Valvasora Vlasi, ko »pravi«, a ko »krivi« Vlasi?

»Vlasi su u nekim selima dobri Rimokatolici, ali ponekad imaju svo-ju vlastitu i skoro po grčkom načinu uređenu veru, iako ne po svemu. O tome sam već rekao dovoljno kad je bilo reči o službi božjoj kod Uskoka«.

Dakle, već naredna rečenica, koja bi trebalo da pojasni i otkloni di-leme, unosi nove zabune. Valvasor opet tvrdi da su Senjani dobri rimoka-tolici, iako neki imaju po grčkom uređenu veru, ali ne po svemu, pa se još poziva na svoje ranije tvrdnje, kao da je na nekom mestu nešto stvarno jasno rekao i dokazao! Da li je to ono što je urednik izostavio?

Na stranicama 295–296, kad piše o krajišnicima-vojnicima, Valva-sor kaže: »Martolozi su Turci, Morlaški i turski Vlasi koji se povlače po državi i otimaju i kradu sve što mogu«.

Koji su to Morlački, a koji turski Vlasi? Mislim da niko nije toliko bio opterećen Vlasima i da ih niko nije tako i toliko zloupotrebljavao.

»Većina Hrvata, kao i ljudi koji prebivaju u Morskoj krajini, koji su skoro sami Vlasi i koji su nešto katoličke, nešto starogrčke vere, ne plaćaju ni danak i doprinose. Ali su spremni da se u svakom momentu angažu-ju protiv Turaka... Među tim Vlasima nađe se dosta onih koji trče znatno brže od nemačkih konja«.


Ovo ne zalužuje ozbiljan komentar, sem da Valvasor i ove »morske uskoke« poredi s nemačkim konjima. To mu je, izgleda, opsesija. Kako bi bilo da se upitamo da nije Valvasor možda bio brži od nekog kranjskog magareta? Ko zna! Možda je bio samo tako tvrdoglav!

Na stranici 300, pod naslovom »Razni pobedonosni bojevi s Turcima posle prodora u Štajersku i Kranjsku«, Valvasor je napisao i ovo: »Godine 1388. je Hrvat po imenu Milo Kabilović žrtvovao život za sve hrišćane, posebno za svog gospodara i vladara, pošto je turskog tronogog Amurata probo s kopljem«.

Jasnoće radi, u pitanju je Kosovska bika 1389, a Valvasorov »hrabri Hrvat Milo Kabilović« je srpski velikaš i junak, nadaleko opevani Miloš Obilić. Turski tronogi Amurat je car Murat I, a da je imao tri noge, nisam do sada nigde ni čuo ni pročitao.

I na kraju, na stranici 309, Valvasor još kaže samo da je među 500 vojnika, koje je protiv Gubčevih pobunjenika predvodio gospodin Jošt Jo-žef, baron Turnski, bilo i »nešto Uskoka«.

I tu je kraj Valvasorovog pisanja o žumberačkim i nekih drugim uskocima. Šta da se kaže? Valvasoro pisanje, barem kad je reč o žumberač-kim uskocima, »njegovim Vlasima«, ne bi zasluživalo mnogo pažnje da nije toliko netačno i tendenciozno.

Valvasor je sebi dozvolio da piše o etničkoj i verskoj skupini, koju je slabo poznavao, a prema kojoj je unapred imao krajnje negativan odnos. Napisao je mnoge neistine i stvorio negativnu sliku o žumberačkim usko-cima. Ne znam da je još neko na ovim prostorima toliko uticao na istori-ografiju i stvaranje ružne slike o žumberačkim uskocima. Na osnovu nje-govog pisanja teško bi se moglo razabrati ko su žumberački uskoci, kojim jezikom govore, kome su slični i po čemu, a od koga se stvarno razlikuju.

Radoslav Lopašić o žumberačkim uskocima

Upozorio sam da su se mnogi autori pozivali na Valvasorovo pisanje i njegove ocene o žumberačkim uskocima prihvatali »zdravo za gotovo«. Izuzetak u tom pogledu predstavlja hrvatski istoriograf Radoslav Lopašić.

154 1.doseljavanja

On rado ističe da Valvasor zove »Metličane, Črnomeljce, zatim stanovni-ke Vinice, Podbrežja, Kostela, Semiča i drugih okolišnih mjesta u svojem povijestnom i zemljopisnom djelu ’Čast Kranjske’ vazda samo Hrvati« (str. 11–12), a prihvata i sve drugo što je u prilog Hrvatima i hrvatskoj stra-ni u sporu kome pripada Bela krajina i Žumberak. To je i normalno, svako »vodu navodi na svoj mlin«.

Što se tiče žumberačkih uskoka i Lopašić je koristio podatke koje je izneo Valvasor, ali se na nekim mestim, kritički osvrnuo na njegovo pisa-nje. »Otmica o kojoj pripovjeda Valvasor, da je u Žumberku kod Uskoka uobičajena, isčezla je već odavna, niti ima parametara da se šta takova do-godilo u žumberačkih gorah« (str. 9). Valvasor opisuje Žumberačke usko-ke kao ljude veoma surove, razuzdane, koji se rado bave krađom i otima-činom. Dakako da je bilo dosta danguba i opaka svijeta među njima, ali toj pokvarensti bili su krivi vječni ratovi, pak tadašnje uredbe na krajini; jer, ne samo da je bilo dopušteno već je pače bilo i naloženo četovanje i pljač-kanje po Turskoj, kako se to dogodilo 1580, kada su zapovjednici upravo slali Uskoke na plijen na Unu. Naučeni otimati Turkom, nastaviše Uskoci tu mrzku navadu i kod svojih susjeda u Kranjskoj i Hrvatskoj (str. 37). Val-vasor pripovjeda o uskočkih popovih svoje dobe, da su neuki, pismu malo vješti, surovi i mnogi između njih izkvareni, a zapovjednici i sudovi da su ih kaznili poput drugih uskoka kad bi bili što skrivili« (str. 42).

Radi se o tome da »crkveni poslenici« nisu bili potčinjeni civilnim i vojnim, nego crkvenim vlastima, ali to nije važilo i za pravoslavne po-pove.

Ipak, mnogo više pažnje od kritike Valvasorovog pisanja zaslužu-je što je Lopašić napisao o žumberačkim uskocima. Razume se, njegovo pisanje odnosi se na stanje više od stotinu godina kasnije, sredinom 19. veka, ali ipak upotpunjava mozaik saznanja ne samo o žumberačkim uskocima nego i o starosedeocima, Hrvatima.

»Rijeka Kupčina ne djeli samo podgorje Žumberačko, nego ima zna-čaj i u etnografskom pogledu. Uz njezino korito i u kupčinskoj dolini, od Kostanjevca prema Oštrcu i gradu Žumberačkom, na okupu su stari kato-lički Žumberčani. Jedna grupa tih starosjedelaca, od lijeve obale Kupčine, raštrkana je i pomješana s Uskocima prema Kalju i Mrzlom polju, a druga


na severozapadu dopire do Sošica. I Uskoke Kupčina dijeli u dva posebna plemena, koji imadu u više obzira svoj poseban tip i karakter... Na prvi pogled razabire se razlika između katoličkih Žumberčana, starosjedelaca, i unijatskih Uskoka. Katolički Žumberčanin je srednjeg stasa, suvoljast, bjeloputan, dugoljastog lica i plavokos. Od njega je nešto viši, ali kao gor-štak i i tjelesno jedriji Uskok, razlikujući se ponajviše crnom kosom i s dva krasna i živahna oka. Katolički su Žumberčani i danas čakavci, i jezikom i naglaskom. Čakavština se izgubila i prešla u štokavštinu samo kod obi-telji, koje su pomješane s uskocima, ali se i oni raspoznaju po naglasku. U njih nema junačkih pjesama, te pjevaju samo ženske popjevke... Uni-jatski je Uskok štokavac najradikalnije jekavštine. Pjeva junačke pjesme, što ih đedovi donesoše iz nekadašnjeg zavičaja, i koje im ’vila kazivala u junačkim vojnama’ o Kraljeviću Marku, Strainjiću banu, Senjanin Tadiji i drugim narodnim vitezovima. Osobito žene čuvaju stare običaje i svu snagu jezika, koji divno govore. Razlog je što su žene uvijek kod kuće i čuvaju starinu, dok muškarci, i kao vojnici i poslovni ljudi idu po svjetu i druge jezike i narječja čuju i uče... I među štokavcima (Uskocima) ima neke razlike, kako ih Kupčina dijeli, u govoru, nošnji i zanimanju. Po svoj prilici su Uskoci na sjeveroistočnoj strani, prema Samoboru i Savi, stariji doseljenici. Govore više južnim i primorskim narječjem i koriste stariji naglasak. Manje su okretni i siromašniji su, a zovu ih u Žumberku mas-lari. Može se reći da su se Uskoci na zapadu i oko Metlike kasnije naseli-li. Oni govore štokavski na ’bosanski način’, a zovu se ’fužinari’, pa bi se moglo reći da su se u staroj postojbini bavili rudarstvom. Oni su spretniji od maslara, prometniji i napredniji u gospodarstvu, s obzirom da se od 1848. bave i trgovinom po svijetu, od kako je trgovina solju i duvanom, a i krijumučarenje robe iz Hrvatske u Kranjsku prestalo... Svi Žumberčani, bili štokavci ili čakavci, zovu svoj jezik hrvatskim. Inače, u Žumberku kao i u mnogim drugim krajevima, Hrvat znači isto što i katolik, a katolička crkva je Hrvatska crkva. Žumberčani oba crkvena obreda, grčkog i latin-skog, žive međusobno u slozi i bratimstvu, i svjesni su da ih vjera ne luči (razdvaja, prim. autora). Katolici se dosta puta žene s unijatkinjama, dok se veoma rijetko događa da unijat uzme katolkinju za ženu... U odjelu ima dosta razlike. Momci katolici obučeni su u bijelu čoju po kroju obližnjih

156 1.doseljavanja

Pribićana i nose vunenu torbu crvene boje. Opanke, koje su u Valvaso-rovo doba nosili svi u Žumberku, nose samo katolici, i to tamo gdje nisu pomješani s Uskocima... Nošnja unijata ’vrgla se na kroj vojničkog odjela’, kod krajiških pukovnija: uske hlače na remenu, zubunac od surog sukna i vojničke čizme. Zimi nose povrh vojničku kabanicu ili kožun. Na put nose o ramenu torbaču od tamne vune. Ženska nošnja je karakteristična i sačuvana od starih vremena. Košulja je duga ispod koljena, prošarana oko vrata, na grudima oko kopči i na kraju širokih rukava. Na košulju ob-lače zobun i kožun ili dolamu od bijele čoje. I žene i djevojke nose prega-ču, koju same tkaju i ukrašavaju vezom. Rubac zvan premetača, ima kod mladih i tek udatih žena na vrhu čela crvenu portu, a majke nose bijelu premetaču... Divljaštva i zlobe, zbog čega su se u starije doba dosta tužili na uskoke, nestalo je već odavna, pa su današnji Žumberčani ljudi mirni, krotki, pa čak i pomalo mlohavi. Da li su u dugotranom ratovanju svo-ju snagu istrošili, ili su uljuđeni i upitomljeni ozbiljnim i intenzivnom kršćanskom naukom? Doista veoma je blage ćudi taj narod; u Žumberku nema opačina i zločina, a do novije doba rijetko se događala krađa ili pre-vara, a kakvo grdnije zločinstvo jedva da se pamti, tako da je bilo opće mnijenje i glas za Žumberčanih za obstanka krajine, da za Žumberčane ne treba ni uza ni zatvora. Svaki od poglavara, koji bi se bio nakon duljega boravka dijelio sa Žumberkom, težkim se je srdcem raztao sa omiljenim tim krajem. Veoma je bistra pamet u tih ljudi. Žumberčanin i priprosti svaća brzo sve, što vidi i što mu se pripovieda, a razgovor s njim je lahak i ugodan. Nije dakle čudo da je razmjerno pram ostaloj domovini znatan broj Žumberčana, koji su knjigu izučili, te koristili otažbini kao učitelji, svećenici, činovnici i vojnički častnici« (str. 5–9).

U osvrtu na napisano rekao bih samo dve stvari, jednu pozitivnu i jednu negativnu. Lopašić je, »ruku na srce«, bio blagonaklon prema žu-mberačkim uskocima. Nisam našao da se neko o njima tako pozitivno izrazio. Sve što je Lopašić napisao u osnovi je istina, ali malo suviše nagla-šeno. Žumberčani imaju mnogo dobrih osobina, ali se ne bih složio ni da su bolji ni gori od drugih, u ovom slučaju rimokatolika Hrvata. Dodao bih i da je pitanje koliko je napisano rezultat Lopašićevog pozitivnog iskustva i doživljavanja pojedinaca, a koliko stvarnog poznavanja ljudi i prilika u celini?


Međutim, veoma iznenađuje da Lopašić kaže da svi u tom delu Hr-vatske, pa i Žumberčani, »svoj jezik zovu hrvatskim«. To niti je istina, niti je takva formulacija prihvatljiva. A kako bi ga zvali, ako se radilo i radi o zvaničnom, književnom jeziku u Hrvatskoj? Međutim, književni hrvat-ski jezik nastao je nekoliko vekova nakon što su se žumberački uskoci do-selili. Književnim jezikom govorili su i njime pisali u Lopašićevo vreme samo oni »učevni«, podjednako i Hrvati i Žumberčani, s tim da je Žum-berčanima, naglašenim štokavcima, bio mnogo bliži »književni hrvatski jezik«, nego Hrvatima kajkavcima, ikavcima i čakavcima, što je i danas, ne slučaj, nego pravilo, podjednako u zvaničnim i nezvaničnim prilikama i razgovorima.

Bilo bi mnogo realnije i prihvatljivije da se, kad su u pitanju Žu-mberčani, ne piše o jeziku, nego o narodnom govoru (dijalektu). Žum-berčani su, od doseljavanja, do dana današnjeg, govorili svojim jezikom, svojim dijalektom, koji se razlikovao i danas se razlikuje i od hrvatskog književnog jezika, a još više od jezika (govora, dijalekata) kojim govore okolni Hrvati. Dok ovo pišem, razgovaram s prijateljima koliko se naš go-vor razlikuje od govora (dijalekta) okolnih Hrvata, da Slovence, nekada-šnje Kranjce, i ne spominjem. Razlika se vidi već posle prvih reči. Po tome se nepogrešivo »prepoznajemo«. Dovoljno je da Žumberčanin kaže »đed, đevojka, đe si bio, i sve je jasno. Učitelji u okolnim školama, pošto škola u Žumberku više nema, ukazuju »da je govor žumberačke đece najbliži (književnom) hrvatskom jeziku«.

Pošto je o jeziku reč, a ja o jeziku Žumberčana neću posebno da pi-šem, ukazujem samo na nekoliko karakteristika. Jezik Žumberčana je, u osnovi, pravilan i razumljiv. Ili, da okrenemo stvar, manje je »iskvaren« nego dijelakti u okolini i šire. Na njega je više uticao kranjski (slovenač-ki), nego hrvatski jezik, s obzirom da su kontakti s Kranjcima bili inten-zivniji, posebno zbog trgovine, kojom su se Žumberčani bavili, i jer su s kranjske strane dolazili »tehnički noviteti«, ponajviše nemački nazivi alata kojih nije bilo na ovim prostorima, ali i brojni izrazi u svakodnevnoj upotrebi.

Iako je to bilo neminovno, rekao bih da je jezik Žumberčana najviše »iskvaren« upravo transformacijom nemačkih izraza i pojmova. Primera

158 1.doseljavanja

ima mnogo. Kad Žumberčanin kaže »gli sad«, onda to znači baš sada, ovog momenta, a reč »gli« dolazi od nemačkog »gleich« (glajh), što znači sada, odmah; »šenkati« znači pokloniti (schenken); lon je dnevna zarada »die Lohne«; »žaga« (testera, pila) dolazi od nemačke reči »die Sege«, »šrajf«, od »die Schraube« itd.

Drugi negativan uticaj na jezik Žumberčana posledica je unijaće-nja, odnosno menjanja istočnog, grčkog, pravoslavnog veroispovedanja. Popovi su narodu nametali »mašu«, umesto liturgije, ili službe božje; Va-zam, umesto Uskrsa; žegnanje (nemački segnen), umesto blagoslova itd.

Prilika je i da ukažem na barem dve reči u jeziku Žumberčana, koje govore o njihovom »južnjačkom« poreklu. Kad Žumberčanin želi nekog da podstakne, nagovori na nešto, on će reći »elaj«: elaj uzmi, elaj požuri, elaj budi dobar, elaj idi itd. Ta reč na grčkom znači u osnovi isto, u smislu: hajde, napred, pa Grci bodre svoje sportiste s »Ella Hellas«, napred Grčka (Helenija, Helada, zemlja Grka, starih Helena).

Žumberčanin po pravilu kaže »sussjed«, »ssutra«, »ssedi«, »sseno-kos« i slično. Radi se glasu između »s« i »š«, koji je donet iz prapostojbi-ne Crne Gore. Tamo je ne samo u upotrebi i danas nego se postojanje tog glasa u govoru Crnogoraca u sadašnje vreme koristi kao jedna od osnova ustanovljavanja crnogorskog jezika i njegovog odvajanja (razlikovanja) od srpskog. Dovoljno je da se pogleda program na nekoj od crnogorskih televizija pa da se uoče ne samo velike jezičke sličnosti u imenima i pre-zimenima, običajima i drugom nego i u jeziku.

Valja naglasiti i da potomci žumberačkih uskoka, više u središnjem i istočnom delu, nego u Radatovićkom kraju, »rastežu i naglašavaju« po crnogorski i imaju naglasak na zadnjem slogu: išaa, došaa, rekaa. Moji pri-jatelji, kojima sam skrenuo pažnju kako govore u Crnoj Gori, mogli su u to da se uvere nedavno, i više puta, u Sopotima, Sošicama, Reštovu, De-livukima i drugim selima. Priznali su mi da o tome i bezbrojnim drugim istinama o sebi i svom narodu, nisu imali pojma.

Značajan doprinos istini o govoru Žumberčana dao je dr Ivan Brabec, u kratkom članku »Žumberački govori«.34 On jasno razlikuje uskočki je-

34 »Žumberak u riječi i slici«, str.31.


kavski govor od govora starosedeleca Hrvata i ukazuje da u »žumberačkoj jekavici ima malo odstupanja od književne norme i da prevlađuje herce-govački (ja dodajem i crnogorski): đed, đevojka, đe, viđeti, ćerati. Brabec kristalno jasno piše: »Najlakše je odgovoriti na pitanje o staroj domovini ijekavaca jer takav govor u susjedstvu ne postoji. To nas vodi u Podrinje i krajeve ispod njega, gdje te osobine i danas pretežu«.

Dr Brabec, negirajući da Žumberčani govore bosanski, kaže i da je »Bosna bila samo etapa Žumberčana na putu s istoka«. Smatram da to ima poseban značaj, s obzirom da neki »jezički (ne)stručnjaci« govor Žumber-čana dovode u vezu s bosanskim govorom. To je apsurdna tvrdnja, iako neka imena naselja, prezimena, vera i etničko poreklo govore o vezi Žu-mberčana s današnjim stanovnicima Bosne.

Evo samo nekoliko činjenica. U vreme kad su žumberački uskoci, seleći se, boravili u Bosni, tog govora nije ni bilo. Ono što nazivamo bo-sanskim govorom, dakle zajedničkim jezikom Srba, Hrvata i Muslimana, nastalo je u narednim vekovima, nakon što je deo Srba, Hrvata i Slovena nehrišćana primio islam. Za to su bili potrebni vekovi. Narod, ili njegov deo, ne »zaboravlja« tako lako i brzo svoj jezik i usvaja neki drugi. Uos-talom, treba li za to boljeg dokaza od činjenice da potomci žumberačkih uskoka i nakon skoro pet stotina godina fizičke odvojenosti od svog ma-tičnog naroda, nakon svih prirodnih i neprirodnih uticaja i pritisaka, radi unijaćenja i odnarođivanja, govore žumberačkim dijalektom (govorom) koji niko ne može niti da dovede u pitanje, a kamoli ospori.

Ali da se vratimo Lopašiću. Kao i kod jezika, i kad je u pitanju etnič-ko poreklo i identitet žumberačkih uskoka Lopašić nije objektivan i do-sledan, naprotiv veoma je protivrečan. On zamera Šafariku »koji je sve štokavce držao kao Srblje, pa pribraja sav narod od Žumberka do Kočevja i do Kupe zajedno sa Brajci karlovačkom srpskom plemenu«. Lopašićev ko-mentar je: »Mada tu i nema drugih štokavaca osim Uskoka i nekoliko pra-voslavnih kasnijih doseljenika u Marindolu i u Bojancih, dočim su tuda svi starosjedioci sada kajkavci sa biljegi čakavštine u obliku, naglasku i u pojedinih riečih« (str. 11).

Razumevanja radi, ukazujem da je Pavel Josef Šafarik (1795–1861) češki (neki kažu slovački) istoriograf koji je mnogo pisao o istoriji Srba,

160 1.doseljavanja

kao i da on nije jedini istoričar druge nacionalnosti koji je preuveličavao i nerealno pisao u interesu naroda o kojem je pisao. Tako je to video ili je hteo da vidi Čeh Šafarik. To nije napisao niko od srpskih istoriografa niti sam takvu tvrdnju čuo od nekog Srbina. Zaista, nije ni istinito ni korek-tno sav narod, od Žumberka do Kočevja i Kupe, pribrajati »karlovačkom srpskom plemenu«.

Međutim, ništa manje neistinite i nekorektne su Lopašićeve tvrdnje da je »ime i narodnost srbska u ovih je krajih, kao i u Žumberku, sasvim nepoznata«. I ne samo to. Lopašić je napisao i da »ne samo da je narod po tih stranah (a strane su Metlika Črnomelj, Vinica, Podbrežje, Kostel, Se-mič, prim. autora) i po Žumberku bio vazda Hrvatski, toga je plemena bila uzprkos njemačkoj struji, vladajućoj u nutro-austrijskih zemaljah, većina vlastele i plemića« (str. 11/12).

Lopašić je ovim doveo u pitanje sve što je do tada lično napisao o do-seljavanju, poreklu i osobenostima žumberačkih uskoka. Jer, ako je ime i narodnost srpska u Žumberku sasvim nepoznata i ako je »narod po ovih stranah«, što znači i u Žumberku, bio vazda hrvatski, onda se postavlja pitanje o kome je pisao Lopašić samo nekoliko stranica pre, na osnovu čega je, do u detalje razlikovao starosedeoce Hrvate i Žumberčane, i to na štetu Hrvata? Zašto se onda o ovome pisalo i piše, raspravljalo i rasprav-lja, sukobljavalo se i sukobljava se, pa i krvarilo i ratovalo? Stari Rimljani su takve suprotnosti, kad se kaže ili napiše jedno, a onda se to drugom izrekom negira, nazivali contraditio in adjecto. Nije li u ovom slučaju u pi-tanju suprotnost između Hrvata i Kranjaca oko tih krajeva, pri čemu je Lopašić jednostavno »prevideo Žumberčane«, o kojima je ranije pisao kao o pravoslavcima i Srbima, a sada ih jednostavno pribrojao »hrvatskom ple-menu«. Nije retko u hrvatskoj istoriografiji da pojedinci napišu i priznaju mnogo toga, a onda to bezumno i drsko negiraju, obezvređujući i poništa-vajući i svoje delo.

Ne znam da li bi išta bilo jasnije ako kažem i da nikada nisam čuo za prezime Lopašić. Čuo sam i poznajem Zlopaše i Zlopašiće. Zlopaša je svo-jevremeno igrao fudbal u novosadskoj »Vojvodini«. Stručnjaci za poreklo prezimena rekli su mi da to prezime potiče od nekog »zlog paše«, ili od »zle paše ili ispaše«. Ako se ono »Z« izostavi, Lopašić je prijatnije za uvo.


Usputno, majka Radoslava Lopašića prezivala se Dobrilović, a Žumberča-nin Tadija Smičiklas je svog kolegu, hrvatskog istoričara i u nadgrobnom govoru zvao Rade? Nije li Lopašić ponekad bio »svesniji« što su nekada bili i njegovi, a ponekad što »bi on, kao hrvatski istoričar, sada trebalo da bude«?

Stanko Vraz o žumberačkim uskocima

Stanko Vraz (1810–1851) je bio jedan od najbližih saradnika Ljudevita Gaja i vodećih ljudi Hrvatskg narodnog preporoda, tačnije Ilirskog pokre-ta, iz kojeg se, kao što je već rečeno, razvila južnoslovenska (jugosloven-ska) ideja i pokret. Putujući od Metlike u Novo Mesto, Vraz je svratio i u žumberačka sela Hrast i Drage. Susret s dve Žumberčanke u »divnom svom odjelu«, Vraz opisuje kao »dolazak pred vrata novog svjeta«. Za selo Hrast kaže da je mješovito, s lijeve strane žive »prvosjedioci« Kranjci, a s desne »takozvani Uskoci (Žumberčani), kao najkrajnja predstraža južnih tih stanovnika«.

Kad je Vraz s pratnjom ušao u gostionicu u selu Hrast (vlasnici Pre-dovići), »tu nas odmah opkole gospodar i gospodarica, u kojima po stasu i obrazu upoznam uskočku krv, te mi se stanu klanjati i hvatati me za ruku da mi ju cjelivaju. Po bradi mojoj i stranoj odjeći sudeći držali su me ti blagi ljudi za vladiku, ili barem za arhimandrita«.

Došavši u selo Drage, Vraz nije odmah našao popa (Janka Predoe-vića) pa je svratio u kuću »običnog krajišnika Damjanovića, da uskoka vidimo i kod ognjišta njegova«. Prostor ne dozvoljava da prenesem Vra-zov opis susreta s gazdaricom Anđelijom (Anđom), kćerkom i »sitnom đecom«, njihovo gostoprimstvo i prostodušnost, ali se ne može zaobići da Vraz govori o »njihovom narodnom jeziku, koji otvara dušu Slavena i o najplemenitijem od bogova staroslavenskih, koji još ovdje vlada, o home-rovskim pitanjima kojima je Anđa doznala ko su i koje su im namjere, i homerovskim odgovorima na njihova pitanja«.

Međutim, susret s draškim popom Predo(e)vićem, nije baš protekao prema očekivanju i volji Stanka Vraza. »Sasvim svjetski obučen«, primio

162 1.doseljavanja

ih je uljudno, poslužen je ručak, razgovaralo se o svemu i svačem »pa i o Slavenstvu«. »Gospodin Predoević nije Slaven učen, nego u svijetu bi (kao većina od nas) toliko naučio da zna ono što mu ne treba, i da je uz to zaboravio – ono što mu najviše treba... Međutim, obećao nam je da će se ubuduće s dušom i tjelom pobrinuti da istraži narodni život svog stada, i sve je s ushićenjem slušao što bi mi pripovijedali o razvitku književnosti domaće«. Međutim, »obraz je osvjetlala« (štono bi rekli Crnogorci, prim. autora) popova mati, starica od oko 80 godina, »živa knjiga narodnih dra-gocijenosti: pjesama, običaja, poslovica itd. Mi smo samo nešto ispisali (ja dvije pjesme) iz te knjige«.

Sve bi se na tome i završilo pa javnost ne bi ni znala za Vrazovo pu-tovanje i susrete na Hastu i u Dragama da Vraz svoj prilog: »Put u gornje strane« nije objavio 1844. godine u svojoj knjižici »Iskra«. Kad je dobio knjižicu i pročitao šta je Vraz o njemu napisao, pop Predoević se našao strašno pogođen pa je napisao odgovor pod naslovom »Šta se posudi, mora se vratiti«, i zatražio od Ljudevita Gaja da ga objavi u »Danici«, ali je on, i pored više usmenih i pisanih intervencija i insistiranja, to odbio. Milko Predović, izdavač »Žumberačkog kalendara«, pronašao je i odgovor popa Predoevića i njegova pisma pa je Vrazovo pisanje, svoj komentar i odgovor popa Predoevća objavio u »Žumberačkom kalendaru« za 1968. godinu, str. 189–208.

Razume se, nije mi namera da se upuštam u spor ilirca Vraza i unijat-skog popa Predoevića, jer je očigledno da je Vraz ne samo zloupotrebio po-povo gostoprimstvo, pri čemu bi trebalo imati u vidu da nije ni bio pozvan u goste, nego je došao svojevoljno i nenajavljen, već da je i objavio svoju »verziju i viđenje« nevezanog i prijateljskog razgovora (tako je, barem, trebalo da bude).

Moje je da ukažem na suštinu sa stanovišta sadržaja ove knjige. Vraz je veoma dobro znao kuda je došao i šta je tražio među potomcima žum-beračkih uskoka. Stoga on nije ni spominjao hrvatstvo, iako je bio jedan od vodećih ljudi »Hrvatskog (ilirskog, jugoslovenskog) narodnog pre-poroda«. On je govorio o slovenstvu i Slovenima, o svesti žumberačkih uskoka o sebi i svom etničkom i verskom poreklu. To što je tražio, Vraz je i našao: i kod gostioničara Predoevića na Hrastu i kod Anđelije u kući


Damjanovića u Dragama, ali i kod stare majke popa Predoevića. Stoga je normalo da je mislio da bi o svemu tome trebalo mnogo više da čuje i od popa Predoevića.

Ali toga nema kod popa koji bi – barem po mišljenju Stanka Vraza – ne samo trebalo da to najbolje zna nego i da brine i razvija taj duh kod naroda žumberačkog. Ali u tom »grmu i leži zec«, odnosno uzrok nespo-razuma. Vraz je, očigledno, bio »ilirski i južnoslovenski romantičarski zanesen i naivan«. Očekivao je da »vuk čuva ovce«, a zaboravio je ili nije ni bio svestan da zadatak pounijaćenog, takozvanog grkokatoličkog popa (čast izuzecima) ne samo da nije da čuvaju i razvijaju svest o verskom i nacionalnom poreklu i identitetu žumberačkih uskoka i svih naroda juž-noslovenskih nego da je falsifikuju, potisnu iz svesti i narod preobrate u rimokatoličanstvo i hrvatstvo. Kasnije će se videti kako su to radili i kako i dan danas rade unijatski popovi.

Da je tako, najbolje svedoči primer stare majke i sina popa. Stara majka zna pesme, pripovetke i običaje svojih predaka, što znači ne samo da je ta svest postojala i da postoji nego i da je ona svog sina tome i podu-čavala. Razume se, sve dok nije otišao u Grkokatoličko semenište u Zagre-bu. Šta su ga tamo učili – videće se kasnije.

Pop Predoević je odgovorio Vrazu žestoko i ironično, s formal-ne strane s pravom, ali je izbegao da odgovori na suštinu. Umesto toga, preporučio je Vrazu da svoju »vatrenu revnost pokaže u svojoj domovi-ni (Štajerskoj), gde se i tako nedavno postavilo pitanje ’jesu li (Štajerci) njemačkog ili slavenskog roda’« Što je najgore, Predović je s ponosom is-takao: »Mi (Hrvati) znamo šta smo i šta ćemo; ne tražimo da nas tko uči. Uostalom, hvala Bogu da takav čovjek, bez svake politike, nije poduzeo veći put po Južnoj Slaviji, nego od Zagreba do Novog Mesta«. Dakle, grko-katolički pop Predoević i ilirac Vraz se potpuno razlikuju i kad je u pitanju hrvatstvo, a o jugoslovenstvu da i ne govorimo. Razvoj događanja u nare-dnih stotinu i pedeset godina dao je za pravo Vrazu.

Što se tiče popa Predoevića, vrlo poučno je i ono o »nama« (Hrvati-ma), ali i o Južnoj Slaviji (Jugoslaviji), posebno da Hrvati znaju šta su i šta će! Nisam baš siguran da su Hrvati uvek, ni pre ni tada, a niti kasnije, znali šta hoće? Ako etnički Hrvati i znaju šta su, pop Janko Predoević nije ob-

164 1.doseljavanja

jasnio da li su Hrvati s kojima se on identifikuje za »preporod – što znači za jugoslovenstvo i ono što je došlo – ili za »nepreporod«, odnosno Austro--Ugarsku Monarhiju, koja je tada bila i uskoro propala?

Ali ostavimo to i pogledajmo šta je još Vraz napisao o žumberačkim uskocima. On kaže da uskoke tako zove politika i objašnjava: »Ako li pi-taša Uskoka: Šta si ti? kazat će ti: Ja sam Žumberčanin! Vlasima ih zovu i bijeli i crni Kranjci«. Izvan »međaša kranjskih do blizu Samobora, i do brda na jugu što ističu kod Slavetića i Krašića, ima ih 36 kuća u Hrastu, Mačkovcu, Božićevom vrhu, Jugorju, Malinju i Škemljevcu, koje je čisto Žumberačko, a u ostalim ima više manje Kranjaca«. Dakle, Vraz naglašava žumberački identitet uskoka i lepo kaže gde žive, kao i da ih »Vlasima« zovu i Kranjci i Hrvati.

Skratiću podužu Vrazovu »tiradu« i ilirsku raspevanost o junaštvi-ma i dobrim stranama žumberačkih uskoka i ukazati samo na one Vrazo-ve realnije i objektivnije ocene.

»Uskoci su još i danas rođeni junaci. Nema gotovo zemalja u Evro-pi gdje se nije na početku tekućeg vijeka prolijevala junčka njihova krv. Uskok je kršan, visokog tananog stasa. Što se može najbolje vidjeti na Hrastu gdje su pomiješani s Kranjcima. I Kranjci nisu male postave; nu kad postaviš sred njih jednog Uskoka, eto ti živi kip Gulivera u zboru Lili-putanaca, toliko nadvisuje stasom Uskok Dolenca Kranjca. Koliko ga čini stas junakom, a ono kip taj uzvisuje odugo njegovo lice s prekrasnim cr-nim brkovima i s dva crna živa oka, čiji pogled pronikne čovjeka tako da mora vjerovati da su same oči kadre potući dušmana«.

Počeo sam s ovom Vrazovom ocenom, iz više razloga. Mnogo bolje poznajem moje pretke i Kranjce, nego Vraz. Svoj stav i sliku o njima i nji-hovom odnosu stvarao sam od rane mladosti, dopunjavao je celog života, iz različitih pozicija i s različitim povodima, ali ni u (najluđem) snu ne bih ni pomislio, a kamoli napisao tako nešto. To mi liči na ono što bi neki Crnogorac o sebi i svojima »ispjevao« u momentu posebnog zanosa i na-cionalnog nadahnuća. S moje strane neka ostane zabaležno da Kranjcima nismo bili niti smo sada podređeni ni u kom pogledu, a da li smo bolji, ja to ne želim da kažem? Razlike postoje i one su uvek uslovljene poreklom, ali i različitim uslovima u kojim ljudi žive, pa se to odnosi i na žumberač-ke uskoke i Kranjce.


Da ima razlike u fizičkoj građi i izgledu ne samo u usporedbi uskoka s Kranjcima nego i s Hrvatima, videli smo već i kod Lopašića. A da te raz-like postoje ne samo šta se tiče žumberačkih uskoka nego da su primetne i kod manjih uskočkih grupa koje žive blizu Maribora, potvrđuje Josip Mal: »Kapelan Davorin Trstenjak u Slivnici kod Maribora rekao je da se stanovnici sela Skok kod Dobrovca sasma razlikuju od drugog domaćeg pučanstva. Potezi su lica posve drugačiji nego u Poharama, rast im nije zdepast nego više koštunjast a vlasi su im crne. Obiteljska imena Rado-lič, Markovič, Milovčič otkrivale su mi njegov srpsko-hrvatski izvor« (str. 86). »U Hajdinskoj župi u Ptujskom polju stanovništvo se vidno, po svo-joj telesnoj vanjštini, još i danas razlikuje od okolišnih Slovenaca. Potanji studij o tome mogao bi, možda, ustanovniti kakove posebnosti i u naro-dnim navikama i običajima« (str. 83).

Vraz je o žumberačkim uskocima još napisao: »Sasvim je primjere-na njegovu stasu i odjeća. Košulja na vratu i prsima razgaljena, hlače od bijele ili sure čoje, uske uz noge, crne čarape i opanke (u Hrastu sam vidio ponajviše mestve). Hlače pripasuje kožnim pojasom, i ako ide poslom iz-van službe, ćemerom, u kojem se nose novci. Na košulju oblači ječermu (vrsta prsluka, prim. autora) od crnog ili surog sukna išivenu crnom, mod-rom ili crvenom vunom s pucetima. Povrh toga meće na pleća haljinu ili kožuh, a na glavu crvenu kapu, koju nose i đeca i đevojke neudate. Žene nisu mnogo niže od muškaraca, istih su crnih očiju i odugog lica... Teret gospodarstva stoji na njihovim ramenima... odjevaju se krasno i slikovi-to... Košulja dopire do preko koljena, išivena šareno oko vrata, po njedri-ma na rasporku i na kraju širokih rukava, pripasana crvenim pojasom nad kukovima... Povrh nose zobun... Pregaču tkaju od šarene vune, najviše modre i crvene, s fanđama na krajevima. Nose hlačice od mrklog i čara-pe od modrog sukna, crveno navezenog... Obuvaju postole. Na glavi nose premetaču. Djevojke, umjesto premetače, nose crvenu kapu. Kosu pletu u jednu kitu, u koju su upletene figurice od ljuštura, staklenih koralja i bi-sera, koja visi niz leđa, dok žene pletu kosu u dvije kite, koje vise sprijeda, s obje strane prsiju... Svaka Uskokinja ima oko vrata đerdan od koralja i stakla... Nu najviše mi omiliše đeca. To okruglo slavensko lice i crne velike oči pokazuju da već u njima kuca srce za junačke čine, ili barem za nečim

166 1.doseljavanja

takvim sluti. Uskoci govore jezik čist štokavski, na način bosanski, s tom razlikom da nema u njemu toliko turskih riječi, jer su dolaskom Turaka već bili ostavili svoju pradomovinu, i tako ostadoše čisti od upliva turšti-ne. Isto tako drže se vjerno starih svojih običaja, pjevajući one iste pjesme što su ih donosili iz starog svog zavičaja, o Kraljeviću Marku, Milošu Obi-liću, Relji Omučeviću, Sibinjaninu Janku, banu Sekuli...Isto tako ne daju da se pomiješa krv njihova s krvlju srodnih im susjeda; i svi trudovi bivaju uzalud, kojima nastojahu njihovi svećenici da si uzimaju za žene kakve Kranjice, ili da koja Uskokinja pođe za imućnijeg Kranjca. No međutim žive Uskoci s Kranjcima u slozi i bratstvu, i što se tiče vjerozakona vrlo su slobodno misleći. Ako Uskok ide poslom po Kranjskoj, te ga tu zateče neđelja ili svetac, ide on u katoličku crkvu. Isto tako i svi Kranjci iz Hrasta idu na liturgiju u unijatsku (grkokatoličku) crkvu... Inače, žive Uskoci kod kuće vrlo siromašno. Četovanje je zabranjeno, a trgovine nema. Zemlja je kršna i neplodna te jedva toliko obrodi... da se godina tako proživotari, više puta s glađu i nevoljama. Uskok (žumberački) ima od svih krajišnika najtežu službu... Do svog kordona ima 5–6 milja. Na granici je više puta po tri četiri nedelje. Valja sa sobom nositi hranu. Ako nema sina, valja da pođe žena. Gospodarstvo ostaje na đeci i starcima«.

Svoje pisanje Vraz je završio lirski i melanholično: »U duši mi je još mnogo lijepih riječi ostalo, nu za ta slova pero je moje preslabo«.

Kad se uporedi Lopašićevo i Vrazovo viđenje žumberačkih uskoka uočavaju se neobične sličnosti, samo se postavlja pitanje ko je više prete-rao u pohvalama. Bitna je razlika u prilazu problemu etničke pripadnosti i identiteta. Dok je Lopašić »prohrvatski« orjentisan do mere da negira i samo svoje pisanje, Vraz je »operisan« od nacionalnih pojmova i rasprava. U njegovom fokusu je (sve)slovenstvo u širem i jugoslovenstvo u užem smislu. Vraz bi da svako bude ono što jeste i da jedni drugima to priznaje-mo, a da iznad toga etničkog, verskog i lokalnog budemo jedno – Sloveni. Vrlo plemenito. Međutim, iza nas je vreme u kojem smo ne samo mislili da bi tako trebalo da bude nego smo verovali i da smo upravo to i ostvarili! Pokazalo se da nismo!


Slovenački istoriografi o žumberačkim uskocima

Videli smo šta je Valvasor napisao o žumberačkim uskocima i koliko je u tome bilo istine, a koliko neistine. Pitanje je da li je namerno »poizvodio« ili je samo prenosio laži i koliko je bio u zabludi. Odgovor nikada nećemo dobiti niti je to sada u žiži interesovanja.

Bitno je nešto drugo. Istorijski razvoj i kontekst ukupnih događa-nja uslovili su da su se razlike i suprotnosti između žumberačkih uskoka i Kranjaca, o kojima je bilo reči, smanjivale i ublažavale. Bilo je sve manje laži, a sve više je na videlo izbijala istina, nestajale su mnoge zablude. Re-zultat je da već više od jednog veka slovenačka istoriografija i nauka, za razliku od hrvatske, mnogo realnije posmatra nacionalno poreklo, versku pripadnost, nekadašnji statusni položaj i karakterne osobine žumberač-kih uskoka.

Problem naseljavanja i identiteta uskočke populacije u Žumberku i u Beloj krajini predmet je istraživanja mnogih naučnih (diplomskih, ma-gistarskih i doktorskih) radova, u organizaciji Slovenačke akademije na-uka i umetnosti, Univerziteta, Istorijskog instituta, Geografskog društva i drugih institucija. Svi najpoznatiji slovenački naučnici i istoriografi više ne govore o vlaškom, nego naglašavaju srpsko i pravoslavno poreklo žumberačkih uskoka. Takva istraživanja su intenzivirana posle raspada Jugoslavije. Ona su utoliko verodostojnija što se istorijska prošlost i sa-dašnjost Žumberčana, Marindolaca i Belokranjaca istražuje paralelno i u međusobnoj zavisnosti.

Primera radi, Martin Tomažin je istraživao »uskoške populacije na jugoistoku Slovenije«, odnosno u selima: Marindol, Milići, Paunovići, Bo-janci i Žunići, čije je poreklo i krajiška istorija neraskidivo povezana sa Žumberkom i Žumberčanima. Autor je dokazao tezu da to stanovništvo ima sve atribute nacionalne manjine po obavezujućim evropskim kriteri-jumima. Ukazujem samo na nekoliko stavova i izreka, u kojima spominje i Žumberčane.

»Uskoci su se naseljavali u vreme kad moderne nacije, kakve su da-nas, još nisu bile oblikovane. Potomci Uskoka su danas toliko Srbi koliko i Hrvati, a oni koji su asmilirani, i Slovenci. Uskoci u Sloveniji su ’odbranili’

168 1.doseljavanja

svoju izvornu nacionalnu pripadnost u Bojancima, Marindolu, Milićima i Paunovićima. U selima Drage i Škemljevac i selima oko Jugorja izjašnja-vaju se kao Srbi, a neki i kao Slovenci, dok se na hrvatskoj stani često iz-jašnjavaju kao Hrvati. Na to je uticala pripadnost grkokatoličkoj crkvi, s obzirom da su se Hrvati i Srbi nacionalno opredeljivali na osnovu crkvene pripadnosti, iako se grkokatolička crkva razlikuje od pravoslavne samo što priznaje papu i delom katoličku dogmatiku«.

Pošto imena i prezimena »govore« istinu, autor se poziva na popis Uskoka (Srba Žumberčana) iz 1551. godine i ukazuje na istovetnost pre-zimena Marindolaca sa Žumberčanima: Dragićević, Stipanović, Vidoje-vić, Radman i Radonja Mihaljević, Radić Vignjević, Lala i Mikula Milić, Radivoj Vukmanović, Vukman Dejanović, Radosav Dimitrović, Sladoja Prijić, Dragić Radosalić, Marinko i Marko Stojić i Janko Vojnica. Autor je-dino greši kad kaže da u Žumberku nema prezimena Milić, a u Žumberku postoji i selo i prezime Milić.

Autor naglašava i da se i pored »dugotrajne i stalne naseljenosti manjinske grupe (uskočke, prim. autora) potvrđuju u drugom vremen-skom periodu razlike u odnosu na većinski narod i da je to slučaj i kod Marindolaca i Žumberčana«.

Što se tiče imena »Vlah«, autor ga posmatra kao »recidiv prošlosti koji se koristio u pogrdnom smislu pa i danas se počesto u Beloj krajini koristi za pravoslavne stanovnike, ali je to samo izuzetak, a po pravilu se oni nazivaju svojim nacionalnim imenom – Srbi«.

U vezi s jezikom Marindolaca i Žumberčana, autori se pozivaju na Valvasora, ali samo kad kaže da se jezik Uskoka ne razlikuje mnogo od hr-vatskog, a dosta razlikuje od jezika Kranjaca. O vlaškom i ilirskom jeziku nema ni reči (Beseda, str. 48–89).

Marko Šuklje proučavao je iseljavanje i doseljavanje u Žumberak, s težištem na opštini Radatovići. »Na opustošeno zemljištu naselile su se 1530. godine srpske ’družine’ (skupine) iz područja Srba, reke Unac i Gla-moča... Doseljeni Srbi su bili pravoslavne vere. Kasnije su austrijske vlasti nastojale da ih pokatoliče. To im je delimično uspelo pa su Žumberčani u 18. veku morali da prime grkokatoličku veru.35

35 Geografski vestnik, Ljubljana 1937.


Posle Drugog svetskog rata deo stanovništva, ponegde i cela sela, po-čeli su se opredeljivati za srpsku etničku pripadnost, suprotno današnjem pretežno hrvatskom opredeljenju. To se posebno odnosi na zapadni deo, Radatovićki kraj, bez Kašta. Međutim, od popisa 1971. samo stanovnici nekih sela se većinski izjašnjavaju kao Srbi. S obzirom da se većina sta-novnika Radatovićkog kraja 1991. izjasnila kao Jugosloveni, to je bio jasno izražen protest protiv raspada zajedničke države i postavljanja granice iz-među Slovenije i Hrvatske. To svedoči o složenosti i teškoćama održava-nja kolektivne svesti i izjašnjavanja o etničkoj pripadnosti u naglašenim (kritičnim) ’etničkim vremenima’. U takvim vremenima ljudi se vraćaju u prošlost i naglašavaju svoju osobenost i osećanja na teritorijalnoj osnovi i tradiciji pa kažu: ’mi smo Uskoci’ ili ’mi smo Žumberčani’... Što se tiče veroispovesti, grkokatoličanstvo se pojavljuje kao lokani osamljeni feno-men, ali i glavni elemenat razlikovanja. Lokalno grkokatoličanstvo je i te kako živo i ukazuje na neuništivu moć samoodržanja... Što se jezika tiče, Žumberak predstavlja jezičku mnogostrukost. S obzirom na svu njegovu etničku, versku i jezičku složenost i ovde bi trebalo ostati kod lokalne, teritorijalne oznake...Tako označen dijalekt Žumberčana evocira, ali ne provocira, a ne udaljava se od suštine koju označava« (Duška Knežević Hočevar, studija, str. 40–45).

Žena iz sela Drage kaže: »Mi smo Srbi, grkokatolici, potomci senj-skih uskoka...« Kratka, ali sadržajna rečenica. Ima u njoj istorijske istine o srpskom poreklu, nasilju u vidu unijaćenja i istorijskoj zabludi o senjskim uskocima!

Interesantne stavove i mišljenja o žumberačkim uskocima nalazi-mo i kod drugih autora. Ivan Navratil (1825–1896), slovenački jeziko-slovac, Metličanin, po ocu češkog porekla, dvadesetak godina pre Vraza kaže: »Imao sam prilike da u rodnoj kući razgovaram s trojicom Uskoka. Pitao sam ih da li znaju od kuda su njihovi preci došli u naše krajeve? Sva trojica su samo slegnuli. Debelo su me gledali kad sam im rekao da su došli pre više od 300 godina iz turske Bosne i Hercegovine, gde njihova uboga braća i danas pate pod Turskom silom, koji govore isto tako (srp-ski ili hrvatski), kao i oni i koji pevaju isto tako narodne pesme kao oni: o Kraljeviću Marku, Milošu Obiliću i dr... Upitao sam ih kako oni zovu

170 1.doseljavanja

same sebe? Žumberčani! A kako nazivate svoj jezik, to jest kako govorite? A neki kažu i hrvatski, rekoše! Rastužio sam se na te reči. Tako zaboravi – uzdanuo sam – ceo rod, koji se odvoji od braće svoje, od naroda svoje-ga, zaboravlja pomalo celo svoje narodno ime, pa počne imenovati sebe i svoj jezik po državi u kojoj živi; na primer Kranjci – kranjski jezik, da ne kažem kranjska špraha (lokalizam za nemački jezik, die Sprache, prim. autora) itd. Samo Korušci i Štajerci su odbranili staro čestito ime: Sloven-ci – slovenski jezik, koji opet treba svim odnarođenim Slovencima, pa i u novim knjigama«.36

Mnogo je Ivan Navratil, opet poreklom Čeh-Slovak, u samo nekoli-ko rečenica, rekao o Žumberčanima, o vekovnim uslovima života u koji-ma su mogli da budu ono što jesu, samo u meri u kojoj im je to neko do-zovoljavao, ali još više o Kranjcima, o jeziku i narodnom imenu. Ovakva upozorenja su dragocena, imaju istorijski i civilizacijski smisao i značaj. Ona bude iz »košmarnih snova« i pogrešnih predstava o sebi i drugima.

S obzirom da je Navratil posebno naglasio značaj jezika, valja podsetiti da je »jezik je kuća naroda. U srpskom jeziku je sačuvana čitava naša istorija i sve naše samosaznanje. Gubitak jezika nije gubitak samo sredstva za komunikaciju, nego gubitak čitavog jednog sveta koji postoji u jeziku. Mi možemo da se sporazumevamo i na drugim jezicima, ali taj gubitak ne možemo nadoknaditi«, kako je govorila jedna od najumnijih i najpoznatijih Srpkinja, Isidora Sekulić.37

Kranjci i žumberački uskoci su se u početku razlikovali u svemu. Ali zajednička istorijska sudbina je uslovila da su se postepeno bolje upozna-vali i »tražili« sličnosti i ono zajedničko. Iako su razlike i određene supro-tnosti prisutne i danas, a biće ih i sutra, one su mnogo manje, veze su te-šnje, odnosi bolji, a ono, nekad pogrdno – »Vlasi« i »Kranjci« – ima simbo-lički značaj. Bitno je da slovenačka istoriografija i nauka i niko pametan i razuman u Sloveniji već odavno ne dovodi u pitanje srpski i pravoslavni

36 Studija »Žumberčani – nekadašnji i sadašnji graničari«, Institut za slovenačko iselje-ništvo, SANU, str. 20.

37 Beseda br. 15, Časopis za kulturu i društveni život, Društvo Srpska zajednica, Lju-bljana 2010, str.27.


identitet žumberačkih uskoka. Naravno, prisutna je i izvesna diskrimina-cija i asimilacija, ali ne na osnovi negiranja porekla i identiteta.

Neminovno se nameće pitanje i šta je bilo i kako je danas u odnosi-ma s Hrvatima? Bilo je i danas je uglavnom sve suprotno. Veće sličnosti, odnosno, manje razlike, vekovima su bile osnova politike negiranja i ko-lektivne asimilacije. Mislim da ću u nastavku dati odgovor na to pitanje, ako ne celovit i naučan, onda barem delimičan i jasan.

DOSELJAVANJE SRBA U HRVATSKU I SLAVONIJU

Doseljavanjem Srba u Hrvatsku i Slavoniju te Vojnom kraji-nom bavim se samo kao procesima čiji su žumberački uskoci bili prethodnici i deo, kao i ambijentom u kojem su živeli u narednih najmanje četiri stotine godina, a žive i danas. Seobe žumberačkih uskoka bile su samo početak masovnog nase-

ljavanja uskočkog srpsko-pravoslavnog stanovništva. Dolaskom žumbe-račkih uskoka stvoreni su temelji Vojne krajine. Najbolje bi bilo ako bi se ta dva procesa razmatrala jedinstveno i pritom sledilo vreme. Svestan da bi to bilo složeno i da se ne radi o težišnom pitanju, odlučio sam da prvo izložim doseljavanje Srba u Hrvatsku i Slavoniju, a potom razvoj Vojne krajine.

Doseljavanjem i vojnim angažovanjem žumberačkih uskoka steče-na su prva iskustva o njihovoj valjanosti i mogućnosti krajiškog organizo-vanja odbrane protiv Turaka. Bilo je jasno da su za to bili potrebni brojni vojnici i da je njihovo dovođenje i organizovanje bilo izuzetno složeno.

Valja naglasiti da u naseljavanju Srba u Hrvatsku i Slavoniju nije bilo plana, u smislu unapred pripremljene strategijske vojno-odbrambene za-misli. Stalni faktori tog procesa bili su tursko nastojanje da svoja pogra-nična područja naseli hrišćanskim stanovništvom i da ih učini stabilnim osloncem za nova osvajanja. Suprotno, Habsburška Monarhija je težila da to hrišćansko stanovništvo preseli na svoja opustela i poharana područja


i time oslabi tursku, a ojača svoju granicu i odbrambenu moć. Hrišćansko stanovništvo, u ogromnoj većini pravoslavni Srbi, težilo je da se oslobo-di turskog jarma i pređe na područje Habsburške Monarhije, s ciljem da deluje kao posebno organizovan vojni faktor, ali i da očuva svoj verski i etnički identitet i da ne dozovli da bude potčinjen tamošnjim feudalnim i verskim vlastima.

Samo preseljavanje zavisilo je o konkretnim prilikama, pre sve-ga o ishodu ratova, o odnosu snaga uopšte i na pojedinim područjima o unutrašnjim prilikama, ali pre svega o odnosu turskih vlasti prema hrišćanskom stanovništvu na osvojenim područjima. Uskoci su se nase-ljavali od severozapada prema jugoistoku, od Žumberka kao slobodnog područja najudaljenijeg od Turske do slobodnih staništa bliže i turskoj granici i opasnosti.

DOSELJAVANJE SRBA U HRVATSKU

U skladu s tim, sledeća uskočka naseobina bila je u današnjoj Beloj kra-jini, između Metlike i Črnomelja, konkretno sela Marindol, Paunovići, Milići i Bojanci. Smatra se da je naseljavanje počelo 1546, pod kapetanom Ivanom Lenkovićem, a da su se prvi doseljenici smestili u selu Marindol 1548. godine i da su došli s područja sela Adlešići i Tribuči. Kaže se i da se druga skupina naselila 1561, s obzirom da za sve uskoke nije bilo mesta u Žumberku. Po svemu sudeći, kasnije (1593) je naseljeno selo Bojanci, doseljenicima s reke Bojane, granične reke između Crne Gore i Albani-je, po čemu je dobilo i ime. O tome govori i narodno predanje i sećanje (Beseda br.15, str. 65/66). Nije sasvim pouzdan podatak da je u te kraje-ve, uključujući i Žumberak, 1597. godine doseljeno još čak 1.700 uskoka, ali je izvesno da je seobe bilo i da je to poslednje masovnije naseljavanje Žumberka, Bele krajine i gornjeg Pokuplja. Očigledno se radi o manjem broju uskoka koji su se većinski naselili na području Vrbovskog, Gomirja i Moravica. Slovenački izvori se korektno bave pitanjem belokranjskih uskoka, ali se traganjem za godinom doseljavanja pojedinih grupa i poro-dica zapostavlja najbitnije – da su žumberački i marindolski uskoci jedno

174 1.doseljavanja

te isto i da su prvi uskoci došli na to područje u okviru treće i četvrte se-obe žumberačkih uskoka, dakle 1538. i 1539. godine. S obzirom da su te seobe bile složene i protivrečne, deo uskoka koji nisu mogli da se smeste u Žumberku potražio je smeštaj na drugim područjima, pre svega u Beloj krajini, a deo se vratio u Tursku. Slovenački izvori ukazuju na vezu žu-mberačkih uskoka i Marindolaca na osnovu »Popisa Srba Žumberčana iz 1551. godine«, ali se potkradaju i greške. Recimo, tvrdi se da je Ivan Len-ković Marindol priključio Krajini 1561. godine pa su se u Marindol naselili pravoslavci iz Žumberka, a u navedenom popisu, kao što se videlo, već se spominju Marindol i Bojanci, kao naselja u kojima su već živeli usko-ci-vojnici. S obzirom da Žumberčane i Marindolce povezuju istovetna prezimena, ukazujem da u Žumberku nisam našao samo prezime Vrlinić, jedno od najčešćih među Marindolcima i da se od crnogorskog plemena Bjelopavlića doselio rod Bjelopavlovića, da su se naselili u selima uz put Metlika–Novo Mesto i da ih i danas ima u zapadnom Žumberku.

Valja ukazati i da je u Marindolu, Bojancima, Milićima i Paunovići-ma (Žunići su se ugasili) 1991. bilo 285 stanovnika: 118 Srba, 55 Slovena-ca, 10 Hrvata, 62 Jugoslovena i 35 neopredeljenih. Treba li naglašavati da su Jugosloveni i neoprdeljeni još 1981. bili Srbi. U to vreme 164 stanov-nika su svojim smatrali srpski jezik, a 135 su bili pravoslavci. Koji im je materinji jezik nije znalo 17 osoba, a 51 osoba nije želela da odgovori koje su veroispovesti.

Raspoloživi podaci pokazuju da su, paralelno sa Žumberkom i Be-lom karjinom, naseljavani Prilišće i Rosopojnik na Kupi, i to 1538. godine, dakle za vreme treće seobe žumberačkih uskoka, kao i da se deo tih usko-ka preselio na područje oko Netretića. Uopšte, u tom pogledu veoma je interesantno celo područje u luku reke Kupe, od Ozlja i Ribnika, do donje Dobre i Mrežnice. Zimi 1542/43. došlo je u Vinicu 76 uskočkih porodica. Međutim, nezadovoljni seljaci su se pobunili, napali uskoke i oteli im deo stoke. Zapovednik Ivan Vernek uzeo ih je u zaštitu i zatražio od kranj-skih staleža da kazne krivce, vrate 780 glava stoke, ali i da se uskocima da žito za neophodnu prehranu i da se prime u vojnu službu (Mal, str. 39). Postoji listina Nikole Zrinjskog iz 1544. kojom daje mesta uskocima na svojim imanjima. Zrinski ih, po tadašnjem običaju, naziva Vlasima, ali o


njihovom poreklu i veroispovesti postoje različita mišljenja. Prezimena Sestrić, Raspopović, Subašić, Rudanović, Basarović, Pavičić i druga uka-zuju na njihovo pravoslavno i srpsko poreklo. Manojlo Grbić spominje razgovor s jednim Sestrićem koji zna da su se naselili s reke Zrmanje, da su Sestrići tek u Drugom svetskom ratu »uništili slavsku ikonu jer su im dozlogrdila stradanja«, kao i da je »pravoslavna crkva Sv. Ilije, s oltarom na istoku, kasnije pretvorena u katoličku crkvu Sv. Lenarta« (str. 21). Međutim. Lopašić tvrdi da su ovi uskoci od početka bili katolici i kao do-kaz navodi upravo crkvu Sv. Lenarta. Činjenica je da na ovom području i danas ima prezimena Stanković, Smederevac, Petrović i dvostrukih prezimena Stanković-Moćan, Marković-Juričak i slično. Interesantni su neki podaci u vezi s gradom i opštinom Ozalj. U zabačenom delu Ozaljske opštine naišao sam na tablu s nazivom sela Vuksani, a oni su, kao i pre-zime Vuksanovići, s područja današnje Crne Gore, odakle su i žumberački Vuksanovići. Kod Ozlja postoje i sela Lukšići Ozaljski, a prezime Lukšići dolazi od imena Luka, odnosno varijante Lukša, pa se i sadašnji premijer, odnosno ministar inostranih poslova Crne Gore zove Igor Lukšić. Postoji i selo Soldatići, a u Žumberku je bilo, a možda i sada ima Soldatića. Imam više prijatelja Soldatovića. Nisu li Soldatići samo »skraćeni« Soldatovići?

Kad se prođe Ozalj naiđe se na tablu s napisom dr Kalčić. Moj drug Milan Kalčić, rodom iz Poreča, zna da su njegovi »ko zna kad došli u Istru iz Srbije«. Jednom prilikom na radiju je bilo reči o Milanu Kalčiću, gra-donačelniku Negotina, dakle jednog od »vlaških gradova«. Istarski Milan Kalčić se trgnuo i uzbuđeno prozborio: »Vidiš, jesam li ti rekao«. Prezime Kalčić dolazi od vlaško-bugarskog imena Kalčo ili Kalča. Prilikom popisa 1991, grad Ozalj je imao 1.184 stanovnika, od čega 49 Srba i 16 Jugoslove-na!

Sledeće seoba bile su na području Gomirja, Vrbovskog i Moravica. Izvesno je da su se prve veće grupe organizovano naselile 1596, s obzi-rom da postoje pisani izvori o pregovorima njihovih predstavnika, prvo s nadvojvodom Ferdinandom u Gracu, a zatim i s carem Rudolfom u Beču, kao i njegovo naređenje nadvojvodi i generalu Ivanu Lenkoviću da se ovi »pošteni ljudi« nasele u Krajini. Prema predanju, došli su s reke Krke, pre toga su branili utvrđenje Klis, a pre toga su došli s područja reke Cetine.

176 1.doseljavanja

Ti uskoci su vrlo bliski žumberačkim uskocima. Iako na tom području ima prezimena kojih u Žumberku nema, veza je, ipak, neporeciva, jer i tamo ima i sela i prezimena Vučinići, Vučkovići, Radoševići, Vukšići, zatim Hranilovići i drugi. Mal piše i da je u leto 1600. došlo 300 novih uskoka s područja Korenice i Udbine i da su odmah upućeni k poslednjim gomirskim doseljenicima. Po naređenju nadvojvode iz 1604. godine, Kra-njci su gomirskim uskocima pet godina plaćali po 200 forinti kao pomoć u prehranjivanju (str. 64–66).

Gomirci su u prvi mah imali 200 vojnika i zatvorili su pravac kojim su Turci ranije s lakoćom prodirali u Kranjsku. Nova naseljavanja ovog po-dručja usledila su 1605. i 1607. godine pa su Gomirje, Moravice i Vrbovsko organizovni u posebnu opštinu s oko 48 kuća, 1.160 ljudi i 300 upisnih vojnika, od kojih je 60 bilo u stalnoj službi i primalo platu.

Gomirci su bili osnova vojske koja je 1632. prodrla na područje Ca-zina i obezbedila dolazak novih uskoka, koji su razmešteni na području Ravne gore, Smrčeve poljane, Starog laza, Mrkoplja, Tuka, Bjelolasice, Ja-senka i Drežnice (Grbić, str. 34). Uskoci su se naselili na pustim imanjima Zrinjskih i Frankopana, koji su se nadali da će ih potčiniti kao kmetove, čemu su se ovi žestoko suprotstavili. Imajući u vidu iskustvo Žumbera-čana, tražili su isti status i prava, oko čega se u narednom periodu vodi-la žestoka borba. Carska vlast, zahvaljujući odlučnom otporu uskoka i podršci generala Kisela, odbila je sve zahteve hrvatske vlastele. General Kisel je napisao da je zemljište na kojem su razmešteni uskoci pusto već 80 godina, da još ima slobodnog zemljišta i da se ni po koju cenu ne bi smelo dozvoliti da vlastela potčine uskoke kao svoje kmetove. Oni uspeš-no brane granicu, od čega veliku korist ima i ta vlastela.

Na to je nadvojvoda 6. decembra 1604. godine vlasteli ironično od-govorio da bi »mogao da odustane od svojih ranijih odluka, ako grofovi podmire dotadašnje troškove i u gotovom plate 80.000 forinti na ime tro-škova za hranu, oružje i plate, i ako se obavežu da će oni izdržavati vojsku u Gomirju« (Radeka, str. 55). U novembru 1608. vojvoda Radoje Mamulo-vić pisao je caru Ferdinandu II i ponovio zahtev da gomirski uskoci dobiju ista prava i privilegije kao i žumberački. Car im je odobrio samo da i dalje ostanu na frankopanskim zemljištima i priznao neka prava. To nije bitno


promenilo stanje pa su uskoci iz Gomirja, Moravica i Vrbovskog 1616. ozbiljno zapretili da će se odseliti nazad u Tursku .

Spor je trajao veoma dugo pa su gomirski uskoci morali da otkupe dodeljenu zemlju i plate 15.000 forinti za zemljište, šume i drugu imo-vina koja prelazi u njihovo trajno vlasništvo, tako što su se odrekli svojih vojničkih plata u naredne četiri godine. Ugovor je potpisan 13. jula 1657. godine u Ogulinu od strane carskih predstavnika, karlovačkog generala, prodavaca te kneza Nikole Dokmanovića i vojvode Milivoja Vučinića, ali ga Gomirci nisu priznali sve dok ga car nije overio i potvrdio 8. marta 1658. Taj ugovor su potvrdili i car Karlo 1727. i carica Marija Terezija, 1759. godine (Grbić, str. 39). U Gomirju je, kao što je već rečeno, već 1602. godi-ne podignut manastir Gomirje, a osnovali su ga kaluđeri Aksentije Bran-ković, Visarion Vučković i Mardarije Orlović. Manastir je postao jedan od centara verskog života pravoslavnog naroda u Hrvatskoj pa i Žumberčana. U manastiru je 1771. godine bilo 50 pisanih tzv. »srbulja«, a tesne veze održavane su s Ruskom pravoslavnom crkvom.38

Radeka kaže da manastir Gomirje »u ono vrijeme nije bio na rubu pravoslavlja, jer je na sjeveru bio Žumberak i pravoslavna naselja u Beloj krajini«, kao i da je »nešto prihoda bilo u žitu i u vinu od manastirske pa-rohije iz Žumberka« (str. 227), što znači da je Žumberak pripadao manas-tiru Gomirje od njegove izgradnje.

Strategijski interesi Habsburške Monarhije zahtevali su nova do-seljavanja, tako da su neka preseljavanja izvršena i silom. Veliki kapetan ogulinski grof Gašpar Frankopan prodro je s vojskom 1639. do Petrovog polja i »pokupio narod srpski, koji nije bio jedinstven u nameri da pređe na »hrišćansku stranu«. Frankopan je naredio da se porobe i pobiju oni koji neće da idu. Ti uskoci naseljeni su po carskom naređenju oko Brinja, Plaškog i Vitunja, s ciljem da se zatvori pravac turskih prodora između Gomirja i Ogulina (Grbić, str. 50/51). Postoje podaci o 17 uskočkih poro-dica sa 108 članova naseljenih u Vitunju, a imena i prezimena glava po-

38 Iguman gomirski Teofil Aleksić, s jeromonahom Georgijem Brakusom, monahom Stefanom i slugom Jovanom Vrlinićem, bio je u Moskvi 1754. godine, o čemu svedoči i original putnog lista (Grbić, str.180).

178 1.doseljavanja

rodica govore o njihovom poreklu: Radota i Radojica Voćić, Ivoš i Lazar Mihajlović, Božidar Koraćević, Stevan i Prerad Kosanović, Rade i Milašin Radelić, Ignjatije Trbojević, Đuro Nožić, Milo Kovačević, Radovan Brvić, Cvjetko Čudanović, Ilija Vagavić, Petar Hranilović i Vojin Ličanin (Grbić, str. 35). Zbog naseljavanja Srba u Vitunj, pobunili su se Ogulinci, poharali im useve i posekli voćke te zatražili od grofa da se »ovi bezbožnici« u roku od osam dana uklone iz Vitunja. Međutim, general Vuk Frankopan u pis-mu caru Ferdinandu III 5. jula 1640. piše da su »tužbu podnijeli kojekav-ki pustolovi i skitnice, koji su pobjegli iz Kranjske, Vinodola ili drugijeh mjesta zbog svojih dugova ili drugijeh rđavih djela, pa kojih se je toliko steklo u Ogulinu, da su zauzeli grofovske zemlja od Ogulina do Modruša, ali da ne priskaču u pomoć kad je nužda, pa neće ni na stražama da posto-je, dok plaćeni vojnici obrađuju svoja polja i bore se protiv Turaka«. Istra-ga je zaključena rečima generala Gašpara Frankopana da je »on Srbe, po carskom naređenju, naselio na svom, a ne na ogulinskom zemljištu, i da će mu hiljadu puta više valjati protiv zakletog neprijatelja nego Ogulinci« (Grbić, str. 35/36). Do sukoba Brinjana starosedelaca, po svoj prilici rimo-katolika, i uskoka došlo je i 1644. godine, izgleda na podstrek generala Vuka Frankopana, koji je uskoke hteo da potčini kao kmetove. Međutim, general Herberštajn je umirio pobunjene i optužio Frankopane da su oni inicijatori sukoba. Carska komisija je 4. novembra 1644. izvršila razgrani-čavanje, o čemu je 22. maja 1645. u Brinju potpisan zapisnik. Potpisnici sa srpske strane bili su kapetan Vicko Bogut i pop Manojlo Rajaković (Grbić, str. 66).

Sljedeće naseljavanje, na područje Plaškog i između Brinja i Ogulina izvršeno je 1609. godine. Trojica uskočkih knezova: Radoje Ljubišić, Petar Tadešković i Paun Lalić zatražili su od nadvojvode u Gracu da im dopusti da se nasele kod Plaškog, ispod Kapele, između Brinja i Ogulina i oko voda Dretulje i Jasenice. Pisali su da su izbegli iz Turske i da ih ima 532 duše, od toga 190 naoružanih. Ako bi nadvojvoda naredio da se u Plaškom pod-igne kula, kao one kod Vinice i Prilišća, naselilo bi se tu dve do tri hiljade Uskoka, njihovih sunarodnika, pa bi bili u mogućnosti da zatvore prav-ce od Senja do Slunja, zatim Ogulin, Tounj i sve do Karlovca. Nadvojvoda je naredio kapetanu Galu da primi ove uskoke, da vođama isplati po dve


vojne plate i pomogne ih najnužnijom hranom (Grbić, str. 49/50). Pla-ščanskim uskocima pridružili su se novi, 1609, 1611. i 1612. godine, kad su 24 porodice izbegle iz Like koja je bila pod Turskom. Kapetan Gal zatra-žio je da se pošalje komisija koja će regulisati prava Oglinaca, Gomiraca i Plaščana u pogledu razgraničavanja i korišćenja zemljišta i vojničkih obaveza. U Korenici, koja je bila Turska, bilo je 120–130 kuća Srba, koji su na neki način živeli »na obe strane«, pa su bili i turska raja, ali su im i neki krajiški generali uzimali godišnji harač. Pregovaralo se o njihovom preseljavanju na područje Plaškog, ali pokušaj 1642. godine nije uspeo, zbog slabe saradnje generala Herberštajna i Vuka Frankopana, pri čemu su Frankopanu služili Srbi Marko Sekulić, Ognjen Mudrić i Vukosav Bu-bić. Tek 1655. godine preseljeno je 12 porodica, sa 140 duša, od kojih 40 vojnika, prvo do Otočca, a zatim i u Plaški (Grbić, str. 50/54). Iz rejona Usore u Turskoj Bosni preseljeno je 1658. stotinak srpskih porodica na područje Dubrave i Ponikve. Predvodili su ih vojvode Manojlo Mandić i njegov sin Vuk, a 38 porodica naselili su na svojm posedima Đuro i Franjo Frankopan, obećavši im prava kakva su imali i drugi graničari. Po naselja-vanju nametnuli su im kmetovske obaveze, koje su ovi izvršavali do 1672, odnosno do otkrivanja zavere Zrinskih i Frankopana, kad su se stavili u vojnu službu i zatražili od cara da ih izjednači s drugim graničarima. Car se saglasio, ali je novi gospodar imanja u Bosiljevu, hrvatski ban Nikola Erdedi, nastojao da ih vrati u kmetovski položaj, čemu su se suprotstavili i uskoci i vojni komandanti pa im je Ratni savet u Gracu 1685. potvrdio status graničara (Grbić, str. 58/59).

U proleće 1605, posle dužih pregovora i dogovora uskočkih vojvo-da i generala Kisela, uz saglasnost Graca i Beča, senjski kapetan je s 400 uskoka prodro je na područje Kotara i odatle doveo 700 novih uskoka, od čega 200 iskusnih i hrabrih vojnika. Grof Nikola Zrinski saglasio se da se ovi nasele na njegovim posedima u Liču i u Krmpotama, pod uslovom da budu njegovi podanici. Vojvode Toma Krmpoćanin, Toma Skorupović, Toma Marković, Marko Balinović i Mile Budorčić morali su da prihvate tu obavezu, ali su se nakon godinu dana uskoci odmetnuli od grofova, u čemu ih je podržao i general Kisel, koji je vodio računa o vojnim obaveza-ma. Deo ovih uskoka kasnije se iselio, a deo je ostao u Liču i Krmpotama

180 1.doseljavanja

i prihvatio rimokatoličanstvo. Međutim, taj narod zna za svoje pravoslav-no poreklo pa neke porodice, na primer Radoševići, imaju krsnu slavu (Grbić, str. 60/63).

Naseljavanje Brloga i oko Senja počelo je 1609. godine. Senjski kape-tan Sigismund Gušić izvestio je 4. aprila nadvojvodu Maksimilijana da su 33 porodice došle iz Ribnika kod Gospića u Brinje i da žele da se tu nasele, a zatim da je došlo još oko 550 duša. Pokazalo se da su ti uskoci bili turska raja pa kad više nisu mogli trpeti zulum, prodrli su u grad Ribnik, pobili posadu, a beg je jedva utekao. Deo je došao u Brlog, a knez Tepšić, sa svo-jih 80 ljudi, otišao je u Podgorje kod Baga. Manji broj uskoka, od kojih 50 vojnika, naselilo se na područje Brloga 1611. godine, posle ustanka protiv turske vlasti u Lici i Krbavi. Bilo je voljno da pređe i više, ali carske vlasti nisu želele da daju povoda Turskoj za nove sukobe (Grbić, str. 63/64).

Krajevi oko Lučana i Vodoteča naseljeni su 1637. Srbima koji su Lici bili pod Turskom vlašću. Bilo je sporova između generala Vuka Franko-pana i njegovog brata Nikole i generala Herberštajna gde će se naseliti i kakav će status da imaju. U izveštaju od 21. juna 1642. godine Herberštajn piše i da je k njemu prebeglo 17 srpskih kaluđera, pošto su Turci popalili manastire sve do Sarajeva. Zatražili su da se razmeste po Primorju nase-ljenom pravoslavnim stanovništvom i obećali da će prevesti na hrišćan-sku stranu mnogo svog naroda.

Brojne uskoke koji su se razmestili po Vodoteču i Prokikama doveo je 1679. vojvoda Dragić, ali su se Brinjani opet pobunili pa je deo produžio na sever i naselio se u Kranjskoj i oko Ivanića. Veliki broj Bunjevaca, ri-mokatolika, naselio se po Liču, Hreljinu, Krmpotama i drugim mestima, ali se deo ubrzo preselio pod mletačku vlast, zbog sukoba sa senjskim ka-petanom Herberštajnom, zbog čega je ovaj i smenjen (Grbić, str. 65/66).

Oko 150 porodica s reke Usore u Bosni naselo se na području Otoč-ca i po Gacakom polju. S kapetanom Herberštajnom bili su u vezi još od 1642. godine. Herberštajn kaže da te Usorce hvale svi stari graničari pod njegovom komandom i smatraju da su to viteški i najpošteniji ljudi među svim krajišnicima pod Turcima. Seoba je otezana zbog generala Vuka Frankopana koji je nastojao da i ove uskoke naseli na svojim imanjima kao kmetove.


Seobu je izvela karlovačka vojska pod komandom Đure Frankopana tek 1658. Jedna uskočka grupa se zaustavila kod Gacka, druga, pod vod-stvom vojvode Manojla Mandića, u Kamenskom kod Karlovca. Razme-štaj uskoka izvršili su u proleće 1660. Kristofer Delišimunović, kapetan na Turnju i kapetan Fridrih Portner iz Otočca, oko Otočca. Uskoci su već 1663. imali žestok sukob s vojskom Alipaše Čengića koji je napao Brlog, ali je strašno poražena pa se pokazala sva borbena vrednost Uskoka (Grbić, str. 67/70).

Oko Dabra je naseljeno 1672. godine 90 srpskih uskočkih porodica. Bilo je to ujedno i poslednje veće naseljavanje uskoka pre velikog rata Turske i Habsburške Monarhije, 1683. do1699. godine. Poraze i povlače-nje Turske pratili su i narodni ustanci. Ustanak u Dalmaciji, koji su pred-vodili Stojan Janković i Ilija Smiljanić, podržali su i Mlečani pa se ustanak proširio i na Liku i Krbavu, ali dva napada austrijske uskočke vojske 1685. godine nisu urodila plodom. Turci su se ogorčeno branili. Tek 1689. je jača carska vojska, potpomognuta pobunjenom hrišćanskom rajom, oslobodi-la za desetak dana i Liku i Krbavu, uključujući i utvrđene gradove Udbinu i Bunić. Lika i Krbava su naseljavane na različite načine: iz Bosne, Herce-govine i Dalmacije, a vraćali su se i pojedinci, prethodno izbegli iz Like, na primer Koreničani.

Poverenik za naseljavanje novooslobođene Like i Krbave bio je ka-petan Đuro Križanić. Sačuvana su pismena odobrenja kojima se dopuš-ta knezu Vujašinu Mileusniću da 40 porodica iz Kosinja naseli u Širokoj Kuli, a knezovima Jovanu Drakuliću i Milinu Laliću da nasele po 30 poro-dica u Korenici. U Lici je naseljeno i dosta rimokatolika, Hrvata i Kranja-ca. Grbić kaže da je 1699. u Lici bilo 700 pravoslavnih kuća s 1.400 porodi-ca, 160 kuća Bunjevaca i 250 kuća Hrvata i Kranjaca (str. 71–79).

Naseljavanje Korduna teklo je slično kao i naseljavanje Like, s tim da je više uskoka prešlo s turske strane. Pošto je osvojen, Budački je utvrđen pa je u sam grad i okolicu naseljeno 284 porodice s 2.784 lica, od kojih su 294 vojnika, 184 konjanika i još oko 300 spremnih za borbu, ali nenaoru-žanih. Oni su se ubrzo proširili do Vojnića, a novi doseljenici iz Kladuše i Cazina naseljeni su oko Budačkog i Perjasice.

182 1.doseljavanja

Ogulinski poručnik Hranilović doveo je 200 porodica koje su na-seljene oko Skrada, Veljuna i Primišlja. Poručnik Vuk Grbić, knez Stevan Kukić i Mihajlo Sabljak doveli su 200 srpskih i hrvatskih porodica u Ra-kovicu. Vuk Grbić postavljen je za komandanta utvrđenja Rakovica, a Ste-van Kukić i Mihajlo Sabljak za knezove Srbima, odnosno Hrvatima. Do-bijene zemlje priznao je uskocima 20. avgusta 1711. general Josip Rabata. Novi, dobro naoružani i opremljeni uskoci naselili su se oko Koranskog brega i Kosijerskog sela.

Deo uskoka koji su se naselili oko Krstinje nije bio zadovoljan pa se vratio u Tursku. U vezi s tim je vođena i istraga. General Kulmer je 1716. naselio Srbe i po Turnju i Mostanju kod Karlovca, ali su se pobunili Hrvati pa su Srbi 1721, odlukom Ratnog veća u Gracu, povučeni do Tušilovića.

Mirom u Sremskim Karlovcima 26. januara 1699. završen je četrna-estgodišnji rat i uvrđena granica Austro-Ugarske i Turske. Na turskoj teri-toriji ostala su područje Srba, Lapca, Cetina i Drežnka. I posle toga bilo je manjih doseljavanja (Grbić, str. 79/81).

Na celokupnom području Karlovačkog generalata, sem Banije, bilo je 1700. godine 39 pravoslavnih parohija, s tim da je gomirska parohija s manastirom bila nadležna i za tri parohije u Žumberku, Marindolu, Bo-jancima, Ponikvama, Srpskim Moravicama i Ravoj gori, Jasenku, Tuku, Mrkoplju i Drežnici. Spisak svih parohija, s brojem domaćinstava i popo-va navedeni su kod Grbića (str. 81–83).

Turci su osvajali i pustošili Baniju od 1548. do 1556, kad je palo i glavno utvrđenje Kostajnica. Kad su Turci 1593. zauzeli i Sisak, Hrvats-koj je na desnoj obali Kupe ostalo malo područje oko utvrđenja Petrinja i Hrastovica. Hrvatski istoričar Tadija Smičiklas kaže: »Vele da je bilo 1576. i 1577. do pedeset provala, a pali su skoro svi gradovi do Kupe. Kukavni narod bježao je kao ovce, kad se med nje vuci uvuku. Puk Hrvatski u hrpa-ma na hiljade prelazio je granice svoje otadžbine, da si drugdje traži bolju i sretniju domovinu«.

A u hrvatskom saboru je rečeno: »Poslije Boga prva ide briga bana Hrvatskoga, da na ovoj rijeci (Kupi, prim. autora) uzdrži silnog nepri-jatelja, da ne propadne sa svim ovo nesretno kraljevstvo i sve susjedne hrišćanske zemlja« (Grbić, str. 84/85).


Kad je 1596. carska vojska zauzela Petrinju, rešeno je da se zauzme i Kostajnica i da se hrišćanski narod prevede na levu obalu Une. Prvi poku-šaj nije uspeo. Carska vojska nije bila dovoljno jaka, a nije došlo ni do ustanka hrišćana. Posledice su bile katastrofalne. Turci su obratili poseb-nu pažnju na taj deo granice zbog blizine Zagreba i drugih strategijskih in-teresa i pod strogom kontrolom držali hrišćansko stanovništvo nastojeći da ga pridobiju za daljnja osvajanja. Bili su spremni da mu daju i određena prava, posebno da garantuju versku slobodu. Tek 1640. godine uspelo je da se deo pravoslavnog naroda silom prevede i naseli na području Petrinje i Hrastovice. Petrinjska kapetanija pripadala je tada Varaždinskom gene-ralatu. Vojvoda Bratić uspeo je da 1680. prevede 120 porodica pravoslav-nog srpskog stanovništva.

Za vreme Velikog rata carskoj vojsci je uspelo da zauze glavni grad i utvrđenje turske krajine Kostajnicu, oslobodi gradove i utvrđenja na Ba-niji i prodre duboko na tursku teritoriju na desnoj obali Une. Karlovačkim mirom 1699. uspostavljena je granica na Uni, a Turskoj vraćene teritorije na desnoj obali. Hrišćansko stanovništvo, pravoslavno i katoličko, prese-ljeno je na područje prazne i opustošene Banije.

Prema izveštaju iz 1697, na području Kostajnice je bilo 1.200 kuća, a na području Zrinja i Novske ukupno oko 1.000 kuća, 1.200 dobro naoru-žanih vojnika i oko 2.000 ljudi sposobnih za borbu, ali »bez dobre puške«. Prema izveštaju Ratnog veća, bilo je na tom području 1701. oko 11.000 srpsko-pravoslavnog uskočkog stanovništva (Grbić, str. 92).

Razmeštanje doseljenog stanovništva i naseljavanje Banije pratila je i politička i verska borba kome će pripasti Banija: austrijskom delu mo-narhije, a to znači i Vojnoj krajini, ili ugarsko-hrvatskom delu, odnosno hrvatskom banu. Zagrebački biskup Aleksandar Mikulić nastojao je da Baniju, po svaku cenu, potčini zagrebačkoj biskupiji. Uskoci su odlučno tražili da budu izjednačeni s drugim graničarima i da pripadnu Vojnoj krajini. Kompromisno, zemlja je pripala hrvatskoj banovini, ali je imala vojnu krajišku upravu.39

39 O novim naseljavanjima na području Karlovačkog generalata, odnosno Karlovačkog vladičanstva, od 1788. do 1791, s popisom mesta, brojem doseljenih i ličnim i drugim,

184 1.doseljavanja

Ne bi bilo logično da se ne osvrnem i na izgradnju i naseljavanje Karlovca. Prilikom izgradnje stražu su držali krajišnici Žumberčani. Kad je izgrađen došla je nemačka posada, a Žumberčani su premešteni u To-unj, Zvečaj i Slunj. Radeka kaže da je nadvojvoda Ferdinand 1602. za odbranu Karlovca predvideo i 92 Žumberčanina (str. 70). To je značajan podatak, ali ga drugi izvori ne spominju.

Dve srpske porodice, neki Popović i Nikola Vukanović, spominju se 1585. godine. S obzirom da je Karlovac u narednom periodu bio strogo ri-mokatolički i nemački, kaže se da je pravoslavnih i Srba bilo više u bolnici i u zatvorima, nego među stanovništvom.

Bogati trgovac Petar Popović izabran je 1750. u Gradsko veće, što znači da je već bilo pravoslavnih i Srba u Karlovcu. To potvrđuje i činjeni-ca da je vladika Danilo Jakšić slao kaluđere iz manastira Gomirje da obiđu pravoslavne, pre svega u bolnici i zatvoru. Komandant, general Leopold Šercer (1748–1754), je to tolerisao jer su pravoslavni Srbi predstavljali većinu njegove krajiške vojske. Zbog toga je prećutno dozvolio da se 1752. u jednoj kući sagradi pravoslavna kapelica Sv. Nikole, koja je premeštana kad bi vlasnici »otkazali gostoprimstvo«.

Novi komandant, general Benvenuto Petaci (1754–1763), fanatič-ni rimokatolik i jezuita, koji je brutalnom silom unijatio žumberačke uskoke, zabranio je 1762. da se pravoslavni sveštenici puštaju u grad. Nije dozvoljavao da se pravoslavni vojnici sahrane u Karlovcu niti da se tela iznesu iz grada dok rodbina ne plati »mrtvarinu« Rimokatoličoj crkvi. Po-sle tužbi vladike Jakšića i mitropolita Nenadovića, carica Marija Terezija poništila je i jednu i drugu zabranu, ali se ništa nije promenilo sve dok Petaci nije smenjen.

U Karlovac je 1763. došao prvi pravoslavni sveštenik, gomirski ka-luđer Sofronije Mamula. Stanje je bilo povoljnije jer je zamenik koman-danta Karlovačkog generalata, generala Beka, bio Mihajlo Mikašinović, prvi general Srbin. Pravoslavni sveštenik je prvi put išao gradom, s voj-

veoma interesantnim podacima za 45 pravoslavnih sveštenika, od kojih su mnogi predvodili svoj narod prilikom preseljavanja, pisao je M. Grbić na str.106-107.


ničkom pratnjom, upravo da bi pričestio i ispovedio bolesnog generala Mikašinovića.

Karlovac je 1778. proglašen slobodnim i otvorenim gradom. Umesto da pravoslavni postanu slobodni i ravnopravi, s obzirom da je car Josip II 15. oktobra 1781. proglasio »patent«, kojim su u Habsburškoj Monarhiji priznate sve veroispovesti, magistrat je zaključio da se pravoslavna ka-pelica zatvori, s obzirom da, prema odluci carice Marije Terezije iz 1753. godine, u Karlovcu nema 30 pravoslavnih porodica, a novim merama pra-voslavnima je zabranjivano da sprovode svoje bogosluženje.

Takvo stanje bi potrajalo da se nije pokazalo da ne samo Karlovcu nego i u Rijeci, Senju i drugim gradovima trebaju trgovce i zanatlije pa je naseljeno više pravoslavnih porodica, o kojima se govori kao o Cincarima. Tada su vojne vlasti molile pravoslavne sveštenike da nagovaraju svoje sunarodnike da se naseljavaju u Karlovcu.

Pošto je porastao broj pravoslavnih stanovnika, 1785. godine konač-no je izdata dozvola za izgradnju prve pravoslavne crkve u Karlovcu, ali ne glavne, parohijalne, nego filijale pravoslavne crkve u Tušilovićima (Gr-bić, str. 133–140).

DOSELJAVANJE SRBA U SLAVONIJU

Doseljavanje Srba u Slavoniju prikazaću znatno kraće, iz više razloga. Uslovi u kojima su se Srbi doseljavali u Slavoniju bili su po mnogo čemu drugačiji. Bilo je manje organizovanih seoba, a više spontanih doseljava-nja grupa i pojedinih porodica. U Slavoniji je bilo malo carsko-kraljevskih zemljišta koja bi mogla biti dodeljena uskocima pa su se oni naseljavali na privatnim, odavno poharanim i pustim staništima i zemljištima. S nekih od tih staništa uskoci su morali prethodno da proteraju Turke koji su se tu naselili. I borba za zemlju između uskoka i ranijih vlasnika poseda bila je žešća, jer su raniji vlasnici zahtevali da im se vrate staništa, ali nisu bili spremni i da se vrate i da napuste posede koji su im dodeljeni u izbeg-lištvu.

186 1.doseljavanja

Pored navedenog, u odeljku o unijaćenju srpskog pravoslavnog sta-novništva na području Habsburške Monarhije biće mnogo više reči o pra-voslavnim Srbima u Slavoniji, nego u Hrvatskoj. Ipak, osnovni razlog je što je već bilo dosta reči o naseljavanju, odnosno preseljavanju žumberač-kih i drugih uskoka koji su u Slavoniju odlazili preko Žumberka.

S obzirom da se Slavonija s vremenom menjala u teritorijalnom, državno-pravnom i verskom smislu, u današnje vreme zvuči pomalo anahrono kad se govori o tri posebne Kraljevine: Hrvatskoj, Dalmaciji i Slavoniji. Šta je kada bila Slavonija, odnosno šta se pod tim pojmom pod-razumevalo, različiti istoriografi su objašnjavali na različite načine.

U 15. veku Slavonija je obuhvatala prostor Zagrebačke, Varaždinske, Križevačke, Dubičke, Sanske, a verovatno i Virovitičke županije. Tadija Smičiklas je pisao: »Prije nego što je sjeo Ferdinand I na prijestolje hrvat-sko-ugarsko, bila je sva zemlja između Save i Drave nazivana Slavonija, sa banom na čelu. Turska osvajanja uticala su da Slavonija u 16. veku obuh-vata samo Zagrebačku, Varaždinsku i delove Križevačke županije, koja se ranije protezala daleko na istok i imala je 12.000 poreznik kuća, a sada pusta ne može plaćati nikakve daće. Preostali prostor između Save i Drave već su, ne samo držali, nego i naseljavali Turci«.

S obzirom da se radi o osetljivom pitanju, pod Slavonijom ću podra-zumevati samo onaj deo teritorije današnje severozapadne Hrvatske na kojem se naselilo uskočko, srpsko-pravoslavno stanovništvo, koji se voj-no-teritorijalno nazivao Varaždinskim generalatom.

Onome što je već rečeno o doseljavanju u Varaždinski generalat sre-dinom 16. veka u nastavku ću izneti samo nekoliko primera. Pukovnik Vid Halek izvestio je štajerske staleže 1587. da je k njemu došlo mnogo odličnih harambaša sa svojim ljudima iz požeškog i pakračkog sandžaka, da imaju dosta blaga i konja i da ih predvodi Ivana Peašinović i da se mogu osloniti na vernost tih uskoka i traži odobrenje za njihovo naseljavanje. Na predlog Ratnog saveta u Gracu, car Karlo dozvolio je 5. novembra nji-hovo naseljavanje i dodelio im zemlju, »koje je bilo dosta na raspolaga-nju« (Mal, str. 90). Kao što se vidi, područja Požege i Pakraca već su bila u sastavu Turske kao posebni sandžaci.


Početkom 1597. organizovao je Sigismund Herberštajn dolazak 117 uskoka s više stotina glava stoke. Oni su po odluci nadvojvode razmeš-teni na bjelovarskom i križevačkom području. U jesen 1597. spomenuti Herberštajn i Fridrih Trautmansdorf organizovali su preseljavanje 1.700 uskoka, pravoslavnih Srba, a nadvojvoda je pozvao hrvatskog bana Dra-škovića da organizuje njihovu prehranu dok ne dobiju odgovarajući sme-štaj. Štajerski staleži su bili raspoloženi i za nova doseljavanja, ali su se uzdržavali da daju traženu pomoć, sve dok nije intervenisao nadvojvoda i upozorio da u takvim uslovima ne samo da neće doći novi uskoci nego da preti opasnost da se i sadašnji isele, jer ih Turska, videvši da ne samo gubi stanovništvo, nego i dobija opasnog neprijatelja i vojsku, mami da se vrate, obećavajući im veće privilegije (str. 90).

U proleće 1598. došlo je 500 novih uskoka, a u jesen se pripremala seoba novih 1.000 ljudi. Međutim, Turci su nastojali da pošto poto spreče dalja preseljavanja pa je prešao samo deo. To je značilo da se radi o strate-gijskom interesu za obadve carevine.

General Herberštajn je, ipak, uspeo da i u jesen 1599. obezbedi pre-lazak 1.200 uskoka s 3.000 glava živine, ali se štajerskim staležima činilo da su troškovi izdržavanja suviše veliki pa bi trebalo da učestvuju i hrvat-ske banske vlasti. Iako su verske suprotnosti bile i ranije prisutne, Josip Mal kaže da su, »kao i u Kranjskoj uticali i versko-politički razlozi, kao i da je papski nuncij u Gracu 9. avgusta 1599. pisao o tome papinom državnom tajniku«.

Nadvojvoda je u Hrvatski sabor poslao svog izaslanika, koji nije po-kazao nikakvog razumevanja, već je optužio vojne i carske vlasti da hr-vatskim velikašima oduzima zemlje i dodeljuje ih doseljenicima, ne uzi-majući u obzir ni činjenicu da su ti posedi opustošeni i desetinama godina prazni niti značaj uskoka u odbrani hrvatske banovine. Zbog toga je došlo do zastoja u preseljavanju uskočkog stanovništva na područje Varaždins-kog generalata (str. 92).

»Đenerao (general, prim. autora), u dogovoru s nadvojvodom Ferdi-nadom, smestio taj narod po svom đeneralatu, a na zemljištima, koja su već do osamdeset godina pusta bila. Nadvojvoda je zajemčio preseljenom narodu svojim dekretom, da neće nikome plaćati nikakvijeh desetina ni danaka, a obećao je još i carsku privilegiju na sve to« (Grbić, str. 188).

188 1.doseljavanja

Grbić tvrdi i da je u Varaždinskom generalatu u to vreme, krajem 16. veka, bilo »deset do dvanaest hiljada srpsko-pravoslavnijeh porodica, a nešto poviše bilo je u Karlovačkom đeneralatu«. Ovaj podatak navodim kao primer nepreciznosti i preterivanja. Iako se poziva na pisanje nemač-kog istoričara Bidermana, trebalo je da zna da je taj broj preteran.

VOJNA KRAJINA

Sobzirom da je Vojna krajina bila žumberačkim uskocima »sudbina« celih 350 godina, smatram da bi trebalo reći u naj-kraćem o njezinom nastanku, razvoju i ukidanju.

Zbog stalnih turskih upada i teške situacije u Hrvats-koj, vojnici Habsburške Monarhije prvi put su privremeno

raspoređeni na teritoriji Kraljevine Hrvatske 1522. godine. Međutim, taj dolazak nije bio zvaničan pa bi se početkom Vojne krajine (austrijski zva-ničan naziv »Militaergrenze« – Vojna granica) mogao smatrati dolazak habsburške vojske u Hrvatsku 1526. godine, zbog nasledne krize u Kra-ljevini Ugarskoj.

Kad je nadvojvoda Ferdinand 1527. izabran za hrvatskog kralja, obećao je da će na granici držati 1.000 konjanika i 200 pešaka i snabdevati gradove. To je bilo »provizorno« obećanje, jer nije bilo zasnovano na dr-žavno-pravnom odnosu Austrije i Hrvatske, još manje je bilo rezultat sa-glasnosti i plana o načinu organizovanja odbrane: centralizovano iz Graca ili bi za odbranu pojedinih delova granice bili odgovorni hrvatski feudalci, a nije bilo ni dovoljno snaga.40

Hrvatski istoričar Ferdinand Šišić kaže da je »pohlepno plemstvo išlo samo za tim da zadovolji sebe, ne mareći nimalo za opće interese«. Da dogovora i bitnijeg napretka u narednom periodu nije bilo pokazuje i činjenica da je 1537. na hrvatskoj krajini bilo svega 400 vojnika, a na dal-matinskoj 250. U Bihaću, tada najznačajnijem vojnom uporištu, bila su

40 »Die Oesterreichische Militaergraenze« (Austrijska vojna granica – AVG), Veralg Lassleben, Regensburg 1982, str. 9-14.

190 1.doseljavanja

svega 154 vojnika. Prema prezimenima (Vuk i Novak Popović, Heraković, Živković, Vučinić, Vučković, Keserić) vidi se da je među njima već bilo podosta Žumberčana (Radeka, str. 25/26).

Snage za uspostavljanje i odbranu Vojne krajine sporo su narastale, bez pravog plana i strategijske zamisli. Turska je imala punu inicijativu. Prvu potpuniju procenu stanja (mesta i gradova-utvrđenja) na granici sačinio je 1553. general Ivan Lenković. Utvrdio je da na pograničnom po-dručju prema Turskoj ima oko 70 gradova (utvrđenja) i predložio da se 26 napusti i razori, a 45 utvrdi i da se u njima drži posada.

O njegovom izveštaju u Beču se raspravljalo tek na saboru 1577. Odlučeno je da se hrvatsko-slavonski deo granice odvoji od ugarskog, da se na slavonskom delu drži 3.085, a na hrvatskom 3.698 vojnika razli-čitih profila, što bi godišnje koštalo oko 240.000 forinti. Procenjeno je da Turska prema slavonskoj granici drži 2.863, a prema hrvatskoj 3.700 profesionalnih (plaćenih) vojnika, ali su te snage raspoređene u samo 11 utvrđenih gradova (garnizona) pa je i njihova udarna moć mnogo veća i efektivnija. Pored redovnih snaga, Turska je mogla brzo da angažuje veli-ki broj neredovnih snaga, tako da bi mogla da angažuje i do 45.000 vojni-ka (V. Klaić, str. 410).

Komandu nad Vojnom krajinom imalo je Dvorsko ratno veće, for-mirano u Gracu 1556. (od 1705. sa sedištem u Beču), a troškove su snosile unutrašnje austrijske pokrajine pa je u Dvorskom ratnom veću Štajerska imala tri, a Kranjska i Koruška po dva predstavnika. Potpunu brigu o Voj-noj krajini (uređenje, finansiranje i komandovanje) trebalo je da preuzme nadvojvoda Karlo. Njemu je u vojnom pogledu bio potčinjen i hrvatski ban. Zbog teške unutrašnje situacije, neposredna realizacija je odložena, međutim novi su turski napadi i osvajanja uslovili da se na saboru u Bruku (Bruck) 1578. godine hitno preciziraju potrebne snage i način finansira-nja. Došlo se u situaciju da ako se sad nešto učini, nešto će se i odbraniti, u protivnom neće imati šta da se brani.

Vojna krajina je sve do 1881. godine bila »odbrambena zona« prema turskom carstvu, kao specifična organizacija i teritorija na kojoj je civilna vlast i uprava bila potčinjena vojnoj, pa je stanovništvo, koje je obavljalo vojne dužnosti, imalo poseban društveni status. Vojna krajina odnosila se


u 16. i 17. veku na delove teritorije Hrvatske i Slavonije. Odbrambeni pojas na teritoriji Ugarske, iako je imao istu funkciju, nije imao odgovarajuću strukturu i snage pa se još nije smatrao Vojnom krajinom u potpunom smislu.

Izgradnjom Karlovca (1579) stvoreni su uslovi za podelu Vojne kra-jine na Varaždinski i Karlovački generalat, s komandama u Varaždinu (teritorijalno nije bio deo Vojne krajine) i Karlovcu. Komandante i druge visoke oficire davale su Kranjska, Koruška i Štajerska. Komandanti gene-ralata bili su potčinjeni vrhovnom komandantu kojeg je imenovao car, a koji je bio potčinjen nadvojvodi Karlu, odnosno Dvorskom ratnom veću u Gracu.

Prema Klaiću, Vojnu krajinu je 1577. branilo nešto manje vojnika od planiranog broja, na slavonskom delu 1.972, a na hrvatskom delu 2.757, ukupno 4.729 vojnika, što je godišnje koštalo 253.000 forinti. Te snage nisu bile dovoljne pa je zaključeno da se broj krajišnika poveća do 9.900. Krajiška vojska se već tada sastojala skoro podjednako od starosedelaca i uskoka pa Klaić zaključuje da u to vreme još nije bio narušen odnos sta-novništva u nacionalnom i verskom smislu (str. 646). Međutim, austrij-ski izvori ocenjuju »da su relativno male snage ipak uspešno branile Voj-nu granicu zavaljujući angažovanju izbeglica iz zemalja koje su Turci već pokorili« (Austrijska vojna granica, str. 10).

Ni Turska nije bila u mogućnosti da stalno drži brojniju profesio-nalnu vojsku prema granici s Hrvatskom i Slavonijom. Osnovni razlog je bio da te teritorije nisu predstavljale strategijski cilj turskih osvajanja jer su glavne snage bile usmerene prema teritoriji Ugarske. Prednost Turske bile su brojne janjičarske i druge neregularne čete, sastavljene od milom i silom preseljenog hrišćanskog stanovništva, s ciljem da se granica sta-bilizuje i posluži kao osnova za nova osvajanja i prodore na severozapad.

Međutim, to je bio »dvosekli mač«. Takva vojska nije bila pouzdana pa nema podatka o angažovanju veće skupine hrišćanskog stanovništva u sastavu turske vojske. To se ne odnosi na hrišćane koji su primivši islam imali drugačiji položaj u turskoj carevini. Hrišćansko stanovništvo sve više je prelazilo na drugu stranu i ubrzo postalo ne samo osnova nego i većina austrijske krajiške vojske. Tako je Turska, u nameri da osigura zau-

192 1.doseljavanja

zete teritorije i pojača vojsku, omogućavala naseljavanje teritorije Habs-burške Monarhije i jačanje neprijateljske vojske.

Turska je time gubila nepouzdano stanovništvo koje nije moglo da bude deo profesionalne vojske, a Habsburška Monarhija je dobijala sta-novništvo koje je čvrsto držalo i branilo teritoriju i predstavljalo izvor naj-boljih ratnika. Posebno bi se moralo imati u vidu da je time Turska gubila, a Austro-Ugarska dobijala i u moralnom i propagandnom pogledu.

Mal ukazuje »da su hrišćanske seobe iz Turske u drugoj polovini 17. veka bile i ređe i malobrojnije, i da je jedan od glavnih razloga što su Turci uvideli da već ceo vek traje iseljavanje iz Srbije i Bosne, koje Austro-Ugar-ska sistematično i dosledno podstiče, pa su počeli blaže upravljati rajom i nastojali da pridobiju domaće srpske uglednije ljude« (str. 75).

I pored preduzetih mera, general Turn stanje u Vojnoj krajini 1586. nije ocenjivao pozitivno. Ukazao je na ozbiljne probleme: neredovno plaćanje i snabdevanje vojnika i posada, sukobe ličnih i opštih interesa, a posebno sukobe među hrvatskim feudalcima.

Protezanje Vojne krajine i njezine razmere menjale su se skoro dva veka, zavisno od ishoda sukoba i ratova. U Velikom ratu protiv Turske 1683–1699. Vojnoj krajini su pripojena područja Like i Krbave. S obzirom da je u oslobađanju područja od Petrinje do Une znatnu ulogu imala hr-vatska banska vojska, taj kraj je nazvan Banska granica ili Banija. Imala je dvojni status: civilnu vlast je imao hrvatski ban, ali je u vojnom pogledu pripadala Vojnoj krajini. Žumberak, s okolinom, iako teritorijalno izdvo-jen, od početka je pripadao Vojnoj krajini (AVG, str. 13)

Uskoci su naseljavanji s ciljem oživljavanja ispražnjenih i opus-tošenih područja te da se obezbede vojnici za odbranu i izgradi čvrsta i efikasna Vojna granica. Ta tri strategijska cilja ostvarivana su stolećima s bezbroj problema i teškoća. Izbegli hrvatski pa i kranjski staleži nisu po-kazivali interes za napuštena i opustošena zemljišta sve dok ih novi dose-ljenici nisu oteli od Turaka, zaštitili i ponovo učinili upotrebljivim. Raniji posednici počeli su se javljati s »pristojne udaljenosti«. Izbegli staleži i crkva hteli su opet da budu posednici, ali pod uslovima koje su postavljali i obnavljali uporno, skoro stotinu godina, »proširujući ih na opšte pravo uprave hrvatske civilne vlasti i nad Vojnom granicom u celini«. Razume


se, oni su podrazumevali da bi troškove odbrane i nadalje obezbeđivale »unutrašnje austrijske pokrajine«.

Takvi pokušaji dolazili su prvo od strane pojedinaca, zatim od stra-ne hrvatskog sabora, a ubrzo i od strane ugarskog parlamenta. Kakav je bio odnos Ugarske prema uskocima najbolje ilustruje sledeća frapantna istorijska činjenica: »Između 1604. i 1681. godine samo za vreme jednog saziva ugarskog parlamenta (radi se o nekoliko godina, prim. autora) nije donet neki zaključak (zakon, propis ili odluka, prim. autora) na štetu uskočkog (srpskog, pravoslavnog) naroda« (AVG, str. 17).

Manojlo Grbić ostavio je podatak da je u vreme odlaska vladike Si-meona Vratanje u Rim (1611.), na području Hrvatske, Slavonije i Kranjske bilo oko 100.000 doseljenog pravoslavnog, u ogromnoj većini srpskog stanovništva, a Janko Šimrak smatra da ih je bilo oko 60.000. Mogli bi-smo se saglasiti da je istina u sredini, što znači da ih je bilo oko 80.000.

S obzirom da su se uskoci odlučno suprotstavljali svakom naruša-vanju njihovih stečenih prava, Beč se držao uzdržano i naizgled kompro-misno, ali je u suštini odlučno radio na održavanju i jačanju Vojne krajine i zaštiti posebnih prava njezinog stanovništva. S obzirom da su novonase-ljeni uskoci bili velikom većinom Srbi, formirala se u Hrvatskoj značajna srpska manjina, a u nekim krajevima i većina, što je u 20. veku dovelo do neželjenih nacionalnih konflikata. Dugotrajna sporenja prekinuta su aktom iz 1630, tzv. »Statuta Walachorum«, kojim su najpotpunije garan-tovana prava uskoka, uključujući i pravo na trajno posedovanje dodelje-ne zemlja, kao i na prodaju kuća, obradivog zemljišta i drugih objekata i dobara.

Privilegije su kao jednostrane bile viđene samo sa stanovišta jednostranih interesa hrvatskih staleža. Sa stanovišta Monarhije, privile-gije i prava bila su tek »neizostavna protivusluga radi ostvarivanja najva-žnijeg carskog cilja: da se Vojna krajina uredi kao centralizovano vođena i vojnički izgrađena i uređena organizacija« (AVG, str. 19).

Karlovačkim mirom 1699, posle pobede u ratu s Turskom, pripa-janje Habsburškoj Monarhiji novih teritorija u zahvatu Dunava i prema Karpatima, imalo je dugoročne posledice i zahtevalo suštinske promene. Vojna krajina se proširila i produžila pa su u narednih pedesetak godina

194 1.doseljavanja

ustanovljeni novi sektori, u prvi mah kao samostalni: »Slavonska gra-nica«, »Banatska granica«, »Seklerška« i »Rumunsko-vlaška granica«. Unutrašnje uređenje novih delova Vojne krajine zavisilo je od konkret-nih vojno-političkih uslova, pre svega od mogućnosti angažovanja novih graničara i formiranja adekvatnih jedinica (AVG, str. 22).

Celovita reforma Vojne krajine sprovedena je za vreme vladavine carice Marije Terezije. Zasnivala se na dve strategijske činjenice i ocene. Prva, da je opasnost od osmanlijske agresije i osvajanja smanjena, čime su stvoreni uslovi za političku u vojnu ekspanziju Monarhije ne samo na ju-goistok nego i u drugim pravcima, te druga, da raste opasnost od unutraš-njih političkih pa i vojnih sukoba, pre svega zbog stalnih suprotnosti Beča i Budimpešte. Reforme su bile usmerene na centralizaciju upravljanja i komandovanja, radi stvaranja stabilne osnove za apsolutističku vladavi-nu; smanjivanje samoupravne autonomije i sudstva, radi jačanja i pro-širivanja prava i nadležnosti vojnih komandi i komandanta, i izjednača-vanje »pogranične milicije« (krajiške vojske, prim. autora) s redovnom, stajaćom vojskom.

Značajne mere bile su i ukidanje Dvorskog ratnog veća (1743) kao dotadašnje komande nadležne za Vojnu krajinu te finasiranje od strane unutrašnjih austrijskih pokrajina (1748). Od tada se Vojnom krajinom upravljalo direktno iz Beča, i to u okviru redovne civilne vlasti i vojnih komandi stajaće vojske. Dotadašnja vojna organizacija je preuređena u redovnu pukovsku organizaciju.

Na području ranije karlovačko-varaždinske Vojne granice, uključu-jući i Baniju, formirani su sledeći pukovi: Lički (Gospić), Otočki, Ogulin-ski, Slunjski, Prvi (Glina) i Drugi (Petrinja) banijski i dva puka u Bjelovaru (Krstaški i Svetog Đorđa). Na području bivše Jugoslavije postojali su još Gradiški, Brodski i Petrovaradinski puk (AVG, str. 22/23).

Manojlo Grbić je ostavio dragocene podatke o mestima, broju kuća i broju stanovnika na području prvih šest pukova i na imanju hrvatskog grofa Draškovića, prema zvaničnom popisu iz 1768. godine (str. 97–105), od čega iznosim samo sumarne podatke:

Lički puk: 51 mesto, 2.079 kuća, 24.972 stanovnika;Otočki puk: 32 mesta 1.462 kuće, 16.578 stanovnika;


Ogulinski puk: 39 mesta, 1.173 kuće, 15.281 stanovnika;Slunjski puk: 78 mesta, 1.411 kuća, 18.048 stanovnika;Prvi banijski puk: 80 mesta, 2.697 kuća, 25.972 stanovnika;Drugi banijski puk: 100 mesta, 2.739 kuća, 21.170 stanovnika;Imanje g.Draškovića: 20 mesta, 518 kuća, 3.749 stanovnika.Ukupno u oko 400 naselja, bilo je 12.079 kuća sa 125.762 stanovnika. U popisu naseljenih mesta Slunjskog puka spominju se sela Bojanci

i Marindol, ali ne i Žumberak. S obzirom da u vezi s time nema nikakvog objašnjenja, pretpostavljam da je to zbog toga što je Žumberak bio formal-no izvan teritorije Vojne krajine, odnosno Karlovačkog generalata, i što je pripadao Kranjskoj, pa nije bilo logično da se njegovo celokupno stanov-ništvo predstavlja u sastavu slunjskog područja.

Time je Vojna krajina postala »vojna zemlja« ili »velika kasarna«, osnova i izvor vojske koja se mogla upotrebiti na svim ratištima. U ratovi-ma protiv Napoleona (1806) bilo je i do 100.000 vojnika s područja Vojne krajine.

Vojna krajina kao posebna celina, s vremenom je okoštavala, jačala i preživljavala mnoge promene i potrese. Ipak, revolucionarna kretanja u 19. veku postepeno su relativizirala njezin značaj i potrebu. Uvođenjem opšte vojne obaveze prestala je potreba za postojanjem posebne vojne organizacije, kao i spremnost vlasti da graničarima daje posebna prava i prvilegije.

Garantovanje verskih prava i ličnih sloboda te ukidanje srednjo-vekovnog feudalnog prava na upravljanje životom kmetova uslovljavali su da se utvrdi i pravo vlasništva, odnosno posedovanja i nasleđivanja zemljišta i nepokretnosti. Vojna granica je postepeno ukidana i razgrađi-vana. Njezina poslednja funkcija bila je »zarazno-higijenski kordon« za kontrolu ljudi i robe u trgovini i odnosima s Turskom. Sam proces razgra-dnje počeo je 1851, a od 1873. godine do konačnog ukidanja 1881. godine ukinute su glavne institucije i vojne komande (AVG, str. 23).

Brojne su i dugoročne posledice vekovnog postojanja Vojne kraji-ne. Najznačajnija je naseljavanje Srba prema severozapadu i severu, sve do Budimpešte koja je postala i »centar Srpstva«, s obzirom da je u Bu-dimpešti osnovana i Matica srpska, koja je tek kasnije preseljena u Novi

196 1.doseljavanja

Sad. Druga posledica je stvaranja brojne srpske manjine u Hrvatskoj pa je 1978. godine u Pakračkoj eparhiji bilo 125.000 srpskog i pravoslavnog stanovništva, a u Karlovačkoj eparhiji 315.00 pravoslavnih Srba.

Jedna od posledica je i nastanak Grkokatoličke crkve u Hrvatskoj, odnosno Jugoslaviji, pri čemu je najveći broj grkokatolika bio u Žumber-ku: 1831. godine bilo ih je 5.135; 1838. godine 5.468; 1851. nešto više, 5.781; 1939. godine znatno više, 8.941, s obzirom da je narastao i broj sta-novnika, dok ih je 1975. bilo samo 5.608, jer se i broj stanovnika u Žum-berku znatno smanjio. S tim u vezi je i tvrdnja »da su unijati u Žumber-ku danas skoro potpuno pohrvaćeni i nisu više katolički Srbi ili unijatski Srbi, s obzirom da bezdušna hrvatsko-srpska suprotnost jednostavno ne dozvoljava postojanje katoličkih Srba u Hrvatskoj«. Ukazuje se i na poku-šaj uspostavljanja »Nezavisne Hrvatske pravoslavne crkve u ustaškoj državi 1941–1945, pri čemu su Srbi u toj državi trebali da budu denaciona-lizovani« (AVG, str. 38).

S cinizmom se ističe »da je posebno Janko Šimrak u svojim delima utvrdio i naglašavao nesalomljivu vernost uniji pounijaćenih u Žumber-ku« (AVG, str. 37). Radi lakšeg praćenja, ukazujem da su autori imali u vidu Šimrakovo pisanje koje ću navesti u odeljku o nasilnom unijaćenju žumberačkih uskoka

S obzirom da je u netom navedenom rečeno mnogo suštinskog što se tiče unijaćenje i odnarođivanje, kao i da o tome govore austrijski izvo-ri, trebalo bi ukazati barem na neke činjenice. Austrijski izvori, naime, ne samo da ne negiraju nego čak i naglašavaju srpsko poreklo ogromne većine stanovništva koje je omogućilo uspostavljanje Vojne krajine, među kojima su, po vremenu dolaska, prvi i najčistiji u etničkom pogle-du upravo žumberački uskoci. Apsolutističko izjednačavanje hrvatstva s rimokatoličanstvom nije ostavljalo bilo kakvu mogućnost za postojanje i koegzistenciju drugih naroda i crkava, konkretno Srba i pravoslavaca, u državi kakva je bila takozvana NDH. Kasnije će se videti da takve stavove, politiku i praksu i danas sprovode ostaci fašističke ustaške ideologije i vr-hovi grkokatoličke crkve.

Iz austrijskih izvora dolazi se do malo poznatih, iznenađujućih po-datke, na primer da je u gradu Đakovu, biskupskom sedištu, 1687. godi-


ne, u vreme povlačenja Turaka, bilo samo 15 katoličkih, a 1.000 musli-manskih kuća. Kad je car Leopold I biskupu Nikoli III Ogramiću ponovno potvrdio (povratio) pravo na grad Đakovo i okolicu, moralo se prvo po-stojeće džamije preobraziti u katoličke crkve, na primer Hadži-Pašinu džamiju, a Ibrahim-Pašina džamija pretvorena je u današnju crkvu »Svih Svetih« (AVG, str. 33).

V. Klaić piše da je početkom 17. veka u Slavoniji bio skoro isti broj katolika koliko i protestanata (kalvinista), da su se u drugoj polovini 17. veka u sastavu nemačkih jedinica u tadašnjoj Hrvatskoj i Slavoniji na-lazili i evangelistički svećenici, na veliko nezadovoljstvo hrvatskog ka-toličkog plemstva i svećenstva. »Na tlu nekadašnje pečujske biskupije širila se protestantska vjera nakon pada Valpova (1542), a pogodovali su joj osvajači turski, koji su više voljeli novovjerce nego katolike. Neki Mi-hajlo Staranin osnovao je sa svojim drugovima 120 protestantskih crkvi u onom kraju, tako da se na Duhove 1551. u Tordincima održala i sinoda protestantske crkve« (str. 661).

Ako bismo se upitali šta to znači, morali bismo se suočiti s mnogim neprijatnim istinama. Pravu opasnost za hrišćanstvo u celini, pa i ono rimokatoličke konfesije, predstavljali su i agresivni islam i unutrašnje podele, a ne pravoslavni hrišćani koji su Habsburšku Monarhiju posmat-rali kao hrišćansku državu. Pravoslavni su sve činili u borbi protiv islama i nisu se mešali u unutrašnje podele unutar zapadnog hrišćanstva, od-nosno katoličanstva. Pravoslavni uskoci su ne samo »hrišćanskije razu-meli i tumačili hrišćanstvo« nego su to očekivali i od »svoje hrišćanske rimokatoličke braće«. U narednim poglavljima videće se kako su im braća uzvratila i uzvraćaju.

Drago Roksandić kaže »da je vojnokrajiški sistem jedna od najslo-ženijih tvorevina habsburškog apsolutizma, nerazumljiv bez vjerske le-gitimacije i da se ne može identifikovati ni s Katoličkom ni s Pravoslav-nom crkvom. Krajiški sistem je nerazumljiv izvan kontroverzi ugarske i hrvatske državno-pravne, političke, ekonomske i kulturne povijesti, ali i povijesti verskih zajednica u Ugarskoj i Hrvatskoj« (str. 219/20).

Veoma značajni su podaci o brojnosti stanovništva Vojne krajine i drugog dela, »civilne Hrvatske«. Na kraju 18. veka (1799), Vojna krajina

198 1.doseljavanja

je imala 441.316, a »civilna Hrvatska« 754.722 stanovnika; 1857. godi-ne, u poslednjem stadijumu postojanja, bilo je 620.119, prema 1.008.771 stanovniku, što ukazuje da je jačanje Vojne krajine bilo preduslov i omo-gućavalo opstanak i »oporavak« i civilnog dela Hrvatske (AVG, str 51).

Zaključak bi mogao da bude da je, civilizacijski posmatrano, posto-janje Vojne krajine bilo mnogo više pozitivno, nego što je imalo negativ-nih posledica. Ona je bila osnova za odbranu i sprečavanje Turaka da ovla-daju ne samo Hrvatskom nego i Habsburškom Monarhijom, da prodru u Srednju Evropu i da ugroze Rim, centar zapadnog hrišćanstva.

Vojna krajina je bila značajan činilac ne samo u verskom sukobu i ratu hrišćanstva i islama nego i u unutarhrišćanskim sukobima i konto-verzama u Habsburškoj Monarhiji i šire. Rimokatolička Habsburška Mo-narhija, a s njom i Rimokatolička crkva ne samo da je morala da prihvati da se na njezinoj teritoriji nastane i pripadnici Pravoslavne crkve nego je bila prisiljena, a i nastojala je da ih naseli što više.

Nije manja uloga Vojne krajine ni u međuetničkim odnosima i su-kobima Južnih Slovena. Posmatrajući jednostrano njihove buduće odno-se, posebno sukobe Srba i Hrvata, moglo bi se zaključiti da bi bolje bilo da Vojne krajine nije ni bilo. Ali ako se pogleda šire, strategijski i civili-zacijski, vidi se da su se, nasuprot svim kontroverzama, u krilu Austro--Ugarske Monarhije rodile klice i razvio pokret ilirstva, odnosno jugoslo-venstva, i da je na tim osnovama stvorena Jugoslavija. Bez obzira što su u odnosu prema Jugoslaviji postojale i postoje krupne razlike i bez obzira na njezinu sudbinu, ta činjenica stoji iznad svega drugog. O tome istorija (još) nije dala konačnu reč.

U vojnom, sociološkom i psihološkom pogledu Vojna krajina je omo-gućila stvaranje posebnih vojnih teritorija, struktura, statusa i navika, u prvo vreme kroz odnos seljak-vojnik, do stvaranja profesionalnog vojnog elementa, značajnog u vremenima i sukobima posle njezinog ukidanja.

Negativne posledice postojanja Vojne krajine ispoljile su se tek po njezinom ukidanju. Vojni karakter i struktura granice, stalni ratovi i sukobi i dominantno vojni poziv njezinog stanovništva uslovili su pri-vredno i ekonomsko zaostajanje tih područja, nedostatak većih gradskih naselja, zadržavanje prevaziđene robno-novčane privrede i trgovine, za-


ostatak u obrazovnom smislu i drugo. Ilustracije radi, najveći »krajiški« grad Karlovac 1980. godine imao je 11.886 stanovnika, dva industrijska pogona i 44 zaposlena. Da se takvo stanje nije lako menjalo, potvrđuje i podatak da je 30 godina kasnije, dakle 1910, imao samo 4 pogona i 108 zaposlenih (AVG, str. 53).

Nema sumnje da je to bilo na štetu Hrvata i Hrvatske, kako u Jugo-slaviji, tako i u današnjoj Republici Hrvatskoj, ali i da su negativne posle-dice, još direktnije i u većoj meri pogodile srpski narod.

II.Unijaćenje

Pravoslavni uskoci, najvećim delom Srbi, naseljavali su se u ri-mokatoličkoj Habsburškoj Monarhiji, na području Kranjske, Hrvatske i Slavonije, u kojoj nije bilo, niti je bilo dozovoljeno prisustvo pripadnika drugih hrišćanskih crkava i drugih ve-roispovesti. Stanje je postalo još složenije kad je u okviru za-

padne Rimokatoličke crkve došlo do podele na rimokatolike i protestante (luterane). Već je bilo reči o razlozima zbog kojih Beč, Rim i Budimpešta nisu uvek isto gledali na taj problem, a u nastavku to će biti jedno od te-žišnih pitanja. Odnos prema pravoslavnim uskočkim doseljenicima bio je još osetljiviji i složeniji s obzirom da ni u Zagrebu nisu sve strukture (civilna vlast, feudalni staleži, vojni komandanti i crkva) uvek gledali isto na doseljavanje i prisustvo pravoslavnih uskoka.

Kako se na to složeno pitanje gledalo jednostrano pokazuje i hrvat-ski istoričar V. Klaić, koji ukazuje da su mnogi krajiški komandanti i ge-nerali, oficiri nemačke narodnosti, bili protestanti, a to znači i protivnici rimokatoličanstva, i da su i zbog toga na teritoriju Hrvatske neseljavali pravoslavne uskoke. »Ti isti krajiški generali, od kojih su neki i sami bili protestanti (kao senjski kapetan Juraj Paradajzer), naseljavali su takod-jer Vlahe na tlu Hrvatskoga Kraljevstva, tražili za njih povlastice na zator katoličke crkve i cjelokupnosti Hrvatske zemlje, i tako stvarali od povje-renih im krajina zasebne oblasti, nezavisne od hrvatskog bana. Stoga je posve razumljivo nastojanje hrvatskih staleža da se na tlu kraljevstva is-trijebe svi inovjerci protestanti i da se doseljeni Vlasi prikupe pod okrilje katoličke crkve (unijom), jer će tako jedinstvom vjere obraniti i osigurati političko jedinstvo Hrvatskog Kraljevstva« (str. 567).

Dakle, tri stotine godine kasnije Klaić zapanjujuće pojednostavlje-no i jednostrano posmatra složeno stanje i odnose pa predlaže i adekva-tne mere – istrebljenje za protestante i unijaćenje za pravoslavce. Da mi je neko ispričao, ne bih poverovao da bi »ugledni istoričar« mogao da o sudbini hrišćana razmišlja u »genocidnim kategorijama«, samo zbog toga što nisu rimokatolici.

S obzirom da istrebljenje nije bilo moguće, kao i da je bilo jasno da nije moguće od pravoslavaca u jednom koraku i direktno napraviti rimo-katolike, a to znači i od Srba Hrvate, prišlo se unijaćenju i prevođenju u


veštački stvorenu, hrišćansku »grkokatoličku crkvu«. Unijaćenje je bilo metod, a grkokatolička crkva sredstvo za ostvarivanje cilja. Stoga će u na-stavku biti reči o uniji i unijaćenju, o »Marčanskoj uniji« kao neuspelom projektu unijaćenja svih pravoslavaca na području Slavonije, Hrvatske i Kranjske, i stavu savremene hrvatske istoriografije prema propaloj Mar-čanskoj uniji.

UNIJA I UNIJATSKA CRKVA

Svako ima svoju predstavu šta znače ti pojmovi i u čemu je njihova suština. Zbog toga ću izneti kratko šta o uniji i uni-jatskoj crkvi kažu zvanični izvori i šta misle pojedini autori.

»Enciklopedija Leksikografskog zavoda«, Zagreb 1976, kaže: »Unija je sjedinjavanje, objedinjavanje, spajanje dviju

prvotno odvojenih stvari ili pojava. U oblasti politike i međunarodnog prava pojam unije koristi se za razne saveze, koalicije, federacije i konfe-deracije. U oblasti crkveno-religioznog života takozvana ’mistična unija’ trebalo je da znači tobožnje spajanje volje individualnog čoveka s voljom boga. Govori se i o sjedinjenju i uniji katoličke crkve sa istočnopravoslav-nim crkvama«.

A o Grkokatoličkoj crkvi, kao produktu unije kaže se da je to »vjer-ska organizacija koja se u bogoslužju služi grčko-bizantskim obredom i različitim jezicima (grčki, staroslovenski, rumunjski), a priznaje jedin-stvo s Rimokatoličkom crkvom i papu za crkvenog poglavara. Do stvara-nja ove crkve kao posebne organizacije došlo je posle crkvenog sabora u Firenci (1439), gdje je rješavano pitanje kršćanskog jedinstva. Veće sku-pine te crkve organizirane su tek posle Brestlitovske unije (1596) među zapadnim Ukrajincima (Rusinima) i erdeljskim Rumunjima. U našim krajevima (uglavnom u Hrvatskoj) organizirana je Grkokatolička crkva prvi put od onih kršćana grčko-slavenskog obreda koji su u XVI i XVII vjeku kao uskoci i prebjezi pobjegli ispred Turaka iz Bosne i Slavonije i naselili se na području uže Hrvatske (Karlovački generalat, Varaždinski


generalat, Vojna krajina) ... Križevačkoj biskupiji pripadaju danas svi gr-kokatolici na području SFRJ. Kao kompaktna cjelina nastanjeni su jedino u Žumberku«.

U »Rječniku stranih riječi« Bratoljuba Klaića, Zagreb 1987. kaže se »da su unijati pripadnici grkokatoličke crkve, to jest nekadašnji pravoslav-ci koji su se pod političim pritiskom sjedinili s Rimokatoličkom crkvom, priznavši neke njezine dogme, a zadržavši svoj obred i organizaciju; uni-jatiti znači prevoditi pravoslavne na grkokatolicizam«.

U »Leksikonu stranih reči i izraza« Milana Vujaklije, Prosveta, Be-ograd 1972. piše »da su unijati poglavito pravoslavni (u istočnoj Galiciji, Hrvatskoj i Vojvodini) koji su se, pod političkim pritiskom, ponovo sjedi-nili s Rimokatoličkom crkvom time što su priznali papinu vlast i dogmu »Filiokve«,41 a zadržali svoje ranije crkveno ustrojstvo, crkveni jezik i pri-češćivanje u oba vida (i hlebom i vinom)«.

Ni tekst u »Leksikonu Minerva«, Minerva nakladna knjižara, Zagreb 1936, nije baš precizan, ali direktno ukazuje na suštinu, odnosno prisilu: »Žumberačka unija iz 1760. je prisilno odvajanje oko 4.000 istočno-pra-voslavnih Srba od gornjokarlovačke i pripajanje Marčanskoj episkopiji«.

»Enciklopedija Jugoslavije« o unijatskoj crkvi kaže »da je to vjerska organizacija koja priznaje jedinstvo s Rimokatoličkom crkvom i papu za svoga vrhovnog crkvenog poglavara«. Dalji tekst je netačan i beznačajan opis nekih događanja u vezi s takozvanom »Marčanskom unijom«, o kojoj će biti reči u nastavku.

»Istorija srpskog naroda«, Beograd 1986, u vezi unijaćenja kaže: »Ono što se nije postiglo u odnosu na Srbe u Hrvatskoj kao celinu, ostva-reno je barem prema jednom delu tog naroda, prema Srbima u Žumber-ku, koji su pod najjačim pritiskom i primenom svih jezuitskih metoda bili primorani da prihvate uniju. Pune dve decenije, počev od 1750. godine, na pokrštavanju te udaljene oaze srpskog naroda složno su radili generali

41 Problem »Filiokve« odnosi se na pitanje: da li Sveti Duh potiče samo od Boga (Oca), kako se verovalo u prvim vekovima hrišćanstva ili i od Sina, kako se kasnije počelo tumačiti na Zapadu i nametati celokupnom hrišćanstvu? To je jedno od centralnih pitanja koje je dovelo do velike podele među hrišćanima na Rimokatoličku i Pravo-slavnu crkvu 1054. godine.

206 11. unijaćenje

u Karlovcu, Šercer i zloglasni Petaci, s unijatskim vladikama Palkovićem i Božičkovićem. Gornjokarlovačkom vladici Danilu Jakšiću bio je zabra-njen obilazak vernika u Žumberku, a svi oni sveštenici, kaluđeri i graniča-ri koji su odbijali uniju, godinama su bili teško maltretirani, sve dok nisu stavili svoje krstove na podmetnute im izjave o priznavanju unijatskih episkopa«.

A šta o tome kažu stranci? »Encyclopedia Britanica«, u članku »Rim-ska katolička crkva«, kaže »da je od podele na Istok i Zapad ambicija pa-pstva uvek bila da orijentalne crkve podredi papskoj nadležnosti«. Krat-ko, ali »pogađa« suštinu.

Manojlo Grbić je posvetio dosta prostora podeli unutar hrišćanstva i, kao dobar poznavalac problematike, razlikama između Rimokatolič-ke i Pravoslavne crkve. On kaže da je »još na Firentinskom saboru 1437. proglasila Rimska crkva ovo pravilo: Sveta Rimska crkva čvrsto veruje, da niko, koji ne pripada Katoličkoj crkvi, ne samo neznabošci, nego ni Ju-deji, ni jeretici, ni šizmatici, ne mogu ući u carstvo nebesko, nego će svi poći u vječni oganj, koji je spremljen za đavole i za njegove anđele, ako se pred smrt ne obrate k toj Crkvi«. Grbić upozorava da su time svi pripadni-ci Pravoslavne crkve, dakle pravoslavni hrišćani, izjednačeni s Turcima i Jevrejima (str. 189).

Pošto je suština unijaćenja da pravoslavni priznaju papu, Grbić na-vodi da je u 14. veku protumačeno ko je papa i kakva je njegova vlast: »Ako je i cio svijet drugog mišljenja, nego što je papa, opet papino miš-ljenje treba slijediti, jer je papa nad svima i nad Vaseljenskim Saborima, koji od njega dobivaju i svoju vlast i svoju vrijednost, a ne on od njih. Pa-pstvo ima sveopštu moć nad cijelim svijetom, i ne samo u crkvenim, nego i u političkim odnosima. Ovu vlast on vrši kroz svoga sina, običnog cara i kroz kraljeve, jer kao što nema nego jedan Hristos, koji je ujedno car i sveštenik, tako nema nego jedan njegov opšti namjesnik... Papska vlast nema broja, nema mjere, nema granice. Što papa čini, to Bog čini... Od ovo doba Zapadna crkva nije više imala pred očima širenje i slavu Hristove crkve, nego je imala širenje i slavu Rimske crkve, nije više radi spasenja bila dovoljna vjera u Isusa Hrista, nego se još iskala vjera u Rimskog papu« (str. 189/90).


Karakter mi ne dozvoljava da o ovome kažem bilo šta ozbiljno, sem da izrazim krajnji prezir i gađenje prema »verskom apsolutizmu« i da se upitam: po čemu se »drug« papa i njegov verski apsolutizam razlikuje od kasnijih apsolutizama? Nažalost, razlikuje se, jer je »papski apsolutizam« preteča i uzor svih apsolutizama u vekovima koji su sledili.

MARČANSKA EPISKOPIJA (BISKUPIJA) 1611–1739. GODINE

Marčanska episkopija je organizacija Srpske pravoslavne crkve, kojoj su od osnivanja 1609. godine pripadali svi pravoslavni vernici na području Slavonije, Hrvatske i Kranjske. Marčanska episkopija je imala svoju or-ganizaciju koju su sačinjavali episkop (vladika) i sveštenstvo, zatim re-ligijske objekte (manastire i crkve) te vernički narod (pastvu). U okviru Marčanske episkopije (eparhije) kao sistemski organizovane celine »fik-tivno je postojala grkokatolička unijatska biskupija«, parcijalna sa stano-višta organizacije, nametnuta sa stanovišta verovanja i priznavanja pape, s neznatnim brojem vernika i bez ijednog crkvenog objekta«.

Pravoslavni vladike na čelu Marčanske episkopije

Kad je broj pravoslavnih u Kranjskoj, Hrvatskoj i Slavoniji, na prelasku iz 16. u 17, narastao na oko 80.000, patrijarh Srpske pravoslavne crkve Jovan uvideo je da njima preti opasnost da podlegnu pritisku Rimokato-ličke crkve i budu pounijaćeni. Na molbu narodnih vođa i sveštenstva, uz saglasnost mitropolita, doneo je 28. juna 1606. godine dekret da se osnuje nova episkopija Srpske pravoslavne crkve i da se za prvog episkopa ime-nuje episkop Simeon. Nova episkopija nije imala određene granice, već je Simeon imenovan za episkopa »zapadnih strana«, odnosno zapadnih Vretanija, što po nekima znači zapadnih država, a po drugima zapadnih krajeva, a možda i granica, pa su Simeona nazvali i Vretanijski, iz čega je, možda, izvedeno i njegovo prezime Vratanja.42

42 Dr Aleksa Ivić, »Iz istorije crkve hrvatsko-slavonskih Srba tokom XVII veka«, Zagreb 1917, str. 4.

208 11. unijaćenje

Kad je Simeon iz Turske prešao u Slavoniju, prvo je trebalo da od-redi sedište nove episkopije. Odlučio se za pravoslavnu crkvu podignutu na zemljištu pustom već četrdeset godina, na ruševinama rimokatoličke crkve Svih Svetih, na brdu Marča, kod Ivanić grada, u Slavonskoj krajini. Po mišljenju Manojla Grbića, tu crkvu podigao je mitropoliti Vasilije, koji je s grupom kaluđera prebegao iz manastira Orahovica posle 1579, i koji je već bio uspostavio odnose s vojnim komandantima u Varaždinu pa čak i s nadvojvodom u Gracu (Grbić, str. 194/195). Bilo kako bilo, ta crkva je proglašena manastirom Svetog Vasilija, posvećena je Arhanđelu Mihajlu i postala je episkopska rezidencija.

Mal kaže da je Vasilije bio vladika požeškog i cerničkog sandžaka, da je na austro-ugarsku stranu prešao 1595. godine, posle pada Petrinje, da je u Križevcima stupio u vezu s generalom Sigismudom Herberštajnom i da je obećao da će, ako mu se dozvoli boravak, dovesti još 40 osoba (str. 151).

S obzirom da je to zemljište bilo vlasništvo Zagrebačke biskupije, Simeon je osećao da se tu neće moći dugo održati ako ne uspostavi odno-se s rimokatoličkim klerom. Imao je sreću (ili nesreću) da mu je najbliži i neposredno zainteresovani rimokatolički zvaničnik bio Ivanićki paroh Martin Dobrović, a da je zagrebački biskup u to vreme bio Petar Domi-trović (1611–1628). Obojica su bili potomci žumberačkih uskoka, dakle Srbi i pravoslavci, kao prvi odabrani i školovani u katoličkim (jezuitskim) verskim školama i »pripremani« da među svojim sunarodnicima deluju radi njihovog unijaćenja.

Martin Dobrović se »približio« Simeonu Vratanji, prvom vladici Marčanske episkopije (1611–1630) i nagovorio ga da obeća pokornost zag-rebačkom biskupu Petru Domitroviću i priznanje pape za crkvenog pog-lavara. Da bi »ohrabrio i nagradio Simeona«, nadvojvoda Ferdinand mu je već 23. marta 1611. priznao nadležnost i crkvenu vlast nad pravoslavnim vernicima. Pošto se »gvožđe kuje dok je vruće«, već u jesen pošao je Si-meon Vratanja u Rim, u pratnji Martina Dobrovića, gde se sastao s papom Pavlom V i prisegao da će papu priznati za vrhovnog crkvenog poglavara. Na osnovu toga, papa je 21. novembra 1611. godine izdao dokumenat pod nazivom: »Konstitucija pape Pavla V. po vlasti božanske uzvišenosti, iz-data 21. novembra 1611. godine, kojom se Marčanski manastir kanonski


podiže, te podignut prepušta na upravljanje katoličko-raščanskom epi-skopu Simeonu Vratanji«.

Zbog značaja i posledica ovog dokumenta, pre svega za žumberačke uskoke, bilo bi najbolje da ga prikažem u celini, ali ću se, zbog njegove obi-mnosti, ograničiti samo na delove i komentare dr Draga Roksandića, koji ga je i objavio, i dr Janka Šimraka, kasnijeg križevačkog biskupa (vladike), 1942–1945. godine.

Dr Roksandić ističe da je Konstitucija u izvornom obliku objavlje-na još 1885, ali je u Hrvatskoj nedovoljno poznata i istražena, »jer njen sadržaj pokazuje ono što mnogima dugoročno i dnevnopolitički ne od-govara«. Izuzetno je značajno da papa Pavle V priznaje vladičansku ju-risdikciju nad verskom zajednicom »Raščana katolika grčkog obreda«, i to na velikom prostoru, unutar granica Ugarske, Slavonije i Hrvatske i u rubnim predelima Kranjske. I Habsburgovci i Rim govore o Raščanima, odnosno Srbima, a zagrebački biskup o Vlasima. To nije slučajno. Njega čak i ne interesuju toliko verska pitanja i versko poreklo, koliko »vlaški status«, odnosno sloboda uskoka doseljenika, jer su oni oslobođeni plaća-nja desetine i drugih obaveza koje imaju Rimokatolici, odnosno domaći kmetovi (str. 65–73).

Dvostruku igru Beča prema pravoslavnim uskocima potvrđuje či-njenica da je nadvojvoda Ferdinand već iduće, 1612. godine, jednim ak-tom potvrdio i proširio prava, koja je pretodne godine priznao episkopu Simeonu Vratanji, ali je istovremeno drugim aktom naredio vojnim ko-mandantima »da budu u prilog novome vladici, koji ima iskorjeniti po-greške vjerske i otpor prema pravoj katoličkoj vjeri«. Dakle, s jedne strane podrška, jer su uskoci potrebni kao vojnici, a s druge stav da se kod njih iskorene pogreške verske, što znači da je pravoslavlje grešno i pogrešno, jer je samo katoličanstvo pravo.

Inače, Vratanjin navodni prelazak na uniju posmatran je skoro kao njegov lični akt i ogledao se u tome da ponekad prisustvuje bogosluženju zagrebačkog biskupa i da mu plaća 12 funti voska godišnje. Ta formalna potčinjenost bila je za zagrebačke biskupe od početka najznačajnija pa su oni suštinu videli u činjenici da marčanski vladika bude njihov »vikar«, što može da se razume kao namesnik ili zamenik. Kasnije će se videti da

210 11. unijaćenje

je takva uskogruda i formalistička politika samo sužavala prostor uniji i jačala otpor pravoslavnih.

Dr Janko Šimrak posvećuje veliku pažnju Konstituciji i na njen zna-čaj gleda na realniji i, rekao bih, specifičan i skoro iznenađujući način.43 Više nego iznenađujuće je, pre svega, što Šimrak bez ustezanja u naslovu govori o »jugoslovenskim zemljama«. To se kod drugih autora i izvora s one, rimokatoličke, austro-ugarske i hrvatske strane, ne može ni naslu-titi. On kaže: »Konstitucija pokazuje sa kolikom je ljubavi i brigom Sveta Stolica pristupila rješavanju teškog problema (verski raskol, prim. auto-ra), koji je toliko izjeo i danas izjeda narodne energije među južnim Sla-venima« (str. 288).

Ako izostavimo ono o »brizi Svete Stolice«, jer bi bilo mnogo bolje da »takve brige« nikada nije ni bilo, stoji činjenica da Šimrak piše o Južnim Slavenima i njihovoj narodnoj energiji. Ko bi mogao da kaže da to nije jugoslovenstvo?

Svoje viđenje Konstitucije Šimrak počinje neočekivanom ocenom samog čina posvete ili ređenja vladike Vratanje u Rimu: »Međutim, kako god bilo, ova posveta nije bila najsretnija za početak unije, jer je obavljena po Rimskom obredu i na latinskom jeziku. Naskoro ćemo vidjeti koliko je to Vratanji škodilo u njegovom radu i borbi za uniju« (str. 287/88).

Ovo je značajno iz najmanje dva razloga. Prvo, što niko drugi nije niti spomenuo ovu činjenicu, a drugo što Šimrak ne samo da ostaje do-sledan u oceni i stavu da se činom unijaćanja nije smelo na bilo koji način dirati u istočni, pravoslavni način veroispovedanja, u smislu latinizacije i rimokatoličenja, nego on taj stav još i naglašava i pojačava.

Šimrak ističe i da je »u Konstituciji papa odbacio sva sićušna pitanja o marčanskom vladici kao vikaru biskupa zagrebačkog. On ga smatra sa-mostalnim biskupom za sve vjernike istočnog obreda, koji su ispod turske vlasti prešli na kršćansku stranu. Prema tom imali su zagrebački biskupi krivo, kad su nakon izdaje konstitucije nastojali na sve moguće načine u nju uvesti jednu novu odredbu, koja bi imala marčanskog biskupa učiniti vikarom zagrebačkog biskupa, po svemu od njega ovisnim« (str. 288).

43 Dr Janko Šimrak: »Povijest marčansko-svidničke eparhije i crkvene unije u jugosla-venskim zemljama«.


Šimrak ukazuje i da je taj problem, odnosno težnja zagrebačkih bi-skupa bila trajna, istorijska, i da se »i godine 1809–10. radilo o tome da se križevačko vladičanstvo pripoji kojem grkokatoličkom vladičanstvu u Ugarskoj, kako su to predlagali mnogi kraljevi savjetnici. Tada je bio u ispražnjenoj križevačkoj biskupiji vikarom i administratorom Konstan-tin Stanić (Žumberčanin i križevački biskup-vladika 1815–1830, prim. autora), koji je protiv ukinuća biskupije napisao opširno izvješće«.

Ne bi bilo pošteno da ne ukažem i da sam o umnosti Konstantina Stanića i o njegovom, pre svega hrabrom aktu – jer je imao snage da se zvaničnom stavu suprotstavi, snažnim i argumentovanim izveštajem (protestom) – pročitao iz pera više autora, i onih s rimokatoličke i uni-jatske i onih s pravoslavne strane. Konstantin Stanić je sprečio da se ruž-no i genocidno delo »preveravanja i unijaćenja« već tada konačno završi i da se Žumberačkim uskocima oduzme i ono što im je prethodno »silom i vojskom nametnuto«, ali je ipak značilo, a i danas znači i predstavlja, kakvu-takvu posebnost i distancu od rimokatoličanstva.

O tome kakav efekat je imao odlazak vladike Vratanje u Rim i kako su prihvatanje unije razumeli i doživeli njegovi kaluđeri i pravoslavni narod, postoje različite ocene. Srpskopravoslavna strana negira značaj i vrednost tog čina. Naprotiv, Rimokatolička i Grkokatolička crkva i hrvat-ska istoriografija vide u tome ono što bi oni želeli, a ne što je stvarno bilo.

Janko Šimrak je i u tome umereniji i, čini se, bliži istini. On kaže »da je vladika Simo Vratanja pošao u Rim radi ujedinjena s poštenim i iskre-nim srcem i da je cijelog svog života ostao vjeran zakletvi, koju je položio u Rimu«. Prema tome, po njemu, »ima posve krivo Grbić kad bi htio do-kazati da se Vratanja ujedinio s katoličkom crkvom samo na oko, izvana. Sačuvana dokumenta govore protiv toga« (str. 289).

Izučavajući ovaj problem, došao sam do zaključka da je, što se samog vladike Vratanje tiče, istini bliži Janko Šimrak. Istovremeno, i pored raz-ličitih ocena, realnija je ona da među kaluđerima u Marči, pravoslavnim sveštenstvom i narodom taj akt nije prihvaćen i nije imao skoro nikakvo praktično dejstvo. Jedan od razloga je, po mojem dubokom ubeđenju, što ni episkop Vratanja ni Rim nisu imali interesa da se o tome zna više, posebno šta to, ustvari, znači? U Rimu su, verovatno, znali šta žele, ali

212 11. unijaćenje

nisu znali kakvo dejstvo i posledice bi to moglo proizvesti, dugoročnije gledano. Stoga im je bilo važno da se o svemu zna što manje, kako bi Rim mogao da bude »tumač« onoga šta se u Rimu i dogodilo i šta je papa ozva-ničio, zavisno od toga šta im i kada odgovara. Vreme i razvoj događaja su pokazali da je oprez bio opravdan. Unijaćenje je doživelo neuspeh, dodat-no je zaoštrilo postojeće podele među hrišćanima i nikad nije, niti može da služi na čast Rimokatoličkoj crkvi.

Istovremeno, teško da je i sam episkop Vratanja znao šta je prihva-tio, šta namerava druga strana, kako će to da bude primljeno i kakve bi posledice moglo da ima za pravoslavni narod pod njegovom jurisdikcijom i za Srpsku pravoslavnu crkvu u celini? S obzirom da se u verskom životu ništa nije promenilo, pravoslavni narod i niže sveštenstvo nije ni imalo razloga da pita šta se stvarno desilo i šta lično misli i radi vladika Vratanja?

Bitno je da Rimokatolička crkva datum izdavanja dokumenta od strane pape Pavla V vidi kao dan početka »grkokatoličke unije« pa je 2011. slavljena i 400. godišnjica, iako pre četiri stotine godina među pravoslav-nim uskočkim stanovništvom u Slavoniji, Hrvatskoj i Kranjskoj nije bilo niti jednog »pravog« unijata. Čak ni vladika Vratanja, i da je hteo, nije mo-gao da bude (samo) unijat, jer je posvećen i do kraja života zvanično bio veran i patrijarhu Srpske pravoslavne crkve (Pećkom patrijarhu) i istoč-nom, pravoslavnom veroispovedanju.

Smatram i da posebnu pažnju zaslužuje činjenica da je papa Pavle V manastir Marča »predao na upravljanje katoličkom raščanskom episko-pu«, kako stoji u Konstituciji. Ne malo iznenađuje da niko tom pojmu i njegovom značenju nije posvetio pažnju. Kao laik u toj problematici, mogu samo da ukažem da reči »katolik« i »katolički« dolaze od grčke reči »katholikos«, što znači opšti, (sve)opšti, koji se odnosi na celinu nečega. To znači da se pojam »katolički« odnosio na hrišćanstvo, kao opštu, (sve)opštu, svetsku religiju u celini. Tako je, verovatno, bilo, ili trebalo da bude, sve do velike podele dotad jedinstvene hrišćanske crkve 1054. godine. U »Enciklopediji leksikografskog zavoda«, Zagreb 1967. stoji i da se »u širem smislu nazivaju katoličkom i crkva na Zapadu (Rimska katolička apostol-ska crkva) i na Istoku (Ortodoksna katolička apostolska istočna crkva)«.


I »ortodoksija« je, takođe, grčka reč, a znači ispravno mišljenje, pra-vo učenje, u verskom smislu pravoverje i pravovernost. S obzirom da je zapadna, Rimska hrišćanskla crkva, težila da ona bude opšta i svetska i da je to osporavala ortodoksnoj (istočnoj, grčkoj, pravoslavnoj) hrišćanskoj crkvi, ona je u svoj naziv uključila reč katolička pa je kovanica »rimoka-tolička« postala obeležje hrišćanske crkve, čije je sedište u Rimu i koja (jedina) ima opšte, svetske razmere i značaj. Da je to tačno potvrđuju i kasnije podele u okviru te, Rimokatoličke crkve, s obzirom da je podela i bila uzrokovana nezadovoljstvom i protestom protiv upravo rimskog apsolutizma u tumačenju religije i načina upravljanja, odnosno zloupot-reba vere i crkve. Niti jedna od novostvorenih, protestantskih i od Rima odvojenih crkava, nije više u svoj naziv uključivala katoličanstvo, iako su i te crkve »katoličke«, u smislu da su opšte ili sveopše, jer se i njihovo učenje i veroispovedanje rasprostire svetom, a njihovi vernici se nalaze širom sveta.

Ortodoksna, pravoslavna (grčka, istočna) crkva, iako izvorno »kato-lička«, i po grčkom poreklu reči i po opštem značenju i svetskom raspro-stiranju, sve manje je koristila taj pojam. Prema tome, »pripisivati« Sr-bima i Raščanima katoličanstvo, suštinski je značilo priznavati opštost, (sve)opšti značaj Srpske pravoslavne crkve, kojoj su Srbi ili Raščani i pri-padali. Vernika Srpske pravoslavne crkve ima širom sveta, a tada ih je po prvi put bilo u većem broju i na teritoriji Hrvatske, Slavonije i Kranjske.

Ali papa očigledno nije tako mislio, a tako nisu razmišljali ni mnogi drugi, iako su im te činjenice morale biti poznate, pre i više nego drugima. S obzirom da je, po njegovom, katolička, odnosno (sve)opšta, samo Rim-ska hrišćanska crkva, valjda su očekivali da će se dodeljivanje, odnosno priznavanje i »pripisivanje« katoličanstva pravoslavnim Srbima (Rašča-nima) značiti njihovo formalno odvajanje od Srpske pravoslavne crkve i njihovo približavanje Rimskoj crkvi, po njima jedinoj katoličkoj, opštoj hrišćanskoj crkvi. Pokazalo se da se očekivanje da se jednim formalnim aktom sve promeni i završi zasnivalo na veoma niskom nivou promišlja-nja i nezrelog zaključivanja, koje ne priliči duhovniku, koji pretenduje da se njegovo verovanje zasniva na nauci i da na zemlji zastupa »druga« Boga.

214 11. unijaćenje

Za života vladike Simeona Vratanje, pored verskih, sve više su se zaoštravali i problemi oko posedovanja napuštenih i spaljenih poseda i zemljišta, koje su uskoci oslobodili i povratili od Turaka, obnovili ih i koja su im dodeljivali varaždinski generali. Počeli su da se vraćaju hrvatski vlastelini sa zahtevom da im se sve to vrati, ali i da im se sadašnji korisnici potčine kao kmetovi. Dakle, pitanje poseda i vere dovedeno je u direktnu vezu. Car je prvo naredio (1622) da se formira povereništvo koje bi trebalo da uredi poslove oko predaje, ali je pravoslavni narod na zboru u Rovišću odlučio da ni po koju cenu neće prihvatiti vlast ni katoličkih popova ni hrvatske vlastele. S obzirom da su i generali bili na strani uskoka, od toga nije bilo ništa ni za vreme vladike Vratanje ni kasnije.

Valja naglasiti i da su Habsburgovci, i tada i više puta kasnije, prvo prihvatali zahteve hrvatske vlastele i katoličkog sveštenstva, po sistemu – ako prođe, ali su, suočeni s odlučnim otporom krajišnika i podrškom vojnih komandanta i vlasti, menjali svoje stavove i odluke.

U vezi s tim Janko Šimrak je napisao: »Među hrvatskim velikašima i među doseljenim kršćanima dolazilo je do sve većih razmirica. Istina je da su zemlje koje su naselili doseljenici, bile većim dijelom opustošene i na granici, gdje se oralo i kopalo s puškom u ruci, pa je prema tom nase-ljeni narod imao pravo da ne plaća od tih zemalja desetinu i da vrši druge dužnosti kmetova, ali s druge strane ovo je pitanje postalo i političko. Beč je pomoću doseljenika malo po malo stvarao u Hrvatskoj »corpus sepa-ratum« (posebno telo, prim. autora), da tako što više skuči bansku vlast« (str. 202/203).

Ko se ne bi u vremenu današnjem složio s ovom ocenom, došao bi u suprotnost ne samo s elementarnom logikom i suštinom politike, kao »veštine vladanja« po metodu »zvadi pa vladaj«, nego bi negirao i istorij-ske događaje i njihove posledice sve do današnjih dana. Drugo je pitanje da li je iz današnje perspektive sve (baš) tako moralo da bude? Da je moglo – bilo bi drugačije, ali nije moglo.

Šimrak vrlo otvoreno i jasno ukazuje da su plemstvo i tadašnji zag-rebački biskup Petar Petretić, po poreklu pravoslavni Žumberčanin, više mislili da bi pravoslavni narod trebalo silom pokatoličiti i učiniti kmeto-vima, radi plaćanja prihoda, nego što su razmišljali o »verskom približava-


nju i sjedinjavanju«. On ukazuje i da se hrvatski istoričar Baltazar Krčelić jasno izražavao u tom smislu, ali je svoje stavove bazirao na nedovoljnom poznavanju suštine i istine. Na primer, Krčelić tvrdi da je »S. Vratanja na-kon posvete i potvrde u Rimu išao po oboje patrijarhu, premda se znade da je dobio potvrdu od patrijarha 1609. godine, i da je bio u Rimu dvije godine kasnije« (str. 290).

Šimrak ističe i da se u dekretu nadvojvode Ferdinanda, po povratku Vratanje iz Rima, nigde niti ne spominje da bi on trebalo da bude vikar za-grebačkog biskupa, »iako su i u Gracu i u Rimu vrlo dobro znali za težnje zagrebačkih biskupa«. Posebno iznenađuje što upravo Šimrak ističe da je manastir Svetog Mihajla u Marči »bio ne samo vjersko središte doselje-nika, nego i njihovo političko središte«, te da je »Vratanja u svakoj prilici ustajao na odbranu svoga naroda protiv nepravda koje su činjene, bilo sa strane velikaša, bilo sa strane krajiških zapovjednika«. U tom smislu on je u januaru 1615. godine, po svom delegatu popu Martinu Dobroviću, u Grac poslao pismo s molbom da se stane na put tiraniji, da će se samo tako učvrstiti u ustrajnosti oni koji su do sada prešli na kršćansku stranu, a oni, koji se nalaze na turskoj granici, »sklonut (podstaći, prim. autora) će se da ovamo pređu«.

Šimrak je potpuno u pravu. Vratanja je mislio i delovao pre svega politički. On nije pisao da će se učvrstiti u svom uverenju oni koji su prih-vatili uniju, a novi podstaći da je prihvate, već da će oni, koji su već na hrišćanskoj strani, tu i da ostanu, a novi da dođu. Mora se priznati, Vra-tanja je delovao politički mudro i diplomatski vešto. A da je delovanje vladike Vratanje urodilo plodom, Šimrak potvrđuje time što je zagrebački biskup Domitrović 29. decembra 1618. primio pismo iz Graca »da velikaši po izričitom nalogu kralja, radi važnih razloga državne politike, ne smiju za sada tražiti od naseljenika nikakvih podavanja«.

Šimrak ukazuje i da je zagrebački biskup Domitrović u februaru 1618. izdao Vratanji darovnicu na manasir Svetog Mihajla u Marči, ali da u darovnici nema nikakvih drugih uslova, sem »da se mole Bogu za dobro-činitelje i da svake godine njemu i njegovim nasljednicima daju na dan Svetog Martina 12 mjerica voska.44 O uvjetu, da Marčanski episkop bude

44 Davanje voska simbolično označava potčinjenost grkokatoličkog biskupa rimokatoličkom.

216 11. unijaćenje

vikarom zagrebačkom biskupu i u svemu njemu pokoran za vjernike istočnog zakona, nema ni traga«. Stoga nije čudno što Šimrak u nastav-ku cinično piše: »Vinković i Petretić nastoje sa svim silama da na osno-vu ovih dvanaest mjera voska dokažu tezu o vikarijatu. Tako je faktično dvanaest mjerica nesretnog voska postalo jedno sudbonosno pitanje za marčansko vladičanstvo i za dalji razvitak same unije, jer su se odatle po-rodile raspe, koje su trajale decenijama i konačno se svršile tako, da su za vjernike istočnog obreda postavljena dva vikara, dok su u isto vrijeme pravoslavni osnovali tri samostalne episkopije«! I ovde je Šimrak, za razli-ku od drugih, »do kosti« iskren i pošten.

Pošto je vladika Simeon Vratanja odstupio, a stanje se zaoštravalo, narod je odlučio da caru Maksimilijanu uputi delegaciju i da je predvo-di arhimandrit45 marčanski Maksim Predojević. Car je primio delegaciju u Regensburgu. Zatraženo je da se uskoci-krajišnici ni po koju cenu ne potčinjavaju hrvatskoj vlasteli, da se ne diraju od Turaka oslobođene i ote-te zemlje, da se uspostavi dobra i pravedna uprava i da se za vladiku posta-vi arhimandrit Maksim Predojević. Zahtevi su bili po volji carskog dvora jer su uskoci bili preko potrebni pa je unapred pripremljen dokumenat pod nazivom »Statuta Valachorum«, kojim se u celini regulišu sva uskoč-ka pitanja uprave i suđenja, svojine nad zemljom i vojničkim dužnostima. Ove odredbe važile su prvo za Varaždinski generalat, ali su postepeno pro-širivane i na Karlovački generalat i celokupnu Vojnu krajinu.

Car Maksimilijan je Maksima Predojevića imenovao za vladiku marčanskog (1630–1642), po nekima uz obavezu da posvećenje zatraži od pape Urbana VIII, što je on navodno i prihvatio. Međutim, vrativši se u Marču, vladika je otišao u Peć da ga patrijarh srpski posveti za vladiku. Kao pravoslavni vladika, Predojević nije smatrao da ima bilo kakve obave-ze prema zagrebačkom biskupu niti da bi trebalo da traži potvrdu od pape.

Šimrak je tu »dvojnost« objasnio ovako: »Kršćanska solidarnost u teškoj borbi protiv Turaka bila je veća nego li dogmatske i obredne razli-ke između pravoslavne i katoličke crkve. Koje je onda čudo da je Maksim

45 Arhimandrit je starešina nekog značajnijeg pravoslavnog manastira, u ovom slučaju manastira Marča.


Predojević smatrao kao stvar posve razumljivu, da pođe do pećkog patri-jarha radi posvete i da istovremeno zadrži uniju s katoličkom crkvom« (str. 310).

Što je još značajnije, Šimrak kaže da je »Maksim pošao u Peć, prvo zato što je to uradio i njegov predšasnik (prethodnik, prim. autora), koji je dobio posebno pismo od pećkog patrijarha, već i što je to tražio narod, koji u ono doba nije znao činiti razlike među jurisdikcijom i koji nije bio poučen u katoličkoj nauci, a osim toga Peć se smatrala ne samo kao vjer-sko središte, nego i kao i nacionalno, ili bolje reći kao središte istočnog slavenskog obreda sa starim slavenskim jezikom« (str. 309 ).

Da li je Šimrakova formulacija i način izražavanja jezički najkorek-tniji, neuporedivo je manje značajno od činjenice da Šimrak govori o Peći kao o »nacionalnom središtu«, što direktno protivreči svima koji bi even-tualno i mogli »progutati« da su žumberački uskoci, a to znači i većina drugih uskoka, bili pravoslavci, ali ne i da su bili nacionalno svesni, to jest da su »znali da su Srbi«. Zahvalan sam i za ovo odajem priznanje Janku Šimraku.

Da se Šimrak studiozno bavio ovim pitanjem potvrđuju i njegove reči: »Maksim je mogao ovaj svoj čin opravdati i time što su u ovo vrijeme među pećkim patrijarsima i Rimskim papom bili najbolji odnosi i što su baš pećki patrijarsi neprestano izražavali želju za jedinstvom sviju kršća-na« (str. 309).

To zvuči sasvim logično i uverljivo iz najmanje dva razloga. Prvi, jer su svi hrišćani u Turcima imali zajedničkog neprijatelja, i drugi, jer su pećki patrijarsi bili svesni da na teritoriji jednoverske, rimokatoličke Hab-sburške Monarhije, a to znači pod jurisdikcijom rimskog pape, imaju tada najmanje 100.000 hiljada pravoslavnih vernika, kao i da njihova sudbina dobrim delom zavisi i od odnosa s rimskim papom.

Da zagrebački biskupi to nisu razumeli i da su se ponašali jednostra-no i neodgovorno, Šimrak ilustruje činjenicom da biskup Benedikt Vin-ković (1637–1642), deset godina nakon imenovanja M. Predojevića, »svom ljutom protivniku ne zna ni prezime, pa ga naziva Pietrović«. I dalje, samo od Šimraka se saznaje da su se protiv Maksima Predojevića kovale urote s raznih strana, s ciljem da on ne bude potvrđen u Rimu, pa

218 11. unijaćenje

čak da – ako dođe u Rim – da tamo, ne da ne bude potvrđen, nego da bude i silom zadržan, jer je on »običan turski bandit, koji je svojom rukom ubio petnaestoricu ljudi. Sada je posve razumljivo da Maksim, koji je uživao potporu svjetovnih vlasti, i koji je u džepu imao kraljevski dekret, nije išao u Rim da bude tamo skinut« (str. 307).

Šimrak dalje kaže i da »što se tiče vjerskog uverenja Maksima Predo-jevića, njegovi najveći protivnici nisu mogli ništa iznijeti, nego dopušte-nje razvoda braka. Sve ostale tužbe tiču se samo obreda, a ne vjere. Među zagrebačkim biskupima, s jedne strane, i Svetom Stolicom i marčanskim vladikama s druge, bila je razlika u načinu kako se ima doći do vjerskog jedinstva. Zagrebački biskupi stajali su na stanovištu postepenog prijela-za na zapadni obred. Marčanski vladika do prelaza na latinski obred imao je da bude samo njihov vikar, da bi se lakše nadgledao rad oko prelaza iz jednog obreda u drugi. Sveta Stolica i marčanske vladike protivili su se najodrješitije ovim pokušajima i tako je došlo do teških međusobnih su-koba, koji su uniji nanijeli toliko štete« (str. 311 ).

Šimrak je ovim samo ponovio svoj poznati stav. Jedino s čime se ne bih mogao u potpunosti saglasiti je »izjednačavanje« stavova Svete Stoli-ci i marčanskih pravoslavnih vladika u vezi s poštovanjem istočnog, pra-voslavnog veroispovedanja i naglašavanja razlike u stavu Svete Stolice i zagrebačkih biskupa po tom pitanju. Možda je realnije da su se stavovi samo približavali, u okviru trajno različitih interesa i ciljeva. Sveta Stoli-ca je itekako bila za prelazak pravoslavaca na latinski obred (veroispove-danje), da je to moglo da se izvede bezbolno, da nije delovalo suprotno i produbljivalo jaz i podele u okviru hrišćanstva, a posebno da se tome nije suprotstavljao Beč, u skladu s konkretnim političim i vojnim interesima i potrebama.

Ali dobijeno od cara aktom »Statuta Valachorum« teško se u praksi sprovodilo. Vojni komandanti bili su navikli da postupaju po sopstvenoj volji, a ne po novim propisima. Vlastela se žestoko suprotstavljala carskim odredbama o zemlji, a biskupi i jezuiti su optužili vladiku da je »odlučno ustao protiv rimokatoličke vere«. Vladika Predojević se, odjednom, našao u sukobu sa svima. Naročito je uporan i agresivan bio zagrebački biskup Benedikt Vinković. Ipak, njegove akcije nisu nailazile na dovoljno razu-mevanja ni u Beču ni u Rimu.


Kad je vladika Maksim Predojević u proleće 1642. godine umro, na-rod je za njegovog naslednika i trećeg pravoslavnog vladiku marčanskog predložio njegovog rođaka Gavrila Predojevića (1642–1644). Zagrebački biskup Vinković ocenio je da je to prilika da pravoslavne Srbe konačno prevede u uniju pa je u Beč poslao svog ličnog izaslanika sa zadatkom da spreči imenovanje Gavrila Predojevića. Međutim, u Beču su i pre dolaska izaslanika bili obavešteni da Vinković to čini iz ličnih razloga pa je bio pri-siljen da se pismom opravda kod cara Ferdinanda i da predloži da bi Pre-dojević mogao da bude imenovan episkopom i vladikom, samo ako bi pre toga postao rimokatolik.

U vezi s tim, car je zatražio mišljenje Ratnog saveta, a Savet zatražio mišljenje komandanta Varaždinskog generalata, a pošto oni nisu podržali Vinkovićev stav, Gavrilo Predojević je, kao pravoslavac, bio imenovan za vladiku vretanijskog (marčanskog). Istina, i on je, kao i njegov pretho-dnik i rođak Maksim, obećao da će otići u Rim i zatražiti od pape da ga posveti za episkopa, ali je umesto u Rim otišao u Peć, gde je dobio posvetu od patrijarha Srpske pravoslavne crkve (Ivić, str. 8).

S obzirom da je vladika Gavrilo Predojević umro već u prvoj polo-vini 1644. godine, najznačajniji događaj za pravoslavni narod u njegovo vreme bio je završetak ponovne izgradnje manastira Lepavina, na planini Branska, kod Sesveta. Manastir Lepavina izgrađen je i napušten još u 16. veku, a obnova je počela 1636. Biskup Vinković je protestovao i protiv iz-gradnje ovog manastira, ali je i ovaj protest bio potpuno neuspešan, jer su dodeljeno zemljište i manastir potvrdili svi, i vlastela, i vojska i narodne vojvode (Ivić, str. 9).

Vasilija Predojevića, prezimenjaka Maksimovog i Gavrilovog, arhi-mandrita manastira Gomirje, narod je predložio za četvrtog pravoslavnog marčanskog vladiku (1644–1648). Po svemu što je sledilo, po mišljenju srpskih izvora, ovo nije bio najbolji izbor, ali niko ne kaže ko je mogao da bude bolji? Već kao arhimandrit manastira Gomirje, Vasilije se, navodno, veoma srdačno ponašao prema Jezuitima, kad bi tuda putovali, a poslušao je i zagrebačkog biskupa da se odrekne titule »vretanijski« i pristao da ga se imenuje za episkopa svidničkog, po Svidniku, sedištu najbliže biskupi-je u Ugarskoj (Ivić, str. 9).

220 11. unijaćenje

Car je prihvatio predlog, ali je problem nastao kad je Vasilije, zaista, odlučio da ode u Rim i od pape zatraži potvrdu i posvećenje. Iako je s njim u Rim pošao i zagrebački biskup, i u Rim je dugo boravio, papa nije hteo da ga posveti za episkopa Svidničkog jer su tu titulu do tada nosili samo rimokatolički biskupi. S obzirom da ga papa nije posvetio, a kod patrijar-ha srpskog nije išao, Vasilije Predojević je u Marči vršio službu kao arhi-mandrit gomirski i episkop vretanijski. Da njegovo delovanje nije bilo po volji najbližih saradnika, kaluđera u manastiru Marča, vojvoda i naroda potvrđuje i činjenica da 1648. nije ni sahranjen u vladičanskoj grobnici, nego izvan crkve (Ivić, str. 10).

Mislim da bi se u ovom trenutku mogla izvući najmanje tri za-ključka, značajna za položaj srpskog pravoslavnog naroda na tom podru-čju, posebno za njegov verski život. Prvi, Bečki dvor nije rizikovao da se suprotstavi volji uskočkog, srpskopravoslavnog naroda pa je za episkopa imenovao trojicu od naroda izabranih i predloženih Predojevića, bez ob-zira na drugačije mišljenje zagrebačkih biskupa i ne pitajući Rim u vezi titule koja se dodeljuje. Drugo, vladike Gavrilo i Vasilije Predojević su kratko obavljali te dužnosti pa za njihovog vladikovanja nije došlo do bi-tnijih promena. Treće, dolaskom na dužnost vladike Vasilija pojavio se prvi pravoslavni zvaničnik najvišeg ranga koji je, po svoj prilici, bio spre-man da se potčini zagrebačkom biskupu i prizna rimskog papu. Međutim, u tom trenutku Rim je, izgleda, vodio računa o »formalnoj verskoj čisto-ti« i propustio imenovanje Vasilija Predojevića. Mislim da će taj postupak zauvek ostati fenomen koji niko neće biti u stanju da objasni, sem da su se zagrebački biskupi, zaista, trudili da budu »veći katolici od pape«, na-ravno, neumesno, bezuspešno i beskorisno.


I Savi Stanislaviću,46 (1648–1669) arhimandritu marčanskom, epi-skopsko dostojanstvo dodelio je car, u avgustu 1648, protivno volji tadaš-njeg zagrebačkog biskupa Petra Petretića (1648–1667). Iako se u Lincu obavezao da će da ode u Rim i od pape zatraži posvećenje i on je otišao u Peć, gde ga je patrijarh srpski posvetio za vladiku marčanskog. Videvši da je »izvan igre«, biskup Petretić je nastojao da uspostavi dobre odnose s vladikom Stanislavićem, pripremajući ga postepeno da ode u Rim, kamo je pravovremeno uputio odgovarajuće pismo.

Međutim, kad je u leto 1653. biskup Petretić pozvao Stanislavića da ga poseti u Zagrebu, ovaj se vešto izgovorio i izbegao dolazak, a nije mu poslao niti onih »famoznih« 12 funti voska, što je kao obavezu prihvatio još vladika Simeon Vratanja. Posle toga digla se opšta hajka pa je vladi-ka Stanislavić optužen da su marčanski kaluđeri razorili jednu katoličku crkvu, a lepavinski uhvatili i zatvorili pravoslavnog popa (Spiridona Kre-sojevića, prim. autora), koji je prihvatio uniju (Ivić, str. 10/11).

Vladika se dosetio jadu, razglasio da će da ode u Rim, uzeo od obrado-vanog Petretića preporuku i s jednim kaluđerom zaista otišao u Rim. Šta se stvarno dogodilo u Rimu, kako je episkop Stanislavić video i procenio stanje, a kako su u Rimu videli njega, teško je reći? Uglavnom, Stanislavić se u Rimu predstavio kao običan kaluđer pa je od pape, umesto posvete za episkopa, ishodio ne mnogo vrednu svedodžbu, vratio se u Marču i na napade odgovarao da je bio u Rimu.

Kao i ranije i tad se pokazalo da u Rimu baš i nisu vodili mnogo ra-čuna šta se stvarno dešava na terenu, a posebno ne o mišljenjima i predlo-zima zagrebačkih biskupa. Uglavnom, vladika Stanislavić je i dalje oštro zabranjivao pravoslavnima da idu na službu u rimokatoličke crkve i vodio računa da se narod i njegove vojvode brane od rimokatoličkih misionara i njihovih nasrtaja na pojedince i porodice.

Međutim, pored problema sa zagrebačkim biskupom i rimokato-ličkim klerom, imao je Sava Stanislavić godinama ozbiljne probleme i u

46 Manojlo Grbić misli da je Savino pravo prezime Stanisavljević. Mislim da je u pra-vu. Stanisavljević je češće prezime kod Srba i dolazi od imena Stanislav, a Stanislavić zvuči samo kao »greškom skraćeno«.

222 11. unijaćenje

sopstvenim redovima. Naime, Simeon Kordić, arhimandrit manastira Lepavina, bio je veoma sposoban, dovitljiv, ali i prekomerno ambiciozan čovek i duhovnik. Njegov krajnji cilj bio je da postane episkop marčanski, a u ostvarenju tog cilja nije birao sredstva. Uspostavio je dobre odnose sa zagrebačkim biskupom Petretićem, a preko njega i s visokim službenici-ma i carskim savetnicima. Zaklinjao se na pokornost i uveravao biskupa Petretića i Beč da će se on i svi kaluđeri manastira Lepavina pounijatiti, da će podići katoličke škole i da će uvesti uniju među pravoslavne Srbe.

Na osnovu toga uspeo je da za manastir Lepavina isposluje niz povlastica i dobije podršku kaluđera, ali je došao u sukob s episkopom Sa-vom Stanislaviće koji ga je izopštio iz Srpske pravoslavne crkve. Međutim, Kordić je, ne osvrćući se na to, otišao u Peć, služio i dodvorio se patrijar-hu srpskom Gavrilu, koji je onda skinuo anatemu episkopa Stanislavića i naredio da se Kordić vrati i ponovo postavi za arhimandrita manastira Lepavina. Kordić je produžio da šuruje s biskupom Petretićem i prihvatio uniju, što je doznao novi patrijarh srpski Maksim pa poslao svog izaslani-ka da utvrdi stvarno stanje, nakon čega je i on Kordića prokleo i isključio iz Srpske pravoslavne crkve. Kordić se ni na to nije osvrtao, nego se s ka-luđerima manastira Lepavina odmetnuo od episkopa marčanskog i vezao za biskupa Petretića.

Ponašanje i delovanje Simeona Kordića narušilo je ugled i oslabilo položaj Srpske pravoslavne crkve, njezinog sveštenstva i pravoslavnog naroda u celini. Prvi put su se jedan arhimandrit i kaluđeri značajnog pra-voslavnog manastira izjasnili za uniju. Ali najgore je došlo kad je u ok-tobru 1661. u Marči umro episkop Sava Stanislavić, a Simeon Kordić se pojavio kao kandidat za vladiku marčanskog.

U Beču su ocenili da je došao trenutak da se na čelo pravoslavnog naroda konačno dovede vladika koji će ga stvarno pounijatiti. Biskup Pe-tretić je sad imao »svog« kandidata pa je i njegova uloga ojačala. S obzirom da je srpski narod za novog vladiku predložio arhimandrita marčanskog Gavrila Mijakića, koji je uživao nepodeljen ugled i poverenje i pokojnog Save Stanislavića, koji ga je i označio kao svog naslednika, Kordić je izbor pretvorio u »vašarište,« služeći se svim mogućim prevarama.


Šta se sve dešavalo u naredne dve godine nije, zbog tragičnih posle-dica, moguće izostaviti, ali ni zbog nedostatka prostora potpunije prika-zati. Kordić je narodne vojvode obmanuo i dobio njihove potpise za pri-kupljanje sredstava za opravku crkve, a na papiru napisao da je to njihova podrška za izbor za episkopa, i s tim otišao u Beč. Međutim, prevaru je ub-rzo otkrio general Valter Lesli (Walter Leslie), komandant Varaždinskog generalata, što je vojsku učvrstilo u uverenju da bi i dalje trebalo poštovati volju naroda i izbeći konfrontaciju s narodom. S obzirom da su se obadva kandidata obratila za podršku biskupu Petretiću, došlo je, konačno, i »nje-govih pet minuta«, posebno kad je i iz Beča zatraženo njegovo mišljenje.

Petretić nije žurio, a kad je konačno odgovorio, iznenadio je sve. Priznao je da je Kordić prevarant, čime je naškodio i sebi, s obzirom da ga je godinama podržavao i protežirao. Nije mogao da ne napiše da je Mi-jakić učen i valjan čovek, ali je naglasio da je »vatreni pravoslavac i odan pećkom patrijarhu i stoga neprihvatljiv«. Zbog toga je predložio da se odbace obojica i da se Srbima konačno nametne unijatski sveštenik koji će priznati papu i uvesti uniju. Petretićev predlog uneo je dosta zbrke pa ni Ugarski sabor u Požunu, koji je trebalo da reši taj problem, nije doneo odluku.

Petretić i Kordić su, svaki na svoj način, optuživali Mijakića, ali ni on nije čekao skrštenih ruku, nego je otišao u Beč, gde je negirao optu-žbe i laži i tražio podršku. Dobio je podršku i od ugarskog kancelara, ali »otrovanu«, odnosno uz uslov da pristane na iste uslove na koje je već pri-stao Kordić. Gore nije moglo da bude. Pravoslavnom narodu nije se pisalo dobro. Videvši da se našao u bezizlaznoj situaciji, Mijakić je i to prihvatio, ali je lukavi kancelar ugarski tada zatražio od Mijakića da dobije podršku i od biskupa Petretića. Valja istaći da je Gavrila Mijakića, otvoreno i bez ikakvih uslova, podržavao hrvatski ban Petar Zrinski, s kojim je imao dobre odnose, ali će mu to kasnije doći glave.

Mijakiću je »voda došla do grla«, a Petretić je ponovo »vraćen u igru«. U Beču su bili već odlučili da imenuju unijatskog sveštenika, ali je general Lesli još jednom »spasao stvar« energično upozorivši da se srpski narod ne izaziva i da se vodi računa kako bi na to gledali u Moskvi. U međuvr-emenu Kordić je smislio novu »vratolomiju«. Otišao je u Bukurešt i od

224 11. unijaćenje

arhiepiskopa ugrovlaškog Stefana dobio diplomu da je 19. januara 1663. rukopoložen za episkopa svidničkog. Međutim, Kordiću više niko nije verovao ni u Zagrebu ni u Beču, najposle ni u manastiru Lepavina, gde su ga njegovi kaluđeri 9. marta bacili u tamnicu. Time je Kordić eliminisan, ali to više nije moglo da olakša Mijakićev položaj i povrati izgubljeno.

Stoga je Gavrilo Mijakić posetio biskupa Petretića i uručio mu pismo ugarskog kancelara u kojem su bili navedeni uslovi koje bi Mijakić morao da prihvati. Petretiću ni to nije bilo dosta, nego je zahtevao da ga posle Božića poseti u Zagrebu. Mijakić je ostao u Zagrebu do početka marta 1663, izložen »sistematskoj obradi« Petretića i njegovih popova. Videvši to, kaluđeri marčanski poručili su Mijakiću da napusti Zagreb, »jer da ga oni hoće, već bi sve bilo rešeno, a oni ionako ne žele da se odreknu svoje pravoslavne vere«. Mijakić je poslušao i vratio se u Marču. Iako su mu na-rodne vojvode izdale pismo da njega žele za episkopa, Gavrilo Mijakić se nije usudio da ode u Peć i posvetu zatraži od patrijarha srpskog, jer bi to predstavljalo preveliku provokaciju, nego ga je u gradu Jaši u Rumuniji za episkopa vretanijskog (marčanskog) rukopoložio arhiepiskop sučavski i moldavski Sava (Ivić, str. 11–20).

Mijakićev položaj (1661–1670) nije bio nimalo lak. Car ga nije ime-novao za episkopa marčanskog, a papa ga nije posvetio. Istina, rukopo-ložio ga je pravoslavni arhiepiskop, ali ne i patrijarh Srpske pravoslavne crkve. S obzirom da su ga narod i kaluđeri prihvatali, ostali su bili stavlje-ni »pred svršen čin«. Biskup Petretić nije mogao da se s tim pomiri, iako je Mijakić želeo da, u opštem interesu, s njim popravi odnose. Stanje se pogoršalo kad se 1666. srpski narod u Slavoniji pobunio, s obzirom da je predvodnik vojvoda Osmokrug bio Mijakićev lični prijatelj. Nemajući kud, Mijakić je morao da ode u Rim i da od pape zatraži posvećenje i priz-na uniju. Međutim, po povratku u Marču napisao je »da će biti odan papi i biskupu zagrebačkom, ali da se ne može odreći patrijarha srpskog« (Ivić, str. 19).

Međutim, vreme »dvojnosti« je već bilo prošlo. Bečki dvor i zagre-bački biskup su mislili da imaju »sve adute u rukama«. Po ranijem savetu biskupa Petretića, car Leopold je još 1668. doneo odluku i Mijakića lišio episkopskog dostojanstva, a na njegovo mesto imenovao Pavla Zorčića,


rođenog Srbina i pravoslavca, koji je kao, Petretićev štićenik, bio u Bolo-nji na rimokatoličkom teološkom školovanju. Sve je obavljeno u tišini, a odluka nije sprovedena jer se po svaku cenu hteo izbeći sukob pa se sače-kao valjan povod.

Više nego dobar povod nađen je početkom 1670, kad je otkriveno da dvojica najuticajnijh hrvatskih velikaša Nikola Zrinski i Krsto Frankopan održavaju tajnu vezu s Turskim dvorom i kuju zaveru protiv Beča. Ne ula-zeći u raspravu o ovom tragičnom i po mnogo čemu sudbonosnom istorij-skom događaju za hrvatski narod, podsećam samo da su Nikola Zrinski i Krsto Frankopan osuđeni na smrt i posečeni 30. aprila 1671. godine.

S obzirom da je optužen za saučesništvo, Gavrilo Mijakić je uhapšen i u Gracu osuđen na doživotnu robiju. U tamnici je i završio svoj život poslednji pravi, od naroda izabrani pravoslavni marčanski vladika, verski i duhovni predvodnik i zaštitnik pravoslavnog srpskog naroda u Slavoniji, Hrvatskoj i Kranjskoj.

Brojni istoričari (Grbić, Ivić, Kašić) ukazuju da nema dokaza da je vladika Mijakić učestvovao u uroti. Da takvi dokazi postoje, vlast u Beču bi ih rado objavila jer bi to bio argumenat protiv pravoslavlja u celini. Ra-zume se, postoje i hrvatski istoričari (Krčelić, na primer), koji ga proglaša-vaju urotnikom, ali ni on niti bilo ko drugi nije u stanju da to racionalno objasni, a kamoli da dokaže. Nije li istina sadržana u pismu cara Leopol-da tadašnjem zagrebačkom biskupu Martinu Borkoviću (1667–1687), od 7.decembra 1673, u kojem se kaže da je »hapšenje izvršeno s ciljem da se među Srbe uvede katolička vera ili barem unija s katoličkom crkvom«.47 Austrijski istoričar Majlat, koji je imao uvid u spise, kaže da je na konfe-renciji 9. aprila 1670. rečeno: »Vladika odlazi (i izlazi) Zrinjskome i nešto ne smjera na dobro. Treba ga uhapsiti, ali mirno i da ne padne u oči, kako bi se izbjegla pobuna među Srbljima« (Grbić, str. 213).

Time je završena jedna veoma značajna epoha u verskom i nacional-nom životu pravoslavnog srpskog naroda na području Slavonije, Hrvatske i Kranjske. I pored svega, unijaćenje u periodu dugom šezdesetak godina ne samo da nije uspelo nego nije ostavilo skoro nikakve konkretne po-

47 Dušan Kašić: »Otpor marčanskoj uniji«, Pravoslavlje, Aranđelovac 1986, str. 18.

226 11. unijaćenje

sledice na verski život pravoslavnog srpskog naroda. Ipak, ne bi se smelo prevideti da su nosioci unijaćenja u tom periodu stekli izvesno iskustvo i izvukli neke pouke. Prvo, uverili su se da dotadašnjim metodama i sred-stvima nisu bili u stanju da odvoje rukovodstvo Marčanske episkopije od naroda, a posebno ne da slome duh naroda. Drugo, da u postojećim uslo-vima Beč, Rim, zagrebački biskupi i Budimpešta nisu bili u stanju da usa-glase stavove i da deluju jedinstveno. Treće, da su u Beču zaključili da se u narednom periodu ne bi trebalo osvrtati na »čistotu postupka« pri izbor marčanskog vladike (biskupa), već stvar rešavati »pravolinijski i silom«.

Unijatski vladike (biskupi) u Marči

Pošto je Gavrilo Mijakić nasilno uklonjen, za episkopa (vladiku, biskupa) marčanskog postavljen je Pavle Zorčić (1671–1785), pravoslavac i Srbin po poreklu, po obrazovanju i ubeđenju rimokatolik, kojem je naučeno pravo-slavno veroispovedanje služilo kao pokriće za dolazak na čelo Marčanske episkopije (biskupije). Zorčić ne samo da nije bio biran od naroda nego ga je postavio car svojim dekretom od 28. februara 1671. postavio car.

Prilikom polaganje zakletve pred zagrebačkim biskupom Zorčić je priznao papu, obavezao se da će da ispoveda katoličku veru i da se neće mešati u svetske i krajiške probleme, što je značilo da narod pravoslavni ostavlja na cedilu i lišava ga svake brige i zaštite ne samo u verskom nego i u statusnom i političkom pogledu. Šviker piše i da se »narodu lagalo da je rukopoložen kao pravoslavac u Moskvi«.

Kad se saznalo za istinu, narod se pobunio i pod vodstvom lepavin-skih kaluđera sprečio Zorčićevu »svečanu instalaciju« 6. maja 1671. u ma-nastiru Marča pa je taj čin obavljen sasvim tiho, ali u Križevcima (Kašić, str. 19).

I pored svega, papa je u leto 1671. posvetio Zorčića u Rimu i dao mu »vlast« nad svim srpskim i pravoslavnim narodom u Varaždinskom i Karlovačkom generalatu. Izgledalo je da je cilj ostvaren i da je sve prošlo bezbolno. Međutim, svima je bilo jasno da je Zorčić samo pion i da nema nikakav lični ugled i uticaj. Kaluđeri marčanski, kad se početkom 1672.


vratio iz Rima, rekli su mu: »Kao što je bilo pre, neka bude vazda. Mi ćemo svi pre dati glave, nego prihvatiti rimskog prvosveštenika svojim pasti-rom. Mi imamo četiri patrijarha i njima ćemo biti pokorni... Ako budemo pokorni rimskom prvosvešteniku, moraćemo prihvatiti i latinski obred« (Kašić, str. 20).

Kad je Zorčić morao da izađe pred narod, pratio ga je lično general Herberštajn, komandant Karlovačkog generalata, koji se kao protivnik Srba i pravoslavaca već dokazao na dužnosti u Varaždinskom generalatu. Međutim, sve je pošlo naopako. Vladiki su se odlučno suprotstavili ka-luđeri manastira Gomirje i Lepavina, a uz njih i ceo narod u Karlovačkom generalatu. Napadnut je i fizički. Kad su to videli, Zorčić i general Herber-štajn su se odlučili na neshvatljiv potez – da se privremeno zabrani bogo-služenje i zatvore sve pravoslavne crkve.

Narod je tužio Zorčića nadvojvodi u Gracu, a u Varaždinskom ge-neralatu je došlo do otvorene pobune i krvoprolića. Ustanak je ugušen vojnom silom, a za krivce su proglašeni gomirski i lepavinski kaluđeri. General Herberštajn je dočekao svoj trenutak, uhvatio je i na doživotnu robiju osudio 15 kaluđera i poslao ih na Maltu, gde su mučeni i ponižavani i gde su i završili svoje živote. Zagrebačkom biskupu Borkoviću general Herberštajn je pisao da mu je žao što nije mogao da na Maltu pošalje još nekoliko kaluđera, jer bi se tako »crkveni kukolj brzo iskorenio« (Kašić, str. 21).

Međutim, time se Zorčićev položaj nije popravio. Bio je svestan da ne može da utiče na verski život pravoslavnog naroda. To su znali i njego-vi zaštitnici pa su mu omogućili da kupi kuću u Zagrebu i da uglavnom tamo boravi. Kad je morao da bude u Marči, spavao je u crkvenoj kuli jer je strahovao za svoj život. Neko je, ipak, pucao na njega, a narod je 1678. pokušao da zapali manastir Marča. Zorčić je bio samo omrznuti simbol, a opstajao je samo zahvaljujući podršci vlasti. S obzirom da narod nije hteo ništa da daje, car Leopold je naredio da se iz državne kase daje mesečno 30 forinti, a dodelio mu je i imanje u Pribiću, na rubu Žumberka, od čijih prihoda je finansirano školovanje unijatskih popova. Odobrena su mu i sredstva za osnivanje unijatskog, Grkokatoličkog semeništa koje je tre-balo da postane rasadnik unijatskog sveštenstva. Zorčić je umro u Marči u januaru 1685. godine.

228 11. unijaćenje

Na primeru Zorčića vidi se »pravo lice« Beča. Čim su na »presto« do-veli unijata, odmah je usledila i sva moguća podrška i pomoć.

Pavle Zorčić bio je samo prvi od nekoliko marčanskih vladika (bi-skupa), koje su postavljali Beč, Rim i zagrebački biskup. Međutim, nisu imali pravog izbora jer su, izuzev Isaije Popovića, unijaćenje prihvatali oni koji i nisu bili za drugo sposobni. Morali su da biraju između ljudi bez snage i harizme, nesposobne da deluju na pravoslavni narod onako kako su bili podučavani. Naprotiv, njihova pojava i svaki pokušaj delovali su suprotno i odbijali narod od unije i Rimokatoličke crkve. Drugačije nije moglo ni da bude. Bili su to »polutani«, pocepane ličnosti dvojnog ka-raktera. Na jednoj strani njihove savesti mora da je bilo saznanja o svom etničkom i verskom identitetu, ali i da čine nešto nečasno, a s druge loše naučene lekcije kako da to nečasno »prodaju i nametnu« svom narodu.

Tako je Pavla Zorčića nasledio njegov brat Marko Zorčić koji nije ispunjavao nijedan formalni uslov za obavljanje dužnosti episkopa (bi-skupa) marčanskog. Imao je 25, a ne minimalnih 27 godina. Nije još bio ni običan rimokatolički sveštenik, a kamoli kaluđer. Kad je morao da pusti kosu i bradu, izgledao je tužno i smešno.

Sam Janko Šimrak navodi da je protiv imenovanja Marka Zorčića odlučno istupio i pukovnik Ferdinand Ernst Trautmansdorf, zamenik ko-mandanta Varaždinskog generalata. Kad ga je zagrebački biskup Borko-vić zamolio da Marka uzme u zaštitu, jer ga je car imenovao svidničkim (marčanskim) biskupom, pukovnik Trautmansdorf je drsko odgovorio »da Marka Zorčića ne može da prizna za biskupa i da ga postavi na dužnost dok ne dobije nalog od cara ili Ratnog veća iz Graca«. Dodao je i »da Mar-ka ne može da prizna za biskupa i zbog naopakog rada njegovog brata Pa-vla«. Upozorio je i da bi Marko trebalo da pazi da ne izaziva smutnje slične onima kakve je činio Pavle Zorčić. Osim toga, protiv Marka se podnose razne optužbe, što bi njemu (biskupu Borkoviću) trebalo da bude dobro poznato.48

48 Janko Šimrak, »Arsenije Crnojević i unija«, na osnovu arhivskih izvora u Zagrebu i Rimu, Zagreb 1935, str. 47.


Pošto mu je katoličko školovanje i vaspitanje potrošilo ionako malu životnu snagu, Marko Zorčić je umro već 1688, prilikom povratka iz Rima. Janko Šimrak je utvrdio da je Marko Zorčić bio u Rimu, da ga je papa Inosent XI potvrdio za biskupa i apostolskog vikara i naredio da ga se ima u Rimu posvetiti po grčkom jeziku i obredu. Međutim, nije utvrdio gde je, kada i u kakvim uslovima umro. Stoga ne čudi da ga nema čak ni u popisu, svidničkih (marčanskih) biskupa (vladika). Iako se vodi da je bio vladika (biskup) marčanski od 1685. do1688, on praktično ni dana nije bio na tom položaju jer iz Rima nije ni stigao u Marču. Sve lepše od lepšeg i časnije od časnijeg, stvarno hrišćanski (rimokatolički).

Čini mi se da bi bilo najpoštenije ako bih sada priču o ovom »mrač-nom delu istorije« Marčanske episkopije (unijatske biskupije) prepustio dr Janku Šimraku, koji je bio više nego »uspešan unijat«. Prošao je sve škole i sve dužnosti, do one najviše, biskupa (vladike) Križevačke grko-katoličke biskupije (eparhije). Šimrak je i najplodniji pisac, barem što se unijaćenja tiče. Najzad, iako je »s one strane barikade«, koja se zove »uni-jaćenje i njegovih predaka«, Šimrakov pristup i pisanje je, kao što se već videlo, više nego interesantno, posebno kad se stvari odvijaju onako kako on misli da ne bi trebalo. Njegova ljutnja i neraspoloženje otkrivaju isti-nu. Sve to dolazi do izražaja u njegovoj knjizi »Arsenije Crnojević i unija«.

Počeću s onim što je Šimrak napisao o Pavlu i Marku Zorčiću pa neka čitalac prosudi kako to zvuči u odnosu na ono što je o njima već rečeno, posebno što je napisao pukovnik Trautmansdorf o Pavlu Zorčiću. Šimrak piše da je Pavao Zorčić sredio prilike u prostranoj biskupiji od Drave do Jadranskog Mora. Kao pravi borac Hristov u duhu apostola Pavla obilazio je neprestano sela i mjesta svoje biskupije boreći se protiv svojih protiv-nika... Među kaluđerima i svećenstvom pokazala se ovdje-ondje oporba radi njegove možda i više puta prenagle reformacije u svim granama cr-kvenog života. Na čelu oporbe stajali su Lepavinski kaluđeri... Više nikada neće Marčanska sjedinjena biskupija na svojoj stolici vidjeti takva čovje-ka. Uskoro će se nad nju nadviti tmasti oblaci. Zagrebački biskup Martin Borković nastojaće da imenovanje novog biskupa u Rimu (Marka Zorčića, prim. autora) tako dugo zategne, dok se do sitnice ne ispune njegovi zatje-vi gledom na ovisnost marčanskog biskupa o zagrebačku stolicu. U Beču

230 11. unijaćenje

su u to vrijeme vodili računa samo o ratu, koji se vodio s Turcima svom žestinom. Rim je bio predaleko da bi mogao upoznati pravo stanje u Marči i pomoći... Kad će Marku Zorčiću konačno uspjeti, da bude posvećen u Rimu za biskupa, ubrzo će umrijeti pa će opet biskupija ostati bez pastira, a protivnici će unije kroz to dugo vrijeme opet podignuti glave, izaći će na svim stranama iz skrovišta, ojačat će spremajući se na konačnu navalu i uništenje. Tako će početi propadati veliko djelo Pavla Zorčića (str. 24–26). »Marča je nakon smrti Pavla Zorčića bila bez biskupa punih pet godina, što je zadalo uniji smrtni udarac« (str. 38).

Pošto je Marko Zorčić umro a da nije ni došao u Marču, opet su svi bili iznenađeni. Niti su imali vremena niti izbora po svojoj želji pa je novi zagrebački biskup Aleksandar Mikulić (1688–1694) čak bio prisiljen da zamoli kaluđere pravoslavnih manastira Marča, Lepavina i Gomirje da predlože koga bi želeli za vladiku. Svesni situacije u kojoj se nalaze, ka-luđeri su se brzo sastali i saglasili da bi bilo najbolje da to bude Isaija Po-pović. Svestan da mora da prihvati njihov predlog, Mikulić je predložio Isaiju Popovića, s obrazloženjem da ga je zaredio vladika P. Zorčić, da je, dok je Marčanska epsikopija (biskupija) bila upražnjena, u svojstvu vika-ra upravljao njome, da je istinski sjedinjen sa svetom Rimokatoličkom crkvom, da je školovan u Zagrebu kod Isusovaca itd.

Dakle, sledeći, deseti Marčanski vladika (biskup), bio je od 1689. do 1699, Isaija (Isak) Popović, Žumberčanin, rođen u Popovićima, u zapad-nom delu Žumberka. Milko Predović kaže da se »drži da je u Popovićima rođen učeni Marčanski grkokatolički biskup Isaija Popović (1689–1699)« (ŽK za 1965, str. 111). U »Žumberačkom krijesu« za 2002. godinu (str. 169) piše da je prvu ploču za Isaiju Popovića dao da se izradi upravo Milko Pre-dović, da je ploču od njega otkupio Mile Vranešić, da bi bila postavljena na crkvi u Dragama. Pošto je »zub vremena« oštetio spomen-ploču, izrađe-na je nova i 1980. ponovo postavljena, zajedno sa spomen pločama Janku Predoeviću, Janku Golešu i dobrotvorima.

Ni Janko Šimrak nema nikave sumunje »da je Isaija Popović bio prvi marčanski vladika rodom iz Žumberka« (str. 57). A na strani 82. napisao je »da je Isaija Popović na jednom dokumentu, koji je vezan za vlasništvo dela zemlje tadašnje parohije Sveta Nedelja, (Radatovići, prim. autora)


svoj komentar napisao ćirilicom«. Šimrak je taj podatak protumačio na svoj način, o čemu će kasnije biti reči, a za mene je to dokaz da Isaija Po-pović nije krio svoje versko i etničko poreklo i svest o tome, nego ga je pokazivao i tamo gde nije morao. Pisati u to vreme ćirilicom nije bilo pre-poručivo, ali je moglo da bude i zadovoljstvo i inat.

Ni imenovanje Isaije Popovića nije moglo da se izvede na uobičajen i uredan način. Zagrebačkom biskupu se žurilo, ali njegove molbe nisu nailazile na razumevanje u Beču, a u Rimu su otezali s potvrdom iz samo njima znanih razloga. Prema Šimraku, papin dekret za izdavanje breva glasi: »Za Isaiju Popovića, monaha reda Svetog Vasilija Velikog, svećenika grčkog obreda – podjeljene Platejske crkve u nevjerničkim stranama sa ovlašću, da ga posveti na grčkom obredu biskup istog obreda uz azistenci-ju dvojice prezbitera postavljenih u crkvenom dostojanstvu istog grčkog ili latinskog obreda. To je prema dekretu posebne kongregacije kardinala De Propaganda fide. Tako neka bude. P« (str. 59).

Priznajem da ne razumem tekst imenovanja Isaije Popovića, kao i da nisam siguran da su to razumeli i oni koji su pisali, a možda su i pi-sali da bi se moglo tumačiti kako zatreba. Bitno je, međutim, da se uoče dve stvari. Prva, ono o »Platejskoj neverničkoj crkvi«. Ne znam koja je to crkva (marčanski biskupi su nakon P. Zorčića u Rimu službeno naziva-ni platejskim biskupima) i ponovo se pitam da li uopšte može da postoji »nevernička crkva«? Pa crkve podižu oni koji veruju. Ako su nevernici, koju božju mater bi i podizali crkve. Ali očigledno je da takva crkva posto-ji, a znamo i da su »nevernici« hrišćani pravoslavne veroispovesti. Nema šta, baš hrišćanski i bratski od »drugova« rimokatolika. Tako su ih i Turci zvali, ali ne samo pravoslavne nego i njih, rimokatolike. Jadno je da nas više povezuju »drugovi« Turci nego to činimo mi sami. Drugo se odno-si na prezbitere (popove) »istog grčkog ili latinskog obreda«. Ako se sve vreme borba vodi oko obreda, to jest veroispovedanja, i to grčkog, onda ne bi moglo da bude svejedno da li su oni grčkog ili latinskog obreda (ve-roispovedanja).

Na kraju je Isaija Popović potvrđen u Rimu, a tek mesec dana kas-nije car Leopold ga je svojim dekretom imenovao svidničkim (marčan-skim) biskupom, dakle, sve je išlo obrnutim redosledom. Tako se desilo da

232 11. unijaćenje

je vladika marčanski postao Isaija Popović, koji niti je imao ambicija niti se nadao da bi mogao to da bude. Popović je bio već u godinama, mudar i umeren, pa se njegovom izboru nisu suprotstavljali ni odlučni protivnici unije, jer su se plašili da bi mogli da dobiju nekog ostrašćenog i nasilnog unijata-katolika, a znali su da Popović neće da uradi ništa što ne bude mo-rao.

Kao što se i očekivalo, Isaija Popović je nastojao da bude što ma-nje prisutan u aktuelnim zbivanjima i da ne zaoštrava odnose, ali su se u njegovo vreme odvijali istorijski događaji od sudbonosnog značaja za hrišćanski svet, za Habsburšku Monarhiju, za srpski pravoslavni narod u celini, a to znači i za srpski pravoslavni narod na području Vojne krajine, pre svega kroz sudbinu Marčanske episkopije (unije). Prema tome, hteo to Isaija Popović ili ne, njegovih jedanaest godina vladikovanja (biskupo-vanja) u Marči bili su istorijski.

Naime, još 1683. godine počeo je »Veliki rat« s Turskom. Prvo je sil-na turska vojska od 250.000 ljudi, predvođena sultanom Mehmedom IV i velikim vezirom Kara Mustafom, nezadrživo zgazila sve pred sobom i došla u julu iste godine do Beča, opkolila ga, razarala postepeno bedeme i spremala se za odlučujući udarac. Beč je od pada, u podslednjem trenut-ku, spasila saveznička poljska vojska, pod komandom Jana Sobjeskog, koja je energično napala spolja, probila tursku opsadu i naterala Turke na povlačenje i beg.

Mnoge posebne zadatke za vreme opsade izvršavao je Srbin Đorđe Mihajlović. Pošto je znao turski jezik i običaje, preobučen u tursku odeću, on je više puta prošao kroz turske položaje, donoseći korisne podatke o stanju i namerama turske vojske. U odlučujućem trenutku, Mihajlović je ponovo prošao tursku opsadu i na Kalembergu, najvišem vrhu Bečke šume, stupio u vezu s Janom Sobjeskim, ukazujući da Beč može da se spa-se samo hitnim i energičnim udarom, i to još iste noći. Iako je opšte poz-nato i u nemačkim dokumentima na bezbroj mesta zapisano da je Đorđe Mihajlović Srbin, za Janka Šimraka on je »mladi Hrvat« (str. 9). Žao mi je što Šimrak tada nije znao da će on za neke njegove sličnomišljenike i sledbenike biti poreklom Albanac!


Posle poraza kod Beča, turska vojska potučena je kod Budima i na Mohačkom polju, a 1688. oslobođen je i Beograd. U nezadrživom napa-du oslobođeni su Smederevo, Niš, Kosovo i Skoplje. Turska vojska bila je potpuno razbijena. U dugom i sudbonosnom ratu srpski narod na teritoriji Habsburške Monarhije bio je deo njezine vojske, jer je to bio njegov zada-tak na koji se obavezao prilikom doseljavanja, njegova zaloga za slobodan status i verske i nacionalne slobode. Srpski narod u pokorenoj Srbiji, gde je mogao digao se na ustanak i podupirao austro-ugarsku vojsku i ukupne napore za oslobođenje od Turske.

Misleći da je ovo trenutak da se Turska potpuno porazi i istera s evropskog tla, car Leopold je u aprilu pozvao sve narode na Balkanu da lis-tom ustanu na Turke, »radi svog spasenja i oslobođenja i radi hrišćanskog zakona«. Svestan značaja srpskog naroda, kao i da srpski narod nema dru-gog autoriteta i vođe sem crkvenog, car Leopold je uputio poseban poziv patrijarhu Srpske pravoslavne crkve Arseniju III Čarnojeviću, s molbom da pozove srpski narod na sveopšti rat za oslobođenje od Turaka. Patrijarh je taj apel preneo narodu, koji ga je masovno prihvatio.

Međutim, onda je sve opet počelo da se okreće naopako. Na save-zničkoj strani učinjeno je niz pogrešnih političkih i vojničkih poteza, a na turskoj su preduzete energične mere da se »spere ljaga« i vrate izgub-ljene teritorije. Sad je austro-ugarska vojska trpela poraz za porazom pa su Turci bacili carsku vojsku preko Save i Dunava i već 9. oktobra 1690. opet osvojili Beograd. Nastupili su tragični trenuci za sve balkanske naro-de, posebno srpski. Videvši kakva zverstva čini podivljala turska vojska, patrijarh Arsenije je doneo tešku odluku da spase barem deo naroda, tako što će se pravovremeno povući ispred turske vojske na sever. Bila je to istorijska, »velika seoba Srbalja«.

Došavši u Beograd, patrijarh je napisao pismo caru Leopoldu i poslao u Beč svog egzarha (izaslanika), vladiku jenopoljskog Isaiju Đakovića. I u tako teškoj situaciji, patrijarh Arsenije je zadržao prisustvo duha i razmi-šljao strategijski i dugoročno. On je od cara zatražio da srpskom narodu garantuje da »niko neće dirati u njegovu veru i zakon, da se slobodno pri-država starog kalendara, da između sebe bira arhiepiskopa, koji bi imao vlast nad svim pravoslavnim crkvama grčkog obred«.

234 11. unijaćenje

Car Leopold je prihvatio molbu patrijarha Čarnojevića i 21. avgusta 1690. izdao znamenitu privilegiju kojom je garantovao mnogo više i šire od onoga što je tražio patrijarh Arsenije. Valja istaći da svi izvori ukazuju da je patrijarh Arsenije bio obrazovan, da je nastupao sigurno i u skladu sa svojim položajem i da su njegovo diplomatsko umeće i pisma upućena caru iznenadila i oduševila sve pa i samog cara te da se između njih razvio poseban odnos poverenja i uvažavanja. Zato nije čudno što je car obaves-tio sve vlasti na teritoriji Monarhije, gde su već bili naseljeni pravoslavni, kakve im je privilegije odobrio i obavezao ih da patrijarhu pravoslavnom i drugim velikodostojnicima pružaju zaštitu i pomoć i daju propusnice i pratnju.

Već 20. avgusta 1691. godine izdao je car Leopold novu privilegiju, tako što je u potpunosti, od reči do reči, ponovio prethodnu i istoj dodao još jedan pasus, kojim je utvrdio da imovina izumrlih pravoslavaca pri-pada pravoslavnoj crkvi, a patrijarhu, pored crkvene, priznaje i svetovnu vlast nad pravoslavnim vernicima.

Kako Janko Šimrak vidi ove događaje i glavne aktere napisao je na strani 20/21: »Njemu (Arseniju, prim. autora) se sada pružala zgodna prilika, da sve to jednim udarcem razruši. Težnje Leopoldove na Balka-nu bile su skoro nezajažljive. On je sanjao o granicama svoga carstva ili na Bosporu ili kod Trajanovih vrata. U tu svrhu dobro će mu doći ugled pećkog patrijarha. Za Leopolda je prema tome u ovim velikim planovima postala unija ne samo suvišna nego i vrlo nezgodna. Ona je smetala nje-govim političkim i ratnim planovima. Radi toga je požalio što je prenaglio pa je tako brzo nedavno izdao diplomu za sjedinjenog vladiku u Srijemu (Longin Rajić). Ali ipak – tako su računali u Beču – to će se sve moći popra-viti. Arseniju će dati odriješene ruke u radu protiv sjedinjenja na čitavoj liniji, pa će on porušiti za kratko vrijeme i diplome i svu uniju. Gdje neće ići milom, tu će ići silom«.

Daleko bi me odvelo ako bih opisivao kako su se stvari dalje odvijale pa je najbolje da opet citiram Šimraka, str. 22–23: »Tako je došao sticajem ovih prilika Arsenije do velikog crkvenog i političkog ugleda. Pa se jedino nakon razmatranja svega toga može razumjeti, kako je Arsenije u jednom naletu srušio sjedinjenu srijemsku biskupiju uz potporu carskih vlasti;


kako je jednakom brzinom srušio i donjoslavonsku sjedinjenu biskupiju, koja je imala svoje sjedište najprije u Orahovici, a onda u Pakracu; kako je imao toliku vlast da je posljednjeg sjedinjenog biskupa Ljubibratića iz Pakraca prebacio preko austrijskih granica pomoću vojničkih zapovjedni-ka u Slavoniji; kako je kasnije zatražio od zagrebačkog biskupa Mikulića, da dozvoli njegovom izaslaniku vizitirati sve župe sjedinjene Marčanske biskupije; kako se podufao (usudio, prim. autora) lično doći u manastir Marčanske biskupije Lepavinu i tu raditi rukama i nogama protiv unije; kako je tako daleko pošao, da je preda se zvao i samog sjedinjenog marčan-skog biskupa (Isaiju Popovića, prim. autora), kome su se Arsenijevi ljudi grozili da će ga ubiti ako se ne odrekne unije. Eto u tim događajima nalazi se ključ riješenja, zašto je za tako kratko vrijeme srušena unija u Srijemu i Slavoniji, gdje se počela istom buditi, i u Marčanskoj biskupiji, gdje je bila već od 1611. godine. Tu se nalazi odgovor na pitanje, kako protiv svega toga nisu ništa koristili protesti niti zagrebačkog biskupa niti Ugarskog nadbiskupa Kolonića, a još manje protesti Marčanskog vladike. Ta je po-litika bečkog dvora bila i kasnije vođena, pa je tako došlo do pljačkanja i paljenja Marče, a sve na očigled austrijskih vlasti. Kad je bilo gotovo sve sa zemljom sravnjeno i kad se bujica napada imala srušiti i na Žumberačke gore, onda je uniju spasila samo jednodušnost tamošnjeg naroda.

Arsenije je postigao, što je želio. Sad je on potpuni gospodar na te-ritoriju čitave Austro-Ugarske Monarhije uključivši i sjedinjenu mar-čansku biskupiju. On si je sada mogao svojatati jurisdikcije ne samo nad novim doseljenicima nego i nad starim i ne samo nad onim nesjedinje-nim jenopoljske biskupije i drugih biskupija u južnoj Ugarskoj nego i nad sjedinjenim vjernicima marčanske biskupije. Radi toga je stavljeno u diplomu, da ima crkvenu vlast i nad svim vjernicima grčkog obreda u Hrvatskoj. Zanimivo je da u diplomi nema niti jedne riječi o samoj vjeri nego se samo govori o grčkom obredu. Pa to je i želio patrijarh Arsenije, jer će se tako čitava stvar još više zamutiti, jer se neće znati, ko je sjedinjen, a ko nesjedinjen. Glavno je da je grčkog obreda, što je dovoljno, da bude u crkvenom pogledu Arseniju podložan« (str. 24).

Šimrak je zaista bio ogorčen pa je napisao: »Iz svega se može razab-rati, da spomenuta carska diploma od 21. kolovoza 1690. znači nadgrobnu

236 11. unijaćenje

pjesmu unije ne samo u Srijemu i Slavoniji, nego i u gornjoj Hrvatskoj, u Marči. Tu je istu nadgrobnu pjesmu zapjevao nad unijom i nasljednik Leopoldov, Josip I (1705–1711), koji je na molbu Arsenija potvrdio 7. VIII 1706. sve ono što je njegov otac udijelio. Isto je tako i njegov nasljednik Karlo VI na molbu mitropolita Vićenta (Vićentije, prim. autora) Popovića 2. VIII 1713. diplomu u cijelosti utvrdio« (str. 24).

Mislim da Šimrakovo pisanje ne zahteva komentar. Ipak, iznenađu-je njegov cinizam i ogorčenje zbog politike Bečkog dvora, iako je ranije i sam pisao u tom duhu. I njemu je unija i unijaćenje, odjednom, iznad političkih i vojnih interesa i događanja koja su potresala Evropu u celini, a posebno Rimokatoličku crkvu i njegovog papu. Sad ni Janko Šimrak »od drveća ne vidi šumu«, zaboravlja da su Turci vodili »džihad«, sveti verski rat ne samo zbog i protiv pravoslavnih već protiv hrišćanstva u celini i da su pravoslavni uskoci u Slavoniji, Hrvatskoj i Kranjskoj »kolateralne žrtve«.

U nastavku Šimrak do detalja opisuje kako je patrijarh Arsenije nad-mudrio i pobedio papu, kardinala ugarskog Kolonića i biskupe zagrebač-ke, Mikulića i Seliščevića. Na osnovu već navedenih carskih privilegija, patrijarh Arsenije je od nadležnih u Beču, crkvenih velikodostojnika i od vojnih vlasti, u redovnoj i ljubaznoj prepisci, dobio pisana dokumenta za sebe i svoje egzarhe, u vidu dozvola, propusnica i saglasnosti da on i njegovi saradnici doputuju i borave na teritorijama na kojima žive pravo-slavni vernici radi vršenje crkvene i civilne vlasti, postavljanja crkvenih velikodostojnika i obavljanja svih drugih poslova.

Šimrak opisuje kako se patrijarh Arsenije 25. aprila 1691. obratio pis-mom biskupu Mikuliću, kako mu je ovaj ponizno odgovorio i time »otvo-rio sva vrata«, ruga se njegovoj naivnosti, poniznosti i nedoraslosti, jer je uskoro, kad je shvatio šta to znači, da bi se opravdao, nazivao patrijarha ra-skolnikom i krivovjercem. Ali Mikulića nije imao ko da optuži i pozove na odgovornost, jer se i ugarski kardinal Kolonić prethodno sa svim saglasio, tako da su se u narednom periodu oni bavili sami sobom, s ciljem da se sve to »zabašuri i gurne pod tepih« dok je patrijarh Arsenije radio svoj posao.

Naime, patrijarh Arsenije je o Božiću 1692. prvo došao u manastir Lepavina, dakle na područje Marčanske eparhije i u neposrednu blizinu


manastira Marča. Kad je čuo za dolazak patrijarha, vladika Isaija Popović se zabrinuo pa je obavestio biskupa Mikulića »da će patrijarha Arsenija ve-sele duše dočekati mnogi kaluđeri, koji njega smatraju krivovercem. Zbog toga izbegavaju da ih on zaredi, pa jedni odlaze kod pravoslavnih eparha izvan Marčanske eparhije, a drugi čekaju dolazak patrijarha«.

Patrijarh Arsenije je iz Lepavine poručio vladiki Isaiji Popoviću da je vrlo zlovoljan što lično nije došao k njemu u Lepavinu i nalaže da što pre dođe, kao i da će lično da dođe u Marču kad bude mogao. Vladika Popović je uvideo da »đavo ne zna za šalu« pa je odlučio da, sa svim kaluđerima, poseti patrijarha, izrazi mu pokornost i time ponovo dovede u pitanje svoj odnos i priznavanja pape i zagrebačkog biskupa, a time i uniju. A da je stanje bilo ozbiljno, potvrđuje i činjenica da je zamenik komandanta Varaždinskog generalata, general Nikola Makar, zbog uznemirenosti na-roda, pisao vladiki Popoviću »da piše patrijarhu Arseniju, ne zbog pokor-nosti, nego zbog naroda, jer se nije nikada tako zbrkalo kao sad, pa ako ne bude kakvog smirivanja, uskoro ćemo svi ili izginuti ili se razbežati«.49

Strani istoričari ostavili su dragoceno svedočanstvo da je Isaija Po-pović, s kaluđerima, otišao u manastir Lepavina da se pokloni patrijarhu, da je patrijarh utvrdio da je Popović pravoslavac i da ga je potvrdio za Mar-čanskog vladiku. Patrijarh Čarnojević je pisao zagrebačkom biskupu Mi-kuliću da marčanski episkop može biti sluga zagrebačkom biskupu, ali da njega mora priznati za svog arhiepiskopa (Kašić, str. 25).

Da bi nešto uradili i održali kakav-takav autoritet, iako su bili svesni istine, Kolonić je naređivao biskupu Mikuliću da naredi vladiki Isaiji Po-poviću da poništi sve odluke i postavljenja koja je izvršio patrijarh Arseni-je i njegovi saradnici, iako mu je bilo jasno da to nije moguće. Posebno su ga osuđivali što je s kaluđerima posetio Arsenija, poklonio mu se i time ga praktično priznao za crkvenog vođu.

Nemajući drugog izbora, Mikulić je prenosio ta naređenja Popoviću, ali ga je prećutno savetovao da ne zaoštrava stvari, čime je prvenstveno spasavao sebe. U vezi s Popovićevom posetom patrijarhu, savetovao mu je da se to ne spominje, a da on, Popović, dođe u Zagrebu radi »odriješenja«.

49 Radoslav M. Grujić: »Marčanska unija i unija u Žumberku«, Patrijaršijska štamparija, Sremski Karlovci 1938, str. 9.

238 11. unijaćenje

Međutim, niti je sve išlo kako je car naredio niti je patrijarh Arsenije mogao istovremeno da radi na rešavanju problema na svim prostorima. Brojni protivnici su se na sve moguće načine suprotstavljali sprovođenju privilegija koje je odobrio car Leopold. Najvažnije im je bilo da se privi-legije ne obznane u Hrvatskoj, odnosno Karlovačkom generalatu, na šta su bili obavezni, računajući da će se ono što nisu obznanili zaboraviti i zabašuriti.

Ali ponovo se pokazalo da je sve uzalud i da niko ni u kom pogledu nije dorastao patrijarhu Arseniju III Čarnojeviću. On je iz manastira Lepa-vina, gde je boravio dva meseca, nadgledao sprovođenje carskih privilegi-ja i rešavao teške probleme, posebno smeštaj srpskog naroda na području Ugarske, Hrvatske i Slavonije. Trpeo je sve optužbe i, na zaprepašćenje njegovih neprijatelja, pravio se kao da ništa ne zna i nastojao da sa svima održava odnose kao da je sve u najboljem redu. Kad je ocenio da su svi rekli šta su imali i da je došao pravi trenutak, obratio se sredinom 1694. pismom caru Leopoldu s molbom da se pobrine da se njegove privilegije obznane, poštuju i sprovedu i na području Karlovačkog generalata.

Sad su svi nastojali da cara ubede da to ne uradi, u čemu je pre-dnjačio ugarski kardinal Kolonić, s namerom da se poništi ono što nije sprovedeno. Pošto je saslušao sve, izdao je car Leopold novu privilegiju 4. marta 1695. godine. Njen značaj se najbolje vidi iz onog što je napisao Šimrak. »Radi toga nalaže Leopold da se Arseniju dade stara čast i vlast, da može biskupe svoga roda svuda postavljati i određivati im teritorij nji-hove vlasti. Ti biskupi bit će u svojim određenim granicama zaštićeni po carskoj vlasti. To se sve stavlja do znanja svim velikašima i osobito se to nalaže nadbiskupima u Ostrogonu, Kaloči i Bačkoj, zatim ugarskom pala-tinu i banu kraljevina Dalmacije, Hrvatske i Slavonije. Osim toga car daje pravo Arseniju na sve crkvene prihode u županijama srijemskoj i požeš-koj, koje će davati narod grčkog obreda. Ovom diplomom car Leopold je izričito uzeo u obranu Arsenija protiv zagrebačkih biskupa, protiv Kolo-nića i protiv upravnih vlasti u Ugarskoj i Hrvatskoj, kojima se u diplomi posebno predbacuje, da ne poštuju povlastice, koje su Arseniju bile dane. Tom diplomom je car Leopold ujedno ozakonio sve ono što je Arsenije do sada učinio protiv sjedinjenih biskupija, ne samo u Srijemu i Požegi nego


i u Marči... Arsenije je tako opet izvojevao u Beču odlučnu pobjedu protiv svih svojih protivnika« (str. 75).

Šimrak je bio ponovo veoma kritičan prema rimokatoličkim ve-likodostojnicima, posebno zagrebačkim biskupima. Istovremeno, iako njegov veliki »mrzilac«, odao je patrijarhu Arseniju III Čarnojeviću naj-veće priznanje i izrekao pohvale. U kritici zagrebačkih biskupa otišao je tako daleko da ih je optužio da su oni prvi razorili Marčansku biskupiju, jer su je podelili na tri rimokatoličke biskupije. »Marčanskog biskupa do-veli su u situaciju da sjedinjenima nije mogao ništa drugo pokazati niti dati, nego potpunu ovisnost, koja ga je na svakom koraku sramotila i koja mu nije dala nikakve slobode kretanja, pa je izgledao kao sluga latinskih biskupa«. On priznaje i da su bila istinita upozorenja da je »Marčanska biskupija«, odnosno unija, samo prelazni korak, kako bi se konačno sve pravoslavne vernike prevelo na latinski obred. »To su bile namjere i samih zagrebačkih biskupa« (str. 77).

O patrijarhu Čarnojeviću na strani 78 piše: »...koji je osim toga imao u sebi živu energiju, nezajažljivu ambiciju pučkog tribunala i narodnog vođe, ljubav prema narodu i izvrsne političke sposobnosti... Narod se oko njega kupio kao pčela oko košnice... Arsenije je čitavo vrijeme svog borav-ka u carskim zemljama, obilazio krajeve u kojima su se nastanili doselje-nici«.

Vladika (biskup) Isaija Popović umro je 23. februara 1699. u Marči. Šimrak mu odaje priznanje i kaže »da je bio vješt, težio je da ima mir u manastirima Lepavini i Marči, popuštao je do krajnjih granica, spasio je što se spasiti dalo. Iza njega će dolaziti sve gora vremena, bit će sve teže unutrašnje borbe, a sve nesposobniji naslednici do vremena Gabre Palko-vića u sredini osamnaestog vijeka« (str. 83).

Pre nego nastavim priču o Marčanskoj episkopiji (unijatskoj bi-skupiji) i njezinim, kako Šimrak kaže, sve nesposobnijim Popovićevim naslednicima, potrebno je ukazati da se tada situacija u potpunosti pro-menila i u vezi s unijaćenjem kao sramnim i neuspešnim projektom, a tako i i značajem samog manastira Marča kao sedišta episkopije. Šimrak je već otvoreno ukazao kako su s patrijarhom Arsenijem svi izgubili bitke koje su sami nametali i otpevao posmrtnu pesmu »Marčanskoj uniji« i

240 11. unijaćenje

unijaćenju u celini. Jer do dolaska patrijarha Arsenija i »velike seobe Srba-lja«, simbol i merilo uspeha u unijaćenju za Rim, posebno za zagrebačke biskupe pa i za Beč, bili su pounijaćene marčanske vladike i nekolicina njihovih sledbenika. Istovremeno, dok su vladike marčanske stvarno ne-što značili, i lično, i kao verski simboli, i kao predvodnici pravoslavnog na-roda, uključujući i vladiku Isaiju Popovića, otpor i borba protiv unijaćenja bila je za pravoslavni narod i borba za izbor »svog vladike« i za manastir Marča kao sedište pravoslavlja.

Pojava patrijarha Arsenija i sve što je urađeno pod njegovim ruko-vodstvom izmenili su u potpunosti situaciju. Pravoslavni narod je dobio svog vođu te prava i privilegije, kako u verskom, tako i u političkom ži-votu i odnosima. Marčanske vladike (biskupi) koji su priznavali papu iz-gubili su svaki značaj i bili usamljeni i izolovani. S obzirom da je njihovo delovanje i uticaj izvan Marče bio zanemarljiv, Marča je izgubila značaj kao versko središte uopšte pa i kao sedište velike pravoslavne eparhije. Sedište je moglo da bude i u nekom drugom manastiru, na primer u Lepa-vini, tako da se u narednom periodu nije više znalo da li se borba vodi za to ko će da bude marčanski vladika (biskup), ili da li će Marča da ostane pravoslavni manastir, ono što je i bila već više od jednog veka.

Sve to je došlo do izražaja već prilikom izbora i imenovanja desetog marčanskog vladike (biskupa) Gabrijela Turčinovića (1700–1706). O Tur-činoviću se znalo samo da je bio kaluđer u Marči za vreme Isaije Popovića, da je bio pravoslavnog i srpskog porekla, da je imao više od 30 godina i da se predstavljao kao »presbiter« (grčki naziv za pravoslavnog popa, kaluđe-ra ili monaha). Poznato je i da se sam pismom preporučio zagrebačkom biskupu Stjepanu Seliščeviću (1694–1703) da ga predloži za episkopa marčanskog, što je Seliščević prihvatio jer drugih kandidata nije ni bilo.

Ali sad su i Beč i Rim pokazali da im imenovanje marčanskog vla-dike (biskupa) više i nije mnogo važno. Beču je trebala godina dana da se provede prva procedura, pa još nekoliko meseci za drugu, da bi nakon toga u Rim otišao predlog da se Turčinović imenuje, iako ne ispunjava sve pot-rebne uslove, ali je bolji od drugih. U Rimu su se prepucavali s Bečom oko formalnih razloga i naziva (Svidnički ili Platejski), tako da je Turčinović potvrđen od pape tek 13. avgusta 1701. godine (Šimrak, str. 87).


U takvoj situaciji Turčinović je bio i neprimetan i beznačajan sa stanovišta interesa unije i bezopasan sa stanovišta borbe protiv unije i očuvanja pravoslavlja. Njegovi pokušaji da nešto učini, njegove žalbe ili predlozi doživljavali su neuspeh za neuspehom. Kardinal Kolonić, vojne vlasti pa čak i zagrebački biskup upozoravali su ga da prema prekršiocima bude blag, da im oprosti ili da pređe preko svega. Sve je bilo bolje nego da se izaziva narod i pravoslavni kaluđeri. Tako je bilo i kad je, u odsutnosti Turčinovića, iguman manastira Lepavina isterao jednog kaluđera sklonog uniji, odveo na Svetu goru (manastir Hilandar) pravoslavne đakone na ru-kopoloženje, a dvojicu monaha odveo na rukopoloženje patrijarhu Arse-niju. Kad ga je Turčinović pitao zašto je to uradio, odgovorio je »da mu se tako svidelo« (Šimrak, str. 123).

Turčinović je napravio i jednu kardinalnu grešku. Mislio je da će uči-niti »veliko delo« i da će se proslaviti pa je kardinalu Koloniću napisao pismo u kojem je optužio nikog drugog nego patrijarha Arsenija. Kad je to saznao, Arsenije nije propustio priliku. Lako je dokazao da je Turčinović lagao, a sve iskoristio da se reši Joanikija Ljubibratića, unijatskog biskupa u Pakracu. Šimrak kaže da je »tako sišao sa pozornice istorije posljednji predstavnik unije u Gornjoj Slavoniji i Srijemu, a sa njime je propala i sva unija«.

Kakvo je stanje bilo za vreme Turčinovića pokazuju brojni problemi koje je imao s kaluđerima i pritužbe i žalbe zagrebačkom biskupu Marti-nu Brajkoviću (1703–1708), koji mu, svestan i sam da od unije nema ni-šta, savetuje »da odustane od strogoće i sve nastoji svršiti po kršćanskom zakonu«. U skladu s tim, Turčinović kaluđeru Damjanu Smiljaniću, koji napušta Marču, daje pismo kojim »obaveštava sve redovnike i pravoslav-ne hrišćane da Damjan putuje s njegovim odobrenjem i moli ih, ne samo da ga ne ometaju, nego da mu pruže svaku pomoć« (Šimrak, str. 125)

S Turčinovićem je Šimrak, iz samo njemu znanih razloga, prekinuo priču o Marčanskoj episkopiji (uniji) i njezinim vladikama (biskupima) i još jednom ponovio svoje stavove. Celovitu ocenu ponašanja hrvatskih biskupa, o kojima je već izrekao najteže reči, zaključio je ocenom rada i ponašanja biskupa Martina Brajkovića, i to ne bez razloga. Svoje nezna-nje i nerazumevanje stvari do nivoa gluposti, Brajković je, misleći da je

242 11. unijaćenje

pametan, obrazložio u 16 tačaka i predloga kako bi trebalo pravoslavne prevesti u Rimokatoličku crkvu. »Duh latinizacije prožimao je Brajkovića od glave do pete. On uniju smatra kao most do latinskog obreda. Unija ima pravo na život samo tako dugo, dok se pomoću nje kao prelaznog stadija sve ne slije u zapadnom obredu« (str. 121).

Ništa manje teška nije ni njegova ocena politike Bečkog dvora. »Bečki dvor je svoje odnose prema sjedinjenima i prema nesjedinjenima udešavao ne na osnovi nikakvih religioznih načela nego samo na osnovi momentanih političkih interesa. Kad im je bila za političke interese kori-sna unija, pomagali su je i dakako tim svojim ponašanjem uništili; a kad im je opet trebalo pravoslavlje, pomagali su ga i rukama i nogama protiv unije i protiv katolika latinskog obreda« (str. 91).

Ali Marčanska episkopija (unija) postojala je i posle vladike (bisku-pa) Gabrijela Turčinovića pa tu priču moram da dovedem do kraja jer se kraj Marčanske epskopije (unije) na najdrastičniji način odrazio na žu-mberačke uskoke. Gabrijela Turčinovića nasledio je, kao jedanaesti mar-čanski vladika (biskup), Grigorije Jugović (1707–1709). Bio je upravitelj imanja u Pribiću, ekonom Grkokatoličkog semeništa u Zagrebu i iguman u manastiru Marča. Kao miran čovek, nije se razmetao unijom, posebno nije pravio nasilje nad pravoslavnima. S obzirom na kratkoću vremena, Jugović i nije mogao da učini mnogo. Takvo stanje prividnog mira, ali i zamešateljstva i nejasnoće, kad su vladike za Beč, Rim i Zagreb unijati, a za narod pravoslavni, smetalo je i postajalo nepodnošljivo i za Beč i Rim i Zagreb.

Ponovo se tražio vladika (biskup) koji bi bio u stanju da deluje na pravoslavni narod i mlade ubedi da se reše »zabluda pravoslavlja i uvere u ispravnost obreda latinskog i Rimokatoličke crkve«, ali je ponovo uči-njen potpuno pogrešan, do tada najgori izbor. Za dvanestog marčanskog vladiku (biskupa) postavljen je Rafajlo Marković (1709–1726), dotadaš-nji iguman manastira Marča, čovek častoljubiv, lakom, nasilan i grub. Zlostavljao je kaluđere, vodio veliku pratnju i tražio da ih se časti, uzimao što mu se svidelo, naplaćivao usluge prilikom pokopa, prisvajao novac, trošio na ženu koju je imao u Marči i činio i druga nedela. Kad je to naro-du dozlogrdilo, došlo je 1715. do oružane pobune koju su predvodili stari


pop Teodor Popović i njegov sin pop Nikola. Narod je Markoviću odrekao poslušnost i obraćao se susednim episkopima (Kašić, str. 30).

Sledeće godine sakupili su se u Križevcima narodne vojvode, knezo-vi, popovi i oficiri i uputili pismo caru da niti mogu više priznavati Mar-kovića za svog episkopa niti one koje je on rukopoložio dok to njihov mi-tropolit ne potvrdi, kao i da će postojano držati stari, istočni (pravoslavni) obred (veroispovedanje). S obzirom da je Habsburška Monarhija ušla u rat s Turskom, Ratni savet iz Graca je 19. septembra 1716. izdao naređenje iz kojeg se vidi dvoličnost politike i odnosa prema pravoslavnima i uniji: »Strašno se tuži srpski narod na unijatskog vladiku Rafaela Markovića. Premda se valja najrevnije starati za hrišćansko-katoličku vjeru i za njezi-no rasprostiranje, to treba činiti diskretno, a ne pakosničkim ponašanjem i nasilničkom samovoljom... jer bi se dovela opšta stvar za vrijeme ovog rata u najopasnije neprilike... Stoga je naređeno da se nikome nasilno ne nameće vjera, ...da se ne dopusti da se već pounijaćeni natrag vraćaju (u pravoslavlje, prim., autora), niti da se zabranjuje da se pounijate oni koji to žele od svoje volje. U nuždi treba takve braniti i vojskom« (Grbić, str. 285).

Međutim, čim se ratna sreća protiv Turske okrenula na stranu Hab-sburške Monarhije, saopšteno je da car neće pored svidničkog episkopa (unijatskog, Markovića) trpeti i pravoslavnog vladiku. To se odnosilo na vođu narodne pobune, popa Nikolu Popovića, kojeg je beogradsko-karlo-vački mitropolit Mojsije Petrović, na saboru u Sremskim Karlovcima 1726. imenovao za episkopskog namesnika za celokupno Marčansko vla-dičanstvo i time izolovao Markovića (Kašić, str. 31).

To je izazvalo Markovića da silom uđe u manastir Lepavina i tako demonstrira svoju moć. Iguman manastira Lepavina, koji mu je preprečio put, ubijen je na crkvenom pragu. Izbila je krvava pobuna pa je mitropo-lit Petrović nastojao da smiri narod, a vlasti su uhapsile i zatvorile protu Nikolu Popovića.

Rafajlo Marković je nastavio s nasilničkim ponašanjem, iako nije bio po volji niti vlastima. Njegova smena nije dolazila u obzir jer bi to zna-čilo da se priznaje greška, ali i zbog toga što nije bilo boljeg izbora jer su uniju prihvatali samo loši ljudi i još gori duhovnici.

244 11. unijaćenje

Kad je Rafajlo Marković umro, za njegovog naslednika, kao trinaesti vladika (biskup) marčanski, postavljen je Grigorije Vučinić (1727–1733). Po postavljenju, Vučinić se pismenom predstavkom obratio caru, požalio se da se unijaćenje ometa na sve moguće načine i izneo svoje predloge za rešavanje tog problema. Istovremeno, vojni komandanti su počeli otvo-reno da se mešaju u verske odnose. Komandant Karlovačkog generalata napisao je da je strašno i misliti na šizmatike i predložio da treba ozbiljno raditi na unapređenju unije, ali oprezno, tako da se svakom zgodom pos-tavi po neki unijatski sveštenik, a »šizmaticima« zabraniti da postavljaju popove bez generalove saglasnosti (Kašić, str. 37).

Međutim, ni prota Nikola Popović nije sedeo skrštenih ruku, ni u zatvoru, a posebno ne posle puštanja na slobodu. On je argumentovano ukazivao da se pravo stanje i odnosi mogu utvrditi samo ako »nepristra-sna mešovita komisija utvrdi koliko ima unijata, a koliko pravoslavaca u Varaždinskom generalatu«. Pošto se za to energično založio i mitropolit srpski i drugi visoki predstavnici Srpske pravoslavne crkve, Bečki dvor je 3. oktobra 1731. doneo fatalnu odluku i naredio da se formira komisi-ja koja će utvrditi broj jednih i drugih vernika. U komisiju su imenova-ni pukovnik Galer, pravoslavni episkop Kostajničko-Zrinopoljski Stefan Ljubibratić i unijatski episkop Svidničko-Platejski (Marčanski) Grigorije Vučinić. Komisija je počela s radom 18. marta 1732, obilaskom 31 parohi-je, počev od Sesveta kod manastira Lepavina, do parohija oko manastira Marča (Kašić, str. 38).

Radilo se tako što bi se u svakoj parohiji sakupio sav narod, posebno starešine porodica, pa bi im bio pročitan carski dekret, gde je jasno stajalo da car želi da zna ko je unijat, a ko pravoslavac. Posle čitanja dekreta, pisar je popisivao sve muškarce stare 15 i više godina i svakog pitao za versku pripadnost. Mađutim, ljudi nisu ni čekali pitanje, već su se izjašnjavali kao pravoslavci, dodajući da nisu bili niti bi ikad pristali da budu unijati. Videvši ono čega se plašio, da nigde nema unijata, episkop (biskup) Vuči-nić, počev od drugog dana rada u Kupinovcu, zaklinjao se pred narodom da je pravoslavni episkop. U poslednjoj, Marčanskoj parohiji, gde su pa-rohijsku dužnost obavljala dvojica unijatskih kaluđera, i oni su izjavili da nisu niti žele da budu unijati, nego su pripadnici istočne pravoslavne crkve (Kašić, str. 39).


Dakle, popis je jasno pokazao da je unijaćenje bilo potpun promašaj, urodilo je zlom, unelo je mržnju i netrpeljivost i koštalo ljudskih života. Ali iz svega je, verovatno, izvučen samo jedan zaključak: da se više nigde i nikada ne dozvoli pošten popis i utvrđivanje ko je stvarno unijat, a ko pravoslavac. Nažalost, cenu su platili žumberački uskoci.

Kad su u Beču dobili izveštaj komisije, bili su zaprepašteni. Sem tro-jice kaluđera i episkopa Vučinića, koji je ranije potpisao da priznaje papu, u Marčanskoj episkopiji nije bilo unijata. Mitropolit Vićentije Jovanović, srpske narodne i verske vođe te narod u Hrvatskoj i Slavoniji energično su tražili da se osnuje nova pravoslavna eparhija, sa sedištem u manastiru Lepavina. U Beču i Zagrebu su sve činili da ponište rezultati popisa i da se unija održi u životu. Tek nakon dve godine odobreno je da se formi-ra nova Lepavinsko-Severinska episkopija (vladičanstvo), s obzirom da je sedište preneto u malo mesto Severin, bliže centru episkopije. Za epi-skopa je izabran egzarh Simeon Filipović, ali je on konačno potvrđen tek u januaru 1735. godine. Episkopija je obuhvatala područje Koprivničke, Đurđevačke, Križevačke i Ivanićke krajine i Žumberački kapetanat, iako su Žumberčani praktično pripadali Karlovačkom generalatu i Karlovač-kom vladičanstvu, posebno najbližem manastiru Gomirje. Pokazaće se da pripajanje Žumberka novoj eparhiji nije bio najsrećniji potez.

Nova pravoslavna eparhija odobrena je uz uslov da u manastiru Marča i dalje ostanu unijati i da narod pravoslavni plaća za njihovo izdrža-vanje po jedan groš po kući. Videvši da je unija na putu potpune propas-ti, činjeno je sve da se potisne pravoslavlje, a oživi unija. Zabranjivano je i da deca rimokatoličkih i unijatskih roditelja služe kod pravoslavnih, kao i sklapanje mešovitih brakova. To je dovelo do pobune u celokupnom Varaždinskom generalatu. Pobunjenici su poslali delegaciju caru, a on na njih vojsku, na šta su ustanici porušili pet mostova i pripremili se za otpor. Tada su se u Beču prisetili da samo na bojištu u Italiji ima 40.000 krajišnika i šta bi za carevinu značilo ako bi oni otkazali poslušnost pa je naređeno da se s ustanicima oprezno postupa (Kašić, str. 51).

Ali »ulje na vatru« i ovoga puta dolio je zagrebački biskup Juraj Bra-njug (1723–1748) jer je zatražio da se, pošto je umro vladika (biskup) Gri-gorije Vučinić, na njegovo mesto hitno imenuje Silvester Ivanović (Gr-

246 11. unijaćenje

bić smatra da se prezivao Jovanović, prim. autora), jedan od unijatskih kaluđera u Marči. Njegovo postavljenje je organizovano pompezno pa je čak i vojska terala narod da prisustvuje postavljenju. Međutim, narod nije trebalo terati, sam je došao i to u velikom broju, ali ne da slavi, nego da izrazi svoj ogorčenje i da Ivanoviću otvoreno kaže da u Marči više neće unijatskog episkopa (biskupa). Pošto je on, ipak, postavljen, a za njegovo izdržavanje odobrena sredstva, skupilo se oko 600 krajišnika i krenulo da iz pravoslavnog manastira Marča, koji su izgradili njihovi preci, istera-ju Ivanovića i nekoliko njegovih sledbenika. Ko zna šta bi se dogodilo da pukovnik Štrasoldo nije postupio mudro i zamolio narod da se sve to reši mirnim putem pa je caru poslato pismo s molbom da se manastir Marča vrati pravoslavnima i da postane sedište nove eparhije (Kašić, str. 53).

Pošto nije bilo odgovora, narod je isterao iz Marče unijatskog vla-diku Ivanovića i druge unijate. Ostala su samo trojica kaluđera: Teofilo Pašić, Simeon Bulić i Rafailo Ognjančević, koji su se pritajili i izjasnili da nisu unijati. Međutim, kad je narod došao da proslavi manastirsku slavu Svetog Arhanđela Mihajla, ova trojica su zatvorila vrata, ali ih je narod provalio, istukao svu trojicu, nakon čega oni pobegoše u Zagreb. Pošto se nije moglo protiv naroda, za sve je optužen vladika Simeon Filipović, a car je obrazovao komisiju da ispita uzroke pobune. Komisija, na čelu s princom Hildburgshauzenom, ispitivala je i pravoslavne i rimokatolike. Pravoslavni su tražili da im se vrati manastir Marča, a rimokatolici su, na zaprepašćenje komisije, podržali taj zahtev i svoje stavove saopštili u pet tačaka, od kojih je prva glasila: »Rimska crkva nije ni najmanje šta dobila od kako su u Marči unijatski biskupi, što potvrđuju i rezultati istražne ko-misije od 1732. godine«. (Kašić, str. 57).

U naredne četiri tačke samo se još jasnije ispoljila sva besmislenost unijaćenja i štetne posledice na odnose među hrišćanima, čime je data »lekcija i Bečkom dvoru i Rimu, a posebno zagrebačkim biskupima i lo-kalnom rimokatoličkom kleru, kojem su rimokatolički vernici cinično preporučili: »da bi valjalo da obrate veću pažnju na svoje stado nego da se prekomerno bave lovom i držanjem mnogih lovačkih pasa, koji nanose štetu usevima njihovih župljana« (Kašić, str. 58).


Propast unije i manastira Marča

I pored svega, komisija je izbegla da donese zaključak pa je zatraženo da strane dostave dokaze svojih prava na Marču. Kad je i to urađeno, utvrđe-no je da Marča treba da pripadne pravoslavnima, odnosno episkopu Sime-onu Filipoviću, da se iz Zagreba u Marču vrate odnete svetinje, ali da pra-voslavni nemaju pravo na imanje Pribić, koje su unijati kupili za vreme unijatskog vladike Pavla Zorčića (Kašić, str. 58).

Međutim, Beč više nije bio spreman ni po koju cenu da pravoslav-nima vrati Marču pa je 1738. naređeno da vojska zauzme Marču silom i vrati je unijatima. Kad je to urađeno, narod se pobunio i pod vodstvom harambaše Tomaševića 17. Juna 1739. zapalio crkvu i druge zgrade. Arhi-va, privilegije i relikvije su prenesene u Severin (Kašić, str. 59).

Međutim, borba za Marču time nije završena. Pošto je pravoslavni narod obnovio Marču, u nju su ponovo došli pravoslavni kaluđeri, iako Marča nije bila sedište episkopije. Borba za Marču je potrajala sve do 1753, odnosno 1755. godine, sa sve većim i direktnijim posledicama za Žumbe-rak.

Kakav je bio odnos rimokatoličkih biskupa i popova prema svemu što je ličilo ili podsećalo na pravoslavlje, svedoči čak i više puta spominja-ni Žumberčanin Milko Popović: »Zanimljivo je primjetiti da u najtežim danima Marčansko-Svidničke biskupije, a naročito kad je 1739. spalje-na biskupska rezidencija i grkokatolička katedrala u Marči, nije bilo niti jednog jedincatog rimokatoličkog crkvenog velikodostojnika na području Hrvatske i Slavonije, koji bi dao ili ustupio bar za upotrebu svoju crkvu (a bilo ih je hvala Bogu dosta) za grkokatolička bogosluženja, za bogoslu-ženja katolika istočnog obreda« (ŽK za 1966, str. 285). Iako Predović ni ovom prilikom neće da spomene pravoslavlje, ipak je rekao suštinu.

Sada se došlo u tragikomičnu situaciju: pravoslavni narod u Varaž-dinskom generalatu ima svoje Lepavinsko-Severinsko vladičanstvo sa sedištem u Severinu; popis sproveden 1732. pokazao da na tom području nema unijata, sem vladika (biskupa) koje postavlja Beč i nekoliko njiho-vih sledbenika; na drugim područjima Hrvatske i Kranjske pravoslavni imaju svoje Karlovačko vladičanstvo; manastir Marča, ranije sedište Mar-

248 11. unijaćenje

čanskog vladičanstva kojem su pripadali svi pravoslavni na području Sla-vonije, Hrvatske i Kranjske je spaljen pa obnovljen, a pravoslavni narod želi da obnovljeni manastir Marča koristi za svoje bogosluženje i ne doz-voljava da u njemu budu unijati.

Ali Beč više nije hteo da dozvoli da se prihvati realnost i da unija potpuno propadne pa je car doneo još jednu apsurdnu odluku. Na predlog zagrebačkog biskupa, već 28. novembra 1739. imenovao je Teofila Pašića (1738–1746) za četrnaestog »episkopa sveg naroda grčkog obreda u Hrvat-skoj«, a vojnim vlastima naredio da ga u svemu podržavaju. Zašto je ova carska odluka apsurdna? Prvo, što novi vladika (biskup) više praktično nema vernika, odnosno unijata, niti episkopiju. Drugo, što car na stranu unijata i unijaćenja okreće vojne vlasti, koje su do tada bile na strani pra-voslavnih krajišnika jer su oni već stolećima činili većinu carske vojske na području Slavonije i Hrvatske. I treće, za unijatskog vladiku imenovao je duhovnika sumnjivog morala i ponašanja, koji se ponaša kao da je pijan, a deluje nasilnički i suprotno stvarnom stanju i odnosima.

Pašić je protiv Lepavinsko-Severinskog vladike Filipovića činio sve što mu je stajalo na raspolaganju. Neprekidno je tražio da mu se vrati spaljeni i obnovljni manastir Marča. Praćen vojskom, otišao je na podru-čje Karlovačkog vladičanstva s namerom da tamo uspostavi svoju vlast. Međutim, već na prvom koraku narod i kaluđeri su ga fizički napali, u Medku je i pucano na njega, a manastiru Gomirje nije smeo ni da se prib-liži. Pošto je doživeo potpun krah, zagrebačkom biskupu je napisao pismo u kojem za sebe kaže »da je beštija i kaštiga vredan pred gospodinom Bo-gom« (Kašić, str. 64). Kašić skreće pažnju i da je »o nemoralnom i prlja-vom karakteru Pašićevom pisano i u Spomenici, kalendaru grkokatoličke Križevačke biskupije 1932, na strani 40–43« (str. 61). S obzirom da je to glasilo uređivao i izdavao Janko Šimrak, veoma mi je žao što nisam u mo-gućnosti da saznam i čitaocima prenesem šta je napisano.

Kad su njegovi promotori i zaštitnici videli ko je i kakav je Pašić, uklonjen je i prognan u manastir Lavov, odakle je pobegao u Rusiju, s na-merom da se opravda i predstavi kao pravoslavac. Međutim, tamo ga je ra-skrinkao poručnik Filip Radotić koji je zbog suprotstavljanja uniji i zbog odbrane manastira Marča morao da izbegne u Rusiju.


Ali istina o ovom, takozvanom unijatskom vladiki ne bila potpuna ako ne bih ukazao na njegov odnos prema žumberačkim uskocima. Pošto je posle gubitka Marče boravio na imanju u Pribiću, smatrao je da je Žu-mberak u njegovoj nadležnosti pa je, uz pomoć vojske, 12.oktobra 1739. uhapsio žumberačke pravoslavne sveštenike Marka i Teodora Pruščevića koji ga nisu priznavali. Marka je poslao u Zagreb, gde ga je zagrebački bi-skup zatvorio, a njegovog brata Teodora sam je zatvorio u Pribiću (Kašić, str. 63). Postupak prema pravoslavnim sveštenicima, braći Pruščević, postaće uskoro obrazac ponašanja prema pravoslavnima u Žumberku, a Teodor i Marko Pruščević završiće tragično.

Kad je 20. oktobra 1740. umro car Karlo IV, nasledila ga je kćerka Marija Terezija, žestoka rimokatolkinja. Njezina vladavina praćena je ne-prestanim ratovima, jer su protivnici, pre svega Pruska, videli priliku da »naplate stare račune«. Zbog toga će i njezinu vladavinu karakterisati dve neprekidno suprotstavljene tendencije. S jedne strane nastojanje da Hab-sburška Monarhija, ako bi to bilo izvodljivo, ponovo postane jednoverska, rimokatolička država, a s druge vapijuća potreba da krajišnici i dalje osta-nu branioci carevine, sve manje protiv Turaka, a sve više širom Evrope, posebno protiv ekspanzije »bratske« Pruske.

Grbić, pozivajući se na istoričara Vaničeka, kaže da je 1740. celo-kupna carska vojska brojala 113.000 pešaka i konjanika, a da je u okviru toga bilo 45.617 graničara pod oružjem i 20.000 u rezervi, što ukazuje na značaj krajišnika u odbrani Monarhije (str. 310/311).

Hrvatski sabor, nije uvažavao ove činjenice. Na zasedanju 1741, po-red zahteva da se povede istraga protiv vladike Simeona Filipovića, a da se manastir Marča preda unijatima, »izglasao i član 46. zakonski članak ko-jim se obnavlja stari zakon da se u Hrvatskoj neće trpeti nijedna vera osim rimokatoličke«. Carica je prvo pohvalila njihovu »revnost za pravu veru« i pozvala Sveti arhijerejski sabor Pravoslavne crkve da se zauvek odrekne svih prava na Marču (Kašić, str. 65). Zbog toga je carici upućena 1742. na-rodna deputacija, koja je ukazala da su zahtevi i odluke hrvatskog sabora i njezina podrška suprotni privilegijama i pravima koje su pravoslavnom narodu odobravali i potvrđivali svi njezini prethodnici i da se narod zbog takvih odluka već tri puta dizao na oružje i nije hteo da ide u rat.

250 11. unijaćenje

Pitanje je da li bi »drugarica carica« sve to shvatila ozbiljno ili bi os-talo po zahtevima hrvatskog sabora, da se Mađari nisu samo simbolično odazvali u rat i da Krajišnici nisu počeli da napuštaju bojišta. Tada je vladi-ki Filipoviću upućen vapijući poziv da dođe u Beč, u susret vojnicima koji napuštaju bojišta, da ih umiri i vrati. Vladika je prihvatio poziv i usmeno i pismeno smirivao pobunjene, zbog čega mu je general Galer zahvalio, a carica Marija Terezija bila prisiljena da 2. decembra 1742. potvrdi prava dodeljena dokumentom »Statuta Valachorum« (Grujić, str. 312–315).

Međutim, kad se situacija smirila, vladika Simeon Filipović, umesto priznanja, doživeo je da se protiv njega vodi istraga, čiji ishod nije doče-kao jer je umro 16. marta 1743. godine. Sahranjen je u manastiru Lepavi-na (Kašić, str. 65–67).

S obzirom da iz raznih razloga nije mogla da se postigne saglasnost o novom vladici Lepavinsko-Severinskom, pravoslavno rukovodstvo i narod Karlovačkog i Varaždinskog generalata je zatražio da se Karlovačka i Lepavinsko-Severinska eparhija ujedine i tako obnovi nekadašnja Mar-čanska episkopija, sa sedištem u Marči. Dakle, zatraženo je upravo ono što Beč više nije želeo ni po koju cenu. Zbog toga je 4. februara 1750. sa-opšteno mitropolitu Pavlu Nenadoviću da je carica nepovratno odlučila da se Lepavinsko-Severinska, odnosno Marčanska eparhija nikada više ne obnovi, a njen teritorij da se podeli između Karlovačke i Kostajničke eparhije (Kašić, str. 73).

S obzirom da su time bili samo delimično ispunjeni zahtevi hrvat-skog plemstva i sveštenstva, oni su 1751. ponovili zahteve usmerene na potpunu likvidaciju pravoslavlja u Habsburškoj Monarhiji. Međutim, carica je odgovorila da se privilegije ne moga poništiti jer su donete i potvrđivane posle sličnih zahteva hrvatskog i ugarskog vlastelinstva i sveštenstva. U stvari, trebala joj je Krajina i krajišnici, a bila je i u savezu s Rusijom, u koju su se već počeli iseljavati Srbi iz Banata i Bačke.

Mal kaže da su se Uskoci »razočarani počeli seliti u Rusiju. To pre-seljavanje je poprimilo takve dimenzije da je 1752. carica Marija Terezi-ja pokušavala da svaki takav pokret, podršku ili nagovaranje suzbije pod pretnjom najtežih kazni« (str. 80).


Pošto dogovora oko manstira Marče i dalje nije bilo, carica je prihva-tila predlog da se Marča uzme silom, ali da se sve dobro pripremi i izvede u tajnosti. Izvođenje plana otimanja manastira Marča carica je poverila generalu Petaciju, zameniku komandanta Varaždinskog generalata, zas-lepljenom rimokatoliku i protivniku Srba i pravoslavaca.

General Petaci je na prevaru izdejstvovao potpise navodnih naro-dnih knezova, od kojih su četvorica bili rimokatolici, da priznaju novo-imenovanog unijatskog vladiku Gabrijela Palkovića i pripremio teren za otimanje Marče. Kad je ocenio da je došao trenutak, pozvao je u Marču 1. avgusta 1753. najviše srpske oficire i došao tamo u pratnji 20 konjanika i 200 pešaka, sve rimokatolika. Pošto su naslutili o čemu se radi, srpski oficiri, pod vodstvo potpukovnika Mihajla Mikašinovića, zatražili su da ih ne vodi u Marču ako misli da je preda unijatima, ali im je Petaci pročitao caričin dekret kojim se »nepokornima preti gubitkom života, a narodu gubitkom privilegija« (Kašić, str. 78).

Po dolasku u Marču, Petaci je saopštio kaluđerima da u roku od 24 časa napuste manastir, koji se stavlja pod vojnu upravu. U Marču je doveo dvojicu unijata, isterao pravoslavne parohe iz šest okolnih crkava, pozat-varao pravoslavne crkve i uzeo ključeve. Ključeve crkve u Grabovnici nije predao već spomenuti poručnik Filip Radotić. Marču i pravoslavne crkve kontrolisao je kapetan Mrzljak, rimokatolik (Kašić, str. 76–80). Otimanje Marče bila je samo vežba generala Petacija za nasilno unijaćenje pravo-slavnog srpskog naroda u Žumberku.

Otmica Marče teško je pogodila srpski narod u celom Mačanskom vladičanstvu. Episkop gornjokarolavčki Danilo Jakšić pisao je mitropoli-tu Pavlu Nenadoviću: »Lakše bi preboleli da je carica, za kakav svoj naroči-ti interes, od svake srpske kuće po jednu glavu uzela i smrti predala, nego što će preboleti ovu žalost, koju im zadade otmicom najstarijeg srpskog manastira Marče« (Grujić, str. 16).

Sve žalbe s narodnih zborova, mitropolitova pisma i zahtevi, kao i zahtevi deputacije upućene u Beč, koju je predvodio potpukovnik Mi-hajlo Mikašinović, odbijeni su pa je carica 5. novembra 1753. odgovorila mitropolitu Pavlu Nenadoviću da se Marča ne može povratiti pravoslav-nima. Tada je još više pojačan teror nad pravoslavnim sveštenicima i naro-

252 11. unijaćenje

dom. Narod je progonjen i kažnjavan, a sveštenici hapšeni, prebijani, ba-cani u tamnice i ubijani. Narodno neraspoloženje još su više pojačale voj-ne reforme. Čaša se prelila kad je general Petaci, 24. avgusta 1754. godine, silom ponovo postavio u Marči unijatskog biskupa Gabrijela Palkovića.

Kao odgovor, planula je u januaru 1755. čuvena Severinska buna. Pobunili su se Srbi, odnosno pravoslavni, ali su se priključili i Hrvati, ri-mokatolici. Ustanici su ubili nekoliko najgorih oficira, a carici je upućen zajednički zahtev. Osnovana je »Severinska opština Varaždinskog genera-lata«, čiji je predsednik postao kapetan Petar Ljubojević, a sekretar Hrvat, Đuro Martinović (Kašić, str. 88)

Najinteresantniji i najznačajniji zajednički zahtev bio je da se omo-gući da narod obadva verska zakona, i grčkog i rimskog, živi u ljubavi kao i do sada, ali da među sobom više ne žele da imaju pripadnike trećeg, uni-jatskog zakona (obreda). Ako neko želi, neka pređe u jedan ili drugi za-kon, jer ovi treći izazivaju samo konfuziju i neslogu (Kašić, str. 88).

Žalbu su u Beč odneli koprivnički pukovnik Bek i vođa bune kape-tan Petar Ljubojević. Posle silnih pritisaka su i pukovnik Bek i kapetan Ljubojević uputili molbu ustancima da se umire. Vrativši se iz Beča, pu-kovnik Bek je s tri krajiška bataljona obilazio sela moleći narod da se umi-ri. Dogovoreno je da se u junu održi zbor u Severinu i da narodni i vojni predstavnici odluče u pogledu Marče.

Zboru su prisustvovali arhimandrit lepavinski Nikifor Popović, iguman marčanski Sofronije Stefanović, trojica protoprezbitera i potpu-kovnici Mihaljević i Mikašinović. Odlučeno je da se pravoslavni narod, teška srca, za sva vremena odriče Marče, pod uslovom da se u Marču ne vraćaju ni unijati ni rimokatolici, nego da se manastir preda kaluđerima pijaristima. Braneći se na sve moguće načine, Marče se konačno odrekao i unijatski biskup (vladika) Gabrijel Palković, pošto je komisija utvrdila da, pored njega, ima još svega petanaestorica unijata, uz napomenu da su i oni sumnjivi.

Palković, koji je po izbijanju bune pobegao u Zagreb, dobio je na korišćenje imanje Preseka, vlasništvo plemića Stefana Domjanića, pred-vodnika pobunjenih rimokatolika, osuđenog na doživotnu robiju i konfi-skaciju imovine. Pijaristi su došli u manastir, ali su ubrzo prešli u Bjelovar,


a Marča, kao hrišćanski verski objekat je likvidirana, pošto je rasprodata zemlja i druga imovina, a sam objekat razrušen (Kašić, str. 89).

Biskup Palković je uglavnom boravio u Pribiću, odakle je, prema Krčeliću, navodno prvi nagovorio neke pounijaćene Žumberčane »da u kanonu mise bude spomenuto ime Rimskog pape« (Kašić, str. 92). Umro je u Karlovcu 1759. godine. Nasledio ga je Vasilije Božičković, nekadašnji profesor teologije u Lavovu. Božičković je ostao u Pribiću do 1777. godine, kad je poveljom carice Matije Terezije i bulom pape Pija VI osnovana uni-jatska biskupija u Križevcima, gde se i danas nalazi.

Ovim je završena duga priča o manastiru Marča, sedištu Marčanske pravoslavne episkopije koja je obuhvatala sav pravoslavni narod, na po-dručju Habsburške Monarhije, odnosno nekadašnje Slavonije, Hrvatske i Kranjske. Završena je i priča o Marčanskoj uniji (biskupiji) kao projek-tu preveravanja i odvajanja pravoslavnog naroda od Srpske pravoslavne crkve, s ciljem prevođenja u rimokatoličanstvo. Taj projekat završio je neslavno i na sramotu njegovih izvođača. Da unija ne bi propala u potpu-nosti, svi su se onda usredsredili na Žumberak, a glavnu ulogu u nasilnom unijaćenju preuzela je vojska.

HRVATSKA ISTORIOGRAFIJA O MARČANSKOJ EPISKOPIJI (UNIJI)

Hrvatski institut za povijest objavio je 2007. godine monografiju svog istraživača katoličko-pravoslavnih odnosa u Vojnoj krajini dr Zlatka Ku-delića »Marčanska biskupija. Habsbgurgovci, pravoslavlje i crkvena unija u Hrvatsko-slavonskoj vojnoj krajini (1611–1755)«. U veoma obimnoj Mo-nografiji (585 stranica) obrađena su mnoga pitanja i problemi o kojima je i ovde bilo reči, ali naravno, onako kako ih vidi autor, odnosno izdavač, Hrvatski institut za povijest. S obzirom na obim knjige, zadržaću se samo na najznačajnijem, koristeći i obiman i stručan prikaz monografije, koji je napisala Irena Smiljanić, poreklom Žumberčanka.50

50 Irena Smiljanić je profesorica filozofije i komparativne književnosti. Intenzivno se bavi istraživanjem verskog i nacionalnog identiteta i prošlosti žumberačkih uskoka.

254 11. unijaćenje

Pozitivno je da se Kudelić ne slaže s tezom mnogih hrvatskih istoriografa o masovnom prihvatanju »Marčanske unije« od strane pra-voslavnih. Kudeliću je, očigledno, jasno da više ne može da negira da je Marčanska unija propala zato što nije bila prihvaćena. Logično, da je bila prihvaćena od strane pravoslavnih krajišnika ne bi ni propala, ne bi bilo onoga o čemu je već pisano i o čemu ću još pisati. Mora se priznati, to je napredak kad je u pitanju hrvatska istoriografija. Sve ostalo je proizvoljno tumačenje prošlosti i tvrdnje bez dokaza.

Kudelić proglašavanje episkopa Simeona Vratanje biskupom »Raščana katolika grčkog obreda« od strane pape, uzima kao čin uteme-ljenja Marčanske eparhije kao katoličke, unijatske biskupije, iako protiv toga govore brojne činjenice. Sve do Pavla Zorčića (1671–1685) episkope je birao pravoslavni narod – vernici, pripadnici crkvene hijerarhije i krajiški predstavnici – posvećivali su ih pećki patrijarsi i oni su se, zajedno sa sveš-tenstvom, monasima i pravoslavnim vernicima, borili protiv unijaćenja i za očuvanje pravoslavlja.

Iako su se kasniji biskupi (P. Zorčić, I. Popović, G. Turčinović, G. Jugović, R. Marković i G. Vučinić), svaki na svoj način, zalagali za uniju, odnosno nisu joj se suprotstavljali, nije ostvaren nikakav napredak jer je sveštenstvo odlazilo na rukopoloženje k pravoslavnim episkopima, a na-rod i dalje nije prihvatao uniju. Kao posledica ponašanja unijatskih bisku-pa (izuzimajući Isaiju Popovića), a naročito Rafaela Markovića, Silvestera Ivanovića i Teofila Pašića, izbijale su otvorene oružane pobune krajišnika, a prilikom izjašnjavanja 1732. godine, svega nekoliko vernika i sveštenika se izjasnilo kao unijati.

Dakle, proglašavati katoličkim (u smislu rimokatoličkim) i unijat-skim nešto što u stvarnom životu ne samo da nije postojalo kao domi-nantno nego je bilo samo kao tendencija, politika i prisila, formalizam je i politička i religijska nespremnost da se činjenicama pogleda u oči, što je najizrazitija i dugoročna orjentacija hrvatske istoriografije.

Njezina studija: »Zlatko Kudelić. Marčanska biskupija. Habsburgovci, pravoslavlje i crkvena unija u Hrvatsko-slavonskoj vojnoj krajini (1611-1755)«, Zagreb: Hrvatski in-stitut za povijest, 2007, objavljena je u glasilu Srpskog kulturnog društva Prosvjeta iz Zagreba, »Ljetopis« za 2008. godinu.


Kroz Kudelićevo pisanje hrvatska istoriografija i dalje dokazuje da su za neuspeh Marčanske unije krivi politički interesi Habsburškog dvora i ponašanje vojnih komandanta koji su tu politiku neposredno sprovodili. Teško je polemisati s takvim stavom jer on nije zasnovan na činjenicama. Habsburgovci su, imajući u vidu značaj pravoslavnih krajišnika za odbra-nu Monarhije, krajišnicima priznavali takozvana »vlaška prava«, odnos-no nisu dozvoljavali da oni budu podanici civilne vlasti hrvatskih staleža. Iz istih razloga Habsburgovci nisu uvek mogli da otvoreno podržavaju i brane uniju, kao i potčinjavanje pravoslavnog naroda Rimokatoličkoj crkvi i zagrebačkom biskupu. Takvo zaključivanje je, u najmanju ruku, nezrelo poimanje politike i neuvažavanje realnosti, o čemu se mnogo puta izjasnio i Janko Šimrak i drugi.

Hrvatska, tačnije »ostaci ostataka Hrvatske«, izabrali su (dobrovolj-no) nadvojvodu Ferdinanda za hrvatskog kralja, još 1527. godine, dakle čak i pre seobe žumberačkih uskoka. Hrvatska je bila deo Habsburške Monarhije, što znači da su politički i drugi interesi Monarhije trebali da budu i interesi Hrvatske. Koliko su (uski) hrvatski interesi bili usklađe-ni s opštim, vladajućim interesima Monarhije, tačnije koliki je bio uticaj Hrvatske na definisanje tih interesa i politike koja je proizilazila iz njih, pravo je pitanje?

Odgovor je načelan i važi za sva vremena i slične prilike. Hrvatska je na politiku Monarhije uticala onoliko koliki je značaj imala za Monarhi-ju u celini. To znači da su uskoci (doseljenici, pravoslavci, Srbi, Vlasi) bili za Monarhiju značajniji od parcijalnih interesa hrvatske civilne vlasti, feudalnih staleža i zagrebačkih biskupa, uvek kada je tako procenjeno u Beču. Ako su za to krivi uskoci (doseljenici), onda su oni krivi samim svojim postojanjem, kao objekti, i borbom za odbranu svojih verskih, nacionalnih i statusnih prava, kao subjekti. Pritom ne bi trebalo nikada smetnuti s uma pitanje šta bi bilo s Hrvatskom da nije ušla u sastav Habs-burške Monarhije, da nije bilo uskoka (krajišnika i ratnika) i da Monarhija nije uspela da se suprotstavi Turskoj?

Z. Kudelić naglašava i »da je za ovakav tijek događaja najčešće bio presudan utjecaj krajiških vojnih zapovjednika, odnosno njihove procje-ne o mogućim negativnim posljedicama provođenja zahtjeva Katoličke

256 11. unijaćenje

crkve po sigurnosno stanje u Krajini«. Ovakvo rezonovanje i zaključiva-nje je, u stvari, »otkrivanje tople vode«. Vojni komandanti su, po prirodi stvari, odgovorni za procenu borbene spremnosti svojih jedinica i bezbed-nosti na teritoriji koju pokrivaju. On su bili potčinjeni centralnoj vlasti Monarhije i izvršavali su njezina naređenja. Vojni komandanti ne mogu da deluju izvan tih okvira, ali su mogli, s manje ili više »žara«, da izvrša-vaju neka naređenja kad je bilo u pitanju unijaćenje.

Poznato je više primera i ovakvog i onakvog ponašanja vojnih ko-mandanata. Najizrazitiji je general B. Petaci, kad je trebao vojnom silom pravoslavnima oteti manastir Marča te kad se prišlo nasilnom unijaćenja u Žumberku. Da su generali Šercer i Petaci izvršavali naređenja najviših institucija i same carice, Žumberak ne bi bio pounijaćen. Uostalom, i voj-ni komandanti i biskupi su »radili svoj posao«. Iznad jednih je bila carska vlast, iznad drugih papina. Njihov odnos i ponašanje su zavisili od toga kad su i koliko su carska vlast i papa usklađivali svoje interese i politiku. Često, kad Rimokatolička crkva nije bila zadovoljna vojskom, vojni ko-mandanti i oficiri nisu bili zadovoljni crkvom.

Sve što je napred rečeno, važi u principu i kad je u pitanju teza da su na (ne)uspehe unije uticala razmimoilaženja Bečkog dvora i Rima oko prava na imenovanje marčanskih episkopa (biskupa), područja njihove jurisdikcije i koje naslove će nositi, a posebno izdavanje povlastica patri-jarhu Arseniju III Čarnojeviću. S obzirom da Bečki dvor nije pružao uvek i dovoljno podrške Rimokatoličkoj crkvi, Kudelić zaključuje da Habsbur-ška Monarhija nije bila verski netrpeljiva država.

Kad se na početku ne uoči i ne priznaje šta je bitno, ili se izabere pogrešan put, onda se ide iz greške u grešku. Rim i Bečki dvor nisu ni-kada bili u idiličnim odnosima. Njihovi odnosi su zavisili od toga koliko su im se poklapali politički interesi i koliko je Rim bio u stanju i hteo da finansira ratove za koje se zalagao. S obzirom da je Habsburška Monarhija bila jednoverska, rimokatolička država, na njezinoj teritoriji je odlučno sprovođena protureformacija, odnosno sprečavanje i progon luterana i drugih koji su se suprotstavljali rimskom i papinskom apsolutizmu. Ali sila zakon menja pa su za borbu protiv Turaka Monarhiji bili potrebni pra-voslavni uskoci-krajišnici. Iako je njihovo unijaćenje, odnosno odvraća-


nje od pravoslavne crkve i stavljanje pod »kapu« pape, bio san i jednih i drugih, razlika je bila u tome što su taj san Rimokatolička crkva i popovi sanjali neprekidno, a Beč uvek kad mu je »išlo dobro na ratištima«.

Uostalom, kakva bi to bila Rimokatolička crkva i kakav papa kad ne bi težili da ostvare »svetsku dominaciju«! Ali kakva bi bila i država Habsburška Monarhija kad ne bi imala svoje interese i politiku? Morali bi da budu jedno! Zbog toga je Habsburška Monarhija podržavala Rim i unijaćenje, uvek i koliko su to njezini interesi dozvoljavali. Bitno je da su prilikom usklađivanja njihovih interesa i politike najmanje pitani zagre-bački i drugi hrvatski biskupi. Moj zaključak je da su pitani najčešće kad je trebalo da se dobije u vremenu i da bi im se time, na trenutak, »stavio u ruke vruć krompir«.

Naravno, ovakvo rezonovanje Z. Kudelića nije izvorno i primarno, ono je samo posledica razlika u gledanju na neke opštija pitanja i pro-bleme o uniji, o crkvi i o etnosu (narodu). Naime, Kudelić sasvim proi-zvoljno i neutemeljeno tvrdi da suština sukoba pravoslavnih krajišnika s Rimokatoličkom crkvom i Habsburškom Monarhijom zbog unijaćenja nije bila verske prirode, dakle zbog pripadnosti i odanosti pravoslavlju, nego socijalne prirode, zbog plaćanja desetine i »pokmećivanja« krajišni-ka, odnosno njihovog pretvaranja iz slobodnih seljaka-vojnika u kmetove hrvatskih staleža.

Svako iole stručan i pošten svestan je da su obadva razloga delovala paralelno i istovremeno, ali i da je za krajišnike odbrana pravoslavlja bio primarni i suštinski razlog. Pravoslavni uskoci-krajišnici su pre postali pravoslavni, nego što su postali uskoci i krajišnici. Barem je sad jasno da oni ne bi mogli da odbrane svoje pravoslavlje da su postali kmetovi hr-vatske rimokatoličke vlastele. Dakle, odbrana pravoslavlja bila je suština, a odbijanje da se služi hrvatskoj vlasteli i biskupima samo sredstvo za ostvarenje tog cilja.

Šta je bio preči cilj i preči interes rimokatoličke crkve i hrvatskih staleža, potčinjavanje uskoka vlasteli i crkvi ili unijaćenje, skolastičko je pitanje tipa »šta je starije – kokoška ili jaje«. Nema jedinstvenog odgovo-ra, ni u opštem smislu niti u svakoj konkretnoj situaciji. Uostalom, neka se sastanu, pretresu to pitanje i izađu sa zajedničkim stavom. Ne bih da

258 11. unijaćenje

budem maliciozan, ali uveren sam da bi pre »voda potekla uzbrdo«, nego što bi se oni usaglasili.

Tvrdnjom da Marčanska eparhija nije bila pravoslavna, odnosno deo pravoslavne crkve, Kudelić negira činjenice, a protura »prljavu« tezu o neopravdanom poistovećivanju pravoslavne veroispovesti i »vlaškog« etnosa, s obzirom da se taj njegov »vlaški etnos« opet neopravdano iden-tificira kao srpski. Ili, ako pođemo obrnutim redom, pravoslavni uskoci nisu bili Srbi, već nekakvi Vlasi, a ovi opet ne moraju da budu pravoslavne veroispovesti, i »mirna Bosna«. Te doseljenike treba samo »prosvetiti«, objasniti im suštinu hrišćanstva, spasiti njihove »zabludele« duše i uvesti ih u »carstvo« rimokatoličanstva. I sad, šta bi ti Vlasi bili nego Hrvati, i to kakvi, »pravi« Hrvati, nezavisno od toga što se kao Vlasi nisu baš dokazali, što im čak ni poreklo nije jasno, što je njihov civilizacijski učinak i dopri-nos prilično skroman, što se nisu »proslavili« niti kao državotvorni narod i tome slično (mislim na »prave Vlahe«, samo ne znam gde da ih nađem, jer ih se podosta posakrivalo među Hrvatima).

Kad je reč o »uniji«, Kudelić piše da je »unija crkveno-pravni akt ko-jim se uspostavlja zajedništvo pojedinih istočnih crkava s univerzalnom Katoličkom crkvom, čiji je poglavar rimski biskup«. Već ovakva definicija unije pokazuje ne samo nestručnost i nenaučnost autora nego otkriva i njegove prave namere. Radi se o definiciji koja je tendenciozna i uopšte se ne bi mogla primeniti u predmetu njegovog istraživanja. Zašto? Zbog toga što se u centar svega, dakle kao subjekat, stavlja Katolička crkva, pojedine istočne crkve su samo objekti. To implicira da samo Katolička crkva ima pravo da unijati, odnosno da »pod svoju kapu« stavlja hrišćane, vernike pojedinih istočnih crkava, odnosno da ne bi moglo da bude obr-nuto. Drugo, unijaćenje o kojem govorimo nikad nije bilo predmet razgo-vora Katoličke crkve i Pravoslavne crkve pa se ne zasniva ni na kakvom crkveno-pravnom aktu tih crkava, već su predmet unijaćenja vernici Pravoslavne crkve, kao objekat proizvoljnosti i nasilja Katoličke crkve, uprkos žestokom protivljenju Pravoslavne crkve. Treće, i Srpska i druge pravoslavne, ali i katoličke crkve su univerzalne, bez obzira šta Kudelić podrazumeva po pojmom univerzalnosti.


Takvo definisanje unije moguće je samo ako se apstrahuju sve razli-ke između Rimokatoličke i istočnih crkava, zbog čega je, uostalom, i došlo do podele 1054. godine. Najjednostavnije rečeno, hijerarhija u pravoslav-lju ne zasniva se na primatu, pri čemu bi jedan episkop sprovodio vlast nad drugim, već na jednodušnosti njezinih vernika i dogovora episkopa, ali samo dok oni ispovedaju pravoslavne dogme koje prihvataju vernici i saborna pravoslavna crkva. Dakle, crkvena hijerarhija je samo čuvar crkvenih dobara i prava pa se pravoslavni vernici ne bi odrekli manastira Marča čak i da su to uradili i pravoslavni episkopi i unijatski biskupi.

Suprotno tome, Katolička crkva ima papu, koji sebe proglašava Hristovim naslednikom, kojem su potčinjeni svi biskupi, a načelno je-dinstvo crkve zasniva se na pokornosti papinom autoritetu. Nije moguće da je Kudeliću nepoznato da je Tridentski sabor (1545–1563) potvrdio tu razliku. U autoritarnoj Rimokatoličkoj crkvi vernici su »laici«, oni su unapred nedostojni i grešni pa je njihova najvažnija »krepost poslušnost crkvenom autoritetu«. Samo tako oni bi mogli da opravdavaju svoje, »unapred pripisane grehe«. Takvo poimanje unije, odnosno nepoimanje suštine, dalje implicira niz proizvoljnosti, sve do one da je bilo moguće govoriti o »sjedinjenom biskupu nesjedinjenih pravoslavnih vernika«. I Simeon Vratanja i sve druge »sjedinjene« vladike (biskupi) mogli su da se, na ovaj ili onaj način, »sjedine« s Rimokatoličkom crkvom, ali je to ostalo njihovo sjedinjenje, jer ih pravoslavni vernici nisu sledili. A koliko su ih sledili, već se videlo.

I kao što je to običaj (srpsko-hrvatski, ili hrvatsko-srpski, kako ko želi?), na kraju saznajemo suštinu. Unija i unijaćenje bilo je vremenski samo etapa (faza), a u suštinskom smislu samo sredstvo ili metod za od-narođivanje Srba pravoslavaca. Mnoge istoričare i rimokatoličke popove, koji tvrde »da je unija bila sredstvo za iskorenjivanje nacionalne svesti srpskog naroda«, Kudelić optužuje da izjednačavaju versku pripadnost pravoslavlju s nacionalnom pripadnošću srpskom narodu, »bez obzira na etničko porijeklo pravoslavnih vjernika Pećke patrijaršije«, koje je, po njemu »vlaško«. Irena Smiljanić ukazuje »da je unija pogađala instituciju crkveno-narodnog sabora, putem koje se izražavala politička volja zaje-dnice, odlučujuća sastavnica etničkog identiteta, pa stoga predstavlja od-

260 11. unijaćenje

narođivanje, pa iako ono u ranom novom vijeku nije moralo biti svrhom unijaćenja, svakako je bilo njegovom posljedicom«. Ona kaže i da »na-metanje institucionalnosti suprotno volji zajednice, vjerske ili etničke, predstavlja pak nasilje«. »Pojam unije, ako uopće ima neki sadržaj, ima nasilje nad crkvenim narodom, kao što su to pokazali gotovo svi primeri sklapanja unije, tzv. crkvenog sjedinjenja«.

Naravno, dosledan u svojoj nedoslednosti i lošim namerama, Kude-lić u svojoj knjizi spominje nasilje, ali samo nasilje pravoslavnih vernika nad onima koji vrše nasilje nad njima, dakle pravoslavni su krivi što se suprotstavljaju nasilju. O nasilju, kao sredstvu za nametanje unije, dakle nasilju nad žrtvom, nema ni reči. Žrtva je kriva što sama ne stavlja glavu na panj, vuk optužuje jagnje da mu je na izvoru zamutilo vodu itd. Ire-na Smiljanić kaže i da je »šteta što Kudelić nije detaljnije prikazao nasilje nad pravoslavnim Žumberčanima u vrijeme Marije Terezije«, o čemu piše i Nemac J. H. Šviker. Dodajem da je reč »šteta« slaba i neadekvatna. Radi se o zameni teza, o drskosti, bezobrazluku i civilizacijskoj sramoti, u šta ćemo se uveriti već na narednim stranicama.

UNIJAĆENJE ŽUMBERAČKIH USKOKA

Imamo dovoljno podataka o verskom i etničkom identitetu, dose-ljavanju, načinu života i uslovima u kojima su živeli žumberački uskoci skoro vek i po pa i šta je ko mislio i pisao o njima. Tu su i podaci i o drugim uskočkim, srpsko-pravoslavnim zajednicama na području Habsburške Monarhije, čiju su krajišku vojničku sudbinu

delili i Žumberčani, posebno o pokušaju njihovog unijaćenja U narednim poglavljima biće, prvo, prikazan njihov verski život u,

uslovno rečeno, tri perioda. Prvi, od doseljavanja do 1609. godine, odnos-no formiranja pravoslavne Marčanske episkopije. Drugi, od odlaska Sime-ona Vratanje u Rim 1611. i početaka unijaćenja uopšte, do propasti »Mar-čanske unije« i manastira Marča 1739. godine. Treći period je vreme na-silnog unijaćenja, 1750. do 1769. godine. Što se nasilnog unijaćenja tiče, sistematski i argumentovano ga je obradio Nemac Johan Hajnrih Šviker (Johann Heinrich Schwicker). Tome nema šta da se doda, a ne može niti da se oduzme.

262 11. unijaćenje

VERSKI ŽIVOT ŽUMBERAČKIH USKOKA DO 1750. GODINE

Na prvi pogled izgleda da nema mnogo podataka o verskom životu žu-mberačkih uskoka od doseljavanja do nasilnog unijaćenja, barem ne onih koji bi nas najviše interesovali. U skoro potpuno odsečenoj oazi, malobrojni pravoslavni duhovnici snalazili su se kako su mogli i umeli i brinuli se o duhovnom životu naroda. Ako su o svojoj delatnosti i osta-vili pisanog traga, ti podaci nam nisu dostupni. Oni su oduzeti početkom nasilnog unijaćenja i danas se nalaze kod onih koji ne žele da ih učine dostupnim javnosti. Oni znaju zašto? Tamo je zapisana istina, a oni ne žele da se istina sazna. Drugi razlog i problem je što se s verskim životom žumberačkih uskoka niko nije bavio u celini i sistematski.

U takvoj situaciji preostaje da se sadržaji o verskom životu Žum-berčana potraže u raspoloživoj literaturi i »uoče i izvuku« iz konteksta pisanja o žumberačkim uskocima. Verujem da će se čitalac složiti da su podaci do kojih sam došao tim metodom, pouzadni i vredni. Podsećam da se već videlo šta je o verskom životu žumberačkih uskoka pisao Valvasor, naravno iz svog ugla posmatranje, pa se na njegovo pisanje se neću vraća-ti, s obzirom da su drugi istoričari imali u vidu šta je napisao i pozivali se na njega.

Prvi podatak o ideji unijaćenja žumberačkih uskoka našao sam kod Josipa Mala koji kaže: »Premda su unutrašnjoaustrijski staleži na sastan-ku u januaru 1544. godine pohvalili Uskoke da su se svugde ponašali kao vitezovi, ipak su dodali da se to tiče osobito ’Hrišćanskih’, to jest nepravo-slavnih Uskoka. U tom nepoverenju su se rodili zaključci, da treba svim silama uznastojati, da se među Uskocima raširi Rimsko-katolička vera, odnosno da se u njezinim naukama učvrste« (str. 41).

Ako je ovo istinito, onda zaslužuje i komentar. Naime, 1544. godine postojali su samo jedni jedini žumberački uskoci, i najverovatnije manji broj Marindolaca, i svi su bili pravoslavni. Uskoka rimokatoličkih na ovim prostorima nije bilo pa se vojnički nisu ni angažovali, što znači da se i pohvala i pokuda odnosi samo na Žumberčane. Što se tiče ocene da se to odnosi na »hrišćanske«, to jest nepravoslavne, zdrav razumu ne može da razume drugačije nego da pravoslavni i nisu hrišćani.


Janko Šimrak o verskom životu Žumberčana

Nije mi poznato da li se Šimrak posebno bavio verski životom svojih prađedova pre i za vreme nasilog unijaćenja, ali je činjenica da je u već spomenutoj studiji: »Povijest Marčansko-svidničke eparhije i crkvene unije u jugoslavenskim zemljama« ostavio dosta podataka i ocena (str. 294–302).

»Među doseljenicima u Žumberku nije bilo kroz cijeli šesnaesti vjek, od 1530. do tridesetih godina sedamnaestog vjeka, nikakvih pokre-ta za crkveno jedinstvo, iako bi bilo prirodno da se pojavilo i razvijalo na tom području, koje je potpadalo pod crkvenu vlast ljubljanskih biskupa. Državnoj vlasti je bilo pred očima jedino da Uskoke vojnički organizuje radi odbrane od Turaka. Tako je u Žumberku stvoren prvi vojnički tabor za odbranu od turskih provala u Kranjsku, Štajersku i Korušku. Nepresta-ni bojevi s Turcima nisu dozvoljavali da na površinu izađe vjersko pitanje. Pastirsku službu vršilo je ono malo svećenika, koji su došli sa siromaš-nim doseljenicima. Kroz čitav 16. vjek nije bilo niti jednog pravoslavnog manastira, koji bi mogao da brine o duhovnoj službi među žumberačkim uskocima, s obzirom da je manastir Gomirje podignut tek 1602. godine. Vjerskom približavanju između pravoslavnih Uskoka i katolika u Kranjs-koj i Hrvatskoj mnogo je smetalo i što su Uskoci od većine okolnih kato-ličkih velikaša i naroda bili vrlo bijedno primljeni i što su morali stalno da se tuže da su ih hrišćani na seobu iz Turske naveli lijepim obećanjima, od kojih nisu niti jedno ispunili«.

Šimrak je u prednja tri pasusa jednostavno i jasno napisao neporeci-vo svedočanstvo o pravoslavnom poreklu žumberačkih uskoka, njihovoj svesti o tome i spremnosti naroda i ono malo duhovnika da i u posebnim, bednim uslovima života, organizuju verski život i brane svoje pravoslav-lje. Pitam se da li Šimrak piše sa žaljenjem da do izgradnje manastira Go-mirje nije bilo nijednog pravoslavnog manastira?

U nastavku Šimrak kaže »da je vladika Simeon Vratanja računao s Žumberačkim uskocima kad je polazio u Rim, kao i da se papina Konsti-tucija odnosila i na Žumberak, s obzirom da je vladika Vratanja bio legalni predstavnik svih pravoslavnih u rešavanju vjerskih pitanja«. Posmatra-

264 11. unijaćenje

jući stvari u tom smislu, Šimrak navodi i da je »sa zakonske strane unija legalno dogovorena, tu nije bilo ništa mučki urađeno«. Međutim, Šimrak priznaje i da postoji i druga strana pa ukazuje i da »unija nije samo spora-zum, nego i duhovno djelo, koje se zasniva na korigovanju krivih nauka i na pravom hrišćanskom životu. Formalno djelo jedinstva trebalo je nasta-viti u tom pravcu, ali Vratanja nije imao učenih ljudi za to, pa je i sama pastva bila slaba. Imajući u vidu i da su Žumberački uskoci bili daleko od Marče, unija u Žumberku u prvo vreme nije mogla da uhvati dubljeg kor-jena«.

I ovo tumačenje složenih prilika i odnosa je u svakom pogledu isti-nito i korektno. Međutim, izrekom da »unija nije samo sporazum, nego i duhovno djelo, koje se zasniva na korigovanju krivih nauka i na pravom hrišćanskom životu«, Šimrak je, možda i nesvesno i nenamerno, ukazao na suštinu i dao povod da se detaljnije rasprave neka suštinska pitanja, s obzirom da u toj rečenici leže mnoge zablude i zla, što se tiče verskog hrišćanskog života i odnosa.

Šta znači prvi deo Šimrakove rečenice: »unija nije samo sporazum, nego i duhovno djelo«. Šimrak je pod »sporazumom« mislio na sporazum vladike Simeona Vratanje i pape o crkvenom jedinstvu, odnosno »uniji«, o čijem je značenju i (različitom) razumevanju i primeni, dakle duhov-noj strani i delu, već bilo dosta reči. Da bi sve bilo razumljivije, trebalo bi imati na umu da je svaka crkva sistem, koji ima dve funkcije, organizaci-ju i verovanje, i tri dela: upravni (rukovodeći), od običnog popa do pape, odnosno patrijarha, vernički narod (pastvu) i sakralne (crkvene) objekte.

Crkva, i Pravoslavna i Rimokatolička, trebalo bi da deluju tako da nema suprotnosti između funkcije organizacije i verovanja, i tri sastavna dela crkvenog sistema. To znači da između funkcije organizacije i vero-vanja postoji jedinstvo, u smislu da se vernički narod identifikuje, i for-malno i suštinski, s organizacijom, i da se sve odvija u objektima te crkve. Ako se taj sistem naruši, kao što je to bilo za vreme unijaćenja srpsko-pra-voslavnog naroda u Habsburškoj Monarhiji u celini, a posebno kod žum-beračkih uskoka, onda se dolazi u veoma složenu, »bolesnu« situaciju, u kojoj su moguća proizvoljana tumačenja, samovoljnosti i zloupotrebe.


Nije čudno što je sporazum vladike i pape, dakle formalni čin, Ri-mokatolička crkva tumačila kao »svršenu stvar«, što bi trebalo da znači da se u sistemu Srpske pravoslavne crkve, odnosno njezine Marčanske eparhije, sve promenilo. Njen upravni deo, počev od vladike Vratanje do poslednjeg pravoslavnog popa, kao i vernički pravoslavni narod, trebalo je da, »preko noći«, prestane da budu to što jesu, pravoslavci, i da postanu grkokatolici, a crkveni objekti (crkve i manastiri), iako građeni i uređeni kao pravoslavni, preko noći bi trebali da služe kao grkokatolički.

Dakle, sporazum vladike i pape, kao formalna strana, važio je utoli-ko što ga je priznavao vladika Simeon i možda još poneki pop i vernik. Da li je onda od 1611. godine moglo da bude reči o grkokatolicima u Slavoni-ji, Hrvatskoj i Kranjskoj, odnosno kod žumberačkih uskoka? Svakako na nije. Nije suština sporazum, kao formalnost, nego je njegovo prihvatanje u smislu verovanja suština.

Sve je još crnje i jadnije ako se raščlani drugi deo rečenice: »o korigo-vanju krivih nauka i o pravom hrišćanskom životu«. Da bi se mogla razu-meti suština, treba da se upitamo šta je nauka pa onda i šta je »prava«, a šta »kriva« nauka, šta je »pravi« hrišćanski život, a ako postoji »pravi«, mora da postoji i »krivi hrišćanski život«? Da li je teologija, »nauka o bogu« (grčki, teo – bog, logos – nauka) uopšte nauka, s obzirom da se zasniva na pretpostavci, verovanju (zvanično, »iskustvu objave«) o postojanju Boga? Ogromna većina vernika malo zna o nauci i nisu vernici zato što je teolo-gija nauka, nego što je verovanje. A verovanje je jednostavno i ne bi ništa izgubilo, ni smisaono ni sadržajno, ako mu se ne bi imputirala naučnost!

Ako je »naučnost« potrebna da bi se jedan način veroispovedanja, ri-mokatolički, proglasio »pravom« naukom, samo da bi se drugi, pravoslav-ni, proglasio »krivom naukom«, da bismo na osnovu toga utvrdili da jedni vode »pravi«, a drugi »krivi«, grešni hrišćanski život pa ih se zbog toga prisiljava da »veruju«, onda to nije »duhovno delo« i nema veze s naukom i hrišćanskim životom, to je brutalna, opsolutistička ideologija i politika bliska klerofašizmu. To je prljava i genocidna rabota prevođenja pripa-dnika jedne crkve, Pravoslavne, u drugu, Rimokatoličku. Kad se odreknu »krive« i prihvate »pravu« nauku i »druga papu«, čeka ih pravi hrišćanski život! Nije li to antinauka i antihrišćanstvo?

266 11. unijaćenje

Ima li osnova za takvo tumačenje hrišćanstva? Postoje li kod Hrista razlike među ljudima u hrišćanskom verovanju? Radi se, jednostavno, o onoj brutalnoj: »ko je jači – taj kvači«, mora sve da bude po njegovom i svi mora njemu da budu potčinjeni. Ovo bi ponajmanje trebalo shvatiti kao kritiku Šimraka, već kao kritiku svakog apsolutizma, izrečenu povodom Šimrakovog pisanja.

Šimrak dalje ukazuje da je »papa Urban VIII 21. marta 1629. poslao Smederevskog biskupa Alberta Renđića među uskoke u Kranjsku, Slavo-niju i Hrvatsku, što znači i u Žumberak, da pregleda sve crkve i manastire i posveti kler«, ali priznaje da nema dokaza da je taj Renđić zaista i bio u Žumberku. Izvesno je, međutim, da je Sveta Stolica među žumberačke uskoke kao misionara poslala grkokatoličkog Rusina Metodija Terleckog, pripadnika reda Svetog Vasilija, koji je, po Šimraku, »među Žumberčani-ma položio dobar temelj vjere, pa se ljubljanski biskup Hren zauzeo da ga car materijalno podupre.

Šimrak ističe da je početkom sedamnaestog veka za verski odgoj žu-mberačkih uskoka »brinuo« ljubljanski biskup Tomaž Hren (1597–1630) i ukazuje na njegov program verske akcije među njima, iznet u pismu od 1. oktobra 1629. isusovcu Lamermanu u Beč. Hren podseća da su se uskoci naselili u velikom broju u Kranjskoj i u jugoistočnim delovima Štajerske i Koruške, prema Zagrebu i da u pogledu vere pripadaju carigradskom pa-trijarhu. S obzirom da su se u poslednje vreme umnožili, »mogu s veli-kom vojskom da izađu na bojište i tako našima biti ne samo na strah i tre-pet, nego i na pravu propast, ako se ne preobrate na katoličku nauku i ne oslobode uticaja carigradskog patrijarha. S obzirom da je taj divlji narod spreman da ubije svakog sveštenika, koji je druge narodnosti i jezika, bilo bi najbolje da car izda naređenje vojnim zapovjednicima na granicama da oprezno razgovaraju s njihovim starešinama i vojvodama i da ih nastoje nagovoriti da daju na nauku svoju darovitu decu, najmanje dvanaest mla-dića, koji bi se školovali na carski trošak u Gracu«.

Hren smatra i da bi biskupi i prelati unutrašnjih austrijskih provin-cija »trebalo da izdržavaju nekoliko vlaških mladića. On sam već ima kod sebe Grgura Aljića, čiji je otac poreklom Turčin, i Ivicu Tomu, sina Dimi-trija iz grada Žumberka. Te bi mladiće trebalo odgojiti za svećenike i pos-


lati među Vlahe«. A dok se oni ne iškoluju, neka se među Uskoke pošalju bosanski učeni sveštenici. Hren je mislio i da će uskoci to visoko ceniti, s obzirom da zapovednici s njima postupaju kao s marvom. Smatrao je i da bi za Žumberak trebalo osnovati posebnu biskupiju, na čijem bi čelu bio franjevac iz Bosne, koji bi poznavao vlaški jezik.

Šimrak ukazuje i da se za žumberačke uskoke u verskom pogledu veoma interesovao i rektor zagrebačkog isusovačkog kolegija Petar Lju-bić. On je bio protiv da se među Uskoke pošalju popovi glagoljaši iz Dal-macije, jer su većinom neuki, a i nestalni su i skitalice. Kao i biskup Hren, smatrao je da se za njih mora odgojiti sveštenstvo domaćeg porekla i da bi u tu svrhu trebalo da se osnuje semenište za dvanaest pitomaca.

Tim problemom bavio se žumberački kapetan Ernst Paradajzer. On je izvestio da se u Žumberku 1626. godine nalaze tri raskolnička, vlaška sveštenika i jedan monah (kaluđer), koji služe misu, ispovedaju, krste, propovedaju, sahranjuju, praznuju prema starom kalendaru i godišnje poste osam meseci. On sam je više puta nastojao da ih preobrati na kato-ličku veru, ali do sada nijedan od njih nije pristao. »Oni, koji bi se dali na-govoriti boje se neprijateljstva ostalih«. Razume se, Paradajzer je, protiv toga »da se raskolnički popovi silom oteraju iz Žumberka, jer bi se Uskoci pobunili, a oni u borbu mogu da pošalju i do 2.000 ljudi«.

Predlaže da se zapovednicima na granici naredi »da na svoju terito-riju više ne primaju niti jednog pravoslavnog sveštenika«, a on je već iste-rao iz Žumberka jednog novodošlog kaluđera, koji je otišao svom vladiki u Marču. Dalje, trebalo bi Vratanji u Marči narediti da više ne sme zarediti nijednog mladića, popovskog sina, kojeg je otac naučio popoviji, nego da moraju učiti bogoslovske nauke u školama. Na taj način biće uskoci pri-siljeni da, posle smrti sadašnjih sveštenika, pređu na latinski obred i da primaju sakramente iz ruku latinskih sveštenika.

S obzirom da je to vreme početka unijaćenja, odnosno da je od odla-ska vladike Vratanje u Rim prošlo tek 15 godina, trebalo bi zapamtiti da su mere koje je kapetan Paradajzer primenjivao već početkom 17. veka (zab-rana dolaska u Žumberak pravoslavnim popovima), bile osnova nasilnog unijaćenja žumberačkih uskoka sredinom 18. veka.

268 11. unijaćenje

Prema Šimraku, Ratno veće u Gracu rešilo je problem ovako: »Ra-skolnički sveštenici među Vlasima se ne smeju oterati, nego se ima zab-raniti dolazak novih. Treba obezbediti stipendije za školovanje uskočkih mladića. Dok oni ne pristignu, pastvu da obavljaju sveštenici iz Bosne i Dalmacije. Uskocima u Žumberku ne treba posebnog biskupa, jer mogu da pripadnu ljubljanskom ili zagrebačkom biskupu«.

Više je nego značajno kako Šimrak ocenjuje Hrenove, Paradajzero-ve i Ljubićeve programe i predloge. »Iz svega se vidi da su Hren i Para-dajzer i Ratno vjeće u Gracu pomješali vjeru s obredom i da su držali da se s jedinstvom mora sprovesti i latinizacija. Budući da su svi Uskoci u Žumberku i u Varaždinskom generalatu strogo čuvali svoj istočni obred sa starim slovenskim jezikom, to ih oni smatraju raskolnicima i prista-šama carigradskog patrijarha. Toma Hren je u tom pravcu htio odgajati i uskočke mladiće. Oni su po primjeru Martina Dobrovića imali prijeći na zapadni obred. Gorljivog ljubljanskog biskupa ispričava neznanje u ovom pitanju. Stoga će se lako razumjeti što se Hren uopće ne obazire na sjedi-njenu episkopiju u Marči i njezinog vladiku Simu Vratanju. Budući da je u Marči bio istočni obred, to je on vrijedio u očima Hrena kao »šizmatički«. Toma Hren je u svom nastojanju išao tako daleko da je predložio caru da se ima ukinuti Marčansko vladičanstvo i da se ima osnovati novo u Žu-mberku, kojem bi na čelu bio bosanski franjevac sa zapadnim obredom«.

Šimrak zaključuje: »Kako je Hren malo poznavao stvari vidi se naj-bolje iz toga što on tvrdi da je 1611. godine Martin Dobrović išao u Rim s nekim Petrom, franjevcem koji je posvećen za vladiku i radio među Vla-sima«.

Šimrakovoj oceni glavnih »ideologa i programera unijaćenja« žum-beračkih uskoka ne bih imao šta da dodam. Prosto je neverovatno koliko se Šimrak razlikuje od drugih s njihove, unijatske strane. Utisak je da on, s obzirom na svoj položaj ne samo jednog od vodećih ljudi u strukturi gr-kokatoličke crkve nego i teoretičara i budućeg biskupa (vladike) nije ni mogao da kaže više i otvorenije.

Iz svega što je napisao Šimrak, jasno proizilazi da je on ne samo sve-stan nego i da naglašava ne samo pravoslavlje nego i slovenstvo, odnosno jugoslovenstvo. On bez ustezanja piše o Srbima, Srbiji i pravoslavlju i o žumberačkim uskocima kao o Srbima i pravoslavcima. Vlahe i vlaško ime


spominje samo kad prenosi što su drugi napisali, a i to čini veoma retko. Njegov cinizam dolazi do izražaja i kad »presvetlog« biskupa Hrena zove Toma i dokazuje da Hren ne razume ni osnovne pojmove iz oblasti vere i crkve.

U prilog uniji u Žumberku, i pre nasilnog unijaćenja, Šimrak je pro-tumačio i dokumenat (u vezi s izdavanjem zemljišta u posedu parohije Radatovići), na kojem je marčanski vladika Isaija Popović, Žumberčanin, svoj stav napisao ćirilicom. Za njega je to dokaz da je Popović »vršio crkve-nu vlast nad Radatovićima, a to znači i nad cijelim Žumberkom, jer su Radatovići (tada Sveta Nedjelja) najveća i najstarija žumberačka župa i da se pod njom razumjeva i čitavi Žumberak i svi Žumberački uskoci«. U prilog tome podseća i da je druga žumberačka parohija, Mrzlo polje, bila pod vlašću biskupa još 1641, kako to tvrdi Rafael Levaković, a da je treća, mešovita parohija Pećno, zbog blizine Pribiću bila nesumnjivo pod vlašću unijatskih marčanskih vladika (Arsenije Čarnojević i unija, str 82).

Ovaj Šimrakov stav zaslužuje posebnu pažnju. Napisao je da »unija nije samo sporazum, nego i duhovno delo«, a sad se postavlja formalistič-ki, u smislu: postignut je dogovor vladike Vratanje i pape pa je sve uni-jatsko, iako i sam zna da se unija svodila na nekoliko vladika i kaluđera koji su formalno prihvatali uniju, ali u praksi nisu imali nikakvog uticaja. Marčanska episkopija je bila pravoslavna, na njenom čelu su bile vladike, imala je svoje duhovnike, više od stotinu hiljada pravoslavnih vernika i crkvene objekte. Gde i šta je tu bilo unijatsko, u smislu »Marčanske uni-je«? To je Šimraku, profesoru teologije, moralo da bude poznato.

Nažalost, Šimrak se »povodi« za zaslepljenim klerikalnim primitiv-cima koji nekoliko dolazaka Metodija Terleckog i Rafaela Levakovića u Radatoviće i Mrzlo polje zloupotrebljavaju da bi »ustvrdili« da su to već tada bile grkokatoličke župe. Da je tako bilo, ne bi bilo potrebno stotinu godina kasnije »vojnom silom unijatiti Žumberčane i spasavati njihove duše«. Ko je mogao da spreči misionare da dođu u Žumberak kad su iza njih stajali svi: Beč, Rim, Budimpešta i Zagreb, a sve češće i vojska. Pored toga, imamo podatak da oni nijednom rečju nisu spominjali uniju.

Dalje, nije li dolazak misionara i spremnost pravoslavnih Žumber-čana da ih saslušaju svedočanstvo veće širine i hrišćanske tolerancije pra-voslavnih, u odnosu na rimokatoličku isključivost i agresivnost? Žao mi

270 11. unijaćenje

je što to Šimrak nije rekao, s obzirom da se iz njegovih stavova o unijaće-nju, posebno o zagrebačkim biskupima, to jasno vidi.

Šimrakovo pisanje potvrđuje i da o svemu postoje pisana dokumen-ta i da se kriju od javnosti. Uskoro će se videti da je general Šercer, posle smrti žumberačkih popova Marka i Teodora Pruščevića, naredio da se sve zapakuje i preda njemu. Gde je sad dokumentacija iz vremena pre nasil-nog unijaćenja? Da je dostupna, znalo bi se koliko je bilo unijata u Žum-berku, kako su se očitovali kao unijati i šta je to u praksi značilo?

Kao autor ove knjige, zahvalan sam dr Janku Šimraku i naglašavam da ga sve više uvažavam što se više upoznajem sa sadržajem njegovih stu-dija i priloga, iako se po mnogim pitanjima s njim ne bih složio!

Drugi o verskom životu Žumberčana

Da bismo potpunije razumeli »nauku« i namere biskupa Hrena, trebalo bi da ponešto znamo o njemu. Iako sin protestantskih roditelja, školovan je u verskim školama u Beču i Gracu i postao izričiti i netolerantni rimoka-tolik. Kao ljubljanski biskup nije birao sredstva u progonu i uništavanju svega što je ličilo na protestantizam. U svojim izveštajima piše o »masov-nom spaljivanju protestantskih knjiga, a prva knjiga na slovenačkom je-ziku štampana je tek 1550. godine, zavaljujući Primožu Trubaru, kojeg je upravo Hren šikanirao i proterivao51.

Austrijska dokumenata potvrđuju da je Hren na svoj trošak školo-vao Žumberčane Petra Domitrovića i Martina Dobrovića, kao i da je on

51 Primož Trubar (1508-1586) je bio rimokatolički sveštenih u Ljubljani. Kao jedan od najpoznatijih i najuticajnijih protestanata proteran je iz Kranjske i Austrije. Kao pro-testantski sveštenik služio je i delovao u Nemačkoj. Zalagao se za obnovu slovenač-kog jezika i na slovenačkom izdao oko 30 knjiga, uglavnom prevoda na slovenački crkvenih knjiga, s ciljem da se narod (vernici) uveri šta u njima piše, a ne da im ve-roispovedanje tumače rimokatolički popovi. O važnosti prevođenja za protestante govori i jedna anegdota o Luteru. Na jednom velikom skupu u Nemačkoj, na kojem je narod izrazio zadovoljstvo što će iz, na nemački jezik prevedenih verskih knjiga, moći da pročita šta se od vernika traži i da se »drugu« Bogu moli na nemačkom, jedan čovek je upitao Lutera: »A, da li Bog zna nemački jezik«?


Petra Domitrovića zaredio 1600. godine. Postoji podatak i da je Hren, pored spomenutih Georgija Aljića i Ivice Tome (1625–1629), o čijoj delat-nosti, inače, nema nikakvih podataka, izdržavao još dvojicu Žumberčana koji su pre završetka »prave nauke«, umrli (verovatno zbog dobre ishrane i povoljnih uslova života, prim. autora). Malo je verovatno da su i Aljić i Toma dugo poživeli, jer nema podataka o njihovoj delatnosti »prevođenja svojih sunarodnike u carstvo rimokatoličanstva« (AVG, str. 25/26).

I drugi autori ukazuju da nisu bila u skladu s stvarnošću Hrenova razmišljanja o jedinstvu crkve koja je podeljena pa bi opet trebalo da bude jedinstvena, o crkvenom jedinstvu kao najboljem sredstvu za odbranu od turske najezde, zatim o uskocima kao lošim ljudima, o potrebi školovanja mladića u Ljubljani i samostanu Pleterje te o samostanu Pleterje kao mi-sionarskom centru za Žumberak. »Mnogo hteo, mnogo započeo, ali ga je čas umrli prerano pomeo«.

O verskom životu žumberačkih uskoka posle doseljavanja piše i Ra-doslav Grujić u studiji »Marčanska unija i unija u Žumberku«. S ne malim iznenađenjem utvrdio sam da su Šimrakovi i Grujićevi tekstovi veoma slični, ponekad skoro istovetni, što i nije čudno s obzirom da su nastali u istom periodu, između dva svetska rata. Nije mi namera da utvrđujem ko je prvi pisao, a ko je pisao na osnovu već napisanog, nego da u Grujićevom pisanju uočim ono što Šimrak nije napisao.

Grujić konstatuje da su: »Srbi iz Podunavlja, Posavine i Podrinja na-seljeni u Žumberku poneli sa sobom i vrlo žive tradicije na poslednje srp-ske gospodare – despote iz dinastije Brankovića, pa je, primera radi, baš u Žumberku sačuvana ona vanredno lepa pesma o smrti sremskog despota Jovana, sina svetiteljke majke Anđeline, koju je objavio znameniti Žum-berčanin, naučnik hrvatski Tadija Smičiklas« (str. 23).

»Požrtvovno pravoslavno srpsko sveštenstvo, koje je sa svojim na-rodom uskakalo u Žumberak, održavalo je u pravoslavlju tu srpsku oazu, među samim rimokatolicima, punih 220 godina (1530–1750). Za to vre-me se samo poneka srpska porodica odrekla pravoslavlja i primila rimo-katoličanstvo, kao što znamo da je bio slučaj s porodicom Petra Domitro-vića, zagrebačkog biskupa početkom XVII veka. Dok su Srbi u Liču i Krm-potama, na hrvatskom primorju, primili rimokatoličanstvo u masama

272 11. unijaćenje

pre 1642. godine, kao što je brinjski grof Frankopan izvestio Dvorski ratni savet u Beču – kada je proterao od Brinja pravoslavne srpske kaluđere iz manastira Rmanj, da bi se, kako sam kaže, lakše zadobili za rimokatoličku veru i brinjski Srbi, kao što je već pošlo za rukom sa onima u Krmpotama i sa pojedinim porodicama u Žumberku i po Uskočkoj gori« (str. 24).

Grujić kaže i da nema podataka kako su se prema pravoslavnim Žu-mberčanima odnosili ljubljanski biskupi i da su prvi podaci iz vremena osnivanja Marčanske pravoslavne eparhije. I on spominje delatnost bi-skupa Hrena, jezuite Ljubića i žumberačkog kapetana Paradajzera. Čud-no je što ni Grujić ni drugi autori ne spominju Primoža Trubara, vodećeg protestanta koji ne da nije bio za unijaćenje, nego je, kao što će se videti, imao odlične odnose s pravoslavnim sveštenicima u Žumberku.

Grujić dalje kaže da je tako počeo sistematski rad na organizovanju snažne rimokatoličke propagande među pravoslavnim Srbima uopšte, u Žumberku posebno. Međutim, niti školovanje dece niti zabrana ulaska pravoslavnih kaluđera iz Bosne u Žumberak, koja se nije mogla kon-sekventno sprovesti, nisu urodili plodom pa su pravoslavni Žumberčani za sve vreme silom nametanja unije u Varaždinskom generalatu, ostali na miru pod duhovnim vođstvom svojih sveštenika vernih pravoslavlju (str. 26).

Međutim, posle propasti unije, pounijaćeni marčanski episkopi os-tali su bez unijatske pastve pa su činili sve da potčine sebi Žumberak. Oni su uspeli da ubede državne vlasti da bi, radi očuvanja autoriteta rimoka-toličke vlasti i crkve, među pravoslavnim Srbima trebalo po svaku cenu sprovesti uniju u Žumberku, koji je bio i geografski odvojen od glavnine Srba u Hrvatskoj«.

Radoslav Lopašić jasno kaže da su žumberački uskoci bili »sledbeni-ci istočne crkve«, to jest pravoslavni. S obzirom da u Hrvatskoj nisu ima-li svojih posebnih crkvenih poglavara, priznavali su »vrhovnom glavom svoje crkve carigradskog patrijarha, dok su im popove redili egzarsi pos-lani od srpskog patrijarha iz Peći i od drugih vladika iz Turske. Od starijih popova, poznat je pop Ivan (Jovan, prim. autora) Maleševac, koji je 1561. godine predlagao revnom luteranskom pripovedaču Grguru Vlahoviću da se u Mlecima štampaju crkvene knjige na ćirilici, kod »tiskara Stjepana od


Skadra«, a 1563. godine zatražio da mu pošalju ćirilska slova za tiskanje manjih knjiga pa će uskočki popovi dovesti štampare iz Bosne, i to iz Go-ražda ili manastira Mileševo,52 gde su bile stare slavenske tiskare.

Lopašić konstatuje da od toga nije bilo ništa, s obzirom da nema knjige štampane u Žumberku ni iz tog vremena. Za propovednika Grgu-ra Vlahovića kaže da je rodom iz Ribnika (između Ozlja i Karlovca), a za protestantskog propovednika u Novom Mestu primljen je 1567. Žestoko su ga progonili katolički sveštenici, posebno biskup ljubljanski Hren, koji ga je držao 21 dan u zatvoru, gde bi i »zaglavio, da ga nije izbavio staleški pisar« (»Oko Kupe i Korane«, str. 246).

Popovi Jovan Maleševac i Matija Popović pošli su 1561. s »glasovitim kranjskim reformatorom Primožem Trubarom u Urah u Virtemberškoj« (Baden-Wirtenberg, pokrajina u Nemačkoj, prim. autora), da pomažu kod izdavanja protestantskih knjiga na ćirilici. Iako su tamo bili dvadeset ne-delja, nema traga o njihovom književnom radu, ali je zabeleženo da je Matija Popović, usput za dva dana, popio 20 vrčeva vina, a u Meningenu jedne večeri 11 vrčeva piva.

Priča o popu Jovanu Maleševcu sadrži značajne podatke o verskom životu žumberačkih uskoka. Ilarion Ruvarac (1832–1905), arhimandrit, srpski istoriograf i akademik,53 u pismu Vatroslavu Jagiću (1838–1923) postavlja hrvatskom jezikoslovcu i akademiku54 pitanje nije li pop Jovan Maleševac đakon istog imena i prezimena o kojem postoje pouzdani po-daci na području s kojeg potiču i žumberački uskoci?

52 Manastir Mileševa podigao je kralj srpski Stefan Vladislav Nemanjić (1234-1243), šest km od Prijepolja, na reci Mileševki. U Mileševi su bile mošti Svetog Save, osni-vača Srpske pravoslavne crkve. Da bi ubili duh naroda, Turci su preneli Savine mošti u Beograd i spalili ih na Vračaru 1594. godine. Na tom mestu podignut je »Manastir Hram Svetog Save«. U manastiru Mileševa krunisan je 1377. godine Tvrtko I Kotro-manić za kralja »Srbljem i primorjem«. Kotromanić je bio sestrić cara Dušana.

53 Archiv fuer Slavische Philologie, Weidmannsche Buchhandlung, Berlin 1903. (Arhiv za Slovensku filologiju, Vajdmanska Biblioteka),

54 Vatroslav Jagić se smatra najznačajnijim svetskim slavistom druge polovine 19. veka. Izdavao je i uređivao »Književnik«, časopis za jezik i povijest hrvatsku i srbsku. Pisao je o značaju i delatnosti Vuka Stefanovića Karadžića i Dositeja Obradovića.

274 11. unijaćenje

Ruvarac navodi da je akademik Ljubomir Stojanović 1903. u Beogra-du objavio prvi deo »Starih srpskih zapisa i natpisa«, među kojima se u četiri pisana izvora spominje ista ličnost. Pod brojem 451 iz 1524. godine spominje se »smerni i mnogo grešni sluga božji«, đakon Jovan Maleševac, autor zapisa da je u Trebinju, u crkvi Marijinog vaskrsnuća, pisana knji-ga »u danima ljutog turskog cara Sulejmana, teškim za Sveto Trojstvo, u kojima su progonjeni Hrišćani«, kao i da se original dokumenta nalazi u biblioteci u Petrogradu.

Pod brojem 525 govori se o rukom pisanom prologu iz 1545. godi-ne, koji je započeo jeromonah Sava, a završio posle njegove smrti đakon Jovan. Podatak je objavljen u »Glasniku« Zemaljskog muzeja u Sarajevu 1902. godine, a original se nalazi u manastiru Svetog Trojstva u Pljevljima. Pod brojem 526 je zabeleška iz 1545. godine iz manastira Svetog Trojstva, objavljena u bosanskom »Glasniku« 1901. godine, a autor je opet »grešni i ponizni sluga božji« đakon Jovan. I pod brojem 533 naveden je zapis iz pogovora jednog »tetraevangelističkog« teksta iz 1546, iz istog manasti-ra, čiji je autor »grešni i najmanji među svima« đakon Jovan. Prof. Ljuba Kovačević u Beogradu skrenuo je pažnju na peti podatak, prema kojem se »grešni sluga Hristov«, đakon Jovan, spominje i u pogovoru »Jevanđelja« iz 1532, zabeleženim pod brojem 471. Kovačević kaže da je đakon Jovan – Jovan Maleševac, koji je radio u manastirima u Trebinju i Pljevljima.

Ruvarac pretpostavlja da je đakon Jovan Maleševac u mladosti bio veoma aktivan u pisanju knjiga u manastirima u Hercegovini i Crnoj gori, da se »zasitio tog posla i boravka pod Turcima« i prebegao pod vlast cara Ferdinanda I.

Vatroslav Jagić je posvetio pažnju pismu i razmišljanju Ilariona Ruvarca i izneo detaljnije podatke o saradnji popova Jovana Maleševca i Matije Popovića s protestantskim reformatorom Primožom Trubarom i njihovom radu u Nemačkoj. Posebno je naglasio Maleševčevu veštinu u pisanju i korigovanju ćiriličnih knjiga i njegova pisma žumberačkom ka-petanu Ungnandu, kojima je opovrgao neopravdane optužbe protiv njih. Jagić potvrđuje i podatak da je Matiju Popovića ubio neki pravoslavni pop i da je tom prilikom Jovan Maleševac teško ranjen.


Iz napred navedenog može se zaključiti da je Jovan Maleševac bio obrazovan i od rane mladosti aktivan u pisanju i uređivanju crkvenih knjiga. Malo je verovatno da su istovremeno postojala dvojica s istim ime-nom i prezimenom. Pošto posle 1546. nema podataka o delatnosti Jovana Maleševca u manastirima u Trebinju i Pljevljima, a srećemo ga u Žumber-ku, gde se bavi istom delatnošću, logično je da se radi o istoj ličnosti.

Maleševac je bio sklon protestantskom pokretu već u manastirima u Trebinju i Pljevljima. Izvesno je i da je dobro poznavao i buduće žum-beračke uskoke pa je očekivao da će tamo imati više mogućnosti da piše i izdaje protestantske knjige na ćirilici.

Očigledno je i da su žumberački popovi, bojeći se unijaćenja i ne znajući mnogo o protestantizmu, odlazak Maleševca i Popovića u Nemač-ku protumačili kao »opasno šurovanje s rimokatolicima« pa su oni otišli u Bosnu, ali ni tamo nisu bili bolje sreće. Neki pravoslavni pop je ubio Ma-tiju Popovića, a Jovan Maleševac je, verovatno, ubrzo podlegao ranama, zadobijem prilikom napada na Popović.

Lopašićevo pisanje, u nastavku, mnogo liči na Šimrakovo. I on ističe značaj manastira Gomirje za crkveni život žumberačkih uskoka, biskupa Hrena naziva »žestokim progoniteljem i zatiračem protestanata i šizma-tika«, a za biskupa Domitrovića kaže da je bio »odriješiti revnik za kato-licizam«, iako je sin pravoslavnih roditelja ispod Oštrca. Lopašić kaže i da se, »uprkos revnovanju biskupa Hrena, ne može utvrditi da je crkvenog jedinstva u Žumberku bilo pre nego je zavladičio oduševljeni i energični pokretač i zatočenik unije Pavao Zorčić«. On je imao neprilika u Žumber-ku pa se 1672. žalio karlovačkom generalu Herberštajnu »da ga žumberač-ke vojvode ometaju u duhovnoj pastvi i ne daju da svećenici iz uskočkih gora k njemu dolaze«. Lopašić piše i da je kapetan Paradajzer naredio da se obesi pravoslavni pop. Postoje pouzdani podaci da je to bio kaluđer Ćaćilo, za kojeg i Valvasor kaže da je usmrćen.

Slovenački istoriografi i istraživači, bez ikakve rezerve, dokazuju da su se sa svim pravoslavnim beguncima posle Kosovske bitke 1389. prese-ljavali i njihovi »duhovnici«, koji su strogo pazili da vernici ne bi prelazili u katoličku crkvu pa su gradili pravoslavne crkve, osnivali svoje eparhije i ostajali u vezi s Srpskom pravoslavnom patrijaršijom i patrijarhom u Peći.

276 11. unijaćenje

Posebno obeležje predstavljaju pravoslavni manastiri koji su bili pod ne-posrednom jurisdikcijom Pećke patrijaršije (Došli su Turci.., str. 35).

Najveći značaj imao je manastir Rmanj, kod Martin Broda, na ušću Unca u Unu. Rmanj nije tada bio samo jedini pravoslavni manastir na tom području i duže od jednog veka sedište Dabro-bosanske mitropolije, nego se nalazio u središtu područja gde su se smeštali budući uskoci i odakle su kretali u Žumberak. Već je rečeno da je s tog područja izvedena i prva, a verovatno i najmanje još jedna seoba uskoka u Žumberak. manastir Rmanj podignut je 1453. godine, a jedan od prvih pouzdanih podataka o njemu vezan je upravo za žumberačke uskoke: »Uskočke vojvode Petar, Petrašin i Vukdrag darivale su 1498. manastiru skupocenu Bogorodičnu ikonu... Srpske seobe s ishodištem iz okoline Srba, Glamoča i doline Unca, bile su predvođene vojvodama, a zaustavile su se u Žumberku, na granici Kranjske i Hrvatske«.55 Šteta što nema više ovakvih podataka.

Josip Mal je dosta i veoma realno pisao o verskom životu Žumberča-na. Njegov polazni stav je »da je samo mali deo Uskoka priznavao katolič-ku crkvu. Pretežni deo ubrajao se među grkoistočnjake, dok su sami sebe nazivali starovercima. Pa i samo ime Vlah, kojim tadašnji izvori najčešće imenuju Uskoke, odnekada je označavalo pripadnike grčke vere«.

Uskoci koji su se nastanili pojedinačno među katoličkim stanov-ništvom nisu mogli dugo održati svoju veru. Nisu imali svoje crkve ni du-hovništvo koji bi ih podučavalo pravoslavlju pa su prešli na katolicizam. Katoličke vlasti se u početku nisu ponašale netrpeljivo prema Uskocima jer se u to vreme pojavilo luteranstvo u njihovim redovima, koje je pred-stavljalo mnogo veću opasnost, nego uskočko pravoslavlje koje nije bilo agresivno, a njihovo sveštenstvo se ponašalo tiho jer je bilo malobrojno i manje obrazovano nego katoličko. Pored toga, Uskoci su dovedeni da bi branili granicu i teritoriju pa su sva druga pitanja u prvo vreme imala dru-gorazredni značaj.

Mal naglašava i da je hrvatski istoričar Kuripešić smatrao Uskoke dobrim hrišćanima, koji se vrlo malo razlikuju od katolika. Sami Uskoci su naglašavali da žele da žive s braćom hrišćanima, a ne s »turskim sekta-

55 Autor Radovan Pilipović, Banja Luka – Bosanski Petrovac, 2008, str.32


šima«, što znači onim, pre svega pravoslavnim hrišćanima koji su primi-li islam. Za Uskoke koji su prihvatili katolicizam, na primer Krmpoćani, istarski Vlasi i neki drugi, Mal kaže da su se odricanjem od pravoslavlja, odrekli i svog nacionalnog imena i postali Hrvati.

Žumberački uskoci su imali svoje vlastite duhovnike. Po seobi 1530. javlja se neki Nikolaj, nećak uskočkog sveštenika. Dvadesetak go-dina kasnije spominje se već poznati pop Jovan Maleševac, obrazovan i sklon protestantizmu, što je retkost među pravoslavnima. Mal potvrđuje sve što znamo o popovima Jovanu Maleševcu i Matiji Popoviću, poseb-no saradnju s protestantskim propovednicima Grigorijem Vlahovićem i Matijom Klombnerom, rasparčavanje 200 protestantskih katehizama u Radatovićima i neke druge detalje. Potvrđuje i da su Maleševac i Popović otišli u Bosnu, s ciljem da tamo štampaju crkvenih knjiga na ćirilici, ali su ih napali tamošnji, pravoslavni popovi (str. 146–151).

Mal kaže i da »skoro pola stoleća nemamo nikakvih vesti o uskoč-kim verskim prilikama. Crkvene vlasti imale su više nego dovoljno posla s protestantizmom pa za mirne i tihe pravoslavce nisu imali vremena, niti su se za njihovo veroispovedanje starali. Tek kad su reformatorske komi-sije opravile posao s protestantizmom i kad se veći deo zemlje povratio u krilo stare crkve, tada su obratili pozornost na veru uskočkih raskolnika. Zato što se u Hrvatskoj verskoj zanesenosti pridružio i staleški interes, koji je zahtevao da se Uskoci potčine zemaljskoj vlasteli, videćemo da taj boj nije bio ništa manje žestok nego pređašnja borba protiv protestantiz-ma« (str. 151).

Papskog nuncija Salvaga, koji je 1607. godine dobio zadatak da »pro-uči uskočke duhovne i svetske prilike, osobito su zanimali Žumberački uskoci«. Salvago je ukazao na skroman izgled i opremljenost pravoslav-nih crkava, u kojima su oltari uski, a od opreme u crkvi se drži samo krst, kao i da će pokušati da nagovori nadvojvodu Ferdinanda da »poradi oko poboljšanja«. U to vreme počeo se za pravoslavlje interesovati kaločki nadbiskup Leopold Karl Kolonič, kojem je pripadala i zagrebačka bisku-pija. »To se zanimanje kasnije pretvorilo u moćan pritisak, koji je kušao udušiti pravoslavlje, ili mu barem oduzeti zajamčena prava« (str. 152).

Mal navodi i da je ogorčeni protivnik protestantizma i pravoslavlja biskup Hren hvalio svog »učenika« popa Martina Dobrovića da je bio izvr-

278 11. unijaćenje

stan propovednik, ali među šizmaticima nije ništa posebno učinio, iako je s njim 1616. u Gracu raspravljao o uskočkim sveštenicima. Očigledno, Hrenu nije bila po volji Dobrovićeva mirna narav. Malo iza toga Dobrović je umro.

Mal misli da je Hren posetio uskočke naseobine na kranjsko-hrvats-koj međi, ali nije naveo konkretan dokaz. S obzirom da ni drugi ne spomi-nju dolazak Hrena u Žumberak, a znajući podosta o njegovim stavovima, mislim da se Hren, ipak, nije »udostojio« da dođe među »šizmatike«. Da je došao, možda bi se bio oslobodio netrpeljivost i mržnje.

Godine 1620. se uskočkim verskim pitanjem bavio i papin legat na Ferdinadovom dvoru u Gracu. Zahtevao je da se raskolnički popovi odstrane sa žumberačkog područja, a na njihova mesta dovedu katolič-ki duhovnici pa su zatražena mišljenja biskupa Hrena, isusovca Ljubića i žumberačkog kapetana Paradajzera. U to vreme (1629) u žumberačkom poglavarstvu bila su samo tri uskočka sveštenika i jedan kaluđer (str. 153–155).

I Mal spominje smederevskog biskupa Renđića, »koji je do tada ži-veo među pravoslavnima«, i kojem je papa Urban VIII 1629. naredio da, »radi duhovne okrepe i osokoljenja«, poseti uskočke naseobine po Kranjs-koj, Hrvatskoj i Slavoniji, i dao mu pravo i ovlašćenja: da »promeni, popra-vlja, reformira i ponovo uspostavlja što i kako se njemu čini potrebnim«. Međutim, nema dokaza »da je Renđić došao u naše krajeve i šta je posti-gao«.

Ako Renđić nije dolazio u Žumberak, drugi »misionar«, rusinski unijat Metodije Terlecki je imao uspeha. Još kao đak obilazio je uskoke u Hrvatskoj i Žumberku i proučavao njihove verske prilike. Kao holm-ski biskup (1630–1649), na putu iz Rima u Poljsku posetio je u Ljubljani biskupa Hrena, s obzirom da su bili istomišljenici u vezi unijaćenja žum-beračkih uskoka. Hren je pisao da je Terlecki »već odavna među Vlasima položio dobar temelj«, preporučio ga papi i Beču i zatražio da mu se pruži svaka pomoć.

Cela stvar je usporena jer su 1630. godine umrli ne samo biskupi Tomo Hren i Albert Renđić nego i vladika Simeon Vratanja koji je, barem formalno, priznavao uniju, a na njegovo mesto došao ogorčeni protivnik unije Maksim Predojević.


U to vreme počeo je da deluje među žumberačkim uskocima novi »igrač«, po imenu Rafael Levaković. Mal kaže da je Hrvat, rođen u Jastre-barskom i da su njegovi odnosi s pravoslavnim vernicima uticali na smer njegovog docnijeg crkveno-političkog delovanja. Levakovića je zagrebač-ki biskup Vinković zamislio kao biskupa uskočkog, odnosno marčanskog. On je 1641. propovedao u Radatovićima, ali »nije niti jednom rečju spo-menuo ujedinjenje s Rimom«. Navodno nije primio ni 400 groša koji su mu ponuđeni, nego je savetovao da se novac uloži u korist crkve. To je imalo odjeka ne samo u Žumberku nego i među uskocima u Rovišću u Slavoniji.

Levaković je 20. maja 1641. bio opet u Žumberku, u drugoj žumbe-račkoj parohiji u Mrzlom polju. Navodno je s njim bio i vladika marčanski Maksim Predojević, a pop u Mrzlom polju bio je potpuno neuk, o verskim razlikama nije znao ništa, nego je samo ponavljao: »verujem u Hrista sina Device Marije«. Koristeći sve to, Levaković je, navodno, »poništio neke nepravilno sklopljene brakove i vratio u katoličanstvo nekoliko žena, koje su napustile katoličke muževe i venčale se s pravoslavnim Žumber-čanima«. Valja istaći i da je Levaković u izveštaju napisao »da su Žumber-čani pravoslavni i da pripadaju pravoslavnom Vretanijskom episkopu Ma-ksimu Predojeviću«.

Očigledno je da je Levaković poznavao Žumberčane i da je vešto po-punjavao postojeće praznine i koristio slabosti, s obzirom da je na tada-šnjih 1.200 uskočkih kuća i nekoliko hiljada stanovnika u Žumberku bio samo pop u Radatovićima (verovatno iz roda popova Pruščevića, prim. au-tora) i onaj »učevni« pravoslavni pop u Mrzlom polju. Imajući u vidu da je Levaković napisao istinu, očigledno je da on nije nikome ništa nametao, barem ne silom, pa mu se ne bi moglo nešto zameriti. To isto tako znači da Žumberak u to vreme ne da nije bio unijatski, nego o uniji nije moglo da bude niti reči.

Tim povodom Mal ističe i da se »u središtu Uskoka (1617) rodio i Jurij Križanić, koga je sudbina docnije bacila u Rusiju, gde je – umesto misiona-ra unije – postao otac panslavističke ideje.

Mal ukazuje i zašto u Žumberku nije bilo više pravoslavnih popova? On kaže da je više od 30 kaluđera iz manastira Rmanj u to vreme htelo da pobegne od turskog zuluma svojoj uskočkoj braći na hrišćansku stranu,

280 11. unijaćenje

ali je »Ratni savet u Gracu naredio da ih se ne sme nikako primiti i sle-deće godine ponovio ukaz da se moraju svi pravoslavni popovi, koji nano-vo dođu, isterati preko granice. Grof Frankopan, upitan za mišljenje o toj stvari, predlagao je da se toj molbi ne ugodi jer će se u tom slučaju moći puno lakše među Uskoke uvesti katolička vera. Srbi Krmpoćani, u Liču i Vinodolu, svi su prešli na katolicizam, a već ima nekoliko primeraka i u Žumberku i u Uskočkom gorju«.

Rusinski unijat Metodije Terlecki je 1643. otputovao u Rim, kako bi se s papom dogovorio oko daljeg rada na unijaćenju. Nema podataka da je boravio u Žumberku, ali se založio »da se za uskočku omladinu usta-novi aluminat, u kojem bi se uzgajala u unijatskom duhu«, što je odmah prihvaćeno. Bila je primetna i povećana aktivnost Petra Petretića, zagre-bačkog biskupa (str. 152–164).

Značajan doprinos potpunijem razumevanju verskog života žum-beračkih uskoka, do nasilnog unijaćenja, dala je Irena Smiljanić. Ona je temeljito i naučno istražila »duhovnopravnu pripadnost, odnosno dati-ranje crkveno-upravnih institucija i određivanje verskog identiteta srp-sko-pravoslavne zajednice Žumberčana, koja je sredinom 16. veka silom podvrgnuta katoličkoj jurisdikciji, što je uzrokovalo promenu verskog, pa i etničkog identiteta njezinih pripadnika«.56

Posebno je značajan stav: »da je za istraživanje duhovnopravne pri-padnosti potrebno imati u vidu samopoimanje crkve kao duhovnog or-ganizma i kao društvene institucije, kao i da duhovnopravna pripadnost ujedinjuje tajinsku i organizacijsku dimenziju, izraženu u njezinoj hije-rariji, koja određuje identitet vernika«. S obzirom da Katolička crkva nije priznavala crkvenost drugim hrišćanskim veroispovestima i crkvama, ona je zahtevala jurisdikciju i nad njihovim pripadnicima i time stvarala jaz između institucionalnog i tajinskog vida crkve, to jest između stvarne duhovnopravne pripadnosti, ili verske identifikacije, s jedne strane, i na-metnute katoličke uprave, s druge strane.

56 »Duhovnopravna pripadnost Žumberčana u predmodernim povijesnim prika-zima«, glasilo Srpskog kulturnog društva »Prosvjeta« iz Zagreba, »Ljetopis« za 2013. godinu.


U članku je na ubedljiv i argumentovan način dokazano da su žum-berački uskoci, od doseljavanja u Žumberak pa sve do početka nasilnog unijaćenja (1750), pripadali Pravoslavnoj crkvi, odnosno njezinim orga-nizacijama. Pre doseljavanja i do 1609. godine bila je to Dabro-bosanska eparhija, sa sedištem u manastiru Rmanj. Posle izgradnje, 1602. godine, centar verskog života postao je manastir Gomirje. Ustanovljavanjem Vretanijske (Marčanske) eparhije, 1609. godine, Žumberak je pripadao toj eparhiji, sve do utemeljenja Karlovačko-zrinopoljske eparhije 1695. godine. Toj eparhiji Žumberak je pripadao do osnivanja Lepavinsko-Seve-rinske eparhije 1734, u čijem je sastavu bio do 1750, odnosno do početka nasilnog unijaćenja.

U studiji Irene Smiljanić sadržano je i niz podataka i saznanja do ko-jih nije lako doći zbog nedostupnosti izvora. Konstantin Stanić, Žumber-čanin i kasniji križevački unijatski biskup (vladika) kaže »da je narod u Srbiji i Bosni imao svoje svećenike i to oženjene i da su se oni iseljavali s narodom u Hrvatsku i Slavoniju« (str. 3). Vikar Filip Vajč (Weitsch) izves-tio je 1617. o pravoslavnoj crkvenoj organizaciji Žumberčana i predložio načine njihovog preveravanja. U Žumberku su tada postojale samo dve parohije, u Radatovićima i Mrzlom polju, a svaka je obuhvatala oko 500 porodica, što znači da je svaki paroh duhovno brinuo za više hiljada ver-nika (str. 6).

S obzirom da su u Žumberku sve do 1650. godine postojale samo dve spomenute parohije, sa svega 2–3 popa, i kad se ima na umu da je na tom istom području, s isto toliko popova, kasnije ustanovljeno 11 grkoka-toličkih župa, jasno je da je organizacija Pravoslavne crkve u Žumberku bila slaba, da se nekolicina sveštenika borili s velikim teškoćama i da nisu mogli da se suprotstave misionarima i drugim oblicima delovanja katolič-ke crkve, posebno ne prisili vojne organizacije.

Postoje dokumenta o mogućem preobraćanju na katolicizam poje-dinih monaha, ali ne i njihovih bratstava i šire zajednice, kao i pripadnika nekih porodica i društvenih grupa, ali i da je vladika Maksim Predojević vratio u pravoslavlje neke koji su za vladike Simeona Vratanje postali uni-jati. Na Žumberak se odnosi izveštaj generala Vuka Frankopana da se pre-obratilo nekoliko mladića, ali ne i šta je s njima dalje bilo (str. 9).

282 11. unijaćenje

O značaju dobra Pribić K. Stanić je napisao: »Očuvanju unije u Žum-beračkom narodu najviše je koristilo što su biskupi boravili u Pribiću sve do kanonizacije biskupije. Ovo je naime mjesto bilo na središnjem putu, kojim je narod bilo zbog prometa, bilo silazeći u Karlovac, u vojnoj službi, običavao primati utjehu od biskupa« (str. 12).

Brojna dokumenta nepobitno dokazuju da je početkom 18. veka pri-tisak na pravoslavlje u Žumberku bio pojačan, ali i da je otpor unijaćenju bio isto tako jak. Zabeleženi su slučajevi nepokornosti sveštenika Petra Prušćevića 1704, 1705. i 1712. godine unijatskim marčanskim vladikama Turčinoviću, Markoviću i Jugoviću. Iz više izvora vidi se da je episkop Da-nilo Ljubotina rukopoložio pravoslavnog sveštenika Marka Pruščevića, vladika Lepavinsko-Severinski Simeon Filipović Teodora Pruščevića, a vladika Pavle Nenadović njihovog bratanca Janka, kao i da je u tri navrata (1711, 1715. i 1721) pravoslavnim monasima iz manastira Gomirje potvrđe-no dušebrižništvo u Žumberku. Poseban oblik pritiska bio je postavljenje omraženog unijatskog vladike Rafaela Markovića baš u Žumberku. Proti-vrečni su podaci o monahu u Mrzlom polju koji se izjasnio kao unijat, što bi mogao da bude i tamošnji pop Arsenije Ivanović (str. 20).

U jednom dokumentu piše da su u Žumberku 1735. bila »trojica pris-talica unijatskog vladike Teofila Pašića«, ali nije poznato ko su oni. Već poznati Benvenuto Petaci, tada veliki kapetan, podržavao je progon pra-voslavnih sveštenika Marka i Teodora Pruščevića, koji su utamničeni u Pribiću, a na njihovo mesto navodno su postavljeni unijati Jovan Vučinić i Simeon Bulić. Međutim, Marko i Teodor su, ipak, vraćeni na svoja mesta, gde su dočekali početak nasilnog unijaćenja. Da unijaćenje u Žumberku nije išlo lako, pisao je 1746. i unijatski pop Mihajlo Božičković.

O proizvoljnom tumačenju stanja u Žumberku svedoči pisanje hr-vatskog istoričara Krčelića, koji kaže da su u Pašićevo vreme u Žumberku postojale »četiri unijatske župe« i posmatra ih kao »preostatak unijatske crkve«, odnosno Marčanske unije, za šta nema potvrde ni u dokumenti-ma niti u sećanju (str. 21/22).

O verskom životu i prilikama žumberačkih uskoka pre nasilnog unijaćenja, kao i samom unijaćenju, dosta je pisao i Manojlo Grbić (str. 96–158), s tim da je za razdoblje do nasilnog unijaćenja manje konkretan i koristan.


Grbić piše: »čim je ono patrijarh (Arsenije III Čarnojević) oglasio da je dobio od cara privilegije, i da je on patrijarh svijeh pravoslavnih Srba-lja, i amo po Hrvatskoj, okrenuo je i Žumberak leđa marčanskom vladici Popoviću i njegovijem našljednicima«. Pretpostavlja on da su patrijarhovi egzarsi (izaslanici) stigli i do Žumberka, ali nema konkretnih podataka. Stoga je realnije da je Žumberak, kao udaljena i osamljena oaza, s jedne strane manje bio obavješten o stvarnim događanjima i propasti unije, a s druge više izložen pritiscima i uticajima unijatskih emisara.

»Kad su najposlije vidjele unijatske marčanske vladike i njiho-vi pomagači u Zagrebu i Beču, da su sasvijem istisnuti u oba đeneralata između pravoslavnog naroda, sticaju se oni strmoglavice da otmu za se bar Žumberak – taj osamljeni i od ostalog pravoslavnog naroda na ovijem stranama sasvijem otcijepljeni srpski krajičak... Vrlo je teško pouzdano dokazati da li je u to doba bilo u Žumberku pravijeh unijata, jer tada oni još ne imađahu nijedne svoje crkve i nijednog svog sveštenika, ali se mora priznati da je moralo biti dosta unijatskog kvasca, i to među žumberač-kom gospodom i nekijem plemićkijem porodicama« (str. 100).

Grbić je prethodni stav precizirao i sledećom ocenom: »Iz svega se ovog dade zaključiti da je Pravoslavlje kod srpskog naroda u Žumberku, do polovine prošlog vijeka (18. veka, prim. autora) prilično bilo prorešeta-no i podriveno kod gospode i kod imućnih porodica, ako i nije bilo javni-jeh unijata sa uređenom crkvenom upravom. To su unijati u Marči dobro znali, i s toga se sticaju – kako rekoh – da bar Žumberak za se otmu«.

U tom smislu Grbić spominje neke porodica, koje su dobile plemstvo, ali ih neću navesti, ne zbog toga što pretpostavka nije načelno korektna, nego što nema konkretnih dokaza da su neki od njih bili skloni uniji. Primera radi, Grbić spominje kao plemićku porodicu Bogdanović u selu Sekulićima. Nisam nigde našao da su i Bogdanovići dobili plemstvo, sedište roda Bogdanovića nije u Sekulićima, nego u Dučićima, a svi Bog-danovići koje poznajem na osnovu sećanja starijih i lično, oduvek su bili svesni svog verskog i etničkog porekla.

Grbić je naročito u pravu kad kaže »da je pravoslavno sveštenstvo, posebno narod žumberački (pre)malo znao da li pripada Severinsko-Le-pavinskoj eparhiji, ili Karlovačkom vladičanstvu, posebno da je zbog

284 11. unijaćenje

tih promena pa i nemara, ostao nekako ’na ledini’... Narod je neprestano držao da je Marča pravoslavni manastir«. Ali, Palković je dobro znao šta popovi i narod znaju, a šta ne znaju. On se uvukao u Žumberak pa stade najprije nagovarati srpski narod da se ne da pod Karlovačko vladičanstvo, nego da i dalje ostane pod Severinsko-Marčanskijem, kao što je od vajka-da bilo (str. 102).

Sve Grbićeve ocene su tačne, sem kad ukazuje na pojedine porodice kao nosioce unijaćenja, a za to nema konkretnih dokaza. Nije u pravu ni kad pomalo ignorantski govori o delatnosti unijatskih popova Metodija Terleckog (»Bože Moj, ko se sve nije starao za duše našijeh šukunđedova i prađedova«) i Gabrijela Palkovića (»nijesu oni ni smjeli ni htjeli kazivati narodu da nijesu pravoslavni«), »a to im je i bio zadatak, da se pretvaraju, dok narod ne zavaraju. Tako je radio i Palković u Žumberku pred naro-dom«.

Iako niko nije sistematski istraživao verski život žumberačkih usko-ka do nasilnog unijaćenja, ipak ima dovoljno podataka i saznanja da se stvori realna slika stanja i odnosa pred istorijski sraman i nasilan čin uni-jaćenja i izvuku barem sledeći zaključci: žumberački uskoci su došli sves-ni svog pravoslavnog porekla i pripadnosti Pravoslavnoj crkvi u organiza-ciono-upravnom i duhovnom smislu. Suprotne tvrdnje su zlonemarene i neutemeljene. Iako veza s Dabro-bosanskom eparhijom i manastirima u Bosni i Srbiji nikada nije prestala, ipak su Žumberak i Marindol sve do naseljavanja srpsko-pravoslavnih uskoka u Vrbovsko, Gomirje i Moravice i izgradnje manastira Gomirje (1602), bili »usamljeno i izolovano ostrvo pravoslavlja« u rimokatoličkoj Habsburškoj Monarhiji.

Bliski odnosi žumberačkih popova s Primožom Trubarom i njiho-vo interesovanje za protestantski pokret ne samo u Sloveniji, nego i u Nemačkoj, svedoči o obrazovanju pojedinaca i o njihovom tolerantnom hrišćanskom stavu i spremnosti na saradnju, kao i da je pravoslavlju bio bliži blaži i tolerantniji protestantski obred ispovedanja hrišćanstva, od nasilnog i agresivnog rimokatoličanstva.

U izuzetno teškim uslovima, u periodu od skoro 150 godina, do hapšenja vladike Gavrila Mijakića, poslednjeg marčanskog pravoslavnog episkopa koji nije priznavao uniju i dovođenja unijata Pavla Zorčića, uni-


ja u Žumberku nije ostavila vidljivog traga. Izuzetak su biskup Petar Do-mitrović i pop Martin Dobrović, kasnije i biskup Petar Petretić i njihove porodice. Nema dokaza o prihvatanju unije od strane drugih pojedinaca i grupa!

S obzirom da su Domitrović i Petretić stigli u kratkom vremenu da se »uzdignu« na najviši tron rimokatoličanstva u Hrvatskoj, logično je da se upitamo da li su Domitrović i Petretić bili »posebno talentovani«, ili nisu imali »jaku konkurenciju« iz redova pravih rimokatolika i Hrvata? Ta činjenica zaslužuje pažnju.

Žumberak je ipak »bio načet«, kako kaže Grbić. Spominje se nekoli-ko primera pokatoličenja, u kontekstu pokatoličavanja pravoslavnih Srba u Krmpotama, Liču i Vinodolu. Da li se radi o pokatoličavanju ili o uni-jaćenju i da li se radi o porodicama spomenute trojice popova ili o nekim drugim porodicama i pojedincima? Radi se o istorijskoj istini, ona je jedna i ne valja je krivotvoriti ili skrivati u moru klerikalne prašine i prljavštine.

Misionarsko delovanje Rusina Metodija Terleckog i Hrvata Rafaela Levakovića u Žumberku zaslužuje pažnju i realnu ocenu. Nisu u pravu niti pravoslavni izvori koji njihov učinak nipodaštavaju niti rimokatolički koji na osnovu nekoliko njihovih boravaka u Žumberku zaključuju da su tadašnje pravoslavne parohije bile unijatske župe. I Terlecki i Levaković su se »potrudili da upoznaju« žumberačke uskoke i »njihov verski život«, uočili su »slabe strane« i umeli da nađu metode i puteve da im se približe i pokušaju »prodati rog za sveću«. Bez obzira da li su oni stvarno verovali da čine nešto dobro ili su bili samo sluge koje ne interesuje suština, ostvarili su oni, uz podršku pape, carevine i zagrebačkih biskupa, barem deo onog što su želeli.

Najveću opasnost da u Žumberku, ipak, dođe do preveravanja i da unija »pusti korene«, nisu predstavljali ni popovi Terlecki, Levaković i drugi misionari, nego surova žumberačka realnost: udaljenost od drugih srpsko-pravoslavnih uskočkih zajednica; nepojmljivo malo pravoslavnih popova, njihova nedovoljna obrazovanost i nemogućnost da se suprotsta-ve misionarskoj propagandi; nedovoljna briga i pomoć marčanskih vla-dika i karlovačkog vladičanstva, posebno najbližeg manastira Gomirje koji je za vreme arhimandrita Vasilija Predojevića, kasnijeg marčanskog

286 11. unijaćenje

vladike, i sam bio tolerantniji prema uniji; težak i složen život uskoka, pun protivrečnosti i opasnosti; stalni i nesmiljeni pritisci radi unijaćenja i odnarođivanja te sklonost privilegovanih porodica i vođa da, zbog ličnih interesa, zapostave odbranu verskog i etničkog identiteta itd.

O pravoslavnom verskom životu žumberačkih uskoka u periodu dužem od 220 godina brinuli su sledeći poznati pravoslavni popovi: Joani-kije, Čačilo, Mišljen Vučinić, Jovan Vučinić, Novak protopop, Jovan Male-ševac, Matija Popović, Janko Popović, neimenovani pop (kojeg spominje Vranešić), Đurađ Đurašević, Ilija Latković, devet popova Pruščevića (Pe-tar, Jovan, Tadija, Lazar, Todor, Jakša, Damjan, Teodor i Marko) i đakon Janko Pruščević (Radeka, str. 139, Grbić, str. 107), od kojih su poslednji, Marko i Teodor umrli, a đakon Janko Pruščević, likvidiran u zatvoru u Karlovcu 1751. To je pokazatelj, s jedna strane da u Žumberku nije bilo drugih popova, sem pravoslavnih, a s druge da je to (pre)mali broj duše-brižnika za 7–8 hiljada vernika.

U tom periodu u Žumberku su postojale samo dve pravoslavne pa-rohije: Radatovići i Mrzlo polje, s ukupno 26 crkava, koje su nosile i danas nose pravoslavna imena. Tek u sadašnje vreme pokušava se »pounijatiti« i imena tih crkava. Već je spomenuto da u popisu parohija Karlovačkog generalata iz 1700. piše da Žumberak (tri parohije) pripada parohiji Go-mirje, s obzirom da ga opslužuju kaluđeri manastira Gomirje. U popisu parohija Karlovačke eparhije iz 1755, kod protopopije budačke piše da je u Slunjskom puku izostavljeno celo žumberačko područje, gde se nala-zi 26 »naših« (pravoslavnih) crkava (Kašić, str. 93). Poređenja radi, danas na tom području postoji 11 grkokatoličkih župa (Stojdraga, Mrzlo polje, Pećno, Grabar, Kalje, Žumberak, Oštrc, Sošice, Kašt, Drage i Radatovići), s 11 župnih i 13 područnih crkava, u kojima »deluje« i 11 popova, a koliko danas Žumberak ima stanovnika?

Na osnovu toga jasno je da bi unijaćenje, odnosno preveravanje, a s njime i odnarođivanje, da je ostavljeno da teče »prirodnim putem«, ako je tako nešto uopšte prirodno, među žumberačkim uskocima teško ika-da uhvatilo dubljeg korena i ostavilo znatnijeg traga. Niko pametan ne bi očekivao da se mala žumberačka srpsko-pravoslavna zajednica ne bi »osi-pala« i u verskom i nacionalnom smislu, odnosno da vreme ne bi učinilo


svoje, ali većina bi ostala ono što jest! Završavajući svoju studiju, Mal kaže i »da se Uskoci i sada razlikuju po običajima i navikama od ostalog stanov-ništva«, a isto su do detalja opisali i Valvasor, Lopašić, Vraz i mnogi drugi.

JOHAN HAJNRIH ŠVIKER O UNIJAĆENJU SRBA ŽUMBERČANA

O autoru i delu

Johan Hajnrih Šviker, istoričar, pedagog i publicista, rođen je u blizini Te-mišvara, 28. aprila 1839. godine. Između ostalog bio je i novinar glavnog bečkog lista »Die Presse« i urednik više političkih i školskih novina na području Ugarske. Kao istoričar i publicista pisao je o problemima religi-je i crkve i o nacionalnim odnosima u Ugarskoj. Njegove knjige, studije i rasprave su izazivale interesovanje, bile su tražene i rado čitane. Školski udžbenici za nemački jezik izdavani su više puta. U Budimpešti je 1880. izašla Švikerova knjiga »Politička istorija Srba u Ugarskoj«, što znači da se studiozno bavio položajem Srba u Austro-Ugarskoj i da mu je ta proble-matika bila dobro poznata.

Za nas je najinteresantnija knjiga »Zur Geschichte der Kirchlichen Union in der Croatischen Militaergrenze« (»O istoriji crkvene unije u hrvatskoj vojnoj granici«). Knjiga je objavljena davne 1875. godine i iza-zivala je pažnju u javnosti, posebno među autorima koji su se bavili pro-blemima crkvene unije i Vojnom krajinom u celini. Međutim, njegova knjiga ostala je na jugoslovenskom prostoru skoro nepoznata javnosti jer su mogli da je koriste samo poznavaoci nemačkog jezika i što su je koris-tili samo protivnici unije i unijaćenje. Nosioci i pristalice unijaćenja su od Švikerove knjige bežali kao »đavo od tamjana«.57

Na srpski jezik knjigu je preveo Nikola Živković, poreklom Žum-berčanin, tek burne 1991, pod naslovom »Istorija unijaćenje Srba u Žu-

57 Johan Hajnrih Šviker, »Historija unijaćenja Srba u Žumberku«, Kalenić, Eparhija kragujevačka, Kragujevac 1991.

288 11. unijaćenje

mberku«. S obzirom da je kasno prevedena i štampana u malom tiražu, čitaocima je bila dostupna samo na ograničenom prostoru i u kratkom i burnom vremenu, tako da je širem krugu zainteresovanih ostala nepoz-nata ili nedostupna, posebno u Žumberku.

Nikola Živković kaže da je Šviker pisao upravo o unijaćenju Srba u Žumberku, u šta će se uveriti i čitaoci ove knjige, a da su pristalice i zago-vornici unije tvrdili i pisali, a mnogi to rade i danas, da se radilo o dobro-voljnom prelasku iz pravoslavlja u uniju, a neki idu i tako daleko da tvrde da o unijaćenju ne može da bude ni govora, pošto su žumberački uskoci već pripadali unijatskoj crkvi.

Dakle, pred nama je dokumenat od izuzetnog značaja. Po mom dubokom ubeđenju, ravan već prikazanom popisu Srba Žumberčana. Ako popis nedvojbeno svedoči o poreklu Srba Žumberčana, onda Švike-rova knjiga neporecivo dokazuje da je unijaćenje bilo nasilno i pokazuje kakvim su se sve metodima i sredstvima koristili njegovi nosioci. Knjigu je pisao Nemac, katolik, čovek kojeg i kao istoričara, publicistu i peda-goga ne samo priznaju nego i pomalo svojataju, podjednako i nemačka i mađarska istoriografija. Čak i da je hteo da bude neobjektivan, odnosno prosrpski orjentisan, on to nije mogao. Šviker je pisao na osnovu teško dostupnih dokumenata, od kojih je većinu i objavio u prilogu. Radi se o dokumentima koji do tada nisu bili poznati javnosti pa je pitanje da li bi se ikada i pojavili da ih on nije objavio.

Imajući to u vidu, našao sam se pred dilemom kako koristiti ovaj jedinstveni dokumenat? Najbolje bi bilo ako bih ga preneo u celini, ali, to nije ni prihvatljivo ni moguće. Knjiga je preobimna da bi postala deo druge knjige. Pored toga, niti je tadašnji nemački jezik istovetan sa savre-menim nemačkim jezikom niti je stil izražavanja i način pisanja iz tog vremena sličan savremenom. Tada se pisalo kitnjasko, ekstenzivno i obi-mno, onako carski, kad je pisao car, i podanički, kad su se caru obraćali potčinjeni ili njegovi saradnici. Stoga je skraćivanje, pojednostavljivanje i približavanje teksta čitaocu bilo neminovno. To je ne samo teži način pisanja nego se autor neminovno izlaže opasnosti da bude subjektivan, da od mnoštva značajnog ne odabere uvek najznačajnije. Ali to je neizbežno. Jedina alternativa je »ostaviti se ćorava posla« i ne pisati.


Suštinu knjige predstavlja nasilno unijaćenje pravoslavnih Srba u Žumberku u periodu od 19 godina. Radi lakšeg praćenja, ukazujem na početni i završni akt te drame. Početni akt predstavlja naređenje genera-la Leopolda Šercera (Scherzer), komandanta Karlovačkog generalata, od 24. novembra 1750. godine, kojim pravoslavnim sveštenicima zabranjuje pristup u Žumberak. To je značilo fizičko odvajanje srpskog i pravoslav-nog naroda u Žumberku od pravoslavne crkve pa i od srpskog naroda u drugim krajevima.

»Završni udarac«, bio je u režiji barona Kolera (Koller), predsednika Dvorske ilirske kancelarije u Beču, koji je konačno uspeo da kod carice i kraljice Marije Terezije izdejstvuje izdavanje dekreta kojim se pravoslav-nom karlovačko-sremskom mitropolitu i karlovačkom vladici ne samo oduzima svaka nadležnost u Žumberku nego se njima i njihovim pravo-slavnim sveštenicima zabranjuje da, pod pretnjom najstrože kazne, ubu-duće i postavljaju pitanje pravoslavlja Žumberka.

Dekret je potpisan 8. decembra 1769. godine i dostavljen mitropo-litu srpskom i vladici karlovačkom, uz obavezu da naredbu moraju do-slovno poštovati, »jer je ona izraz naše konačne odluke«, kao i da je imaju zadržati za sebe, odnosno da se njome ne služe u javnosti. Dakle, i kad je donet taj sramni dekret, znalo se da se čini nešto nečasno i nasilno pa se želelo sakriti od naroda i javnosti.

Generalsko nasilje u ime »spasavanja duša«

Događaji koje ću sada slediti odvijali su se između ta dva čina. General Šercer naredio je 1750. godine, linijom komandovanju, preko nadležnog komandanta u Žumberku pukovnika Johana Pencingera (Johann Pen-zinger), da se od kuće do kuće saopšti da, od današnjeg dana do daljnjeg, nijedan oficir, vojnik ili graničar, pod pretnjom najstrože odgovornosti i kazne, ne sme primiti u svojoj kući nekog monaha (kaluđera), a pogoto-vo da mu dozvoli da bi vršio bilo kakvu duhovnu službu, među narodom ili kod žumberačkog bataljona. Ako bi se neki monah (kaluđer) pojavio, mora ga se uhapsiti bez obzira da li je dan ili noć, sprovesti u komandu, čak ako bi imao i dozvolu »visokog gospodina generala Šercera« ili neki drugi dokumenat.

290 11. unijaćenje

S obzirom da je takva dozvola izdata još 1706, a posle toga više puta samo potvrđivana, poslednji je to pravo pravoslavnim gomirskim kaluđe-rima potvrdio upravo taj isti »visoki gospodin general Šercer«, 16. avgusta 1746, dakle samo nešto više od tri godine pre zabrane. Tada je naredio da se kaluđerima manastira Gomirje dozvoljava da mirno putuju u Žumbe-rak i da ih se ni najmanje ne uznemirava u traženju bilo kakvih davanja. Pukovnik Pencinger, odgovoran za izvršenje ovog Šercerovog naređenja, preneo je odgovornost na Žumberčane, natporučnike Jakšu Tupca i Janka Paunovića (str. 23/24).

Razume se da je propast »Marčanske unije«, unijaćenja pravoslavaca na području Hrvatske, Slavonije i Kranjske, bio pravi razlog promena u odnosu na žumberačke uskoke. Pošto je propalo sve, želelo se zadržati i pounijatiti barem Žumberak. Šviker ne ukazuje kada i gde je tako odluče-no jer on piše na osnovu dokumenata, a takvim dokumentom ne raspola-že. On neposredne razloge vidi u pojačanom pritisku crkvenih krugova, rimokatoličkih i novostvorene grkokatoličke biskupije (eparhije) u Pri-biću, odnosno dvojice pounijaćenih sveštenika, kasnije i biskupa Gabrije-la Palkovića i Vasilija Božičkovića.

Njihova nastojanja ostala bi bez rezultata da, po mišljenju Švikera, na dužnost komandanta Karlovačkog generalata nisu dolazili generali, vatreni rimokatolici i otvoreni zagovornici i nosioci unijaćenja. Videće se da je ta teza tačna. Naravno, treba uvek imati u vidu i da je carica Marija Terezija, inače prosvećeni apsolutista, bila duboko religiozna. Poznato je da je to bio uzrok nesporazuma i s njezinim suprugom i sinom, koregen-tom i savetnicima po mnogim pitanjima stanja i odnosa u Habsburškoj Monarhiji. Stoga je sasvim razumljivo da je carica prilikom imenovanja na visoke dužnosti, pre svega u svom neposrednom okruženju, prednost davala osobama koje su religiozno bile rimokatolici, i da se to odnosilo i na generale, s obzirom da je među njima moglo da bude i protestanata.

Neposredni povod što je zabrana doneta baš 1750. godine bila je bo-lest i smrt Teodora i Marka Pruščevića, poslednje dvojice od ukupno de-vet pravoslavnih sveštenika iz porodice Pruščević iz sela Malinci. Kao što je već rečeno, njih je progonio i kažnjavao onaj »slavni« vladika-biskup Teofil Pašić još 1739 godine.


Pošto je saznao da je Teodor bolestan, general Šercer nije dozvolio da mu se pruži lekarska pomoć niti da mu na samrti poslednje sakramente pruži pravoslavni sveštenik. Naprotiv, cinično je naredio da mu se ponu-di da to uradi unijatski sveštenik Gabrijel Palković, sa željom da Teodora ponizi i navede da, na samrti, prihvati uniju. Istovremeno, »naredio je jednom oficiru da, čim Teodor umre, ode na lice mesta i sve zapečati, kao i da se monasi iz manastira Gomirje, Gavrilo Musulin i Makarije Višnjić, proteraju iz Žumberka« (str. 31).58

Kad je, ubrzo posle Teodora, umro i Marko Pruščević, ostao je još njihov sinovac Janko, đakon, kojeg je u đakona rukopoložio mitropolit Pavle Nenadović. Janko je odbio ponudu Gabrijela Palkovića da prizna uniju rečima: »da iz njegove kuće još niko nije postao unijat, pa neće ni on« pa je uhapšen i sproveden u vojni zatvor u Karlovcu, gde je zlostavljan i mučen. Na samrti ne samo da je odbijena njegova molba da mu dovedu pravoslavnog sveštenika nego mu ni lance nisu skinuli.

Razume se da takvi postupci nisu mogli da ostanu sasvim nepri-mećeni pa je Dvorsko ratno veće pozvalo generala Šercera na odgovor-nost. Kakva je to odgovornost bila pokazuje činjenica da Šercer nije sma-trao da bi trebalo da se brani, nego je govorio »o zlobnim sveštenicima Pruščevićima, koji su agitovali u narodu u korist pravoslavne crkve, jer iz njihovih srca nije odstranjen otrov, pa su i umrli kao pravoslavci. Zbog nji-hovog nedozvoljenog i štetnog delovanja mnogi Žumberčani su zavedeni pa bi trebalo preduzeti energične mere da se vrate na ’pravi put’, odnosno da prihvate uniju« (str. 32).

58 Dakle, crkvena dokumenta, pisani podaci iz »vremena pravoslavlja«, dostavljeni su generalu Šerceru i od tada im se gubi svaki trag. Svakako, ne slučajno. Iako se, vero-vatno, ne radi o obimnoj dokumentaciji, s obzirom da nekoliko pravoslavnih popova nije moglo da vodi obimne knjige, jer za to nisu imali ni povoljne uslove, a pitanje je i da li su bili (dovoljno) pismeni, podaci iz tog vremena bili bi više nego dragoce-ni. Oni bi nedvojbeno pokazivali i potvrđivali ono što se do danas skriva, krivotvori i zloupotrebljava na najgori mogući način. To potvrđuje i pisanje Milka Predovića (»Žumberački kalendar« 1968, str. 318-325). Predović je detaljno ukazao na značaj tzv. »matica« (knjiga rođenih, umrlih, venčanih i stanja duša) i pomalo naivno i iskreno, pod posebnim naslovom istakao da nam »izgubljene matice u Žumberku, od 1530 do 1762, dakle punih 232 godine, moraju biti ozbiljna opomena«.

292 11. unijaćenje

Šviker ukazuje i na politiku »dvostrukih standarda«. »Carica hva-li one koji se ističu kao vatreni katolici, potvrđuje zakone prema kojima samo rimokatolici u carevini mogu da budu zemljoposednici, pravoslav-nim mitropolitima i vladikama ne dozvoljava da na teritoriji Habsburške Monarhije vrše pravosuđe nad pravoslavnim klerom i narodom i slično, a istovremeno, 22. oktobra 1751. godine naređuje da se obznani ’da ona nikada neće dozvoliti da bi iko od njezinih vernih srpskih podanika bio ugnjetavan protivno izdatim privilegijama ili da bi bio prisilno nateran da prihvati uniju’« (str. 32). Između takvih krajnosti bilo je i previše prostora za samovolju, obmane, prevare i laži.

Videvši da protiv njega nisu preduzete nikakve mere, general Šercer je pojačao delatnost protiv pravoslavnih sveštenika i naroda u Žumber-ku. Počeo je pravi pogrom. Koristila se svaka prilika da se pravoslavnim popovima Žumberčanima preti i da se na sve moguće načine ucenjuju da se izjasne da prihvataju uniju? Bilo je jasno da se njihova opredeljenja evi-dentiraju i da će trpeti ako ostanu pravoslavci.

U to veoma teško vreme za gornjokarlovačkog vladiku imenovan je Danilo Jakšić, raniji iguman manastira Gomirje, »čovek koji je u crkve-nim stvarima besprekoran, primeran duhovnik, a ima i potpuno čist ži-votni put, te se pokazao veoma marljiv pri novom uređenju i ustavu radi podizanja zemlje«, kako ga je opisao sam general Šercer, a odnosi se na vreme reformi i preuređenja Vojne krajine, koje narod nije prihvatao (str. 33).

Pored problema u Žumberku, vladika Jakšić se suočio i s novom či-njenicom. U njegovoj potvrdnoj diplomi žumberačko područje uopšte nije navedeno, što je značilo da se izuzima iz Karlovačkog vladičanstva. Podsećam da je Žumberak pripadao Marčanskoj eparhiji, da je propašću Marčanske unije pripojen novoj Lepavinsko-Severinskoj eparhiji, kao i da je to bio propust, imajući u vidu da je praktično pripadao Karlovačkoj eparhiji (vladičanstvu), odnosno najbližem pravoslavnom manastiru Go-mirje. Pretila je opasnost da nosioci unijaćenja zloupotrebe svaki takav formalni i organizacioni propust.

To nije ličilo na dobro, posebno ne na slučajnu grešku, pa su vladika Jakšić i mitropolit Pavle Nenadović o tome obavestili predsednika Dvor-


skog ratnog veća i zatražili da se taj propust ispravi pre ustoličenja vladi-ke. Mišljenje je zatraženo ni od koga drugog nego od generala Šercera. On tu priliku nije propustio. U odgovoru od 25. aprila 1752. godine ukazao je da molba polazi od pogrešne pretpostavke da su stanovnici Žumberka oduvek pripadali Pravoslavnoj crkvi. Naprotiv, Žumberak je od naseljava-nja bio odan unijatskoj crkvi. Ne može se naći ni traga da je Pravoslavna crkva ikada imala duhovnu pravosudnu vlast u žumberačkom području, a pravoslavnim sveštenicima je oduvek bio najstrože zabranjen pristup u Žumberak (str. 34).

Malo je reći da je to bilo besramna laž, ali takav odgovor generala Šercera jedva je dočekao unijat Gabrijel Palković pa požurio da zatraži da se njemu dodeli to područje. Dvorska ratna kancelarija nije se udubljivala u suštinu problema. Jednostavno je podržala stavove generala Šercera i zahtev Gabrijela Palkovića. Lakonski je zaključeno da, pošto pravoslavni vladika do tada nije imao duhovnu vlast u žumberačkom području, to mu se ni ubuduće ne može dozvoliti. A ako je to već bio slučaj, takvo odobre-nje imalo bi se naknadno ukinuti. I sve to »u interesu spasenja nekoliko hiljada duša i pristalica svete unije« (str 34).

Svaki komentar je izlišan. Dvorska ratna kancelarija se pravi kao da problem uopšte nije bio poznat, niti se interesuje za stvarno stanje. Bitno je bilo da se Žumberak odseče od pravoslavlja. Sve drugo će da ide samo po sebi.

Uvidevši kuda to vodi, još neustoličeni vladika Danilo Jakšić više puta je tražio da se reši problem Žumberka i da se ne uskraćuju prava pra-voslavnih Žumberčana koja su im garantovana od doseljavanja. Tada se vladici Jakšiću iz Beča pismom neočekivano javio ministar za »ilirske« narode i obavestio ga da će kraljica u Žumberak poslati izaslanike, koji će popisati pravoslavne i unijate, kako bi se ustanovilo stvarno stanje. Bilo je to prvi put da se predviđa mogućnost da se i u Žumberku, na licu mesta utvrdi ko je stvarno unijat, a ko pravoslavac, što se u tom trenutku moglo oceniti kao pozitivno. Pored toga, ministar predlaže vladiki da prihvati ustoličenje za Karlovački generalat te Liku i Krbavu, a da će se problem Žumberka naknadno rešiti (str. 35). Kasnije će se videti da je to bio samo običan trik i brutalna prevara.

294 11. unijaćenje

Imajući u vidu sve probleme Pravoslavne crkve na području Karlo-vačkog generalata te Like i Krbave koji su čekali njegovo ustoličenje, kao i predlog nadležnog ministra u vezi s popisom vernika i uveravanje da će se naknadno rešavati problem njegove nadležnosti za Žumberak, vladika Jakšić je prihvatio da bude ustoličen u Plaškom, 31. avgusta 1752. godine.

Poučen iskustvom, vladika Jakšić je tom prilikom nadležnom za njegovo ustoličenje, nikom drugom nego opet generalu Šerceru, predao pismenu izjavu u kojoj je istakao svoje pravo na žumberačko područje, pod zakletvom naglasio da pravoslavne stanovnike žumberačkog podru-čje ne može da ostavi bez duhovne brige, izjavio da se neće mešati u stvar unije i zamolio caricu da njezini izaslanici izvrše popis i odvoje pravoslav-ne od unijata, kako bi se narod rešio tolikih briga (str. 35).

Tako je mislio i nadao se vladika Danilo Jakšić. Ali »kad te kadija tuži i taj isti kadija ti sudi, onda je samo onako kako kadija kaže«. A u ovom slučaju, kao što će se dalje videti, žumberačkim uskocima će suditi ne je-dan, nego više kadija. Obećana popisna komisija nije poslata u Žumberak do kraja 1752. godine. Verovatno su se prisetili rezultata takvog popisa u Varaždinskom generalatu 1732. godine i uvideli da je nadležni ministar učinio grešku (da li namernu?) kad je obećao popis pravoslavaca i uni-jata u Žumberku. Kao izgovor navedeni su nemiri koji su zbog nasilnog unijaćenja izbijali u Žumberku i drugim krajevima. A upravo je vladika Jakšić činio sve da se narod umiri i da se problemi rešavaju na miran način. Konkretno, za lično angažovanje da se umiri pobuna i predupredi krvop-roliće 1751. godine u Lici, carica ga je odlikovala 1753. »zlatnom kolajnom na zlatnom lancu«. Na kolajni je njezina slika, a celo odlikovanje vredelo je 1.000 forinti (Grbić, druga knjiga, str. 25).

Dok je pravoslavni vladika bio uzdržan i razborit, spomenuti uni-jat Gabrijel Palković je iz obližnjeg Pribića bezobzirno i svim sredstvima pokušavao da bude ustoličen za unijatskog biskupa (vladiku). Međutim, do njegovog postavljenja proći će još dosta vremena i to, za divno čudo, zavaljujući Rimu. Tamo su, za razliku od bečkih savetnika i generala i zag-rebačkih biskupa, ipak, koliko-toliko vodili računa o crkvenim propisima, a time i o »obrazu«. Bili su svesni da je unijaćenje propalo i da to ne služi nikome na čast, kao i da se zagrebački biskupi i kler ponašaju kao da oni


u svemu tome nisu ni učestvovali, a kamoli da su možda i glavni krivci. Pored toga, tek ako bi bio stvarno pounijaćen, Žumberak bi mogao bi da bude glavno (i jedino) područje nove biskupije. Stoga su u Rimu, vero-vatno, ocenili da bi bilo pametnije pustiti da Beč i vojska nastave »prljavi posao«, pa šta bude? Ako uspeju, lako će se rešiti problem naziva nove bi-skupije, ako ne, onda je ionako sve uzaludno.

Imajući sve to u vidu, zagovornici unije su ocenili da preti opasnost da Žumberak ostane pravoslavni, u kom slučaju bi se i oni koji su formal-no možda prihvatili uniju vratili u krilo svoje crkve. Stoga se general Šer-cer odlučio na nove manipulacije. Predložio je Dvorskom ratnom veću da se umesto dvojice preminulih pravoslavnih sveštenika, Marka i Teodora Pruščeviča, postave dva unijatska sveštenika i da im se povise primanja. Ali na savetovanju Dvorske ratne kancelarije i Ugarske dvorske kancela-rije utvrđeno je da u žumberačkom području postoje samo tri unijatska sveštenika, od kojih bi jedan, Gabrijel Palković, trebalo da bude imenovan novim grkokatoličkim biskupom. Imajući u vidu da do sada nije primio papinu potvrdu (bulu), on ne može da uvodi u obred (rukopoloži) nove sveštenike niti može sprovesti popis duša na području za koje još nije imenovan (str. 37).

Dogodilo se nešto neobično. Uzdržanost Rima uticala je i da su se dve kancelarije saglasile i suprotstavile stavovima generala Šercera. Izgle-dalo je da će se problem usmeriti u pravom smeru. Međutim, ponovo se dogodilo nešto neobično. Carica Marija Terezija je odlučila da se zaključak sa savetovanja dveju kancelarija od 26. aprila 1752. godine pošalje nikom drugom nego generalu Šerceru da se ponovo izjasni. On nije gubio vreme. Odgovorio je da su u Žumberku od davnina bila postavljena četiri unijat-ska sveštenika, ali su se župe zbog siromaštva i nebrige gotovo raspale te da se za taj kraj ne može dobiti niti jednog dobrog sveštenika. Ponovo je predložio da se Gabrijel Palković uputi u Žumberak i tamo čeka papinu potvrdu, da se nađu dobri sveštenici i da im se daju dobre plate, izgrade če-tiri župna dvora, za šta je potrebno 400 forinti itd. Zaključio je da će, ako se ništa brzo i konkretno ne preduzme, Žumberak ostati u pravoslavlju, a radi se o pet do šest hiljada duša (str. 37).

296 11. unijaćenje

S obzirom da je Šercer brzo odgovorio, dve kancelarije su održale zajedničko savetovanje već 24. maja 1752. godine. General Šercer je do-bio pohvale za svoj rad na održavanju i proširivanju unije, podržani su njegovi predlozi i obećana mu je svaka pomoć. Jedino nije prihvaćeno da imenovani biskup Gabrijel Palković počne da deluje u Žumberku bez pa-pine potvrde, barem ne zvanično. Papski dvor bi to mogao da oceni dao »neugodno za biskupsku čast«, a mogao bi čak da Palkovića stavi u večni zatvor«.

Sada se, ponovo, dogodila neobična proceduralna novina. Naime, carica se izgleda prisetila da je za rešavanje svih »religioznih i duhovnih stvari nadležna Ilirska dvorska kancelarija«, osnovana 1746. modine, kojom je predsedavao Karlo Ferdinand Kenigseg-Erps (Carl Ferdinand Koenigsegg-Erps) pa je naredila da se njemu upute svi materijali u vezi verskih problema u Žumberku.

Na sednici Ilirske dvorske kancelarije, uz prisustvo po jednog pred-stavnika Dvorskog ratnog veća i Ugarske dvorske kancelarije, jednoglas-no je odlučeno da se zabrana pristupa pravoslavnim sveštenicima u Žum-berak ima poništiti, jer je potpuno suprotna privilegijama i garantovanim pravima pravoslavnih vernika. O drugim predlozima se nije ni rasprav-ljalo jer su svi problemi i nastali zbog te zabrane. Međutim, kao što će se videti, ta odluka nikada nije sprovedena. Šviker navodi da se, verovatno, »zaboravilo« da se o odluci obavesti Dvorsko ratno veće koje je tu odluku trebalo da sprovede (str. 39).

Da je ta odluka sprovedena, Žumberak, verovatno, nikada ne bi bio pounijaćen, barem ne na način kako je to tada urađeno. Stoga bi bilo sasvim logično da nam je Šviker pružio potpuniji i uverljiviji odgovor na pitanje: zašto se to nije dogodilo? Ali zvaničnog odgovora nema. Ko je i za-što tako postupio nikada nije utvrđeno, jer niko nije ni tražio da se utvrdi. U zamešateljstvu preklapanja nadležnosti, nadmudrivanju paralelnih in-stitucija i pojedinaca i nezainteresovanosti da se problemi stvarno i poš-teno reše, »vuk je mogao da pojede više magaraca« i nikome ništa.

Da se tim propustom nešto krupno i neočekivano dogodilo najbolje pokazuje činjenica da se u vezi s Žumberkom ništa značajno i zvanično nije događalo narednih šest godina. Jasno je i zašto? Dobijalo se na vreme-


nu da se obećani popis ne sprovede, barem ne dok se »prljavom rabotom« ne pripremi teren. Tako je i bilo. Međutim, to ne znači da se ništa nije dešavalo.

Naprotiv, dešavale su se krupne stvari, ali samo nezvanično i delo-vanjem jedne strane. Pravoslavnoj crkvi i njezinim predstavnicima i sveš-tenicima i vernicima u Žumberku praktično su bile vezane ruke. Mogli su samo da šalju vapijuće molbe da ih se ostavi da ostanu pripadnici Pra-voslavne crkve. S druge strane, svaku delatnost protivnu zabrani, koja je zvanično ukinuta, ali o tome niko nije obavešten, vojne vlasti i pouni-jaćeni popovi posmatrali su kao nedozvoljenu i protivdržavnu delatnost. Pravoslavni i pravoslavlje su potiskivani i progonjeni svuda i na svakom koraku. Pravoslavni sveštenici koji bi krenuli u Žumberak, hapšeni su, ba-cani u kazamate i okivani. Zabranjeni su mešoviti brakovi pravoslavnih i unijata, inače dozvoljeni 1737. godine, i slično (str. 39)

Zbog toga je 31 Žumberčanin u septembru 1758. godine uputio op-širno pismo vladiki Jakšiću. »Više od dvesta godina je kao su naši preci stigli u Žumberak... Oni su bili primer velikom broju svoje pravoslavne braće, koji su naselili Gomirje, Vrbovsko, Moravice, Drežnicu... Naši preci su podigli svoje crkve i imali svoje sveštenike, koji su vršili bogosluženje našoj braći, dok oni nisu podigli svoje crkve... Sada, kad nama nedosta-ju, dolaze nam sveštenici iz tih mesta, posebno manastira Gomirje. Za-valjujući tome, naša se vera održala u potpunosti, sve do 1750. godine, kada su umrli Marko i Teodor Pruščević... Kod nas su, kao i ranije, bila dva sveštenika iz manastira Gomirje, Gavrilo Musulin i Makarije Višnjić, ali su ih oterali. Umesto njih, poslali su nam druge, strane sveštenike, koji nas prisiljavaju da se zakunemo na vernost Rimokatoličkoj crkvi i da priz-namo papu, kao vrhovnog crkvenog poglavara... Nad nama se otvoreno vrši najgore versko nasilje... Molimo da preporučite Njezinom carskom i kraljevskom veličanstvu da zabrani da nas odvraćaju od naše vere i crkve i puste da u miru živimo u našoj veri, kao verni podanici Njezinog Viso-čanstva... Nemamo ništa protiv onih koji su unijati ili žele dobrovoljno postati...« (str. 39).

S obzirom da Šviker nije naveo imena potpisnika, navodim imena kako ih je zabeležio Manojlo Grbić u knjizi »Karlovačko Vladičanstvo«

298 11. unijaćenje

(str. 113/114): Gavrilo Brdar, Janko Ognjanović, Juriša Đaković, Marko Rađenović, Damjan Kordić, Marko Lalić, Perica Vukasović, Stanko Rebić, Jovan Šajatović, Dmitar Derov, Ivan Šajatović, Ivica Radinović, Toma Ša-jatović, Jovan Ranilović, Gavro Brdar, Damjan Stepanović, Janko Blagoje-vić, Stojan Vranešević, Jovo Dančulović, Petar Gajski, Jovica Živković, Pe-tar Brnčić, Dmitar Vujičić, Mihajlo Predojević, Stojan Đurović (verovatno Gurović, prim. autora), Jovica Paunović, Gavro Paunović, Damjan Erak, Tadija Eraković, Janko Erak i Nikola Đurović.

Ovo pismo i druge materijale o nasilju nad pravoslavnim vernicima i sveštenicima u Žumberku, mitropolit Pavle Nenadović uputio je carici 15. decembra 1758. godine. Zamolio je, između ostalog, da se ukine zabra-na pristupa i verske delatnosti pravoslavnim sveštenicima, dozvoli karlo-vačkom vladici da u Žumberku postavlja pravoslavne sveštenika i vrši crkveno pravosuđe u skladu s crkvenim statutom i dobijenim privilegi-jama. Ako bi to izazvalo zabrinutost pristalica unije, neka se pošalje nep-ristrana komisija koja bi, u prisustvu mitropolita ili njegovog pomoćnika, ustanovila stanje pravoslavaca i unijata, kako bi na dobro Carsko-kraljevs-kog veličanstva u zemlji bio uspostavljen mir (str. 39/40).

U međuvremenu, dogodile su se dve promene u komandi Karlo-vačkog generalata i Ilirskoj dvorskoj kancelariji. Generala Šercera, koji je samovoljno zabranio pristup i delatnost pravoslavim sveštenicima u Žu-mberku i počeo nasilno unijaćenje, na dužnosti komandanta zamenio je njegov dotadašnji zamenik general Benvenuto Petaci (1754–1763). Petaci je rođen u Trstu, italjanskog je porekla. Ranije je bio žumberački kape-tan, a 1752–54, zamenik komandanta Varaždinskog generalata. Sreli smo ga prilikom nasilnog oduzimanja manastira Marča. Bio je još vatreniji ri-mokatolik i pristalica katoličke crkve od svog prethodnika, spreman da upotrebi silu protiv svih pravila i koji se »nije dao odvratiti od namere da srpskom narodu učini nepravdu«. To će, kao što će se videti, doći do izražaja u svakom pogledu.

Druga promena nije bila na štetu srpskog, pravoslavnog naroda u Žumberku. Naime, na čelo Ilirske dvorske kancelarije postavljen je počet-kom 1759. godine Johan Kristof Bartenštajn (Johann Kristoff Bartenste-in), dobro upoznat s problemima srpskog naroda u Austro-Ugarskoj u celi-


ni i u Žumberku. Bartenštajn je na Srbe gledao sa šireg političkog interesa Habsburške Monarhije. Srbi graničari bili su odani interesima Monarhije, koja im je zauzvrat trebala da garantuje privilegije i verska i nacionalna prava. Smatrao je da su Srbi bili i mogli bi ponovo da budu neutralni i zbog toga značajni u slučaju unutrašnjih sukoba. Bio je uveren i da se prava pra-voslavnih naroda moraju poštovati i zbog Rusije kao njihove zaštitnice, ali i zbog Pruske koja bi nepoštovanje verskih prava mogla da iskoristi kao povod za zaoštravanje ionako zategnutih odnosa i za ratove protiv Habs-burška Monarhije (str. 41).

Svoj lični stav prema unijaćenju Bartenštajn je izrazio rečima nave-denim u uvodu knjige: »Koliko god je poželjno prihvaćanje prave vere, Ri-mokatoličke, iskustvo je pokazalo da je takva namera, makoliko sama po sebi vredna hvale i uzvišena, ako se služi nasiljem, osuđena na neuspeh« (str. 41). Dakle, unijaćenje da, ali ne pod prisilom. A što se tiče ponašanja generala Petacija, Bartenštajn ukazuje da se »više nego jasno vidi koliko je opasno ako se vlast ostavi u rukama ljudi koji ne poseduju toleranciju i državničku mudrost«. Njih dvojica sukobljavaće se u narednom perio-du, direktno i indirektno. Nažalost, Bartenštajn neće izaći kao pobednik, što znači da će pravoslavni Žumberčani izgubiti bitku za odbranu svojih verskih i nacionalnih prava. Ishod bitke neće zavisiti od istinitosti i snage argumenata, nego od samovolje brojnih pojedinaca i institucija te metoda i sredstava kojima će se služiti.

Po preuzimanju dužnosti predsednika Ilirske dvorske kancelarije, s najboljom namerom i u želji da ubrza rešavanje problema Žumberka, Bartenštajn je žalbu mitropolita Pavla Nenadovića od 15. decembra 1758. godine, već 8. Januara 1759. godine prosledio Dvorskom ratnom veću, s nalogom da istraži i utvrdi pravo stanje stvari. Istovremeno, zatraženo je od generala Petacija da oslobodi četvoricu pravoslavnih sveštenika koji su ni krivi ni dužni zatočeni i zlostavljani. Velika je šteta što nisu poznata imena tih sveštenika i da li su bili Žumberčani ili su dolazili iz manastira Gomirje! Takođe, Petaciju je dato na znanje da se Ilirska dvorska kance-larija ne slaže s njegovim stavom o stvaranju »unijatskog carstva u Žum-berku«.

300 11. unijaćenje

Međutim, general Petaci je nastavio da progoni pravoslavno sveš-tenstvo i vernike u Žumberku i nije se nekoliko meseci udostojio niti da odgovori Dvorskom ratnom veću. Posle ponovljenih žalbi mitropolita i ponovljenih zahteva Dvorskog ratnog veća, general Petaci je odgovorio, ali tako što je poslao izveštaj svog prethodnika iz 1752. godine, tada već pokojnog generala Šercera, uz podsećanje da je žalba mitropolita Nenado-vića rešena još 15. aprila 1752. godine, pre ustoličenja vladike karlovačkog Danila Jakšića. Petaci je na taj način svima »bacio pepeo u oči«. Bio je to drzak postupak, ali niko nije mogao da preduzme ništa protiv njega, jer je on ukazao na propust učinjen u Beču još 1752. godine, kada doneta odluka o ukidanju zabrane pristupa pravoslavnim sveštenicima u Žumberak nije sprovedena, a odgovornog generala Šercera ni papa nije mogao da »dozove s onog sveta«, radi odgovornosti.

Izgleda da ni carici nije preostalo ništa drugo nego da pređe preko svega i da od Dvorskog ratnog veća zatraži »specijalni izveštaj«. Pošto su se u prepisci koja je usledila i Dvorsko ratno veće i Ilirska dvorska kancela-rija saglasili da je zabrana dolaska i bogosluženja pravoslavnim sveštenici-ma u Žumberku bila protivna privilegijama i da je treba ukinuti, čime su priznali da je ona ukinuta još 1752. godine, ali da se »zaboravilo« da se oba-vesti Dvorsko ratno veće pa nije sprovedena u delo, carica je donela novu odluku o ukidanju zabrane iz 1752. godine, uz dodatak »da pravoslavni sveštenici, pod pretnjom stroge kazne, ne smeju nikoga da odvraćaju od unije«. Odluka je saopštena generalu Petaciju 3. septembra, a mitropolitu Nenadoviću pet dana kasnije (str. 45/46).

Ugarska dvorska kancelarija odlučuje

Izgledalo je da se stvari vraćaju na pravi put. Iako se u odluci ništa ne kaže o komisijskom popisu pravoslavaca i unijata u Žumberku, sada su barem svi znali da su se i oko čega su se saglasili. Ali ne lezi vraže. Videvši da »gube tlo pod nogama«, unijatski sveštenici Vasilije Božičković i Gabrijel Palković, koji je već duže vreme nastojao da na svaki način Žumberak za-drži u okviru Pribićke, odnosno Svidničke unijatske biskupije, grozniča-vo su zatražili pomoć i intervenciju Ugarske dvorske kancelarije.


Sada se Ugarskoj dvorskoj kancelariji pružila prilika da pokaže svoje pravo lice. Zamereno je Dvorskom ratnom veću što su poslednja savetova-nja i odluke donete bez njezinog učešća, što je bilo protivno dotadašnjoj praksi, tim pre što žumberačko područje pripada zagrebačkom biskupu, a koji je opet podređen ugarskom kaločkom nadpiskupu itd. Naravno, Ugarska dvorska kancelarija je i ovom prilikom pokrenula procedural-na pitanja i ponovila proizvoljno tumačenje kome Žumberak pripada u upravnom pogledu, samo da bi »pojačala« suštinu i Dvorskom ratnom veću dostavila političke stavove sasvim suprotne već donetoj odluci.

»Treba obratiti pažnju da raščanski (srpski, prim. autora) mitropolit sve više i više proširuje pravo na crkveno pravosuđe... Ako bi mu se sada priznalo pravosuđe u žumberačkom području, uskoro bi nastale štetne posledice po čitavu državu, i to u obimu da bi se tome teško moglo dosko-čiti raspoloživim sredstvima... Verski nagon je sam po sebi osetljiv... Ako je neki narod vešto vođen verskim učenjem, potrebno je da se delatnost njegovog sveštenstva što efikasnije ograniči... Nije poželjno proširivati srpske nacionalne privilegije jer se na kraju ne bi moglo uskratiti pravo-slavno crkveno pravosuđe u čitavoj Ugarskoj... Ugarska dvorska kancelari-ja se nada da će kraljica ostati kod zabrane iz 1750. godine i da će promeniti odluku od 3. septembra 1759. godine... Ako bi se kraljica tome usprotivila, onda taj problem treba da rešavaju zajednički Dvorska ratna kancelarija, Ilirska dvorska kancelarija i Ugarska dvorska kancelarija« (str. 47).

Dakle, Ugarska dvorska kancelarija se nije ni osvrnula na činjenicu da je patrijarhu Srpske pravoslavne crkve Arseniju III Čarnojeviću i nje-mu potčinjenim mitropolitima i vladikama na području Habsburške Mo-narhije crkveno pravosuđe nad svim pravoslavnim vernicima ponovljeno priznavano privilegijama i potvrdama od 21. avgusta i 11. decembra 1690, 11. aprila 1691. i 4. marta 1695. godine.

Carica M. Terezija je znala da bi protivljenje stavovima Ugarske dvorske kancelarije zaoštrilo unutrašnje odnose pa je naredila novo savetovanje Ugarske dvorske kancelarije, Dvorskog ratnog veća i Ilirske dvorske kancelarija, pod predsedavanjem predsednika Ugarske dvorske kancelarije, grofa Palfija (Palffy). On je sračunato i decidirano raspravu sveo samo dva pitanja: da li u Žumberku ustoličiti unijatskog, grkokato-

302 11. unijaćenje

ličkog biskupa te kakav stav zauzeti prema karlovačkom vladici i pravo-slavnim vernicima?

Pošto se većina saglasila da u Žumberku treba ustoličiti unijatskog biskupa, što je Palfi i očekivao, bilo je samo pitanje ograničenja koja će da budu nametnuta pravoslavnom vladici. Stoga je, između ostalog, odluče-no da: (1) karlovački pravoslavni vladika može da putuje u Žumberak, ali se ne dozvoljava da se tamo naseli, (2) unijatima nije dozvoljeno da pređu (vrate se, prim autora) u pravoslavlje, ali se dozvoljava pravoslavcima da se pounijate, (3) ako bi pravoslavni sveštenik nagovorio unijata da pređe u pravoslavlje, obojica se imaju oštro kazniti i proterati iz Karlovačkog generalata itd. Carica je prihvatila sve stavove i napisala »završeno«. Ova odluka je, za razliku od onih ranijih i povoljnijih, dostavljena svim nad-ležnima pa i mitropolitu Pavlu Nenadoviću (str. 49).

Uzalud je predsednik Ilirske dvorske kancelarije Bartenštajn mislio drugačije i ukazivao »da se ni u samom Rimu ne bi vodilo toliko računa i poklanjalo toliko pažnje unijaćenju male verske i etničke grupe i da Rim ni od Republike Venecije, koja mu je svakako bliža od Austro-Ugarske, ne traži takvu strogost prema pravoslavcima«.

Međutim, general Petaci, zagrebački biskup, unijatski sveštenici i Ugarska dvorska kancelarija ni takvom odlukom nisu bili zadovoljni. Oh-rabreni, oni su i to posmatrali samo kao još jedan korak na putu do potpu-nog uništenja pravoslavlja u Žumberku. Nisu čekali ni časa niti su birali sredstva. General Petaci i zagrebački biskup dostavljali su Ugarskoj dvor-skoj kancelariji lažne podatke o nedozvoljenoj delatnosti pravoslavnih sveštenika, otmicama devojaka, sklapanju brakova pravoslavca i unijata, silovanju katolkinja, slanju žena u Tursku da se ne bi pounijatile i slično, a ova ih je prosleđivala Ilirskoj dvorskoj kancelariji, uz naznaku »navodno se dogodilo«. Oni su dobro znali da optužba neposredno proizvodi posle-dice, a da za negiranje i opravdavanje treba vremena.

Na ovakve brutalne i lažne optužbe Bartenštajn se nije mogao oglu-šiti, nego je kraljici podneo izveštaj. Ukazao je da Ugarska dvorska kance-larija pojačava pritisak na pravoslavne Srbe, nastojeći da im ukine sve pri-vilegije, što nije u interesu Monarhije, kao i da očigledno želi da ograniči nadležnost Dvorskog ratnog veća i Ilirske dvorske kancelarije ne samo za


žumberačko područje nego i za Karlovački generalat u celini. Kao potvrdu ispravnosti svojih stavova naveo je da nema dokaza ni za jedan navedeni slučaj, da je veoma čudno da se to dešava samo u Karlovačkom generalatu, ukazujući time na generala Petacija, kao i da takvih problema nema u od-nosima rimokatolika i luterana i kalvinista, a nije nepoznato da su odnosi između tih crkava i vernika zaoštreniji nego s pravoslavcima (str. 50/51)..

Pročitavši Bartenštajnov izveštaj, carici je bilo jasno da je Žumberak već postao opasan predmet spora i u unutrašnjim odnosima u Monarhiji. Više se nije znalo ko šta radi i ko je za šta nadležan niti koji bi novi proi-zvoljan elemenat mogao da bude »ubačen u igru«. Da bi dobila na vreme-nu, odlučila je da zatraži dodatni izveštaj od biskupa (verovatno unijats-kog i zagrebačkog, prim. autora), ni sama ne znajući zašto i s kojim ciljem.

Jedini koji je znao šta treba da radi i u to vreme, bio je general Petaci. On je ne samo odbio da sprovede carcinu odluku od 3. septembra 1759. godine, kojom se poništavaju zabrane i karlovačkom vladici dozvoljava pristup u Žumberak, nego i njezinu odluku od 18. oktobra 1760. godine da sprovede spomenutu odluku. Teško je objasniti Petacijevo ponašanje, a još teže da carica nije ništa konkretno preduzela protiv njega. Nije ne-poznato da se oduvek, pa i u to vreme, surovo kažnjavalo neizvršavanje vojnih naređenja. Smenjivanje s dužnosti je bila početna mera da bi se prekršiocu moglo suditi.

Međutim, savetovan potajno od visokih zvaničnika bliskih Dvoru, general Petaci je znao za politiku dvostrukih standarda i da »vrana vrani oči ne kopa«. Stoga je svojim oficirima i vojnicima u Žumberku naredio da, bez obzira na sve, odgovaraju samo njemu, da i dalje, na sve moguće načine pa čak i fizički prisiljavaju pravoslavce da se izjasne za uniju. Pr-koseći svima i demonstrirajući svoju samovolju i moć, naredio je da se vladiki Danilu Jakšiću fizički onemogući pristup, odnosno prolazak kroz Žumberak i to je sproveo s neviđenom drskošću.

Kad je vladika Jakšić, u septembru 1760, odlučio da u Beč putuje preko Metlike i Žumberka, u skladu s najnovijom odlukom carice Marije Terezije, general Petaci je naredio svojim oficirima, konkretno kapetanu Lovaku, da vladiku presretnu i zabrane mu da ide preko Žumberka. O tom događaju opširno je pisao Manojlo Grbić. Vladika je putovao preko sela

304 11. unijaćenje

Brašljevice i došao u selo Veliko Liješće, s namerom da tu prenoći. Među-tim, tu ga je presreo kapetan Lovak, verbalno napao i optužio da je došao da vrši pritisak na unijate, da buni narod, da postavi svoje pravoslavne sveštenike i za neke postupke koji se uopšte nisu odnosili na Žumberak. Naravno, kapetan Lovak je generalu Petaciju poslao unapred pripremlje-ni izveštaj, u kojem je optužio vladiku u pet tačaka. Skoro istovetan izve-štaj »poručio« je general Petaci i od natporučnika Kapustića iz Sošica pa je obadva poslao u Beč.

Videvši šta se dogodilo i kuda to vodi, vladika Jakšić je u Beču (u novembru 1760) opovrgao sve optužbe. U odgovoru na optužbe izneo je da je o svom putu pismeno obavestio generala Petacija, da se sa pratnjom kratko zadržao u Brašljevici, odmorio se i pomolio u tamošnjoj crkvi te produžio u Veliko Liješće, s namerom da prenoći kod husara Paunovića. Tamo je sreo i Nikolu Paunovića, sina pokojnog poručnika Đuriše Pauno-vića, koji ga je pozvao svojoj kući. Nije pitao za Paunovićevog strica Jovi-cu, za starog Đurovića (verovatno Gurovića, prim autora), niti za natporu-čnika Jurišu Šajatovića, niti vodio bilo kakve razgovore. Nije nameravao da okupi narod u Svetoj Nedelji (Radatovići, prim. autora), da postavlja pravoslavne sveštenike niti da na bilo koji način utiče na unijate itd.

Međutim, rano ujutro 22. septembra 1760. došao je kapetan Lovak, probudio ga, optužio za ono što je naveo u izveštaju i saopštio mu da ne može da prođe preko Žumberka jer će ga sprečiti 200 vojnika, rimokato-lika, pod komandom kapetana de Volfa. Pozvao je podoficira Janka Janko-vića i naredio mu da, s dvojicom podoficira i 12 vojnika, vladiku i pratnju izvedu iz žumberačkog područja. Kapetan Lovak se nije osvrtao na kopije caričinih naređenja, koje mu je vladika pokazao, rekao je da on za to ne zna, već samo za naređenja generala Petacija. Ipak, pri odlasku, kapetan Lovak je vladiki lično rekao »da ne zameri, jer je on morao da izvršava samo generalova naređenja« (Grbić, str. 118–128).

Vladika je bio toliko uverljiv da je i carica morala da napiše »da se ge-neral Petaci ukori, zbog nesprovođenja naređenja i zbog postupka prema vladici i njegovoj pratnji«, od čega, naravno, nije bilo ništa.

Zbog brojnih poslova, ali i duge i oštre zime, vladika Jakšić je ostao u Beču sve do proleća 1761. godine. Mitropolit Pavle Nenadović je bio za-


dovoljan što je vladika Jakšić u Beču formalno dobro primljen, što je u potpunosti dokazao da su optužbe protiv njega bile lažne i time pokazao kakav je i čime se sve služi general Petaci, posebno što je carica napisala da, zbog tih postupaka, Petaci treba da bude ukoren. Imajući to u vidu, ali i činjenicu da su se u Žumberku i dalje sprovodile sve vrste nasilja nad pra-voslavnima, kao i caričina naređenja, ocenio je da bi vladika Jakšić trebalo da se vrati preko Žumberka i time otkloni malodušnost koju je izazvalo njegovo proterivanje iz Žumberka te ohrabri narod da izdrži do sprovođe-nja carskih odluka, posebno popisa pravoslavnih i unijata.

Ukazujem da ovaj slučaj pokazuje da je vladika Jakšić, raniji arhi-mandrit manastira Gomirje, dobro poznavao Žumberak, sela, crkve i poimenično mnoštvo stanovnika, što znači da je Žumberak pripadao ma-nastiru Gomirje i karlovačkom vladičanstvu, da su sve drugo bile laži i zloupotrebe, ali i da je bilo pogrešno što je formalno pripadao Lepavinsko--Svidničkom vladičanstvu.

»Unijate tužni brate«

Međutim, general Petaci i unijatski biskup Vasilije Božičković uradili su nešto bez presedana, nezabeleženo u vojnoj i verskoj praksi i životu ne samo u vezi sa žumberačkim uskocima nego i u istoriji Habsburške Mo-narhije ili neke druge države pa čak i Turske. Prilikom odlaska žumberač-kog bataljona u rat s Pruskom zbog Šlezije, vojnici, oficiri i njihova prisu-tna rodbina i pratioci prisiljeni su 6. marta 1761, na otvorenom prostoru kod Pribića, da pod zakletvom potpišu za sebe i svoje porodice »da žele živeti i mreti po starom grčkom obredu, u pravoj katoličkoj veri pod rim-skim papama i da nikada neće priznati druge biskupe ni sveštenike, nego sadašnjeg biskupa Božičkovića i njegove naslednike istinski sjedinjene s rimskom crkvom«. Svaki komentar je suvišan. Takav slučaj nije zabele-žen. Pa čak se ni Turci nisu usuđivali da urade tako nešto, kako zbog svojih podanika, tako i zbog reakcije drugih država.

Više o tom sramnom događaju napisao je Manojlo Grbić, a naveo je imena i prezimena onih koji su potpisali. »Kako je rat neprestano tra-

306 11. unijaćenje

jao, stigne zapovijed da i najstariji III. bataljon (3. poziva, prim. autora) izmaršira na vojsku... Vojnici se skupe i krenu iz Žumberka u Karlovac... S vojnicima je pošlo i više rodbine da ih isprati do Karlovca... U Pribiću ih zaustave unijati na čelu s vikarom unijatskog vladike Petrom Vuksano-vićem. Tu ih nahrane i napoje, a onda im podnesu na potpis ovu izjavu: Mi dolje potpisani prisežemo u ime svoje i u ime svojih porodica, da hoćemo i živjeti i mrijeti po starom grčkom običaju, a u pravoj katoličkoj vjeri, pod rimskijem papom i da nećemo nikada ni priznati ni držati drugijeh vladi-ka ni sveštenika, nego sadašnjeg gospodina biskupa Božičkovića, i njego-ve s Rimskom crkvom, sjedinjene našljednike, i od njega postavljene nam sveštenike. Ali preklinjemo sve šizmatičke vladike i sveštenike, da naše prijatelje i naše susjede ne navode u svoju vjeru. Za bolju tvrđu dajemo ovdje naše svojeručne potpise«.

Slede imena i prezimena, a za pojedine i godine starosti: »Nikola Go-lubić, Joco Gvozdanović, Nikola Dejanović, Petar Rapljenović, Vuk Čučić, Mijajlo Golubić, Juriša Gvozdanović, Jovan Rajić, Janko Čučić, Janko Lat-ković, Janko Rebić, Janko Grubač, Rade Vidović, Ive Lukač, Ilija Stanišić, Janko Vidović, Nikola Vučinić, Janko Višošević, Mijajlo Gvozdanović, Ilija Grubač, Ilija Bratišić, Mitar Štrbac, Ilija Kožar, Nikola Grubišić, Đuro He-raković, Tome Vidović, Marko Heraković, Tadija Vidović, Stanko Klisurić, Tome Vučković, Grgo Klisurić, Marko Heraković, Dako Kožar, Jovica Bra-tišić, Jure Krajić, Niko Vicković, Marko Heraković, Mijat Severović, Božo Heraković, Pajo Severović, Vid Heraković, Petar Bratelj, Vid Gvozdanović, Juriša Gozdanović, Rade Gvozdanović, Janko Gvozdanović i Tome Vuči-nić«.

Posle ovih imena i prezimena stoji: »Ja zdola podpisani posvjedočiti morem, da ljudi više podpisani dali jesu ove križe dobrovoljno, i ja takajše na mesto mojega križa podpisivam se zmojom rukom, Vid Gvozdanović, nadporučnik. Ja, Jovo Kovačević valujem, da nijednoga ne želim biskupa nego Pribićkoga«

Slede druga imena i prezimena: »Teodor Jelenić, Teodor Bukvić, Stanko Heraković, Vaso Heraković, Niko Hodanovac, Jovica Šintić, Rama-ta Belivić, Janko Belivić, Ignjatija Rapljenović, Tome Gvozdanović, Ilija Šintić, Ilija Vučinić, knez, preko 60 godina, Grgec Viković, preko 70 go-


dina, Mileta Milković, Niko Višošević, oko 75 godina, Niko Pavković, oko 80 godina, Niko Gvozdanović, Luka Selaković, preko 70 godina, Jove Gvo-zdanović. Posle ove grupe stoji: Nikola, sin husarov i gospodina lajtmana brat, Tome; prvi je na vojsci a drugi u sužanjstvu«.

Dalje slede: »Stanko Rebić, Jovo Reškovac, preko 60 godina,Toma Reškovac, oko 80 godina, Stevan Reškovac, oko 70 godina. Ova su tri Reškovca kmetovi njegove ekselencije grofa Perlaša u Kaljama. Stanko Delivuk, Jovica Duniskvarić, oko 50 godina, Vid Radić, Miloš Vrapče-vić, oko 90 godina, Petar Čučić, Tome Šintić, oko 70 godina, Ilija Relić, Simo Ognjanovac, Sipan Hodanović, oko 80 godina, Ilija Rušnov, oko 80 godina, Lazo Đerić, oko 100 godina, Jure Milaković, oko 65 godina, Ile Hodanovac, Stipan Vidaković, Petar Kovačević, Novak Kovačević, Janko Severović, Stjepan Vidović, Petar Vuković, Janko Latković, Petar Klisurić, Petar Hamer, Janko Damjanović, Niko Ljubanović, Ante Vujičić, Marko Dučić, Petar Hrnjak, Niko Badovinac, Miloš Radić, Rade Herak, Jovo Mali Rajaković, Mile Vukasović, Vaso Brnčić, Novak Hodanovac, Marko Bado-vinac, Damjan Gudelj, Jovica Bavanović, Janko Rebić, Niko Rušnov, Toma Bastašić, Janko Malić, Todor Bukvić, Marko Lalić, Jakov Šajatović, Ile Hr-njak, Janko Šumonja, Đuro Dejanović, Ignjatija Stanić, Tomica Štibić, Ta-dija Šajatović, Mitar Šajatović, preko 80 godina, Brajan Popović, Marko Badovinac«.

Sledi nejasan tekst: »Janičko Badovinac, brat gosp. nadporučnika. Brat mene na stran gosp. biskupa Pribićkoga sa svim nižim lastovitom (vlastitom, prim. autora) rukom podpisuje Niko Badovinac«.

Sledeća grupa: »Ile Garapić, Niko Popović, Braco Popović, oko 60 godina, Tome Crljenica, Jovica Bastašić, knez, oko 60 godina, Niko Vuksa-nović, Damjan Rađenović, Nikola Radovanić, Pero Badovinac, Miloš Šu-monja, Dako Goleš, Novak Keserić, Janko Sladojević, Todor Ognjanović, oko 90 godina, Milak Radmanović, Grgo Kekić, Mile Marjanović, Perica Vukasović, Jovo Keserić, Mikaš Rajaković, Grgo Bojić, peko 60 godina, Ni-kola Kekić, oko 70 godina, Dako Strahinić, Rade Kuljaj, Nikac Radić, Pan-te Selaković, oko 65 godina, Stanko Latković, Ile Gajski, Lovre Peris, oko 70 godina, Tode Drkušić, Kara-Vukšić, oko 65 godina, Ivanac Selaković, Jovica Damjanović, Jure Vujičić, Dane Vukšić, Niko Car, Miloš Badovi-

308 11. unijaćenje

nac, Braco Goleš, oko 80 godina, Janko Goleš, Lazo Bečić, Pero Smiljanić, oko 50 godina, Todor Hrnjak, Niko Dragelj, Ile Bojić, Mile Garapić, Janko Šobatović, Lovre Bulić, Mitar Car, Braco Bastašić, Pero Radić, Tode Radi-nović, Ivica Radinović, Stanko Malić, oko 87 godina, Jovica Makar, Vaso Peris, preko 100 godina, Ile Hrnjak, oko 60 godina, Mijat Brzović, 80 go-dina, Stanko Radonja, oko 70 godina, Perica Damjanović, Pavle Galić, oko 70 godina, Marko Popović, Braco Popović, Brajan Popović. Ova pošljednja dvojica jesu kmetovi iz Kranjske na imanju Krup.

Kao što već rekoh, ovo je potpisivanje izvršeno u Pribiću 6. marta 1761. i to sa ljudima vojnicima, koji su pošli na vojsku i koji su u punoj ratnoj opremi stajali ’u glidi’ (stroju) pred svojijem vojničkijem starješi-nama, gdje im je red slušati sve bez pogovora, pa makar im na mah i glave s ramena poletjele. A Bog će dragi znati, da li su ljudi i znali na šta daju svoje krstove, jer samo su od 190 potpisa četiri svojeručna. A potpisali su eno i one, što bijahu na vojsci i u sužanjstvu, pa onda što kakve kmetove tja (čak) iz Kranjske pa i udovice – pa tja i starce preko 100 godina, koji le nisu pošli na ’auzmarš’ ni stajali onđe ’u glidi’! I sa svijem tijem jedva su ih nakupili 190 na broj – i to su dakle bili u Žumberku 1761. svi unijati; jer da ih je više bilo, bez sumnje bi ovom prilikom sve bili izređali i potpisali« (str. 129–134).

I posle svega što su o ovom sramnom činu rekli Šviker i Grbić, autor bi mogao da navede još nekoliko činjenica. Mi ne znamo niti ćemo ikada saznati ko se od onih koji su pošli u nemačko-nemački rat vratio, a koliko ih je ostalo na bojištu. U svakom slučaju, oni koji su se vratili i njihove porodice bili su sada »potpisani unijati«, kao i porodice onih koji se nisu vratili, samo što je njihova situacija bila još tragičnija.

Druga činjenica odnosi se na ranije ukazano – da su se među Žum-berčanima od naroda odvajale pojedine vojvode, a kasnije oficiri i unijat-ski popovi. Vidimo da se u ime 47 nepismenih vojnika potpisao njihov komandir, nadporučnik Vid Gvozdanović, kasniji general kojeg oni koji »slave« unijaćenje i odnarođivanje Srba Žumberčana, dakle svog naroda, ističu kao jednog od »glasovitih, čuvenih Žumberčana«. Očigledno je da su to bili njegovi vojnici pa neka neko kaže da to sve nije bilo unapred pripremljeno i naređeno ili da je neko smeo i da pomisli da se suprotstavi.


Kao što sve u životu, pa i list papira, ima najmanje dve strane, tako je i slava ovog i drugih »glasovitih Žumberčana« najmanje dvostrana, zavisi s koje strane se gleda ili čita.

Sledeća činjenica je druge prirode i odnosi se na ranije popise Srba Žumberčana, od doseljavanja do 1690, i spisak onih koji su naterani da priznaju da su unijati. Radi se o promenama nastalim u periodu od oko 230 godina. Već na prvi pogled može da se vidi da je tačno sve na šta je ukazano u komentarima onih popisa. Na »sramnom« spisku vide se pre-zimena kojih na onim spiskovima nije bilo, a nema mnogih od onih pre-zimena iz vremena doseljavanja i popisa. Među imenima dominira Janko, i danas najčešće ime u Žumberku, zatim Petar, Ilija i Mihajlo. Mnogo Ilija upisano je kao Ile, kako i danas u Žumberku najčešće zovu Iliju, kao i u Hercegovini. Jovana i Jova ima mnogo, Ivana svega nekoliko, i to kao Ive.

Ali vratimo se Johanu Švikeru. Dogodilo se da se na dan ovog »sra-mnog i nasilnog« potpisivanja vladika Danilo Jakšić našao u Metlici, na povratku iz Beča i na putu u Žumberak. Kad je čuo što se u Pribiću događa, odustao je od puta u Žumberak i preko Gomirja otišao u Plaški, kako bi o svemu obavestio mitropolita Pavla Nenadovića. Mitropolit se 1. maja 1761. obratio pismom carici i zatražio da se potpisi iznuđeni u Pribiću pro-glase ništavnim, da se nešto slično više ne čini i da general Petaci konačno dozvoli vladici Jakšiću obilazak pravoslavnih vernika u Žumberku. Među-tim, iz Beča nije bilo odgovora, a Petaci je, nakon mesec dana, cinično za-molio vladiku da se »još malo strpi«.

Kad je video da je i taj postupak ostao bez konkretne reakcije njego-vih pretpostavljenih i Bečkog dvora, general Petaci je ocenio da je pravi i efikasan metod da se deluje upravo na vojnike na ratištu, pojedince i gru-pe Žumberčana, i da na to treba staviti težište. Zbog toga je naredio da se na pravoslavne Žumberčane na ratištima utiče svim sredstvima da odlaze u rimokatoličke crkve, odnosno odvraćaju da odlaze na bogosluženje kod pravoslavnih sveštenika. Kad su se Žumberčani požalili svom pretpos-tavljenom komandantu, potpukovniku Herberštajnu (Herberstein), on im je otvoreno rekao da je to naređenje generala Petacija. Rekao im je i da je general Petaci na ratište uputio dvojicu pounijaćenih oficira Žum-berčana, Gvozdanovića, da sprovode njegova naređenja i da ga o svemu detaljno izveštavaju (str 56).

310 11. unijaćenje

Petacija i katoličke i unijatske sveštenike je naročito pogađalo što je ono malo pounijaćenih Žumberčana, s obzirom da na ratištima nije bilo unijatskih sveštenika, odlazili na bogosluženje kod pravoslavnih svešte-nika Slunjske pukovnije, konkretno sveštenika Gaje Mihailovića. To je pokazivalo da su se oni pounijatili pod pritiskom, a ne dobrovoljno i iz ubeđenja, i da bi se u normalnim uslovima vratili pravoslavlju. Stoga su rimokatolički i unijatski sveštenici u svemu podržavali generala Petacija i molili ga da ne dozvoli da još ono malo unijata u Žumberku pređu u »vla-šku veru«.

Zbog toga se 37 pravoslavnih Žumberčana iz vojnog logora Gerstes-dorf (Šlezija) 12. avgusta 1761. godine obratilo pismom vladiki Jakšiću is-tičući da ih oficiri prisiljavaju da idu u rimokatoličku crkvu, u čemu se naročito ističe zastavnik Janko Gvozdanović. On ih presreće i »iz zase-de« napada kad idu na bogosluženje, vređa ih i izaziva rečima »da su kao Turci«. Vladiki nije preostalo ništa drugo nego da se žali direktno carici, ukazujući na konkretne primere samovolje i nasilja i da je moli da pravo-slavcima u Žumberku i na ratištima prizna slobodu savesti i veroispovesti. Tražio je i da se konačno izvrši popis pravoslavaca i unijata i da se omogući ljudima da se smire i da se ne zaoštravaju međusobni odnosi.

Argumentovane i razložne žalbe te predlozi vladike Jakšića nisu mogli da ostanu bez ikakvog odgovora, ali je bilo očigledno da se od uni-jaćenja više neće odustati, s tim da bi sve trebalo da se izvede lukavije i bez buke, a pre svega da se dobije u vremenu i generalu Petaciju omogući da svoje »prljave« zamisli sprovede u delo. Da bi se dobilo u vremenu re-čeno je da se planirani popis vernika u Žumberku ne može sprovesti dok traje rat, jer su mnogi Žumberčani na ratištima. Dakle, kad je u interesu unije, onda se vojnici pod oružjem teraju da se izjasne, a kad je u pitanju dobrovoljno izjašnjavanje, onda treba sačekati da se rat završi.

A kad je Dvorsko ratno veće 27. septembra 1761. konačno pismeno naredilo generalu Petaciju – »da njezino veličanstvo ostaje pri svojoj za-povjesti od 18. decembra 1760, pa ako vladika Jakšić i ne smije u Žum-berku postavljati svojijeh sveštenika, ali se on ima po njegovom dosto-janstvu sa svakom pristojnošću dočekivati. Posebno onaj od njega skoro objavljeni postupak, kada su se mnogi od njegovijeh jednovjeraca pri-


nuđivali na uniju – jest djelo koje je protivno intenciji iliti misli njenog C. K. Veličanstva, jer ona nije namjerna dopustiti, da se ma ko na držanje zakona nagoni, i zbog toga ima g. đenerao (general) što skorije poslati svo-je krepko opravdanje« (Grbić, str. 13).

Međutim, general Petaci je znao »pravo stanje stvari« pa se nije ni zbunio, a kamoli zabrinuo i postupio po naređenju. Nije njemu bilo ni na kraj pameti da odgovara na optužbe, nego je postupao po onoj »napad je najbolja odbrana«. Tvrdio je da je »glupim Žumberčanima« više stalo do forme i obreda nego do vere. Žalbe vladike Jakšića nisu mu uopšte jasne i on ih ne razume, posebno nakon što je dobio izveštaj zastavnika Janka Gvozdanovića. Naprotiv, evidentno je da pravoslavni sveštenik Mihajlo-vić nastoji da unijate ubedi da prihvate pravoslavnu veru, kao što je to ura-dio s dvojicom desetara. Međutim, takva protivzakonita delatnost nije izuzetak, nego stalna praksa (str. 56).

Petaci je izneo i nove optužbe. Navodno se pravoslavni sveštenici potajno sastaju s vernicima na seoskim sajmovima i u belokranjskim ka-fanama, čašćavaju ih i nagovaraju da budu privrženi pravoslavnoj crkvi, odnosno da se odreknu unije i vrate u krilo vere i crkve u kojoj su rođeni. Razume se, vojnici i uhode koje je upućivao Petaci imali su mogućnost da ostvare potpunu kontrolu i da svaki događaj i sve što vide protumače na način kako im je naredio sam Petaci. Uostalom, njih nije interesovala istina. Bilo je dovoljno da vide pravoslavne sveštenike i nepodobne pravo-slavce u društvu s drugima, ili da ih neko denuncira, pa da budu optuženi za delatnost protivnu carskim zakonima i odlukama.

Svestan da je najvažnije da stalno optužuje vladiku Jakšića, vratio se Petaci na dolazak vladike u Žumberak, na putu za Beč, pre godinu dana. Pozvao se na novi izveštaj kapetana Lovockog iz Kupčine, od 20. okto-bra 1761. godine, »da je vladika u selu Brašljevica naredio da mu se otvori crkva, da je u selu Liješće seoskom odborniku Janku Heraku dao 17 kru-na da sazove ljude, da bi im saopštio kako je, s visokog dvorskog mesta u Beču, primio pisanu dozvolu da može nesmetano da dolazi u Žumberak, kao i da će se već idućeg dana sastaviti komisija, koja ima da utvrdi ko je unijat, a ko pravoslavac« (str. 57).

312 11. unijaćenje

A kad se posle ponovljenih intervencija Dvorskog ratnog veća više nije mogao oglušiti u vezi sa zabranom, odnosno dozvolom pravoslavnom vladiki da slobodno putuje u Žumberak, general Petaci je podsetio na onu odluku u režiji Ugarske dvorske kancelarije, donetu na savetovanju 14. marta 1760. i protumačio da se tom odlukom pravoslavnom vladiki doz-voljava proputovanje kroz Žumberak, s tim da ne sme obavljati bilo kakve verske poslove. Stoga nije negirao da je naredio svojim oficirima da prate vladiku i spreče ga da svrati u neko selo i pokuša da obavi bogosluženje.

Očigledno je da generalu Petaciju i nije bilo posebno teško da spro-vodi svoju volju i nameće je drugima. Pre svega, on je svoj posao oko uni-štavanja pravoslavlja u Žumberku radio s neviđenim žarom, sistematski i studiozno, za razliku od za to nadležnih institucija i pojedinaca u Beču. Oni su svoj posao radili kad su morali i koliko su morali, vodeći računa da se nekome ne zamere i ne naškode svojim interesima. Zbog toga je Petaci uvek imao tajni adut u rukavu, bilo da se radilo o propustu, kojih je bilo na pretek, ili o suprotnostima i nejasnoćama u radu tih institucija i u odluka-ma koje su donosili.

Kao što je već rečeno, general Petaci je imao i podršku pojedinaca bliskih carici, koji su ga štitili i podržavali. Jedan od takvih bio je Ignac Koh (Ignaz Koch), sekretar carskog kabineta i bliski savetnik ne samo u državnim nego i u privatnim poslovima i odnosima, kasniji predsednik Ilirske dvorske kancelarije, »kome se ima zavaliti da je Petaci imao toliko uspeha u sprečavanju pravoslavne vere u Žumberku« (str. 59).

Pošto je 15. februara 1763. godine mirovnim ugovorom završen iscrpljujući sedmogodišnji rat između Habsburške Monarhije i Pruske, a generala Petacija na dužnosti komandanta Karlovačkog generalata za-menio general Bek (Beck), mitropolit Jovan Đorđević, koji je zamenio u međuvremenu umrlog Pavla Nenadovića, ocenio je da je došlo vreme da se carici obrati u vezi s pravima pravoslavne crkve u Monarhiji u celini, a prva od 22 tačke odnosila se na Žumberak. A stanje u Žumberku bilo je katastrofalno. Masovna pogibija u ratu lišila je mnogo porodice muške glave, opšta neimaština, glad i bolesti uzimale su danak. Da bi se mislilo o drugim problemima, trebalo je prvo preživeti.


General Bek je to umeo da iskoristi. Odgovorio je sarkastično da Žu-mberčani, kad je u pitanju vera, misle samo na materijalnu dobit. Stoga on nije čuo niti za jednu pritužbu protiv unijatskih sveštenika, a na po-četku službe sreo je samo šest porodica koje su se izjasnile kao pravoslav-ne itd. O stvarnim problemima niti reči i bez objašnjenja kako je došao do podatka da u Žumberku ima samo šest pravoslavnih porodica i da nema protivljenja uniji. Takav izveštaj predstavljao je značajan korak napred u procesu uništavanja pravoslavlja i nasilnog nametanja unije (str. 59).

Carica je ocenila da je došlo pravo vreme i naredila novo savetova-nje u vezi mitropolitove žalbe i zahteva. Savetovanje Ugarske dvorske kancelarije, Dvorskog ratnog veća i Ilirske dvorske kancelarije održano je 10. oktobra 1765. godine. Predsedavao je predsednik Ugarske dvorske kancelarije Franc Esterhazi (Franz Eszterhazy). Sem Bartenštajna, koji je izdvojio svoj stav, svi su bili protiv davno obećanog popisa pravoslavaca i unijata, s ciničnim objašnjenjem »da bi time mogao da bude narušen red i mir, koji sada vlada u Žumberku, i da bi moglo da dođe do pobune«. Da bi se učvrstio red i mir, odlučeno je da se u Žumberak što pre pošalje nekoli-ko unijatskih sveštenika, odnosno da se povuku Žumberčani koji studira-ju u Rimu i upute u Žumberak. Time bi se moglo »spasiti decu od zabluda njihovih roditelja i dovesti na pravi put sve njihovo potomstvo«. General Bek je dobio zadatak da se dogovori s unijatskim biskupom i izvesti o pre-duzetim merama i potrebnim sredstvima.

Verski popis »na vojnički način«

Mitropolitu Đorđeviću ostalo je samo da izrazi svoje nezadovoljstvo i da insistira na popisu, znajući da bi mnogi Žumberčani ostali verni pravos-lavlju ako bi mogli da u miru ispovedaju svoju veru u okviru svoje crkve i ako bi u svojoj sredini videli vladiku Karlovačkog vladičanstva i druge visoke predstavnika svoje, Pravoslavne crkve. Konačno, Dvorsko ratno veće je 12. novembra 1766. godine naredilo generalu Beku »da preduzme potrebne pripremne mere u vezi s popisom pravoslavaca i unijata u Žum-berku«.

314 11. unijaćenje

I šta se tada dogodilo? Umesto pripremnih mera za popis, koji bi sprovela mešovita komisija, kao u slučaju popisa sprovedenog 1732. u Va-raždinskom generalatu, general Bek je, linijom komandovanja, naredio komandantu Slunjske pukovnije i komandantu u Žumberku »da preko svojih oficira ispitaju pravo stanje i podnesu tačan izveštaj«. Naravno, svojim oficirima general Bek je »pravovremeno« objasnio da je to u stvari popis.

Bilo je očigledno da generalu Beku nije bilo ni na kraj pameti da pos-tupi po naređenju i da pripremi popis za rad mešovite komisije u prisustvu mitropolita ili njegovog zamenika, što je ranije usaglašeno, a što je dvor »naredio« još u aprilu 1760. Kao da o tome nikada nije bilo ni reči (str. 61). Takav, jednostran, vojnički popis, »pripremljen je i izvršen po kratkom postupku«, a izveštaj je podnet 26. januara 1767. godine u Karlovcu. Ci-nično je napisano da su u Žumberku samo dve porodice, odnosno četiri osobe pravoslavne.

Prisustvo visokih predstavnika Pravoslavne crkve povratilo bi njen ugled u očima mnogih Žumberčane i učvrstilo ih u opredeljenju da osta-nu odani veri i crkvi prađedovskoj. Dobro su to znali i u Beču, Budimpešti, Zagrebu i u Rimu, a najbolje od svih znali su to general Bek i unijatski biskup Vasilije Božičković. Zato je teško poverovati da je general Bek pos-tupio tako drsko i rizično, a da prethodno nije dobio signale i podršku. To se vidi i po reakciji Dvorskog ratnog veća. Ono je, jednostavno, prešlo preko svega i priznalo rezultate tako izvršenog popisa. Uostalom, kad je »vrana vrani oči vadila«?

Posle toga o Žumberku se nije razgovaralo više od dve godine. Zago-vornici unije i izvršioci prisilnog unijaćenja mogli su da likuju i smišlja-ju završne poteze. Mitropolit, vladika, pravoslavno sveštenstvo i vernici videli su da je sve bilo uzaludno i da je svaki otpor bespredmetan. »Vuk je ponovo (po ko zna koji put) pojeo magarca«. Tek povodom Srpskog crkvenog kongresa, održanog 7. oktobra 1769. u Sremskim Karlovcima, mitropolit Jovan Đorđević je pokrenuo i problem Žumberka, odnosno nepristrasnog utvrđivanja ko je u Žumberku unijat, a ko pravoslavac.

Žalba je prosleđena i novom komandantu Karlovačkog generalata generalu Prajsu (Preiss). On je Beču odgovorio drsko i cinično, kao dželat


nad umirućom žrtvom i u stilu svojih prethodnika, da u Žumberku po-stoji samo jedna jedina kuća koja priznaje pravoslavnu crkvu. Svi drugi su privrženi uniji, što važi i za tri žumberačke čete. Naglasio je da je: »zab-rana odlaska u Žumberak karlovačkom vladici bila opravdana i potrebna« (čime je odao direktno priznanje svojim prethodnicima Šerceru i Pataci-ju), jer je unijatskoj crkvi trebalo dugo da očvrsne. Pojava vladike mogla je da utiče na unijate da otpadnu od unije i da se vrate veri svojih predaka. Time se dalo i vremena unijatskom biskupu da neometano radi na jačanju unije. Na kraju, general Prajs cinično pita: da li bi bilo poželjno preseliti i tu familiju, a za takav korak vlast se može poslužiti i najmanjim povodom (str. 62).

General Prajs je sve rekao, u svega nekoliko rečenica – direktno i bez ikakvog uvijanja. Unija nije proizašla iz slobodnog uverenja i opredelje-nja žumberačkih uskoka, nego je nametnuta političkom, verskom i voj-nom silom. Sva sredstva su u tom cilju bila opravdana pa i neizvršavanje carskih naređenja.

Izveštaj generala Prajsa obradovao je novog predsednika Ilirske dvorske kancelarije, već spomenutog Franca Kolera. Za razliku od svo-jih prethodnika (grofa Kolovrata, grofa Kenigseg-Erpsa i barona Barten-štajna), Koler se na ranijim dužnostima isticao odbojnim stavom prema Srbima i pravoslavcima, posebno prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao zaštitniku nacionalnih i verskih prava srpskog i drugih pravoslavnih na-roda. Kad god mu se pružila prilika govorio je o »surovom, pokvarenom i neobrazovanom pravoslavnom sveštenstvu« i o »glupom srpskom naro-du, beskrajno drskom i oholom« (str. 63).

Sada je došao njegov trenutak. Bez ikakve potrebe, on je s neviđe-nim sadizmom i žarom mrcvario već beživotnu žrtvu. Po njemu, Žum-berčani nikada nisu ni imali pravo na verske i druge privilegije jer su po doseljavanju pripadali Kranjskom vojvodstvu. Kao da oni nisu došli na poziv i po odobrenju cara Ferdinanda I i kao da on nije privilegije i garan-cije izdao upravo žumberačkim uskocima još 1538, a potvrdio 1542. go-dine, kao prvim uskocima-krajišnicima. Kao da se i sve kasnije povlasti-ce nisu odnosile »na pripadnike istočnog obreda u Slavoniji, Hrvatskoj i Kranjskoj i svuda gde se oni nalaze na teritoriji carevine«.

316 11. unijaćenje

U izveštaju Koler je jasno predložio »da bi se carski dvor morao za-uzeti za stvar svete unije i večno spasenje nekoliko hiljada duša. Da bi se to postiglo, trebalo bi onemogućiti da se taj problem ikada više pokrene, čime bi se pravoslavnoj veri zauvek onemogućio opstanak u Žumberku« (str. 65).

S tim ciljem predložio je carici da izda dekret, kojim bi se najvišim predstavnicima Srpske pravoslavne crkve jasno dalo do znanja da je to pi-tanje definitivno i zauvek rešeno i da će se svaka žalba ili molba kažnja-vati. A da bi se verske prilike u Žumberku stabilizovane, predlaže da se preduzmu mere za ustoličenje pribićkog unijatskog biskupa, sagleda koli-ko bi unijatskih sveštenika trebalo uputiti u Žumberak i koliko bi crkava trebalo da se izgradi.

Na kraju izveštaja koji je carici dostavljen 12. novembra 1769 Koler je i zvanično odao priznanje generalu Petaciju za sve što je činio, uprkos brojim preprekama. »Da je on dozvolio pristup u Žumberak karlovač-kom vladici, sada bi tamo u velikoj većini prevladavala pravoslavna vera i crkva. Da je taj odvratni plan osujećen, zasluge pripadaju generalu Peta-ciju, savetniku Kohu i drugima, koji su ih svesrdno podržavali«. Kraljica se saglasila, ali je odlučila da se sačeka s izdavanjem dekreta. Zaista, nije bilo razloga za žurbu. Pravoslavlje u Žumberku bilo je na izdisaju, barem zvanično i spolja (str. 66).

Ali baron Koler je i dalje bio veoma nesrećan. On se već 1. decem-bra 1769. ponovo obratio carici. Zaigrao je na poslednju, emocionalnu i iracionalnu kartu. Objasnio je da ga »na taj korak navodi istinska potreba da se oslobodi svake odgovornosti pred strogim sudom božjim, a to mu, zbog njegove starosti, ionako uskoro predstoji«. On strahuje da bi vladika karlovački, ako se ne donese dekret, mogao ponovo da pokreće problem, koji više ne postoji. Sve je sređeno. U Žumberku više nema omraženog pravoslavlja. Ako kraljica misli da bi dekret mogao da izazove nemire i ne-godovanje u javnosti, rešenje je jednostavno: mitropolitu srpskom i vladi-ci karlovačkom treba da se naredi da dekret ne smeju da iznesu u javnost.

Dakle, stari šizofrenik i neprijatelj srpstva i pravoslavlja, jednostav-no više nema nikakve mere. I srce carice Marije Terezije je »omekšalo«, možda je »pustila i suzu«? Zar da zaslužni carski i kraljevski službenik i


savetnik ode na onaj svet, a da mu se ne ispuni poslednja želja? Nipošto. Kakvo bi to bilo carstvo i kraljevstvo? Pa poslednja želja se ispunjava i na smrt osuđenim kriminalcima, ubojicama, neprijateljima carstva i kra-ljevstva, a kamoli tako vernim službenicima Monarhije. A ti Srbi, Rašča-ni, »Vlasi«, pravoslavci, sledbenici grčkog obreda, i kako ih sve nismo zvali, trebali su nam – uvek kad su nam trebali. Pošto se ogromna većina njih »izvukla« i spasila od unijaćenja, ostali su nam samo ovi jadni Žum-berčani! Oni više nemaju šta da urade niti kuda se krenu. I carica-kraljica je potpisala sramni i zloglasni dekret.

Koler je likovao. Ostvario je svoj san. Ovo je prilika da još jednom pokaže o kakvom se odanom i prilježnom carskom i kraljevskom save-tniku i rimokatoličkom verniku radi. Dekret je napisan i već 8. decembra 1769. uručen mitropolitu srpskom i vladiki karlovačkom. Komedija je završena. Glumci odlaze sa scene. Publika može da ide kući. Baron Ko-ler kao glavni igrač u završnici neravnopravne utakmice može da pristu-pi strogom sudu božjem. A tu Kolera, bez svake sumnje, tek čeka pravo priznanje. Ne samo njega nego i sve one, pre i posle njega, koji su »spasili nekoliko hiljada duša« žumberačkih uskoka, tako što su im zabranili da budu ono što jesu – pravoslavni hrišćani i naterali ih da budu ono što nisu – unijatski hrišćani. Nema šta, veličanstveno delo. Umeće »drug« rimoka-tolički Bog to da ceni.

Inače, takvo »veličanstveno delo« danas se zove genocid. A genocid je, najkraće: »Namerno i sistematsko uništavanje, delimično ili u celini, jedne etničke, rasne ili verske grupe« (član 2. Konvencije UN o sprečava-nju i kažnjavanju zločina genocida). Ali tada nije bilo Ujedinjenih nacija i genocida u današnjem smislu, reći će neko! Vaistinu nije. Ali ne spomi-njem ovde genocid zbog onih s kojima smo se do sada bavili, dakle po-činiocima, nego zbog onih koji to »slavno (genocidno) delo« nastavljaju danas, o čemu će biti reči u narednim poglavljima.

Valja ponoviti da je Švikerovo svedočenje o nasilnom unijaćenju u Hrvatskoj naišlo na »zid ćutanja« koji i danas postoji u Hrvatskoj. To je i razumljivo, s obzirom da se Nemcu ne može prigovoriti krivotvorenje i neobjektivnost. Zašto bi Nemac »navijao za pravoslavlje i srpstvo«, kad je i on rimokatolik i smatra rimokatoličanstvo boljim i pravilnijim ispo-

318 11. unijaćenje

vedanjem hrišćanstva pa je stoga i za uniju, ali ne po svaku cenu, ne si-lom? Ali i u tom »društvu ima časnih izuzetaka«. Prvi i najdosledniji je, svakako, Radoslav Lopašić, Švikerov savremenik. Njegov prikaz nasilnog unijaćenja (str. 42–47) je sažetak onoga što je napisao Šviker, s punim po-zivanjem na njegovo autorstvo i s izvesnim dopunama.

JANKO ŠIMRAK O »POUNIJAĆENOM ŽUMBERKU«

Mislim da ne bih bio dosledan ako bih izostavio šta je o Žumberku, pošto je nasilno pounijaćen, napisao Janko Šimrak. Posle svega što je napisao u Arseniju Crnojeviću i uniji, Šimrak je na kraju, pod naslovom »Važnost Žumberka« (str. 132/133), progovorio nekim drugim jezikom, navodim od reči do reči:

»Neprestani su dakle bili sukobi između katoličkog višeg klera na čelu sa zagrebačkim biskupima i Uskoka radi kolonizacije, desetine i tla-ke. Ti sukobi imali su najjači odraz na uniju tako, da se ona konačno mogla održati samo u Žumberku, gdje takva pitanja nisu dolazila na površinu i gdje nije moglo biti tih sukoba. Od tog vremena postao je Žumberak je-dino utočište unije. U njemu je jedinom sačuvana sveta i čista ideja sje-dinjenja, kao što je čista voda u njegovim gorskim potocima. Žumberak je jedini čuvao kroz vijekove sa najvećom požrtvovnošću, sa najvećom ljubavi sveto sjeme unije u svom krilu, da ga kasnije prosipa sa najvećom širokogrudošću braći, koja će doći sa slavenskog sjevera u Bačku, Srijem i Slavoniju i kasnije, u Bosnu. Žumberak će svoj toj braći dati ne samo dobre i svete vladike, koji će na svoje grudi pritisnuti sve sa jednakom ljubavi, nego i svećenike, koji će biti među njima prvim pastirima i koji će uz pripovijedanje svetog evanđelja braniti i obraniti njihove narodne oso-bine pred navalama nenarodnog duha. Žumberak će jedini kroz vijekove sa svojim biskupima čuvati osobito zagrebačko eparhijsko sjemenište kao zjenicu oka i njegova vrata otvarati s najvećom pripravnošću. Tako je Žu-mberak postao ne samo zatočenik unije, nego je on njen centrum, njena majka. Ko bi se ikada bio nadao, da će tako maleni kraj, tako siromašan, izvesti tako velika istorička djela, da će se razviti u pravu gradinu, koja će


tolikima davati svjetlo i istinu! Malo će biti krajeva, koji su u tako velikom opsegu vršili toliki ogromni uticaj na kulturni i vjerski napredak, kao Žu-mberak. Od konca 17. vijeka povijest unije je zapravo povijest Žumberka. Stradanja i križevi unije jesu zapravo stradanja i križevi Žumberka. Pošte-nje i čast unije jesu zapravo poštenje i čast siromašnih sinova, koji su iz gologa kamena izrasli na golom se kamenu odhranili. Tu su iz pećina vrca-le nove i nove ideje. Tu su se rađali pod okriljem svetoga jedinstva novi i novi sinovi, koji će pregnuti na sveti rad sa sve većim prijegorom i sve većom ljubavi. Žumberak je dakle spasitelj unije. On svoju veliku zadaću, koju mu je Providnost odredila, nije izvršio, nego istom započeo. To će nam pokazati bliža budućnost. Radi toga treba paziti na taj Žumberak kao na zjenicu oka. To smo svi dužni prema njemu iz zahvalnosti prema onim golemim žrtvama, što ih je on do danas doprinio na oltar svetog sjedinje-nja nesebično i oduševljeno i radi zadaća, koje ga u budućnosti čekaju.«

Šta da se kaže, možda da »vuk dlaku menja, ali ćud nikada«, a ćud popa Šimraka je ipak »otrovna«. Međutim, razlika između njega i drugih nije mala. On je više puta (barem na trenutak) zbacio sa sebe »vučju dla-ku« i napisao istinu. To je ostalo zabeleženo i ne može se poreći i negirati. Ali to znaju samo oni koji su imali uvida u veći deo onoga što je napisao Janko Šimrak. Oni koji su pročitali samo ovu »slavopojku« pounijaćenom Žumberku ne bi mogli da dođu do drugog zaključka nego da su žumbe-rački uskoci i došli u Žumberak da bi bili uvedeni u carstvo nebesko uni-jatstva i rimokatoličanstva.

Posebno je ružno ono o »nenarodnom duhu«, koji postoji, razume se, u okviru »krive hrišćanske nauke i krivog hrišćanskog života«, dakle pravoslavlja. Nenarodno je u Žumberku sve što je pravoslavno, a pravim narodnim duhom Žumberak je počeo da diše tek s unijaćenjem. Nimalo ljudski i hrišćanski! A da i Šimrak poneka nije razmišljao šta stvarno piše, svedoči i ono da je »Žumberak zaista zatočenik unije«. To je istina i pre nego se oslobodi zatočeništva – nestaće. To je njegova »bliža budućnost«, koju je predvideo Šimrak.

320 11. unijaćenje

KRIŽEVAČKA BISKUPIJA (»EPISKOPIJA«) U SLUŽBI UNIJAĆENJA I ODNAROĐIVANJA

»Križevačku grkokatoličku biskupiju«, koja bi trebalo da bude »episkopi-ja«, čije sedište svakako ne bi bilo u Križevcima, morali bismo shvatati i posmatrati u tri funkcije. Prva funkcija je, u stvari, njezino zvanično formiranje i potvrđivanje 1777. godine. Tim činom je, »pečatima« Beča i Rima, »ozvaničeno i svečano proklamovano« sramno delo nasilog uni-jaćenja žumberačkih uskoka. Druga funkcija bila je da u narednim ve-kovima, praktično do propasti Austro-Ugarske Monarhije (1918. godine) »održava« crkvenu uniju, približava »pounijaćeni Žumberak« Rimokato-ličkoj crkvi i da od Žumberčana, etničkih Srba, »napravi Hrvate«. Treća njezina funkcija je nastavak ove druge, samo u izmenjenim političkim i državno-pravnim uslovima, dakle u okviru dve Jugoslavije i Hrvatske.

U nastavku pozabaviću se samo delimično ovom trećom fukcijom, preciznije: kako danas »križevački popovi« i njihovi saradnici brinu o »uniji« i kako »odnarođavaju« Žumberčane? Pisaću samo o onome što su oni napisali i objavili, a što je meni poznato i dostupno.

Zbog »karaktera« onog što sledi, potrebno je podsetiti na tri poz-nate i često prisutne pojave (kategorije): laži, neistine i zablude. Svi ima-mo jasnu predstavu o tome šta su neistine jer znamo šta su laži. Laži su, jednostavno rečeno, priče, usmene ili pisane, o ljudima i događajima, koje ne odgovaraju stvarnosti i imaju za cilj da, direktno ili indirektno, proi-zvedu štetne posledice za nekoga. Osnova svake laži je neistina, ali svaka neistina nije laž. U suštini svake laži je saznanje da je nešto neistina i da je svesna namera da se proizvođenjem ili prenošenjem laži nekome naško-di. Kad čovek čuje ili pročita laž, može da je uoči ili prepozna i da je odbaci; može da je prepozna i prihvati i dalje namerno širi, ali može i da je prihva-ti, ne prepoznavajući da li se radi o laži i kakve i za koga bi to moglo da ima negativne posledice. Prenoseći šta je čuo, video ili pročitao čovek prenosi i širi neistinu, a da toga nije svestan pa mu se ne bi moglo zameriti da laže, jer toga nije svestan niti mu je to namera. Taj čovek je u zabludi, jer nije svestan da govori neistinu, odnosno laž, ali on ipak, nesvesno, proizvodi negativne posledice.


Žumberački uskoci, njihova prošlost, sadašnjost i budućnost, koje oni više u Žumberku i nemaju, bili su i sada su predmet interesovanja raz-ličitih ljudi, s najrazličitijim namerama, što znači da su bili i žrtve najra-zličitijih laži, neistina i zabluda. Ne pretendujem da ukažem na sve laži, neistine i zablude napisane o Žumberčanima u njihovoj skoro pet stotina dugoj istoriji. Dosta je već rečeno. U narednom poglavlju videće se kako njihovu istoriju, versko i etničko poreklo i identitet prikazuju, tumače i zloupotrebljavaju klerikalni krugovi i popovi te neki hrvatski istoriografi.

SPOMENICA SVEŠTENIKA U RADATOVIĆIMA

Sticajem okolnosti, ostvario sam uvid u sadržaj tzv. Spomenice, nefor-malnog dokumenta u koji su sveštenici u Radatovićima svake godine tre-bali da unose i opisuju događaje iz svoje »župe«. Spomenica je »uvedena« 1888. godine, a počeo je da je vodi i vodio je sve do 1920 pop Janko Višo-šević. Njega su sledili dr Nikola Erdelji, Pavle pl. Gvozdanović, Mihajlo Firak, Pavle pl. Gvozdanović mlađi, dr Tomislav Firis, Spiridon Petranović kao privremeni upravitelj i Ilija Krajačić koji je službu u Radatovićima pa i pisanje Spomenice, završio 1940. godine. U ratu (1941–45) u Radatovići-ma nije bilo popa. Nije mi poznato da li je Spomenica dalje vođena i da li se danas vodi?

Spomenice su pisali i drugi popovi u Žumberku. Kad bi bilo uvida u neku od njih, saznalo bi se više o kriterijumu za pisanje. Ovako, prema sadržaju Spomenice iz Radatovića, moglo bi se zaključiti da je to rađeno po sopstvenom izboru. To znači da su u Spomenici opisani samo događaji koje je pop smatrao značajnim, a možda su izostavljeni neki drugi spome-na vredni. Osnovni sadržaj Spomenice trebalo je da bude verski život u župi Radatovići. Da li je tako bilo? U skladu sa sadržajem ove knjige pre-neću samo napisano o nekim tragičnim događanjima u Radatovićima i o stavovima popova prema verskom i nacionalnom poreklu žumberačkih uskoka. Naravno, napisano svedoči i o samim popovima.

Janko Višošević (1888–1920) imao je više nego loše odnose s naro-dom. Iz Radatovića je proteran zavaljujući stvaranju Kraljevine SHS (Ju-goslavije). Da Austro-Ugarska nije propala, ko zna koliko bi ostao?

322 11. unijaćenje

Za 1890. godinu, od događaja koji nas interesuju, zapisao je: »Raspra-va za ogradu dvorišta nastavlja se. Kotarska oblast određuje izvesti ogradu do kraja, 1. svibnja. Obćina vodi na nedjelju dvije rasprave, 22/IV i 7/IX, pri čemu dolazi do ogorčenog odpora po župljanima, konačno se zaklju-čuje ograditi ga daskama. Zbog uvrijeda na raspravama kazne se zatvorom od dva dana Andrija i Mile Radatović i Janko Keserić«

U 1892. godini Višošević je spomenuo tri događaja: »Nepoznatim načinom izgorjelo je u Gudaljima 6 kuća sa nuzgrada-

ma, i to Petru, Janku, Iliji, Antunu i Marku Gudalju i Marku Deanoviću. Ostala je samo kuća Tadijina, Jurina i Lukina.«

(...)»Ove godine zabranjivalo mi je obćinsko poglavarstvo, odnosno

obćinski bilježnik praviti molbenicu za iznimnu ženidbenu dozvolu. Pro-ti tom sam se pritužio kotarskoj oblasti i ona je riješila pritužbu u prilog meni«.

(...)»Od početka godine do travnja vladala je epidemije dobraca, te je za

to doba umurlo 30-oro djece, a od kolovoza epidemija crnih kozica. Umrlo je do konca godine na toj bolesti krijepkih djevojaka i mladića 52«.

Godine 1896. Višošević je popravljao svoj stan pa je ponovo došao u sukob s narodom: »Kako u svemu, tako sam osobito i u tom imao stotinu neprilika i protimba. Hajkača od stanovitih kao bi reć naručenih, a po-dupiranjem i po obćinskom poglavarstvu, bilo na pretek«.

(...)»Na dan 17/XI 1897. izgorjelo je u selu Dučićima 7 kuća nepozna-

tim načinom. Izgorjelo je Marku, Pavlu, Poldi, Nikoli i Janku Rajakoviću i Dani Dučiću sve, a Dani Rajakoviću kuća«.

(...)»Na dan 12. listopada 1899. usljed odveć naložene peći po jednoj

ženi, koja je onda pošla na njivu, dogodio se požar u selu Kamencima. Iz-gorelo je šest kuća do temelja sa nuzgradnim zgradama«.

(...)»1901. godine, u noći oko 11 sati na 5. listopada buknuo je požar u

Golešima nepoznatim načinom. Uništio četiri kuće sa nuzgradama i cije-


lim živežom. Seljani su jedva život spasili, a nisu si mogli oteti ni rubeni-ne ni posteljine. Bijeda golema. Šteta se računa na 20.000 Kruna«.

(...)»Na 1. prosinca u 9 sati pred podne izgorele su nepoznatim načinom

četiri kuće u Dragoševcima (Rebe) sa nuzgradama i s njima sav živež. Si-rotinja je već od prije ovdje bila velika, a sad pogotovo«

(...)»Na preporuku biskupovu kod generalnog poštanskog ravnateljstva

u Budimpešti uspio sam ponovnom molbom da se je ovdje ipak otvorila (22. svibnja 1902.) javna pošta. Došao ju otvoriti isti onaj gospodin savjet-nik Augustin Jernejc, koji je morao po nalogu pošt. ravnatelja u Zagrebu zatvoriti privatnu našu poštu. Zagovorom preuzv. g. biskupa Julija Droho-beckog dobila je poštu moja supruga Zora. U zahvalu na lijepoj biskupo-voj toj ljubavi i dobroti poslali smo mu petero jaganjaca, čime se u velike dičio«.

Ne znam da li se to tada zvalo korupcijom? Ako i jeste, to za popove nije važilo, jer se i pop Višošević i biskup Drohobecki hvale onim ti meni – ja tebi«.

(...)»Na 31. svibnja izgorelo je nepoznatim načinom u selu Visočama 18

kuća sa nuzgradama. Šteta je procijenjena na 48.506 Kruna. Osamnaest obitelji sa mnogobrojnom dječicom bacio je požar na prosjački štap«.

(...)»Na 11. listopada 1903. izorelo je u selu Čučićima župe pećnjar-

ske (Pećno) 13 kuća i time upropašteno 13 obitelji. Drugima su izgorele nuzgrade sa svim živežom. Bijeda velika«.

(...)»Ove godine (1904) bio veliki jubilej pedesetgodišnjice proglašenja

dogme o bezgriješnom začeću Blažene Djevice Marije«. Kad sam ovo pročitao, bio sam više nego iznenađen. Znao sam za

priču da je »to kod Marije bilo bezgrešno«, što automatski znači da je sve drugo na tu temu bilo, sada je i biće »grešno«. Međutim, ja sam mislio da ta glupost postoji od nastanka hrišćanstva ili eventualno neku stoti-nu godina kasnije, dok »drugovi ideolozi i teoretičari hrišćanstva« nisu

324 11. unijaćenje

uspeli da napišu sve što bi se u širem smislu i neobavezujućim načinom, moglo da nazove »teologijom«, naukom o bogu ili možda veroispoveda-njem. Ali da se do tog »revolucionarnog« otkrića došlo tek pre vek i po, nisam mogao da poverujem pa sam se »drznuo« da upitam jednog popa. Mislio sam da sam popa stavio na »grdne muke« i već sam bio spreman da se izvinim, ali nije trebalo. Pop mi je šeretski i kao iz topa objasnio: posle revolucionarnih kretanja u Evropi, sredinom devetaestog veka (čuvena 1848. godina), oslabila je uloga Rimokatoličke crkve, pape i Vatikana pa je tadašnji »sveti otac« morao da se javi nekom novom »mudrošću«, odnos-no »dogmom«. Posle tog objašnjenja slatko smo se obojica nasmejali! Eto koliko su popovi »uvereni« u ono što propovedaju.

Godina 1905. »Na veliku subotu, prigodom blagoslova pastve, prija-vio mi je Janko Sumina iz Liješća, da njegovi seljani na Uskrs oko kapele Sv. Jovana plešu, pjevaju i u samoj crkvi vodu piju. Usljed te prijave, ja sam to nedolično vladanje oštro korio, najprije kod jutrenja na Uzkrsnuće, a onda još kod liturgije na Uzkrs, i zaprijetio se da ću jih dati kao »svinje« voditi po oružnicima u kotarsku oblast kazne radi, ako ne odustaju od toga grdog običaja. Mjesto da se pokore, oni su popodne na Uzkrs demon-strativno po starom običaju kod crkve plesali, halabučili i Janku Sumini koječim prijetili, što jih je prijavio. Taj siromah dugo nije nigdje imao mira. Tužio mi se da su mu zlobno oštećivali voćke, a njega pljuvali, kad je išao na bogosluženje. Nije preostalo drugo već nekoga prijaviti oblasti kazne radi. Kad su za to čuli ozbiljniji i pametniji seljani došli su me mo-liti da kotarskoj oblasti pišem neka obustavi postupak proti onima koji su profanirali igrankama sveto mjesto. Nakon što su obećali da će krivci složiti 10 Kruna za jedno raspelo u ime zadovoljštine, pisao sam kotarskoj oblasti da obustavi postupak. Kotarska oblast nije uvažila molbe, već jih je dala po oružnicima k sebi dopratiti i kaznila sa 3 dana zatvora; inače bi bila, da se nisu spokorili, kaznila strože sa 14 dana zatvora«.

Ne znam zašto ne bi bilo dozvoljeno narodu da se na verski praznik veseli kod crkve, i zašto bi time »profanirali svoje sveto mjesto«. Razlog je, verovatno, što nisu pitali za dozvolu Višoševića i što je on njihovo dru-ženje i radovanje protumačio kao pravoslavno »halabukanje«. A što se tiče naziva »svinje«, on više govori o samom Višoševiću, a možda mu au-


tomatski dodeljuje i naziv »muške svinje«. Siguran sam i da Liještani tom prilikom nisu pili vodu, već vino.

»Ove godine pozivljem župljane da se nagode za podavanje drva i mežnarskog bira po novim kućnim brojevima. Pošto nagodba nije uspjela prijavljujem, stvar duhovnoj i političkoj oblasti, da po svojim zastupnici-ma provedu likvidaciju. Zbog toga nastaje oštar spor među menom i žu-pljanima«.

(...)»Na 12. prosinca stvoren je u Saboru koban interkonfesionalan

zaključak o prelazu vjernika iz jedne vjere u drugu. Od katolika bili su protesti proti tom, ali nisu uspjeli«.

Na osnovu napisanog teško bi se moglo zaključiti o čemu se radi. Očigledno je da ono što ne odgovara katolicima, ne odgovara ni Višoše-viću pa o tome ne želi niti da piše, iako su upravo takvi događaji trebalo da budu predmet pažnje i pisanja i to hrišćanski, tolerantno. Stoga ukazujem da je to vreme opštih reformi pa i verske tolerancije koje je sprovodio car i kralj Franjo Josip, s ciljem spasavanja mnogonacionalne i konfesional-no raznolike Monarhije. Problem za katolike i Višoševića je što se tada prvi put, barem formalno, dozvoljava mogućnost da i pripadnici Rimoka-toličke crkve priđu nekoj od protestantskih ili pravoslavnih crkava, reci-mo Srpskoj ili Ruskoj, ali i da prestanu da budu hrišćani i postanu vernici neke druge vere.

Godina 1906. »Na 15. ožujka obdržavala se likvidacija drva u škols-koj zgradi. Od kotarske oblasti bio je izaslanik pristav Herman sa općin-skim bilježnikom Jankom Milkovićem, a od duhovne kanonik prečasni g. Đuro Šoš i Ilija Hranilović, upravitelj župe iz Kašta. Pri raspravi je bilo kakvih 200 župljana. Župljani su bili razjareni, galamili, halabučili, mene vrijeđali i prijetili prijelazom na scismu (pravoslavlje, prim. autora). Po moj život bila je ova rasprava pogibeljna. Svi smo se usuphnuli, kad me nedužna, počeo Janko Gajski iz Sekulića čovjek od 30 godina »tikati« i osorno me izazivati i napadati. Zbog svog nedoličnog vladanja bio je po kotarskoj oblasti sa osam dana zatvora kažnjen, a župljani mu sabirali krune za junačko njegovo djelo. Od ove rasprave bivao spor među menom i župljanima dan nadan sve veći. Sad me ostavila na cjedilu i obližnja braća

326 11. unijaćenje

svećenici, a ja odlučio preduzeto dokrajčiti pa ma šta se dogodilo. Čini se da je i obćinsko poglavarstvo župljane podjarivalo proti meni«.

(...)»Provedeni po banu zakon od 17/I. o vjeroispovjednim odnosima bi-

skup dostavlja tiskom na uporabu«. Višošević samo konstatuje da je primio tekst onog »omraženog«

zakona o verskoj toleranciji. I ni reči više jer zakon, barem naizgled, izje-dnačava rimokatolike s drugim hrišćanima, a možda i vernicima drugih religija.

Godina 1908. »Kotarska oblast na temelju druge provedene razpra-ve o drvima izdaje16/VIII odluku sasvim protivnu prvoj, kojom ja gubim pravo na drva po novim kućnim brojevima. Proti toj odluci pravim obši-ran utok na županiju«.

Godina 1909. »Županija izdaje odluku o drvima u prilog župljanom, proti kojoj ja još na vladu ulažem utok. Moj se utok konačno usvaja i ja izlazim pobjednikom, i time se nemili spor svršava«.

(...)»Dojavljujem kao vicearhiđakon biskupu agitaciju triju kranjskih

individua za otpad Žumberka pod Kranjsku«. Godina 1913. »Ove sam godine prerigolao i nešto vrta pred župnim

dvorom gdje ga je bilo potrebno rigolati. Time dobiveni kamen dao sam naslagati na ustupljenju po općinskom zastupništvu crkvenu česticu br. 3903. Taj kamen odstranio je otale Marko Smiljanić po svojim težacima 14. travnja u času, dok sam ja u crkvi ispovijedao školsku djecu. Uzne-miren štropotom prouzročenim kroz bacanje kamena, izašao sam van da vidim šta se radi. I doista, kamen su dvojica odstranjivala, kako kažu po nalogu Marka Smiljanića, a poslije na taj prostor navažali ogrijevna drva«.

»Pođem k njemu u kuću pitati zašto to čini, a on mi osorno, »to je moje, meni je to prodao Niko Gajski«. U velikoj uzrujanosti dobacio sam mu svinja i lopov, a on meni uzvratio »vi ste svinja i lopov«. Zbog njego-vog drzovitog usurpiranja crkvenog zemljišta tužio ga crkveni odbor, a on mene i ja njega zbog osobnih napadaja kotarskom kaznenom sudu. Ko-tarska oblast nalagala je preko općinskog poglavarstva da se njegova drva deložiraju sa tog mjesta. Na mjesto da se to učini, on je još veći kvantum


tamo navezao. Nakon ponovnih mojih prijava kotarskoj oblasti, ipak ih je polagano odstranjivao i pozvao geometra da konstatira dokle siže crkve-no zemljište. Žalosno je da su se za ovu stvar malo zanimali župljani, pače dvojica Tome Vukšić (moj đed, prim. autora) i Tome Ratković branili Mar-ka Smiljanića prilikom izmjere zemljišta i pokopavanja međaša. Premda je tog zemljišta samo 77 metara kvadratnih ipak se mora štititi, jer danas sutra crkvi može dobro doći u kakvu god svrhu. Ja sam istina i ovdje trpio na svom ugledu, jer sam kažnjen po sudu radi onih dviju riječi »svinja i lopov«, sa tri dana zatvora ili 15 Kruna, a on sa četiri dana zatvora ili 20 Kruna, ali ne marim kad dobru stvar branim i zastupam«.

Eto, to je istina, odnosno kako je događaj opisao pop Janko Višo-šević, od reči do reči. Međutim, taj događaj (zlo)upotrebio je Nikola N. Kekić i u Kijesu za 1993. napisao: »Župnik Janko Višošević dao je rigolati 1800 četvornih metara njive pred dvorom, jer je na njoj bilo puno kame-nja. Veći dio izvađenog kamena upotrijebljen je za škarpu pred crkvom, a manji za popravak puta. Njiva je prerigolana na dubinu od pola metra, a na mjestima gdje je kamena bilo dublje, rigolalo se i do metar dubljine. Isto tako župnik je dao rigolati i dio vrta ispred župnog stana. Kamen iz-vađen odavde odložen je na župnu česticu br 3903, u površini od 77 če-tvornih metara. No susjed Marko Smiljanić maknuo je kamenje i na tu česticu složio svoja drva. Crkveni odbor ga je nato tužio katarskom sudu. Uzurpator Smiljanić, jasno, izgubio je sud i morao je maknuti drva sa žu-pne zemlje. Moj komantar (Kekićev, prim. autora): Bilo je, eto, ljudi, a još uvjek ih ima u nekim našim župama, koji otimlju župnu zemlju, tvrdeći da je njihova. Poznati su mi takvi slučajevi u Stojdragi, Mrzlom polju i na Budinjaku. Podsjećam ovde uzurpatore da smo mi svećenici kod ređenja između ostaloga biskupu obećali da ćemo čuvati crkvenu imovinu«.

S obzirom da je rodbina Marka Smiljanića protestovala, u Kijesu za 1994. godinu na str. 108. napisano je: »Uredništvo je dobilo dopis obite-lji Smiljanić, Car i Hudina iz Zagreba s datumom 26.1.1993. u kojem se oni osvrću na članak Nikole N. Kekića »Zabilježeno u Spomenici župe Radatovići«, ŽK 1993, str. 134–137, izražavajući nezadovoljstvo pisanjem autora članka o Marku Smiljaniću u vezi njegova spora sa župnikom Jan-kom Višoševićem glede župne zemlje te dodaju: »Našeg oca i djeda Mar-

328 11. unijaćenje

ka Simljanića (1887–1974) svi se sjećaju kao dobrog, radinog i poštenog čovjeka, koje je rado pomagao siromašne. On je bio i kum najvećeg zvona crkve u Radatoviću, što samo za sebe govori. Župni je dvor za vrijeme rata bio spaljen, pa je u njegovoj kući poslije rata više godina bio župni dvor i stan svećenika. Zbog toga je naš otac i djed imao problema sa tadašnjom vlasti. O dobrim i prijateljskim odnosima mogu nešto reći i prečasni Juraj Hrnjak i njegova supruga«.

Ispod toga, Kekić je napisao: »Uz ostale dokumente koji se koriste da bi se osvijetlio neki povijesni događaj u jednoj župi jest i župna Spo-menica. Sve što je u kritiziranom članku navedeno zapisano je u ’Spo-menici župe Radatović’. Ništa nisam dodao niti oduzeo. Sačuvaj Bože da sam člankom htio nanijeti neku ljagu na časne potomke pokojnog Marka Smiljanića, koji su svi, to dobro znamo, ljudi iskreni i pošteni u svakom pogledu. Nikola N. Kekić«.

Da li je Kekić nešto dodao ili oduzeo, da li je svađa popa i građanina istorijski događaj i da li Spomenica, za koju se nije znalo ni da postoji, a kamoli da je objavljena, služi za osvetljavanje »povijesnih događaja« ako samo jedna strana zna šta u njoj piše – neka čitalac sam zaključi! U sva-kom slučaju, imamo više podataka o »istorijskom događaju« i glavnim akterima, a posebno o »časti« Nikole N. Kekića.

U naredne tri godine Višošević nije opisao događaje koji bi nas inte-resovali, a u 1917. samo je konstatovao da su »veliko i malo zvono skinuta na 30/IX i otpremljena na kolodvor u Metliki 28/X«. Nije se udostojio niti da napomene da su zvona skinuta po nalogu vlasti, kako bi bila pretoplje-na i upotrebljena u ratne svrhe.

Godina 1918. »Mjeseca rujna pojavila se gripa, a polovinom listopa-da bolest zvana španjolka, te je na gripi umrlo do konca godine 23-troje, a na španjolskoj bolesti 46-oro. Za ovih epidemija imao sam s obilaskom bolesnika posla duhovnog ko nikad prije.«

(...)»Na 17. listopada obdržala se u Jastrebarskom kod kotara rasprava sa

župljanima za povišicu reluktuma za ogrijevna drva. Iz svakog sela bio je na raspravi jedan opunomoćenik a sviju na kraju 12. Dobro je zabilježiti njihova imena: iz Radatovića – Pavle Bogdanović; Doljana – Niko Smilja-


nić; Sekulića – Đuro Sekulić; Kuljaja – Dane Kuljaj; Pilatovaca – Niko Mil-ković; Goleša – Dane Goleš; Liješća – Tomo Sumina; Dragoševaca – Mile Pavić; Kamenaca i Kesera – Đuro Badovinac; Kunčana – Luka Vukasović i Cvetiša i Malinaca – Dako Šandor. Kod rasprave molio sam nagodbu, do koje ali nije došlo. Od tog časa župljani su me zamrzjeli i zahtijevali da idem sa župe«.

Godina 1919. »Izdata je odluka po kotarskoj oblasti od 28/XII za po-višicu reluktuma na 30 kruna po vozu. Proti ovoj odluci pravim utuk na županiju, što nije izdata i u smjeru za kapelanska drva i što sam ja osuđen na platež 240 kruna razpravnih troškova župljanima. Ova je odluka izaz-vala kod župljana toliku buru ogorčenja, da su mi na Bogojavljanje korpo-rativno poslije liturgije zabranili obilaziti kuće i po običaju jih blagosliv-ljati. Samo pet kuća i to Nikole, Jele i Julike Radatović, g. učitelja Marka Perisa, te g. nadlugara Pavla Herakovića tražiše moj posjet. Ja sam se tome odazvao i blagoslovio jim kuće, dočim se u druge nisam usudio poći usli-jed nastalog terora u župi«.

(...)»Administrator priobćuje da mi je po vladi obećano za 70–100 obi-

telji zemlja u Slavoniji za Žumberčane, pa pozivljem siromašne i čestite obitelji na kolonizaciju«.

Godine 1920. pop Višošević opisao je samo svoj konačni i prisilni odlazak iz Radatovića. »Teror radi povišice reluktuma za drva biva u župi sve žešći te mi župljani uskraćuju zvonarski bir i opet otkazuju na Bogo-javljanje meni i nadošlom izaslaniku duhovnoga stola preč. g. kanoniku Rebi blagoslov kuća. Jer ogorčeno zatražiše moje premještanje i pismeno kod duhovne oblasti i ustmeno po liturgiji na Bogojavljanje, inače da idu svi na pravoslavlje, da jim više nebude moja osoba na smetnji i povodom njihove grupne nakane, mičem se sa župe i idem po odredbi administra-torovoj na župu Dišnik.

Na 11/III predao sam župu privremenom nasljedniku kapelanu so-šičkom Dr Nikoli Erdeljiju i odselio na 15. u Dišnik. To mi je plaća za 32 godine mog mukotrpnog rada na župi. Bože, fala Ti budi na ovoj gorkoj piluli. Gospodo nasljednici molite Boga za me. Savjest mi kaže da nisam bio ništa kriv, a postajem žrtva socijaldemokratijama. Trojica huškača,

330 11. unijaćenje

nabrkana izvana – kojima neću da se zna za imena – stvoriše ova crna ned-jela, ja idem, a Bog jim neka oprosti i bude milostiv«.

Tako je duhovnu službu obavljao »pastir božji« Janko Višošević. Više nego »duhovnom službom«, bavio se »kamenom, drvetom i drugim hrišćanskim službama. O njemu se u Radatovićima nije mogla čuti po-voljna reč.

Dr Nikola Erdelji, bio je pop u Radatovićima od 11. 3. do 13. 10. 1921. godine. Tog dana izbio je veliki požar u Bulićima pa je i pop Erdelji pošao da pomogne u gašenju. Trudio se da uradi što više, ali je pao sa zgrade u vatru. Umro je od opekotina. Privremeni upravnik župe do kraja godine bio je Pavle pl. Gvozdanović.

Iz nepoznatih razloga, samo nepunu godinu dana pop u Radatovići-ma bio je Mihajlo Firak. S obzirom da on nije ništa napisao, Spomenicu je nastavio da vodi Pavle Gvozdanović, koji se, po odlasku Firaka, ponovo u oktobru 1922 vratio u Radatoviće, gde je ostao do 1928. godine. Napomi-njem da je Pavle Gvozdanović veći bio u Radatovićima (1886–88), kad je nasledio Jovana Hranilovića. Pisanje je počeo s napomenom: »da je bila nestašica svećenika radi smrti mnoge braće, koju je Gospodin pozvao k sebi bilo radi starosti bilo radi teških bolesti, koje su poslije strašnog rata počele harati«.

Godina 1923. »Oglasio sam na Novu godinu narodu da bi bilo lijepo, kad bi mogli imati zvona, te sam u tu svrhu počeo sabirati prigodom bla-goslova kuća. Sabrao sam 24.000 kruna«.

»Najvažniji događaj u ovoj župi bio je svakako taj, da su se obdrža-vale misije, od uskrsa do Tomine neđelje. Misije su držali isusovci iz Za-greba o. Kulundžić i o. Gorsić. Pri kraju misija dogodio se jedan žalostan incident, koji baca ružnu sjenu na dvojicu mlađih ljudi. Dva dana prije završetka misije dobili su oci Isusovci jedno prijeteće pismo, gdje im se crne duše tobožnje »Orjune« (to je zloglasna organizacija demokratske stranke i Svetozara Pribićevića, koja ognjem i mačem oće da uništi sve što ne misli po njihovoj volji) groze napadajem, ako ne ostave smjesta ovu župu, jer da su oni Austrijanci koji rade i smjeraju samo na Beč, Peštu i Rim. To su bili Nikola Smiljanić sin Nikića iz Doljana i Jure Dučić (Vajdin). Iza toga pozvao ja Nikolu Smiljanića u kancelariju, te ga pitao, da li je on


to pisao. Priznao je da jest. Kad je zapitan za razlog, radi koga je to pisao, počeo je sipati poznate demokratske fraze i laži. Kad sam mu ja govorio o neistinitost njegovih izjava i podvala o Isusovcima, on se začudio što i ja s njima držim! Sav bijesan otišao je iz kancelarije zaprijetivši se i meni. Na Tominu neđelju o. Isusovci i ja napadosmo oštrim riječima na Orjunu i lažljivce Nikolu Smiljanića i Juru Dučića«.

»Međutim o. Isusovci odoše mirno kući, a na onu dvojicu htjedoše mladi ljudi navaliti pred crkvom, da ih za taj zločin kamenuju, što sam zapriječio ja umirujući razigrane duhove znajući da bi moglo doći do krvi i sramote na dan proštenja. Slijedeće nedjelje pročitao sam u crkvi ono klevetničko pismo što je imalo za posljedicu, da se narod odvratio sasvim od ove dvojice smutljivaca, koji od onda nemaju više ugleda niti mjesta u poštenom društvu. Zajedno s njima nestalo je ugleda i upliva onih hu-škača, koji su narod huškali protiv bivšeg župnika i dekana Višoševića«.

Godina 1926. »Dne 4/IV na rimokatolički Uskrs u jedan sat noću buknuo je silan požar u Dragoševcima, te je izgorelo 23 kuće sa svim go-spodarskim zgradama, a da nije ostalo ničesa. Osim toga izgorele su dvije krave, par svinja i 8 koza te sve kokoši. Sve oruđe, kola, plugovi, brane i ostalo. Prigodom požara izgorio je i jedan dječak učenik 5. razreda puč-ke škole po imenu Jure Vranešić sin Stanka Vranešića, te je usljed zado-bivenih rana sutradan umro. Bio je najbolji đak u radatovićkoj školi. Po mnijenju cijelog sela požar je podmetnut od ukućana Mitra Živkovića br 4 iz Dragoševaca, te je njegova žena i snaha uhapšena. To je cijela rđava familija«

Godina 1927. »Mnogi pogorelci iz Dragoševaca posagradili su svi kuće na novo kao: Stanko Vranešić, Petar Pavić, Pavle Pavić, Ilija Pavić, Jure Živković, Jure Vranešić, etc jer ih je naša eparhija i vjernici prilično pomogla novčanim darovima. Sam biskup Njaradi sakupio je u Americi prigodom euharističkog kongresa 40.000 dinara. Moraju biti zahvalni njemu i vjernicima cijele eparhije«.

(...)»U jesen istekao je rok općinskom odboru i načelniku, pak je raspi-

san izbor novog odbora. Stari odbor je veoma zaslužan za općinu i napre-dak, jer su radili savjesno i marljivo u korist naroda. Da se znade tko su

332 11. unijaćenje

ti ljudi spomenut ću im imena: Janko Predović iz Radatovića, načelnik, Pavle Gvozdanović, župnik, Gabro Smiljanić Zeleni iz Doljana, prvi na-čelnik, Janko Vranešić iz Dragoševaca, Dako Đurašević iz Kunčana, Niko Badovinac iz Kamenaca, Janko Sumina iz Liješća, Marko Damjanović iz Draga, Nikica Bulić iz Bulića, Jure Sekulić iz Sekulića, Petar Milčinović iz Radatovića i Janko Popović Ivanuš iz Malinaca. Premda su radili puno na korist općine našlo se ljudi, koji nijesu to mogli gledati želeći sami doći na njihovo mjesto, te su na najgrdniji način ocrnjivali odbor i načelnika Pre-dovića, koji je bio strog, pravedan i pošten, te je neumoljivo dao popravlja-ti općinske puteve i ceste. Agitacijom kod neukog naroda uspjeli su da su izabrani drugi mlađi, ali posve nesposobni i sebični ljudi. Od starih odbor-nika nanovo su izabrani uza sve to: Pavle Gvozdanović, župnik i Janko Vranešić. Isticali su se agitacijom najviše Jure Dučić i N. Smiljanić mlađi. Uspjeli su ali pod novim odborom općina nazaduje u svakom pogledu«.

Godina 1928. »Načelnikom novim odborom je Janko Reba bez ener-gije, koji je pustio uzde vikačima. Osim toga bilježnik Rendulić je lijepo vodio općinski odbor, a dolazi novi Jure Brajdić, koji voli piti a malo radi. Zajedno s načelnikom često hoda po birtijama, a rad zaostaje i izgleda da će doći do kraha.«

(...)»Dne 29. svibnja teško je stradao uprav. Župe Pavle Gvozdanović

sa suprugom. Ispred župnog stana poplašio se konj Gabrijela Predovića, koji nije imao kola kako treba, i skočivši s kola pao je pod kola, koja su ga u trku pregazila. Tom zgodom su mu polomljena rebra i nastao izljev krvi kraj srca i plućiju. Teško ranjenoga odveli su ga susjedi Marko Gajski i Janko Predović kući. U Zagrebu na liječenju bio je mjesec i pol. No radi posljedica nije više u stanju da vrši službu u ovoj župi. Dekretom od 21/XI 1928. imenovan je upravnikom župe u Berkasovu, a njegovim nasljedni-kom imenovan je dr Tomislav Firis.

Dr Tomislav Firis (1928–38) počeo je s napomenom »da je došao s nekom zebnjom u duši, a da ni sam nije znao zašto? – Moguće radi toga što prvi put preuzimljem tako veliku župu; možda radi gorovitog i kame-nitog terena; možda radi političkih stranaka, koje su se ovdje uvriježile na štetu i opasnost Svete vjere; a možda i radi osamljenosti u ovom gorovi-


tom i nepristupačnom mjestu, gdje niti nema odgovarajućeg društva koje bi sa svećenikom dijelilo njegove radosti i žalosti u ovo burno i maglovi-to izaratno doba, možda i opće izaratne nervoze, koja je moguće dostigla vrhunac ove godine, kada su u beogradskom parlamentu pali mrtvi od ta-neta vođe Hrvatskog naroda... Počela je borba – ali bezizgledna, koja je još više nervoze i ogorčenja unjela u srca, duše obitelji, pokrajina... Dakako, protivnici Sv. vjere upotrijebili su opet zgodu da ogorčenje i bijes narodni skrenu protiv Crkve – i to samo protiv Crkve katoličke...! Dapače, našao se jedan naš svećenik – upravitelj župe u Mrzlom polju, koji je također nas-jeo bezvjercima i slobodnim zidarima, te se i on uhvatio s njima u kolo, udarajući i blateći svećenstvo katoličko, a osobito svećenstvo mukotrpne i patničke naše Biskupije... Dragi Bog neka mu oprosti«.

(...)»No – bilo kako mu drago – osjećao sam sada onu veliku odgovor-

nost, koju preuzima na se svećenik, odgovornost pred Svemogućim Bo-gom i Njegovim strašnim i pravednim sudom za ljudske duše povjerene mojoj brizi i staranju. Zato i osjećam onaj strah i klonulost i bojazan – os-jećam svoju slabost i ništatnost a da bih mogao udovoljiti svome položaju i službi, u koju sam sada postavljen. No Svemogući Bog, koji nije prozreo moje slabosti, dapače me je na čudnovat i providencijalan način pozvao i odabrao za Svoga svećenika, On će me krijepiti i jačati i pomagati u Svome vinogradu. U to ime sam i ja Dr Tomislav Firis – preuzeo upravu ove župe, te nastavljam i pisanje ove Spomenice«.

Tako je nastavio da piše Spomenicu pop Firis: o političkim prilika-ma, zabačenom Žumberku, ugroženosti svete vere, razume se rimokato-ličke, a ponajviše o sebi i svom psihičkom stanju.

Godina 1929. »Na sam Božić – 7.1. – doznali smo veliki događaj za državu i narod. Nj. Vel. Kralj Aleksandar I. Karađorđević svojim aktom od 6. siječnja 1929. god. ukinuo je parlament u Beogradu, dokinuo je državni ustav kraljevine SHS, imenovao je ministarstva izvan parlamenta s gene-ralom Živkovićem na čelu. Sve političke stranke se raspuštaju – nastaje prava konsternacija među malim i velikim političarima. Nj. V. Kralj izdao je o tom svom aktu manifest na narod, gdje razlaže zašto se je odlučio na taj korak. Dao Bog da ova mjera donese željene plodove.«

334 11. unijaćenje

(...)»Danica Smiljanić iz Doljana 5. prešla je na ’pravoslavnu vjeru’, te se

vjenčala u Karlovcu dana 19. 1. 1929. s Pavlom Bogdanovićem iz Dučića, koji je također otpao od katoličke vjere. To je prva obitelj koju je uspje-lo agitatorima osnovati i otkinuti od katoličke vjere i iz ove župe. I to je posljedica one strašne agitacije u ovom kraju, a osobito srpske stranke Svetozara Pribićevića, koji je imao u planu da uništi Sv. Jedinstvo u ovom kraju, a taj svoj demonski plan nije tajio«.

(...)»Opaža se u općinskom odboru neka borba: nekoji – njih trojica –

htjeli bi svagdje vidjeti »srpstvo«, pa i u općini; pomažu im mjesni uči-telj Janko Smiljanić, te tužakaju općinskog načelnika i bilježnika – no ne uspijevaju, jer su se na laži podigli, koja im, ipak, ne pomaže baš svagdje«.

(...)»Birtaš Marko Smiljanić zatražio je dozvolu da gradi kuglanu, i to

na onom zemljištu koje pripada crkvi, a koje je on prevarom »kupio« od zemljišne zajednice u Sošicama god. 1923. (jer je Z. Z. u Sošicama još god. 1909. isto zemljište priznala crkvi). Očevid za kuglanu bio je 29.V, a vodio je seoski pristav Branko Guteša, koji je u svemu išao na ruku birtašu Smi-ljaniću, te nije htio uvažiti nijednog prigovora s moje strane: niti blizina crkve, niti crkvenog zemljišta – to njemu sve nije ništa«.

Pop Firis piše da je 9.VI. pala velika kiša pa je nabujala Sušica nanela velike štete mlinovima, »a jedan mlin kod sela Goleši posvema je nestao s lica zemlje, premda je bio zidan kamenom i pred kratko vrijeme resta-uriran. Taj srušeni mlin pripada Daki Golešu iz Malog Liješća br.7. Tko u tome ne vidi prst Božji? Ovaj Dako je jedan od onih koji su predšasnika Višoševića progonili; to je taj Dako, koji je kod odlaska Preč. Višoševića nabijao neki panj kraj župne crkve i pucao ’od radosti i veselja!’ Ne plaća Bog svake subote! (...) Kad sam već kod toga, onda ću spomenuti još ne-što. Među kolovođe protiv predšasnika Višoševića spadaju još i Nikola Smiljanić – Nikić iz Doljana 4 i Mitar Živković iz Dragoševaca. Pa šta su ova dvjica dočekala? Mikić je na škarpi pred crkvom harangirao masu – a poslije je njegov jedini sin Nikola ’Bijeli’ stao na stepenice njihove kuće sa sjekirom – prijeteći ocu da će ga ubitu pokuša li ući gore u kuću. I Mi-


kić je morao ostaviti sramotno i žalosno svoju kuću, koju je sam sagra-dio, te je bio prisiljen sa svojom ženom ići u ’štand’. Još i sada ne smije u rođenu kuću, te sa sinom vodi parnicu – a sjekira je još i sada na sudu kao svjedok Božje pravice! A Mitar? Žena njegova bila je osumunjičena, da je podmetnula onu strahovitu vatru u Dragoševcima god. 1926. Mitar je poslije toga naglo propadao u gospodarstvu, prodao je i kuću te se odse-lio nekamo u Sloveniju, otkuda se povratio za kratko vrijeme siromašan i oskudan; sada je i on u ’štandu’. Nudio se je za općinskog pandura, ali mu ni to nisu dali. Eto, kako se Bog brine za svoje svećenike i kako se ljuto osvećuje za nepravde njima nanesene«.

I ne samo to. Pop Firis navodi i drugi, sasvim suprotan primer: »Dru-gi oštećeni – jača! Mlinu koji pripada Niki Badovincu ’Zoriću’ iz Kamenaca voda je preko mosta prešavši provalila vrata, te srušila suprotni zid, gdje su kotači, koje je polomila. Ovaj mlin je uskoro popravljen, te radi i dalje«.

»Drug« Bog, sudeći po primerima koje je opisao pop Firis, nepogre-šivo pogađa i »ljuto se sveti«, ne svima koji su naneli nepravdu »njego-vim svećenicima«, nego samo onima koji na bilo koji način podsećaju na »srpstvo i pravoslavlje«. Čudnovat neki Bog. Prati on budno kako se oseća-ju u nacionalnom smislu Mikić, Mitar i Janko i drugi i kakvi su oni (ne)rimokatolici. I ne oprašta. Jednom poruši mlin, drugog posvađa s ocem, trećem upropasti gospodarstvo.

Jadni i bedni pop doktor Firis nije se zapitao kakav je onda taj Bog kad se, umesto da prašta, sveti, kad umesto da miri, »doliva ulje na va-tru«, kad nije vodio računa da njegov pastir pop Janko Višošević bude malo umereniji u zahtevima prema jadnom i bednom narodu, kad prima u svoju pastirsku službu takve pastire Božje kao što je Firis, pune mržnje, zlobe i pakosti.

»Dne 17. III. općinski odbor daje komad zemljišta ’na crkvenom brdu za mjesto srpske crkve’«.

(...)»Dekretom banske uprave postavlja se 19. 4. u općini novi odbor s

načelnikom Jankom Predović iz Radatovića«.(...)

336 11. unijaćenje

»Dne 3.VI na moju intervenciju – općinski odbor oduzimlje natrag funduš za srpsku crkvu na ’crkvenom brdu’«.

Kao što se vidi, narod nije nikada oprostio unijaćenje niti zaboravio svoju, pravoslavnu crkva sagrađenu na Crkvenom brdu posle naseljava-nja ovog kraja. Međutim, pažnju zaslužuje da pop Firis »jednim potezom« utiče da opštinski odbor promeni odluku u vezi gradnje »srpske crkve«. A Jugoslavija je bila »srpska tvorevina«, zašto se nije odlučnije založila da se u Žumberak vrati pravoslavna veroispovest i ojača svest o nacionalnom poreklu?

»U noći između 28. i 30.VIII buknuo je strahovit požar u selu Dolja-nima; vatra se porodila oko ponoći na kući br. 3. Bez kuća su ostali: Jure Smiljanić br 2, Pavao Marčić br. 8, Janko Smiljanić br. 20, Marko Smiljanić br. 35, Nikola Smiljanić br. 29, Janko Smiljanić br. 31 i Marko Smiljanić br 3. Svima su izgorjele kuće i gospodarske zgrade, sa svime što se unutra na-lazilo; drugima su također izgorjele gospodarske zgrade sa svim živežom – tako broju 4, 5, 12, 19 i 26. u svemu je izgorjelo oko 40 objekata, a šteta je procijenjena na oko jedan milijon dinara. Od toga je bilo osigurano oko 150.000 dinara«.

Pop Firis ništa nije rekao kakav je u ovom slučaju bio »božji kriteri-jum« u deljenju pravde i kažnjavanju.

(...)»U ovoj godini izašao je iz štampe ’Spomenica – Kalendar’ za grko-

katolike križevačke biskupije za god 1931., a izdaje ga Dr Janko Šimrak, kanonik i sveučilišni profesor«.

Interesantno je da Firis o tom kalendaru ne kaže ni reči. Kasnije će se videti i zašto?

Godina 1931. »Ove godine su primljeni kao pitomci u naše Sjeme-nište Dako Gurović, iz Liješća, u III razred i Petar Pavić, iz Dragoševaca, u 5. razred«.

(...)»Ove godine se navršava 250 godina otkako je osnovano naše Sje-

menište u Zagrebu. Osnovao ga je 1681. biskup Pavao Zorčić. Bez ovoga našeg Sjemeništa ne bi bilo ni naše Biskupije niti nas grkokatolika. U svrhu proslave ovog preznamenitog događaja za našu eparhiju Preuzv. g.


Vladika Dionizije sastavlja odbor za proslavu i određuje da se kod svete Li-turgije uzimlje po jedna blagodarstvena prošnja u zahvali dragom Bogu za tako veliku Milost. Ova 250. godišnjica proslavljena je napose u Zagrebu na Bezgriješno Začeće, 23. XII Arhijerejskom Sv. Liturgijom u našoj crkvi i svečanom Akademijom u Glazbenom zavodu«.

(...)»Dne 4. IX naša općina sa srezom Metljika potpala je pod Dravsku

banovinu. To je prvi put u istoriji, da je komad Žumberka potpao pod Kranjsku«.

Pop Firis piše neistinu, da li zbog neznanja ili namerno krivotvori istoriju? Teško je poverovati da njemu kao doktoru nauka nije poznato da je Žumuberk pripadao Kranjskoj dva i po stoleća pre doseljavanja uskoka.

Godina 1933. »Izveden je očevid od Marka Smiljanića za gradnju kuće vis-a-vis crkve. Crkveni odbor nije pristao na dozvolu gradnje, dok nije i crkvi izdana dozvola da podigne škarpu prema cesti. Marko Smilja-nić se obavezao da u novoj kući neće imati ni trgovine ni gostione«.

(...)»Ove su godine istupili iz Sjemeništa pitomci iz ove župe, i to: Janko

Malić, Antunov, iz Sekulića br. 6; on je bio već u prvom tečaju bogoslovije, a preuzv. g. Ordijarij bio ga je poslao u Strassborug – na nauke, ali badava! Drugi je Dako Rajaković – Janjkin, iz Dučića br. 69; on je izašao iz 8. razre-da gimnazije. Biskupija i njezin dio mnogo su od njih očekivali, ali oni su ostavili brazdu Božju u narodu svome. Preuzv. je Ordijarij mnogo za njih potrošio – a osobito se brinuo za Malića... Tko je onda kriv što Žumberčani neće u svećenički stalež? Neka Žumberčani ovdje ispitaju svoju savjest i neka ne bacaju krivnju na drugoga«.

Godina 1934. »Dne 1.VIII – dok sam slučio u župnoj crkvi Sv. Litur-giju, najedanput se nebo naoblačilo, udario silan pljusak uz silnu grmlja-vinu. U toj je strahoti udarila strijela u toranj župne crkve. Strašan prasak odjeknuo je po crkvi, koja se sva zasvijetlila od munje! Ja sam se samo uhvatio za oltar, da ne padnem od pritiska zraka; mežnar Niko Rajaković, koji je zvonio na oblake, pao je od pritiska zraka; bilo je u crkvi i nekoliko žena, ali se – hvala Bogu – nije nikome ništa zlo dogodilo! Munja je iz mu-njovoda prešla u žlijeb, obašla cijelu crkvu, te iz žlijeba udarila u kameni

338 11. unijaćenje

sokl na sjevernom uglu, od česa se kamen razletio i dijelovi poletjeli do 5 metara naokolo«!

Ovaj događaj, svakako, zaslužuje pažnju. Taman sam se pomirio da je, s obzirom da onako precizno uočava i kažnjava sve što bi ličilo na pra-voslavno i srpsko i štiti svoje vrle »svećenike«, kad on demantuje sve svo-je verne i odane pastire pa udari u crkvu, u kojoj njegovu službu drži tako učevni pastir kao što je pop Firis. Sama po sebi naviru bezbrojna pitanja. Zašto gromovi, uopšte, udaraju u objekte u kojim se drži služba božja? Ako već mora u pravoslavne, jer oni po mišljenju rimokatolika niti uče »pravu hrišćansku nauku« niti vode »pravi hrišćanski život«, čemu udara u one u nadležnosti njegovog zamenika na zemlji »druga« pape rimsko-ga? Zašto udara u crkvu u kojoj »službu njegovu« drži pop Firis, koji je izu-čio »pravu nauku«, a o životu da i ne govorimo! Čemu zvonjava na oblake, kad glavni »artiljerac-sv. Ilija«, šalje gromove i na crkvu?59

Bitno je da pop Firis, naravno i ne samo on, na najbrutalniji način prodaje narodu žumberačkom »rog za sveću«, da on na najprimitivniji na-čin, a sve u ime Boga, nastavlja verski i nacionalni genocid, i da ga uopšte nije stid, naprotiv, ponosi se time! Gde ga je, ko, u ime koga i s kojim ciljem tome učio? Sve ukazuje da se takvo »veroispovedanje hrišćanstva« uči u Grkokatoličkom semeništu u Zagrebu pa ga Žumberčani i napuštaju.

»Dne 23.IX – prigodom 23. godišnjice smrti – otkrivena je na proče-lju župne crkve Spomen-ploča nekadašnjemu ovdašnjemu župniku Jova-nu Hraniloviću ’Hrvatskom književniku i pjesniku Žumberka’, kako glasi natpis... Svečanost je bila jedna velika Hrvatska priredba«!

(...)»Noću između 4. i 5. X – ukraden je s pročelja natpis Spomen-ploče!

To su počinili ’novopečeni srboljubi’ – koji mrze sve Hrvatsko i katoličko, a kojima je nedavna proslava bila ljuta rana... Stoga i nisu mogli podnesti

59 Nedavno sam se u Mladenovcu, pored Beograda, slučajno našao ispred tri crkve. Ne-posredno pored stare, sagrađena je nova, velelepna, pravi hram, a pored ove mala »Adventistička pravoslavna crkva«. Posmatrao sam crkve bez posebnih osećanja, međutim, odjednom, nisam mogao da poverujem svojim očima: na belom zidu sta-jao je grafit: »Da ima Boga, ne bi na crkvama bilo gromobrana«! Slatko sam se nasme-jao što neko »srpče« razmišlja kao ja.


natpis na crkvi ’Hrvatski’... budući se nalazimo u punom jeku ’jugoslaven-stva’, to i oružnici ’ne mogu’ naći lopove«.

Pop Firis je zaista bio šovinist najgore, fašističke vrste. Međutim, ima jedno pitanje na koje nema nikakvog odgovora! Zašto Firis, koji je po poreklu i nacionalnosti Rusin, i njegovo društvo, služeći nametnutom gr-kokatoličanstvu nastoje svim silama da ga pretvore u rimokatoličanstvo? I zašto mrze i nastoje da ubiju svaku klicu srpskog i srpstva u narodu koji je srpskog porekla, s ciljem da ga »pretvore« u hrvatstvo i hrvatsko? Kad to rade Hrvati Srbima ili Srbi Hrvatima možda tu ima i neke logike, ali kad to radi Rusin, »i sam prodana duša«, onda odgovora nema. Ili ga, ipak, ima duboko u »pokvarenoj i fašistoidnoj Firisovoj duši«, ako je on uopšte imao dušu? Zašto je otkrivanje biste Jovanu Hraniloviću po njemu moralo da bude »velika Hrvatska priredba?« Nije li logičnije da u tekstu koji piše pop stoji da je to bila velika narodna i verska priredba (svečanost)?

Godina 1936. »Dne 19. VI. popodne pala je nezapamćena tuča! Od Popovića, preko Doljana, Pilatovaca, Goleša, Brezovice i Liješća – sve je bilo sa zemljom sravnjeno! Ja sam, na nesreću, bio toga dana u Kaštu, pa su, dakako, mene krivili radi tuče. A njihova bezakonja? Ova ih kazna nije opametila, nego su postali još gori«!

Što više piše, Firis omogućava da ga sve bolje upoznajemo. A ko je narod naučio i »ubedio« da je sve »božja volja«, da narod čuvaju popovi i da oni »zastupaju« negove interese pred »svevišnjim«? Očigledno je da je narod mislio da pop Firis svoju dužnost nije obavljao kako bi trebalo. A i kako bi kad Firis silno mrzi ovaj narod i »njegova bezakonja«. Kao što se vidi iz njegovog pisanja, Firis smatra ne samo da je kazna zaslužena, nego da nije ni dovoljna, jer narod »postaje još gori«. Sad nisu više u pitanju samo srboljubi: Mikić, Mitar, Janko i još neki, nego ceo narod žumberač-ki. To normalan čovek o jednom narodu ne bi napisao, ali popovi mogu. Svaki na svoj način, ali je Firis ipak izuzetak u zlobi i zloupotrebi Boga.

»Dne 11.VIII. izgorili su Drkušići i Milkovići – oko 9 sati prije podne; izgorilo je skoro cjelo gornje selo! Ostale su samo 2 male kućice! Dakako, ljudi su sami – i to jasno! – palili, jer su prije bili sve osigurali... kakve li pokvarenosti!!! Tko će takve ljude popraviti? Kako ih privući u crkvu, k Sv. Ispovijedi...?! Ovakvi ljudi su najpodesniji za materijal za otpad... i za svako zlo«

340 11. unijaćenje

Žumberčanin sam, svim svojim bićem, ali nikada nisam ni pomis-lio da su Žumberčani, moj narod, bolji od drugih, da ga hvalim i idealizu-jem. Naprotiv, uvek sam se osećao nelagodno kad bih čitao slavopojke o »našim slavnim precima, još slavnijim porodicama i sinovima, i njihovim slavnim delima«, kakvih su puni »Žumberači krijesovi« i druga izdanja koja »kreiraju« popovi i oni koji njih slušaju i njima služe. Od detinjstva sam znao da »u svakom žitu ima kukolja« i da niko i ništa nije zauvek.

Ali kao što nisam i ne želim da neko idealizuje narod kojem pripa-dam, u istoj meri ne želim i ne dozvoljavam da ga neko vređa i nipodašta-va. Da li među Žumberčanima ima pokvarenih? Itekako! Poznajem dosta takvih. Da li su Pilatovčani, i ne samo oni, sami palili ono što je pretho-dno osigurano? Sasvim verovatno! Da li su u tom pogledu izuzetak? Ve-rovatno nisu! Zašto su takvi? Više je nego sigurno zbog bede i zato što su to od nekoga naučili! Od koga? Ne znam od koga sve, ali znam da žumbe-rački uskoci ništa na ovom svetu nisu prvi otkrili i uradili. Sve su pre njih otkrili i bezbroj puta uradili drugi! Oni su jedino prvi postali »žumberački uskoci«. Jer, da nisu, o njima sada ne bih ni pisao. Znam i da su u tome što su takvi kakvi su – »veliku ulogu« odigrali Rimokatolička crkva i popovi, i šovinistička i fašistička ideologija. »S kim si – onakav si«, nema tu mnogo filozofije. Da Rimokatolička crkva nije učila i prisiljavala narod »da bude ono što nije ili da ne bude ono što jeste«, ne znam da li bismo mi Žumber-čani bili drugačiji i bolji, ali znam da lošiji ne bismo bili! Nepravda, neisti-ne i nasilje izazivaju frustraciju, a ona stid, ljutnju, bes i želju da uzvratiš, da se osvetiš.

A ko je popa Firisa učinio takvom »sotonom« kakav je bio? Ako po-tiče iz poštenog i čestitog naroda i roda, niko od njega ne bi napravio ono što je bio! Poznajem mnogo pripadnika mnogih naroda pa i Rusina. Sigu-ran sam da Žumberčani nisu gori od njih ni u kom pogledu. Da li je obr-nuto? Neću da kažem. Uostalom, Rusini su prvi podlegli rimokatoličkoj propagandi, prevari i lažima i postali unijati! Zašto? Neka sami odgovore na to pitanje!

Godina 1937. »Dne 6. i 8. 5. dijelio sam robu siromasima ove župe, koju je poslalo »Društvo Žumberčana« u Zagrebu, odijelivši svotu od 4.000 dinara od svote sabrane za pripomoć radi tuče. Kako je to težak po-


sao... jer i oni imućniji oće da dobiju kao i oni siromašni... Koliko kletvi, koliko klevetanja – to se ne može niti zamisliti, a kamoli izreći. Doći će dan Božji, kada će ljudi vidjeti ogavnost toga svoga djela i vidjeti moju savjesnost i nepristrasnost... Još nisam imao tako lošeg i žalosnog Božića! Ali hvala Bogu na svemu. Ne može učenik biti veći od učitelja«.

Slažem se s popom Firisom u pogledu odnosa siromašnih i bogatijih. Ali ni to nije novotarija Žumberka i Žumberčana. Tako je bilo i biće, od kad je sveta i veka. Kad mi je otac rekao da je Hristos bio prvi komunista, iznenađeno sam ga pogledao i upitao kako je to moguće? Rekao je da su mu to rekli ljudi koji su o svemu tome znali mnogo više, da je Hristos bio neobičan samo po tome što je ustao protiv nepravdi i zala koje su bogati činili siromašnima.

»Kada sam išao ove godine u ’Povodice’ – ušao sam i u kuću Janka Pavića, Dragoševci br. 1 (koji je inače brat Preč. g. Đure Pavića, župnika u Novom Sadu); ali on me je primio sjedeći u zapećku, a na moj kršćanski pozdrav odgovorio je sa ’zdravo’, križića nije htio poljubiti, niti dao pisati ’Jordan’, niti je dao što spada župniku! Napravio se važan, te se nešto i grozio... ja mu nisam ništa kriv, a nije mu kriva niti moja sestra učiteljica. Jer njegova djeca su ostala opetirati u školi – ostali su u razredima III i IV, koje ove godine nije imala moja sestra, a nisam im ni ja dao slabe ocijene (s kojima bi svejedno mogli prijeći u viši razred). – Inače je to čovjek pod-mukao i dosta lijen.«!

Možda je sve tako kako je opisao Firis. Tome jedino mogu dodati kako mi je veoma dobro poznato da to nije jedini slučaj da su pojedini Žu-mberčani dočekivali ovakve popove sedeći u zapećku. Zapećci su »kultno mesto« u žumberačkim kućama. Tu su se grejali stariji i đeca. Čekalo se na red i grejalo na smenu. Kad neko dođe promrzao izvana, najpre i najbolje se zagreje u zapećku. Zreli muškarci, domaćini, retko su sedali u zapećak, obično kad ne bi imali ništa drugo da rade i kad bi okupljenoj porodici imali šta da sopšte, autoritativno, onako »s visine«. U zapećak se sedalo i kad nekome želiš da pokažeš da nije dobro došao u kuću, da ga svedeš na »pravu meru« i pokažeš gde mu je mesto To je važilo i za popove. Tako se dočekivao i pop Višošević. Bilo je to gore nipodaštavanje nego dati mu na znanje da ne dolazi u kuću. Ali, Višošević se nije lako predavao. Počeo bi

342 11. unijaćenje

razgovor pitanjem: »A gdje je kobasica?« »U svinjcu«, odgovoralo se. »A hoćeš li donijeti kad zakolješ?« »Hoću, ako ne budem mogao da pojedem!«

(...)»Dane Gurović, iz Liješća 51, maturirao je u našem Sjemeništu, te se

prijavio u bogosloviju. Žumberak treba svojih autohtonih svećenika, ali ne samo za kanonikat i bolja mjesta, nego za rad u narodu, pa nalazio se on i u najzabitnijem selu, planini...«

Povodom ove i ranijih Firisovih »žalopojki«, da nema »domaćih« po-pova, valjalo bi nešto više da se kaže. Naime, ni Dane Gurović, niti već ra-nije spomenuti Dako Gurović, Petar Pavić, Janko Malić i Dako Rajaković, i mnogi pre i posle njih, iz bivše opštine Radatovići, koje lično poznajem, nisu završili započetu bogosloviju i postali grkokatolički popovi, odnosno nisu služili – ne svom narodu, kako to predstavlja Firis i drugi pre i posle njega, nego nisu, na njihovu žalost i razočarenje, služili ni za interese i ciljeve za koje su pripremani.

Ali idemo redom. Mladići su »odlazili u popove«, kako se to govori-lo u Žumberku. Zašto? Zbog siromaštine, dakle odlazili su oni koji nisu imali drugog izbora. Tamo su ostajali dok nisu (pro)našli neki drugi izbor i put. Nisam čuo i ne sećam se da se nekad neko dičio time što mu je sin otišao »u popovsku školu« i da je to nekome bilo na čast, a lično poznajem barem dvadesetak dečaka i njihovih porodica, od kojih je nekolicina išla sa mnom i u školu.

Za Firisa i njegove istomišljenike rezultat je porazan. Već više od stotinu godina taj prokazani, srpski i pravoslavni, nevernički, prokomni-stički i kakav sve ne Radatovićki kraj nije iznedrio grkokatoličkog popa. Nije i nikada više niti neće. Izuzetak predstavlja moj drug iz detinjstva, pokojni Janko Ljubanović. Ako iko ikada nije trebalo da ode u popove, onda je to moj divni drug i prijatelj Janko. Ne ulazeći u razloge, iz pije-teta prema njemu, napominjem da je »popovao« svega oko godinu dana pa predstavlja izuzetak koji potvrđuje pravilo. Proučavajući dokumenta ustanovio sam da je od popova rođenih u opštini Radatovići, u širem smis-lu, poslednji u Radatovićima bio pop Ilija Badovinac, još davnih godina, 1834–37. Šta to govori? Neka svako sam sebi odgovori na to pitanje! Ja samo upozoravam da u odgovoru na to pitanje ne samo da se ogleda sram-na suština unijaćenja nego i odgovori na mnoga druga pitanja!


Zašto je to tako? Jedan moj rođak po prababi, Keserić, završio je bo-gosloviju, ne znam kada, ali svakako pre Prvog svetskog rata. U noći na dan kada je trebalo da bude rukopoložen (zaređen), nestao je. Ostavio je samo poruku »da bi rađe bio ciganin nego grkokatolički pop«. Kasnije se javio iz Srbije. Žumberčani kolektivno, duboko u sebi, nose dvostranu frustraciju. Jedna strana frustracije je ona o »unijatu, tužnom bratu«, a druga što im se i to silom nametnuto malo-pomalo narušava, krade, otki-da i otima, s ciljem da zaborave svoje poreklo i korene, kako bi, konačno, postali »pravi rimokatolički hrvatski vernici«, čime bi njihove duše bile spasene.

Nije li Janko Šimrak jasno i više puta napisao da su propasti unije najviše doprineli zagrebački biskupi, dakle oni koji bi trebalo da su je naj-više i najbrižljivije čuvali. Oni su, svodeći marčanske vladike na »svoje vi-kare«, odbijali pravoslavni narod od takvih vladika i unije i time joj zada-vali »smrtne udarce«. Sekli su i, konačno, presekli granu na kojoj je »visila unija«. Nisu li i popovi u Radatovićima, svaki na svoj način, sekli granu na koju je okačeno rimokatolištvo i hrvatstvo? Ali ovde će kraj da bude dru-gačiji, jer Žumberčana više biti neće. Proces rimokatolizacije i odnarođi-vanja neće biti završen, a ostaće prazan i Žumberak i crkve. »Drumovi će poželeti Turaka, al Turaka više biti neće«, kaže ona narodna. Ni popova neće biti, jer neće da budu potrebni. Neće imati kome da prodaju »rog za sveću« i »muda za bubrege«. Sve će ovo tada (uskoro) izgledati ne samo smešno i bespredmetno nego i tužno i jadno.

Razgovarao sam o tome s mojim drugom iz školskih dana. On je oti-šao u popove, ja u vojsku. Zajednička nam je bila siromaština i što su obe škole bile besplatne. Rekao mi je da u čoveku postoji neki prag koji ne mo-žeš i ne smeš da pređeš! Ako ga pređeš, nisi više ono što si bio! »Ako možeš da se s tim pomiriš, preći ćeš prag i postati grkokatolički pop, spreman da druge ljude i svoj narod ubeđuješ u ono u šta su tebe ubedili – da si ono što nisi i da nisi ono što jesi. Nisam to mogao da prihvatim, a pomisao da ću to morati da budem i u odnosu prema mojima, užasavala me. Pomisao da bih to trebao da radim u Žumberku, pa još u rodnim Radatovićima, dovodila me je u stanje bespomoćnosti i izgubljenosti koje ne mogu da opišem i ne želim da se ikad ponovi. Kako bih se osećao da mi je komšija rekao: ’Znam

344 11. unijaćenje

ti i oca i đeda, zar se ne sećaš ovoga ili onoga... Kakav si ti čovek? Uosta-lom, ne bi morao niko ništa ni da mi kaže, još gore bi bilo da ćute, da me samo prezrivo pogledavaju, a ti znaš i šta misle i da te preziru’«.

Zbog toga u Žumberku ima sve manje, a u Radatovićima nikada više neće ni biti radatovićih popova. I zbog toga su morali u Radatoviće da do-laze Rusini, kao Firis, da bi vređali i nipodaštavali narod i »prodavali« ga u verskom i nacionalnom pogledu. A žumberački popovi nisu tako radili među Rusinima. Mladi pop, Rusin, ispričao mi je da je među Rusinima »živo sećanje na Jovana Hranilovića, jer je pred Prvi svetski rat hrabrio Rusine da izdrže i ne dopuste da ih »mađarizuju«. Poslušali su ga i danas su Rusini«. Ako to zna mladi pop, Rusin, kako to nije znao Firis, kojeg je, u vreme dolaska u Radatoviće, od tih događanja delilo samo dvadesetak godina?

Pop Firis dalje piše: »U srpnju i dalje vodila se u parlamentu i izvan njega velika borba za konkordat naše države i Vatikana. Srpski su se vla-dike strašno uzbunili protiv toga konkordata jer ne mogu podnesti ra-vopravnost Katoličke crkve (...) To je ona toliko razvikana ’širokogrudost’ srpske vjere... E pa alal im...«

(...)»Lanjske i ove godine opaža se da je u ovoj župi počelo nestajati sta-

re, domaće narodne nošnje kod ženskih! Sve se počele – osobito mladež – nositi po gradski: sve je u kostimima, mantlovima, pa i šeširima. To su sve skupe stvari, pa ta moda samo povećava siromaštvo i bijedu Žumber-ka! Ova je moda došla ovamo iz draške župe, te se odavde širi dalje prema Sošicama i ’dvanajstoj’ (nečitko) općini, gdje se još prilično drži domaća narodna nošnja. S ovom modom nadolazi, dakako, i druga moda; bijela kuga iliti umjetno smanjivanje poroda, tako da je ove godine natalitet manji nego li u ijednoj poratnoj godini! Bijela je kuga i dalje počela uzi-mati maha, pa će ona uspjeti, ako tako dalje pođe, da uništi Žumberčane, kojih dosada nisu mogli ni ratovi ni siromaštvo uništiti...

I ove godine – kao i prijašnjih, izlazile su u Zagrebu ’Žumberačke novine’ pod redakcijom Dr Janka Šimraka; ove su novine učinile mnogo dobra Žumberku – osobito u materijalnom pogledu, jer su Amerikanci – čitajući ove novine, nanovo se zagrijali za stari kraj i njegove potrebe!


Stoga je veoma žalosno i za osuditi, što baš nekoji svećenici – Žumberča-ni odbijaju te novine, te ih ne će niti prodavati u svojim župama. Onda ovakvi svećenici bacaju krivnju na druge – recimo Rusine – što Žumberak nema stare slave i reputacije kao nekoć«.

Ovo je poslednji zapis popa Tomislava Firisa koji navodim. Koristan je jer ukazuje na nesporazume i suprotnosti među sveštenicima Žumber-čanima kad su u pitanju »Žumberačke novine«, koje je izdavao dr Janko Šimrak, što znači i izvesnu netrpeljivost i prema njemu i politici koju je vodio, a koja se, čuo sam, zvala »šimrakovština«. Žao mi je što više o tome ne mogu da kažem jer i pored najbolje volje nisam uspeo da dođem do »Žumberačkih novina« niti da nađem nekog ko bi mogao da kaže šta se pod »šimrakovštinom« podrazumevalo.

Po odlasku Tomislava Firisa u Ameriku, od septembra 1938. do apri-la 1939, privremeni upravnik župe u Radatovićima bio je Spiridon Petra-nović, biskupski kancelista. Taj period u Spomenici opisuje kasniji pop u Radatovićima Ilija Krajačić. Po njemu, Petranović je imao zadatak da sagleda stanje u Radatovićima posle odlaska Firisa i predloži adekvatnog kandidata, s obzirom na specifičnosti Radatovića i da su u to vreme »poja-čali svoju nasrtljivost pravoslavni agitatori«, koji su »preko izbora novog popa htjeli da raskopaju našu Biskupiju«.

Prema pisanju Krajačića, slučaj je hteo da su pravoslavni agitatori htjeli mladog popa, to jest njega, »kojeg je i crkvena vlast imala na umu, ali iz sasvim drugih razloga«. Uglavnom, crkvena vlast je srpske agitatore prevezla žedne preko vode i podmetnula im baš onog koga je ona htela, a koga su i oni hteli, ali iz sasvim drugih razloga.

Jaki neki, i strašni, »pravoslavni i srpski agitatori preveslani su i po-raženi« kad je mlađahni Ilija Krajačić došao za popa u Radatoviće. Za 1939. i 1940. godinu je zapisao: »Prvi službeni spis koji sam primio u ruke bila je tužba župljana sela Dragoševci i Kesere kojom su uskratili bir župnom mežnaru. Kolovođe sam doznao i njihovu nakanu pa sam brzo likvidirao spor povoljno«.

(...)»U ovoj godini primljeni su u Sjemenište Bulić Milan, besplatno, i

Gajski Milan kao solvent (uz oštetu od 300 dinara mjesečno). 1940. go-

346 11. unijaćenje

dine primljen je, kao besplatni pitomac u Sjemenište, Predović Milko iz Liješća. On je polazio realnu gimnaziju u Glini 4 godine, a u Sjemenište je primljen na godinu dana, dok se ne vidi njegov napredak«.

U vezi s tim trebalo bi samo dodati da je i sudbina ova dva Milana bila ista kao i njihovih prethodnika, i da nisu postali popovi. Što se tiče primedbe o odšteti od 300 dinara, iz teksta nije moguće utvrditi na koga se odnosi. Predović Milko je svakako »napredovao«, završio je bogoslovi-ju, ali je ostao đakon, odnosno nije bio rukopoložen, a njegova najveća zasluga je što je izdao četiri »Žumberačka kalendara« (1975–78), koji su omogućili mnogim Žumberčanima, pa i meni, da prvi put nešto pročita-mo o poreklu i doseljavanju naših prađedova.

»U školi sam uz teški napor uspio djecu potaknuti na točniji polazak u školu, pa sam ih lakše mogao poučiti kršćanskom nauku. Nije dugo tra-jalo zatišje jer su ljudi počeli prigovarati da mladež nema vremena dolazi-ti na kršćanski nauk, pa sam popustio u toliko što sam na zarukama više ispitivao i poučavao. Dobro je to sretstvo!«

Spomenica popova u Radatovićima omogućila mi je da bolje sagle-dam kakvi su popovi bili i kako su »služili« Bogu i narodu

PISMA GABRIJELA KOSTELJNIKA BISKUPU DIONIZIJU NJARADIJU

Dionizije Njaradi (1874–1940) i Gabrijel Kosteljnikov (1886), Ukrajinci--Rusini rođeni u Ruskom Krsturu, bili su unijati i dugogodišnji prijatelji. Dionizije Njaradi je, kao unijat, dostigao najviše dužnosti, prvo kao apo-stolski administrator Križevačke grkokatoličke biskupije (episkopije), a zatim i kao njen biskup-vladika (1920–1940). Koristeći svoj položaj i uti-caj, Njaradi je poslao Kosteljnika na nastavak studija katoličke teologije i filozofije. Kosteljnik je izražavao poštovanje i zavalnost Njaradiju i isticao da ga ceni i poštuje kao oca.

Međutim, za razliku od Njaradija, čiji život je zahvaljujući pre svega uniji išao uzlaznom linijom, sve do možda ipak spornog kraja, Kostelj-nik je već 1930. godine morao da napusti prestižno mesto na Lavovskoj


bogoslovnoj akademiji jer je Rim osudio njegov rad pod nazivom »Spor o epiklezi između Istoka i Zapada« (epikleza – deo kanona Euharistije, središnjeg dela svete liturgije). S obzirom da je stao na stranu Istoka, bio je skoro izopšten iz crkve.

Rimu se posebno nisu dopadala njegova razmišljanja o katoličkoj ideologiji crkvene unije i unijaćenja. Kosteljnik je za sebe rekao da je uvek bio slobodan duhom i da je tražio vlastite puteve u životu. Iako uni-jat, Kosteljnik je imao razvijen nacionalni osećaj i nije prihvatao da bi, on i njegovi sunarodnici, zbog toga što su verski unijati, trebalo da budu ma-nje ili da upće prestanu da se nacionalno osećaju Rusinima (Ukrajincima).

Kosteljnikova pisma pisana su 1925–34. godine, dakle u vreme kad je Donizije Njaradi već bio biskup (vladika) Križevačke biskupije (epi-skopije), a bave se mnogim aspektima odnosa između katoličke Poljske i Ukrajine s jedne i Ukrajine i pravoslavne Rusije, odnosno SSSR-a, s druge strane, posebno problemom unije.

Pisma su redak i dragocen dokumenat, po značaju gotovo ravan po-pisima Srba Žumberčana i Švikerovoj knjizi o njihovom unijaćenju. Iz njih se vide mnoge Kosteljnikove dileme i unutrašnja borba. Ona odra-žavaju i donekle rasvetljavaju njegovu transformaciju na dugoj skali – od ubeđenog i za sudbinu unije zabrinutog unijata – do povrataka u pravosla-vlje i njegovog (ponovnog) sjedinjenja s Ruskom pravoslavnom crkvom. Prava je šteta što nisu dostupni odgovori biskupa Dionizija Njaradija. Bez sumnje, bilo je u njihovoj prepisci oštrih rasprava i sukoba, do konačnog razlaza. Više o tome saznaje se iz Kosteljnikovog pisma posle smrti bisku-pa Dionzija Njaradija.

Sa stanovišta sadražaja ove knjige neprocenjivo je da Kosteljnikova pisma sadrže i njegova razmišljanja o Katoličkoj crkvi i njezinoj ideologiji unije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Jugoslaviji, kao i o manje poznatom pokušaju obnove pravoslavlja u Žumberku između dva rata, posebno u već prokazanim i omrznutim prosrpskim Radatovićima. Da Žumberak Kosteljniku nije nepoznat i da nije bio ravnodušan prema njemu govori i činjenica da je on još 1909. napisao i zbirku pesama od nas-lovom: »Žumberak. Gorske simfonije«.

348 11. unijaćenje

Pisma Kosteljnika biskupu Njaradiju predstavljaju pravi raritet jer su otkrivena tek početkom sedamdesetih, a objavljena tek, kako kažu izdavači, »kad su se stvorili normalniji odnosi i uslovi, kako ne bi bila in-terpretirana tendenciozno, s ciljem (posthumne) političke i moralne dis-kreditacije Gabrijela Kosteljnika i Dionizija Njaradija«. Iz Kosteljnikovih pisama prenosim doslovce samo ono što se odnosi na Žumberak.

Lavov, 9. VIII 1928. »Iz Vašeg pisma mogao sam shvatiti da Vas boli što sam na kraju

knjige spomenuo latinizaciju i u Jugoslaviji. Prvo, Vi dobro znate da ja tu nisam mislio Vas napadati. Drugo, ja sam mislio na to da i sveštenici na svoju ruku latiniziraju, kao u Vašoj biskupiji. Treće, ja tako shvatam da-našnji smer u uniji da raspravljamo o čistoti obreda, a zapravo se latiniza-cija širi i tamo gdje je nikada nije bilo«.

Lavov, 21. I 1931.»Ja mislim da se tu kod nas više ništa neće moći mirno napraviti.

Jedan od tih pravaca se mora slomiti. Kad bi mitropolit umro, sigurno bi trijumfirali latinizatori, žurili bi što pre k režimskom obredu. Ali, kad bi onda Poljska pala, s njom bi pala i unija – zato što je latinski duh sasvim tuđ cijelom današnjem narodu.

Lavov, 9. XII 1931.»Budućnost unije zavisi ne od same unije nego od politike Rima i

od političkih prilika. Zato treba čuvati našu unijatsku crkvu od svih latin-skih novotarija jer će to samo razbuditi borbu u samoj uniji, a takva borba – to je za uniju u današnjim vremenima gotova smrt. Ja sam nezadovoljan jer bi se sedište vaše biskupije trebalo preseliti u Zagreb. Mislim da to la-tinski biskupi uzimaju kao potporu protiv toga što se u Zagrebu osniva Srpska pravoslavna mitropolija. Bolje bi bilo da se sedište Križevačke bi-skupije može preseliti u Šid. Kako čujem u Radatovićima se jedan dio već izjašnjava pravoslavnima i Srbima, i imaće pravoslavnu parohiju. Mislim da će za nekih 30 godina cjeli Žumberka krenuti tim tragom. Loše radi Šimrak što izdaje te ’Žumberačke kalendare’, jer iz njih se zapravo vidi da su Žumberčani pravi Srbi – kontinuitet njihovog srpstva proizilazi iz tih kalendara. A kad Žumberčani pređu na pravoslavlje, oduzeće se i biskupij-sko sedište, ako bude u Zagrebu«.


Da li bi ovom što je napisao Ukrajinac-Rusin ili Rusin-Ukrajinac, tre-balo dodati i jednu jedinu reč?

»Kao što vidim, u Jugoslaviji se sprema velika borba između pravos-lavlja i katolicizma. hoće li nakon naše smrti unija preživeti? Toga se jako plašim i zato moramo pripremiti naš narod i našu crkvu i na takvu mo-gućnost. Dobar je general onaj koji priprema vojsku i za pobedu i za poraz. Najstrašnije bi bilo kad bismo izgubili jer bi naše župe podelili po srpskim eparhijama i propala bi i naša pobožnost i naša narodnost. A kad bi bila bi-skupija u Šidu, mislim da i ako bismo izgubili, naši potomci bi mogli imati svoju ’rusinsku’ eparhiju, iako bi bila i pravoslavna, ali bi u njoj mogli sa-čuvati svoju rusinsku pobožnost i svoju nacionalnost. Tako mi se čini da ćete nadalje imati sve teži krst. U pravoslavnoj državi za uniju nigde nije raj – i neće ni biti, jer se svi bore za opstanak«.

Lavov, 19. V 1932.»Što se tiče moje Križevačke biskupije u ’Nivi’ (naslov članka koji

je Kosteljnik objavio u časopisu ’Niva’, prim. autora), priznajem Vam da sam od Vas prvi put čuo da je među uskocima bilo i Hrvata. Ali to su samo ’plemeniti’ Hrvati, i zato to stoji sasvim izvan mog interesovanja i pisa-nja. Ja pišem za Ukrajince koji su tu, a ne za Jugoslovene, pa valjda nikom neće naškoditi to što ja ispisujem iz Šimrakovih knjiga, jer se pozivam na to što je on izdao. A tamo nema ni senke o Hrvatima među uskocima. (...) Što se tiče pobožnosti Žumberčana, napisao sam ono što sam saznao i iz autopsije, i što sam od drugih (samih Žumberčana) čuo i čitao od Pavića u Spomenici-kalendaru. Ne mislim da bih time Žumberčane uvredio. Je-dino je činjenica da su naši Rusini niže po tome što su vrlo škrti (ne žene, nego muškarci) i ne znaju da budu galantni tamo gdje bi trebalo. (...) Ni-sam Vas htio žalostiti, ali čujem da u Kucuri hoće osnovati pravoslavnu parohiju Ja sam analizirao propast unije u Rusiji i došao sam do uvjerenja da unija ne može cvijetati u pravoslavnoj državi – a na duže mora nesta-ti. Nije istina da je Rusija slomila uniju vojskom i policijom, slomila ju je moralno. Ponajpre – začudo – počeli su je slamati sami profesori latinskog obreda, Talijani, na sveučilištu u Vilnu. Danas je s unijom još gore zbog politike Rima koji kod nas prisiljava na celibat. (...) Dakle, i u Vašoj bisku-piji – meni je to jasno – mora biti pravoslavne struje. Još je velika sreća da

350 11. unijaćenje

su Srbi u takvoj agitaciji ’novajlije’ pa ne znaju dobro kako to napraviti. Ali, s vremenom će se naučiti, kao što su Česi već naučili čehizirati. Na-kon smrti generacije koja je odgojena još u Austriji, mislim da se unija u Jugoslaviji neće održati niti među Žumberčanima, niti među našim ljudi-ma. Jedino ako se Srbi ne bi održali u Bačkoj i Srijemu, ili ako bi neki srpski vladika prešao na uniju sa svojim vernicima. Ali za to nema nade. Stoga sam bio za to da se biskupija premjesti iz Križevaca barem u Šid. Jer kad za nekih 30–50 godina naše pojedine župe počnu prelaziti na pravoslavlje, pa ih pripoje srpskim eparhijama, dogoditi će se najgore što bi se moglo dogoditi, jer će tada propasti ne samo unija, nego i pobožnost našeg naro-da i njegova nacionalnost«.

Lavov, 6. VII 1932.»Ono pesimistično što sam Vam pisao ranije je jednostavna stvar.

Mi smo za pravoslavne sablazan, a i oni za nas. A gde dve sablazni ratu-ju među sobom, tamo pobjeđuje jača strana. Za nas koji smo odgajani u Austriji, Srbi su bili niži i gori u svakom pogledu. Ali za decu koja se sad školuju u Jugoslaviji, Srbi i pravoslavlje izgledaće bolje: državna nacija i državna vjera – to je jak adut. (...) U staroj Rusiji unija je propala kad je nova generacija unijata vidjela da je zbog unije ponižena (u Poljskoj je pravoslavlje bilo poniženo). To je bilo moralno slamanje unijata. K tome je unija u Poljskoj zaista bila samo most za latinizaciju i polonizaciju. I kao što su naši učitelji nakon propasti Mađarske od Mađara postali Rusini, a poneki i srbofili, tako su tamo unijati od Poljaka postali opet Rusini, a od katolika pravoslavni. (...) Ja jako doro razumijem da unijate u Jugoslaviji podržavaju Hrvati. Da njih nema, danas ko zna šta bi bilo jer bi Srbi unija-te oštro progonili. U Bačkoj je uticaj Hrvata jako slab, a i u Srijemu će biti sve manji. Zato se ja bojim, kad razmislim da će nakon naše smrti naša mlada generacija drugačije gledati na te probleme nego mi, pa će se kod njih pojaviti struja za pravoslavljem. Mi moramo svoje raditi i svoje čuva-ti, a šta Bog da, to će biti«.

Lavov, 11. IV 1933.»Biskup Homšin je izdao svoju novu brošuru crkveno-političkog

karaktera ’Ukrajinski problem...’ Napisana je protiv naše istočne crkve,


protiv oženjenih svećenika60 i protiv cijelog naroda... Taj čovek će uništiti uniju tu kod nas! Katolicizam koji on propagira je jako odiozan cijelom našem narodu. U Rimu ili ne mogu ili ne žele vidjeti – primjetiće kad već bude kasno«.

Lavov, 29. IV 1934.»Za Vislavskog se čudim... Nikada mi se nije povjeravao da želi da

pređe u pravoslavlje. Naravno, ja bih ga odgovarao. Ne verujem da ga je na pravoslavlje navela moja knjiga o epiklezi... Siguran sam da je njegova metamorfoza posledica novih državno-političkih prilika u kojima se naš-la vaša dijesceza. Pa, za vreme Mađarske poneki naši učenici su postajali Mađarski sveštenici, a inteligencija se sva mađarizirala. A sada u novoj državi tu korist će imati Srbi. To je sasvim prirodno. Velika je sreća da smo stvorili u Jugoslaviji ’Prosvjetu’ i svoju nacionalnu književnost, jer bi nam se do sada cijela inteligencija posrbila, a za tim slijedi i odbacivanje unije. I tih novih izmetamorfoziranih se treba bojati. Jednostavna je i jasna stvar da će takvi ljudi hvatati svaku našu rječ da nas pobiju ili našim autorite-tom, ili našom slabošću. (...) Ja sam nezadovoljan tonom polemike koju ’Novine’ vode protiv onih koji prelaze u pravoslavlje. Jako je plitka, glavni joj je argumenat vređati se. Najjače su riječi komedija, đavo i dr. Trebalo bi stvoriti cijelu polemičku literaturu. Šta rade vaši ’mudrijaši’ – profesori u Zagrebu: Kalaj, Višošević, Segedi? Gde su? Zašto ništa ne pišu? A taj Kalaj! Odrekao se svoje nacije, cijeli je Hrvat. Zar on ne misli o tome da ga mladi gledaju i baš je on jedan od tih tipova koji odvlače naše mlade nacionaliste od unije. Tek sam sad shvatio šta je Vislavski mislio kad je (kod mene u društvu) rekao da se otac Kalaj samo smije našoj ’Prosveti’, a sam je Hrvat i njegova djeca su Hrvati. Od kad postoji naša ’Prosvjeta’ nije napisao niti jednu riječ! A on odgaja našu gimnazijsku mladež u Zagrebu! (...) Ja sam Vam već pisao o tome da je velika sreća što Srbi i sami nemaju dobru pole-mičku literaturu i ne znaju kako da počnu. Ko hoće pisati dobru polemiku za uniju, taj mora unapred upoznati dobru polemičku literaturu protiv

60 Problem da li sveštenici treba da se žene naziva se »celibat«. To je grčka reč i označava stanje lica koje nije u braku. Pravoslavni popovi žene se pre nego budu rukopoloženi, a protestantske crkve su odbacile celibat.

352 11. unijaćenje

unije i protiv Rimske crkve. Inače će sve biti đavolsko. Najjače što je napi-sano protiv Rimske crkve, napisao je nakon vatikanskog sabora francuski sveštenik Vladimir Guettee, koji je iz katoličanstva prešao u pravoslav-lje... Ko to nije pročitao ne može ni zamisliti kako je teško braniti Rim. U njegovim odnosima prema istočnoj crkvi (počev već od vremena Sv. Vasi-lija Velikog, koji je takođe veoma oštro kritizirao Rim) u 90% apsolutno se ne može odbraniti Rim. Kako se može odbraniti to da je Ivan VIII izopštio zbog Bugarske ne samo Focija s kojim se pomirio, nego pre toga i Sv. Igna-cija, i sve grčke vladike i sveštenike u Bugarskoj? Kako se može odbraniti da je Stefan V u pismu Svetoplku izopćio Sv. Metodija i sve metodijevce, i naredio da ih isteraju iz Moravske? Kako odbraniti to da su papinski le-gati, koji su izopštili Celularija, u svom dekretu pripisali mu 15 ili koliko hereza, a sve izmišljene? A toga u istoriji ima mnogo. Još ranije Latini su ratovali samo time da je sve to izmišljeno, lažno, ali danas se time više ne može braniti, jer bi ispalo da je cela istorija lažna! (...) Nama u Poljskoj gde uvek moramo da ratujemo protiv Latina, takva istorijska pojašnjenja po-mažu. Ali kod vas to treba skrivati jer bi to bila korist pravoslavlja, ali kako to sve u ozbiljnoj polemici sakriti ili prećutati, ni sam ne znam. Kažem, to nije laka stvar. Ali tu su ’advokati’, pa neka brane. Zašto ćute?«

Dakle, Kosteljnik je poslednje pismo Njaradiju napisao 1934. Tada je, očigledno, nešto »puklo« u njihovim odnosima. Nije teško da se zaklju-či da se Njaradi nije slagao ili nije smeo da se saglasi s onim što je Kostelj-nik pisao o Rimskoj crkvi, latinizaciji, čistoti obreda unijata, neprihvatlji-vosti da se unijaćenjem sprovodi latinizacija i odnarođivanje itd.

Više o svemu tome doznaje se iz članka napisanog posle smrti Di-onizija Njaradija (1940). »Njemu sam zahvalan za mnogo dobrih djela. Među ostalim, i to da me je poslao da studiran teologiju u Lavovu... Ipak, mi se nikada nismo slagali u mišljenju: on je živio kroz ’stvorene’ pojmo-ve, a ja sam sam sebi stvarao pojmove. Za vreme Druge Poljske sasvim smo se razišli u shvatanju crkvene unije. Biskup Njaradi je ostao uvjereni unijat kako smo i vaspitani, a ja sam došao do sasvim drugih uvjerenja. Razumljivo, misam mu se mogao potpuno povjeravati. Ipak, uvjek sam kritikovao njegovu politiku, koja je proizilazila iz ’unijatskog duha’ i ogle-dala se u tome, da je biskup Njaradi i većina njegovih sveštenika (uz retke


izuzetke) vodio hrvatsku politiku, opozicionu prema jugoslovenskoj vla-di. To je dovelo i do toga da je biskup Njaradi jednom pročitao memorijal protesta hrvatskog (katoličkog) episkopata pred kraljem Aleksandrom. Taj memorijal je trebalo da pročita zagrebački nadbiskup Bauer, ali se on za vreme čitanja rasplakao i tako je biskup Njaradi nastavio da čita. Njega je hrvatski episkopat poslao kao svog sekretara s Bauerom kralju u Beog-rad. Kad mi je to ispričao, ja sam ga oštro kritikovao, rekavši: ’O, preuzvi-šeni, zašto Vi dozvoljavate da vas iskorištava hrvatski episkopat, koji Vas je zbog toga izabrao za svog sekretara da bi ’Grka’ pobijao ’Grkom’. Vaše je prezime Mađarsko (Njaradi – letnji), a Vi ste Ukrajinac i unijat; unijati Hrvati su poreklom Srbi, koji su u XIX veku postali Hrvati samo zavalju-jući uniji, a Vi srpskom kralju čitate u ime hrvatskog episkopata. Sve će to dovesti do toga da će i Vas i uniju Srbi početi da preziru. Pogledajte nas u Poljskoj, uporedite kako se katolici odnose prema uniji – to za vas nije tajna. Ja bih sve vas unijate u Jugoslaviji, barem na godinu dana stavio pod katoličku Poljsku da dođete pameti. Jugoslovenska vlada priznala vam je jurisdikciju nad cijelom Jugoslavijom, Vaši sveštenici dobijaju od vlade ne samo platu, nego i dodatak za ženu i djecu kao i pravoslavni, a rimokato-lički celibatarci su uvrijeđeni što pravoslavni sveštenici dobivaju više, i Vi takve ’nepravde’ stavljate pred oči kralju, iako za Vaše sveštenstvo to nije nepravda, nego povlastica. Vaši sveštenici na železnici imaju popust od polovine cene karte, imaju punu slobodu u svemu. Vi bi trebalo da ljubite ruke Srbima i njihovoj privrženosti. Volio bih da vidim kako bi bilo kad bi katolici-Hrvati dobili vlast nad pravoslavnima i unijatima. (Ja tada ni-sam mogao predvidjeti, a biskup Njaradi nije doživio vrijeme u kojem je hrvatski fašista Pavelić 1941–45. kao bjesan rušio sve što je pravoslavno i srpsko). Vi, Preuzvišeni’, tako sam govorio dalje, ’morate sami nagovarati svoje sveštenike-Hrvate, da se vraćaju svojim srpskim korjenima. Očisti-te uniju od te pošasti koja svagde denacionalizira narod u korist rimokato-ličkih naroda. Vi hoćete da se unija širi, ali zar hoćete da ona Srbe pretvori u Hrvate. Zar je to pošten način? Vi se priklonite Srbima, a ostavite Hrva-te...’ Biskup je odgovorio da je to nemoguće, da se on nada da će održati uniju uz pomoć Hrvata. Sve poteškoće sam razumeo tako dobro kao i on. Prikloniti se Srbima, značilo je vratiti se pravoslavlju. Biskup Njaradi je

354 11. unijaćenje

bio najpravovjerniji unijat, u mislima nikada nije izlazio izvan uspostav-ljenih vulgarnih pogleda koje su umjetno stvorili Rimljani ’ad usumu ca-tolicumu’ (u korist katolicima)«.

Bio sam više nego iznenađen kad sam pročitao ova pisma. Pa u njima je sadržano skoro sve o čemu pišem. Odgovoreno je na skoro sva pitanja. Ipak, nadam se da čitaoci neće zameriti ako kažem još neku reč o sadrža-ju ovih pisama. Latinizacijom Kosteljnik naziva onu sramnu delatnost i prevaru koju narod doživljava kao: »daš prst – uzmu ti celu ruku«. Samo vi priznajte papu i time ste postali unijati. Ništa drugo se ne menja, imate svoj istočni (grčki, pravoslavni) obred (veroispovedanje), a onda počinje latinizacija, kako kaže Kosteljnik: »zagađivanje istočnog, pravoslavnog obreda, uvođenjemu latinskih, narodu stranih i mrskih novotarija«.

Iako ubeđeni unijat i preko mere zabrinut za sudbinu unijatske crkve u Jugoslaviji, Kosteljnik nacionalno pretpostavlja verskom. Njemu je jasno da je unijaćenje samo korak i metod nasilja nad nacionalnim. On ne misli da bi Rusini, zato što su unijati, trebalo da prestanu da budu Ru-sini. Naprotiv, mislio je da bi Rusini u Jugoslaviji trebalo da imaju svoju eparhiju, makar i pravoslavnu, ali da očuvaju svoju pobožnost i nacional-nost. A videli smo šta je o Srbima u Radatovićima mislio njegov zemljak, pop Tomislav Firis, i to u vreme biskupa Dionizija Njaradija. Da li je to bila politika D. Njaradija?

Kosteljnik se nije libio da Njaradiju »baci direktno u oči« istinu o Žumberčanima kao Srbima, posebno činjenicu da je tek sada prvi put čuo da je među uskocima bilo i Hrvata i da u onome što piše Šimrak nema ni senke o Hrvatima, naprotiv, da se upravo iz Šimrakovog pisanja vidi da su Žumberčani pravi Srbi – kontinuitet njihovog srpstva proizilazi iz tih ka-lendara. Kako je bilo Njaradiju kad je ovo čitao? Šimrak mu je bio najbliži saradnik, nasledio ga je na biskupskoj stolici! Radeka ukazuje da su njiho-vi (Šimrakovi, prim. autora) Kalendari za Žumberak donosili dosta građe o narodnom životu i običajima (str. 347), da o »krsnoj slavi i slavskim običa-jima ima dosta građe i u kalendarima, od 1931. nadalje« (str. 352).

Kosteljnik otvoreno kaže da su »za vreme Austrije Srbi bili niži i gori u svakom pogledu«. Nije to bila nikakva tajna, ali je dobro što je to priznao, jer su ga ti »zli Srbi« demantovali u svakom pogledu. Ništa od


svega što je Kosteljnik očekivao i čega se plašio – da će u Jugoslaviji, u ko-joj vladaju pravoslavni i Srbi, biti ugroženo i nestati sve što je unijatsko – nije se dogodilo. Naprotiv, tačno je da su Srbi u svemu tome bili »nevešti« i da nisu težili da sve posrbe i vrate pravoslavlju.

Nažalost, ostvarila se Kosteljnikova najstrašnija slutnja i vizionar-sko upozorenje: »Kako bi bilo kad bi Hrvati katolici dobili vlast nad Srbi-ma i pravoslavnima«. Na potvrdu nije trebalo dugo da se čeka. Došao je Pavelić i ustaška vlast, a za biskupa Žumberčanin Janko Šimrak (1942–1945). Koje li ironije?

Inače, biskup (vladika) Dionizje Njaradi umro je iznenada, pod ne baš jasnim okolnostima. Bio je u poseti Radatovićima i Sošicama, a zatim otputovao u Mrzlo Polje, gde je pop bio Janko Rapljenović. Posle obilne večere, otišao je da legne, a ujutro se nije na vreme pojavio. Nađen je mrtav. Okolnosti su bile sumnjive i ostale su takve zauvek. U »Žumbe-račkom krijesu« za 2001. (str. 117–121) pokušava se dokazati da te sumnje nisu opravdane. Po običaju, piše se mnogo, kaže malo. Njaradijeva sestra je rekla: »Ubili ste mi brata«. Ali koga interesuje sudbina Dionizija Njara-dija, po poreklu Mađara, po nacionalnosti Rusina-Ukrajinca i pravoslavca, ubeđenog unijata? Gde je tu čovek, Dionizije Njaradi, šta je i ko je on, ako je od čoveka i čoveštva štogod i ostalo?

S obzirom da nisam siguran da ću u nastavku spominjati dr Janka Šimraka, kao i da sam već o njemu izneo protivrečne, s moje strane pre-težno pozitivne stavove, možda bi na ovom mestu trebalo da se kaže da je Šimrak posle raspada Austro-Ugarske bio politički aktivan. Prilikom uje-dinjenja 1918. bio je član Glavnog odbora narodnog vijeća Srba, Hrvata i Slovenaca. U Zagrebu je 1934. osnovao »Kulturno-prosvjetno društvo Žu-mberak«, a izdavao je »Žumberačke novine« i »Spomenicu«, u kojima su obrađivane teme iz istorije i verskog života Žumberka, ali je istovremeno, bio i direktor katoličkog dnevnika »Hrvatska straža«.

Shvatio sam da je Janko Šimrak bio i delovao protivrečno, kao što su bila protivrečna i teška vremena u kojima je živeo i radio, ali i da je nastojao da ima svoj stav i da deluje u skladu s tim. Stekao sam utisak i da je razmišljao i unosio se u probleme dublje od drugih, da je više od drugih uvažavao realnosti i da nije bio izričit. To je značilo da nije bio omiljen ni

356 11. unijaćenje

s jedne strane pa je možda i zbog toga njegovo delovanje nazvano »šimra-kovština«, što sam protumačio kao svojevrsno kompromiserstvo.

U razgovoru s boljim poznavaocima Šimrakovog života i dela zame-reno mi je da sam »blagonaklon« prema Šimraku. Prihvatio sam kritiku, ali se nisam obavezao da promenim stav, sve dok sam ne saznam više o Janku Šimraku. Nastojaću, a nadam se i da ću imati prilike.

»ŽUMBERAČKI KALENDAR« I »ŽUMBERAČKI KRIJES«

Verujem da niko ne očekuje da pod ovim naslovom napišem mnogo od onoga što je napisano u »Žumberačkom kalendaru« i »Krijesu«. Predmet moje analize biće samo tekstovi koji su direktno u funkciji osnovnog sadr-žaja ove knjige, to znači unijaćenja i odnarođivanja žumberačkih uskoka.

»Žumberački kalendar« pokrenuo je, uređivao i četiri broja izdao (1965–68) Milko Predović. Sva četiri broja izdalo je Izdavačko-štamparsko preduzeće »Obod«, Cetinje, a preko cele prve stranice svakog izdanja bila je slika Josipa Broza Tita. Pre nego što pređem na analizu pojedinih sadr-žaja, ispričaću kako sam doživeo pojavu »Žumberačkog kalendara« 1965. godine.

Došao sam, po završetku četvrtog razreda Gimnazije u Karlovcu, na letnji raspust. O nama, žumberačkim uskocima, znao sam sad već mnogo više. Upoznao sam mnogo ljudi bliskih nama, među njima i trojicu pre-zimenjaka, Vukšića, rodom iz Okučana i Srpskih Moravica te s Banije. Bili su »deca palih boraca«, rasli u domovima, išli u Šumarsku školu i bili Srbi i pravoslavci.

Otac mi je tada pokazao tanku knjižicu »očerupanu« od listanja i rekao da je danas pogledam i vratim Đorđu Dučiću jer i drugi to treba da vide. Podsetio me na naše razgovore i dodao da je sada jasnije ko smo, šta smo i odakle smo? Prolistao sam i našao prilog izdavača: »Kratki pregled povijesti Žumberka«, koji sam koristio prilikom obrade poglavlja o seo-bama. Nije bilo vremena za čitanje, pratio sam samo godine i imena i pre-zimena.


Nakon izvesnog vremena čuo sam da »Kalendar« više ne izlazi, ali nisam znao razlog. Kasnije sam čuo da je, nakon prekida od osam godina, počeo da izlazi »Žumberački krijes«.61 Nisam mogao ni da sanjam da ću se ikada baviti sadržajem tih »popovskih« izdanja.

U prvom »Žumberačkom kalendaru« za 1965, M. Predović je objavio i članak: »Bratska ljubav Slovenaca i Hrvata oko Žumberka«, u kojem go-vori o pitanju kome će da pripadne Žumberak posle ukidanja Vojne kraji-ne pa kaže: »Sami pak Žumberčani kao Hrvati želili su, naravno, doći pod Hrvatsku« (str. 79).

Kolika je bila bratska ljubav Slovenaca i Hrvata oko Žumberka vide-lo se već u odeljku o naseljavanju žumberačkih uskoka, a da li je baš bilo bitno da se naglasi da su Žumberčani Hrvati i da to kaže Milko Predović, čiji mnogi prezimenjaci znaju ko su i šta su, i tako se i danas osećaju.

Na strani 111. spominje crkvu Sv. Jovana u Liješću, Sv. Mihajla Aranđela u Šiljkima i Aranđelovo, krsnu slavu u selu Kamencima. Ovo spominjem jer se ne samo na stranicama ovog glasila nego i na geograf-skim kartama, Sv. Jovan pokrštava u Ivana, crkva Mihajla Aranđela u Mi-kaila Arkanđela, a krsna slava se, po pravilu, i ne spominje.

U »Žumberačkom kalendaru« za 1967. izneto je niz stavova i oce-na koje doprinose stvaranju i podržavanju pogrešnih predstava i zabluda: »Žumberčani su doživjeli duhovni preporod kad je osnovana grkokatolič-ka (Žumberačka) biskupija u Marči (1611) i Grkokatoličko (Žumberačko) sjemenište u Zagrebu 1681 (str. 66). Naši su pređi – kroz 250 godina, u gvozdenom krutom vojevanju, uz druge borce, stražarili, sukobljavali, tu-kli se s Turcima braneći svaki pedalj svoje domovine Hrvatske... (str. 90). Marčanska biskupija dolazi (1735) u tešku opasnost. Ali, njeni najstariji vjernici, Žumberčani, ostaju čvrsti i nepokolebivi uz svoje grkokatoličke biskupe, redovnike i svećenike« (str. 91) Kad je Nikola Badovinac upućen na dužnost u Bosnu, 1878, Predović kaže da je to »mogao učiniti samo Hrvat koji je vičan žrtvovati se za svoj narod« (str. 112).

61 Krijes je prvo izdavao Hrvatski grkokatolički dekanat i Kršćanska sa-dašnjost, a kasnije Žumberački vikarijat Križevačke biskupije.

358 11. unijaćenje

Kao što se vidi u Žumberku je sve unijatsko i hrvatsko i svi su Hr-vati, za druge i drugo nema mesta, jer je to deo »nauke« rimokatoličke, one »prave nauke« koja uči vernike »pravom hrišćanskom životu«. Izvan toga, sve je krivo i (po)grešno, i verovanje i život.

U »Žumberačkom kalendaru« za 1968, objavljen je članak dr Ivana Đure Višoševića »O Svetom Baziliju«. Iako autor i sam kaže da je Sv. Bazi-lije bio jedan od triju velikana Istočne crkve, on niti jednom rečju ne uka-zuje da se radi o Svetom Vasiliju pa i kaluđeri manastira Marča su bili reda Sv. Bazilija, onaj unijatski biskup Vasilije Božičković je, naravno, Bazilije i s Pavlom Zorčićem najbolji vladika, a dobre vladike su samo oni koji su prihvatili i zagovarali uniju. Ženski manastir Svetog Vasilija u Sošicama je samostan sv.Bazilija itd.

Iako su mi poznati neki razlozi zbog kojih je »Kalendar« prestao da izlazi, neću ih spominjati, ali ću se osvrnuti na Predovićev poduhvat u celini. Neprocenjiva je korist što je Milko Predović pokrenuo i izdao četiri godišnjaka, s obzirom da je time otvorio Pandorinu kutiju pa je duh puš-ten iz boce, a u bocu ne mogu više da ga vrate ni svemogući i sveznajući grkokatolički i rimokatolički duhovnici.

Ono što je objavljeno o Žumberčanima otvorilo je oči mnogima i na-velo ih da sami sebi, ali i drugima postave mnoga pitanja. Od onoga što je objavljeno možda je i vrednije ono što nije objavljeno, ali je Predović jas-no napisao da postoji, ali neko to skriva – bezbroj dokumenata i podataka koji sadrže, ali i skrivaju istinu. Značaj tih pojedinačnih i skrivenih poda-taka i dokumenata video se već na primeru crkve u Radatovićima. Istina je tu, samo nema najbitnijeg – da su prvu crkvu, onu na Crkvenom brdu, gradili naši preci, pravoslavci, jer tada nije bilo unije i unijaćenja. Kao što u fudbalu slabiji igraju po sistemu: »lopta može da prođe, ali igrač ne«, tako i kod popova: neki podatak može da »procuri«, ali cela istina nikako.

Kakva je »politika« u vezi s raspoloživom dokumentacijom vođena i sada se vodi, pokazuje i primer dr Dušana Kašića koji je pripremajući se za pisanje studije »Otpor Marčanskoj uniji«, »zakucao« i na vrata Križevačke biskupije i zamolio ih da mu se omogući da prouči raspoloživu arhivu. Na-žalost, Spiridon Petranović, Žumberčanin, odgovorio je da je arhiv »zbog nesređenosti nepristupačan«. Naravno, znalo se ko je Kašić i da neće da piše u prilog, već o »otporu uniji« (Kašić, str. 9).


Prvi broj »Žumberačkog krijesa« izašao je 1987, nekako stidljivo i »mršavo«. S obzirom da je Milko Predović u svojim »Kalendarima« izgle-da isuviše napisao, nije imalo o čemu da se piše, ni u tom niti u narednim »Krijesovima«. Deset godina su glavnu reč vodili Ivan Pavković i Mile Vranešić. A onda su 1988. uredničko kormilo preuzeli Mile Vranešić i Ni-kola N. Kekić i do danas se smenjuju kao Putin i Medvedev.

Dakle, prvi broj je bio više nego »mršav«, ali samo po obimu, jer Fra-njo Kuharić, zagrebački nadbiskup, u uvodniku je napisao više otrovnih poruka. Članak »Otkud grkokatolici u našoj zemlji« počinje: »Grkokatoli-ci Hrvati žive uglavnom u Žumberku«. A uskoci su se doselili u Hrvatsku »iz porobljenih Hrvatskih zemalja, gde iz političkih razloga nisu mogli održavati jedinstvo s Rimskim biskupom, tj papom i njegovati svoj istoč-ni obred sa svojim Rimokatoličkim sunarodnjacima, pa na čelu sa svojim biskupom Simom Vratanjom odlučiše uspostaviti veze crkvenog jedin-stva s Rimskim biskupom« (str. 75–77).

Kad »prvi rimokatolički pop među Hrvatima« u prvom broju napiše takve idiotizme, onda je jasno određen pravac ovog glasila. Dakle, uskoci su došli iz hrvatskih zemalja, a koje su to zemlja, nije važno, ionako su sve zemlja bile hrvatske. Imali su istočni obred, ali su još tamo »čeznuli za jedinstvom s papom«. Neko ih je u tome sprečavao, ali se ne kaže ko?

Na strani 111. spominje se krsna slava u Žumberčana, ali se ona izje-dnačava s krsnim imenom, a imena svetaca zaštitnika su Sv. Nikola, Sv. Ivan Krstitelj, Sv. Juraj, Sv. Arkanđeo Mikael itd. Sem Sv. Nikole, pravo-slavni vernici bi teško prepoznali naziv svoje krsne slave. Nije li već bilo reči o zloupotrebi i krivotvorenju imena?

»Žumberački krijes« za 1982. posvećen je tristotoj godišnjici Grko-katoličkog sjemeništa u Zagrebu. Ističe se da je reč o »katoličkom sjeme-ništu istočnog obreda« koje je »kroz stoljeća odgojilo praktično svu du-hovnu i svjetovnu inteligenciju hrvatskih grkokatolika«. Naravno, sve je tu »hrvatsko«, »grkokatolici su živi dio Katoličke crkve u Hrvata«, a »kroz sjemenište prošli su mnogi Hrvati, Ukrajinci, Rusini...« (str. 39–41).

U pismu pape Ivana Pavla II, posvećenom braći Ćirilu i Metodu, piše: »Ćiril i Metod tako su ispunjavali svoju misionarsku službu, da su bili jednog duha i sa Carigradskom crkvom, koja ih je poslala, i sa Petro-

360 11. unijaćenje

vom Rimskom Stolicom, koja ih je potvrdila, kao u znak jedinstva crkve, koje u vrijeme njihova života i njihove misionarske djelatnosti još nije bilo narušeno diobom Istoka i Zapada, iako su već nastale velike napetosti između Rima i Carigrada« (str. 63).

Nema ni reči o optužbama Rima protiv njihove delatnosti i odgovor-nosti na koju su pozivani u Rim.

Već više puta spominjani pop Juraj Hrnjak počeo je »prekrštavati« (čitaj, skrnaviti, zloupotrebljavati) lična imena i nazive pojedinih sakral-nih objekata. Tako je u njegovom člančiću kapela Sv Jovana u Liješću pre-imenovana u kapelu Sv. Joana. Zlokobni Jure nije mogao da napiše Jovan, a nije smeo Ivan, pa je izmislio Joana (str. 94).

Na strani 37. »Žumberačkog krijesa« za 1983, pop Mile Vranešić, Žumberčanin poreklom iz Dragoševaca, napisao je člančić pod naslovom »Povijest je učiteljica života«, u kojem kaže i ovo: »Peče me činjenica to-talnog nepoznavanja svoga kraja i ljudi u njemu. Poznajem mnoge ljude koji pojma nemaju o prošlosti svoga kraja, a posebnu težinu tom nepo-znavanju daju ljudi s akademskim titulama. Posljedice takvih razmjera su strašne: svoje podcjenjuješ, a tuđe uzdižeš i cijeniš kao da tvoje ništa ne valja. Postajemo kao mala djeca kad je susjedov stari kruh slađi nego svježa domaća pogača.«

Ko bi mogao da se ne složi s M. Vranešićem, i principijelno i u poje-dinostima, kao i da se to odnosi na mnoge Žumberčane bez obzira na nivo obrazovanja. Samo, ne znam da li se to odnosi na celokupnu istoriju, a to znači i istinu o svom narodu, o sebi i svojima, ili samo na narodnu nošnju, na koju je autor mislio? I drugo, koliko je »vrli« Mile, kao višedecenijski pop, lično učinio da njegov narod zna ili ne zna istinu o sebi? Kad se na na-rednim stranicama vidi i pročita šta je sve Vranešić napisao, bićemo bliži odgovoru na to pitanje.

U »Žumberačkom krijesu« za 1985. prvi put se javlja »glavni ideolog i teoretičar Rimokatoličke crkve na ovim prostorima«, inače dugogodišnji urednik »Glasa koncila«, Živko Kustić. Valja zapamtiti šta »ideolog« piše.

»Iako su mnogi Žumberčani istočnog obreda – npr. učenjak Tadija Smičiklas, pjesnik Jovan Hranilović i drugi intelektualci, osobito u novije vrijeme – davali i daju značajan doprinos Hrvatskom kulturnom, gospo-


darskom i uopće društvenom životu, još uvjek ima ljudi koji ne znaju da ima pravih katolika i pravih Hrvata koji se križaju sa tri prsta, koji imaju i oženjenih svećenika, u crkvama ikonostase, u pričesti kvasni kruh, koji čak u nekim župama i dandanas slave blagdane po starom julijanskom ka-lendaru« (str. 36).

Šta reći, nego se zahvaliti »vrlom ideologu«, jer Žumberčani nisu »samo Hrvati«, to jest oni obični, svakodnevni, »krivi«, nego »pravi Hr-vati«. Nego, nije li »drug ideolog« preterao? Ko je to ovlašćen, od koga i kojim se metodama utvrđuje ko je ne samo »pravi« Hrvat nego i pripa-dnik nekog drugog naroda? Nije li to buđenje ili samo nastavak ustaške politike vođene kroz Hrvatsku pravoslavnu crkvu?

Vrli Kustić, razvijajući nadahnuto svoje velike i prave misli, dalje kaže: »Napokon bi moralo postati jasno da Hrvati katolici nisu tek neka straža na granici kršćanskog evropskog zapada, da naša uloga – ona oz-načena teško stečenim naslovom, ’predziđe krščanstva’ – ipak nije ta da budemo zid koji bi priječio bratsko saobraćanje kršćanskog Istoka i Zapa-da, ili čak krvavi plot na kojem bi se umjesto ljubavi utvrđivale razlike«.

Ovo ističem kao ilustraciju velike prevare – kad neko govori da nije upravo ono što jeste. Iako mu je poverena uloga »vrhovnog falsifikatora«, Kustić je do zla boga tanak i proziran. Ono što on kaže i čemu se sam divi kao vrhovnoj mudrosti, lako je »dešifrovati«, samo treba čitati i tumačiti suprotno od onoga što piše i što nudi. Za Kustića je brat mio koje vere i nacije bio – samo neka je rimokatolik i Hrvat.

Već spomenuti Mile Vranešić, kao glavni i odgovorni urednik »Žu-mberačkog krijesa« za 1988. piše: »Povijest nas uči da je narod Žumberka usprkos izvanjskim pritiscima i opasnostima uspio sačuvati svoj identi-tet, jer je bio u sebi moralno i fizički zdrav, jer je rastao u čvrstim obitelji-ma, dobrim školama i poštenom radu« (str. 5).

Tipično popovski, zvuči visokoparno, u suštini lažno i otrovno, na-menjeno onima koji ne razumeju. O kom identitetu žumberačkog naroda se radi? O nacionalno srpskom i verski pravoslavnom, kao i o uskočkoj istorijskoj prošlosti ili o nečem drugom? Ko nam je to »spolja« napao srp-sko nacionalno poreklo i pravoslavlje i ko to i danas čini? Zna to dobro Mile Vranešić, glavni i odgovorni urednik glasila na čijim stranicama se to i danas čini.

362 11. unijaćenje

U »Žumberačkom krijesu« za 1989. na strani 41. piše: »Tu u Pribiću bilo je, nakon što su nam pravoslavni u Marči spalili biskupsku rezidenci-ju i crkvu g. 1739, sjedište našeg biskupa sve do 1780«.

Krajnje drsko. Ko ne bi znao o čemu se radi, da je reč o Marčanskoj pravoslavnoj eparhiji i njezinom sedištu, manastiru Marča, zaključio bi da pravoslavni nisu imali nikakve veze s Marčom, ali su je spalili, što samo po sebi govori o njima.

Na strani 54 stoji: »Oni (potomci Kijevske Rusi, prim autora) su primili kršćanstvo istočnog (bizantskog) obreda od onih koji su bili u za-jedništvu s Petrovom Stolicom, jer je do raskola došlo tek 1054. godine, i o pravoslavlju, u današnjem razumjevanju te riječi, nije niti moglo biti govora«.

Dakle, pošto su pravoslavlje primili svi pre podele 1054. godine, onda celokupno ondašnje pravoslavlje ni ne liči na današnje! A ustvari, tada, pre podele među hrišćanima 1054. godine, nije bilo današnjih rimo-katolika, ali je bilo pravoslavlja, jer su svi bili samo hrišćani i imali samo jedan i to pravoslavni obred (veroispovedanje). Da li neko može da pove-ruje da to popovi ne znaju?

»Žumberački krijes« za 1990. donosi obilje tekstova »otrovnog« sa-držaja. Prvo, uredništvo pokazuje da ima veoma razvijenu, ali i krajnje pokvarenu maštu i skoro zločinačke namere. Tako se kaže: »Zanimljiva je i stara zabilježba da su ti prvi znani nam uskoci došli na Žumberak s dalekog juga, s područja oko Cetine, a možda i još južnijeg. Zna se, naime, da je u tim južnim krajevima otprije živjelo pučanstvo istočnog obre-da u crkvenom zajedništvu sa Petrovom Stolicom koje bi obnovljeno i potvrđeno na općem crkvenom saboru u Firenci g. 1438. Povijesničari što bilježe da je u to doba ondje djelovao s Rimom sjedinjeni mitropolit Jovan s Krete, utemeljuju misao da glavnina uskoka dolazi iz starog zavičaja kao katolička, odnosno grkokatolička. Time bi se zaista popunila velika povi-jesna praznina od osam desetljeća do g. 1611 kad episkop Simeon Vratanja, došavši s drugim uskocima s područja pećke patrijaršije u krajeve iznad Save, g. 1611. obnavlja jedinstvo s Rimskom Stolicom. Već potkraj istog stoljeća, kad patrijarh Arsenije pređe iz stare Peći u Vojvodinu, većina tih sjedinjenih došljaka vratit će se pod njegovu crkvenu vlast prekinuvši


kratko jedinstvo s Rimom, a Žumberčanima to ne pada ni napamet, što bi moglo značiti da im je podrijetlo drukčije i jedinstvo mnogo starije«.

Pošto se istina zna, svaki komentar je suvišan, sem da se radi o bestidnim falsifikatorima i lažovima. Inače, lako se prepoznaje »rukopis i velike misli ideologa« Kustića. Autori i urednici (Mile Vranešić, Nikola N. Kekić, Ivan Pavković, Živko Kustić, Zlatko Latković, Mirko Kovačić i Irena Smičiklas) vređaju zdrav razumu i kao hijene iskopavaju i globlju kosti svojih predaka. Svoj zdrav razumu i savest ne vređaju jer su ih negde i iz nekih razloga izgubili, ako su ih ikada i imali?

Na strani 54. reč je o popu Janku Višoševiću, koji je »u Radatovićima službovao 32 godine. Kroz to vrijeme mnogo je dobra i korisna učinio za župu i to kako na duhovnom tako i na materijalnom polju. A kao plaću za sve to doživio je na kraju gorčinu ljudske nezahvalnosti i to sa strane pojedinih župljana za koje je neumorno radio, trpio i tolike se godine pre-dano žrtvovao«.

Ovo je prvi negativan tekst o Radatovićima i narodu tog kraja. Biće toga još, kao što će biti i reči o popu Višoševiću.

Raspisao se i već spominjani pop Mile Vranešić, glavni i odgovorni urednik. U članku o crkvi Sv. Nikole u Badovincima iznosi niz intere-santnih podataka o crkvenom životu žumberačkih uskoka posle seobe. Zbog prostora, prepričaću samo najinteresantnije. Prvi pop koji se spo-minje prilikom seobe zvao se Joanikije. On je doneo liturgijski pribor za bogosluženje, od kojeg se sačuvala samo ikona Presvete Bogorodice. Pe-desetak godina kasnije Primož Trubar je pokušao da širi protestantizam i među žumberačkim uskocima, ali nije naišao na razumevanje priprostih sveštenika Ivana (Jovana) Maleševca, Janka Popovića i još jednog popa.

Lepo je ovo o pravoslavnom popu Joanikiju i o liturgijskom priboru za bogosluženje. O tome bi Kijes i trebao da piše. Istinu o odnosu prote-stanta Primoža Trubara i žumberačkih popova Maleševca i Popovića zna-mo.

Vranešić dalje kaže da su za bogosluženje uskoci izgradili manje drvene crkvice u blizini zadružnih kuća u kojima su živjeli. Prvih stoti-njak godina sveštenici nisu bili pod crkveno-administrativnom upravom kakvu poznajemo kad su se počele formirati župe u sadašnjem obliku. Od

364 11. unijaćenje

čvrstog materijala, prva je sagrađena crkva Svetog Nikole, 1620. godine. Sagrađena je na tom mestu iz više razloga. U blizini su Malinci gde se na-lazila sveštenička porodica Pruščevića, a s njima i pop Čačilo. Malinci i crkva Svetog Nikole su bili crkveno, a kasnije i prosvetno središte dana-šnjih župa Radatovići, Kašt, Sošice i Drage. Na tom području povremeno su pastorizirali Metodije Terlecki, 1629. i glagoljaš Rafael Levaković, 1641. Prilikom gradnje uskoci su vodili računa o lokalitetu i čuvali graditeljsku tradiciju krajeva iz kojih su dolazili. Kao najznačajniji razlog, Vranešić na-vodi da je u blizini bila (i danas je) već spopmenuta crkva Svetog Juraja u Dojutrovici, tada vikarska župa kostanjevačke cistercitske opatije. Posto-je dokumenta koja pokazuju da su cisterciti bili zainteresovani za latini-zaciju doseljenih uskoka, što je bilo tada u modi među latinskim klerom, čemu će se uskočki sveštenici suprotstaviti gradnjom svoje crkve.

Ne ulazeći u svaki detalj, nije li ovim Vranešić veoma jasno rekao da su uskoci bili pravoslavci, da su gradnjom crkve Sv. Nikole obeležavali svoje prisustvo naspram najbližoj rimokatoličkoj crkvi? Nije li ovo dokaz zašto je građena crkvica Sv. Ilije na Geri? Ne govori li Vranešić da je već tada bilo pokušaja »latinizacije koja je bila u modi« (interesantan izraz), kao da danas nije? Ne protivreči li ovo u potpunosti onome što je napisa-lo uredništvo kojem je Vranešić kao glavni i odgovorni urednik na čelu? Vranešić dalje piše: »Podizanjem svećeničkog podmladka u vlastitom sje-meništu, a pogotovo nakon paljenja biskupskog sjedišta u Marči od stra-ne pravoslavaca i preseljenjem biskupa u Pribić, počinje konstituisanje crkvenog života i župa na području Žumberka u takvom obliku kakvog mi poznajemo danas. Toj novoj crkveno-teritorijalnoj podjeli odupiru se domaći svećenici-jezgraši smatrajući da će izgubiti ona prava koja su do tada imali. Sukob nije bio nimalo nježan, pogotovo, što su iza biskupa i novih svećenika stajale carska i vojne vlasti. Ovaj sukob nedobronamjer-ni povjesničari već nekoliko desetljeća koriste za tendenciozno i zlona-mjerno prikazivanje crkvenosti u Žumberku«.

Pitam se šta je ponukalo Milu Vranešića da napiše ovaj tekst? Valjda mu ponekad proradi savest pa peče. Skoro sam siguran da je ovaj sadržaj ugledao »svetlo dana« samo zato što je Mile i glavni i odgovorni u »Krije-su«. Pošto već znamo sve o Marčanskoj uniji i o unijaćenju Srba i pravo-


slavaca, posebno žumberačkih uskoka, o vojnoj sili i popovskoj rimokato-ličkoj pokvarenosti, Mile je sve to potvrdio, naravno na svoj način. Mile bi rekao istinu, ali ne sme. Narod kaže: »nema tri čiste« ili »nema muda«. Najbitnije je da on ipak priznaje da »sukob nije bio ni najmanje nježan i da su iza svega stajale i carska i vojna vlast«. Nije li upravo to suština onoga što je o nasilnom unijaćenju napisao Šviker?

U narednom članku: »Drugi o nama – mi o sebi« Mile Vranešić je, u vezi s četiri slučaja, odlučno branio žumberačke uskoke. Prvo, opovrgava Valvasorovo pisanje o uskocima, tvrdeći da je on samo jednom bio u Žum-berku, da su uskoci bili u neuporedivo težoj situaciji od okoline, pre svega slovenačke vlastele, pa su »onda Uskoci namirivali svoje potrebe kod onih koji su imali, a to su bila obližnja vlastela. Da je takva »preraspodela« bila nasilna, niko ne bi mogao da negira, ali kad se zna uzrok onda se može i razumjeti postupak Uskoka.

Drugo, u vezi s napadom na Kostanjevačku opatiju, 29. jula 1736. i pljačkom za koju su okrivljeni žumberački uskoci, zbog čega na ulazu stoji latinski napis, koji u prevodu glasi: »GLEDAJTE VRATA NEBESKA KROZ KOJA NEĆE PROĆI NI KRADLJIVCI NI VLASI NI RAZBOJNICI«, Vranešić tvrdi da je istraga pokazala da to nisu bili žumberački uskoci, nego razbojnici iz Turske. Naprotiv, uskočki izviđači su uočili tu grupu i upozorili obližnje feudalne gradove, pa i Kostanjevačku opatiju, ali upo-zorenje nije ozbiljno shvaćeno. Tvrdi i da o tome postoji dokumentacija, koju je nedavno objavio Jože Mlinarič u knjizi »Kostanjevica ob Krki in okolišne vasi« (»Kostanjevica na Krki i okolna sela«).62

Treće, Vranešiću nije svejedno ni što hrvatska i slovenačka istorio-grafija kao glavog krivca poraza Gupčeve seljačke bune vide žumberačke uskoke ne samo što su bili na strani carske vojske nego i zbog učinka u borbi i okrutnosti posle bitke. Po njemu, nađena dokumentacija opravda-va uskoke, ali u odbranu navodi samo da su oni bili carski podanici i da se vojna zapovest morala izvršavati.

Ako je tako, a jeste, onda Vranešića i sve druge moram da podsetimo na onaj događaj u Pribiću, kad su Žumberčani za vreme rata, u vojničkom

62 Autor spomenute knjige je Andrej Smrekar, a objavljena je 1982.

366 11. unijaćenje

stroju izvršavali vojnu zapovest i »dobrovoljno« pristali da budu unijati? Bilo bi lepo i pošteno kad bi se Mile i o tome izjasnio!

U četvrtom slučaju Vranešić se negativno osvrće i na roman slove-načkog novinara Slavka Dokla »Uskoška princeza«, u čemu sam s njim potpuno saglasan. Vrlo interesantna su dva detalja. Prvo, da »istina je da su uskoci izvjesno vrijeme prije negu su se naselili u Žumberku živjeli u susjedstvu romanskog stanovništva, što ne znači da su i oni sami roman-skog porijekla« i drugo, da su žumberačke uskoke »opsluživali u vjerskim potrebama preko 150 godina domorodački svećenici-jezgraši koji su pre-nosili svećeničku službu s pokoljenja na pokoljenje pa se ne može govori-ti o njima kao o susjednoj duhovnoj feudalnoj gospodi. Žumberački kler nije se u onom vremenu bitno, pogotovo u materijalnom pogledu, razli-kovao od ostalih uskoka«.

Prvo, Vranešić bi da bude ponosan zbog svog porekla i da brani usko-ke, možda i preterano, ali samo pod uslovom da su oni Hrvati i da nisu pravoslavci, iako iz njegovog pisanja proizilazi, sasvim suprotno, i da nisu (bili) Hrvati i da su (bili) pravoslavci. Drugo, ono o »romanskom stanov-ništvu« je, u stvari, priča o Vlasima. Vranešić jasno kaže da njegovi preci i on nisu Vlasi (svaka čast). Međutim, prema »Krijesu«, čiji je urednik, u Žumberku je (bio) sve Vlah do Vlaha dok se nisu izbavili i uplovili u car-stvo Hrvata i rimokatoličanstva.

Ono o »domorodačkim svećenicima«, kojih je bilo preko 150 godina, pokazuje da Vranešić sve dobro zna, ali neće ili ne sme da zna. Međutim, to nisu bili domorodački svećenici, jer mi ovde nismo domoroci, staro-sedeoci, nego uskoci. Imena i prezimena pravoslavnih popova o kojima nešto znamo navedena su u poglavlju o unijaćenju. Da se oni nisu razliko-vali od naroda, potpuno je tačno i suštinsko. Pravoslavni duhovnici su bili iz naroda i s narodom. A ovi sadašnji, čiji su i kakvi?

»Žumberački krijes« za 1991. godinu je još »bogatiji«. Već u »Riječi uredništva« rečeno je mnogo. Prvo o rimokatoličkoj župi Vivodina, »da je ona u ne tako davno doba bila glagoljaška. To znači da se u njoj rimokato-lička služba Božja nije u ono doba vršila latinskim nego starohrvatskim jezikom, koji je u ono doba bio naš književni jezik. Drugim riječima, ti naši stari Hrvatski Rimokatolici nisu u svojim crkvama slušali Dominus


vobiscumu nego Gospod s vama. Stari naši povjesničari spominju da je u onim uskočkim preseljenjima na Žumberak i oko njega iz južnih Hrvat-skih krajeva uz vjernike istočnog obreda došlo i dosta tih Rimokatolika glagoljaša. Neki od njih ostali su Rimokatolici i poslije prihvatili latinsko bogosluženje. No, bio je i ne mali broj onih , koji su se našli izmješani sa vjernicima istočnog obreda, koji su im i zbog crkvenog jezika bili bliži od latinskih Rimokatolika. Taj podatak, kojeg bi povjesničari trebali još bolje proučiti, govori o raznolikom porijeklu današnjih grkokatolika«. I dalje se ponavlja ta besmislena priča da su uskoci već bili u jedinstvu s papom pa su zbog toga ostali grkokatolici.

Priča o Vivodini nije nepoznata. Vivodina je samo ikavska Vojvodina (herzegovina, nemački Heerzogtum).63 Tačno je, i Vivođani su se doselili, a kad i kako, nije predmet razmatranja u ovoj knjizi. Verovatno su bili, jer su i danas, Hrvati i rimokatolici. A ako neko ipak nije bio ili ako je neko od njih postao pravoslavac i Srbin, da bi onda delio sudbinu žumberačkih uskoka, pa ponovo postao »pravi Hrvat i grkokatolik«, mnogo je složeno, ali se ne bi smelo isključiti.

Uostalom, već je u uvodu naveden slučaj crkava »Svetog Duha« u Dančulovićima i »Svetog Juraja« u Dojutorvici i imena i prezimenima u grobljima uz te crkve. Ona sve govore. Rečeno je da nije bez značaja i či-njenica da je naša crkva Sv. Duha južnija za oko 700 metara, odnosno bli-ža rimokatoličkoj Dojutorovici, i obrnuto, rimokatolička crkva Sv. Juraja je severnija za oko 700 metara i bliža selima Dančulovići i Strahinići. Za-što je to tako? Verovatno zbog obeležavaja svog prisustva, borbe za pros-tor. Kome bi to trebalo da bude poznato ako ne uredništvu »Krijesa«, pa još žumberačkog?

Ali glavno u ovom broju Kijesa tek sledi. »Kada smo ponosno prosla-vili 460. godišnjicu prvog doseljanja uskoka i ujedno 370. godišnjicu najstarijeg zapisa o jednoj grkokatoličkoj crkvi na Žumberku, a to je bila drvena crkva na mjestu sadašnje crkve Svetog Nikole u Badovincima, naš-

63 Naziv Vojvodina-Herzegovina je nemačkog porekla. Der Heerzog je vojvoda, a reč dolazi od »das Heer«, što znači vojska, pre svega kopnena, i glagola »ziehen« (cien), voditi, u smislu vući, odnosno komandovati vojskom.

368 11. unijaćenje

lo se ljudi koje ni vjera ni crkva ne zanimaju, ali bi se htjeli njima poslužiti u svoje političke svrhe. Takvi počeše dokazivati da su oni prvi uskoci bili Srbi i pravoslavci. I stoga više ili manje prikriveno izvode zaključak da bi svi današnji grkokatolički Žumberčani morali biti Srbi i pravoslavci. Koli-ko god su i u raznim novinama potezali to pitanje, naši svećenici i vjernici intelektualci nisu im pali na lijepak. Čvrsto stojimo na stajalištu da niko nema prava nikome određivati koje će biti nacije ili vjere na temelju toga kakve su mu, možda, nacije ili vjere bili davni pradjedovi. Svaki čovjek je one nacije koju smatra svojom i one crkvene zajednice kojoj želi pripada-ti. Znanstveno je zanimljivo istraživati davno porijeklo naroda i ljudskih skupina, ali se iz tog znanstvenog istraživanja ne smije ulaziti u današnja politička i vjerska opredjeljenja«.

Prvo bi trebalo da naglasim da poznajem i suštinu sporenja u vezi proslava o kojima je reč, ali i učesnike u tom sporu, i s jedne i s druge stra-ne. Dakle, suština je što su pojedinci upozoravali da su žumberački uskoci bili Srbi i pravoslavci i da 460. godišnjicu ne bi trebalo zloupotrebiti prog-lašavanjem »svega živog i mrtvog« u Žumberku hrvatskim i grkokatolič-kim...

A kad sam pročitao ovo što je napisalo uredništvo povodom tog slu-čaja, nisam mogao da poverujem svojim očima. Zar je moguće da su to napisali oni koji rade sve suprotno? Ko bi mogao da se ne složi sa svim što je napisano: da svako ima pravo da bude ono što se oseća, i verski i nacio-nalno, i da niko nema pravo da drugome određuje koje je nacije i kojoj veri pripada. Pa to je danas civilizacijska tekovina zagarantovana Ustavom i pozitivnim propisima svake iole demokratske zemlje, barem u Evropi. Ali u tome i jeste suština i problem svih problema. Zašto se onda to pravo osporavalo i osporava žumberačkim uskocima i ko je to i kako činio i čini? Nije li samo uredništvo priznalo da je unijaćenje i odnarođivanje anticivi-lizacijska, zabranjena rabota?

Saglasan sam i da, iako su žumberački uskoci bili Srbi i pravoslavci, danas ne moraju (svi) njihovi potomci da budu Srbi i pravoslavci, ali samo ako to znači i da ne moraju (svi) ni da budu Hrvati i grkokatolici. Ako bis-mo se oko toga saglasili, problema ne bi bilo. Međutim, već se videlo, a vi-deće se i posle ovog stava, da to pišu upravo nosioci te genocidne politike i ideologije i da to šta su napisali važi za druge.


Isto važi i za ono o nauci. Kad su u pitanju ti i drugi verski krugovi i hrvatska istoriografija, istinito i naučno je samo ono što oni kažu. Valjda po onoj: Ako se i naučno i iskustveno pokaže da ono što je rekao papa nije istinito i tačno, mora se prihvatati kao da je tačno.

Pre neki dan sam u razgovoru o sličnim problemima rekao da me ne bi iznenadilo ako bi pojedinci iz redova istoriografa i klerofašista »nedvoj-beno utvrdili« da Josip Broz Tito nije ni bio Hrvat, već da su ga Hrvatima »podmetnule srbijansko-ćetnićke, komunistićke i udbaške snage«.

Naredni članak pisao je izvesni Miljenko Pandžić. On prvo ukazuje da neki »zbog nacionalne pripadnosti i pravoslavne crkvenosti tih prvih naseljenika Uskoka, Vlaha, iz Turske Bosne, dovode u sumnju njihovu današnju pripadnost najvećim djelom hrvatskom narodu, kao da su tom narodu bili u svijesti današnji naši pojmovi nacionalnosti i crkvene pri-padnosti«.

Dakle, i ovaj autor priznaje da su uskoci bili druge nacionalne pri-padnosti i crkvenosti od hrvatskog naroda, ali oni toga u 16. veku nisu bili svesni u današnjemu smislu nacionalnosti i crkvenosti. Potpuno tač-no. Pre nekoliko vekova baš ništa nije bilo kao što je danas. Sve teče, sve se menja. Ali svest o svom nacionalnom i verskom poreklu ostaje, čak i kad se iz ne znam kojih sve razloga promene uslovi života i proteknu ve-kovi. Kolektivna narodna istorijska svest i sećanje se ne briše tek tako. Postavlja se samo pitanje da li to važi i za autore ovih »mudrih razmatra-nja« i za Hrvate i rimokatolike koje oni zastupaju i promovišu? Ako važi, onda bi to trebalo da se kaže. Ako ne važi, znači da su Hrvati bili na višem nivou svesti o svom nacionalnom i verskom poreklu.

U nastavku autor ukazuje da najstarija isprava o žumberačkim usko-cima, od 9. rujna 1530, govori o preselenju »50 obitelji Vlaha iz Turske, odnosno od Turaka iz Bosne«, međutim, on namerno izostavlja da isprava od 5. rujna 1538. izričito spominje Srbe i Raščane.

Ne znam s kojim ciljem Pandžić ukazuje da hrvatska istoričarka Nada Klaić navodi da te Vlahe nazivaju »hrvatskim Vlasima«, a da srpski povjesničar A. Ivić izričito kaže da su to Srbi, koje hrvatski povjesničari (samo) nazivaju Hrvatima.

370 11. unijaćenje

Autor ističe i »da su Hrvati i Srbi dva stara različita naroda«, a da o Vlasima postoje i danas drugačija mišljenja. »Velebit je imao do 15. vi-jeka, pored Hrvatskog stanovništva, i pastirske Vlahe, koji su živjeli po vlaškom zakonu, a bili dvojezičnjaci i etnografski pripadali Rumunjima. Njih Frankopani naseljuju na Krku odakle se oni dalje kreću pod Učku u Istri i dalje u Ćićariju, i tu se dijelom pohrvaćuju«.

Autoru je poznato i »da zakonik cara Dušana ne dozvoljava ženidbu između Vlaha i Srba«. Pošto se u 15. stoljeću Vlasi spominju i oko Klisa, »to su prema tome i senjski Uskoci djelom potomci Vlaha... Senjski uskoci nisu jedinstvena etnička skupina, jer je u njoj bilo pored pretežnog broja Hrvata katolika, te pravoslavnih Srba, još i nešto Talijana«. Zaključuje da je »zbog velikog broja migracija na Balkanu, pa tako i u hrvatskim zemlja-ma, pa i u Žumberku, naseljavanje i preseljavanje Uskoka, Vlaha, pravo-slavnih i katolika, pravoslavnih Srba i drugih naroda, veoma teško točno pratiti«.

Ovakvi su članci, bez obzira da li je sve napisano tačno, prihvatljivi upravo zbog toga što nisu tendenciozno izričiti i što ukazuju na različita shvatanja i mišljenja, priznaju da mi samo delimično poznajemo istorij-sku istinu i da to vredi za sve.

Ali kako bi bilo da se i u ovom broju »Krijesa« nije javio »idelog« Živ-ko Kustić sa starom tezom, ali u novom ruhu: »Ti prvi prebjezi ili uskoci (zovu se tako jer su »uskočili« preko granice) došli su vjerojatno preko za-padne Bosne, ali njihovi su korijeni zacijelo mnogo južnije, sežu do Boke Kotorske i sadašnjeg Crnogorskog primorja. Na to ukazuju prezimena albanskog porijekla, sastojnice jezika, a nadasve činjenica što upravo ti uskoci nisu htjeli prekinuti crkveno zajedništvo s papom ni onda kad su se svi drugi slični prebjezi na području iznad Save vratili u pravoslavlje... To upućuje na zaključak da oni nisu to jedinstvo prihvatili tek 1611. godi-ne, te da se ni prije nisu ni crkveno ni etnički osjećali pripadnicima pećke patrijaršije«.

O »učenju« Kustićevom već je ponešto rečeno. Ipak, trebalo bi do-dati da je fašistička propaganda »utemeljena« na tezi da hiljadu puta po-novljena laž postaje istina. Ako bismo se spustili na fašistoidni nivo rezo-novanja mudrog Živka, došli bismo do zaključka da je »drug« Živko posto-


jao još pre nego se rodio. Narod smatra da s takvima ne vredi razgovarati i gradira ih slikovitim uzrečicama. Za blaže slučajeve kaže: »Oprosti mu, Bože, ne zna šta govori«. Za teže: »Pusti ga, njega je, ionako, tetka rodi-la«. A za one najteže: »Smrdiće celog života jer je pri porođaju promašio otvor«.

Braneći se od napada Petra Badovinca, što na crkvi Svetog Nikole, prilikom proslave nije upisana godina 1620, urednik Mile Vranešić piše i ovo: »Usprkos svemu, ostaje trunka gorčine u vezi te proslave. Naime, ne-kolicina nedobronamjernih ljudi, prvenstveno vojnih penzionera, u spre-zi s nekim centrima izvan Žumberka, željela je ovu godišnjicu iskoristiti za promociju velikoj većini Žumberčana neprihvatljivih stavova. Kad im nije uspjelo spriječiti održavanje proslave, uslijedila je kampanja odvraća-nja ljudi da ne dođu na proslavu. Ni to im nije bilo dosta, nego nastavi-še u javnom tisku (u »Vjesniku«, prim. autora) obmanjivati čitateljstvo falsifikatima iz povijesti uskoka. Pitali smo se čemu to ovdje i zašto se to radi? Njihove prave razloge za tu nečasnu rabotu nismo uspjeli saznati, ali nismo daleko od istine ako na njih primjenimo stihove najvećeg žumbe-račkog pjesnika i Hrvatskog književnika, svećenika Jovana Hranilovića. »Žumberak bi opet rado od Hrvatske otadžbine...«

Poznajem ljude o kojima piše Mile Vranešić. Vodeći vojni penzio-ner je Nikola Pavić, zvan Dika. Poznajem i pripadnike drugih porodica iz Dragoševaca: Živkoviće, Rebe, Bračike, Popoviće i njihovu svest o svom poreklu. Da li je porodica Vranešić, koja je iznedrila i popa Vranešića, izu-zetak? Poznajem i Jovu Vranešića.

Na redu je »Žumberački krijes« za 1992. i novi članak »ideologa« Živka Kustića: »Žumberak za pluralističku Hrvatsku« (str. 36). I gle čuda, sad Kustić po sistemu »toplo-hladno« kombinuje: »uskoci su branili os-tatke ostataka slavne nekoć Kraljevine Hrvatske«; »donijeli su sa sobom vlastitu crkvenu baštinu, bogatu osebujnost dijelom kršćanskog istoč-nog obreda, a dijelom Rimokatoličkog glagoljaštva iz primorskih strana«; »smanjenu Hrvatsku učinili su pluralističkom, što je oznaka demokracije kao nagovještaj buduće Evrope«. I dalje: »...zbog rata koji protiv Hrvat-ske vode pravoslavni Srbi, moglo bi se u ogorčenoj i ugroženoj Hrvatskoj sredini dogoditi da križanje sa tri prsta postane nepriličnim, da ga Hrvati

372 11. unijaćenje

shvaćaju kao znak za prepoznavanje protivnika«; »moglo bi se naći i grko-katoličkih Žumberčana koji bi se stidjeli troprstnog križanja, ikonostasa, crkvenog pjevanja«; »bilo bi pogrešno u takvim prilikama žustro dokazi-vati svoje Hrvatstvo«; »značilo bi to da je u Hrvatskoj opasno ili neprilično biti Srbin«.

Šta reći? Pa sam Kustić lepo nabroja sve što potvrđuje poreklo i verski identitet žumberačkih uskoka. On priznaje da su oni u Hrvatskoj zbog toga obeleženi i ugroženi, da je to znak prepoznavanja. Nisu li neki narodi, među njim i Srbi, u nedavnoj prošlosti u »jednoj Hrvatskoj« bili obeležavani i unapred osuđeni? A ako je u Hrvatskoj »neprilično i opasno biti Srbin«, onda to nije od juče, a značajan doprinos dali su »ideolozi« tipa Živka Kustića.

Najzad je na redu »klasičan prilog« hrvatske istoriografije o utvrđi-vanju identiteta žumberačkih uskoka. Naime, Nada Hranilović, rođena Bukan, dakle »žumberačka snajka«, saglasila se da se u »Krijesu« za 1992. objavi njezin ranije napisani članak: »Žumberčani – subetnička grupa u Hrvata« (str. 68–73). I pored pompeznog naslova i više od petnaest stra-nica teksta, malo je šta rečeno o Žumberčanima, posebno onog istinitog i korisnog. Sve je tipično »hrvatskoistoriografski«, ide se kao mačak oko vrele kaše da bi se plasiralo željeno.

Više od dve stranice trebalo je autorki da »dokaže da su dva i dva četiri«, odnosno da na formiranje svakog subetnosa, pa i žumberačkog, utiče više faktora: dijalekt, samosvijest i posebnosti kulture, tradicije, običaji, vjera i drugo. Kad je mislila da je u tome uspela, iako je postigla samo suprotno, Nadi Hranilović je trebala još skoro tri stranice za banal-nosti o Žumberku i »migracijskom putu uskoka-Vlaha«, čime je samo ot-krila svoje prave namere.

A onda je prešla na suštinu. Na osnovu prezimena koja još danas na-lazimo u Žumberku, kao i naziva mnogih sela, ona zaključuje da je selilač-ki put žumberačkih uskoka započeo u sjevernoj Albanji, i zapadnim pred-jelima današnje Crne Gore i istočne Hercegovini. »Primjerice, Žumberač-ko prezime Šimrak je albanskog podrijetla (alb. Sin Mrak = Sveti Marko), a imena nekih sela identična su toponimima u Crnoj Gori i Hercegovini (na primjer Pilatovci u Žumberku i Crnoj Gori i Pilatovci u Hercegovini).


Ili pak Žumberačko prezime Badovinac izvedeno je, primjerice, iz starog vlaškog prezimena Baldovin, a prezimena Sekulić, Dančulović, Popović i dr. i danas nalazimo u Crnoj Gori«.

Pošto je naučno »utvrdila istinu«, ona kaže da »ako prihvatimo či-njenicu da su se Žumberački uskoci doselili iz navedenih geografskih de-stinacija i da uskoci uglavnom pripadaju vlaškom etnikumu, na što nas, pored mnogih istoriografskih podataka, upućuje osobito način njihovog življenja i posebnost kulture (jezik, običaji, način odijevanja i dr.), onda nema razloga dvoumiti o porijeklu Žumberčana«, ali ne kaže šta su žum-berački uskoci po svom poreklu.

Dalje se »vrla« istoričarka poziva na Valvasora i tvrdi »da neki samo iz neznanja, ili nekog drugog razloga (recimo nerazlikovanja pravoslav-lja i grkokatoličanstva što su ga ispovijedali Žumberački uskoci), uskoke izjednačavaju sa Srbima«. Ona se pozva i na Đuru Deželića koji je napi-sao »da nastojanja da se uskoke izjednači sa Srbima nemaju podlogu ni u pisanim dokumentima ni u narodnoj predaji, već su izmišljena od onih koji ne žele dobro Hrvatskom narodu«. U nastavku Nada Hranilović podr-žava Kustićevu tezu po kojoj su žumberački uskoci bili u crkvenom za-jedništvu s rimskim papom još pre nego su i postojali uskoci, papa i Bog, o čemu nije vredno više trošiti reči

Šta reći o svemu tome, sem da mi je konačno jasno šta znači »idi-otizam u takozvanoj naučnoj (hrvatskoj) istoriografiji«. Nadini omiljeni Albanci ne kažu za Marka Mrak, nego Mark. Žao mi je Janka Šimraka jer koliko je samo puta on, pišući o Žumberku i Žumberčanima, pisao o Slo-venima i Južnim Slovenima, Srbiji i Srbima, pravoslavlju i Pravoslavnoj crkvi, pravoslavnim, pećkim i marčanskim patrijarsima, vladikama, po-povima i drugom.

O prezimenima uskoka, navedenim u popisima Srba Žumberčana, bilo je dosta reči. Kao što se vidi, bilo je to korisno, dovoljno barem da pokaže da Nada Hranilović o tome zna skoro ništa, ali zato nema baš »ple-menite namere«. O Nadinom udatom prezimenu Hranilović bilo je i biće uskoro reči, u smislu da neki nisu sigurni u njegovo izvorno i »pravo grko-katoličanstvo i hrvatstvo«. Nisam ni ja, jer ne samo da mi je jasno njiho-vo nacionalno i versko poreklo nego i poznajem Hraniloviće koji ga i ne kriju. Hrvatska istoričarka trebalo je da ima posebnu odgovornost u vezi

374 11. unijaćenje

s »čistokrvnošću« i drugim kriterijumima rasističkih teorija i ideologija. Nada Hranilović kaže i da je žumberačko prezime Badovinac nastalo

od starog vlaškog prezimena Baldavin, ali ne kaže da u Srbiji, na Drini kod Šapca, postoji veliko naselje Badovinci. Ili da zvanični izvori kažu da je to prezime verovatno nastalo od imena Balduin, da je to ime nosilo petoro jerusalimskih kraljeva u XII veku, dvojica carigradskih careva, jedan flan-drijski grof. S obzirom da je to ime bilo prisutno i među Srbima XIII–XV veka, verovatno je transformisano u prezime Badovinac. Bilo kako bilo, valjda bi trebalo upitati i Badovince, radi se o njima!

Sve što gospođa istoričarka iznosi u prilog teze da su žumberački uskoci Vlasi, govori upravo suprotno. Imena, prezimena, jezik, običaji, or-ganizacija života, kultura u užem i (naj)širem smislu, morfologija, način odevanja, govori da mi nismo Vlasi, odnosno da s Vlasima jedva da imamo veze, o čemu će još da bude reči.

Za istoričara tipa Nade Hranilović ne postoje srpske države Raška i Zeta, kneževina i carevina Srbija, nema Pećke patrijaršije, nema ni ma-nastira Ravanica, Studenica, Visoki Dečani, spomenutih Sopoćana, Mi-leševa, Hilandara iliti Svete Gore, nema ni dvanaest manastira samo na Fruškoj gori. Sve su to sagradili ili Marsovci ili Vlasi, koji nisu ni sami znali da su Vlasi, a kad su sve to uradili, rešiše da se pretvore u Srbe, naravno, da bi im napakostili itd.

I još nešto, već sam napisao da me ne bi iznenadilo da ovakvi istorio-grafi utvrde da Josip Broz Tito nije Hrvat, a sada mi se čini da nije isključe-no i da ta ista istoriografija utvrdi da su, recimo, Dioklecijanovu palatu u Splitu i Arenu u Puli gradili hrvatski inženjeri pod rukovodstvo čuvenog »neimara«, recimo da se zvao Jozo Bitanga. A ako te dve »hiže« slučajno nisu građene u istom veku, nema problema, svemoguća i nedodirljiva istoriografija bi ustanovila da je on, »bitanga jedna«, živeo ili više vekova ili u više vekova. Kako je to moguće ne bi trebalo ni da se pita, pa čovek je bitanga. Srećan je narod koji u svojim redovima ima dovoljno bitanga.

Valja istaći da se Nada Hranilović na kraju svoje »studije« poziva na Stanka Vraza i »priznaje« da je prava istina da »uskok, na pitanje šta si? – odgovara: ja sam Žumberčanin«. Time ona ne samo da priznaje poseban identitet Žumberčana nego negira i svoje osnovne stavove.


U riječi uredništva »Žumberačkog krijesa« za 1993, povodom ak-tuelnog spora Hrvatske i Slovenije na Geri, kaže se: »javila se nekolicina onih što se zovu imenom trećeg naroda«. E sad, bilo bi zaista teško pogo-diti koji je to narod, da »mudro« uredništvo nije dodalo da se »s jedva dva posto deklarirane treće nacionalnosti doista ne može biti državotvornim narodom ni na Žumberku«, pa tako indirektno ukazali na Srbe.

Alal vera! Unikatna i veličanstvena misao, služi na čast ne samo uredništvu nego čovečanstvu uopšte, zatim hrišćanstvu, pa rimokatoli-čanstvu i »drugu« papi pa i hrvatskom narodu. Vidi se da sam dobro rekao da je srećan narod ako u svojim redovima ima dovoljno bitangi. Popovi slave što je u Hrvatskoj ostalo još samo dva posto »trećeg naroda«. A javili se iz Žumberka. Znači da »trećih«, ipak, ima i u Žumberku. Onih što ih stručno i naučno zovu »troprstaši«, jer se krste s tri prsta, a i ljube se tri puta prilikom susreta i čestitanja Ali kako kad je u Žumberku sve hrvat-sko, to je barem bezbroj puta napisano u »Žumberačkim kalendarima« i »Krijesovima«?

Riječ uredništva u »Žumberačkom krijesu« za 1994. puna je »sla-vopojki« »Krijesu« jer je upozoravao na katastrofalne posledice iseljava-nja za Žumberak. Međutim, suština je u ovoj rečenici: »Općinske struktu-re Ozlja, Jastrebarskog i Samobora uopće se na to ne obaziru, već što više traže među partijskim, udbaškim i KOS-ovskim strukturama okupljenim oko KPD Žumberak, da oni onemoguće izlaženje ’Žumberačkog krijesa’ i da ga ocrne pred narodom«.

Priznajem da mi ovo nije bilo poznato i da sam nemalo bio iznena-đen. To znači da su i opštinske strukture Ozlja, Jastrebarskog i Samobora, kojima pripada Žumberak, uočile i ocenile da je društvo u i oko »Krijesa« prevršilo svaku meru i da se radi o klerofašistima. Nikada nisam bio za primenu sile, za administrativne zabrane, za ideološke i političke sudo-ve, ali nisam ni za to da nam sudbinu kroje klerofašističke inkvizicije, da popovi prebrojavaju i odlučuju o verskom i nacionalnom identitetu, pri-padnosti, brojnosti.

Priznajem, partijske, udbaške i KOS-ovske strukture su činile i ono što nikome ne služi na čast, ali su sve te i druge strukture »majka Mara« u odnosu na klerofašističko ustaštvo, koje se javlja na stranicama »Krije-

376 11. unijaćenje

sa«. Nije li upravo ovih dana (mart 2014) jedan rimokatolički pop rekao da »Hrvatskom vladaju sinovi udbaša«. Pa kad će katolički popovi da se »izleče« od paranoje?!

»Žumberački krijes« za 1996. na strani 74 piše o već spominjanom zagrebačkom biskupu Petru Petretiću (1648–1887), Žumberčaninu, rođenom Srbinu i pravoslavcu. »Biskup Petretić, budući da je porijeklom (pardon, podrijetlom) iz Žumberka, mnogo se bavio i pitanjem grkoka-tolika u Hrvatskoj. O tome je dosta i pisano... No neke njegove postavke ne možemo ocijeniti kao pozitivne za učvršćenje crkvenog jedinstva u Hrvatskoj«, ali koje?

O Petretiću nisam pročitao ništa pohvalno. Naprotiv, bio je revnosni pravoslavni otpadnik i zalagao se za nasilno unijaćenje i rimokatoličnje svog naroda. Ne znam što mu konkretno zameraju, ali ako je to »unijatski radikalizam«, kao što se čini, jer su mu to zamerali i drugi, šta je onda ovo što rade njegovi sadašnji naslednici?

Pored pohvala o već više puta spominjanom popu Juraju Hrnjaku, na strani 123 se kaže: »Kako se samo trebalo boriti s nekim učiteljima za djecu radi vjeronaučne poduke. A grupa domaćih komunista, poticani od onih izvan župe, stalno je rovarila po župi... Nečija je politika bila da se što više ljudi u radatovićkoj župi posrbi. Na tome se sistematski radilo. To se sada vidi u najnovijim događajima, kad su dvije osobe iz župe Radatovići uhapšene zbog svoje antihrvatske djelatnosti«.

Zaista iznenađuje koliko se nisko spuštaju autori ovih članaka. O svemu je već dovoljno rečeno. Svi znamo da je uhapšeno dvoje mladih ljudi, mladi bračni par Nikica i Irena Drakulić, iz Velikog Liješća, ali i da se pokazalo da je to bilo na osnovu mržnje i klevete. Nisam siguran da sve nije poteklo iz lonca u kojem se »kuvaju i ovi pravi hrišćanski tekstovi«.

»Otrovna strelica« iz »Žumberačkog krijesa« za 1999. opet je ispa-ljena na Radatoviće. Ali glavni »optuženi« je Vladimir Magoč, Rusin, pop u Radatovićima koji se od svog »stada«, zbog premeštaja, oprostio 15. av-gusta 1998. godine. Kriv je jer je oproštaj organizovan »u partijskoj ćeliji kod gostioničara u susjedstvu«. Nepotpisanom autoru(ima) nije žao što nisu prisustvovali, nego šta »naš kolega Magoč u pojedinim slučajevima nije mudro postupao. Budući da nije poznavao povijest naše Križevačke


biskupije, a još manje Žumberka, davao je u nekim zgodama i pred od-ređenim ljudima neke izjave koje nisu u skladu s povijesnim dokumenti-ma i istinom. A on je postavljen župnikom u Radatovićima izmeđ ostalog i zato da tamošnje ljude, koji su u nekim stvarima zalutali ili bili zavedeni od nekih zločestih tipova, poduči. Jer treba znati da su ti zločesti tipovi jako puno zla nanijeli cjelome Žumberku. Nadalje, velečasni Vlado Magoč kao stranac, tj onaj koji se nije rodio u Žumberku, nije mogao o pojedinim pitanjima koja se tiču Žumberka i Žumberčana realno govoriti i zdravo prosuditi«. Autor se potpisao inicijalima F. R. (str. 247/48).

Nedavno sam slučajno upoznao popa Vladu Magoča. U kratkom raz-govoru spomenuli smo i napred napisano. Bilo mi je odmah jasno da V. Magoč o stvarima o kojima je reč na stranama »Žumberačkog krijesa« i u ovoj knjizi, daleko »realnije govori i zdravije prosuđuje« od inicijala F. R. i društva. Kad bi tek mudro rukovodstvo Križevačke biskupije znalo šta on misli o njima i o njihovoj istini! A što je stranac, pa već sam upozorio da je malo verovatno da će u Radatovićima ikad više biti popa rođenog u Žum-berku, a skoro je isključeno da bude rodom iz »omrznutog« Radatovićkog dela Žumberka. Drago mi je što Magoč kao Rusin nije mislio kao njegov zemljak Firis. Nije mi mrsko ni što mlađi popovi o Kekiću, Vranešiću, Ku-stiću, Kurečiću i drugima misle mnogo gore nego ja.

A kakvog smisla ima ovakvo ponašanje i pisanje pokazuje i činjeni-ca da se i Magočev naslednik, pop Milan Stipić, takođe »stranac« – čovek koji je »ostavio traga« u Radatovićima, pre svega jer je, »pre svega« bio čovek – u proleće 2013. oprostio od Radatovića u kafani. Istina, kafedžija nije bio »partijski kadar« i bivši udbovac, kao pokojni Marko Smiljanić, zvani »Bratak«, ali je i on, zamislite, ipak pripadao Službi bezbednosti jer je vojni rok, koliko mi je poznato, služio u vojnoj policiji. I Milan Stipić bi morao da se nađe »na stubu srama« u narednom »Žumberačkom krijesu«. A i njegov naslednik u Radatovićima je opet stranac i opet Rusin.

Da li je baš na ovom mestu najprimerenije da se podsetimo kako se razrešava problem kad se ne slažu »diktator« i narod? Naravno, najbolje je da se promeni narod! Ali narod se ne može promeniti. Nije se promenio niti za vreme Višoševića niti za njegovih naslednika, posebno ne Firisa. Međutim, taj problem uskoro više neće postojati jer uskočki narod u Žu-

378 11. unijaćenje

mberku neće biti potrebno menjati – neće imati ko da se menja! Uskoro neće biti naroda pa neće trebati niti popova.

U »Krijesu« za 2000. godinu uredništvo kaže da »papa poziva sve kršćane da preispitaju svoju prošlost i da svaka Crkva i kršćanska zajedni-ca iskreno i skrušeno prizna krivnje koje su dovele do podjela, da bi opet bili jedno da svijet uzvjeruje«.

Lepo rečeno, valjda se to odnosi na sve crkve pa i na Rimokatolič-ku, dakle i na njezine biskupe i popove. Ako je tako rekao papa, onda bi to trebalo da osetimo i vidimo već na narednim stranicama, u narednim »Krijesovima«.

Ali već na stranici 89/90, u članku »Podoštrc nekad«, stoji i ovo: »Najteži udarac doživio je narod i ovdje u II. svjetskom ratu, odnosno poslije rata. Iz ovih nekoliko zaselaka pobijeno je tridesetak mladih ljudi samo zato što su bili Hrvati. Niko od njih nije poginuo u ratu. Prije zavr-šetka rata napustili su bojište i došli kućama, nadajući se mirnom životu. Po završetku rata svi su na prevaru uhićeni i noću odvedeni u sabirne lo-gore. Već sljedeći dan za nikog od njih nije se više znalo ni čulo gdje je... Hrvati su ubijani masovno samo zato što su Hrvati«.

Da li ovim tekstom »Krijes« usvaja što je rekao »drug« papa i dop-rinosi da se »priznaju krivnje koje su dovele do podjela«. Kako da ne, ali samo ako se to ne odnosi na Hrvate. Ne branim nikog, ali ovakav prikaz događanja opet vređa zdrav razumu. Šta su »dećki« radili u ratu i na bo-jištu na strani fašizma? O tome ni reči, a mora da je neko bio žrtva tih »dečaka«, da je to neko video, zapisao, posvedočio.

Na stranicama »Žumberačkog krijesa« za 2001. napisano je dosta toga. Glavnu reč ima glavni urednik N. Kekić pa kaže i ovo: »Naša ovo-zemna domovina Hrvatska (koja li je onozemna, žarko bih voleo da znam, barem malo pre nego odem na onaj svet – prim. autora) prolazi kroz teška iskušenja. Mnogi su razočarani. Ostali su bez posla. Nemaju za koricu kru-ha. Ne mogu plaćati režije. A kako će bez vode i struje? Drugi pak imaju u izobilju. Odakle? Kako?«.

Lepo rečeno, ali nedostaje objašnjenje zašto je tako, ko je odgovo-ran, kriv, kakva je u tome uloga i odgovornost Boga i pape, kakva konkret-nih, »pravih« Hrvata, do kada će da budu odgovorni drugi: marsovci, ko-munisti, udbaši? Ali da nisu ponešto tome krivi i »drugovi« klerofašisti?


Pišući o često spominjanoj i protivrečnoj, žumberačkoj obitelji Hra-nilović, Nikola N. Kekić kaže: »Tijekom II. svjetskog rata partizani su spalili mnoge župne kuće a s njima i matice i svu drugu dokumentaciju (arhiv, Spomenice). Poslije rata država je preostale matice bezpravno odu-zela župnim uredima i pohranila ih u svojim matičnim uredima, a neke se čuvaju i u Hrvatskom državnom arhivu u Zagrebu« (str. 107).

Vidi se kako je »prvi (verski) čovek« Križevačke biskupije razumeo ono o priznavanju krivnje i drugo. Partizani su ratovali sami sa sobom, a »ona vlast« je najgora, jer je bila, a i sada je kriva za sve. Kekić je »zabora-vio« da je u uvodu postavljeno pitanje: zašto »naša ovozemna domovina Hrvatska prolazi kroz teška iskušenja«?

Na strani 113. Kekić opisuje kako se neka Paula, pre udaje za Dra-gutina Hranilovića, pitala: »Nisu li ti Hranilovići, ipak neki pravoslavci, Možda Srbi«? Međutim, njen velečasni joj je ubedljivo objasnio »kako su to katolici koji imaju svoj posebni obred, kako su zajedno sa Rimokatoli-cima u istoj Katoličkoj Crkvi na čelu sa Rimskim Papom i kako su Hrani-lovići poznata Hrvatska obitelj«.

Nesrećni Hranilovići, ne daju im mira pa niti da se ožene! A što se postupka (provere) tiče, nema šta da se kaže, tako su radili udbovci, ali i SS-ovci i NKVD-ovci. Kad neki vele(ne)časni proveri i objasni stvar, a dru-gi još vele(ne)časniji to ozvaniči na stranicama Kijesa, stvar je završena. Ko pita Hraniloviće? Važno je da »smerna rimokatolkinja« može da se uda i da neće da rodi neko »srpče«. E sad, ako je tako i bilo, ako i ima takvih pri-mitivnih »udavača«, a ima ih, da li je to trebalo da bude objavljeno na stra-nicama »Krijesa«? To je ipak bila privatna stvar »drugarice udavače« i nje-zinog velečasnog. Ali kad je već objavljeno, onda valja upitati uredništvo i Kekića: ne smrdi li to na šovinizam? I nisu li fašisti proveravali poreklo do ne znam kog kolena da se ne bi »oštetila« (ugrozila) čistota arijevske rase?

Ne znam kako se to »provuklo«, ali Nikola Radić (str. 137) piše o žumberačkim narodnim običajima vezanim uz Božić, uz poklade, Uskrs, Đurđevdan. Nije puno, ali i tih par reči nešto govore o Žumberčanima u celini, o njihovom poreklu pa i o Hranilovićima i Radićima! Izgleda da je onaj velečasni, ipak, najblaže rečeno, obmanuo »drugaricu udavaču«, pa joj podmetnuo ne baš pouzdane podatke o poreklu Dragutina Hranilo-vića.

380 11. unijaćenje

Velečasni Nikola N. Kekić se oprostio od umrle Marije Hranilović, ali se i dalje bavi Hranilovićima (1907–2000), jer Marija je imala dvojicu braće. Stanko je od rane mladosti bio emigrant u Italiji. »Kad je stvorena NDH, vratio se u Zagreb, ali se nije slagao s novom hrvatskom vlašću«. U Zagrebu je »vodio papirnicu i od nje živio do kraja rata. Budući da nikome nije učinio zla, ostao je u Zagrebu i nakon sloma NDH. No uhićen je 1945. i pogubljen vjerojatno u Jazovki«. I brat Marko se »već u ranim godinama počeo baviti ilegalnom političkom djelatnošću. Jugoslavenske su ga vlasti uhitile pod optužbom da ruši državu i pogubile 25. rujna 1931«.

Prema Kekiću, Marko je pred sudom rekao da je sve svesno radio i da se žrtvuje za svoj hrvatski narod, a opisuje i kako je sestra Marija poma-gala braći: skrivala poštu, prenosila poruke i promidžbeni materijal, sve dok nije »došla radost, ostvarenje onoga za što se sa svom svojom obite-lji borila – uspostava hrvatske države. No ta radost neće dugo potrajati«. Uhapšena je 1945 i osuđena na dvije godine zatvora.

Da li je mesto ovakvim tekstovima na stranicama hrišćanskog »Ki-jesa«, još kao posmrtnica? Koliko je to u skladu s onom papinom poru-kom i koliko je to vele(ne)časno? Da bi se bolje razumelo, trebalo bi znati da je sada Kekić glavni i odgovorni »Krijesa«, da sada on »vodi glavnu reč«, kao i da izgleda da ima svoje teme, svoju specijalnost, a to je, po svemu su-deći, relativizacija ustaških zločina i rehabilitacija fašističke endehazije?

»Žumberački krijes« za 2002. godinu interesantan je zbog lamen-tiranja urednika Kekića o samom »Krijesu« i Žumberčanima. Kaže i »da smo »kroz njega (kroz »Krijes« – prim. autora) mi Žumberčani postali sv-jesniji samih sebe... Tako nas malo ima, a toliko smo domovini našoj Hr-vatskoj velikana dali. ’Žumberački krijes’ pati zajedno s ’malim stadom’ koje je još ostalo na sočnoj i čistoj Žumberačkoj paši... I zato, narode moj, počuj riječi Spasitelja tvoga: ’Ne boj se stado malo!’« I nastavlja, »nekoć si bilo veliko stado, sada si malo. Opet ćeš, ako budeš vjerovao, nadao se i ljubio, malo stado postati veliko. I zato, stado moje malo Žumberačko, gore srca«, napisa Kekić i, koliko znam, ostade i još je živ.

Mudri i velečasni Kekić je svestan svoje veličine i uloge. Verovatno je u razgovoru sa samim sobom zaključio da je on između Boga i naroda pa je čak isključio i papu. Ali tog momenta je izgubio orjentaciju. Kad već Bog ima svoje stado, što ne bi i on imao svoje stado malo, žumberačko?


Na 315. stranu, verovatno da bi bio što manje primećen i čitan, »gur-nut« je članak Danijela Hranilovića (opet Hranilović!): »Grkokatolici, ču-vajmo svoj obred«. Iako i autor kaže da su većina Hrvata katolici rimskog obreda, a manji deo katolici grčkog ili bizantskog obreda, što znači da ne razume znaćenje reči »katolik«, članak je vrlo koristan. Hranilović jasno kaže da grkokatolici kad se križaju s tri prsta postaju sumunjivi pa nastav-lja: »Grkokatolici se križaju onako kako su se svi kršćani križali u prvih tisuću i više godina. Tako, i nikako drukčije, križali su se i svi Hrvati. Tek kasnije u srednjem vijeku na Zapadu se počela uvoditi novotarija – križati se ne sklapajući više prste. Tako se izgubio jedan važan simbol u zapad-nom kršćanstvu: simbol savršenog jedinstva triju osoba u Bogu: Oca i Sina i Duha Svetoga i simbol jedinstva dviju naravi u Isusu Kristu: božanske i ljudske«. (...) »Čujem od našeg župnika da pojedini grkokatolici zadnjih godina ne donose u svoju župnu crkvu djecu na krštenje, ne vjenčavaju se u svojoj župnoj crkvi, a i za sprovode se obraćaju rimokatoličkom sveće-niku. Nije li to žalosno? Što bi im rekli njihovi djedovi? A poznato je tko izgubi svoje korjene, ili kako se to danas stručno kaže svoj identitet, taj ostaje kao grana bez životnog soka, suva grana«. (...) »Nas mlade naši rodi-telji nisu, nažalost, vodili u našu grkokatoličku crkvu da mi svoj obred u kojem smo kršteni upoznamo. Na vjeronauk su nas slali u obližnje rimo-katoličke crkve. Tu smo čak i prvu pričest primili. Kasnije samo neki od nas otkriju da su u vjerskom odgoju mnogo izgubili...«

Nemam komentara, sem da sam već upozorio da poznajem Hranilo-viće koji ne samo da znaju šta su i ko su već to i poštuju.

U »Krijesu« za 2003. urednik Kekić je ogorčen što »kršćani slabo poznaju vjeru« pa, pored ostalog, kaže: »Kršćanstvo je postalo beživotno. Stoga i nije u stanju promjeniti ovaj svijet... Mnogi kršćani zapravo žive na paganski način. Bog im treba samo tu i tamo kad se nađu u nekom ži-votnom škripcu«.

U ovom »Kijesu« pojavljuje se još jedan »talentovan« autor, izvesni Zvonimir Kurečić. Kaže da su Žumberački uskoci »u hrvatske krajeve do-šli ili kao pravoslavci ili kao s Rimom sjedinjeni katolici (grkokatolici)«; za vladiku Vratanju kaže da je u Rimu »ispovijedio katoličku vjeroispovi-jest«, a da su se, »od nekoć brojčane Marčanske unije, do danas u okviru

382 11. unijaćenje

Križevačke biskupije kao grkokatolici održali samo grkokatolici – potom-ci starih hrvatskih uskoka« (str. 41).

Šta je ovaj »pesnik hteo da kaže«, verovatno ni njemu nije jasno, ali se jasno prepoznaje »nauka« ideologa Kustića. Samo smo još njega, koji s poreklom i identitetom žumberačkih uskoka ima toliko veze koliko ja s Rimokatoličkom crkvom, trebali da nas pouči ko smo i šta smo? Bilo bi bolje da se upita šta o njemu i njegovoj delatnosti misle njegovi mlađi ko-lege?

Primetno je da se M. Vranešić neko vreme nije javljao tako često. Ali sačekao je on svojih pet minuta. Ispod podnaslova »Ima među nama i smeća«, pišući o gradnji vodovoda prema selima Dragoševcima, Kamen-cima i Šiljkima u radatovćkom kraju, kaže i ovo: »Ali da ne bi bilo sve bez problema, pobrinuli su se nekadašnji ofucani komunistički kadrovi koji su desetljećima radili na upropaštavanju Žumberka, ali radeći samo za svoju korist. Zaista je sramotno i ponižavajuće da se među poštenim Žu-mberčanima nalaze i takvi izrodi i svojim zemljacima uskraćuju ono što tako željno čekaju. Takvim vucibatinama bilo bi bolje da se konačno po-vuku sa Žumberačke scene i da poštenim ljudima omoguće živjeti i raditi u miru« (str. 237).

Sad je konačno vreme da se upitamo šta bi rekao Vranešić da se njega »čašćava« izrazima: smeće, ofucana popovska vucibatina i izrod?

»Krijesovi« za 2007. i 2008. godinu su, što se tiče tekstova laži i propagande, »siromašni«. Naprotiv, u uvodnim rečima glavnog urednika Kekića spominje se krsna slava, a krsnu slavu imaju samo Srbi. Zašto, uo-pšte nije bitno, ali je imaju i slave kao nešto najvrednije i njihovo, nešto po čemu se prepoznaju i po čemu ih znaju. Koliko je to u vezi s crkvom i religijom, nije bitno. Može da bude, a ne mora, kao i kod većine Žumber-čana. Ali otkud Žumberčanima krsna slava? Da nam je nisu »velikoduš-no prepustili« Hrvati, ili možda Kranjci, možda Vlasi, možda Marsovci? Predlažem da zaključimo da su krsnu slavu Žumberčanima »podvalili sr-bo-komunistićko-ćetnićko-udbaški krugovi ili snage«.

A istina je da Žumberak u vezi s krsnom slavom potpuno odslikava situaciju u srpskom narodu u celini. Najčešća slava je Sveti Nikola. Mi smo Svetog Nikolu, našu krsnu slavu i s očeve i s majčine strane, obeležavali


bez ikakve veze s »prodanim« popovima i »nametnutom« crkvom. Slavili smo je, uprkos njima, kao obeležje našeg nacionalnog i verskog porekla i identiteta. Šta je »navelo« Kekića da spominje krsnu slavu? Možda seća-nje na svoje poreklo i griža savesti? Koliko znam i Kekići slave Sv. Nikolu.

U uvodnoj riječi »Žumberačkog krijesa« za 2010, koji je potpisao M. Vranešić, izražava se »divljenje prema našim starim biskupima, svećeni-cima i cijelom narodu kako je uz Božju pomoć i nadahnuće Duha Svetoga u onako burnim vremenima bilo hrabrosti na granici svjetova, kultura i ratnih opasnosti osnivati novu crkvenu zajednicu. Društvene prilike ni crkvene strukture nisu bile sklone takvom pothvatu, ali Božji ljudi koji su hrabro gledali za spas duša nisu se bojali nikakvih poteškoća«.

Treba li podsetiti da Vranešić piše o »izmišljanju« i osnivanju nove, grkokatoličke crkve, da bi se u nju »dobrovoljno, vojnom silom« uteriva-li hrišćani pravoslavnih crkava, kako bi se na taj način »spasile njihove duše«. Kako Vranešić zna da su oni koji su to radili imali božju pomoć i bili nadahnuti Svetim Duhom? Da li je svestan da time Boga jedinoga, svemo-gućeg, bezgrešnog i kakvog sve ne, i njegov duh, svodi na nivo najgoreg »šeširdžije« i pokvarenjaka, čiji duh smrdi svim pokvarenostima? U tom smislu »drugu« Bogu je, već znamo, bio »najbliži onaj general Petaci. U ime kog »druga« Boga istupa Vranešić? Očigledno je da je on rimokatolik, da ne voli jednako niti sve hrišćanske crkve niti sve vernike, s obzirom da otvoreno staje na stranu jedne, Rimokatoličke, a o pripadnicima drugih religija da i ne govorimo. Da li je Vranešić svestan da je to bio genocid i da bi svaki moralan čovek, bio hrišćanin ili ne, toga trebao da se stidi?

Naravno, ovaj broj »Krijesa« posvećen je imenovanju novog križe-vačkog biskupa, već dobro znanog Nikole Nine Kekića, čija je »uža spe-cijalnost«, izgleda, rehabilitacija ustaštva i endehazije. Dobro je što ga je »drug« papa, prema »Krijesu«, imenovao za križevačkog biskupa, ali ne i za vladiku. Kamo sreće da ta reč nikada ni ne bude spomenuta uz njegovo ime!

Valja ukazati da su novog biskupa, između ostalih, pozdravili: »pro-tojerej« Milan Vranešić (u ime klera Križevačke biskupije), Goran Ivani-šević (u ime grkokatolika Hrvata), Mihajlo Timko (u ime grkokatolika Rusina) i Aleksa Pavlešina (u ime grkokatolika Ukrajinaca). Lično sam

384 11. unijaćenje

zadovoljan što tom prilikom nije spomenuto srpsko ime, ali ne mogu da i na ovom mestu ne ukažem da stranice »Krijesa« jasno pokazuju da se to »društvo« ne bavi bogoslovljem, nego najgorom, nažalost nekažnjenom, fašistoidnom politikom verskog i nacionalnog negiranja i iskorenjivanja svega što je srpsko i pravoslavno.

Osvrnuću se na ono »protojerej« ispred imena M. Vranešića, utoli-ko pre što se ovih novembarskih dana 2013. godine može pročitati da je dotični, u stvari ne samo protojerej nego još više – »protojerej-stavrofor«, nešto ne samo sasvim nepoznato nego i neviđeno i nečuveno na ovim prostorima, i da će on u tom svojstvu u Jastrebarskom predvoditi »svetu liturgiju«, pazite – ne »mašu«.

Stvar postaje s jedne strane malo jasnija, ali s druge i mnogo nejas-nija kad vidimo šta Vikipedija kaže: »Protojerej-stavrofor je najviši mirski prezviterski čin u Pravoslavnoj crkvi i odgovara najvišem monaškom prezviterskom činu arhimandrita. U Pravoslavnoj srpskoj crkvi ovim naj-višim crkvenim odlikovanjem u prezviterskom činu sveštenstva mirskog reda odlikuju se ugledni stariji sveštenici, obično pri kraju svoje pastirske službe, koji su se svojim životom i radom posebno istakli i sebe i ceo svoj život ugradili u Crkvu. Ovaj čin daje Sveti arhijerejski sinod Srpske pra-voslavne crkve na predlog eparhijskog arhijereja, a svečano se uručuje na svetoj arhijerejskoj liturgiji. S obzirom da odlikovanje daje pravo nošenja krsta na grudima, protojerej-stavrofor je protojerej koji nosi krst.«

Kad bismo barem znali kakve veze ima M. Vranešić sa Srpskom pra-voslavnom crkvom, možda bi sve bilo barem malo jasnije? Ovako, sve iz-gleda neprirodno i liči na kombinacije potrebne križevačkim »zidarima«. Irena Smiljanić mi je to lepo objasnila: »Tome se inače ne treba čuditi. Bit grkokatoličke crkve je u svojatanju svega pravoslavnog – osim pravoslav-lja«.

Dakle, treba ponoviti, križevački popovi su »uspeli« u nečasnoj nameri da sve u vezi sa žumberačkim uskocima bude grkokatoličko, ali takvo da bude »pravo rimokatoličko i u potpunom jedinstvu s rimskim papom«, kad god to njima zatreba, s krajnjim ciljem da bi sve bilo hrvat-sko. Pošto takvih »grkokatolika i Hrvata« u Žumberku ima još veoma malo, a oni koji su napustili Žumberak postaju i formalno to što su žele-


li »križevački popovi«, dakle rimokatolici i Hrvati, grana na kojoj »visi« križevačko grkokatoličanstvo i na kojoj i oni sede, samo što se nije »od-lomila. A kad se odlomi, s njom propada sve, ceo taj sramni projekat, jer neistinito i izveštačeno ne može da izdrži probu vremena i kad-tad pro-pada. Neće biti potrebe ni za Križevačkom biskupijom pa ni za njezinim poslenicima koje spominjem u ovoj knjizi. Oni će da ostanu, kako se u narodu kaže, kao »izmet na prtini« u proleće.

Da se to ne bi dogodilo, barem ne za »njihove vladavine«, trebalo bi grkokatoličanstvo »oživeti« barem formalno, reda radi, samo da bi se oni održali. I šta se sada dešava? Obilaze »križevački popovi« Žumberčane, nekadašnje grkokatolike, na primer u Jastrebarskom, Samoboru i drug-de, s namerom da ih »povrate u grkokatolike«. Reakcije su različite. Neki neće ni da razgovaraju, drugi otprilike kažu: Kako vas nije sramota, pa vi ste nas ubeđivali da postanemo pravi rimokatolici i Hrvati, da i ne govo-rimo o prilikama u kojima smo živeli u daljoj i bližoj prošlosti! Međutim, nekim mladim ljudima je to interesantno, jer o svemu nemaju pojma, pa otprilike kažu: O tome nemam pojma, ali bih hteo da znam istinu o svom poreklu i šta se to dogodilo s mojim precima! Međutim, roblem je što iza toga slede »nezgodna pitanja« koja se ne mogu zaobići, a ne bi se smela reći istina! Eto, u tom i takvom »mulju« i u tu svrhu može M. Vranešić da bude i »protojerej-stavrofor, ostaje samo nejasno koja pravoslavna crkva i za koje zasluge mu je dodelila to zvanje?

U ovom broju može se pročitati i nešto što doprinosi istini. Žum-berčani Jovo Simičiklas i Marta Magovac govore o već spominjanoj krsnoj slavi žumberačkih uskoka u njihovim rodnim i okolnim selima (str. 148). Svetog Arhanđela Mihajla slavile su porodice: Smičiklas, Pavić i Bračika; Verige Sv. Petra: Burići, Poljaki i Popovići; Sv. Nikolu: Bojići, Bukvići, Karlovići, Kekići, Krajačići, Radići i Šajatovići; Sv. Jovana (ne Ivana, kao što je napisano, jer takva krsna slava ne postoji), Dejanovići, Perisi, Hara-lovići, Mirosavci i Hodanovci; Đurđevdan (ne Sv. Jurja): Smiljanići, Jurići i Radoši; Sv. Stevana (ne Stjepana) slavili su Hranilovići. Valja napome-nuti i da se slava Sv. Stevana u Žumberku spominje kao »Šćepan dan« ili »Šćepanja«, baš kao i na području Crne Gore, jer je Stevan tamo Šćepan, pa odatle i brojni Šćepanovići, koji su u drugim srpskim krajevima Steva-novići!

386 11. unijaćenje

Tačna je i njihova opaska da se krsna slava više slavi(la) u srednjem i zapadnom delu Žumberka (Radatovićkom kraju). Ona samo pokazuje da je u tom delu Žumberka izraženija svest o verskom i nacionalnom pore-klu. Jedan od popova koji je bio na dužnosti u Kaštu rekao mi je da su, na podsećanje na krsnu slavu, Kaštani reagovali kao da su iznenađeni, up-lašeni, poneki i uvređeni, da su zamuckivali kao da su uhvaćeni u krađi, u smislu »pa, mi ne znamo šta je to«. Pošto pop koji mnoge stvari vidi sasvim drugačije nego njegovi »pretpostavljeni i šefovi« nije odustajao, promrmljali bi posramljeno: »Da, da, možda su naši stari...« A što se tiče opaske da su krsnu slavu više slavile bogate porodice, radi se o nespretnoj izreci, jer bogat ručak u siromašnom Žumberku nije mogao da bude sušti-na slave, nego verovanje da je to pokazatelj našeg porekla i identiteta.

Na str. 236–239 objavljen je obiman i više nego interesantan članak Janka Cara o svom rodnom selu, već spominjanim Pilatovcima: načinu života, žiteljima, prilikama i neprilikama. Članak sam pročitao s poseb-nim zadovoljstvom. Janko je stariji od mene 17 godina, a lično poznajem većinu Pilatovčana, »junaka njegove priče« i znam za dogodovštine koje opisuje.

Za razliku od mnogih koji su na stranicama »Krijesova« pisali o ži-votu u Grkokatoličkom sjemeništu, u koje je Janko stupio u septembru 1940, on je i u tome bio realniji i istinitiji. Priznaje da je bilo i brutalnog batinanja, nestašice i gladi, ali i da je »život u sjemeništu, nakon rata, bio u svakom pogledu bolji i snošljiviji«. Ukazuje i da su mnogi svršeni matu-ranti ili diplomirani bogoslovi mnogo češće napuštali sjemenište i manti-ju, a novi sve ređe dolazili.

Sudeći po imenima i prezimenima, s Jankom su u semeništu bili ba-rem ovi Žumberčani: Janko Golubić, Nikola Herak, Milko Gajski, Milan Bulić, Ilija Kekić, Ilija Radić, Božidar Višošević, Ilija Brdar, Pero Dejanović, Nikola Relić, Nikola Brzović, Milko Predović, Pero Štrbac, Marko Vučinić, Ilija Jelenić, Janko Keserić, Danijel Dančulović, Ilija Lasić, Nikola Keserić, Nikola Goleš, Nikola Popović, Pavle Car, Petar Stanić, Heraković, Banjeg-lav, Pero Milčinović, Nikola Smičiklas, Jovo Gavran i Pavle Bastašić.

Niko od njih, barem od onih iz Radatovićkog kraja, nisu postali po-povi, o čemu je već pisao pop Firis i o čemu će još biti reči. Zašto Janko


nije postao pop, objasnio je: »Sjemenište sam napustio iz uvjerenja da ću kao katolik laik i građanin biti korisniji nego svećenik«. Kratko i mudro rečeno, navodi na razmišljanje! Tome dodajem samo da je Janko maturi-rao 1948, dobio državnu stipendiju i diplomirao prvi stepen metalurgije, a potom i ekonomiju.

Složio sam se s Jankovim pisanjem o životu u rodnim Pilatovcima i njegovim Pilatovčanima, ali ne mogu da ne ukažem i da je njegovo pisa-nje o obitelji Car, o poreklu i identitetu, posledica boravka i vaspitanja u sjemeništu. Janko piše da su njegovi preci, to jest Cari, senjski uskoci, da su »oduvjek bili grkokatolici, to jest katolici bizantsko-hrvatskog obreda i »nikada se od nikoga nisu dali prevesti na drugo vjeru i obred«. I dalje: »Svi preci Careve muške populacije imaju izrazito starohrvatska imena«, među koja svrstava i imena Nikola, Janko, Dako, Dmitar, Ilija, Maks i Pa-vle. Piše i da mu je majka iz porodice Dučić i da ga je vjeroučitelj pop Firis »učio vjeronauk na staroslavenskom jeziku« i da je njegova baka po majci »znala izvanrednim izgovorom i besprijekornim hrvatskim jezikom re-citirati junačke narodne pjesme o Sibinjanin Janku, Banović Sekuli (ne nego Strahinji, prim. autora), o Kraljeviću Marku, o poslednjemu hrvat-skom Kralju Petru Svačiću«.

S obzirom da ću o Jankovim rodnim Pilatovcima pisati podrobnije kasnije, i to ne slučajno, ukazaću samo na ono što što je Janko za vreme naukovanja u Grkokatoličkom sjemeništu »dobrovoljno zaboravio«. Jan-kovi prapreci po prezimenu Car postoje u Žumberku i pre nego je »izmi-šljena Grkokatolička crkva« silom nametnuta Žumberčanima. A da »kato-lici bizantsko-hrvatskog obreda« nigde ne postoje, jer ne postoji ni takav obred (veroispovedanje), Janko bi kao pitomac semeništa trebalo da zna.

Jankova »starohrvatska imena« Nikola, Janko, Dako, Niko, Dmitar, Ilija, Maks i Pavle su barem malo više i ne samo staro nego i novosrpska, negoli hrvatska. On je i sam poznavao bezbroj Srba: Nikolića, Jankovića, Dmitrovića, Ilića, Maksića, Pavlovića, čija su prezimena patronimička, od spomenutih imena. Što se tiče imena ili varijante imena Niko i Dako, ona su ne samo veoma česta u Žumberku nego je ime Janko daleko najbrojni-je. Oba imena su izvorno s prostora današnje Crne Gore i Hercegovine, o čemu je već bilo reči, pa se i prezimena izvedena od njih, dakle Dakovići

388 11. unijaćenje

i Nikovići, mogu naći samo u tom područja ili direktno potiču odatle. I moji prijatelji Špiro Niković i Radivoje Daković su iz današnje Crne Gore.

Jankova majka je od Dučića, a njegov »vjeroučitelj« pop Firis, već se videlo, upravo Dučiće je svrstavao među najopasnijie »srboljube«. Ja ih poznajem kao ljude koji su bili svesni svog srpskog i pravoslavng porekla. Stoga Janko može da misli i piše šta hoće, ali ne može da pobegne od sa-mog sebe, ne može da dokaže da je »čistokrvni« Hrvat, ali i bez dokaziva-nja može to da bude »koliko mu srce hoće«.

Jankova baba je znala junačke narodne pesme. Nije ih znala samo Jankova baba. Znala ih je i majka popa Predoevića u Dragama, ali ih nije znao ili nije hteo da ih zna, njezin sin, jer je u unijatskom semeništu »na-učio« da ih zaboravi. Mnogi istoričari ističu da su žumberački uskoci »ju-načke narodne pesme doneli sa sobom«, a Radoslav Lopašić i ilirski prvak Stanko Vraz privrženost junačkim narodnim pesmama i njihovo pozna-vanje ističu ne samo kao jedan od pokazatelja porekla i identiteta Žum-berčana već i njihovog razlikovnja od Hrvata.

Poznajem lično mnoge članove pet rodova ili porodica Car iz Pilato-vaca, Brezovice i Dučića, koje Janko spominje. Znam ne samo da su svi bili svesni svog srpskog porekla, nego da se i danas tako osećaju. Moj školski drug Milan Car, iz porodice Skerinih iz Pilatovaca, tako je upisan i u knjige našeg razreda. I ne samo to, Milan je ovih dana, u rodnim Pilatovcima, s porodicom i rodbinom, proslavio Đurđevdan, krsnu slavu.

Na kraju, po svemu što je i kako je pisao o svom selu i suseljanima, Janko Car nije mogao da ne bude svestan svog porekla pa je njegov ne mali napor da to negira uzaludan.

U »Krijesu« za 2011. godinu vidimo značajne personalne promene. Dotadašnji glavni urednik Nikola N. Kekić je »avanzovao«, postao je bi-skup križevački. Šta se može? Drugi izbor je bio da i na to mesto (ponovo) postave nekog Rusina. Da li to znači da mu je uređivanje »Krijesa« bila »odskočna daska«? Ili još gore, da li su ga »preporučili« tekstovi u koji-ma nastoji da »abolira« ustaštvo i endehaziju? Glavni urednik ponovo je postao Mile Vranešić pa se to odmah osetilo u »uvodnoj riječi«.

Nije baš sasvim jasno šta je »pesnik« Vranešić hteo da kaže kad je napisao: »Kad je riječ o »rušilačkom zlu kojeg nije bila pošteđena Crkva ni


na ovim našim prostorima«, ali je sasvim jasno šta se htelo reći kad je na-pisano: »Jedan od najdrastičnijih primjera svakako je zlo Istočnog crkve-nog raskola. Gotovo već jedno tisućljeće traje sablazan crkvenog razdora«.

Nazvati zlom Istočnu (pravoslavnu) crkvu, znači nazvati zlom sve hrišćane koji ne misle kao papa i njegovi podrepaši. To mogu da napišu samo bolesni, pomućeni umovi, klerofašisti najgore vrste.

Hvaleći vladiku Simeona Vratanju, kaže se da je on »znao reći dosta tim podjelama i svađama... dobro je razlučio što je bitno a što nebitno... znao je razlikovati ambalažu od sadržaja«. I dalje: »Nasljednici tako mu-drog čovjeka kroz duge vjekove nerazumjevanja, progona i nevolja sva-ke vrste uspjeli su sačuvati sve do današnjih dana crkveno zajedništvo i obrednu raznolikost na ovim prostorima«.

Očigledno je autor samo »razradio« svoju prethodnu veliku hrišćan-sku misao na primeru ambalaže i sadržaja. Ako je ambalaža od dasaka, onda je među njima sigurno i ona daska koja nekome »nedostaje u gla-vi«. Naravno, ni reči o tome ko je progonio navodne naslednike »mudrog« Vratanje, koja je to vlast i crkva bila, kada je to bilo i s kojim ciljem?

Na str. 57–63 već spomenuti Zvonimir Kurečić izneo je »plan obi-lježavanja 400. obljetnice obnove crkvenog zajedništva u Hrvatskoj«. Uskoci su za njega Vlasi i samo Vlasi. Iako na jednom mestu govori o »pra-voslavnim Vlasima«, a na drugom o »Vlasima koji su pripadali istočnoj crkvenoj tradiciji«, mudrom Zvonimiru Kurečiću ne smeta da na trećem mestu kaže: »Otvorenim ostaje pitanje jesu li preci današnjih grkokatoli-ka Žumberčana bili katoličke vjeroispovijesti ili su došli kao »nesjedinje-ni istočnjaci grčkog obreda. To pitanje ostavljamo znanstvenom skupu«.

Drskost i bezobrazluk! Zar se to utvrđuje na skupu koji organizuju klerofašisti? Zar Žumberčani ne znaju ko su i odakle su? Podseća me to na onu narodnu: »je li majka rodila budalu«?! A da je majka, zaista, rodila bu-dalu, potvrđuje i napisana logička besmislica, smisaona glupost i jezička praznina: »nesjedinjeni istočnjaci grčkog obreda«.

U »Krijesu« za 2012. godinu najviše prostora dato je opisu dvaju do-gađaja. Prvi je, razume se, poseta Hrvatskoj pape Beneditka XVI počet-kom aprila 2011. godine. Drugi je obeležavanje 400 godina Marčanske unije, sramnog projekta unijaćenja i preveravanja pravoslavnog srpskog naroda na području Habsburške Monarhije.

390 11. unijaćenje

Opisujući papinu posetu Hrvatskoj, ko zna koju po redu, s obzirom da je Hrvatska i nadalje zemlja na »predziđu kršćanstva«, što bi se moglo protumačiti i kao da iza nje i nema drugih hrišćana i hrišćanskih zemalja, s obzirom da su »pravi kršćani« samo rimokatolici, autori nisu imali da napišu mnogo novog. Međutim, nešto novo i više nego značajno, rekao je sam papa Benedikt.

Govoreći o »blaženom« biskupu Alojziju Stepeincu, papa je naga-lasio: »Rekao bih da je sudbina kardinala Stepinca bila da živi u dvjema suprotstavljenim diktaturama: prvo ustaški režim, koji je izgledao da ispunjava san o samostalnosti i nezavisnosti, no zapravo je to bila lažna samostalnost koju je Hitler zloupotrijebio za vlastite ciljeve. Kardinal Stepinac je to jako dobro shvatio i branio je pravu čovječnost od toga re-žima braneći Srbe, Židove, Rome: dao je – recimo to tako – snagu pravog humanizma, pa i trpeći«.

Nije mnogo, ali od koga je – više je nego dobro. Konačno je prvi pop i duhovnik Rimokatoličke crkve spomenuo u jednoj rečenici Hitlera i ustaški režim, i to na teritoriji Hrvatske, tamo gde su na istrebljenje bili osuđeni Srbi, Jevreji i Romi, ali i komunisti, i time barem malo, »posuo pepelom« sve one koji ne samo da negiraju nego i slave ustaške zločine. Ostaje da vidimo da li će to da uoče i razumeju i izdavači »Žumberačkog krijesa«, posebno glavni među njima, imajući u vidu da je papa direktno osudio njegovu »specijalnost« – opravdavanje ustaštva i fašizma.

U odnosu na rečeno o ustaškoj fašističkoj diktaturi i Hitleru, papi-na ocena da je »nakon toga uslijedila suprotna diktatura komunizma, u kojoj se (Stepinac, prim. autora) ponovo borio za vjeru«, ima čak »slatkast okus«, kao zašećerena vodica, »šerbet«, rekli bi braća muslimani.

Opis drugog događaja, proslave 400. godišnjice unije, počinje član-kom biskupa Nikole Kekića »Povijest Marčanske unije«, koju već dobro poznajemo. Iako je papa rekao da je Stepinac branio od ustaškog režima Srbe, za Kekića su to i dalje Vlasi, koje tu i tamo nazivaju i Raščani. Time protivreči ne samo papi nego i samom sebi, jer već u sledećoj rečenici kaže da »su dio njih (Vlaha, prim. autora) s vremenom postali Hrvati ka-tolici, a dio Srbi pravoslavci«. Ko je ko u tom zamešateljstvu, teško bi bilo reći. Zapravo, bilo bi pošteno da Kekić i njegovi istomišljenici otvoreno


kažu da su oni vlaškog porekla, pa su onda postali Srbi pravoslavci, zatim su postali to što su sada ili što misle da jesu. To što su oni lično ili što kažu da su – ionako je javno nevažno.

Zbog toga baš na ovom mestu treba ukazati da u Kekićevim rodnim Kekićima, iznad ulaza u groblje pored crkve Sv. Ćirila i Metodija piše: »Čovječe, sjeti se što si«.

U skladu sa svojim »vlaškim poreklom i prevrtljivošću«, Kekić dalje naglašava da su i Žumberčani, pop Martin Dubravić i zagrebački biskup Petar Domitrović, bili »vlaškog porijekla«, što u prevodu znači Srbi i pra-voslavci.

Inače, Kekić nije mogao da napiše članak, a da se ne poziva na isto-ričare o tome da su tadašnju Hrvatsku činili samo ostaci ostataka nekada-šnje Hrvatske; da su starosedeoci, to jest Hrvati rimokatolici, bili prisilje-ni da napuštaju svoja staništa i potraže nova u Gradišću u Austriji i drug-de, zbog najezde Turaka, kao što su i Srbi pravoslavci, zbog iste opasnosti, morali da napuštaju svoja u Srbiji i potraže nova u Hrvatskoj i drugde; da su zagrebački biskupi bili tako »mudri i pametni« da su više štetili nego koristili uniji; da su, kako se u narodu kaže, »sekli granu na kojoj je visila unija«.

Pošto su žumberački uskoci deo tog srpskog i pravoslavnog naroda, Kekić priznaje istinu, to jest srpsko i pravoslavno poreklo i identitet Žu-mberčana, a time i svoje, iako toga možda i nije svestan i zbog toga nije srećan.

Kekić kaže: »Ipak, najteži udarac stabilnosti Marčanske biskupije odnosno Grkokatoličke crkve u Hrvatskoj zadao je Pećki patrijarh Arse-nije Crnojević«, koji se s brojnim klerom i narodom iselio iz južne Srbije. »Car Leopold izdao mu je 1691. diplomu prema kojoj on ima vlast raspo-lagati sa svim crkvama grčkog obreda i njemu se kao crkvenoj glavi ima-ju pokoravati svi vjernici grčkog obreda u Ugarskoj, Slavoniji, Dalmaciji, Bosni, Hercegovini i Hrvatskoj, i da ga u tome nitko, ni od crkvenih ni od svjetovnih vlasti, ne smije ometati. Dakle car u svojoj diplomi nije izuzeo sjedinjene odnosno grkokatolike. Kako su sjedinjeni u Hrvatskoj, okup-ljeni u Marčanskoj eparhiji, bili takođe grčkog obreda, patrijarh je svoju diplomu tumačio tako da on ima jurisdikciju i nad Marčanskim bisku-

392 11. unijaćenje

pom... Kao posljedica toga bit će sve veći otpad od Marčanske biskupije i priključivanje novoosnovanim pravoslavnim eparhijama u Hrvatskoj.«

Verujem da će čitalac prepoznati da je ovo samo interpretacija ono-ga što je, čak pre 80 godina, više puta napisao Kekićev prethodnik Janko Šimrak. Zašto je to sada napisao i Kekić? Svakako ne što je hteo, već što je morao, u ovom vremenu istina je dostupna, ne može više da se sakriva.

Ako zagrebački biskupi i rimokatolički popovi nisu baš bili pamet-ni, izuzimajući »Vlahe« Martina Dobrovića i Petra Domitrovića, da li je Kekić svestan da je time udario težak šamar hrvatskom narodu i rimo-katoličkim popovima. Popovi bi trebalo da budu »cvet naroda«, a biskupi »cvet cveta naroda«.

Partijarh Čarnojević je došao s narodom iz južne Srbije. Da li to zna-či da je Srbija i postojala i da postoji? Ko je stvorio Srbiju? Pa, verovatno Srbi! Ako Srbiju nisu stvorili Srbi, onda ni Hrvatsku nisu stvorili Hrvati, možda Vlasi koji su, prema Kekiću, postali Hrvati!

Kekić priznaje da su pripadnici Marčanske biskupije bili grčkog obreda, što znači da su bili pripadnici i Srpske pravoslavne crkve, jer se druge pravoslavne crkve niti ne spominju. Znači li to da je Kekić razumeo papu i njegovo jasno izražavanje o Srbima i pravoslavcima? Bilo bi dobro ako je tako. Neće li se Kekić i dalje ponašati kao da je on veći katolik i od samog pape Benedikta? A novi papa Franja na hrišćanstvo rimokatoličko gleda drugačije nego njegovi »evropski« prethodnici.

Kekić piše i o »otpadu od Marčanske biskupije«! Ne znam kojim je-zikom piše, ali znam šta je otpad, ono što ljudi odbace jer je bezvredno. Ljude se ne bismo smelo nazivati otpadom, pogotovo ne vernike, hrišća-ne, posebno to ne bi smeo hrišćanin na tako visokom položaju. Ali kad je već upotrebio taj izraz, ne bi bilo loše da neki što pre »otpadnu« od »Žu-mberačkog krijesa«.

Kekić piše o svakom od 17 navodnih »marčanskih biskupa«, od Si-meona Vratanje, do Vasilija (po njegovom Bazilija) Božičkovića i priznaje »da neki nisu bili dorasli da vode Marčansku biskupiju pa je među klerom i monasima vladao nerad i nered« i slično. Maksim Predojević je »trebao poći u Rim na posvetu za biskupa, ali to nije održao nego ga je posvetio pećki patrijarh Pajsije«. Ni naslednik Gavrilo Predojević nije otišao u Rim,


već je posvećen od strane pećkog patrijarha. Treći Predojević, Vasilije, je otišao u Rim, ali četiri godine nisu mogli da se dogovore oko naslova bi-skupije pa je i on »po svoj prilici bio posvećen za biskupa u Peći«. Četvrti, vladika Sava Stanislavića je u Rimu »prisegao vjernost Svetoj Stolici«, ali ga je »za biskupa posvetio i pećki patrijarh«. U Peći nije mogao da bude posvećen za biskupa. Ni za Gavrila Mijakića Kekić ne može da kaže da je posvećen od strane pape u Rimu, već od pravoslavnog patrijarha u Jaši-ju. Kekić ističe Mijakićevo prijateljstvo s hrvatskim banom Petrom Zrin-skim i njegovo stradanje, zbog optužbe da je učestvovao u Zrinsko-fran-kopanskoj uroti, ali ne kaže da je to vreme kad se Srbi pravoslavci i Hrvati rimokatolici, barem narod, i nisu mnogo sporili zbog verskih, a još manje etničkih razlika, jer su imali mnogo težih, zajedničkih problema u Habs-burškoj Monarhiji.

O prvom unijatskom biskupu Pavlu Zorčiću, Kekić je napisao samo nekoliko redova manje nego o šestorici pravoslavnih prethodnika, ali je, ipak, stidljivo napisao da »nije poznato tko ga je i gdje zaredio za sveće-nika«. Nisam siguran da nije poznato. Biće pre da se krije istina, da je za-ređen kao pravoslavni pop, inače ne bi mogao da bude monah u Marči, o čemu piše i Kekić, što znači da su u pravu oni koji su ga optuživali za »zakonoprijestupništvo«. Ako je zaređen kao rimokatolički pop, šta je onda imao da traži u Marči? Umesto istine – da ga je pravoslavni narod bojkotovao i proterivao – Kekić piše o njegovim uspešnim »vizitacijama u karlovačkom generalatu«. Koliko su te vizitacije bile uspešne vidi se i po tome da su »ga čak htjeli i ubiti« i da je sam pisao da »doista se svaki dan bojim za svoj život«.

Kad se pročitaju takve kontradikcije, postavlja se pitanje da li autor razmišlja šta će da pomisli čitalac? Možda se i računa da čitaoci ionako ne znaju o čemu se tu radi?

O Marku Zorčiću je i biskup Kekić napisao da »nije bio iz redova mo-naha (kaluđera) u Marči«, što znači da priznaje da je bio rimokatolik, da je umro na putu iz Rima, što znači da nije bio ni vladika ni biskup i da se ne zna niti gde je sahranjen.

Kekić neće da prizna da se vladika Isaija Popović sastao s patrijar-hom Arsenije III Čarnojevićem, da ga je ovaj priznao kao pravoslavnog

394 11. unijaćenje

vladiku, ali priznaje da je patrijarh nadmudrio zagrebačkog biskupa, što nije bilo ni previše teško.

O Gavrilu Turčinoviću i njegovom nasledniku Georgiju Jugoviću na-pisano je po desetak opštih redova. »Nije poznato gde je i od koga Jugović posvećen za biskupa«. Kako je mogao da bude biskup ako se ne zna niti da je posvećen? I o Rafajlu Markoviću, omraženom i razvratnom biskupu, nema ni reči istine. Pažnju zaslužuje tekst: »Koliko nam je poznato Marko-vić je bio prvi od marčanskih vladika koji je u studenome 1721. na svečan način ustoličen u Žumberku, vjerojatno u crkvi Uskrsnuća Gospodnjeg u Svetoj Nedjelji (Radatovićima), gdje je tada župnikom bio Tadija Pruščević s kapelanom Jakšom Pruščevićem«. Taj podatak se drugde ne spominje, a Kekić piše »koliko nam je poznato« i »vjerojatno«. Nisam siguran da je to tačno, utoliko pre što su Pruščevići bili odlučni protivnici unijaćenja.

O Grguru Vučiniću Kekić je napisao samo da je »umro u Žumberku 5. prosinca 1733. prilikom kanonske vizitacije i da se ne zna gde je sah-ranjen«. Naravno, ni reči o najznačajnijem događaju za vreme Vučinića – popisu pravoslavnih i unijatskih vernika u Varaždinskom generalatu 1732. godine.

O biskupu Silvesteru Ivanoviću, Kekić kaže: »Na osnovu prijedloga četvorice monaha u manastiru Marča: Antonija Margetića, Mihaela Bo-žičkovića, Simeona Bulića i Rafaela Ognjančevića, i na temelju preporu-ke zagrebačkog biskupa Branjuga car Karlo III. imenovao je 24. studenog 1734. marčanskim vladikom s naslovom ’Svidnički’ monaha Silvestra Iva-novića«. Ako je Ivanović imenovan na predlog »četvorice monaha i sam je bio monah, i to za »marčanskog vladiku«, što znači da nije bio unijat pa nije ni mogao da bude ni biskup, utoliko pre što je »prije njegova imeno-vanja za biskupa od strane Svete Stolice i prije posvete umro«. Kekić piše i »da je među vjernicima bio vrlo obljubljen«, ali i o njegovom sukobu s pravoslavnim vladikom Lepavinsko-severinskim Filipovićem, o pobuni prilikom Ivanovićevog ustoličenja u Marči, o zauzimanju Marče od stra-ne pravoslavnih monaha i narodnih predvodnika 1735. godine. Kako je to moguće?

Za Teofila Pašića, koji je sam o sebi napisao istinu, Kekić piše »da je bio čovjek žestoke ćudi i po svojim kvalitetima nedorastao za biskupa,


da je protiv njega u Rimu 1746. pokrenuta istraga, da je uklonjen s trona marčanskog biskupa i da je prošlo čak pet godina do imenovanja novog«.

Kekić je među biskupe svrstao i Gabrijela Palkovića i Bazilija (Vasi-lija) Božičkovića i o njima napisao sve samo ne ono bitno. Vasilije Božičk-ović, prema Kekiću, bio je 1757. župnik u župi Svete Neđelje u Radatovići-ma, gde je pre njega pop bio i njegov brat Porfirije. »Njegovo ustoličenje obavljeno je 20. srpnja 1760. ’vjerojatno’ u Radatovićima. Bio je vrlo revan pastir stalno obilazeći svoje stado po Žumberku ’ostatku ostataka’ nekoć velike Marčanske biskupije kako bi to svoje stado očuvao od prisizanja pravoslavnog vladike Danila Jakšić iz Karlovca... Carica Marija Terezije najstrože je zabranila za sva vremena pravoslavnim vladikama po Žum-berku agirati ljude za pravoslavlje«.

Kekić očigledno računa da se napisano pročita i »primi zdravo za go-tovo«. Međutim, kad se Božičkovićeva »revnost« dovede u vezu sa svim onim što je tada rađeno u Žumberku i sa Žumberčanima i šta je sve napi-sano na stranicama »Krijesa«, onda je to nešto sasvim drugo. Šta će pravo-slavni vladike u Žumberku i zašto im zabranjivati dolazak ako su žumbe-rački uskoci još pre dolaska u Žumberak bili »sjedinjeni«?

»Žumberački krijes« za 2013, posvećen obeležavanju 400. godišnji-ce unije, »besadržajan« je, a i kakav bi mogao da bude kad se slavi nešto što je za prezir i sramotu. Razume se, »glavni« je biskup Kekić pa ću skrenuti pažnju samo na nekoliko, uglavnom već poznatih »bisera«. Pozdravljajući »drage hodočasnike Hrvate, Ukarajince i Rusine« (str. 60) kaže: »Stoga se mi Hrvati Žumberčani, kako grkokatolici tako i rimokatolici, ponosimo i dičimo svojom slavnom uskočkom poviješću« (str. 62). Na str. 69 govori o »nesjedinjenom biskupu Simeonu Vratanji, sa njegovim klerom i vlaškim narodom«. Iako je papa u Hrvatskoj govorio o Srbima i pravoslavcima, pa je i sam Kekić spominjao Srbe, južnu Srbiju i grčki (istočni, pravoslavni) obred, sad se vraća Hrvatima i Vlasima.

Sa zadovoljstvom ističem i da je Janko Car napisao članak za taj »Kri-jes« pod naslovom: »Sjećanja i uspomene na zavičaj« (str. 303–319), sa že-ljom »da se na pojedine događaje, ljude i običaje ne spusti zastor vječnog zaborava«. Članak donosi još više detalja o njegovim rodnim Pilatovcima, ali i životu u zapadnom Žumberku u celini, posebno jeziku i lokalnom

396 11. unijaćenje

dijalektu. Sve što je napisao dragoceno je, čak i ono o njegovim zabludama o poreklu svoje porodice i uskoka.

S obzirom da je smisao ove knjige da se pokaže poreklo i nacionalni i verski identitet Jankovih i mojih predaka, njegovo pisanje došlo mi je, »kockarski« rečeno – kao »kec na banku«. To se »uklapa« i u priču o Pila-tovcima i Pilatovčanima, s obzirom da je to selo bilo »poznato« po kocki kao omiljenoj zabavi, ali i veštini da naivni pojedinci u Pilatovcima os-tanu bez mukom stečenog novca, o čemu Janko nije ništa napisao. Malo je verovatno da mu nije poznata anegdota koja se prepričava od davnina: »Prije nego uđeš u Pilatovce, izvrni naopako džepove, da bi Pilatovčani vidjeli da nemaš para«.

Janko piše da su se Žumberčani borili i ginuli širom Evrope, ali su to, po njemu, radili »za opstanak katoličke crkve«. Ne bi se trebalo čuditi, s ob-zirom da u nastavku kaže i da je »Hrvatska s pravom nazvana od Svete sto-lice, jedinog istinskog prijatelja hrvatskog naroda, predziđem kršćanstva«. Nije li to »rukopis« ideologa Kustića? Dodajem samo da bi jadan bio život čiji bi smisao bila Katolička crkva i narod čiji bi jedini pravi prijatelj bila Sveta stolica, a njegova osnovna zadaća da bude »predziđe hrišćanstva«!

Janko piše da su »vladajuće državne strukture Kraljevine (Kraljevi-na SHS, prim. autora) pokušavale, ne birajući sredstva, uvjeriti javnost o pripadnosti žitelja Žumberka, posebice njegovog zapadnog dijela srpskom narodnom korpusu. Postoje, međutim, brojni vjerodostojni povijesni do-kumenti koji apriorno potkrepljuju činjenicu o nedvojbenom Hrvatskom podrijetlu uskoka«. Ti izvori su izvesni Rudolf Horvat i još (ne)izvesniji Dominik Mandić, a najblaže rečeno neobična je konstrukcija o apriorno potkrepljenim činjenicama s obzirom da ta kontradikcija u stvari najbolje pokazuje i samu prirodu unijatskog istoriografskog »konstruktivizma«.

Veoma je značajno da Janko priznaje da je »u tu i takvu politiku bila involvirana i moja obitelj«. Znači li to da Janko, ipak, priznaje da je rođen i odrastao u porodici koja je bila svesna svog srpskog porekla? On to i priznaje kad kaže: »Mojim ulaskom u sjemenište našao sam se u potpuno drugačijoj sredini od one u kojoj sam se do tada nalazio. Već od samog početka ona je imala golem uticaj na sva moja dotadašnja saznanja i način razmišljanja. Duktor, prefek i rektor nastojli su nas usmjeriti i u


nama usaditi ljubav prema literaturi, posebice prema domoljubnim djeli-ma naših poznatih pisaca. U tom pogledu »posebnu zavalnost duguje dvo-jici pitomaca (odlikaša iz viših razreda, koji su vodili brigu o prvacima) Danijelu Heraku i Dani Dančuloviću, »koji su imali odlučujući uticaj na postupni preobraćaj moje svijesti i saznanja o tome gdje se nalaze moji korjeni, odakle potječu moji preci i o njihovoj nedvojbenoj pripadnosti hrvatskom narodnom korpusu«.

Janko je ovim jasno predstavio davno osmišljenu rimokatoličku fašistoidnu strategiju – bistru decu žumberačku primiti u rimokatoličke škole i vaspitavati ih (čitaj: trovati) u tom duhu, a zatim im dati zadatak da truju (unijate i odnarođuju) svoje sunarodnike. Nisu li tako govorili i biskup Hren, onaj Ljubić, kapetan Paradajzer...?

Žao mi je mog sunarodnika Janka Cara. Nisam se skoro sreo, narav-no indirektno, s čovekom tako podeljene, dvostrane mentalne struktu-re. S jedne strane prirodna inteligencija, obrazovanje i erudicija, s dru-ge, »tabula raza«, neznanje i zablude, verska i nacionalna »zatucanost«. Pominjući stvari o kojima bi trebalo pisati krajnje oprezno, tolerantno i argumentovao, Janko se služi metodama i sredstvima koje je naučio u sjemeništu: autoritarnost, izričitost, jednostranost, koje blokiraju misao, sužavaju vidike i sve svode na katoličanstvo i hrvatstvo. Ima li razlike iz-među njega, Kekića, Vranešića, Kustića, Kurečića i sličnih?

Janko Car se bavi i poreklom imena svog sela Pilatovci. Naravno, on polazi od naučenog u sjemeništu: da je vjera, rimokatolička, smisao živo-ta, stoga i nije čudno što je »naišao gotovo na nepremostive poteškoće« pa je zaključio da je taj toponim u vezi s Poncijem Pilatom, »rimskim na-mjesnikom u Judeji za vrijeme života i djelovanja Isusa«, koji je, »uz žido-vskog vrhovnog svećenika Kajfu bio glavni krivac za pasiju i razapinjanje Isusa Krista na križu«. Smatra da je, možda, među osnivačima sela bio i neki čovek loš kao Poncijet Pilat pa su po njemu nazvali i selo. Ta Jankova teorija ne bi zasluživala pažnju, da ne indicira da i drugi žitelji Pilatovaca nisu bili bolji od Pilata.64

64 Poncije Pilat (Pontius Pilatus) je od 26. do 36. godine bio rimski namesnik u Judeji, za vreme cara Tiberiji. Prema Novom Zavetu, on je osudio Isusa Hrista na smrt.

398 11. unijaćenje

A mogao je o rodnim Pilatovcima lako da sazna barem ovo što sledi. Poznato je da, pored žumberačkih Pilatovaca, postoje i Pilatovci u Crnoj Gori (opština Nikšić), između Drobnjaka, Gacka i Oputne Rudine te nase-lje Pilatovići u Srbiji, kod Užičke Požege. Takvi podaci trebalo bi da budu relevatni pri utvrđivanje istorijskih (i naučnih) činjenica u vezi s »vla-škim poreklom« žumberačkih uskoka. Nameravo sam da selo Pilatovce spomenem u odeljku o Vlasima, ali su Jankovi članci uticali da to učinim sada.

Dubrovački izvori spominju 1405. godine katun (pastirsko nase-lje) Pilatovci. Koristeći verovatno taj izvor, istoričar Konstantin Jiriček u knjizi o Vlasima spominje Vlahe Pilatovce (Wlacki Pilatouci). Podatku bi trebalo posvetiti punu pažnju, ali i biti veoma oprezan. Kad »Vlasima« nekoga nazivaju drugovi gospari Dubrovčani, koje drugi smatraju »pra-vim Vlasima«, onda bi se trebalo upitati ko je tu Vlah, odnosno ko bi koga trebalo da naziva Vlahom? Ne bih se upuštao u širu raspravu, ali Ragusu su gradili i naseljavali Rimljani, i to mnogo pre dolaska Slovena, da ne go-vorim o kasnijim uticajima Mlečana i Italijana na Dubrovnik i Dubrovča-ne, koje Germani nazivaju Vlasima, zatim Srbije i stanovništva s područja Crne Gore i Hercegovine koje drugi pa i sami dubrovački gospari, nazivaju Vlasima itd.

Stoga ću da se držim činjenica. Selo Pilatovci u Crnoj Gori imalo je prema popisu 2003. godine 136 stanovnika, od toga su 55% bili Crnogorci, a 45% Srbi, a Pilatovići kod Užičke Požege 2002. godine 654 stanovnika, sve sami »jadni Srbi«. A kakvo je u tom pogledu stanje u Jankovim Pilatov-cima videće se kasnije.

BALAMANDSKI SPORAZUM

Do sada izneto o uniji i unijaćenju, uveren sam, bilo je dovoljno za praće-nje i razumevanje događanja u vezi sa stvaranjem unije i s unijaćenjem (»spasavanjem duša«) pravoslavnog naroda i vernika u Hrvatskoj, Sla-voniji i Kranjskoj (Žumberku). Međutim, da bi sve bilo jasnije i da bi se bolje video stvarni domet i posledice »veličanstvenih izuma i dostignuća


rimskih stvaralaca«, preskočiću nekoliko vekova i ukazati šta se dogodilo 1993. godine.

Naime, od 17. do 24. juna 1993, u gradu Balamandu (Liban), održan je sedmi plenum »Mešovite komisije teološkog dijaloga pravoslavnih crkava i Rimokatoličke crkave« i postignut »Balamandski sporazum« o »uniji«, kao metodu prevođenja vernika pravoslavnih u Katoličku crkvu i osnovnog uzroka udaljavanja dveju Crkava, posle njihovog razdvajanja 1054. godine.

Među prilozima na kraju ove knjige donet je celovit Balamandski sporazum, a ovde ću ukratko da ukažem na suštinu.

Do razgovora koji su okončani Balamandskim sporazumom doš-lo je pošto je Pravoslavna crkva prekinula svaki dijalog i zatražila da se prethodno raspravi problem »Unije«. Potvrđeno je da je razdvajanje Cr-kava Istoka i Zapada (do tada jedinstvene Hrišćanske crkve) bilo i sada je u suprotnosti s prirodom Crkve i zaključeno da se »Unija« isključi kao metod iznalaženja jedinstva među crkvama jer nije u skladu s njihovim zajedničkim predanjem.

Naglašeno je da je tokom vekova bilo pokušaja da se različitim me-todama uspostavi jedinstvo među Crkvama, ali se u tome ne samo nije uspelo nego su ti pokušaji uzrokovali jačanje suprotnosti. U vremenu unijaćenja, da bi ojačala osnovu prozelitizma, Katolička crkva je razvila bogoslovsku tvrdnju po kojoj se »spasenje nalazilo jedino u njezinom na-ručju« pa su u cilju »spasavanja odvojene braće« hrišćani »prekrštavani«, pri čemu su prenebregavana (zapostavljana) prava na versku slobodu i lič-no konfesionalno opredelenje.

Obe strane priznaju da je Hristos poverio jedinstvenoj Crkvi ispo-vedanje apostolske vere i učestvovanje u istim tajnama samo jedinstve-nom sveštenstvu te smatraju da prejemstvo (prvenstvo) jednog Episkopa (pape) nije moguće i ne smatra se posedom (pravom) samo jedne crkve.

Sporazum završava obavezom Katoličke crkve da više ne čini bilo šta da vernici jedne Crkve prelaze u drugu Crkvu, odnosno da više ne sprovodi prozelitizam u krilu Pravoslavne crkve i na njezinu štetu.

Naravno, ne bi trebalo nikoga da uverevam da se dogovoreno i na-pisano često slabo ili nikako ne sprovodi u praksi, kao i da crkva u tome

400 11. unijaćenje

često prednjači. Uostalom, to će se videti na primeru potomaka žumbe-račkih uskoka, kad dođu na red događaji posle 1994. godine, odnosno obaveze »pridržavanja« Balamandskog sporazuma. Videće se, u stvari, šta biva kad se opaka crkvena ideologija verskog negiranja i »prekrštavanja« sjedini s još gorom zvaničnom ideologijom i politikom odnarođivanja.

III.Odnarođivanje žumberčkih uskoka

Unijaćenje je prva faza ili prvi deo nasilnog procesa u okviru kojeg su žumberački uskoci trebali da nestanu kao verska i etnička skupina, da prestanu da budu ono što jesu i posta-nu ono što nisu. Isti »kovači«, koji su unijatili žumberačke uskoke, proglašavali su ih »etničkim Vlasima«, a poneki čak i

senjskim uskocima, s krajnjim ciljem da ih »ubede« da su oduvek, etnički, pravi-pravcati Hrvati. Sve je toliko jasno da bi knjiga mogla i da se završi.

Međutim, knjiga se piše za istoriju pa sam dužan da svakom pitanju i problemu posvetim adekvatnu pažnju. U tom cilju nastojaću da pružim dovoljno informacija o Vlasima, kao i da ukažem odakle potiče zabluda da su žumberački uskoci, u stvari, senjski uskoci, a čitalac će se možda iznenaditi ako najavim da ću se ponajmanje baviti pitanjem da li su žum-berački uskoci etnički Hrvati?

ŽUMBERAČKI USKOCI NISU VLASI

Da bih čitaocima dao dovoljno podataka da zaključe ko su Vlasi i kakva je eventualna veza žumberačkih uskoka i Vlaha, izneću šta o Vlasima kažu zvanična dokumenta i pojedini autori, a izneću i svoja iskustva i saznanja.

Zvanični izvori o Vlasima

Enciklopedija leksikografskog zavoda, Zagreb 1976, o »Vlasima« dono-si duži tekst iz kojeg sam morao da preuzmem samo najbitnije. »Vlasi, prvotno opći naziv kojim su Južni Slaveni nakon doseljavanja na Balkan nazivali starosjedilački element: kolonizirane Romane, Ilire, Tračane. Ime Vlah vuče porijeklo od jednog keltskog plemena koje su Rimljani zvali Volcae, a germani Walhos. Kasnije Walho (Walcho) postaje kod Germana naziv za Romane: Francuze, Talijane, retoromanske skupine, Rumunje itd. U našim srednjovjekovnim Spomenicima ime Vlah upotrebljava se katkad za Talijane, o čemu svjedoče nazivi Lah, Laško, laški u slovenač-kom, ili Vlaška ulica i Laščina u Zagrebu. U XIII stoljeću Vlasima nazivaju


Dubrovčane i stanovnike primorskih gradova, u kojima tada ima romanskog stanovništva. Najčešće se imenom Vlasi nazivaju manje skupine romanskog (rumunjskog) jezika ili porijekla koje, kao stočarski selilački element žive po brdskim krajevima naše zemlje, od Makedonije do Kvarnera. Osim pod nazi-vom Vlah, poznati su i kao Rumunji, (Rumuni, Aromuni), Cincari, Ćići (istar-ski Vlasi), Morovlasi (Morlaci), Karavlasi, Karaguni, Karavunci, Karakačani, Mengelski Vlasi itd. Historijski Spomenici spominju Vlahe na Krku, u Istri, po čitavoj Dalmaciji, u Hercegovini, Bosni, Crnoj Gori, Srbiji i Makedoniji. Svoje obaveze prema feudalcima Vlasi su izvršavali kroz različita davanja, radove i usluge. Tek od XV vijeka postoje i stalna vlaška sela. U zapadnim krajevima (osim u istarskoj Ćićariji) Vlasi su odavno napustili svoje jezik i prestali posto-jati kao zasebne etničke skupine, ali su ostavili tragove u toponimima (Vlašić, Vlahinja, Laško, Stari Vlah, Donji Vlasi) i antroponimima (Kožul, Burčul, Dan-čuo, Vidulić, Kršulić). Stanovnici primorskih naselja prvo su pogrdno Vlasima zvali brdske pastire romanskog porjekla, a zatim i sve stanovnike sela udaljnih od obale (i Romane i Slavene). Još i danas primorac seljaka iz pobrđa naziva »Vlaj« i »Vlajo«, a ovaj primorce i otočane podrugljivo »Bodul«. Kad su se za vrijeme turskih osvajanja u hrvatske krajeve paralelno sa Vlasima naseljavali i ratovali i Srbi-pravoslavci, počeo se naziv Vlah, u pogrdnom smislu, upotreb-ljavati i za pripadnike pravoslavne vjere i Srbe uopće. Turci su Vlasima nazivali sve kršćansko stanovništvo na Balkanu. U užem smislu posmatrano Vlasi da-nas žive još samo u Istri (na Ćićariji u osam sela sačuvao se rumunjski jezik) i u Makedoniji Cincari«.

Ista enciklopedija kaže da su »Ćići«, u širem značenju stanovnici Ćićari-je, u užem stanovnici nekih sela u Ćićariji (Grobnik, Letaj, Gradinje, Jeseno-vik, Brdo, Nova Vas, Šušnjevica, Žejane) koji govore rumunjskim narječjem. Ćići vuku podrijetlo od pastira Vlaha (Rumunja), koji su živjeli u brdskim kra-jevima uz našu obalu (Cetina, Velebit); u XV st. naselili su se na otoku Krku, a odatle prešli u Istru. Narječje rumunjskih Ćića, kojim je prije Drugog svjet-skog rata govorilo oko 1.500 ljudi, poznato je u nauci kao »istrorumunjsko«; ono sadržava mnoge arhaične elemente, a protkano je slavenskim i talijan-skim utjecajima.

U enciklopediji piše i da je naziv »Morlaki stegnuti oblik od grčkog Mau-ro (crn) Wlahos (Vlah), Maurovlasi, ili Morovlasi, koji se u latinskim pisanim

404 111. odnarođivanje žumberčkih uskoka

izvorima zovu Nigri Latini (Crni Latini), ime za pastire Rimskog podri-jetla i romanizirane koji su se nakon slavenske kolonizacije od VI stoljeća održali u balkanskim planinama sa svojim lingvističkim i somatičkim obilježjima. Imenom Morovlasi zovu se i oni rumunjski pastiri, koji su se, bježeći pred Turcima na zapad, smjestili u gorama od Skadarskog je-zera do Velebita. Tako je jedna grupa dospjela oko 1450–80. i na otok Krk (naselja Dubašnica i Poljica), gdje su se pojedine riječi rumunjskog jezika, prožete slavizmima (na primjer molitva »Oče naš«) sačuvale do počet-ka XIX stoljeća. Grupice tih Rumunja doprle su i do Trsta, a dosta su se dugo sačuvale i u nekim selima Istre. Talijanski oblik Morlacco pojavljuje se već u XV stoljeću, a u XVI stoljeću to je oznaka za domaćeg čovjeka u planinama od Kotora pa na sjever do Kvarnera. Mnogo Morlaka bilo je u Velebitskom gorju pa su Mlečani taj kraj zvali Morlacia. Velebit se zvao Montagne della Morlacca, a Morski kanal ispod Velebita, zatvoren otoci-ma, bio je Morlački kanal (Canale della Morlacca)«.

Iako bi i ovo trebalo da bude dovoljno, ipak treba videti šta o Vlasima kažu drugi: naučnici, istoričari, spisatelji, imajući u vidu da oni nisu pisali »iz glave«, nego se služili zvaničnim dokumentima.

Drugi izvori o Vlasima i vlaškom statusu

Dr Drago Roksandić iznosi dosta podataka i ocena koje upotpunjavaju ne baš jasnu sliku o Vlasima kao narodu (etnosu) i vlasima kao specifičnoj socijalno-društvenoj grupi s posebnim statusom (pravima i obavezama), zbog čega su i sve druge etničke grupe koje su imale sličan status prozi-vane ne samo vlasima u statusnom nego i Vlasima u etničkom pogledu.

Upravo zbog toga Roksandić kaže da je srpsko pravoslavlje u Voj-noj krajini u Hrvatskoj, od 16. veka dalje, u siociodemografskom smislu najuočljivije u »vlaškim« društvenim zajednicama, dakle u statusnom smislu, što se onda lako transformira u Vlahe s etničkim predznakom. To i nije čudno jer su Vlasi u etničom smislu jedna od najukorenjenijih predslovenskih zajednica, ali su i istorijski jedna od najproblematičnijih, »jer su u stalnom kretanju, nastajanju i nestajanju« (str. 234). Sloveniza-


cija predslovenskih vlaških zajednica, u etničkom smislu, kroz više slo-venskih naroda pa i kroz srpski, uglavnom je započela pre, a završena za vreme turskih osvajanja. U tom procesu pravoslavlje je imalo značajnu ulogu.

O statusu Vlaha u etničkom pogledu i o statusu vlaha u socijalnom pogledu, u pojedinim državama nema preciznih podataka, ali je izvesno »da u procesu raspadanja srednjevjekovne Srbije, prije osmanskih osvaja-nja, Vlasi nisu imali značajnijeg uticaja (str. 235).

I hrvatska (Mirko Valentić) i srpska istoriografija (Stevan Mirković) naglašavaju da je njihov značaj porastao za vreme i posle osmanskih os-vajanja, s tim da niko nije u stanju da pouzdano definiše njihovu ulogu i značaj. Po jednima »vlaški status« Vlaha mogao bi se posmatrati kao »društveni privesak i saveznik osmanlijske vladajuće klase i vojske«, po drugima, »da su bili najzapaženiji u turskoj vojnoj organizaciji, kao udar-ni, brzi borbeni sastavi, spremni za pljačku i hvatanje roblja«, pri čemu se često preteruje u vrednovanju udela Vlaha u osmanskoj vojnoj sili.

U verskom pogledu, »Vlaške« zajednice u jugoistočnoj Evropi iz-mešano su podeljene između dve religije: hrišćanstva i islama, a u okviru hrišćanstva između prvoslavlja i katoličanstva, što je posledica sukoba interesa država i religija, odnosno verskih zajednica u okviru hrišćanstva kojima pripadaju ili s kojima se privremeno ili trajno identifikuju. To je mnogo češće uslovljavalo potrebu da se izoluju jedni od drugih, da se pla-še jedni drugih i da agresiju jednih prema drugima opravdavaju »višim« razlozima, ali i da ponekad razvijaju netipične odnose saradnje pa i verske tolerancije (str. 237).

To je dolazilo do izražaja i na području Vojne krajine, pri čemu isto-riografije te procese i odnose posmatraju sa stanovišta verskih hijerarhi-ja i viših političkih interesa, zapostavljajući raznovrsnost odnosa među pripadnicima različitih etničkih i religijskih grupa u krajiškom prostoru.

Razume se, s obzirom da su Turci priznavali »vlaški status« svima koji su bili spremni da budu u njihovoj službi, a da su na to, s obzirom na teška ratna vremena i opštu neizvesnost i nesigurnost, bile spremne raz-ličite autonomno organizovane stočarske, sve više nomadske grupe, »vla-ški status« prenosio se i na njih pod tim, »vlaškim« nazivom. Međutim,


još uvek nema nijednog ozbiljnijeg istraživanja kojim bi bila rekonstrui-sana istorija neke od većih »vlaških« zajednica niti na osmanskoj strani, dakle pre preseljavanja, niti na habsburškoj strani, posle preseljavanja.

To razumem u smislu da nisu identifikovane veće statusno »vlaške« zajednice, u smislu pripadnosti »Vlaškoj« etničkoj zajednici, tim pre što su u sastavu tih zajednica po pravilu pripadnici hijerarhije Srpske pra-voslavne crkve. Prvi takvi, »statusni vlasi« na habsburškoj strani bili su upravo žumberački uskoci.

Dr Roksandić, analizirajući pisanje nekih hrvatskih istoriografa, ukazuje na mnoge nejasnoće pa i kontradikcije. Vladimir Mažuranić, »koji zaslužuje posebnu pažnju«, kad govori o »Vlasima«, misli na »etnič-ku razliku, odnosno na donekle romanizirane prastanovnike bizantskog carstva, suprotno pridošlim Hrvatom i Srbom«. Međutim, za kasniji peri-od, Mažuranić misli da su »srbski Vlasi malne skoro jezički sljubljeni, kao i da je ista pojava i kod hrvatskih Vlaha, odnosno da ima srazmerno malo u prezimenima rumunjskog poriekla«. Dalje kaže i »da su u zapadnih naših krajevih svi novodoseljeni »Vlasi«, pripadnici istočno-pravoslavne crkve, već od XVI vieka, i etnički i po ustrojstvu svoje crkve, sljubljeni sa srp-skim imenom i svetinjami srbskog naroda, iako su se u mnogih strana bez svakog zazora i sami nazivali »Vlasima«.

Dr Roksandić ističe da je manjkavost Mažuranićeve interpretacije što ostavlja mogućnost za jasno etničko razlikovanje Srba i Vlaha, odnos-no Hrvata i Vlaha, u staro doba, ali i za opštu identifikaciju Vlaha sa Srbi-ma, već od druge polovine XVI veka, a Hrvata i Vlaha još i ranije (str. 243).

S hrvatske strane najdalje je otišao Dominik Mandić, koji u knjizi »Hrvati i Srbi – dva različita naroda«, kaže: »Mi u ovoj raspravi upotreb-ljavamo naziv Vlah u njegovu etničkom značenju za pripadnike onih tamnomrkih skupina ljudi u Evropi, koji krvno potječu od crnih sre-dnjovjekovnih tamnocrnih Vlaha romanskog jezika«. Mandić podsjeća i da je već ranije »iznio dokaze da balkanski i drugi evropski Vlasi potječu od vojničkih veterana iz Mauretanije, koje su Rimljani naselili uz svoje državne granice, napose uz rijeku Dunav, od cara Klaudija (od 41.do 54. godine posle Krista), do propasti Zapadnog Rimskog carstva, 476.«


Roksandić upozorava na Mandićevu primenu rasnih teorija i pita kako se tih »Maurovlaha« za samo pet vekova Rimske vlasti skupilo »koju stotinu tisuća duša«; kako su se održali posle odlaska Rimljana ako su bili izdvojeni, odakle im žene s kojima su se mešali i koje su rađale crnoputu decu; zašto u njihovom govoru nema afrikanizama; kako da su u ranom novom veku tako brzo promenili svoj identitet? S obzirom da Mandiće-vi zaključci i pokazatelji često negiraju njega samoga ne samo kad su u pitanju Vlasi i Morovlasi nego upravo Srbi, što je i glavni cilj njegovih ne-gatorskih teorija, Roksandić pita: »A gdje su nestali ’etnički Srbi’ krajem srednjeg i početkom novog vijeka?« Ukazuje i da je »segregacija, kao od-nos nasilnog potčinjavanja jedne etničke ili neke druge grupe, bila mnogo izraženija u dalmatinskom i istarskom području, gdje je etničko prožima-nje predslavenskog i hrvatskog življa intenzivno više od hiljadu godina, nego na području zapadnog Balkana, gde su Vlasi u dodiru sa Srbima, Hr-vatima i Bošnjacima (str. 243–245).

Novija istraživanja u Hrvatskoj istoriografiji potvrđuju postojanje sve većeg broja »Vlaha« u Hrvatskoj pre osmanskih osvajanja, posebno u kontinentalnoj Dalmaciji, između Cetine i Zrmanje i u južnoj Lici, a u nekim predelima čine i većinu stanovnika. Otvoreno je pitanje u kakvoj su vezi »starohrvatske« vlaške skupine s onima koje u hrvatski prostor dolaze pod uticajem osmanskih osvajanja?

»Enciklopedija Jugoslavije« kaže da su »starohrvatski Vlasi oko Ce-tine i Velebita u tijesnoj vezi s onim balkanskima koji se prije Kosovske bitke (1389) spominju u Srbiji i prije bitke kod Jajca (1463) u Bosni.« Ali takav odgovor ne kaže ništa, jer se postavlja pitanje da li su i u kakvoj vezi Vlasi, kao narod, uopšte bili, kad nemamo podataka da su na tom prostoru ikada stvorili bilo kakvu čvršću društvenu zajednicu, a o državi da i ne govorimo. Različiti izvori, dakle, omogućavaju različite interpretacije i nude različite, često oprečne odgovore pa i zloupotrebe (str. 246).

Različita upotreba pa i zloupotreba naziva »Vlah«, u nacionalnom smislu i »vlah« i »vlaški status« u socioekonomskom, statusnom smislu, u Habsburškoj Monarhiji je zavisila od različitih interesa Monarhije, hr-vatskih staleža i katoličke crkve. Beč nove doseljenike, pre svega žum-beračke uskoke, zove Srbima ili Raščanima i s tim nema većih problema,


utoliko pre što im prećutno priznaje i verska prava i slobode. Tako je bilo dok su im interesi bili zajednički. Dakle, Bečki dvor bi novodoseljenim Uskocima, Srbima i Raščanima, garantovao prava tako što bi oni imali »vlaški status«, protiv čega ovi ne da nemaju ništa, nego i sami ističu da su u tom smislu »vlasi«.

Međutim, hrvatski staleži i banska vlast uskoke vide, pre svega, kao skupine koje bi trebalo potčiniti i u civilnom i u verskom pogledu te ih izjednačiti s kmetovima, što oni nikako nisu želeli. Zbog toga hrvatskim vlastima i katoličkoj crkvi više odgovara naziv »Vlasi«, koji podrazume-va narod rasut i nedefinisan u etničkom, a posebno u državno-pravnom smislu, jer bi ga se lakše odnarodilo i potčinilo, nego ako su Srbi koji su svesni svog etničkog porekla i verskog identiteta.

Krajišnici, nezavisno od toga kako se osećaju u etničkom pogledu, često i sami koriste naziv »vlah,« u statusnom smislu, s obzirom da im on donosi privilegije i garantuje prava. To uočava i hrvatski istoriograf Jaroslav Šidak, koji kaže: »Ti su se došljaci obično sami služili imenom »vlaha«, ističući na taj način ponajprije svoj društveni položaj slobodnog stočara-ratnika. Prema tome, ime Vlah samo je sinonim (zamena) etnič-kog imena Srbin«.

Šidakov stav je svojevremeno izazvao dosta nesporazuma u hrvats-koj istoriografiji, imajući u vidu da to ime u Hrvatskoj i Bosni koriste često i Hrvati. Stoga su Vlasi u katoličko-pravoslavim »suočavanjima« u Vojnoj krajini, od XVI do XIX veka, često u njihovom središtu (str. 248).

Ne želim da zaobiđem i članak Irene Smiljanić: »Žumberčani, Vlasi ili ne?«65 Osim Srbima, Turcima i uskocima, u istorijskim dokumentima o naseljavanju uskočko-pravoslavnih skupina u Žumberak i Gorjance u prvoj polovni 16. veka, habsburške vlasti doseljenike nazivaju često i Vla-sima. S obzirom da se taj izraz do danas zadržao kao oznaka za Žumberča-ne, trebalo bi pojasniti njegovo poreklo i osnovna značenja te preispitati opravdanost upotrebe u naučnom smislu i (ne)umesnost u komunikaciji.

»Vlah« je praslovenska reč, potekla od imena keltskog plemena koje su Rimljani nazivali »Volcae«. Petar Skok, hrvatski romanist rođen u Žu-

65 Kostanjeviške novice, Kostanjevica na Krki, decembar 2009, str. 28/29.


mberku, kaže da reč potiče iz pragermanskog »Walhos« pre 5. veka, kad su Sloveni, pre dolaska na Balkan, susreli balkanske Romane na donjem Du-navu. Germani su s tim keltskim plemenom bili u dodiru u pradomovini blizu Baltika, a kad su se Kelti poromanili, stari germanski naziv za Vlahe proširio se na sve romanizirano stanovništvo jugoistočne i srednjoistočne Evrope, koje je pripadalo različitim etničkim zajednicama. Opravdanost tog naziva nije objašnjena, ali je primetno da svuda označava nacionalnu, versku i teritorijalnu pripadnost.

Posle doseljavanja Slovena na Balkan, naziv »Vlah« odnosio se na starosedelački etnos, ali je u narednim vekovima, kroz proces sloveniza-cije romanskog i romanizacije slovenskog stanovništva, prenesen na slo-vensko stanovništvo, posebno na način života pojedinih skupina. Vlasti srednjevokovnih balkanskih država nazivale su »Vlasima« stanovništvo koje je imalo specifičan status pokretnih stočara pa su pokušavale da spreče mešanje slovenskg stanovništva s njima, odnosno gubitak stanov-ništva na stalnim feudalnim posedima.

Izraz »vlah« u socioekonomskom smislu u doba slovenizacije Vlaha, od 13. do 15. veka, pisao se malim početnim slovom. Petar Skok smatra da su srednjovekovni Vlasi bili dvojezični, poput starohrvatskih Vlaha (Ćići) u Istri, koji su sami sebe nazivali »Rumeri«, a čiji potomci i danas govore istrorumunskim jezikom. Pored etničkog i socioekonomskog značenja, izraz »vlah« koristilo je rimokatoličko i muslimansko stanovništvo u pogrdnom smislu za sve pravoslavno stanovništvo.

Istraživanja su pokazala da se izraz »Vlah« najčešće odnosi na nomadski stočarski način života, s obzirom na veliku raspostranjenost vlaško-slovenskog stanovništva na Balkanu. S obzirom da su se Vlasi-sto-čari postepeno uključivali u trgovačke poslove, posebno karavansku služ-bu, prenošenje robe iz unutrašnjosti u primorje i obrnuto, bilo je sve više razloga da se izraz »vlah« upotrebljava i za različite skupine, bez obzira na njihovo versko i etničko poreklo.

Vlasi su bili poznati ratnici i obavljali različite poslove za potrebe srednjovekovne vlastele i država pa su se postepeno integrisali i u njihov sistem. S obzirom da su bili manjina, da su živeli u manjim skupinama i da nisu imali razvijenu svest o svom poreklu i identitetu, oni su na druge


prenosili svoje »vlaško« ime, a od njih primali imena, prezimena, jezik, kulturu i identifikovali se s njima u nacionalnom smislu.

Kad su zavladali balkanskim zemljama, Turci su nastojali da preu-zmu neke pravne i običajne norme pa su i vlaške skupine zadržale način života i socijalni status pokretnih, posebno oporezovanih stočara. Zbog toga su Turci imali i posebne »vlaške deftere«, popise vlaških poreskih obveznika.

Zajednica Žumberčana je dobar primer za proveru nekih hipoteza o »Vlasima/vlasima«, koje se uveliko razilaze u tome otkud su i u kojim je krajevima bilo »Vlaha/vlaha,« postoji li kontinutet i veza između vlaških doseljenika pre turskih osvajanja i posle njih, o verskoj pripadnosti vla-ških zajednica i slično.

Prvi put se u hrvatskim krajevima Vlasi spominju 1322. godine na području reke Cetine, u vezi s Mladenom II Bribircem, na čijoj strani su ratovali. Smatra se da su pravoslavni »vlasi« tamo došli s područja istoč-no od reke Neretve, kojim je ban P. Šubić ovladao početkom 14. veka, a u kojem su se pojavili još u 13. veku. Dubrovčani su taj predeo naseljen pravoslavnim stanovništvom nazivali »Vlacia«, a dubrovački izvori spo-minju »Vlace Pilatovce«, ime koje nalazimo u Žumberku kao toponim. Međutim, te navodne »Vlahe« s područja gornjih tokova Une, Zrmanje, Krke i Cetine austro-ugarske povelje u 15. veku, kao i kasnije Žumberča-ne, nazivaju Srbima ili Raščanima.

Činjenica da su u krajeve iz kojih su se doselile u Žumberak, uskoč-ko-pravoslavne skupine pristigle iz udaljenijih područja, govori da se radilo o pokretljivom stanovništvu. Uslovi pod kojima su se preseljavali slični su vlaškom statusu u Osmanskom carstvu. Stočarstvo i trgovina su i među Žumberčanima tradicionalni načini privređivanja, što je blisko vlaškom načinu života.

Ali ove sličnosti s »vlaškim« socioekonomskim statusom, ne daju za pravo da se izraz »vlah« na Žumberčane primeni u etnogenetskom smislu. Jedan od glavnih razloga je govor Žumberčana, koji pripada istoč-nohercegovačkom poddijalektu štokavskog dijalekta, najbolje naučno obrađen u delima Žumberčanina Milka Popovića. Zatim, toponimijski i antroponimijski romanski relikti, uobičajeni kod etničkih Vlaha, u Žum-


berku se javljaju samo kao veoma retki izuzeci. I drugi elementi duhovne i materijalne kulture, od vremena naseljavanja pa sve do današnjih dana, pokazuju integriranost Žumberčana u srpsko srednjovekovlje.

Razumevanju dvojnosti naziva »Srbi« ili »Raščani« i »Vlasi« u slu-čaju Žumberčana doprinosi putopis Benedikta Kuripešića, prevodioca u delegaciji cara Ferdinanda na pregovorima u Carigradu 1530. godine. Opi-sujući gornju i donju Bosnu, odnosno krajeve od Une do Sarajeva i dalje do Zvečana i Mitrovice, Kuripešić piše da tamo sem Bosanaca rimokatolika, žive i pravoslavni Srbi, koje »oni nazivaju Vlasima, a mi ih zovemo ’Ćići’«. To znači da se naziv »vlah« koristio samo kao heteronim za srpsko-pravo-slavno stanovništvo, a spominjanje naziva »Ćići« pokazuje da je Kuripe-šić znao da na području Hrvatske žive pravi istarski Vlasi, to jest »Ćići«. Još kaže da je to pravoslavno srpsko stanovništvo došlo od Smedereva i Beograda.

Dvojnost naziva, kakvu često susrećemo u izvorima o Žumberča-nima, hrvatski istoričar D. Roksandić objašnjava time da je stanovništvo zadržalo vlaški naziv jer se tako razlikovalo od drugih pa i od Srba, koji su bili u nepovoljnijem staleškom položaju.

Istraživanje porekla Žumberčana i njihovo razlikovanje od starohr-vatskih Vlaha olakšavaju njihov govor i, verski, pravoslavno poreklo. Na-ime, na području Unca nalazio se u kasnom Srednjem veku pravoslavni manastir Rmanj, u 16. veku sedište Dabro-bosanske mitropolije i rasad-nik monaštva i teološke ikonopisne i pisarske delatnosti za Krku, Marču i druge pravoslavne manastire u Hrvatskoj.

Već ova osnovna pitanja opravdanosti primene naziva »Vlasi« za Žu-mberčane, pokazuju da bi njegova primena u isključivo etnogenetskom smislu značila da se previđa oblikovanje njihovog identiteta u sloven-skom i srpskom kulturnom krugu u periodu dužem od hiljadu godina. Gledajući unazad, koliko seže usmeno predanje i pamćenje zajednice Žu-mberčana, nema potvrde da se je naziv »Vlah« koristio kao autoetnonim. Zbog toga se taj naziv doživljava kao uvredljiv pa bi mu u komunikaciji i pisanoj reči trebalo pretpostaviti naziv »Žumberčanin«.

U spomenutoj publikaciji »Austrijska vojna granica«, ističu da su za »doseljenike« korišćeni različiti nazivi, pre svega Uskoci, polazeći od


reči srpsko-hrvatskog jezika »uskočiti«. Zatim je korišćen naziv Raszier (Serben, Raitzen, izvedeno iz naziva stare srpske pokrajine Raška), Srbi, Bosanci, a ponekad i Vlasi. Naziv Vlasi (Walachen, Vlacen) s vremenom se proširio (nametnuo) i postao uobičajen.

Vlasi su imali značajnu ulogu u istoriji celog Balkana, iako to uvek nije vidljivo, jer nije dovoljno istraženo, s obzirom da se radi o kvazi ano-nimnoj istoriji tog naroda, o kojoj ne postoji dovoljno pouzdanih pokaza-telja. Radi se o stanovništvu čije bi poreklo trebalo tražiti među romani-ziranim stanovništvom za vreme Rimljana, koje se skoro hiljadu godina selilo i preseljavalo na različite načine: povlačenjem u planinska područja i uzmicanjem pred nadolazećim slovenskim narodima i, po prilici između 12. i 13. veka, ponovnim spuštanjem i širenjem u nižim predelima Srbije, Bosne, Hrvatske i Bugarske.

U međuvremenu su posmatrani kao »primitivna« bića, pretežno kao putujući pastiri u nomadskom, ili polunomadskom stanju i statu-su. Zatim je počela (pretežno na severozapadnom Balkanu) postepena slovenizacija, više u jezičkom, a manje u etničkom pogledu. Ovi vlaški nomadski stočari preuzimali su slovenske dijalekte kao jezik, suprotno romaniziranom narodu, Rumunskom, koji je zadržao svoj »romanitet« i uspeo da stvori svoju državu, za razliku od »pravih« Romana (Vlaha) na dalmatinskoj obali.

U tome je i objašnjenje za različitost značenja i upotrebe naziva »Walace« (Vlah) koje se, naravno, ne odnosi na rumunske Vlahe. Po izvor-nom poreklu reči, taj »etnikum«, koji se prvo odnosio na romanizirano stanovništvo, postao je loš (neadekvatan) izraz za svojstvo, u najmanju ruku za sve planinske pokretne pastire. Kad su se u 16. veku u Vojnoj gra-nici pojavili prvi uskoci, proces slovenizacije je bio već završen, s izuzet-kom kod Morlaka (Moro Walachi – Crni Vlasi) na dalmatinskoj obali. S obzirom da su Vlasi istovremeno primili i pravoslavlje, na osnovu toga se izvlačio zaključak o njihovoj pripadnosti srpskom narodu, jer je vera značila primarni i suštinski znak razlike u odnosu na katolike, odnosno hrvatski narod (str. 14/15).

Taj »promenljivi i pokretni narodni elemenat« teško su mogle da drže pod kontrolom tadašnje države Srbija, Bosna i Hrvatska, a još teže su


mogle da ga uključe u svoje sisteme uprave. Stoga se on u procesu osman-lijskih osvajanja, već početkom 14. veka, ponovo počeo kretati. Turci su nastojali da taj narod organizuju i angažuju kao svoje »pomoćne snage«, pre, u toku i posle ratnih pohoda. Dobar primer preseljavanja naroda iz Turske, uključujući i Vlahe, predstavlja Slavonija, po njima nazvana i »Mala Vlaška«.

Slovenizacija »Vlaha« ubrzana je procesom hristijanizacije, a dovr-šena je u procesu preuzimanja političke moći slovenske rodovske aristok-ratije. Brojna dokumenta pokazuju da proces slovenizacije Vlaha još nije bio završen ni u kasnom srednjem veku pa su neke vlaške grupe i u 19. veku bile dvojezične.

Mislim da je suština sadržana u sledećem stavu: Najveći broj auto-ra, koji su se bavili preseljavanjem stanovništva u jugoistočnoj Evropi, stavlja težište na preseljavanja na sever i severozapad, posebno u 16. i 17. veku. Karakteristično je da je, zbog najvećeg broja srpskih, pravoslavnih grupa, često dolazilo do potpuno pogrešne identifikacije imena Vlah, to znači vlaškog stanovništva, sa Srbima. Takođe, kao naziv za etnopsiho-loški identične katoličke, hrvatske stočare, termin »Vlah«, ili »Vlaj« za-držao se samo u Dalmaciji. U Lici, termin »Vlah« ili »Morlak«, kako su Mlečani zvali hrvatske pastirske grupe, izgubio se. Etnografski pojam »Bunjevac«, koji se odnosio na hrvatske stočare, zadržao se u Vojvodini, iako su Bunjevci postali stalno naseljeni ratari, dok taj izraz u Lici ima isto značenje kao i izraz »Vlah«(str. 48).

Dakle, »vlaško« ime, ili naziv, s vremenom se nametnuo jer je tim imenom bilo moguće obuhvatiti sve doseljenike, ne vodeći računa o nji-hovom stvarnom poreklu pa i verskoj pripadnosti.

Adam Pribićević kaže: »Srbi su bili vezani za svoju državu i zemlju i nisu ih napuštali. Prvi su se stali kretati prema zapadu iz stare Srbije neki cinarski ili aromunski nomadi, čim je zapretila opasnost od Turaka. Ne samo stoga što su bili pokretniji kao stočari i nisu bili vezani za zemlju, već i s razloga što nisu bili vezani svojim osećanjem za državu. Tako su Vlasi već u 14. veku napuštali Srbiju i prelazili u Bosnu, a odatle selili u Dalmaciju i Hrvatsku, nekad čak i na ostrva i u Istru. Hrvatski istoričar Klaić kaže da su na ostrvu Krku, još na početku 19. veka govorili rumun-


ski. A već za pohrvaćene rumunske ’Ćiće’ u Istri i Rumune oko Ćepićkog jezera znalo se općenito u naše vreme. Zato ti Vlasi nisu nosili srpska na-rodna imena i prezimena, već vlaška: Bun, Bukor, Fečor, Singur, Surdul, Šerban, Ursul i slična«.66

Savremeni slovenački istoriograf-etnolog Marko Treseglav, na ko-jeg se pozivaju skoro svi slovenački istoriografi i etnolozi, veoma jasno je napisao: »U Žumberku i Beloj krajini naziv ’vlah’ je pre svega označavao njihov poseban uskočki društveni status. Imena, koja bi jasno pokazivala etničku pripadnost, retka su. S obzirom da su novi doseljenici bili veći-nom pravoslavni Srbi, ime ’Vlah’ se koristi i kao sinonim za pravoslavca«.

Josip Mal kaže da isprva, dok su takve veće seobe bile neobična pojava, za izbeglice nije uopšte bilo skupnog imena pa je prevladao na-ziv »vlah« označavajući stanovništvo romanskog porekla koje se, posle velike seobe naroda, održalo među novodošlim balkanskim Slovenima. Po dolasku Slovena bili su Romani i Arnauti potisnuti u brda i pretvorili se u pastire i nomade. Iz starosrpskih hrisovulja tačno se vidi da je Srbin seljak i stalno nastanjen, a da je Vlah pastir i nomad. Tokom stoleća, to malo latinskog, odnosno romaniziranog staroilirskog življa stopilo se sa slovenskim. To važi i za Vlahe i za Morlake koji su se selili prema severu, u srpske, hrvatske i dalmatinske krajeve. I istarski Ćići i Morlaci nisu ništa drugo nego pohrvaćeni Vlasi (str. 177/78).

Vlah, Hrvat ili Srbin bili su plemenski pojmovi koje su i savremenici strogo razlikovali. Kad su Dubrovčani krajem XIII veka sklopili ugovore sa srpskim i bosanskim knezovima, imenuju se strane Srbljin i Dubrovča-nin, a pored njih i Vlasi. I zakon za hrvatske Vlahe županije cetinske, iz 1436. godine, spominje »Srblje«, koje striktno razlikuje od Vlaha i Hrvata. To je razlog da je ostalo stanovništvo manje cenilo Vlahe pa je između Hr-vata i Vlaha bilo večno suprotnosti, iako su Vlasi nosili najlepša hrvatska imena. Zagrebački biskup Vinković s naročitim zadovoljstvom konstatu-je da su Vlasi, koji su se pokatoličili, napustili svoje vlaško ime i unapred

66 Adam Pribićević, »Naseljavanje Srba po Hrvatskoj i Dalmaciji«, AVALA, IŠP, Vin-dzor, Ontario, Kanada, str 9.


se zvali Hrvatima... General Erazmo Turn pisao je da se uskocima Čićima dodele ista prava kao i uskocima Srbima, a Nikola Jurišić Čiće zove »Vlasi-ma romanskog porekla« (str. 178/81).

Belokranjci su žumberačke uskoke nazivali »starovercima«, kad su hteli označiti njihovu veru, a kad su imali na umu njihovu narodnost, na-ročito njihov govor, onda bi ih nazivali »Vlasima«. Ovakvo nazivanje od strane Slovenaca ni u sadašnjosti ni u prošlosti nije nikada imalo nešto uvredljivo, kao što je to slučaj ponekad u Hrvatskoj (str182).

Očigledno je da je ovo jedan od Malovih slabijih zaključaka, s ciljem da opravda Kranjce. Naprotiv, Kranjci su nas itekako pogrdno nazivali Vlasima. Bitna razlika je što Kranjci to nisu (prvenstveno) radili s ciljem odnarođivanja i asimilacije, a Hrvati upravo s tim ciljem.

»Osobite gospodarske i socijalne prilike, sloboda od poreza i sličnih podložničkih nameta, dalje vojnička služba, posebni običaji i druge ple-menske osobine, posebno razlika u jeziku, sve je to Uskoke razlikovalo od okoline« (str. 181).

Mal više puta dovodi u vezu rimokatolike Hrvate i Vlahe u smislu njihovog sjedinjavanja, odnosno pohrvaćivanja Vlaha. Stanovnike Ćića-rije, između Buzeta i Veprinca, smatra starim Vlasima i kaže da ih Hrvati nazivaju Vlaho-Ćiribircima, slično onima u pazinskom kraju, ali i da ih razlikuju od Vlaha-Arbanasa južno od Raše, Žminja, Kringe i Baderne. Govore neku mešavinu rumunskog, latinskog i novogrčkog. U selima Sušnjevica, Nova vas i Brdo bilo ih je prema popisu iz 1910. godine 900 duša. Svi su se ostali tokom vremena pohrvatili (str. 104).

Između Brinja i Brloga naselio je 1639. grof Herberštajn 200 uskoka, bez saglasnosti plemića Frankopana, pa on piše Dvorskom ratnom veću u Gracu da ima oko 200 duša, da su pravoslavne (grčke) vere, a da bi bilo dobro da se tamo nasele katolički Vlasi, kojih ima dosta i rado bi došli iz Turske (str. 100).

Oko Tržiča živi stanovništvo koje zovu Bezjaci (Hrvati), ima ih oko 15.000 duša, ne govore furlanštinu, nego nekakav iskvareni talijanski je-zik. To stanovništvo je druge rase, odnosno priseljeni romanski uskočki Vlasi, koji su docnije podlegli italijanskom jezičkom uplivu (str. 101).


Niz interesantnih podataka o »zavrzlami« u trouglu Hrvati-Vla-si-Srbi, nalazimo i kod V. Klaića. Pišući o statusu dodeljenom »dobrim« Vlasima 1436. u župi Cetina on naglašava: »Budući da je statut sastavljen hrvatskim jezikom i pisan ćirilicom, nema sumnje da su ti Vlasi govorili tada hrvatski«. To bi trebalo da posvedoče i njihova imena i prezimena (Ninoje Stanković, Blaž Kočić, Milić Ostojić, Hrelja Golešević, Vukac Voj-nović, Radivoj Vitković).

Međutim, Klaić previđa da su ćirilica i navedena imena i prezimena, ipak, bliža srpskom nego hrvatskom narodu. A da Klaiću, ponekad, nije bilo jasno o kome govori, svedoči i njegova tvrdnja »da se ti Vlasi ne mogu pribrojati ni Srbima ni Hrvatima« (str. 26/27). O Vlasima Ćićima u Istri Klaić kaže da se 1463. još nisu bili potpuno pohrvatili. Pohrvaćene Vlahe Klaić nalazi 1487. na Zrmanji, a među njima i Tomu Kalčića (str. 28).

Da Klaić, ipak, razlikuje Srbe i Vlahe potvrđuje njegovo pisanje: »Ot-kad je srpski despot Đurađ Branković ustupio kralju Sigismundu godine 1427. Mačvu s Beogradom i Golupcem, počelo se sve više Srba naseljavati po Ugarskoj, Slavoniji, posebno Srijemu. Ta je seoba Srba ili Raščana pos-tala još življa kad su Turci nakon pada Smedereva Srbiju 1456. pretvorili u pašaluk« (str. 29).

Iako je Klaić izneo niz protivrečnih ocena i o Srbima i Hrvatima i o njihovim vezama s Vlasima, ono što je napisao o situaciji u Hvatskoj posle Mohačke bitke i doseljavanju uskoka to u potpunosti demantuje: »Svi ti doseljenici pripadaju narodu hrvatsko-srpskom, govore hrvatskim ili srp-skim jezikom, a imaju golemom većinom narodna prezimena i narodna krsna imena. Vjere su pak pretežno grkoistočne (pravoslavne). Naravno da ima među njima i potomaka srednjevjekovnih i romanskih Vlaha, koji su u to doba bili već dobrano pohrvaćeni i posrbljeni«.

Da je Klaić ovaj put napisao »nepoželjnu istinu« pokazuje reakci-ja uredništvo njegove knjige u Zagrebu. Iako je godina izdavanja 1985. i iako smo još u Jugoslaviji i još (neki) veruju u »bratstvo i jedinstvo na-ših naroda i narodnosti«, uredništvo u napomeni kaže: »Klaić je u duhu svojeg vremena pogrešno mislio da Hrvati i Srbi tvore jedan narod« (str 620/621).


Vrlo poučno. Klaić je početkom 20. veka (po)mislio nešto u šta ure-dništvo pri kraju veka ne veruje. Želeo bih samo da dodam da su mnogi, i pre i posle Klaića, mislili ili i dalje veruju da su Srbi i Hrvati, ako ne jedan, a ono dva veoma, veoma slična naroda. Nije nepoznato i da ti i takvi iz 19. veka pripadaju onom užem, pametnijem i vrednijem delu, i srpskog i hrvatskog naroda.

Uveren sam da je i sam Klaić osećao potrebu da pobliže zauzme stav o tom problem pa je napisao nešto što zaslužuje da se prenese u celini: »U novije se vrijeme mnogo nagađa o podrietlu i narodnosti Vlaha, koji se tijekom XVI i XVII stoljeća sele iz zapadnih turskih pokrajina, osobito iz bosanskog vilajeta, u Hrvatsku i Slavoniju. Neki povjesničari naprosto ih proglašuju Srbima te ih njima i pribrajaju; drugi opet drže ih za Rumunje (Romane) koji su se tek nakon seobe pohrvatili, dotično posrbili. Među-tim, ti Vlasi govore i pišu već prije seobe hrvatskim ili srpskim jezikom, imaju narodna hrvatsko-srpska imena i patronimička prezimena. Prema tome smatrati nam je te Vlahe gomilom puka jezika hrvatskog ili srpskog koja tada nije imala nikakve narodne svijesti. Zašto pak u njih nije bilo narodne svijesti, moglo bi biti više razloga. Bilo je među njima jamačno dosta još u XIV i XV stoljeću pohrvaćenih i posrbljenih Romana, dakle po-tomaka pravih Vlaha, pa onda mnogo i takvog slavenskog življa, koji nije trajno spadao ni pod hrvatsku ni pod srpsku državnu organizaciju (osobi-to u Bosni, Hercegovini, Duklji i Zeti) pa tako nije ni hrvatsko ni srpsko narodno ime u njih preteglo.

Kad bi se htjelo točno ustanoviti koji se Vlasi mogu pribrojati napo-se Hrvatima a koji napose Srbima, trebalo bi najprije istraživati, odakle je koje vlaško naselje došlo, da li naime potječe iz prvotno starohrvatske ili starosrpske oblasti. Ima takvih vlaških skupina koje su potekle iz nutar-njih turskih zemalja (nekad srpskih), a Turci ih kojekuda razmještali dok nisu prebjegli u kršćansku zemlju, ali ima i takvih koje su u XIV i XV sto-ljeću živjele na tlu potonjega Kliško-livanjskog, Ličko-zakračkog i Bihać-kog sandžaka, pa su u XVI i XVII stoljeću prelazile u krščansku hrvatsku. Prvi se mogu pribrojati Srbima, drugi Hrvatima.

Vlasi koji su u XVI i XVII stoljeću prelazili u Hrvatsku i Slavoniju, bili su velikim dijelom (ali ne isključivo) vjere grkoistočne ili pravoslav-


ne. Radi toga ih je najprije rimokatoličko svećenstvo u Hrvatskoj stalo identificirati sa Srbima (Raščanima). Organizacijom srpske crkve u Hr-vatskoj i Slavoniji raširilo se poslije srpsko narodno ime i među samim Vlasima« (str. 519).

Očigledno je da se Klaić potrudio da precizira svoje viđenje i sazna-nja i doprinese boljem razumevanju problema. Takav prilaz i napor zaslu-žuje poštovanje pa ne bi bilo pošteno kopati po napisanom i tražiti dlaku u jajetu.

Autor o »Vlasima«

S obzirom da sam se još u detinjstvu suočavao s pogrdnim nazivom »Vlah« u etničkom smislu, i to češće od strane Kranjaca, nego Hrvata, normalno je da sam u životu tragao za istinom. Prvog Vlaha sreo sam 1964. godine u Beogradu. Bio je to moj drug Kosta, Makedonac vlaškog porekla. Nastojao sam da od njega saznam više o Vlasima. Ono što mi je rekao, nisam mogao da bitno dopunim ili proširim kroz brojne razgovore i kontakte s ljudima vlaškog porekla u kasnijim privatnim ili službenim odnosima.

Zaključak svih mojih »istraživanja«, bolje rečeno mog životnog iskustva u tom pogledu, samo je potvrda onoga što mi je Kosta rekao: »Ako je čovek stvarno vlaškog porekla, odnosno ako zna da je etnički Vlah, on mora da ima u sebi nešto vlaško (jezik, muziku, običaje, nošnju, način verovanja, ishranu...) i to kad-tad, na neki način, mora da dođe do izražaja. Ako toga nema, onda pretpostavljeni Vlah nije etnički Vlah, jer nema svest o svom vlaškom poreklu, odnosno više nema u sebi ništa vla-ško pa od njega ne bi trebalo praviti Vlaha«.

U to sam se uverio mnogo puta u kontaktu s ljudima za koje ni po čemu nisam mogao da pretpostavim da bi bili vlaškog porekla. Međutim, u ekstremnim situacijama, odnosno raspoloženjima radosti, tuge i ljut-nje, možda i nesvesno i protiv svoje volje, proradila bi »vlaška krv« pa bi se zaigralo i zapevalo, zakukalo, opsovalo ili posvađalo »po vlaški«. Smejali smo se i šalili na račun »Vlaha«, koji svoje vlaško »kriju ko zmija noge«.


Proučavajući različite izvore o Vlasima našao sam i mnoštvo intere-santnih, ali i pogrdnih mišljenja. Izdvajam samo četiri: Vlasi su narod koji svi smatraju »nenarodom«; Vlasi se svuda spominju, svašta im se pripisu-je, ali niko ne može pouzdano da utvrdi da li je to tačno; Sigurno je samo jedno – da bi se neko nazvao Vlahom, morao bi sam prethodno da kaže da je svestan da je »Vlah«; Vlasi su prespavali istoriju pa ih se danas svi odriču jer nikada nisu bili nacija, nisu stvorili državu.

Nisam siguran da li je tačnije da u tih nekoliko redova ima dosta is-tine ili da je tu sadržana i cela istina i sve dileme i zloupotrebe u vezi s Vlasima?

Proizilazi barem sledeće: postoje dve vrste Vlaha – u nacionalnom (etničkom) pogledu i u društvenom (statusnom) pogledu («vlaški sta-tus«). Etnički, »prvi i pravi Vlasi« su narodi romanskog porekla, dakle Rimljani, odnosno njihovi etnički slednici Italijani i još neki. »Drugi Vla-si« su romanizirani narodi: na jednoj strani Rumuni, na drugoj drugi sta-novnici Balkana pre dolaska Slovena (Iliri, Tračani, delovi Grka, Bugara, Albanaca).

Pravih, etničkih Vlaha, potomaka Rimljana, bilo je i ima uglavnom na obali Jadranskog mora, dakle među Hrvatima. Rumuni, romanizirani Dačani, imaju svoju nacionalnu državu i svest o svom poreklu. Kao naci-onalna manjina žive oni i u susednim državama. Na prostoru Jugoslavije najviše ih je bilo i ima u Srbiji. Ni jedni ni drugi u ovom trenutku nisu predmet našeg interesovanja.

U vezi s tom drugom grupom (vrstom) Vlaha, odnosno romanizira-nih predslovenskih stanovnika Balkana, mislim da niko ne bi mogao da kaže koliko je potencijalno bilo, odnosno koliko ima »vlaških« grupa, ili etnikuma. Ako to do danas nije istraženo, ne mora da bude ni ubuduće. Živećemo i bez toga.

Međutim, sa stanovišta predmeta razmatranja u ovoj knjizi postoje, ipak, barem dve vrste tih romaniziranih prastanovnika Balkana, potenci-jalnih Vlaha: prva, oni koji se tako osećaju i izjašnjavaju, dakle »priznaju« da su Vlasi, ili kod kojih je »vidljivo« vlaško poreklo (imena i prezimena, jezik, muzika, nošnja, običaji, kultura). Takvi Vlasi su stvarno »Vlasi«, bez obzira na praporeklo, od kojih su na području Hrvatske već »pohrvaćeni«


dobar deo Dubrovčana i stanovnika Dalmacije. Posebnu grupu čine Mor-laci u jadranskom zaleđu i Ćići u Istri i Kvarneru. Vlasi u Srbiji, uglavnom, žive u severoistočnom delu, tzv. Negotinskoj krajini.

Za razliku od ovih, posebna grupa balkanskih Vlaha su one grupe doseljenika (uskoka, o kojima je ovde reč), koji su, (zlo)voljom drugih, manje iz neznanja, a znatno više iz političkih, verskih i drugih interesa, nazvani (nabeđivani, sumnjičeni, optuživani) da su »Vlasi«, iako oni ne-maju svest o svom »vlaškom poreklu« i ne prihvataju da ih se tako zove te na taj način »odnarođuje«. Tu sudbinu doživeo je i doživljava sav srpsko--pravoslavni narod na području Austro-Ugarske, žumberački uskoci kao prvi.

Kao što je nedozvoljivo, sramno, necivilizacijski pa i genocidno na-zivati neki narod u celini, njegov deo ili pojedince imenom koje on ne prihvata, jer on o tome nema samosaznanja i svesti, toliko bi bilo »ne-naučno« i istorijski neistinito tvrditi da doseljenici, srpsko-pravoslavni uskoci, nisu imali, niti imaju, bilo kakve veze i dodirnih tačaka s nekom skupinom romaniziranih prastanovnika Balkana, odnosno s »Vlasima«. Smatram da to važi i za žumberačke uskoke.

Što se tiče »vlaškog statusa« kao društvene (socioekonomske) i po-ložajne kategorije, stvar je mnogo jednostavnija. Predslovensko vlaško stanovništvo, posebno ono romanizirano, imalo je među većinskim i do-minantnim Južnim Slovenima od početka poseban položaj, podjednako jer je to bilo uslovljeno i jer su oni to »hteli«, ali se njihov status nije tada tako zvao.

Njihov poseban društveni položaj kao »vlaški status« ozvaničili su Turci, pri čemu su oni manje razmišljali ko je kog porekla pa su u isti »vla-ški koš« trpali sve koji su na to pristajali dobrovoljno ili koje su »u taj koš« privukli ili ih na to prisilili. Pošto su Turci pogrdno, »Vlasima« krstili sve pravoslavne koji su im se prvi i našli na putu, razume se da su i Srbi »stra-dali« među prvima, a možda i najviše.

Kad su brojni hrišćani, turski podanici, velikom većinom pravoslav-ni i Srbi, odlučili da izbegnu iz Turske, a kasnije i da prebegnu na teritoriju hrišćanske Habsburške Monarhije, ali s posebnim društvenim statusom, Habsburške vlasti nisu morale da razbijaju glavu kako taj fenomen ka-


tegorizirati i nazvati, nego su jednostavno od svojih »prijatelja Turaka« preuzeli »vlaški status, kao proverenu i dokazanu društvenu kategoriju i naziv« i žumberačke uskoke strpali u »vlaški koš Monarhije«, iako su bili svesni, a i carevi su pisali, da se radi o Srbima i Raščanima.

Ni žumberački ni drugi uskoci nisu imali razloga da se tome suprotstavljaju, s obzirom da su svim silama nastojali da dobiju baš takav poseban društveni status, a kad su ga dobili, da ga i odbrane. Njih je inte-resovala suština, a ne ime, koje im, samo po sebi, ništa nije značilo, bilo »vlaško« ili neko drugo. Ko zna, možda bi tako i ostalo da se nije diralo u njihov društveni (vlaški) status i versko i etničko poreklo, odnosno da nije bilo unijaćenja. Pošto su svi Hrvati i Kranjci bili rimokatolici, i zbog toga smatrali da su »praviji, vredniji i ispravniji hrišćani«, morali su žu-mberački i drugi uskoci da se »prisete« i svog verskog i svog nacionalnog porekla, i tako je sve počelo, vekovima se nije završilo, a »tinja« i danas.

Pošto je problem raščlanjen i podrobno objašnjen, vreme je da se »vratim« u Žumberak i razmislim šta bi od iznetog moglo da važi za žu-mberačke uskoke i Vlahe. Tu moram da budem kristalno jasan: niti jedan zvanični dokumenat i niti jedan ozbiljan istoričar žumberačke uskoke ne dovodi u vezu s Vlasima. Valvasorovo pisanje je toliko proizvoljno i pro-tivrečno da on samog sebe pobija u istoj ili već u sledećoj rečenici. Kod većine drugih pa i kod zvaničnih austro-ugarskih vlasti »vlaško« se žu-mberačkim uskocima »pripisuje« povodom i u vezi s njihovim posebnim društvenim statusom »slobodnih seljaka-vojnika (krajišnika)«. Prema tome, samo klerofašisti mogu da ih nazivaju Vlasima u etničkom smislu, s ciljem da ih negiraju i »pretvore« u etničke Hrvate. S druge strane, samo slabi poznavaoci stanja i prilika mogli bi da tvrde da žumberački uskoci nemaju s Vlasima baš nikakve veze.

U prilog izvesne veze žumberačkih uskoka i Vlaha spomenut je na-ziv sela Pilatovci, »katuništa«, nekada senokoše ispod Gere, čemu treba dodati i prezime i selo Vlašići, zatim Vlašić brdo i, eventualno, nekoliko imena i prezimena. Da li ima još nešto? Verovatno! Neka doda i iznese u javnost onaj ko uoči!

O Pilatovcima je dosta napisano. Kad sam ovo o njihovom selu i mo-gućem vlaškom poreklu izložio nekim Pilatovčanima, saslušali su me, a


onda, kao komentar i odgovor, počeli sa: »Bog mater... svima koji nama propisuju šta smo i ko smo«. Katuništa, verovatno, vuku poreklo od vla-ške reči »katun«, što znači pastirsko naselje (boravište). S obzirom da su katuni prihvaćeni i gde je bilo i gde nikada nije bilo Vlaha, zahvaljujem »drugovima Vlasima« što su jezik na ovim prostorima obogatili barem jednom rečju.

Ni Vlašići, nosioci tog prezimena, niti stanovnici istoimenog sela, nisu »svesni« da su etnički Vlasi, već su mi, ne znajući ko sam, »nabili na nos« pitanje: Šta je, onda, hrvatski ban Franjo Vlašić, Blanka Vlašić, za-što Vlaška ulica u Zagrebu, otkud razni Vlahovići, Vlahutini, Vlaići, Vla-jići...?67 »Ako Hrvati priznaju da su imali »vlaškog bana«, mi nemamo ar-gumenata da tvrdimo da i mi nismo vlaškog porekla«. Gledao sam kako da se izvučem »bez većih gubitaka«, a hrvatskoj naučnoj istoriografiji ostav-ljam da odgovori na ova i druga slična pitanja.

Kakav je Hrvat bio ban Franjo Vlašić možda pokazuje i činjenica da je Lukijanu Mušickom vladiki karlovačkom, kad mu se ovaj obratio za pomoć u vezi s osnivanjem narodnih škola, zamerao što spominje ime srpsko u Hrvatskoj (Radeka, str. 175). Ne znam kako bi bilo da se Mušicki obratio Vlašiću kao Vlah Vlahu?

Ne bi bilo pošteno da ne podsetim da nešto slično važi i za »drugove Kranjce«. Dovoljno je da se saglasiš da ti prezime završava na »č« i odmah postaješ »čisti Slovenac«, čistiji i od vode s izvora, bez obzira na etničko poreklo. Na stolu ispred sebe imam časopis »Belokranjec«, izlazi za po-dručje belokranjskih opština Metlika, Semič i Črnomelj, a najviše priloga »proizvodi« Rudi Vlašič. Prijatelji kažu: »J... te bog, pa ovaj ’naš vlah’ napi-sao više od pola ’Belokranjca’«. Ako mi se pruži prilika pitaću Rudija kako je od običnog, »prekletog Vlaha« stigao do evropskog Kranjca?

Ali šalu i ironiju na stranu! Ja sam i dalje ubeđen da postoji veza između žumberačkih uskoka i »nekakvih i nekih Vlaha«. S obzirom da nemam pouzdanih dokaza koji bi mi omogućili da »prstom uprem« u ne-koga i proglasim da je vlaškog porekla, što i ne želim jer bi se u tom sluča-

67 Franjo Vlašić (1766-184) je rođen u Ugarskoj. Bio je baron, general i hrvatski ban 1832-1840.


ju spustio na nivo fašističke ideologije, politike i »naučne« metodologi-je, ostaje mi da pretpostavim da je deo srpskog naroda, odnosno budući žumberački uskoci, pre ko zna koliko vekova, ko zna gde, zbog čega i na koji način, došao i bio u vezi s delom naroda koji su drugi narodi nazivali Vlasima, a koji možda i nije bio svestan svog etničkog »vlaškog« porekla.

Da budem konkretan. Pošto su se srpsko-pravoslavne i vlaško-pra-voslavne zajednice (skupine, grupe) sretale, svojom voljom ili slučajno, neminovno su uspostavljale i održavale određene odnose, međusobno uticale jedna na drugu pa se i mešale. Kako je taj proces tekao, teško je reći jer o tome nema nikakvih pouzdanih podataka. Međutim, na osnovu svega što znamo o Vlasima i srpsko-pravoslavnim seobama u Žumberak, neke činjenice i »pravila« u njihovim odnosima su sasvim izvesni.

Srpskim i vlaškim etničkim skupinama zajedničko je bilo pravo-slavno hrišćanstvo, što je tada bilo više nego dovoljan razlog da budu bliži jedni drugima ne samo u odnosu na islamsku tursku agresiju nego i na rimokatolike.

Srbi su primili i ispovedali pravoslavno hrišćanstvo na starosloven-skom jeziku, koji su im standardizirali i »opismenili« Ćiril i Metodije, a koji je snažno delovao na povezivanje i odnose ne samo Srba nego i svih Slovena međusobno. Nije mi poznato da bi Ćiril i Metodije na nekom drugom jeziku širili hrišćanstvo među romaniziranim narodima, poseb-no Vlasima? U svakom slučaju, staroslovenski jezik je bio neuporedivo prošireniji, bolje uređen, pogodniji i uticajniji od vlaškog (ako je takav jedinstven jezik uopšte i postojao) ili od pojedinih vlaških dijalekata. Sto-ga je sasvim moguće da su vlaške etničke skupine, primajući pravoslavno hrišćanstvo primale i staroslovenski jezik, ili primale staroslovenski jezik da bi mogle da prime i ispovedaju hrišćanstvo. A i poznato je da u rumun-skom jeziku postoji trinaest posto slovenskih reči.

Izvesno je i da su srpsko-pravoslavne skupine Žumberčkih uskoka dolazile u dodir s malobrojnijim vlaškim etničkim grupama, pojedinač-nim porodicama ili pojedincima, tako da je njihov uticaj bio dominantan i jednostran, odnosno da su Vlasi više težili da im se »priključe«, nego što su ovi nastojali da ih na to »nagovore« ili što su ih trebali.


Nema nikakve sumnje i da su srpsko-pravoslavne skupine žumbe-račkih uskoka bile ne samo socijalno nego i etnički svesnije i kompaktni-je, s obzirom da ih je povezivala i snažna svest o srpskoj srednjovekovnoj državi i njezinoj propasti, što kod vlaških skupina nije bio slučaj jer nikad nisu imali državu ili neki drugi oblik čvršće ekonomsko-socijalne zaje-dnice.

Zajednički im je bio i poseban, »vlaški socijalni status«. Vlaške etničke skupine su, zaista, imale »vlaški status« i prije turskih osvajanja, a srpske skupine su dobijale »vlaški status« ne zbog svog etnički vlaškog porekla, nego zbog položaja koji bi se time zadobivao.

Izvesno je i da su manje vlaške grupe, porodice i pojedinci nastojali ne samo da se »pridruže« već da se i potpuno »sažive« sa srpskim etnič-kim skupinama, oslobađajući se sveg vlaškog, a prihvatajući sve srpsko. Da li im je srpska većina »otvarala sva vrata« i prihvatala ih bez ikakve rezerve ili ih je na to čak i prisiljavala, ostaće večita tajna? S obzirom da u Žumberku ne postoji svest o bilo kakvom i bilo čijem vlaškom poreklu, kao i da na »vlaško« asocira i liči samo nekoliko izraza, nekoliko toponima i nekoliko imena i prezimena, dalo bi se zaključiti da je proces potpune asimilacije tekao gotovo neprimjetno, bez otpora i prisile.

Ako rečenom dodam da u jeziku Žumberčana, sem katuništa, nisam našao niti jednu jedinu vlašku reč, u nošnji niti jedan jedini elemenat, po-sebno ne one šubare od ovnećeg runa, a da vlašku muziku (uostalom kao i recimo mađarsku) prepoznajem već po prvim taktovima, da ne idem u detalje, onda mi ne ostaje ništa drugo, nego da svoju priču o »vezi« između žumberačkih uskoka i Vlaha proglasim završenom. Jedno je sigurno, na-pisano bih korigovao samo ako bih došao do novih, pouzdanijih saznanja!

ŽUMBERAČKI USKOCI NISU SENJSKI USKOCI

Uvodno razmatranje

Zabluda o žumberačkim uskocima kao o senjskim, u smislu da su se senj-ski uskoci, pošto su morali da napuste Senj, doselili u Žumberak pa postali žumberački uskoci, teško je objašnjiva ne samo sa stanovišta nastanka,


već i što se, bez ikakvih osnova, održava sve do današnjih dana. Mnogo sam video, čuo i pročitao, a podosta i napisao, ali se ne sećam da sam nai-šao na logičku i smisaonu glupost ravnu toj.

Ali ta zabluda postoji i spominje se i ovih dana. Više Žumberčana pitalo me da li smo mi senjski uskoci. Samo jedan je pitao na način da mi je bilo jasno da on ne želi da čuje mene, nego da me uveri u to. On je, »za-paljivim tonom«, svojstvenim onima koji ne žele da čuju istinu, »slagao« događaje i uspostavljao nepoznate veze i odnose.

Nedavno mi je jedna Žumberčanka postavila isto pitanje, a i prisu-tni su bili zainteresovani da čuju o tome. Pošto sam ukratko objasnio da žumberački i senjski uskoci nemaju »skoro ništa zajedničkog«, Marta je ispričala da je s jednom grupom pošla u Senj, jer je rečeno da će se tamo videti i čuti odakle potiču žumberački uskoci. Kako, sem razgledanja ne-kih zidina i izložbi o senjskim uskocima, o žumberačkim uskocima nije bilo ni reči, smatrali su se prevarenima pa su organizatore podsetili zbog čega su došli! Oni su »mudro prećutali« prva pitanja, a na ponovljena su drsko i uvređeno odgovorili: »Pa zar niste videli?« Marta je onda rekla da joj je konačno sve jasno, a »prevarantima« je »spomenula svu bližu i dalju rodbinu«.

Pošto se prevare ili zablude u radikalnom obliku sve teže prodaje, u poslednje vreme, tu i tamo, spominje se da se u Žumberak doselilo samo nekoliko porodica senjskih uskoka. U »Žumberačkom krijesu« za 2010. godinu objavljen je članak čiji je smisao da su se u Žumberak iz Senja do-selile porodice Bastašića, Vukovića, Herakovića, Živkovića, Stipanovića, Radića, Jurića, Kolakovića i Vukasovića. To je, verovatno, inspirisalo Žum-berčanina Iliju Stipanovića, diplomiranog inženjera, da na slovenačkom jeziku objavi članak »Senjski uskoki v Žumberku«.68 Smisao članka je da »pokaže« vezu između senjskih i žumberačkih uskoka, a osnovni pokaza-telj su upravo navedena prezimena, kojih navodno ima ili je bilo i u Senju, a kojih ima i u Žumberku.

U ova dva članka se spominju i naivno objašnjavaju dileme o kojima će biti reči kasnije: da li su senjski uskoci bili (pretežno) katoličke verois-

68 Glasilo Društva Žumberčana i prijatelja Žumberka iz Metlike: »Žumberački izvor« za 2014.


povesti i Hrvati te kad su to postali, zatim da li je među njima bilo i pravo-slavaca i drugih naroda, te šta su radili na moru i koga su i od koga branili i slično?

Da autoru Iliji Stipanoviću stvari baš nisu previše jasne pokazuju i moji razgovori s njegovim bratom Jankom, koji je više nego svestan svog srpskog i pravoslavnog porekla, ali ipak uvek spominje dilemu: da li su Stipanovići senjski uskoci i poziva se na »svog brata, inženjera koji to bo-lje poznaje«. Međutim, isti taj Janko kaže da je na crkvi Sv. Jovana u njego-vim rodnim Visočama, sve do raspada Jugoslavije, bio ugraviran srpski grb s četiri ocila. Prilikom krečenja crkve, posle raspada Jugoslavije, jedan od Visočana je rekao da »bi to trebalo prekriti jer bi sad moglo da nam šteti«. Tako je i urađeno, »istina je prekrita«, rekao je Janko.

S obzirom da se ovim problemom niko nije pozabavio na način da izuči stvarnu vezu i odnose žumberačkih i senjskih uskoka i da je najteže demantovati očiglednu neistinu, zaključio sam da bi prvo trebalo da iz-nesem ono što je izvesno i za žumberačke i za senjske uskoke i šta im je zajedničko.

O žumberačkim uskocima, uveren sam, čitalac sada zna dovoljno, a o senjskim uskocima samo da su se, posle pada Klisa 1537. godine, na-selili oko i u Senju, da su ratovali na moru i da je zbog njih dolazilo do nesporazuma između Habsburške Monarhije, Turske, Venecije, rimskog pape i Španije. Najzad, da je 1615. izbio i rat između Venecije i Habsburške Monarhije, koji je završen Madridskim mirom 1617. pa su, u skladu s mi-rovnim ugovorom, senjski uskoci, uzročnici rata, morali da napuste Senj 1618. godine.

Da li su i šta imali zajedničkog žumberački i senjski uskoci? Ima-li su! Prvo, i jedni i drugi su uskoci, s tim što su Žumberčani bili »stari« uskoci i što su po njima i svi drugi dobili to ime. Drugo, verovatno neko-liko zajedničkih imena i prezimena. Treće, zajedničkog komandanta, na primer Ivana Lenkovića, a kasnije i komandante Karlovačkog generalata. Sve drugo je pod znakom pitanja? Na primer, nije isključeno da su neki Žumberčani služili u blizini pa i u samom Senju, ali je malo verovatno da su imali veze sa senjskim uskocima, barem onima koji su delovali na moru i koji su kasnije preseljavani.


Dakle, odgovorno i korektno istraživanje trebalo bi prvo da opovr-gne teoriju da su postojali samo jedni uskoci, senjski, koji su nešto »zab-rljavili« u Senju pa su morali da se presele u Žumberak i tako postali žu-mberački uskoci, te da utvrdi da li se i koliko porodica senjskih uskoka, možda ipak, preselilo u Žumberak, u koja sela i koje su to porodice.

Zadatak bi bio mnogo lakši da je njihova istorija prikazivana objek-tivno, da zvanični izvori ne samo da nisu demantovali greške i zablude nego su ih i ozvaničavali, čak i kasnih 60-ih godina dvadesetog veka, za vreme Jugoslavije, kad je trebalo da svi budemo slobodni i ravnopravni i kad smo verovali da sve zvanično važi kao istinito.

Ponesen romantičarskim zanosom, najpoznatiji hrvatski književ-nik 19. veka August Šenoa (1838–1881),69 napisao je roman »Čuvaj se senjske ruke«. Koliko je Šenoa pisao o senjskim uskocima realno i istinito govori i tekst u Enciklopediji leksikografskog zavoda: »Šenoa je u svojim djelima dao maha svojoj fantaziji i narativnosti protkanoj postojanom vjerom u budućnost svoga hrvatskog naroda«.

Bez malicioznosti i zle namere, treba podsetiti da slučaj Augusta Šenoe podseća na već spomenutog Pavela Josefa Šafarika ne samo po po-reklu nego i po glorifikovnju istorije naroda kojima etnički ni Šafarik ni Šenoa nisu pripadali. Da li su tako pisali zbog toga što Šafarik nije pozna-vao istoriju Srba, a Šenoa istoriju Hrvata, ili su zbog toga što su veličajući istoriju hrvatskog naroda s kojim se Šenoa identifikovao, i istoriju srps-kog naroda prema kojem je Šafarik osećao velike simpatije, veličali i dizali cenu i sami sebi, ostaće zauvek nepoznato?

Dakle, zvanični izvor, Enciklopedija leksikografskog zavoda, knjiga 6, izdata u Zagrebu 1969, za direktorovanja Miroslava Krleže, upozorava na Šenoinu nerealnost, ali to gubi svaki smisao kad se pogleda šta u toj istoj enciklopediji piše o uskocima. »Uskoci, prebjezi koji su od druge po-lovine XV stoljeća bježali pred Turcima ili iz krajeva pod njihovom vlašću, prelazili (’uskakali’) u susjedne hrvatske krajeve i nastavljali borbu pro-tiv Turaka. Istaknutu istorijsku ulogu odigrali su uskoci koji su oko 1530.

69 Pravo Šenoino ime je August Ivan Nepomuk, otac mu je bio Čeh nemačkog pore-kla, a majka Slovakinja iz Budimpešte.


prebjegli iz Hercegovine u Klis, odakle su neprekidno upadali i pustošili susjedno tursko područje, što je potaknulo Turke da zauzmu Klis 1537. Tada su se preostali uskoci preselili u Senj, gdje su kao vojnici Hrvatske krajine bili više od 80 godine gradska posada. Otada se ime uskoka pro-širilo na sve vojnike senjske kapetanije. Formacijski, posada se djelila na četiri kumpanije, kojima su na čelu bili uskočke vojvode. Broj uskoka je brzo rastao, jer su im se pridruživali novi bjegunci iz Turske i Mletačke Dalmacije, tako da ih je početkom XVII stoljeća bilo oko 1.200...« Pošto su stvorili tzv. »uskočku mornaricu«, u početku su napadali Turke, u čemu ih je podržavala Vencija, ali su se, posle mira Venecije s Turskom 1540, uskoci okrenuli i protiv Venecije. Pošto ih Habsburška Monarhija u tome nije sprečavala, došlo je do ratnih sukoba između Venecije i Monarhije, a uskočko pitanje je postalo i evropsko. Rat je završen 1615, odnosno, Ma-dridskim mirom 1617, a Austrija se obavezala da će proterati uskoke, a nji-hovo brodovlje spaliti. Te odredbe ugovora su sprovedene 1618. godine, a senjski uskoci su »pretežno preseljeni u Žumberak i oko Otočca, a djelom i oko Pazina i ispod Učke«.

I pored nužnog skraćivanja, vidi se koliko se prostora i značaja pri-daje uskocima, ali samo senjskim. U tekstu, koji je izostavljan, spominju se i Morlaci (Crni Vlasi), što znači da je i njih bilo među senjskim uskoci-ma. O žumberačkim uskocima u enciklopediji nema ni reči, a Žumberak se spominje samo kao područje u koje se preseljavaju slavni senjski usko-ci, čime istorijska neistina ne samo da nije demantovana nego je zvanično »ozvaničena i zakovana«.

Da bi sve bilo jasnije, u toj istoj enciklopediji o Žumberku je napi-sano ciglo pet redova: »Gorovit kraj u zap. Hrvatskoj na jugozap. strani Gorjanaca (1.181 m). Ime je dobio po starom gradu Žumberku. Glav. rijeka Kupčina pritoka Kupe. Ž. je pokriven bukovim i mjestimično kestenovim šumama. Stanovnici se bave poljoprivredom (mjestimično vinogradar-stvom) i stočarstvom«. Sledi 18 redova teksta o »Žumberku u NOB«, što je istina, ali Žumberak od toga nije imao ništa kad je bilo vreme, a danas nam se to samo »obija o glavu«.

O žumberačkim uskocima, kao posebnoj istorijskoj skupini, u en-ciklopediji nema ni jedne jedine reči. Uostalom, zašto bi se i pisalo? Ko


su oni u odnosu na senjske uskoke? Naravno, poslednje o čemu bih želeo da arbitriram je ko je i koliko (istorijski) značajan i koliki je čiji udeo, ali nepreciznosti i neistine, proizvoljnosti i loše namere, hvalisanje i oma-lovažavanje, negiranje identiteta i pogrdno nazivanje moraju se barem spomenuti. A još kad to »preteže« u zvaničnom izvoru, enciklopediji čiji je direktor bio niko drugi nego Miroslav Krleža, onda to ima još veću težinu. Iza njegovog autoriteta moglo je »svašta da se smesti«. Na takvu politikantsku i lažnu »vešalicu« moglo je da se »obesi« sve što je (bilo) u interesu politike, a ne samo žumberački uskoci.

A da žumberački i senjski uskoci nisu realno i ravnopravno tretirani može da se pročita čak i u »Žumberačkom krijesu« za 1992, str. 83: »Iako se nakon zaključenja Madridskog mira iz Senja u Žumberak doselilo sve-ga nekoliko uskočkih obitelji, najviše Žumberčana još i danas smatra da su porijeklom senjski uskoci. Na to je najvjerojatnije utjecala pozitivna slika stvorena u književnim i povjesnim djelima«.

Ako bismo se upitali zbog čega je senjskim uskocima ne samo hr-vatska književnost i istoriografija nego i politika davala i daje veću ulogu i značaj nego su ih objektivno imali, posebno u odnosu na žumberačke uskoke, jedan od razloga je i što su žumberački uskoci bili Srbi i pravoslav-ci pa je njih trebalo na svaki način i svim sredstvima negirati, a senjske uskoke je hrvatska istoriografija i politika od početka proglašavala Hrva-tima i rimokatolicima. A da li je baš tako, videćemo kasnije.

Kad sam učio istoriju u karlovačkoj gimnaziji, odnos prema žum-beračkim i senjskim uskocima bio je u skladu s napisanim u enciklope-diji. Žumberačke uskoke nismo ni spomenuli, a o senjskim smo »učili« slavopojke. Oni su se, već tada, »kao Hrvati, borili za Jugoslaviju«. Samo što nije utvrđeno da je među njima već u to vreme bilo članova SKOJ-a i simpatizera KP.

Poreklo neistine o odnosu žumberačkih i senjskih uskoka

Kao prvi, postavio sam sebi zadatak da pronađem ko je »otac« te neistine, odnosno ko je (prvi) poistovetio senjske i žumberačke uskoke? Za divno


čudo, taj problem sam razrešio lakše nego što sam očekivao. U »Žumbe-račkom kalendaru« za 1966, str. 56–109, pronašao sam izuzetno koristan članak urednika i izdavača Milka Predovića pod naslovom »U blizini veli-kog Žumberčanina«. Nažalost, članak je napisan na način da se u njemu teško snaći, a ono najvažnije dato je u naznakama. Ovakav način pisanja uporedio sam s ponašanjem gladnog čoveka, koji se odjednom nađe pred stolom punim raznovrsne i ukuse rane pa ne zna šta i kojim redom da jede. Milko Predović, imajući na raspolaganju obilje građe o svojim pre-cima, a ograničen nekim preprekama, obilazio je kao »mačak oko vrele kaše«. Zbog toga ću izneti samo ono što bi čitaocima bilo razumljivo i od-nosi se na problem o kojem je reč.

»Veliki Žumberčanin« je Konstantin Stanić,70 a povod za pisanje o njemu M. Predović je našao u Stanićevoj studiji »U odbranu Žumberač-kog naroda«, reagujući na ono što je o žumberačkim uskocima 1791. napi-sao Ignac de Luka (Ignatz de Luca), carsko-kraljevski savetnik i profesor u Beču, a što je objavljeno u Zagrebačkom biskupskom kalendaru 1799. godine. Stanić je argumentovano negirao i osudio de Lukino pisanje o žumberačkim uskocima, posebno što je taj de Luka nekritički preuzeo Valvasorovo proglašavanje žumberačkih uskoka Vlasima i što je poisto-vetio žumberačke sa senjskim uskocima. Nažalost, Predović je, pišući o svemu i svačemu, najmanje napisao šta je Stanić izneo o ovim problemi-ma, obećavajući da će to kasnije učiniti. Ipak, i ono što je napisao, govori samo po sebi.

Uglavnom, taj je de Luka žumberačke uskoke prikazao kao grubija-ne kojima je razbojstvo jedna od najvećih vrlina, koji govore vlaški i sve u tom smislu, u čemu se vidi Valvasorov »rukopis«, ali i neke nesuvislosti: da su pod vodstvom bosanskog paše, krajem 16. veka opljačkali Austriju pa su morali da budu 1616. preseljeni u Uskočke gore, u čijem je središtu stari grad Žumberak. Bilo bi bolje da se zna šta je tačno napisao de Luka, ali se i iz toga što je preneo Predović jasno vidi da se radi o preseljavanju senjskih uskoka u Uskočke gore, dakle u Žumberak.

70 Stanić je rođen 1756. u Mrzlom polju, bio je grkokatolički sveštenik i vladika (bi-skup) Križevačke eparhije (biskupije).


Reagujući na proglašavanje uskoka »Vlasima«, Stanić je napisao po-seban odeljak, što Predović naziva »člankom« i smatra ga posebno zani-mljivim pa je obećao da će ga objaviti u celini u jednom od narednik bro-jeva »Kalendara«, ali to nije učinio, tako da se, možda, nikada neće saznati šta je Stanić napisao. Razlog bi se mogao naslutiti. Da je objavljeno ono šta je napisao Stanić, kako bi M. Kekić i drugi u »Žumberačkim krijesovi-ma« nastavljali priču o Žumberčanima kao Vlasima, i to posle više od dve stotine godina.

Prema onom što je ostavio Predović, K. Stanić je napisao da su usko-ci (budući senjski) napustili svoju rodnu grudu, pobjegli ispod turskog jarma i sklonili se u Klis, odakle su napadali Turke. Pošto je Klis pao 1537, uskoci su se povukli u Senj. Mlečani su nastojali da ostvare prevlast na Jadranskom moru i da ugarskog kralja i austrijskog nadvojvodu potisnu u kontinent. Uskoci su nastojali da osujete mletačke planove i sačuvaju Jadransko more »hrvatskom narodu«. Među uskocima isticali su se kape-tan Danijel Barbo, knez Martin Posedarski, vojvoda Marko Margetić, Juraj Maslarda i čuveni Jurišić. Madridskim mirom, uskoci su bili »žrtvovani«. Jedni su otpremljeni u pogranične tvrđave, drugi su se ukrcali na španske brodove, a treći preselili u unutrašnjost.

Posebno je dragoceno kako Stanić obrazlaže zašto se žumberački uskoci ne mogu poistovetiti sa senjskim? Prvi razlog je što zadarski nad-biskup Minuci kaže za senjske biskupe da su dobri hrišćani i da kod njih ne nalazi »vjerske zablude.« S obzirom da su žumberački uskoci pripadali istočnom obredu, nije moguće da latinski biskup ne bi našao niti jedne zablude kod žumberačkih uskoka. Drugo, senjski uskoci su dobijali sveš-tenstvo od senjskog biskupa, a žumberački od »pravoslavne patrijaršije«. Treće, Minuci (a i neki Sarpi) tvrde da su senjski uskoci preseljeni oko Brloga, Otočca i Prozora, a preseljavanje u Žumberak niti ne spominju.

Stanić je naglasio i da su neki istaknuti hrvatski istoričari, poput Žu-mberčanina Tadije Smičiklasa, Srkulja i Šišića, smatrali da su senjski usko-ci preseljeni na područje Otočca i u Žumberak, ali i da su u pravu Radoslav Lopašić, Karlo Horvat i Poparić i oni domaći i strani autori koji dokazuju da senjski uskoci nisu preseljeni u Žumberak.


Milko Predović priznaje i da su »neki članovi Duhovnog stola zagre-bačke biskupije«, čiji je član bio i K. Stanić, prihvatali i podržavali ono što je o žumberačkim uskocima napisao spomenuti Ignac de Luka. Ne krije li se »u tom grmu zec« prihvatanja i proširivanja neistine o žumberačkim uskocima kao senjskim?

Neka mi bude dozvoljeno da kažem i da je Konstantin Stanić, prema mojim ukupnim saznanjima, nesporno bio umniji čovek i čestitiji Žum-berčanin od mnogih njegovih »srodnika«, pre i posle njega. Iz njegovog pisanja, hteo on to ili ne, jasno se vidi istina o verskom i nacionalnom poreklu žumberačkih uskoka. Ipak, žao mi je što je, demantujući neke neistine i zablude drugih, Stanić i sam podržavao zabludu da je u verova-nju žumberačkih uskoka, pravoslavnih hrišćana, bilo zabluda. Ali takav je život! Da li je on u to verovao, stvar je njegove savesti. Međutim, jedno je sigurno: da on nije prihvatao tu zabludu i da je nije branio i širio, on ne da nikada ne bi dostigao najviši položaj u »zabludeloj« grkokatoličkoj hije-rarhiji nego ne bi bio niti običan pop. Jer, u osnovi svih »zabluda« leži ona najveća: zabluda pape i njegovih podrepaša, pretvorena u zlu nameru, da je zabluda sve ono što nije rimokatoličko.

Pošto je Ignac de Luka identifikovan (kao prvi) »konstruktor« zablude o žumberačkim uskocima kao senjskim, ali on nije i jedini. Ima ih još, samo je »konstrukcija drugačija«. U argumentovanom i istinitom svedočenju hrvatskog istoričara Radoslava Lopašića najvrednije je što on ukazuje na još jednog »uzročnika« ove zablude i neistine, »povijestnika Engela« i njegovo delo »Geschichte von Dalmatien« (Istorija Dalmacije). Kao i Ignac de Luka, i Johann Cristian von Engel (1770–1814) je bio car-sko-kraljevski savetnik i profesor u Beču. On je onaj popis žumberakih uskoka iz 1551. godine naprosto predstavio kao popis senjskih uskoka i time »potvrdio« neistinu koju je napisao njegov »kolega« de Luka. Oči-gledno je da bečki carski savetnici i profesori nisu »razbijali glavu« takvim sitnicama kao što je identitet žumberačkih uskoka i njihova istorijska uloga. Dakle, još jedan stranac, kojem su se lako mogle »potkrasti grupne greške«, namerno ili slučajno, istorijski je irelevantno, ali s tragičnim po-sledicama. Narod kaže: »dvadeset batina po tuđim leđima ne boli«. To što carsko-kraljevski savetnik i profesor u Beču nije ništa znao ili nije hteo da


zna o žumberačkim uskocima nikoga nije zabrinulo, k tome, to što je on napisao, malo je ko pročitao, a još manje se udubljivao u suštinu. Skrećem pažnju i da je Engel dosta pisao, ali je kratko živeo pa je pitanje koliko je stvarno poznavao i proučavao problematiku koju je obrađivao.

S obzirom da je njegova »Istorija Dalmacije« objavljena početkom devetnaestog veka, bilo je dovoljno vremena da se isprave greške, ali je to jedini učinio Radoslav Lopašić, tek 1881, godine. Koliko su naredni isto-ričari i politika temeljito izučavali istoriju i poštovali istinu, svedoči i či-njenica da su neki, kao i spomenuti de Luka, videvši Engelov popis žum-beračkih uskoka kao senjskih, a imajući u vidu da su se neka imena i pre-zimena navodnih senjskih uskoka zaista nalazila u Žumberku, »mudro« zaključivali da su se senjski uskoci preselili u Žumberak i »velikodušno« postali žumberački uskoci.

Nije bilo važno ni da je vremenski u pitanju skoro čitav vek, u kojem žumberački uskoci ne samo da postoje nego i deluju i već su ostavili du-bok trag za istoriju i da o tome postoje brojna dokumenta. Niko nije »pri-metio« ni da naselja u kojima su živeli popisani nikada nije bilo u okolini Senja pa nisu mogla niti da budu »preseljena« u Žumberak. Za tako odgo-vorne istoričare i »poštenu« politiku bilo je, verovatno, sasvim sporedno pitanje identiteta, nacionalne i verske pripadnosti, kao i svega što iz toga proizilazi, svega šta čoveka čini čovekom. Niko se nije upitao ni kako su to senjski uskoci, »pravi i revni katolici i Hrvati«, koje je i papa »čašćavao«, preseljavajući se usput postali pravoslavci, da bi u Žumberku »dobrovolj-no, ognjem i mačem«, bili unijaćeni i pohrvaćivani?

Josip Mal iznosi dosta podataka o senjskim uskocima, ne baš po-hvalnih. »Kad se tvrđava (Klis, prim. autora) morala posle 1537. predati Turcima, morali su oni obećati slobodan odlazak braniteljima. Otišli su na frankopanska zemljišta oko Senja, a delimično i u sam grad, gde su ostali preko 80 godina, kao teški teret i strah Mletačke republike«. Bilo ih je od 250 do 600. Nisu bili samo vojnički najamnici, već su im se pridružili i moru vični Dalmatinci, neki banditi, izgnanici i pobegli kažnjenici s teri-torija papine i države Sv. Marka (Venecije). Te pustolove zvali su »ventu-rinima«, a stanovali su u okolini Senja (str. 94).


Već 1559. postojao je plan da se senjski uskoci presele u tvrđave Pro-zor, Otočac, Brinje i Ledenice, da ih u Senju ostane samo 50, kojima bi se priključilo 50 običnih nemačkih najamnika, ali taj plan nije realizovan (str. 95). »Napokon, Madridskim mirom, od 26. septembra 1717, oko 150 uskočkih porodica moralo je da napusti Senj i da se preseli oko Otočca, Brinja, Prozora u Brloga; čak ih je nešto zašlo u Gomirje i među Žumber-čane« (str. 99).

Papa Grgur XIII pisao je 7. juna 1579. nadvojvodi Karlu da je odlučio da u stvari Uskoka pritekne u pomoć, određujući godišnju svotu Uskoci-ma, »tim hrabrim četnicima«, na čemu mu se nadvojvoda Karlo zahvalio 7. septembra (str. 55).

A da u vezi sa senjskim uskocima stvari i odnosi nisu jasni, kao i da je i papa imao svoje interese, Mal kaže da je papa Pavle V naredio početkom 1607. svom tajniku Lanfranku da najmi 12 dugih uskočkih lađa s Uskoci-ma u svrhu izvidničke službe. Spisi i naredbe koji se na to odnose silno su tajni i nejasni. Moguće je da je papa želeo da ih upotrebi protiv Turaka, ali i protiv Mletačke republike, s kojom je bio te godine u ljutom sporu. Mle-čani su postavili državnu iznad crkvene vlasti, zabranili crkvenu deseti-nu i kažnjavali duhovnike koji bi postupali protivno novim zakonima. S obzirom da je pretila opasnost da dođe i do rata, papa je stupio u vezu s nadvojvodom Ferdinandom, a posredovao je i ljubljanski biskup Toma Hren (str. 105/106).

Mal je barem ukazao da ima i »nešto trulo« u prošlosti senjskih uskoka, ali su i dalje ostala neodgovorena mnoga istorijska i logička pi-tanja. Na primer, kako su senjski uskoci kao obični »uskoci-pješadinci«, u veoma kratkom vremenu uspeli da izuče morske veštine, izgrade mor-naricu, postanu »pomorska sila«, ratuju sa svima, zavade Habsburšku Monarhiju, Tursku carevinu, Špansku kraljevinu pa i »druga papu« i da u celom tom zamešateljstvu uvek nepogrešivo znaju šta su »hrvatski naci-onalni interesi«. Ili, recimo, kako je od najviše nekoliko stotina senjskih uskoka, od kojih je preseljeno najviše 150 porodica, nastalo 4 do 5 hiljada žumberačkih uskoka?

Ali da se vratim Radoslavu Lopašiću i »Crticama mjestopisnim i poviestnim«. On jasno ukazuje »da Žumberački i Senjski uskoci nemaju


skoro nikakve veze«. Pošto konstatuje da svi istorijski spomenici i doku-menta žumberačke doseljenike »vazda nazivaju uskocima«, on kaže i da su se tim imenom služili samo još senjski uskoci. Međutim, razlika među njima je u poreklu i starom zavičaju. »Jer, dok su se Senjski i primorski uskoci zaklonili u Primorje iz obližnjih gorskih predjela današnje Hrvat-ske, Dalmacije i Primorja, koji su krajevi spadali od zemana pod krunu Hrvatsku, te bijahu i u staroj svojoj postojbini vazda sledbenici Rimske crkve, doseliše se Žumberački uskoci iz Bosne i južnih slavenskih zemalja Srbije, Raške, Zete i Arbanije, a vjere bijahu istočne« (str. 26).

Pošto je jasno ukazao da su žumberački i senjski uskoci došli iz razli-čitih krajeva, te da se razlikuju po nacionalnoj i verskoj pripadnosti, Lopa-šić kaže i »da nema dokaza da su godine 1617. ili kašnje jošte kakvi uskoci iz Senja ili kojeg drugog mjesta dopremljeni u Žumberak i da su se tako Senjski uskoci pomješali sa Žumberačkim. Senjani i uopšte Primorci, što moradoše usljed ugovora sklopljena između vojvode Ferdinanda i Mletač-ke vlade 24. srpnja 1617. ostaviti svoje zavičaje i ukloniti se na 10 milja daleko iz Pirmorja, nisu prispjeli u Žumberak, te je u tom pogledu neos-novana kombinacija povjestnika Engela i drugih, što se za njim povedoše, već se tada jedan dio senjskih uskoka rasprši po različitim mjestima karlo-vačke krajine. Niti ima u Žumberku među žiteljstvom traga imenom onih obitelji, što tada ostaviše Senj... Za preseljavanje Senjskih uskoka bili su zaduženi po jedan austrijski i mletački komesar, a 1618. godine je iseljeno iz Senja 13, a iz Brinja 81 porodica, koje su naseljene oko Otočca«. Lopašić kaže i ovo: »Uskoci ovi bili su svikoliki katoličke vjere, a u Senju nije ni bilo pravoslavnih Uskoka, za koje drže manje upućeni pisci Senjske usko-ke, po tome što ih kad što Spomenici zovu Vlasima, kao da nije bilo Vlaha katoličke vjere«. A koliko je značajno i »veličanstveno« biti katolik, uka-zuje Lopašić kad kaže i da je nepoznati pisac zapisao da je Rimski papa pomagao Uskoke novcem, »plaćajući godimice kapetanom 2.000 škuda, a sirotinji 400« i da ih hvali »kao dobre katolike« (str. 36/37).

Da bi sve bilo argumentovanije i jasnije, navodim još neke upečatlji-ve činjenice. Nemački originalni dokumenat koji sadrži »Popis žumberač-kih uskoka iz 1551. godine«, nalazi se u Hofkammer Archivu (Dvorskom arhivu) u Beču, skupina »Reichsakten« (carska dokumentacija), fascikla


134, na stranama 190–199. Na toj signaturi dokumenat je pronašao i dr Aleksa Ivić, koji ga je obradio i objavio najmanje dva puta. Prvi put 1916, u radu »Prilozi za povijest Hrvatske i Slavonije u XVI I XVII vijeku«, pod naslovom »Popis uskoka pod kapetanom Ivanom Lenkovićem« (Senj, 1. marta 1551) i drugi put u radu iz 1926, u okviru sinteze svojih ranije pu-blikovanih studija o Srbima Žumberčanima i o Srbima u Hrvatskoj, kao i studije o migracijama Srba u Slavoniju, koji sam i ja koristio.

Dr Drago Roksandić je pod signaturom koju navodi Ivić našao ori-ginal dokumenta, utvrdio da se radi o istom dokumentu i da ga je A. Ivić korektno obradio, o čemu je već bilo reči. Istoričar Engel je, izgleda, prvi koristio taj dokmenat, pogrešno ga protumačio i objavio. A izgleda da je o tome pre Engela pisao samo de Luka.

Činjenica da srpski izvori nisu na vreme reagovali ni na de Luki-nu ni na Engelovu pogrešku navodi na pomisao da im ti radovi nisu bili poznati. Hrvatski istoričari te politički i rimokatolički krugovi odnosili su se prema žumberačkim uskocima uopšte, pa i u ovoj situaciji, u skladu sa svojim interesima i savešću. Hrvatskim političkim i crkvenim krugovima ne zameram. Ali neka mi niko ne kaže da istinu nije znao i da nije treba-lo da je zna, a grešku da ispravi, Tadija Smičiklas, Žumberčanin. Stigao je da napiše istoriju Hrvata, ali se nije udostojio da svojim precima posveti barem malo pažnje i zaštiti njihov istorijski identitet, ako se već verskog i nacionalnog odrekao.

Na problem odnosa žumberačkih i senjskih uskoka osvrnuo se i Mi-lan Radeka. Iz kratkog teksta se vidi da je hrvatski istoričar Kukuljević pisanje već spomenutog istoričara Engela razumeo u smislu da je »deo tih Uskoka došao u Žumberak«, što znači da je i Kukuljeviću bilo jasno da te dve grupe uskoka nisu isto. Pored Engela, Radeka ukazuje i da je istoričar Cernig povezivao žumberačke i senjske uskoke. Radeka daje za pravo Lo-pašiću i ukazuje da su zabunu mogla da proizvedu neka slična prezimena (str. 50).

Trebalo bi imati na umu i da V. Klaić više puta ponavlja da su »vođe uskočke bile njihove vojvode, na čelu s trojicom braće Daničića, Ljubin-kom Miličićem i Franjom Martinićem, kao i da je uskočke poslanike, pri-likom posete papi početkom 1580 u Rim, predvodio Đurađ Daničić« (str.


439/440). A »u drugoj polovini ožujka 1597, 500 uskoka iz Senja i drugih susjednih mjesta, pod vodstvom svojih najpozantijih vojvoda, kao što su bili Miloš Slavičić, Vukan Vlatković, Juraj Maslarda, Marko Margitić, Mir-ko Domazetović, knez Martin Posedarski, Đuraš Vranjanin, hajduk Peći-ca i drugi, ukrcali su se u 17. baraka i zaplovili na zapad« (str. 550). Jedan od vođa bio je i Đurađ Vukšić.

Ta i neka druga imena i prezimena daju za pravo onima koji tvrde da se nacionalno i versko poreklo senjskih uskoka ne bi moglo jednoznačno utvrditi. Biće da je to ipak bilo mešovito društvo, kojem je piratstvo bilo ispred nacionalne i verske pripadnosti i interesa, kao i da su u svemu tome bili »duboko umešani i papini prsti«.

Mislim da sam izneo dovoljno argumenata koji opovrgavaju zablu-du o istovetnosti žumberačkih i senjskih uskoka. Drugi deo pitanja, da li se nekoliko porodica senjskih uskoka doselilo u Žumberak, ostavljam otvorenim. Prema raspoloživim dokumentima, a što je još značajnije – prema saznanjima na osnovu poznavanja stanja, nije! Prezimena poro-dica senjskih uskoka koje su se, navodno, doselile u Žumberak, postoje u Popisu Srba Žumberčana još 1551. godine, dakle pre preseljavanja senj-skih uskoka. Najbliža destinacija do koje je došlo »tih nekoliko porodica senjskih uskoka« je Ribnik blizu Ozlja. Inače, uveren sam da su austrijske vlasti popisale uskoke prilikom preseljavanja, što i nije bilo teško, s obzi-rom da ih nije bilo mnogo, i da ta dokumenta negde postoje.

ŽUMBERAČKI USKOCI NISU ETNIČKI HRVATI

S obzirom da je odnarođivanje žumberačkih uskoka, u smislu njihovog proglašavanja Hrvatima, vrhunac i krajnji cilj politike koja je prema nji-ma vođena vekovima, ovaj odeljak bi trebalo da bude težišni. Međutim, sadržaj knjige, sled pojedinih poglavlja i celina, a posebno uzročno-posle-dična veza unijaćenja i odnarođivanja, uslovila je da se ovo pitanje spomi-nje u svim njezinim segmentima. O čemu god da je bilo reči, ne od dose-ljavanja, nego od njihove prapostojbine i praporekla, uvek su se, skoro na isti način, postavljala ista pitanja: ko su, šta su i odakle su? Ne zbog toga


što nije bio poznato odakle potiču i kakav je njihov verski i nacionalni identitet, nego što su istorijsku i civilizacijsku istinu »pratile« mračne ideologije i politike, čiji je osnovni cilj bio, i danas je, da »ubiju« istinu i stvore uslove za iskorenjivanje njihovog identiteta i nametanje lažnog.

Posle svega što je rečeno, postavlja se pitanje da li je još i kome pot-rebno dokazivati da žumberački uskoci nisu etnički Hrvati. Ako nisu hr-vatskog, a bez porekla nisu jer to nije moguće, onda mora da su srpskog! Kome to nije jasno, s njim je svaka rasprava bespredmetna. Bez toga se ne može razumeti ni zbog čega su tu gde jesu, zašto su imali specifičan društveni status, zašto su po svemu bili, pa i sada su, različiti i kao indivi-due i kao kolektivitet itd. Ili, da okrenem problem. Da nije tako ne bi ih ni bilo tu gde su, ne bi bilo njihove skoro pet stotina godina duge istorije u Žumberku, ne bi bilo rasprava o tome, ne bi bilo ni mene (što i ne bila velika šteta!), pa ne bi bilo niti ove knjige (a da li bi to bila šteta neka čita-lac sam prosudi).

Želeo bih da na ovom mestu naglasim i da u ovoj knjizi nije bilo po-sebno reči o srpsko-hrvatskim ili hrvatsko-srpskim odnosima i kontro-verzama, ali je napisano neminovno deo tog kompleksa i tih problema i mnogi će to tako protumačiti. Srpsko-hrvatske odnose »dodirivao« sam samo u kontekstu sadržaja koji se na to odnose i samo povodom pisanja drugih. To ne znači da ne bio bih spreman i da nisam kvalifikovan da i o tome razgovaram.

Takođe, ni u kom slučaju niti na bilo koji način nije bilo reči o pravu pojedinca da se u nacionalnom smislu oseća i izjasni ovako ili onako, bez obzira na poreklo kolektiviteta kojem etnički pripada. Naprotiv, suština knjige je suprotstavljanje da se verskoj i etničkoj skupini, kao kolektivite-tu i svakom pripadniku, »preseče etnički koren i identitet, izbije tlo ispod nogu« i nametne nešto drugo.

Nije bilo reči ni ko bi pohrvaćivanjem žumberačkih uskoka izgubio, a ko dobio, ali je bilo reči da bi izgubila istorijska i civilizacijska istina. Odbrani istine, ali i njezinom krivotvorenju, doprinosili su i doprinose istoriografi, više ili manje i svaki na svoj način. Međutim, njihov doprinos »krivotvorenju i ubijanju« istine ne može se meriti s namerama i učin-kom klerikalnih fašistoidnih krugova. Oni su to radili i rade u ime »druga«


Boga rimokatolika i njegovog zamenika, »druga« svemogućeg pape. Biti »sjedinjen s papom« je merilo svega, posebno hrvatstva, života i bivstvo-vanja u celini. Ako nisi »sjedinjen s papom«, nisi čovek, nije ti vredno ni živeti. To je dugoročna strategija koja se učila i uči u njihovim školama, posebno u Grkokatoličkom semeništu u Zagrebu, što je lepo prikazao Žu-mberčanin i Pilatovčanin Janko Car.

Ne znam tačno zbog čega, ali sam odlučio da baš na ovom mestu sto-ji ovo: »Simbolički vrhunac hrvatsko-srpske saradnje, ali i vrhunski izraz verske snošljivosti katolika i pravoslavnih zbit će se u činu uvođenje bana baruna Josipa Jelačića u bansku čast u lipnju 1848. pred patrijarhom srp-skim Josifom Rajačićem« (Roksandić, str. 264).

Sada bi bilo najlakše i najubedjivije ako bih uzeo »knjižurine« zva-ničnih popisa u 20. i početkom ovog, 21. veka, poređao podatke i pokazao da Srbi i »Srboljubi« u Žumberku, posebno u Radatovićima, nisu nikada bili niti su danas »čudo i raritet«. Neću to da uradim, podjednako jer ne bih želeo da se bavim »prebrojavanjem« niti da ukazujem zašto je tako kako jeste, jer je to već dokazano. Umesto toga ukazaću samo na nekoliko primera.

»Prema podacima iz Matičnih knjiga, od 400 Žumberčana rođenih u periodu od 1880. do 1920, kao Srbi upisano je 348« (...) A »prema tablici nacionalnog sastava pet Mesnih narodnih odbora 1948, u Budinjaku je bilo 429 Hrvata i 18 Srba; u Oštrcu 1.139 Hrvata, pet Srba i 1 Slovenac; u Sočicama 1.113 Hrvata, 2 Srbina i 6 Slovenaca; u Kaštu 481 Hrvat, 236 Srba i 16 Slovenaca, i u Radatovićima 548 Hrvata, 917 Srba i 51 Slovenac«.71

S obzirom da se više od hiljadu Srba pojavljuje tamo gde bi trebalo da bude samo nekoliko »srboljuba«, bukača, nevernika i s papom nesjedi-njenih i sve u tom smislu, krivcem ne bismo mogli da proglasimo druga Josipa Broza, Hrvata, a neko bi morao da bude kriv. Predlažem da krivcem proglasimo druga Josipa Visarionoviča, zvanog Staljin, on je u to vreme, ionako, činio koješta.

Matične knjige učenika dvaju razredu OŠ u Radatovićima, rođenih u opštini Radatovići 1944, 1945. i 1946, koja su nastavu imala u jednoj

71 »Vjesnik, jul 1990. i 11. 10. 1990, str 12.


učionici, pokazuju da nas je bilo 32, od toga 24 »Srboljuba« i 8 Hrvata. Zabeležio sam i njihova imena: Milan Popović, Marija Smiljanić, Nikola Smiljanić, Marko Popović, Marica Popović, Nikola Petković, Mara Pavić, Milenka Paunović, Marija Karlović, Janko Goleš, Milan Car, Danica Ton-čić, Dane Badovinac, Branka Badovinac, Dako Bogdanović, Dako Bulić, Zlata Keserić, Nevenka Malić, Pero Paunović, Janko Popović, Dako Smi-ljanić, Branko Smiljanić, Marta Rajaković i Dragan Vukšić, autor ovih re-dova; Dragica Badovinac, Ilija Malić, Dragi Milčinović, Jovo Malić, Vera Kuljaj, Marta Drkušić, Danica Brnčić i Jure Badovinac.

Ništa posebno. Naprotiv, tipično žumberački. Malića i Badovinaca bilo je i na jednoj i na drugoj strani, ako su tada strane uopšte postojale. Da li je moj drug Jovo Malić jedini Jovo među Hrvatima, ne znam, verujem da nije? Iako nevelik, uzorak je reprezentativan, a podaci »do zla boga« tvrdoglavi. Ako su neki, u međuvremenu, »promenili stranu«, uopšte im ne zameram. Da li bi im bilo drago, ako ovo pročitaju? Ne znam. To je nji-hov problem.

»Vo vremja ono«, mislim komunističko, »drugovi komunisti« su imali Komunističku partiju, koja je posle prerasla u Savez komunista, i druge oblike društveno-političkog organizovanja. Najmasovnija takva organizacija bio je Socijalistički savez radnog naroda (SSRN). Na području nekadašnje opštine Radatovići, u periodu 1962–64, bilo je 289 članova SSRN, od toga 240 Srba, 40 Hrvata, 8 Slovenaca i 1 Nemica. Sad, koliko je Žumberčanima bilo blisko ono »socijalistički« – ne znam, u svakom slu-čaju, ne baš mnogo, ali znam da se radilo i radi o »(veoma) radnom naro-du«.72

U više puta spominjanim Pilatovcima, članovi tog »Socijalističkog saveza (veoma) radnog naroda« bili su 23 Srbina, 3 Hrvata i jedan Slove-nac. Među članovima SSRN ima i šestoro koji se prezivaju Car (Nikola, Gabrijel, Danica, Marko i dvojica Daka), svi Srbi. Neko od njih je, bez su-mnje, rođak spominjanog Janka Cara, samo nije imao sreću da ga u Grko-katoličkom semeništu u Zagrebu naknadno i »naučno« prerade i nauče

72 Srpska Akademija nauka i umetnosti, Prilog raspravi o nacionalnom sastavu Žum-berka, svezak 8, Beograd 2011.


odakle je, ko je i šta je. Oni to mogu, možda imaju mogućnosti da zamole »druga« Boga – rimokatolika da se dotični gospodin ponovo rodi, kao pra-vi, s papom sjedinjeni rimokatolik i Hrvat.

A prema popisu iz 1981. godine na području Radatovića bilo je već 52% Hrvata, svega 29% Srba, 14% Jugoslovena i 4% Slovenaca. Priznaćete, mnogo različito u odnosu na 1948. godinu. Zbog čega se smanjio broj Srba i ko je »pobegao među Jugoslovene«? Neću da odgovorim, jer bih morao da spominjem 1971. i još neke »slavne« godine i događanja. Neću to da radim iz mnogo razloga. Jedan je jer sam već umoran od čitanja i komentarisanja tekstova neodgovornih i jednostranih istoričara i mračnih klerofašista. Bio bih srećniji da veći deo toga nikada nisam video i pročitao. Trebaće mi vremena da sve to, pošto sam smestio u knjigu, potisnem iz svoje svesti.

IV.Žumberak posle ukidanja Vojne krajine

Ukidanjem Vojne krajine za Žumberak i njegove uskoke pos-tavila su se, u svoj složenosti i neizvesnosti, dva problema. Prvi, teritorijalna pripadnost Žumberka, sadržavao je i sve druge probleme i uslovljavao i način njihovog razrešavanja ne samo u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka, dakle u

okviru Austro-Ugarske Monarhije, odnosno Kranjske ili Hrvatske, nego i u budućnosti, što je istorija na drastičan način potvrdila. Drugi problem je bio egzistencijalne prirode i mogao bi se najpotpunije izraziti kroz pita-nje kako organizovati život i preživljavati u novim, potpuno izmenjenim uslovima.

KOME ĆE PRIPASTI ŽUMBERAK

Pitanje kome će pripasti Žumberak i Marindol razrešavano je u okviru istorijskog problema odnosa i razgraničavanja između nemačkih država, koje su do 1806. godine pripadale »Svetom rimskom carstvu nemačkog naroda«, do 1866. »Nemačkom savezu«, a od 1887. do 1918, odnosno do raspada Austro-Ugarske Monarhije, tzv »Cislajtaniji« i »Ugarskom kra-ljevstva«, kojem je pripadala i Hrvatska.73 Stvaranjem Vojne krajine taj problem je relativiziran, a njezinim ukidanjem ponovno je postao aktu-alan. Žumberak i žumberački uskoci ponovo su postali »predmet u igri širih razmera«.

Nije jednostavno objasniti svu složenost tog problema.74 Pitanje pripadnosti Žumberka i Marindola postavilo se kad je car Franjo Josip, pod pritiskom Budimpešte, 19. avgusta 1869. izdao ukaz o postepenom raspuštanju Vojne krajine, konkretno dva puka u okviru Varaždinskog generalala i žumberačkog dela Slunjskog puka. Imajući u vidu ekspan-

73 Detaljnije objašnjenje značenja istorijskih kategorija: »Sveto rimsko carstvo nemač-kog naroda«, »Nemački savez«, »Cislajtanija« i »Ugarsko kraljevstvo« zahtevalo bi dosta prostora, pa prepuštam čitaocu da se, zavisno od interesovanja, sam o tome šire obavesti.

74 Ovo pitanje najbolje je obrađeno u spominjanoj Studiji: »Žumberčani – nekadašnji i sadašnji graničari«.


zionističke namere Ugarske, kranjski državni organi su još ranije počeli kampanju da Žumberak ostane u sastavu Kranjske i to potkrepili opre-delenjem Žumberčana za Kranjsku iskazanim kroz peticiju dostavljenu novoj vojnoj komandi u Zagrebu.

Istovremeno, Kranjskom saboru u Ljubljani predloženo je da se od Beča zatraži da Žumberak i Marindol ostanu u »pradomovini« Kranjs-koj. Taj stav zasnovan je na »životnim« činjenicama da oba kraja imaju s Kranjskom mnogo tešnje veze nego s Hrvatskom; Žumberčani i Marin-dolci učestvuju na sajmovima u Kostanjevici, Novom Mestu, Metliki pa i u Štajerskoj, kao osnovnom obliku trgovine i razmene robe; ta podru-čja ne bi bila tako siromašno, kao što se misli, imala bi 1.000 krava, 800 volova, 1.300 ovaca, 1.000 koza i oko 2.000 svinja; Žumberčani su kroz vojne obaveze oplemenili živinu, što bi bilo korisno, s obzirom da je ži-vina u Dolenjskoj dosta slabe pasmine; Žumberak ima devet, a Marindol jednu školu, a dosta ljudi znaju da čitaju i pišu slovenačkim i nemačkim jezikom. Predlog je dobio punu podršku Slovenačke stranke, ali nadležni odbor nije razmatrao to pitanje jer je državni sabor, zbog izbora, već bio raspušten.

Dve godine kasnije, 1871. godine, o tom problemu prvi i poslednji put raspravljao je državni sabor austrijskog dela Monarhije. Pokazalo se da ne postoje jedinstveni stavovi ni na kranjskoj ni na hrvatskoj strani, posebno ne među Žumberčanima, kao i da se uveliko radi o politikantskoj i neprincipijelnoj »raboti«.

Slovenački naučnik Fran Miklošič je odbacio zahteve zajedničke političke i finansijske komisije za priključenje Žumberka i Marindola Kranjskoj, otvoreno doveo u pitanje opredeljenje Žumberčana za život u austrijskom delu Monarhije i »upozorio« da Belokranjci i Dolenjci pri-padaju »slovenačkom plemenu«, a Žumberčani i Marindolci »srpskom« i postavio pitanje »da li je uopšte ozbiljno da se Žumberčani i Marindolci zalažu da postanu Kranjci«? Zaključio je i da bi Kranjska s tim pustim pre-delima imala samo troškove. Miklošić je postavio i pitanje da li Žumber-čani i Marindolci žele da postanu i Hrvati, jer »ljudi teško napuštaju stare veze i odnose i ne žele da budu odvojeni od onih s kojima su stolećima delili svoju sudbinu« (str. 22).

446 1v.žumberak posle ukidanja vojne krajine

Ovo su, svakako, interesantni stavovi, ali nije jasno da li se Miklo-šić rukovodio naučnim ili političkim razlozima i kalkulacijama, utoliko pre šta se nije izjasnio za šta se on zalaže? Da li je mislio da Žumberčani i Marindolci ne žele da budu »odvojeni« od svog »srpskog porekla i imena«, koje on ističe, ili od Kranjske kojoj su stolećima teritorijalno pripadali? Koje je, onda, moglo da bude rešenje za Žumberak i Marindol?75

Interesantno je da je Miklošićeve stavove odbacila nemačka većina u kranjskom državnom saboru u Ljubljani, kao i da su ga podržali slove-nački liberalni krugovi, koji su Žumberčane i Marindolce za tu priliku nazvali Hrvatima, tvrdeći da je malo verovatno da oni žele da budu s Kra-njcima, a ne sa »svojom braćom Hrvatima, koji su im po jeziku mnogo srodniji«.

S hrvatske strane reagovalo se na žestok, svađalački i neprincipije-lan način, s tim da je glavni argumenat protiv priključenja Kranjskoj bila peticija Žumberčana pod nazivom »Protest Žumberčana na kralja proti otcijepljenja od Hrvatske« koju su sastavili »starešine i prvaci«. Peticiju napisanu u ime Uskoka, ali i »prvobitnih stanovnika«, potpisalo je 157 »uglednih ljudi«, a poslata je na vojno ministarstvo. Sve je popraćeno agitacijom i optužbama, pri čemu se nije znalo šta je stvarna istina. Kao nosioci, spominju se Žumberčani Dako Car i Mihajlo-Mijat (Mio) Badovi-nac, raniji poslanik u hrvatskom saboru i otac Nikole Badovinca, visokog finansijskog službenika, zatim »dvojica ili više Magovaca, među njima i dvojica sinova pokojnog Simike: Simo i Igoš i još neki«.

S obzirom da se pokazalo da je Mihajlo-Mijat Badovinac potpisao i jednu i drugu peticiju, kao i da nije bilo jasno ima li saglasnosti u sta-vovima oca Mihajla-Mijata i sina Nikole, hrvatska štampa je Mihajla i potpisnike peticije za priključenje Krajnjskoj proglasila »izdajnicima«.

75 Da li je Miklošić »slučajno« zaboravio da deo žumberačkih uskoka od doseljavanja živi u Kranjskoj? U parohiji (župi) Drage, u selima Drage, Dol, Hrast, Škemljevac, Malinje, Sela, Mačkovac i Jugorje bilo je 1909. godine celih 97 »uskočkih« kućnih brojeva, s oko 550 ljudi, koji su se prezivali: Perenčević, Selaković, Damjanović, Reba, Predović, Popović, Goleš, Grubačević, Badovinac, Rajaković, Brajčić, Dragelj, Jurić, Radić, Rudman, Bjelopavlović, Herak, Živković, Bulić i Vujčić.


Isticalo se da peticija nije usmerena protiv Slovenaca, »braće iste krvi«, nego protiv načina na koji se želi ostvariti priključenje Kranjskoj i pro-tiv »nemškuratora« (nešto kao »nemačkih podrepaša«, prim. autora). Stav Mihajla Badovinca je bio značajan jer je on bio jedan o četvorice poslanika Slunjskog puka u hrvatskom saboru, gde se već 1861. godine zalagao za ujedinjene cele Vojne krajine s Hrvatskom, što nije bilo po volji tadašnjih vojnih komandi i vlasti.

Zbog složenosti i svađa, žumberačko pitanje je »gurnuto pod tepih« pa je ponovo postalo aktuelno kad je car, nakon dugih pogađanja s Ugar-skom, 15. jula 1881. konačno ukinuo Vojnu krajinu, a »Žumberak i Marin-dol su privremeno, odnosno provizorno, dodeljeni hrvatskom banu, dok se pitanje stvarnog utvrđivanja granice ne reši na ustavnan način«.

Tu odluku je kranjski državni sabor ponovo razmatrao već u sep-tembru 1881. Kranjska manjina u saboru se nekako saglasila da bi Marin-dol trebalo da pripadne Kranjskoj, ali ne i Žumberak. Naprotiv, nemačka većina u saboru je argumentovano i svestrano obrazložila zašto bi Marin-dol i Žumberak trebali da pripadnu Kranjskoj. Dakle, nemački poslanici su branili, a neki kranjski poslanici negirali nacionalno i versko poreklo Žumberčana kao Srba i pravoslavaca (str. 25).

Podeljeni na »prokranjce« i »projugoslovene«, kranjski poslanici su ukazivali na »samosvest Žumberčana o pripadnosti kraljevini Hrvats-koj«, da je tamošnje stanovništvo »pretežno hrvatsko«, da su Žumberčani »čisti Hrvati« itd. Samo je poslanik Zarnik rekao da su Marindolci i Žum-berčani isključivo Srbi.

Zbog podela među Kranjcima, nemački poslanik je upozorio da »hrvatskom plemenu više pripadaju Belokranjci, nego Žumberčani i da je granica hrvatskog plemena uzduž kočevskih planina i na rubu črno-meljskog područja. »Ako se budemo ponašali na taj način, mogla bi gra-nica umesto na Kupi, da bude na Krki«. To je izazvalo poslanika Zarnika da uzvrati kako Slovenci dosežu do Zagreba, a zagrebački, križevački i varaždinski Hrvati da su etnografski Slovenci, kao i stanovnici metličkog i črnomeljskog područja, ali su istorijski postali Hrvati. S obzirom da su Nemci imali većinu, usvojen je njihov stav da se Marindol i Žumberak priključe Kranjskoj. Međutim, zbog podela taj stav nije imao ni približnu težinu.


Hrvatska strana je reagovala peticijom opštine Sošice za priključe-nje Hrvatskoj, koja je uručena hrvatskom banu Pejačeviću, 29.novembra 1881. godine. Peticiju je, po svoj prilici, napisao Nikola Badovinac, a potpi-sali načelnik Simo Magovac, opštinski savetnici Marinko i Josip Stermac, Ivan Mahovlić, Dako pl. Radić, Petar Popović, Jože Mahovlić, Janko Crlje-nica, Janko Strahinić, Jure Kokot, Ilija Ognjanovac, Marko Novosel, Dako Ranilović, Dako Badovinac, Marko Obradović i Niko Repar (str. 33). Ime-na i prezimena potpisinika pokazuju da su na sošičkom području živeli pomešani žumberački uskoci i Hrvati.

S obzirom da austrijska i ugarska strana nisu mogle da se usaglase, dogovoreno je da se formira austrijski i ugarski deo komisije, koja bi onda trebalo da predloži rešenje. Međutim, pre nego je mešovita komisija izašla na teren, držvnom saboru u Beču dostavljena je nova peticija za priključe-nje Žumberka Kranjskoj. Hrvatska strana je na sve načine pokušavala da ospori legalnost i legitimnost te peticije. Ante Starčević, vođa Hrvatske stranke prava, ovu je peticiju nazvao izdajničkom (str. 36).

Dvojna komisija je deset dana obilazila Žumberak i Marindol i utvr-dila da je stanje na terenu mnogo složenije nego što je opisano u argu-mentima pojedinih strana. Komisija je 15. avgusta 1883. došla u Metliku. Austrijska strana je tvrdila da su Marindol i Žumberak kranjski, ali je bila spremna na ustupke pa je predložila podelu. Sudskom području Metlika pripale bi katastarske opštine Sekulići, Malinci, Brašljevica, Sošice i Žu-mberak, a sudskom području Kostanjevica, katastarske opštine Budinjak i Poklek. Ostali deo Žumberka pripao bi Hrvatskoj. Dakle, bila bi to po-dela po verskom i nacionalnom poreklu: uskočki deo Žumberka pripao bi Kranjskoj, a hrvatski Hrvatskoj. Međutim, ugarski deo komisije je bio protiv.

U takvoj situaciji, 27. avgusta 1883. vrlo emotivno su se javili i Ma-rindolci, s obzirom da se »radi o našoj glavi«. Istakli su da oni žele »tamo kuda pripadnu i ostala braća Krajišnici, inače će se iseliti pa neka pripadnu kud Bog da i sreća junačka zahteva«. S obzirom da se zalažu da Krajina ostane kao celina u Hrvatskoj, to i oni žele da i dalje pripadaju političkoj opštini Švarča, kotar Rakovac. Kad je u Beču (tek 13. decembra 1883.) obe-lodanjena ranije spomenuta i osporavana peticija opštine Sošice, pokaza-


lo se da ju je potpisalo 107 lica opštine Sošice i šest sela u žumberačkom kraju.

Situacija nije bila jednostavna. Kranjski poslanici su bili saglasni da Marindol pripadne Kranjskoj, ali ne i Žumberak. Nemački poslanici zah-tevali su da i Marindol i Žumberak pripadnu Kranjskoj. Žumberčani su peticijom 1881. zahtevali priključenje Hrvatskoj, a 1883. Kranjskoj. Ma-rindolci su se opredelili za ostanak u sastavu bivše Vojne krajine (koja više ne postoji) u Hrvatskoj.

S obzirom da dvojna komisija nije našla rešenje, pitanje Žumberka i Marindola nije rešeno do propasti Austro-Ugarske Monarhije. Posledice su bile teške. Primera radi, Nikola Bulić, trgovac iz Bulića, osuđen je 1910. godine u Ptuju i proteran iz »austrijskog dela države«. Međutim, viši sud u Mariboru, razmatrajući žalbu »pametnog« Bulića, da bi utvrdio njego-vu državnu pipadnost, morao je da pita nadležni kranjski državni odbor u Ljubljani: kuda pripadaju selo Bulići i opština Sošice?

Suštinu i tragiku problema objasnio je 21 stanovnik sela Sekulići, Bulići, Radatovići, Malinci, Jezernice, Pilatovci, Brašljevica, Kunčani i Kuljaji u pismu od 24. decembra 1910. Oni su zatražili da im se i dalje izdaju dozvole na nemačkom jeziku za trgovinu po austrijskom delu Monarhije, »jer problem pripadnosti Žumberka nije definitivno rešen«. Narugali su se obrazloženju vlasti »da nisu cislajtanci« pa su rekli da su oni »faktično Slovenci, ali pored toga i »hrvatuju,« kad imaju s Hrvatima nešto da završe« (str. 37).

Vrlo mudro i žumberački oštroumno rečeno. Oni se nisu izjasnili u nacionalnom smislu, već su celo svoje bitisanje sveli na »faktičnu« vezu i zavisnost od Slovenije koja ih odbacuje, a s Hrvatima samo »hrvatuju«, što znači da su protiv njihove volje »odbačeni u Hrvatsku«, što bi moglo da znači da su tamo samo zato što moraju i koliko moraju.

Da bismo kako-tako zaokružili problem, valja imati na umu da su se stanovnici sela Drage na referendumu 1945. izjasnili i ostvarili priključe-nje Sloveniji. Došla su dva ministra, jedan iz Zagreba, drugi iz Ljubljane. »Skupilo se cijelo selo, a mi svi do zadnjeg kažemo: hoćemo pod Sloveni-ju. Znate rat je bio tek završio, a ustaški zločini su bili svježi« (Beseda br 15, str. 8).


Isto su uradili i stanovnici sela Marindol, Milići i Paunovići. Na refe-rendumu 1952. izašli su iz Hrvatske i priključili se Sloveniji i time priznali da je izjašnjavanje 1883. bilo »emotivno izjašnjavanje za Vojnu krajinu, koja je već ukinuta«, a ne za Hrvatsku

I u Žumberku se, mislim 1957. godine, nije mogao sprečiti referen-dum za priključenje Sloveniji, ali je ishod, izgleda, bio unapred dogovoren na najvišem političkom nivou, radi »mira u kući«, pa je Žumberak ostao u Hrvatskoj. Sećam se »brutalne propagande i pretnji« onima koji su se za-lagali za otcepljenje od Hrvatske i priključenje Sloveniji, a i glavnih agita-tora i njihovih metoda. Pošto su stočni vašari (sajmovi) u Metlici bili mes-to gde se sakupljalo najviše ljudi, na njima se nisu rešavala samo »stočna pitanja i sudbine«, nego i politička, posebno referendumska76.

U to vreme ponovo su jasno došle do izražaja neke istorijske kon-stante i relanosti. Prva, da je Žumberak bio i da će ostati »slepo crevo« Hrvatske i da ona niti može niti hoće (šta je više u pitanju, neka svako sam zaključi) da preduzme neku konkretnu meru radi unapređenja i olakšavanja života. Drugo, Žumberak je oduvek, posebno njegov zapadni deo, geografski i ekonomski bio bliži Sloveniji. Treće, Žumberak, barem njegov »uskočki« deo, bio je u NOB-u mnogo bliži Sloveniji i Slovencima, nego drugoj strani.

U narednom periodu moralo je nešto da se učini kako bi se »smirili duhovi« i koliko-toliko ljudi zadržalo u Žumberku, s obzirom da su Žum-berčani bili među prvima koji su masovno krenuli na rad u inostranstvo, pre svega u Nemačku.

Kao prva i prava mera, osnovana je 1978. »Zajednica spomen-po-dručja Žumberak–Gorjanci«, s ciljem »da se prema primjeru saradnje mjesnog stanovništva u prošlosti, posebno u vrijeme NOB-a, sada nastavi negovanje i razvitak tekovina oslobodilačkog rata i da se istodobno za-jedničkim naporima udruženih općina i šire društvene zajednice oživi i

76 U centru Metlike, jedna preko puta druge, bile su dve velike kafane-restorana (bir-tije): kod Žumberčanina Makara i Kranjca Grbca. Kod Makara su se okupljali prista-lice ostanka u Hrvatskoj, kod Grbca pristalice priključenja Sloveniji. Obe »struje« su imale svoje nosioce, agitatore i doušnike. Hrvatska »struja«, podržavana od zvanične vlasti, bila je agresivnija i drska. Javno su pretili onima koji »idu kod Grbca«.


pospješi društveno-ekonomski razvoj toga nedovoljno razvijenog podru-čja« (Po Žumberku i Gorjancima, str 7). Zajednicu su sačinjavali delovi pet opština u Sloveniji (Brežice, Črnomelj, Krško, Metlika i Novo Mesto) i tri u Hrvatskoj (Jastrebarsko, Ozalj i Samobor).

Stvaranje Zajednice spomen-područja Žumberak–Gorjanci nije os-talo »mrtvo slovo na papiru«. U Radatovićima je podignut pogon u kojem je posao našlo i do 50 radnika, koji i danas radi, istina u smanjenom obi-mu. Oživljavana je saradnja i intenzivirane veze na osnovama iz NOB-a pa je objavljen i »Zbornik Žumberak–Gorjanci (1941–1945)«.

Međutim, raspadom Jugoslavije, stvari su se promenile. Zvanično se nije moglo ukinuti Zajednicu spomen-područja Žumberak–Gorjanci niti poništiti njezine rezultate, ali je ona praktično prestala da postoji. Reda radi, stvorena je nova zajednica, tako što je 1999. Žumberak i (deo) samo-borskog gorja proglašen Parkom prirode »Žumberak–Samoborsko gorje« (ŽK 2000, str. 55).

Razlika između ove dve zajednice potvrđuje surovu realnost i odsli-kava razliku u položaju Žumberka u sastavu Slovenije i Hrvatske. Ne upu-štajući se u detalje, ne mogu da ne ukažem da se prva zajednica zasnivala na teritorijalnoj celovitosti, vekovnim vezama i tradicijama NOB-a, a dru-ga narušava prirodnu celovitost i stvara veštačku (ekološku) celovitost, a o tradicijama NOB ne bih želeo da govorim.

Ako bi išta trebalo posebno naglasiti u vezi s problemom kome će da pripadne Žumberak, onda je to nezainteresovanost kranjske strane za Žumberak i žumberačke uskoke u vreme Austro-Ugarske Monarhije. Dok se nemačka većina u kranjskom parlamentu zalagala da Žumberak ostane u sastavu Kranjske, jer je vodila računa o opštenemačkom interesu u teri-torijalnom razgraničavanju s Ugarskim kraljevstvom, kojem pripada i Hr-vatska, kranjska manjina »gleda kako da ga se reši«, jer Kranjci nisu imali ni državu ni nacionalnu svest pa im je bilo svejedno kako će se razgraničiti Nemci i Mađari u okviru ionako zajedničke države. Pored toga, Kranjska od Žumberka, takvog kakav je, nije imala ni ranije niti bi sad imala ikakve koristi. Naprotiv, imala bi troškove oko »zbrinjavanja« Žumberčana koji su ostali bez vojničkih prihoda. Ne manje značajno je i što su žumberački uskoci od dolaska za Kranjce bili »strano telo i nužno zlo«, koje su trpeli


i plaćali samo zbog turske opasnosti pa sad naglašavaju njihovu jezičku i druge sličnosti s Hrvatima i »gurujaju« ih u Hrvatsku. Tek stvaranjem Jugoslavije, odnosno Slovenije, i jačanjem slovenačke nacionalne svesti, počeo se menjati odnos Slovenaca pre svega prema Žumberčanima, kao etnički srpskoj i pravoslavnoj skupini, a time i prema Žumberku.

ŽIVOT U ŽUMBERKU POSLE UKIDANJA VOJNE KRAJINE

Ukidanje Vojne krajine uzrokovalo je suštinske promene, i kad je u pi-tanju Žumberak, a još više njegovi stanovnici. Žumberak je izgubio pr-vobitni značaj i vratio se na stanje pre doseljavanja uskoka, svojevrsnog »slepog creva«, samo što je sada bio ne samo naseljen nego prenaseljen. Život se »okrenuo naopačke«, sve dotadašnje moralo se preispitati, prila-gođavati novim uslovima ili napuštati.

Da bi se promene realno predstavile, trebalo bi se detaljno pozaba-viti najmanje sledećim pitanjima materijalne, društveno-političke, soci-jalno-psihološke i moralne te kulturne prirode: načinom privređivanja i rešavanjem drugih životnih pitanja u novim uslovima; političkim rela-cijama, odnosima i predstavljanjem; otvaranjem konzervativne sredine, kontaktima i odnosima s drugima; promenama u mentalitetu stanov-ništva; uticajima na jezik, običaje i navike te kulturnim prožimanjima; iseljavanjem kao procesom bez kraja itd. Na ovom mestu realno je da se iznese samo nekoliko podataka i činjenica koje su u međusobnoj uzroč-no-posledičnoj vezi, pretežno na osnovu istraživanja slovenačkih insti-tucija i pojedinaca te mojih ličnih saznanja, pošto takvih istraživanja i podataka s hrvatske strane i nema.

Žumberak je sredinom devetnaestog veka (1857) imao 8.099 sta-novnika. Apsolutni rekord dostigao je 1890, kad je u njemu živeo 11.971 stanovnik. Zbog iseljavanja i posledica Prvog svetskog rata 1921. bilo je 10.708, da bi 1931. bilo 11.185. stanovnika. Od tada se broj stanovnika stal-no smanjivao, tako da je 1948. bilo 9.625; 1961. – 8.131; 1991. – 3.181, a 2001. svega 2.000 stanovnika.


Povoljnija politička i vojna situacija i ređi ratovi u drugoj polovini 19. veka, zbog čega je i ukinuta Vojna krajina, delovali su protivrečno na sta-nje i odnose u Žumberku. S jedne strane, smanjili su pogibju i omogućili prirast stanovništva, a s druge uslovili promenu egzistencijalnih uslova života i gubitak nekih privilegija. S obzirom da Žumberak nije mogao da prehrani skoro 12.000 ljudi, ostale su tri mogućnosti: (1) još intenzivni-je obrađivati ionako nedovoljne, siromašne i neplodne zemlje i gajiti još više stoke, (2) baviti se različitim oblicima trgovine, manje u Žumberku i iz njega, a više u bližim i daljim područjima Austro-Ugarske, (3) iseljavati se tamo gde je moguće, kuda idu i drugi

Ekstenzivni način obrade siromašnog i neplodnog zemljišta i stoča-rstvo, u uslovima odvojenosti od tržišta i okolnog sveta uopšte, nisu mog-li da daju mnogo novog. Sećanja na taj period i uslove života su sveža, a priče ubedljive. U ranom detinjstvu sam čuo da je na kraju devetnaestog i početkom dvadesetog veka u zaseocima Vukšići i Ratkovići bilo četrnaest pari volova. To znači da je bilo četrnaest relativno imućnijih porodica, uz one koji nisu imali volove. Znao sam temelje svih kuća. Kasnija eventual-na pitanja koliko je ljudi tu živelo, od čega i kakav je to bio život, nisu me mučila jer sam dobrim delom i sam slično živeo u porodici s osmero dece. Ta dva zaseoka nisu ni po čemu bila izuzetak osim što su bili bliže centru: školi, prodavnici, crkvi, kafani, opštini.

Što se trgovine tiče, srećna je bila okolnost da su se Žumberčani tra-dicionalno bavili nekim oblicima trgovine i za vreme Vojne krajine. U no-vim uslovima jedni su se uglavnom »specijalizirali« za trgovinu stokom i svinjama u neposrednoj okolini, na Gorjancima i na okolnim sajmovima, a drugi, veštiji i srećniji, gonili su veće količine stoke na udaljenije sajmo-ve i tržišta, čak i u druge zemlje, posebno u Italiju. Šuklje navodi da su se Žumberčani iz redova tih trgovaca i naselili za stalno u Savinjskoj dolini i kod Slovenske Bistrice, ali ne navodi neki konkretan podatak.77

Drugi oblik trgovine bilo je takozvano pokretno »krošnjarstvo«, odnosno raznošenje tekstilne robe i štofova, prvo pretežno po Kranjskoj i Štajerskoj, a zatim i dalje po Austriji i Bavarskoj, manje po Hrvatskoj.

77 Geografski vestnik, Geografsko društvo Ljubljana 1937, str. 170-184.


U takav oblik trgovine odlazilo se i ostajalo zavisno od prilika kod kuće, uspeha, raspoložive robe, zdravlja i izdržljivosti. Šuklje kaže i da je jedne godine u Sloveniji »krošnjarilo« tekstilom 106 Žumberčana iz Radatovića. Sposobniji i srećniji su zarađivali i do 20.000 dinara godišnje (str. 175). Poznato mi je da je nekima to postalo navika pa su odlazili i kad nije bilo »velike vajde«, više da ne bi bili kod kuće.

Na osnovu mojih saznanja, Žumberačni su bili uspešni trgovci, pod-jednako jer su bili vešti i jer su bili uporniji i izdržljiviji od drugih. Bilo je onoga po sistemu: »Cigo hvali svoga konja«, ali niko nikome nije ništa otimao. Međutim, bitnije je da život i rad bilo gde druge nije mogao da bude teži od života i mukotrpnog rada u samom Žumberku. Moja prva saznanja u vezi s trgovinom stokom i većim količinama druge robe veza-na su za neke porodice Car i Smiljanić. Trgovina je donosila neposrednu dobit pa se to vidljivo odražavalo i na poboljšanje uslova života. Iz redova tih trgovaca su »izrasle« i prve imućne žumberačke porodice, koje su se i prve iseljavale.

Trgovina je uticala i na sve druge oblike života u Žumberku. Žum-berčani su odlazili i upoznavali »svet«, a Žumberak se polagano »otvarao« za druge. U jeziku Žumberčana bilo je otprije tek malo nemačkih vojnič-kih izraza, da bi se sve više usvajali »iskvareni nemački nazivi« za robe i predmete za koje se do tada nije ni znalo. Počelo se odevati savremenije i jednostavnije. Narodna nošnja je »gubila mesto i značaj«.

Što se tiče iseljavanja Žumberka, dragocene podatke ostavio je Mar-ko Šuklje, koji se posebno bavio iseljavanjem i doseljavanjem u Žumbe-rak, odnosno područje bivše opštine Radatovići. Iako su Radatovići bili i ostali pomalo specifični, ne bi se moglo reći da nisu reprezentativni za ceo Žumberak pa ću ukazati na neke interesantne podatke.

»Trbuhom za kruhom«, Žumberčani su prvo krenuli u SAD, prvi od svih »neki Reba iz Dragoševaca«, 1883. godine. Njega su sledili drugi mu-škarci, ali su ubrzo počele da se iseljavaju cele porodice, uglavnom najsi-romašnije. Jedni su »povlačili« druge, pre svega svoju porodicu i rodbinu. Do 1918. u Ameriku (USA) se iselilo 1.131 osoba, a posle Prvog svetskog rata, zbog otežanih uslova iseljavanja, svega 52. Do Prvog svetskog rata u Kanadu se iselilo 8, a posle 54 lica, a u Argentinu do 1818. jedna, a posle 9 osoba.


U Evropi su se Žumberčani najviše iseljavali u Francusku, od 1923–1926. godine, manje u Austriju, Čehoslovačku i Nemačku. Uglavnom, od 1883. do 1931. iz Radatovića (15 sela, uključujući i Drage) iselilo se 1.571 osoba, ili 44% svih stanovnika, od čega 578 ženskog roda, među kojima Šuklje spominje i »stare devojke«, a to su, po njemu, devojke koje se nisu udale do 18. godine.

Ovakvo tumačenje pojma »stare devojke« moglo bi se pogrešno pro-tumači. Naime, tu se, pre svega, radi o devojkama koje, zbog siromaštva, nisu imale miraz (žumberački: »dotu«). Ni u Žumberku nisu uvek odlu-čivali ljubav, lepota i druge kvalitete. Bez miraza teško se počinjao život pa se reklo da »će ljubav da dođe kasnije, s obzirom da ionako dolazi iz stomaka«.

Moja baba po majci je rano ostala sama s četvoro dece. Najstariji, ujak Nikola, kad je poodrastao, otišao je u Ameriku, najstariju sestru Jelu »spremio je k sebi«, a mlađima, Antoniji i Mari, poslao »da se spreme za udaju«. Ni ujak ni tetka niti iko od njihovih nije nikada došao u »stari kraj«. Na slikama smo nagađali ko kome sliči, a po iznošenoj odeći koju su nam ponekad poslali kakvog su »stasa«. Ni na očevoj strani nije bilo bolje. Stric Janko je umro mlad, Ilija ostao na ratištu u Italiji, Tomo je stradao u Americi, a otac i stariji brat Jure (Đuro) imali su mogućnost da jedan od njih ostane kod kuće i zbrine (uda) tri sestre ili da ide, da se negde »priže-ni«. Stric je odabrao ovo drugo.

Retka je bila kuća iz koje neko nije otišao u inistranstvo. Ti ljudi su po pravilu ostvarili ono zbog čega su otišli, zaradili su i stvorili uslove za bolji život. Međutim, nisu svi napravili najbolji izbor. Najbrže su bez para ostali oni koji su hteli da pokažu da su »sada neko i nešto«. Za muškarce koji su na nespretan i neprimeren način pokušavali da pokažu da su se »izdigli iznad sredine« reklo se da su se »pogospodili«, a za ženske da su se »podrepile«, u smislu digle rep.

Ne sećam se da je neko od tih »američkih iseljenika i nemačkih gastarbajtera« solidnije naučio jezik. Većina se nije time »dičila«, ali se dosta njih »poštapalo«, koristeći samo pojedine reči. Moj stric bi rekao: »vel, bogca ti«, što je trebalo da znači »dobro, boga mu«, s obzirom da well znači dobro. Dve pordice, Buliće i Obradoviće, nazvane su »Šurovi«, jer


su kao povratnici iz Amerike, kad je trebalo da kažu: »da, sigurno«, rekli »šur« (sure) itd. Najveći prezir izazivalo je kad bi se takva dva povratnika srela pa bi se pred drugima pozdravljali i razmenjivali još poneku reč na nemačkom ili engleskom.

Šuklje ukazuje da se Žumberčani nisu naseljavali u slovenačkim se-lima Bušinja vas i Trnovec, iako leže na cesti Metlika–Suhor, a ja dodajem i Bojanju vas, Radovicu, Grabrovec i neka druga sela. Šuklje misli da su belokranjski seljaci bili »tvrdi i da nisu hteli da prodaju »domaćem« stran-cu, dok u Metlici Žumberčani kupuju sve što je na prodaju«. On nije jasno rekao, jer možda nije ni znao, da je zbog ranijih krvavih sukoba i netrpe-ljivosti, u okolnim slovenačkim selima važio »prećutni dogovor«: da se »Vlahima« ne prodaje imovina i ne dozvoli dolazak u selo.

Verujem da najpreciznije podatke imamo za iseljavanje Žumberča-na u Metliku. Krajem 19. veka naselili su se: Dako Makar iz Liješća (1884), Janko Hranilović iz Sošica (1890), Milan Keserić iz Kesera (1892) i Pavle Rajaković iz Radatovića (1897). Početkom 20. veka, do 1937, doselile su se porodice Jure Vukasovića iz Kunčana (1901), Jove Bračike iz Dragoševaca (1904), Ilije Keserića iz Kesera (1906), Janka Rajakovića iz Radatovića i Nikole Hranilovića (1917), Ilije Bulića iz Bulića (1920), Mile Vranešića iz Dragoševaca (1921), Đuke Smiljanića iz Doljana (1924), Vase Brzovića iz Brašljevice, Mije Rahije i Makse Milčinovića iz Dragoševaca (1927), Pavla Cara iz Pilatovaca i Mile Živkovića iz Dragoševaca (1929), Mile Vranešića iz Dragoševaca (1931) i Nikole Hrnjaka iz Brašljevice (1933). U obližnjem selu Roslanice svoj dom su našle porodice Makse Badovinca iz Malinaca (1900), Gabre Badovinca iz Malinaca (1902 i Marka Milkovića 1910, godi-ne. (M. Predović, ŽK 1966, str. 247/48).

Iseljavanje je duga i tužna žumberačka priča, nezavršena, ali je pri karju. Zbog toga moram da preskočim sve druge pojedinačne i skupne oblike iseljavanja u 20. veku, u inostranstvo i u Jugoslaviji, uključujući i ona organizovana, odnosno »kolonizacije« posle Prvog i Drugog svets-kog rata. Međutim, ne bih smeo da ne kažem da je Žumberak, konačno i bespovratno, počeo da se prazni odlaskom na rad u razvijene zapadnoe-vropske zemlje, pre svega Nemačku.


Taj proces sam doživeo i najbolje poznajem. Ne znam da li su Žu-mberčani odlazili prvi, ali znam da su bili među prvima i da su odlazili masovno. Znam i uzroke. Masovna pogibija u Drugom svetkom ratu, mere »kolektivizacije« nove komunističke vlasti, Rezolucija Informbi-roa, tršćanska kriza... Došlo je i do unutrašnjih komešanja. Žumberčani su imali partizansku vlast, »za koju smo se borili, a nama sve gore«, govorilo se. Počelo se »bežati preko granice«. Uhvaćeni mladići, zatvarani su »reda radi«, tek toliko da ih se nekako kazni. Bila je to teška bruka za čestite porodice, a još teža za vlast. Janko Goleš mi kaže da je u jednom trenutku u Radatovićima partijske knjižice »vratilo« 80 članova KP. Nisu oni tu bili zbog ideologije i politike i što su »razumeli stvari«, nego su u Partiju ušli jer su mislili da je to patriotski i u interesu države.

Otvoriti granice i pustiti ljude da rade i zarade značilo je »nahra-niti gladne«. Nažalost, taj proces nije nikada zaustavljen, traje i danas, kad više nema Jugoslavije, sa sve većim posledicama. Počeli su da odla-ze nekvalifikovani, zatim sve više školovani. Dugo se to već zove »odliv mozgova i pameti« iz svih delova prethodne Jugoslavije.

Iseljavanje u Radatovićima teklo je, rekao bih, po sistemu »odozdo pa naviše«. Prvo su počeli da odlaze imućniji iz nižih sela. Njihova imanja kupovali su »brđani«, a onda oni nisu imali kome da prodaju kuće i ima-nja. Oko 1968. ispraznili su se Gaj, Rajakovići, Popovići, Malinci, Cvetiše, Kunčani, Mrke, Jezernice i mnoga druga sela u drugim delovima Žumber-ka. Prazne kuće i zapuštene oranice i senokosi popuštaju u borbi sa »zu-bom vremena«. Imamo i podatak da je 2003. godine u Sloveniji živelo 578 Žumberčana uskočkog porekla, rođenih u 66 od ukupno 80 žumberačkih uskočkih naselja.

Promenama uslova života i iseljavanjem otvorio se i obrnuti proces, doseljavanje u Žumberak. U Žumberak su se prvo počeli doseljavati Slo-venci, u zapaženijem broju posle Prvog svetskog rata, odnosno stvaranja Jugoslavije, pre svega zanatlije (zidari, moleri, tesari, krovopokrivači). Dolazili su više puta, radili svoje zanatske poslove, upoznavali Žumber-čane, prijateljevali, ženili se. Počele su da dolaze i cele porodice, na primer trojica obućara naselili su se u Velikom Liješću, Radatovićima i Pilatov-cima. Tridesetih godina dvadesetog veka bila su u opštini Radatovići 83


Slovenca, najviše u Dragoševcima, Doljanima i Pilatovcima, 6–10% od ukupnog broja stanovnika.

Što se tiče doseljavanja Hrvata, u Radatovićima ih je bilo tridese-tih godina prošlog veka ukupno 77. Šuklje kaže da su se oni doseljavali uglavnom kao seljaci. S izuzetkom mlinara u Sekulićima (iz Like), tkalca u Keserima (iz Samobora), zidara u Velikom Liješću (iz Senja) i lugara na Malincima (iz Dalmacije), drugi su bili pretežno iz sošičke i kaljske opšti-ne i već su uglavnom bili pomešani sa Žumberčanima.

Šuklje kaže i da su se i Slovenci i Hrvati i njihovi potomci bez proble-ma »uklapalii« u žumberačku sredinu i mentalitet, iako su ih Žumberčani i dalje zvali Kranjcima i Hrvatima. On kaže i da se deca tih doseljenika nisu snalazila kao rođeni Žumberčani pa su neke od tih porodica i osiro-mašile.

Sa svoje strane dodajem da sam uglavnom dobro poznavao te dose-ljenike i pripadnike njihovih porodica, a moja tetka po ocu se i udala za Slovenca, kolara iz Podzemlja. Potvrđujem i da osim teških uslova života koje su delili sa Žumberčanima nisu imali nikakvih verskih i nacionalnih problema. Brzo su se srodili s nama. Neki od Slovenaca i Hrvata su govo-rili svojim iskvarenim dijalektom, »obogaćenim« žumberačkim, a drugi su više prihvatali žumberački dijalekt. Sećam se da je jedan stariji čovek rekao: »Sam bog da su došli – ne treba im veće kazne od života u ovoj vu-kojebini i među ovim našim lopovima«.

Moj tetak je bio dobar primer u svakom pogledu. Nije prihvatao žumberački dijalekt, bio je suviše radan i nije imao vremena za prazne kafanske razgovore. Na vreme je dobio i jednu težu »lekciju«. Pripremio je građu za gradnju kuće na zemljištu koje je tetka nasledila u selu Kulja-jima. Niko mu ništa nije govorio, ali kad je gradnja mogla da počne, građa je preko noći nestala. To je značilo da u Kuljajima nije poželjan. Svi su sve znali – i ko je i zašto to uradio, ali se ništa nije moglo dokazati.


SIMBIOZA ŽUMBERAČKIH USKOKA I ŽUMBERKA

Mislim da do sada izneto s jedne strane omogućava, a s druge zahteva da se nešto više kaže o položaju i specifičnom odnosu Žumberka i žumbe-račkh uskoka. Imam osećaj da se bez takve analize ne samo ne bi potpuno razumelo do sada rečeno već i da bi bilo teško pratiti ono o čemu će da bude reči u nastavku, sve do današnjih dana. Da li sam ja u mogućnosti da korektno i prihvatljivo analiziram složeno stanje i ukažem na bitna pitanja ili da dam samo povod za razmišljanje, skoro je svejedno. Svako će to da doživi i razume na svoj način.

Pošao bih od stava da je u specifičnim istorijskim uslovima, voljom politike i interesa, zabačeni, bezvredni i skoro nenaseljeni Žumberak pre-pušten posebnoj, različitoj, nepoželjnoj i od početka »prezrenoj« verskoj i etničkoj skupini nazvanoj uskoci. Od doseljavanja, pre skoro pet stotina godina, Žumberak i njegovi uskoci su jedno. Stvorena je posebna simbio-za od istorijskog značaja. Uskoci su Žumberku davali život i udahnuli mu dušu, ispisivali svoju i njegovu istoriju, da bi ga sredinom druge polovine devetanestog veka, posle ukidanja Vojne krajine, počeli napuštati. Proces iseljavanja je pri kraju.

Žumberak je, pre svega svojim specifičnim položajem, povratno uticao na sudbinu žumberačkih uskoka. On je i danas tu, onakav kakvim su ga napravili uskoci. Uskoka je ostalo još malo, samo »ostaci njihovih ostataka«. Sutra ih neće uopšte biti. Života je u Žumberku još malo, ali je »uskočke duše« još uvek nesrazmeno mnogo više. Tako će da ostane još neko vreme! A onda će u Žumberak da dođu neki drugi ljudi. Koji i kakvi? Ne bi bilo primereno da tu temu otvaram na ovom mestu.

Istorijska dimenzija i značaj te simbioze sadržana je u činjenici da su se, doseljavanjem žumberačkih uskoka, hrišćani, pripadnici dveju, ve-štački i voljom drugih podeljenih crkava, zapadne Rimokatoličke i istoč-ne Srpske pravoslave crkve, te potomci pripadnika triju slovenskih, tačni-je južnoslovenskih naroda, Slovenaca (tada u tom delu zvanih Kranjci), Hrvata i Srba, susreli po prvi put, upravo u Žumberku, nakon nekoliko vekova od doseljavanja na Balkan. Taj susret i kontakt je bio i danas je naj-tešnji na dva područja: na jugozapadu Žumberka, na području hrvatskih sela Radina vas i Dojutrovica, žumberačkih sela Strahinići, Dančulovići,


Kašt i Brašljevica, i slovenačkih sela Krašnji vrh i Radovica te na severo-istoku, orjentirno na području žumberačkog sela Stojdraga i susednih hr-vatskih i slovenačkih sela.

Osim konfesijom i etničkim poreklom, žumberački uskoci, Hrvati i Kranjci bili su podeljeni i društvenim položajem i statusom. Kranjci i Hr-vati su bili kmetovi u klasičnom feudalnom sistem, žumberački uskoci su bili slobodni vojnici-krajišnici pod vojnom vlašću Habsburške Monarhije.

To su civilizacijske činjenice od prvorazrednog značaja, koje se ne bi smele nipodaštavati. Istorija žumberačkih uskoka je ustvari istorija tih podela i iz njih proizašlih suprotnosti i načina njihovog razrešavanja. Ne bih mogao da prihvatim da toga nisu svesni svi koji su se ozbiljno bavili žumberačkim uskocima. Nažalost, nisam ni čuo ni pročitao da je neko do-šao do tog zaključka i da ga je jasno saopštio ili napisao.

Najsličnije mom razmišljanju našao sam u zborniku »Žumberak – baština i izazovi budućnosti« (str. 59). »Navedenim seljenjima ukupni sastav Žumberka osjetno je promjenjen. Stvorene su dvije skupine raz-ličitih gospodarstvenih i društvenih položaja, kulturnih tradicija i vjer-ske pripadnosti. Uz domaće ratarsko stanovništvo sa strogim feudalnim obavezama i rimokatoličkom vjerom pojavili su se sada pokretni stočari drugačijih običaja, crkvenoobredne pripadnosti i dijalektalnih osobitosti, koje prije svega zanima vojna služba primljena izravno od vladara. Ove suprotnosti traju dugo u vrijeme Vojne krajine jer ih je omogućavao, uz ostalo, njezin ustroj i položaj unutar države«.

Dakle, nija baš tako kako sam ja formulisao, ali se vidi na šta se mislilo. Spomenute su verske, statusne, jezičke i druge razlike, ali nedo-staje ono o etničkoj različitosti. Zbornik je pisan u Jugoslaviji, u »vreme bratstva i jedinstva naroda i narodnosti« pa se o nacionalnim različitosti-ma u takvim publikacijama nije pisalo, zapravo pisalo se u skladu s tada-šnjom politikom, kao na primer u knjižici »Po Žumberku i Gorjancima« gde piše da »stanovnicima Dolenjske, Bele krajine, Žumberka i Pokuplja – Slovencima, Hrvatima i Srbima, nikada nisu smetale granice, ni Kupa, ni visoko pobrđe Gorjanaca i Žumberačke gore«.78 Kao što se vidi, jedno

78 »Po Žumberku i Gorjancima«, Zajednica Spomen-područja Žumberak – Gorjanci, Novo mesto 1989, str. 7.


i drugo pisanje se upotpunjavaju, ali se njihov smisao i značaj, dakle raz-ličitosti i suprotnosti, gube u moru vrebalizma o slozi i »bratstvu i jedin-stvu«, kao da je tako bilo oduvek pa i za vreme Habsburške Monarhije. A tako je trebalo da bude samo jednom, »u jednoj zemlji u koju su mnogi verovali i u kojoj su verovali i u ono u šta stvarno nisu verovali«.

Međutim, mnogo značajnije je da je pre skoro 130 godina o odno-sima, slozi i neslozi Hrvata, Slovenaca i Srba na ovim prostorima, o dola-zećem jugoslovenstvu, pisao i pevao već spomenuti Jovan Hranilović u svojim »Žumberačkim (uskočkim) elegijama«.

Dakle, treba biti jasan. Žumberački uskoci nisu bili dobrodošli u Žumberak, pre svega u verskom pogledu kao pravoslavci, u statusnom pogledu kao slobodni seljaci i vojnici-krajišnici pa tek onda kao Srbi u etničkom pogledu. Oni su na novim staništima bili, ostali i danas su na izvestan način »strano telo«. Njhova istorija je i istorija promena i menja-nja pod uticajem burnih istorijskih zbivanja i objektivnih okolnosti, što je prirodno i neizbežno pa zbog toga i normalno.

Međutim, ja se ne bavim toliko objektivnim okolnostima, onim što je moralo da bude. Zapravo, to što je istorijski uslovljeno i što je »objektiv-no moralo da bude« je okvir za razmatranje drugih, subjektinih aspekta – uticaja i pritisaka kojima su žumberačkih uskoci bili izloženi, s ciljem da se negiraju u verskom i etničkom pogledu, da se »izmeni« njihovo civili-zacijsko poreklo i biće. Kako su se odražavale i razrešavale te tri osnovne razlike i suprotnosti, istorijsko je i civilizacijsko pitanje? Sve je urađeno i sve se već dogodilo. Ništa ne možemo da promenimo, ali možemo i mora-mo da tragamo za istinom. Da li i kako tragamo za istinom, pitanje je oko koga se »lome koplja«?

Ako u fokus razmatranja postavimo žumberačke uskoke i kao pra-voslavce, i kao etničke Srbe, i statusno kao slobodne seljake-vojnike, kao subjekte, ali i kao objekte u »igri na višem nivou«, onda se postavlja osnovno pitanje i problem da li su oni u takvoj situaciji mogli da osećaju pripadnost Kranjskoj i bliskost s Kranjcima ili pripadnost Hrvatskoj i bli-skost s Hrvatima? Očigledno je da nisu. A da li je osećanja bliskosti bilo i da li je mogla da bude jače izražena? Odgovori su potvrdni. Mislim da logično sledi i da su žumberački uskoci, s obzirom na njihov težak položaj


doseljenika, bili spremiji na suživot i smanjivanje razlika i suprotnosti nego što su bili prihvaćani i nego što su za to imali prilike!

U vezi s tim, treba nešto reći o teritorijalnoj specifičnosti Žumber-ka. Naime, Žumberak je pripadao unutrašnjoj austrijskoj pokrajini Kranj-skoj, a Hrvatska ugarskom delu monarhije. Između ta dva dela postojale su stalne trzavice i sukobi ne samo za vreme Vojne krajine, do 1881, nego i do propasti Austro-Ugarske Monarhije. Upravo dolaskom žumberačkih uskoka pitanje teritorijalne pripadnosti Žumberka je postalo još složenije i poprimilo nove konotacije. Nije moglo da bude po onoj narodnoj i uobi-čajenoj: »čije ovce, toga i livada«, jer »ovce«, u ovom slučaju, nisi bile deo ni kranjskog ni hrvatskog »stada« pa im ni Kranjska ni Hrvatska nisu bile bliske, jer nisu bile niti su danas matične države srpskog naroda. Njima je u početku sasvim sigurno bilo svejedno kome Žumberak pripada teritori-jalno, odnosno formalnopravno, kad su i Žumberkom i uskocima ionako centralizovano upravljale carske vojne vlasti.

Sad bi se opet trebalo vratiti onim osnovnim razlikama i supro-tnostima. Što se tiče nacionalnosti, žumberački uskoci su bili autohtoni etnički Srbi, u najmanju ruka toliko nacionalno svesni koliko su tada bili svesni i Hrvati, a barem malo više nego što su tadašnji Kranjci bili Sloven-ci. Iako se u to vreme pitanje nacionalne pripadnosti nije postavljalo ni ispoljavalo u današnjem smislu, bilo bi pogrešno prihvatiti tvrdnje da ono nije bilo prisutno i značajno. Da li je i koliko kod žumberačkih uskoka bila razvijena svest o etničkoj pripadnosti i identitetu svedoči njihova svest o postojanju i propasti srpske države, svest o svom jeziku, načinu odevanja, navikama i običajima, pesmama, legendama, pa i njihov fizički izgled. Oni su ih »nepogrešivo odavali« i delili od drugih, koji su ionako smatrali da su nešto drugo, bolje i više vredno od žumberačkih uskoka.

Međutim, odnos s Kranjcima i Hrvatima u etničkom smislu nije bio isti. Država pod nazivom Slovenija tada nije postojala, a većinu u tada-šnjoj i kasnijoj Kranjskoj činili su Nemci. Za tadašnje stanovnike Kranj-ske i sam Valvasor kaže da su Kranjci, a ne Slovenci, i da govore kranjski, a da se slovenački govori u Koruškoj i Štajerskoj. Naime, Kranjska, Koru-ška i Štajerska su bile samo »germanizovane austrijske unutrašnje pok-rajine«. A razvijanje nacionalne svesti od strane onoga ko te poseduje, ko


tobom upravlja, kome si potčinjen u svakom pogledu, oduvek je bila pa i danas je njegova poslednja briga. Stoga je veoma verovanto da su tadašnji Kranjci malo znali o Srbime, a ovi još manje o Kranjcima. Ali da bi stvar bila još složenija, žumberački uskoci su u tom periodu mnogo više bili u kontaktu s Kranjcima, a i Kranjci su bili više »pogođeni i oštećeni« nji-hovim dolaskom nego Hrvati, s obzirom da su oni morali da ih prime na svoju teritoriju, a snosili su i troškove izdržavanja krajiške vojske.

Osnove odnosa s etničkim Hrvatima bile su u mnogome drugačije. Hrvati su imali svoju srednjovekovnu državu pa im je i nacionalna svest bila razvijenija i prisutnija u svakodnevnom životu. Srbi i Hrvati su od doseljavanja na Balkan bili u kontaktu, mešali su se, sarađivali u meri da je saradnja, po mom dubokom uverenju i poznavanju istorije, bila znatno izraženija nego suprotnosti i sukobi. Počev od jezika, razlike među njima bile su znatno manje i u svakom drugom pogledu.

Posebno je značajno da su Srbi uopšte, a žumberački uskoci poseb-no, bili i pre doseljavanja u Žumberak u tesnoj vezi s Hrvatima, a ponegde i pomešani s njima. Veći deo uskoka je i došao u Žumberak s cetinskog područja. Mislim da je najbliže istini da su njihove veze i odnosi bili toliko jaki koliko su im problemi bili zajednički i teški. Uostalom, žumberački uskoci su se delom i doseljavali paralelno ili zajedno s Hrvatime iz Bosne i Hrvatske, na inicijativu i uz pomoć i hrvatskih generala i velikaša, od kojih je većina imala pozitivan stav, a neki i prijateljski odnos prema nji-ma, kao Ivan Lenković. A da su odnosi Srba i Hrvata u to vreme bili bliski svedoči i činjnica da su se poznati hrvatski vojskovođe i generali Nikola Jurišić i Petar Keglević potpisivali i ćirilicom.79

Što se tiče verskih razlika, žumberački uskoci su, bez ijednog pozna-tog izuzetka, bili pripadnici hrišćanske pravoslavne veroispovesti i Srpske pravoslavne crkve. Oni su najmanje dva veka živeli u jedinstvu srpske dr-žave i Srpske pravoslavne crkve. Pravoslavna crkva kao celina kroz Sred-nji vek se sve više decentralizovala, što je uticalo i na njezinu unutrašnju organizaciju i odnose. Crkva je imala vlast, a posle propasti srpske države

79 Vjekoslav Klaić: Jurišićev potpis od 21. 3. 1528. (str.180); Keglevićev potpis od 21. 12. 1535. (str.215).


ona je bila i jedina organizacija i vlast, ali je odnos potčinjenosti bio manje izražen. Crkveni velikodostojnici su morali da uživaju poverenje vernika jer su ih oni i birali. Kako su po metodu sabornosti birani, tako su mogli na saboru da budu i razrešni.

Kranjci i Hrvati su podjednako bili pod kapom rimskog pape i njego-vih biskupa, od kojih su neki, po onom poznatom sluganskom i podrepa-škom sistemu, bili »veći katolici i od samog pape«. Uostalom, ljubljanski biskup Toma Hren, i zagrebački biskupi svi redom, ponašali su se kao da su im pravoslavni uskoci najveći i neprestani neprijatelj, čije veroispove-danje treba promeniti i poništiti. A o kakvom se apsurdu radi pokazuje i činjenica da su dvojica zagrebačkih biskupa (Petar Domitrović i Petar Petretić) ni manje ni više nego potomci Srba i pravoslavaca iz Žumberka.

Koliko su tadašnji žumberački uskoci bili svesni svog etničkog i verskog porekla pisao je Radoslav Grujić, citirajući hrvatske istoričare Kr-čelića i Kuripešića. Krčelić kaže »da su 1530. mnogi srpski uskoci došli iz Pounja«, a Kuripešić »da je iste godine u zapadnoj Bosni našao mnogo Srba koji se doseljavaju iz Smedereva i Beograda. Ti Srbi, kao i oni u zapadnoj Bosni, svjesni su svog porjekla i srpskog nacionalnog imena svoga, jer to ime na prvo mjesto postavljaju, a onda dodaju kako ih drugi narodi i ra-znim drugim imenima nazivaju. Šta više, našao je kod njih dobro razvi-jenu i versku hrišćansku svjest, jer su ga ti Srbi lijepo savjetovali, da bude postojan u vjeri hrišćanskoj, kao i oni što su postojani, pored svih nevolja što ih od Turaka podnose, i zato moraju da napuštaju ognjišta svoja i skla-njaju se u krajeve gde misle da će im lakše biti«.80 Treba li ovome kakav komentar?

Već istaknuti bliži opšti odnosi i bolje međusobno poznavanje iz-među Srba i Hrvata i u etničkom i verskom pogledu, nego Srba i Kranja-ca, trebalo je da bude dobra osnova za ublažavanje klasičnog jaza između njih, kao rimokatolika i pravoslavaca. Usuđujem se da kažem i da nije bilo već spomenute podele u okviru hrišanstva, ko zna šta bi i kako bi bilo, odnosno kako bi izgledali i razvijali se srpsko-hrvatski odnosi u celini?

80 Radoslav M. Grujić, »Apologija srpskog naroda u Hrvatskoj i Slavoniji«, Novi sad 1909, str.146/147.


Svakako ne gore nego što je bilo u narednom, skoro hiljadugodišnjem pe-riodu! Međutim, verske razlike u svakodnevnom životu manje su zavisile od shvatanja hrišćanstva i podela u okviru hrišćanstva, a više od politič-kih interesa i tumačenja verskih podela u Beču i Rimu, posebno od strane regionalnih civilnih feudalnih i verskih vlasti. Zbog toga je verski odnos bio od početka zaoštren i jednostran. Agresivni rimokatolicizam je nasto-jao svim sredstvima da »preveri« i potčini pravoslavne uskoke, a oni su se suprotstavljali agresiji, koliko su i dok su mogli.

Što se tiče socijalnog položaja i statusa, već je rečeno da su Kranj-ci i Hrvati živeli u klasičnom i brutalnom feudalnom sistemu najstrože potčinjenosti feudalcu, koja se očitovala na svakom koraku. Vlastelin, po-sednik zemljišta, posedovao je i kmetove. Za razliku od Kranjaca i Hrvata, propašću srpske države je kod Srba počeo da se raspada i klasičan feudalni odnos. Izgubivši svoju državu, a ne želeći da služe turskoj vlasti, srpski narod je ostajao prepušten sam sebi pa se organizovao i snalazio kako je znao i umeo. Srbi više nisu želeli da im se neko nametne kao vlast u svojstvu klasičnog vlastelina. Razlike među ljudima su postajale manje, a međusobna zavisnost i veze tešnje. Narod je predvodio, a u tom smislu i vladao i upravljao njime, onaj koga je narod izabrao – narodne vojvode, knezovi, harambaše, popovi. Njihova je odgovornost bila veća, a vlast ma-nja. I da su hteli, oni nisu mogli da se izdvoje od naroda i nametnu odnos apsolutne vladavine i bespogovorne potčinjenosti.

To su dobro znali i morali su da uvažavaju i oni koji su se zalagali za naseljavanje uskoka uopšte, žumberačkih posebno, kao i oni koji su im dodeljivali prava i privilegije slobodnih vojnika i graničara. Nisu Habsbur-govci iz »zadovoljstva narušavali« feudalni sistem, na kojem je bila zasno-vana i širila se njihova carevina i na osnovu kojeg su i oni vladali oko 600 godina, nego što su znali »s kim imaju posla« i da nametanje feudalnog odnosa nekome ko se tog odnosa, sticajem tragičnih okolnosti, oslobodio, nije moguće. Dakle, bitno različit socijalni status i položaj relativno ma-lobrojne grupe doseljenika, do tada nezabeležen na području Habsburške Monarhije, dolazio je na malom prostoru Žumberka do potpunog izražaja i dodatno »odvajao« žumberačke uskoke i od Kranjaca i Hrvata i vezivao ih za vlast u Beču.


Teritorijalna specifičnost Žumberka dodatno je mnogostruko ote-žavala položaj žumberačkih uskoka između Kranjaca i Hrvata. Uskoci su živeli u Kranjskoj, ali su bili vojno organizovani i angažovani na teritoriji Hrvatske, bolje rečeno Vojne krajine i u sastavu krajiške vojske, u kojoj je bilo i Hrvata, tako da su i po tom osnovu veze s Hrvatima bile intenzivnije nego s Kranjcima i mogle su da doprinesu zbližavanju i brisanju drugih razlika.

Sve veća pravoslavna i srpska većina u krajiškoj vojsci uticala je da se Žumberčani osećaju manje osamljenim, da jača njihova etnička i verska svest, kao i da im je manje potreban kontakt i odnos i s Hrvatima i Kra-njcima. Pritom bi trebalo imati u vidu i da su samo muškarci bili vojnici i imali kontakte izvan Žumberka. Žene, tradicionalni nosioci i stubovi porodice, nisu imale nikakvih kontakata izvan svoje porodice i sela, ču-vale su etnički i verski identitet svim svojim bićem, a da toga nisu bile ni svesne.

Razvoj Vojne krajine – njezino izdvajanje iz sistema civilne vlasti Kranjske i Hrvatske i potčinjavanje vojnim vlastima u Gracu i Beču – do-datno je jačao društveni status žumberačkih uskoka, slobodnih seljaka i vojnika-krajišnika, a povećavala se suprotnost i prema Kranjcima, po-sebno prema Hrvatima. Stoga i nije čudno što su Žumberčani, slobodni seljaci i vojnici-krajišnici, učestvovali u gušenju Gupčeve bune seljaka kmetova, jer drugačije nije ni moglo da bude.

Sad bi trebalo da iznesem suštinu, osnovnu tezu ovog razmatranja. Veće suštinske razlike i suprotnosti između žumberačkih uskoka i Kra-njaca, nego između uskoka i Hrvata, uslovljavale su da Kranjci nisu mogli da pretenduju da kolektivno negiraju nacionalni i verski dentitet i razli-čitost žumberačkih uskoka, u smislu da bi ih kolektivno i asimilirali. Oni su, kao što će se videti, mogli samo da pokušaju da »narušavaju« njihov verski identitet tako što bi ih pounijatili i da negiraju etnički identitet nazivajući ih »Vlasim«. Međutim, time su postizali samo suprotne efekte i još više naglašavali i povećavali već postojeće različitosti i suprotnosti, i to u svakom pogledu.

Manje razlike, tešnje veze i odnosi te manje početne suprotnosti uslovljavali su da su Hrvati imali dobru osnovu da (pokušaju) da kolek-


tivno asimiliraju žumberačke uskoke. Preduslov je bio da ih prethodno negiraju i verski i etnički. Priče o »Vlasima« nisu bile ozbiljne, jer one u praksi nisu negirale sličnosti, kao polaznu osnovu za asimilaciju. Glavni predmet napada u prvo vreme morale su da budu verske razlike. Ako bi se žumberački uskoci odvojili od pravoslavlja i preveli u tabor rimokato-ličanstva, njihovo odnarođivanje i pohrvaćivanje moglo bi da bude »stvar tehnike i vremena«.

Da li sam bio u stanju da korektno analiziram sitauciju ili sam samo dao povod za razmišljanje? Neka svako sebi odgovori na to pitanje i neka, u skladu s odgovorom, prati daljnju sudbinu žumberačkih uskoka, u kon-tekstu verskih, etničkih i statusnih suprotnosti u odnosima s Kranjcima i Hrvatima i u vezi sa specifičnim teritorijalnim položajem Žumberka.

ŽUMBERAČKI USKOČKI IDENTITET

U odeljku o simbiozi Žumberka i žumberačkih uskoka pokušao sam da ukažem na njihov specifičan odnos i neraskidivu istorijsku vezu. Sada, privodeći kraju ovu knjigu, uvideo sam da je neophodno da se još jednom pozabavim Žumberkom i njegovim uskocima, sa stanovišta identifikacije Žumberka, odnosno žumberačkog uskočkog identiteta. Da uskoci imaju svoj žumberački identitet ne bi trebalo nikome posebno dokazivati. Do-voljno je da se podsetimo »Žumberačkog kalendara« i »Kijesa«, društva »Žumberak« u Zagrebu, »Žumberčana« u Novom mestu, »Žumberačkog izvora« u Metlici i KUD »Marko Vukasović« u Samoboru. Uostalom, više istoričara je naglasilo da je najtačnije da se potomci uskoka predstavljaju kao »Žumberčani«, ali se nisu podrobnije time pozabavili.

Ipak, pisane temelje žumberačkog uskočkog identiteta postavio je Jovan Hranilović u već spomenutim »Uskočkim (žumberačkim) elegija-ma«. Prostor mi ne dozvoljava da se podrobnije bavim elegijama, ali ne mogu da ne preporučim čitaocu da sadržaj i smisao žumberačkog uskoč-kog identiteta potraži upravo u Jovanovim elegijama.

Polaznu osnovu za identifikaciju i razumevanje nastanka, sadržaja i značaja posebnog, žumberačkog uskočkog identiteta trebalo bi da pred-


stavljaju stavovi koji nedvojbeno proizilaze iz sadržaja ove knjige. Žum-berački uskoci su preživeli vekove pune političkih, verskih, nacionalnih i drugih bura i ratova. Život u ne baš prijateljskom okruženju i pod priti-skom oduzeo im je podosta, a silom nametnuo još više. Međutim, zahva-ljujući postojanju jake svesti o svom verskom i etničkom poreklu, oni su ipak sačuvali dovoljno svog uskočkog, etničkog, verskog i statusnog iden-titeta, usvojili dosta novog i izgradili svoj poseban – žumberački identitet.

Dakle, imajući u vidu sve što je do sada napisano, u nastavku ću se pozabavim žumberačkim uskočkim identitetom s dve strane. Prva je teritorijalna i odnosi se na identifikaciju uskoka s Žumberkom, druga je sadržajna, ali ne u smislu da ponovo ističem šta je sadržaj posebnog žum-beračkog uskočkog identiteta, već kako su očuvani ti sadržaji kroz veko-ve. Mislim da je tome odlučujuće doprinelo što su se žumberački uskoci, upravo kao posledica tih posebnih i nepovoljnih životnih okolnosti i uti-caja, krvno mešali pretežno između sebe.

Radi boljeg razumevanja »teritorijalne« strane žumberačkog uskoč-kog identiteta treba imati u vidu da su žumberački uskoci u geografskom smislu naseljeni i danas žive u Žumberačkom gorju. Međutim, dobar deo Žumberačkog gorja teritorijalno pripada (Kranjskoj) Sloveniji. U tom delu oduvek žive većinski Kranjci, a u nekim selima su pomešani s Žumberča-nima. Takođe, u Žumberačkom gorju bilo je i pre dolaska uskoka hrvat-skih sela, od kojih su neka, posle naseljavanja uskoka, postala i danas su mešovita.

Odgovor na pitanje šta je Žumberak nije ni jednostavan ni jednozna-čan. Žumberak nije nigde definisan niti zvanično postoji kao geografsko--teritorijalna celina pa bi se uslovno moglo reći da je to kolokvijalni na-ziv za centralni deo Žumberačkog gorja. Iako se neki žumberački uskoci nisu doselili u sam Žumberak niti danas žive u Žumberku kao užem delu Žumberačkog gorja, svi će oni, bez ikakve dileme i ustezanja, reći da su Žumberčani. Dakle, pored toga što Žumberak nije postojao kao admi-nistrativno-upravna celina, sem izvesno vreme kao kotar sa sedištem u Kostanjevcu, Žumberak se ne može definisati i ograničiti niti u geograf-skom niti u etničkom i verskom pogledu, ali je najvećim delom naseljen i mnogo tešnje vezan za žumberačke uskoke i oni za njega, nego Kranjci (Slovenci) i Hrvati.


Kranjci se ni u kom slučaju neće izjasniti kao Žumberčani, čak i ako žive ne samo u Žumberačkom gorju kao široj nego i u Žumberku kao užoj teritorijalnoj celini, na primer u selima Krašnji vrh, Bojanja vas i Brezo-vica. Naprotiv, Kranjci »beže« od naziv Žumberčanin. Oni su Belokranjci ili Dolenjci i to smatraju svojim identitetom, utoliko vrednijim i značaj-nijim jer se time upravo »distanciraju« od Žumberčana. Reći Belokranjcu da je Žumberčanin bilo bi ne samo netačno nego i ponižavajuće i uvre-dljivo. Oni su imali svoj »kranjski i belokranjski« identitet i pre dolaska Žumberčana i nisu morali da ga posebno objašnjavaju i brane, barem ne od žumberačkih uskoka.

Takođe, nisam sreo Hrvata, koji je rekao da je Žumberčanin. Samo ako je neophodno, obično kažu da su »sa Žumberka«. I oni »prepuštaju« potomcima žumberačkih uskoka da se osećaju i predstavljaju kao Žum-berčani, ne zbog »širokogrudosti« i tolerancije, nego da bi se i na taj način videlo da su oni nešto drugo. Hrvati bi mogli da kažu da su Žumberčani samo uz neko dodatno objašnjenje, na primer ako bi bilo reči o sporu sa Slovencima: kome pripada Žumberak? To bi bilo razumljivo i normalno i u tome ne bi bilo zle namere prema uskocima, u smislu »zvanične i trajne politike preveravanja i odnarođivanja«, odnosno kolektivne asimilacije žumberačkih uskoka. Sa Žumberkom, u hrvatsko i hrvatstvo idu i svi Žu-mberčani, što znači i uskoci, a to ne ide ako se ne negira njhov žumberački uskočki identitet.

Taj fenomen nije jednostavno objasniti. S jedne strane su razlike, poznate i jednima i drugima koje se ispoljavaju i lako prepoznaju na sva-kom koraku i u svakoj reči, a s druge strane zajednički život, problemi i sličnosti Hrvata i Žumberčana, posebno tamo gde žive u mešovitim selima u Žumberku. Pitanje je samo da li je naglasak na razlikama ili na sličnostima? Sličnosti Hrvata i uskoka dolaze do izražaja u zajedničkom životu u lokalnim seoskim zajednicama, jer su im i problemi slični i za-jednički. Razlike su »predmet brige i posebne pažnje crkvene i državne ideologije i politike«, s jasnim ciljem da se sve posebno uskočko proglasi hrvatskim. Iako se lokalna sredina prirodno brani od takve politike, ona se od nje ne može izolovati.


Hrvati rimokatolici imaju svoj identitet koji žumberački uskoci ne mogu da dovedu u pitanje. Istovremeno, Hrvat rimokatolik zna i vidi na svakom koraku da je žumberački uskok nešto drugo, u najmanju ruku da nije Hrvat i rimokatolik, da je vezan za Žumberak i da je to neizostavni deo njegovog identiteta, njegovog »novog bića«, čime se na najbolji na-čin ne samo identifikuje nego i najtačnije predstavlja i razlikuje, ali samo neki to priznaju i poštuju

Treba uvek imati na umu i da se uskoci nikada nisu predstavljali niti se danas u Hrvatskoj i Sloveniji predstavljaju kao Hrvati ili Kranjci (Slo-venci) u smislu identiteta, barem ne »u prvom koraku« i pred »svojima«. Hrvati i Slovenci koji nešto znaju o Žumberku i Žumberčanima ionako znaju ko su Žumberčani, a pred »svojima« je to bespredmetno, u najma-nju ruku nije posebno simpatično. Kao Hrvati i Slovenci predstavljaju se samo neki Žumberčani koji se tako osećaju u nacionalnom smislu, samo na nekim mestima i u nekim, posebnim situacijama. To su retki pojedinci koji bi da budu nešto drugo, ali nisu u stanju da »sakriju« ono žumberačko, ono po čemu se (pre)poznajemo. Ono je jače od njih jer nisu (u dovoljnoj meri) uspeli da prestanu da budu ono što jesu niti da postanu ono što nisu.

Istakao sam da su se žumberački uskoci međusobno krvno mešali pa i da danas to čine, i da je to odlučujuće uticalo na formiranje i održava-nje sadržaja žumberačkog identiteta i bića. Skoro tri i po veka, do ukida-nja Vojne krajine, bilo je skoro normalno da se Žumberčani žene između sebe. S jedne strane verske, nacionalne i statusne razlike, odnosno jezik, običaji, navike, karakter, mentalitet i sve što »život znači«, a s druge po-litika pritiska, pre svega preveravanje i odnarođivanje. Da bi se postojeće razlike smanjivale i nestajale na prirodan način, trebalo je i da stvari teku na prirodan način, odnosno da niko taj prirodni proces, ako ga ne podr-žava i ne pospešuje, barem ne ometa i otežava. U stvarnosti je sve bilo suprotno. Sve što su radile zvanične vlasti, Rimokatolička crkva i feudal-ni staleži produbljivalo je postojeći jaz i odvajalo žumberačke uskoke od okolnog starosedelačkog stanovništva, a time i otežavalo krvno mešanje s njima.

Videli smo da su se ipak, i u takvim uslovima, sklapali mešoviti bra-kovi, uglavnom između Žumberčana i rimokatolkinja, dok su Žumber-


čanke ostajale »izolovane« od okruženja. Za pojedince je pravoslavlje bilo privlačno i zbog toga što je postojala mogućnost poništavanja brakova, od-nosno razvoda. Međutim, zbog politike verske netolerancije i unijaćenja, rimokatolički popovi i carske vlasti su ponekad i zvanično zabranjivale mešovite brakove, a sklopljene se proglašavalo nevažećim. Stoga su i pra-voslavni popovi nastojali da se Žumberčani ne mešaju s rimokatolicima.

Tako je bilo više od dva veka, sve do nasilnog unijaćenja. Međutim, nasilno unijaćenje i nacionalno odnarođivanje nisu bitnije uticali na približavanje Žumberčana Kranjcima i Hrvatima, a možda su delovali i suprotno, jer se osim formalnog (zvaničnog) unijaćenja, ništa drugo nije promenilo. Žumberački uskoci su, sem »(ne)časnih« izuzetaka, i dalje bili takvi kakvi su bili i do tada. Nasilno unijaćenje je naizgled »ublažilo ver-ske razlike«, ali je s druge strane jasno pokazalo prave namere i opasnosti od gubitka identiteta i zaoštrilo međusobne razlike i suprotnosti. Nema podatka da je posle unijaćenja pa do ukidanja Vojne krajine bilo više me-šovitih brakova, posebno ne u Žumberku. Izuzetak su predstavljali poje-dinačni slučajevi nekih generala i viših službenika, koji su ušli »u visoko društvo, u kojem nije bilo mesta za obične Žumberčanke«.

Iako su se ukidanjem Vojne krajine politički i društveni uslovi pro-menili iz temelja, ni trgovina ni iseljavanje nisu bitnije uticali da se Žu-mberčani i dalje žene između sebe, bilo da su devojke iz Žumberka odla-zile u daleki svet za muškarcima ili su se tamo nalazili i sklapali brakove. Brakovi između Žumberčana, ma gde se nalazili, bili su, skoro po pravilu, stabilni i trajni. Iskustvo govori da bi rezultati istraživanja to potvrdili.

Dakle, »istokrvno« mešanje je bila osnova očuvanja sadržaja žum-beračkog uskočkog ideniteta. Žumberčani su se vezali jer su bili svesni i na svakom koraku osećali da su »nešto posebno«, da su različiti od drugih, da su im drugi strani, ne zbog toga što bi oni to hteli, nego jer su »oni dru-gi« nastojali da dokažu da su različiti i bolji i da bi uskoci trebalo da »osta-ve svoje i usvoje njihovo«, jer da je to bolje, vrednije i ispravnije. Tako je bilo do raspada Austro-Ugarske Monarhije.

Stvaranjem Jugoslavije stvoreni su potpuno novi politički i društve-ni uslovi. U novoj državi potomci žumberačkih uskoka su, nakon više od četiri veka, dobili priliku da »upoznaju, žive i mešaju se s pripadnicima i


svog matičnog, srpskog i s pripadnicima drugih južnoslovenskih naroda. Žumberčani su se počeli masovnije iseljavati u druge krajeve Jugoslavije, pre svega Slavoniju i Vojvodinu, čime su stvoreni uslovi i za češće meša-nje i ženidbe s drugima. Međutim, oni su se i dalje u velikoj većini ženili između sebe pa ta promena nije ugrožavala njihov žumberački uskočki idenitet i osobenosti. Tom identitetu sada su se samo dodavali novi sadr-žaji. Jačala je svest o nacionalnom i verskom poreklu, o uskočkoj prošlosti i statusu, pevale su se nove pesme na svom jeziku i na dotad nepoznati način. Žumberčani su u drugima prepoznavali sebe, a drugi u Žumberča-nima sebi srodne i bliske.

Smatram da se, od stvaranja Jugoslavije, žumberački uskočki iden-titet može posmatrati kao produkt tri međusobno zavisna fenomena: međusobno mešanje Žumberčana kao najjači, stalni i pomalo nezavisni fenomen, zatim objektivno veće mogućnosti za mešanje s drugima i, kao treće, ugrožavanje i raspad Jugoslavije, i prve i druge. Pri tome bi trebalo imati u vidu da je velika većina Žumberčana verovala da je Jugoslavija pra-va, jedina i domovina »za sva vremena«, posebno ona druga, Titova.

Kad je stvorena Jugoslavija, većina Žumberčana je još živela u Žu-mberku, a postojanje Jugoslavije značilo je sigurnost i prirodne uslove za intenzivnije veze sa srpskim narodom ali i odnose s pripadnicima drugih naroda. S kim su se Žumberčani najviše »krvno« mešali u vreme one prve Jugoslavije, zaslužuje pažnju i, uveren sam, došlo bi se do interesantnih saznanja.

Smatram da pažnju zaslužuje činjenica da su, posle stvaranja Jugo-slavije, znatno intenzivirane unutrašnje veze i odnosi između, uslovno rečeno, zapadnog i središnjeg dela uskočkog Žumberka, koje su oslabile posle ukidanja Vojne krajine. Neposredno po stvaranju Jugoslavije dese-tak momaka iz Radatovićkog kraja, među kojim i moj otac, doveli su »sna-še« iz Dančulovića, Sošica, Sopoti, Visoča, Jezernica, Kašta, Badovinaca, Magovaca, Relića... Istovremeno, svega nekoliko momaka iz srednjeg dela Žumberka priženilo se u Radatovićki kraj, a došlo je i nekoliko po-rodica. Devojke iz Radatovićkog kraja skoro da se nisu udavale u druge delove Žumberka. Pišem samo ono što je meni poznato. Dakle, proces je bio jednostran i u korist zapadnog dela. Zbog čega? Ne bih mogao da dam kratak odgovor.


Ugrožavanje i raspad one prve Jugoslavije, odnosno Dugi svetski rat, ostavili su duboke i trajne posledice na Žumberčane i na žumberački uskočki identitet. Jačanje političkog procesa usmerenog protiv Jugoslavi-je imalo je većeg uticaja i ostavilo teže posledice u istočnom, mešovitom delu Žumberka, nego na Radatovićki kraj. Nije mi poznato da li je to uslo-vilo da se Žumberčani u istočnom delu intenzivnije mešaju s drugima, konkretno s Hrvatima, ali znam da je u Radatovićima imalo suprotan efe-kat. Većina Žumberčana se još više okretala sebi, i to u svakom pogledu. Možda rat pokazuje pravo stanje. Zapadni deo Žumberka bio je ustanički i partizanski, a u istočnom je bilo znatno manje Žumberčana na drugoj strani, nego što bi se moglo očekivati, iako je taj deo pripadao NDH. Ipak, političke, verske i nacionalne razlike zaoštrene pred rat prouzrokovale su u ratu teške posledice, zaoštrile međusobne razlike i podele... Stanje i od-nosi su unazađeni i to traje do danas.

Za vreme Titove Jugoslavije Žumberčani su imali još veće mo-gućnosti za život izvan Žumberka, a to znači i za mešanje s pripadnicima drugih naroda. Uverenje da je Jugoslavija njihova prava i trajna domovina samo je ubrzavalo taj proces. Kad bi se sagledalo s kim su se Žumberčani mešali za vreme Titove Jugoslavije došli bismo do više nego interesantnih podataka. Moja saznanja govore da su se Žumberčanke masovno udavale za pripadnike srpske nacionalnosti, oficire i državne službenike, a Žu-mberčani su tražili »snaše« i u drugim sredinama. Slovenačka istraživa-nja odnose se samo na iseljavanje u Sloveniju i mešanje sa Slovencima. Međutim, činjenica je da su se i u tim uslovima Žumberčani najviše ženili između sebe. S obzirom da su se u Jugoslaviji mogli slobodnije i osećati i izražavati kao Žumberčani, znači i da je njihov žumberački uskočki iden-titet jačao i poprimao nove sadržaje.

Prve ozbiljne promene bile su posledica događanja koja su ugrožava-la Jugoslaviju i njezin konačni raspad. Sedamdesete godine prošlog veka, kada se za vreme »hrvatskog proljeća« počela »prizivati« nova »nezavisna država Hrvatska«, Žumberčani su posmatrali i doživljavali kao direktnu pretnju svom žumberačkom identitetu i biću, ma kako ko to posmatrao i šta pod tim izrazom podrazumevao. Neki su utočište potražili u naci-onalnom »hrvatstvu« i rimokatoličanstvu, veći deo u »jugoslovenstvu«,


treći su mislili da je najbolje da se nacinalo ne opredeljuju, a verski ne izražavaju.

Strah i neizvesnost su uticali da su se Žumberčani još više ženili između sebe ne samo u samom Žumberku, što i nije bilo novo i iznena-đujuće, nego se i češće međusobno »tražili i nalazili« i izvan Žumberka. Raspad Jugoslavije je još više ubrzao taj trend i on traje i danas. Žumber-čani se »traže« i međusobno žene, iako nisu rođeni u Žumberku, iako veze i odnosi između njihovih porodica, i njihov položaj u okviru svojih porodica, naizgled, imaju sve manje »žumberačkog«. Ne mislim da toga nema i kod drugih naroda i etničkih skupina. Naprotiv, imao sam dovolj-no prilike da to uočim i posmatram na više mesta i u različitim uslovima. Međutim, moj je utisak da je to kod Žumberčana i trajnije i izraženije, upravo u meri u kojoj je prošlost žumberačkih uskoka posebnija, a njihov žumberački uskočki identitet i biće jače i osobenije.

Dok ovo pišem, srećem Žumberčane starijih generacija, bližih meni, ali i dosta mlađih generacija, koji su rođeni u Žumberku i koje sam manje ili više poznavao, a nisam ih sreo i o njima čuo i više od 50 godina. Upoz-najem i Žumberčane rođene u Radatovićima, ali i iz drugih delova Žum-berka, koje nisam poznavao ili sam o njima malo znao. Srećem i upozna-jem i najmanje dve generacije potomaka te dve grupe Žumberčana, koji uglavnom, žive u krugu od oko 200 kilometara (Ljubljana, Novo mesto, Zagreb, Karlovac, Metlika, Bela krajina i dakako sam Žumberak), od kojih većinu nisam lično poznavao. Sve njih lako prepoznajem po »porodičnoj lozi«, crtama i izrazu lica, građi i izrazitim karakternim osobinama i dru-gim osobenostima, da o jeziku ne govorim. Bez obzira gde, s kim i u kojim uslovima žive, važi ona: »znam te puško dok si pištolj bila«.

Najčešće se srećemo prilikom sahrana i ispraćaja »na put bez pov-ratka« bliske i dalje rodbine, prijatelja i poznanika. Doznajem od njih no-vosti i dopunjavam ili proveravam neka saznanja, stičem različite utiske i donosim zaključke. Govorimo našim »žumberačkim dijalektom«, peva-mo »naše pesme«. Da sam sve to beležio, bilo bi za knjigu. Sve je tu žu-mberačko i po žumberački. To kako se mi prepoznajemo bitan je sadržaj žumberačkog uskočkog identiteta i bića.


Druga strana je kako nas drugi prepoznaju, vide i prihvataju. Kad potomke žumberačkih uskoka drugi zovu »Žumberčani«, onda to, uglav-nom, ima isti sadržaj, ali nema isti značaj i smisao. Značenje i smisao ime-na Žumberčanin ne zavisi od nosilaca tog imena, oni su to što jesu i takvi su kakvi jesu, nego od stava i namera onih koji ih (pre)poznaju.

Mislim da se ljudi u bližoj i nešto daljoj okolini u tom pogledu mogu svrstati u tri grupe. Retki su koji o Žumberku i uskocima ne znaju ništa, ili znaju nedovoljno, pa onom »ja sam Žumberčanin«, treba dodati i obja-šnjenje, nešto od sadržaja našeg identiteta. Šta će Žumberčanin tada da kaže i doda – da bi objasnio svoj žumberački uskočki identitet – zavisi šta zna o sebi i kakav je Žumberčanin, ali kod većine još više zavisi od toga kako procenjuje sagovornika i situaciju«? Oprez u tom pogledu je deo žu-mberačkog uskočkog identiteta. Druga grupa su ljudi koji odmah dobro-namerno kažu: »ah, da, da, znam, vi ste« – i dodaje nešto karakteristično za Žumberčane, najčešće govor (dijalekt), imena i prezimena, veroispove-danje. Treći se, kad čuju reči Žumberak i Žumberčani, trgnu, izobliče od mržnje i prosikću: »ah, vi ste oni troprstaši« ili »znam, vi ste četnici« ili »vaši popovi nose crnu odeću, sredićemo mi vas«, ili nešto drugo iz boga-tog šovinističkog i fašističkog repertoara.

Dakle, sasvim je prirodno što je naziv Žumberčanin »srastao« s po-tomcima žumberačkih uskoka i što on znači mnogo više od teritorijalne pripadnosti. Kad potomci žumberačkih uskoka kažu da su Žumberčani, onda je to suštinsko određenje, niže i uže od nacionalnog i verskog, a mnogo više i jače od regionalnog. Kad neko kaže: »ja sam Žumberčanin«, onda je, bez obzira na mesto rođenja i gde živi, u tom imenu sadržano sve: poreklo, istorijska prošlost i sadašnjost, sve što te čini osobenim, slič-nim ili različitim od drugih, ali te ne odvaja ni od koga. To je žumberačko uskočko biće.

Potomaka žumberačkih uskoka ima sve manje, posebno u Žumber-ku, »žumberačkog uskočkog identiteta, bića i duha« mnogo više. On će živeti i kad u Žumberku više ne bude potomaka žumberačkih uskoka. Že-lja mi je da i ova knjiga tome doprinese, kao svedočanstvo o žumberačkim uskocima u proteklim vekovima i izvor saznanja o njima u vremenu koje dolazi.

Prilozi

»IDEOLOG« ŽIVKO KUSTIĆ O SRBIMA U ŽUMBERKU

Ne želim da se upuštam u ono što se sa Žumberkom dešavalo u vreme raspada »omražene« Jugoslavije, ali ponekad se nađu kratki članci u kojima, »posebno vešti pisci« visokog ideolo-škog nivoa, uspevaju da napišu, to jest »udrobe«, sve i svašta. Takvog pisca i ideologa, Živka Kustića, nažalost smo već sre-

li. Zbog veštine da obmane i prevari sve živo i mrtvo, da napiše i ono što »nikad, niko i niđe nije ni čuo ni vidio, ni pročitao« pa ni on sam, on je u stanju da »prevari i samog sebe«, a to, priznaćete, nije baš zanemarljiva veština.

Da ne dužim, vele(ne)časni Živko Kustić je bio veoma aktivan u vreme zaoštravanja stanja u Jugoslaviji i posle njezinog raspada. Hijene su dočekale svoj trenutak. U jednom od tih članaka Kustić je napisao i ovo: »Ali svi su Žumberčani Hrvati, osim nekoliko obitelji u župi Rada-tovići. Kada govorimo o porijeklu njihova srpstva ne dovodimo u pitanje njihovo pravo da budu Srbi, ali je činjenica da to nije srpstvo od vremena doseljavanja, već da je za vrijeme stare Jugoslavije u jedno doba nabujalo pozivajući se na tri prsta«. Na to je Kustiću argumentovano odgovorio Žu-mberčanin Nikola Pavić.

U drugom članku: »Tko želi prodati Žumberak Srbima«, s podnas-lovom: »Kako šaka prosrpski orjentisanih ateista i Jugoslovena, odričući Žumberčanima Hrvatsko podrijetlo, želi Žumberak prebaciti u Sloveniju, kad već ne može u Srbiju«, Kustić piše:


»Teško je bilo biti Hrvat. Još teže hrvatski grkokatolik. Stalno je tre-balo nekome dokazivati što jesi, a što nisi. Uvijek su te stranci s drugi-ma miješali i čudili se što ti svakako hoćeš biti drugačiji. Zato su Hrvatski slabići, naivci i romantičari prelazili u Jugoslovene. Bilo im je neugodno i neprilično dokazivati da to nisu, a oni ’plemenitiji’ među takvima su još sebe uvjeravali kako su širokogrudiji , humaniji, svijetu otvoreniji od onih što se baš upiru biti Hrvatima. Najizdržljiviji među Hrvatskim Žu-mberčanima, grkokatolici, po sličnom su postupku prelazili među neod-ređene, šutljve, koji ne vole isticati što su ni tko su; tek nešto njih među Jugoslovene, sasvim malo njih među Srbe, među ateizirane pravoslavce. Ističem ovo ’ateizirane’, jer doista među praktičnim vjernicima grkoka-tolicima ne nađoh takvih koji bi se smatrali pravoslavcima. Samo među onima od njih koji niti u Boga veruju, nit djecu krste, niti se u svoje crkve okupljaju nađoše se rijetki koji ističu da nisu grkokatolici nego baš srpski pravoslavni. To bi, uostalom, moglo biti njihovo privatno pravo kad ne bi htjeli i sve druge Žumberčane grkokatolike takvima predstavljati i tim putem voditi.

I sve to baš sada ne bilo aktualno da neki od takvih ateiziranih Žu-mberčana grkokatoličkog podrijetla ne pokušaše čak mijenjati granicu iz-među Republike Slovenije i Republike Hrvatske, prevlačiti dio Žumberka iz Hrvatske u Sloveniju – kad već ne mogu u Srbiju. Uostalom, time da-doše malen, ali vrlo prepoznatljiv znak, da je riječ o ljudima kojima nije stalo do toga da budu baš Srbi nego im je najvažnije ne biti Hrvatima. Tako mi jednom za neke slične na Kordunu čestiti pravoslavni svećenik reče da oni zapravo nisu Srbi nego protuhrvati.

Razumije se da između Republike Slovenije i Republike Hrvatske ne može biti ozbiljniji spor zbog granice na Svetoj Geri. Nije Slovenija luda sporiti se zbog nekoliko stotina metara suhe planine. Niti joj treba posmatračnica nad Hrvatskim područjem kakva je trebala žandarskoj ju-goslovenskoj vojsci da s visoka motri zagrebačku okolicu uvjek punu ne-pokornih i Jugoslaviji opasnih Hrvata. Dotle Slovenija ipak ne namjerava poći.

Zato ovdje nije riječ o razmatranju političkog spora dviju država nego je riječ o osobitom primjeru prepoznatljivosti Hrvatskog bića, o po-

480 prilozi

sebnoj mogućnosti kako je teško biti Hrvat, kako to uopće ne može biti netko tko se boji razmišljati, razlikovati se od drugih, a istodobno biti svi-ma otvoren.

Nevolja je u tome što se moraš razlikovati, a ne smiješ niti možeš živjeti od razlika nego od sadržaja, od vlastitih narodnih i kulturnih vri-jednosti.

Kad se jednom u Varšavi nađoh među poljskim svećenicima koji ni-kako da shvate kako je nama Hrvatima u odnosu na Srbe, sjetih se posta-viti im pitanje: kako bi njima bilo da između Poljske i Rusije nema držav-ne granice, a Rusi da se šetaju po Poljskoj i da govore jezikom koji se od poljskog jedva razlikuje? Užasnuli su se. Barem na trenutak povjerovah da su shvatili kako je nama Hrvatima važno upozoravati na razlike, sve do slaganja pozamašnog ’Razlikovanog riječnika’.

Što si nekome sličniji to ti je opasniji – ako ti dobro ne želi. Poznato je da je antikrist najopasniji kad je Kristu naizgled najsličniji; da je pravi zlikovac najopasniji kad se uljudno i naoko vrlo humano i kulturno po-naša.

No, ovdje ne može biti riječ o zlu i dobru nego jednostavno o tome da smo susjedima vrlo slični, te nas stranci teško razlikuju, sve dok nas doista dobro ne upoznaju. Na Žumberku je ta sličnost veća, i stoga mnogo opasnija, nego drugdje u Hrvatskoj. Stoga je ondje i potrebnija prava i toč-na spoznaja o vlastitom biću.

Još i danas ima u njemačkim školama vrlo odgovornih prosvjetnih radnika, voditelja općinskih i pokrajinskih školskih ureda, koji nas uvje-ravaju kako oni dobro znaju da Hrvati i Srbi govore istim jezikom pa se čude što uporno tražimo na hrvatskom, a ne na srpsko-hrvatskom ili hr-vatsko-srpskom jeziku. Tu sličnost jezika postaje opasna politička zamka.

Na Žumberku Hrvati nisu Srbima slični samo po jeziku nego i po crkvenom obredu. Zato ih je još teže razlikovati. Bolje reći: zato je ondje onima koji nas mrze još lakše u mutnom loviti. No, kao što se nećemo odreći svoga jezika zato da bismo se bolje razlikovali od Srba, tako se ni grkokatolici ne odriču svoga istočnog obreda zato da bi svima bilo jasnije kako oni nisu Srbi. Istina je da Hrvati i Srbi govore vrlo sličnim jezikom, a ipak su dva vrlo različita naroda. Istina je, takodjer, da grkokatolici Žu-


mberčani (kao i grkokatolici Ukarajinci, Rusini, Makedonci i drugi) slave Boga istočnim obredom koji je gotovo jednak, što znači barem sasvim sli-čan, onome obredu kojim Boga slave pravoslavni Srbi i drugi pravoslavni, ali oni, grkokatolici, ipak nisu pravoslavni, nego pravi pravcati katolici u punom jedinstvu vjere i Crkve s rimokatolicima u zajedništvu s rimskom crkvom koju predvodi nasljednik apostola Petra, Rimski papa!

Kao što se Hrvat srdi kad ga stranac zbog, sličnog jezika sa Srbima, proglašuje Srbinom ili Jugoslovenom, tako i grkokatolički Žumberčanin s pravom protestuju kad ga čak poneki rimokatolički Hrvat smatra pravo-slavnim i stoga Srbinom zbog toga što se križa s tri skupljena prsta, što u nekim župama još slavi Božić trinaest dana poslije, što se pričešćuje kvas-nim kruhom i uvjek pod obje prilike, što među njegovim svećenicima, uz neženje, ima i onih koji su prije ređenja zakonito oženjeni, te i dalje žive u zakonitim brakovima. Sve to nisu oznake pravoslavlja nego odlike istočnog obreda i istočnog katoličkog crkvenog prava koje rimski papa, vrhovni poglavar svih katolika na svijetu, priznaje i blagosivlje!

Pravoslani nisu oni što se sa tri prsta križaju i što slave Božić trinaest dana kasnije – jer ima takvih i među katolicima – nego oni koji ne održa-vaju jedinstvo s Petrovim nasljednikom u Rimu.

Takodjer: pravoslavlje nije znak srpstva, jer pravoslavni su Rusi, Ma-dedonci i drugi. A među Srbima ima mnogo nepravoslavnih – nekrštenih.

Ostaje otvoreno pitanje zašto crkva u Hrvata dopušta da većinski rimokatolički vjeroučenici sve to ne saznaju na svom vjeronauku! Zašto ih svećenici ne nauče da ima Hrvata katolika koji se križaju sa tri prsta i slave Božić kasnije i imaju oženjene svećenike.

Bilo bi to ne samo za opću vjersku kulturu nego za čvrstoću i jedin-stvo hrvatskoga naroda, osobito na toj uskoj traci između Bosne i Slove-nije, gdje su nam ’ostaci ostataka’ najtanji i ovaj put takodjer ugroženi.

Žumberak, sa svojim grkokatolicima, baš na tom mjestu domovine pokazuje kako je teško i odgovorno biti Hrvat, kako se to, zapravo, i ne može biti bez ozbiljnog poznavanja svog nacionalnog bića sa svim nje-govim bogatsvima i inačicama, sličnostima i razlikama, plodovima duha u sustvaralaštvu Istoka i Zapada. Za površne, neuke, posebno za one koji ništa ne žele učiniti, jer misle da sve oduvjek znaju, nemoguće je takvo

482 prilozi

prosvijetljeno Hrvatstvo na koje su Žumberčani od davnine prisiljeni. Gr-kokatolički Žumberčanin ne može biti ovca koja slijedi svoje stado i ovna predvodnika bez potrebe da razmišlja i izabire put. On mora znati svoje posebnosti i svoj identitet da bi znao kojim će smjerom. To je, zapravo, sudbina svih Hrvata. Ne biti stado koje se pretvara i u čopor nego zajedni-ca prosvijetljenih. Providnost koja vodi povijest, Hrvatsku je tako plura-listički tkala i odgajala. Bilo bi teško vraćati se od razine mudre nacije na razinu tupoga čopora...«81

Ne bih se upuštao u raspravu i spuštao na nivo klerofašistoidne ide-ologije, ali za potrebe ove knjige Kustićev »traktat« je kao naručen. Napi-sao je on bezbroj ovakvih i sličnih bestidnosti, ali će se čitalac složiti da ova odražava svu sramotu i bestidnost unijaćenja i odnarođivanja žum-beračkih uskoka, Srba i pravoslavaca. Članak je toliko destruktivno i an-ticivilizacijski napisan da bi se njegovom analizom mogle objasniti mno-ge zablude, neistine i zločinačke namere ne samo prema žumberačkim uskocima već i šire. Ali kometar bi u tom slučaju bio neuporedivo duži od članka. Zbog toga ću se, u obilju zla, mržnje i svega najgoreg što mogu da proizvedu poremećeni umovi, ograničiti samo na ono najgore.

Najgore od najgoreg je poslednja rečenica. »Bilo bi teško vraćati se od razine mudre nacije (hrvatske, prim. autora), na razinu tupoga čopora (srpske nacije, a ako nije srpska, koja je onda?). Ako to nije fašizam najgo-re vrste, ako to nije vokabular nacista, ustaša i inih izroda hrvatskog naro-da, onda oni ili nisu postojali ili je to autorizovano i zaštićeno delo Živka Kustića.

Na redu je »velika« misao »da su Žumberčani oduvijek prisiljeni na takvo prosvijećeno hrvatstvo«. Biću kratak: jadno je takvo prosvijećeno hrvatsvo, i ne samo hrvatstvo, nego i srpstvo i bilo šta drugo na ovom sve-tu, na šta je čovek prisiljen.

Samo po sebi nameće se i pitanje kako je moguće biti tako »prosvi-jećeni Hrvat«, kakvim sebe drži Kustić, a istovremeno tako malouman i besraman pa tvrditi da krštenje s tri prsta, Božić po starom kalendaru, istočni obred, ženjeni sveštenici i sve što je pravoslavno nije obeležje pra-

81 »Globus«, 9. oktobar. 1992.


voslavlja, u stvari, možda jeste kod Rusa i Makedonca, ali nije kod Srbina ako nije »sjedinjen s papom«.

Ono o dilemama kod Poljaka i Nemaca o jezičkim (i drugim) slič-nostima između Hrvata i Srba je pričica za malu decu, koja ne znaju šta je dvesta kila – pa uzmu i odnesu. Kad su u pitanju odnosi Poljaka i Rusa, poljski i ruski jezik se, za razliku od hrvatskog i srpskog koji se i po Živku Kustiću jedva razlikuju, razlikuju mnogo više, a i istorija im je mnogo dru-gačija. A kad su u pitanju Nemci, Kustićeva pričica je nedovršena. Znaju Nemci da Srbi i Hrvati govore istim jezikom i na to su nas dugo upozora-vali, zapravo dok je to imalo smisla. Nije Vuk Stefanović Karadžić u Beču i u Nemačkoj razgovarao s Perom Djetlićem, nego s Geteom, Slovencem Janezom Kopitarom i drugim jezikoslovcima. Kao diplomata razgovarao sam o nastavi u školama za »našu« decu u Austriji (za vreme Jugoslavije) i u Nemačkoj u vreme kad »omražene« Jugoslavije više nije bilo. Uz iro-ničan smešak su i Austrijanci i Nemci ukazivali na sličnost (istovetnost) jezika kojim govore Srbi i Hrvati i na besmislenost insistiranja na razlika-ma. Kad su Nemci mene i mog hrvatskog kolegu (u diplomatskoj službi) pitali kojim jezikom razgovaramo, meni je bilo lako. Rekao sam ono što sam oduvek mislio: »Ja, po mom dubokom ubeđenju, govorim srpskohr-vatskim, a moj hrvatski kolega, hvatskosrpskim jezikom. Pošto takav, zajednički jezik, zavaljujući »mudrim« nacionalističkim politikama više (zvanično) ne postoji, ja sam ’prisiljen’ da govorim srpskim, a moj kolega hrvatskim jezikom«. Inače, moj hrvatski kolega nikada nije rekao »pod-rijetlo«, mešao je hiljade i tisuće, topništvo i artiljeriju (to najkasnije od Napoleona nije isto), pitao me da li ćemo se videti na tom i tom prijemu, jer za »domjenak« nije ni znao, itd. A kad bi Nemci otišli, slatko bismo se smejali, a moj kolega, bi oterao u materinu one koji »izmišljaju novi hrvatski jezik«.

Što se tiče »ateiziranih«, što će reći nevernika među Srbima, zaista ih ima i zbog toga bi sve Srbe i sve srpsko trebalo pod hitno poslati na »lo-maču« ili u »pakao«, kad se ne bi postavilo pitanje šta da se radi s takvim Hrvatima, počev od samog Josipa Broza, Stipe Mesića, Ive Josipovića, Zo-rana Milanovića...?

484 prilozi

I na kraju, nešto što je opako koliko i primitivno i tupavo. Kustić je napisao: »Poznato je da je Antikrist najopasniji kad je Kristu naizgled najsličniji; da je pravi zlikovac najopasniji kad se uljudno i naoko vrlo hu-mano i kulturno ponaša«.

Kustićevo poređenje Krista i Antikrista je, po mom dubokom oseća-nju, »s one strane normalnog«. Žumberački uskoci su imali posla s dosta »antihrista«, ali je jedan od najopasnijih Živko Kustić, antihrist u odori grkokatoličkog popa.

Što se tiče Jugoslavije i jugoslovenstva, ostaće to u istoriji kao svetlo civilizacijsko dostignuće, kao i svi oni koji su iskreno voleli i bili odani svojoj zemlji, bez obzira na veru i naciju. Žumberčani u tom pogledu spa-daju među one naiskrenije odane Jugoslaviji.

Na kraju ovog »neveselog« poglavlja želeo bih da naglasim da nisam srećan što postoje ovakvi tekstovi, posebno ljudi koji ih pišu, kao i da bih bio mnogo srećniji da nisam morao da se s njima bavim. Bio je to za mene izuzetan napor. 82

82 Istine radi ukazujem da nisam uspeo da pronađem i obradim Krijesove iz 1980, 1981. i 1984. godine.

AUTOR O SRBIMA U ŽUMBERKU

Jugoslavija je počela da se raspada, došlo je vreme zla i nasilja, vreme najlošijih ljudi i njihovih još lošijih namera. U okvi-ru »etničkog prebrojavanja i vrednovanja doprinosa zaštiti i napretku srpstva«, počeli su neki, mahom istoričari i novi-nari, naravno »na mig« nadležnih ideologa i političara, da se

prisećaju i Žumberka i Žumberčana i Srba u Beloj krajini, sa stanovišta: kakvi su i da li su uopšte Srbi? Ako nisu Srbi, kakvi bi trebalo da budu, naravno po njihovim merilima. Bilo mi je teško. Gubitak Jugoslavije do-živeo sam kao ličnu tragediju i nenadoknadivi gubitak za sve koji su je voleli, a takvo pisanje o mom rodnom kraju i sunarodnicima kao bacanje soli na »živu ranu«.

S obzirom da sam bio aktivni oficir, nisam imao pravo da se pojavlju-jem u javnosti bez odobrenja pretpostavljenih. Ipak, usudio sam se da napišem pismo »Politici ekspres«, jednoj od »vodećih kuća u promociji politike i ideologije vladajuće dinastije Milošević«. Mislim da sadržaj pis-ma pokazuje da sam i kako sam i tada razmišljao o problemima o kojima danas pišem, konkretno o srpskom narodu u Žumberku

»Poštovani glavni i odgovorni uredniče,Molim Vas da na stranicama jednog od izdanja vaše kuće objavite

i ovo pismo, jer su razni autori, pišući o problemima Srba u Hrvatskoj, u Politici i Politici ekspres, u više navrata ponavljali konstataciju da kod najvećeg broja Srba u današnjem Žumberku ne postoji svest o svom (srp-skom) poreklu i slično. Kao ilustraciju navodim članak u u Politici ekspres

486 prilozi

»otimanje velikana« od 27. decembra 1990. godine i članak u Politici od 9. avgusta ove godine.

Razume se, ne pišem zato što je to objavljeno u izdanjima NIP Poli-tika, već što su takve konstatacije odraz u mnogome pogrešnih shvatanja i lakonskih i tendencioznih zaključivanja. Ja sam svestan da bi u Žum-berku mnogi, ako biste im postavili pitanje šta su i kojoj naciji pripadaju, zbunjeno zastali, a možda i dali odgovor koji bi bio u prilog iznetoj tvrdnji. Istovremeno, pouzdano znam da je kod većine Srba – Žumberčana živ osećaj i svest o svom nacionalnom poreklu i pripadnosti

Takodje, ukazujem da, ako je nacionalna svest kod dela Srba u Žum-berku potisnuta i narušena, onda je to u manjoj meri posledica njihovih slabosti, a u mnogo većoj meri posledica pritisaka i izostanka skoro svake organizovane veze s matičnim narodom. Posebno je tužna činjenica da je ta briga izostala upravo u Jugoslaviji, podjednako u onoj prošloj i ovoj sadašnjoj, kad su za to postojali svi uslovi, utoliko pre što je srpski narod u Žumberku – verovatno kao nijedan drugi – Jugoslaviju prihvatio i do-življavao kao svoju, svestan da bez Jugoslavije, kao takav, nema nikakvu budućnost. Častan izuzetak predstavljaju istraživanja Jovana Cvijića i Alekse Ivića, koja nude dragocene podatke i činjenice o naseljavanju Srba u Žumberak, koji su, nažalost, do današnjih dana Srbima u Žumberku os-tala nedostupna. Zahvaljujući tim istraživanjima saznao sam da su među prvim Srbima, doseljenim u Žumberak 1530. godine, bila i nekolicina s mojim prezimenom.

U vezi s tim, u nadi da će Matica srpska, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo za veze sa Srbima i pojedinci učiniti više na jača-nju veze sa Srbima u Žumberku i oživljavanju njihove nacionalne svesti (ako već nije kasno), sa svoje strane ukazujem na neke činjenice o kojima bi trebalo voditi računa.

O prošlosti Srba u Žumberku, njihovoj borbi za očuvanje nacional-nog identiteta i pritiscima kojima su kroz vekove bili izloženi, veoma malo se zna i proizvoljno zaključuje.

Srbi u Žumberku, znam to na osnovu vlastitog iskustva, nikad po-reklo i nacionalnu pripadnost nisu shvatali kao »zanimanje«, nešto zbog čega bi se i po čemu bi se trebalo i moralo razlikovati od drugih, između


ostalog i zbog toga što izražavanje svoje nacionalne svesti i osećanja na tim prostorima nikad nije predstavljalo »preporuku za život i sreću«

U Žumberku je oduvek većina živela, bolje rečeno preživljavala na ivici egzistencije, što je upućivalo na saradnju i dobre odnose sa svima koji su za to pokazivali i malo dobre volje. Otuda je Srbima Žumberčanima svojstven, s jedne strane, veoma visok stepen tolerancije i fleksibilnosti u odnosima s pripadnicima drugih naroda, a s druge oprez u izražavanju vlastitih (nacionalnih) osećanja i vrednosti.

Zbog toga bi o Srbima u Žumberku trebalo manje suditi na osno-vu toga koliko oni javno izražavaju svoj nacionalni identitet, a više po tom što su – sem veoma retkih izuzetaka, uvek umeli da se distanciraju i suprotstave iracionalnom šovinizmu, koji se neretko iznedrivao u krilu susednih naroda i koji je sada ponovo na sceni.

Zbog toga Srbi u Žumberku, kao i mnogo puta do sada, nemaju mno-go izbora u pogledu preživljavanja i suočeni su s dvema mogućnostima. Jedna je da, prepušteni sami sebi, otvoreno brane svoja nacionalna prava (koja, usput budi rečeno, nikada nisu ni uživali), što bi moglo da znači biti fizički ugrožen i morati napustiti svoja vekovna staništa. Druga mo-gućnost je racionalisati do krajnjih granica, svoja osećanja i »sve svoje čuvati u sebi« pa produžiti tanku, ali ipak kakvu-takvu nit života, tamo gde života, pre njihovog dolaska u Žumberak, nije ni bilo. Za nas, koji u Žumberku imamo još samo groblja i uspomene, to je jedina nada da ćemo, u neko bolje i srećnije vreme, kada zli i zlo kažu i urade sve što su imali da kažu i da urade, imati još prilike da obiđemo groblja i oživimo uspomene.

U to ime bih zamolio sve one, koji izriču svoj sud o nacionalnoj svesti Žumberčana, da budu oprezniji i da svoje teze provere tamo gde o nacionalnoj svesti i identitetu Srba u Žumberku svedoče njihova imena, prezimena, jezik, kultura i verski i drugi običaji.

S poštovanjem, Dragan Vukšić, pukovnik JNAN. Beograd, Treći bulevar 76/6Eto, to sam napisao i potpisao se punim imenom, prezimenom, či-

nom i adresom. Ni danas ne bih promenio ni slovo.

JOVAN HRANILOVIĆ

Kad sam već izdavaču predao rukopis ove knjige, posvetio sam se izučavanju lika i dela Jovana Hranilovića i ubrzo došao do takvih saznanja zbog kojih sam rešio da ukratko prikažem Jovanovo »pevanje i učenje« o ključnim sadržajima kojima se ova knjiga bavi.

Jovan Hranilović rođen je 18. decembra 1855. u Kričkama, u Dal-maciji, u pravoslavnom mestu u kojem je bilo i ima i pounijaćenih, zbog čega je njegov otac tamo i bio grkokatolički pop. Rođen je kao blizanac s bratom Nikolom, a imao je i mlađu setru i brata. Zanimljivo je da je otac nekoliko minuta starijeg sina Nikolu odredio da bude sveštenik, a da su se Jovan i mlađi mu brat za to odlučili sami.83

Značajno je da ni pop Nikola Hranilović nije bio samo običan pop, o čemu svedoči i dosad malo poznata činjenica da je bio »pristalica juž-noslovenskog jedinstva i Ilirskog pokreta te pod pseudonimom Vladimir Žumberčanski i Ljubomir Slavjančić objavljivao pesme na slaveno-ru-skom jeziku u »Danici«, pod Gajevim uredništvom, u »Bačkoj vili«, koju je uređivao Petar Jovanović, i u drugim časopisima. Međutim, pesme koje je slao »Zori dalmatinskoj«, cenzura nije propuštala.84

83 Nema mnogo podataka o Jovanovom odnosu s porodicom, sem da je mnogo voleo mlađeg brata Vladislava i da ga je njegova prerana smrt teško pogodila. Inače i neko-liko minuta stariji i nekoliko godina mlađi brat bili su i ostali samo »obični« popovi.

84 Šire o porodici i samom Jovanu Hraniloviću videti u »Žumberačkom kalendaru«


Viktorija Risaković čak kaže da je Nikola Hranilović bio »rob svo-je svešteničke dužnosti, koja mu je sputavala svaki polet pesničke duše i krnjila radost života«, kao i da je Jovan »nasledio očeve umne, pesničke i rodoljubive odlike, odvažnost i junačko, muževno srce, a od majke sanjar-sku prirodu i altruističku dušu«85.

Što se Jovana Hranilovića tiče, dolaskom u Novi Sad nastupile su za njega sasvim nove okolnosti. Upoznao je srpski narod, političke, društve-ne i kulturne prilike srpskog, ali i drugih naroda u Vojvodini i Srbiji. Otvorili su mu se novi vidici i perspektive. Među srpskim književnicima, pesnicima, kulturnim i javnim radnicima i političarima našao je trajne i iskrene prijatelje, sagovornike i partnere.

U Novom Sadu je ostao do smrti, 5. avgusta 1924. godine. Novosad-ska sekcija Jugo-slovenskog novinarskog udruženja, čiji je bio osnivač, podigla je Jovanu dostojan spomenik na novosadskom groblju, s uklesa-nim stihovima:

Ne, Ti za nas nikad umro nisi,Mi tek oku isčeznusmo Tvomu,Dok nas traje, uza nas i Ti si,Prorok našem jugu Slavenskome.

A Ljubomir P. Nenadović je Jovanu i njegovim pesmama posvetio stihove:

Nije umro, niti će umreti,Čije pesme žive među nama,Ni smrt sama ne može uzeti,Lepi život besmrtnim pesmama.

1968, str. 95-104. 85 Viktorija Risaković je bila najbliži saradnik i biograf Jovana Hranilovića, Spomenica,

str. 20

490 prilozi

Kao što sam rekao u uvodnom delu, pošto sam proučio lik i delo Jovana Hranilovića, grkokatoličkog (unijatskog) sveštenika, pesnika, književ-nika, pozorišnog kritičara, prevodioca i istaknutog političara, ostao sam zapanjen. Postavio sam sebi bezbroj pitanja na koja ću pokušati da odgo-vorim u posebnom tekstu o njegovom liku i delu. Kako je moguće da se grkokatolički sveštenik bavi i skoro svim drugim oblastima društvenog života i aktuelnim problemima svog vremena, da kao sveštenik (duhov-nik) zauzima političke i ideološke stavove neprihvatljive za carsko-kra-ljevske (habsburško-ugarske vlasti), a o svojim pretpostavljenima u cr-kvenoj organizaciji da i ne govorim, a da ipak opstane i ceo život ostane deo te organizacije? Zatim, kakav je bio (unutrašnji) odnos i da li je po-stojao sklad između sveštenika (duhovnika) i onog drugog, pesnika, knji-ževnika, novinara, političara; zbog čega je delo Jovana Hranilovića tako malo poznato?

Na kraju ove knjige navešću samo one Jovanove stihove kojima su Mate Ujević86 i Franjo Malin87, obojica Hrvati i rimokatolici, pišući o ve-ličini lika i dela Jovana Hranilovića, obrazložili njegovo shvatanje i razu-mevanje, smisla i uloge, odnosno zloupotrebe vere:

Podmetnuše vjeru – ali vjera pravaTekar se po bratskoj ljubavi poznava.(...)I tko vjerom razdor među braćom sprema,Taj u svome srcu prave vjere nema.Svakom njegva vjera, nek ostane svetaPravoj vjeri ljubav mora da je meta.

A šta je Jovan mislio o jednoj od centralnih tema ove knjige, zboupotrebi vere i crkve, prljavoj i genocidnoj »raboti« unijaćenja, svedoče tri poznata slučaja. Njegov pretpostavljeni, križevački vladika (biskup) J. Drohobec-

86 Mate Ujević, hrvatski književnik, doktorirao je tezom: »Jovan Hranilović (prilog za povijest hrvatske poderne)«, Zagreb, 1933.

87 Franjo Malin je u »Hranilovićevoj Spomenici«, Novi Sad, 1925, objavio prilog: »Pesnik ljubavi i sloge Jugo-slovenske«.


ki, obavestio ga je da se celo selo L. u Sremu (čak 1.400 duša) interesuje za prelazak u uniju. Zbog udaljenosti ne mogu da dođu u Križevce pa ih je on uputio na Novosadski parohijalnu ured, a njemu naređuje da »nasto-ji kako bi u tim ljudima pobudio i pojačao volju za pristupanje k svetom ujedinjenju«.

Jovan je na to regaovao u stilu svojih stihova: »Kako može tražiti od mene da sijem mržnju među jednokrvom braćom? Kao da nas ne bije već dosta zla s te strane, a svoje odbijanje je obrazložio uverenjem: »Tko ne poštuje i ne ljubi vjeru svojih otaca, ne može nikako poštivati vjeru tuđu, nepoznatu«.

U drugom slučaju, nadbiskup Vrhbosanski obavestio je Jovana da je inteligentni i obrazovani stariji iguman iz Srbije prešao u manastir u Sremu, gde čeka rešenje svoje molbe da bude primljen u unijatsku crkvu. Jovan treba da ga primi i sagleda kojim motivima se rukovodi, s obzirom da bi se pod stare dane odrekao svoje crkve. Jovan je primio igumana i ukazao mu da njegove namere nisu časne, tako da se ovaj rasplakao i tra-žio oprost što je tako nešto i pomislio.

I treći primer je isti, samo što je bio u pitanju pravoslavni sveštenik iz Novog Sada koji je, navodno s celom porodicom, želeo da pristupi uni-jatskoj crkvi. Vrhbosanski biskup je ovu stvar smatrao završenom i oba-vestio Jovana da tom popu nađe prostor, nabavi potreban crkveni pribor pa da, kad sve bude gotovo, s »novopečenim« unijatskim popom i porodi-com dođe u Sarajevo i prisustvuje svečanom činu.

Nije poznato šta je Jovan rekao, ali se zna da je primio popa i porodi-cu i da su mu, posle višečasovnog razgovora, plačući oni ljubili ruku, a da Vrhbosanskog biskupa nije udostojio ni odgovora.88

A o odnosima i slozi Srba i Hrvata, njegovoj životnoj želji i verskoj, ideološkoj i političkoj preokupaciji, jasno govore ovi stihovi:

Nazivo se brate Srbom ili Hrvatom,Samo tvome bratu dobrim budi bratom,Dva su nam barjaka, al obadva sveta,Dva su nam imena, ali ista meta,

88 Videti šire u Spomenici, str. 29-30.

492 prilozi

Ciljevi su naši zajednički čisti,Dušmani su naši zajednički isti;Oružje nam jedno: naša bratska sloga,Iskrena nam ljubav jednog za drugoga.One, koji su radili suprotno, Jovan je »žigosao« ovim stihovima:Oj na srcu mome ljuta gori rana,Jedna ljuta rana, svim nam dobro znana;Mislili smo davno, zarasla je veće,Krv da iz nje curkom više teći neće,Al ih ima jošte, žalosna im mati:Nebraće međ braćom Srbi i Hrvati,Niti vide kamo bratski razdor vodi,K crnom grobu naše sreće i slobode...

Spomenuti Franjo Malin je posle ovih stihova napisao: »Hranilović je, kao što je i sasvim prirodno, smatrao Srbohrvate središtem jugoslovenske za-jednice. A kad bi se baš hteli baviti jednim izlišnim poslom, te Srbe i Hrva-te izdiferencirati, teško bi se moglo reći kome Hranilović više pripada. On je zajednički, jer je Jugosloven umom i srcem.«89

Ukazujem i da je Jovan Hranilović, kao sveštenik, već 1884, u časo-pisu »Obzor« vodio srpsku rubriku, baveći se srpskim problemima, pre svega odnosom i saradnjom Srba i Hrvata, kao i da je njegovo pisanje na-išlo na opšte priznanje. To je od njega zahtevao još jedan Žumberčanin, hrvatski istoričar Tadija Smičiklas.

Umeo je Jovan da se cinično naruga jezičkim raspravama i sporovi-ma među Srbima i Hrvatima i da direktno ukaže kome to odgovara, kao u pesmi »Poslušajte ljudi«.

Poslušajte ljudi čuda golemoga:Prepiru se ljuto dva premudra brata,Jel Srbinu Hrvat oduzeo jezik,Ili ga je »ukrao« Srbin od Hrvata?

89 Spomenica, str. 9


Slušala ih mala na grančici ptica,Čudnu braću pjesmom miriti je stala;Komu ptica pjeva? – Zgledaše se oba,I opet se mudra braća pohrvala.

Sve to gleda gordi Arpadov potomak,Namiguje Nijemcu, i oba se smiju:Lako nama, Švabo, kraj takove braće,Što ostaju slijepi kraj zdravih očiju.

Prepiru se, kome ukraden je jezik,A ni jednog od njih ne vidimo nijema;Đe u svakog tolik ostao je jezik,Tu o kakvoj šteti, ni govora nema.90

A svom imenjaku, velikom prijatelju i istomišljeniku, pesniku Jovanu Jo-vanoviću Zmaju, povodom 50. godišnjice književnog rada, Jovan je pos-vetio sledeće stihove:

Vidjeti će, šta sad vidjet neće,Da bez sloge Srpstva sa Hrvatstvom,Nevolje nam sve će biti veće.A tvoja će na visinah duša,Biti istom onda umirena,Kad doživi osvit boljih dana,Naroda nam obiju plemena.

Izlišno je da na ovom mestu postavim pitanje: znaju li ovo križevački i drugi popovi, hrvatska istoriografija i ini, koji nastoje da zatru sve srpsko i sve u Jovanovom uskočkom Žumberku proglase hrvatskim?

90 Spomenica, str. 46

494 prilozi

A moj najsnažniji utisak u vezi s tim Jovanovim stihovima mogao bih da izrazim jednostavnim rečima: apsurdno je da nisam znao da je ono čime sam se ja bavio dugo vremena i o čemu sam napisao stotine stranica, Jovan izrazio u stotinak stihova.

U znak zahvalnosti, želeo bih da u ovoj knjizi ostane zapisano i ono što je Jovan Hranilović napisao o sebi i svom životu u pesmi »Mojim prija-teljima« i drugim pesmama:

Nikad srce tražilo mi nije,Nit bogatstva, nit visoke časti,Nit pogibah za strmim visinam,Đe je lako pokliznut i pasti...

(...)Kolko puta digoh ruku, Da nepravdi na puta stanem.Ili pobijedim ili panem.I bilo je ljuta boja,I bilo je teških dana,Sva je povijest mog života,Teškom borbom ispretkana.

(...)Crne bure i olujne tame,Gdje ni tračak nade nije blisto,Znale su se oboriti na me,Al poštenje ostalo mi čisto.

O svojim pesmama, najznačajnijem sadržaju i izrazu svog osebujnog bića, u pesmi »Mojoj pjesmi«, Jovan je napisao:

I ja tebi vjeran ostao sam uvijek,Pjesmo moja, hrame mojih ideala,Nikada zbog mene na svetište tvoje,Nije ni na časak tamna sijenka pala.


Ponosna i čista, nikada se nisi,Nepravdi i sili pokloniti htjela,Nit je podlost ikad, sa otrovom svojim,K svetištu se tvome približiti smjela.

Posle ovoga, mislim, ne bi imalo šta više da se kaže sem hvala Jovane Hra-niloviću!

BALAMANDSKI SPORAZUM

Sedmi Plenum Mešovite Komisije Teološkoga Dijaloga iz-među Pravoslavne i Rimokatoličke Crkve (Balamand, Li-ban, 17-24. juna 1993).

UVOD

1. Na zahtev Pravoslavne Crkve prekinut je uobičajeni progres Bogoslovskoga Dijaloga sa Rimokatoličkom Crkvom, kako bi se omogućilo preispitivanje prioriteta problema nazvanog »Unija«.

2. U osvrtu na metod nazvan »Unija« u Freisingu (juna 1990), iz-javljeno je da: »Nju (Uniju) isključujemo kao metod iznalaženja Jedinstva, jer nije u saglasnosti sa zajedničkim predanjem naših Crkava«.

3. Što se tiče Katoličkih Crkava Istočnoga obreda, očevidno je da kao članovi Rimokatoličke (crkvene) Zajednice imaju pravo da postoje i deluju u pravcu zadovoljavanja duhovnih potreba svo-jih vernika.

4. Tekst sačinjen od Mešovite Komisije u Aricci (juni 1991), a do-vršen u Balamand (juni 1993) propisuje metod koji usvajamo u okvirima današnjeg iznalaženja potpunog opštenja (κοινωνιας), iznoseći time razloge zbog kojih se isključuje »Unija« kao metod.


5. Ovaj tekst se sastoji iz dva dela: a) Eklisiološka Načela, b)Praktični Kanoni

EKLISIOLOŠKA NAČELA

6. Razdvajanje Crkava Istoka i Zapada ne samo što nije ugasilo že-lju za Jedinstvom koje je hteo Hristos, već je naprotiv to stanje u tolikoj suprotnosti sa prirodom Crkve, da je za mnoge, veoma često, bilo prilika da dođu do izraženije svesti o neophodnosti ostvarenja toga Jedinstva, kako bi bili verni zapovesti Gospo-dnjoj.

7. Tokom vekova bilo je mnogo pokušaja za vaspostavljanjem je-dinstva. U tu svrhu je korišćeno mnoštvo metoda, ponekad se pokušavalo saborski zavisno od političkog, istorijskog, bogo-slovskog i duhovnog stanja svake epohe. Nažalost, nijedan od pokušaja nije uspeo da uspostavi potpuno opštenje (κοινωνιας) među Crkvama Istoka i Zapada, nego su, naprotiv, ponekad vodi-li ka učvršćivanju suprotnih stavova.

8. Na Istoku su u mnogim oblastima tokom prva četiri veka predu-zimane inicijative koje su poticale iz unutrašnjosti nekih Crka-va, kao i podsticajem spoljašnjih faktora za uspostavljanje opšte-nja (κοινωνιας) među Crkvama Istoka i Zapada. Te inicijative, koje su dovele do ujedinjenja pojedinih zajednica sa Rimskom Katedrom, imale su za posledicu prekid opštenja (κοινωνιας) sa njihovim Crkvama materama na Istoku. Na taj način su nastale Istočne Katoličke Crkve, i stvorilo se stanje koje predstavlja iz-vorište sukoba i ogorčenja, pre svega za Pravoslavne, a onda i za Katolike.

9. Ma kakve da su bile namere i iskrene želje koje su izrazile neke od ovih unija sa Katedrom Rima, kako bi bile verne zapovesti Hristo-voj: »Da svi jedno budu«, dužni smo da konstatujemo da vaspos-tavljanje Jedinstva među Crkvama Istoka i Zapada nije uspelo, i da se podela i dalje produžava zatrovana tim pokušajima.

498 prilozi

10. Ovakva situacija stvorila je, zaista, napetost i suprotstavljenost. Tokom decenija u kojima su sledila unijaćenja, misionarska de-latnost je nastojala da među svoje prinadležnosti uvrsti pokušaj prozelitizma drugih Hrišćana (pojedinačni ili grupni), kako bi im omogućila da se »vrate« njenoj Crkvi. Da bi ozakonili ovaj kurs izvorište prozelitizma Katolička Crkva, razvila je jednu bo-goslovsku tvrdnju po kojoj se spasenje nalazilo isključivo u nje-nom naručju. Naravno, da bi osigurali spasenje »odvojene braće« dostigli su do te granice da ponovo krštavaju Hrišćane, i da pre-nebregavaju pravo na versku slobodu i čovekovo lično versko opredeljenje perspektiva za koju je ova epoha imala veoma malo osećaja.

11. S druge strane, neki politički organi pokušali su da povrate Istoč-ne Katolike u Crkvu njihovih otaca. U tom cilju nisu oklevali, kada im se za to pružila prilika, da se koriste neprihvatljivim sredstvima.

12. Zbog načina na koji Katolici i Pravoslavni još uvek posmatraju jedni druge u okviru njihove veze sa tajnom Crkve, i razotkriva-ju jedni druge kako smo to već opisali, a što je nazvano »Unija«, više nije moguće da bude prihvaćeno niti kao dosledan metod niti kao primer Jedinstva kojem teže naše Crkve.

13. Zaista, ponovno (uglavnom od početka Svepravoslavnih Sami-ta i II Vatikanskog Sabora) otkrivenje i prihvatanje Crkve kao zajedničarenja (κοινωμιας), koliko od Pravoslavnih toliko i od Katolika, radikalno su se promenili uslovi, a znači i temeljne po-zicije. Obe strane priznaju da je ono što je Hristos poverio Svojoj Crkvi ispovedanje apostolske vere, učestvovanje u istim tajna-ma, prvenstveno u jedinstvenom Sveštenstvu kojega savršava jedinstvena žrtva Hristova, apostolsko prejemstvo Episkopa nije moguće da se smatra posedom samo jedne od naših Crkava. U ovim okvirima očigledno je da se svaki vid ponovnog krštenja isključuje.

14. To je razlog zbog kojeg se Pravoslavna i Katolička Crkva među-sobno priznaju kao »sestrinske Crkve« koje su zajednički odgo-


vorne za očuvanje Crkve Božije u odanosti prema Božanskom Planu, a naročito u odnosu na Jedinstvo. Saglasno rečima Pape Jovana Pavla II, zajednički pokušaj sestrinskih Crkava Istoka i Zapada utemeljen na dijalogu i na molitvi, traga za savršenim i potpunim opštenjem (κοινωμιας) koje neće biti niti absorbo-vanje niti stapanje, već susret u istini i ljubavi (upor. Slavorum Apostoli, br. 27).

15. Ukoliko ostanemo stabilni u nepovređenoj slobodi ličnosti i univerzalnoj obavezi da sledujemo odlukama savesti u poku-šajima vaspostavljanja Jedinstva, shvatamo da ne treba da tra-žimo obraćanje lica iz jedne Crkve u drugu kako bi im osigurali spasenje. Problem koji se postavlja jeste: kako ćemo zajednički ostvariti ono što hoće Hristos za one koji su njegovi, i plan Boži-ji za Crkvu njegovu; i to kroz zajedničko traganje Crkava među njima samim, i u potpunoj saglasnosti o sadržaju vere i njene do-slednosti. Taj pokušaj se nastavlja u okviru dijaloga koji se danas vodi. Ovaj tekst predstavlja neophodni stepenik ovog dijaloga.

16. Istočne Katoličke Crkve koje su želele da uspostave potpuno opštenje (κοινωνιας) sa Rimskom Katedrom i da ostanu verne toj Crkvi, imaju pravo i dužnost da se povezuju sa ovom Crkve-nom Zajednicom čiji su članovi. Svoj stav prema Pravoslavnoj Crkvi regulišu načelima formulisanim od strane II Vatikanskoga Sabora, i primenjivani od papa koji su u raznim od tada objavlji-vanim tekstovima razjašnjavali njihovu praktičnu doslednost. Stoga, ove Crkve treba da se prisajedine (koliko na lokalnom to-liko i na univerzalnom nivou) u dijalogu ljubavi u okviru uza-jamnog uvažavanja i uzajamnog poverenja koje je ponovo nađe-no, i da uzmu učešća u bogoslovskom Dijalogu sa svim njegovim praktičnim posledicama.

17. U toj atmosferi, zamisli koje su prethodile i praktični kanoni koji će slediti takve su prirode u onoj meri u kojoj će biti od nas praktično usvojeni i verno čuvani kako bi doveli do jednog pra-vednog i konačnog rešenja poteškoća koje su ove Istočne Kato-ličke Crkve stvorile Pravoslavnoj Crkvi.

500 prilozi

18. S tim u vezi, Papa Pavle VI je naglasio u svojoj besedi u Fanaru jula 1967.: »Očekuje se od poglavara Crkava njihovih jerarhi-ja, da uprave Crkve na put potpunog vaspostavljanja opštenja« (κοινωνιας). Dužni su da to učine međusobno priznati i među-sobno uvažavani kao pastiri onoga dela stada Hristovoga kojeg im je On poverio, brinući se o povezanosti i umnoženju naroda Božijega, i izbegavajući sve što bi moglo da ga razaseje ili da iza-zove pometnju u njemu (Tom Ljubavi, br. 172). U ovom duhu Papa Jovan Pavle II i Patrijarh Dimitrije su zajednički precizirali: »Odbacujemo svaki vid prozelitizma, svaki stav koji bi bio ili bi se mogao smatrati nedostatkom uvažavanja drugoga« (7. decem-bra 1987).

PRAKTIČNI KANONI

19. Uzajamno uvažavanje Crkava koje se nalaze u teškim prilikama uvećaće se u onoj meri u kojoj one budu sledile sledeće praktične kanone.

20. Ovi kanoni neće rešiti probleme koji nas zaokupljaju ukoliko prethodno sa obe strane ne bude postojala želja za praštanjem, utemeljena na Evangeliju i u okviru čvrstog pokušaja obno-ve neprekidnom oživljavanju želje da nađu potpuno opštenje (κοινωμιας) koje je postojalo među našim Crkvama tokom više od jednog milenijuma. Upravo ovde treba da posreduje s ne-prekidno obnavljanim intenzitetom dijalog ljubavi, jedini koji može da savlada međusobno nerazumevanje, i ono što je ne-ophodno za produbljivanje Teološkoga Dijaloga klima za ostva-renje potpunog opštenja (κοινωνιας).

21. Prvi čin koji treba da se obavi jeste da okončamo sa svim onim što može da drži u životu netrpeljivost, prezir, i mržnju među Crkvama. Odgovorna načelstva (αρχες) Katoličke Crkve pomoći će u tom pravcu Istočne Katoličke Crkve i njihove zajednice, kako bi i one mogle da pripreme potpuno opštenje (κοινωνιας) između Pravoslavne i Katoličke Crkve. Odgovorna načelstva


(αρχες) Pravoslavne Crkve treba da adekvatnim načinom deluju prema svojim vernima. Samo na taj način će se omogućiti suoča-vanje, s ljubavlju i pravdom istovremeno, s izuzetno kompliko-vanim stanjem koje se stvorilo u Centralnoj i Istočnoj Evropi, i za Katolike koliko i za Pravoslavne.

22. Pastirska preduzimljivost Katoličke Crkve, koliko latinske toli-ko i istočne, ne namerava više da čini da verni jedne Crkve »pre-laze« u drugu Crkvu, odnosno, nema više za cilj prozelitizam koji bi sprovodila u krilo Pravoslavnih. Teži tome da odgovori du-hovnim potrebama njenih vernika, i nema nikakvu želju za šire-njem na štetu Pravoslavne Crkve. Unutar ove perspektive, a da ne bi postojao nikakav prostor za nepoverenje i sumnju, nužno je da postoji uzajamno obaveštavanje o raznim pastirskim pro-gramima, te da se na taj način može započeti i razviti saradnja između Episkopa i svih odgovornih naše Crkve.

23. Istorija odnosa između Pravoslavne Crkve i Istočnih Crkava nosi tragove gonjenja i ogorčenja. Ma kakva da su bila ova ogorčenja i njihovi uzroci, ona ne opravdavaju nikakve vidove trijumfova-nja. Iz njih niko ne može da crpi slavu ili argumente, da optužuje ili da kleveta drugu Crkvu. Samo Bog poznaje svoje autentične mučenike. Kakva god bila prošlost, treba je prepustiti milosrđu Božijem, a sve Crkve treba da se trude kako bi sadašnjost i bu-dućnost bili većma saglasni volji Hristovoj o onima koji pripada-ju Njemu.

24. Potrebno je da, i to sa obe strane Episkopi i svi odgovorni mu-drijaški uvažavaju verske slobode vernika. Ovi poslednji treba da izražavaju slobodno svoje mišljenje kada se to od njih traži te da se organizuju u cilju toga. Verska sloboda, zaista, iziskuje da naročito u situacijama sukoba vernici budu u stanju da formu-lišu svoje opredeljenje, i bez spoljašnjih pritisaka odlučuju da li žele da budu u opštenju (κοινωνιας) bilo sa Pravoslavnom bilo sa Katoličkom Crkvom. Verska sloboda bi bila prekršena ukoliko bi se, pod izgovorom ekonomske pomoći, težilo privlačenju verni-ka druge Crkve, npr. obećanjem pružanja pomoći u obrazovanju

502 prilozi

ili materijalnim dobrima, u čemu oskudevaju u okvirima svoje Crkve. U sličnim situacijama treba da se organizuje zajedničkom saglasnošću socijalna pomoć, kao i za svaki vid humanitarne de-latnosti, kako bi se izbeglo rađanje novih sumnji.

25. S druge strane, neophodno uvažavanje hrišćanske slobode jedne od najvrednijih darova koje smo dobili od Hrista ne bi trebalo da bude povod za primenu jednog pastirskog programa koji bi se odnosio i na vernike (ovih Crkava) bez prethodnog sporazuma s onim koji upravljaju ovim Crkvama. Ne samo svaki vid priti-saka, bilo koje vrste da se isključi, nego i, uopšte, uvažavanje savesti, koje su pokrenute jednim pravim motivom vere, treba da predstavlja jedan od principa koji treba da usmerava pastirsku brigu odgovornih u dvema Crkvama i da biva predmetom njiho-vog sporazumevanja (upor. Gal. 5, 13).

26. Iz tog razloga treba da iznađemo i da otpočnemo jedan otvore-ni dijalog, prvenstveno između svih onih koji »na liniji fronta« imaju odgovornost za Crkve. Upravitelji, takođe, neposredno zainteresovanih zajednica treba da osnivaju izomerne komisije, ili da učine efikasnim već postojeće u cilju pronalaženja rešenja konkretnih problema, kao i da primene ta rešenja u istini i ljuba-vi, u pravdi i miru. U slučaju da ne bude moguće postići saglas-nost na lokalnom nivou, to iskrslo pitanje treba da se podvrgne višim organima, formiranim pod vidom mešovitih komisija.

27. Sumnjičavost bi lakše iščezla ako bi dve strane osudile nasilje tamo gde ga neke zajednice sprovode nad zajednicama jedne se-strinske Crkve. Kako to traži Nj. Svetost Papa Jovan Pavle II (u svojoj poslanici od 31. maja 1999), neizbežno treba da se izbe-gava svaki vid nasilja i pritisaka kako bi bila uvažavana sloboda savesti. Upravitelji zajednica su nadležni da pomažu svojim ver-nicima u produbljivanju (njihove) vernosti prema svojim Crkva-ma i svom predanju. Potrebno je da ih uče da izbegavaju ne samo nasilje fizičko i moralno , već i sve ono što bi moglo da vodi pre-ziru drugih Hrišćana, i jednom negativnom mučeništvu koje bi ismejavalo delo spasenja, to jest izmirenja u Hristu.


28. Vera u svetotajinsku realnost za posledicu ima poštovanje svih liturgijskih obreda drugih Crkava. Upotreba nasilja za napušta-nje nekog bogoslužbenog mesta protivureči ovome uverenju. Naprotiv, ono zahteva da se u određenim prilikama olakša vrše-nje bogosluženja drugim Crkvama, a na osnovu sporazuma koji omogućava naizmenično služenje liturgije, u različito vreme u istom objektu. Osim toga, evangelska etika nalaže da se izbega-vaju izjave i istupanja koja bi mogla da produže vek sukobu ili da šteti dijalogu. Zar nas Apostol Pavle ne nagovara da budemo gostoljubivi jedni prema drugima, kao što je to Hristos bio za nas na slavu Božiju? (upor. Rm. 15, 7).

29. Episkopi i Sveštenici imaju pred Bogom dužnost da poštuju vlast koju je Sveti Duh dao Episkopima i Sveštenicima druge Crkve, i, u tom cilju, da izbegavaju mešanje u duhovni život vernika te Crkve. Kada neka saradnja bude neophodna za njihovo dobro, zahteva se da je odgovorni usklade, postavljajući za ovu uzaja-mnu pomoć nepobitne temelje poznate svima i da deluju u kon-tinuitetu sa iskrenošću i čistotom, poštujući svetotajinski pore-dak druge Crkve.

U okviru ovoga, takođe je neophodno (da bi se izbegla svaka za-buna i da se izgradi poverenje između Crkava) da se Katolički i Pravoslavni Episkopi iste oblasti sporazumevaju oko primene opštih pastirskih programa, koji imaju za posledicu stvaranje novih struktura u oblastima koje tradicionalno pripadaju juris-dikciji Pravoslavne Crkve. Sve to treba da bude u cilju izbegava-nja paralelnih pastirskih akcija, koje bi ih ubrzo dovele u opas-nost da postanu antagonističke ili neprijateljske.

30. Da bi se pripremili budući odnosi između dve Crkve, te da bi se, napokon, prevazišla prestarela eklisiologija vraćanja u Ka-toličku Crkvu (a koja je vezana za problem) ovaj naš današnji tekst treba da posveti posebnu pažnju pripremi budućih Svešte-nika, kao i svih onih koji na bilo koji način učestvuju u nekoj od relevantnih misija, tamo gde je druga Crkva tradicionalno ukorenjena. Njihovo obrazovanje (εκπαιδευση) treba da bude

504 prilozi

objektivno pozitivno prema drugoj Crkvi. Svi su dužni najpre da budu obavešteni o apostolskom prejemstvu druge Crkve, i o verodostojnosti njenog svetotajinskog života. Potrebno je da se svima omogući upoznavanje sa časnom i celovitom istorijom koja teži da bude istoriografija saglasnosti, ili čak zajednička za obe Crkve. Na taj način će se pomoći prevazilaženju predrasuda, i izbegavaće se korišćenje istorije polemičkim metodama. Takvo predstavljanje istorije će doprineti usvajanju svesti o podeljenoj odgovornosti za rascep koji je na obe strane ostavio duboke rane.

31. Treba da se setimo poruke Apostola Pavla Korinćanima (1. Kor. 6,17), kojom ih podstiče da bratskim dijalogom reše razlike među sobom, izbegavajući, na taj način, da poveravaju politič-kim organima praktično rešenje problema iskrslih među Crkva-ma ili lokalnim Zajednicama. Ovo važi naročito za posedovanje ili vraćanje crkvene imovine. Ni jedna od strana ne treba da se temelji samo na prethodnoj situaciji, ili da se oslanja isključivo na generalizovane pravne principe, već su dužne da uzimaju u obzir i komplikovanost sadašnje pastirske realnosti, kao i lokal-ne okolnosti.

32. Samo u tom duhu postaće moguće zajedničko suočavanje sa po-novnom evangelizacijom sekularizovanog sveta. Treba da poku-šamo da sredstvima javnoga informisanja damo nove ciljeve, na-ročito verskoj štampi, kako bi se izbegavale netačne informacije ili one sa predrasudama.

33. Neophodno je da se Crkve povezuju kako bi izrazile svoje prizna-nje i poštovanje prema svim onim, znanim i neznanim, Episko-pima, Sveštenicima ili vernicima, Pravoslavnim, Istočnim Kato-licima ili Latinima, koji su stradali, bili ispovednici svoje vere, dokazali svoju privrženost Crkvi ili, uopšte, svima Hrišćanima, bez razlike, koji su pretrpeli gonjenja. To što su oni pretrpeli poziva nas da se ujedinimo i da damo zajedničko svedočanstvo kako bi se priključili molitvi Hristovoj »da svi jedno budu« (Jn. 17, 21).


34. Mešovita Međunarodna Komisija za Bogoslovski Dijalog između Katoličke i Pravoslavne Crkve, okupljena u Plenumu u Balaman-du, energično preporučuje da se praktični kanoni primene od strane naših Crkava, obuhvatajući i Istočne Katoličke Crkve, po-zivajući ih da uzmu učešća u ovom dijalogu koji treba da se nas-tavi u onoj trezvenoj atmosferi neophodnoj za njegov napredak na putu ka vaspostavljanju potpunog opštenja (κοινωνιας).

35. Isključujući u budućnosti svaki prozelitizam ili svaki vid težnje za ekspanzijom Katolika na štetu Pravoslavne Crkve, Komisija se nada da će ukloniti prepreku koja je navela neke Autokefal-ne Crkve da otkažu svoje učešće u Bogoslovskom Dijalogu, te da će Pravoslavna Crkva moći ponovo da nađe svoj potpuni sastav, kako bi se nastavilo bogoslovsko pregalaštvo koje je započeto pod povoljnim obeležjima.

Balamand, Liban, 23. juna 1993.

Bilješka o autoru

Dragan Vukšić je rođen 1945. godine u Radatovićima, općina Ozalj, Re-publika Hrvatska. Završio je gimanziju u Karlovcu, a Vojnu akademiju (1967) i druge vojne škole u Beogradu.

U čin pukovnika unapređen je 1989. godine. Najveći dio vojne kari-jere proveo je na dužnostima u oblasti vanjskopolitičkih odnosa, među-narodne vojne suradnje i obavještajnih poslova. Posljednje dužnosti u Vojsci Jugoslavije bile su mu Načelnik uprave za međunarodnu vojnu sa-radnju Generalštaba VJ i Vojni izaslanik u Njemačkoj i Nizozemskoj.

Kao predstavnik JNA i VJ bio je član državnih delegacija na Konfe-renciji OESS-a u Beču, na mirovnim pregovorima u Ženevi, Daytonu i Bonnu te na pregovorima o Podregionalnoj kontroli naoružanja u Beču. Bio je i član više zvaničnih vojnih delegacija koje su u posjetima Austriji, DDR-u, Rumunjskoj i Mađarskoj predvodili načelnici Generalštaba JNA i VJ. Član Komiteta Savezne vlade SRJ za saradnju s mirovnim misijama i snagama UN bio je od 1993. do 1997. godine.

Učestvovao je i samostalno istupao na više međunarodnih seminara i simpozija iz oblasti vojnopolitičkih odnosa u Beču, Budimpešti, Sofiji, Sanremu, Parizu i Berlinu. Objavio je više stručnih, političkih i vojnih studija i članaka i knjige Pukovnikov otkaz krvavom komandantu (2001) i JNA i raspad SFR Jugoslavije (2006).

Zbog neslaganja s politikom aktualnog režima, napustio je 1999. Vojsku Jugoslavije i priključio se DOS-u u borbi protiv Miloševićevog re-žima. Zbog političkog djelovanja režim mu je protuustavno oduzeo čin i penziju.


Nakon demokratskih promjena 2000. godine biran je za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije. Bio je potpredsjednika Odbora za spoljnu politiku te član Odbora za obranu i bezbednost i Odbora za veze sa Srbima izvan Srbije.

Od januara 2002. do augusta 2004. bio je Generalni konzul SRJ-SCG u Frankfurtu.

dragan vukšić ŽumberaČki uskoci - snv.hr · sadržaj uvod — 13 predgovor — 13 sećanja i...

Documents