Д р а г о ш К а л а ј и ћ

ДАНТЕОВ САН

Трајни евроаријски идеал јединства заједнице - где сукоби не превазилазе оквире комплементарности или међе склада различитости - поприма врхунски израз у Дантеовом разматрању идеалне, етичке империје. Основни покретач визије и коначна сврха империјалног поретка је „свеопшти мир... најбоље од свега што је дано за наше блаженство“ (Монархија, I,4) Премда се Данте позива на јеванђељску традицију Христосовог мира - дакле оног између људског и божанског, који укида старозаветни дуализам - није тешко закључити да је ту превасходно призиван онај земаљски мир, свом силином патњи и страшних искустава стечених кроз братоубилачке сукобе и ратове гвелфа и гибелина. Уосталом, мир као основа начела власти Дантеовог Монарха, односно примата једног уместо више, није толико хришћанске већ евроаријске природе. Реч је о миру какав налаже хијерархијски склад чинбеника свемирског Реда: „и као што дио стоји према цјелини, тако дјеломични ред стоји према свеукупности. Дио према цјелини стоји као према сврси и савршености: дакле, и дјеломични ред према свеукупном реду такође стоји као према сврси и савршености" (I,6)

Слободни смо претпоставити да је Дантеово позивање на јеванђељски мир нека врста унапред припремљеног штита од могућих напада клерикалних непријатеља гибелинске идеје, коју отворено осведочава неколико поглавља треће књиге, посвећених „битки за спас“ (III,3), односно побијању теолошких мњења о вредносном првенству те надређености Цркве спрам империје.

У повести политичке мисли Европљана, с Дантеовим списом Монархија почиње „линија производње“ визија и пројеката уједињења Европе у функцији остварења и одржања трајног мира међу њеним народима и државама. Та традиција пацифистичког исходишта и функције идеалних или стварних тежњи ка уједињењу Европе траје до наших дана те су и прве жртве суверенитета европских држава, принете градилишту Европске заједнице, биле званично правдане потребом да се обезбеди трајни мир. Ипак, у пројектима о којима је реч - саобразно силама секуларизације - потпуно је изостало оно врхунско, сакрално начело кристализације ујединитељског поретка, иманентно не само Дантеовој Монархији већ и свакој веродостојној европској империји, од римске и византијске до аустроугарске и руске.

Данте уочава да се с појавом Монарха и свеобуватне империје раствара и нестаје суштина политичког: „... ако је доиста Монарх, не може имати непријатеља“ (I,11). Данте гради визију светске империје на разбоју чију хоризонталу чини заповест евро-аријске етике о сувереном господарењу над свим жељама и пожудама животињског елемента у човеку а вертикалу такође општа, евроаријска идеја метафизички укорењене правде, основе мира. Светске размере империје чине бесмисленим те стога немогућим појаве жеља за освајањем нових поседа, што ствара услов за неометани и коначни тријумф правде: „Монарх нема што жељети, јер се његов праворијек једино оцеаном окончаје: а то не бива с другим владарима, владарство којих граничи с другим, као примјерице, краља Кастиље и краља Арагона. Из чега слиједи да Монарх може бити најчистији носитељ правде међу смртницима“ (I,11).

Из заповести владавине над покретима инфериорног дела људске „мешавине“, из налога неусловљивости те слободе људског ума и суда спрам жеља и жудњи којима мора суверено управљати, Данте изводи доказ примата империје над свим облицима, односно системима политичког „застрањивања“, где се обрће природни распоред сврха и средстава те где човек губи слободу: „Једино кад влада Монарх, људски род је себи а не другоме сврха: само тад се, наиме, исправљају политичка застрањивања - то јест демокрација, олигархија и тиранија што људски род воде у ропство, како је видљиво оному који их размотри, а владају краљеви, племићи које зову оптиматима и поборници слободе пука; а будући да Монарх највећма воли људе, како је већ додирнуто, жели их све добрима учинити: а то не може гдје се политички застрањује. Није, наиме грађанин због конзула, нити је народ због краља, него су напротив конзули због грађана, а краљ због народа...“ (I, 12)

Под светлом историјских околности и силница Дантеовог времена, његов спис можемо читати као одбрану недовршеног државотворног подухвата Фридриха II Хохенштауфена те његовог става да и достојанство императора - а не само првосвештеника - непосредно потиче из божанског извора. Док првосвештеник има задатак да „према оном што је објављено“ води људски род ка „вјечном животу“ - император пак, „према философском науку“, управља људски род „свјетовној срећи“. (III,15) Видећи у свакој подели империје њено уништење те удар на људско право, Данте је за слом величанственог подухвата Фридриха II оптужио поборнике папске превласти, истичући једнако сакрално достојанство Монарха - „Монарх свијета изравно происходи од владара свемира, који је Бог“ (III,15) - те указујући једним

историјским примером на потпуну самониклост славе империје: „Да пак углед цркве није узрок царског угледа овако се доказује: оно, што не постојећи или не дјелујући другдје имаде своју моћ, није узрок те снаге; а када Црква није постојала или дјеловала, Царство је имало своју моћ: дакле, Црква није узрок моћи Царства, а према томе ни угледа, јер су његова моћ и углед исто.“ (III, 12)

Дантово дело је не само апологија и надградња државотворног подухвата Фридриха II већ и визија будућности, заснована на примордијалној традицији. Саобразно евроаријском погледу на историју - који је поима и доживљава у облику циклуса или сфере а не праволинијског напредовања ка крајњем хоризонту, Судњем дану, „тачки Омега“ (Тејар де Шардена) или „Једном свету“ - праузор идеалне империје, односно савршено уређеног света, када је правда најмоћнија, почива у „златном добу“, чију обнову наговештава Вергилије: „Дјевица поново стиже и власт се Сатурна враћа“ (Буколика, IV, 6). Следи Дантеова ексегеза: „'Дјевицом' се, наиме, називаше правда коју такођер и 'Астреом' зваху; 'власт Сатурна' односи се на добра времена, што се и 'златним' именоваху.“ I,11)

У Дантеовој визији римска империја је не само први и општи историјски узор већ и доказ постваривости идеалне правде и одговарајућег мира, односно основаности нада у њихову обнову: „само је под божанским Аугустом, за постојање савршене Монархије, цио свијет живио у миру.“ (I,16). У узорности и првенству римске империје, њених својстава и установа, Данте види осведочења божанске воље, односно Провиђења. Излишно је истицати да таквог дара не би било без врлости римског човека, делотворно оданог идеалу правде:

„Ако, дакле, Римљани смјераху добру државе, бит ће истинито рећи да смјераху и сврси права. А да је пак римски народ смјерао горе реченој добробити подвргавајући себи цео свијет, то његова дјела показују, у којима, одбацивши похлепу, што је вазда супротна држави, и његујући свеопшти мир са слободом, тај свет, побожан и славан народ као да је занемаривао властиту угоду, да би прискрибио јавну, за спас људског рода... Велим стога, гледе питања, да је римски народ с правом а не присвајајући задаћу Монархије, што се 'Царством' зове, врху свих смртника свјесно стекао. А то се понајпре овако доказује: преплеменитом се народу пристоји да предњачи свима; римски народ бијеше преплеменит; дакле пристајаше му да свима предњачи. " (II, 5-II, 3)