СЛОБОДНА КЊИГАИЗДАЊА ВЛАДИМИРА МАКСИМОВИЋАБиблиотека ВЕЧНОСТКњига 7 ,

Др Јевто ДедијерХерцеговина и ХерцеговциДруго издање (Прво издање 2000. год)

Уредник и издавачВладимир Максимовић

ПриредиоВладимир Максимовић

ПрепоручујеГоран Максимовић

86-83727-13-0

Штампа и повез: Јуниор, Нови Београд, 2003. г.

Тираж: 300 примерака

Пласман: В. Максимовић/Слободна књига11030 Београд, Поштански фах 31Тел. 011/516-864

064/190-77-83

© - Ауторско право на ово издање припадаприређивачу

Београд, 2003. г.

Др ЈЕВТО ДЕДИЈЕР

ХЕРЦЕГОВИНАи

ХЕРЦЕГОВЦИ

ПриредиоВладимир МаксимовиН

СЛОБОДНА КЊИГА

ХЕРЦЕГОВИНА И ХЕРЦЕГОВЦИ

Херцеговина не 1ц>едставља никакву географиј-ску цјелину, али је она по овојим природним особинаманајизразитији представник једне веома шггересантнеприродне цјелине. По својим природним особинамаона чини једну ијелмну с Црном Гором, Далмацијом изападном Босном. Све те земље представљају дио јед-не планинске цјелине, У науци познате под именом ди-нарског планинског система, који се пружа од Љуб-љанске до Скадарске котлине. Тај планински ситемима облик уздужна бедема који раставља Јадранскоморе од области негдапш>ег Панонског мора и данаш-ње Угарске равнице. Он је симетричне гшастике итектонске грађе, има своју јадранску и панонску сгра-ну, које се међусобно разликују по саставу земљшпта,његову спољашњем изгледу, карактеру климе, фауне ивегетације. Јадранска страна била је увијек изложенаразноврсним прнродним и културнпм медитеранскимутицајима, који су често прелазшш п тгреко црномор-ско-јадранског развођа, у области Саве и Дунава, алжту нијесу бшш од оног значаја каквог су бшш уприморским јадранским земљама. Панонска страна јебшта јаче изложена утицајима који су долазили одАлпа и преко Угарске равнице.

Херцеговина је већпм дијелом у сливу Јадран-скога мора, њена сјеверна граница у главном се покла-па с лшшјом највећих висина, због тога је она већимдијелом експонирана према југу и југозападу и по сво-јим природним комундкацијама упућена на Јадранскоморе. Са сјевершш српскпм земљама имала је природ-не везе преко Ивана с долином Босне и преко Чемер-на с облашћу Дрине ц са Србијом. Прва је сачуваласвој значај, док је друга, иза окупадије, постала без

важностп, због чега су страдале многе вароши уисточној Херцеговини, нарочито Фоча. Требиње иДубровник.

Херцеговина са сусједним динарским земљама,нарочито с оннм из области Јадранског приморја,постала је чувена због нарочитих природнпх појавакоје су се овдје највеличанственпје развиле. На цијслојземаљској поврпшни овдје су најтипскије развијенеразне појаве карсша или кри/а, и ове се земље у науцичесто зову карсним зсмљама. Због својих необичнихоблика, хидрографцјских појава и због његова великогутицаја на народни жпвот ових земаља ми ћемо, да бибиле јаснпје везе између прцроде земљишта и народ-ног живота, у краткпм цртама приказати и објаснитиважније карсне појаве. Прн томе ћемо се трудити данам излагање буде што јасније и што популарније.

Ове земље састављене су највећим дијелом одкречњачких стијена разне старости. Кречњак, каостијена, има неких нарочитах особина, које условљава-ју појаву и развиће пластике карста. Од тих особинанајважније су ове. Под утицајем ваздушне воде и сунцаон се не распада механички већ раствара хемијски.Док се друге стијене земаљске површине под утицајемводе, леда и сннјега, и под утицајем дневних и годшп-њих промјена у тошшнн ваздуха расггрскавају на мав>екомаде, од којих се даљњим дробљењем и мијешањемс другим отпацима добива земља живица, - кречњак,под утицајем угљеног диоксида коју добива у атмос-ферској води, раствара се на своје елементе, од којихсе добпва веома мало остатака, па су и ти веоманезгоднц за храну биљкама. Друга је особпна та, штоје кречњак испреспјецан мањим н већим пукотинама,које упијају у се већп дио воде која падне на њих итако сметају да се на земаљској поврпшни образујеводена издан која храни бунаре, потоке и ријеке. Збогтога су у овим областима врела, потоци и ријеке веомаријетки, п народ ових земаља пати сваког љета одједне биједе која је позната под именом »брезвод-

ница«. Атмосферска вода која, у облику кшпе, снијегаи леда, дође на земаљску поврпшну, пропада крозпукотине у унутраогњост земље, својим угл>енимдиоксидом нагриза и пшри пукотине, и тако ствараподземне ријечне каналв, пећинске ходнЕке и подзем-не просторије. Око пукотина које упијају атмосфсрскуводу образују се љевкаста удубљења која се с време-ном све више проширују. Народ је тим удубљењима,према њихову облику и величини, дао разна имена,као: вртаче, долине, долови, увале и поља.

Из овога се већ може осјетити какве су разликеу пластици карста и у пластицн земаља које су састав-љене од непромочившс стијена. Према томе, главнеособине карста су ово. Мјесто материјала од распада-ња јављају се на површшш голе стијене, често уоблику оштрица и пшљака; мјесто разгранатих ријеч-них долина јавља се безброј изолованих мањих и већихудубљења, које земљишту дају изглед мреже с безброј-ним и разноврсним окнима. На пошљетку долазиразвиће подземне пластике, подзешшх сводова и кана-ла, подземних ријечних долина и језера, понора и ката-вотра који ждеру ријечну, језерску и морску воду,периодских језера с безброј необичних и интересант-них хидро^зафијскпх појава. То су оне необичне појавекоје су силно утицале на упечатљиву душу грчкогнарода, и КОЈВ су оставиле свој траг у начину живота идуховној култури читавог српског народа.

Како су ове појаве од необична утицаја на ционародни живот у Херцеговини, ја ћу, да би њвховзначај бпо јаснији, приказати њихове промјене у разнодоба године. Ко путује зилш по овој земљи мора се учуду питатн, како је могућан живот у н>ој. На великимдаљинама не впди се ништа него сури кречн.ачкислојеви, који се као неки исполннски зидови, у дугимнизовима пружају на хшваде метара. Суро стијење,посуто мањим п већим отпацима, с безброј јама,звекара, природних каменитнх мостова (»мора«), ма-њих и већих кланаца (»струга«), с безброј мањих и

већих улегнућа, засутих мањим и већим комадпмастијена дају жмпресију страховите камене пустиње, укојој се не осјећа живот и чију језовиту слику појачавазвпждање буре, која на мјестима преврће људе, стоку икола, и која до кости продире и до сржи смрзава. Чинисе да нема страховитије и необичније земље, која посвојој пластици наличи на површину мјесеца, на комесе сваки живот угасио, попгго је своју властитутошгину изгубио. Иза сухе, вјетровите и хладне зиме,која само у планинама доноси веће масе снијега,настаје претпрољетна југовина, која траје по неколиконедјеља. Она донесе веома изобшшу и густу кишу,која пада често без прекида по неколико дана а честои недјеља. У веома дугим млазевима густе и бујнекшпе излије се маса воде на земљину поврпшну. Туводу упија земља, њоме засићава своје унутрашњепросторије. Кад испуни подземне пећинске ходнике,ова вода почне грцати кроз све пукотине, и на површи-ни се јави безброј врела, потока, ријека, локава, мањихи већих језера. Ријеке силно набујају а поља сеггретворе у пространа језера, која обично захватају удужину по неколико десетина километара а у дубинупо некодико метара. Често се дешава да се извори јавепо њивама, по стајама, па чак и по сеоским кућама.Када престану ове кише, повремена врела пресуше,потоци и ријеке почињу веома нагло опадати. Наповршшш пољских језера почињу се образовати мањаи већа водена ковитлања. То је знак да су ионори надну пољском почели ждерати воду. За лађаре ичамџије ова ковитлања су веома опасна, јер се дешава-ло да су, из неопрезности и људи заједно с чамцимаотшшш за вазда у унутрашњост земље. Већ у мајувећи дио поља је сух, у јуну почиње орање, а у јулу иавгусту дна ових прољетних језера представљају њиве,засијане кукурузом и сијерком, и својим зелениломчине пријатан контраст према сурој кречњачкој пусти-њи.

У прољеће набуја вегетацнја, која напуни ваздухјаким ароматичним мирпсима, и која голе стпјене чео-то сасвим покрпје. У то доба вастају благи, тошш данпбез вјетра, ноћи свјеже и г^не росе, у ваздуху се чујесамо зујање пчсла, осјећа кшрис цвнјећп од медите-рансквк трава и дрвета. Послије прољећа, које трајенајвшпе два и по мјесеца, настају перподе дугих суша ижарквх дана. Љета су необично врућа, суха и за људ-ски живот готово несносна. Често се дешава да понеколико мјесецп не пада накако квша, већи дио врелапресахне, корита многшс рпјека поставу сасвим суха,трава се потауно осушв, а лишће на дрвећу већ крајемјула пожути и опада. Многа села морају ићи по неко-лвко сатв а често и по читав дан док дођу до »живе«воде. Врела се одрже још само у дубоким доливама инољима, и тада у те области долази маса свпјета и носиводу у мјешинама, бурвлвма, на леђима и на коњима.Народ је покушао да овој природној невољи доскочииа вјештачки начин. У најиовије вријеме гради себезброј чашрња, у које се цијеле године скушва киш-ница. Ова вода обично заудара осоком, често је пунаразних мвјазма, али њу многа села сматрају правомблагодати. Од »брсзводнице« пате и многе вароши.Товар шворске воде штаћа се у Билећп три до четиригроша, а у Љубињу често по неколпко недјеља се некува, јер нема довољно воде.

Живот у низинама и варошима је у то вријемепросто несносан. Око многих ријека, због великихпспаравања, јављају се љетње грознице, често правамаларија, која обара и старо и младо. У некпм вароши-ма, нарочпто Мостару, Стоиу и Требпњу, већ око једа-наест сати прије подне престаје скоро сваки саобраћајна улици. Људи се повуку у куће, које шкропе водом,да умање утицај несиосне жеге. Куће и стијење се пре-ко дана силно угрију, а у вече почну пуштати топлоту,која чини жввот у кућама по ноћи просто несносним.Због тога, чим сунце хфедене, развије се нарочитживот, по башчама на обали Неретве, Радобоље,

Брегаве и Требишњице. Људи остају дубоко у ноћ напољу, јер у кућама додија врућина и комарцн. Овеврућине су најнесносније по варопшма у којвма, каообично, нема дрвећа, чија је околина обично гола, акуће све од камена или од цигле које, кад се угрију,појачавају ову и оваку несносну врућину. Као што поселпма борба против безводице представља великопитање у народном животу, исго тако борба противнесносне врућине води се у варопшма на разне начине.У Мостару п у Стоиу удешавају се куће нарочиго аа туборбу. Све куће имају простране башче које допиру наобалу Неретве и Брегаве, из којнх се на нарочигичекрк вади вода за полијевање. Те башче засађене суразним воћем, смоквама, трешњама, шипцима и баде-мима. Свака кућа има своју авлију, која је калдрмисанаријечним шљунком и прекривена лозовом »одрњом«која, као неки кров, даје густ и »дебео хлад«. На гор-њим спратовима кућ& остављају се нарочига отворенаодјел>ења, која гледају у башчу или у авлију. Таодјељења у вародш се зову »крило«, »јазлук«, каткад и»џамлија«, а на селима »тријем« и »притремак«. Нан>има је начињен нарочити »оџак« за кување, и нан>има се љети кува, проводи дан и спава. Свака имућ-нија варошка кућа сели се љети из вароши у оближњасела, а неки чак у Горњу Херцеговину, Гацко, Невеси-ње, Зијемља, Борке, Иван, Јабланипу итд. По херцего-вачким планинама наилази се љети на беаброј мосгар-ских породица. Аге граде на селима нарочите »псходнекуће«, у којпма живе љети са свом чел>ађу по неколи-ко мјесеци.

Прве кшпе падају крајем августа, обично изапрве Госпојпне. Послије првих киша набујају ријеке ипотоци, провру периодска врела. Иза њих настаје бла-го, топло вријеме, с ведрим и свјежим ноћима. То ври-јеме зове се »мало љето«, траје готово цио септембар.Вегетација се обнови, трава се подотави, многа дрветапоново пропупчају и пролистају, а неке воћке процвје-тају; тада цвјета вријесак од кога се добвва мсд с

10

нарочитим мирисом. У октобру и новембру настајудуге и јаке кшпе, које лију без престанка по неколикодана, па се, с малим прекиднма, настављају скоро чита-ва два мјесеца. Већ за првих јесењих киша, још док суусјеви на њивама, може у неким пољима вода дапотопи све усјеве. У многим пољима сељаци могу данаслуте долазак воде; на основу чега и по којимзнаковима наслућују, то не знам. Често се деси да водаријеком или из пећина и јама грцне у поље такомбрзином, да за неколико сати покрије све усјеве.Брзина којом долази та вода је толика, да она пред-ставља праву опасност и за људе, нарочито по ноћи, изато се људи дозивају и јављају за воду, чим је опазе.Вода из њених јама, као, на примјер, из Обода уФатници, јави се с великом детонацијом, да је чују свасусједна села. Често сељаци улазе у воду и отимајукукуруз. Вода се често повуче и остави усјеве полом-љене и сквашене., од којих се добжва послије ужеженобрапшо које даје горак хљеб. На тај начин Херцеговципроводе свој тешки живот у сталној борби са ћудљи-вом и необичном природом своје отаџбине. Та сталнаборба је један од узрока њихове велике издржљивостии велике експанзије.

Оваке природне особине потпуно владају прив-редним животом. Због свог кршевитог карактера већидио земље је неспособан за земљорадњу, и због тога сеапсолутна већина народа бави сточарством. Сточарскижпвот у Херцеговини је необично интересантан, и уразним својим варијацкјама показује, како се и стока ичовјек мора потпуно прилагодити овој необичнојопгтрој и ћудљивој природи. Чим настану л>етње вру-ћине, обкчно испред Видова дне, стока из цијеле јужнеХерцеговине почне бјежати у високе планине сјевернеХерцеговине и јужне Бооне. У то вријеме рудињска ихумњачка стока прекрили све друмове, дигне силнупрапшву, а ваздух испуне звекетом чактара, звона и

11

чакалица. Многа стада путују по пет и шест дана докстигну на планину, гдје остају по два до четири мјесе-ца. Живот на планинама, често на висинама од 1800 до2000 метара, у чисту и свјежу пданинском ваздуху, однеизмјерне је користи по здравље народа и стоке. Овакретања су веома интересантна, и ја ћу приказати саможивот сточара из Подвележја више Мостара, каонајинтересантнији од свих. Подвелепшр живе у седамсела, има их око 250 кућа, сви су муслимани, приједоласка Турака били су православни, неки су били услужби Херцега Стјепана, и многи се хвале да су имстари бшш »велика српска господа«. Све до најновијегвремена нијесу се никако бавшш земљорадњом, а некисе и данас баве само сточарством. У разним висинскимзонама по Вележи имају своје »куће«, које према виси-ни дијеле на горње, средње и доње куће. Када у сеп-тембру сађу са стоком и својим покућством с планинеБјелашнице код Сарајева, они се уставе испод врхаВележи у »најгорњим травама«. Ту, изнад шумскезоне, ироведу под ведрим небом десст до петнаестдана. Чим пане кшпа, они се спусте дубоко у шуму у»средње траве«, гдје су им и »горње куће«. Ту остајусве док не пане првн снијег, а онда се спуштају у»најдоње траве«, изнад Мостара и Благаја. Ту су им и»најдоње куће«, у којима остају све док не »заваливелики снијег«, и тада иду у средње траве и »средњекуће«, које су у најновије вријеме солидније грађене пасе, за разлику од других, зову и »плочне куће«. Чимснијег окошш, спусте се поново у најдоње траве, па сепоново пењу уз планжну како снијег копни и каконаступа прољеће; пењу се до најгорњих трава, одаклесе на четири недјеље »по старом Јуреву«, то јест поправославном Ђурђевдану, крећу опет на Бјелапшиву.Сличан живот проводе готово сва села ш областиРУДИН& и Хумина, које заузимају најниже дијеловејужне Херцеговине (котари љубушки, мостарски,столачки, љубињски, требињски и бипећки).

12

Колико на ова сточарска кретања утичу природ-не особине земљишта, види се најбоље из овога: 1) Уњима учествује само јужна Херцеговина. СјевернаХерцеговина, нарочито Зијемља, Гацко, Невесиње иДробњаци не учествују у њима. 2) Области око висо-ких планина у јужној Херцеговини (Орјена, Бјелаоице,Илије, Видуше и Ситнице), и то нарочито села изнад700 метара апсолутне висине, не учествују у њиманикако. 3) Скоро се може са знатном сигурношћу рећида висинска линија од 750 метара чжни границу измеђусела јужне Херцеговине, која крећу, и села сјевернеХерцеговине, која не крећу.

Херцеговина је сва експоннрана према суниу иприморју, њена су села већином у присојима, а њенапластика састоји се из низа кршевитих заравни које сеступњевито, у облику пространих степеница/дижу одприморја према унутрашњости. Свака од ових степе-Бшца представља засебну климску, фитогеографијскуи привредну цјелину. Те природне разлике нашле суизражаја у народној географијској терминологији, инарод поједине те заравни назива Хумнином, Рудинамаи Повргшша, док области у приморју и дубоким изаклоњеним ријечним долинама, које се одликују бла-гом климом, назива жупама (Дубровачка Жупа, Пив-ска Жупа, Жупа у Горњој Неретви). Све ове областиимају разноврстан привредни карактер. Хумнина, до-лпна Неретве и Требишњице су виноградарске обла-сти. Винова лоза ограничена је на области испод 250метара апсолутне висине. Она је веома важан пољо-ггривредни продукат, извор животу и привредном нап-ретку многих области, развијена је често на штетусвих осталих грана привреде. Дуван је исто тако важнапривредна биљка. Он је ограничен на ниже, тогошједпјелове Херцеговине, може да поднесе оштрију кли-му од винове лозе, пење се и на висине од 500 метара, изахвата много веће просторије. Значај дувана, каокултурне биљке, првих година иза окупације био језнатан, у многим областима неразумним и своје-

13

вољннм поступком власти и ниским цијенама он једуто времена био скоро незнатан а у најновије вријемепостаје поново велик. Низинска је биљка и кукуруз.Растс по цијелој Хумнини и Рудинама, док је у Гацку,Невесињу, Дувну и шханжнским областима без значаја,и не сије се никако. Чини се да висине од 700 до 750метара представљају крајње границе до којих секукуруз може одржати као пољопривредна биљка.Може се с доста поуздања рећи да се област кукурузаподудара с облашћу оних села која врше велика сто-чарска кретања. Исто тако може се с доста сигурностирећи да у већем дијелу Херцеговине доња граница бу-кове гпуме представља горњу гранипу културе кукуру-за и горњу гранжцу села с номадским кретањима. Овакултурна биљка је, дакле, ограничена на областиХумнина и Рудина, затим на област долине Неретве, укојој се буковина спушта и на висине у којима успијевавинова лоза. Кукуруз се прилагодио разним природ-ним особинама појединих херцеговачких области, и за-то у Херцеговшш има неколико врста кукуруза. Тако,на примјер, у сувим безводним областима сије се врста»клек«, која сс одликује малом кржљавом стабљикоми малим клиповима који су пуни ситног и као каменједрог зрна. У мочварнпм областима, нарочито у Габе-ли и Требињском пољу, сије се врста с високомстабљиком и великим клиповима.

У Гацку, Невесињу, Зжјемљима и Дувну највшпесе сију и најбоље успијевају јечам, раж и кромпир. Имаобласти, као што су високе површи изнад Гацка,Невесиња, Ракитна и Дувна, у којима успијева искљу-чжво јечам и зоб. Кромпир је биљка која се прилаго-дила сввма висинама и свима приликама. Једна врстанеобично добро рађа и у висинама изнад 1300 метара,док друга врста (»русињка«, рана или »раона кртола«),успијева доста добро у Хумншш и Рудпнама. Глави-части купус успијева у већим висинама, чак, чшш се,што су веће висине, да он све боље успијева, расте и нависинама од 1400 метара. У нижим партијама Хумнина

14

мјесто н>ега култивише се нека врста купуса који сезове рашшика трашшан, који не завија главпца.

Према појединим висинским цјелинама све хер-цеговачке области можемо подијелити на областисталних и повремених насеља. Стална су скоро сванасеља Хумнина, Рудина, Дувна, Ракитна, Невесиња,Гацка и Површи. Периодска насеља су само на вели-ким планинама, и то већином у сјеверној Херцеговини.У јужној Херцеговшш као периодско насеље може сесамо сматрати село Јасеница, чије становништво сцијелим иметком путује читавих шест љетних мјесеци,а у селу жнви само зими. Исто тако на Зијемљима имасељака који зими живе у Бијелом Пољу а љети излазена Зијемља, и живе по неколико мјесеци. Ипак наЗијемљима нема села које би било зими потпуно пус-то. Интересантно је питање, до које висине допирунајвиша насеља у Херцеговшш? Највиша села суиспод Лебршника у Гацку, затим на Чемерну, нека се-ла Нсвесињске површи, и села у пољима међу Враноми Чврсницом. Чинп се да је на отвореним мјестиманемогућ сталан живот на висинама изнад 1000 метара.У високим, нарочито Дувну и Лијевну, види се да сесеоске куће нерадо пењу на високе тераое, гдје имајудоста простора, већ се тискају на ивице поља гдје им јепростор за становање знатно сужен. Има села и нависинама од 1200 (Поља) и 1300 метара (Чемерно).Али ова су села са свих страна заклоњена шганинама,тако да је утицај јаких вјетрова знатно ублажен. Пре-ма томе чини се да се као ошпте правило може иотаћиово: да се стална насеља налазе на висинама од 0 до1300 метара, а да је на висинама- изнад 1300 сталансеоски живот немогућ, и због тога изнад 1300 м.настаје област љетних села, сточарских љетних стано-ва и катуна. Према томе, можемо, с обзиром на карак-тер насеља, цијелу Херцеговину подијелити на тридијела, и то: најнижи дио, који ћемо звати областномадских кретања, допире до апсолутне висине од 750метара; затим други дио, који не учествује у номад-

15

ским кретањима, с висином од 750 до 1300 метара.Одатле наотаје зона љетаих села, сточарских љетњихстанова и катуна, коју сам назвао зоном периодскихнасеља. Периодска насеља заузимају висине од 1300 до1700 метара висине. Изнад 1700 м, су веома ријетка,премда знатан дио херцеговачких планина допире довисине од 2000 до 2387 метара. Ове границе имајусвојих локалних одступања и изузетака, она могу битипредмет веома интересантних студија, у које ми овдјене можемо улазити.

Исто тако и сами типови кућа измјењују сепрема разним висинама. У јужној Херцеговини, наро-чито у Хумншш, Рудинама и у близини варопш превла-ђУЈУ разне врсте камене куће или »плочнице«. Нависинама изнад 700 метара, нарочито у Дувну, Ракитну,Зијемљима и Гацку, превлађује сламница, а у вишимобластима, наротато у долини Дрине и Неретве доМоогара и њихових притока превлађују дрвенс куће,дапгчаре шш »тахтаре«. У новије вријеме врше сезнатна помјерања између ових области распростра-њења. Дашчара и сламница уступају мјесто плочници,поред које се све чешће јављају црвени кровови одцигле.

Поред свих ових момената, Херцеговина јевеома спромапша земља. Њено привредно сиромашт-во може се разнпм вјештачким начинима умањивати,али се никад не може радшсално поправити. уз тотреба додати да у Херцеговини жнви дио српског наро-да који се све до сада одликовао великом плодношћу, избог тога у Херцеговини се увпјек налазио једансувишак народа који је морао или исељавати се шш сехранити зарадом изван своје области, а у највишеслучајева изван Херцеговине. Тај сувишак народа ода-вао се разним врстама привредног, управо агрикул-турног номадизма. Све те врсте имају и своја нарочитаимена. Тако, на примјер, из многих кршевитих областипутују људи, жене ж дјевојке љети у плоднија поља исусдедне области на »пожањ«, гдје су помагали при

16

жетви, а надница им се плаћала у житу. Супшихгодина, кад омане љетина, ишоге задруге одвоје једандио чељади и шаљу их под јесен у долину Дрине,Неретве, Босне, у Мајеввшу и ниску Посавину, гдјепомажу сељацима средити љетину и зараде толико дасе презиме у тим областима. То путовање зове сепутовање на »презиму«. Док Љубушко поље није билорегулисано, Рудињани су у јесен шшш коњима и пома-гали тамошњим сељацима вадити кукуруз го воде. Удрутим областима људд су се, у оскудици зараде, ода-вали изучавању разннх заната. Тако су многи Попов-ци, кад им вода зарана уништи љетину, одлазили посвима сусједним областима као »камени мајстори« иградшш камене куће, цркве и мостове. Ишли суорганизовани под всфсгвом једног неимара, с вишемајсшора и аргаша. Они су разнијели нарочите типовезиданих кућа по свој Херцеговини и њихова зидарскавјештина опјевана је у народним пјесмама. Послијеокупације Аустрија је градила сшше тврђаве потребињском и билећком котару. Мајстори су бшшстранци »шкутори«, већином Талијани, а домаћини суслужили као обични тежаци. Носећи камен, клак ипржину, Херцеговци су простим посматрањем научилитесатн камен и зидати куће. Сада већ у билећком итребињском котару све грађевине граде сељаци изоближњих села. Крајеви око Требиња, нарочито Шумаи Требињска Површ, служжли су од вајкада као пос-редници у трговшш између Дубровника и судеднихземаља. Због тога се у н>их развио велики смисао затрговину, и многе су куће живјеле од ове посредничкетрговине. Нарочито су се бавили куповином стоке, и стрговином су допирали до Ваљева и Крагујевдја. Ујужној Херцеговини јављао се знатан број »торбара«трговаца или »претрга«, који су на леђима носшшразну робу и продавали је по варопшма и селима. Имаданас безброј сељака из западне Херцеговине исредње Далмације, који као торбари обилазе цијелуСредњу Европу, и који су по сјеверним аустријским

17

земљама познати под именом »Босанци«. Овакихпутовања има безброј, врше се појединачно, у групамаи организовано. У најновије вријеме све ове врстепутовања почињу попуштати, млађи нараштај одлази увеликим масама у Америку, куда га примамљују вели-ке наднице. Одилажење у Америку посгало је правазараза, и у многим областима нема младића и средо-вјечних људи, а остали су само старци, дјеца и женске.Многи младићи остају за вазда у Америци. Због тогасу села око Требиња и Билеће пуна »усиђелица«,дјевојака које се не могу удати, и напуштених женачжји су мужеви отишли у Америку, и у тамошњемживоту потпуно залутали. У једној земљп која је пунажандара, финанца и војске ове пршшке нису моглеостати без фаталних пошљедица по народни морал.Америка је појефтшшла вовац у Херцеговини, али јеунијела раскош, неморал и пореметила цио социјалниживот.

Ови разноврсни радници не представљају ншдтадруго до сувшпак становншптва који његова отаџбинане може да исхрани, и која је она сама осудила даисели. Тај сувишак покушава се на разне начине да сезадржи у земљи, и у изналажењу ових разних начинапривреде запажа се знатна довитљивост народне душе,коју сељак развија у борби с неповољним особинаманеобично оштре и неумигне природе његове отаџбине.

Ова привредна путовања су била од важности заправце исељавања из Херцеговине, јер су њжма откри-ване богатије а слабије насељене области. Исељавањаиз Херцеговине могу се по својим узроцима подијели-ти на двије врсте: на исељавања због политичких и наисељавања због привредних непршшка. Чшш се да суу Херцеговшш исељавања друге врсте била знатнија, иу томс се Херцеговина разликује од многих српокихобласти, нарочнто Старе Србије, Босне и Војводине (уновије вријеме). Чини се да су Херцеговци искључивоиз политичких разлога исељавали у Црну Гору, Боку,Далмацију, Лику, Банију, Војводив^ и Русиду. Исељава-

18

ња у Србију и Босну већином се могу свести на прив-редне неприлшсе. Херцеговци су се у великим масамаисељавали у Србију још прије ослобођења, и пријеКарађорђева устанка. Према најновијим испитива-њима у народу која су у Србији врпшли ученици г.Цвијића, затим по архивским иопигивањима г. Тихоми-ра Ђорђевића може се закључити да разни херцегова-чки досељеници чине знатну већину у саставу данаш-њег становништва у ужичком, ваљевском и подрин-ском округу. Има области у Босни у којима потомцидосељеника из Херцеговине сачињавају преко деведе-сет посто од свега становништва. Колико сам могаодознати посредним и непосредним испитивањем, немаскоро ниједне босанске области, изузев области Лијев-но и Грахово, у којима нема знатан број херцеговачкогстановништва. Колико се то може закључивати наоснову досадашњег испитивања, чшш се да ће усасгаву босанског становншптва, нарочито православ-ног, апсолутну већину сачињавати херцеговачки досе-љеници. Херцеговци су се из већине области исељава-ли као тежаци и сточари а насељавали села. У томе сеједино разликују становници требкњсках села, нарочи-то Шумњаци и Површани, а донекле и Поповци. Онису већином насељавали варопш. Највише су сепсељавали у босанске вароши, затим у Ужице, Бео-град, Шабац, Вал^ево и друге вароши западне Србије,на пошљетку има их доста по разним далматинскимварошима, затим у Трсту, а има их расијаних и поразним варошима у Јужној Русији и Румунији.

Овај дпо херцеговачког становништва иманарочит смисао за трговину и за живот у варопшма.Они се одликују необитаом предузимљивошћу, истрај-ношћу и великом штедњом и од њих су постали многизнаменити трговци, који су бшш од великог утицаја наразвиће трговине, нарочито у заладној Србији. Опажасе само један недостатак, а тај је, да нијесу умјелиосновати велике и чувене и трговачке породице, и неумију своју дјецу васпитати, и због тога свака овака

19

кућа већ у другој генерацији напушта посао, губиимање, а често и душевно пропада. Чини се да суХерцеговци издржљиви само дотле док се у њимаосјећају њихове сељачке особине. Због ових велшшхсеоба настала је позната пословица, да »Херцеговинацио свијет насели, а себе не расели«.

Херцеговина се разликује од свих српскихобласти и у томе што је она сачувала у себи знатан диостаринаца, то јест породица које од вајкада живе уХерцеговшш. За многе од тих породица може се наоснову историјских извора доказати да су у Херцего-вини живјеле још прије доласка Турака, крајем четр-наестог и у почетку петнаестог вијека. Неке од тихпородица живјеле су и у средњем вијеку од сточарства,и оне су као кириџије (»поносници«) вршиле тргова-чки транспорт шмеђу Дубровника и западног дијелаБалканског полуострва. Од тих породица чувене су:Предојевићи, Малешевци, Мириловићи, затим племенаБањанш, Дробњаци, Пилатовићи, Риђани, Бобани идруги. За друге стариначке породице може седоказати да су то остаци мањих властеоских породицаиз средњег вијека. Неколико таких породица сачувалосе у околини Требиња и Билеће (Витковићи, Љуби-братићи и Зотовићи). Зна се да их је било доста уПопову и Неретви и да су ту живјеле до шеснаестог иседамнаестог вијека, па су се неке иселиле у Далмаци)уи Боку (Војиновићи), гдје су се покатоличиле, друге уВојводину (Стратимировићи, Вжгковићн), треће уРусију (Милорадовићи, Владисављевићи, Божидареви-ћи), а неке у Дубровник (Пуцићи, Бошковићи, Покрај-чићи). Поред овога има неколико властеоских фами-лија које су примиле ислам, као на примјер Љубовићи,Ризванбеговићи, Спахалићи, ШурковЉи, вјероватно иГосте, а било их је и више па су потиснуте од другихмуслиманских скоројевића. Из овога се види да старохерцеговачко племство није у оноликој мјери прелази-ло на ислам као, на примјер, босанско. Данашњиправославни остаци старих православних властеоских

20

породица потпуно су се нивелисали с осталимстановништвом, већином су изгубили земљу и посталикметови, а само су Зотовићж кроз цијело турско добазадржали своју земљу. Како је јако било демократи-сање тога ппемства, види се и по томе што је старопрезиме ЉубибратЛи сачувано само у традицији, ањихови потомци добипи су данас подругљива ипогрдна през^имена, као на примјер Кебеље, Балорде,Укропине, Паликуће и слична. Поред овога сачувао сезнатан дио старпх херцеговачких породица, које супрешле на ислам, и то у Дубравама, Гацку, Подвеле-жју, Невесињу, Борчу и Дрини. Све ове породице знајуда су биле православне вјере (»ми смо од Срба«), некису били у разним службама код средњовјековне влао-теле. Све ове породице причају да су се веома доцкан»потурчиле«, у Подвележју и у Борчу до детаља знајупричати о узроцима и начину свога преласка на ислам.Због тога што су доцкан прешли на ислам, у горн»ојНеретви, затим у области Бјелашнжце, Височице иТрескавице називају их »Србљацима«. Ови мусломани,које варошани подругљиво називају и балијама, задр-жали су много хршпћанских обичаја, не крију жене,славе и светкују многе правоолавне празнике, и рачу-нају по православним празницима. У западнојХерцеговини, нарочито око Мостарског Блата, имазнатан број старинаца католичке вјере. Интересантноје, да они приповиједају да су одвајкада били право-славне вјере. Када и зашто су прешли на католи-чанство, не знају, али памте своја стара прекатоличкапрезимена, осим тога славили су до најновијег временакрсна имена, која сада напуштају по наговору католи-чких свештеника.

Највећи дио католика је, ипак, поријеклом изДалмације, доселили су се већином у дсветнаестом икрајем осамнаестог вијека. Католици источно од Не-ретве су ијекавци, а у западној Херцеговини су икавцгг.Варошко муслиманско становншптво потвгае једнимДИЈелом од домаћих сеоских породица, а другим дије-

21

лом од досељеника из разних далматинских варопш,нарочито Новог, Рисна, Имотског, Вргорца итд. Кадгод би Млечићи освојшш коју варош у ДалмациЈИ, мус~лимани су се листом помјерали према истоку. Мостар-ски муслимани, затим муслимани ш варопш западнеХерцеговине говоре икавски, а муслимански сељаци иваропжо становншптво источне Херцеговине говореијекавски. Православни чине једну цјелину и у говоруи у ношњи, потичу од старих херцеговачких породицаили од досељеника из области данашње Црне Горе.

Од окупације ушло је у обичај да се Херцегови-ном назива само мостарско окружје. Међутим, зна седа се до окупације Херцеговином називала много про-странија област, у којој су, поред данашњег мостар-ског окружја, биле и ове области: Дувно, крајеви окоКалиновика, Фоче, Горажда и Чајнжча, западни диоНовопазарског санџака, и на пошљетку данашњецрногорске области: Дробњаци, Пива, крајеви окоНикшића, Бањани, Опутна, Рудина и Грахово. И данасжвви у народу тај шири појам Херцеговине, премда сеу многим крајевима почиње губити као, на примјер, уДувну, око Чајнича итд. Народ тих области има својихспецијалних етнографијских и етничко-психологијскихособина, у којима се он и разликује од становништвасусједних области.

У средњем вијеку на територији данашње Хер-деговине било је вшпе области, и то: Неретва, Хум иТравунија или Требињска. Поред тога, у област Хер-цеговине стадају и неки дијелови Раме, Рашке и Зете.Ове области сједињене су у једну Еделину тек у 15-омввсјеку, и то под Сандаљем Храњићем и СтјепаномВукчићем Косачом. Освојивпш Херцеговиву, Турци суову област задржали као једну административну пјели-ну, која се по Огјепану ВукчАу, илиХерцегу Стјепану,прозвала Херцеговином. Главна \деста у средњемвијеку била су Оногошт (Никшић), Требиње, Хум,

22

Благај, Почитељ код Мостара и Кључ код Гацка. Завријеме Турака сједиште санџаката било је неко врије-ме у Фочи, а доцније у Мостару. Чини се да је у Херце-говини у средњем вијеку било веома мало вароши управом смислу те ржјечи. Веђина већих мјеста хфед-стављала су утврђења и племићке замке, који су бшшна неприступачнијим мјесгима. Чини се да је испод тихутврђења било и неких тргова и чарпшја. У новомеВЕдеку вароши се све више спуштају у низине, на обалеријека, дуж којих су шпли најважнжји друмови. Осаставу варошког становништва у почетку новогвијека не зна се много. По неким вијсстима изгледа даје у седамнаестом и осамнаестом вијеку превлађивалоу варопшма муслиманско становншптво. Неке одваропш остале су кроз сва историјска времена наистом >1Јесту (Требиње, Коњиц, Билећа), у некимобластима било је знатних помјерања, као на примјеру области доње Неретве. Најважнигје вароши усредњем и новом вијеку биле су везане за попречнесаобраћајне лшшје, то јест, за оне ријечне долинекојима се најлакше и најбрже с Приморја прелазило уобласт Босне и Дрине. За вријеме Римљана, чшш се,било је донекле друкчије, јер су многа важна насељаоткривена у уздужном улегнућу (Имотски-Столац),које је ишло паралелно с морском обалом. Многе одданашњих варолш биле су у почетку 19-ог вијекапроста муслиманска села, која чешће имају некеособнне оријенталских чаршија, и варошима супостале на тај начин што су турске и аустријске власгиизабрале та села за сједишта власти. Тако сувароишма постала ова мјеста: Љубжње, Билећа, Мето-хија (Гацко), Касаба (Невесиње) и Љубушки. Метохи-ја се тим путем развила на рачун Цернице, Касаба намјесто Залома, а Љубушки мјесто Витине, Мостар иЧапљина развили су се због згоднијег положаја и збогпромијењених комуникација на рачун Благаја иПочитеља. Требиње, Столац и Коњиц сачували су

23

кроз дуго вријеме, с промјењивом срећом, и својположај и свој значај.

Муслимани су дали спољашњи изглед и типовим варошима, и због тога у њима су превлађивалиоријенталски типови кућа, оријенталски начин рада иживота све до најновијег времена. Највшпе смисла заварошки живот показали су муслимани, затим право-славнда, а најмање католицн. Трговином су 'се највишебавшш православни, они и данас дају главни тонхерцеговачкој трговини. Разним занатима готовоподједнако су се бавшш православни и муслимани, акатолици почињу превлађивати тек у најновије врије-ме, и то преко половине странцп. Православни Срби уБосни и Херцеговини показали су велшси смисао зарад и жжвот по варошима. За многе данашњемостарске, љевањске, сарајевске и фочанске породицеможе се доказати да су се још у 18-ом вијеку бавилетрговином и занатима, и да су живјеле у вародшма.Ове старе варонпсе породице, заједно са свештен-ством, имале су знатна утицаја у ширењу просвјете,писмености и нацноналне свијести. Треба истаћи, да сусве те породице биле српског, сеоског поријекла и тосу махом били поријеклом Херцеговци. (На примјер,чувена трговачка кућа Кујунџића у Лијевну поријек-лом је од Требиња, а сарајевски Деспићи из Гацка). Утоме се Босна и Херцеговина разликују од источнихсрпских земаља, нарочито Србије, гдје су све донајновијег времена главни трговци били Цинцари иГрци, и Црне Горе, гдје и данас у трговини главнуријеч воде Арбанаси. Многе од старих трговачкихкућа нијесу се умјеле снаћи у новом животу ПОСЛИЈСокупације, па су посрБуле и испустиле трговину изсрпских рука.

Као што се из свега види, херцеговачко станов-ништво, нарочито сеоско је хомогено, то су већиномстаринци или досел^еници из сусједних српских облас-ти, нарочито Црне Горе и Далмације. Босанци су севрло мало селшш у Херцеговину. Становншптво се

дијели на православне, муслимане и католике. Свакаконфесија заотупљена је готово једнаким бројем.

Разне вјере су утицале разноврсно на становни-пггво. Носиоци појединих вјера уносили су у својупаству елементе оних културних средина из којих суони, на примјер, католици елементе тал^анске, амуслимани и православнп оријенталске, цариградскекултуре. Свепггенство је уносило у великој мјерираздор, који је отшпао чак дотле да се народ и уношњи разликује по конфесијама. Та подјела нијенигдје тако јака као у Херцеговини и у некимлијеловима Босне. Ипак нвгје ни та подјела ни вјерсканесношљивост могла из народне душе да избришепрвобитне прехришћанске и преисламске особине.Тако, на примјер, празновјерице су заједничко духовноимање сва три елемента. У муслиманском станов-ништву има преисламских и хршпћанских реминис-ценција. Те су реминисценције у источној Херцеговиниправославне (светковање Ђурђева и Илина дне, Огње-не Марије, неки обичаји о православном Божићу идругим православним празницима). Муслимани и като-лжци немају националне свијести, католици немајунационалне традиције, коју новије патриоте хоћевјештачки да створе. Муслимани немају националнесвијести, за се кажу да су Турци, али имају националнутрадицију, и та је несумњиво српска. Нека католичкабратсгва знају да су од православних, али неће да кажуда су Срби или, као муслимани, да су од Срба. Одокупацнје свештенство их учи да се зову Хрватима, и,да би убшш сваку успомену на Српство, забрањује импрослављање крсних имена, већ под именом »крсногимена« и »славе« уводе ггрослављање имен-дана. Ипак,што има историјске традиције, она је и код католиказнатним дијелом српска, цјевају о Косову, МаркуКраљевићу, Милошу итд. У неким селима код Љубуш-ког тврде за неке развалине да је то била кулаКраљевића Марка, за неке каменице кажу да су тостопе од Шарина. У ову народну традицију унесено је

24 25

путем Качићевих пјесама, које оу и сад популарне,доста нових ствари, и то неке приче и пјесме оСтјепану ТомашеввЉу, Матији Корвш^ итд.

Херцеговачко становништво живи у великимбратствима и »породицама«. Нека од тих братстава суразбацана, неорганизована и заједнипу чува самозаједничка слава и предање. Друга братства живе укомпактним дјелинама, заузимају једно или вишесусједних села, обично се не жене међу собом. Уисточној Херцеговини има братстава, чвди је један диопримио ислам. Обично између православног и мусли-манског дијела братства нема тјешњих веза, чешће сусе међусобно крвили, и муслимани су редовно потиски-вали своје православне саплеменикс оа бољих земаља.Ипак, кад је била у питању братствена крв тфематуђиву, губио се на махове осјећај вјерских разлика.Херцеговачка братства већином нијесу имала онакочврсте племенске и братствене организације као штосу је имала нека ирногорска племена. Изузетак одосталих Хсрцеговаца чине Дробњаци. Ипак, већи диохерцеговачких братстава везан је разним сродничким,социјалним и економским везама. Сви они који славеисто крсно име, а истог су поријекла, живјели су уексогамији, крвне освете врпшло је заједнички цијелобратство, у бој и на устанак се шпло као цјелина,готово свако братство имало је првобитне своје епгано-ве у планини, и цијело братство, организовано у мање»суддесе«, кретало је заједнички са стоком. Црногор-ска братства и племена имају заједничке испаше. Озаједничким зиратним земљама знамо само у Херцего-вини. Тих заједница има вшпе врста, обрађују секолективно, а род се с њих дијели на разне начине.

Има их веома старих, а има их које су постале у наше.вријеме.2

О психичким и етничким особинама херцегова-чког становншптва сусједне српске области имајуразличита мишљења, према томе с каквим су типови-ма те области највише долазиле у додир. Тако, на при-мјер, Црногорци о Херцеговцима имају лијепо мшпље-ње, сматрају их својим најближим сродницима. Ипаких сматрају нешто инфериорнијим од себе, али у истодоба и најбољим послије себе. Католици го областистаре дубровачке државе, нарочито Конављани, пра-вославне Херцеговце сматрају чесгитим људима, којизнају за људство, морал и ред, радо с њима ступају узаједничке послове, често и у духовна сродства (вјен-чана и шшпана кумства). Истина, Конављани Херце-говца сматрају некултурнијим и простијим од себе, имноге им ствари на ту простоту одбијају. У Србијијасно разликују ужичке »Ере« од Херцеговаца. Премаисгштивању г. проф. Цвкјића и г. проф. Љубе Павло-вића, херцеговачки досељеници у ваљевском и подрин-ском крају, нарочито они из »Дубоке Херцеговине«,одликују се нарочитом предузимљиво-шћу, истрајно-шћу, нарочитим смислом за ред и колективан рад. Тидрсељеници, затим национална борба у 19-ом вијеку,учврстшш су Херцеговцима у заладној Србији извјес-тан реноме. У Босни има разноврсних мишљења оХерцеговцима. Ипак, мора се иотаћи, да о Херцегов-цима друкч^"е мисле босански сељаци а друкчијебосански варошани. Босански сел>ак с »Ером« хоће дасе натјече у духовитоста. У безброј прича приказује гачас као неспретна брђанина, који у разним ситуацЕгјамане умије да се сна^е, и због тога испада смијешан, а часга представља као опасна препредењака који удшјевјешто да подвали. Босански варошанн, нарочито они

1 Породицом сс назива у једном дијелу Херцеговине диобратства која има нсто презиме.

О тим заједницама ввди моје радове: Билећке Рудине,Насеља Српских Земаља, каига П; Херцеговина, Наоеља, к». VI;Гласник Земаљског Музеја за 1907.

26 27

ш средње Босне и тузланске Посавине, немају лиЈепомшпљење о Херцеговцима. Они су то мшпљење ство-рили по неким својим суграђанима, и по Мостарцимакоје често познају сасвим једнострано. Треба истаћи,да ово нерасположење поједини политички спекулантипреносс и у јавни живот.

И Херцеговци имају различита мишљења остановншптву других српских земаља. Црногорско ју-наштво, њихово презирање смрти и национални заноснеобично уважавају. Ипак, мисле да су Црногорцинеобично себични, да нијесу довољно паметни, и да сучесто у својој једностраности и наивности смијешни.Најпаметнији и најуреднији људи су Бокељи иКонављани; први се одлику и великим јунаштвом,отреситији су од Конављана, што Херцеговци наро-чито уважавају. Католике из средње Даламције, окоИмотског, Макарске и Бекије наизвају »козама«, Шку-торима и Лули-Матима. Њима ништа не пршнају, пакне сматрају их да су неморални. Херцеговцн познају иШумадинце, и то нричању оних, који су шпли да догоневолове ш Шумадије, и из народних пјесама. Херце-говци називају и Шумадинце и Босанце, нарочитоПосавце, — Шијацима. Истина, Шумадинцима признајујунаштво, а Босанцима ни то. Босанског Шијака сма-трају за наивна и ограничена добричину, коме родидобро њива и башта, и који зна само добро да се наједеи напије. Има безброј шаљивих прича у којима се при-повиједа како је Херцеговац подвалио Шијаку. Херце-говци пјевају о првом устанку, знају све истакнутијевојводе, нарочито је популаран »Кара-Ђоко« и Мутап.Хадук-Вељка ријетко спомињу. О другом устанку са-мо причају али не пјевају, Дрста причају о кнезуМихајлу. О босанским Крајшшшцима, Личанима иВојвођанима све до најновијег времена нијесу зналиготово ншпта, и о њима немају свог мишљења.

Из оних мишљења што их отановништво поје-диних српских области има о Херцеговцима, види се,да су та мишљења стварана према томе, с каквим се

28

психолошким и моралним типом највише долазило удодир. осим тога, треба додати још и то, да у Херце-говини има више психолошких типова, и да се и самохерцеговачко становништво разликује међу собом умногим стварима. Тако, на примјер, у сеоскомстановништву најпопуларнији је психолошки тип којинема свог нарочитог имена. За таке људе може серећи, да су и мудри колико су паметни. То су људишироке памети, проницави, у којих интелект владафангазијом и свима прохтјевима, одадерени, отмени,трезвени и достојанствени. Паметни се људи дубокоуважавају, па ма каква стања и поријекла били.Херцеговци добро разликују мудра од паметна. То сусеоски интелектуалци који проматрају, мисле и опа-жају. Они стварају паметне пословице, боје се Бога,воле пркву и свештенике, научшш су да раде колек-тивно, воле слогу и договор, па често зато хоће дажртвују и нешто свога. Паметан човјек мора бититактичан, ако хоће да буде уважен.

Поред овога има један веома чест тип, који се уМостару зове »лиска«, по селима »објешењак«, »личи-нар«, »спадало«, а у околини Дубровника »леро«. Њихима мање и вшпе у цијелој Херцеговшш. На великимнародним зборовима лако их је познати по томе, штозадиркују, пецкају и свакж час се церекају. Од великасмијања код неких лице изгледа одвећ смежурано,ирте на лииу су сивише покретљиве. Одликују се пов-рпшом духовитошћу, нестални су и неспособни засваки рад за који се тражи истрајности. У стању су»наругати се« свакоме, у сваког човјека вронаћи недо-отатке и оно што је смијепшо, умију вјешто да пронађуи издјену згодне и духовите надимке. У себи имајунешто глумачко, јер кад причају о појединим људима,они се труде да имитују и њвхово кретање, глао имимику. Они умију да пронађу оно што је смвдешно упојединим обичајима, обредима и вјерама. Личниинтерес и духовитост је у њих све. Пред посљедњомпада и пријатељсгво, и гфква, вјера и Бог. Они све

29

пародирају, оггјевају отмице и сеоске туче. За многе сеприча да никад у животу нијесу заппакали и да уопштене могу заплакати. То су духовити, нестални и себичниљуди, који не воле оно пгго је ред, што је у традицији иобичајима, радо интригирају, оговарају, псују, пију итуку се. По варошима многи остану таки цијелог жи-вота, занимају се каквим лаким вртгодним пословима,воле свирку и' пјесму. Има их, који се често одају трго-вини, у којој духовитим смицалицама могу да зараде, ионда се имањем размећу. У хајдучком животу честопостају славни због своје окретности и довитљивости.Има их много, који се у зрелијим годпнама измијене,»дозову се« и »постиде се«. Овај тип нпје никад попу-ларан, и трпи се само из забаве, на зборовима и сла-вама.

Чланови неких поповских фамилија, затим ста-новници Попова, Љубомира, Корита и Зжјемља, крозкоје су пролазшш важнији друмови, одликују се себич-ношћу, шкртошћу и безобзирношћу. У сваком јавномпослу задиру на своју страну. У стицању материјалнихдобара не воде рачуна о полуларности, не боје се Богани оног свијета. С властима увијек добро живе, премајачем поншни су као псето, а према слабијем су безсрца и свирепи. Лукави су и подмукли, своје намјереумију дубоко да сакрију, и редовно су негостољубиви.Сељаци их познају по томе, што никад не гледају уочи, већ некако попријеко. Осмијех им је риједак иобично изгледа пакостан.

Ријетка је земља гдје се толико воли разговор,анегдоте и прича. Као што се цијене добри гуслачи ипјевачи, тако се воле и добра иричала. Сваки причало,поред огромног знања прича и анегдота, мора бвггивеома вјешт у причању. Причање и разговор је правастраст, причају се и озбиљне и смијепше ствари. Имаих који су читав свој вијек провели идући по зборови-ма, славама и свадбама и забављајући госте причом.Људи их радо примају и призивају. Најбоље и с најве-ћом вјешпшом причају Гачани, затим Билећани и

Невесињци. У Гацку је скоро сваки прпчало шш скоросваки хоће то да буде. Због тога се често хоће и даувеличава и претјера.

Веома се уважавају људи за које се вјерује да су»стувљиви«, да има нешто при њима. Ти људи редовнопате од неких напада. Неки су од њих и лудили. Алисви имају моћ да предвиђају, да наслућују, да предска-зују догађаје, да изналазе дар у људи. Обично мало го-воре, веома су опггрих црта у липу. Међу таким имамного калуђера, хода и попова, и народ вјерује да овиимају посла с неким светињама. Има много спекула-ната који умију вјешто да имшују оваке људе, ходајупо селима и живе од гатања, записа и читања моли-тава.

Злослушни и »сјакали« су и симистички распо-ложени људи, који виде све црно. Други само грде иумију страховито да куну.

Има људи које зову мирничинама, врличинама,подругљиво женскима (од женско). То су људи веомамирне нарави, без амбиција, одају се породици утоликој мјери, да врше све кућне па чак и женскепослове. Стидљиви су, праведни и врло предусретљи-ви. Необично воле тазбину, са женином породицом седобро пазе, и тиме дају материјала за подсмијех.

Доста риједак и непог^ларан је тип оних којеЦвжјић назива рчинама и љушицама. То су људи ускепамети, претјерано су осјетљиви, »пријеки« и не про-мшпљају, раде по нагону. Кад се те особине потенци-рају, народ их зове зграњама. Народ их сматра прото-тппом Арбанаса и Црногораца. За њих се каже: »љутко Арнаут« шш »љут, ко да му је ћаћа Црногорац«.Турци су их се бојали, јер су у одбрани и осветибезобзирни. Брло су гостољубиви, добро гађају изпушака, на зборовима замећу кавге. Нијесу за друштвои свак их се клони.

Муслиманоки сељаци и варошани имају једандио становништва које називају балијама. Како самизвијештен, балија на турском језику значи сељак.

30 31

Балије се понашају као једна компактна, издвојена инеорганизована ијелина. Живе у масама у областивеликих планина, у дубоким долинама око великихппанина, шш на високим планинским заравнима. Онисе најрађе групишу око великих планина, највише себаве сточарством. Њихова села су на највећим висина-ма. Јако пада у очи што они, као најстарије станов-ншптво, имају мало своје земље, а још је интересант-није то што многи у планини имају своје властитеиспаше, а код куће су кметови. Премда се може дока-зати да у својим селима живе по неколике стотинегодина, они ипак нијесу организовани у братства иплемена, нити показују наклоности према каквомоблику социјалне организације. За војничке подвиге,четовања, јунаштво и главарство нису марили. То суљуди који показују особжги смиоао само за сточарство,они су једини организовали и уредили начин експло-атације испаша на сличан начин као у Алпима. Они сусе диспонирали само у томе правиу. Иначе су тоједноумчине, тврде памети, суморни, мирни, троми илијени, ријетко су весели, нијесу никад духовити низаједљиви. Жене су им шаљивије.

Већ смо истакли, како су се поједине областиодавале нарочитим врстама привреде, и да су те своједиспозиције преносиле и у друте области и тамо ихразвијале. Опажа се да су се код оваквог привредногразвића често мжјењали и погледи на свијет, на циљживота и значај породице. Чини се да се уз нарочитиначин рада нарочито мијењају и нека осјећања, мождаи сам менталитет, и да то често иде једно с другим.Ове нарочите промјене и диспонирања у једномшвјесном правцу имале су својих велшшх пошљедицау социјалном и хфивредном животу. Од њих ћу истаћисамо јужну Херцеговину, управо околину Требиња исусједну ДалмацидУ' с ј̂ Д116 стране, и Горњу Херце-говину с Црном Гором, с друге стране. У Горњој Хер-цеговини цијела соццјална и хфивредна организацијаизвршена је на сродничкој основи. Као главни задатак

32

рада и живота сматра се оставити сшшо и јакопотомство, ојачати, и проширити што више својеплеме и братство. Јунаштво је понос и част, и предњим пада све, 1фез̂ »е се често живот и имање.

Супротно томе, у јужној Херцеговшш сирома-штво се сматра за највећу срамоту. Честит се каже заонога ко је богат. Јунапггво се просто исмијава. Честаје пословица: »Јуначка ђеца боса по сокаку скачу«.Због овога мало се брину о братству и потомству.Тежља за богатством је неизмјерна. Често се иде дот-ле да се млађа браћа одричу брака, само да се сачуваиман>е. Због овога начина живота у Конавлима су серазвшш и нарочиги женидбени обичаји које другикрајеви не познају. Кад се иде даље низ Боку и низДалмациЈу срета се све више оваких обичаја, нарочитоу Луштици код Херцег-Новога. Због тога становни-штво ових области, премда је старо, није населилониједну сусједну област. Те области ниги су активне нипасивне, оне стагнирају у свом становништву па гото-во и у имању. Истакао сам ову као једну од главнихразлшса између сјеверне и јужне Херцеговине. Тихразлика има више, оне су разноврсне, јављају се честоизмеђу становништва сусдедних области, и те су разли-ке нашле свога изражаја у многобројним народнимпричама и пословицама, оне се осјећају у начину живо-та, па чак и у оним смијепшим и егзотичним презиме-нима, каква се иначе готово нигдје у тој мјери не јав-љају, а која често невјешта човјека наводе на погреш-не комбинације о поријеклу појединих братстава ипородица.

33

СОЦИЈАЛНА ПСИХОЛОГИЈАХЕРЦЕГОВАЦА1

Већ смо у почетку истакли да се неке народнепсихологпке особине могу сматрати као нарочита гру-па стваралачких фактора. Сада ћемо показати које суте особине, и на који су начин утицале.

И испитивања ових питања покренуо је Ј. Цви-јић. Сљедећа проматрања вршена су у смислу његовихпогледа. Пошто од Цвијића имамо само ошпте индика-ције о овом питању, потребно је да према његовим, увише махова изнесеним, погледима представимо глав-не задатке и методе ових проучавања.

Тежиште ових испитивања не чини садржинанародне свијести, па ни оно пгго чини садржину његоведушевне културе, већ начин осјећања, мшнљења исхватања,2 структура душе, боја и интензитет осјећа-ња. Елементи народне душевне културе и оадржинасвијести узимају се овдје у обзир само у толико, уколико је на њих утицала структура народне душе(мијењајући, сгварајући и ајусгирајући). Дакле, овдје јеглавно питање, како и колико утичу разне психичкеособине на разне облике народног живота, на његовуматеријалну и душевну културу, затим у колико овеособине могу бити узрок нарочитом привредном исоцијалном карактеру и историјском значају појединихобласти. Према свему пзгледа да је у српском народу,особито док је у патријархалном стању, значај цјелинебио често већи од значаја појединаца. Вјероватно ово

1 Један одељак из дела »Херцеговина«, које се штампа у VIкњизн »Насеља српских земаља«, у издању Српске КраљевокеАкадемије, Београд, 1909.

2 Јован Цвијнћ, »О научном раду«, Београд, 1907, стр. 25.

34

је узрок, што опште психичке особине имају оваковелики значај.

Чшш се да је Цвојић у почетку као стваралачкеособине сматрао само основнв или главне психичкежице.3 Доцније као стваралачке факторе исгакао је инеке специфичне особиие појединих крајева, »које сусе разввле под утицајем географских, историјских икултурних пршшка«, а затим и тежње појединих кра-јева, које могу психолошки диференцирати и диспони-рати поједине области. Чини се да су ове специфичнеособине појединих крајева у Херцеговини највишестварајући утицале. Херцеговац, као и остали Срби ди-нарске системе, има доста упечатљиву душу; способанје да прими и схвати туђе и да према хфимљеном уде-шава живот. Вероватно ће се доцнијим студијама моћиутврдити, колико и у самом начину примања имаопштег народног, у колико утичу оне основне особине.

У Херцеговини смо нашли три групе социјално-психолошких појава, које као стваралачки факторизаслужују нарочиту пажњу. На првом мјесгу чини се,да се могу разликовати три различите етничке душе ито: старинци с Балијама као типским представником,досељеници са Истока (источне Херцеговине и ЦрнеГоре) и досељенипр са Запада (западне Херцеговине иДалмације). Поред ових долазе разни социјално-психо-лошки типови као друта и нарочите диспозиције итежње појединих крајева као трећа група тих фактора.

О Херцеговцима шш »Херама« има безброј ша-љивих прича. У деверним дијеловима Србије и Босне»Хера« постаје каткад врста Абдерпћанина, коме сетоваре на леђа сви оправдани и неоиравдани продуктипосавске духовитости. Интересантно је, да »Херу«рјеђе представљају као глупака; у тим причама натфо-тив »Хера« голази обично као лукав и досјетљив

Јован Цвијић, »Основе географије и геологије Ст. СрбијеМакедонијс<<, Београд, 1906,1, стр. 199.

»О научном раду«, стр. 16,29.

35

домишљан, који у свом имитовању глупости и прос-тоте види средство, којим може противника жестоко»нагаравити«. Из ових приповједака се види, да су овеобласти имале највшпе додира само с једним херцего-вачким психолошким типом, о коме ћемо мало даљеговорити. Из сљедећих биљежака ће се видјети, да уХерцеговини има више психолошких тшгова и да онипрема пршшкама могу да узимају разне' улоге уживоту.

Као што смо видјели старинаца има у већој масисамо у источној Херцеговшш, и то су већином право-славни и мусломани. Православни старинци су сепотпуно измијешали с новијим досељеницима тако, дасе међу њима не осдећају знатније психичке разлике.Својим одвојеним номадским животом шдвајају семусломански старинци, познати под имсном БалиЈе,као презрени дио осталог муслиманског сеоског стано-вништва. Да у њих има дсихичких особина, које суантропогеографски важне види се из ових факата.

Балије станују у компактним масама само уобластима великих планина (око Вележи, на сгјеверуМаглића, Зеленгоре, око Височице, Бјелашнице и уБорчу). Згомилавање у хладним планинама једногстановништва, које као мусломанско становншптвоније могло бити силом потиснуто, интересантан јефакт. Порсд тога, балије су највећи љубитељиномадског скигачког живота. Јако пада у очи, што оникао најстарије, и то муслиманско становништво, имајуврло мало своје земље. И згруписавање уз шганине ионо презирање земљорадње може се довести у всзу сособитим наклоностима према сточарењу и номадизи-рању. Исто тако и оно претварање њива у ливаде. Мисмо истакли како су »Травари« из Јасенице код Габеленашли искрчене њиве, кад су се доселшш у Јасенису,па су њиве претворили у ливаде, одајући се потпуносточарству. Балије су се тск у новије вријеме почелибавити и земљорадњом.

36

СОЦИЈЗЛНО је важнији факт што они као нај-старије становништво нпјесу организовани у братстваи шгемена, иако има веома разгранатих братстава. Овонарочито пада у очи, што су се многе досељеничкепородице организовале у јака братства.

Име »Србљак« је назив за људе који живе упланинама и немају потребе да крећу са стоком удалеке крајеве. То име у ОКОЈШН& Височице, гдје смоово име чули, носе Балије, пошто је њих тамо највише.

За Балије се тврдп да међу њима има храбрихљуди, али да за војничке подвиге нијесу маршш види сеиз тога, што их је мало било под бератима.

О Балијама као презреној групи међу мусло-манским сељацима прича се ово: не врше уредно про-писе Мухамедове вјере, не крију жене као другимусломани, нигда се не купају, ријетко иду у џамију,светкују масу православних светаца. Осим тога за њихсе тврди да су једноумчине, тврде памети, суморни,мирни и троми. Балија је ријетко весео, ријетко пјева,а жене су им, каже се, шаљивије. Иако Балија имамного, њихов се значај није никад осјећао; то су онеизанђале стариначке етнографске групице са скром-нпм душевним особинама, које не показују ни особитогразвића појединих душевних особина, па чак ни особи-тпх тежња за бољим животом или промјенама у живо-ту своје средине. Једностраност, тврдоглавство, сумор-ност, оскудица особитих джспонирања појединих осо-бина и општих тежња јесу главне особине ове душе.

Чини се да у извјесним областима Босне имамного балијскога. Оне многе приче о бошњачкојтврдоглавости дају се на тип ових људи свести. Ипак иу Босни има разних психолошких типова.

Други дио становнипггва чине досељеници систока са православним и мусломанским старјеницимасредње и јужне Херцеговине. Већину чине право-

Бератом сс назива писмо, у којему су побројене заслугеучињене за султана и награде којо сс дају за то услуге.

37

славни, затим мусломани, а има и католика (уљубињском и столачком котару).

Остављајући да о основнвм особинама овеетничке душе доцније говоримо, овдје само истичемода се људи из ових крајева могу готово са страшћупредати разним социјалним, националним и привред-ним тежњама. Разне тежње захватају само мање дије-лове становништва; њих има више и имају великиангропогеографски значај. Разноврсност етничке ду-ше документује се и знатним бројем социјално-психо-лопгких типова, који имају разне етичке и животнетсжње, и који утичу на социјални народни живот.Надамо се да ћемо сљедећим примјерима моћидоказати антропогеографску важност разних социјал-них типова и животних тежња.

Социјално-исихолошки шииови у јужној и исшо-чној Херцеговини. — Има један чест тип међу Србимаиз области планина динарске системе, који увеликоутиче на народ ових области. То су људи здравихживаца, никад предебели, а ријетко сувшпе мршави иријетко потпуно прне масти. Супремација интелектанад осјећајима и фантазнјом, и швјесна хармонијамеђу разним особинама душе чшш их људима трезве-ним, одмјереним, тактичним, врло често и праведним.У понашању и разговору су умјерени, отмјени, готовопоносити. То су људи који познају разне обичајесеоске и њима се покоравају. Навести тога човјека дасе дјелом или ријечи гтревари, значи »укинути му нос«.То су сељаци који мисле и смшпљено раде, поузданису, тешки при обећавању, а вјерни у извршавању данеријечи. То је нека врста сеоских интелектуалада, којипроматрају, мисле и опажају. Они стварају оне памет-не пословице и узречице. Дијељење задруга вршевећином они. Страх од Бога је велик; они стварају онелијепе иародне молитве и добри су богомољци. Научи-ли су да раде колективно, било да воде свијет за собомбило да иду са свијетом. Смисао за слогу и за сложанрад врло је велики. За њих се вели, »да никад не бјеже

38

од људи«. Нпјесу бшш ирви који су дизали устанке, алису у устанцима бшш храбри јунаци и мудре војсковође.Познати представник типа оваквих људи био јевојвода Марко Миљанов, а од истакнутих књижевникаВук Караџић и Симо Матавуљ. Чини се да они превла-ђују у неким областима и то: у Шумадији, Црногор-ским Брдима, средњој и сјеверној Херцеговшш, Боки иу Конавлима. Ово је тип најпопуларнији* људи међудинарским Србима.

Јужна Херцеговина са неким варопшма (особи-то Мостаром), пуна је људи, чији је менталитет потпу-но слвгаан с оним »Хером« из народних приловједака.То су обнчно врло живи, окретни људи, махом чини сепрње масти, већином ниска раста, »сваки им дамаригра«, »очи им мигоље ко да су на заитину«. То сусеоски гамени, у Мостару их зову лискама, по селимаобјешењацима (тј. способан да сврши на вјешалима),личинарима, а у Дубровнику лерима. Њих има мањеили више у свима дигјеловима Херцеговине. Увијекспособни за шалу, исмијавање и оговарање, чине иститип с оним, који ће се нашалити и на рачун СветогВладике, и који ће и поред мртваца шалу збијати. Навеликим народним зборовима лако их је познати, штосе сваки час гласно церекају. Свакоме се »наругати«,наћи грешке и смијешне особине, изденути згодне идуховите надимке њихова је способност. То су они којиналазе смијешне ствари у појединих људвс, у разнимобичајима, крајевима, братствима и вјерама. То су оникоји смишљају смијепше прине о сељацима судеднихобласти; кад онн издјену име каквом чељадету, то муиме остаје до гроба, а каткад прелази и на насљеднике.Они пародирају пјесме, опјевају отмице и сељачкстуче. Као куриозитет за многе од њих прича се данијесу никад у свом животу заллакали, нити се од чегапостидјели. То су себични, нестални л>уди, којиинтригирају, оговарају, псују, пију и туку сс. Нијесуособити првдатељи слоге, иако воле друштво. Каохајдухџг и трговци просперирају. У хајдучком животу

39

окретни су, духовити у извсфењу смјелих подвала ипрепада. Има цијелих породица и генерација које тометипу припадају. Чини се да превлађују по варопгама ипо неким селима јужне Херцеговине, особито уПопову.

Већина дјеце до петнаеоте године има овај тип;они из Горње Херцеговине обично се »дозову« и некиод њиХ постану они паметни сељаци, а неки саможивилукавци.

Ово су два најчешћа и по својим утицајима дванајважнија типа. Поред њих има и ових тшгова:

Чланови већине поповских и неких главарскихпородица, затим сељаци, који станују уз веће друмовеодликују се великим лукавством, себичности, шкрто-сти и безобзирности. Не води се рачун о популарности,не боје се казне послије смрти. С властима увијекдобро живе, према јачем понизни су као псето, а премаслабијем свирепи. Своје намјере дубоко скривају, неволе велико друштво, »гледају своја посла«. Необичносу негостољубиви. Сваку пршшку хоће у личне сврхеда искористе, сами подваљују и јако се боје подвале.Има читавих области, у којима овај тип преовлађује икоје су биле ради своје негостољубивости познате каона примјер Попово, Љуболшр, Корита, Зијемља и некикрајеви око Лијевна.

Ни[јесу ријетки ни они, које Цвијић називарнинама и љушицама. Има читавих братстава којаприпадају овоме типу. Већином су то младићи илимлади људи, многи од њих смире се иза тридесетгодина, а многи остају цијелог живота »пријеки«, љутии претјерано осдетљиви, те их зову, кад се те особинеособито потенцирају, и зграњама. Чини се ово је онајтип људи које Црногорци зову »бијесним« (бијеснакућо, бијесна пушко). Турци су их се бојали, јер су уодбрани и свећењу личне части безобзирни. Врло сугостољубиви, добро гађају из т^шака, на зборовимазамећу кавге. Интересантно је да их сматрају

40

прототипом Арбанаса и Црногораца (»Љут ко Арна-ут«, »Љут ко да му је ћаћа Црногорац«).

Чешће се налази и тип неких веома благих,њежних и љубазних, готово вазда насмнјаних људи.Никад то нијесу тјелесно снажни људи. Све је одмјере-но у тих људи. Имају велик смисао за породипу ижжвот у кући, којима готово ропски служе. Знају иврше много »женских послова« (кувају, музу, сире,раде око млијека). Стидљиви су, врло праведни и пре-дусретљиви, зову их »мртвицима«, »тупим људима«,каткад »врличанама«, и »врлим« а у подсмијеху »жен-ско«. Мушки их презиру, они постају срамота брат-ства, о њима сс прича безброј смијешних прича, којимачланови других братстава њихове сроднике и брат-ственике и дуто ша њихове смрти »доватају«.

Има људи који све схватају с рђаве стране. Усвачем виде више несреће него што је има. Кадговоре, чшш се да плачу. Рјечник им је пун некихклетава и оних ријечи које се сматрају фаталним. Волеклети него псовати. Никад нијесу весели, туже севјечито на људе и на судбину. То ошуживање вишеналичи на резигнацију него на роптање. Ради свогпесимизма зову их злослушним, а ради клетвесјакалима. Вјерују у утваре, и о њима радо говоре.

Рјеђи, али зато је чувенији тшг итуитивнихљуди, који предсказују догађаје, који изналазе дар удругих људи, особито у дјеце. Обжчно су то људи којимање говоре, веома су озбиљни, оштрих црта у лхшу,неког тешког погледа. Има много пржча о такимљудима, међу којима има доста калуђера и хоџа, какосу предсказали догађаје. За такве људе вели народ, »даима нешто при њима«, а кад су те особвне јачеразвијене вели да су стувљиви. За калуђере и хоџе семисли, да имају с неким »светињама« везе, да имајунеке тајанствене књиге.

Сјакати значи страшно клети.

41

Ови се типови могу запазити тек оштријимпроматрањем. Тешко их је проучавати, јер они поредсве горазитости носе на себи опште особине своганарода и краја. Није риједак случај да манири једногтипа добију општи значај. Интересантно је да се једанчовјек у свом животу може психолошки потпунопромијенити. Има у животу херцеговачких сељакаједно доба сталожавања, сабирања и дотјеривањапрема начину живота, манира и погледа цјелине. Тајпроцес психолошког измјењивања познат је у народупод именом »дозивање«. На живахну дјеиу због тогане гледа се рђаво, јер веле »дозваће се« или »постиђе-ће се кад дођу године«. Мирнију дјеиу воле жене, људиих не воле, јер се боје постаће од њнх »женско« шш»мртвик«. Дозивање се изврпш између петнаесте идвадесете године, или доцније кад се ожени. Живахни,импулсивни, кад се дозову, постану шш људи широкепамети, прибрани интелектуалци шш себичњаци.Мирна, »врла« дјеца шш остану увијек така, или и одн>их постају себичњаци. Чшш се да је »дозивање« јачеи да се раније изврпш у областима братствене и племе-нске организације него у јужној Херцеговини.

Социјалне шежње и исихолшке дисиозиције иоје-диних крајева. — Њих може бити привредних, социјал-них и националних. Привредне тежње могу бити извелике старине наслжјеђене, могу бити условљенепривредним карактером области, нарочитим припика-ма, а могу бити и са стране примљене. Соцнјалнимтежњама узрок лежи у културном стању, начину живо-та и у неким дубоким осјећањима. Оне леже у дубини,у основи народне душе. Утицаји ових тежња и напривредне и социјалне црилике виде се у оном разли-чишом начину приврвђивања, врсти села, врстамапривредних и соцнјалних једињења, и начи^ расеља-вања, особито у начину какав живот наставља исеље-ник у новој области.

Тако, на примјер, кад се прате исељавања изХерцеговине, види се да исељеници из Горње Херце-

42

говине и у новој отаЈџбини остају ратари и сточари.Становници крајева око Требиња (Шуме, Површи, Лу-га и др.), кад се иселе постају већ у тгрвој генерац '̂идобри трговци. Њих има по свима варошима босан-ским; многи знаменити трговци у Србији су из Херце-говине; у Мосгару нема много породица из Невесиња,Гацка и Рудина, све су то од Требиња, до ЈБубиња, изПопова или из Љубомира. Има их и по Далмадији(Дубровнику, Шибснику и Спљету), затим у Трсту,Одеси, Турни, Букурешту и на другим мјестима. Узрокзашто је требињскн сељак постао најбољим трговцемна западном дијелу Полуострва ваља тражити удубровачким утицајима. Требињски сељаци као нај-ближи сусједи трговачке републике дубровачкеслужили су као »претрге« и као трговачки посредници,купујући за рачун Дубровчана разне сировине уунутрашњости. Тако су се они научили трговати идобили су велики смисао за трговину.

Јужна Херцеговина уопште је област гдје сеимање врло много цијени. Придјеву богаш синоним јечесишш. Сишд од сиромашшва је неизмјеран. Дјецас^ЈОмашних тежака бјеже у свијет исто толико одстида колико од глади. »Немушгему« су свуда вратазатворена. Чесго се чује пословица: »Јуначка ђецабоса по сокаку скачу«. Ово подијевање јунаштва укорист богатства знак је супротних тежња од оних уобластима племенским гдје се више пази на крв, гдјепревлађује тежња да се не »укаља оружје«, да се очувабратствена и племенска част; имућним људима идобрим трговцима поносе се породице јужне Херцего-вине исто онако као планински Херцеговци и Црно-горци чувеним јунацима и главарима.

Ова тежња за богаћењем може знатно дапромијени и морална осјећања народна. Она је узрокизвјеснога антагоншма који постоји између јужногхерцеговачког сељака и сељака Горње Херцеговине.Због овога је јужна Херцеговина и јаче индивидуали-

43

сана. Ипак су неке и од овакпх области чувене са свогагостопримства.

Чини се тежња за богаћеаем постаје све јачашто се вшпе примичемо Приморју. У неким породи-цама из Конавала и Дубровачке Жупе она постаје некаврста социјалне болести. Ту има много породица укојима се жени само један, обично најстарији брат, текда се очува лоза. Сва остала браћа остају нежењенисамо да се не би имање раскомадало и за већуфамшшју постало премалено. Таких породица имавише и по херцеговачким варошима, а особито уМостару. У тим фамжлијама очева браћа живе и радеза братову дјеиу.

Поред ових тежња интересантна су искључиваодавања поједшшх области поједшшм начинимапривређивања. Тако, на примјер, Мокрине у Боки,Крушевице у Зупцима и Попово биле су искључиводунђерске области. Сељаци ш тих области зидали сусве чувеније и приватне и јавне грађевине поХерцеговини. Као дунђери су се расељавали. Сличнотоме видјели смо како балије највише воле сточарскиначин привреде, а Дрињаци су бшш чувене кириџије.Све ове привредне тежње остављају и у дупш трага,утичу на начин расељавања па дуго времена и наживот у новој постојбшш.

Од ових су различите социјалне тежње сјевернеи средње Херцеговине, Црне Горе и неких другихсрпских области. То су области гдје се иоједининародни дијелови груиишу и организују на сродничкојоснови. То с:у области задруга, »породица«, братсгава иплемена; ови називи постају током времена синониммањим и већим територијалним Јделинама. У овимобластима вршен је процес насељавања у обликуразвијања мањих сродничких цјелина у веће. Осјећааанеприкосновености племенске територ^е и појединцакао члана племена, разна соцнјална и економскаједињења и удруживања су посљедице једне тежње,која изискује живот у заједшшд с људима истог

44

поријекла шш исте традиције. Ове првобигне тежтемогу с временом и да се мжјењају у толико, да се узаједнииу прими и онај ко није истог поријекла, аликоји прими бар спољашње знаке племенске (име,славу и др.). Због ових тежња процес насељавањапојединих области вршен је згруписаван»ем и скупља-њем »своје крви« на једној територији, ширсњемпрвобитне територвде и истискивањем »туђе крви« сазаузетог простора. У овоме се знатно разликујеисточна Херцеговина од западне и сјеверна планинскаод јужне.

Поред ових тежн>а има их још неколико и товећином привредних. Као што смо већ у одјељку опривредним приликама видјели, неке се економскетежње дају сводити на утицаје са стране; те сушазване географским положајем (развиће посредни-чке трговине око Требиња, оно торбарење, и друго),неке се опет дају сводити на особите природне особинеземљишта, а чшш се да их има које се могу сводити нанеке дубоко укоријењене психолошке диспозиције.(Таква је балијска воља за номадизирањем). Иако суове тежње чисто привредног значаја, оне имају знатансоцијално-психолошки значај. Није без основе ононародно пршшсивање специјалног карактера свимаљудима исте професије. А то се уосталом најбољевиди и у начину расељавања, јер се исељениди тихобласти дуго придржавају тих тежња у областима закоје оне никако не пристају.

Остаје сад да шнесемо и основне особине душекатолика западне Херцеговине. Овдје смо у тежемположају, јер с тим дијелом народа нијесмо живјелитако дугим и непосредним животом као с овимпосљедњим. Ипак ћемо дати неколика проматрањакоја су стетена специјалним проучавањем.

Етнографски се разликују двије врсте католикау Херцеговини. Прву врсту чине католици западнеХерцеговине, а другу источне. Ови посљедњи чине справославним и мусломанима источне Херцеговине

45

једну пспхолошку цјелину, уз то славе крсна имена,говоре ијекавски; у одијелу се не разликују од осталихХумњака. католицн западно од Неретве су икавци, неславе крсних имена, немају дубоке традиције, биготниоу и мистични, а каткад напрасити и веома љути. Имавеликих братстава, али без братствене организације ибратствене љубави и поноса. Братства никад не живе уексогамији, као у источној Херцеговини, затим ријеткоживи цијело братство на једном јесту. Чини сс да међуњима имају два кошрарна типа, а то су мистици ирчине. Врло чести су и себичњаци. Мало има онихобјешењака, пуних несташне шале и пријеснихдосјетака. Душа није јако интуитивна, али је уутврђеном правлу издржљивија. Чини се да је овоузрок што немају ни особитих тежња. Покаткад има уњих пуно неке наивности и простодушности, дружевнису и гостољубиви.

Као стваралачки фактор чини се да су направославне утицале и огшгге националне тежње XIXвијека. У испитивању историје насеља у XIX вијеку мисмо осјетили пуно наговјештења о факторима овеврсте.

И за мусдомане и католике може се рећи данемају националне свијести. Код мусломана њу језамјењивало осјећање припадања једној држави ирелигији, од којих су им долазила и извјесна соцнјалнаи економска преимућства. Ако су мусломани изгубшшнацноналну свијест, остала им је наионална шрадиција,и та је несумњиво српска. Православни имају инационалну свијест и националне тежње, које сеодликују особитом интензивности.

Чини се да су и разне вјере утицале стварајући.Та би проучавања у овој земљи могла бити од особитевриједности, нарочито због тога, што у Херцеговиниимамо три конфесије, и пгго је свака од њих готовоподједнаким бројем заступљена. Има много стварикоје су се под утицајима разних религија развиле шшсачувале у области народне материјалне културе. Има

46

много таких различитих ствари у ношњи, дијалектимаи обичајима, које су између разних конфесија оштријеизражене. Када још узмемо да се чешће осјетинарочито схватање исгина своје религије, које јеготово исто у цијелом народу, и када се још уз то додаи оно чеото мијешање нехришћанских и неисламскихмомената у вјеровање и вјерске обреде, чини се даутицаји религија нијесу много измијенили садржш^народне душевне културе. Овим се ипак не побијаизвјестан значај појединих религија у народнојсудбини. Везе између религије и народног животаниЈесу нимало једноставне. Познато је да су појединерелигиЈе на Балканском полуострву биле носиоцинарочитих култура, и да је примање једне религијенеминовно утицало и на примање појединих културнихелемената из оног културног круга, у коме је билахијерархијсжа метропола. Осим тога познато је да јепшрење појединих религвда било увијек везано заизвјесне политичке циљеве. Неке су хијерархије, напримјер православна, биле осуђене на иста политичкагоњења као и народ, па су због тога постале необичнопопуларне. Из овога се види, како могу битиразноврсне везе између народног живота и вјере. Уисто вријеме мислим, да је јасно и то, како је тешконаучно бранити оно везивање народне судбине за голаимена и догматске истине појединих религија. Заутицаје ове врсте, ако их је уошпте гдје и било, можесе рећи да су више утидали раздвајајући и разорава-јући него стварајући.

47

СТАРЕ СЕОСКЕ ПОРОДИЦЕ УХЕРЦЕГОВИНИ

У појединим крајевима Херцеговине, нарочито уБилећким Рудинама, сачувао се знатан број старихпородица, за које се мислж да живе од вазда у истомеселу или у његовој близини. Таке породице народ зове»старишџма« или »старјеницима« и оне су махомнајвеће и најразгранатије породице у Херецеговшш.Да се народно предање не вара, кад неке од овихстариначких породица сматра веома старим, види се изових биљежака.

Иларион Руварац и проф. Јагић написали сучланчић о Јовану Малешевду, ђаку манастира требињ-ског и знаменигом преписивачу прквених књига. Да бисе објаснило гштање о поријеклу Јована Малешевца,пггампао је Јиречек уз исти чланак неколико биљежа-ка о средњовјековном братству Малешевцима, који суу XV вијеку жжвјели у држави Павла Раденовића икоји су се бавшш сточарством и кириџилуком, прего-нећи трговачки еспап го Дубровника у унутрашњостПолуострва. Том приликом покушао је Јиречек даријепш питање, гдје су бшш катуни братства Малсше-ваца. По једној биљешци изгледа, да је у том братствубило вшпе породица разних презимена, да је братствобило још тада разгранато. Спомиње се један КеракМилошевић из катуна Малешевица.

Исто тако у необјављеном историјском матери-јалу, што га је проф. Јиречек исписао из дубровачкихархива спомиње се на неколико мјеста породица икатун Предојевићи, која се исто тако бавила кириџи-

1 АгсМу Шг 5а1апсће РШ1о1о§1е, XXV, 465-467.2 Оах сћп$Шсће Нетеш т <1ег шро§гарћ1зсћеп

Мотепс1аМг.

48

луком и која је живјела у држави Павловој. Од тепородице спомвње се »Росгаес Ргес1оеи1сћ УЈасћиз сотг-115 РаиЦ«, који је на двадесет и пет коња изгонио со изДубровника.3 Као што ово презиме још живи у народ-ном предању, оно се исто тако често и у историји спо-миње. Ми знамо за Херцегли Гази Хасан пашу Предо-јевића, за кога неки тврде да је родом из Босанскекрајине, али ш самог надимка Херцегли, види 6е да јеродом из Херцеговине, као што је и Башагић тачвоопазио.4

Осим ових спомињу сс у петнаестом вијеку јоши ови катуни: Вогтазх, Мт1оисШ, РосЈгет!, Во1>ап1,РПаКлт, РИхсћа, Спвојеи^сШ, ^ас1ои1сћ1, ОоМШ.5

Свакако је интересангно питање, шта је било совим породицама, има ли каква спомена о њима и имали још живих њнхових потомака? За неке од горњихпородица знамо да су њвхова фамилијарна именапостала топографска имена, и ми знамо тачно, глје суживјели Воппак!, Мт1оисШ, РоЉет!, Вођап! I Р11а1оиг1.Мало је теже одтоворити овдје на оно друго питање,шта је било с тим породицама и има ли још уХерцеговини њихових потомака? У многима од тихсела измијенило се је становншптво потпуно и ононема никаква предања о старијем становништву.

Испитујући поријекло становнипггва и историјунасеља у Херцеговини, ја сам на многим мјесгиманашао сачувана у успомени стара презимена ипородице, које се на основу те успомене међу собомсвојатају. У селу Мириловићима живи породицаКапори, која прича, да се је још много прије Туракадоселила из Старе Србије;6 исто тако прича се, да је од

, Ие МИасћеп ипЈ Ше Маиго»1асћеп 1п деп Оеп1опа1еп1УОП Кадиха. 5[12.-Вег. (1ег 1с6п. ћоћт. ОевеИзсћаД Љг \У188еп8сћаЛеп. Рга§,1880,8>г. 121.

4 С. Башагић, Кратка упута у прошлост Босне и Херцсговине,Сарајево, 1900, стр. 42.

5 Лгесе1с, ЕНе ДУ1асћеп ипЛ Ље Маиго\*г1асћеп, 81г. 115.Збаља у жичкој се повељи спомиње име Капор.

49

те породице био и један кнез, који је завађена племеназнао мирити и који је ради тога добио надимакМирило, по коме је село прозвано Мириловићима. Одн>вх су многе породице по Хумнини као: Круљи уПолрњу, Медани, Комади у Храсну. Даље о тој поро-дици види мој рад о Билећким Рудинама (Етн. ЗборникСрпске Академије V, 827-828). Иото тако има предањеда је на Пилатовцима живио некакав Пилат бан и да суод њсга породице Комленићи, Кукићи, Грубачићи,Шекарићи, Шутоње, Радовановићи и Сикимићи. Настаре 1̂ а<1о1исће опомиње се данашње село Лађевићикод Плане, а на ВођпШ село Добрељи у Гацку. У обасела живе новији досељеници, који не знају ништа остаријем становншптву.

Шта је било с осталим братствима не зна се;нијесам могао наћи никакву породипу, у које би сесачувао спомен о старом поријеклу, а за Плише иКрасојевиће не знамо још ни гдје су становали.

Као код ових иста је тешкоћа и код друга дваппемена, код Малешеваца и Предојевића, јер сениједно село по њима данас у Херцеговшш не зове.Овдје нам згодно помаже Цвијићева метода оиспитивању поријекла становншптва.

На путу из Требиња у Билећу код Моска имаселшпте Малина, у коме има много трагова од старогнасеља: искрчене земље, омеђина од кућа, гомила истећака. Народ прича, да је ту некад живјела породицаМалешевци, која је држала на Водњама у ОпутнојРудини торине и гшанину Кручицу код Пиве, за л>етњуиспашу. Због неког сукоба с Турцима та се породицадавно одатле раселила; веле, један је дио отишао некудпут Босне, а други се дио повукао у брда с ону странуТребишњице и од н»ега је данашње »Малешевскобратство« у Опутној Рудини, чијих братственика имапо свим крајевима Херцеговине. То братство чине овепородице: Алексићи, Јарамаци, Стојићи, Ћоровићи и

Види Етн. Збор. V, Јевто Додијер, Болећке Рудине, стр. 842.

50

Шупићи у Опутној Рудини, затим: Алексићи, Јанко-вићи, Дедијери и Крњи у билећком котару, Мандићи иКовачевићи у Гацку, Дракуле и Мајдови код Фоче иПантићи у Бијелом Пољу код Мостара. Од тога јебратства и породица пишчева. Све те породице славеИгн>ат-дан (20. децембра) и ни једна друга породица уХерцеговини не слави то крсно име.8 Све те тако јакоразгранате и намножене породице живе и сад међусобом у ексоламжји, поносе се овојим старим именом иособинама своје »Малешевске крви«. Дакле, стариМалешевци живјелж су у Малини код Моска убилећком котару.

Исто су тако многобројне и породице, које сесматрају потомцима старих ПредојевиЉа. На старомдруму, што иде из Билеће у Гацко, има у селуПријевору »Приметна Гомила«, на коју сваки путникбаца по камен, само то не тане оне породице, које веледа су старином Предојевићи. О тој се гомшш многоприча у Билећким Рудинама, а има и једна врло тужнапјесма, чији је предмет по ггрилици овај: Послиједоласка Турака у ове земље живио је у Пријевору кнезПредојевић са својих девет синова. Једном му дође одцара налог, да д& цару у војнике свог најмлађег сина.Из љубави према сину и по наговору своје жене, нехтједе дати свога сина, већ даде свог унука Ненада,јединца свог најстаријег сина Којадина, који је биоумро. Кад је то чула Ненадова мајка, побјегла је сдјететом у планину, али је ухвате на води у Чепелици.Има маса топографских назива, којн се тумаче овимдогађајем као: Грђеновић Њиве, гдје се мати за синомгрдила, Љубић Њиве, гдје се с њим љубила, Чемерно,гдје је рекла: »Куку мени јадној и чемерној!« Ненад сеу турској војсци одликовао бистрином и енергијомтако да је постао паша и као такав дошао у

Кочићи у Раткову у Крајиви спаве иото крсно име, а веле дасу поријеклом из Херцеговине. Према томе, они би моглн бити одових Малешеваца.

51

Херцеговину, бадио дједа под гомилу, а мајци начиниоцркву и себи џамију у Билећи.

Кнежеви синови се тада раселе по Херцеговинии оближњим селима и од н,их су: Радмиловићж,Бајовићи, Лери, Јокановићи, Боботи, Козјаци и мусло-мани Мургуци у билећком котару, затим Зиројевићи уНевесињу, мусломани Логе у Борчу, Манигоде кодКоњица. Затим их има и под Мајевицом у Босни,'чшшми се у Злом Селу. Хришћани се својатају међу собом,славе Никољ-дан и поносе се »Предојевим кољеном«.

Код ових разматрања изненађује нас оноподударање народне традиције са хисторијским гово-рима. И послије овога је несумњиво, да су стара прези-мена, која данас жпве још само у народној традицији,збиља некад постојала. Осим тога видимо, да јемногим причама о пропшости и о поријеклу некихпородица основа неки хисторијски догађај, који јенародна фантазија искитила и дотјерала ж да сепомоћу истор^ских извора д& та основа открити. Уисто вријсме види се, да се народна традиција, особитоо новијим догађајима неправедно занемарује уиспитивању наше прошлости. Ово све иде у прилогЦвијићевој методи, по којој се исшпује поријеклостановништва на основу народне традиције, на основукрсних имена и на основу многих етнографскихобјеката, карактеристичних за извјесне наше области.

Осим тога ваља истаћи, да се у дубровачкимархивалним кн.игама ове породице називају Власима, арјеђе се говори о »У1асћ15 61 Зс1аУ15«. Ипак, као што јеи Јиречек споменуо у именима и презименима овихпородица, ријетки су влашки облицн. Име Влах било јетад синоним православног сточара. Херцеговина седакле још тада одликовала једноликошћу свогастановнипггва од источних области тадање српскедржаве.

Ипак има доста трагова од старијег романскогстановништва ових земаља и то нарочиго утопографским назввима а каткад и у данашњем

52

народном језику. Етимолопшим испитиван.ем овихназива вјероватно ће се и овдје моћи што вишесазнати о том старијем становништву. Та се методапоказала ваљана на Балканском полуострву нарочитоУ раду проф. др Ердељановића о Кучима. Поредосталих бавиће се тим питањем и мој рад»Антропогеографија Херцеговине«, који се спрема заштампу. Ту ће бити више проматрања ове врсте.

53

ПОРИЈЕКЛО БОСАНСКО-ХЕРЦЕ-ГОВАЧКОГ СТАНОВНИШТВА

Код извјесних наших политичких група ушло јеу моду, да се у политичкој борби позивају на поријеклопристалица своје конфесије и своје класе. Многи хоћеда поријеклом разних дијелова нашег становништвадоказују оправданост својих и неоправданост туђихполитичких захтјева. За вријеме анексије и лрије њедоказивано је с швјесне стране да у Босни иХерцеговини нема никако српскога народа, и да цијелоправославно становништво представља остатке сред-њовјековних Влаха шш потомке румуњских досеље-ника. Те теорије су експлоатисали на разне начине свиполитички фактори, који су са православним дијеломстановништва имали ма каква разрачунавања. Унајновије вријеме покушава се, да се те теорије увуку иу расправљање о аграрном питању.

Питање је као што се види постало пршшчнопопуларно. Несумњиво је међутим да у оваквомтретирању овога важног научног проблема има многосвјесног изопачивања истине и политичке демагогије.Данас се зна да су ту новинарску кампању подстакладва босанска чиновника, који се само узгредно бавенауком, и од којих је један измјерио неколикосељачкжх лубања а други исшггивао неколикокаравлашких Цигана. Наука је о обојици изрекла својконачан суд, који би за њих да имају осећања за истинумогао бити фаталан. Један је био толико паметан пасвоја »проучавања« није штампао под својим пунимименом и тиме се спасао јавне бламаже. Због тога мисе не морамо бавити исправљањем тих прошвољнихмаштанија и домишљања. Наша је намјера даистакнемо важност овога проблема, да изнесемо

54

резултате досадашњих напшх проучавања, и да помогућству заинтересујемо што вшпе напшх писменихљуди из народа за ово важно питаље. Пошто се писацдуже времена бави проучавањем истога питањадаћемо у главним цртама резултате досадашњег испи-тивања твх питања, која су само у основи ухваћена, адоцнија испитивања помоћп ће, да се питање детаљнообради, и да се исправе евешуалне омашке, којих морабити у почетку сваког оваквог посла.

Ислштивање прошлости српскога или хрват-скога народа пати од нзвјесног недостатка историјскихдокумената. Оно постоји истина да све архиве нијесуни го далека исцрпене, али је несумњива ствар да миипак нећемо на основу историјских докумената моћиса онолико прецизности и темељитости испитатипрошлост свог народа, специјално тежачког становни-штва, као што су своју прошлост испитали великиевропски народи. Та се ствар објашњава веома слаборапшреном писменошћу нашег народа, која још иданас влада, а која је у већој мјери владала у средњеми новом вијеку. Тај недостатак у историјскнм докуме-нтима надокнађује у науци једна нова метода испити-вања поријекла становништва, метода, коју јепронашао и обрадио професор Цвијић. Цвијићевојметоди исшггивања поријекла, тако ћемо је одсадзвати, извор је у народној традицији. Већжиа напшхварошких и сеоских породица памти своје поријекло,памти мјеста одакле се доселила, памти често имепретка који се доселио, а често може по генерацијамаизрачунати и вријеме досељавања. Тачност овихтрадиција може се испитати особпто у онимслучајевима, гдје је досељавање везано за какве већеисторијске догађаје. Овдје ондје нађе се каткадисторијских докумената која потврде традицијумногих породица. Тако је мени пошло за руком дапомоћу историјских извора првог реда докажем врловелику тачност традиције многих породвца из времена

55

прије турског освојења.1 Исто је тако др Ј.Ердељановић на сличан начин утврдио подударањетрадиције и историјских вијести о порвдеклу многихирногорских племена.3 С временом ће се наћи јоштаквих доказа. Посл>сдица свега овога је да ће се припроучавању народне прошлости обраћати мало вишепажње народној традицији, чију важност у историо-графији су напш историци Руварчеве школе свјеснопобвгјали.

Поред ових директних доказа о исправности ивеликој научној ваљаности Цвијићеве методе имамного знакова, којима се може доказивати великавјероватност народне традиције. Прва је ствар што супоријекла фамшшја једног села а често и областиошптепозната; њу зна велики дио становништва, билопо предаљу било по личном памћењу. На тај начинпомоћу такве јавне контроле традиција је доста сачу-вана од хотимичног искривљивања. То је једна ствар.Друта важна ствар је та, што већина досељеникапренесе из старог завичаја обжчаје, одијело, навике,начин рада и живота, затим дидалекат, начин пјевања инарицања у нову постојбшђ'. Цвијић припов '̂едакарактеристичан тфимјер како је један херцеговачкидосељеник у Подрињу у Србији, у области пуној врелаи р "̂ека, начшшо уз кућу локву, као што је научиоградити у кршевитој и безводној Херцеговини. Ја сампратећи исељавања из Херцеговине констатовао даисељеници из области близу Дубровника постају уновој отаџбини готово редовно трговци, докисељеници из Херцеговине остају сточари, кириџије итежади.3 Многи људи из тузланског окружја могу даразликују поријекло тежака по физиономЕсји, по

1 О томс види. Старе сеоске породице у Херцеговвни,Гласник Земаљског музсја, 1907. Затим »Херцеговина« у VI свесцд»Насеља српских земаља«, страна 116-122.

г Кучи у Ш књизи »Братоножића« у VI књизи »Насељасрпских зсмаља«.

3 Херцеговина, 65-67,163-168.

56

ношњи, по вредноћи и по карактеру. Те су разликеособито јасне око Градачца. Поред ових знаковаважна су крсна вмена код православних и католика,затим некж занати, неки облицн кућа, па чак и некеврсте воћака.4

Овом методом не можемо се дуже бавити, а косе интересује за њу нека прочита Цвијићеве »Антро-погеографске проблеме Балканског полуострва«. Потој методи испитано је до сада преко шест хиљадасела, издано је шест књвга »Насеља српских земаља«,у којима је обрађена двадесет и једна област, и једначитава земља. И страна и домаћа наука већ је изрекласвој суд о овим резултатима, и они су већ ггримљени унауку. У трећој књизи »Насеља« шташган је описбосанских и херцеговачких области: »Шума, Површ иЗупцр« од Обрена Козића, »Билећке Рудине« од Ј.Дедијера, затим »Вшдеградс^и Стари Влах« од СтјепеТрифковића, у V књизи штампан је савјесно израђенрад »Сарајевска околина« од Стјепе и ВладимираТрифковића. У VI књизж »Насеља« пггампана јеантропогеографска расправа »Херцеговина« од др Ј.Дедијера, којом је завршено антропогеографскоисгштивање Херцеговине. Као што се види оваиспитивања у Босни нијесу онако интензивно извође-на, као у другим срцским земљама. Босна је мањеиспитивана него Србжја, Херцеговина, Црна Гора,Новопазарски Санџак и Бока. Јављало се овдје ондјеразних испитивача који су послије првих покушаја уодушевљењу малаксали. Није било писмених људи изнарода ни интелигенције који су могли и приближнопоказати онакав смисао и издржљивост као покојнипоп Стјепо и Обрен Козић. У новије вријеме јавило сенеколико сарадника из тузланског окружја, од којих семоже очекивати добра сарадња. Г. Петар Кочић, бави

Цвијић, Антропогеографски проблсми Балканскогполуострва, у »Насвљима српских земаља«, књига I, затим Ј. Дедијер,Херцеговвна, стр. 123-126.

57

се испитивањем Раткова и Змијања, према ономе штоје он узгред од тпх испитивања штампао можемоочекивати интересантну студију о тим областима.Поред овога ја сам на разне начжне добио личнимиспитивањем и по саоштењу пријатеља података опоријеклу становншптва из котара љевљанског, гла-мочког, јајачког, травничког, тешањског, прњавор-ског, которварошког, затим из разних дијеловаПосавине и из многих области уз Држну. На основуових података можемо извести као врло вјероватнеове податке о поријеклу босанско-херцеговачкогстановништва.

Старинаца шш старјеника има на више мјестаБосне и Херцеговине. Под старинцима разумијевамостановништво које се сматра као најстарије у једнојобласти, и за које не памти нико да су одакледоселили. Чшш се да старјеника има сразмјернонајвише у Херцеговини и око неких великих планина уБосни. Њих има православне, мусломанске икатоличке вјере. Највише их има око Требиња у Шумии Површи, у Попову, око Љубиња у Рудинама и поГацку. Затим их има око Јајца, Травника, у Змијању иу многим областима бањалучког и тузланскогокружја. Сви су ови православне вјере. Католикастаринаца има нешто у Храсну у Херцеговини,превлађују у карсној заравни између Мостара,Љубушког и Ракитна, има их око Фојнице, Крешева, уразним селима у долини Врбање код Котор-Вароша.Врло интересантни су мусломански старјеници. Њихима по разним херцеговачким селима нарочито окоЉубиња, у Фатници, Подвележју, у Дубравама кодСтоца, у Невесињском пољу, око Коњица, у Борчу, уДрини, око Маглића, Зеленгоре, у Грушчи кодВисочице, око Бјелашнице, Трескавице, Битовине и урогатичком котару. Старинци су махом сељаци, великавећина од њих су кмешови; сшаринаца кмешова има ииравославних и кашолика иа и мусломана. Према томесе види да старинаца има свију вјера; стариначке

58

породице су често најјаче, дале су вшпе исељеника,засновале су много села. То је махом мирностановништво, мусломански и православни старинциволе живот по планинама, држе много стоке, воленомадска љетња кретања у планине. Чини се, да ме|)усеоским мусломанским становништвом има највишестаринаца. Интересантно је да они воле живот попланинама, воле мјеста оштре сњежне мврне зиме'пуне ин>а, благих сжијетлих љета и магловитих јесени.По планинама су сточари, а по ниским ријечнимдолинама Горње Херцеговине и разним дијеловимаБосне показују особит смисао за воћарство, затим заразне резбарске занате. Као пгго мусломанскистаринци показују особит смисао за сточарски живот,за воћарство и резбарије, исто тако један дио католикапоказује особит смисао за ковачки и рударски занат.Згомжлавање католичког становнипггва у СредњојБосни везано је за старе рударске области. Из овихпојава многи хоће да доведу њнхово поријекло у везуса средњовјековним Сасима, којих је било у средњемвијеку по ЦЕсјелом Балканском полуострву. Правосла-вни старинци показали су се веома плодни иекспанзизни. У томе предњаче разна херцеговачка икрајшпка племена и братства, чвгјих дијелова има поразним областима Босне, затим у Србији, Далмацији иЛшџз. Велики дио мусломанских старинаца има српскутрадицију. Они веле редовно да су »од Срба«. Многизнају да су били православне вјере, и својатају се смногим православним братствима. Интересантно је даи многа католичка братства представљају иокашоли-чене иравославне сшаринцв. Тако памте многе католи-чке породице око Мостарског Блата и у Храсну да субиле православне вјере, и да су се покатоличиле текиза турског освојења. Међу њима има их и веомастарих досељеника из Црне Горе, ш Бјелопавлића идругих области, који су се покатоличили. Изапокатоличења дуго су чували крсна имена па су ихприје 10-15 година напустшш. Ове традиције су веома

59

интересантне. Оне у вези с још неким појавамадоказују да је у прва времена турске управе билопокатоличења у Босни и Херцеговшш у већимразмјерама.' Питање је веома интересантно и важно.Ми га нијесмо могли потпуно објаснити.

Досељеника има из разних земаља и из разнихвремена. Најстарија утврђена досељавања могу севезати за турско освајање. Долазак Турака наБалканско полуострво, специјално у српске и хрватскеземље, знатно је пореметио средњовјековне границеразних балканских народа и племена. Прва посљедицатурског освојења било је исељавање Босанаца иХерцеговаца у великим масама у сусједне области,Далмацију> Славонију и Хрватску. Интересантно је данајприје исељавају становници ниских области, сваравна Посавина, све равне области уз велике босанскеријеке, затим становници свију карсних поља. Чжни седа је знатан дио неисељеног становншптва примиоислам. Особиго су православни и богумили прелазилина ислам, католици су бшш у већој мјери залггићени одсусједних католичких држава, и чини се да ће то битиузрок што су неке православне породице прелазиле укатоличку вјеру, која им је била ближа од ислама.Православну вјеру задржаше становници планинских икарсних непроходних области, које су биле далеко одвароши и од великих земаљских путева. Има знакова,да су се многи православни старинци и најстаријидосељеници почели у то вријеме у великим масамаселити из низина у планине. Јер апсолутна већинаиспитиваних села која леже на апсолутним висинамаизнад 600 метара, сва су новијег поријекла, основана суод краја петнаестог до осамнаестог вијека. Чини се даје све до осамнаестог вијека владао овај распоредстановншптва: по варопшма мусломани с разнимбалканским и оријенталским народностима, по низина-ма мусломани и католици, а по планинама и брдимаправославни. Чини се да је претежна већина босанскоги херцеговачког становништва све до 18. вијека била

60

мусломанске вјере. Успомене о мусломанском сеоскомстановништву су веома честе. Тек доцнији догађајипромијеншпе ову слику.

Овакав распоред становништва био је од судбо-носних посљедица за будућност појединих конфесија, ион је учинио православне најагшпшјим и најекспан-зивнијим од свих. Слична будућност се показивала ипланинским мусломанима само да они нијесу својусудбину везали за судбину турске државе, а то је зан>их било најфаталније. Православни имају искључивокарактер планинског народа. Сви планински народиСредње и Јужне Европе имају ове заједничке ствари:То су расе које се множе у много већој мјери негосусједни народи. Планина даје мало хране, много дјецеи доста здрваља. Равничарски народи (Маџари,угарски Срби, Франпузи), бројно опадају, а планинскиое спраховито множе (Нијемци, Средњи и СјеверниИталијани, Срби, Бугари, Словацн). Чшш сс да суизузетак равнице оштрије климе (Русија). Планине сусачувале дијелове најстаријих европских народа(Алпе, Пиринеји, Атлас, арбанашке планине, Кавказ).Многи народи често могу ишчезнути из људскеповјеснице, па да се оггат јаве на изненађење свијета.То је случај само код планинских народа. Арбанаси суод мањег значаја у повјесници у читавом средњем ивећем дијелу новог ввдека. Бугари у читавом новомвијеку до 19. стсмвећа изгледају политички мртви.Влашка је била скоро пословењена и погрчена.Слично се понашају Словаци и Чесп. Вакрсавањамногих замрлих и заспалих раса и народа од 18. впјекаредовна је појава на југоистоку Европе. Планинскжнароди нијесу само најекспанзивнији, војнички ипривредно најјачи, они често изазивају великедруштвене и културне промјене. Велике планине суколијевке многих великих нација. Тешко је замислитињемачку судбину без Алпа, италијанску без Апенина,словачку и румуњсжу без Карпата, арбанашку без

61

Проклетија, српску без планина дпнарског система,берберску без Атласа итд.

Важност ових погледа може се нарочитопроучавати у Босни и Херцеговшш. На првом мјестувидимо да сви старински становници ниских равница иријечних долина дегенеришу. Слабо се множе, пате одразних заразних болести: сифилиса, супшце итд.Распоред старог босанског сифилиса је у томе погледувеома интересантан. Раширен је махом по низинама,по планинама је риједак. Од њега највише болујуравничарски становници, и то скоро сами Босанци,рјеђе Херцеговци, махом мусломани и католици.Тшшчан је његов распоред у которварошком котару.Ограничен је на села у долини и у области ријекеВрбање. Становници тик села су католици имусломани. Готово само они пате од сифилиса, док кодправославних као сгановника високих области скороникако није познат. Има несумњивих доказа да су сеслично понашале и велике заразне болести, куге иколере, 17. и 18. вијека. Колико се по досадашњимиспитивањима може утврдити ове су болести помори-ле велику масу варопжог становнжштва, затим велжкувећину становника по низинама, по равницама и оковелшшх друмова. По планинама и по непроходнимкарсним областима мање је морила. Стога равницепочеше насељавати планинци разних области. Одпочетка осамнаестог вијека насељавање Босне иХерцеговине врпш се у два облика: унутарњиммиграцијама и досељавањем из сусједних области. Уто вријем населише херцеговачки планинштаци већидио сарајевског и тузланског окружја. Крајшпкибрђани спупггају се у Посавину и ниске ријечнеобласти. Старија су била досељавања Херцеговаца утравничко, бихаћко и бањалучко окружје. Врвдемезадњег досељавања не може се тачно утврдити,вјероватно може се доводити у везу са општимпомјерањем српског народа од југо-истока насјеверозапад, које је настало гоа турског освајања, с

62

напредовањем турске државе према Сјеверу и саутријско-турошм ратовима. За вријеме куга и моријавезано је досвљавање католика из Далмације, Хрват-ске ж Славоније. Досељеници из Далмацијс вревлађујуу Херцеговшш и западној Босни. Миграције далматин-СЕИХ католика допиру до Влашића и до Сарајева. Ониуносе агилност и већу покретност у мнрно, побожнобиготно и сервилно старо босанско католичко станов-вшптво. Већина данашње католичке интелигенцијепотиче из околине Травника, од тих далматинскихдосељеника.

Многи бегови иза куге доведоше на својечитлуке католичке тежачке породице из Далмације,Хрватске и Славоније. Ови досељеници чине већжнукатоличког босанског становншптва. У Посавинипревлађују досељеници из Хрватске и Славонвгје, узаладном дијелу Далматинци. Међу овима има итаквих породица које су у сгарија времена иселипе шХерцеговине и Босне па се у 18. и 19. вжјеку опетвраћају.

Према њихову поријеклу можемо разликоватичетири врсте католика. Херцеговачки католициисточно од Неретве. старинци и досељеници из старедубровачке државе чине тфву групу. Другу групу чинедосељеници из сјеверне Далмације и старшшн којизаузимају области између Неретве и љеванских селаЧелебића и Рујана на сјевер до Сарајева и Травника.Трећу групу чине становници рударских области окоВареша, Крешева, Фојнице, затим око Котор Вароша.Четврту групу чине посавски католици између упгћаУне до Брчког. Између ових група има знатнихпсихолошких, етнографских и дијалектолошкихразлика.

Православних досељеника има највише шХерцеговине, затим их има доста го разнихцрногорских племена и из Старе Србије. Чини се да ћеих биги веома много из Новопазарског Санџака.Изузев мусломана из вароши србијанских нема

63

ниједног иознашог случаја досељавања из Србије уБосну. Међутим, Босанци и Херцеговци чине већинустановншитва у западној Србији, особито у србијан-ском Подрињу, затим у разним варопшма Србије,специјално у Ужипу, Шаппу, Лозници и Београду.

Има једна интересантна етнографска граница.То је југоисточна граница православног елемента уБосанокој Крајини. та граница почиње код села Рујанау Љеванском пољу, раздваја поље на два джјела, најугоисточни католички и на сјеверозападни православ-ни дио. У Рујанима и Челебићима живе помијешани, аод те линије на сјевер престају католици потпуно, аправославни на југу исто тако. Од те линије на девер исјеверозапад почиње чиста област православнихКрајишника, која, изузев једно село у БосанскомГрахову, допире до Лике и до Баније. Крајшшшципредстављају досељенике из Средњв Босне, из Херце-говине, Далмације, Лике, а има их нешто из Црне Гореи Старе Србије. На тромеђи босанско-далматинско-хрватској станује православно становништво готовохомогено. Оно представља потомке иезадовољнихподаиика турских, млетачких и аустријских. Коме нијебило право под Турцима бјежао је Млечанима иАустријанцима и обратно. То је скуп незадовољника иускока ш свију западних српоких области. Имајукарактер свију граничара, љути су, предузимљиви, сенергијом од момента, пријеке ћуди, једноставногпогледа и једноставне памети. Ово је један однајнационалнијих крајева наше отадбине, гдје супоједине примарне особине српскога народа доживјелесвоје освјежавање.

Насељавање Босанске Крајине православнимелементом у вези је с великим миграционом џадомкоја је ишла од Црне Горе, великом природномудољином од Требиња преко Попова, Габеле, Имоц-ког, захватала области далматинске, од Имотског доличке границе, и допирала је до Лике, вјероватно доЖумберка и крањске границе. Личани представљају

64

досељенике из Далмације и Босне, чије старопоријекло почиње у Старој Србији, Црној Гори иХерцеговини.

Осим ове миграционе џаде важна је и једнадруга, која је ишла од Пиве и Санџака преко Гласинца,у Средњу и Сјеверну Босну. Трећа важна џада јеРудине, Гацко, долина Дрине. Овом џадом шпли сумноги Рудињани, Гачани и 'Невесињци и населили сумноге области сарајевског и тузланског окружја. Уобласти Бврчу џада се рачвала и један је крај ишао уСрбију, а други у Босну. Прве двије џаде су старије,везане су за велика кретања изазвана турскимосвајањем, управл>ене су у правпу општег турскогкретања и развијања, и у правиу пружања главнихбосанско-херцеговачких планина. Друга џада иде упопречном правпу, везана је за један историјски друм иза једву природну удољину, а изазвана је узроцималокалног значаја: изумврањем и расељавањем старогподринсжог и посавског становншптва, затим наглиммножењем Херцеговаца и гладним годинама уХерцеговини. Проблем херцеговачких гладних годинавезан је за проблем супших година. Сушне године се уовој области периодски понављају. Чини се да ће овајпериодицитет бити истовјетан с Брикнеровомтеоријом о климским периодима од тридесет и тригодине. Овај проблем гладних и сушних година моћиће се кроз сто година и у нас тачно проучити.

Чини се да су многа досељавања била у вези саразним облнцима привреде, специјално с разнимоблжцима привредног номадизма. Тако прича се да сумноги сточари из Лике долазшш на љетовалишта уДувно., и да су арбавашки сточари долазшш назимовишта у околину Прњавора и Сарајева. Имафамшшја које доводе своје поријекло од ЛИЧЈШХ иарбанашквх сточара. Исељавањем из ГорњеХерцеговине почиње с разним врстама привредногномадшма. Многи иду љети на »пожањ«, а зими »напрезиму« у разне плодније области босанске и

65

херцеговачке. Многи су ишли с цнјелим фамшшјама ппослије неколшсо година настанили би се стално уБоони. Путовања на »пожањ« и на »хфезиму« трајаласу све до гоа окупације, а нијесу ни сад потпунопрестала.

Мусломанских досељеника има три врсте: Првосу досељенш^ с Истока, из разних балканских иазијских земаља. Допши су махом као војници,чнновници и свештеници, рјеђе као трговци изанатлије. У сеоском становништву нема оријентал-ских досељеника. Има их много у варошком станов-ншптву. Најчувеније данашње беговске фамилијепотичу од тих досељеника. Другу групу чине мусло-мански доселЈеници из негдашњих турских области уДалмагфиди, Лици, Славонији и Угарској. Међу херцего-вачБшм мусломанима који су из других земаљадоселили најввше их има из Херцег-Новог, из Рисна,из Имоцког, Макарске и из других мјеста негдашњетурске Далмације. У Босанској Крајини превлађујуЛИМКЈИ мусломани, нарочито Удбињани. У осталојБосни има мусломанских досељеника из разних мјестау Славонији и Угарској. Сва ова досељавања су у везиса повлачењем турске власти из споменутих облаоти.Мусломани, као што је редовна појава, с губљењемвласти напуштају заједно и земљу. Најновија судосељавања србијанских мусломана. Кад је кнезМихаило добио градове многи су мусломани из тихградова преселили у Босну. Међу њима има их изУжица, из Сокоца, из Београда, из Шапца и из Ваљева.Они су први унијели међу посавске мусломане смисаоза трговину, били су добри извознпци и развшш субосанску трговину са шљивама.

Као што се види босанско-херцеговачко станов-ншптво у већини случајева сачишавају старинци, затимдосељеници из Црне Горе, Новопазарског Санџака,Далмац^*е и Хрватске. Чини се да од старинаца потиченајвећи дио босанског и херцеговачког становншптва.Најмање сшаринаца је кашолика. Код хфавославних и

66

мусломана тај је број теже утврдити. Варошкостановншптво је разноврснијег поријекла. У старијеммусломанском и православном варошком становншп-тву било је и оријенталаца: Турака, Арбанаса, Грка иЦинцара. Католички варошки елеменат знатно сеумножио иза окупације досељавањем аустро-угарскихкатолика разне народности. Мусломани и православнипославенипи су све своје истовјерце друге народности,католици то нијесу могли и стога је код њих туђинскиушшв веома јак.

Има старинаца свих конфесија, а има их и свихпривредних облшса. Има старинаца и досељеника имеђу чивчијама и међу чжтлук-сахибијама. Према томеје смијешно кад неко аграрно пигање мијеша с овимпитањем. Јер је јасно да читлучки одношаји нијесунастали на основу неке старине читлук-сахибија. Међумусломанима има нешто остатака од средњовјековногплемства али ови не представљају највеће читлук-сахибије. Највећи посдедници читлучких земаља махомсу досељеници. Читлучки одношаји су и у Боснипостајали слично као и у осталом свијету: издвајањемједне војничке касше над радничком. Све данашњевелике читлук-сахибије су постале на основу положајакоје су њихови преци имали у држави. То ништа неумањује њихова права која могу уопште у читлуцимаимати, али је бесмислица на основу тога претевдоватина велику старину. Те су одношаје изазвале пршшкеондашњих времена, па су у интересу државнпх потребаукмећавани и мусломани и хришћани.

Ово су углавном резултати досадашњегиспитиван.а поријекла босанског и херцеговачкогстановништва. Будућа испитивања ће овај преглед ипроширити и попувити, и стога овај преглед, каопретходан извјештај не може претендовати на потпунутачност. Из њега се могу видјети само главне контуремиграција. Разрађивање у детаљима моћи ће се почетикад се сабере онако обилан материјал као што јесабран у Хсрцеговини, Србији и Црној Гори. Али и из

67

овога сумарног прегледа се види, како су важна иинтересантна ова научна питања. Овај чланак је инаписан у намјери да зашггересује свјештенике,учитеље, универзитетске грађане и ђаке вишихразреда средњих школа и богословије да обратепажњу на ова питааа, и да по »Упутствима заиспитивање села у Босни и Херцеговини« испитајупгго више босанских села & области. Тиме би ониучшшли великих услуга једном научном раду, који имавелики културни и национални значај.

68

НАШ НАЦИОНАЛИЗАМ

Имамо рђав обичај, да све наше недаће сваљу-јемо на факторе који су взван нас и изнад наше снаге.Имамо стереотшших фраза којима правдамо својенационалне мане и личне грешке. Пред осјећањемјавне и моралне одговорности нијесмо кадри да отво-рено и искрено признамо своје властите гријехе и дасебе поправимо. За све наше недаће и националнеударце тјешимо се тешкоћом пршшка, препреденошћунепријатеља и гсографским положајем. Ове су фразепоотале већ баналне, употребљују се гдје има и гдјенема мјеста, и оне нам служе као кључ разјашњивањасвега нашег јавног живота, који је гун неуспјсха инедаћа. Мисли се да смо осуђени на судбину сталногобјекта у вјечитој игри тих фактора. Једну смо стварсамо заборавили: да смо поред све те неутјешности инеминовности наше уображене судбине чиншш извјео-не нацшшалне успјехе. То се дешавало у приликамагдје се у јавни рад ангажовала истинска преданост ипаметно схватање. Ови успјеси су најбољи доказ орелативној тепжоћи нашег положаја и о великојзависности наше судбине од н>их сампх, од нашегсхватања и рада.

Несумњиво је да су неке наше националнеособине у великој мјери криве многим националнимударцима. Ми смо народ који у себп има сразмјерномного свога. Имамо особина којима се разликујемо одмногих сусједних и неких сродних народа. Међу тимособинама има их много рођених, примарних, »основ-них прта« наше етничке душе и доста примљених ипретопљених. Све те особине изражене су у свимагранама нашег јавног рада, особито у продуктима ипојавама наше душевне културе, у јавном животу и

69

политичком раду. Међу овим особинама пма их које семогу називати иозишивним и негашивним национал-ним особинама према томе да ли оне унапређују илиуназађују наш национални рад. Према приликамаразвијали смо и једне и друге, па се је и на јавни радколебао у периодима успјеха и неуспјеха. Из свегаонога што данас имамо, пгго смо окоро уграбили,борећи се с разним непршшкама види се да ми својусудбину можемо знатно олакшати културним напредо-вањем, националним васпитањем, усавршавањем пози-тивних особина нашег карактера. Проучавање и упоз-навање таких особина постаје врста научног рада којиима велике практичне важности.

Чини се да смо до сада показали ванреднихспособности у борби. Кад је требало рушити тепшастања показали смо ванредне бујности и моменгалнеснаге. Има у нашем карактеру много борбенога, и збогтога нас многи сматрају деструктивним елементом.Томе је крив и тај факат што смо у својој историјипоказали мало организашорског и сшварајућег рада.Главни носилац свих тих особина бпо је срискирадикализам посљедњих четрдесет година. Он је дугорадио као чисто деструктивна сила. Чинп се да ће самоонај у Краљевини Србији успјети да се развије каоорганшована сгварајућа и реформшпућа сила.

Наш борбени положај и наша прошлост дали сунашем народу много тих особина. Оне се испољавају исметају у свакдашњем живот. Савремено душевностање појединих сршжих крајева има све особине оногнарода који је имао да издржи тешке борбе. Навиклисмо на борбу и ми тражимо да се борпмо. Кад немаистинских непријател>а изналазимо их и стварамоизмеђу себе, само да имамо у чему врпшти своје

У томс су правцу знаменита и необично важна антро-погсографска и стнолошка проучавања проф. др Јована Цвијпћа. Утоме јс правпу необично важан његов чланак »О даровитостисршжогварода«упрошлом броју »Прегледа«. (Сарајево, 1910).

Примједба уредништва.

70

борбене прохтјеве. Водимо борбу ради саме борбе, иона нам није средство него цдљ и пасија. С тога гледи-пгга интересантна је историја Србије у XIX вијеку, свењене буне одозго и одоздо, од хајдучије до претјераноградикалгома. Добру слику таквог стања имамо у дјелуг. М. Гавриловића о »Милошу Обреновићу«.г

Најновија наша историја показује много лично-га, које је несоцијално и недисциплиновано и кочисваки организован рад. Чини се да у томе лежи главниузрок деструктивности нашег карактера. Ми смонарод који се епски васпитавао, и који на борбу и наживот сувише епски гледа. У јавном жжвоту не видимоцјелина, њихових интенција и интереса већ појединце,личности, махом себе као јунаке. Опијени смо личномсујетом и главни мотив јавног рада је лична слава иличак и литаа корист. Лични култ игра у нас страховитуулогу. Све се наде полажу у личности мјесто у цјелине.Ми не знамо да своју личност у општем интересу ваљаподврћи вољи великих гцелина, у нас нема ни терминаза такво поступање, јер га и не познајемо. Најбољествари морају често да се одлажу или да пропадајусамо зато, пгго се лични престиж појединаца одетиозапостављен шш очепљен. Трка за личним истицаљемпостала је смијешна и банална, не познаје ни друштве-ног реда, ни морала ни пршшдпа. Она је у стању даљуде води из скрајности у скрајност, и стога је јавнирад таквих људи пун нелогичности и недошљедности.Главно је да се лична амбиција задовољи и онда су»народне ствари« спашене. Сви хоћемо да смо први, дасмо вође, а мало нас има радника. Стога се сваки нашјавни рад извитопери у борби међу појединцима, међуглавепшнама. Тада се мјесто дјела и принципа ујавности третврају личне особине појединаца. Полити-чка борба посгаје инаџијска, лична, заједљива, тврдо-глава и осветљива, И тако је уношењем тих елеменатаобразовање партија постало једно опште зло, терет

' Мллош Обреновић, Београд, 1908.

71

друштвени, јер оне не воде борбе за прпнципе и методевећ за личности.

Има извјесне нелогачности у нашем социјалномразвићу. У патријархалном стању смо бшш до извјеснемјере и социјални и дисцишшновани. Наше патријар-хално стањс одликовало се је чистом организацијомвеликих сродничких цјелина. Представници тих орга-низација су: ппемена, братства, породице, пасови, фи-сови и задруге, затим они примитивни почеци самоу-ггравне организације, какве имамо у првим почецимаЦрне Горе, и у многим пропалим самоуправним орга-низацијама поједшшх мањих областп. Било је честослучајева да су велике масе нашега народа покреталеи велика национална питања, питање ошптег српскогослобођења и уједињења. Читава наша прошлостпосљедњих три стотине година пуна је доказа оозбиљним тежњама српскога народа да створи својунационалну државу. И државна идеја чшш главни диоисторије српскога народа посљедњпх сто и педесетгодина. Имали смо један доста једноставан, примити-ван и патријархалан социјални корак, који је дисцишш-новао и у моментима покретао велике народне масе.Ко проучава ту прошлост изненађује се у садапгњости.Ми смо данас мало соцнјални и нацпоналнж а сувишеиндивидуални. Дошавпш у додир с модерном европ-ском културом наше се друштво збунило. Хтјело јеодједном да сруши старе облике живота и да ихнадокнади готовим примљеним облпцима из Европе.Хтјели смо нагло да примамо па смо се збуншш. Вели-ко начело личне слободе, коју савремено европсжодруштво сматра великом тековином своје дуге еволу-ције, залогом социјалне праведности и основомнапретка, схватили смо ми потпуно погрепшо. У нас семисли да се та слобода личности састоји у задовоља-вању свих прохтјева сваке поједине индивидуе. И»модерност« многих напшх јавних радника састоји се у

»Развитак«.

72

перхоресцирању соцнјалних потреба и националнедисцишшне и у повиновању свим могућим прохтјевимаи инстиктима своје примитивне личности. На тај смоначин постали веома мало социјални и дисциплино-вани, и у томе је та ггривидна нелогинност нашегаразвића. Важно је и фатално што те особине највишепоказује она друпггвена класа која води наш народ.Наша интелигенциЈа или угфаво напш школбваниљуди су главни носиоци тих особина, и они ће предисторијом несумњиво понијети одговорност за многенаше националне недаће.

Наша села с патријархалним моралом дала суглавно становншптво напшм чарпшјама, а из чарш^аје регрутован главни дио савремене српске интелиген-ције. А познато је да су те чаршије примвле веомамного елемената из културе области Ближег Истока.Ми смо примали слементе византијске и арапско-турсже и евентуално арапско-перзијске културе, и топримали смо их у времену кад су ове културе почелепропадати. Многи изопочени оријенталски погледи насвијет, на друштво, на народ, на ошпте и државнеинтересе, који и данас владају у наишм чарпшјамапоријеклом су т тог културног круга. По напшмчарпшјама виђају се и данас типски представнициоријеншалског, физичког и исихолошког деканданши-зма. Психолошки декандантгоам преноси се у нашјавни живот, и он, помијешан с оним напшм култомличности, постаје страховито велик терет у нашемнационалном раду. Он је опасаи сапсецијално зато штосе одликује инвентивности, у суналажењу средстава зазадовољавање личннх прохтјева. Ова врста себично-сти разликује се од оног личног култа патријархалнихмаса, пгго не тежи за популарношћу, већ за стицањемматеријалнвк жжвотних средстава, за које се жртвујесвс, и ЈЦИЧНИ понос и ошпти интереси. Борбена сред-ства су подвале, улизивања јачим и гажење слабијег.Комбинован с оном болесном амбицијом он може битивеома опасан, и то специјално у нас у Босни и

73

Херцеговини. Наша најновија историја најбољи јепримјер за то.4

Српски народ живи у разним земљама, у разнимпршшкама, и под утицајем разних културних средина.Због тога има у нашем племену велике душевне иматеријалне културне разноврсности. Ова разновро-ност може у исто доба да значи и велику снагу уразноврсном културном стварању, а може и да носиклипу извјесног иаршикуларизма. Жалосно је да овеспољашње разлике појединих области почињу постаја-ти узрок нашем раздвајању и цијепању. Пријетиопасност да наш националшам не постане ировинција-лан и партикуларистички. Нијесмо још васпитани дасваку појаву посматрамо са гледишта ошптих нацио-налних интереса, и да интересе поједине провинциЈеподредимо ошптим националним интересима. У нас семисли да се прави патриотизам састоји у форсирањуинтерсса уже отаџбине и у потчињавању ошптихивтереса локалним интересима. Отуда болесна тежњанеких крајева да предузму водство у националнимстварима, а ако за то немају никаквих других условаосим једног уображења и безразложне амбиције.

Национална политика мора имати разне обликемора се служжги према пршшкама и земљама разнимметодима и средствима и у томе се састоји сва поли-тичка памет поједшшх крајева да схвате интенцијеошпте нацноналне ствари и да према њој удесе своједржање, да буду увиђавни и дисцишшновани.

Краљевина Србија ријепшла је питање грађан-ских права и личне и социјалне слободе у једној мјерикоја данашње потребе задовољава. На тај је начин онадобила једно снажно средство за разноврсне утицаје наБалканском полуосгрву, и она даје живу слику идеа-лима свих балканских слободњака. Својим демократи-змом и слободом Орбжја постаје пионир западно-евро-

Вцди Ј. Цвнјић, »Антропогеографски проблемн Балканскогполуострва«.

74

пске цивилизације на Балканском полуострву. У тојулози с њоме се не може успоређивати ниједнасудедна држава. Што те велике тековине нијесу дошледо свог природног значаја узрок је то што у истовријеме није утврђен и запггићен у довољној мјеридржавни престиж и ауторитет пгго слобода појединацаније довољно заштићена од неоправданих нападајаодоздо, што с увсфењем општих слобода није уведенодовољно реда, система и сигурности у сваком погледу.Чини се да има знакова да се нешто ради и у томеправцу; рјешење ових питања документовало би самовелику животну снагу и цившшзаторску мисијусрпског радикализма.

Кад проматрамо политичке борбе код хшогихсусдедних народа, специјално код католичких Словена,видимо да се тропш сшша енергија у борби хфотивклерикализма. Српски народ, који у великој већинипршгада православној вјери, не познаје тих питања.Породицом наш клир постаје и националан идемократски: свештеник, муж и отац моженепосредније да оојети националне потребе и свагдањепотребе појединца, и стога је наше парохијско свеш-тенство и националније и демократскије од католич-ког. Ово стање и ове одношаје ваља у пстом пранцуразвијати. Треба се клонити доктринарства п слијепогпреношења клерикалних борба са запада, особито гдјенема повода. Напротив, треба гледатн да се и црква иклир пгго више ангажује у општој националној ствари.Јер само сарадњом у националној ствари може сецрква спасти од неминовне судбине која је постиглакатоличку цркву у Италији и у Француској послијепобједе националне и опште слободе.

Наше национално осјећање нам често изгледамоментано и праскаво. Ми се одушевљавамо одвремена на вријеме. У нас се шмјењују стањасангвиничног ентузијазма и једне сгграпше апатије. Тепромјене имају нешто што наличи на душевно стањеједног алкохоличара. Има читавих крајева који су

75

живјели дуго времена у једном безграничномодушевљењу, а данас су представнидн песимизма искептицизма. Кад се вулгарно изразимо има читавихкрајева и читавих генерација које су ша једненационалне теревенке дошли у стање националногмамурлука. Ове особине и навике представљају једнувелику ману нашег националног карактера. Не зна седа ли су то пошљедице нашег културног стања или суто особине нашег племена, што наша патриотска инационална осјећања нијесу развијена у облику фшшхи великих сшрасши културних народа, које раде непре-стано и које су саставни дио душе сваког појединца.Не треба заборавити да су те страсти основ свихнационалних покрета, регулатор и извор свеганационалног рада. Те велике страсти ваља изазивати иваспитати их.

Наше старије генерације одликовале су се инше-нзивношћу националног осјећања, која се показивала умоментима, али је била велика. Данашња генерација,иако је егзалтирана, не показује вгапе ни теинтевзивности. Нијссмо у стању да велике националнествари схватимо као лична иишања и свију нас заједнои сваког иојединца, да општа национална осјећањаучинимо личним осјећањима, и да у вршењу нацио-налних дужности осјетимо задовољавње напшх лмчнихдуховних потреба. Без оваквих осјећања нема ниличних жртава, а без овога нема ни националногнапретка.

Као што се могло видјети напшм недаћаманијесу криви фактори који су изван нас. Иако постојивелика тешкоћа нашег геограсрског положаја, иакопостоји културна и материјална надмоћност нашихнепријатеља, ипак у свима напшм националним неда-ћама има и много наше ошдте и личне крввице. Мисмо изложили све мане нашег личног и националногкаракгера које сметају нашем напретку. Ипак су се изчитавог нашег излагања могле осјетитп све позитивнсособине наше душе, многи успјеси нашег прогреса,

76

који смо изврпшли упркос свнм тешкоћа и свих напшхмана. Ово је све доказ, да постоји у нашем карактеруједна здрава позитивна основа способна за одбрану, запрогрес и за стварање. Те особине треба дизати иусавршавати и у томе је важност нашег оишшегнационалног иреображења и васиишања. Ми семорамо веома много промијенити. У томе намисторија италијанског народа може служити каонајбољи примјер.

Наш будући рад треба да се посвети ошптемнационалном васнитању. Морамо просвјећивати себе ишироке народне масе; морамо примити много вишесавремене европске културе и морала. Ако хоћемо даодолимо непријатељу морамо постати од њега јачи.Ми треба да смо и моралнији и либералнији,интензивнијег осјећања и мишљења од нашихнепријатеља. Наша осјећања треба да се развжју достепена великих културних страсти, наш национали-зам треба да постане наша насушна душевна потреба.Јер је несумњиво да ћемо успјетп истом онда акопостанемо душевно јачи и савршенији од својеоколине, од свих препрека и непријатеља.

77

ПБЊАЊБ НА МАГЛИЋ

Пењање на Маглић најзгодније је са сјевернестране, с висоравни Улобића. На Улобић се долази одГацка долином Сутјеске, Суве и Перућице, од Фочедолином Дрине, кроз Ждријело на Вучево, а из Пиве иГоранска долином Мратињске ријеке. Први пут јенајзгоднији, може се цијелим путем јахати, док судруга два краћа али необично стрмија и за јахањенезгодтошја. Добра карта и компас могу многопомоћи, али за пут од Гацка који пуна четири сатаводи кроз необично густу четинарску шуму, у којојпутови нијесу увијек најјаснији, потребан је вођа којисе може често наћи у Сувој.

С Улобића се на Маглић може попети на двамјеста, и то Клековим Плећем на источној страни иЗеленим Ластвама из цирка Кошара. Други је врлострменит, пун осулина, малих стрменитих одсјека којисе морају успузати, и нарочито опасан љети због козакоје обарају стжјене. Други је заобилазнији али многосигурнији. Најискусније вође су рудињски сточари наУлобићу, којих ту има од половине јуна до крајаавгуста. Иначе, као вође могу се употребити иМратињани. Ја сам се на Маглић пео као дјечак одтринаест година. Пео сам се кроз Зелене Ластве. ИзКошара пењање је трајало око сат и петнаест минута.Тјеме Маглића било је обрасло бујном сочном травом,због чега се често изгоне љети козе на Маглић.највиши врх Маглића зове се Громовник (2387 м.). Онје у западној партији Маглића. Приступ њему јеотежан због тога што су циркови Трновичког језера иШкембетине тако истањшш гребен Маглића да јеприсгуп Громовнику необично језовит и опасан.Пролази се једном гредом која се мени није учинила

78

шира од Једног до једног и по метра. Чобани су јепрешли стојећки а ја сам је препузао. Громовник јепрестављен малом заравни, по прилици 30 до 40метара квадратних. Поглед је с н>ега величанствен,нарочито ведрих дана послвје кише. Види се већи диојугоисточне Босне, скоро цијела Херцеговина изападни дијелови Црне Горе. Ја сам распознао контуреЛеутара вшпе Требиња.

79

ПОГОВОР

ДУХОВНИ ЗЕМЉОПИСЈЕВТА ДЕДИЈЕРА

Трагајући за правим претечама наше духовностидело и мисао Јевта Дедпјера спадају у темељнестубове наше надионалне културе, обнављајуће ипозитивне. Њени корени су створени у борбама заослобођење српских земаља у 19. веку, преко делаВука Стеф. Караџића,1 и других следбенпка правилнесрпске идсјне путање којом су се надахн>ивали ипретварали јс у дсло мислиоци попут Јована Цвијића,Веселина Чајкановића, Јована Ердељановића, шш изцрквених крутова, као што је био архимандрит Нићи-фор Дучић. Плејада великана је вршење националнихдужности осетила као задовољење наишх личнихдуховних потреба имајући јасан циљ. »Наша осјећањатреба да се развију до степена великих културнихстрасти, наш национализам треба да постане нашанасупша потреба. Јер је несумњиво да ћемо успјетиистом онда ако постанемо душевно јачн и савршенијиод своје околине, од свих препрека п неттријатеља.«

Моћ српске духовности је утемељена деломЈована Цвијића и његове Српске антропогеографскешколе која нас је и издигла изнад околних народа и

Србомрзачким интернацпоналпспгчкпм нападима на ВукаСтеф. Караџића и српски језик, којп се сцроводе преко лажнихнационалних мислилаца и инферпорнпх теолога, супрототављамодела омвнентних аутора Марка С. Марковпћа п Лаза М. Костића којасу објављсна у емитрацији.

Јевто Дедијер, »Наш национализам«, Херцеговина и Херце-говци, Слободна књига, Београд, 2000, стр. 75. Прпредио: ВладимнирМаксимовић.

80

повратила нам античку и средн>овековну снагу. »Радо-вима Јована Цвијића и в>егових сарадника Антропо-географија се код нас, у нашој земљи и уошпте наБалканском полуострву, развила до завидне висине. Утоку трију деценија смишљеним и енергичним радомЈована Цввјића створене су такве методе, средства иЈ^авци рада, на основу веома обилне, разноврсне ибогате грађе постављеви су и решени толики и таквиантропогеографски гфоблеми, - да се угграво форми-рала једна нова антропогеографска школа, која семоже назвати српска или балканска антропогеограф-ска школа.«

Дедијер, Ердељановић, Риста Т. Николић и број-ни други, као ученици и делатници ове школе, створи-ли су огромне радове који данас значе подједнако каои онда када су се појавшш. Наше време у којем сесатире нација је подударно њиховом добу, а једно однајјачих средстава одбране представља духовно знањео свом народу.

У исто време када је настала ова школа појави-ла се је и она противна и негирајућа школа, имвтатор-ска по овојој методи, позната по имену тзв. критичкеисториографије, чије је суштинско полазшдте било дасе истраживања о сопственом народу врше по моделуантитрадицидских вриступа, гј. по формама разнвхсгграних научника. Родоначелник такве духовности,против које се борио и Јевто Дедијер у тексту »Нашнационализам«, јесте историк Иларион Руварац, да бисе она после њега развијала преко Станоја Станојеви-ћа, Владвашра Ћоровића, до данашњих дана и СимеЋирковића и других.

Наша духовност је традицијока и етничка,државотворна и аутохтона у сваком облику, билополитичком, било научном или ирквеном присту^.Наше полазиште је чисто етничко биће, без туђинских

Др Војислав С. Радовановић, Јован Цвијић и Сриска акшро-иогеографска школа, Библиотека »Воље«, Београд, 1927, стр. 4.

81

примеса. Болно је посматрати дгшашње етнологе којисрпску обичајну традицију тумаче причама Клод Леви-Строса шш свештенике опседнуте гркоманскпм хриш-ћанством које нема внкакве додире осим општихдогматских са српсквм народом и његовом вером.

Рано преминули Дедијер био је на правом путуостављајући нам велико дело. Градећи нову нацио-налну одбрану нисмо могли заобићи свог претечу чијеје дело свесно прогнано југословенством и интернаци-онализмом, да би објављујући репринт Сшаре Србије4

из 1912. године и избор текстова објављиваних почасописима под заједничким именом »Херцеговина иХерцеговци« скренули пажњу јавности на великанасрпског духа. Надамо се да ће у данпма који су преднама бити настављено објављивање дела овог научни-ка кога је, попут Риста Т. Николића, прогутао Првисветскират.

Владшшр Максимовић

Јевто Дедијер, Сшара Србија. Географска и ешнографскасмжа, Издања Владимира Максимовића, Београд, 1998.

82

Др ЈЕВТО ДЕДИЈЕРДОЦЕНТ ГЕОГРАФИЈЕ

НА УНИВЕРЗИТЕТУ У БЕОГРАДУ

Пок. Дедијер је рођен у Чепелипн (код Билеће)1880. год. Још као гимназиста у Мостару почео јепроучавати села према »Упуствима«, с младићкимубеђењем да ће тиме допринети ослобођењу свогакраја. Са том основном тежњом да научно користинапионалној ствари, дошао је 1902. године у Географ-ски завод Велике пгколе. Ту је израдио БилећскеРудине (II књ. »Насеља«). Али је убрзо био привученпроблемима физичке географије и резултат тога суинтересовања били Глацијални шрагови на Зелен-Гори, Товарници и Маглићу (69. »Гласх< Срп. Краљ.Акад.). Положивпш докторски испит у Бечу 1907. год.пок. Дедијер јс постављен у Земаљски музеј у Сара-јеву, где је остао до анексије. У »Гласнш^у ЗемаљскогМузеја« за 1908. год. извшли су његови чланци Сшаресеоске иородице у Херцеговини, Облици неиокрешнесвојине у Херцеговини и Прилози геолошкој исшоријиНерешве. Његов најглавнији и најобимнЕџи рад Херце-говина штампан је у VI књ. «Насеља« п добио похвал-не оцене од Ј. Цвијића и пок. В. Геца. Глацијација Ви-сочице у Јужној Босни (79. »Глас« Срп. Краљ. Акад.)показује да је пок. Дедвдер, ж поред врло интензивнихантропогеографских студија, сачувао интересовање запроблеме глацијалне морфологжје. Да би за проучава-ње села задобио што пгари круг образованих људи,натшсао је 1910. год. у сарајевском »Прегледу« Порије-кло сшановнишшва у Босни и Херцеговини

1910. год. изабран је пок. Дедијер за доцентагеографије на Београдском универзитету. У »Летопи-су Матице српске« за 1912. год. у чланку Херцеговинаи Херцеговци изложио је популарно резултате својих

83

студија. Али са настанком Балканског рата обрће сенашим јужним крајевима. У »Српском књижевномгласнику« за 1912. објавио је чланак Сшара Србија,изложивши географске ггрилике ове области, а усарајевском »Прегледу« за 1912. год. чланак Срби иБугари, спроводећи поређење између њих. 1913. год.издала је »Српска књижевна задруга« Нову Србију, укојој је пок. Дедијер покушао да на основу студија Ј.Цвијића да заокругљену географску слику о крајеви-ма, тада ослобсфеним. »Гласник Српског географскогдруштва« (св. 3. и 4.) доноси његову студију Сшочар-ске зоне у иланинама динарске сисшеме, — расправу оомиљеном предмету његовог испитивања.

За време Великог рата имао је пок. Деджјерприлике да прсфе граничном облашћу македонско-албанском, где сс заинтересовао траговима стареглацггјације. Избегавпш у Франиуску и преселивши седоцније у Швајцарску развио је користан јавни рад, алини тада није престајао мислити на науку. У АппаЈез с!еОео§гарћ1е (1916), објавио је превод поменуте студије осточарским зонама под насловом 1м (гапхћитапсе с1ап51ех рау$ сИпапдиез, а горн>а испитивања старпх глечерау 1̂ а Оео§гарћ1е (1916/17) под насловом Тгасез §1ас1а1ге5еп АЊате е( еп Мои^еИе 8ег1>1е. Последњи му је радСаг(е Љз раух Уои$О51а^ех, изшпла у Берну код Кимерлии Фреја.

Одмах по ослобођењу похитао је пок. Дедијер удомовину. Умро је у Сарајеву, децембра 1918.

Б. Ж. Милојевић

84

ИЗВОРНИК

»Херцеговина и Херцеговци«, Лешоиис Машицесриске, Нови Сад, 1912, књ. 289, стр. 47-73.

»СоцЈијална психологија Херцеговаца«, Срискикњшкевни гласник, Београд, 16. мај 1909, књ. 200(XXII, 10), сгр. 745-758.

»Старе сеоске породице у Херцеговини«,Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини,Сарајево, 1907, ХК, стр. 391-393.

»Поријекло босанско-херцеговачког становниш-тва«, Преглед, Сарајево, 15 јануара 1911, год. I, број 7 и8, стр. 421-431.

»Наш национализам«, Преглед, Сарајево, 15.сепгембра 1910, год. I, број 5, стр. 274-281.

»Пењање на Маглић«, Гласник Срискоггеографског друшшва, Београд, 1912, година I, свеска1, сгр. 114-115.

85

САДРЖАЈ

Херцеговина и Херцеговци 5Социјална психологија Херцеговаца 34Старе сеоске породнце у Херцеговини 48Поријекло босанско-херцеговачког станов-иишпгаа ^Л54Наш национализам 69Пењање на Маглић 78

Поговор »Духовни земљопис Јевта Дедијера«/Владимир Максимовић/ 80О аутору 83Изворник 85

87