1. Telefon je uporno i neumoljivo zvonio. Štefan se s mukom probudi i opsova. Do ñavola,

zaboravio je noćas kad je došao iz grada da isključi tu gnjavatorsku napravu. Ustade iz kreveta, nag kao i uvek kada je bio u postelji i priñe aparatu. Podiže slušalicu i začu škripav muški glas. Bio je to Milo, jedan od brojnih Štefanovih zemljaka koji su živeli u Parizu.

— Šta hoćeš? — upita Štefan neljubazno. — Zar ne bi bilo bolje da si pogledao na sat pre nego što si me pozvao?

Opet škripanje u slušalici. — Oprosti, Štefan, — reče Milo. — Sad je tačno osam i pet. Mislio sam da si već na

nogama! Štefan huknu. — Mislio si! Ti si mislio! Šta hoćeš? Govori! — prekinu gu Stefan spreman da spusti

slušalicu i da se baci na krevet. — Da li Pariz gori? Milo se iskašlja u slušalicu. — Burazeru hteo sam da kupim nešto od one garderobe. Znaš na šta mislim. — Doñi — reče štefan. — Ako nameravaš da se cenjkaš nemoj da dolaziš. — Sve će biti u redu — odvrati Milo. — Ako zakasnim koji minut nemoj da odmagliš.

Voleo bih da te vidim, da malo popričamo ... Štefan, čuješ li? Štefan spusti slušalicu. Više mu se nije spavalo. Pogleda u svoje nago, bronzano telo koje

se iznenada ukaza u velikom zidnom ogledalu, besprekorno izvajano i oblo. Dlanovima preñe preko golih grudi obraslih kratkom kovrdžastom dlakom. To je bio on. Ta bronzana i skladna masa, te hladne, zelene oči poput mačjih, visoko čelo, snažne vilicc, svetlokestenjasta kosa koja je u nemirnim valovima padala na čelo. Stajao je tako nekoliko trenutaka zagledan u ogledalo, a onda priñe prozoru, razmaknu zavese i širom otvori prozor.

U sobu je ušao miris sagorelog benzina. Bio je to znak da ulica Kolize počinje da diše. Reka automobila lagano je tekla ulicom, prema aveniji Franklina Ruzvelta. Tamo se uz pomoć semafora razlivala na sve četiri pariske strane sveta. »Prokleti zemljaci«, mislio je Štefan dok je sakriven iza zavese buljio u reku na gumenim točkovima. Od svega na ovome svetu čovek može da pobegne osim od zemljaka u tuñini. Iskopaće ga ispod zemlje, samo ako to naume.

Ovoga puta, zemljak po imenu Milo, dobro je došao. Štefan nije imao ni prebijene pare u džepu. Prodaće mu nešto od one garderobe i tako će

preživeti još jedan pariski dan. Štefan još jednom osmotri zahuktalu ulicu. Sve je bilo na svome mestu, isto kao i svakog

drugog jutra. Predstava je mogla da počne. Zavesa se polako diže. Preko puta, gospoñica Luiz, kelnerica u kafeu »La Flam«, posipa deterdžentom bele metalne stoliće ispred kafea i pere ih toplom vodom. Zainteresovanima pokazuje pozamašnu, polugolu i nimalo francusku guzicu. Trafikant, gospodin Filip, već je na svome mestu, duboko u mračnoj jazbini ispunjenoj jakim mirisima najrazličitijih duvana i štamparske boje. Tu je i knjižar Rejmon sa svojom ogromnom, lavljom glavom i nezačešljanom grivom. Mama Rene s tek kupljenim pecivom pokušava da preñe ulicu ...

Osam i pet. Zemljak za čudo nije slagao ni za minut. Štefan je još neko vreme stajao kraj prozora. Jutro je uveliko osvajalo. Kasno parisko jutro, puno zvukova i boja koje je Štefan toliko voleo. Osećao je na goloj koži da je postajalo toplije. Grad se budio, kukurikao, lepetao krilima, kao petao na bunjištu.

Uskoro će i mama Rene s doručkom. — Štefan, uhuhuhu! Jesi li sam, dragi moj mali! — povikaće dobra žena. — Ah kakav

doručak!! Uhuhuhu! Čaj, voćni kolač, sok od limuna, džem od ribizla! »Do ñavola«, pomisli Štefan. Džem od ribizla. Mama Rene. Njen materinski osmeh

uokviren srebrnobelom kosom i oreolom svetice. Laž. Sve sama laž. Čak i materinski osmeh. Voćni kolač. Milo koji bi kupio nešto od one garderobe. Gospodin Moris, kobasičar s ugla koji će, ako

Milo ništa ne kupi ili ne doñe, morati da mu pozajmi sto franaka. Kiselo lice gospodilna Morisa, kobasičara. Njegove brižne reči. Saveti s mirisom belog luka. Fliper u kafeu »Lonšan«. Sranje. Bez kraja.

Osam i deset. Pet minuta je buljio u reku automobila koja je proticala pod prozorom. Šta da obuče i da li uopšte da se obuče? Farmerke i majicu. Najprijatnije se osećao u farmerkama i u jednoj iznošenoj, crvenkastoj majici. Potražio je farmerke u plakaru. Nije ih našao. Okretao se, tražio ih pogledom, gunñao, zavlačio se pod krevet, prevrtao čitava brda starih novina i programa konjskih trka, a farmerke su ležale na tepihu, kraj kreveta, tamo gde ih je prošle noći i ostavio.

Deset godina je proveo u Parizu ali se nije naučio vrlini koja se zove urednost. Nered mu nije ni najmanje smetao. Veoma je retko dozvoljavao da mama Rene nešto preduzme, ona ili neka od onih sitnih drolja koje bi noć provele u njegovom krevetu. Mama Rene se od očajanja hvatala za glavu. Verovala je da će Štefan takav ostati do sudnjega dana.

(»Štefan, nemoj mi reći da nisi odrastao s divljim zverima u nekoj strašnoj šumi!« govorila je dobra žena skidajući s lustera, uz pomoć portfiša, komad Štefanovog donjeg rublja koji je ko zna na koji način dospeo tako visoko.)

Spavaća soba bila je u večitom neredu. Pepeljare pune opušaka, presvlake na foteljama zaprljane, nagorele, ispolivane alkoholom. Postelja u takvom stanju da pristojan čovek ne bi poželeo da u njoj provede noć. Plakar, najčešće širom otvoren, bio je krcat skupocenom garderobom, kupljenom ili naručenom u najpoznatijim buticima Pariza i Londona. Sve ono što je Alen godinama odbacivao našlo je mesta u Štefanovom plakaru.

(»Mrvice«, govorila bi mama Rene. »Mrvice s bogate trpeze Dipreovih.«) Katkad, istina u krajnjoj oskudici i nevoljno, Štefan je prodavao komade nekadašnje

Alenove garderobe uglavnom svojim zemljacima koji su se posle, po kafeima na Sen Mišelu i Monparnasu, hvalili da nose odela koja je nekada nosio Alen Dipre, glavom i brodom. Štefan im je to naročito zabranjivao, ali mladi makroi koji su dubili stolice kod »Dva maga« nisu mogli da odole, a da se ne pohvale pokazujući izvezene inicijale slavnog glumca. Nekolicinu je Štefan surovo kaznio, pa se u poslednje vreme za njegovu kolekciju Dipreovih odela malo ko interesovao. Štefanu je bilo svejedno. Bio je siguran da prodaja odbačenih odela, košulja, kravata, pulovera i cipela neće izmeniti njegov položaj, niti će par stotina novih franaka učiniti da mu izrastu krila, ona koja je priželjkivao.

Apartman u kome je Štefan stanovao imao je dve velike sobe, kupatilo i antre. Ona prva soba u koju se ulazilo iz antrea, morala je da bude soba za prijem. Rasklimatani salon u stilu nekog od Lujeva, s otpalom pozlatom i nožicama koje bi se klatile kad bi neko seo, stočić koji nije pripadao salonu, kineski tepih s velikim plavim cvetovima, nekoliko uljanih slika slavnih majstora koje je Alen kupio posle velikog uspeha filma »Krik« (posle se ispostavilo da su slike vešti falsifikati, pa su tako dospele u Štefanov apartman), paketi »Pari Turfa«, časopisi u koma se raspravlja o odgoju trkačkih konja, poster Če Gevare, fotografija džokeja Iv Sen Martena, telefon... to je bilo uglavnom sve. Salon nije služio nameni, jer je Štefan goste primao u spavaćoj sobi, najčešće go kao od majke roñen.

Kuća je pripadala Alenu Dipreu, slavnom filmskom glumcu, jednom od najtraženijih i najskupljih glumaca sveta. Sa suprugom Katrin koja je takoñe gajila glumačke ambicije i sa trogodišnjom ćerkom Mišel, Alen je stanovao na dva gornja sprata luksuzne i komforne kuće, iznad Štefanovog apartmana. U stara, dobra vremena, do pre godinu dana, Štefan je bio voljena ličnost u domu Dipreovih, Alenov miljenik i drugar, pobratim, telohranitelj kakav se samo poželeti može, čovek u koga je Alen bezgranično verovao i kome se divio. Danas retko ko u ulici Kolize kaže: to je Štefan, telohranitelj Dipreovih. Gorila kakvog nema ni jedan zoološki vrt... Obično kažu: to je Štefan, kućna pomoćnica Dipreovih...

U Luksemburškom parku, u kome je provodio sunčana prepodneva s malom Mišel, na izričitu želju Katrin da on lično čuva devojčicu, Štefan se ponašao kao prava engleska dadilja. Dok je mala Mišel vozila bicikl ili se igrala s ostalom decom i trčala stazama, Štefan nije skidao pogled s nje. Bezrazložan strah Katrin da će neko kidnapovati Mišel lagano se preselio i u Štefana. Voleo je, na način koji nije razumevao, tu krhku, malokrvnu devojčicu divnih zelenih očiju. Možda nikoga nije tako voleo otkako zna za sebe? Tačno u odreñeno vreme vadio bi iz specijalne torbice užinu i na sve načine nastojao, makar dubeći na glavi, što je i činio, da mala Mišel pojede sendvič sa šunkom i

buterom. Katkad su ga susretali zemljaci koji su o njegovom padu znali mnogo više nego što je Štefan pretpostavljao.

— Štefan, kako se snalaziš u novoj ulozi? — pitali su, ne bez želje da ujedu Gorilu čija bi im pojava nekada uterivala strah u kosti.

Ili bi rekli: — Štefan, mala strašno liči na tebe. Svakako da si joj ti otac! Štefan bi ćutao, dozvoljavao da ga peckaju, gnjave, zapitkuju. Nisu ga zabrinjavala ta mala,

zlobna nagvaždanja nekadašnjih drugara sa Sen Žermen da Prea. Mrzeo ih je i tukao baš zato što su ostali mali, što su gmizali, zadovoljni ako bi nekome skinuli časovnik, opljačkali ga na pokeru ili prespavali noć s nekom gladnom babuskerom za svega nekoliko stotina franaka.

Istini za volju Štefan nije znao kako se oseća u ulozi dadilje, jer je malu Mišel voleo, pa se čak i radovao prepodnevima provedenim s devojčicom. Uloga dadilje mu je u ovom trenutku odgovarala.

Zvono i jedva čujni koraci mame Rene. Lagano je otključala ulazna vrata, unela poslužavnik s doručkom i stavila ga na stočić u salonu. Sad će da vikne. Štefan stoji nasred sobe i očekuje uzviku iz salona.

— Doručak je stigao! — viknu mama Rene. — Štefan! Uhuhuhu! Doručak je stigao! — Hoćete li da ogluvim, mama Rene! — povika Štefan. Mama Rene se pojavi u vratima. — Ne. Sigurno ne. Hoću samo da doručkuješ na vreme i u miru. Dole, u mojoj loži, čeka te

neki tip. Kaže da je s tobom razgovarao telefonom. Da ga pustiin? — mlela je mama Rene, nastojnica u kući Dipreovih, kupljena zajedno sa zgradom, podrumom i tavanom. — Da ga pustim odmah?... Štefan, dragi moj, kome ja govorim, mili? — Pustite ga — reče Štefan i uputi se u salon ogrnut krevetskim čaršavom. Jednim gutljajem ispi sok dva prezrela limuna.

Mama Rene izañe iz sobe. Uskoro se pojavi Milo. Lice mu je bilo razvučeno u osmeh.

Štefana obuze ono isto osećanje od pre dvadesetak minuta. Laž. Majčinski osmeh. Laž. Džem od ribizla. Laž. Osmeh na Milovom licu. Takoñe laž. Pogleda taj razvučeni osmeh. Milo je stajao bez pokreta, očekujući da štefan nešto kaže. Bio je sveže izbrijan, doteran i namirisan kao frizerski pomoćnik. Još dok je izgovarao reči pozdrava, pogled mu je skakao s predmeta na predmet. Štefan je to uočio, iako nije želeo. »Pravi mali lešinar«, pomisli. Sad kruži, a posle će se strmoglaviti na plen. Bez milosti. Zabadaće kljun u trulo meso. Žderati, žderati. Lešinar. Lovac na peškire. Jedan od najpoznatijih sa Sen Žermena. Ucenjivač. Specijalisti za »shantage«. U poslednje vreme takvi i slični tipovi iz jugoslovenske emigrantske kolonije počeli su češće da ga obilaze. Da li već smrdi, truli?

— Biraj — reče Štefan umesto pozdrava i pokaza rukom na otvoreni plakar u spavaćoj sobi. — Sve je na prodaju, sem plavih farmerica i crvene majice. — Mazao je buter na krišku crnog, vlažnog hleba.

Milo nije čekao da mu se dva puta kaže. Odloži svoj kišobran koji je uvek nosio i uputi se u spavaću sobu. Gorilu je poznavao dobro. Iz starih dana. Znao je da ne voli mnogo da priča. Zaronio je glavu u plakar i počeo da kopa. Izvlačio je odela, mantile, kožne vetrovke, cipele, svežnjeve čarapa, pulovere, reñao sve to po tepihu, razgledao, odabirao, merio. Štefan je pijuckao čaj. Katkad bi kroz širom otvorena dvokrilna vrata bacio pogled na zemljaka koji je rovio kao krtica. Pojeo je i rovito jaje, pa se, još uvek ogrnut krevetskim čaršavom, uputio u kupatilo.

Posle deset minuta Štefan izañe iz kupatila u čupavom penjoaru, belom kao sneg. Skupoceni penjoar zapade Milu za oko.

Zviznu otegnuto. — Je li i to na prodaju? — upita. Nije ni slutio da je napravio veliku grešku i da će Štefan

ubrzo da iskezi zube. Verovao je, to je Štefan zaključio po Milovam slobodnom ponašanju, da su Gorili već ispali zubi i da pred sobom ima bezazlenog majmuna.

— Je li na prodaju? — upita Milo još jednom. — Šta to? — Taj penjoar? Taj na tebi. — zacvrkuta Milo. Štefan stisne zube. — Rekao sam: sve je na prodaju — reče. Oseti kako mu se diže utroba, kako mu se gadi,

kako mu žuč prodire u krv i kako niko neće moći da ga zaustavi u mahnitanju koje samo što nije

započelo. Milo, ta nula, govno od čoveka, ta bedna pomijara, žbir i secikesa, taj hoće da ga skine do gole kože!

Milo raširi ruke kao oovek koji je završio započeti posao. — E pa lepo, dragi moj. Uzeo bih dva odela, taj penjoar i ovaj pulover. Naravno, zavisi

od cene... — Milo se zagleda u Štefana očekujući odgovor. — Rekli smo da nećemo da se cenkamo — podseti ga Štcfan. Priñe korak bliže. Zapahnu

ga jak miris nepoznate kolonjske vode. — Ni govora o cenkanju, stari moj! Ti kaži šta sve ovo košta, a ja ću kupiti ili neću kupiti.

Čisto, brate, kao sunce. Dakle? Koliko? Štefan mu se sasvim približi. — Odelo hiljadu franaka. Jedno, naravno. — Jebi se, prijatelju, — ote se Milu. — Staro odelo hiljadu franaka!? Štefane, ja ne

kradem pare! Razumeš li? Ne kradem pare ... Ne kra... Milo nije bio svestan da ga je strahoviti udarac pesnice pogodio negde izmeñu nosa i

gornje usne i da leži na podu. Osetio je pod jezikom slan ukus krvi koja je liptala iz razbijenog nosa, a onda je shvatio, opet zahvaljujući jeziku kojim je palacao kao zmija, da mu je gornja usna rascepljena na dve polovine i da se nosna školjka preselila na sasvim drugi kraj lica. Štefan ga je ščepao obema rukama za revere kuputa u nameri da ga podigne i još jednom raspali. U trenu Mllo shvati da će mu sledeći udarac potpuno unakaziti lice. Obuzeo ga samrtnički strah. Seti se nekih koje je ova ži-votinja od čoveka surovo unakazila.

— Stefane, — zavrišta Milo. — Štefane, molim te kao boga, nemoj u lice! Nemoj molim te! Nemoj u lice, majčinog ti groba! Evo, poljubiću ti noge ...

Stcfan oseti na golim nogama, na prstima, ljigavi jezik, rascepanu usnu, toplu tečnost... Udari ga nogom u grudi, pa se Milo opet opruži na tepihu. Pokri lice rukama.

Štefan ga udari nogom još jedanput. Želeo je da ga ubije, uništi, rasparča. — Evo ti hiljadu franaka — šištao je Milo, Nemam više, evo ti... Milo zavuče ruku u džep i izvuče dve novčanice od po pet stotina franak. Spusti ih na tepih, a

onda se izvrnu na laktove i kolena i poče da puzi udaljavajući se od Šlefana. Kada je otpuzao do salona ustade i zaždi kao puščano tane kroz antre i dalje, kroz hodnik. Tamo maramicom pokri rascepljenu usnu i nos koji je krvario, a zatim izlete na ulicu srećan što je ostao živ.

Štefan ga je posmatrao dok je puzao, a kada je nestao, priñe prozoru. Video je kako je zbrisao, pretrčao ulicu s maramicom na licu i nestao u kafeu »La Flam«. Mali, prljavi Milo. Dobio je svoje. Bes naglo napusti Štefana isto onako kao što je i došao. Jednostavno, ohladi se. Dobro je. Neće morati kod kobasičara po stotku. Podiže s tepiha dve novčanice i stavi ih na krevet.

Žurni izlazak okrvavljenog zemljaka s maramicom preko lica nije prošao nezapažen. Mama Rene, iako je napunila šezdesetu, imala je vid kao u sokola. Odmah je primetila da je nesuñeni kupac Alenove odbačene garderobe koračao kao grogirani bokser. Požurila je do Štefana da čuje šta se dogodilo. Uostalom to joj je nalagala dužnost nastojnice, koju je mama Rene vrlo revno ispunjavala.

— Ništa naročito — odgovorio je Štefan. — Moj dragi zemljak bio je nevaspitan. Dobio je lekciju lepog ponašanja. To je svakom čoveku potrebno? Zar ne, mama?

— Ali on je krvav! — Mama Rene u strahu sklopi ruke. — Ja nisam primetio — reče Štefan hladno. — Jeste li vi sigurni da je bio krvav? Mama Rene se zagleda u Štefana. — Ne — reče šapatom. Skinuo je beli penjoar i ostao nag. Počeo je da cunja po plakaru tražeći čisto rublje. Mama Rene začkilji da bolje vidi. — Štefan! — rekla je prekorno. »Kakav život«, pomisli Štefan. »Sranje koje će možda biti zauvek prekinuto zahvaljujući

parčencetu superosetljivog filma i jednoj kameri, maloj, malecnoj kao kutija šibica.« Nikola Nedić, poznat u jugoslovenskom miljeu na Sen Mišelu kao Nikola Mleko, izvadi iz

bele, emajlirane posude, uz pomoć pincete, fotografiju još vlažnu od emulzije. — Gospode bože! — uzviknu. Još nikad Nikola Mleko, amater fotograf koji je po pariskim ulicama i parkovima presretao

prolaznike nudeći im svoje sumnjive usluge, nije video tako paklenu fotografiju.

— Gospode bože, — prošaputa. Još dok je razvijao film, uočio je neke kvadrate, ali nije obratio pažnju, verujući da je reč o

običnom porno filmu, kako mu je rekao Štefan. Otkako je počeo da se bavi fotografijom, izradio je na hiljade porno fotosa i bio je sasvim oguglao na razne seksi prizore, pa se dogañalo da fotose koje umnožava gotovo i ne pogleda.

Ovoga puta bilo je nešto drugo. Nešto daleko opasnije nego porno fotos. To je Nikola osećao svojim šestim čulom dobro izoštrenim u pariskom podzemlju. Drhtavom rukom upali veliku lampu iznad glave i fotografiju prinese jakom izvoru svetla.

Tako nešto zaista još nije video! Usna duplja mu se napuni sladunjavom tečnošću koja je nagovestila povraćanje. Želudac mu poñe nagore, sav se naježi kao neko ko je neočekivano i iznenada ugledao leš u raspadanju. Pljunu.

— Gospode bože, kakvi vampiri — promuca. Jedna plavokosa žena koja je dobro zagazila u šestu deceniju, krupna i po svoj prilici visoka,

raščupana, gola, isturenih zuba, oštrog, orlovskog nosa na mršavom, širokom licu, dugačkih, snažnih nogu i masivne karlice, ležala je na tepihu okrenuta prema objektivu koji verovatao nije primetila. Li čila je na utopljenicu koju su baš izvadili iz kanala i posadili na ginekološki sto. Kraj njene glave, nešto uzdignute, sasvim blizu, ocrtavalo se od pupka do kolena telo nekog mladog čoveka koji se nije mogao požaliti da ga priroda nije obdarila izvesnim alatom. U desnom donjem uglu fotografije videle su se dve noge, od butina pa naniže, lako presavijene u kolenima. Bile su lepe, zaobljene, jedre, pune života. Radilo se verovatno o nogama veoma mlade žene. Ležala je na tepihu, sasvita blizu vampiruše.

Prizor nije bio režiran, delovao je istinito i mučno. — Svinje! Nikoli odmah postade jasno da je meta objektiva bila utopljenica. Zagleda se dobro u to

krupno, razvaljeno telo. Poznavao je Mleko te stare pariske drtine i njihovu neutoljivu glad. Osetio iih je na svojoj koži u prvim godinama boravka u Parizu, ali još nikada nije video takvu snagu i takvu bestidnost kao kod žene koja je ležala na tepihu. Ličila je na oboreni Kip Slobode, monumentalan i visok, zastrašujući i kad leži.

Nešto dalje, najviše tri do četiri metra u dubini prostorije u kojoj je snimak načinjen, ocrtavao se, u punom profilu, čovek u svoj svojoj visini. Takoñe nag. Stajao je nešto podignutih ruku. Nikola je stekao utisak da je s nekim govorio, jer mu je glava bila lako zabačena a usta poluotvorena. U levoj ruci držao je čašu. Imao je ogroman i nabrekao stomak u kome kao da su bila smeštena dva para sijamskih blizanaca. S debelih mišica visilo je ostarelo meso. Telo se, meñutim, držalo na tankim, usahlim nogama, krivim i pepeljastim. Pred trbuhom čoveka klečala je neka slabašna kreatura, muško ili žensko, koza ili jarac, Nikola nije mogao da oceni. Iza njih, levo i desno, mnogo dublje unutar pro-storije, ležala su još neka telesa mutnih obrisa.

— Gospode bože, — promuca Nikola ko zna koji put. — Svinje! Sve same svinje! — Spusti vlažnu fotografiju na sto prekriven starim novinama. Prizor na fotografiji ga je zapravo podsećao na nešto već viñeno i doživljeno. Nikola se

upinjao da se priseti šta je to što u njemu budi zaboravljena, davno potisnuta osećanja gañenja ravna samrtničkim trudovima? Da! Bilo je to na dalekom Balkanu. Još kao dečak, u zaspaloj i prašnjavoj varošici u kojoj je roñen i odrastao, bogu iza leña, video je nešto slično, nešto što je u njemu izazvalo ovo isto osećanje kao i fotografija koja se sušila na starim novinama. Četrdeset godina ležao je taj strašni film u Nikolinoj utrobi, skriven i zaboravljen.

Sad je počeo da se odmotava. Sparno, letnje popodne. Miriše na kišu i prašinu. Majka ga doziva da se već vrati, dosta je bilo

igre. Skriven u bašti, Nikola ćuti. Ne odaziva se. Posle nekoliko poziva majka ućuti. Sad Nikola može da provede u delo plan koji već nedeljama priprema. Posetiće onu tajanstvenu kuću na izlasku iz varošice. Iskrade se iz bašte i zagrebe niz ulicu. Iz daljine se začuje grmljavina. Dečak trči. Uskoro je pred tajanstvenom kućom. Oprezno i hrabro ulazi u kuću.

Kuća ima samo jednu prostorjju i jedan mali prozor kroz koji je prodiralo nešto svetla. Bila je to mesna klanica, odmah posle pokolja. Svuda krv, raščerečeno meso, staklaste oči, isplaženi jezici, prosut mozak. Krvave sekire i krvavi, dugački noževi. U polutami neka životinja muče. Nije bila dokrajčena. Bio je sam j smrtno uplašen. Okamenjen. Dželati su posle obavljenog posla pili u obližnjoj mehani. Niko nije čuo njegov očajnički, suludi krik. Da. To je ta klanica. Meso. Izvrnute utrobe. Oči od stakla. Jezik boje peska. Podrhtavanje muskula.

Nikola oseti da mu se čitavo telo orosilo sitnim, peckavim kapljicama znoja. Nije morao biti mnogo namazan, pa da shvati da je snimak načinjen bez saglasnosti onih koji su snimljeni. Bio je neoštar, eksponiran bez dovoljno svetla, šlajerovan i iskošen. Najverovatnije da je u pitanju bio mikrofilm. Vampiruša se, meñutim, sasvim dobro razaznala, uglavnojn zbog oštrih crta lica i orlovskog nosa. Očigledno da je na nju i pucano.

Dakle, ucena. »Chantage«. U to nije bilo potrebno sumnjati. Ucena. Ozbiljna, strašna ucena. Nikola raskopča košulju i duboko uzdahnu. Stefan, taj prokleti Stefan, ta životinja od koje su strepeli svi koji su ga poznavali, može da ga

uvali u takav sos, da mu skuva takvu čorbu od koje će se opeći za ceo život. Već sama pomisao na zatvor Sante, na tu suvu parisku giljotinu, najstrašniju mašinu za meso

koja danas melje u svetu, a melje ponajviše one koji nisu Francuzi, utera Nikoli neopisiv strah u kosti. Godinu dana je proveo u zatvoru zbog neke sitne prevare, a mogućnost da se opet nañe u tom paklu, najgorem od svih, na nebu i na zemlji, dovodila ga je do bezumlja i do potpune neuračunljivosti. Štefan, taj prokleti Štefan!

Razmišljao je u nekom grču, pa su misli letele bez kontrole i svrhe. Šta učiniti i kako se spasti bede? Sad. Odmah. Uništiti već eksponirane fotografije koje su plovile u beloj, četvrtastoj posudi: Negative vratiti Štefanu uz ropsko izvinjenje? Pokloniti se pred Gorilom kao pred Hitlerom? Plakati? Zapomagati? Izmisliti neku bolest, otići u bolnicu, pobeći iz Pariza? Da. Kad bi sa Štefanom bilo tako lako kao sa drugima. Životinja je u stanju da mu jednim udarcem istera oko i da mu zbog toga ne ponestane ni dlake s glave.

Zar ga Alen Dipre nije toliko puta izvadio iz ćorke, spasao policije, suda, istrage? — Dragi bože, šta da radim? — prošapta Nikola. Njegov šapat, kao molitva, odjeknu

nestvarno u maloj, tesnoj ostavi preudešenoj u foto-laboratoriju. Da li da kaže Madleni? Preplašiće se. Ili da ćuti i da se preda sudbini koja mu ništa dobro ne obećava. Ili da pobegne bez traga i glasa? Ako od Madlene potraži savet, plašljivica će odmah pozvati policiju i predaće im sav materijal. U tom slučaju najbolje bi bilo skočiti sa petog sprata ove smrdljive kućerine, na pločnik, raspući se kao lubenica na krovu nekog automobila. Sve je bolje samo ne dočekati Gorilu neobavljenog posla. Čak i skok sa petog sprata.

Ostale fotografije, koje su mirno plovile u četvrtastoj posudi, kao da su mamile Nikolu. Uze pincetu i uhvati prvu na koju se nameri. Iznenañenje praćeno strahom ne izostade ni ovog puta.

Okrenuta temenom prema objektivu, s glavom palom ispod ivice niskog, meko tapaciranog stola, specijalno napravljenog za takve prilike, ležala je na leñima devojka izvanredno lepog i pravilnog lica. Pravi anñeo, pomisli Nikola. Dole, na drugom kraju stola, upinjao se krupan sredovečan čovek, držeći se rukama za obe ivice, s pečatom ubice na licu.

Anñeo? Anñeo? Nikola se naprezao da se priseti lika devojke sa stola, bio je siguran da je video tu negde,

možda u susedstvu, bio je siguran da je poznaje. Njeno ime bilo mu je na vrhu jezika. — Gospode bože! — promucao je i okrenuo se prema vratima. Tamo, na velikom plakatu u

boji, smešilo se lice Anñela. »Lili Morgan!« izusti Nikola. Lili Morgan jedna od najslavnijih pop-pevačica Pariza! Mala, nežna, krhka kaluñerica kako su je reporteri nazivali. Nevinašce koje su često snimali u buljuku dece. Zvezda šou-biznisa koja se klonila muškaraca. Slatka, obožavana devica o kojoj je Nikola pročitao hrpu potresnih i nežnih reportaža.

— Nikola! — začu se glas Madlene s one strane zabravljenih vrata. — Otvori dušo. Imaš posetu.

Nikola nije reagovao. Tek posle ponovljenog poziva priñe vratima i otvori ih. — Dobar dan, majstore, — reče Štefan. Stajao je u vratima i svojim zelenim očima koje kao

da nisu pripadale ljudskom biću posmatrao Nikolu. Majstor se spetlja. — Dobar dan, dobar dan — reče. Bio je iznenañen pojavom Štefana. Očekivao ga je tek

uveče. — Izvoli, uñi! Štefan uñe i za sobom zatvori vrata ne obazirući se na Madlenu. Priñe stalku na kome je

stajala četvrtasta posuña s emulzijom. — Je li gotovo? — upita. — Posao nije tako mali. Trebaće mi još dva sata otprilike. Nešto je gotovo. Hoćeš li da vidiš?

Štefan uhvati vrhovima prstiju za ivicu još vlažnu fotografiju koja je ležala na starim novinama. Zagleda se u krupnu, plavu ženu. Lak osmeh zaigra mu na licu. Hm. Dobro je. Ana Mari će se obradovati kao niko njen kad je bude videla.

— Nisi baš najbolji majstor — reče Nikola. Štefan se iskezi: — Ko ti je rekao da sam ja snimao? — Naravno niko. Pretpostavljam da si ti snimao. Štefan, ne budi na kraj srca. Hteo sam

samo da kažem da je eksponaža ... — Ništa ne treba da kažeš — odbrusi Štefan. — Bićeš dobro plaćen. Onako kao što smo se

dogovorili. Uslov je da mnogo ne razmišljaš. Ni ko je snimao, ni zašto. I da, čim završiš posao, zaboraviš da si ga uopšte radio. Jasno?

— Jasno — prošapta Nikola. Pokuša da prikupi ono malo hrabrosti što je još bilo u njemu. Htede da padne na kolena i da zamoli Gorilu da ga poštedi ovog posla, da je njemu svega dosta, da živ više neće meñu zidine Santea, da više nema nerava, da se upravo sredio, oženio s Madlen, da je ostario, da više nije sposoban da podnese bilo kakav rizik...

— Hteo si nešto da pitaš? — Ne — odgovori Nikola. Štefan opet upilji svoje zelene oči u Nikolu. — Dragi moj Mleko, dogovorili smo se da pitanja ne bude! — O kej, Štefan, o kej! — cvrkutao je Nikola, pokušavajući da smanji napon u maloj ostavi.

— Više neće biti nikakvih pitanja. Evo, radim. Zar ne bi bilo bolje da pričekaš? Za dva, najviše dva i po sata sve će biti gotovo i osušeno.

Štefan je ćutao. — Ova ovde, s ovom vampirušom, u pedeset kopija? Je li tako? Ove druge po ... Nikola oseti na sebi pogled pun prezira. — Mleko, zašto toliko melješ? Da. Tako smo se dogovorili. Zašto sad ponavljaš i trošiš reči.

Radi glupanderu, i ćuti! Jasno? Nikola pognu glavu i lati se posla. Podvi rep kao pas koga je gospodar upravo ošinuo bičem.

Štefan je stajao pored njega i ćuteći posmatrao kako iz četvrtaste posude izlaze sve novi i novi fotosi s plavom ženom u glavnoj ulozi, Nikola ih je vadio iz posude i uz pomoć plastičnih štipaljki kačio na razapeti konopac. Uskoro je Štefan izbrojao dvadeset fotografija koje su visile i ispunjavale teskobnu ostavu sladunjavim mirisom emulzije.

Nikola je radio i ćutao. Bojao se da progovori i najobičniju reč, na primer da upita koliko je sati. Nije bio siguran kako će životinja koja je stajala pored njega da reaguje. Znao je da je Štefan došao mnogo ranije da bi nadgledao rad i da bi pokupio sve fotose. Sve do poslednjeg. Nikoli su bile razumljive ove mere predostrožnosti. Svakako da je u pitanju bio veliki posao, da su na fotografijama veoma poznate ličnosti i da Štefan ništa ne želi da prepusti slučaju. Iz emulzije je još jednom izronila plava žena, gola, strašna, bestidna. »Bože, gde li sam je video«, mislio je Nikola dok je pincetom hvatao za vrh fotosa. »Gde li sam je samo video?«

— Ovo je trideseta — reče. — Samo ti radi. Ja brojim. Plava, bestidna žena koja je ležala na tepihu bila je Ana Mari de Roš. Štefan je došao do nje

preko Alena Diprea. naravno. Bili su na večeri u »Maksimu«, njih petoro. Bračni par de Roš, Alen i Katrin i on, Štefan Gorila. Alen ga je poveo znajući za izvesne sklonosti madam de Roš. Gospoña je bila okićena skupocenim nakitom i sva se caklila kao božićno drvce. Bila je stara, ali i moćna. Žena kojoj nije padalo ni na kraj pameti da se preda, da digne ruke uvis i da unucima plete džempere. Štefan je znao da su gospodin i gospoña de Roš najkrupnije zverke u pariskom zoološkom vrtu. Gospodin de Roš je bio jedan od najuticajnijih ljudi u privrednom životu zemlje, finansijer mnogih unosnih poslo-va, madam de Roš poznata po svom humanitarnom radu, ujedno i jedna od najbogatijih žena Francuske. Koža im je vredela teške milione. I on. Štefan. Kaskader iz Beograda. Emigrant. Refižije. Koža koja nije vredela ni jedan stari franak.

Te su večeri popili malo više. Gospodin Žan Pol de Roš bio je oduševljen glupostima koje mu je Alen pričao. Katrin, koja je najviše popila, počela je da prosipa štosove devojčura sa Sen Denija. Svaka je reč bila nepristojna. Žan Pol se tresao od smeha. Uozbiljio se tek kada je Alen započeo priču o svojoj avio-kompaniji, koja je trebalo da prevozi turske radnike iz Frankfurta do njihove maloazijske otadž-bine i natrag. Dok se Alen upinjao da privoli gospodina de Roša da mu pomogne kod dobijanja

dozvole za rad, kako već kupljeni avioni ne bi beskorisno ležali na jednom aerodromu u Tel Avivu, gospoña de Roš je shvatila, zahvaljujući iskustvu žene koja je za protekle četiri decenije prevalila preko glave mnoštvo muškaraca, da je Štefan čovek koga traži, naravno, ne za ceo život, nego za dva ili tri popodneva. Nekoliko značajnih pogleda te neumorne tragačice s fenomenalnim njuhom, stavili su Štefanu na znanje da je izabran. U toku večere njih dvoje nisu izmenjali ni jednu jedinu reč, a sve je već bilo ugovoreno. Sutradan je Alen svratio u Štefanov apartman i dao mu broj telefona ispisan na običnoj cedulji.

—Javi se na ovaj broj — rekao je. — Uspeli smo. Gospoña de Roš bi želela da je opališ. Štefan je bio sanjiv. Protegnuo se. — Alen, ti me šalješ u rat! — rekao je. — To će biti borba na život i smrt! Obojica su se od srca nasmejali. Onda se Alen uozbiljio. — Štefan, budi pametan. Nikakve nepromišljenosti. Radi se o jednoj velikoj, zaista velikoj

ličnosti do koje mi je naročito stalo. — Ne brini. — Žan Pol mi je obećao da će mi pomoći. Ti znaš da flota leži u Tel Avivu. To košta

basnoslovno. Ono njegovo strašilo ima presudan uticaj. Ona ga vodi kao radarom. Zato, budi pametan. To je dovoljno rečeno, zar ne?

— Biće sve u redu, Alen. Alen je pošao, pa zastao. Okrenuo se Štefanu koji je još ležao. — Zbilja, Štefan, da li ćeš zaista moći da opališ gospoñu de Roš? — Sigurno da ću moći. Kakvo pitanje! — Štefan, ti si zaista čudo. Nekada poverujem da nisi načinjen od mesa već od plastike. — I kakvu ću korist imati od toga? — Od čega, Štefan? — Od toga što nisam od mesa? — Oh! Kada je Alen izašao ne odgovorivši na Štefanovo pitanje koje je i te kako dobro razumeo i od

koga je u poslednje vreme zazirao, Štefan iz ladice izvadi ručni časovnik s magnetofonskim ureñajem. Tek kada se uverio da besprekorno funkcioniše, okrenuo je brojeve telefona koje mu je Alen dao. Neko će morati sve da plati, mislio je Štefan još tada. Sve. Još nije znao ko će biti taj koji će morati da odreši kesu.

Štefan Ratarac. Mali beogradski probisvet. Kaskader. Dečak koji je sanjao o filmu. Statista koji nije mogao da zaradi ni za pošten ručak. Ćovek koji je bez pasoša prešao tri granice. U Parizu je dobio status političkog emigranta. Izjavio je da ga je jugoslovenski režim proganjao zbog njegovih političkih ubeñenja. U stvari, za petama mu je jedno vreme bila beogradska kriminalistička policija. Štefan je voleo da krade automobile i da ljudima razbija noseve. U Parizu je, sve dok nije postao telohranitelj slavnog Alena Diprea, njegov privatni sekretar, kako je voleo da ga nazivaju, bio nula.

Prvih meseci, dok je polugladan obilazio pariske bulevare i učio francuski, jer nije znao vaše od desetak reči ukupno, stanovao je kod neke dalje roñake, u jednom potkrovlju, u ulici Tilsit, na kraju jednog šugavog stepeništa, nedaleko od Trijumfalne kapije.

Stanovao? Ne. Tako se ne bi moglo reći. Spavao je na podu, sa svežnjem starih novina pod glavom. Pokrivao se mantilom koji je ko zna ko zaboravio u noćnom klubu u kojem je njegova roñaka radila kao garderoberka. Umivao se po toaletima okolnih bistroa, jer na tavanu kuće u ulici Tilsit nije bilo vode.

Hranio se kako kad. Ponekañ pečenim kestenjem, nekad krompir čorbom koju je roñaka kuvala na malom rešou, nekad bi pojeo po nekoliko metara bageta. Često je sa stolova koje bi vlasnici kafea, u sunčane dane, iznosili na trotoare, skupljao kocke šećera.

Bio je lep i snažan. Muški lep. Surov ispod kože. U tesno skrojenim pantalonama, pripijenim uz butine, snažne i oble, ocrtavala se debela batina. Žene iz ulice Tilsit zadivljeno su ga posmatrale. Govorili su da bi francusku sortu, mislile su na mušku, trebalo popraviti uvozom jednog ovakvog pastuva. Roñaka mu je opet proricala da će, zato što nije bio gadljiv, a uvek je mogao da udovolji željama žena na najbolji mogući način, bez suvišnih reči i poljubaca, postati miljenik pariskih bakica, onih sa dubokim kesama. Tada još niko nije mogao da vidi u Štefanu čoveka koji će uzdrmati temelje Pete republike i osvetliti tesnu povezanost visokog društva i pariskog podzemlja.

Taj isti Stefan, u nešto popravljenom izdanju, besprekorno obučen, ali i dalje surov pod kožom, sedeo je sa gospoñom de Roš, poslednjim izdankom jedne od najstarijih francuskih porodica. U salonu basnoslovne vrednosti, u vili kakvih je bilo možda desetak u celoj Francuskoj, ispijali su »dona riku«, piće koje je gospoña de Roš pretpostavljala svim ostalim. Sem pozdrava, uzdržanog i poprilično hladnog, čak i poslovnog, nisu mnogo govorili. Gospoña je izrekla nekoliko rečenica o protekloj večeri u »Maksimu« i zaćutala. Onda se Štefan, pun iskustva u takvim poslovima, zagledao u gospoñu. Ruku je gurnuo meñu njene noge. Snažno je privukao k sebi i zagrlio.

— Gospodine! — uzviknula je gospoña de Roš glasom koji je zadrhtao od pohote. Raširila je noge kako bi ruka mogla da proñe do pravog mesta. Prihvatila je zagrljaj tako žustro, da umalo nisu popadali s krhkih salonskih stolica,

Borba je započela, na život i smrt, baš kako je Štefan, ne bez smisla za humor, predočio Alenu toga jutra. Tako žilavu i pohotnu staricu, s toliko ljubavnog iskustva i talenta, Stefan još nije sreo. Ana Mari je bila snažna i vitalna žena. Snaga, koju je prilikom sudara sa Štefanom demonstrirala, bila je ravna snazi muškarca koji se celog života bavio teškom atletikom. Ni jednog trenutka, u toku surovog i žilavog ljubavnog čina, nije mirovala, sva je bila u pokretu, povremeno se gubila, opet dolazila k sebi, davala uputstva, drečala, izmišljala sve luñe i luñe položaje, nikada sasvim zadovoljna. Sva u ekstazi, raščupana i van sebe, komandovala je kao general u jurišu, borila se za sve snažniji doživljaj i najzad, posle polučasovne borbe, oboje ljubavnika našlo se u drugom kraju salona. Desetak minuta ležali su na tepihu, dahtali zadovoljni okršajem koji ih je smoždio.

— Štefan, položili ste ispit — rekla je Ana Mari kada je došla malo do daha. — Hvala — odgovorio je Štefan kao što ñak odgovara na zasluženu pohvalu učiteljice. — Nismo dospeli ni do kreveta — rekla je Ana Mari. — Bilo je bolje ovako — odgovori Štefan. — Bilo je hiljadu puta bolje! Bili ste divni. čim sam vas videla znala sam da ćete biti divni.

Retko se varam u ocenama muškaraca. Ana Mari je zatražila cigaretu. Štefan je ustao i zapalio dve. Ana Mari je prihvatila već

zapaljenu cigaretu i povukla dim. Zatim je cigaretu vratila Štefanu. — Pomozite mi da ustanem, prilično sam trapava — rekla je. Kraj. Na redu je bilo doterivanje, zakopčavanje, navlačenje pantalona, popravljanje kose,

iskašljavanje. Još jedna čašica »dona rike«. Osmesi. Ugašeni poljupci. Sledi prolazak kroz prebogati hol koji vodi u vrt. Isparkiravanje. Izlazak na Južni auto-put. Pedeset kilometara do Pariza. Večer-

nji pakao na prilazima gradu, još veći na ulicama i bulevarima. Čekanje, čekanje. Cepanje nerava. Šta je konačno Štefan imao od svega toga?

Na konopcu, u maloj ostavi, njihalo se tačno pedeset fotosa. Bilo je zagušljivo i toplo. Nikola je uključio ventilator, pa se emulzija s foto-papira mnogo brže sušila. Pedeset fotosa, pedeset malih atomskih bombi. Štefan je zadovoljno posmatrao fotografije koje su lepršale kao zastavice na jahti koja samo što ne isplovi.

— I to je gotovo — reče Nikola s primetnim olakšanjem u glasu. — Kako bi bilo, stari moj, da malo predahnemo? Da popijemo po flašu piva? Madlen bi rado popričala s tobom.

— Ne — odgovori Štefan suvo. — Imam hladno, dansko pivo. Štefan, slušaj, žedan sam kao pas! — Idemo dalje — odvrati Štefan glasom koji nije dozvoljavao dalje moljakanje. — Nikola,

idemo dalje! Nikola htede da protestuje na neki način protiv Štefanovog nareñenja da se radi bez predaha.

Bio je premoren. Od straha ponajviše. Osećao je kako mu tanki mlazevi znoja šetaju niz kičmu, natapaju gaće i teku dalje, meñu noge. Htede bar da uzdahne u znak protesta, ali se svlada. Ko zna kako bi životinja u ljudskom obliku razumela taj uzdah.

— Kako ti kažeš, stari moj, tako će biti. Idemo dalje. Još pola sata i bićemo valjda gotovi — cvrkutao je Mleko.

Ostalo je još malo da se uradi. Tri paklena fotosa s Alen Dipreom u glavnoj ulozi, tek da se kompletira album iznenañenja. To će verovatno biti prva uloga superstara za koju neće dobiti ni franak, pomisli Štefan sa zadovoljstvom.

— Izvoli — reče Nikola pružajući fotos Štefanu. — Izvanredno uspelo! Alen i mala Koko, prostitutka koju je Štefan pokupio s ugla avenije Vagram, ispred hotela

»Princes Karolina«. Bestidna mala drolja od one fele koju je voleo Alen. Koko je naime bila vaspitana

na turski način. To se na fotografiji sasvim dobro videlo. Pripadala je takozvanim »smrdljušama«, armiji malih, nepoznatih prostitutki koje su neumorno špartale pariskim bulevarima i nudile ljubav pošto ko hoće. Nesrećnica je bila toliko glupa da nije znala gde se nalazi niti je bila u stanju da prepozna ličnosti s kojima bi se s vremena na vreme susretala, čak ni Alena Diprea! Svakako da je verovala da je obožavani Alen Dipre duh koji se pojavljuje samo na ekranima, u dabro zamračenim bioskopskim dvoranama.

Sledeći fotos prikazivao je tajnu Lili Morgan i Filipa Morsoa, producenta većine Alenovih filmova. Lili je bila pod drogom, to se očito primećivalo, ili pod uticajem orgije koja je na prelepom, anñeoskom licu mlade žene udarila pečat životinjske požude. Onda Kosta Grk, crne, kolmovane kose i književnik Lagranž, pod sitnim kapljicama emulzije. Lagranž, dobitnik »Gonkurove nagrade«, pisac koji je o Štefanu napisao esej nazivajući ga gvozdenim jahačem, pticom svog vremena, bičem božjim i potomkom Zaratustre, čovekom čija pojava nagoveštava bliski smak sveta.

Štefan je znao zašto je i gvozden i jahač. Žozef Lagranž. Mali sladostrasnik s jedva primetnom grbom na grudima i na leñima. Homoseksualac kakvog majka nije rodila. Udvarao se više puta Štefanu, klečao, molio, plakao. Voleo je batine. šamare ponajviše. Onda gospoña Kozik, supruga milionera Pola Kozika, iz Liona. Velika prijateljica Alenova iz dana kada nije bio tako slavan kao danas. Ležala je u zagrljaju Nine, jedne od najpoznatijih lezbijki Pariza, unuke nekog ruskog kneza koji je, uprkos svojih stotinak godina, pariskim ulicama još uvek vozio taksi.

Kakva divna gomila, pomisli Štefan. Posmatrao je fotose s nekom čudnom nasladom, kao čovek koji je godinama tragao za rudnikom zlata i sad se nalazi pred njegovim vratima, na ulazu u prebogato okno.

— Gotovo — rekao je Nikola i skinuo znojem natopljenu košulju. Posao je bio gotov, fotosi prosušeni, film zapakovan u staniol. Štefan sve to potrpa u malu

torbu i povuče patentni zatvarač. Onda proveri posude da nije nešto ostalo. Sve je bilo u redu. Mogao je da krene. Ostalo je da još samo očita Nikoli bukvicu, za svaki slučaj. Zahvaljujući iskustvu iz pisoarskog podzemlja, sa Sen Žermen di Prea, znao je dobro šta treba ljudima kao što je Nikola Mleko.

— Slušaj, Mleko, — reče Štefan, gledajući u Nikolu kao zmija u žabu — ako o ovome zucneš bilo šta ili bilo gde, otkinuću ti glavu kao piletu. Ti znaš kako se piletu otkida glava?

Nikola je ćutao. — Zašto me to pitaš? — reče. — Znaš li ili ne znaš? — prosikta Štefan. — Znam — požuri Nikola da odgovori. — Budi bez brige. Ti znaš da umem da ćutim. — Pitao sam te da li znaš kako se piletu otkida glava? — ponovio je Štefan neumoljivo

naglašavajući svaki slog. Nikola oseti kako ga Štefanove oči polako proždiru. Poče opet da se znoji. — Pa ... uhvati se

pile sa dva prsta, kao sa mašicama, sa dva prsta desne ruke, a levom se snažno trgne šija i... onda se ... otkine glava.

— Tako je — reče Štefan. — Sve znaš. A sad, majstore, do viñenja. Budi pametan. — Štefan, izvini, da te podsetim. Obećao si da ćeš platiti za ovo ... znaš kako je ... ja... —

jedva promuca Nikola. — I hoću — odgovori Štefan. — Ako me poljubiš u dupe, hoću. Na časnu reč. Muk. Nikola je ćutao. Oborio je pogled. Više nije imao snage, a ni kuraža da gleda u Štefana. — Dakle? — upita Štefan. — Drugi put — javi se Nikola. — Kad budeš hteo ... znam, platićeš. Kada je Štefan izašao ispraćen Madlenom koja je ljubazno cvrkutala, verujući da je Štefan

isplatio naručeni posao, Nikola se sruči na stolicu. — Bože, molim te, učini nešto da ubiju životinju — zavapi glasno. — Učini, ako te ima!

Moli te rob tvoj Nikola. Čitav sat je tako sedeo, bez pokreta, sa šakama na kolenima i zurio u devičansko lice Lili

Morgan, koje se bezazleno smešilo s kolorisanog plakata. Šta bi sad mogao da preduzme? Jednostavno ništa. Ako neko bude pitao, Nikola će ćutati.

Mogu da ga seku na komade neće ništa reći. Ne. Ne poznaje Štefana Ratarca zvanog Gorila. Ili je tek nešto načuo o njemu. Video ga je dva ili tri puta za proteklih deset godina. Nije mu se dopao taj tip, pa

je izbegavao njegovo društvo. Ne. Nikada i ništa nije radio za Štefana. Neke filmove, fotografije? Ne. Nikada. Zar nije već rekao da mu se taj nije dopadao?

— Uh — huknu Nikola. Bio je to uzdah koji bi mogla da ispusti i jedna manja lokomotiva. Da. Tako će morati da govori ako ga neko bude pitao. Ne zato što voli životinju Štefana, nego zbog straha. Zbog straha će morati tako da govori. Zbog straha koji ga parališe. Jer, Nikola Mleko ima nos. Nosinu. Ta nosina s izvanredno razvijenim njuhom nikad ga nije prevarila, Bio je čvrsto uveren da Štefan pripre-ma nešto krupno i da će mnogima zubi da ispadnu.

3. Milo je ležao na krevetu, u stanu svog zemljaka i sabrata Krivošije, zvanog Pjer. Stan koji se

sastojao od nekoliko ubuñalih prostorija, nalazio se na poslednjem spratu jedse od ulica koje su se ulivale u bulevar Sen Mišel. Ječao je kao jarac. Usne su mu bile natečene i još uvek su oticale kao kvasac u tek zamešenom hlebu. Nekada manji, sedlast nos, bio je sada veći od svih noseva na svetu. Zubi su se pod vrhom jezika beznadno klimali. Krivošija mu je s vremena na vreme menjao obloge na licu. Bili su to komadi krvavog mesa koje je Milov brižni domaćin još jutros kupio u najbližoj mesarnici. Milo je nestrpljivo, svakih desetak minuta, uklanjao komade debelo sečenog konjskog mesa i prinosio licu malo ručno ogledalo. Sav očajan zatvarao bi oči da ne gleda tu stravičnu oteklinu. Krivošija ga je tešio, iako je bio ubeñen da će udarac ostaviti ozbiljne tragove na Milovom licu.

— Krivi, — šištao je Milo. — Osvetiću se. Veruj da ću se osvetiti, pa makar me to koštalo glave!

Kada je Milo istrčao iz Štefanovog apartmana i zagrebao hodnikom nije znao da je povreda takve prirode i da je udarac pesnicom bio tako razoran. S maramicom na licu koja je postajala sve crvenija, nije mogao dalje. Nekako je prešao ulicu i ušao u bistro »La Flam«. Na njegovu sreću nije bilo ni jednog jedinog gosta. Čak ni gazda nije bio za kasom. Kelnerica Luiz je zevala za šankom, očekujući da neko ipak uñe.

Poznavala je Mila. Više puta je dolazio sa Štefanom i ostavljao bogatu napojnicu. Čim je ušao, videla je da nešto nije u redu.

— Pa vi ste povreñeni! — rekla je preplašeno. — Pao sam na stepeništu — prošišta Milo. — Pre nekoliko minuta. Tako mračno stepenište ...

nisam video ... Luiz odluči da se poigra bolničarke. — Sedite i skinite maramicu sa lica — komandovala je.

Dohvatila je čist ubrus i zamočila ga u kipuću vodu. — Dajte da vidimo šta je to? Kada je Milo skinuo maramicu, Luiz je kriknula. — čoveče, pa vi morate odmah lekaru! Kao

da vas je puščano zrno prostrelilo! Milo je ječao. Pred oči su mu izlazili crveni krugovi, pogled mu se maglio, a u ustima se

sakupljala slatka, bljutava tečnost koja je nagoveštavala povraćanje. Luiz se nije zbunila. — Gospodine Milo, pozvaću hitnu pomoć — rekla je. Milo je načinio kategoričan pokret

rukom. Ne. Hitnu pomoć nikako. Luiz je, naravno, razumela. Dolazak hitne pomoći u takvim slučajevima zahteva i saslušanje i prijavu policiji, a Milo je to svakako hteo da izbegne.

— Onda taksi! Milo je potvrdno klimnuo glavom. Luiz je okrenula broj najbliže taksi-stanice. Posle desetak

minuta u bistro je ušao neki glavati klipan. Luiz mu je objasnila da je gospodin pao na nekom mračnom stepeništu, u zgradi preko puta i da mu je potrebna pomoć lekara.

— To me se ne tiče — odgovorio je klipan. — Recite kuda da vozim? — Vozite ga u neku bolnicu! Valjda znate za neku bolnicu! — vikala je Luiz. Milo je osećao kako mu se gubi tlo pod nogama. Svest mu se mutila. Smogao je dovoljno

snage da ustane pre nego što banu gosti i pre nego što se okupe radoznalci. Luiz mu je dala jedan čist ubrus i pomogla mu da uñe u taksi.

U bolnici su na rascepljenu usnu stavili kopče i previli ranu. što se nosne školjke tiče, lekar koji mu je ukazao pomoć, rekao je da je operacija neophodna. Najbolje bi bilo, po mišljenju lekara, da Milo ostane u bolnici dok se sve to ne sredi. Može i kasnije. Kako gospodin hoće. Gospodin Milo je najmanje želeo da ostane u bolnici. Kada je izašao, uzeo je taksi i vozikao se u krug. U svoj stan nije

smeo. Strepeo je da će ga neko od suseda videti u ovakvam stanju. To bi pojačalo njihove sumnje. Najzad se setio Krivog i naredio šoferu taksija da vozi prema bulevaru Sen Mišel.

Na sreću, Krivi je bio kod kuće. Spavao je mrtvačkim snom kada je Milo zazvonio. Nije se obradovao kada je video ufalčovanog zemljaka, ali nije imao kud. Morao je da ga primi, da mu pomogne u nevolji. Takav je bio zakon meñu emigrantitaa, ljudima bez otadžbine. Ubrzo su se složili da se zavoji moraju skinuti i da na lice valja staviti sirovo meso, onako kao što su činili i njihovi dedovi, nekada, davno.

— Krivi, — šištao je Milo grčeći lice od bola. — Krivi, osvetiću se Štefanu. Budi siguran da ću se osvetiti životinji. Kunem se. Makar i glavu izgubio.

Krivošija slegnu ramenima. Nije verovao da će se Milove reči ikad ispuniti. Ko je još ikada vratio udarac Gorili? Debeli komadi konjskog mesa pokretali su se na Milovom licu. Nesrećnik je pokušavao

još nešto da kaže. 4. Vasil Negresku je izišao iz kupatila u ružičastom kupaćem ogrtaču i s drvenim nanulama

na nogama. Bio je to visok, izvanredno grañen tridesetogodišnjak, vitak kao hrt. Kosa mu je bila crna i u blagim pramenovima pokrivala snažan vrat. U očima se mogla naslutiti neka blagost, lice je bilo oplemenjeno nežnim crtama, a debele, lepo izvajane usne davale su mu nešto od izgleda zrele žene.

Polako je zatvorio vrata kupatila i korak po korak, vodeći računa da ga neka od sestara Blanš ne čuje, išao hodnikom prema svojoj sobi. Onda je s osećanjem provalnika nežno pritisnuo kvaku na vratima svoje sobe i ušao. Sestre Blanš, njegove dugogodišnje stanodavke, ovoga puta nisu mogle da mu stave primedbu da troši mnogo vode i da će morati da mu povećaju zakupninu. Inače, Vasil je bio od onih ljudi koji su voleli da se tuširaju i deset puta dnevno i to ledenom vodom! Obožavao je sopstveno telo i sve je činio da bi ostalo mladenačko i skladno.

Soba u kojoj je stanovao pune tri godine bila je jedna od onih za koje se ne bi moglo reći ni da je tužna ni vesela. Ničeg upadljivog. Sve dotrajalo i puno mirisa prašine. Starinski krevet s belim, metalnim lukom. Veliki i svetli prozori i tapete s ružama crvenim kao krv davali su sobi neku

gospodstveniju notu. Uz krevet je bio noćni ormarić načinjen od nekog preteškog drveta. U ormariću porculanska nokširčina iz vremena Napoleona III. Od tog sivila poprskanog crvenim ružama, odudarali su skupoceni kožni koferi, uredno poslagani u jednom uglu sobe i zaštićeni providnim plastičnim zastiračima. Oni su Vasilu bili i te kako potrebni baš kao i prvorazredna garderoba koju je posedovao. Njegov sportski »mercedes« boje bele kafe, caklio se pred kućom, brižno parkiran.

U Francusku ga je pozvao Jon Popesku, roñak njegove majke. Poslao mu je falsifikovani rumunski pasoš na njegovo pravo ime i prezime i s originalnom fotografijom. Kako je to Jon izmućkao, duga je priča. Pasoš se u stvari nije razlikovao od originala, pa je mladi Vasil bez komplikacija dospeo do Pariza. Već sutradan ga je brižni roñak odveo jednom bivšem rumunskom kraljevskom ministru. Starkelja se bavio pribavljanjem dokumenata koji su došljacima omogućavali status političkih emigranata i izvesne beneficije. Ministar je naravno svoje usluge i svoju vezu u pariskoj policiji dobro naplaćivao. Iako nije imao nikakve veze s politikom kao ni mnogi drugi mladi probisveti iz istočnih zemalja koji su u Pariz dolazili željni avantura i lakog života, Vasil Negresku je dobio papire koji su nedvosmisleno govorili da je sin bukureštanskog obućara i ispičuture Mihaila Negreskua došao u Pariz zato što je u svojoj zemlji progonjen kao politički protivnik!

Vrata Pariza bila su mu otvorena već posle dvadesetak dana. Jon Popesku je platio uslugu koja ni malo nije bila jeftina, nadajući se da će mladi Vasil

da mu pomogne u voñenju jednog opskurnog, steničavog hotela u blizini Pigala. Uskoro se, meñutim, pokazalo da je Vasil roñen za mnogo delikatnije poslove nego što je voñenje hotelske

knjige i vešanje ključeva. Jon ga je bez zavisti pustio da pliva maticom, s nekom potajnom nadom da će taj lepi, mladi čovek nešto učiniti u životu koji se zove Pariz.

Pre nekoliko časova Vasil je pozvao svog roñaka. Govorili su rumunski. Vasil je bio oprezan. Čak nije rekao ni ko zove. Jon je to dobro znao. Na pitanje da li ima mrežu za spavanje, Jon je potvrdno odgovorio. Dogovorili su se da će se Vasil kada mu mreža zatreba, javiti i lično doći da je uzme. Trebaće mu sledećeg leta. Još nekoliko rečenica koje su se ticale zdravlja dvojice roñaka i razgovor je završen. »Dobro je«, pomisli Vasil. »Mreža je još uvek čitava.«

»Mreža za spavanje« bila je u stvari jedna soba bez vrata i prozora, čarobna, šuplja kocka u koju su se skrivali oni koje je policija progonila. Naravno, u »sobu bez vrata« nije mogao da uñe svako. Ona je čuvana za izuzetne prilike i za izuzetne ličnosti.

Sada je Vasil očekivao Štefana presvučen u pidžamu svetloplave boje i ogrnut toplim kućnim ogrtačem. Bio je nestrpljiv. Štefan je već morao da doñe. Za proteklih mesec dana, otkako su počeli zajednički da rade, prvi put Štefan kasni.

Na početku saradnje, kada mu je Štefan, prilikom jednog sastanka, izložio ideju o »uceni stoleća« i predložio da zajednički rade, Vasil je bio sklon da sve ono o čemu je Štefan tako temperamentno i zaneseno pričao, svrsta u područje infantilne, dečje mašte, neke sulude, tupave igre. lako naivna, igra je mogla da bude i te kako opasna i da neukim igračima prišije po desetak godina robije. Posle, to je bilo u oktobru prošle godine, kada je, zahvaljujući Štefanu, u stvari Alenu Dipreu i njegovom nerazumnom poverenju u ljude koje bi Štefan dovodio, stupio u vilu filmskog produ-centa i milionera Filipa Morsoa u Rambujeu, Vasil je shvatio da je opreznost bogatih popustila i da je vila u stvari idealno lovište po kome šetaju retke i krupne zveri, kao u nekom nacionalnom parku. Strpljiv i hladnokrvan lovac, verovao je Vasil, mogao je sa sigurnošću da računa da će kože biti njegove, iako je lov na ovoj teritoriji bio najstrože zabranjen.

Vasil je za proteklih deset godina marljivog učenja u pariskoj školi života imao dosta iskustva i sa bogatim svetom, uglavnom sa ženama, ali ono što je u toku nekoliko seansi »ružičastog baleta« video u vili Filipa Morsoa, govorilo mu je da je pomama bogatih nadmašila njihov razum.

Divljač je bila nezaštićena, gola, slobodna u mahnitanju, nenavikla na lovce. Šetala je po prostranim sobama raskošne vile, valjala se po debelim perzijanerima, pila iz starih grčkih vaza koje su vredele i po deset hiljada dolara komad, trčala u vrtu, po travi mekoj kao pamuk, kupala se u bazenu na donjem spratu, vrištala, arlaukala, parila se, ujedala, opijala. Činjenica da je jednoj takvoj seansi prisustvovala i gospoña Ana Mari de Roš, jedna od najbogatijih žena u Francuskoj, u društvu žigola Žorža koji je mogao da joj bude dva puta sin, njena bestidnost uprkos poodmaklim godinama i njena potpuna ravnodušnost što se opasnosti tiče, nagoveštavala je lovcima trofej basnoslovne vrednosti, onaj koji se čeka čitavog života i koji se najčešće ne dočeka. — Deco, bilo je divno — rekla je gospoña de Roš na rastanku pružajući ruku Štefanu. — Zahvalna sam vam na ovim časovima. Ne zaboravite me ni idući put!

I ne samo gospoña de Roš. Divljači je bilo napretek. Lili Morgan, vlasnik vile Filip Morso, Lagranž, gospoña Kozik. Sve same zverke. Svaka teška milione novih franaka. Najzad Alen Dipre, idol šiparica, glumac koji je poslednjih godina zaradio toliko para da je njima mogao da napuni kamion nosivosti deset tona.

Valjalo ih je samo uzeti na nišan. Valjalo je biti razuman, strpljiv, proračunat, hladnokrvan. Raditi nasigurno. Bez i jednog promila rizika.

Štefan, na žalost, nije bio ni razuman, ni strpljiv, ni hladnokrvan. Vasil je to dobro znao. Saradnja s njim mogla je da bude vrlo opasna, nešto kao »ruski rulet« u kome svaka šesta kugla pogaña. Osim izvanrednog smisla za surovo i neustrašivo, besmisleno, nekorisno i ćaknuto, Štefan nije posedovao druge, upotrebljive kvalitete. Bio je to čovek, čvrsto je verovao Vasil, koji je mogao da udara glavom o zid sve dok ta glava traje na ramenima. I to glavom u kojoj je uglavnom bila slama. Usmeriti jednog takvog čoveka koji je svakog časa mogao da eksplodira kao bure baruta i da počini glupost ravnu samouništenju, bez obzira na delikatnost trenutka, bio je veoma težak i složen zadatak.

Vasil je taj zadatak s uspehom rešio i bio je zadovoljan postignutim rezultatima. Imati pored sebe jednog tako neustrašivog, a poslušnog čoveka, nije bilo bez značaja u poslu koji su nameravali da započnu. Štefan je shvatio, zahvaljujući upornim nastojanjima svoga ortaka, da se prvi put u životu nalazi na leñima velike ribe, jedinstvene i najveće u svojoj vrsti.

To je bilo presudno. Pod rukovodstvom mudrog Rumuna, Štefan se posvetio poslu kao što bi učinio pravi profesionalac. Posao u vili u Rambujeu obavio je u nekoliko mahova, uspešno i diskretno. U tome mu je pomogla jedna superkamera koju je Vasil po cenu mnogih napora i izdataka nabavio od nekog Šveñanina koji se tim poslom bavio u Londonu. Glavnu ribu Štefan je namamio na veoma lukav način. Posle nekoliko čašica »dona rike« gospoña je sa zadovoljstvom prigrlila društvo mlañih. Od trenutka kada su započeli da realizuju »ucenu stoleća«, Štefan je manje pio, izbegavao je gužve i tuče, sitne prevare i otimačine, klonio se društva u kome je moglo nešto neprijatno i nepredviñeno da iskrsne, nešto što bi naškodilo započetom poslu. Istina, nije imao uvida u težinu posla, u njegovu delikatnost. Šta više, verovao je da je posao lak i izvodljiv i da na putu do novca neće biti ozbiljnijih prepreka. Dovoljno je samo pokazati zainteresovanim »album iznenañenja«, ogledalo koje će im naterati strah u kosti i novac će poteći kao iz česme. Jer, šta je za taj kokošarnik pregojenih fazana suma od milion dolara? Sitnica koja će ih naučiti pameti, ali ne i obeshrabriti.

— Zar je moguće, Štefane, da ništa nisi naučio? — pitao je Vasil raspevanog Gorilu. — Zar nisi naučio da je vodi teško da poteče uzbrdo?

— Stvari su jednostavne, dragi moj Vasile. Ne treba komplikovati. Pokazati robu i tražiti novac. Posao čist kao sunce. Ako ne napravimo grešku, fazani će pod nož! — odgovarao je Štefan čvrsto verujući u svoje sopstvene reči.

Vasil se grohotom smejao. Hvatao se za stomak. Nije verovao da Štefan zaista tako misli. Iako se pored Alena Diprea godinama kretao u visokom pariskom društvu, najvišem koje

egzistira, Štefan nije upoznao to društvo i njegove zakone. Nije poznavao ni odbrambene mehanizme koje to društvo u slučaju opasnosti uključuje. Šest godina, koliko je proveo pored Alena Diprea, prošle su kao jedno jedino leto, toplo, razdragano, bogato, puno devojaka najrazličitijih fela, ostriga iz Arkašona koje je satirao, viskija, leda i neprospavanih noći.

To je bilo sve. Sad je letu kraj. Vasil je bio daleko mudriji od Štefana. Znao je da bi, u slučaju neuspeha nameravane »ucene

stoleća«, kako je Štefan krstio i koju su brižljivo i u najvećoj tajnosti pripremali, teško izbegli revolverske kugle, korzikanske bodeže ili policijsku suvu giljotinu i njihove specijaliste za odbijanje bubrega. U najboljem slučaju, ako budu leteli brzinom svetlosti, napustiće Pariz i Francusku zauvek. To bi za obojicu imalo katastrofalne posledice. Pariz je izmišljen za ljude kakvi su oni.

Postajao je nestrpljiv. Pogleda na časovnik. Pet i dvadeset. U prozorima se hvatao prvi sumrak. Napolju je disao grad, ta džinovska košnica prepuna meda i žuči. Šta je sa Štefanom, pomisli. Nikuda se nije žurio. Naravno, čekaće. Kao što čeka već deset godina. Pritajen u uglu gusto ispletene mreže, s belim krstom na leñima. Sve one manje poslove od kojih je živeo odložio je, očekujući da počne naj-veći od svih poslova. Razmišljao je o svakoj pojedinosti ucene. Ništa nije pisao. U njegovoj sobi nije požtojao ni jedan jedini trag koji bi govorio o nameravanoj uceni. Sve je imao u glavi. Čak i mesto sastanka. S kim je morao da se sastane nije znao, ali je bio siguran da će do tog sastanka doći u najskorije vreme, možda već u toku iduće sedmice. Tada treba da bude nemilosrdan i nečovečan. Ravan čoveku koji je kadar da ubije dete.

Vasilu i Štefanu to neće teško pasti. Nisu posedovali ni delić one fine piktijaste mase koja se u grañanskom društvu naziva moral i koja je čovekovom organizmu ipak potrebna, istina ne kao koštana srž ili kao bešika. Sve vrline ovoga sveta bile su im strane i oni su bili zadovoljni što je tako. Nikada nisu radili koristan posao. Saznanja o životu i o ljudima sticali su u pariskoj džungli prema kojoj je Babilon bio mali, romantioni lug u kome su pevali slavuji. Obojica su svoje pariske karijere započeli na Sen Žermenu kao žigoli, sitni kradljivci, lovci na homoseksualce, preprodavci ukradenih stvari, članovi pariskog pisoarskog podzemlja.

Sañ su dospeli u sam vrh pariskog visokog društva. I plivali su u tom društvu kao prave ribe u pravoj vodi. Vasil je znao zašto se to desilo. Bili su jednaki. Oni gore i oni dole. Milioneri i secikese. Sve

iste Hirošime. Pod konac. U milimetar. Sa istim tovarom pepela u želucu. I sa istim smislom za ljubavnu mehaniku. Slučajnost u ovoj simbiozi nije igrala nikakvu ulogu. Bila je isključena. Sve što se

dogañalo nosilo je pečat uslovljenosti i vremena. Zar bi inače Lagranž, taj visoki intelektualac i pesnik, ludeo u zagrljaju mladog Grka, sina prodavca voća iz Kavale i malog pariskog žigola, čoveka koji nikada nije pročitao nijedan stih?

Ili Nina i gospoña Kozik. Dva sveta, u stvari dva ista sveta, tesno povezana nevidljivim čeličnim palamarima. Zar je to bio samo seks koji ih je zbližavao? Pomama tela i životinjskih želja koje su se nekontrolisano oslobañale kao nekad, u pećini preistorije? Ne, mislio je Vasil. Seks je bio kao neka kapija kroz koju su morali da proñu. Posredi je bilo nešto drugo, mnogo jače nego seksualno mahnitanje, tako kratko i vremenski ograničeno. Bila je to svojevrsna pripañnost duhom i kožom, nepostojanje razlike, nedostatak one fine pihtijaste mase, postupna otupelost za sve obične radosti i tuge svakodnevice, neranjivost, nešto što u mrtvačnici nagoni leševe da budu zajedno.

Pa ipak razlika je postojala. Oni gore imali su dovoljno novaca da o njemu ne brinu do kraja života, do mrtvačnice. Oni dole često ni za pošten ručak. Oni gore su se od svega na svetu najviše i najgrčevitije držali novca. Nisu ga ispuštali iz ruku. Valjalo je oteti, jer drugog načina da se bogatim drugarima izvuče novac nije bilo. Oteti i tako izjednačiti leševe u mrtvačnici. Da, baš tako, mislio je Vasil kada je odlučio da se priključi Štefanu i da učestvuje u »uceni stoleća«.

Oteti i samo oteti. Pa ipak, Vasil nije verovao u konačan uspeh poduhvata. Postojala je izvesna šansa. Kada se

čitava operacija bude razgranala, ukazaće se u odbrambenom mehanizmu ucenjenih pukotine i slabe tačke. To treba iskoristiti i doći do novca. Da li će to poći za rukom obojici ili samo jednom od njih ili će obojica biti dignuti u vazduh, pitanje je budućih, još nepoznatih okolnosti.

5. To veče je Alen odlučio da ostane u apartmanu, iako je obećao Nensi da će je pozvati

telefonom i možda izaći negde na večeru. Hteo je da se odmori, da sabere neke utiske jer je već sutra morao da leti u Monte Karlo da nastavi snimanje filma »Korak iza smrti«. Nensi, ta mala droca koja je dobro pasovala Alenu, moraće da pričeka. Uostalom, nije mu bilo ni do kakvih izlazaka, razgovora, zapitkivanja, radoznalih pogleda ljudi koji će ga susretati, foto-reportera koji će odmah dotrčati da ga snime s Nensi, nepoznatom starletom iz Sjedinjenih Država, sličnoj pripitomljenoj tigrici. Nešto kasnije imao je nameru da pripremi lek za koji je verovao da čini dobro njegovom obolelom želucu. Bila je to mešavina na bazi votke, s gorkim, lekovitim travama koje mu je Štefan pribavio preko nekog svog zemljaka. Kad god bi mu se čir aktivirao i tad su počinjali oni teško podnošljivi, tupi bolovi po čitavom trbuhu, Alen je uzimao čašicu ili dve snažnog napitka s gorkim, jugoslovenskim travama.

— Katrin! — povikao je. Odgovora nije bilo. Katrin je ležala u susednoj sobi. Pravila se da ne čuje. Ležala je ceo dan, a dogañalo se da i

čitavu sedmicu ne napusti sobu. Katkad je ustajala. Alen je čuo njene meke, mačje korake, tupe udare golih peta o tepih. Prilazila je velikom ogledalu koje je pokrivalo pola zida. Dugo je mogla da stoji ili da sedi pred ogledalom i da se češlja. Imala je divne i krupne oči, plave kao more, tople i nežne. Usne izvanredno izvajane, kosu svetlokestenjastu, mirisnu i lepršavu. Bila je lepa, lepša nego što se rečima može opisati. Bilo je u njoj lepote mlade, mile životinje, nečeg putenog i nevinog u isti mah. Žena kakvu je samo Pariz mogao da rodi.

Katrin i Alen su već šest godina bili u braku. Senka razvoda lebdela je nad njima, nad svakom rečju koju bi izgovorili. Dogañalo se da danima leže, svako u svojoj sobi, odvojeni zavesom i da ne progovore ni reč. Od trenutka kada je u Alenovom plakaru, tamo gde se nalazilo njegovo rublje, otkrila košulju s iniciijalima A.D., Katrin je puklo pred očima.

— Katrin, — viknuo je Alen još jednom. — Ne znam gde je moj lek! Košulja je na tri mesta bila probušena revolverskira hicima. Krv se već davno sasušila, ali je

na puplinu boje neba ostala široka mrlja. Tamnocrvena. Kada je Katrin zagrebala, pod noktom je ostalo malo sasušene krvi. Bila je to krv čoveka koga je volela iznad svega, koga možda još uvek voli, čoveka koji više ne postoji.

— Umukni! — odvratila je Katrin ravnom merom. — Ne želim da čujem tvoj glas! Rupe na košulji bile su male i oivičene nagorelim rubom. Mada se nije razumevala u balistiku,

Katrin je zaključila da su u čoveka koji je nosio Alenovu košulju pucali iz neposredne blizine.

Taj se čovek zvao Miša. Prezime mu je bilo teško izgovoriti bar što se Francuza tiče. Nestorović. Katrin ga je upoznala kada joj je bilo sedamnaest godina. Bio je njena prva ljubav i prvi ljubavnik. Muškarac. Tri puta snažniji od Alena. Jednoga dana, dok je pomagala majci u malom bistrou na Sen Deniju, ušao je jedan mlad čovek, možda samo pet do šest godina stariji od Katrin. Bio je lep, bo-žanski lep i sa jednim drugim, koji je posle njega ušao, govorio je čudnim, nerazumljivim jezikom. Odmah se zagledao u Katrin. Ona je izbegavala njegove vatrene poglede, ali je mladić bio uporan. Dolazio je danima, čekao, a kada se zaposlila kao kelnerica u tom istom bistrou u kome je već radila njena majka, Katrin nije mogla da se odbrani od najupornijeg udvarača na svetu kako ga je jednom nazvala.

Miša je bio slatkorečiv, šarmantan, iako je loše govorio francuski; ličio je na čoveka iz sveta, bio je galantan, častio je goste, a to je za Katrin bilo sasvim čudno i neuobičajeno. Najzad su bili sami. Pristala je da budu sami. Doživela je nešto o čemu je samo sanjala. Postala je žena. Bila je presrećna s čovekom koji joj je tako nežno otkrio tajnu života i ljubavi. Verovala je da je najsrećnije stvorenje na svetu...

I bila je. Onda, jednoga dana, Miša je došao po nju posle isteka radnog vremena. Dohvatila je svoj

mantil i izletela na ulicu. Miša je rekao da ih je jedan njegov francuski prijatelj pozvao na večeru. Nije rekao ko je taj čovek. Zagrlila je Mišu. Prislonila je usne uz njegove. Bilo je toplo. Božanski toplo. Znala je da je taj mladi Apolon voli. Osećala se voljenom, beskrajno voljenom...

(U Alenovoj je sobi zazvonio telefon. Čula je Alenov glas. Razgovarao je s mamom Rene. Svakako da mu je stara veštica otkucavala dnevni raport o kretanju Štefana i o novostima u vezi s njim. Odmahnula je rukom.)

... te večeri, sećala se Katrin veoma često svakog detalja, došli su u neku veliku kuću. Miša je imao ključeve od kapije. Kuća kao da nije bila naseljena. Nigde nikog. Popeli su se zastrtim, luksuznim stepeništem na sprat. Skinuli su mantile i uputili se u ogromnu, bogato nameštenu sobu.

Nasred sobe stajao je jedan mlad čovek. U košulji, s rukama u džepovima pantalona. Miša je uhvatio Katrin za ruku i pokazao je mladom čoveku kao što se pokazuje neko živinče. — Kako ti se dopada? — rekao je. — Da li sam imao pravo kad sam ti govorio o najlepšem

mačetu Pariza? — Da — promucao je mladi čovek ne skidajući pogled s Katrin. — Imao si pravo. Onda se Miša obrati Katrin. — Mala moja, volećeš ovog čoveka kao i mene. On je moj brat. I više nego brat. Izmeñu

mene i njega nema razlike. Voli ga i budite srećni ove noći! Poljubio je zapanjenu Katrin u obraz i izašao. Katrin je stajala bez pokreta. Mladi čovek joj je prišao i počeo da je svlači. Činio je to polako,

s perverznim uživanjem, lagano, kao što to čine starci. Nije se opirala. Zemljotres koji je u dubini mlade žene potrajao nekoliko sekundi, porušio je i zatrpao sve. Noć je provela s nepoznatim mladim čovekom. Posle dva meseca venčali su se.

Nepoznati mladi čovek bio je tada već poznati filmski glumac Alen Dipre... (Alen je još uvek razgovarao s mamom Rene. Katrin nije mogla da dokuči o čemu govore.

Alen je često izgovarao reč »da«, a na kraju razgovora rekao je nastojnici da nastavi sve da beleži, ako ne može da zapamti. Isto tako, rekao je, ako se sa Štefanom dogodi nešto izuzetno važno, neka ga nazove u Monte Karlo.

Da li Alen nešto smera u odnosu na Štefana? Da li i njemu priprema poslednje kupanje, pitala se Katrin osluškujući taj nemili glas kako brunda u slušalicu.)

... Miša je ubijen u kupatilu vile ostarelog komičara Rikija Astora, u Holivudu. Zajedno s Rikijevom ženom Kerol, majkom petoro dece. Nañeni su izrešetani revolverskim hicima najvećeg kalibra, u lokvi krvi, zagrljeni, na pločicama belim kao mleko. Kerol je, izgleda, branila ljubavnika snagom razbesnele tigrice, pa je u tom gušanju zaradila kuglu.

Nekako u isto vreme kada se Katrin udala za Alena i Miša se oženio nekom Amerikankom, sredovečnom, podnadulom ženom koja je uživala drogu, ali je imala bankovni račun koji je bio na zavidnoj visini. Suzan, tako se zvala drogirana žena, nije bila nimalo drogirana i naivna kada je u pitanju bio novac, pa su se supružnici razišli u Los Anñelesu uz urnebesni skandal. Tada je Miša napisao Katrin pismo koje je mlada žena pročitala i bacila u koš.

Bivši Alenov telohranitelj tražio je u pismu razumevanje i oproštaj za ono što je učinio, gurnuvši Katrin u naručje Alena. Uviñao je greh i uveravao Katrin da je bio u pitanju trenutak tragične nepromišljenosti. Na žalost, Katrin više nije mogla da prašta čak i da je htela. Sve je već bilo oprošteno. Nije mogla da oprosti kao što nije mogla ni da optuži. Kao što nije mogla da voli. Katrin je već bila naučila najstrašniji i najubitačniji nauk vremena u kome je živela: nije verovala.

Posle dvadesetak dana Alen je poslao telegram iz Holivuda: »Miša je izvršio samoubistvo. Alen.«

Katrin nije poverovala da bi čovek kakav je bio Miša, brutalan i neosetljiv, krajnje licemeran, satkan od gole laži i koristoljublja, mogao da počini samoubistvo. Voleo je sva zadovoljstva koje je pružao život, novac pogotovo, pa bi se svakako našao na poslednjem mestu liste potencijalnih samoubica u celom svetu. O tome je razgovarala i sa Štefanom koga je Miša, uoči puta u Sjedinjene Države, doveo na svoje mesto telohranitelja.

— To nije moguće — rekao je tada Štefan. — Poznajem Mišu od svoje desete godine. Nikada ne bi ispao toliko glup da se zauvek liši života i mačkica.

Kada je pronašla izrešetanu i krvavu košulju, sakrivenu u plakaru, zapitala je Alena zašto je sačuvao tako nešto i zar je to bilo za čuvanje?

Nije se nimalo zbunio. — Pogodila me je okolnost da je ubijen u mojoj košulji — rekao je tada. — Bilo ini je žao

prijatelja. Našeg zajedničkog prijatelja. Katrin, treba da shvatiš da sam ga voleo... — odgovorio je Alen.

— Rekao si: ubijen. Zar nije izvršio samoubistvo? — pitala je Katrin. Alen je slegnuo ramenima. — Ja nisam bio u vili kada se sve to odigralo. Možda je bio ubijen. Možda je izvršio

samoubistvo. Kerol je uzimala drogu. Ko zna šta se dogodilo. Policija je zaključila da su počiinili zajedničko samoubistvo.

— Miša se nije ubio. To je sigurno. Zar ne znaš ko ga je ubio i zašto? — pitala je Ketrin. Tada je Alen prebledeo. Izgovorio je reči kojih se Katrin i dan-danas dobro seća. Rekao je: — Miša je spavao sa Kerol u prisustvu onog jadnog kepeca, njenog muža. Zvali su kepeca da

vidi kako se to radi. Kepec je patio. Plakao je preda mnom i molio. Ti znaš Katrin šta rade seljaci sa psom koji ujeda gospodare, one koje treba da čuva?

— Ne znam — odgovorila je Katrin. Nikada nisam živela na selu. — Onda ću ti reći. Zatvore psa u kupatilo i ispale nekoliko hitaca. — Da li u pomoć zovu prijatelje kojima su se prethodno izjadali ili to učine sami? — upitala

je Katrin. Alen je ošinu pogledom. Ništa nije odgovorio. Katrin je svakako povezala njegov boravak u

Sjedinjenim Državama. Miša je, naime, ubijen kada je Alen snimao u Holivudu, desetak kilometara dalje.

— Voleo bih kad bi ti zaboravila toga čoveka — rekao je tihim, bezbojnim glasom kao čovek koji moli. — Bio bih srećan kada bi zaboravila tog čoveka.

Tri meseca posle ubistva Miše Nestorovića u vili Rikija Astora, na Bulevaru sumraka, Štefan je pozvao Katrin na jedan sastanak. Majka ubijenog Miše, koja je iz Beograda doputovala u Pariz, želela je da govori s Katrin. Imala je mnogo štošta da joj kaže. I njoj i Štefanu. Nešto od čega bi se običnim ljudima digla kosa na glavi.

Katrin Dipre i gospoña Milena Nestorović, majka Miše Nestorovića, sastale su u jednom privatnom stanu koji je pripadao daljoj roñaci gospoñe Nestorović, odnedavno zaposlenoj u Parizu. Katrin je došla u pratnji Štefana, bez znanja i saglasnosti Alena Diprea. Vrata im je otvorila jedna mlada žena s viklerima u kosi. Dok se Katrin, uz Štefanovu pomoć, oslobañala mantila s teškom krznenom kragnom, žena je prostački i uporno buljila u Katrin. Onda je, ustima punim hrane, poljubila Štefana u obraz. Bez reči im je pokazala vrata koja su vodila u sobu u kojoj ih je očekivala mama Nestorović. Nastavila je da žvaće.

Štefan je ušao prvi i odmah poleteo u zagrljaj gospoñe Nestorović. Katrin je razumela samo jednu reč od one silne bujice koju je Štefan izgovorio. Bila je to reč: mama. U sobi se osećao težak, sladunjav miris prženog crnog luka. Kuhinja je bila improvizovana u jednom uglu sobe. Neoprano posuñe. Mama Nestorović je otplakala jednu dobru partiju govoreći Štefanu da

ona više nema sina i da je Štefan sad njen sin koga isto toliko voli kao što je volela i nesrećnog Mišu. Dok se ovaj mali ritual, praćen kricima, busanjem u grudi i čupanjem kose nije završio, Katrin je, pomalo zbu-njena, nenaviknuta na takve žestoke prizore, stajala nasred sobe i čekala da i ona doñe na red. Onda je mama Nestorović naglo uhvatila svojim snažnita rukama i privukla sebi. Katrin je na licu osetila debele, vrele usne mame Nestorović, miris njenog oznojenog i namirisanog tela, obraze mokre od suza. Nesrećna žena je plakala, podizala oči i ruke prema tavanici ili nekom zamišljenom nebu, govorila i zapevala na nekom nerazumljivom jeziku koji je Katrin podsetio na prve dane poznanstva s Mišom.

Zašto je ta žena koju Katrin nikada pre nije videla, pa čak ni znala da postoji, pokazala toliko ljubavi i srdačnosti prema njoj? Zar je nešto znala o Miši i o njoj i o njihovoj vezi, o svemu onome što se posle odigralo?

Posle temperamentnih i bučnih izliva različitih osećanja koja su se preplitala u glavi i srcu mame Nestorović, kao mlazovi vode u fontani, ta se debela, oznojena žena malo pribrala i na sto stavila bocu jake šljivove rakije. Ispili su po nekoliko čašica. Katrin se seća da joj se već zavrtelo u glavi kada je mama Nestorović započela priču, često prekidanu izlivima plača i goleme tuge. Govorila je za Katrin nerazumljivim jezikom, ali je Štefan prevodio, rečenicu po rečenicu. Tada su oboje saznali mnoge značajne pojedinosti o smrti Miše Nestorovića. Činjenice koje su na Katrin ostavile neizbrisiv utisak i učvrstile je u odluci da se razvede od Alena. Po svaku cenu. I što pre.

Evo šta je mama Nestorović ispričala dok se boca sa šljivovom rakijom polako, ali sigurno praznila.

Dvadesetak dana posle zagonetne smrti Miše Nestorovića, u luksuznoj vili američkog komičara Rikija Astora, stigao je na beogradski aerodrom Surčin redovnim putničkim avionom američke kompanije »Pan Am« neobičan paket, jedan od najvećih koje su beogradski carimici ikad raspakovali. Paket je bio težak 92 kilograma i imao je oblik sanduka dužine 1,90 metara. Pošiljka je upućena na beogradsku adresu gospoñe Milene Nestorović. Prilikom otvaramja paketa, radi carinjenja, niko nije mogao da zna šta se unutra nalazi, jer podataka o sadržaju nije bilo. Čak ni osoblje boinga 727 nije moglo da pruži neka detaljnija objašnjenja. Slegali su ramenima. Za svaki slučaj Uprava carinartiice pozvala je gospoñu Milenu Nestorović kako bi se u njenom prisustvu otvorio paket i izvršilo carinjenje. Kada je, posle dužih tehničkih peripetija, paket najzad otvoren i kada su uklonjeni brojni omoti od plastike i sunñeraste gume, zapanjenim carinicima i gospoñi Nestorović ukazao se mrtvački sandiik. Ili nešto što je ličilo na mrtvački sanduk. Najzad, podigli su poklopac i kroz stakleni zid ugledali usnulog mladog čoveka.

Bio je to leš Miše Nestorovića. Ležao je u staklenom kovčegu, našminkan, skoro kao živ, kao zaspala Pepeljuga. Iznenañenje je bilo tako silovito, da je jedan mladi carinik pao u nesvest, a mama Nestorović dobila srčani napad.

Najzad, posle dugih i zamršenih procedura, leš je prenet u mrtvačnicu na beogradsko Novo groblje.

Mama Nestorović je pri kraju priče ispila još jednu čašicu žestokog pića koje je palilo želudac kao živa vatra. Prikupila je hrabrost i nastavila.

— Nisam mogla da izdržim pa sam zamolila neke Mišine drugove da otvore stakleni kovčeg. To nam je uspelo nekoliko sati pre sahrane. Želela sam da poljubiti sina. Poslednji put. Raskopčala sam košulju. Ljubila sam mu usne, obraze, grudi. Tada sam, na koži, u predelu srca, videla tri sićušna otvora koje je neko od radnika koji su balsamovali leš, napunio parafinom. Miša je bio u potpuno novom vešu, košulji, čak su mu i kravatu vezali. Trbuh je razrezan i utroba izvañena. Umesto očiju pod kapcima su bile bezbojne staklene kugle. Milovala sam svaki delić tela mog nesrećnog deteta. Tako sam došla do nogu. Na čarapama sam primetila neka slova ispisana olovkom za šminku. Skinula sam čarape ...

Tada je, seća se Katrin, mama Nestorović iz putne torbe izvadila smotuljak. Bile su to čarape skinute s leša još pre dva meseca. Pokazala ih je Katrin i Štefanu. Roñaka je i dalje žvakala u uglu sobe, kraj malog plinskog štednjaka. Slova na čarapama bila su ispisana ćirilicom. Štefam ih je pročitao, a zatim preveo Katrin.

»Očekujem da me ubiju. Zaključali su me u kupatilo. Ne znam ko ih je poslao. Osvetite moju smrt. Miša.«

Štefan je stisnuo zube. Nešto zbog sećanja na mrtvog drugara, nešto zbog rakije, niz njegovo su lice kliznule suze. Mama Nestorović je ponovo zaplakala.

— Ubili su ga, Štefane, ubili! — ridala je. — Ko će ga osvetiti ako ne ti! — govorila je kroz suze.

Katrin je povezivala konce. U njenoj glavi nije bilo mesta za apstraktne stvari. Ko bi mogao da ubije Mišu i zašto? Zar samo zato što je živeo sa ženom ostarelog kepeca koja je još uvek volela da se gaña? U kakvoj su vezi Riki Astor, Alen i Antonio Pjeranñeli? Zašto je Alen skinuo košulju s mrtvog prijatelja i zašto je čuva?

Mama Nestorović nije završila priču. Odmah posle sahrane, angažovala je jednog svog starog prijatelja koji je živeo u Sjedinjenim Državama. On je za račun mame Nestorović saznao u pogrebnom zavodu »Isusovo srce« u Los Anñelesu da je troškove balsamovanja kao i transportne troškove u visini od tri hiljade dolara platio filmski star Alen Dipre. Stari prijatelj je fotokopirao dokument narudžbenicu i poslao gospoñi Nestorović. Kopija se tada nalazila u tašni mame Nestorović.

Posle tridesetak dana od prispeća paketa — mrtvačkog sanduka na beogradski aerodrom Surčin, istovaren je iz putničkog aviona »Pan Am« još jedan paket u dlaku isti kao prvi. Ovoga puta ni primalac nije bio označen. Posle dugog ubeñivanja beogradski su carinici primili i taj paket. Otvoren je u prisustvu dvojice kriminalističkih inspektora. U paketu je bio nov leš. Opet sasvim mlad oovek. U cveću, vosku i formalinu. U novom odelu, našminkan kao lutka u pro davnici muške konfekcije. Inspektori su utvrdili identitet na osnovu oskudnih papira koje su pronašli u paketu i beogradske fototeke. Pogrebni zavod »Isusovo srce« poslao je kopiju policijskog zapisnika iz Los Anñelesa u kome je stajalo da je Peca Ristevski žrtva nesrećnog slučaja. Nije umeo da rukuje plinom i tako se ugušio.

Peca Ristevski bio je prijatelj Miše Nestorovića, njegov intimus. I opet izveštaj starog priijatelja gospoñe Nestorović iz Sjedinjenih Država i fotokopija narudžbenice zavoda »Isusovo srce«. Troškove balsamovanja i transport platio je Alen Dipre. Tri hiljade dolara. Pogrebni zavod je bio ponosan što je meñu svoje mušterije mogao da ubroji i slavnog Alena Diprea.

— Da li je Alen poznavao tog drugog mladog čoveka? — pitala je tada Katrin. Pokušavala je da pohvata zamršene konce.

— Ne. Alen ga nije poznavao — tvrdio je Štefan. — Najverovatnije da ga nikada nije ni video. Peca je imao nameru da u Holivudu, zajedno s Mišom, načini karijeru filmskog glumca. Dobili su uloge statista i ništa više.

— Ali zašto je Alen platio tako velike troškove balsamovanja i transport za Jugoslaviju? — pitala je Katrin. Osećala je kako je obuzima jeza uprkos žestokom piću.

Mama Nestorović je približila Katrin svoje debelo, od plača musavo lice. — Nekome se žurilo da ih što pre udalji iz Sjedinjenih Država — rekla je mama Nestorović.

— To je jasno kao dva i dva četiri. Ali kome? Kome se žurilo, draga moja? To je pitanje! — Da, nekome se žurilo — potvrdila je Katrin više za sebe. Nekome se žurilo. Taj neko je

imao dovoljno novaca da isplati sitnicu od šest hiljada dolara koliko su koštali troškovi oko balsamovanja i transporta. Da li je to Alen, Riki, Antonio ili sva trojica zajedno? Katrin poče da drhti od neke pritajene groznice. Zamoli Štefana da iz predsoblja donese njen mantil i da je ogrne. Mama Nestorović još uvek nije završila priču, zakljinjući se u predasima, da će ona pronaći ključ koji će otključati bravu, rešiti šifru smrti njenog sina jedinca.

Desetak dana kasnije, kada se mama Nestorov smirila, na aerodrom u Surčinu stigao je i treći paket iz Los Anñelesa. Bio je adresovan na gospoñu Milenu Nestorović i bio je mnogo manji nego dva prethodna. Otvorio ga je carinik sa najjačim nervima.

U plastićnoj kutiji, dimenzija 80 x 80 santimetara, nalazila se preparirana utroba Miše Nestorovića, njegovo zakrpljeno srce, želudac, jetra, slezina, mozak, debela i tanka creva, oprana i uvezana kao što kauboji uvezuju laso kad hoće da ga okače o klin. U specijalnoj, providnoj kutijici, u svetloplavoj tečnosti, plivale su oči. I opet Alen Dipre. Troškovi transporta plaćeni. Alen Dipre. Tako je bar javio stari prijatelj mame Nestorović i poslao i treću foto-kopiju narudžbenice.

Bilo je to pre četiri godine, seća se Katrin. U meñuvremenu mama Nestorović je nekoliko puta letela za Ameriku tražeći krivca za smrt svoga sina. Podigla je veliku galamu u štampi, saletala je uporno novinare i najbolje advokate Amerike. Nosila je čarapu ispisanu slovima ćirilice kao

dragocenu relikviju i dokaz. Katrin je kasnije saznala, preko Štefana, da mama Nestorović sada živi u Americi, u državi Merilend. Udala se i po treći put. Živi u srećnom braku. Srećnik je jedan bogati, šlogirani Amerikanac.

Čarapu je davno prodala. Kupac je bio čovek kome je bilo stalo da ima jednu takvu čarapu. Foto-kopije računa o troškovima balsamovanja i transporta takoñe su nestale. Pogrebni zavod »Isusovo srce« predao je mami Nestorović nove fotokopije u kojima je stajalo da su troškovi balsamovanja i transport oba leša isplaćeni iz zaostavštine pokojnog Miše Nestorovića i sa štedne knjižice pokojnog Pece Ristevskog. Jedino što je procurilo to je da je mama Nestorović — uviñajući da ni čovek ni žena ne mogu da se bore protiv vetrenjača — za čarapu, foto-kopije i ćutanje dobila dosta dolara. Mogla je da kupi jednu manju fabriku čarapa.

Tako su dolari, kao pesak u pustinji, zatrpali i poslednje tragove masakra u vili Rikija Astora. Ostala su samo pitanja koja su katkad mučila Katrin i Štefana. Nikog drugog. Pa je i njima

postalo dosadno da razmišljaju o nečemu što se tako davno dogodilo, za vreme Nojevog potopa. O tome više nije razmišljao ni onaj radnik koji je okupao, a zatim obukao u novo odelo leš Miše Nestorovića. Videći da nisu čista posla poštenjaković je namerno ostavio čarapu s nemuštom porukom, verujući da će na taj način pripomoći da se otkriju ubice. Nije uspeo.

Čarapa se posle dugog putovanja vratila na mesto zločina. Alenov ulazak u spavaću sobu prekinu taj mali vremeplov i Katrin se okrenu prema čoveku koga više nije volela, još manje želela. Znala je da će početi da razglaba o nekim bezveznim stvarima da bi nešto kasnije prešao na pravu stvar, onu zbog koje je došao. Mrzela je takve sisteme, te umišljene lukavosti. Odvratno, pomisli.

— Našao sam lek — reče Alen. — Naravno, nisi se potrudila da ga pronañeš! Zar je tebe briga što umirem od bolova?

Katrin je ćutala. Vratila se listanju časopisa. Okrenula je još jedan list i bez interesovanja se zagledala u drečave fotografije. Očekivala je da Alen načne pravu temu, onu zbog koje je ušao u njenu sobu. Nije dugo čekala.

— Sa Štefanom ovako ne može — rekao je glasom kao da je od Katrin tražio savet, kao da je s njom zajedno hteo o nečemu da odluči. U stvari, mislila je Katrin, traži saučesnika, umiruje savest. Svakako opet nešto smera. Neku prljavu stvar. Kad je god tako nešto nameravao da učini tražio je u Katrin saučesnika. Ona bi obično ćutala, jer joj je sve to pre svega bilo dosadno. Alen je njeno ćutanje želeo da shvati kao povlañivanje i bio je zadovoljan. — Jutros je opet napravio skandal. Pretukao je nekog svog zemljaka. Sutra može nekog da ubije. Šta bi to značilo za mene. Ja više nemam nerava za tog čoveka, ja... Katrin, čuješ li?

Katrin je ćutala. Alen se spusti na sam rub kreveta mekanog kao pena. Zagleda se u gole pete i tabane žene koju je još uvek obožavao. Hteo je da ih dodime prstima, ali nije smeo. Katrin bi se ritnula kao mlada, preplašena ždrebica.

— Ne, ipak ne mogu da dozvolim da iz naše kuće izlaze pretučeni, krvavi probisveti. Susedi to vide. Pričaju. Ja zaista više nemam nerava za toga čoveka.

Odgurnula je otvoreni časopis. Upiljila se u Alena očima koje su plamtele mržnjom. — Zašto govoriš meni? Zašto to ne kažeš Štefanu? Mene tvoji problemi ne interesuju!

Alen, dobro znaš da bih bila najsrećnlja kad te više nikad ne bih videla! — rekla je. —Ne govorimo o meni. Reč je o Štefanu i o skandalima koje pravi. Uostalom, ne verujem ti.

Iz tebe govori nešto što se zove ljubomora. Voliš me. Sigurno me voliš. To su samo male krize koje se javljaju kod takvih kao što si ti. — Volela sam samo jednog čoveka — odgovori Katrin. — Onog koji je nosio tvoje košulje.

Tebe nikad nisam volela. On me je bacio u tvoje naručje. Kao neko kad baci komad drveta u reku. Drvo plovi s rekom.

Katrin okrenu leña Alenu i opet dohvati časopis. Ležala je na širokom krevetu, na čupavom prekrivaču satkanom od najfinije vune, bele kao sneg. Bila je bosa, golih nogu, u svetloružičastoj košulji prozirnoj kao da je od staklenih vlakana satkana. Alen je video sve one nekada tako drage obrise. Poželi da ih opet miluje i ljubi, da stavi usne kraj one male, tamne šume koja se tako lepo videla. Znao je da je to nemoguće. Ako bi nešto započeo, samo nagovestio želju, Katrin bi pružila histeričan otpor. Borila se kao da joj je život u pitanju. Nešto se u njoj raspuklo, neki proces je tinjao i razarao njihovu vezu. Alen, naučen samo na uspehe, nije mogao da objasni šta se to dogodilo. Pitao je Katrin, tražio odgovor, ali ni ona nije mogla ili ni želela da objasni.

Odgovarala je jednostavno i kratko:

— To je zato što te mrzim. Katkad, kad bi ga uzbudila blizina te tople, mile i nevaspitane životinje koja nije znala šta je

donje rublje i koja je psovala kao kočijaš, napadao je, borio se da uzme nešto što mu je i zakonom pripadalo i tek pošto bi je fizički savladao, uzimao je taj mali, slatki dar. Već sutradan, posle silovanja — kako je Katrin nazivala iznuñeno — Alen je osećao da je jaz izmeñu njih još dublji i da te osetljive i lako kvarljive mehanizme koji su gospodarili najtananijim osećanjima mile životinje, niko i nikad neće popraviti. Najmanje on.

Tada se okretao drugim ženama, što je uostalom činio i onda kad je verovao da s Katrin provodi najsrećnije mesece svoga života. U životu Alena Diprea žena je bilo napretek. Zamešen od istog testa kao Štefan i Vasil, Alen je već s nepunih dvadeset godina bio tražen ljubavnik na Sen Žermen di Preu, ne toliko zbog svog ljubavnog iskustva i muškosti, koliko zbog izvesne ženstvenosti koja je karakte-risala i bojila čitavu njegovu ličnost. To je žene, naročito one zrelije, neobično privlačilo, pa je Alen rano shvatio da problema sa ženama neće biti. Otkako je postao slavan i bogat, čak prebogat, čekale su ga čitave čete mladih žena, postrojene, izvežbane, oribane, obojene svim mogućim bojama i naoružane znanjem na kome bi im pozavidele i službenice boginja ljubavi iz drevnih indijskih hramova. Bile su spremne da mu pruže najraznovrsnije usluge u svako doba dana i noći. Dovoljno je bilo pozvati prstom bilo koju iz vrste postrojenih. Alen bi im prilazio kao što putnik prilazi izvoru, pije i odlazi zaboravljajući na izvor.

Katrin nije bila izvor koji se zaboravlja. U njenom telu, u svakom njenom pokretu, na toploj, mirisnoj koži, u kosi, u tim divnim malim grudima, u oku, na trbuhu, nigde ničega lažnog. Bila je to žena. Prava slatka žena. Temperatura 36,5. One druge, koje je Alen svakodnevno prevrtao, sam ili u gomili, na krevetu ili u toaletu, na klozetskoj šolji, imale su nešto što je Alena sve više podsećalo na neživo, na mašinu, istina od krvi i mesa, ali ipak mašinu, parnjaču koja se trudila, brektala, šištala, ispuštala paru i zvižduke koji su cepali bubne opne. Mnoge od njih nalikovale su onim famoznim ženama od plastike modeliranim po liku Merilin Monro koje su američki vojnici u Vijetnamu pumpali, pa gañali kao da su žive.

Jedna od takvih bila je i Nensi koja ga je večeras čekala. Malo, mehanizovano čudo. U očima foto-ćelije. Umesto mozga mašina za računanje. Samo jedna operacija: sabiranje. Glas s magnetofonske trake. Dragi... oh... kako si jak! Uvek isto. Ispražnjeni akumulator. Dragi. Oh. Nensi. Miloguzno tandrkalo konstruisano u ovoj deceniji. U vreme leta na Mesec.

Alen ustade s kreveta i vrati se u svoju sobu. U tešku kristalnu čašu nasu čudotvorni lek s Balkana. Onda dobro zali votkom. Dlanom poklopi čašu i promućka. Kroz nekoliko minuta želja da bude s Katrin još se više rasplamsa. Vratio se u sobu, a da ona to nije pritmetila i iznenada se, kao životinja, bacio na Katrin. Za divno čudo dočekala ga je bez otpora. Ćuteći.

Potrajalo je kratko. Veoma kratko. Kao i uvek. Kada je bilo gotovo i kada je Alen spustio glavu na male grudi Katrin mu je rekla, tihim, nežnim glasom:

— Alen, jadni Alen. Nikada nećeš biti ono što je Štefan. Bar što se ovih stvari tiče. Ostaćeš petao celog veka.

Alenu je bilo jasno zašto ga je dočekala bez otpora. Želela je da ga povredi tamo gde je bio najosetljiviji.

6. — Napred! — povika Vasil, ne dižući noge s metalne ograde starinskog kreveta. U sobu

uñe jedna od sestara Blanš. Vasil je nije video. Čuo je samo njen glas. Rekla je onim prodornim falsetom kojim su govorile obe sestre da jedan gospodin traži gospodioa Negreskua.

— Zvonio je tri puta — reče stara gospoñica. — To je bilo za vas, gospodine. Trebalo je da vi otvorite.— Obe sestre su strahovale od zvona kao da se s one strane vrata nalazio sam ñavo s budžom.

—Oprostite — reče Vasil. — Zadremao sam i nisam čuo. Sanjao sam nešto lepo. Svog roñenog oca kako naiskap ispija bure vina! Zamislite bure vina!

— Ah, tako — oduševi se stara gospoñica. — Bure vina! To je dobar san, ako se gospodin Negresku ne šali sa mnom, po svom običaju. Crvena boja donosi sreću. Dakle, da pustim gospodina?

— Da, gospoñice. Pustite gospodioa. Ja ga se nestrpljenjem očekujem. Stara gospoñica Blanš, bila je to Žanet, izañe nečujno zahvaljujuči debelim filcanim patikama

koje decenijama nije skidala s nogu. Vasil je često bio nepravičan prema ovim starim ženama koje se

nikada nisu udavale i koje su od svega na ovom svetu najviše volele kaktuse. Veoma često Vasil je bio bukvalno primoran da odlazi u jednu od njihovih soba koja je nalikovala na botaničku baštu. Sestre su tu sobu pretenciozno nazivale solarijumom. Vasil je morao da se divi, da ispušta krike oduševljenja, da zagleda retke primerke tog nazovi cveća, a onda bi započinjao nešto što je nazivao »šou Blanš«. Naivnim ženama, koje bi otvarale usta da bolje čuju, piičao je nemoguće priče, sve što bi mu toga trenutka padalo na pamet tako da jadnice po nekoliko dana ne bi izlazile iz svog dela stana. Inače, više puta se iskreno zapitao zašto te dve spodobe uopšte žive i opterećuju ovaj lepi svet ako ničim drugim ono disanjem i kiselim vonjem koji se širio oko njihovih dugačkih sukanja.

U sobu uñe Štefan. — Kasniš — reče Vasil umesto pozdrava. — Mi smo se o nečemu dogovarali koliko se

sećam. — Ustade i zagladi rukama kosu. Štefan uhvati Vasila za ruku i povuče ga prema stolu. — čmavalo! Treba da se probudiš. Čas

je kucnuo. Drugi rade, ti spavaš. Zar smo se tako dogovorili — govorio je Štefan raspoloženo. — Hoću da znam gde si se zadržao i zašto kasniš. Mleko je bio sigurno tačan. On se tebe

toliko boji da ne verujem u zakašnjenje. Štefan podiže ruke u znak predaje. — Tebe zaista niko ne može da slaže. U pravu si. Mleko je bio tačan. Posle sam sreo jednu

malu. Minjon. Imala je umesto dupeta dva slatka luft-balona. — Ne, nisi sreo nikakvu minjon sa luft-balonima — rekao je Vasil. — Gle! — Hoćeš li da ti kažem gde si bio? — Voleo bih da saznam gde sam to bio? — Nije nimalo teško pogoditi. Bio si na konjskim trkama. Pogledao sam program. Trčao je

Gonzales. Štefan klimnu glavom u znak predaje. — Da. Izgubio sam polovinu love koju mi je danas uzajmio Milo. Šteta. Mogao sam večeras

s Vešticom na gala večeru. Veštica je imala pravo ime i prezime. Zvala se Ivon Ferne. Vasil huknu. — Štefan, dragi moj, dogovorili smo se da toga ne bude više. Ni Gonzalesa, ni konjskih trka.

Ni kocke. Rekli smo ništa. Ni čašica martinija. Ni mačka, ni mačkica. — Da. Tako smo se dogovorili. Mrak je primetno osvajao. U sobi s tapetama u obliku crvenih ruža postajalo je zagušljivo i

toplo. Vasil otvori prozor i navuče zavesu. Upali noćnu lampu i preseli je na prostran sto. Štefan poreña po površini stola fotografije iz vile u Rambujeu. Činio je to polako i sistematski. Jedno vreme su ćutali i posmatrali fotografije.

— Šta kažeš? — upita Štefan nestrpljivo. Zagleda se u Vasila. Ovaj je još uvek ćutao i razgledao jednu po jednu. Ni jedan trzaj na licu.

— O kej — reče najzad. — Zadovoljan sam. Više nego što sam očekivao kad sam video negativ. — Vasil uze lupu. Nagnu se nad fotografijama. — Niko ne može da kaže da su fotografije falsifikati. I foto-amater bi lako ustanovio da su prave. To je najvažnije u ovoj fazi. — Prevlačio je dlanom preko glatko izbrijanog lica. Onda iz ladice izvadi album s koricama od crvene plastike. Dobro ga obrisa makom flanelskom krpom. Na ruke navuče tanke kožne rukavice. Štefan mu pruži tubu s lepkom. Jednu po jednu, trudeći se da se utisak onoga ko bude listao album povećava, lepio je fotografije. Štefan je posmatrao kako to Vasil pedantno radi. Kada je završio, sklopio je album, pa ga je opet otvorio, i počeo da prelistava kao neko ko to prvi put čini.

— Sad je u redu — reče. Preostale fotografije i kolekciju od pedeset fotografija s gospoñom de Roš u glavnoj ulozi,

spakova u malu crnu torbu i brižljivo povuče patentni zatvarač. Tek onda skinu rukavice. — Biće veselo, Štefan, — reče. — Pravi vatromet.

Dogovorili su se da crna torba koja je bila ključ svega ostane kod Vasila sve dok ne započne operacija. Posle će se celokupan materijal preseliti zajedno s Vasilom u »mrežu za spavanje«, u sobu koja nije imala ni vrata ni prozore. Tamo će i Vasil i »dinamit« biti na sigurnom

mestu. Biće dovoljan ugovoreni signal ili nestanak Štefana, pa da Vasil aktivira »dinamit« i raznese ucenjenu gospodu, naravno, ako odbiju da isplate ucenu.

— Sad nam predstoji da načinimo prvi korak. Od njega mnogo zavisi. Ne sme da bude nesiguran kao korak deteta kad prohoda. Sa sadržinom albuma upoznaćeš našeg uvaženog prijatelja Alena Diprea, superstara — govorio je Vasil. — Dogovorićemo se detaljno šta ćeš tom prilikom reći. Od njegovog odgovora, zapravo od utiska koji ćeš poneti s tog sastanka, zavisiće šta ćemo dalje da preduzmemo.

Štefan ugasi opušak. — Sa Alenom će biti sve u redu. Mogu da garantujem glavom. On će isplatiti svoj deo.

Možda će platiti i za gospoñu de Roš. Osetiće se obaveznim u odnosu na madam. — Misliš? — Siguran sam. Alen će se smrtno uplašiti. Poznaje me dobro. Zna da nemam šta da

izgubim. Žan Pol de Roš treba u toku ovog meseca da izmućka dozvolu za Alenovu čarter kompaniju. U kupovinu aviona uložio je silan novac. Možda polovinu od onog što ima. Kompromitovanje gospoñe de Roš značio bi kraj njegovom nadanju. Zajedno s Ana Marijom pod led bi otišao i njen uvažen suprug. Pa čak i njihov sin koji baš započinje diplomatsku karijeru. U tom bi slučaju Alen dobio što i mlada prvo veče. On ne sme da dopusti tako nešto. Ni po kakvu cenu — govorio je Štefan i palio novu cigaretu.

Vasil duboko uzdahnu. — Opet se zatrčavaš. Zato ne ideš korakom. Polako, nogu pred nogu. Dragi moj,

moram još hiljadu puta isto da kažem, ali ne volim tvoju samouverenost! — Poznajem Alena! — reče Štefan kroz zube. — Poznajem ga tolike godine. Znam kako

će da reaguje kada mu muda budu u procepu! — Poznajem i ja Alena. — On je kukavica. Svet nije video takvu kukavicu. On se boji. Užasno se boji. Boji se i

hladne limunade. Svega. Zašto je pucao zarobljenim Džapovim vojnicima u potiljak? Da razbije strah. Nije uspeo. Čak mu ni Indokina nije pomogla. Ovaj album i ono što ću mu ja reći izazvaće u njemu ludački strah. Stvoriće milion dolara za nekoliko dana. Vasil, to nije mnogo za petoro pregojenih fazana!

Vasil podiže ruke kao da čitavu stvar smiruje. Nije voleo račun bez krčmara. — O kej, o kej — reče. — Ali ja sam da koračamo lagano. Kao dva penzionera u

Bulonjskoj šumi. I dobro da zveramo. I levo i desno. I pravo. I iza leña. Strah je strah. To je za nas povoljna okolnost. Na to i pucamo. Ali zar će Alen biti sam u tom strahu? Zar neće potražiti pomoć bilo sa koje strane? Zar u ovom gradu nema hrabrih? Zar njihovu hrabrost Alen ne može da kupi za mnogo manji novac?

—Na koje to hrabre misliš? — Na Korzikance. — Misliš da će ih Alen pozvati u pomoć? — Vrlo verovatno. Oni su začin u svakoj Alenovoj čorbi. Pogotovo ovoga puta kada je u

pitanju on glavom i bradom i kada su u pitanju ličnosti kao što šu gospoña de Roš, Lili Morgan, Filip Morso, Lagranž.

— Antonio? — Da. Antonio Pjeranñeli. Baš on. Zar se taj tip sa svojim pomoćnicima nije našao u Los

Anñelesu kada je Miša ubijen? Zato, dragi moj prijatelju, zapamti jedno. Najvažnije je za naš posao da kod Alena stvoriš utisak da nisi sam, da iza tebe stoji dobro organizovana grupa. Ako Alen poveruje da sam radiš, vrlo brzo ću ti zapaliti sveću u pravoslavnoj crkvi Arhangela Mihajla, ovde, u Parizu. To ne bih želeo. To nikako ne bih želeo.

— Komplikuješ — reče Štefan. Vasil je sledio svoje misli. — Alen ne sme da poveruje da iza tebe stoji samo jedan čovek. I to je vrlo opasno za nas. Vrlo

opasno. U tom slučaju Alenovi saveznici organizovaće takvu hajku i iskopaće me makar se i u mišiju rupu sakrio. Ako se domogne mene, onda je obojici kraj. I to kakav kraj. Ne bih voleo da ga vidim ni na filmu, a kamoli da ga iskusim na ovoj jadnoj, rumunskoj koži.

— Neće doći ni do kakve hajke — reče Štefan tvrdo. — Stvar je isuviše vruća da bi ma šta smeli da pokušaju. Oni će imati samo jednu želju: da fotografije, filmovi i trake doñu u njihove ruke. To je sve. Gutaće i žilete, ali će ćutati. I izbrojati lovu.

— Opet polaziš s one najpovoljnije tačke. Odbrojaće lovu. Odbrojaće zaista, ali ako budemo mudri kao sve lisice ovoga sveta. Štefan! Hoću da u našim pretpostavkama poñemo od one najnepovoljnije tačke!

— To je sasvim u redu. Nemam ništa protiv — reče Štefan. — Ti ćeš biti u mreži za spavanje i komandovaćeš operacijom. Ja ću biti napolju, u vatri. Vasil, ne računaš sa jednom istinom. Oni mene poznaju. Oni znaju da se ja ne šalim. Oni se mene boje. Oni seru od straha. Kompromitovanje u javnosti. Skandal decenije. Oni će biti uvereni da ću svoje pretnje i ostvariti. Vasil, ja nisam mačji kašalj. Nemam šta da izgubim. Imam samo ovo u gaćama. Štefan je ućutao zadovoljan onim što je rekao.

— Kakav je kašalj bio Miša? — reče Vasil. — A? Poćutaše neko vreme. Dogovorili su se da Štefan već sutradan poseti Alena i da ga upozna sa

sadržinom albuma. Razloga za oklevanje nije bilo, pogotovo što je Alen ostajao još samo dva dana u Parizu, a onda je morao da otputuje u Monte Karlo i da tamo nastavi snimanje.

Štefan se spremao da napusti sobu svoga prijatelja. Današnji je program bio okončan. Nije znao kuda će. Možda do »Dva maga«. Tamo bi mogao da popije jedan martini. Osećao je u telu neko treperenje. Ili dva martiinija? Pogledaće i šta je sa Vešticom.

Opet se javi Vasil. — Štefan, sećaš li se kada su oni dripci ranili nožem Mišu. To je bilo nedaleko od »Pergole«,

zar ne? — Da. Sećam se. I šta onda? — Miša je tada bio telohranitelj Alenov? — Da. — Sećaš li se da mu je Alen u bolnicu poslao skupocenu garnituru muške kozmetike? Bočice

i kutije su bile od srebra. Na jednoj kutiji bila je ugravirana neka posveta, tako nešto. Šta je bilo urezano u srebru? Sećaš li se?

— Nečega se sećam ... — Pokušaj da se setiš, molim te. — Čekaj... Da. Mome dragom Miši, u životu i u smrti, njegov Alen. — Siguran si da je pisalo i ti smrti? — upita Vasil zamišljeno. — Baš tako je pisalo. I u smrti. Bio sam u bolnici i video sam. Otkud da se sada setiš toga? — Slučajno — odgovori Vasil. Vasil je Štefana ispratio i otvorio mu vrata. Pozdravili su se i dogovorili da se sutra, u vreme

ručka, nañu u kafeu »Lonšan«. Vasil će doneti album. Kada se vratio u sobu legao je na krevet i podigao noge na metalni okvir kreveta. Kako je sve to naivno, pomislio je. Dozlaboga naivno. Još malo, pa da se čovek iskida od smeha. Pa ipak, izvesne šanse su postojale. Kakve? To Vasil još uvek ni sebi nije hteo da poveri. Jednostavno, o tome nije smeo da misli.

Štefan se nañe na pločniku ulice Marbef. Lepo septembarsko veče izmamilo je bezbroj ljudi koji su hitali prema Jelisejskim poljima, prema onoj plamtećoj žili kucavici Pariza. Još uvek nije znao kuda bi. Bio je na izvestan način uzbuñen. Pre desetak minuta započela je »ucena stoleća«. Vrednost — pet miliona novih franaka. Milion dolara. Kakav scenario za film, pomisli Štefan. On bi mogao da igra glavnu ulogu. Alen takoñe. Vasil takoñe.

Poñe prema uglu, u pravcu one zapenušane reke ljudi i svetlosti. Vasil. Zašto je izabrao ovog prilično povučenog i ćutljivog čoveka za ortaka u jednom

tako opasnom poslu? Zar je zaslužio poverenje koje mu je ukazao? O tome Štefan nije razmišljao čak ni one večeri kad mu je predložio posao. Jednostavno, nekim svojim levim čulom, odabrao je ovog, iznad svega opreznog i razložnog čoveka. Upoznao ga je pre nekoliko godina u Sen Tropezu, u prominentnom lokalu »L' Eskal«. Tada je Štefan, naočigled stotinjak gostiju, pretukao jednog alžirskog industrijalca koji se nepristojno ophodio s Katrin, verujući da pred sobom ima jednu od onih koje odlaze u sobu za dve stotine franaka. Štefan se umešao na način njemu svojstven, pa su ubrzo došla kola za spasavanje, a s njima i žandarmi. Štefan je uhapšen jer je in-dustrijalac bio teže povreñen. Na saslušanju se pojavio kao svedok i Vasil Negresku, politički

emigrant, poreklom Rumun. Izjavio je da je bio prisutan grañanin, da je industrijalac prvi udario Štefana, da se nepristojno ponašao i da je povrede zadobio kada je licem pao preko stola, naravno svojom krivicom. Hteo je da udari Štefana, pa je promašio i pao. Sve što je Vasil izjavio nije odgovaralo istini. Iskaz Vasila Negreskua i pola miliona starih franaka, koliko je Alen dao jednom od inspektora da preinači prijavu, učinili su da je Štefan dobio samo petnaest dana zatvora. Alen je kasnije sredio da Štefan ne odleži ni jedan jedini dan.

Tako je počelo prijateljistvo izmeñu Štefana i Vasila. Još u Sen Tropezu Štefan je angažovao Vasila da se pozabavi jednim bogatim i izbezumljenim Amerikancem, filmskim producentom koji je doputovao u Sen Tropez da privoli Alena Diprea da igra u njegovom novom filmu. Štefan je odmah pročitao šta Amerikanac traži.

Amerikanac se zvao Henri Vajs. Oduševljen uslugama Vasila Negreskua digao je ruke i od Alena i od filmskog projekta. Kada je posle nekoliko dana ispario iz Sen Tropeza u večitoj poteri za sledećim prijateljem, Vasil je telefonski naručio iz Pariza nov sportski »mercedes«. Kola su već sutradan stigla isplaćena u celosti. Probni šofer predao je Vasilu ključeve i dokumente. Kavaljer nije bio samo Amerikanac. Vasil je zahvalio Štefanu gurnuvši mu u džep svežanj novčanica od po pet stotina novih franaka. Bilo ih je najmanje dvadeset. Te iste noći, s novcem koji mu je Vasil dao, Štefan je na ruletu dobio deset puta toliko. Već iduće noći ostao je bez prebijene pare u džepu. Po svom običaju hteo je glavom kroz zid.

(— Vasil — rekao je tada — glava me strašno boli.) Saradnja se nastavila na obostrano zadovoljstvo nekadašnjih polugladnih šetača s bulevara Sen Žermen di Pre. Tog istog leta, u Sen Tropezu, Štefan se postarao da Vasil upeca nekoliko postarijih dama koje su se vrtele u »L' Eskalu« i strpljivo čekale da i one upecaju nešto od mladosti. Štefan je bio prodoran i bezobziran kada su žene u pitanju, bez obzira na njihove godine. To je Vasilu koristilo, pa je toga leta na svoj švajcarski konto poslao lepu sumu. Kada su se najzad vratili iz Tropeza u Pariz, Štefan je nekoliko puta angažovao Vasilla za neku od uloga u »ružičastom baletu«. Alen nikako nije mogao da svari zatvorenog i povučenog Rumuna, ali je Štefan uporno inisistirao da Rumun uñe u onaj najuži krug, meñu Alenove prijatelje koji su se, ne tako često sastajali u vili u Rambujeu. Upoznao ga je i s čuvenom madam Klod i s njenim devojkama; Madam Klod je bila svetska institucija, poznata na pet kontinenata i Štefanova prijateljica. »Prva peza sveta« kako su nazivali madam Klod, bila je sposobna da od provincijske gimnazijalke, za samo nekoliko meseci, načini vrhunsku prostitutku, kadru da se podmetne i jednom šefu države. U to vreme madam Klod pokazivala je interesovanje za biseksualce, a Vasil je bio jedan od najboljih primeraka te vrste ljudi, iako to u suštini nije bio. Jednostavno, sve je radio za novac, a kako je u tome uspevao to je samo on znao. Tako je za kratko vreme Vasil postao ličnost koja se traži. Novac je potekao. Iščekivanje u »Vinstonu Čerčilu« pripadalo je prošlosti. Pa ipak, sve to nije izmenilo ustaljeni način života rumunskog emigranta. Novac je i dalje odlazio na njegov švajcarski konto. Ostao je da živi u skromnoj sobi u ulici Marbef, kod sestara Blanš, samo je njegova garderoba postala još bogatija, jedna od najbogatijih u Parizu.

Štefan je u početku verovao da je njegov prijatelj mali pečalbar koji svaki franak gura na neku duboku rupu, držeći se devize: »bele pare za crne dane«. Vasil u stvari nije pokazivao da ima veliki apetit. Bio je zadovoljan kada mu Štefan, posle »baleta« u Rambujeu, isplati u ime Alena Diprea, pet stotina novih franaka. Toliko je dobijala i Koko. I Ivon zvana Veštića. I Žorž. Meñutim, prilikom kasnijih susreta kada je Štefan bolje upoznao ćutljivog Rumuna, shvatio je da i ovaj čezne za pravim udarcem i da je čovek koji se ne boji da stavi glavu u torbu. Zato mu je i ponudio posao u izvoñenju »ucene stoleća«. Kad je Vasil, posle dugog razmišljanja, najzad pristao, bio je svestan kakvoj se opasnosti izlaže. Bar tako je razmišljao Štefan. Jer, kad čovek dobije kuglu u čelenku, onda mu novac, koji je mogao da digne i onaj koji već leži na švajcarskom kontu, zaista nije potreban.

Laganim koracima, pomalo odsutan, pritisnut mislima koje su se rojile kao nikad pre, Štefan proñe ulicom Marbef i doñe do užarenog bulevara. Na asfaltnom ostrvcetu, usred ovog nemirnog i zahuktalog mora svetla i automobila koje se zove Jelisejska polja, pronañe slobodan taksi. Čim je vozač progovorio — a rekao je samo: dobro veče — Štefan je znao da je Rus. Oni nikada neće naučiti francuski, pomisli. Zavali se u škripava, umašćena sedišta starog naftaša. Po džepovima potraži paket cigareta.

— Gospodine, kuda da vozim? — upita Rus tankim, drhtavim glasom koji kao da je imao samo jednu žicu.

Štefan je još uvek pretraživao džepove. — Sen Žermen di Pre — reče. — Što bliže kafeu »Dva maga«. — Vrlo dobro, gospodine, — reče Rus i prinese dva isušena, dugačka prsta vrhu staromodnog

kačketa. Trudio se da bude ljubazan i snishodljiv. U trenu Štefan ošacova vozača. Imao je sigurno preko osamdeset kvrga. S obraza mu je visila

tanka, prozračna koža, zborana i žuta. Pod plamtećim svetlima bulevara izgledala je avetinjska. Nos je bio nalik na dobro zašiljenu olovku. Svetlucao je kao da je od voska. Pravi živi leš, pomisli Štefan s gañenjem. Starac uključi taksimetar i lagano, najpažljivije što je mogao, umuva se nekako u reku koja je grmela i valjala se prema trgu Konkord.

Najzad pronañe cigarete. Zapali. Miris jake, aromatične cigarete rastera onaj otužni, kiselkasti miris sagorele nafte. Duboko povuče dim i ispusti ga prema vozaču.

Prvi put u životu morao je sam sebi da prizna da ga je obuzeo nemir, neka neobjašnjiva nelagodnost, osećanje nesigurnosti, pa čak i griža savesti. Sutra će se sastati s Alenom. Od svog zaštitnika, poslodavca, prijatelja, pa čak i druga, tražiće milion dolara, deo njegovog bogatstva. U stvari, pokušaće da mu otme taj deo. Čak i za čoveka koji nije imao ni trunke onoga što se naziva moral, zalogaj je bio prevelik. Da li će bar da pocrveni? Glupost. To se Štefanu nikad nije dogodilo i nikada mu se neće dogoditi. Pa otkud onda ta nelagodnost, taj nemir koji se polako, ali sigurno useljava u svaki delić njegova tela? Zar je to on, Štefan?

Ne, takav nisam, hrabrio se Štefan. Alen i njegova bratija, svi oni jebci i jebulje koje je godinama morao da snabdeva svežim i tvrdim mesom, zaslužili su da im otkine dobar deo njihovog vlastitog mesa. Zubima. Ni za Alena ni za svu tu govnariju neće biti milosti. Do kraja. Do prostreljene čelenke. Neka to bude borba na život i smrt, i neka izgubi slabiji.

Štefan se sad, u naftašu, oseti snažnim i nepobedivim. Biće to konačan obračun s Alenom, gospodarom koji svom vernom čuvaru nije davao ni mrvicu s njegove prebogate trpeze. Već sutra, Štefan će se popeti jedan sprat više u kući u ulici Kolize, učiniće to kao što je hiljadama puta činio i pozvoniće. Otvoriće Katrin. Osmehnuće se. Možda će napućiti usne i poljubiti ga u čelo. On će je možda štipnuti za mačkicu. Onda će ući u living-rum, u jedinu prostoriju u kojoj ima nešto dnevnog svetla, pa kroz trpezariju u kojoj se retko kad obedovalo. Alena će naći u spavaćoj sobi u koju nikada nije prodro tračak sunčeve svetlosti. Zidovi su bili obojeni crnom i lila bojom. Tako je želeo Alen. Koliko je puta Štefan na dugim putovanjima morao za svog gazdu da ureñuje jednu takvu sobu. Nekada je, kad nije imao vremena da pronañe raspoloženog molera, sam bojio sobu u crno na zaprepašenje hotelskog personala, bojio je čak i stakla na prozorima i vratima koja su vodila na balkon! Što manje svetla, a što više crne i lila boje. Alen je samo tako mogao da se odmara. U crnom. U mraku, dobro zaključan, s pištoljem pod glavom.

Trg Konkord. Tačka koju je prvo upoznao u Parizu. U daljini, pod sablasnim svetlom grada, video se vrh obeliska. Trg Konkord i Trijumfalna kapija. Dva spomenika spojena širokim bulevarom, pravim kao strela. S desne strane, kroz prozor naftaša koji je nekako držao korak s onom uznemi-renom rekom automobila, proletela je džinovska svetleća reklama novog Šabrolovog filma.

Taksimetar je brojao. Uporno i dosadno. Štefan snažno povuče dim iz cigarete, a zatim ga opet ispusti prema vozaču. Činio je to

namerno. No Rus je ćutao i vozio. Alena će sigurno naći u toj prokletoj sobi, na krevetu, pored one male snažne lampe koja

svoje svetlo baca na pod. Iznad njegove glave, kao i uvek, naziraće se samurajska satara, neka kombnacija koplja i satare kojom su se kasapili ljudi pre desetak stoleća. I slike slavnih majstora. Svaka je vredela bogatstvo. Jednu od tih slika naslikao je Rubens. To je Štefan saznao sasvim slučajno. Neko od eksperata ili istoričara napisao je za tog Rubensa — »jadni Rubens«. Bio je jadan zato što je bio osuñen da čami u mraku Alenove spavaće sobe, pod satarom nepoznatog samuraja, u sobi koja je imala neke sličnosti s grobnicom faraona. Kada je Filip Morso ispričao Alenu šta je pročitao o »jadnom Rubensu«, Alen je odgovorio: »e, baš me boli ovaj moj«. Onda su se svi smejali na račun Rubensa.

Ako ga ne bude našao u spavaćoj sobi, ispod satare, Štefan će ga naći u kuhinji, za metalnim stolom u obliku potkovice. Alen je u toj superautomatizovanoj i hladnoj kuhinji, s tamnoplavim staklima na prozorima, provodio najveći deo vremena. Danima nije izlazio. Sedeo je, prčkao neka jela, reñao posuñe, brojao komade starog ruskog escajga koji je kupio na jednoj aukciji u Londonu. Ime ruskog vojskovoñe kome je ovaj escajg nekada pripadao, imao je negde zapisano. Da to nije činio morao bi da šeta po stanu kao tigar u kavezu. Njegovi nervi tražili su uvek neku igru koja bi ga smirila. Najviše mu je godilo brojanje ili reñanje jednakih predmeta, brisanje i glancanje starog oružja ili izmahivanje samurajskom satarom. Nesuñeni padobranac iz Indokine koji je prilikom svog prvog skoka stigao na zemlju onesvešćen od straha, nekadašnji žigolo sa Sen Žermena, dečak bez škole, s rečnikom od pet stotina reči, danas superstar za kojim lude šiparice pola planete, poseduje kolekciju slika najboljih majstora, ali majstorima ne zna imena. Zna samo dva. Delakroa i Rubens. Ostala su imena ispisana na pozlaćenim pločicama ufasovainim u drvene ramove slika. Zašto bi čovek morao sve da pamti čak i ono što uvek, kad zatreba, može da pročita.

Štefan još jednom ispusti dim u uho vozaču i ugasi opušak. Kako da započne sutrašnji razgovor s Alenom? Da mu odmah skoči u trbuh, da mu sve kaže, sve što se godinama taložilo u njemu, kao mulj u reci, da ga pljune, da nastupi kao čovek koji Alena drži u ruci, kao nemoćnu ptičicu, kao neko ko može da ga smoždi, u najboljem slučaju da ga strpa u kantu za ñubre i da mu zabrani da iz kante izañe sledećih deset godina?

Ili da ucenu obrazloži kao da se poverava, da razgovor oboji prijateljskim tonom? Da bude vuk ili lisica? Štefan opet potraži kutiju i izvadi novu cigaretu. — Pušite? — upita vozača. — Ne — odgovori ovaj. — Hvala. Bili su prijatelji, božju mu kuvaricu, mislio je Štefan. Alen i on. Štefan ga je jedno vreme

voleo kako nikad nikog nije voleo. Mogao je ruku da da za svoga gazdu. I ruku i nogu i glavu. Kada je Miša otputovao u Sjedinjene Države pozvao je Štefana i predstavio ga Alenu. »Ovaj je bolji od mene«, rekao je tada Alenu. »Budite kao dva brata jer nema veće ljubavi od ljubavi izmeñu dva brata.« Štefan je stajao nasred sobe, kao pre toga Katrin. Alen ga je posmatrao. Dopao mu se taj snažni, temeljiti momak. »O kej«, rekao je. »Neka se useli u tvoj apartman.«

To je bilo sve. Za vreme tog prvog susreta Štefan nije progovorio ni jednu reč. Već sutradan, tek što se uselio pozvala ga je mama Rene. »Gospodine, traži vas gospodin Dipre. Najbolje bi bilo ako možete odmah da odete do njega«, rekla je nastojnica.

Tada je Štefan prvi put video onu crnu i lila sobu, samurajske sablje i satare, »jadnog Rubensa« i jedan bodež s Jamajke. Sve mu je to pokazao Alen. Onda mu je rekao da se neki bedni novinarčić, po imenu de Konjak, usudio da u pariskom »Detektivu« piše neke neistinite stvari o njemu. Ti mali govnari koji zadrhte kad vide sto franaka, koriste se njegovom popularnošću, izmišljaju gluposti i dižu tiraže. Taj je novinarčić napisao, pozivajući se na nekog svedoka. da je Alen Dipre pucao u temena zarobljenim Džapovim vojnicima. »Šta sam ja radio u Indokini to je moja stvar«, rekao je tada Alen. »Štefan, ti treba da isprebijaš tog tipa tako da mu više ne padne na pamet da bilo šta piše o Alenu Dipreu. O kej?«

»O kej«, rekao je Štefan. To je bilo bar lako. To je posao koji je Štefan vrlo dobro poznavao. To isto veče otišao je u jedan mali kafe, nedaleko od redakcije lista »Detektiv«. U tom kafeu

okupljali su se novinari. Nije bilo teško da sazna ko je gospodin de Konjak. Bio je to jedan mali, mršavi četrdesetogodišnjak s jakim dioptericma na očima. Sutradan je s Krivošijom pošao u operaciju. Krivošija je ostao u kolima. Štefan je ušao u kafe. Na domali prst desne ruke navukao je prsten u obliku ñavolje glave. Prsten s rogovima veoma pogodnim za razbijanje kosti lica, pa i lobanje. Nesrećni de Konjak nije slutio šta ga čeka. Stajao je za šankom i ispijao svoje malo belo. Ćeretao je s još nekim i neprestano podizao okvir naočara. Pokazivao je dugačke plombirane zube. Štefan je prišao šanku i poručio martini. Namestio se odmah iza de Konjaka. Rame uz rame. Kada je dobio martini ispustio je čašicu iz ruke. Onda je šakom uhvatio de Konjaka za rame i okrenuo ga sebi.

»Gospodine, pripazite na vaše laktove!« rekao je i iskezio se na naočarca. »Ćoro!« »Vi ste nevaspitani, gospodine,« rekao je de Konjak. »Ja se nisam ni pokrenuo!«

Jedan pogled kroz izlog kafea. Krivi je bio na mestu. Štefan kratko zamahnu pesnicom i pogodi novinara u želudac. Ovaj se saže, naočari padoše i tada ga dočeka drugi udarac, negde posred lica. Štefan oseti na pesnici oštre škrbotine razbijenih zuba. Treći udarac pogodi de Konjaka u oko i on se skljoka. Štefan ga uhvati za kosu i podiže. Opali ga još jedriom, tek da bude siguran da piskaralo mora u bolnicu, a onda zaždi na vrata. Sve je potrajalo tri sekunde.

De Konjak je ležao na podu kao krpa. Štefan je izlazeći čuo vrisak žena, uzbuñene povike gostiju, lom neke staklarije, ali je sve bilo kasno. Sedeo je pored Krivošije i već se ulivao u večernju reku automobila. Krivošija je u retrovizoru video kako su neki istrčali iz kafea u nameri da zapišu broj auto-mobila. Ako su to i učinili, mogli su broj da nataknu na onu stvar. Tablice su bile skinute s nekog od dva miliona pariskih automobila. Služile su samo za takve prilike.

Štefan je posle završene operacije požurio da o tome obavesti Alena. Krivošija je ostao da ga čeka u bistrou »La Flam«. Alen je bio izvanredno zadovoljan kad je čuo kako se sve lepo svršilo.

— Nešto sam zaboravio — rekao je. U imeniku je potražio broj telefona kafea u kome je maločas Štefan raskomadao nesrećnog

novinara. Okrenuo je brojeve. Javila se gazdarica. Alen je upitao da li se pre jednog časa u njenom kafeu dogodio takav i takav slučaj.

— Da, da — grmnula je gazdarica. — Bilo je strašno! Rekla je još da je gospodin de Konjak, inače njihov dobar gost, prenet u bolnicu s veoma, veoma ozbiljnim povredama. Alen joj je onda, naglašavajući svaku reč da bi uzbuñena žena dobro shvatila, rekao da je gospodin koji je sredio gospodina de Konjaka zaboravio da mu isporuči pozdrav Alena Diprea. Neka gazdarica to učini kad prvi put bude videla poštovanog gospodina de Konjaka. Nesrećna žena, očigledno još uvek pod utiskom onoga što se dogodilo, nije razumela šta je Alen od nje tražio.

— Da gospodine, pozdraviću ga od gospodina Alena Diprea čim ga budem videla. Neću zaboraviti — rekla je odsutno i automatski.

Alen je spustio slušalicu. Sijao je od nekog unutrašnjeg zadovoljstva. — Za takve stvari, dragi moj, jedan mali poklon... Ispisao je ček na deset hiljada novih

franaka ili milion starih, što je do tada bio najveći novac koji je Štefan ikada imao u rukama. — Hvala — rekao je Štefan ponizno i tiho. Krivošlja je sve do pomoći, dok Luiz nije zatvorila kafe, džedžao u loži čekajući da se Štefan

pojavi i da mu udeli neki franak za posao koji su obavili. Štefan se nije pojavio, pa je Krivi seo u kola i otišao u Bulonjsku šumu da negde u mraku, i na brzinu, promeni tablice na svom starom »sitroenu«. Znao je da nikada neće dobiti ni franak. Bilo je glupo i nadati se. Ali, Štefana je morao da posluša i da mu pomogne.

Nekako su dospeli do bulevara Sen Žermen. Štefan, još uvek zavaljen na zadnjem sedištu naftaša, prebirao je misli koje su dolazile i odlazile bez njegove volje. Nekada bi se sve to u glavi uskomešalo i zapetljalo, bistro je postajalo mutno, a mutno bistro, crno je nalikovalo na belo, belo na zeleno. Jedino je uvek ostajalo onako kako je u stvarnosti bilo. Alen je bio kukavica. To je Štefan uvideo one večeri kad je sredio de Konjaka i kada je o tome referisao Alenu. U njegovim je očima svetlucao kukavičluk, ono strasno zadovoljstvo slabih koji tuñim posredstvom postaju jaki, onakvi kakvi bi želeli da budu. Čudo, mislio je Štefan. Čovek koji milione bioskopskih gledalaca oduševljava svojim hrabrim podvizima, u stvari je bedna kukavica. Ali i u ljudima takve fele rodi se po koji put prkos ili nešto slično, proradi neki vulkan, nešto ih najednom načini upornima i do smrti tvrdoglavim herojima.

Imao je prilike da upozna takve ljude. Tukao se bezbroj puta s mnogo slabijima od sebe. Već posle prvog udarca većina bi bežala i zapomagala na sav glas, ali je meñu njima bilo i takvih koji su ustajali i, u želji da zadaju udarac makar i onaj ravan ujedu buve, nudili vrh brade kao na tanjiru. Bilo ih je još upornijih, još luñih, ludih do samouništenja. Štefan nikad neće zaboraviti jednog čoveka čiji mu je lik izbledeo u sećanju, ako je to lice uopšte i video. Taj je čovek platio glavom nešto što bi se olako nazvalo prkos. Štefanu je tada bilo deset godina. Vreme nemačke okupacije Beograda. Šetao je sa sestrom, četiri godine starijom. Bio je mesec maj i ulice su mirisale. Lipe cvetale. Onda je na uglu ulice začuo neku galamu. Nemački vojnik je urlao, viikao na sav glas, tražio je od jednog čoveka da izvadi karanfil iz revera. čovek je odbijao da izvrši nareñenje štiteći šakom crveni karanfil. Nemački vojnik je pokušavao da silom otme cvet i da ga uništi. Kada nije uspeo, jer se napadnuti čovek branio vešto i postojano, izvadio je pištolj i uperio

u nedužnog i hrabrog čoveka. Karanfil ili smrt. Čovek je izabrao smrt. Odjeknuo je pucanj. Neka žena je počela da vrišti.

Sestra ga je tada zgrabila za ruku, pa su otrčali iza ugla, odakle su više ništa nije videlo samo se čuo onaj produženi vrisak koji se uvijao ulicom kao zmija dugačka stotinu metara.

Šta ako Alen preraste svoj kukavičluk? Ne. To se Alenu ne može dogoditi, mislio je Štefan. Alen nije od tog testa. Alen sigurno

nije od tog testa. Štefana opct, od glave do pete, kao plima, ispuni osećanje samopouzdanja i sigurnost. Vrati mu se dobro raspoloženje.

— Vi ste Rus? — upita vozača starog taksija. — Da, gospodine, — odgovori vozač. — Ja sam Rus. Starac pokuša da se osmehne. Učini

to nekako na treptaj, kao neko ko ne može da upravlja svojim obrazima. — Beli? — Beli, naravno. Poćutaše neko vreme. Stajali su pred crvenim svetlom. — Da niste knez ili tako nešto — nastavi Štefan. — Ne, gospodine. Običan Rus. Nekada oficir. Starac opet pokuša da se osmehne, valjda zbog reči »oficir«. — Poznajem jednu Ruskinju, ovde u Parizu. Zove se Nina. Ninočka. Opasna tucaljka. Da

vam nije neki rod? — izgovorio je Štefan primaknuvši se starčevom uhu. Starac je ćutao. Žila na slepoočnici je iskočila — Gospodine, mogu da vam budem deda — rekao je glasom koji je vidno podrhtavao. Štefanu je bilo do igre. Igra se rodila iz nekog neobjašnjivog prezira. Štefan je na

neobičan, ali postojan način prezirao i mrzeo male ljude koji su s mukom zarañivali svakodnevni hleb. Zašto ovaj starkelja živi? Zašto vozi taksi? Šta ga goni, kakvi su to motori u tom rasušenom dupetu koji još uvek pokreću starkelju? Zar su ti Rusi, ti prokleti Rusi, u ovom čudu od grada, pronašli samo taksimetar, to hladno, mučiteljsko otkucavanje, merenje kilometara? Zašto su ostali siromašni i jadni, pokorni, zašto nose kačkete i mole boga, zašto pevaju u crkvenim horovima i pale voštanice, zašto nisu otimali, grabili, pljačkali, trtili bogate pariske gospe, tukli, ubijali?

— Pitao sam da li vam je Nina neki rod? — opet se javi Štefan uljudno i hladno kao čovek koji s razlogom očekuje odgovor na postavljeno pitanje.

Starac je bio van sebe. Počeo je primetno da drhti. Žila na slepoočnici je vidno pulsirala. Njegove mršave, pegave ruke, čvrsto su držale volan.

— Gospodine, šta sam vam nažao učinio? — upita. — Ništa. — Zašto me onda mučite? — Onako. Opet su zaćutali. Štefan je još neko vreme piljio u onu žilu kucavicu na slepoočnici i u obraze

starca koji su podrhtavali kao pod naponom električne struje. Kada su došli do crkve Sen Žermen, tog crnog, kamenog zdanja, na istoimenom bulevaru, Štefan otegnuto zviznu. To je bio znak da su stigli. Rus pronañe mesto na kome je mogao za časak da parkira.

— Koliko? — upita Štefan. — Osamnaest franaka — reče starac izbegavajući da pogledom susretne neprijatnog gosta. Štefan mu dade novčanicu od pedeset franaka. — Za ostatak možete da kupite flašu votke — reče i uputi se pešačkom prelazu. Rus povika za njim. — Gospodine, meni nije potreban vaš novac! Meni nije potreban vaš novac! Vas će već neko

kazniti za vaše reči! Štefan je nestao u mnoštvu prolaznika. Iza Rusa trubili su nestrpljivi vozači. Morao je napred.

Dalje. Kroz svetla kao kroz pakao. 7.

Ivon Ferne, zvana Veštica, sedela je u uglu kafea »Dva maga« u maloj loži za četvoro, zgrčena i neraspoložena. Nasuprot nje, u istoj loži sedele su dve mlade, kobilaste Šveñanke zadubljene u udžbenik francuskog jezika (»Sved, Sved«, rekla je jedna od njih kelneru Marselu kad ih je upitao kojim to, do ñavola, jezikom govore). Katkad bi se neka od njih oglasila muklim, grlenim glasom. Nešto je valjda pitala. Druga je odgovarala istim dubokim glasom, kao kad neko ispira grlo.

Onda su obe, posle nekoliko izmenjenih rečenica, lagamo i značajno klimale glavama. Ivon ih je neko vreme kradomice posmatrala. Takve prdare, dragi bože, ne viñaju se svaki dan.

Kao da ih je rodila »debela Berta«, onaj strašni top koji je u vreme prvog svetskog rata bombardovao Pariz. Bile su zdrave. Konjski zdrave. Lavovski zdrave. Mišice tvrde i nabijene mesom. Koža mlečnobela, mestimično ružičasta, anñeoska, marljivo oribana. Kosa plava, svetloplava, kao napunjena suncem. Pod vlažnim usnama nazirali su se vrhovi belih, četvrtastih zuba. Grudi su bile slobodne, gole, krupne i jabučaste. Mlečne. Lako su podrhtavale prilikom i najmanjeg pokreta (Nosile su pantalone od neke svetlucave, tanke tkanine koja se čvrsto pripijala, lepila uz meso kao selotejp. Gromopucateljne obline — devojke nisu bile debele — ocrtavale su se i spreda i pozadi kao okrugli hlebovi, veći i jedan ma-nji, meñu nogama, sočan i rumen kao pravi hleb. Vojnicima, čak i onima na dopustu, kada bi ih videli, pošla bi voda na usta, mislila je Ivon bez trunke zlobe. Samo njima i nikom više.

Šta bi rekla madam Klod, njena prijateljica, ta velika učiteljica i poznavalac ljubavi, kada bi ugledala kćerke debele Berte? Verovatno bi kriknula od užasa. Jer, madam Klod je od svega na ovom svetu najviše prezirala tu rustikalnu, seljačku lepotu, rumene obraze i prirodnu boju kose.

Volela je male, slatke veštice. Ivon prinese usnama čašu sa sokom od višanja. I dalje je posmatrala devojke koje su, ovde kod

»Dva maga« ulazile u prve tajne francuskog jezika. Činila je to kao što bi činila starija, iskusna žena posmatrajući mlañe i neiskusnije. Bile su, meñutim, vršnjakinje. Ivon je znala da s tim devojkama ni na pustom ostrvu ne bi progovorila ni reči. Jednostavno, bile su joj daleke i nerazumljive. Radilo se svakako o nekoj stranoj krvnoj grupi, nekoj sa druge planete. Ivon je jednog trenutka poverovala da se u takvim telima, u tom zdravlju koje puca čak i u smrdljivoj loži pariskog kafea, skriva mali duh. Kao plamičak sveće. Mada se naslušala priča o razularenim Šveñankama i o tobožnjem švedskom seksu, Ivon je tvrdo verovala da se ta nacija igra seksa, da paradira i da se, baš zato što se oseća manje vrednom, reklamira kroz sve rotacije i kolore ovoga sveta.

Kafe se punio gostima. Bilo ih je sa svih strana sveta. Privučeni »praznikom koji šeta« — Parizom. Niko nikoga nije primećivao, a kada bi se to dogodilo onda se završavalo u najbližem hotelu »na sat«.

Maločas je telefonirala Filipu Morsou i nije ga pronašla. Gubila je nadu da će ikada više doći do čoveka koji bi mogao da joj za nešto zahvali. Taj krupni, debeli čovek pedesetih godina, filmski producent i milioner, jedan od najboljih Alenovih prijatelja, zaista nije mogao da to učini prilikom njihovog poslednjeg susreta. Ivon je bila sigurna da Filip u njoj nije pronašao samo tocilo na kome će izoštriti svoj minijaturni alat, više smešan nego tragičan, već da ga je ona na izvestan način zarobila, da mu je ušla pod kožu, da je u Filipovim očima uhvatila tragove žestoke želje, pripadnost i zavisnost koju samo žena može da nazre. Ili je to bilo samo trenutno raspložgnje presitog čikice? Ko bi to mogao da zna? S bogatim, jedna mlada lovdžika, nikad nije sigurna.

Već prilikom prvog susreta u vili u Rambujeu, nešto posle ponoći, kada se »balet« penjao prema svojoj najvišoj tački i kada su svi ludeli, Ivon je pritmetila da je taj čuveni Filip Morso u stvari voajer, onaj koji samo gleda. Bio je uvek pored Lili Morgan, ali su drugi radili radnju. Filip je bio prisutan grañanin. Prišla mu je, tek nekoliko meseci kasnije. S jednim takvim čovekom koji je svake godine ulagao četiri miliona novih franaka u film i uzimao natrag dva puta toliko, s jednim takvim Aladinom i njegovom čarobnom lampom, vredelo je sve pokušati. Pa i čudo.

Odlučila se za ulogu preplašene ptičice. Nasmrt preplašene ptičice. — Gospodine Mišel, pomozite mi — rekla je. Postupila je veoma lukavo, po receptu

madam Klod. — Zlo mi je, gospodine Mišel! — Privila se uz njegovo golo, debelo telo i zaplakala. Suze su tekle, prave, iskrene. Filip je poverovao. Godilo mu je na neki način da postaje izvesni gospodin Mišel. Podigao je svojim ogromnim ručerdama nago i prelepo telo preplašene ptičice, odneo ga dalje s bojišta i položio na krevet neke od brojnih soba.

— Gospodine Mišel, spasite me, — govorila je Ivon. — Umreću. Zaboravio je da je Filip Morso. Osećao se čudno, kao neko ko ne može da prepozna sebe.

Ivon je ležala na krevetu, priljubljena uz njegov ogromni trbuh, sklupčana u njegovom bezopasnom naručju, na grudima obraslim gustim maljama. Polako se gubila. Tonula. Kao da je usnula. Ili — kao da je umirala, kao da je već mrtva. Pokušavala je nemoguće. Želela je da od voajera načini muškarca, da Filipu vrati davno izgubljenu muškost, da učini nešto što hiljadama izvežbanih ljubavnica nije uspelo.

Ležala je na prostranom krevetu bez pokreta, bez znaka života. Filip joj je podigao ruku. Držao je ruku izvesno vreme, a zatim je pustio. Ruka je pala. Kao mrtva. Onda je podigao drugu ruku. I ona je pala kao da je od kamena. Bio jc uzbuñen. Nikada pre nije doživeo tako nešto. Kao opči-njen, omañijan, prisiljen da nešto uradi mimo i najmanjeg delića svesti. Sve je bilo dirigovano iz nekog dubokog, užasno dubokog i nepoznatog okeana, iz njega samog. Filip je milovao njeno usnulo telo, govorio nešto, nerazumljivo i nepovezano. Onda je Ivon osetila kako se priprema, kako raste, kako jagodice njegovih prstiju šetaju po njenoj koži, dopiru do najskrivenijih delova, kako joj Filip širi noge, kako je postavlja na leña. Uspeo je. Osetila je pod sobom kako njegovo masivno telo počinje da drhti, znala je da ga sad puni ono čarobno osećanje muškosti, ona potpuna opijenost, znala je da sad Filip pobeñuje samog sebe, bez prisustva svedoka, da sam radi, sam, pobedonosno sam.

Čudo se dogodilo. Nije mu pomogla ni jednim pokretom. Niti je otvorila oči. Ostala je tako, bez pokreta, kao

mrtva i kada je sve bilo gotovo. Recept je tako nalagao. Tek kasnije, kada se tobož probudila iz obamrlosti i kada se vratila s onog sveta, shvatila je da je, zahvaljujući madam Klod i njenom magičnom receptu, jednog čoveka učinila srećnim, bezmerno srećnim.

Pogledala je u Filipa. Sedeo je na krevetu i buljio u nju kao u čarobnicu iz nekog dalekog sveta, kao u ženu koja ga je ovoga časa rodila. Nije bio siguran da li je probuñena devojka znala šta se dogodilo. Onda je Ivon rekla da žali što nije mogla da mu pomogne. »Ipak bilo je divno«, rekla je. »Uživala sam ... a pre toga ... htela sam da umrem. Šta se dogodilo?« pitala je.

— Dogodila se najlepša stvar — rekao je Filip. Dohvatio je Ivon i nosio po sobi. Nosio je kao neki slatki, dugo očekivani plen. Ljubio je po golim, čvrstim grudima, po stomaku i ramenima. Kada je spustio na krevet, u vratima se pojavio Alen Dipre s belim peškirom oko bedara.

— Filipe, — rekao je — šta radiš tu za ime boga? Svuda sam te tražio! Niko mu nije odgovorio. Gledali su ga s kreveta. Alen osmotri sobu. — Gde je treći? — upitao je. — Nije bilo trećeg — rekla je Ivon. — Samo Mišel i ja. — Pokazala je glavom na Filipa. — Mišel!? — Da — potvrdi Filip. Prilikom rastanka, u zoru, kraj kućnog bara za kojim su umorni vojnici ispijali poslednje

piće, Filip je Ivoni dao kartu na kojoj je bilo ispisano samo njegovo ime i prezime i broj specijalnog telefona.

Ivon je strpala karticu u torbicu. Bojala se da Štefan ne vidi i da joj ne prebaci da nešto radi iza njegovih leña. Pazila je i na Vasila. Znala je da njih dvojica šuruju, pa je čak pretpostavljala da nešto zajednički pripremaju. Naravno, nije znala šta. Štefana se bojala. Jednom je dobila dva šamara od kojih je pala na pločnik.

Taj volšebni broj Ivon je okretala u toku celog meseca. Na drugom kraju žice metalni glas s magnetofonske« trake mleo je uvek isto: »Gospodin koga tražite ne nalazi se u Parizu... Gospodin koga tražite ne nalazi se u Parizu ... Gospodin koga tražite...« i sve tako dok onaj koji traži ne spusti slušalicu.

Onda je načula, u jednom razgovoru koji je Štefan vodio sa Vasilom, da je Filip Morso boravio skoro deset meseci u Sjedinjenim Državama zbog nekog filma. U Pariz je doletao, s vremena na vreme, na dan, dva. I sad se vratio. Pozvaće ga sutradan opet. Filipa ne treba ispustiti. Ivon se nadala da će pored Filipa uhvatiti boga za bradu.

Taj bog se zvao — film. Kelner Marsel je prišao loži i upitno podigao obrve. — Gospoñice? — rekao je. To je otprilike značilo: devojke, za ime boga, ne može se ovako dugo sedeti u kafeu s

jednim sokom od višanja u želucu. Ivona je znala za tu vrstu prisile koja se praktikuje po pariskim kafeima, ali su dve Šveñanke isto tako upitno podigle obrve gledajući u kelnera ne shvatajući šta

hoće. Ivon je poručila još jedan sok, a dve Šveñanke su i dalje piljile u kelnera. Najzad su, zahvaljujući Marselovom smislu za pantomimu, shvatile kakva se žrtva od njih traži, pa su poručile još dva soka i dva tosta sa šunkom.

Nadimak »Veštica« Ivon Ferne je dobila još u liceju, u Lionu. Bila je povučena, ćutljiva devojčica, krupnih, veoma krupnih očiju. Govorila je polako i sugestivno. Njene su reči dopirale do sagovornika kao daleka, prijatna muzika. Oči su joj bile crne, u dubini, ako se zagleda, tamnoplave, kao noć, kao dubina mora. Bile su malo iskošene, a to je njenom lepom, izduženom, ali pravilnom licu davalo neki istočnjački šarm. Bila je pametna, mnogo pametnija od svojih vršnjakinja iz razreda. Rano je sazrela i samo zahvaljujući bistrini i pronicljivosti, divnim darovima prirode, pre svih je ušla u tajne koje muče devojke na pragu života. Jednom, u jednoj bezazlenoj svañi, kada je jednu svoju drugaricu načinila smešnom, ova je, u želji da je uvredi, rekla: »Veštice!«

Za divno čudo, sve ostale Ivonine drugarice iz razreda prihvatile su taj nadimak, pa je Ivon tako postala »Veštica«. Da li je taj nadimak imao veze s njenim izgledom, s dubinom njenih očiju, s njenim glasom koji je opčinjavao, za Ivon to nije bilo važno. Još je tada znala da neće biti kao druge, pa joj se nadimak na neki način čak i dopao. Često je, kada bi telefonom pozivala svoje prijatelje ili prijateljice, govorila: »Halo! Ovde Veštica«.

U Pariz je došla iz Liona pre petnaestak meseci. Imala je nepunih devetnaest godina. Jednostavno je napustila roditeljski dom da se više nikad u njega ne vrati. Kada je sela u brzi voz za Pariz i kada se lionska stanica polako, ali sigurno izgubila s vidika, Ivon je odjednom postala najsrećnija devojka na svetu. Ostavila je majku bolesnu od raka, jednu od straha konsterniranu ženu koja je svakom, pa čak i poštaru, pokazivala mesto na kome je još pre desetak meseci visila zdrava i debela dojka. Mrzela je slabiće i bolesne. Majku takoñe. Najviše od svih mrzela je oca, tog krž-ljavog, kratkovidog čovečuljka, tu gnjidu, pisara u nekoj opskurnoj advokatskoj kancelariji.

Žorž Ferne, Ivonin otac, jedan od milijarde koja gmiže planetom, čovek kome čak ni kravata koju bi lično Pikaso naslikao ne bi pristajala, bio je uz to i patološki ljubomoran. Uočio je veoma rano da se Ivon interesuje za muškarce, da će biti seka-daša i to ga je grizlo do smrti. Pratio je krišom kćerku, tukao je zbog svake modrice, ispitivao, kinjio, mučio. Od malog čoveka, koji u životu niti je uspeo, niti je mogao da uspe, postajao je veliki tiranin. Mogla je mirno da ga ubije i da posle ode na kolače i sladoled.

Nekoliko stotina franaka, koliko je imala u džepu kada je ušla u voz za Pariz, nisu bili garancija za život bez trzavica. Ivonu to nije brinulo. Verovala je da će uspeti. Bilo kako. Znala je, sa svojih nepunih devetnaest, da je dorasla vremenu u kome živi. Samo malo sreće i naći će se na vrhu lestvice.

Tako je bar verovala. U kafe je ušao Štefan. Plave farmerke i izbledela, ružičasta majica. Ivon mu je mahnula

rukom. Odgovorio je takoñe podizanjem ruke. Napravio je krug, prošetao kroz kafe u kome je pre deset godina započeo svoju parisku karijeru. Pozdravio ga je Marsel klimanjem glave. Štefan je seo do Ivon.

— Kako si? — pitao je. Ivon je slegnula ramenima. Onda je Štefan upiljio u one dve Šveñanke.

— Hajdemo odavde — rekao je. Uhvatio je Ivon za ruku i pomogao joj da izañe. Večerali su preko puta »Dva maga«, u dragstoru koji je nedavno otvoren i koji je od podneva

do ponoći bio krcat gostima, uglavnom mladim ljudima koji nisu voleli pariski ugostiteljski ritual s početka ovoga veka. Bio je to restoran američkog tipa, prilagoñen tempu velegradskog života i sva-čijem džepu. Naručili su dve salate »nisoaz« s mnogo limuna i dve voćne salate. Još pre večere, čim su

uhvatili dva mesta za minijaturnirn stolom kraj velikog staklenog zida kroz koji se video bulevar, Štefan je predložio da posle večere odu k njoj, u golubamik. (Ivon je stanovala u Ulici de Ren, u jednoj sumornoj i prljavoj kućerini, na mansardi oko čijib. su se prozora gnezdila jata golubova.) Pristala je kao što je to uvek činila kad Štefan nešto predloži: »To činim zato što te volim«, govorila je. Štefan nije obraćao pažnju na njene reči, uostalom, zar tako ne govore sve te lude devojke? Kažeš im: »Hajde mala, minjon, spavaj s ovim ovde, a ona odgovora: Hoću, dragi, činim to zato što te volim!« Glupost. Štefan nikada nije voleo da filozofira, još manje da razmišlja. Sve što je poimao dolazilo je na svet spontano, s neke leve strane, posredstvom nepostojećeg čula. Verovao je da u životu vladaju neuhvatljivi zakoni koji nameću odluke, vode ljude u severne ili u južne krajeve, kao što vode ptice selice, naslepo i nagluvo, u život ili u smrt, u izobilje ili u bedu, u med srednjaštva ili u nemir stvaranja, verovao je da se sve to, kao čorba, kuva u jednom loncu i da je teško razlučiti šta je šta.

Štefanova baba Petra, sećao se često, imala je svog boga i taj je bog bio jedan pravoslavni bog, bradat i namrgoñen, nemilosrdan za one koji greše. Imala je ona svoju svetiteljku s ikone, jednu ženu u crnini koju je često sanjala i koja joj je govorila šta u životu treba činiti.

Štefan je rano upoznao tog namrgoñenog i pravednog boga i tu crnu, svetu ženu. Baba Petra je želela da unuka uvede u tajne dogme i verovanja, da ga uputi raskrčenim putevima i utabanim stazama, da mu život predoči kao jedan veliik kameni zakonik. »Tako ćeš biti srećan«, govorila je. »Srećan kao ja koja sam podarila žiivot tvojoj majci, a tvoja majka tebi.« To je govorila u crkvi punoj mirisa tamjana i izgorelog voska, pred oltarom i pred ikonama, pod žutim svetlom kandila, spokojna i čvrsta, hladna kao kamen na kome je stajala.

Stara žena nije mogla da pronañe goreg učenika nego što je bio Štefan, njen unuk. Kadila ga je crnim tamjanom i molila se za njega. Pokazivala mu je grešnike naslikane na ikonama i na ikonostasima kako se kuvaju u kazanima ključale vode, kako se peku na večnoj vatri, ukazivala mu je prstom na troglave, zelene zmije i na njihove otrovne, crvene jezike. Htela je da strah natera dečaka da poštuje proverene vrednosti ovoga sveta. Nije uspela. Kada je umirala, zaželela je da ga vidi. Nije ga bilo. Našli su ga negde na padinama Kalemegdana, s nekom curom. Kada su mu rekli da baba umire i da želi da ga još jedanput vidi, odbio je da poñe. Jednostavno, baba i njena smrt za njega nisu imali značaj. Baba se na samrti samo osmehnula. Pretpostavila je tako nešto. »Zar neko može da odvrati reku da teče tamo gde je naumila?« rekla je. Otišla je svome bradatom i snažnom bogu, postojano i mirno, kao vojnik koji je časno ispunio svoj teški zadatak. Reka koja teče. Zar nije takva Ivon, zvana Veštica? Štefan je o njoj mnogo znao, ali je ćutke prelazio preko svega. Njene postupke i njenu malu filozofiju predavanja, ali i traganja za udarcem, primao je kao jedino moguće. Jer šta je ostalo siromašnima nego da se predaju? I da žude za udarcem. Da sanjaju carstvo bogatih, s dubokom mržnjom u srcu prema onima koji su već gore. Zato je ova tamnooka devojka uživala Štefanovu naklonost, istina grubo modeliranu. Ta naklonost, u nekom dalekom tragu, mogla je da se nazove — ljubav.

Ivon je, opet bila sklona da njihovu neobjašnjivu vezu i neku vrstu daleke pripadnosti strpa u košaru punu braće i sestara. To što su ponekad spavali zajedno nije se računalo. Za čitavu konjsku dužinu inteligentnija od Štefana, Ivon je naslućivala da su ih zbližile izvesne okolnosti. I ona je, kao i Štefan, život shvatila kao otimačinu, laž i podvalu. Znala je da ih bogati na razne načine kupuju, cede, pa bacaju na tavan, meñu istrošene stolice i usrana gnezda golubova, pod točkove metroa, u kanalizaciju, tamo gde im se svidi. I njeno je geslo bilo da se od bogatih mora oteti ili da im na neki način valja podvaliti, postati i sam bogat. Želela je da uspe, da se kao meteor prošeta nebom Pariza, da sprži vatrom sve male i nemoćne, da zgrne novac, to jedino veruju ovoga veka, pa da nestane iz pakla u neki nepakao, u neki grad, na neku obalu, tamo gde žive ljudi, naravno, s novcem u džepu.

Saznala je veoma rano da je novac alfa i omega i da pokreće svaku polugicu u društvu u kome živi. Još kao gimnazijalka čitala je u nekom nedeljnom listiću ispovest obolelog od raka, čoveka kome su lekari dali još nekoliko meseci života. Nesrećnik je svake nedelje pisao kako se oseća i kako se ona bela utvara s naoštrenom kosom približava, kakav je njen zagrljaj, duh, dodir. Medicinu nije interesovalo kako bolesnik od raka umire. Lekari su to dobro znali. Čovek je, u stvari, novinama prodavao svoju smrt. U nastavcima. Za novac. Za još malo novca koji mu je, eto, i na samrti bio potreban.

Dok su jeli voćnu salatu prelivenu nekim izvanrednim kremom pripremljenim na američki način, setila se Štefanovih priča iz njegovih prvih pariskih dana. Počela je da se smeje. Sve jače.

Štefan je podigao glavu. — Zašto se smeješ — pitao je. Ivon je odložila široku plastičnu kašiku kojom je jela voćnu salatu i koja se posle upotrebe

bacala. — Setila sam se tvojih čuvenih večera — rekla je. — Ne znam zašto, ali setila sam se. Smejala se kao dete. Slatko i iskreno. Štefanu je opet godilo kad Ivon prepričava njegove

male pariske doživljaje koje joj je sam pričao. Evo kako je to bivalo. Gladni Štefan, bazajući bulevarom, od kafea do kafea, našao bi neku gladnu Ivon. Upoznali bi se za tili čas. Štefan bi gladnu Ivon pozvao na večeru. Ona bi pomislila: oh, dragi bože, zar je moguće da ću se večeras naklopati? Obično bi izabrao neki mali, tihi restoran u kome se dobro i natenane jede. Pri kraju obilne večere dok je kelner odlazio da donese još jednu bocu starog »anžujskog«, Štefan je izlazio iz restorana da se više nikad ne vrati. Devojka je ostajala. Posle pola časa osetila bi kako se stolica pod njom greje, posle jednog sata kako se usijava. Čekala je svog galantnog udvarača do fajronta praćena sve sumnjičavijim pogledima kelnera i sa sasvim vrućom guzom. Kada je igra postajala kristalno jasna, onda bi izbezumljeno osoblje, u praznom restoranu, na čelu s patronom, a na repu sa sudoperama, diglo takvu dževu da su se okna restorana tresla kao da je zemljotres. Zbunjena devojka, pretovarenog želuca, švorc kao crkveni miš, kroz plač je dokazivala da je nevina, i sama žrtva, da ne uništava Petu republiku, ali ništa nije pomagalo. Kakva scena, mislila je Ivon. Mali, oštećeni buržuji. Poznavala je dobro narav svojih zemljaka, znala je šta znači večerati, od ostriga, preko telećih medaljona, do konjaka i kafe, a nemati ni jedan franak u džepu. Ola-la.

— Štefan, zaista mi je žao što te tada nisam poznavala — rekla je. — Volela bih da si me tako, jednom, ostavio na cedilu meñu pacovima. Znala bih svašta da im kažem.

Štefan je ovog puta platio, pa su izašli iz restorana u kome je ključalo kao u kazanu. Noć su proveli u golubarniku, u jednoj goloj i ubogoj sobi bez ormara. Ivonine haljine visile su s tavanice i kretale se kao žive od najmanjeg strujanja vetra. Dugo su pričali, čvrsto zagrljeni, okrenuti prema prozoru u čijim se prljavim oknima ogledala ona čudna noć Pariza, crvena i ljubičasta, kao noć sa druge planete. Tada mu je Ivon, prvi put, ljubeći njegovo golo i snažno rame, rekla da ga voli. Rekla je to šapatom, istinito i iznenada. Onda je, isto tako iskreno, ponovila da ga voli i da nikad ranije nije volela. Štefan je u njenim očima video suze. Imale su onu istu boju, kao noć, crvenu i ljubičastu. Suze su tekle niz lice. Bile su prave i slane. Štefan je to osetio na jeziku. Ni sam nije znao zašto, tek, istina s mukom, i on je rekao: volim te. Rekao je tu rečenicu bar milion puta i uvek je slagao. Bio je zbunjen, nemoćan sam pred sobom. Možda je zaista voleo to nežno, slabačko stvorenje koje je zajedno s njim junački rilo po ovoj strašnoj pariskoj džungli, tražeći mesto pod suncem bogatih?

Milovao je dugo jedva dodirujući dlanom njenu nežnu kožu, sve dok nije zaspala. Nije je poželeo. Ni ona njega.

Štefan je još dugo gledao u obešene haljine koje su se lagano okretale u krug. Naravno, ona mu ništa nije rekla o Filipu, on njoj o planovima da od Alena iznudi novac. Voleli su se, ali jedno drugom nisu verovali.

8. Nikola Mleko seo je za trpezarijski sto zastrt belim stolnjakom. Dohvatio je salvetu i

vezao je oko vrata. Na stolu su bila još dva duboka tanjira, dve drvene daščice za sečenje hleba i porculanska doza za buter. Madlen je u kuhinji završavala večeru ili nešto što bi tako moglo da se nazove.

Nije bio gladan. Strah da će se nešto dogoditi, nešto krajnje neprijatno, još ga je opsedao. Nije mogao da se smiri, iako je životinja otišla pre desetak časova. Za divno čudo, Madlen još nije tražila novac koji je Štefan trebalo da mu isplati za napravljeni posao. Pet punih godina Mleko živi nevenčano s tom ženom koja je, kad je u pitanju novac, tvrña i od najtvrñeg kamena. Nije

imao kud. Ostario je, lice mu se ispuvalo, bore usekle u obraze i čelo, zubi rasklimatali. Prevalio je pedesetu, mogao je još uvek dobro da izgleda, ali ga je svakodnevna bitka za život potpuno iscrpla. Proklinjao je dan kada je, ispod jednog teretnog vagona, napustio svoju zemlju i potražio preko hleba pogaču. Zajedno sa škorpijom, koja se zvala Madlen, imao je neke šanse da preživi i da dočeka kakvu-takvu starost. U otadžbinu nije hteo da se vrati, iako je bio davno amnestiran kao i sva ostala njegova sabraća. Niti ga je ko zvao, niti je tamo kod kuće imao nekog ko bi ga u prvo vreme pomogao. Uostalom, badava je bilo misliti o povratku. Bez Pariza nije mogao da živi. Voleo je Sen Mišel i vazduh koji je disao. Taman je kako-tako sredio život, kada je iz mraka prošlosti izronila životinja u obliku čoveka, prokleti Štefan. Životinja je pretila da ga uništi. Dovoljno je samo da Štefan padne, da propeva i evo policije i komesara koji za namučenog Nikolu Nedića zvanog Mleko, političkog emigranta koji to nikad nije bio, neće imati ni trunka razumevanja.

Iz kuhinje je dopirao miris. Nikoli doñe da povraća. Opet potaž od boranije, neka splačina s mnogo neproprženog brašna, pomija koju ni gladan pas ne bi liznuo, a on, eto, mora. Hrista mu boga. Nije gladan. Najradije bi popio čašu otrova i mirno legao da umre, ali taj prokleti potaž čini da Nikola veruje kako svakog časa može da pobesni.

Bio je najsrećniji petkom. Tada mu je Madlen dozvoljavala da kuva pasulj sa slaninom, onako kako se to kuvalo u zemlji iz koje je pobegao. Kod Jermena, u susedstvu, nabavljao je onaj sitan pasulj i kaiševe suve slanine. Svinjsku mast, koja se u Parizu vrlo teško nalazi, ljubomorno je ču-vao u jednoj limenoj kanti. Madlen se opet grozila od tog premasnog, paprenog jela koje je posle nadimalo stomak i stvaralo vetrove od kojih su drhtala prozorska okna. Petkom je škorpija odlazila na ceo dan nekoj tetki, štrupiranoj babuskeri od koje je očekivala skromno nasledstvo, pa je Nikola mogao polako i s ljubavlju da pripremi svoje omiljeno jelo, da se najede do besvesti i da se sit isprdi.

U trpezariju uñe Madlen. U rukama je nosila veliku zdelu punu potaža od zelene boranije. — Kako divno miriše? — rekla je stavljajući zdelu nasred stola. Nikola je ćutao. Nije ni čuo šta je Madlen rekla. — Nadam se da si ogladneo? — opet će Madlen raspoloženo. — Nećeš ni da pogledaš što

ti je ženica pripremila? — Hoću — reče Nikola. Prevrte očima od muke. Posle prve kašike neukusnog i neslanog

jela, Madlen nije dozvoljavala da soli jelo, potaž mu poñe na usta. Morao je da jede. Na silu. Škorpija je bila izuzetno dobre volje. To je primetio po apetitu. Ta sitna, mršava žena čiji je želudac bio veličine pesnice, mogla je da polipa zdelu toga bućkuriša. Pa neka mu posle neko kaže da Francuzi dobro jedu, neka neko priča o slavnoj francuskoj kuhinji! Verovao je da su Francuzi najveće tvrdice na svetu i da najviše štede na sopstvenim stomacima. Niko nije mogao da ga ubedi da nije tako.

— Da li je gospodin Štefan platio više nego što ste se pogodili ili...? — upitala je Madlen izmeñu dva vrela gutljaja potaža.

Nikola umalo ne ispusti kašiku iz ruke. — Platiće — reče tiho. — Očekuje neki silan novac... i čim inkasira platiće. To je

sigurno. Platiće mnogo više nego što smo se pogodili. Sad je bio red da Madlen ispusti kašiku. Saslušala ga je otvorenih usta. Upiljila se svojim

sitnim očima u Nikolu. Gledala ga je postojano i zapanjeno kao da ju je upravo obavestio o predstojećem smaku sveta. Prolazile su sekimde.

— I ti si mu dao ... bez novca ...? Nikola!— ciknula je. Nikola zadrhta od straha. — Madlen, treba neke stvari da razumeš ... — Ne želim da razumem! Želim novac koji si zaradio! Novac koji sam uložila u

materijal! Novac! Čuješ li, islužena konjino?! Novac! — Uslala je, šetala po trpezariji, siktala, prebacivala sebi što se opet udavala kad su joj svi govorili da to ne čini, pogotovo ne za prljavog Jugoslovena! Jednog trenutka dohvati mantil i poñe prema izlaznim vratima. Nikola potrča za njom.

— Madlen, za ime boga, kuda ćeš? — povika.

— Iskopaću Štefana i naplatiću svoj novac — rekla je škorpija. — Ili ću pravo u policiju. Pronaći ću tog gospodina lopova, čekaj samo! — Lice joj je bilo bledo, mrtvački bledo.

Nikola nije imao drugog izlaza. Kako objasniti izbezumljenoj ženturini da je bolje da čačne mečku u onu stvar, nego da ode u policiju i prijavi Štefana? Madlen je navukla mantil. Nikola je pao na kolena. Obuhvatio je rukama njene noge i tako zadržao. Zagrlio je te tanke, čupave pritke s malo žilavog mesa oko kostiju. Madlen samo što nije pala. Govorio je isprekidano, bez daha. Molio je da to ne čini, da ne ide, zbog njega, zbog sebe, zbog njihove sreće i budućnosti.

— Madlen — rekao je — ako to učiniš može se dogoditi da me ubiješ ... Osećanje da je s nečastivima najednom obuze Madlen. Ko su ti ljudi? Zašto ona ne može

da razume njihove postupke, da pronikne u tajnu njihovih odnosa i njihovog trpljenja? Šta se u stvari dogaña?

Ispuni je bes. Iznenada, kao letnja oluja, sve se nape, naguta vazduha kao žaba i uhvati Nikolu čvrsto za kosu. Buljila je svojim sitnim očima u to ostarelo, umorno lice kao ti gomilu blata. Onda mu zavrljači šamar. Udarala ga je snažno, postojano, sa strašću, kao neko ko u tome uživa. šamari su pljuštali, a Nikola se nije pomerao. Klečao je. Dlanovi su počeli da bride, da je bole, ali je udarala.

— Samo udri, Madlen, — govorio je Nikola. Nos mu je balio. — Ja sam kriv ... ja ... Madlen se najednom sruši. Htela je da ga udari još jedanput, još hiljadu puta, ali joj je

ponestalo snage. Pala je kao sveća, Nikola je podiže s poda i položi na krevet. Madlen poče da drhti. Bila je hladna i bela. Drhtala je kao prut, zubi su joj cvokotali. Velika vlažna mrlja širila se na njenim bedrima. Mrmljala je neke nerazumljive reči. To će tako potrajati izvesno vreme, a onda će Madlen zaspati, mislio je Nikola. Tako je to s histerkama. Na kraju se upišaju.

9. Ivon je spavala kad je Štefan ustao i počeo da se sprema. Probudili su ga golubovi u

prozoru. Gukali su i oštrili kljunove o limene okvire prozora. Nije hteo da budi usnulu Ivon. Ostala je s pokrivačem preko bedara, obnaženih grudi i zamršene kose. Ličila je na boginju, na komad izglačanog mermera, na srnu, na plahu prolećnu kišu, na večernji sjaj. Bila je lepa, tako lepa da Štefan pomisli da je tek sad, ovog jutra, u golubarniku, u ovoj jadnoj sobi, prvi put video lepu ženu. Otišao je, ostavljajući meñu obešenim haljinama i na koži devojke delić sebe. Bar mu se tako učinilo.

Mama Rene ga je dočekala raširenih ruku. Osmeh je krasio njeno rumeno, dobroćudno lice uokvireno srebrnom kosom kojom se ponosila.

— Štefan, drago moje dete, takav život ne vodi ničemu dobrom rekla je brižno. — Zašto nisi spavao kod kuće? — Pokazala je svoje blistavo porculansko zubalo. — Ti znaš: svuda poñi, doma doñi.

— Doručak — rekao je štefan hladno i bez pozdrava. Oštrio se za današnji susret. Postajao je onaj stari. Pokazivao je zube, ali one prave, snažne i oštre. Uputio se vratima svoga stana. Nikada nije verovao sveticama. Čak ni onoj s baba-Petrine ikone. Mami Rene pogotovo ne. Ni roñenoj majci da je imao. Dovoljno je bilo da se seti Milene Nestorović i Mišine čarape kojom je vitlala i pretila, pa da se posere na sve majke ovoga sveta. I ova stara rupa, žbir kakvog samo Pariz može da rodi, u staklenom kavezu pokraj ulaznih vrata, bila je samo zver u džungli, mali, gadni glodar. Mržnja, zar to nije bilo najlepše od svih osećanja koja su ikad ispunjavala Štefana?

Tuširao se oko pola časa. Čas vrelom, čas hladnom vodom. Želeo je da mu danas glava bude bistra kao najbistriji planinski potok. Trljao se dugo oštrim, hrapavim peškirom, a onda se pojavila mama Rene s doručkom. Otpevala je svoju uobičajenu pesmicu o ribizlama, buteru i soku od limuna. Bila je oprezna, bunovna, predosećala je nešto svo jim izoštrenim glodarskim čulom. Štefan je, naravno, znao da je stara u službi zajedničkog gospodara i da u poslednje vreme otkucava Alenu sve što može da vidi i čuje. Pravila se da nije primetila da je Štefan prema njoj hladan i da nije pozdravio.

— Da li je gazda gore? — pitao je Štefan, ispijajući sok od limuna. — Koliko ja znam... — započela je mama Rene staru uvertiru koju svaki cinkaroš dobro

svira. U stvari nije znala šta treba da mu odgovori. Da ili ne. — Znate vi dobro — odbrusi Štefan. — Štefan! — uskliknu mama Rene prekorno. Htede još nešto da kaže svojim svetačkim

glasom, ali joj bura koja se približavala preseče dah u grudima. Zurila je uplašeno u Štefana. Njegovo se lice pretvorilo u oblak, crn i gradonosan. Rukom prevrnu stočić. Posuñe se razlete na sve strane.

— Pitao sam da li je Alen gore — rekao je stisnutih vilica. Mama Rene je jedva uspela da promuca. — Da, Alen je gore. Maločas sam mu ja dala telefonsku vezu. Želeo je da telefonira iz

kuhinje ... Posle pola časa Štefan je zazvonio na vrata stana sestara Blanš. Otvorio je Vasil. Nije se

iznenadio kada je video prijatelja. — Uñi — rekao je. Bio je, kao i uvek kad se spremao da izañe, besprekorno obučen. Njegovo sivo odelo i

svetloružičasta košulja, njegova široka kravata, za nijansu tamnija od košulje, odavali su čoveka sa zaista prefinjenim ukusom, bar što se odevanja tiče.

Štefan ga je ukratko obavestio o svojoj iznenadnoj odluci. Posetiće Alena Diprea, sad, odmah. Rekao je da se baš sad, ovog trenutka, oseća sposobnim da svoju ulogu odigra na najbolji mogući način.

— Vasil, ovo će biti moj dan — rekao je. Potražio je paket cigareta, negde, u dubokim džepovima istrošenih i otešnjalih farmerki.

— U redu — odgovorio je Vasil posle kraćeg razmišljanja. Vrhom kažiprsta šetao je po nosu. — To ne menja bitno naš plan. — Bio je hladan i uzdržan, skoro poslovan. — Da li je Alen kod kuće?

Štefan je klimnuo glavom. Vasil mu je predao album s fotografijama. — Neka naš prijatelj zadrži album — rekao je. Po njegovom mišljenju, album s

kompromitujućim fotografijama, sam po sebi, ne može da bude dokaz ucene. Alenu će poslužiti da i svoje drugare, koji su takoñe u procepu uveri da se radi o ozbiljnim stvarima.

— Budi pametan — rekao je najzad. — Onako kao što smo se dogovorili. Ni više ni manje. — Onda je, još jednom tiho i razgovetno, ponovio elemente zajedničkog plana. On, će, posle jednog časa, ili nešto kasnije, biti u mreži za spavanje, u hotelu svoga ujaka. Štefan zna napamet broj telefona koji ne postoji u telefonskom imeniku i koji će biti direktno uključen u sobu bez vrata i prozora. Čim se ukaže prilika, Štefan će ga obavestiti o današnjem susretu s Alenom. Kratko i jezgrovito. Obaveštavaće ga i o svakom daljem detalju u pregovorima. Vasil će za sobom, u hotel svog ujaka, poneti kompletan materijal, crnu tašnu, dinamit u obliku fotografija, grozomornu sliku »ružičastog baleta«. O načinu isplate i o tehničkim uslovima primopredaje valja se dogovoriti s Alenom. Ako gospoda baletani odbiju da isplate traženu sumu, potrebno im je zapretiti. Dinamit će biti aktiviran. Gospoda će otići u vazduh pre nego što mrdnu repom. Jedan po jedan. Prvi na listi biće gospodin de Roš koji se sprema da idućih meseci uñe u politički život Francuske na veliika vrata. Deo materijala koji se odnosi na gospoñu Ana Mari de Roš, zajedno s magnetofonskim trakama, biće ponuñen političkim protivnicima gospodina de Roša, verovatno u jednoj stranoj zemlji. Gospodinu Božaru na primer. Naravno, za novac. Oni će već naći način da ambicioznog de Roša, nz pomoć fotografija s »ružičastog baleta« i magnetofonskih traka, samelju na najbolniji način. Posle de Roša na redu će biti Filip Morso. I tako ,sve do superstara, Alena Diprea. Nikome neće biti oprošteno. Sudbine ućesnika »baleta« biće zapečaćene. Pečatom i crvenim voskom. Izrodiće se skandal kakav Francuska ne pamti. Pariz će imati čast da vidi svoju miljenicu Lili Morgan u položaju na kome joj ne bi pozavidela ni poslednja smrdljuša s Pigala, gospoñu de Roš, tu uglednu i poštovanu damu, videće ne samo znatiželjni politički protivnici njenog muža već i njeni unuci, snahe i sinovi. Gospoña Kozik, nesrećni voajer Filip Morso,

pesnik Lagranž, biće takoñe, bez milosti, izloženi ulici, prikovani za sramni stub, razgolićeni do kostiju, bez kože, poreñani kao leševi postreljanih razbojnika.

— Ako bude potrebno bacaćemo fotografije i s Ajfelove kule — reče Vasil. — To svakako reci Alenu. Neka shvati da postoji samo jedna dilema: mi ili oni. I da milosti neće biti. I da milost ne tražimo. Samo novac.

Štefan klimnu glavom. — U redu, Vasil. Neće biti potrebno da se penjemo na Ajfelovu kulu. — Uzeo je album i

prijatelju mahnuo rukom. Vasil mu je otpozdravio na isti način. Kad je ostao sam, nastavi da pakuje. Najpotrebnije sitnice trpao je u prostranu kožnu

torbu. Njegovi koferi ostaće u sobi. Posle je pozvao jednu od sestara Blanš. Rekao je da će sedmicu dana biti odsutan, putuje u Bukurešt. Uželeo se porodice. Gospoñica Blanš nikad nije čula za Bukurešt. Ponovila je ime grada nekoliko puta, ali uvek naopako. Vasilu je opet bilo stalo da senilna gospoñica zapamti ime grada.

— Bukurešt — rekao je nekoliko puta. — Glavni grad Rumunije. Zovu ga još i mali Pariz. Kad je gospoñica Blanš izašla iz sobe ponavljajući zagonetno ime glavnog grada zemlje za

koju nikad nije čula, Vasil nastavi da pakuje. To ga je smirivalo. Nervi su mu bili napeti, ruke primetno drhtale. Šta vredi što je predvideo svaku sitnicu, kad će gluperda da navali kao bik na crveno. Glavom kroz zid. Sve će da zaboravi. Možda čak i broj telefona. Štefan je čvrsto verovao da će za jedno pre-podne da obavi posao i da zakolje Alena i njegove prijatelje za milion dolara. Niko nije mogao da ga razuveri da neće biti tako. Nije hteo da poveruje da će Alen, još danas, čim bude napustio apartman u ulici Kolize, da uključi onu stravičnu mašinu koja se zove podzemlje.

Vasil oseti kako ga strah pali, šiba, kako mu muti vid i kako mu u glavi bubnja kao u kamenolomu.

Prekrsti se pobožno i legalno. Onako kako se krste pravoslavni. — Bože, pomozi — reče tiho, šapatom. Hotel »Ideal« bio je rupa kakvu ni Pariz nije želeo. Nalazio se u ulici Šaptol, blizu ulice

Pigal. Uska, stara zgrada, krastava kao žaba, uklještena izmeñu dve veće, sa po dva prozora na svakom spratu i sa jednim ulaznim vratima iznad kojih je stajala tabla s imenom hotela. Jon Negresku, čovek koji je Vasila doveo u Pariz, radio je uglavnom s prostitutkama crne boje kože. Bio je vlasnik hotela i devojaka. Hotel nije imao ni jednu jedinu sobaricu. Devojke iz Afrike, čije je glavno zanimanje bilo da udovolje brojnim mušterijama, u pauzi, izmeñu dva mukotrpna posla, obavljale su i poslove sobarica. Jon ih je nabavljao preko nekog Engleza Ralfa koji je ovom robom snabdevao još nekoliko sličnih hotela na Pigalu. Devojke su dovoñene iz portugalske kolo-nije Angole na način koji se nije mnogo razlikovao od onog iz osamnaestog veka. U hotelu Jona Negreskua ostajale su najviše desetak meseci, a onda bi ih patron, koga su zvale papa, na lep način napujdao. Sa skromnom ušteñevinom u džepu devojke su se vraćale kući da pomognu i nahrane rodbinu, braću i sestre ili bi nastavljale posao u nekom drugom sličnom hotelu na Pigalu sve dok ih policija ne bi otkrila i proterala iz Francuske. Već sutradae, na telefonski poziv, mister Ralf je iz svog rezervata, negde u Parizu, dovodio nove devojke u bilo koju jazbinu na Pigalu, robu sa-svim svežu, živu i dresiranu.

Jon je držao najviše četiri devojke. Imale su status hotelskih gostiju. Pravih tako reći i nije ni bilo, jer je hotel imao samo osam soba, na svakom apratu po dve. Administrativni problemi oko boravka mladih Afrikanki u Parizu, onih bez zaposlenja, bili su gotovo nerešivi. Zamena je bila jedini moguć izlaz, pa su je prihvatali svi patroni sličnih jazbina na Pigalu. S obzirom da je mister Ralf imao odlične veze s nekim portugalskim policajcem u Angoli, trgovina je cvetala, a siromašnih i polugladniih devojaka, od petnaest do osamnaest godina, bilo je kao i riba u moru. Jon je uspevao da svojim crnim gošćama produžava turističku vizu i po nekoliko puta. Poznavao je jednog pariskog policajca koji je bio poreklom Rumun. Toga tipa, zaduženog za pro-stituciju na Pigalu, bilo je moguće podmazati u svako doba dana i noći. I nije bio skup. Posle nekoliko produženja Jon je ipak morao da se zauvek pozdravi sa svojim crnim robinjama. To mu, naravno, nije teško padalo.

Niko nikad nije pitao šta te nepismene devojke rade u hotelu »Ideal« i u sličnim rupama, duž trga Pigal i oko njega, od čega žive, čime se bave, iako je bilo očigledno da je prostitucija njihov jedini izvor zarade. One su to, najzad, radile javno, naočigled ulice i brojnih prolaznika. Jon im je nareñivao

da svakog dana, na smenu, danju i noću, po jedna dežura u vratima hotela, još malo pa gola. Njena je dužnost bila da mudi ljubav. »Faire l'amour«, govorile bi vitke, mlade devojke pokazujući svoje gole batake, plazeći jezik, isturajući obnažene grudi u obliku šiljatih, čvrstih kupa s mesinganim prstenovima oko bradavica. Ostale tri sedele su u baru, spavale u nekoj od soba ili kuvale u maloj ku-hinji iza recepcije.

Mušterije su se njihovim uslugama koristile uglavnom na način koji se u medicini naziva felatio. Usluga je koštala samo pedeset franaka. Tome valja dodati sumu od petnaest franaka za upotrebu sobe bez komfora. Ako bi devojka bila vešta i umiljata, ako bi znala da na jednom od svetskih jezika obeća neku perverznu krevetsku atrakciju, gost bi zajedno s njom ispio malu bocu šampanjca koja je koštala

novih pedeset franaka. U hotel Jona Negreskua obično su navraćali turisti iz raznih zemalja sveta, oni koji su hteli da vide Pigal s njegove prave, jebozovne strane, uglavnom oni koji još nisu okusili crnu kožu. Prodaja tih malih boca šampanjca, najlošijeg kvaliteta, donosila je Jonu Negreskuu veoma značajan prihod.

Kad je izašao iz kuće u kojoj je stanovao, u ulici Marbef, Vasil je stavio na prednje sedište sportskog »mercedesa« veliku putnu torbu od najbolje kože. U torbi se nalazila i tašna s dinamitom.

Dan je topao i sunčan. Septembar je natkrilio Pariz. Pre nego što je ušao u kola, Vasil zastade, osmotri još jednom ovaj vašar od ulice koji je veoma dobro poznavao i voleo, taj slatki, ludi vašar, te crne, nacifrane fasade, drečave firme, napadne izloge, šaroliko i bučno mnoštvo koje se tiskalo tesnim pločnicima, bistroe i staklene bašte sa stolicama od pletenog pruća i s fikusima veličine čoveka, prodavnicu voća »Royal« koju će pamtiti dok bude živ.

Ta prodavnica voća, poznata u celom svetu, bila je prvo čudo Pariza koje je video, istina samo kroz staklo izloga. I usred zime ta je čudesna prodavnica bila krcata voćem koje je ovamo dopremano iz svih krajeva sveta. Svaki je komad bio kao s neke izložbe. Imao je svoj broj, kao grañanin legitimaciju. Bilo je tu egzotičnog voća koje Vasil nikada nije video, jagoda koje su bile krupne kao jabuke, mirisnih kokosovih oraha, krušaka koje su težile kilogram i više, bilo je urmi, višanja, tek sazrelih smokava, džinovskih banana i bresaka, tušta i tma voća. Tada mu se učinilo da je voće brano u onom biblijskom, rajskom vrtu u kome je Eva poželela zabranjeno. Ujak mu je rekao: »Vasil, ne gle-daj, to je za bogate. Tu kupuju kraljevi.« Vasil ga nije poslušao. I posle je zastajao pred rajskim izlogom, ali nikada nije ušao da nešto kupi. Poštovao je zabranjeno.

Posle pola časa vožnje našao se u ulici Pigal. Potražio je prvu garažu. Jedan taksista na trgu Pigal mu je rekao da je najbliža u ulici Fonten. Otišao je i zamolio vlasnika male garaže, zapravo radionice za opravku automobila, da mu dozvoli da kola parkira bilo gde, unutar garaže. Vlasnik je pristao. Imao je jedno slobodno mesto u dnu radionice, skriveno od pogleda, mesto koje je Vasil mogao samo da poželi. Platio je za deset dana unapred i dao dobru napojnicu mehaničaru koji je preužeo obavezu da kola dobro smesti. Onda se, laganim koracima, kao neko ko ima vremena napretek, uputio prema ulici Šaptol.

U vratima hotela dočekala ga je Adela, poslednji primerak iz angolske kolekcije mister Ralfa. Bila je mlada i sasvim jedra. Kapci su joj bili obojeni snežnosrebrnom bojom, a lice poprskano sitnim, raznobojnim šljokicama, kao pahuljicama snega. Umesto kose imala je ljubičastu periku u obliku velike, čupave lopte. Bila je nafrakana kao afrički totem. Ogromne beonjače i debele usne kao pesnice, zatupasti, široki nos sa dve velike crne rupe, sve se to pokrenu prema Vasilu.

— Faire l'amoru, monsieur? — rekla je i pokazala snažne, bele zube. Vasil proñe pored nje. Utonu u memlu i mrak. Slaba sijalica uvijena u crveni papir bacala je

nešto malo svetla u unutrašnjost provizornog bara. Mrak, oštar miris memle, trulež, raspadanje. Miris prašine. Vonj oznojenih devojaka koje su sedele u crvenom mraku. Poslednja stepenica pre nego što se uñe u pakao.

Oživeo je kao riba bačena s kopna u vodu. To je bio njegov svet, taj u koji je bio baš ušao. — Jon! — povika. — Ujače Jon! Jesi li tu? — pozva na rumunskom. Devojke su ga gledale iz mraka svojim krupnim, belim očima. U mraku, iz pravca recepcije, začuše se koraci. 10.

Alen završi prelistavanje crvenog albuma. Lice mu je ostalo hladno i bezizrazno. Maska je stajala kao izlivena. Sklopi album i stavi ga na stočić ispred sebe kao da ništa uzbudljivo nije video. Sedeli su u Alenovoj spavaćoj sobi, u onoj crnoj i lila sobi u kojoj je bio zatočen »jadni Rubens«, pored snopa svetla koje je bacala mala lampa.

— I šta sad? — upita Alen. — Treba li da kažem da si posao vrlo dobro izveo? Za ime božje, nisam znao da si tako dobar i diskretan fotograf. Ti ili neko drugi?

— Ja — procedi Štefan. Alen potraži srebrnu kutiju sa cigaretama. — Lepo — reče. — Samo ne znam čemu ovaj album? Uspomena? Tvoj poklon meni ili nešto

drugo? — Zagleda se u Štefana. — Dakle? Štefan podiže pogled. — Nešto drugo — reče. — Nešto sasvim drugo. — Može li se znati šta je to drugo? — upita Alen, paleći cigaretu. — Alen, zar te je mašta sasvim napustila? — Štefan uze cigaretu i zapali. Nikada nije bio

hladniji i sigurniji u sebe. Alen se osmehnu. Bio je to jedan od onih umornih, ležernih osmeha kojima je superstar

osvajao milione na platnu i u životu. Dohvati još jednom crveni album i poče da ga lista s više pažnje, nego što je to učinio prvi put. Štefan ga je netremice gledao. Uzalud. Nije mogao ništa da pročita. Alen je listao kao da je odmeravao količinu dinamita kojita su bile napunjene te stravične fotografije. Pitao se ima li to sve snagu da njega i njegove prijatelje digne u vazduh? Naravno, odmah je shvatio da se Štefan ne šali i da je u pitanju ucena. Poznavao je Štefana dobro. Znao je da je uporan i da će i ovoga puta hteti glavom kroz zid. Kakvu će štetu taj pokušaj probijanja zida naneti njemu i njegovim prijateljima bilo je pitanje koje tek valja proučiti. »Drkadžija«, pomisli Alen.

Superstar nije bio nimalo naivan. Položio je sve razrede škole života, baš kao i Štefan. Listao je album po drugi put i natenahe. Dohvatio je sa stočića bocu viskija i nalio. Iskapio je tečnost jednim gutljajem. Ana Mari de Roš. Gola. Pihtijasta. Raščepljena na tepihu. S komadom ružičaste utrobe oivičene smeñim vencem. Videlo se duboko unutra. Iznad njene glave mala vucibatina Žorž. S isukanom sab-ljom. Gospode bože, pomisli Alen, kad bi ova fotografija dobila noge! Kakav užas. Bila bi to katastrofa u pravom smislu reči. Potop. Stara gladnica platila bi svaku cenu da se domogne negativa i albuma. Verovatno da ni trenutak ne bi razmišljala da odreši kesu. Došla je na taj prokleti balet zato što je verovala njemu, Alenu Dipreu, superstaru i zato što je još uvek svrbucka. Dakle, gluperda Štefan je, ipak, nešto dobro smislio. Ucenu, možda najveću koja je ikada organizovana.

Alen i po drugi put sklopi album. Spusti ga na stočić. Trudio se da ostane hladan, ali ga je

obuzimala drhtavica, bes. Ugrize usnu. — Još uvek ne znam čemu bi mogao da posluži ovaj album — reče. Štefan je ćutao. Alen uze čašu i opet nasu viski. Vreme je teklo, gluvo i napeto. Alen prekinu

ćutanje. — Očigledno da za ova govna tražiš novac? — Baš tako — odgovori Štefan kratko. Buljio je u samurajsku sataru kojim je rascopano ko

zna koliko japanskih glavurda. — Ko treba da plati? — upita Alen. Držao je čašu u ruci i pokušavao da uhvati Štefanov

pogled upravljen u pravcu satare. — Svako po malo — odgovori Štefan. — Koko takoñe? — Jebi se. Koko ne treba da plati. — Znači ja? — Rekao sam već: jedan deo. Ti, kao moj prijatelj i drugar, treba da prikupiš novac. Verujem

da će biti sve u redu. — Koliko tražiš? — Milion dolara. Alen izgubi nerve. — Ti si lud! — uskliknu. Tresnu čašu o zid, desetak santimetara ispod »jadnog Rubensa«.

Poskoči s fotelje i unese se Štefanu u lice. — Ti, nulo od čoveka! Ti, češarošu! Ti, ucenjivaču! Ti, prosjaku! — Mogao je još mnogo toga da kaže, ali zaćuta. Nesvesno koraknu unazad. Štefan ustade.

Njegovo se lice, po drugi put toga dana, pretvori u oblak pun pretnje. Oseti kako mu se krv penje u glavu, kako kipi, penuša, kako mu uši glunu, a pogled mu se zamračuje.

— To si samo ti smeo nekažnjeno da kažeš. Samo ti - i niko više. Ako ponoviš još jednu jedinu uvredu, nikad više nećeš snimati fihnove — prosikta Štefan.

Alen se sruši u fotelju. Cepteo je od gneva i mržnje. U očima su zasvetlele suze. Bio je nemoćan, kao i uvek. Pokušavao je da se pribere, da se smiri, da ponovo navuče masku od leda. Taj čovek pred njim bio mu je nekad drug. Voleo je njegovu snagu i hrabrost. Cenio je to što je ponikao na prljavoj ulici, u pisoarima, meñu kantama za ñubre, baš kao i on. Uvek je želeo jednog takvog drugara. Jednog s mudima. Jednog koji se ničega ne boji. Jednog jakog. Bez Abilove pete. Kao što je bio Miša. Najmanje od svega želeo je da to drugarstvo plati, da bude iskorišćen, da mu se drugar smeje iza leña, gaña ženu, da se razbacuje njegovim novcem. Ravnopravnost, to je ono što je Alen želeo, a znao je da u neravnopravnosti leže nesporazumi i tragika njihovog prijateljstva.

Zar njih dvojica, Miša i Štefan, svako za sebe, nisu bili mnogo jači nego on? Nije bio glup. Znao je da Katrin još uvek voli Mišu, neki kostur, tamo, u nekoj zemlji, na

dalekom Balkanu. Znao je da je spavala i sa Štefanom. Zar mu to nije sama rekla?... Koliko je puta video u očima svojih malih i velikih ljubavnica iskre koje su govorile: da, ja sam sad s Alenom, ali bih rado da me ti opališ, Štefan. Zar to nije video i u očima Romi Miler koju je voleo kao što je i Katrin voleo? Zašto je to tako? Zar je on, slavni Alen Dipre, bog koji je u obličju lepog i mladog čoveka sišao s neba na bioskopsko platno, tako jadan i slab stvor?

U tom se grmu rañala mržnja. Snažna, postojana i zverska. U sebi je nosila klicu ubistva. Pripali novu cigaretu. — Štefan, zašto činiš sve to? — reče. Disao je brzo, kratko, isprekidano. Usne su mu bile

bele i stisnute. — To je glupo, strašno glupo. — Glupo je živeti ovako kao što ja živim — odgovori Štefan. — Nosim tvoje košulje. Čak i

gaće. Godinama tako. Još uvek. Pre neki dan bio sam na trkama. Imao sam devedest franaka u džepu. Ručao sam komad hleba premazan paštetom. Koštalo je tri franka. Bila je to dobra komadeška. Tamo, na poljani, s Arapima, ispred hipodroma. Osećao sam se bedno. Kao poslednje govno. — ćutali su. — Ne tražim mnogo. Milion dolara. Toliko ti dobijaš za jedan film. Filip uzima dva puta više. Gospoña Roš može da isplati milion dolara i da ne trepne. Lagranž takoñe. Lili Morgan je za poslednju ploču dobila pola miliona franaka. Zar je to neki novac ... za vas?

— Fazane? — Alen se osmehnu. — Niko ti neće dati ni jedan jedini franak. Bogati vole novac. Da ge ne vole ne bi bili bogati. I ne žele da ih bilo ko pravi budalama, da zavlači ruku u njihove džepove. Sve će preduzeti da tvoj plan ne uspe. Najzad, koga interesuje tvoj album? Novine? Zar bi neko objavio takva sranja? Nigde, na celom svetu. Kome je onda namenjen taj album? To što imaš ne vredi. Kao poništena marka. Pišaj na to. Album će ostati tebi, za uspomenu, da ga listaš pod nekim mostom ili iza rešetaka. Štefan podiže noge na stočić.

— Fino — reče. — Oduvek sam voleo mesto pod mostom. Ili iza rešetaka. Tamo se na miru drka. A sad, dragi moj Alen, čini se da je moje vreme isteklo. Ako ne dobijem novac za tri dana, prvi na listi biće gospodin de Roš. Materijal će biti ponuñen na prodaju njegovim političkim protivnicima, onima s levog krila, gospodinu Božaru, na primer. Verujem da će me zagrliti od sreće, kad vide šta sam im spremio. Posle gospodina de Roša na redu će biti Filip Morso. Ako odbije da plati svoj deo, pripremio sam mu malo iznenañenje. Moji drugovi i ja ponudićemo fotografiju njegovoj supruzi, pijanduri Žaklin, samo da pogleda. Ona traži tako nešto. Kad bi se razvela krivicom supruga, dobila bi polovinu onoga što ima Filip. To je čitavo bogatstvo. Ovako, jadna Žaklin životari od Filipove milosti, tričavih desetak hiljada, nesposobna da ma šta učini. Ti si na poslednjem mestu. Pojaviće se svedoci koji su bili u jednom malom baru u koji navraćaju statisti, u Los Anñelesu, kada je Peca Ristevski rekao da ima dokaza da su ljudi koji su ubili Mišu Nestorovića bili tvoji ljudi. One koje si ti platio. Sutradan je Peca nañen ugušen. Siroti Peca. Nije umeo da rukuje gasom ...

— Gadan si — reče Alen. Bio je pobeñen. Osetio je kako ga osećanje nemoći lagano, ali sigumo osvaja, kako prodire u svaki delić tela.

— Jesam — potvrdi Štefan. — Ipak, moram da te upozorim da u ovoj zemlji postoji nešto što se zove policija — reče

Alen. — Znam. Puca mi prsluk za tvoju policiju. U redu. Sedeću u zatvoru. Neka neko dokaže da

imam bilo kakve veze s ucenom. U najgorem slučaju odleteću u vazduh zajedno s vama. Jer ako mene

uhapse, Pariz će istog časa biti zasut rafalima fotografija. Moji prijatelji bacaće ih s Ajfelove kule, ako bude potrebno. Zato bih voleo da robu kupite vi i da se na miru raziñemo. Zauvek. Štefan ustade. Bio je spreman da poñe.

— Alen, nisam sam. Utuvi to u glavu. I ne igraj se. Misli na Žan Pol de Roša i na svoje male avione u Tel Avivu. Čuvaj svoje bogatstvo.

Alen ga nije slušao. Iz sećanja je izronio visoki, sivi zid pogrebnog preduzeća »Isusovo srce«, negde na periferiji Los Anñelesa. Te noći kiša je lila kao iz kabla. Došao je preñ ogromnu kapiju pogrebnog zavoda, koji je ličio na fabriku, negde posle pola noći. Taksista koji ga je dovezao uveravao ga je da nikog neće naći u ovo doba, ali je Alen bio uporan. Dugo je zvonio, lupao, pokisao je do gole kože dok najzad preko dvorišta, koje je kiša skoro potopila, nije došao čovek ogrnut čaršavom od plastike. Njegovo lice bilo je široko, mongolsko, sa sitnim, duboko usañenim očima. Na sebi je imao široku gumenu kecelju, a na rukama gumene rukavice. Ličio je na kasapina.

— Za ime boga, koga tražite u ovo doba noći! — vikao je ispod čaršava koji ga je štitio od kiše.

Alen mu je lošim engleskim objasnio da se u zavodu, na odeljenju za balsamovanje, nalazi leš njegovog prijatelja koji je pre dva dana izvršio samoubistvo, u vili Rikija Astora. Jedan mlad čovek, to jest leš jednog mladog čoveka. S glavom ispod čaršava od plastike radnik je buljio u Alena i u taksistu.

— Pa šta hoćete — rekao je. — Da ga vidim. Poslednji put. Sutra putujem u Evropu. Molim vas! — rekao je Alen. —

Molim vas. ćušnuo je kroz rešetke kapije novčanicu od sto dolara. Radnik je podigao čaršav, uzeo novčanicu i strpao je negde pod gumenu kecelju.

Deset minuta posle toga Alen je ušao u najgrozomorniju prostoriju koja može da se zamisli. Zidovi hale bili su goli, sivi, od betona. Sa stolova na kojima su ležali leševi, stari i mladi, kanalima je oticala žućkasta, vodnjikava tečnost. Snažne lampe nadvisivale su stolove i leševe. Sve je bilo sivo, žućkasto, pakleno.

Miša je ležao na jednom od tih stolova. Nag, sa zašivenim i upalim trbuhom. Na pomoćnom stalku veliki špric pun krvi. U plastičnoj kofi, ispod njegove glave, plivala je već ispumpana krv, crna i usirena. Radnik koji je pratio Alenov pogled objasnio je da leševima prvo izvade utrobu, a onda ispumpaju krv, jer se krv najpre kvari.

Alen je stajao pred stolom. Miša nije ličio na sebe, na onog živog Mišu. Apolon se pretvorio u kožu, žutu i neprijatnu. Od lica je ostao samo nos mnogo veći nego što je ikada bio. Alen je stajao bez pokreta i bez reči. Sad se tek zna ko je bio jači. Slabiji leži na ovom stolu. U žutoj koži. Bez krvi. Bez očiju. S upalim kapcima.

Radnik dohvati malu posudu sa stalka i iz nje izvadi dve bezbojne staklene kugle. Veštim pokretima ruke podiže očne kapke i staklene kugle uglavi u rupe. Kao da je hteo da kaže: eto, sad je lepši.

— Gde je njegovo odelo? — upita Alen. Objasnio je da bi hteo nešto za uspomenu. Voleo je tog čoveka na stolu. Bili su prijatelji, objašnjavao je. Radnik je ćutao. Nepoznati mnogo traži. Sve to zajedno, postaje pomalo sumnjivo. Jedan drugi radnik, neka riña njuška, koji je slušao razgovor s pristojne daljine, polako se približio.

— Šta bi gospodin želeo za uspomenu — upita riñi ljubazno. Alenu je bilo svejedno. Neka lešinar donese bilo šta. Taj je drugi radnik, posle dvadesetak

minuta, doneo džak od plastike s krvavom odećom Miše Nestorovića. Otvorio je džak. Alen je dohvatio rub košulje i povukao iz smotuljka. Onda je izvadio novčanicu od sto dolara i pružio je riñom.

— Ja ću ga obući, gospodine, — rekao je riñi i lako se naklonio. — Ne brinite, dobiće sve novo i prvoklasno.

Taj riñi, saznao je kasnije Alen, ostavio je na lešu onu famoznu čarapu kojom je gospoña Nestorović vitlala po Parizu i Los Anñelesu. Bio je Jugosloven. Umeo je da čita zagonetna slova ćirilice.

Kad je izašao iz zavoda, kiša je je još uvek lila. Ušao je u taksi potpuno mokar. Vozio se celo vreme zatvorenih očiju. Iz kose mu se slivala voda i oticala niz leña.

— Voleli ste ga mnogo? — upita taksista.

— Da — odgovori Alen. — Ona ga je mnogo volela. Sad je na stolu, u betonskoj hali pogrebnog zavoda, video Štefana. Rasporenog i bez očiju.

— Dugujem ti platu za protekli mesec — reče Alen. Nije mu u stvari dugovao nijedan franak. Izvadi čekovnu knjižicu i popuni ček na tri hiljade novih franaka. — Izvoli — reče.

Osuñeni na smrt prihvati parče hartije. 11. Ivon je ustala kasno. Štefana više nije bilo u krevetu. Znala je da će otperjati. Uvek je tako

činio. Ostavio bi je da spava, a on se na prstima izvlačio i nestajao. Nekad, kad je imao, ostavljao je neki franak, čak i po nekoliko novčanica od po sto franaka. Ovoga puta, na stočiću, pored kreveta, nije ležao ni cvonjak.

U malom, preudešenom kupatilu, uredila je jutarnju toaletu. Posle tuširanja, u kožu, od pete pa sve do ušiju, lagano je utrljala blago i mirisno ulje, poklon gospoñe Klod. Ta jutamja masaža koja je trajala pun čas osvežavala je i činila lakom kao pero. Kao i uvek pre nego što se obukla, Ivon bi pogledala kroz prozor. Najprijatnije se osećala kad je padala kiša, kad je sipala, rominjala, kad su oblaci s Atlantika, boje golubijeg paperja i puni vlage, nisko plovili nad Parizom i kad bi se vidik s prozora zamračio. Onda bi najradije ostala u sobi, u krevetu, grickala keks, čitala ili glumila. Umela je, uz pomoć jednog popularnog udžbenika za glumu, da časovima stoji pred ogledalom, da kuša svoj talenat i sugestivnost očiju. Verovala je da su oči ono što se zove gluma. Nekad je pred ogledalom čitala stihove, Bodlerove ponajviše, nekad je izgovarala duge i zamorne dijaloge iz pozorišnih komada, nekad je improvizovala, govorila s ličnostima kojih nije bilo u sobi. Trudila se prilikom tih vežbi pred ogledalom da izgled njenog lica ostane prirodan, da sve što treba da izrazi i iskaže učini na ubedljiv i na jedva primetan način, očima, bojom glasa, mikromimikom, bez velikih pomeranja kože na licu.

Divila se Žani Moro i kao ženi i kao glumici. Fotografije slavne glumice bile su prikucane na zid, iznad kreveta. Ivon nije bila zaluñena filmom kao što su bile zaluñene stotine hiljada devojaka na svim stranama sveta. Nije trčala za ljudima s filma, za onim malim šrafovima koji, iako mali, mogu da budu od velike pomoći. Nije tražila pukotinu, niti je verovala da kamila može da proñe kroz iglene uši. Tražila je pravog čoveka i na pravi način. Tek tada, verovala je, valjalo je pokušati da se provuče kroz iglene uši. Za razliku od tih silnih devojaka lovdžika, Ivon je na svoje ambicije i eventualnu karijeru na filmu gledala hladno i strogo. Nije dozvoljavala sebi da mašta. Čak ni u onim trenucima kad se san lepio za oči i kad je imala pravo da sanjari, da se odvoji od svakidašnjice. Ivon se samo pripremala, očekujući da će neko ili nešto već pokazati u željenom pravcu i reći: mala, poñi tamo, zakucaj na ona vrata. Zakucaj, zalupaj, razvali, učini šta hoćeš.

Ta mala, krhka, nežna devojka, teška pedesetak kilograma, verovala je u sebe. Ta vera bila je snažna i uvek prisutna. Vrata na koja je tiho i bojažljivo morala da zakuca već su se ukazala. Iza tih vrata nalazio se Filip Morso, čovek koji je posedovao magičnu moć. Od obične vrabice, koja se do juče kupala u prašini, mogao je da stvori prekrasnu i ponositu paunicu, rajsku pticu.

I kada je, posle onako maestralno odigrane uloge u vili u Rambujeu, pomislila da je uhvatila boga za bradu i da sad treba samo da cima, Filip joj je izmakao iz ruku, kao riba strpljivom pecarošu. Izgubio se kao da je u zemlju propao. Izvesna nada ležala je u činjenici da je Filip ušao u posao s Amerikancima, da snima veliki i rizičan projekt, da boravi uglavnom u Holivudu i da u Pariz dolazi na dan, dva, pa opet leti, u strahu da će ga prevejani holivudski vukovi zauvek navući na tanak led i gurnuti dole, na dno.

Kada je gospoñi Klod potanko ispričala šta se dogodilo one noći u vili u Rambujeu izmeñu Filipa i nje, na odru umesto u postelji, stara madam, ta nenadmašna i iskusna učiteljica ljubavi kakvu ni Babilon nije imao, rekla je: »Drago dete, on tebe ne može da zaboravi!« Reči stare učiteljice zvučale su istinito i imale su snagu proročanstva. Bar se tako u tom času učinilo Ivoni i ona je poverovala da-će tako i da bude. Vreme je, meñutim, ,prolazilo, Filip se nije javljao, iako je teško poverovati da je uopšte mogao da je pronañe čak i da je tražio. To je mogao jedino da učini preko Alena Diprea i Štefana. Možda nije hteo da koristi jednu takvu vezu, jer je Štefan već bio u nemilosti ili je ljubomorni Jugosloven prećutao ljubavni zov voajera Filipa Morsoa?

Ko bi to mogao da zna? Štefana niti je smela niti je htela da pita. Obukla se brzo, našminkala još brže. Nije imala potrebe da zbog šminke dreždi pred

ogledalom, ako je to već činila zbog časova glume. Lice joj je bilo prelepo, koža nežna, bleda, oči krupne, izražajne, obrve je sama priroda izvajala bolje nego najbolja kozmetičarka. Bojila je jedino kapke, jarkim, drečavim bojama, ali je to ipak najčešće bila boja vlažnog peska. Ta je boja pristajala njenoj belobledoj koži, a mrak njenih očiju činila još tajanstvenijim.

Strčala je niz prljave stepenice. Nastojnica Danijel, bog i batina u ovoj najamnoj kućerini, pozdravila je ljubazno. Ivon je bila jedina stanarka oronule kućerine koja je davala dobru napojnicu. Kad je izašla na ulicu i za sobom zatvorila teška kućna vrata, nastojnica je duboko uzdahnula u svom staklenom kavezu.

— Tata, — rekla je madam Danijel svom mužu koji je rezao komad kobasice — poznavala sam mnoge kamenjarke, ali ova ih šiša, slušaj, ta ima nešto u glavi!

Tata Žorž je s mukom žvakao tvrdu kobasicu. — Otkud znaš? Madam Danijel je samo klimala glavom. Zna ona da će Ivon daleko doterati. Iskustvo joj

govori da Ivon nije obična mala šoca, jedna od onih koje su u protekle tri decenije, kao i golubice, naseljavale tesne tavanske sobice, dolazile i odlazile. Madam Danijel se sita naslušala priča i nagledala tih bezglavih, luckastih devojaka koje je Pariz bez milosti mleo u svojoj golemoj vodenici za meso.

— Ovu niko neće samleti. Ona je roñena da melje druge — rekla je nastojnica i uzela komadić kobasice.

— Tata, opet si umastio stolnjak! — rekla je prekorno. Dan je bio sunčan i topao, onakav kakvog ga je Ivon videla s prozora svoje sobe. Bio je to

pravi pariski dan, raspevan, svečan, bučan. Pravi mali praznik. Osećala ga je na koži, u krvi, u svakom damaru. Šta je sloboda, saznala je tek kad je došla u Pariz. Bilo je to jedno veliko, mahnito osloboñenje za malu provincijalku. Osetila se osloboñenom od svega što joj je, milom i silom, ulivano u glavu, u roditeljskoj kući, u školi, u crkvi. Bila je ptica, a Pariz je bio šuma. Više nije bilo stege, straha, niko nije pretio strašnim kaznama koje su je i u snu progonile. Jednostavno, u šumi je mogla da čini šta hoće i da nikome ne odgovara. čak ni sebi.

Zeleno svetlo. Prešla je uzburkani Bulevar Sen Žermen di Pre i našla se u kafeu »Dva maga«. Bilo je prilično rano, ali je u kafeu ipak bilo gostiju, najviše badavadžija. Na kasi je kupila metalni žeton i okrenula brojeve specijalnog telefona velikog producenta. Najzad se posle mnogih pokušaja u proteklih deset meseci, umesto reskog glasa s magnetofonske trake, javio prijatan muški glas.

— Ko traži gospodina Morsoa? — pitao je ljubazno. — Ivon. Recite samo Ivon — rekla je s primetnim uzbuñenjem. Muški glas zamolio je da se

gospoñica malo strpi. Daće joj vezu s gospodinom Filipom Morsoom. Prošao je minut. Dva. Večnost. Onda je začula Filipov glas.

— Ivon? Jesi li ti... Ivon? — pitao je Filip tiho. Nije verovao da je na kraju žice baš ona Ivon, ona prava, ona koja ga je ponovo rodila.

— Da, Mišel! — rekla je. — Ja sam. Ivon. Ona kojoj si pre deset meseci u Rambujeu dao broj telefona.

Filip je zaćutao. — Ivon. — rekao je tiho. — Hteo bih da te vidim. Sad, odmah. Veruj, tražio sam te. Alen je

obećao da će te pronaći. Posle mi je rekao da si nestala neznano kud. Bože moj, koliko sam puta mislio na tebe, mala moja!

Ivon je bila devojka čiji su nervi bili načinjeni od tankih ledenih vlakana. Da je videla krvnike kako čereče njenu roñenu majku, ne bi zadrhtala. Ovog puta je zadrhtala iz temelja svog malog, ledenog bića. Učinilo joj se da joj srce skače po kabini kao lopta za tenis. Vrata su se polako otvarala. Vrata koja je tako strpljivo i sa strašću čekala. Vrata su se sigurno otvarala. Ivon je čula kako škripe, kako Filip govori. Zaplakala je.

— Ivon, šta se s tobom dogaña? — pitao je Filip. — Zašto ćutiš? Ivon! — Plačem — odgovorila je. Filip je čuo njene kratke, isprekidane grcaje. — Ali zašto? — Od sreće, dragi, — odgovorila je. — Zato što čujem tvoj glas.

Posle jednog časa, probijajući se kroz prepodnevnu gužvu, Filip je stigao pred kafe »Dva maga«. Vozio je sam svoj crni »mercedes«. Ivon ga je čekala na uglu, ispred kafea, sa sveže obojenim kapcima. Filip je dohvati oko struka i podiže uvis. Prolaznici i gosti za malim metalnim stolovima ispred kafea, oni naivni, poverovali su da je otac posle deset godina ponovo video kćenku jedinicu. Ivon ga je čvrsto zagrlila. Više neće pobeći.

— Filipe, Filipe, — šaputala je najzad njegovo pravo ime. Grlila je to ogromno, debelo telo, ljubila taj volovski vrat, želela je da celim bićem uñe pod tu kožu, crvenu i vlažnu.

Kada je zabezeknuta madam Danijel, posle nepunog časa, videla opet Ivon, ovoga puta u pratnji jednog takvog gospodina kao što je bio Filip, shvatila je da joj ipak mesto nije u nastojničkom boksu, uz kobasice i zamašćeni stolnjak. Mogla je komotno da se posveti astrologiji i čitanju sudbine.

Filip je tati Žoržu gurnuo u džep novčanicu od sto franaka. Tata Žorž je pomogao devojci da spakuje svoje knjige i ostale prnje. Sve je stalo u jedan kofer srednje veličine. Onda se Ivon oprostila od madam Danijel. Nastojnica je izašla iz staklenog boksa. Želela je da poljubi mladu devojku koja je tako pametno umela da lovi.

— Pa zar vas više neću videti? — pitala je madam Danijel s očajanjem u glasu. Očajanje, naravno, nije bilo ono pravo.

— Ne verujem — odgovorio je Filip. — Za nekoliko dana Ivon napušta Pariz. Leti za Holivud. Snimiće film.

— Gospode bože! — kriknu madam Danijel. (Za sto franaka trebalo je dati i malo teatra.) — Tata Žorž? Čuješ li? Naša Ivon će snimati film! Videćemo je u bioskopu!

Ivon se okrenu Filipu. Htela je nešto da kaže, ali nije mogla. — Igraćeš jednu manju, ali značajnu ulogu — rekao je. — To je moj poklon tebi. Zar se ne

raduješ? Ivon sklopi oči. Osetila je njegove snažne ruke oko struka. Stezale su je jako, jako. 12. Prvo što je Alen video kad su se vrata za Štefanom zatvorila, bio je telefon. Dohvatio je

slušalicu, podigao i već zavukao prst u brojčanik, ali je slušalicu vratio na mesto - odlučio je da ipak razmisli pre nego što obavesti svog prijatelja.

Prijatelj se zvao Antonio Pjeranñeli. Poreklom Korzikanac, Antonio je bio jedan od šefova pariskog danas zvanično gangster u penziji. Još uvek moćan čovek miljea. Alen se prijatelju obraćao samo u slučajevima kad sam nije mogao da pronañe rešenje i kad mu je pomoć zaista bila preko potrebna. Da li mu je i ovog puta potreban?

Štefanove pretnje učinjene maločas, njegova upornost da pokuša i nemoguće, sve je to učinilo da Alen izgubi glavu. Pokušao je da se sabere, da razbistri misli da poveže neke detalje i da proceni opasnost koja mu preti. Prvi zaključak, do kojeg je došao uz pomoć još jedne čaše viskija, bio je da se Štefan ne šali i da će pretnje ostvariti pa makar od toga nemao nikakve koristi. To bi bio neviñen skandal. I pao bi u najnezgodnije vreme. Žan Pol de Roš se spremao za predstojeće izbore. Imao je velike šanse da bude jedan od kormilara Pete republike. U tom bi slučaju Alenova flota, pokopana u Tel Avivu, počela da nosi zlatna jaja. Šta sad? Nešto mora da preduzme. Pokušaće da se Prilikom sledećeg sastanka sa Štefanom nagodi. Ponudiće daleko manju sumu, pa makar i iz svog džepa. Poludelog Štefana i njegove pomoćnike valjalo je skinuti s vrata po cenu i što pre. U tom slučaju madam de Roš ne bi saznala za opasnost koja joj je pretila. Ni ona, ni Žan Pol. Dipre ne bi u njihovim očima ništa izgubio... Ne. Bilo bi glupo raditi na svoju ruku i sam. Ipak, posavetovaće se s Antonijem, čovekom punim iskustva kad se radi o poslovima

označenim kao »chantage«. Antonio će svakako ponudtti izvesna rešenja koja Alenu nikad ne bi pala na pamet.

Alen Dipre je imao neogranieeno poverenje u tog temeljitog pedesetogodišnjaka, prijatelja Papijona, snažnog, Proćelavog čoveka s debelim, masnim licem i živim, radoznalim očima. Opet podiže slušalicu i okrenu brojeve Pjeranñelijevog telefona. Javi se ženski glas.

— Ko traži gospodina Pjeranñelija? — upita. — Alen.

— Mogu li da znam i prezime gospodina Alena — reče ženski glas. — Recite samo Alen — odseče superstar. — Dovoljno je da kažete samo Alen! —

povika. Posle nekoliko trenutaka Alen začu dubok, kreštav glas prijatelja Antonija. — Alen, jesi li ti to, sto mu gromova? — povika Korzikanac. — Da — odgovori Alen tiho. Još uvek se nije oslobodio one nervne napetosti koja ga

obuzela i držala kao u kleštima. — Radujem se da te čujem — govorio je Antonio trudeći se da njegova testera bude što

milozvučnija. — Nadam se da si zdrav, mali moj? — Zdrav sam — odgovori Alen — To je ono što me malo teši. Treba da se vidimo, Tomi. — Reci samo. Kada želiš da se vidimo? — Još danas. Antonio oseti da se nešto krupno dogodilo. Glas Alena Diprea je primetno podrhtavao.

Korzikanac je znao da superstar često zapada u krize, da je nervno labilan, depresivan tip, da lako može da podlegne uticaju, trenutnom stanju. Znao je da je i kukavica, paničar, ali je njemu, čoveku koji je organizovao pljačku blindiranih kola Alžirske banke, u samom centru Pariza i zbog toga proveo pet teških godina po tamnicama Francuske, to najmanje smetalo. Prijatelje je primao s vrlinama ili bez njih.. Važno je bilo da prijatelj ima odreñenu krvnu grupu.

— Da li si u opasnosti? — upita Antonio. — Za sada ne — odgovori Alen. — Da doñem k tebi — insistirao je Antonio. — Ne bih želeo da se vidimo u mome stanu. Imaš li neko mestance gde bismo mogli na

miru da popričamo? Testera je opet proradila. — Kako da ne, mali moj. Ulica Sampe. Broj trideset. Stan je na drugom spratu. Kad se

popneš, vrata desno. Broj osam. Zazvoni i sve će biti u redu. Ja polazim odmah. — Tek večeras — reče Alen. — U šest. U redu? — Kako ti kažeš, Alen. U šest. čekam te. Nadam se da nije ništa strašno? —Jeste — reče Alen. 13. Ujak Jon je najzad izronio iz gustog, crvenog mraka i doneo sa sobom jak miris belog luka.

Dobri, stari Rumun nije mogao da se odvikne od belog luka i od suve slanine prošarane slojevima mesa. Bilo je to njegovo omiljeno jelo kome je ostao veran za vreme tridesetogodišnjeg boravka u Parizu. Kad je ugledao Vasila, raširio je ruke i čvrsto stisnuo u zagrljaj sina svoje sestre. Ušli su u mali bar, u tesnu i smrdljitvu prostoriju odvojenu od recepcije uskim koridorom na čijem su se kraju nalazile stepenice koje su vodile dalje, prema soboma.

Na jednoj od četiri barske stolice sedela je crna devojka i čekala mušteriju. Bila je skoro gola. Izmeñu nogu caklila se kecelja od metalnih pločica posuta ñinñuvama od običnog, raznobojnog stakla. Tanjirasta sedišta barskih stolica bila su bušena tako da su nestašni gosti prstom mogli da napipaju oštre dlake i da uñu u toplo, ružičasto meso devojka koje su na tim stolicama sedele. Devojke nisu govorile ni francuski, a kamoli rumunski, pa su ujak i sestrić mogli na miru da se ispričaju.

Ujak Jon je odmah izrazio zabrinutost. Zašto je Vasilu potrebna mreža za spavanje? Zar je dotle došlo? Verovao je da »soba bez vrata i prozora« nikad neće zatrebati njegovom sestriću. Bar je tako izgledalo. Ah, eto, vremena se menjaju.

Uz čašicu kalvadosa Vasil je objasnio ujaku da je operacija koju je preduzeo tako reći bezopasna, a može da donese džak para. Ipak, potrebno je da u toku nekoliko sledećih dana bude na sigumom i skrovitom mestu.

— U redu, Vasil, — rekao je ujak Jon spokojnim glasom. — Bićeš na sigurnom mestu. Treba li još nešto da mi kažeš ?

Vasil je polako objašnjavao šta sve ujak Jon treba da učini. Znao je da je stari makro zanat ispekao na najjačoj vatri i da mu ne treba dva puta reći istu stvar. Ostaviće mu na čuvanje crnu tašnu

zatvorenu patentnim zatvaračem. Ako se nešto dogodi, kod Vasila neće biti pronañen ni delić kompromitujućeg materijala. Ujak tašnu treba da sakrije tako da je niko živ ne pronañe, iako je niko neće ni tražiti. Ni u kakvim dragim uslovima, samo njemu i u njegovom prisustvu, ujak Jon može da preda tašnu i to opet njemu, Vasilu, u ruke. Drugo, već danas ujak Jon treba da stupi u kontakt s Radulom.

Radul je takoñe bio Rumun, surov, bezosećajan, ali vezan tip, jedan od najboljih makljatora na Pigalu. Vasil je s njim izvesno vreme drugovao. Sem toga, Radul je bio dužnik ujaka Jona, pa će se svakako potruditi da se svojim zemljacima dostojno revanšira. Radul treba da bude naoružan i da ovih nekoliko dana bude uvek na jednoin mestu, tako da ujak Jon može da ga pronañe u svako doba dana i noći. Najbolje bi bilo da se revolveraš preseli u hotel ujaka Jona. Za svaki slučaj, valja mu obećati honorar od koga će mu se zavrteti u glavi.

— To je zasad sve — rekao je Vasil. — Ako ti bude zgodno, u podne mi donesi jedan hladan rosbif, bocu crvenog vina i komadić kozjeg sira.

Jon klimnu glavom. Sve će biti u redu. Više nije hteo da ispituje sestrića. Verovao je da Vasil zna šta radi i da je najmanje od svega brzoplet i neproračunat.

U crvenom mraku blistale su snežne beonjače devojke iz Angole. Niska zdravih i snažnih zuba plamtela je belinom. Začuo se zvuk metalne keceljice.

— Tvoje mi se devojke dopadaju — reče Vasil. — Nikad nisam bio s nekom crnčugom. Soba bez vrata i prozora zaista nije imala ni vrata ni prozore. Bila je to mala, zagušljiva, koso

zasvoñena tavanska prostorija. Krevet, umivaonik s velikim porculanskim bokalom punim ustajale vode, ubrus, čiviluk, ne baš najčistija posteljina, davno istruleli tapeti, stenice i njihov tačkasti izmet. Ulazilo se kroz uzane vratnice, tek da se čovek provuče. Vratnice je spolja sakrivalo jedno staro ogledalo koje je svojom širinom pokrivalo tajni ulaz. Nije to bilo idealno skrovište, ali je uvek dobro poslužilo.

Ujak ga je dopratio do sobe, »otvorio vrata« i rekao da će se videti u podne, kad mu bude doneo ručak. Neka bude strpljiv i miran, ćelija nije tako strašna kao što izgleda. Za crnu tašnu neka ne brine. Za pet minuta biće na sigurnom mestu.

Prava mišolovka, pomisli Vasil kad je ostao sam. Dušegupka. Mesto za razmišljanje i kajanje. Probao je da diše. Išlo je nekako. Telefon je ležao na noćnom stočiću, odmah pored kreveta. Bio je naštelovan da jedva čujno zuji, ako neko iz grada pozove. »Mrežu za spavanje« ujak Jon je katkad izdavao ljudima koje je poznavao i koji su se sakrivali od policije, čekajući na lažne papire ili na pomoć prijatelja. U poslednje vreme soba je zvrjala prazna. Ujak Jon je imao priličnu ušteñevinu i nije želeo da zbog nekoliko stotina franaka doñe u sukob sa zakonom. Vasil skinu odelo, košulju i cipele. U sobi je bilo toplo i sparno. Legao je na krevet. Više nije želeo da razmišlja. Sad samo treba čekati i moliti boga da podari malo sreće. To je sve što se može uraditi.

Pogledao je na časovnik. Bilo je jedanaest časova. Vreme se tako reći zaustavilo. Osluškivao je. Ništa se nije čulo. Bilo mu je jasno zašto takve sobe nazivaju gluvarama.

Tačno u podne u »mreži« je zazvonio telefon, tiho, prigušeno, kao kad pčela zazuji. Javio se Štefan. Vasil je podigao slušalicu i kroz maramicu rekao tiho »halo«. Štefan je govorio iz javne govornice u blizini Port d'Otej. Čekao je da se otvori istoimeni hipodrom, da bude jedan od prvih posetilaca. Gospode bože, pomisli Vasil, njemu je do trka!

— Šta je bilo? — upita prigušeno. Štefan ukratko ispriča što se danas dogodilo u crnoj i lila sobi superstara. — Mislim da nema kud — reče. — Sve će biti u redu, onako kako sam predvideo. Razgovor je trajao vrlo kratko. Imena nisu pominjali. Iz njihovog razgovora neupućeni ne bi

mogli baš ništa da razumeju. Vasil je insistirao da se rok ne produžava. Štefan je obećao da neće popustiti, da će se pridržavati dogovora. Sledeće javljanje za tri dana, posle sastanka, ako ne nastupe komplikacije. Ako se ne javi u sredu u podne, najkasnije do šest časova uveče, Vasil će potpaliti prvi fitilj. Tek da ih malo oprlji.

Vasil spusti slušalicu. U sobi je bilo sve manje vazduha. Udahnu punim plućima. Zar je moguće da će Alen primiti ucenu kao svršenu stvar? \

Desetak minuta pre šest Alen Dipre je u svom srebrno sivom »jaguaru« već bio u ulici Sampe. Našao je mesto za parkiranje ispred same zgrade. Ugasio je motor i čekao da istekne deset mitiuta. Želeo je da bude tačan. Iako je dan bio sunčan i topao, vreme se naglo promenilo i pre jednog sata počela je da pada kiša. Pljuštala je i dobovala po metalnom krovu »jaguara«. Alen pronañe crne

naočare i stavi ih na lice. Prolaznici su voleli da zagledaju u unutrašnjost »jaguara« pogotovo ako u njemu sedi čovek koji liči na slavnog Diprea. Posle deset minuta izašao je iz automobila i zaključao vrata. Prešao je ulicu i ušao u broj trideset. Nastojnica nije obratila pažnju. Podigla je glavu, ali je odmah i spustila. Verovatno je već znala da dolazi neko koga ne treba ništa pitati.

Brzim koracima Alen se pope na drugi sprat. Pozvoni na vrata desno. Otvorio je Antonio Pjeranñeli. Raširio je ruke. Njegovo debelo lice razvuče se u osmeh. Alena zapahnu težak miris parfema koji je njegov prijatelj u svim prilikama i obilato koristio. (»To je zato«, govorio je Antonio »što sam deset godina, s prekidima, u zatvorima Francuske gutao najstrašniji smrad koji čovek može da proizvede.«) Gangster u penziji, kako su nazivali Antonija, svojski zagrli superstara.

— Dečko moj, — reče. — Srećan sam što te vidim! Ušli su u veliki salon. U stanu verovatno nije bilo nikog sem njih dvojice. Antonio Pjeranñeli bio je ponosan na svoje prijateljstvo sa slavnion Alenom Dipreom. Alena

je upoznao kad je ovaj bio niko i ništa, osamnaestogodišnji marinac, bez prebijene pare u džepu, dečak koga su učitelji izbacili iz škole, a roditelji šutnuli nogom u dupe. Pravo mu je ime bilo Šarl. Bazao je lučkim delom Tulona željan boce piva i partije bilijara. Antonio koji se u Tulonu odmarao posle jedne izdržane kazne zapazio je lepog i mladog marinca. Šarl je, naime, svraćao u bistro Antonijevog brata. Poznanstvo je preraslo u neku vrstu prijateljstva. Da li je dvadeset godina stariji Antonio video u tom dečaku sina, mlañeg brata, budućeg saradnika na poslovima organizovane prostitucije, tada ni Antonio nije znao. Tek, iskusni kriminalac, kako se to već dogaña u miljeu, prigrlio je poletarca. Na pločniku, uz hladno pivo, grejani blagim suncem Mediterana, pričali su o malim, beznačajnim stvarima, najviše o ženama. Antonio je mladom marincu otvorio račun u bistrou svoga brata, tako da je Šarl u svako doba mogao da popije šta zaželi. Ta mala investicija urodila je bogatim plodom. Posle nekoliko godina, kad je Antonio smetnuo s uma lik lepog marinca, video je na džinovskim plakatima, u najprometnijim bulevarima Pariza, to isto lice!

— Bože moj, rekao je bratu — prepoznaješ li ti ono lice tamo? Brat se zagledao u plakat veličine pola kuće. — Ne — rekao je. — Pa to je Šarl! — Šarl!? — Onaj mali marinac koji je dolazio u tvoj bistro! Onaj lepi, mladi! Sećaš li se? Ušli su u bioskop i, zaista, na platnu su prepoznali marinca. Ostao je isti. Promenio je samo

ime.Sad se zvao Alen Dipre. To isto veče Antonio je pronašao telefon Alena Diprea. Okrenuo je brojeve i podsetio nekadašnjeg

marinca na Tulon i beskonačne partije bilijara. Alen se iskreno obradova. Pozvao ga je na večeru, to isto veče, odmah. Antonio Pjeranñeli kome je policija bila večito za petama, robijaš, trgovac drogama i jedan od šefova organizovane prostitucije, našao se u eminentnom »Maksimu«, u društvu slavne nemačke glumice Romi Miler i Alena Diprea. Neko je to otkucao foto-reporterima, pa su ih paparaci sačekali posle ponoći i siti se naškljocali. U nekoliko listova, već sutradan, u večernjim izdanjima, objavljene su zajedničke fotografije Romi Miler, Alena Diprea i Antonija Pjeranñelija. Ispod jedne fotografije pisalo je: da li Alen Dipre snima pljačku Alžirske banke?

Superstar na to nije obraćao pažnju. Već je bio toliko bogat da je mogao da pljucka na sve. Romi je sve to zabavljalo. Volela je reklamu, a pogotovo ovu, u zagrljaju šefa pariskog podzemlja.

Antonio Pjeranñeli bio je, naravno, najzadovoljniji. Prvi put je njegovo debelo, mesnato lice sa stranica na kojima se pisalo o kriminalu prebačeno na stranice filma, šou-biznisa i hronike iz visokog društva. Od te večeri u »Maksimu«, za Antonija Pjeranñelija vrata visokog pariskog dmštva bila su odškrinuta. Nešto kasnije širom otvorena. Uskoro je taj lukav i prevejani Korzikanac postao neka vrsta savetnika i zaštitnika ne samo Alena Diprea već i mnogih drugih iz sveta filma. Antonio je bio moćniji i pogodniji od policije i, naravno, diskretniji. To je njegova klijentela, kada bi zapala u poteškoće, umela i te kako da ceni. Okanio se trgovine drogom i prostitucije. U visokom društvu i u svetu filma nanjušio je unosnije i daleko sigumije poslove. Njegova ćela, u društvu Alena Diprea i Romi Miler, svetlela je kao oreol, pisali su zlobni novinari.

Stan u kome je primio svog prijatelja i posinka Alena Diprea, Antonio Pjeranñeli je kupio nedavno. Predosećajući da će ekonomska kriza uskoro pogoditi Francusku, ulagao je novac u nekretnine, ponajviše u stanove. Sad je kao lekar kome se pacijent ispoveda, skrštenih ruku i oborenog pogleda, zagledan u neku tačku na tepihu, slušao Alenovu isprekidanu i nepovezanu priču. Znao je da mu Alen bezgranično veruje i da je upoznao moral ljudi iz podzemlja. Došao je k njemu kao sin ocu da potraži pomoć i savet. Kad je

Alen završio, teška, mesnata ruka Korzikanca, nañe se na njegovom ramenu. Hteo je da ga smiri. Znao je da njegova ruka deluje blagotvorno, da uliva sigurno&t. Treba je samo osetiti.

— Da li si doneo album? — upita. Alen izvadi iz tašne crveni album. Antonio ga je pažljivo prelistao. Nije bio nimalo iznenañen kad

je ugledao fotografije. — Od svega vredi samo jedna. Ona s gospoñom Ana Mari de Roš. Sve drugo je luk i voda —

reče kao stručnjak, filatelista, kad daje sud o markama ponuñenim na prodaju. — Čudim se samo jednoj stvari. Zašto Štefan nije pokušao da direktno uceni gospoñu de Roš? Zašto mu je u toj stvari bio potreban posrednik — Alen Dipre?

Superstar se nañe u nedoumici. Nije znao šta da odgovori. — Možda veruje da će ovako, uz moju pomoć, podelivši sumu na pet delova, lakše da izvuče

novac? Antonio je prelazio prstima preko čela. Razmišljao je glasno. — Možda je njegov sledeći korak

direktan kontakt s Ana Marijom? — Možda — odgovori Alen bespomoćno. — Zar joj nije bio ljubavnik? — insistirao je dobro obavešteni Pjeranñeli. — Da. Učinio sam grešku kad sam ga upoznao s gospoñom de Roš. Bila je suviše velika zverka.

Nije smela ni da prošeta pored Štefana a kamoli da ga pozove u stan, na udaranje. Verovala je u mene i u moje prijatelje. Štefan joj je bio predstavljen kao moj sekretar.

— Lukavo je smislio, taj glupi Štefan — reče Antonio. Njegova se teška ruka opet nañe na Alenovom ramenu. — Dečko moj, sve će biti u najboljem redu. Jugosloven je krajnje neiskusan u tim poslovima. Sredićemo stvar da te glava neće zaboleti — reče.

Alenu laknu. Uveravanje jednog takvog moćnika kao što je bio Antonio, vratilo mu je samopouzdanje.

— Hvala, Toni. — Još ne znam kako, ali znam da ćemo to lepo i bezbolno da sredimo — javi se opet

Antonijeva testera. — Da li neko od fotografisanih zna nešto o uceni? — Ne. — Gospoña de Roš? Pri pomenu imena gospoñe de Roš Alenu se opet zamuti u glavi. — Ne — reče. — Niko ništa ne zna. Samo nas dvojica i Štefanova banda. Antonio otvori kutiju cigarilosa. Zapali. Opojan i težak miris prvoklasnog havanskog duvana

napuni sobu punu nameštaja i prašine s početka ovog veka. — Smatram da gospoñi Ana Mariji, bez obzira kako će se stvari dalje razvijati, treba sve da

kažemo. Što pre. Pogotovo što se jedino ona nalazi na brisanom prostoru. Ako bi neko od de Rošovih protivnika, Božar, Kleman, Rajmon Motije, bilo ko s levog krila, došao do te fotografije, ona bi završila na stolu generala de Gola. Žan Pol bi zaista mogao da udari tačku i da se odrekne svih svojih političkih ambicija. U Štefanovom tiganju, po mom uverenju, nalazi se samo jedna riba. Gospoña de Roš. Ne treba je prepustiti Štefanu.

Alen huknu. Opet gospoña de Roš. '; — Biće neprijatno, veoma neprijatno upoznati gospoñu de Roš s tim govnima, pogotovo dati

joj da vidi fotografiju. Ja ne bih imao hrabrosti da prisustvujem jednom takvom sastanku. Korzikanac se tiho nasmeja. — Mali moj, gospoñi de Roš neće biti tako neprijatno kao što misliš. Kad joj nije bilo

neprijatno tamo, u Rambujeu, meñu jepcima kojima je mogla da bude baka, ne verujem da će pokriti oči rukama kad bude videla Štefanovo remek-delo.

Prvi put tog nesrećnog i turobnog dana Alen se nasmeja. Video je gospoñu Anu Mariju kako iz torbice uzima lornjon i bulji, dugo bulji, s nosem meñu crvenim koricama albuma.

— Budi pametan, Alen! Danas je ček daleko čuvanija stvarčica nego obraz. Šta je to obraz? Madam ima dva obraza. Oba uvela. Neka podmetne ona dva donja, veća i deblja.

Opet su se nasmejali. Antonio je nasuo viski u čaše. Kucnuli su se. Alen je svoj sručio u grlo ne trepnuvši.

— Ipak, nije tako smešno — rekao je. Antonio prevuče tešku, dlakavu šaku preko ćele. — U pravu si — reče. Dok je laganim gutljajima ispijao viski, shvatio je da će Štefanova

ucena biti odličan posao za njega, Antonija Pjeranñelija. Gospoñu de Roš, koja je bila zaista u velikoj opasnosti i daleko najdeblji fazan u društvu ucenjenih, valja smrtno uplašiti. I dati joj nadu da će se

sve bezbolno i nečujno srediti. Ali, podići podzemlje na noge, angažovati hiljade ljudi, ubiti ako treba, reskirati giljotinu, onu od čelika ili suvu, svejedno, dokopati se materijala, tragati, spasavati, to košta, to zaista košta i to neko mora da plati.

— Toni, troškove ću ja da snosim — reče Alen kao da je pogodio o čemu Pjeranñeli razmišlja.

Antonio je sipao viski. — To ćemo videti posle sastanka sa matorom. — Prešli su od madam na matoru. Bio je to

njihov pravi rečnik, — Radi se o njenoj koži i o koži njenog muža. Zašto bi ti platio, za koji moj? — rekao je Antonio. — Uredi da sutra vidimo matoru.

Alen je ćutao. — Ne znam kako će se sve to završiti — rekao je. Uzdahnuo je. Srećom, tu je Toni.

Svemoćni Antonio. Prijatelj i otac. Moćni, nepobedivi otac. Ne kao onaj pravi, šljokara, kukavica koja se plašila i roñene senke i koga nikada nije poželeo da vidi. Antonio. Čovek koji je napao na blindirana kola za transport novca, usred Pariza! Prijatelj Papijona. Sa sedam kugli i desetak ožiljaka od noža. Alen mu se divio. I voleo ga. Antonio je u njegavim očima bio heroj. Pravi heroj. Ne onaj s platna.

— Mi smo neke stvari rešavali efikasno, zar ne, Alene? — reče Antonio. Hteo je da podseti prijatelja na njihov zajednički boravak u Sjedinjenim Državama. Alen nije želeo da se taj film vrti pred njegovim očima. Onaj strašni, sivi zid pogrebnog preduzeća i one prazme očne duplje, žuta koža, razrezani trbuh, retko su izlazili na svetlo dana.

— Da, da, — promucao je. Pre nego što je Alen ostavio Pjeranñelija, dogovorili su se da Alen drži Štefana na uzdi. Uzde su

lažno obećanje da će traženi novac biti isplaćen. Antonio je smatrao da je u ovom trenutku najvažnije da se dobije u vremenu kako bi preduzeo prve korake. Neprijatelj nije iskusan, ali je lud. Obećani novac, tobožnja kapitulacija pred ucenom, učiniće da Štefan izgubi glavu. Načiniće grešku.

Obojica su se složili da Štefan nije sam. Alen je verovao da iza Štefana stoji dobro organizovana i naoružana banda internacionalnog sastava koja će Štefana štititi i držati mu odstupnicu. Antonio je verovao da je iza Štefana samo neko od njegovih geliptera, jedan ili dvojica, najpre neko od onih neumornih šetača sa Sen Žermen di Prea, iz jugoslovenskog miljea i da oni, zabunkerisani snajperi, neće imati travu stiskavac da operaciju izvedu na način koji bi im obezbedio novac i sigurnost. Snajper ili snajperi, skriveni u nekom mračnom suterenu ili u nekoj tavanskoj sobici, uskoro će izgubiti nerve, usraće se od straha pred džinovskom figurom Žan Pol de Roša, ostaviće Štefana na cedilu i pobeći glavom bez obzira.

Složili su se da je u čitavoj stvari najopasniji Štefan. Zaista mnogo zna i, što je najvažnfje, bezumno je hrabar, još malo pa lud. Spreman je da izgubi i život. Napadaće kao bik na crveno.

Antonio je podigao čašu. — Uzdaj se u svog oca — rekao je iskreno. Oko usana zaigrao je osmeh. Alen ustade. Bio je uzbuñen. Iz dna duše voleo je čoveka koji je prošao sve zatvore i robijašnice

Francuske. Za njega je Korzikanac bio čovek dostojan najvećeg poštovanja. Zagrlio ga je. — Toni, dragi moj Toni, — rekao je tiho. — Toliko ti dugujem... Stajali su neko vreme nasred salona, zagrljeni i bez reči. 15. Štefan se te večeri, pokisao i umoran, pogoñen sudbinom Lepog princa, vraćao s hipodroma. Masa

je, posle trke, pohitala prema parkingu, izlaz na glavnoj kapiji bio je zagušen ljudima koji su bežali od kiše. Uprkos kiši koja je sve jače padala Štefan odluči da krene preko hipodroma, stazom koja je vodila na trg D'Otej. Nadao se da će uhvatiti taksi ili jedan od brojnih, specijalnih autobusa koji su posetioce trka razvozili u raznim pravcima. Čim je prošao kapiju hiipodroma i probio se kroz zvučnu barijeru promuklih glasova kolportera koji su prodavali program za sutrašnje trke, dokopao se mesta u jednom od autobusa koji je vozio do Trijumfalne kapije. Utonuo je u fotelju pored prozora i buljio u zamagljeno staklo. Još je uvek bio opsednut sudbinom Lepog princa i gadnim licem Samija Rotštajna.

Lepi princ je učestvovao u glavnoj trci dana, jednom surovom, gladijatorskom takmičenju ljudi i konja, na stazi dugoj više od tri kilometra. Prepone su bile veoma teške i tražile su od konja najveću spremu, izdržljivost i znanje, od ljudi još i hrabrost. Lepi princ je ispred same tribine nesrećno skočio, njegova zadnja noga udarila je o debeli zid od crvene cigle i kost je pukla kao da je od leda. Konj je ipak ustao, nije shvatio šta mu se dogodilo, želeo je da nastavi trku, da se bori do kraja, onako kako su ga ljudi

učili, ali je imao samo tri noge. Pao je i džokej, odleteo je glavom pravo u rov pun vode, ali je srećno prošao. Kad je video Lepog princa s tri noge, počeo je da plače. U šarenom, klovnovskom dresu, blatnjav i mokar, džokej je zagrlio Lepog princa, obesio mu se o vrat, ljubio njegovu mokru, svetlu kožu. U to su stigla crna kola iz kojih je izašao čovek sa specijalnim pištoljem u ruci. Dvojica drugih uhvatili su džokeja pod ruke i odvukli od Lepog princa.

Štefan je na Lepog princa uložio hiljadu franaka, trećinu sume koju mu je tog prepodneva dao Alen. Novac nije žalio, na trkama je redovno gubio, ali ga je sudbina Lepog princa potresla, mišići na licu i oko vilica su se ukočili, gotovo da nije mogao ni da progovori. Pokrio je lice rukama da ne vidi onaj strašni hitac koji će veterinar ispaliti u čelo plemenite životinje. Ipak, sve je video. Konj se zateturao, a onda srušio. Još se jednom pokrenuo, u grču umiranja i volje za životom. Kada se to divno telo umirilo, službenici hipodroma su ga vezali za jednu nogu i uvukli u furgon. Vrata furgona su se zatvorila. Lepi princ je nestao s ovog sveta.

Sedeo je na tribinama, iza staklenog zida visokog pedesetak metara u džinovskoj prostoriji opremljenoj najsavremenijim erkondišn ureñajima i ekranima interne televizije. Bio je to ekskluzivni restoran u kome su servirana jela i specijaliteti iz »Maksima«, namenjen bogatim gostima koji su ovde jeli, pili, blebetali, zveckali nakitom i šašoljili male cice, lovdžike što su posećivale restoran, zahvaljujući napojnicama koje su davale službeniku restorana koji je stajao dole pred liftom i koji nije puštao svakoga da uñe u taj raj.

Pored Štefana, za stolom punim jela i boca, srebrnih tanjira i cveća, uz asistenciju dvojice kelnera obučenih u uniforme na kojima su mogli da im pozaviñe i admirali, sedeo je milioner Sami Rotštajn u društvu dveju devojaka koje je Štefan poznavao. I one su nekad prošle kroz školu madam Klod, na uglu avenije Foš i ulice Pergolez.

Sami je bio vlasnik male štale u kojoj je bilo mesta samo za izuzetno dobre konje, one vanserijske. Njegov Zlatni orao bio je konj koga je Štefan voleo i na njega je uvek igrao. Kada je prošle godine već ostareli ždrebac onemoćao i počeo da gubi trke, Rotštajn ga je prodao jednom mesarskom trgovcu koji je svake subote obilazio štale u Šantiju i Mezon la Fitu. Konj koji je Samiju u toku tri godine doneo više od milion novih franaka, vilu na Azurnoj obali, dakle čitavo bogatstvo, nije bio za priplod. Kastrirali su ga još u trećoj godini kako bi svoj gladijatorski posao, preskakanje opasnih prepona, mogao mirno da obavlja. Sami je postupio kao svaki razočaran čovek i dobar domaćin. Šta će mu ispušena muštikla? Sekiru, pa u čelo. To je bila hvala Zlatnom orlu, četvoronožnom gladijatoru koji se tri godine borio lavljim srcem, slušajući glas svoga gospodara. Njegovo meso pretvoreno je u kobasice.

Kada je u Šantiju, uz jutarnju kafu, čuo od svojih prijatelja konjušara tužnu priču o Zlatnom orlu, Štefan je iz dubine duše počeo da mrzi Samija Rotštajna, čoveka koga lično nije poznavao. Sad je taj Sami sedeo pored njega. Naočare jakih dioptrija skrivale su oči. Šetao je malom, debelom rukom preko stola, pričao s devojkama, žderao, pio. Štefan je mirne duše mogao da mu zavrne šiju ili, bar, da mu satera stakla u oči. Ne samo Rotštajn i njegove seksi-mašine, niko u restoranu nije bio pogoñen surovim krajem Lepog princa. Ždranje i kocka nastavljeni su kao da se ništa nije dogodilo. I nije se dogodilo. Zar na ovom hipodromu ne ubijaju i ljude, zar im ne lome ruke, noge, karlice, kičme, zar im ne pomeraju mozgove? I to svake nedelje. Bolnička kola su uvek spremna da polomljene džokeje prebace na ortopedska odeljenja pariskih bolnica. Zašto bi se onda neko od ovih sitih i presitih ljudi uzbuñivao zbog sudbine jednog konja?

Sedeo je u fotelji, zurio u zamagljena stakla autobuskog prozora. Autobus je bio pun. Pokisli posetioci trka, meñu kojima je bilo najviše Arapa, komentarisali su protekli trkački dan, vajkali se i žalili za izgubljenim novcem.

Nedaleko od Trijumfalne kapije izašao je iz autobusa. Zapahnuo ga je vlažni vazduh Pariza, večernja vreva i raznobojna, umarajuća svetla. Lica ljudi koji su prolazili kraj njega bila su plava, svetlosiva, ružičasta, sablasno žuta, ljubičasta, obasjana najbližom svetlećom reklamom. Pred dragstorom, na samom početku Jelisejskih polja, tiskala se masa sveta. Strpljivo su čekali u koridoru koji je plamteo od svetla i bižuterije da se unutra, u restoranu, oslobodi neko mesto, da pojedu stek i gomilu sladoleda. Bio mu je odvratan taj bezlični superrestoran, ta bučna fabrika u kojoj su ljudi poslušno jeli, posle jela brisali usta velikim, mekanim ubrusima od papira i hitro ustajali da bi ustupili mesto onima koji su im stajali nad glavama i brojali zalogaje.

Kuda?

Želeo je da porazgovara s Katrin. Otišao je do telefonske govornice. Okrenuo je broj telefona. Javio se Alen. Spustio je slušalicu.

Kiša je opet počela da pada. Njegova crvenkasta majica začas se natopila vodom. Sad je Ivon u golubarniku. Nije izlazila kad pada kiša. Sigurno je glumila pred ogledalom.

— Taksi! — povika Štefan i podiže ruku. 16. Čim ga je ujak Jon pronašao i pozvao, Radul nije oklevao. Došao je u hotel »Ideal« još iste

večeri. Bio je to čovek neodreñenog doba starosti, smeñe, kratko podšišane kose, niskog rasta, temeljit, širok u ramenima. Ličio je na isluženog boksera: nos neprirodno povijen na jednu stranu, primetan ožiljak iznad levog oka, uspomena na jedan žestok udarac glavom o glavu, rez na usni, izbačene veñe i koso čelo. Na njegovom se licu, neprijatnom i surovom, ogledalo čitavo pigalsko podzemlje. Bio je jedan od malih, ali svakako potrebnih šrafova u velikoj pariskoj mašini koja se zvala prostitucija. Nosio je tesna odela, prugaste košulje i špicaste, demodirane cipele. Kad je u crvenom mraku jazbine ugledao ujaka Jona, raširio je ruke i poleteo u zagrljaj starijeg zemljaka i prijatelja, čoveka koga je bezgranično poštovao i voleo. Poljubio mu je ruku, a Jon je njega poljubio u oba obraza.

— Sine moj, — rekao je Jon tronutim glasom. Radul, kome niko nikad nije uputio toplu reč a kamoli da ga je nazvao sinom, uvek je u takvim

prilikama istina veoma retkim, osetio kako mu se grlo steže, a oči vlaže od nekog nepoznatog osećanja miline. To osećanje bi ga načas prodrmalo kao blag, prijatan udar električne struje.

I životni put Radula Krišćana bio je sličan putevima ostalih mladica koji su bežali iz socijalističkih zemalja u kapitalistički svet. Kao dvadesetogodišnjak učestvovao je u obijanju i pljački neke radnjice na periferiji Bukurešta. Već sutradan su svi učesnici pljačke, sem Radula, pali u ruke policije i propevali. Da ne bi zaglavio i proveo desetak godina u rumunskim zatvorima, Radule Krišćan se odlučio na riskantno i bezglavo bekstvo preko granice. Otac mu je rekao: beži u Pariz, kod Jona Popeskua. Posle nekoliko dana našao se u Turn Severinu, malom pristaništu na rumunskoj obali Dunava. U starom alaskom čamcu, koristeći mrak i kišu koja je lila kao iz kabla, prebacio se na jugo-slovensku obalu. Čamac je nogom gurnuo niz reku, a on se uputio prema prvom svetlu koje je žmirkalo u kišovitoj noći. Bila je to seoska kuća, veoma blizu obale. Zalupao je na vrata, promrzao, gladan, na kraju snage.

Otvorio je čovek u seljačkom odelu kakvo nose i rumunski seljaci. Iza njega je stajala žena u beloj košulji do kolena. Govorili su dobro rumunski. Nevoljno i s podozrenjem primili su nepoznatog mladića, plašeći se neželjenih posledica. Ipak, ponudili su ga tek pečenom ribom i čašom vina. Dopustili su da mladić osuši mokru odeću. Ništa ga nisu pitali. Onda je domaćin, čovek pedesetih godina rekao da mora da namiri stoku i da se štala nalazi stotinjak metara dalje, uz brdo. Čulom gonjene zveri Radul je osetio da nešto nije u redu. Izašao je za domaćinom i pozvao ga da se vrati. Seljak je odbio. Ispod suknenog kaputa izvukao je skraćeni karabin i uperio u Radula. Begunac nije mogao da bira. Munjevitim skakom našao se u kući i odmah zatim pojavio se na vratima. Domaćicu je vukao za kosu. U slobodnoj ruci držao je nož. Zapretio je domaćimu da će, ako se vrati, zaklati ženu. Seljak je neko vreme razmišljao, onda se pokoleban lelekanjem žene vratio ali s uperenom puškom. Radul je bio lukaviji. Obećao je seljaku da će odmah napustiti njegovo dvorište, samo neka bude razuman i milostiv prema njemu, nesrećnom beguncu. Trenutak posle toga, zario mu je nož u vrat. Krv je šiknula uvis, čovek je neko vreme stajao ukočenog pogleda, a onda se srušio. Žena nije stigla ni da zakuka. I nju je pogodio u vrat.

U cik zore našao se na drumu koji vodi za Beograd. Pod kišobranom, u prosušenoj odeći i s maramicom na obrazu, kao da ga boli zub, nije bio sumnjiv. Ukrcao se u prvi autobus i dospeo do Beograda. U kući ubijenih, pored kišobrana, pronašao je novac, pa je kupio kartu za ekspresni voz do Rijeke, velike luke u blizini jugoslovensko-italijanske granice. U vozu je bio bezbedan. Kompozicija je bila puna putnika koji su hitali na odmor, prema moru. S više sreće nego pameti uspeo je da preñe i jugoslovensko-italijansku granicu i da se nañe u Trstu. Opljačkane dinare promenio je za lire, kupio odelo, putnu torbu i najpotrebnije stvarčice i seo u voz koji ga je odveo do Torina. Zahvaljujući auto-mobilskoj karti koja mu je služila kao kompas, vodič ili tako nešto, Radule se domogao jednog malog mesta na italijansko-francuskoj granici i vrlo lako prešao u Francusku. Pešačio je celu noć,

a onda je u prvom većem gradu ušao u voz i najzad dospeo do Pariza. Čim je stigao u metropolu potražio je čika Jona, prijatelja svoga oca. Jon je prihvatio begunca i sredio mu papire. Radul Krišćan, kriminalac i ubica, postao je »refižije«, politički emigrant s pravom boravka u Francuskoj.

Neko vreme radio je kod čika Jona u hotelu »Ideal«. Jon ga je uputio u tajne organizovane prostitucije na području Pigala. Posle dve godine Radul je počeo da radi za račun jednog od šefova podzemlja čija je uža specijalnost bila prostitucija. Na tom je poslu ostao punih petnaest godina, sve do današnjeg dana. Za račun gazde, koga nije nikad video, kontrolisao je izvestan broj prostitutki koje su radile na ulicama. Svaku je znao u glavu, kao čobanin ovcu. Devojke su bile obavezne da upecanu mušteriju dovedu u odreñeni hotel u kome se o njima, kao i o svakoj dragoj trgovačkoj robi, vodila stroga evidencija. Neke od njih, naročito one koje su tek počinjale da se bave tim zanatom, u želji da što pre i što više zarade, odvodile su svoje mušterije u drugi hotel i tako prikrivale stvarni pazar. Teško njima kad bi ih svevideći Radul uhvatio. Nesrećne devojke, meñu njima je bilo i sredovečnih žena, morale su zaključane u hotelskoj sobi da izdrže torturu kao u nekom srednjovekovnom mučilištu. Razbesneli Radul tukao ih je snažnim udarcima tvrdih dlanova u teme i u potiljak sve dok ne bi pale u nesvest. Činio je to danima dok žrtve nisu sasvim »omekšale«. Nekad bi im zubarskim kleštima vadio zdrave zube, po nekoliko odjedanput. Unakažene i preplašene prostitutke nisu smele da ga prijave policiji, jer bi ih u tom slučaju čekala još strašnija i surovija kazna koje su se bojale kao ñavo krsta — žiletiranje. Jednostavno, dželat bi im preko obraza blago prešao rukom u rukavici. S unutrašnje strane rukavice bili su gusto načičkani polomljeni komadići žileta. Koža na obrazu postajala je već posle nekoliko nedelja kao papinis, upijaća hartija, kao obraz stogodišnjaka.

Radul je zbog zubarskih klešta koje je uvek nosio i retko upotrebljavao dobio nadimak Zubar.

Inače, nikad nije osetio grižu savesti zbog dvostrukog ubistva koje počinio na obali Dunava, niti se sećao te noći.

Jednostavno, smatrao je da su ubijeni zaslužili da odu bogu na istinu. Nekada, u snu, video je onaj vodoskok krvi koji je šikljao i kišu bojio crveno. Budio se, okretao na drugu stranu i opet spokojno tonuo u san.

Radul Krišćan, zvani Zubar, morao je, po izboru Vasila da bude »treći čovek« u uceni stoleća. Onaj koji će, diskretno, s otkočenom pucom u džepu, pratiti tok primopredaje. Novac za crnu tašnu.

Uskoro se Radul našao u mreži za spavanje, ovog puta u zagrljaju svog dobrog druga i zemljaka Vasila Negreskua. Vasil nije mnogo objašnjavao. Rekao mu je da se preseli na četvrti sprat hotela, u sobu broj osam koja se nalazila ispod mreže za spavanje. Neka ne izlazi iz sobe. Kad zatreba Vasil će ga već pozvati. Onda je Jon doneo bocu vina i debele šnitove dimljene šunke.

17. Štefan je bio siguran da se Ivon nalazi u golubarniku u svojoj maloj i tužnoj sobi. Bio je

iznenañen kada mu je madam Danijel rekla da Ivon nije u sobi i da će badava klancati do četvrtog sprata.

— Ne znate gde je? — upita Štefan. Nastojnica podiže oči prema tavanici. — To samo bog zna, gospodine Štefane, — reče. — danas je pokupila svoje stvari i

isparila. Više se neće vratiti. Nemoguće, pomisli Štefan. Zaista, nemoguće. Ivon pokupila svoje stvari i isparila. — Zar nije ništa rekla? — upita. Nastojnica odrečno klimnu glavom. — Ne, gospodine Štefan. Rekla je samo zbogom. I poljubila me. Tako dobra i mila

devojka. — Posmatrala je Štefana. Bio je to čovek za Ivon. Onaj pravi. Šta vredi, mislila je madam Danijel dok je Štefan bespomoćno stajao pred njenim staklenim boksom, šta vredi kad Štefan nema novac, sreću u papirima. Razumela je Ivonu. Zašto bi od jednog slepca pravila dva.

— Pa vi ste pokisli kao miš — uskliknu madam Danijel i dohvati ubrus okačen iznad lavaboa. Izašla je iz kabine i pružila ga Štefanu.

— Kad je isparila? — upita Štefan. Ubrusom je trljao mokru kosu. Nastojao je da bude

ravnodušan i da njegovo ponašanje ne oda čoveka kome informacije gospoñe Danijel nešto znače. Nastojnica pogleda na časovnik. — Bilo je nešto pre dvanaest — reče. — Desetak minuta pre dvanaest. Neko vreme su ćutali. Štefan je ubrusom snažno trljao mokru kosu. — Da li je sama izašla? Madam Darrijel je očekivala takvo pitanje. Sad je bila sigurna da informacije koje bude davala

neće ostati neplaćene. — Gospodine Štefan, ne volim mnogo da pričam. Ono što vidim obično zadržavam za sebe.

To je princip od koga veoma retko odstupam — rekla je. Zagledala se u Štefana. Očekivala je njegov sledeći potez od koga je zavisio dalji tok razgovora.

Štefan izvadi novčanicu od pedeset franaka. To je cena za koju će svaka pariska nastojnica ispričati kad je majku za sisu ujela, a ne s kim je neko ñubre prošlo kroz kapiju.

— Nije bila sama — rekla je pridajući rečima veći značaj nego što su imale. — Po nju je došao jedan gospodin, jedan zaista pravi gospodin. Onda se Ivon spakovala i otišla.

Pružio je nastojnici ubus i zahvalio. Prstima je zagladio još uvek vlažnu, nakostrešenu kosu. Nije žurio s pitanjima.

— Zaista sam pokisao kao miš — rekao je. — Kako to mislite: jedan pravi gospodin? Nastojnica je uzdahnula. — Gospodine Štefan, niste se juče rodili. Bogat čovek se lako prepozna. Ovaj je taj. Rekao je

još da Ivon putuje u Holivud. Snimaće film s Amerikancima. Šta ćete. Uvek sam verovala da će ta mala uspeti. Tako se obesila tom... tom gospodinu oko vrata da je više neće skinuti. Treba joj oprostiti...

— Laku noć, gospoño, — rekao je Štefan. — Laku noć, gospodine, — odvratila je madam Danijel i požurila u svoje stakleno

prebivalište. — Tata Žorž, kakav dan! — rekla je. — Danas je, kenjalo matoro, palo sto pedeset franaka!

Štefan je bio siguran da je »pravi gospodin«, onaj kome se Ivon obesila oko vrata, Filip Morso. On, sigurno. Zapazio je prilikom poslednje seanse u prebogatoj vili Filipa Morsoa da se izmeñu producenta svih Alenovih filmova, gojaznog i impotentnog Filipa i Veštice iz Liona nešto dogaña, da ga Ivon lovi i odvodi u skrivene prostorije, u vode koje samo ona poznaje. Verovao je da se Ivon samo trudila da zaradi svojih pet stotina franaka. Sad mu je puklo pred očima. Ivon je u stvari zavodila tu masu crvenog mesa, pokušavala da iz violine, čije su strune premazane komadom slanine, izvuče tonove jednog Paganinija.

Opet je bio na ulici. Nije bio ljut. Naučio je da prima udarce, ako je to što je Ivon učinila uopšte i bio udarac. Noćas je na njenom obrazu osetio ukus prave, slane suze. Poverovao je da ga Ivon voli. Poverovao je da i on nju voli. Prava mala tavanska komedija. Kao u pozorištu. Glumci govore tuñe, naučene reči, zaklinju se, lupaju pesnicama o sto, plaču, drhte, lica im se koče, iz očiju izviru čak i prave suze i posle pola časa sve to prestaje, počinje nešto drugo, nešto što nije pozorište. Izmeñu htenja i života koji teče postavljena je prepreka koju ne bi mogao da preskoči ni konja kamoli čovek. »Govna«, reče. Koračao je bulevarom. Nasumice i bez cilja. Posle neikog vremena uñe u kafe »Per-golu«. »Otvoreno danju i noću«, pisalo je ispod fimie. Kafe je posećivao nekad, davno, u svojim crnim pariskim danima, dok još nije poznavao Alena Diprea. Tada je bio srećan sa sto franaka u džepu.

Poručio je dupli konjak. Čim se žestoka tečnost spustila niz zidove želuca, oseti da je opet onaj stari, onaj nepovredivi, obrastao korom kao bukovo stablo. Mogao bi sad, u ovom času, da razbije »Pergolu« tako da nijedna stolica ne ostane čitava. Mogao je, kao nekad, da hvata za golo sečivo korzikanskog noža, da udara čelom, kolenom, da obara protivnike, da ih gazi, diže, opet udara. Do ñavola s Ivonom. Takvih pomijara pun je ovaj guravi svet. Evo i sad, u ovom osinjaku od kafea, sedi desetak malih drolja, zveraju levo i desno, traže, love, blebeću o ljubavi, posle traže pola franka za pišanje, sanjaju o bekstvu iz pakla, trućaju o vernosti, a sazdane su od mesa puža golaća, zaklinju se da su čiste kao device i tako sve do ponoći, kad u prvoj mračnoj kapiji, iza crkve Svetog Jeronima ili na

parkingu, meñu automobilima, skidaju gaće, ako ih i imaju na guzicama, uzdrhtale i nestrpljive u životinjskom podavanju. »Govna«.

Izašao je iz »Pergole« ohrabren, načas otvrdnuo, spreman da preko Ivonine izdaje preñe kao preko nečeg običnog i razumljivog. Pa ipak, osećanje koje ga je silovito obuzelo pred staklenom kabinom madam Danijel, tinjalo je negde u dubini njegovog bića i pretilo da se opet rasplamsa.

Kretao se bulevarom kao brod bez kapetana. Nije ništa smeo da pije. Dao je reč Vasilu da neče da pije. Još nekoliko čašica i više ne bi gospodario sobom. Bio je premoren. Osećao je umor u svakom damaru, u krvotoku, kao otrov. Poželeo je da se baci na krevet i da zaspi najdužim snom na svetu.

Uskoro se našao u svom stanu u ulici Kolize. Nije palio svetlo. Došao je do kreveta i legao na trbuh, u još mokrim pantalonama i u ružičastoj majici. Glavu je zabio u jastuk i zagrlio ga rukama. San ga je polako osvajao. Tonuo je. San i java još su se uvek preplitali. Tonuo je. Video je opet onog čoveka u crnom kako prilazi Lepom princu. Video je kako podiže glomaznu spravu i kako se cev približava čelu nedužne životinje. »Ne!« kriknuo je. Prvi san, koji ga je uhvatio, bio je razbijen u paramparčad. Ustao je i u mraku pronašao bocu viskija. Bogu hvala, bila je dopola ispijena. Nangnuo je, žedno, nestrpljivo.

18. Gospoña Ana Marija de Roš, uvučenog stomaka i isturenih grudi, pridržavajući šakama dve

mesnate, krupne lubenice, malo raširenih nogu, kao vojnik, stajala je ispred golemog venecijanskog ogledala u prekrasnom pozlaćenom ramu. U zelenkastom staklu, premazanom još pre tri stotine godina živinim amalgamom, posmatrala je svoje nago telo. Uporno je piljila u ogledalo, u želji da joj ne promakne ni jedan detalj. To je činila samo jednom u mesecu kako joj izvesni boljitak ne bi promakao i ostao nezapažen.

Venecijansko ogledalo koje je od Žan Pola dobila tri godine posle venčanja, kada je već rodila Morisa, bilo je jedino parče antike u njenom privatnom kozmetičkom salonu, u porodičnoj kući, palati u aveniji Foš. Svi su ostali predmeti bili poslednja reč kozmetike, a neki su podsećali na one iz vasionskih brodova. Mnogim je aparatima i spravama u salonu bilo teško odrediti pravu namenu. Ipak, sve je služilo jednom jedinom cilju: da ostarelom, razmekšanom, uvelom telu gospoñe de Roš povrati nešto od svežine i izgubljene mladosti.

Gospoña de Roš bolovala je od bolesti koja se ne izučava na medicinskim fakultetima, a od koje obolevaju uglavnom Turkinje i Francuskinje. Celulit ili žensko salo koje se nagomilavalo na kukovima, trbuhu i vratu zagorčavalo je inače srećan život Ana Marije. Lečio je jedan od najskupljih pariskih lekara, specijalista za tu vrstu bolesti, doktor Žan Žak Bobonski. Terapija je bila: svakodnevne masaže električnim razbijačima, hormonske injekcije, kupke, rigorozna dijeta. Iako je bila vrlo disciplinovan pacijent, gospoña de Roš nije primećivala neki vidan napredak u odstranjivanju nagomilanog sala. Tešila se da mnogi muškarci, naročito mlañi, nemaju ništa protiv tih oblina i da se celulit kod nekih naroda veoma ceni, kod Turaka na primer.

— Ema, šta kažete? — upitala je gospoña de Roš. Iza Ana Marije stajala je na pristojnoj udaljenosti sitna, mršava žena u belom mantilu, gospoña

Ema Hibler, poreklom Nemica. Bila je jedna od najboljih kozmetičarki u Parizu, žena o kojoj su se pričale priče i o koju su se otimale mnoge slavne i bogate dame Francuske, naravno one koje svakodnevni porast cena namirnica nije uzbuñivao. U privatni kozmetički salon gospoñe de Roš dolazila je tri puta nedeljno i ostajala po nekoliko časova. U saradnji s gospodinom doktorom Bobonskim preuzela je praktičnu stranu lečenja gospoñe de Roš. Lično je nadzirala i pomagala Ana Mariji da savlada sva fizička iskušenja i umor, posledice brojnih i napornih vežbi. Pored toga, umela je i da ohrabri svoju ostarelu pacijentkinju duhovitim i skrivenim komplimentima. Ovog puta nije znala šta da odgovori na postavljeno pitanje: »Ema, šta kažete?«

Šta je mogla da kaže? Ana Marija nikad gore nije izgledala. Godine su pobeñivale, organizam više nije imao snage

da se bori, koža se teglila kao testo, gubila elastičnost, osipala se žućkastim tačkicama, muskuli su venuli, postajali krti, starost je osvajala. Mladost je ostala samo u očima i u srcu. Ta mladost rañala je želju, onu neobuzdami, nerazumnu želju koja ženu u godinama Ana Marije može da načini jadnom i smešnom.

— Madam, nikad bolje niste izgledali — rekla je Ema Hibler glasom kome se moralo verovati.

— Hvala, Ema, — odgovorila je gospoña de Roš i još jednom osmotri svoje nago telo u venecijanskom ogledalu. Ema priñe s raširenim ogrtačem i nabaci ga na ramena Ana Marije. Predstojala je još jedna seansa, masaža toplim i hladnim mlazovima vode u prekrasnom kupatilu u koje se ulazilo iz kozmetičkog salona.

— Nikad bolje, nikad bolje — ponavljala je gospoña Hibler. Ana Marija se još veoma mlada devojka udala za tek nekoliko godina starijeg Žan Pol de

Roša. Upoznali su se na smučanju, u Šamoniju, desetak godina uoči rata. Žan Pol je bio impozantan, snažan, visok. Očarao je svojim dubokim, melodičnim glasom. Zavolela je njegove šake koje su umele tako čvrsto da stežu. Kada su igrali privijala se uz Žan Pola, osećala je da raste, da je bode i to ju je ispunjavalo zadovoljstvom. Bila je sigurna da ovog puta pred sobom nema kolegu s fakulteta kakav je bio Timoti. Tu, u Šamoniju, u hotelskoj sobi, ne skidajući debeli sviter, već samo pantalone, u strahu da ih neko ne iznenadi, Ana Marija se predala Žan Polu i nije se pokajala. Žan Pol je bio muško. Oboje su bili iz veoma bogatih i starih francuskih porodica, pa je ekomomska zaledjina, mada o njoj nikada nije bilo reči, verovatno presudno uticala na mlade ljubavnike da svoju vezu posle i ozakone. Žan Polu nije smetalo što je Ana Marija već bila upućena u tajne muškarca i žene i što je u krevetu pokazivala mnogo više iskustva nego što bi njenim godinama priličilo. Jednostavno, bio je srećan što je dobio ženu koja je njegovu muškost znala tako da potpali da je ujutro jedva ustajao iz kreveta.

Predbračni život Ana Marije nije bio naročito zanimljiv, još manje buran. Prvi je bio taj nesrećni Timoti, jedan mali Englez koji je zajedno s Ana Marijom studirao istoriju umetnosti u Parizu. Zašto ga je izabrala ostala je tajna čak i za Ana Mariju. Kad god bi se setila Timotija i onoga što se dogañalo izmeñu njih dvoje u toku tri nedelje, Ana Marija bi se osetila postiñenom, čak i sad, posle toliko godina. Verovala je da je violina, ona skupocena, načinjena da se iz nje izvlače kristalni tonovi. Timoti je neuko prelazio gudalom preko struna i umesto muzike čulo se neprijatno straganje. Tek posle tri naporna pokušaja, u toku tri nedelje, kada je stvar preuzela u svoje ruke, Ana Marija je postala žena. Nikad ga više nije videla niti je poželela da ga vidi. Posle Timotija na red su došla dva sunarodnika, dva vragolasta Francuza, takoñe kolege sa studija. I oni su, kao i Timoti, mahali gudalom, strugali preko struna, neuki i smešni u ulozi svirača. Još tada, iako vrlo mlada, Ana Marija je shvatila da nad popom ima pop i da su razlike izmeñu muškaraca ogromne, kao na primer, azmeñu profesionalca, prvaka u boksu i bednog amatera koji je navukao rukavice samo zato da bi ga već posle pola minuta pomerene limenke izneli sa ringa.

Tek je u braku Ana Marija saznala šta je muškarac. Žan Pol se trudio, bio je pažljiv, uvek spreman da prihvati izazov svoje mlade i talentovane ženice i da tom izazovu potpuno odgovori. Prve tri godine bile su godine sreće. Ana Marija je rodila Morisa, zatim Antoana i Anabelu. Roñenje dece uticalo je na Žan Pola. Smatrao je da je svoje bračne obaveze ispunio zauvek. Postao je otac. Poslovi kojih se prihvatio, a naročito politike, oduzimali su mu i vreme i snagu.

Ana Marija je imala i vremena i snage napretek. Dve guvernante starale su se o deci, a ona je započinjala svoje prve flertove. U početku je to činila verujući da je ljubljeni Žan Pol zapostavlja, a posle, kako su godine proticale, shvatila je da se vatra na kojoj su se ona i Žan Pol tako slatko grejali skoro ugasila, da tinja, da je plamen zauvek nestao. I to ne njihovom krivicom. Želja za novim plamemom, za promenom, za osvajanjem nepoznatog i za malim slatkim pobedama bila je u Ana Mariji sve jača i silovitija.

— Da sam se rodila kao muškarac, bila bih moreplovac — rekla je jedanput. Taj ženski Magelan, neukrotivi duh i osvajač, ta žena koja se nikad nije predavala i mirila

s moralom i dogmama društva kome je pripadala, sva putena, sazdama od krvi i mesa kao prava, nepatvorena životinja, uskoro je punim jedrima zaplovila nemirnim pariskim morem. Pa ipak, sve njene ljubavne avanture mogle su se svrstati u one romantičarske s kraja prošlog veka, osim što u krevetu s Ana Marijom romantike nije bilo.

Ljubavnici su se menjali kao jela na bogatoj trpezi, a Ana Marija je ostajala gladna. Već posle

četrdesete prešla je na »piletinu«, na ljubavnike mlañe i mnogo mlañe nego što je sama bila. Njene su

avanture gubile idiličnost, ona više nije bila Ana Karenjma, nije patila, još manje je volela, sve se polako pretočilo u goli ljubavni čin, surov i neprikriven, u jedno svojevrsno i slatko gimnasticiranje. Žan Pol je bio zabavljen rešavanjem političkih rebusa, razotkrivanjem i postavljanjem zamki i intriga, pa je svojoj temperamentnoj ženi poklanjao još manje vremena i muške snage. Ona to više nije ni tražila. Živela je život kako je htela i kako je verovala da treba živeti. Posle pedesete osetila je da vetar više ne bije u krmu i da se na brodu koji je tako nepobedivo plovio, uvek nepoznatim vodama, primećuju prve pukotine. Tek je tada došla do izražaja životinjska vitalnost Ana Marije. Nije mogla da se pomiri s tihom lukom i vodama punim žabokrečine. Grupni seks koji je u toku posledonje decenije počeo da ulazi na mala i velika vrata, da osvaja Pariz, bio je predmet njenih razmišljanja i diskretnih raspitivanja. Sve njene avanture, zakukuljene, prigušene, skrivene, njeni romantični sastanci s ljubavnicima i teatralni uzdasi, pa posle gimnasticiranje u četiri zida, sve je to u očima Ana Marije postalo jedno veliko i žalosno sranje, jedno veliko ništa u odnosu na razularenost i osloboñeni čopor, na mahnito raspucavanje svih izvora energije, kao nekad, u pećinama preistorije. I zato je, kad je Štefan oprezno i delikatno pozvao na ružičasti balet u Rambujeu, na orgiju, Ana Marija oberučke prihvatila poziv.

Uživala je kao nikad. U zenitu orgije kada je kolektivna histerija, raspaljena paklenim kricima, zavladala, svako je ulazio u svakog, sjedinjen, u lancu, svako je bio samo meso staro milion godina. Bilo je to vrhunsko osećanje koje može da pruži samo orgija. Tajna čoveka, na dlanu. Gola i čitljiva.

Kada je u zoru ušla u svoju spavaću sobu, umorna i još uvek u groznici, Ana Marija se bacila na krevet i gorko zaplakala. Verovala je da joj je život prošao uludo, otišao u nepovrat.

Može li se kupiti još jedan život? Može li se zameniti ovaj njen za onaj koji u sebi nosi mala Ivon, devojka koja će tako mlada

osetiti blagodeti pomahnitalog čopora i silu životinje u čoveku? Sad je madam de Roš ležala na niskom metalnom stolu bez uzglavlja, a Ema Hibler je tankim,

ali snažnim mlazevima hladne vode, držeći specijalan pištoj u rukama, »napadala« one mekane, pihtijske jastučiće nagomilanog celulita. S vremena na vreme, čupavim malim peškirima brisala je napadnuta mesta, sušila, mazala ih specijalnom biljnom mašću, pa masirala prstima i aparatima za masažu. Najzad je Ana Marija ustala, umornija nego što je bila uoči spasonosne kure. U spavaćoj sobi, upravo u jednom delu ogromne prostorije, dočekala je gospoña Rišar, njena stara sobarica, jedna čestita starica, ispisnica Ana Marije. Pomogla joj je da se obuče, a onda joj saopštila da su gospoda, koju go-spoña de Roš očekuje, već u malom salonu za prijem. Ana Marija je obukla svetloplavu, vrlo jednostavnu, ali elegantnu prepodnevnu haljinu. Otvorila je ladicu s nakitom i na prst navukla skupocen brilijantski prsten.

Bračni par de Roš u stvari nije imao neke čvršće veze s filmskim glumcem Alenom Dipreom i s njegovom ženom Katrin. Žan Pol je upoznao Alena kada je ovaj u želji da načini nacionalni gest otkupio od londonskog kolekcionara, F. Vildenštajna, jedan stari francuski rukopis, dragocen za francusku kulturu. Londonski kolekcionar imao je nameru da rukopis proda nekoj američkoj instituciji, pa se u Francuskoj podigla velika buka oko tog rukopisa. Budžet ministarstva kulture nije predviñao takve izdatke, pogotovu što je cena rukopisa iznosila trideset miliona starih franaka. Na scenu je stupio popularni star i, uz aplauz nacije, vratio rukopis u otadžbinu i poklonio ga francuskom narodu. Žan Pol de Roš imao je tu čast da se u ime francuske vlade zahvali mladom glumcu. Nešto kasnije došao je i poziv Alena Diprea i njegove supruge, pa su se svi četvoro našli za stolom u »Maksimu«.

Peti je bio Štefan Ratarac, sekretar slavnog glumca. Mada su i madam de Roš i gospodin de Roš dobro znali ko su Alen Dipre i njegova žena

Katrin, za vreme večere osećali su se prijatno. Svet kome su pripadali Alen i Katrin, pogotovo Štefan, bio je za njih potpuno stran i nepoznat. Čak su čuli i jedan francuski koji se znatno razlikovao od njihovog francuskog. Nikad pre nisu sedeli u društvu jednog Jugoslovena, političkog emigranta. Štefan im je isto tako bio prijatan, a naročito njegovo uprošćeno izražavanje, njegovo nonšalantno ponašanje. Ovog mladog čoveka, koji je u stvari bio niko i ništa, nimalo nije impresionirala činjenica da sedi za istim stolom sa jednim Žan Pol de Rošom. Tada ga je bezobzirna i nestrpljiva gospoña de Roš izabrala. Dopao joj se taj sirovi, snažni muškarac, to drvo koje niko nikad nije tesao i koje je bilo pravo i puno.

Već sutradan Ana Marija je pozvala Alena Diprea telefonom i zahvalila za prijatne časove provedene u »Maksimu«. »Bilo je divno, gospodine Dipre!« Kao uzgred, zamolila je superstara za

jednu uslugu. Ima jedan mali posao za njegovog sekretara, gospodina Štefana. Ako može, neka joj se javi telefonom. Izdiktirala je broj i još se jednam srdačno zahvalila. »Bilo je divno, gospodine Dipre!«

Alen je, naravno, znao kakav je to posao. Znao je da je gospoña de Roš izabrala Štefana. To se lepo videlo u njenim očima, u onom mutnom, tupom pogledu punom pohote kojim je stara tucaljka ošinula nekoliko puta njegovog telohranitelja. Uostalom, zato je Alen i poveo Štefana na večeru. Gospoña de Roš bila je poznata po svom nekonvencionalnom životu. Sve je teklo po planu. U svoju družinu, mislio je Alen, učlaniće i tako krupne zvenke kao što su gospodin de Roš i njegova nestašna supruga. Od njih je očekivao dragocenu pomoć. Bio je zadovoljan kada je tog istog jutra saopštio Štefanu da gospoña de Roš želi da se uhvati u koštac.

S vremenom, u toku jedne godine, postajalo je prijateljstvo izmeñu Alena i bračnog para de Roš sve čvršće. Nekoliko puta pojavili su se u eminentnim pariskim restoranima. Posetili su i poljoprivredno dobro Alena Diprea i prisustvovali treningu francuskog bokserskog šampiona Rože Perijea, štićenika superstara. Na vidiku su se ukazali i zajednički poslovi. Alenova čarter-kompanija mogla je da udvostruči njihovo bogatstvo. Žan Pol nije bio ravnodušan. Bogatima nikad dosta para, mislio je Alen. Sebe nije računao u bogate. Bio je prebogat.

Sad je gospoña de Roš strepela od sastanka s Alenom Dipreom. Kad joj je mladi glumac telefonirao da neizostavno mora da je vidi i da se radi o veoma važnoj stvari, Ana Marija je osetila da nešto nije u redu i da je stvar ozbiljnija nego što se da zamisliti. Ušla je u salon s onim

izveštačenim osmehom s kojim je primala i poslugu i ministre, političke prijatelje i saradnike svoga supruga.

Alen Dipre je skoro poskočio s fotelje kad je video visoku, impozantnu figuru gospoñe de Roš. Poljubio je ispruženu ruku, galantno i s poštovanjem.

— Kako se radujem što vas vidim, gospodine Dipre — rekla je Ana Marija. Okrenula se Antoniju Pjeranñeliju. Gangster u penziji poklonio se duboko, skoro pobožno, kao čovek kome je velika čast da upozna gospoñu kojoj je toga časa predstavljen i o kojoj mnogo zna.

— Sedite, dragi prijatelji, — rekla je gospoña de Roš. Spustila se na fotelju. Kamerdiner je poslužio piće, pa se nečujno udaljio. Ana Marija je ćutala. Lice joj je postalo neprijatno, hladno, kao da je htela da kaže no, hajde, pričajte šta se to strašno dogodilo? Bila je dostojanstvena i zastrašujuća.

Alen je započeo. Pričao je bez glave i repa. Osetio je da ga znoj probija. Tražio je način kojim bi što bezbolnije objasnio gospoñi de Roš u kakav su sos upali, svi zajedno i kako suluda Štefanova Meja može skupo da ih košta. Ne, nije bilo sve izgubljeno, leka ima, ali... Dok je Alen pričao, gospoña de Roš je i dalje ćutala. Nije progovorila ni jednu jedinu reč. Želela je da kroz Alenova okolišanja prodre u suštinu stvari, da shvati kolika opasnost njoj lično preti. Alen je sve ispričao. Sve što je znao. Kada je završio, nastalo je ćutanje. Iz vrta je, kroz otvorene prozore i balkone, dopiralo zviždanje kosova.

Antonio Pjeranñeli, kradomice, osmotrio je gospoñu de Roš, ali na tom hladnom, blaziranom licu nije bilo promene koja bi mogla da se uoči. Bila je mirna i ozbiljna.

Ćutanje prekinu gospoña de Roš. — Gospodine Dipre, zar niste rekli da će društvo biti provereno i da iznenañenja nisu

moguća, pogotovo takve vrste? — Da, gospoño, — odgovori Alen. — Rekao sam. — Zaista, Ana Marija ga je posle

Štefanovog poziva pozvala telefonom i upitala da li ona zaista može da doñe na taj »prijem« i da li će sve biti u redu.

— Dakle, dogodilo se suprotno? — rekla je gospoña de Roš strožim glasom. — Da, gospoño.

— Meñu nama je bio jedan mali prljavko, zar ne? — nastavila je gospoña de Roš. — Vaš

lični sekretar. — Da, gospoño. Ana Marija uzdahnu. Nije to bio uzdah žene koja na leñima nosi veliki kamen.

— Jeste li doneli taj famozni album? — upitala je. Alen otvori tašnu. Izvadi album i pruži ga gospoñi de Roš.

— Izvolite. — Ana Marija prihvati album svojim snažnim, dugačkim rukama. Za trenutak pogleda u Pjeranñelija. Alen uhvati taj pogled.

— Gospodin Pjeranñeli je moj osvedočeni prijatelj. I moćan čovek. — To »moćan« Alen je posebno naglasio. Želeo je da gospoña de Roš shvati šta znači ta reč. — On će nam pomoći i pred njim ne treba da imamo tajni — reče.

Antonio pokuša da se osmehne. Ana Marija takoñe. Njihovi se pogledi susretoše. Moćan čovek. Šta to treba da znači, pitala se Ana Marija.

— U redu, gospodine Dipre. Neka i ovoga puta bude kako vi kažete. — Gospoña de Roš otvori album. Okrenula je nekoliko listova. Nije bila naročito impresionirana. Najednom se njene oči ukočiše. Postadoše mrtve, život se u njima ugasi, kao plamen sveće. Koža pod vratom poče vidno da treperi, ruke koje su držale album isto tako. Videla je svoju fotografiju, onu koja je Nikolu Nedića podsetila na klanicu posle pokolja. Ne. Više nije mogla da gleda. Naglo sklopi korice albuma.

— Bože moj, — reče. Ponovi rečenicu nekoliko puta. — Bože moj. — Strah da bi fotografija mogla da doñe u ruke Žan Polu, Morisu, Anabeli, bio je ravan topovskoj salvi. Čak i za gospoñu Ana Mariju de Roš, satkanu od najtvrñeg kamena, bilo je mnogo. Pomislila je da će pasti u nesvest, da pada, poželela je da zavrti, da ujeda, da vadi oči. Salon je tonuo u maglu. Prolazili su minuti. Ana Marija je pokušala da misli. Još i pretnja da će fotografija doći u ruke Žan Polovim političkim neprijateljima! To bi bilo ravno ubistvu. Žan Pol de Roš u koga je Francuska gledala kao u budućeg kormilara bio bi ubijen jednim parčetom foto-papira!

Magla pred očima gospoñe de Roš polako se razilazila. Novac je dolazio u pomoć. Polako je shvatala da s novcem sve može da se uradi. Zar Štefan ne traži samo novac? Njemu nije stalo da ubija. To je ohrabrilo.

— Šta gospodin Štefan traži za ovo? — upitala je. Pakleno ćutanje je prekinuto. Sad je mogao da otpočne razgovor, onaj pravi zbog kojeg su Dipre i Pjeranñeli i došli. Odahnuše. Najgore je prošlo. Gospoña Ana Marija de Roš je ostala živa. I ne samo živa. Dohvatila je svojom krupnom šakoro čašu s »dona rikom«.

— On je lud — reče Alen. — On je potpuno lud! Njegov apetit je apetit jednog ludaka! Traži milion dolara. To je oko pet miliona novih franaka.

— On je zaista lud — reče gospoña de Roš tiho. Oči su joj još uvek bile bez života, kao mrtve ribe.

Antonio se promeškolji. Čas koji je očekivao baš je kucnuo. - Koštaće to mnogo manje, poštovana gospoño. — Njegova testera zapara po salonu. —

Takve kao što je Štefan treba umiriti sa mnogo manje novaca. - Umiriti — ponovi gospoña de Roš. Dve male sveće u očima počeše da iskre. — Štefana poznajem. Neiskusan je u vrsti posla kojim je naumio da se bavi — nastavio je

Antonio. Njegovo se mesnato lice pokretalo neprirodno. Hteo je da ostavi što jači utisak. — To daje nadu. Inače, da je materrjal kojim Štefan raspolaže u rukama pravih profesionalaca, moj bi zadatak bio daleko teži. Ipak, ni sad nije lak. — Govorio je kao lekar, siguran da bolest i pacijente vrlo dobro poznaje.

Sad je Ana Marija razumela ko je čovek po imenu Antonije Pjeranñeli. Gangster. Čovek iz podzemlja. Onaj koji ubija za novac. Čovek koji se bavi najstrašnijim zanatom na svetu. Ovoga puta, taj zanat, za Ana Mariju nije bio tako strašan.

— Naravno, to košta — reče gospoña de Roš. Uvek je volela čiste račune. Antonio se značajno nakašlja. — Dobro je što ste postavili to pitanje — reče. — Treba da mi verujete. Za mene lično ni

jedan jedini franak. Urediću sa svojim Ijudima da za jednu simboličnu sumu reše slučaj. Na najbolji mogući način i zauvek. Juče sam dobro razmislio o svemu. Štefana zaista treba umiriti. Pred nama je besan pas.

Opet ćutanje. Dugo, puno neizvesnosti i odluke, ali i nade. Gospoña de Roš pogleda u Alena. — Što se mene tiče, pristajem. Štefan je zaslužio da bude kažnjen. Zar ne, gospodine Dipre? — Da, gospoño, — izusti Alen s olakšanjem. Gospoña de Roš je na njegovoj strani. To je

davalo potpunu slobodu akciji koju je Antonio Pjeranñeli nameravao da započne iz ovih stopa. Dogovor je pao. Štefan će bogu na istinu čim Antonio pronañe skrivenog snajpera. Ana Marija

će u slučaju komplikacija biti moćna zaštitnica. Iz vrta je dopiralo intenzivno zviždanje kosova i ona postojana i ravnomerna jeka koja se zove Pariz.

— Gospodo, još po jednu čašicu? — predloži Ana Marija. Ponuñeni klimnuše glavama. Ana Marija, preko svog običaja, sama posluži goste.

19. Da nije bilo časovnika, Vasil ne bi znao da li je napolju dan ili noć. Iako je u sobi bez vrata i

prozora proveo tek dvadesetak časova, gluvara je počela da deluje. Nelagodno osećanje da je zatvoren u četiri zida, da ne može slobodno da učestvuje u dogañajima i da procenjuje svoj i Štefanov položaj uticalo je na Vasila. Bio je nervozan i nespokojan. Glava ga je bolela, možda prvi put u životu. Spavao je slabo, kao u polusnu, na granici jave i sna. Često se trzao i budio. Crne misli su pobeñivale umor i širile zenice. Znao je da stvari ne teku tako glatko kao što je Štefan u jučerašnjem telefonskom razgovoru želeo da predstavi. Alen Dipre, čovek s izvanrednim vezama u podzemlju, neće tako izbrojati milion dolara. Ni on, ni ostali, Alen je sujetan. Pokušaće da se bori, da zada protivudarac, da iz okršaja izañe kao pobednik. Vasil je bio siguran da je Alen alarmirao svoje moćne prijatelje i da je parisko podzemlje već ovoga jutra na nogama.

Zašto onda nisu pokušali direktno? Zašto su Alenu dodelili ulogu posrednika kad je tako tvrd orah? Zar ubistvo Miše Nestorovića nije bio putokaz? Alen, mada je zaista bio kukavica, nije bio bezopasan. Njegova ruka, zahvaljujući podzemlju i novcu, bila je veoma dugačka. Najbolji dokaz da je tako, bila su ona dva leša sahranjena na Novom groblju u Beogradu. Inače, obojica su se složili da operacija teče preko Alena. Možda nisu dovoljno razmislili kad su o tome odlučivali? Pretpostavka da bi posle susreta sa Štefanom, suočena s ucenom, gospoña de Roš izgubila nerve i pozvala policiju, bila je sasvim realna. Svet Ana Marije znao je samo za policiju. Ljudi u sivim trenčkotima, s filcanim šeširima na glavi, rumeni u licu, razni mali Megrei, bili su anñeli koji su čuvali carstvo poštenih i nedužnih od nepoštenih i dužnih. Pogotovo su čuvali takve kao ,što je gospodin de Roš, gospoña de Roš, Filip Morso, Legranž... Alen nije pripadao tom svetu. On je znao šta je »chantage«. Sem toga, policiju je mrzeo iz dna duše. Već kada bi se pojavio običan žaca, obuzimala ga je drhtavica. Nikada i ni pod kojim uslovima Alen ne bi pozvao policiju u pomoć.

To je bio jedan od glavnih razloga što je ucena stoleća išla preko Alena. Naravno, i taj je mač imao dve oštrice. Ljudi koji se profesionalno bave ucenom, to je Vasilu rekao Šveñanin koji mu je prodao kameru, moraju da računaju s jednim fenomenom. Naime, ucenjeni radije isplaćuje novac ljudima koji će ih osloboditi ucenjivača, nego samim ucenjivačima. Uvek traže opasnija i skuplja rešenja, od onih koja im se nude. Oni u stvari žele da kazne ucenjivača. Ta želja je kod ucenjenih dominantina, ona ih vodi. Drugo, podzemlje koje će Alen potpaliti u traženju tog drugog rešenja može da bude mnogo opasnije nego policija. Policiji i sudu potrebni su dokazi, čvrsti i neoborivi. Antoniju Pjeranñeliju samo teme i puca.

Pretpostavke su se množile i Vasil je uporno nastojao da predvidi razvoj dogañaja. Naravno, ništa nije mogao sa sigurnošću da utvrdi.

Mučila ga je tajna ubistva Miloša Nestorovića. Zašto je Miša ubijen? Da li je i on pokušao da se bavi ucenom?

Posle Mišine smrti po kafeima na Sen Ženmenu i Monparnasu, u jugoslovenskom džet-setu, raspravljalo se nadugačko o masakru u vili Rikija Astora. Vasil je često slušao kafanska nagañanja i razno-razne hipoteze koje su se, sve do jedne, okretale oko imena Alena Diprea. Iz onoga što je načuo prilikom tih jalovih sedeljki Vasil je bio siguran da se Miša bavio ucenom. Žrtve su bile uglavnom udate žene koje je mladi don Žuan prevrtao i kasnije ucenjivao. Časovnik s magnetofonskom trakom, koji je Štefan koristio prilikom svog prvog boravka u stanu gospoñe de Roš, pripadao je nekad Miši. Poklonio ga je Štefanu kad je pošao u Sjedinjene Države. Za sebe je nabavio nešto novo, putovao je čak u Rim da se kod nekog Amerikanca, proteranog iz Sjedinjenih Država, snabde poslednjim modelima minijaturnih magnetofona. Dakle, bilo je evidentno da se Miloš Nestorović bavio ucenom još u Parizu i da je živeo od ucene. Očigledno, nije želeo da vek provede kao Alenov telohranitelj. Amerika mu se učinila pogodnija za posao kojim se bavio, pa je uz pomoć one drogirane furije po imenu Suzan, odleteo u Holivud. Pokušao je na

filmu, dobio je čak i jednu manju ulogu i nije uspeo. Odmah se vratio ženama. Kada je zaveo ženu prestarelog komičara Rikija Astora i preselio se u porodičnu vilu Astorovih, na Bulevar sumraka, Miša se ponašao kao vuk u toru punom ovaca. Obesni i bezobzirni ljubavnici doveli su Rikija Astora do nervnog sloma. Njegovo staro, borama ispresecano lice, puno straha i patnje, više nije ni podsećalo na nekadašnjeg holivudskog ljubav-nika, na čoveka koji se šest puta ženio. Bio je to tužni, živi spomenik nekadašnje slave i uspeha, ali spomeniik još uvek pun dolara. Kerol Redford bila je njegova sedma žena koja mu je, iako uvek pijana, izrodila petoro dece. Propala starleta koja je kao štafetna palica išla od ruke do ruke, pristala je da se smiri i da se uda za starkelju. Visoka, platinski plava, sva u oblinama kao da je šestarom napravljena, Kerol je likom podsećala na Me Vest. Naravno, udala se zbog računa i to tek kad je ostala bez prebijenog centa. Nije ni sanjala da će s čovekom koji je od nje bio stariji punih trideset godina izroditi toliku decu.

Pre nego što je upoznala Mišu na jednoj »parti« u Holivudu, Kerol se gañala levo i desno. Riki Astor je to znao. Dobijao je anonimna pisma. Bezimeni statisti koji su spavali s Kerol želeli su da to sazna i sam Riki Astor. Neka čovečuljak s gumenim licem, koji se tako slatko smejao celog života i uzgred punio džakove dolarima, sad malo plače.

Riki Astor je zaista plakao. Ali su njegove muke tek nastale kada je u vilu ušao visok, mlad čovek, snažan, lep, surov. Ušao i ostao. Čak ga je izbacio i iz sopstvene postelje. Riki Astor je znao da je nekad, u istoriji, postojao čovek koga su nazivali »bič božiji«. Miša Nestorović je bio daleki potomak tog strašnog čoveka, a možda i njegov roñeni sin, verovao je Astor. Kerol, koja je pre godinu dana prešla na drogu, bila je dušom i telom uz Rikijevog mučitelja. Udruženim snagama doveli su kepeca na ivicu nervnog sloma. I gurnuli ga preko te ivice. Nesrećnik je satima sedeo pored postelje u kojoj su se mazili Kerol i sin »biča božjeg«.

Nekoliko meseci kasnije, Riki Astor je prenet na jednu kliniku za nervne bolesti u Los Anñelesu. U Holivud je stigao Antonio Pjeranñeli u pratnji svog prvog revolveraša Pepina. Tu je bio i Alen Dipre. Prema nekim pričama Alen je lično smestio kepeca na kliniku. Kažu da su bili prijatelji i da su se upoznali prilikom Astorovog boravka u Parizu. Zašto se Alen upetljao u bračne probleme Rikija Astora? Da li je imao razumevanja za muke starog komičara?

Posle nekoliko dana Kerol i Miša su nañeni u kupatilu, u lokvi krvi. To su bile činjenice, već proverene. Šta je dalje bilo Vasil nije znao. Mogao je samo da pretpostavlja. Da li se Riki Astor požalio Alenu Dipreu na njegovog bivšeg sekretara i telohranitelja, da li je od superstara tražio pomoć, razumevanje ili milost, ne zna se. Takoñe se ne zna ko je platio policijskog kapetana Adamsa koji je izvršio uviñaj u vili Rikija Astora i ustanovio da je u pitanju dvostruko samoubistvo. Ako je Pepino obavio krvavi posao u vili na Bulevaru sumraka, onda ga je obavio bez ikakve opasnosti da bude otkriven i poslat na električnu stolicu. Kerol svakako nije ubijena zato što je branila ljubavnika. Organizacija posla to ne bi dozvolila. Bivša starleta otišla je na onaj svet zato što je nešto znala i što bi, već sutra, pod uticajem droge, izlajala. Peca Ristevski je isto tako morao na put. I on je nešto znao, i što je najgore, nije umeo da zaveže. Bio je čest i rado viñen gost Kerol Astor i njenog ljubavnika, svog zemljaka i najboljeg prijatelja.

Ostalo je još jedno pitanje. Da li je Alen Dipre u dosluhu s Rikijem Astorom, uz basnoslovno plaćen blagoslov policijskog kapetana iz Los Anñelesa, iskoristio povoljnu priliku da bi naplatio i svoj dug? Na to pitanje nije bilo pravog odgovora. Ipak se sa sigurnošću moglo reći da je Miša Nestorović, sin »biča božjeg«, bio Alenov veliki dužnik.

Na pitanja koja je, u sobi bez vrata i prozora, sam sebi postavljao, u želji da štošta odgonetne, odgovora nije bilo. Da je Vasil znao šta se zapravo dogodilo u vili Rikija Astora pre šest godina, ili da je znao ono što je znala mama Nestorović koja je tako mudro i na vreme zaćutala, znao bi šta se i sad dogaña, danas, ovde, u Parizu.

Stenica se šetala po zidu. Bližila se spasonosnoj rupi. Vasil uze komadić hartije i pritisnu stenicu o zid. Ukaza se mala crvena mrlja.

Ujak Jon je doneo doručak tek posle deset. Izvinio se sestriću. Noćas je bilo mnogo posla. Radilo se punom parom.

— Uvek je tako kad kiša pada — rekao je ujak Jon mirnim glasom kao da se radilo o prodavnici kišobarana. — Turisti ne znaju kuda će, pa kad u vratima vide mladu, krakatu crnčugu, one vitke, bronzane batake i usne kao pesnica, ulaze i ne pitaju šta košta — objašnjavao je ujak Jon. Zato se i uspavao. Radio je do tri izjutra i sad se još uvek puši od umora.

Sipao je čaj u šolju. Podigao je poklopac s doze za šećer. — Kako si spavao, mali moj? — pitao je očinskiin glasom.

Vasil nije odgovorio. Mislio je na onog Šveñanina i na njegove reči: »Ucenjeni radije isplaćuje novac ljudima koji će ih osloboditi ucenjivača, nego samim ucenjivačima. Želja da im se osvete, da ih kazne, sasvim je razumljiva.« Fenomen o kome je Šveñanin govorio u stvari nije bio fenomen. Obična, prosta stvar. Nešto što je Vasil sasvim dobro razumeo. Bilo je to logično, jasno, dostupno svakom čoveku.

— Vasil! — reče ujak Jon prekorno. Nežno je gledao svog lepog sestrića. — Molim, ujače, — odgovori Vasil odsutno. — Dragi moj, pitao sam te da li si dobro spavao? — Vrlo dobro — odgovori Vasil. Dok je doručkovao, ujak Jon ga je sa zadovoljstvom posmatrao. Bio je siguran da će ovaj

mladi, lepi čovek u životu daleko dogurati. 20. Sad je bio red da Antonio Pjeranñeli povuče potez. Posle posete gospoñi de Roš rastao se

od Alena. Dogovorili su se da svaku novost javljaju jedan drugom telefonom, na način koji će nekom trećem biti nerazumljiv. Posle pola časa vožnje našao se u svom birou, u ulici Rokepin. Pogledao je na časovnik. Bilo je tačno 11 časova i dvadeset minuta. Lov na čoveka koji je negde u Parizu zabunkerišan, nespokojan i demoralisan očekivao da Štefan donese milione franaka, mogao je da počne. Antonio je znao da je tako. Trideset i kusur godina provedenih u podzemlju govorilo mu je da protiv sebe ima Štefana i još jednog, još samo jednog protivnika. Čoveka ili ženu. Nije važno. Svakako manje hrabrog nego što je bio Štefan.

Kad je god intenzivno razmišljao o nekom problemu, Antonio je stajao kraj prozora svog malog biroa koji se nalazio iznad bara »Pase« u ulici Rokepin i bio povezan s jednom malom, zasebnom prostorijom u baru. Dole, u baru, uvek je dežurao po neko od poverljivih saradnika starog Korzikanca. Glavni je bio Pepino. On je držao na uzdama još desetak sebi sličnih, spremnih da se u svako doba dana i noći prihvate bilo kakvog zadatka. Meñu njima bio je i Žorž, zvani »Mesar«, čovek koji je pre dvadesetak godina ubio čoveka za svega pedeset hiljada starih franaka, što je u podzemlju odjeknulo kao svojevrsna senzacija. Nikada nije uhvaćen iako su mu policajci jedno vreme bili na tragu. Pepino i Mesar, pod rukovodstvom Pjeranñelija, radili su neko vreme i za parisku policiju. Otkrivali su veze OAS s podzemljem i otkucavali ljude koji su, naravno za novac, postavljali plastične bombe, za račun OAS.

I sad je Antonio prišao prozoru. Zurio je kroz providnu zavesu na ulicu, buljio u krovove automobila koji su se sporo kretali. Tako se odmarao i razmišljao. Njegovim nervima odgovaralo je kretanje, bilo kakvo, čak i hodanje muhe na pisaćem stolu. Stajao je tako pored prozora desetak minuta. Bio je svestan da je preuzeo veliku obavezu u odnosu na Alena Diprea i na njegove prijatelje. Znao je isto tako da od toga posla zavisi njegov konačni prodor u visoko društvo, meñu ljude koje, inače, ni na ulici nije mogao da susretne. Veze s tim svetom mogle su da budu od najveće koristi za čoveka kakav je bio Antonio Pjeranñeli. Automobili su i dalje prolazili. Gledao je u krovove kao u štitove neke čudne vojske. Bio je gladan pobeda. Pobeda koje su donosile novac. Maštao je da se jednom vrati na Korziku, kao Napoleon, u otvorenim kočijama. Sanjao je oranžerije koje se blago, u terasama, spuštaju prema moru. Čuo je meketanje koza i zvono jarca. Nekada davno, pre skoro pedeset godina, majka ga je pojila tek pomuzenim, toplim kozjim mlekom. U snu je pio toplo, masno mleko. Tako je sanjao. Kada bi ustao iz kreveta, posle tuširanja hladnom vodom, sve bi zaboravljao. Oranžerije utonule u plavetnilo, kamenjare i guštere koji gore na suncu, miris neba i mora koji ga je tako snažno i postojano progonio, sve bi to nestajalo baš kao i san. Antonio Pjeranñeli postajao bi onaj stari, okrutan, neumoljiv čovek bez srca. Podigao je slušalicu i pozvao Pepina da doñe gore u biro.

— Sedi — rekao je kada se Pepino pojavio. Pepino se poslušno spustio na stalicu. Mesnate, maljave šake stavio je na kolena. Antonio

se zagleda u buljave, vodnjikave oči svog najboljeg saradnika, u njegovo opušteno, mrtvo lice, u žutu kožu razapetu preko jakih vilica. Pepino nije ličio na čoveka. Nije podsećao ni na neku od poznatih životinja. Uvek zatvoren, ćutljiv, mračan, bio je tajna i za Antonija, iako su proveli

trideset godina jedan uz drugog. Nikada se nije ženio, niti je voleo žene. Imao je neki svoj stav u odnosu na žene. Klonio ih se, mrzeo ih, prezirao. Sve su bile kurve, bića bez reči, morala i vere. Antonio nikad nije video tako hladnokrvnog ubicu. Kada je u vili Rikija Astora izvadio pucu i uperio je na Mišu Nestorovića, Kerol je poletela na njega spremna da mu iskopa oči. Pepino je slobodnom rukom tako snažno udario da je platinska lepotica pala u duboku nesvest. Imala je tu sreću da nije ni znala da će biti ubijena. Čim je pala, Antonio je uhvatio za noge i uvukao u kupatilo. Miša je podignutih ruku ušao za njom. Zaključali su vrata i čekali. Neko je trebalo da pozove telefonom i da ima kaže: »Sve je u redu. Tout va bien.« To je bio znak da se puca. Čim je javljeno da je sve u redu, Pepino je otključao kupatilo. Miša je stajao, polako je dizao ruke uvis. Gledao je u Pepina kao što gledaju osuñeni na smrt. Pepino je opalio. Onda, kada je Miša pao, pucao je još dva puta. U srce. Kerol jfe ležala još uvek u nesvesti. Jedan hitac bio je dovoljan. Njeno telo je malo poskočilo i umirilo se. Za nekoliko minuta bili su mrtvi. Pod njima je tekla krv. Antonio nije nikada video toliko krvi. Obrisao je pucu i stavio je u desnu ruku Kerol Astor. Vrata su ostavili otvorena. Antonio se sručio u fotelju. Kroz stakleni zid gledao je u vrt, na kapiju koja je morala da se otvori i propusti svetložuti »pontijak«.

»Pontijak« je došao s desetak minuta zakašnjenja. Nikad u životu Antonio nije osetio takav strah kao tada, dok je očekivao taj prokleti »pontijak«. Bio je sleñen, ukočen, skoro da nije disao. Šta ako ne doñe? Usta su mu bila suva, mozak ga je boleo od straha. Pepino je ostao hladan. Cunjao je po kući, pronašao frižider i doneo bocu hladnog mleka. Nagnuo je iz boce. Polako je pio i ćutao. Onda se ukazao »pontijak« s nepoznatim čovekom za volanom. Ukrcali su se i za pola časa se obreli na aerodromu u Los Anñelesu. Tek kada su doleteli nadomak Parizu, Antonio je osetio kako mu muskuli mekšaju i kako uspeva da punim plućima udahne vazduh.

— Ti poznaješ neke Jugoslovene? — upita Antonio. Pepino klimnu glavom. — Da, — reče. — Znaš na koje mislim? — Znam. — Poznaješ li Štefana, Alenovog »gorilu«? — Video sam ga nekoliko puta — odgovori Pepino. — Utoliko bolje — reče Antonio. Slušaj, primio sam jedan veliki posao. Ako ga

uspešno okončamo, mogao bi da se vratiš na Korziku, zauvek. I to kao bogat čovek. — Pepino klimne glavom. Nije voleo govorancije. Antonio je to znao. Preñe odmah na

stvar. U desetak rečenica objasnio je Pepinu o čemu se radi. Dok je Antonio govorio, žuta koža razapeta na vilicama nije davala znake života.

— Treba da pronañemo onog drugog, zabunkerisanog. Štefana moramo pratiti. Od ovog trenutka želim da znam kad je cipele zašnirao, koliko je cigareta popušio, odakle je telefonirao, s kim se viñao, ikoliko franaka ima u džepu. Sve što može da pomogne. Jesi li razumeo?

— Razumeo sam — odgovori Pepino.— Mogu li da krenem? — Trenutak — reče Antonio. — Zamolićeš Malog Pjera da neke od njegovih devojaka prate

Štefana. Evo i fotografije. Ako bude potrebno, neka ih bude i deset. Platićemo duplu tarifu. Zadatak im neće biti težak. Štefan nema automobil. Kreće se u malom krugu, uglavnom oko Jelisejskih polja i Sen Žermena. Izveštaji moraju da budu opšini i detaljni. Svaka je sitnica važna.

Pepino još jednom duboko klimnu glavom. Kada je izišao, Antonio došeta do prozora. Opet je buljio u one raznobojne, trbušaste štitove koji su plovili ulicom Rokepin. Bio je siguran da će njegovi ljudi, predvoñeni Pepinom, i uz pomoć Pjerovih devojaka, pronaći usamljenog strelca, ako uopšte postoji. Video je Pepina kako u društvu Žorža Mesara prelazi ulicu.

Štefan se probudio oko deset. Glava ga je bolela kao nikad. Pola boce viskija učinilo je svoje.

Dugo je ležao na krevetu. Osećao je neku jezu koja ga je prožimala. Verovatno je u toku noći, onako pijan i nepokriven, u vlažnim pantalonama i majici, navukao nazeb. Nije mogao da ustane. Nije ni hteo. Ležao je tako, u nekom letargičnom snu, u groznici, sklupčan kao zmija. Pred njim su bila dva dana, još dva duga dana iščekivanja. Nestrpljenje je počelo da ga lomi. Nije bio siguran da li je groznica posledica nazeba ili nervne prenapregnutosti. Čekaće još dva dana. Možda neće izaći iz kuće.

Poslaću onu staru šocaru da donese nekoliko boca viskija. Utonuće u san, u pijanstvo, biće mu ravno sve do Kosova. Ima trenutaka u životu kada bi čovek najradije napustio sve započeto i otišao na kraj sveta, tražeći samo malo spokoja i mira. Mada je još uvek bio snažan kao konj, kao medved, mada je imao lavlje srce, počeo je da gubi nerve. Njegova sve izraženija agresivnost bila je znak da nešto nije u redu. Štefan je uvek bio agresivan, ali nikad bez nekog stvarnog razloga. Razlog je uvek postojao, sem u slučaju kada se radilo o čistoj obesti. Sad je bilo dovoljno da neko bude pored njega, neko nepoznat, da ga pogleda, pa da se Stefan uznemiri, da zakrvavi i zametne kavgu. Dokle će to trajati, pitao se. Dokle će biti tako jak, zaštićen, dokle će u pariskoj džungli biti tigar? Šta ako se premetne u kljusinu?

Osećanje da njegovo vreme prolazi bilo je presudno što se »ucene stoleća« tiče. Mada to nikad nije hteo da prizna,niti o tome da misli. Štefan je to osećao, neki glas mu je govorio da je tako, da ga očekuje sudbina Nikole Mleka, neka Madlen, ubog život, potaž od zelene boranije. Tigar je morao da načini svoj poslednji skok, žrtvi je morao da slomi kičmu u jednom naletu, jednim udarcem šape.

Znao je da je to poslednja šansa da doñe do novca koji je bio sve d sva, preči čak i od samog života. Jer, mislio je Štefan, život bez novca mogao je da se uporedi s gomilom govana, negde, na nekom rascvetanom polju, usred mirisne livade.

Nije čuo kad je Katrin ušla u sobu. Osetio je samo njeno toplo, mirisno telo. Katrin se spustila pored sklupčanog Štefana. Rukom je obuhvatila njegov vrat i privukla ga k sebi. Naslonio je usne na njene gole grudi, na onaj mali izvor života. Osetio je njene usne na kapcima, na očnim kuglama, na čelu, na nosu. Onda su im se usne spojile. Katrin je svoju golu nogu prebacila preko njegovog struka. Zderao je pantalone do kolena. Pripremali su se sve bešnje i brže. Požar se rasplamsao za tili čas. Štefan je već bio na njoj, čvrsto je držao kao da je hteo da je salomi, ona ga je obuhvatila nogama, povukla sebi. Tada je osetila kako Štefan snažno prodire, kako se sve više otvara, spremna da ga primi, kako ga prima do kraja, do samog kraja, kako tone u beskrajno more uživanja. Kad je bilo gotovo ostali su još dugo čvrsto spojeni i bez pokreta. Štefan se lagano smanjivao u njoj. Onda je opet počeo da raste. Igra se ponovila, potrajala je duže i bešnje. Kratak požar pretvorio se u snažnu, postojanu vatru koja je dugo gorela.

Najzad je Katrin ustala s kreveta i popravila kosu. — Moram da idem — rekla je. — Alen može svakog časa da se vrati. — Poljubila je Štefana

koji je još uvek ležao. Onda je polako, nečujno kao što je i došla, napustila Stefanov apartman. Kao neka dobra vila.

Vrata su se za njom zatvorila. Štefan je opet ostao sam. Već posle pola časa izašao je iz kuće i ušao u »La Flam« — da popije kafu. Luiz je tog jutra bila govorljiva preko mere. Pričala mu je o nekom svom ljubavniku, ocu porodice koga namerava da ostavi, jer od tog klipana nema nikakve koristi, a onu mušku stvar može da nañe na svakom ćošku i još da bira, tačno u santimetar. Štefan je poručio još jednu kafu i otvorio »Pari Turf« s današnjim programom konjskih trka. Nije ni primetio kada je u kafe ušla mlada devojka i zauzela mesto u dnu kafea. Poručila je limunadu. Iz torbice je izvadila knjigu i počela da čita. S vremena na vreme pogledala bi u stakleni zid kafea, na ulicu. Nekog je čekala. Nekog ko neće da doñe.

Čovek u plavim farmerkama i u ružičastoj majici pio je kafu, nekoliko stolova dalje. Ivon je nekoliko puta posetila vilu Filipa Morsoa u Rambujeu, ali uvek kao plaćeni član ružičastog

baleta. Ovoga puta, meñutim, u vilu je ušla kao izabramica moćnog producenta, čoveka koji je posedovao Aladinovu čarobnu lampu. Imala je dovoljno vremena da razgleda to prakrasno i luksuzno zdanje koje je koštalo milione franaka. Dok se Filip negde na spratu vile oblačio uz pomoć batlera, Ivon je prošpartala kroz sve prostorije, oduševljena onim što je videla. Bila je to grañevina iz »1001 noći«, a Filip Morso gla-vom i bradom Harun al-Rašid. Ivon je bila u svom elementu, u snu koji je sanjala i koji je postao java. Sve što je bilo iza nje spalila je za tren oka. Bio je to najstrašniji i najrušilačkiji požar. Više nije postojala ni kuća u Lionu u kojoj se rodila, ono mračno, žalosno stepenište kojim se verala do stana, ni majke s odsečenom sisom, ni otac, čak ni ona mala, proniciljiva devojčica s dugim pletenicama koju su kasnije prozvali Veštica. Sve je popaljeno. Izgoreo je i Štefan, kao da je bio načinjen od papira. Ako se čovek nekoliko puta u životu raña, onda je Ivon juče prvi put roñena. Filip je bio njen zarobljenik, čovek koji je u nju gledao kao u neko božanstvo. Znala je da će tako biti još dugo. Noćas je opet bio muško i bio je presrećan zbog toga. Istina, išlo je teško sve dok Ivon nije »umrla«. Tek kada se opružila na krevetu, ispružila ruke uz telo, a noge položila jednu uz drugu, tek kada je sklopila oči i opustila muskule, u Filipu se probudio muškarac, pravi i strastven. Šta mari. Živeti s potencijalnim nekrofilom i voajerom i glumiti mlad ženski leš bolje je nego širiti noge pod Štefanom, u golubarniku, meñu haljinama koje vise, na

četvrtom spratu smrdljive kućerine, posle jedne tanke »salad nisoaz«. Zar Isidora Dunkan nije volela voajere? Zar sve to nije tako ljudski i tako životinjski? Pa šta onda, pitala se Ivon. Šta onda?

Izašla je u vrt. Dan je bio topao i sunčan. Osetila se srećnom, toliko srećnom da je mogla da poleti, da natkrili grad. Šta se to najednom promenilo? Nije znala da odgovori. Iskričavo i pretoplo septembarsko sunce palilo joj je kožu. Zašto se uvek klonila sunca? Zar ovaj dan nije pravi, zar nije u njega natočen sam život? Čoveku tako malo treba da se izmeni iz korena. Htela je da vrišti od sreće, da se poda prvom na koga naiñe. Dobiće ulogu u jednoj francusko-američkoj koprodukciji. Najzad će se naći na putu o kome je sanjala, na putu na kome više neće biti prepreka. Zar joj madam Klod nije rekla da su mnoge njene štićenice postale slavne filmske zvezde, pevačice, supruge bogatih i moćnih? Bila je sigurna da će njen budući život vredeti kao milion drugih života, da će piti na božanskim izvorima odreñenim za mali broj izabranih.

Sunce joj je palilo gola ramena. Koračala je belim stazama što su vodile kroz zelene tepihe ogromnog parka. Došla je do bazena.

Voda je bila mirna i plava. Dole, na dnu videla su se stakla raznobojnih reflektora. Noću je voda dobijala čarobne boje. Ivon je sela na belu metalnu stolicu i ispružila noge. Filip je noćas otvorio srce. Pričao je o svom životu i o svom nesrećnom braku sa Žaklin Boaje nekadašnjom slavnom glumicom, danas poznatom pariskom ispičuturom koja mu je još uvek zagorčavala život. Ivon je shvatila da pred sobom ima čoveka koji je roñen da bude ovca. Sposoban da stiče basnoslovan imetak, s klikerom za film, koji je radio kao najpreciznija elektronska mašina, Filip je u običnim poslovima života bio i neuk i naivan. Iskusna Žaklin, koja je pre Filipa promenila bar četu muškaraca, uporno je podrivala Filipovo samopouzdanje. Smejala se njegovoj muškosti, spominjala santimetre i često usred čina napuštala postelju grčeći se od smeha. (»Jadni Filipe, ti zaista nisi ni za šta«, govorila je. »Jedva da sam te osetila!«)

Filip je ćutao i trpeo. Ogroman, težak, pun mesa koje ga je pritiskivalo, Filip je shvatio da u rečima Žakline ima istine. Često je sam sebe proveravao. Odlazio bi noću do trga Madlen sa šeširom duboko natučenim na čelo. Polazio bi s prvom prostitutkom u najtoliži hotel. Te su žene svakako znale šta je muškost, mada to od svojih mušterija nisu tražile. Bile su sasvim zadovoljne Filipom. Jedna Jermenka mu je rekla: dragi, da su svi kao ti mogla bih hiljadu da preturim preko glave za samo jednu noć. Bilo mu je jasno.

Žaklin je govorila istinu. Onda se udružio s jednim mladim Poljakom koji je pretendovao da dobije filmsku režiju. Taj je Poljak bio tata-mata za žene. Dovodio bi po dve — jednu za sebe, drugu za Filipa. Bile su to devojke koje su se gañale bez nekog naročitog razloga, Jednostavno volele su luksuzan ambijent, ždranje i piće čim bi omalo više popile, skidale su se i bacale na široke i mekane krevete. Poljak ih je kažnjavao tako surovo i silovito da su se devojke drale kao da su bile na inkvizitorskom toćku. Poljak inače nikad nije dobio režiju filma u produkciji Filipa Morsoa. Filip ga je mrzeo iz dna duše, ali se sve češće sastajao s Poljakom i njegovim žrtvama. Gledao je i u tome nalazio uživanje. Tako je postao voajer. Kasnije je raskinuo s Poljakom koji nije razumevao u čemu je pogrešio, zašto nije dobio očekivanu režiju.

Ivon je znala da Filipu treba vratiti samopouzdanje i veru u sopstvenu muškost. Ona je čak imala i fizičke uslove za to. Bila je tesna i puna poslušnih mišićnih vlakana kojima je komandovala. Udžbenik glume pomogao je Ivon da ubedi Filipa da je potpuno normalan, da je za nju sasvim dovoljan, čak prejak. Ivon je bila prva žena koja je to rekla i kojoj je Filip poverovao. Bio je vezan za malu provincijalku čeličnim palamarima, kao brod za obalu.

Sunce je palilo. Osećala ga je na licu i na golim nogama. Onda je zatvorila oči i zabacila glavu. Želela je što više sunca. Filip joj je nečujno prišao. Njegove su usne dodirnule kožu njenih nogu. Usne su šetale. Palile kožu kao i sunce. Ivon ga je primila tu, na travi pokraj bazena, na toplom septembarskom suncu. Filip je bio konačno njen i samo njen. Osećala se kao ratnik koji je dobio sve bitke i čiji neprijatelji spavaju večnim snom, šest metara pod zemljom.

21. Pol Kalceti, zvani Pepino, prvo je otišao do Malog Pjera na Bastiju. Utrošio je samo deset minuta

dragocenog vremena. Mali Pjer je odmah odredio četiri devojke da prate Štefana. Svaka je dobila opis Alenovog »gorile« i fotografiju. Mali Pjer, koji je poznavao Štefana podrobno je opisao devojkama kako izgleda čovek koga treba da prate. Onda je rasporedio devojke. Mama Rene je javila Antoniju, a ovaj Pepinu i Malom Pjeru da Štefan već danima ne skida plave farmerke i ružičastu majicu. Lako ga je prepoznati i pratiti. Takoñe je javljeno da je još u apartmanu. Jedna devojka je požurila u kafe »La Flam«. Odatle se videla kapija kuće u kojoj je stanovala porodica Dipre. Druga je zauzela busiju u kafeu »Lonšan«, treća u »Dva maga«. Četvrta je šetkala ispred kuće u ulici Kolize.

Kada je s Malim Pjerom i devojkama sredio sve što se odnosilo na praćenje Štefana, Pepino je u pratnji Žorža Mesara krenuo da započne mnogo važniji posao. U toku popodneva morao je da pronañe nekoliko Štefanovih bliskih poznanika. Neke je Pepino lično poznavao. Nadao se da će od njih, milom ili silom, saznati, nešto što će mu ukazati na pravi put.

Prvi koga je posetio bio je Pjer Petrović, u jugoslovenskom miljeu Krivašija. Kada su Pepino i Žorž Mesar banuli u njegov stančić u blizini bulevara Sen Mišel, našli su ga u pidžami. Pripremao je ručak na malom rešou u predsoblju. Pepino je poznavao Krivog. Krivi je nekoliko puta dao Pepinu korisne informacije o Jugoslovenima koji su pokušavali da prodru u kanale trgovine drogoin koji su vodili preko Marselja. Pepino je u ime svog gazde Pjeranñelija pošteno platio Krivošiji informacije i ostao u lepoj uspomeni doušnika. Sada su se dva poznanika srdačno pozdravili. Krivošija je bio iznenañen posetom. Verovao je da su Jugosloveni opet upali na teren koji je za njih bio strogo zabranjena zona, ali ovoga puta nije bila reč o drgama. Pepina je interesovalo nešto drugo. Krivošija uvede iznenadne goste u jedinu sobu. Na krevetu je sedeo Milo s ubrusom preko lica.

— Šta je prijatelju? — upita Pepino. — Nesrećan slučaj — odgovori Krivošija. Pepino izvadi kutiju cigareta. Ponudi Krivošiju. Žorž Mesar odbi nemim pokretom glave. — Zar ne bismo mogli da vidimo kako izgleda taj »nesrećni slučaj« — reče Pepiiio. Milo je

oklevao. Zubi su ga boleli, cela usna duplja bila je u zapaljenju, a vilice su se kočile. Najzad skide ubrus. Želja Pepina bila je zakon. Ukaza se plavožuta oteklina, deformisan nos i išpod očiju temno plave kese podlivene krvlju. Pepino se zagleda u lice.

— To je bio samo jedan udarac, zar ne? — upita. Milo klimnu glavom. — Da, — reče s naporom. — Samo jedan. — Udario ga je Štefan — reče Krivošija. — Alenov »gorila«. Tek tako. Učinilo mu se

da ga je Milo uvredio. Pepino tek sad prepozna Mila. Milo opet klimnu glavom. — Pepino, reče Milo — životinja me je unakazila za ceo život. Osvetiću se. Kad tad.

Kunem se u grob svoje majke koji nisam video da ću se osvetiti životinji. — U očima Mila pojaviše se suze. Kotrljale su se niz male bregove plave kože.

Žorž Mesar priñe bliže unakaženom Jugoslovenu. Zagleda se u lice. — Nos ti je pomeren na desnu stranu. Nikad ga više nećeš ispraviti — reče. — Bio sam

bokser. Znam dobro šta je nos. Krivošija iznese bocu kalvadosa. — Nemam čašice — reče. — Može li ovako, iz boce? Pepino dohvati bocu i otpi gutljaj.

To učini i Mesar. Bili su jedno, kao braća. Podzemlje. Ljudi koji su činili samo ono što je zabranjeno činiti. Krivošija takoñe nagnu. Još uvek nije znao zašto su došli. U svakom slučaju Korzikanci ne dolaze da im napune džepove novcem. Nešto ili nekoga traže. Jugoslovena svakako. Nekog koji je »zgrešio«. U pariskom podzemlju vladao je nepisani zakon po kome su bolji poslovi bili rezervisani za Korzikance i Francuze. Jugoslovenima je bilo dozvoljeno da se bave najsitnijim poslovima, onakvim kao što je pisoarski lov na homoseksualce, da »kaubojišu« oko ponoći na Sen Žermen di Preu, da podvode zalutale devojke, da kradu, opet na sitno, da švercuju ručne časovnike u istočne zemlje. Krivošija je to znao i strogo se držao nepisanih zakona. S Korzikancima je živeo u miru. Bio je srećan kada bi neko od njih potražio bilo kakvu uslugu. Znao je da u njima može da ima moćne zaštitnike, a to je u podzemlju mnogo značilo.

Pepino je opet shvatio da pred Milom može da igra otvorenih karata. čovek kome su suze tekle kao u deteta nije mogao da se pretvara.

— Kad si poslednji put video Štefama? — pitao je Pepino Krivošiju. Ovaj se zamisli. — Nisam ga video nekoliko meseci — odgovorio je.

— Jesi li ti zajedno sa Štefanom pretukao onog novinara koji je pisao o Alenu Dipreu? — upita Pepino.

— Bio je to Štefan — reče Krivi. — Ja sam ga čekao u kolima. Posle smo zdimili. Pepino, to je bilo pre nekoliko godina!

— Znam — reče Pepino. Dohvati bocu i otpi još jedan gutljaj. — Bili ste prijatelji? — Gledao je u Mila. Očekivao je da ovaj progovori.

Krivošija raširi ruke.

— Tako se ne bi moglo reći, dragi moj. Bili smo zemljaci. Znaš kako je. Želeo sam da mu pomognem. Tek je stupio kod Alena Diprea na posao. Zamolio me je i ja sam mu pomogao. Inače, ti znaš, ja ne radim takve poslove — govorio je Krivošija. Osetio je da u ovom trenutku ne treba biti prijatelj Alenovog »gorile«. — Sem toga nisam smeo da odbijem zatraženu uslugu. Da sam odbio, moj nos ne bi stajao ovako pravo kao što sad stoji.

Pri pomenu nosa Milo ispusti težak, dubok uzdah. — Da, — reče Pepino. — Čovek ne zna gde će ga zateći kraj. Milo odluči da se umeša u razgovor. Njegove natečene usne se pomeriše. — Pepino, pitaj mene. Ja ću ti sve reći. Verujem da mnogo znam bar što se životinje tiče.

šta te interesuje? — reče s naporom. — Da li se Štefan bavio fotografijom? — upita Pepino. Milo pokuša da se osmehne, ali

ga bol preseče. Jauknu. — Jeste, bavio se — prošišta Milo. — Godinu dana je radio kod Žaka. To je jedan naš

zemljak. Beograñanin. Sarañivao je s Nemcima i morao je da pobegne iz zemlje. Ovde je imao malu fotografsku radnju. Štefan je za njegov račun katkad fotografisao. Na ulici, po parkovima. Uzimao je novac i gubio na kocki. Žak se jedva otarasio lopova.

— Gde je sad taj Žak? — upita Pepino s interesovanjem. — Žak je napustio Pariz. Odselio se pre dve godine u Nicu. Tamo je otvorio fotografsku

radnju. — Održava li vezu sa Štefanom? — upita Pepino. Netremice je gledao u Mila. — Ne — odgovori Milo. — Sigurno da ne održava! Žak bi ga popio u čaši vode. Shvati,

Pepino, Štefan mu je zagorčao život. Zbog njega je pobegao iz Pariza. Životinja je uzimao sav novac. — Ali ako je u pitanju bio dobar posao — insistirao je Pepino. Milo odrečno zaklima glavom. — Ne — javi se i Krivošija. — Žak bi najradije ubio Štefana. Naravno kad bi mogao. Nema

tog posla koji bi Žak radio sa Štefanom. Budi siguran da je tako. — Ako je u pitanju fotografija, — reče Milo — znam čoveka koji bi to morao da radi za

Štefana, čoveka koji se boji životinje kao žive vatre. — Poznajem li ga? — upita Pepino. — Ne. — Kako se zove? Milo pogleda Krivošiju. Ćutanje. Milo se najzad odluči. — Taj se zove Nikola. Nikola Nedić.

Zovu ga Mleko. — Kakav nadimak — začudi se Pepino. Žorž Mesar se nasmeja. — Gde stanuje? — upita

Pepino. Milo mu reče ulicu i broj kuće. — Kad bi mi rekao u čemu je stvar, možda bih mogao da vam pomognem — nudio se Milo.

Krivošija je bio obazriviji. Znao je da je davanje informacija uvek riskantan posao. Šta ako Štefan izañe kao pobednik? '.

Pepino zaćuta. Razmišljao je. Naravno, nije dolazilo u obzir da kaže o čemu se zapravo radi. — Tražim čoveka u koga bi Štefan rnogao da ima neograničeno poverenje. Kao brat u brata. Milo je razumeo. Dohvati vlažnu maramicu i obrisa okorele, zašivene usne. — Znam tog čoveka. Postoji samo jedan. Jedan jedini.Taj čovek koga tražite zove se Ivon Ferne.

Nadimak Veštica. Kutnjak od devojke. Bio sam nekoliko puta u njihovom društvu. Prijatelji moji, nikada majka nije rodila takvo ñubre kao što je Veštica. Sposobna je na sve. Lukava je. Ako Štefan nešto radi, onda radi s njom i po njenim idejama. Pepino, mogu glavu da dam da je čovek koga tražite baš to ñubre!

— Znaš li gde stanuje? — Pepinu se učini da je na dobrom tragu. — Znam — reče Milo. Oči su mu svetlucale od uzbuñenja. —Ulica de Ren. Na bulevaru Sen Žermen. Broj 16. Morate da se popnete na četvrti sprat. Na

tavan. Tamo u jednoj od adaptiranih tavanskih soba stanuje Veštica. — Pepino, nagni, — reče Krivošija. Pepino dohvati bocu i otpi mali gutljaj. — Prijatelji, hvala. Mislim nije potrebno da vas uvera-vam da o našoj poseti niko ne treba da zna?

— reče Pepino. — Niko. — Sigurno da nije potrebno — reče Krivošija. Isprati neprijatne goste do stepeništa.

Tog popodneva Pol Kalceti i Žorž, zvani Mesar, obišli su najvažnije ljude iz jugoslovenskog džet-seta, one koji su bili u nekoj zavisnosti od korzikanskog podzemlja. Pepino je napravio poduži spisak ljudi s kojima je Štefan u poslednje vreme dolazio u kontakt. Proverili su Milove navode. Milo je govorio istinu. Nikola Mleko je zaista radio zajedno sa Štefanom i bio je jedan od onih na koje je Štefan u svako doba mogao da se osloni. Nije to Nikola Mleko činio zato što je voleo »životinju«, kako su Štefana nazivali u jugoslo-venskom džet-setu, već zato, potvrdili su mnogi, što se bojao Štefana kao ñavo krsta. Samo je zato pristajao da Štefanu čini usluge.

Na spisku Štefanovih poverljivih prijatelja Pepino je ubeležio i ime jednog rumunskog emigranta, Vasila Negreskua, sa stanom u ulici Marbef. Kada su pozvonili, vrata je otvorila jedna od sestara Blanš. Pepino se ljubazno naklonio staroj gospoñici.

— Tražimo gospodina Vasila — rekao je sa smeškom na licu. — On je otputovao, gospodo,- rekla je gospoñica Blanš. — Zar smo takve sreće! — uzviknuo je Pepino. Imamo lepe vesti za gospodina Negreskua. Šteta. — Vratiće se kroz deset dana — odgovori gospoñica Blanš. — Ne znate kuda je gospodin Negresku otputovao? — Znam, — reče gospoñica Blanš — ali sam zaboravila. Otputovao je u svoju zemlju. Ta zemlja

se zove Rumunija, zar ne? — U vratima se pojavila i druga sestra privučena razgovorom. Obe starice piljile su u Pepina i Žorža.

— Taj grad se zove Bukurešt — rekla je druga sestra. — Dobro sam zapamtila. Pepino iskoristi trenutak i hitro uñe u predsoblje. Za njim uñe i Žorž. — Ali, gospodo, kakav je to način! — povika jedna od sestara Blanš. Žorž joj se unese u lice. — Slušaj, matora, — reče — ako neka od vas progovori još samo jednu reč udaviću je. Evo,

ovako. Gubite se u sobu i da vas više nisam čuo. Preplašene sestre Blanš šmugnuše u sobu. Pepino uñe u prvu sobu s leve strane. Soba je bila hladna i neprovetrena. Otvorio je ormare, ladice, pocepao zavese, podigao tepih pun prašine. Najzad je izvadio nož i rasparao zaključane kofere naslagane u uglu sobe. Ništa nije našao, sem garderobe. Izašli su iz sobe i uskoro se našli na ulici.

Vasil Negresku je nestao. To je mogao da bude važan detalj. Na redu je bila Ivon. Madam Danijel, koja je s tata Žoržom smrdljala u svom staklenom kavezu,

nije bila orna za priču. Pepino joj je obećao sto franaka. Sve je ispričala. Rekla je da je Ivon otišla s jednim krupnim gospodinom. Put u Sjedinjene Države nije zaboravila. Rekla je da je juče dolazio i gospodin Štefan.

— Taj gospodin Štefan je često dolazio — pričala je gospoña Danijel. — Sinoć je bio iznenañen kad je čuo da je mala otperjala sa drugim i da će snimati u Holivudu.

— Je li nešto rekao taj gospodin Štefan? — upita Pepino. Ruku je držao pod kaputom kao da će svakog časa izvaditi novčanik.

—— Ne, nije ništa rekao. Samo se raspitivao kao i svaki muškarac kad ga žena namagarči. Čini se da mu nije bilo prijatno. To je sve. Više ništa ne znam. — Gospoña Danijel je u stvari htela da kaže: prijatelji, za sto franaka sam dosta pričala. Ako hoćete pojedinosti ponudite više.

Pepino je stajao pred staklenim boksom. Ćutao je. Dakle, od osamnaest danas proverenih jedino nema Ivone Ferne i Vasila Negreskua. Ivon je otišla pravo u Holivud s nekim gospodinom kome se obesila o vrat. On će je tako odneti do Orlija. Pepino se osmehnuo. Priče za malu decu. Štefan je sigurno potplatio matoru secikesu da ovako masno laže.

— U kojoj je sobi stanovala gospoñica Ivon? — upita Pepino. Gospoña Danijel je ovoga puta nerado odgovorila. — Gospode bože, vi mnogo tražite od jedne stare žene. Stanovala je na četvrtom spratu. Na

tavanu. Druga soba sleva. Ali zašto? Pepino se obrati Žoržu. — Popni se gore — rekao je. Žorž uzdahnu. Bio je besan što će morati da se ispentra na tavan.

Gospoña Danijel je protestovala. — Ali sad je u sobi jedna druga devojka! Ne možete tako ulaziti u kuću! — povikala je gurajući

nos kroz mali otvor na staklenom kavezu. Pepino se pravio da ne čuje, da ne mari za njene reči. Okrenuo joj je leña.

Žorž se najzad, zadihan i ljut, našao pred vratima sobe u kojoj je stanovala Ivon. Zalupao je. U sobi se začulo neko komešanje, sašaptavanje, pa je najzad zavladala tišina. Žorž nije hteo da gubi vreme. Udario je snažno nogom u bravu dotrajalih vrata i ona su se s treskom srušila u sobu. Podigla se prašina, fina, stoletna. U dnu sobe, ispod prozora, na uskom krevetu ležala je mlada devojka gola kao od majke roñena i

raščepljena. Meñu njenim nogama klečao je starčić, pokušavajući da komadom tikanine pokrije svoju tužnu golotinju. Čim se pribrala od prvog iznenañenja, devojka skoči s kreveta i polete na Žorža. Ovaj joj zavrljači takav šamar da da se nesrećnica, pre nego što je izustila i jednu reč, srušila kao rafalom pogoñena. Za samo pola minuta Žorž se uverio da u sobi nema ničeg interesantnog, pa je praćen prestrašenim pogledom starčića izašao iz sobe.

Dole, pred nastojničkim boksom, čekao ga je Pepino. — Nema ništa — rekao je Žorž. — Badava sam se peo na taj smrdljivi tavan. — Idemo, — reče Pepino. — A moj novac? — prosikta gospoña Danijel. Pepino se iskezi. Priñe staklenom zidu i pokaza

gospoñi Danijel svoje krupne, koso izrasle zube. — Jeste li nešto rekli? — upita, bolje reći zareža. Gospoña Danijel poćuta. — Ne. Ništa nisam rekla — odgovorila je. Tačno u podne Štefan napusti kafe »La Flam«. Luiz ga je ispratila, izišla je zajedno s njim na ulicu.

Još je uvek pričala o svom ljubavniku, idiotu koji joj zagorčava život. Rekla je da bi želela da ga Štefan propusti malo kroz šake. Videla je još pre godinu dana kako Štefan sreñuje jednog neprijatnog gosta u ovom istom kafeu. Kad bi hteo i tog njenog mučitelja.

Krenuo je prema bulevaru Franklina Ruzvelta. Nije znao kuda će. Koračao je bez cilja. Ulica je živela na toplom septembarskom suncu, plamtela je u sviom bojama sveta, razdragana i bučna.

Telefonska se govornica nalazila na kraju ulice. Ušao je i za delić sekunde pogledao iza sebe. Ugledao je svetlosivu mrlju. Ona devojka koja je u kafeu pila limimadu i tako strasno obrtala stranice knjige bila je pedesetak metara iza njega. Okrenuo je brojeve Vasilovog telefona. Već je na prvi poziv začuo prigušeni glas prijatelja.

— Šta ima novo? — pitao je Vasil. — Ništa naročito — odgovorio je Štefan. — Hteo sam da čujem kako si. — Dogovorili smo se da se tek sutra javiš, zar ne? — brundao je Vasil. — Ipak, nešto se

dogodilo? — Prate me — reče Štefan. — Jedna mala slatka devojka. Vasil poćuta. — Jesi li siguran ili... ? — Ne, još nisam siguran. Proveriću. — Znači, postaje vruće? — Tako izgleda. — Štefan se okrenu u pravcu one svetlosive mrlje. Više je nije bilo. — Opaliću je i biće sve u redu. — Slušaj me dobro — reče Vasil. — To je malo važno. Oni verovatno nešto pokušavaju, ali neće

uspeti. Hvataju se za slamku, kao davljenici. Budi oprezan i staložen. Nemoj da piješ. Ne dozvoli da te bilo šta dovede u neugodan položaj. Ne treba reskirati. Sutra se javi. Posle sastanka. To je sad najvažnije. Do viñenja.

Štefan spusti slušalicu. Izañe iz kabine. Nije se okrenuo. Koračao je lagano, tobože nezainteresovano, kao čovek koji ima vremena napretek i koji ne sumnja. Kovao je plan. Na uglu ulice Kolize i avenije Franklin Ruzvelt ušao je u kafe u koji nikad pre nije navratio. Bio je to jedan od onih kafea čiji je vlasnik birao goste. U kafe su svraćali uglavnom činovnici iz okolnih biroa. Ujutro bi popili kafu, za vreme ručka naručili bi »crock a la monsieur« i malu čašu vina. Neka vrsta božjeg hrama. U lokalu nije bilo ni flipera, ni galame, ni devojaka, pa ni gostiju. Još je s vrata poručio »martini«. Seo je u ugao iz kojeg je sasvim iskosa mogao da vidi deo ulice Kolize, a njega je malo ko mogao da vidi. Očekivao je da proñe devojka u svetlosivom kostimu, ona iz kafea »La Flam«.

Nije se pojavila. To je bio još jedan dokaz da ga mala svetla mrlja prati. Devojka je videla da je ušao u kafe, zaustavila se dvadesetak koraka ispred kafea i sad čeka, šetka, razgleda izloge, mislio je Štefan.

Prošlo je dvadesetak minuta, a devojka u svetlosivom kostimu nije se pojavila. Štefan odluči da još neko vreme ostane u kafeu, sve dok devojci ne dosadi. Koliko je zapazio bila je mlada i samim tim neiskusna u poslu kojim se bavila. Prevariće se, ući će u kafe da popije limunadu i proveri da li je Štefan još u kafeu, sam ili s nekim u društvu.

Gazdarica je stajala iza šanka koji se caklio. Oči su joj bile žute i buljave. Gledala je negde unutar kafea, odsutno i umorno. Tako će do smrti mislio je Štefan, s laktovima oslonjenim na metalnu ploču

šanka. Do kase. Kad bude umirala zagrliće tešku metalnu kasu. Poslednja će joj želja biti da i kasu ponese tamo, na onaj drugi svet.

— Još jedan martini, gospoño, — reče Štefan. A tada se kao prethodnica nesreće u kafe naglo useli tamna senka. Nad Parizom su zaplovili niski, crni oblaci puni kiše. U kafeu postade mračno. Sa stolice na kojoj je sedeo, Štefan je sasvim iskosa ugledao devojku u svetlosivom kostitmu. Gazdarica stavi na stočić čašu s »martinijem«. Odgega natrag, do kase. Stefan je netremice zurio kroz stakla izloga i krivio vrat da što bolje i dalje vidi. Siva mrlja sad je prošla pored jedne druge devojke, malo je zastala, tek da joj kaže da je čovek, koga prate, u kafeu, preko puta. Onda je svetlosiva mrlja nestala. Ona druga devojka izvadila je iz torbice zamotuljak, mantil za kišu od providne, sasvim tanke plastike. Na asfalt su pale prve krupne kapi kiše. Onda je kiša složila. Bilo mu je jasno. Za nekoliko trenutaka devojka u bezbojnom, providnom mantilu od plastike ući će u kafe zacvrkutaće: dobar dan. Jadnica nije ni sanjala da Štefan ima tako dobar vid i da mu je položaj s kojeg je osmatrao pružao mogućnost da daleko vidi. Štefan izvadi iz džepa pantalona »Pari Turf« i zadubi se u čitanje. Kada je zvono na vratima objavilo da je u kafe ušao novi gost, Štefan nije podigao glavu. Tek posle nekoliko minuta spustio je novine i dohvatio čašicu s »martinijem«.

Devojka koja je primila štafetnu palicu od svetlosive mrlje sedela je nedaleko od ulaznih vrata kafea. Bila je profilom okrenuta Štefanu. Nije mogla da ga vidi. Sistem praćenja koji su upražnjavale nije bio nepoznat Štefanu. Zvao se »štafeta«. Objekt koji su pratile, devojke su predavale jedna drugoj po sistemu štafetne palice. Onaj koji je bio praćen nije mogao da posumnja, jer su se devojke brzo sme-njivale. Uvek druga. I uvek različito obučena.

Štefan je sedeo, prilično daleko od ulaznih vrata, u mrtvom uglu kafea. Znao je da ga devojka nije videla i da je sad znatiželjna da li je on uopšte tu, u kafeu. Poručila je čašu mleka. Ispijala je mleko kratkim, malim gutljajima. Gledala je u jednu tačku, nije se okretala ni levo, ni desno. Minuti su prolazili. Devojka je postajala nestrpljiva. Čoveka u plavim farmerkama i u iznošenoj, bledoružičastoj majici nije bilo ili je sedeo negde u nekom zabitom kutku kafea. Zapalila je cigaretu. Štefan je pratio svaki njen pokret. Ako ništa drugo, saznaće za koga radi. To bi moglo da bude dragoceno obaveštenje. Povukla je još nekoliko dimova, a onda ugasila do pola ispušenu cigaretu. Naglo je ustala i krenula u unutrašnjost kafea prema stepenicama koje su vodile u suteren. Prošla je pored Štefana uzdignute glave. Nije ga osmotrila, ali ga je videla. Dovoljne su joj bile i boje, plava i ružičasta. Štefan je začuo tupo lupkanje njenih potpetica. Silazila je u toalet. Ustao je i krenuo za njom. Gazdarica je buljila kroz staklena vrata u kišu koja je od ulice, što je maločas plamtela, načinila zgarište.

— Mala! — rekao je Štefan. Devojka se okrenula. Štefanu se učini da su njene oči najednom porasle, postale veće od stakala naočara. Stajao je ispred nje i gledao je kao što zmija gleda žabu. — Za koga radiš? — upitao je ne skidajući pogled.

— Za koga radim? Kakvo je to blesavo pitanje? — drznu se devojka. — Gospodine, čini se da suviše sebi dozvoljavate! — Osetila je dve tvrde koščate šake oko vrata, prste koji prodiru u meso,obuhvataju grkljan, dave. Glas više nije mogla da pusti.

— Pitanje nije blesavo, smrdibubo! — riknu Štefan. — Ako budeš vikala udaviću te! Jesi li razumela! — Devojka je, paralisana strahom, klimnula glavom. To je značilo: ne, neću vikati, samo me pustite. Štefan smanji pritisak koščatih prstiju. Jabučica iskoči i devojka uhvati žedno vazduh. — Za koga radiš? — ponovi Štefan pitanje. Pred sobom je imao devojku od najviše dvadesetak godina, mršavu, nežnu, bledog, prozirnog lica. Usne su joj bile vlažne, crvene, plavo crvene kao u malokrvnih osoba ili srčanih bolesnika. Kroz dioptere je video strah, grdan strah u velikim očima.

— Gospodine, šta sam učinila da se prema meni tako ponašate? — reče devojka tiho. — Ja vas ne razumem!

Štefan je ugura u kabinu za dame. Zatvori vrata. — Govori! — riknu. Nesrećnica više nije imala vremena da bilo što pokuša. Glumiti i dalje

bilo je opasno. Ostalo je samo da prizna. — Sve ću vam reći — prošištala je. — Samo me pustite, molim vas ... Štefan oslabi pritisak snažnih prstiju. — Slušam — reče. — Govori! — Radim za gospodina Pjera Žobera — jedva oujno izgovori devojka. — Za Malog Pjera? — Da, gospodine. Mali Pjer je bio kum Antonija Pjeranñelija. Štefan je to znao.

— Kada si dobila zadatak? — pitao je. — Pre nekoliko časova. Gospodin, Pjer nas je lično pozvao u svoj kabinet i dao nam vašu

fotografiju. Trebalo je samo da vas pratimo i da mu podnesemo izveštaj. Ništa više. Kunem se. — Koliko vas je? — Osam devojaka. — Šta ako te sad udavim? — Nećete ... Gledali su se u oči. Štefan je i dalje piljio u devojku kao zmija u žabu samo što je žaba, umesto

zmije, zapalacala jezikom. Vrhom malog, tvrdog jezika dodirnula je Štefanove usne i učinila da telo čoveka koji je stajao pred njom, najednom i sasvim neočekivano, zadrhti od iznenadne, silovite pohote. Štefan oseti da mu se vid muti, da se krv u njemu pali, da mu kolena klecaju od slatkog blaženstva koje se munjevito približavalo. Snažno je dohvatio slabašno telo devojke i privukao. U ustima je osetio i onaj hladni, tvrdi jezik kako palaca i burgija. Začuo je ubrzano, prigušeno disanje koje je značilo potpuno predavanje. Nikada ranije nije bio tako brzo spreman kao sad. Devojka se u tren oka, vešto i spretno, oslobodila stvarčice koja je smetala da Štefan prodre u nju. Zajašila je. Iz grudi joj se oteo težak, mračan uzdah zadovoljstva. Pogodila je iz prve. Stefan je prigrlio jače, još snažnije, osetio je da krhko, mršavo telo lomi u njegovom zagrljaju. Devojka je obuhvatila nogama njegov struk i tamo, ispod leña, čvrsto ih ukrstila. Rukama se držala za Štefanov vrat. Brzo su završili. Li čilo je na zemljotres. Došlo je neočekivano i potrajalo kratko. Zagrljaj devojčinih nogu je popuštao. Klonula je. Nije više imala snage da se drži. Noge je polako spuštala niz Štefanove. Stala je. Još jednom je poljubila Štefanove usne.

— Mili, — rekla je. — Mili moj. Bio si kao stena. To je bio kraj. Devojka je poverovala da je spasena. Prevarila se. Štefan je snažno i iznenada

odgurnu od sebe. Učinio je to silovito tako da je devojka preletela preko klozetske šolje i udarila glavom o zid. Tako je i ostala. Bez reči i pokreta, s nogama dignutim uvis, preko klozetske šolje. Dve bele, mršave noge strčale su kao dve raklje, raskrečene i ukočene. Duboko izmeñu nogu videla se gusta, crna šumetina s malo ružičastog mesa. Štefan navuče pantalone i pohita u kafe.

Gazdarica je još uvek sedela oslonjena laktovima o metalnu ploču šanka, odmah kraj kase. Štefam plati i izañe. Nešto kasnije gazdarica je začula očajničke pozive za pomoć koji su dolazili iz suturena. Sva izbezumljena sletela je dole. Imala je šta i da vidi.

— Isuse! — zavrištala je. — Isuse! 23. Stari svileni abažur visio je s tavanice i bacao snažan krug svetla preko trpezarijskog stola.

Kao i uvek u ovo vreme Nikola Nedić, zvani Mleko, sedeo je za stolom i čekao da Madlen u kuhinji završi pripremanje večere. Ovoga puta nadao se nečem boljem nego što je potaž od zelene boranije. Širio je nozdrve. Iz kuhinje je dopirao miris pržene ribe, istina one najjeftinije. Bio je gladan. Radio je do pala sedam. Podnevna kiša trajala je dva časa, pa je onda ustupila mesto plavetnilu i suncu. Sen Mišel je oživeo kao retko kad. Nikola je saletao prolaznike, naročito majke s decom, doletao je oko njih kao muva zunzara sve dok sumrak nije natkrilio prometni bulevar. Pazar je bio slab. Možda pedeset franaka za celo popodne. Pedeset franaka bili su za Madlen novac dostojan poštovanja. To što je trčkao, što se ponižavao, moljakao prolaznike da ih slika, još - malo pa ih ljubio u dupe, Madlen nije računala. Šta bi ta islužena konjina, s licem od blata, inače radila, rezonovala je žena - škorpija i Nikola je uvažavao taj rezon.

Vezao je servijetu oko vrata i čekao tanjir s ribom. Naravno, uz ribu će dobiti i čašu vina. Opet onog najjeftinijeg. Kad se brod vrati s duge i burne plovidbe, izbušen, bez krme i s utrobom punom vode, onda je svaka luka dobra.

Zvono ga je prenulo iz spokojnog očekivanja večere. Madlen je viknula iz kuhinje. — Nikola otvori! Neko zvoni! Kao da je Nikola gluv. Ustao je i pošao prema vratima. Ko bi mogao da bude? U ovo doba je

retko koja mušterija dolazila za naručene fotografije. Otvorio je vrata i zablenuo se u visokog, stasitog čoveka koji je stajao u slabo osvetljenom hodniku. Nikolu je najednom obuzela neodoljiva želja da pred nepoznatim zalupi vrata. Strah ga je obuzeo u hiljaditom delu sekunde.

— Dobro veče — rekao je nepoznati tihim glasom. Pokazao je kartu u zaštitnom omotu od plastike. — Komesar Žuve iz kriminalistioke policije. Tražim Nikolu Nedića.

— Ja sam — rekao je Nikola, a nije bio svestan da je glas izašao iz njegovog grla. To mora da je neko drugi izrekao. Stajao je u vratima. Razapet na krstu. Pilat je došao. Sada će otpočeti suñenje. Juda će biti Štefan. Neka ga probodu kopljem, neka mu u usta strpaju sunñer natopljen goveñom žuči, neka mu izvade džigericu, Nikola se neće pomeriti, neće glas pustiti. Ali živ neće u Sante. Ni u Dragi-njon, u kamenolom u kome je kao kažnjenik proveo šest paklenih meseci. Gospode bože i Majko božija, spasite raba božjeg Nikolu!

— Morao bih da porazgovaram s vama — rekao je komesar Žuve. — Samo nekoliiko pitanja. Nadam se da imate vremena? — Glas mu je bio dubok, ozbiljan i s izvesnom dozom ljubaznosti. Prošao je pored razapetog Nikole i ušao u stan. Kao opčinjen, još uvek sleñen od straha, Mleko poñe za njim.

— Izvolite sesti — reče tiho. Oseti kako mu koža postaje topla, kako se znoji, kako se u crevima muti, krklja, još malo, pa će petlja da popusti. Tako se isto osećao kada je sanjao zatvor Sante i Žila kome su u dvorištu odsekli glavu. Morao je iz kreveta u toalet da isprazni creva od straha. Nekako je izvukao stolicu i ponudio kasnom gostu. — Izvolite sesti.

Komesar Žuve nije pokazivao želju za sedenjem. Poznajete li Štefana Ratarca, zvanog Gorila? — upita tvrdo.

— Ne — odgovori Nikola pre nego što je komesar Žuve završio pitanje. — Ne. Ne poznajem ga.

— Razmislite dobro! — Ne. — Ipak ga poznajete. Mi znamo da ga dobro poznajete. — Ne. Stajali su jedan nasuprot drugome. Iz kuhinje je dopirao miris pržene ribe. Madlen je svakako

mislila da je neka mušterija došla po fotografije, pa je nastavila s pripremanjem večere. Komesar Žuve je piljio u Nikolu kao da je želeo da u njegovim preplašenim očima pročita istinu. Nikola nije mogao da izdrži taj ispitivački pogled koji je imao svojstva aparata za otkrivanje laži. Pogled je izvirao iz lica načinjenog od betona. Komesar Žuve ličio je na Frankenštajna, na jednog od onih pandura...

.... Draginjon. Kamenolom u blizini Marseja. Sahara puna kamenja i stena. Sunce koje bije u

teme. Gutljaj vode ravan polovini života. Rab božji Nikola korača u koloni. Rano je. Sunce još nije izašlo. Vetrić s mora ćarlija. Nikola čuva maramicu. Staviće je na glavu kad upeče sunce. Ublažiće zračenje koje razara mozak. Koračaju goli, samo u gaćama. Ispečeni. Bosi. Kamen seče. Već oko osam časova nastaje pakao. Sunce se penje i počinje da ubija. U devet pale mine. Kamenice lete na sve strane, kao kiša. Svako se snalazi kako zna. Stražari, sve sami Frankenštajni, sede u zaklonu. Nikola stavlja na glavu maramicu. Jedan od stražara ugleda maramicu na Nikolinoj glavi. Dotrči, opali nogom Nikolu pravo u muda. Uzme mu maramicu i zapali je upaljačem. Maramica za tili čas izgori na jakom suncu. Nikola se valja od bolova. Urla. Koža ga peče. Oštre ivice razbijenog kamena seku kožu. To se zove: pet minuta u Draginjonu...

Takav je Draginjon. Svih šest meseci. Ili šest godina. — Ne budite tvrdoglavi, gospodine Nediću. Imamo dokaza da ga poznajete — govorio je

komesar Žuve. — Sad skoro izradili ste seriju fotografija za račun gospodina Štefana. Zar ne? — Ne. ... Samte. Šest časova ujutro. Stražari izvode zatvorenike i reñaju ih duž hodnika. Giljotina će

devetnaestogodišnjem zatvoreniku odseći glavu. Svi zatvorenici treba da vide predstavu. Mrtvački strah treba da im se zauvek useli u kosti. Samo tako će postati ispravni grañani Pete republike.

Nikola stoji kraj prozora i zuri u dvorište, u crna zatvorena kola u kojima je smeštena giljotina. Osuñeni na smrt prolazi galerijom. Zatvorenici se okreću. Svi gledaju u mladića. Žandarmi prate osuñenog na sinrt. Žil je ubio i opljačkao jednog pariskog taksistu. Nikola zine od straha. Na licu mladića koji će za desetak minuta ostati bez glave čita se smrt. Prava pravcata smrt. Lice boje belog voska. Oči već mrtve. Kolona žandarma s osuñenikom prolazi. Nikola se okreće prozoru. Posle nekoliko minuta kolona s osuñenikom na smrt stiže pred crna kola. Žilu prilazi pandur s makazama.

Seče okovratnik košulje od belog platna. U pitanju je tradicija. Praktična strana pogubljenja giljotinom. Sečivo treba da uñe u meso, u kičmu. Okovratnik košulje je nedužan. Prilazi sveštenik. Žil mu se klanja. Ljubi krst.

Onda dvojica pandura iznenada hvataju Žila pod miške. Treći otvara vrata. Panduri gurnu Žila glavom u kružni otvor neke naprave koju Nikola sa trećeg sprata ne vidi dobro. Brzo zatvaraju vrata. Crna kola, neka vrsta kombija, malo se zatresu. Glava se odvojila od tela i obezglavljeno telo se praćaka, udara levo desno, sekundu, dve. Pravda je zadovoljena na biblijski način. Oko za oko. Glava za glavu.

— Ne. Nisam poznavao Štefana Ratarca — reče Nikola. Bio je siguran da će izdržati da nikad, po cenu glave, neće reći: da.

— Nikola, zašto ne govoriš istinu — reče Madlen. Stajala je u vratima koja su vodila u kuhinju kao prokletstvo poslano ovoga časa iz samog pakla. U ruci je držala tanjir s prženim ribama. Zejtin se pušio. — Gospodine?

— Komesar Žuve — reče komesar i lako se nakloni. — Gospoño, ne treba da se uzbuñujete. Samo nekoliko pitanja.

— Veoma sam pribrana, gospodine, — odgovori Madlen. — Meni je samo žao što moj muž ne govori istinu. Ja sam, gospodine komesare, prijavila čitavu stvar. Moj muž je radio za tog... tog razbojnika... puna dva dana. Kada je posao bio gotov razbojnik je lepo pokupio fotografije i otišao. Nije ostavio ni jedan jedini franak! Može li tako, gospodine? Ja mislim da u našoj zemlji još uvek vladaju zakoni. Zar ne?

— Da, gospoño. Vi ste potpuno u pravu — odvrati komesar Žuve. — Ja sam upravo i došao zbog vaše prijave. Štefan Ratarac ima još grehova, malih i velikih. U interesu je istrage da gospodin Nedić poñe sad sa mnom kako bismo uzeli njegovu pismenu izjavu. Već sutradan imamo nameru da preduzmemo prve korake.

— Ja se potpuno slažem, gospodine, — reče Madlen. — Nikola, večeraćeš kad se vratiš. U crnom »sitroenu« DS Nikoli Nediću je sve bilo jasno. Pored njega je sedeo komesar Žuve,

lažni komesar Žuve. Bio je to, najverovatnije, mislio je Nikola Mleko, glavom i bradom Žorž Mesar, desna ili leva ruka Antonija Pjeranñelija, šefa korzikanskog dela pariskog podzemlja. Nikola je došao do zaključka da je tako, jer je za volanom crnog DS prepoznao Pepina, Pola Kalcetija, jednog od učesnika pljačke blindiranih kola Alžirske banke. Nije znao šta je gore: pasti u ruke policiji ili ovim ljudima za koje nije postojalo ni parčence onoga što se zvalo zakon. Obuzelo ga je osećanje ravnodušnosti koje se graničilo s mrtvilom. Verovao je da crnim DS-om putuje u svoju poslednju avanturu. Strah je iščezao kao rukom odnesen.

Nije znao kuda ga voze. Niti je pitao. Pepino je ćutao i vozio već čitav sat. Žorž Mesar mu je rekao da ne pokuša da načini neku glupost, jer će ga odmah tu, u automobilu, udaviti kao mačku. Ili će mu opaliti metak u stomak. Pokazao mu je veliku crnu pucu s prigušivačem.

— Jedina će šteta biti što ćeš zaprljati sedišta — rekao je Žorž. Izišli su na auto-put. Posle trideset kilometara vožnje, skrenuli su petljom na desno. Prošli su

kraj table s fluorescentnim slovima. Na tabli je pisalo Gusenvil. Bila je to varošica nadomak Pariza koja će uskoro postati predgrañe džinovske metropole. Antonio Pjeranñeli, verujući u svoja ekonomska predviñanja, kupio je pre nekoliko godina dvadesetak hektara zemljišta s jednom staroin kućerinom, ruševinom još iz dvanaestog stoleća. Restaurirao je kućerinu u celosti. Sada je to jedna od najlepših i najekscentričnijih vila u okolini Pariza, s najsavremenijim komforom iza starih zidina. Imanje je bilo ograñeno visokim kamenim zidom. Nekoliko krvoločnih vučjaka krstarilo je celu noć oko vile. Bili su to najbolji čuvari koje je Antonio Pjeranñeli mogao da izmisli.

Oko deset časova uveče crni DS zaustavio se pred glomaznom kapijom od kamena i gvožña. Pepino je izašao i pritisnuo sakriveno dugme tačno onoliko puta koliko je bilo ugovoreno. Otvorio je stari Pol, gangster u penziji, čovek koji je za račun Antonija Pjeranñelija nosio u telu nekoliko olovnih kugli.

— Koga ste to doveli? — pitao je. — Zurio je u nepoznatog čoveka na stražnjem sedištu. — Jednog Jugoslovena — rekao je Pepino. — Oh, tako volim Jugoslovene — rekao je stari Pol. Lice mu se razvilklo u ciničan osmeh.

Predosećao je da će biti veselo, dole, u podrumu. — Ovde je tako dosadno. Čim je stari Pol zatvorio vučjake, Pepino i Žorž uveli su Nikolu Nedića u dvorište vile. Pepino

je otišao do telefona, a Žorž je, uz asistenciju starog Pola, smestio Nikolu u jednu betonsku prostoriju

duboka ispod starog zdanja. Vrata su bila od metala, s najboljom bravom, a spolja su bila utvrñena prečagom. Podrumska prostorija nije imala prozore, a zidovi su bili debeli najmanje dva metra. Nikola Mleko bio je živ zazidan. Neko vreme tumarao je po mraku, pipao, šetkao, a onda je seo na hladan i vlažan pod i zaplakao iz sve snage.

Antonio Pjeranñeli koji je s nestrpljenjem očekivao nove vesti od Pepina i Žorža bio je prijatno iznenañen kada je čuo da se čovek, koji je izradio fotografije i razvio film, nalazi u podrumu njegove vilu u Gusenvilu.

— Pa to je više nego što sam očekivao — rekao je. — Dolazim što pre budem mogao. Čekajte me i ne preduzimajte ništa — rekao je Pepinu.

Spustio je telefonsfcu slušalicu. Zaista, imao je izvanredne saradnike. Na njegovom pisaćem stolu, u birou, pod jakom svetlošću lampe, ležali su prvi izveštaji. Meñu njima je bio i Pepinov, poslat telefonski oko pet časova popodne, pre nego što je Žorž Mesar posetio Nikolu Nedića kao komesar Žuve. Antonio se okrete prema uglu sobe. U fotelji je sedeo omanji, debeljuškasti čovek pravilnog, okruglog lica kakva imaju mnogi debeli ljudi. Bio je to Mali Pjer, nekada slavni član pariskog podzemlja, čovek koji je odmah posle rata organizovao parisku prostituciju i uveo nove, savremene metode eksploatacije ženskog mesa. Mali Pjer bio je i čovek čije će ime ostati zabeleženo u analima pariske prostitucije. Pronašao je »crnu rukavicu« kojom je žiletirano bar stotinjak nesrećnica. Mnoge su se klele da će po cenu života iskopati oči strašnom pronalazaču, ali nijedna to nije učinila. Mali Pjer je napustio poslove u podzemlju tek pre nekoliko godina. U ulici Seminar, u blizini Bastije, na drugom spratu jedne oronule zgrade, kupio je prostorije i osnovao biro za kupoprodaju nekretnina, mada se tim poslom nikada nije bavio. U stvari bio je to biro specijalizovan za bračna neverstva i razvode. Njegovi su ljudi uglavnom pratili žene u koje su muževi sumnjali, ili su pratili muževe na zahtev žena. Klijenti su bili iz redova dobro situiranih grañana, plaćali su dobro, pa je posao »s nekretninama« donosio Malom Pjeru neočekivano dobru zaradu. Pored nekolicine ljudi koje je stalno zapošljavao Mali Pjer je angažovao mlade devojke kojima je u Parizu svaki franak bio dragocen i koje su imale afinitet i talent za tu vrstu posla. Primao je i porudžbine iz podzemlja, ali se takvih poslova sve više klonio.

Godine su učinile svoje i »strašni pronalazač« čeznuo je za mirom i spokojem. Kad ga je Pepino, u ime Antonija Pjeranñelija, zamolio za uslugu, Mali Pjer nije smeo da odbije. Bili su više nego kumovi, i stari drugari iz podzemlja. Štefana je poznavao, video je nekoliko puta robusnog Jugoslovena i ono što je znao o tom čoveku iz daleke zemlje nagonilo ga je da odbije molbu Pjeranñelija, da izmisli neki razlog, bilo kakav, pa ipak, prihvatio je da pomogne kumu, istina, sa zebnjom u srcu.

— Dobra vest? — upita Mali Pjer. — Više nego dobra — odvrati Antonio. Držao se starog pravila podzemlja: kad nije

potrebno, ne mora ni roñeni brat da zna. Prišao je pisaćem stolu i uzeo nekoliko listova ispisanih pisaćom mašinom. Bila je to lista potencijalnih snajpera. Meñu njima se verovatno nalazilo i ime onog pravog.

Na listi je bilo osamdeset imena ljudi i žena, većinom Jugoslovena i Francuza. Bio je jedan Bugarin i jedan Rumun. Sva su ta lica bila ili su još uvek u prijateljskim vezama s Alenovitm telohraniteljem. Antonio je do maločas klasificirao kandidate. U užem izboru ostalo je šesnaest. Do devet časova uveče taj broj je pao na osam. Nestanak Ivone Ferne izazvao je ozbiljnu sumnju. Antonio Pjeranñeli nije poznavao malu provincijalku, ali su devojke Malog Pjera donele interesantne i sasvim sveže podatke. Ispitale su poznanike i prijatelje male Ivon. Svi su se složili da je nekadašnja štićenica gospoñe Klod, prve peze sveta, bila izvanredno inteligentna devojka koja je jedina mogla da komanduje Štefanom. Tvrdile su u svojim izveštajima da je Štefan bio pod uticajem devojke koja je iznad svega cenila novac i samo novac.

Antonio je još više posumnjao kada je ime Ivon Ferne našao na spisku onih koji su učestvovali u predstavama »ružičastog baleta«. Dakle, Ivon je bila ta koja je stavila bubu u Štefanovo uho? Spisak učesnika »ružičastog baleta« dostavio je Alen još u toku prepodneva.

Poreñ izveštaja devojaka iz kupoprodajnog biroa Malog Pjera, Antonio je u rukama držao i telefonski izveštaj Pepina i Žorža Mesara. Ivon je na vreme isparila. Priča da je neki princ iz bajke odveo pravo u Holivud, da tamo snima film, pojačavala je sumnju. Ivon Ferne je snajper za kojim Antonio Pjeranñeli tako besomučno traga?

— Šta misliš o Ivon Ferne? — upitao je Antonio svoga kuma koji je još uvek sedeo u udobnoj fotelji.

— Poznavao sam takve kao što je ta mala. Ali, što se ucene tiče, vrlo se malo žena bavilo takvim poslovima. Žena pre može da ubije nego da uceni. Ne znam zašto je tako. Ali, svako pravilo ima i izuzetaka. Veštica je možda izuzetak — odgovorio je Mali Pjer. — Meni se čini da je Rumun takoñe sumnjiv. Kako se zove?

— Vasil. Vasil Negresku — odgovori Antonio. Češao se po temenu. Postajao je nervozan. Od osmoro sumnjivih u Parizu se ne nalazi četvoro. Dvoje od njih teško da bi došli u obzir za ulogu snajpera. Znači ostaju samo Ivon i Vasil. Kako ih pronaći? Zar nije bio brzoplet kad je Alenu i gospoñi de Roš obećao da će stvar srediti, brzo i bezbolno?

— Da li je taj Vasil tancovao u »ružičastom baletu« — upita Mali Pjer. — Da! — reče. — Da! — Kako mu to nije pre palo na pamet. Rumun je bio na listi

učesnika »ružičastog baleta«. Doveo ga je Štefan. Zar to nije bilo proračunato? Neko je morao da pomaže Štefanu dok je fotografisao.

Neko je morao da ga zaklanja, da mu »čuva leña«. Ivon ili Vasil? Ili oboje? — Izgleda da smo na pravom tragu — reče Antonio. — Pjer, puca mi pred očima! —

Dohvatio je Pepinov izveštaj. Čitao je brzo. Stanodavke, dve stare frajle koje je Pepino ispitivao, rekle su da je Vasil Negresku otputovao u Rumuniju, u Bukurešt Znači, tu leži zec. Otkud da se jedan politički emigrant, kriminalac za kojim je tragala rumunska policija, sad vraća?

— Maska — reče Antonio. — Pjer, to je sve maska. Holivud i Bukurešt. Zar su mogli da budu toliko naivni!

Pjer je prešao na praktičnu stranu. — Kako naći Ivon i Vasila? — pitao je i sebe i Antonija. — Kako ih naći meñu šest

miliona? Zazvonio je telefon. Antonio je podigao slušalicu. Govorio je Alen Dipre. Pre jednog časa javio mu se Filip Morso, ucenjeni koji nije znao

da je ucenjen. Rekao je Alenu da se zaljubio. Izabranica je Ivon Ferne. Juče se lionsko ñubre preselilo u vilu u Rambujeu. Alen misli da je to najbolji način bunkerisanja. U vili ucenjenog sakriti materijal, fotografije, film. Takav je plan mogla da smisli samo Veštica.

— U redu — reče Antonio. — Sve je u najboljem redu. Potražiću našu dragu prijateljicu. Spavaj dobro i lepo sanjaj. — Spustio je slušalicu. Osmeh je zaigrao na njegovom mesnatom licu. — Pjer, ti si maločas nešto pitao?

— Pitao sam kako ćemo ih naći izmeñu šest miliona. To sam pitao. — Treba pitati kako ćemo ga naći. Nju smo već pronašli — reče Antonio. Odahnuo je s

olakšanjem. Sad je valjalo pohitati u Gusenvil. Tamo ga očekuje Nikola Nedić, zvani Mleko, čovek koji je razvio film i načinio serije fotografija. Nešto sigurno zna. Nešto što može da bude od koristi. Dohvatio je mantil s čiviluka.

— Pjer, sutra ćeš rano nastaviti posao. Onako kao što smo se dogovorili. Svi Rumuni koji žive u Parizu treba da budu ispitani. Svi do jednoga.

Mali Pjer s mukom ustade iz duboke fotelje. — Sve činim da ti pomognem — reče. — Znam — odvrati Antonio i spusti svoju tešku ruku na rame pronalazača crne rukavice.

— Znam, i to cenim. — Antonio, zaboravio sam da ti kažem. Danas se dogo dila jedna mala neprijatnost.

Štefan je otkrio da ga prati jedna moja devojka. Bila je neoprezna ta mala i... — I? — Antonio se upilji u Malog Pjera. — Šta se dogodilo za ime boga? — Nalazi se u bolnici. — Ko se nalazi u bolnici? — Devojka, naravno. Žizel. Zadobila je potres mozga. Sirota mala Žizel. Bila je moj

najbolji agent. Živela je pošteno od svog posla i studirala medicinu. Antonio ga pogleda s nekom vrstom sažaljenja. — Stari moj, omekšao si preko mere. Znaš koliko me zaboli kita za tu tvoju Žizel! Rastali su se ispred bara »Pase«. Lokal je već bio zatvoren. Antonio je otključao kapiju i

ušao u tesno dvorište iznad koga se nalazio prozor njegovog biroa. Dole, u dnu dvorišta pod

nadstrešnicom bio je parkiran njegov beli DS. Dvorište je pripadalo isključivo Pjeranñeliju i nije bilo prolazno. Bio je to komadić prostora meñu zgradurinama okrenutim leñima dvorištu. Pjeranñeli je prigrabio tu »ničiju zemlju« pogodnu za parkiranje kola. Uskoro se našao na auto-putu. Vozio je iskusno i lako. Mogao je na miru da razmišlja i da rezimira sve što se dogodilo u toku burnog dana. Shvatio je da Ivon drži konce u svojim rukama. Boni neće izdati Klajda. Ni po koju cenu. Verovao je da je Ivon sakrila negativ negde u vili Filipa Monsoa. Neće biti ni malo jednostavno izići nakraj s Vešticom ili ubediti Filipa da mu opasnost preti od žene koju voli. Do ñavola. Postoji samo jedno rešenje. Ivonu treba ubiti. Još sutra. Skriveni film može da ostane u vili Filipa Morsoa do sudnjeg dana. Čim Filip napusti vilu, Pepino i Žorž će ući na način koji oni znaju. Ivon će biti još u krevetu. Osetiće samo dva palca koji joj lome grkljan. Kada je Filip bude našao biće hladna kao led. Odmah će pozvati prijatelja Antonija Pjeranñelija da ga pita šta da radi. Antonio Pjeranñeli će se postarati da leš nestane kao da ga nikad nije ni bilo. Filip će dobro platiti i biće zahvalan što ga je prijatelj Pjeranñeli oslobodio bede i policijske istrage. Možda će ga i poljubiti, kao roñenog brata. Naravno, nikada neće posumnjati da je Ivonin put na onaj drugi svet delo prijatelja Pjeranñelija.

Farovi su sekli noćnu tminu. Uskoro se pred očima Antonija Pjeranñelija ukaza znak da je Gusenvil u blizini i da treba smanjiti brzinu. DS posle nekoliko stotina metara skrenu s auto-puta i nestade u noći.

Poslednje veče uoči dana kada je morala da padne odluka, Štefan je proveo u kafeu »La Flam«, Možda je mogao da izabere neki drugi lokal zbog potere koju je Mali Pjer mogao da organizuje u želji da osveti devojku koja je ostala da leži u toaletu kafea, na uglu avenije Franklin Ruzvelt. Štefan se nadao da je Pjer pametan čovek. Shvatiće da je jeftinije platiti devojci nekoliko stotina franaka više, nego se natezati s čovekom koji je udarcem pesnice mogao da ubije. Sem toga, Štefan je čekao da iz kuće, u kojoj je stanovala porodica Dipre, izañe Katrin. U poslednje vreme napuštala je apartman oko deset časova uveče. Znao je da se sastaje s onom lutkicom pd čoveka, s onom bednom šećerlemom, italijanskim filmskim glumcem ðinom Neri. Bilo je pitanje dana kada će ptičica Katrin zauvek napustiti gnezdo u ulici Kolize. U meñuvremenu je ispio desetak martinija. Sedeo je i zverao u izlog. Kafe je bio pun gostiju koji su žagorili, pili, jeli, ulazili i izlazili. Više ga nije interesovalo da li ga neka ili neko prati. Mali Pjer će sutra dobiti svoje. Želeo je da govori s Katrin, da joj se poveri, da od nje zatraži savet. Nije se bojao Alena i njegovih Korzikanaca. Štefan nije poznavao strah. Čak nije strepeo ni za život. Ako ga i ubiju ništa se neće promeniti na ovom guravom svetu. Hteo je da odustane od ucene, da govori s Katrin, da pokuša nešto. Nije znao šta. Glava podgrejana alkoholom više nije mogla realno da procenjuje i nalazi najbolja rešenja. Osećanja koja je nekad gajio prema Alenu Dipreu počela su da izranjaju iz alkoholne pare i Štefan je prvi put u životu osetio neku vrstu griže savesti. Da li je izabrao pravi put i da li će imati snage da, ako mu Alen ne preda traženi novac, sruši čoveka koji ga je primio kao roñenog brata? Ili je i Alen samo jedan od onih koji su tako nemi-losrdno brali plodove sa stabla koje se zvalo Štefan i, uzgred, zapišavali stablo?

Alen je bio kao i svi drugi. Zapišao ga je bar stotinu puta, uvredio do krvi. Često se ponašao prema njemu kao prema bratu, još češće kao prema psu. Alen to mora da plati. Ako ne novcem, platiće životom. Štefan stisnu vilice. Zubi uñoše jedan u drugi. Muskuli na licu se zgrčiše i Štefan oseti kako se krv u njemu penuša, vri, oseti da bi mogao da ubije. Sad, odmah. Postade mu jasno da povratka nema, da su svi mostovi porušeni. Ako sutra ne dobije novac, očekuje ga sudbina Nikole Mleka. Suva giljotina.

Katrin je izišla nešto posle deset. Na ulicu je izišla i mama Rene. Nešto su se dogovarale, a zatim je Katrin krenula prema uglu, u pravcu taksi stanice. Štefan napusti kafe i u nekoliko skokova sustiže Katrin. Obuhvati je rukom oko struka. Katrin mu uputi umoran, ne baš oduševljen osmeh.

— Pratiš me — reče. Zagleda se u Štefanove mutne oči. — Priznaj. — Da — reče Štefan. — Pratim svoju nevernu ženu. — Nemam mnogo vremena, Štefan. Zar jutros nisi mogao da mi pričaš o ljubavi? — reče

Katrin. — Zašto sad kad nemam vremena? — Napućila je usne u znak poljupca i rastanka. Štefan se osmehnu. — Onda zbogom — reče. Katrin prihvati. — Zbogom. I ne pij više. Budi dobar. Zbogom. — Katrin uskoči u prvi slobodan taksi. Vrata

se za njom zatvoriše. Mahnu rukom, a onda i ruka nestade. Štefan ostade sam. Kao kip. Kao napušteno stablo. Osećanje usamljenosti koje je poslednjih godina počelo da ga posećuje sad nadvlada. Katrin je

otišla u zagrljaj one italijanske lutkice. Ivon se obesila o vrat Filipa Morsoa koji ženi može da bude samo brat. Zar on, Štefan, tako malo vredi na pijaci mesa?

Usamljenost je kao i tuga. Stanje pred plač. Ono slatko, bespomoćno stanje kad se čovek predaje nečemu što je jače od njegove sopstvene volje. Čak ni ljudi čija je snaga ravna snazi gorile nisu pošteñeni te slatke bespomoćnosti, bele zastave koja se iznenada, neočekivano, zaleprša na čelu, u očima, u srcu. Alkohol više ne pomaže. Ni hiljadu čašica »martinija« viže neće izmeniti stanje u kome se našao Štefan.

Posle pola časa besciljnog koračanja izašao je na Jelisejska polja. Pošao je prema Trijumfalnoj kapiji koja se kupala u bleštavom svetlu. Tamo, kod Etoala, na kraju avenije Vagram, nalazila se jedna stara žena koja je na ulici pekla kestenje. Bila je uvek dobra prema Štefanu. Birala mu je najlepše, najtoplije plodove. Hteo je da je vidi. Kao da mu je ta starica, ruku crnih od gara, bila rod najroñeniji. Jednom, kada je Štefan imao pun džep novčanica, dao je za kesicu pečenog kestenja sto franaka. Nije hteo kusur. Starica mu je ipak vratila. »Gospodine, pokvarićemo naše prijateljstvo«, rekla je.

Možda je ta starica bila jedina osoba u celom Parizu koja ga je volela. Kada je došao do mesta na kome je svake večeri prodavala kestenje, starice više nije bilo. Okrugla peć bila je hladna i zabravljena. Ležala je na pločniku, pred ulazom u metro kao zaboravljeni spomenik, kao čovek koji više nikome nije bio potreban.

Zašto je potražio staricu? Zar mu je pogled pun iskrene ljubavi bio toliko potreban? Noć je proveo u hotelu »Sport«, u jazbini u kojoj su kreveti i sobe izdavani na sat. Neka mala

prostitutka iz armije smrdljuša, žena-kamenolom, obećala je da mu, za preostalih tri stotine franaka, pravi društvo čitavu noć. Izgledala je zadovoljna što je upecala jednog takvog batu. Čim su bili gotovi Štefan je zaspao. Žena-kamenolom uzela je tri stotine franaka i sitninu koja se iz pantalona rasula po podu i zdimila. Verovala je da se mušterija neće probuditi do jutra. Imala je pravo. Štefan je spavao dubokim snom čoveka koga je alkohol sasvim savladao.

24. — Znači, naš dragi Nikola ne želi da govori? — reče Antonio Pjeranñeli i zaklima glavom. —

Žorž pokaži našem dragom Nikoli šta smo spremili, specijalno za njega. Možda će se opametiti kad vidi. U podrumskoj prostoriji, hladnoj i memljivoj, meñu stoletnim, debelim zidovima od kamena na

kojima je podignuta prelepa vila, stajali su Korzikanci: Pepino, Žorž i Antonio Pjeranñeli. Nasuprot njima, na običnoj drvenoj stolici, sedeo je Nikola Nedić, zvani Mleko. S tavanice je bleštala snažna sijalica i osvetljavala gole podrumske zidove. Žorž Mesar otključa kovčežić u kome se nalazio kompletan pribor za mučenje strujom. Prinese ga Nikoli, pod nos.

— Znaš li šta je ovo? — upita? Nikola pogleda u kovčežić. — Znam — reče. —Dakle? — ponovi Antonio. — Zar je potrebna struja da bi progovorio? Nikola je ćutao. Gledao je u neku zamišljenu tačku na suprotnom zidu. Više nije osećao strah.

Znao je šta ga čeka ove noći. Sve je predvideo onoga dana kada se životinja u ljudskom obliku pojavila u njegovom stanu sa nareñenjem da razvije film i da napravi fotografije. Više nema šta da izgubi. Život inu je prošao uprazno, ćoravo, maltene mučenički. Takav će biti i kraj. Dvadeset godina, koliko je proveo u Parizu, prošlo je u upornoj, svakodnevnoj borbi za goli život i opstanak. Igrao se po pariskom podzemlju, pokušavao je sve i svašta, ali nije imao srce, kuraž, taj glavni uslov da se prodre. Ostao je sitan, mali mućkaroš, kokošar koji nikada nije video više od nekoliko hiljada franaka na gomili. Miš u društvu tigrova.

— Dakle? — ponovi Antonio treći put. — Ništa ja ne znam — odgovori Nikola tiho, jedva čujno. Šamar koji ga je oborio sa stolice nije osetio. Nije zabolelo, mada je bila konjski snažna šamarčina.

Pao je i lupio čelom o hrapav pod podrumske prostorije. Ostao je tako da leži. Žorž i Pepino su ga uhvatili ispod ruiku i namestili na stolicu. Žorž ga je udario nogom u stomak. Nije mogao da udahne vazduh. Od trenutka kada je shvatio da je pao u klopku, jak bol mu je razdirao levu stranu grudi. Leva ruka mu je trnula, kočila se, a jagodice na prstima nije osećao. Bile su kao komadići drveta.

— Budalo! Ubićemo te! — povika Antonio. Uhvatio je Nikolu šakama za okovratnik sakoa i košulju. Drmao ga je besomučno. — Ubićemo te! — vikao je. — Zar u tu tvoju glupu tikvu ništa ne ulazi? — Korzikanac je bio besan. Ovakvu budalu još nije sreo. Udarao ga je šamarima, levom, pa desnom rukom. Pod nosom se pojaviše prve kapi krvi. — Govori! — riknuo je Antonio. — Govori!

Nikola pomače usne.

— Zlo mi je — reče. Sad ga je pogodio udarac pesnice u slepoočnicu. Bio je to Pepino koji je stajao sa strane. Nikola je

pao licem na pod. Čak nije pokušao ni da se zaštiti rukama, da ublaži pad, mada su mu ruke bile slobodne. Otvorio je usta i pokušao da punim plućima udahne vazduh. Nije uspeo. Obruč se stezao oko njegovih grudi, neumoljivo i sve jače.

— Vode, — ječao je Nikola. — Molim vas malo vode ... Vodu, naravno, nije dobio. Jedino što je Antonio odlučio da promeni taktiku. Shvatio je da je Nikola šokiran, konsterniran od straha i da će radije umreti u najvećim mukama nego što će prozboriti ijednu reč. Taj strah, mislio je Antonio, treba nekako razbiti, pa će Nikola propevati.

— Budalo, ne treba toliko da se plašiš — rekao je. U njegovom glasu više nije bilo onog pretećeg tona. — Zašto bismo te ubili? Kakav je naš interes da ti umreš? Mi ne želimo čak ni da te tučemo. Dajem ti reč. Ne znam zašto ne odgovaraš na postavljena pitanja. Da si malo pametniji, još noćas bi bio u Parizu, u svom stanu, pored svoje žene. Dajem ti reč. Dakle, reci nam kad je Štefan došao kod tebe s filmom? Koga je to dana bilo? Eto, samo to reci i sve će biti u redu.

Nikola je s naporom pokrenuo glavu i pogledao u Antonija. — Ne poznajem čoveka koji se zove Štefan — izustio je s mukom. — Poznaješ! — riknu Pepino i zamahnu rukom. Antonio ga zadrža. Poćutali su neko vreme. — Nikola, budi pametan — reče Antonio tiho. — Vrlo nam je važno da saznamo neke pojedinosti

o uslugama koje si učinio Štefanu. Ti lično nas ne interesuješ. Razumeš, čoveče! Znamo da si bio prinuñen da to činiš i da si činio preko svoje volje. Znamo da ne voliš Štefana. Nije ti čak ni platio. Zašto bi ga sad štitio i podimetao sebe? — Antonio se unese Nikoli u lice. — Zar ti taj čovek nije donosio samo nesreću?

— Zlo mi je — reče još tiše. U razgovor se umeša Žorž. — Prijatelju, — reče Nikoli — svakako poznaješ Mila, tvog zemljaka? Nikola odrečno odmahnu glavom. — Taj ne poznaje ni svoju roñenu majku — reče Pepino. — Traži batine. Žorž nastavi. — Milo nam je sve rekao. On se ne boji Štefana. Rekao nam je u prisustvu Pjera Krivošije da si ti

više puta činio slične usluge Štefanu. Zašto sad lažeš? Zašto nam sve lepo ne ispričaš. Štefana ne treba da se bojiš. Hajde, pričaj.

Nikola Mleko je ćutao. U njegovoj pomerenoj glavi počeo je da se odmotava sasvim drugi film, jedna stara, skoro zaboravljena rolna. Vraćao se s fudbalskog igrališta roditeljskoj kući, na kraju ulice male balkanske varošice. Prolazio je kraj poznatih plotova, kraj bašta s lejama običnog cveća i zelenih strukova luka. Koračao je po prašini, trčao, uz lavež pasa, pored prozora u kojima su bile nareñane zrele, žute dunje. Žene su se dovikivale i prostirale oprano rublje na razapete konopce. Trčao je bos, bez košulje, u kratkim pantalomcama, trčao je sve bešnje da padne u zagrljaj majci i da se dečački isplače. Ukrali su mu loptu, ša-renu gumenu loptu i odneli je ko zna gde. Prvu i poslednju loptu koju je imao. Film se prekinu. Nikola oseti da ga stomak muči, da ga bol u gradima sve jače steže. Nije slušao šta je Žorž Mesar mleo i nagvaždao. Kad čovek predoseti tako blizak dolazak smrti, ništa ne čuje, ne oseća, zabavljen je samo svojom tajnom koja se otvara kao školjka i pokazuje one najskrivenije i najdublje ponore. Mučnina ga je naglo spopala, terala na povraćanje, duša mu se rastajala s telom. Talas ledenog znoja zapljusnuo ga je sa svih strana. Creva se uskomešaše, vid se zamuti, bol iz grudi preñe u grlo i poče da ga davi. Bio je to konačan zagrljaj smrti.

— Bože, primi raba tvojega Nikolu — prošapta Nikola. Dečak je počeo da plače, daleko od plotova pored kojih je trčao.

— Šefe, — reče Pepino — ovaj crkava? Sva trojica se zagledaše u zarobljenika koji je još uvek sedeo na stolici. Čin smrti zbuni

Korzikance. Stajali su i ćutali. Lice raba božjeg Nikole postajalo je sve bleñe i sve žuće. Oči su se kočile i dobijale sjaj stakla.

— Ovaj zaista crkava — reče Antonio. Nikola se polako naginjao na stranu. Milimetar po milimetar. Najzad se skljoka. Pepino kleče

pored njega i uhvati ga za ruku. — Puls se jedva čuje — reče. Antonio zatvori nos palcem i kažiprstom. — Gotov je — reče. — Upoganio se. Posle nekoliko minuta Nikola poče da se bledi. Puls se više nije pipao. Rastresiti izmet koji je

u času smrti suknuo kroz pantalone pakleno je smrdeo. Korzikanci napustiše podrumsku prostoriju

zatvorenih noseva. Nešto kasnije dužnost strvinara prepustiše starom Polu koji je psovao kao nikad u svom životu. Spustio se u podrum s metlom i kofom punom vode. Leš je trebalo pripremiti za sahranu.

Nikola Nedić, zvani Mleko, sahranjen je te iste noći u parku vile Antonija Pjeranñelija. Opasnost da se leš otkrije bila je ravna nuli. Nikoga živog pod ovom kapom nebeskom, parisku policiju najmanje, nije interesovao Nikola Mleko, ni živ ni mrtav. Pepino i Žorž na smenu su kopali rupu ispod rondele s ružama, nekoliko stotina metara dalje od vile. Prethodno su izvadili ruže zajedno s bokorastim kore-njem. Kada im se učinilo da je rupa dovoljno duboka i da psi neće nanjušiti vonj raspadanja, bacili su leš Nikole Nedića u rupu, na glavu. Nikola je tako i ostao. Uspravno, na glavi kao da je hteo da tera inat do kraja. Morali su da potraže zgodnu motku i da pomere glavu kako bi telo izgubilo oslonac i palo poprečke. Najzad je leš smešten u rupu onako kako dolikuje. Lopatama su nabacali zemlju, vratili

korenje na mesto, pa je Nikola Nedić, zvani Mleko, ostao da počiva pod pokrovom najlepših jesenjih ruža.

Korzikanci su požurili u vilu, na kupanje i spavanje. Očekivao ih je naporan dan, pun neizvesnosti.

25. Filip je budio Ivon. Obasipao je njeno nago telo stotinama kratkih i nežnih poljubaca. Ivon se

meškoljila u postelji, osmehivala se i radovala poljupcima, danu koji je tako lepo počinjao. Zagrlila je Filipa i privukla ga sebi. Sve ono što je za Ivonu bio život, ono o čemu je sanjala, bilo je sadržano u tom krupnom i crvenom telu.

— Dragi moj Filipe, tako sam srećna — govorila mu je tiho, s usnama na njegovoj koži. — Moj život počinje s tobom. Želela bih da se završi s tobom.

Ovoga puta kao retko kad Ivon je govorila istinu. Ono što je osećala. I Filip je bio ispunjen osećanjem koje bi se moglo nazvati srećom. Radovao se jutru i suncu

koje je sramežljivo prodiralo u spavaću sobu, danu koji počinje i koji je vredniji od bilo kakvog drugog dana. Svakodnevica, posao skopčan s trzavicama i neizvesnošću, čitanje hitne pošte i telefonskih poruka, prepodnevni sastanci u gradu, poslovne igre pune lukavosti i zamki, obavezne i dosadne večerinke, sve je ovoga jutra dobijalo nove dimenzije, postajalo je čak zabavno i podnošljivo, jer je znao da će se na kraju te dnevne odiseje vratiti u zagrljaj predrage Ivon. Filip je bio uveren da ga Ivon iskreno voli i da nikada tako nije volela. Nije bio daleko od istine. Ivon nije imala ni jedan razlog da ga ne voli.

— Gladna sam — rekla je. Sinoć, u požaru u kome su oboje sagoreli, nisu ni pomislili na večeru. Zaspali su umorni i izmoždeni. Glad se javila tek sada, posle sna. Filip je ustao. Tapkao je po sobi nag, smešan u svojoj trapavosti. Tražio je kućnu haljinu. Nije se stideo stomačine, jedne ogromne, zategnute mešine i grbe koju dobijaju pedesetogodišnjaci. Izašao je i pozvao batlera.

— Simon! — vikao je koliko ga je grlo nosilo. Nikada pre to nije činio. Kada se zaprepašćeni batler pojavio, Filip je naredio da se što pre servira bogovski doručak.

Doručkovali su u trpezariji, za dugačkim stolom na kome su batler Simon i domaćica, gospoña Roz, u strahu da doručak ne ispadne onakav kakav je želeo Filip, nareñali sve što se moglo pronaći u prostranim frižiderima. Bio je to pravi seljački doručak s mnogo jaja i dimljene šunke, sa sirom i jogurtom, onako kako je doručkovao Filip kada je bio raspoložen. Za vreme doručka Ivon je saznala da već danas putuju u Sjedimjene Države. Džambo-džet poleće tačno u osamnaest časova i leteće sve do Los Anñelesa. Filip je rekao da će do podneva da posvršava neodložne poslove i da će se vratiti da zajedno ručaju. U meñuvremenu će se batler Simon pobrinuti za njegovu garderobu i prtljag. Oko četiri popodne prebaciće ih do Orlija, a zatim kola vratiti u Rambuje.

Pepino i Žorž Mesar stigli su pred vilu Filipa Morsoa u Rambujeu pre nego je izašlo sunce. Obišli su ogradu vile i pronašli mesto koje im je pružalo najbolje šanse da se neopaženo uvuku u vilu, do prvog sprata na kome se nalazila spavaća soba Filipa Morsoa. Poneli su svilene ženske čarape koje će staviti na glavu. Zadatak su morali da izvrše. Po svaku cenu. Ivon je tog jutra morala na put, ali ne na onaj preko Atlantika.

Časovnik je pokazivao tačno devet i dvadeset minuta kada je baštovan otvorio kapiju. Ukazao se Filipov »mercedes«. Za volanom je bio Filip. Sam.

— Biće sve u redu — reče Pepino kroz zube. Netremice su gledali u široku, otvorenu kapiju. »Mercedes« je još uvek stajao u kapiji. Filip je razgovarao s baštovanom koji je nešto pokazivao rukom. Onda je Filip izašao iz automobila i okrenuo se prema unutrašnjasti vrta koji je opkoljavao vilu. Posle nekoliko minuta dotrčala je Ivon i zauzela mesto u automobilu. Filip je dao gas i kola su se izgubila put Pariza. Baštovan je zatvorio tešku, gvozdenu kapiju.

Žrtva je izmakla za dlaku. — ðubre je srećno koliko je teško — reče Pepino. Pepino i Žorž Mesar sedeli su u kolima

i nisu znali šta da preduzmu. Onda je Žorž pohitao do prve telefonske govornice da javi Šefu da je plan pao u vodu.

169 — Zaista je srećna — rekao je Žorž, ugledavši javnu govornicu. Mali Pjer, zadihan i oznojen peo se uza stepenice kućerine u kojoj se nalazio njegov biro

za kupoprodaju nekretnina, u ulici Seminar. Očekivalo ga je stotinu poslića od kojih je živeo kao bubreg u loju. Sve sami bezopasni poslići vezani za bračne drame. Posao koji je sada radio za Pjeranñelija nije mu bio potreban, štaviše, mogao je da mu donese samo nepotrebnu glavobolju. Danas je morao sve raspoložive snage da baci u potragu za ñavolskim Rumunom. Verovao je da će i ovom poslu najzad doći kraj i da će se vratiti onim slatkim, dobro plaćenim poslićima od kojih nikog glava nije bolela, čak ni one koje su Pjerovi agenti tako uporno i znalački pratili.

Ušao je u predsoblje biroa brišući znoj s lica. Okačio je šešir i ušao u sekretarijat. Dočekala ga je gospoñica Selestina, njegov verni saradnik, nekadašnji član družine, žena koja mu je bila desna ruka.

— Gospodin vas čeka — reče sekretarica Selestina i pokaza glavom na čoveka koji je sedeo u dubokoj fotelji, u uglu prostrane sobe.

Bio je to Štefan. Malog Pjera proñoše žmarci. — Štefan, otkud ti, dragi moj? — reče. — Nisam te video čitavu večnost! — Poñe u

susret Štefanu i pruži mu obe ruke u ztnak srdačnog pozdrava. Štefan ostade iz duboke fotelje. — Nisam ni ja tebe video — reče Štefan. — Kako si Pjer? Čini mi se da nisi ostario ni za

jedan jedini dan! — Kakav divan kompliment! — odgovori Mali Pjer. — Tako nešto prijatno čovek ne

može često da čuje. — Stiskao je prijateljski Štefanove ruke. Učini mu se da gorila nije opasan i da ne treba da diže paniku. — Šta se to dogodilo da si se odlučio da potražiš starog prijatelja?

Štefan huknu. Morao je da igra igru do kraja. — Imam jednu molbu. Jednu malu molbu. Nadam se da mi možeš pomoći — reče Štefan. — S najvećim uživanjem! — Gde bismo mogli na miru da porazgovaramo nekoliko minuta? Za trenutak je oklevao. Čulo pacova nalagalo mu je da bude oprezan, ali je ipak otvorio teška,

tapacirana vrata. — Izvoli, Štefan, — reče. Propusti Štefana, a zatim i on uñe u biro. Pažljivo zatvori vrata za

sobom. Pokaza Štefanu rukom na stolicu kraj pisaćeg stola na kome nije bilo ni listića hartije, samo stara, mesingana mastionica.

— Štefan, kojim dobrom, prijatelju? — upita Mali Pjer i izvadi maramicu da ko zna po koji put obriše oznojeno čelo.

— Nije dobro — odgovori Stefan. — Gle! — tobož se začudi Mali Pjer. — Tebi je, dragi moj, uvek išlo dobro. Zar mladom

čoveku sme da ide loše? — U trenutku Mali Pjer oseti elektricitet u vazduhu. Zašto je ušao sa Štefanom u sobu? Zašto toliko blebeće? Zar je uopšte morao da primi Štefana?

Štefan mu priñe sasvim blizu. Bilo je kasno da se ma šta preduzme. Gorila je dobio onaj ledeni izgled od koga su se plašili i njegovi najbolji prijatelji, pa čak i žene.

— Došao sam da te opomenem — rekao je Štefan. Mali Pjer pokuša da se osmehne, ali mu to ne poñe za rukom.

— Ne razumem — reče. — Tebe i one koji te plaćaju — nastavi Štefan suvo. — Antonija Pjeranñelija i Alena Diprea. — Ne razumem — reče Mali Pjer i ustuknu korak nazad. — Zaista ne razumem. — Morao si da znaš da sa mnom nema šale. I ti i oni. Ovoga puta poslužićeš kao opomena

Antoniju i Alenu. Pjer Žober bio je nokautiran na klasičan način. Nije ni jeknuo. Štefan jednim skokom priñe

onesvešćenom i pridrža ga levom rukom da se ne skljoka uza zid. Desnom ga raspali iz sve snage po licu. Pod gvozdenom koščatom desnicom krcnuše kosti lica. Još jedanput se gvozdena desnica ustremi prema licu onesvešćenog. Usne popucaše, čitav red zuba popusti pod silinom udarca. Usledilo je još nekoliko strašnih udaraca. Tek kada je od onoga što se nekad zvalo lice postala bezoblična, pihtijasta masa jarkocrvene boje, Štefan ga pusti. Telo se skljoka na tepih. Iz otvorenog bifea Štefan dohvati čašu i lako udari o ivicu pisaćeg stola. U ruci mu ostade samo dance puno oštrih krhotina. Zapara staklenim oštricama po nepovreñenim delovima kože onesvešćenog.

Uzduž i popreko. Sa stola dohvati bocu viskija i opra okrvavljene pesnice. Izañe iz sobe i zatvori vrata. Ljubazno se javi sekretarici. Selestina nije čula šta se odigralo iza debelo tapaciranih vrata Pjerovog kabineta.

— Do viñenja! — reče Štefan. — Do viñenja! — odvrati Selestina. — Doñite opet! Radujem se kad vas vidim — reče stara

podvodačica i mahnu Štefanu rukom u znak pozdrava. Posle jednog časa Serž je obavestio Antonija Pjeranñelija da mu je kum masakriran i hitno

prenet u bolnicu. Štefan je bio taj koji je udarao. Serž je još rekao da će Pjer, ako preživi, ostati uboga nakaza, jer je koža s lica jednostavno nestala. Tako se, sasvim slučajno, ostvario san unakaženih pariskih prostituki. Čovek koji je izmislio »crnu rukavicu« i »žiletiranje« ostao je bez lica. Zauvek.

26. Vasil pogleda na časovnik. Bilo je devet i dvadeset. Tačno vreme Ivoninog spasenja. Ne

znajući šta se napolju dogaña Vasilu je ostalo samo da sluti. čekao je nervozan i grozničav da mu neko ili nešto mahne zastavicom. Činilo mu se da svaka sekunda može da odluči, da bude vredna života ili smrti. Shvatio je da samo sreća može da mu pomogne. Sreća ili bog. Vasil se prekrsti. Neka pomogne bog. Neka podari sreću mladom čoveku koji je do ovoga časa služio moćnima da njime brišu cipele.

Ustao je s kreveta i iz putne torbe izvadio pribor za šminkanje. Brzo je nalepio jake niñe brkove i bakenbarde. Natukao je šešir duboko na čelo. Za ciglo dva minuta uspeo je da promeni opis i izgled. Obukao je spremljeno odelo koje je odavao provincijalca. Dohvatio je kišobran i još jedanput stao pred malo ogledalo. Onda je pozvonio. Ujak Jon je došao i otvorio vrata na sobi bez vrata i prozora.

— Vraćam se za deset minuta — rekao je Vasil. Brzim koracima spustio se uskim hotelskim stepeništem i izašao na ulicu. U ulici Pigal ušao je

u stanicu metroa. Prišao je prvoj slobodnoj telefonskoj kabini. Specijalni broj Alenovog kućnog telefona znao je napamet. Okrenuo je brojeve. Imao je sreću. Na drugom kraju žice bio je Alen Dipre, lično.

— Jeste li vi to, gospodine Dipre? — pitao je Vasil. — Da. S kim govorim? — pitao je slavni glumac. — S čovekom koga upravo tražite, vi i vaši prijatelji. — Ne razumem — odvrati Alen hladno. Vasil se poboja da Alen ne prekine vezu. Tada bi sve bilo izgubljeno. — Gospodine Dipre! Molim vas obratite najveću pažnju mojim rečima. Govori ortak Štefana

Ratarca, vašeg sekretara. Ime vam još ne mogu reći. Kod mene se nalazi sve ono što vas u ovom času interesuje.

— Da — reče Alen.

— To može da bude u vašim rukama još u toku dana ili noći — govorio je Vasil. Znoj mu se cedio niz leña. Mislio je da će se od uzbuñenja srušiti na pod kabine. — Da li me čujete, gospodiine Dipre?

— Čime dokazujete da ste taj čovek? — pitao je Alen. — Znam sve o uceni. Madam de Roš, Lili Morgan, Filip Morso, vi i mala Koko... Kod mene se

nalaze sve fotografije i negativ filma. Ja sam taj koji će, ako se Štefanu nešto dogodi, aktivirati materijal. Nemate razloga da ne verujete — govorio je Vasil.

— Šta predlažete? — upita Alen suvo. — Moj ortak još u toku ove noći mora da poseti svog prijatelja Mišu. Razumete li? — Nastavite — odgovori Alen. — To je prvi i najvažniji uslov da dobijete on što tražite. — Dalje? — Petinu od onoga što je tražio moj ortak. — Koliko je to? — probao je Alen nepoznatog govornika. — Vi znate baš kao i ja. Petina. Milion novih. I potpuna diskrecija. Gospodine Dipre, treba da mi

verujete. U vašem je interesu. Shvatite da govori prijatelj. — Javite se za deset minuta — reče Alen na kraju i spusti slušalicu. Sledećih deset minuta ostaće u životu rumunskog emigranta Vasila Negreskua deset minuta pakla.

Razgovor ga je sasvim izmoždio. U svakom prolazniku koji je hitao predvorjem stanice metroa video je Štefana. Posle deset minuta ponovo je nazvao Alena.

Broj je bio zauzet. Kada je spustio slušalicu posle razgovora s nepoznatim Štefanovim ortakom, Alen Dipre je bio

vidno uzbuñen. Nije časio ni časa. Pozvao je Antonija Pjeranñelija. Prepričao mu je razgovor s nepoznatim. — On nije Francuz — rekao je Alen na kraju. — Njegov akcent vuče na italijanski. — Na rumunski, dragi moj! — povikao je Antonio. — Na rumunski! To je Vasil Negresku! Taj

divni, dobri Vasil Negresku koga tražimo kao iglu u plastu sena! Mali moj, imamo više sreće nego pameti! Rumun će to prodati još jeftinije. Čim te nazove, zakaži mu sastanak. Ulica Sampre broj 30! Neka ponese deo materijala da se uverimo u tačnost njegovih reči. Negativ neka ostavi za kraj. Moj čovek sačekaće ga pred kapijom kuće broj 30. Alen, budi hladan. Ne sme da shvati da smo oduševljeni! Razumeš li?

— A Štefanovo putovanje? — To je najlakši deo posla — reče Antonio. — Neka bude siguran da će Štefan otputovati u

posetu svom prijatelju. Čim je Alen spustio slušalicu, telefon je nanovo zazvonio. Bio je to nepoznati Štefanov ortak. Alen

mu je rekao da uglavnom prihvata njegove uslove. Neka oko 18 časova bude u ulici Sampre, ispred kuće broj 30. Neka u rukama drži »Frans soar«. Za sve ostalo pobrinuće se Alen Dipre.

Vasil je jedva stigao do hotela »Ideal«. Noge su mu sasvim otkazale. Strah da Štefan ne sazna za izdaju bio je ravan osećanju smrti. Odmah je pozvao Radula i naredio mu da se preseli u sobu bez vrata i prozora. Večeras oko 18 časova taksi treba da čeka ispred hotela »Ideal«. Onda je legao na krevet. Osećao je da mu svi muskuli podrhtavaju, kao u groznici. Bio je to dan koji je dugo čekao. Dan odluke.

Vreme izmeñu života i smrti. Negde oko podne Štefan je ušao u apartman Alena Diprea. Prošao je kroz nekoliko prostorija.

Nigde nikoga. U kuhinji je našao Alena. Slavni glumac bio je okrenut leñima. Nije hteo da vidi svog nekadašnjeg drugara i telohra-nitelja, čoveka koji se drznuo da ujede svoga gospodara.

U kuhinji je bilo mračno. Alen je igrao ulogu duboko uvreñenog čoveka koji je s teškom mukom pristao na uslove ucene. Rekao je Štefanu da večeras bude u birou Antonija Pjeranñelija, u ulici Rokepin. Sve će biti u redu. Tamo će se dogovoriti s Antonijem o uslovima predaje fotografija i negativa i o načinu isplate.

— To je sve — rekao je Alen hladno. — Nadam se da podvale neće biti — rekao je Štefan. Štefan je hteo još nešto da kaže, ali je

shvatio da bi svaki dalji razgovor bio krajnje neprijatan i nekoristan. Okrenuo se i izašao bez reči. U kafeu »La Flam« popio je martini. Rumun je bio na mestu, u sobi bez vrata i prozora. Bez mnogo oduševljenja Štefan ga je upoznao s Alenovim odgovorom i predstojećim sastankom s Pjeranñelijem.

— To je sasvim normalno — rekao je Vasil. — Taj čovek vodi njegove poslove te vrste, ali ipak valja biti oprezan. Ovde je sve u redu. Oni ti ne mogu ništa. Očekujem tvoj poziv oko pola noći. Kad budeš »zajmio« to malo novaca neka bude u apoenima od pet stotina. Želim ti i malo sreće. I... neka te bog čuva!

Kad je Vasil spustio slušalicu, stajao je neko vretne kraj aparata bez potkreta. Onda se prekrstio. Bio je uveren da nije kriv. Takvi su zakoni meñu ljudima. Životinjski. Prekrstio se još jedanput za pokoj duše svog dragog drugara Štefana.

Te večeri su Vasil i Radul, s revolverima za pojasom, otišli na sastanak s Antonijem Pjeranñelijem u ulicu Sampre. Sastanak je protekao u atmosferi punoj razumevanja i izvesne srdačnosti. Antonio je smatrao da je Vasilova ponuda realna i u okviru zakona koji vladaju pariskim podzemljem. Sporazum sa Štefanovim ortakom uveo je ucenu stoleća u tihe i bezopasne vode. Naravno, svako nepridržavanje sporazuma značilo bi pokolj. Antonio je na kraju dogovora otvorio kožnu tašnu i pokazao ravno milion novih franaka. Vasil je zauzvrat pokazao deo materijala ucene stoleća. Tačno u ponoć, tog istog dana, pred kapijom hipodroma »Lonšan« u Bulonjskoj šumi izvršiće se razmena. Vasil će predati fotografije i negativ. Antonio i njegovi ljudi pokazaće dokaz da je Štefan mrtav. I novac, naravno. Onda će svako otići svojim putem. Što dalje, to bolje.

Te iste večeri, tačno u 20 časova Pjeranñeli je uspostavio telefonsku vezu sa Štefanom. — Trebalo bi da se vidimo, zar ne, Štefane? — rekao je najmekše što je mogao. — Nalazim

se u blizini ulice Kolize. Dolazim po tebe za desetak minuta. Čekaj me na ulici. U 20 časova i 15 minuta Pjeranñeli je stigao taksijem. Video je Štefana. Stajao je pred kućom

sa nekim mladićem. To mu se nije dopalo. Kad je Štefan otvorio vrata zaklonio je lice šakom. — Drago mi je što te vidim — rekao je Pjeranñeli kad je Štefan seo do njega. Štefan je ćutao. Pogled mu je bio ukočen i hladan. Tačno u ponoć, u pratnji Radula Kršćana, Vasil je bio na ugovorenom mestu. Sa zakašnjenjem

od petnaest minuta stigao je i Antonio u pratnji Pepina i Žorža. Pepino je otvorio gepek automobila. Vasil je prišao da bolje vidi. U plastičnom džaku, lepo spakovan, sa vatom u ustima, ležao je Štefan. Oči su mu bile otvorene i izgledalo je da gleda pravo u Vasila.

— Mrtav je — reče Pjeranñeli. Vasil gurnu ruku u džak i opipa Štefanove obraze. Bili su hladni i mrtvi. — U redu je — reče Vasil. Pepino zatvori gepek. Uz pomoć baterijske lampe i lupe Pjeranñeli se na licu mesta uverio da je negativ koji mu je

predao Vasil onaj pravi. Fotografije takoñe. Isplatio je Vasilu milion novih franaka. Zatim je svako pohitao na svoju stranu.