Дванаесто поглавље

М и т д в а н а е с т и : Х Р А Н А И Л И С Л О Б О Д А

МИТ: Јасно je да би друштво морало да ce подвргне ра-дикалним променама да би ce искоренила глад y свету. Многи његови грађани би доживели да им ce слободе ограниче. Штета je што je неопходно да ce жртвује сло-бода да би ce окончала глад, али чини ce да je то неизбе-жно. Људи морају изабрати једно или друго.

НАШ ОДГОВОР: AKO ПОД слободом сматрамо грађанске слободе, не пада нам на ум ниједан теоријски или прак-тични разлог због којег би она била неспојива са искоре-њивањем глади. У ствари, имамо добре разлоге да очеку-јемо да ће већи напредак y правцу искорењивања глади бити направљен y оним друштвима где су грађанске сло-боде заштићене. Ha пример, слобода штампе и слобода организовања од животне важности су као посредници преко којих грађани чине власт осетљивом на њихове по-требе или je замењују неком која то јесте.

Очигледно, проблем je y самој дефиницији слободе. Можемо онда почети најосновнијим питањем: Слобода за кога, и с којим циљем? Да ли под тим подразумевамо сло-боду да кажемо шта мислимо, да ce организујемо и не тр-пимо угњетавање, израбљивање, неправедну дискримина-цију, или чак слободу да не трпимо и саму глад? Или под тим подразумевамо слободу да радимо шта год нам падне на памет, без обзира на то како то утиче на друге људе, и

345

слободу да бирамо једну од тридесет врста житарица за доручак и једну од двадесет врста шампона?

Искорењивање глади уопште није неспојиво с првом групом слобода. Али, можда ће захтевати да ce ограничи она друга група.

Мит да храна и слобода не иду заједно указује на основна вредносна питања која завређују да ce о њима по-разговара и размисли. У извесном смислу, претпоставка која je отелотворена y овом миту je сасвим тачна. Једна дефиниција слободе јесте, и теоријски и практично, не-спојива са искорењивањем глади. To није дефиниција сло-боде коју су дали оснивачи наше државе, него она коју пропагирају наши политички предводници који имају обавезе према интересима корпорација и свемогућем до-лару. To није она дефиниција која je уграђена y темеље верске традиције, него она коју заговара мањина Амери-канаца који су добро финансијски потковани и веома гла-сни. Да објаснимо шта хоћемо тиме да кажемо.

Слобода као неограничена акумулација

Председник Реган je почетком осамдесетих изјавио да je особена одлика америчког друштва да овде свако има слободу да постане милионер. Право да човек узме све што може јесте једна од дефиниција слободе. Главни за-штитник такве слободе je право на неограничену акуму-лацију имовине која производи богатство и право да ce та имовина користи како год човек то налази за сходно. Ми сматрамо да оваква дефиниција слободе u ј есте y су-штинском раскораку са искорењивањем глади.

Када друштво почне да функционише на основу та-квог схватања слободе - као права на неограничену аку-

346

мулацију - то повлачи са собом и неке последице. Пошто новац ствара новац a богатство богатство, економска моћ ce све више концентрише. Од краја седамдесетих до сре-дине деведесетих, просечан приход, коригован за стопу инфлације, једне породице која припада групи оних с нај-већим приходима порастао je за тридесет процената. У току истог периода, приход породица из средње класе смањио ce за седамсто долара, a породицама са ниским приходима које имају децу примања су опала за више од 20 проџената.1 Чак и за време економског опоравка који je уследио крајем деведесетих сиромаштво ce није смањи-ло, a приход најсиромашније петине америчких породица још je више опао. До краја 1996. само je горња петина америчког становништва достигла приходе који су били изнад оних које су имали пре рецесије. Ta група станов-ника са високим приходима добија четрдесет девет про-цената од укупног националног дохотка, што je скоро исто колико заједно заради и свих осталих осамдесет процената породица.2 Концентрација прихода y САД je исто тако лоша као и y неким земљама Трећег света, као што смо поменули y претходном поглављу. A ипак je при-ход само један део џеле приче. Најбогатијих 2,7 милиона

1 Ларин (К. Larin) и Мекникол (Е. McNichol), Раздвајање: Анализа токова прихода за сваку савезну државу посебно (Pulling Арart: A State-by-State Analysis of Income Trends), Center on Budget and Policy Priorities, Вашингтон, 1997.

2 Центар за буџетске и политичке приоритете, „Проценат си-ромашних не опада пошто повећање прихода 1996. иде углавном и корист имућних" ("Poverty Rate Fails to Décliné as Income Growth in 1996 Favors the Affluent"), Анализа података Заво-да за статистику о сиромаштву, приходима u здрављу за 1996. годину (Analysis of 1996 Census Bureau Poverty, Income and Health Data) Center on Budget and Policy Priorities, Вашингтон, прерађено 14. октобра 1997, на интернету ce може наћи на: www.cbpp.org./povday97.htm.

347

Американаца - од којих сваки „вреди" 2,35 милиона дола-ра или више - сада имају исто толико нагомиланог богат-ства као и нас осталих двеста четрдесет милиона, a сваки од нас je „тежак" 346.000 долара или м а њ е Р

Зашто je искорењивање глади неспојиво с таквом еко-номском концентрацијом? Одговор je најлакше схватити ако ce пође од ограничених ресурса као што je обрадиво земљиште. Тамо где мало људи може да нагомила много јутара земље, многима не остаје никаква земља с које би подмиривали своје потребе, на шта смо непрестано ука-зивали y овој књизи.

A што je можда још важније, искорењивање глади je неспојиво са економском концентрацијом због тога што с економском моћи иде и политичка моћ. Они који имају мале или никакве приходе имају и мало или нимало поли-тичког утицаја. Заштита приступа који грађани имају неопходним стварима за живот, као што су храна и кров над главом, постаје тешка, ако не и немогућа. Ова еко-номска животна чињеница можда никада и није била очи-гледнија него Y протеклих неколико деценија, TOKOM којих je стопа пореза коју плаћају најбогатији Американци сма-њена готово за половину.4 Због промена y порезима за со-цијално осигурање, породица која има приход од 37.800 долара плаћа 7,65 процената од тога y име пореза за дру-штвено осигурање, док породица са приходом који je де-сет пута виши плаћа 1,46 процената свог прихода, a она са приходима сто пута већим плаћа само 0,1 проценат5. И, на крају, закон о социјалној помоћи који je донет 1996. je y апсолутном смислу сасекао приходе једанаест милио-на домаћинстава, што je десет процената од укупног бро-

5 Зепензауер и Артур Најман, Скините богате са социјалне помоћи, Odionian Press, Таксон, 1996, стр. 7.

4 Исто, стр. 10. 5 Зепензауер и Најман, Скините богате са социјалне помоћи,

стр. 36.

348

ja америчких породица, од који су више од 8 милиона по-родице са децом.^

Многи Американци верују да je право на неограничену акумулацију гаранција слободе. Они не схватају да je „имовина која доноси приход штитник слободе само за оне који je имају",7 као што нас филозоф економије са Универзитета Јејл Чарлс Линдблум хладнокрвно подсећа y својој класичној књизи Политика u тржишта. У Тре-ћем свету само једна сићушна мањина има такву заштиту за своју слободу. A како смо то видели y претходном по-глављу, нема je ни већина Американаца.

Сигурност као основа слободе

Срећом, овакво схватање слободе - слобода да ее неогра-ничено акумулира - није и једино. Нити je, као што смо већ рекли, y складу с визијом коју су имали оснивачи Ha-rne државе. И они су увиђали повезаност између имовине и слободе, али су веровали да таква веза може бити пози-тивна само када je власништво над друштвено продук-тивном имовином широко подељено.

После разговора који je на једном сеоском путу водио са очајнички сиромашном самохраном мајком која je поку-шавала да издржава двоје деце a није имала земљу y вла-сништву, Томас Џеферсон je 1785. написао Џејмсу Меди-сону да „законодавци никада не могу да измисле превише механизама за даље уситњавање сиромаштва". Беда y

6 Еделман (Р. Edelman), „ Н а ј г о р а ствар коју je Бил Клинтон урадио" ("The Worst Thing Bill Clinton Has Done"), Атлантски месечник, март 1997.

7 Линдблом (С. Lindblom), Политика u тржишта (Politics and Markets), Basic Books, Њујорк, 1977, стр. 49-50.

349

Европи, закључио je, изазвана je огромном неједнакошћу y власништву над земљиштем.8 Бенџамин Френклин je подржавао право заједнице да прерасподели оно што je он називао сувишном имовином,^ a Џеферсон je веровао чак и да земљиште треба прерасподељивати за сваку ге-нерацију. „Човек није створио земљу," изјавио je Том Пејн, „[и] нема право да било који њен део назначи као своје трајно власништво."10

Многи одбацују Џеферсонову визију демократије y Ko-joj доминирају мале фарме као наивну и без икакве везе са савременом Америком. Али такве претпоставке одба-цују и критички закључак Џеферсона и Френклина да je економска сигурност грађана гарант наше слободе. У њи-хово време, као и данас за многе y Трећем свету, економ-ска сигурност би природно подразумевала и парцелу зе-мље, мада raj њихов закључак важи и за индустријско доба. Када то преведемо на крај двадесетог века, економ-ска сигурност би значила и право на посао који доноси приход, a ако човек није y стању да ради, право на ствари неопходне за живот.

Многи политички теоретичари из Џеферсоновог вре-мена и из XVI I века веровали су да би људи могли бити пуноправни грађани y демократској земљи само ако су економски независни - то јест, ако имају економску си-гурност, y шта спада и приступ храни; y противном, не би могли независно да делају. И Оливер Кромвел и „ујед-начитељи"* су ce y XVII веку y Енглеској, на пример, сла-

8 Џеферсон (Т. Jefferson), Демократија (Democracy), уредник Педовер (S. Padover), D. Appleton-Century, Њујорк, 1939, стр. 215-

9 Смит (P. Smith), Мишљења y раскораку: одабрани есеји Пеји Смит (Dissenting Opinions; The Selected Essays of Page Smith), North Point Press, Сан Франциско, 1984, стр. 39.

10 Исто, стр. 40. * Енгл. Levellers - људи који желе да укину друштвене разлике

(npuM. npee.).

350

гали око тога да „ако уопште ПОСТОЈИ нешто што je темељ слободе, онда je то ово: да људи који бирају законодавце буду ослобођени зависности од других људи."11 Ту нала-зимо одјек Платоновог становишта да je основа слободе усмереност на себе.

Таква представа je углавном напуштена, али зар тај древни увид не може и данас да буде релевантан? Пошто право на запослење није заштићено, човек би могао да постави питање колико су слободни, рецимо, запослени y фабрикама за производњу оружја да самостално разми-шљају о војном буџету. Ако нису сигурни да могу наћи други посао, зар ce не би осећали приморанима да терају своје представнике да гласају за потрошњу пара на оруж-је, и поред тога што можда нису баш убеђени да je трка y наоружању права ствар? У Трећем свету, где радних ме-ста има још мање a радничка права су понекад потпуно незаштићена, притисак да човек своја уверења задржи за себе још je већи.

Економском несигурношћу није ограничена само наша слобода да делујемо као грађани, него и наша лична сло-бода. Френклин Рузвелт je то схватање сажео рекавши да „људи који имају потребе нису слободни људи". Због тога je 1944. године позвао да ce усвоји још један закон о ripa-вима човека који je усредсређен на право на посао који доноси приход. Не тако давно, филозоф Хенри Шу са Универзитета y Мериленду понудио je једно корисно раз-мишљање о томе зашто су права на одржавање живота -a посебно право на одговарајућу исхрану и здравствену заштиту - y самом темељу слободе.

11 Макферсон (С. MacPherson), Политичка теорија посесив-ног индивидуализма (The Political Theory of Possessive Indivi-dualisai), Oxford University Press, Њујорк, 1962, стр. 128. Мак-ферсон овде цитира Ајртона (Н. Ireton), Кромвеловог савезника, који изражава гледиште против којег „уједначитељи" „нису има-ли ништа".

351

Шу упоређује права на одржавање живота с правом на физичку сигурност - правом да нас нико не подвргне убиству, мучењу, нередима и насиљу, силовању или фи-зичком нападу. A како оправдавамо право на физичку си-гурност? Делом чињеницом да ce ниједно друго право не може уживати без њега. Шу тврди да су права на одржа-вање живота y истој мери основна:

Нико не може y потпуности, ако уопште и може, уживати било које право које je наводно заштићено од стране друштва, ако он или она нема неопходне ствари за разумно здрав и активан живот. Недостаџи средстава за преживљавање могу бити исто тако смртоносни, обогаљујући или болни, као и угрожавање физичке сигурности. Штета или смрт који одатле потичу могу бар исто тако спречити уживање било којег права као и после-дице угрожавања сигурности.12

Шу чак иде дотле да тврди да je право на ствари неоп-ходне за опстанак чак и основније људско право од онога да човек буде заштићен од напада. Јер je много лакше од-бранити ce од нападача који вас физички напада него до-вести y питање целокупну структуру друштвеног порет-ка који човеку ускраћује приступ храни.

Такав поглед на слободу - која има корен y сигурности која човеку треба да омогући да функционише y пуној мери као људско биће - почива, верујемо, на нашој вер-ској и културној баштини. Он je сасвим супротан много новијој идеји да je слобода неспутана акумулација имови-не. Поновићемо, она прва дефиниција je очигледно y складу са искорењивањем глади, или чак и неопходна за њега; ова друга то није.

12 Шу (Н. Shue), Основна права: средства за живот, богат-ство u спољна политика САД (Basic Rights: Subsistence, Affluence and U. S. Foreign Policy), Princeton University Press, Принстон, 1980, стр. 24-25.

352

Слобода: ограничена или неограничена

Али, ми желимо да овај мит још дубље истражимо. Иза њега ce крије страх да je слобода ограничена, да ће обез-беђивање свачијег права на храну захтевати да ce проши-ре слободе једних a смање слободе других, то јест да je слобода једначина y којој je збир нула.

Докле год слободу дефинишемо као поседовање или контролисање својине, y овом погледу на ствар има доста истине. Али ако идеју о слободи сведемо на то да означа-ва неспутану контролу над имовином, наша визија ce дра-стично сужава. Огромну ширину и дубину представе о слободи можемо да прихватамо само ако поставимо једно питање које ce често заборавља: Каква je сврха слободе?

За многе људе - и y већини верских традиција - слобо-да није сама себи циљ. Пре ће бити да je њена сврха y томе да ce развију јединствено људски и индивидуално једин-ствени потенцијал сваке особе - без обзира на то да ли je он интелектуални, физички, уметнички или духовни.1^ Слобода изражавања, верска слобода и слобода учествова-ња y јавном животу, као и, још основнија, слобода од фи-зичког напада (и непосредног и преко ускраћивања неоп-ходних ствари за живот), предуслови су за такав развој.

Тако схваћена слобода није ограничена. Moj уметнич-ки развој не мора да одузима од вашег. Ваш интелекту-алан напредак не мора умањити моју способност да раз-вијам своје сопствене интелектуалне моћи. A што je још важније за ово поглавље, уверавања да сам заштићен од

^ За провокативно разматрање концепта слободе на сличан на-чин видети Макферсон, Демократска теорија, есеји о повратку (Démocratie Theory; Essays on Retrieval), Clarendon Press, Окс-форд, 1973.

353

физичког напада, y шта спада и моје право на исхрану, не мора вас да спречава да и ви немате исту заштиту. Ово je тачно зато што, као што смо већ све време доказивали y овој књизи, y готово свим земљама света већ постоје до-вољни ресурси да ce право на одржање живота може сви-ма гарантовати.

Не само што слобода коју смо тако дефинисали није једначина y којој je збир нула, него je ми посматрамо као један од ретких случајева y којима je збир заиста већи од пуког сабирања делова. Јер, не само што ваша слобода да развијате своје посебне дарове не мора ограничавати из-ражавање мојих него и мој развој делимично зависи од ваше слободе. Како, на пример, да боље ценим и више уживам y музици ако ви, са много више талента за музику, нисте слободни да развијате свој дар? Или, како човек да развије своје пуно физичко здравље ако неко други, ко има талента за науку и медицину, није слободан да негује те своје дарове?

Пошто смо сада проширили своје схватање слободе, можемо ce вратити на глад. Овде, y САД, слободу сиро-машних осујећују сиромаштво и глад, a исто јеи са сло-бодом оних који ce добро хране. To што наше друштво не успева да заштити права на одржање живота значи да сви његови чланови не уживају плодове интелектуалних достигнућа, духовних увида, музичког дара и спортских успеха оних чији je развој наишао на препреку од сиро-маштва и глади. Аишени потенцијалног надахнућа, зна-ња, примера и вођства од стране оних који су непосредно ускраћени, сви осећамо да нам ce слобода да остваримо свој пуни потенцијал смањила.

Тако y овом ширем смислу долазимо до закључка да за-штита права на храну није y сукобу са слободом, али je од суштинске важности да ce то право y највећој мери спро-веде y целом друштву.

354

Слобода: наша одговорност

Надамо ce да смо y одговору на овај мит довољно разја-снили да слобода има више од једне дефиниције. Сама та чињеница требала би да нас натера да будемо подозриви према онима који покушавају да своју дефиницију намет-ну другима. Када председик САД позове народ да подржи „борце за слободу" y иностранству, могли бисмо с правом да ce запитамо за чију ce дефиницију слободе они боре.

Пошто истинску слободу људи могу постићи само са-ми за себе, није ли наша одговорност према другим наро-дима ограничена на изазове којима смо ce бавили y прет-ходна два поглавља? Можемо ce постарати да ce наши порески долари и утицај наше владе не користе за поду-пирање страних влада које ускраћују права своме народу. И, преко размене знања, финансијске помоћи, као и зајед-ничким подухватима no питањима која су од заједничког интереса, можемо да делујемо усклађено са онима који ce y другим друштвеним заједницама и сами боре за већу слободу.

A овде код куће, зар посвећеност слободи не захтева да на јавну расправу ставимо и дубоко супротстављене дефиниције слободе које данас постоје y нашем друштву - и да појаснимо колико ce тренутна дефиниција акуму-лације имовине разликује од нашег драгоценог наслеђа? Наравно, надамо ce да би y таквој једној расправи наша књига допринела да ce боље схвати повезаност између економске сигурности и слободе, тако да ће људи који во-ле слободу желети да je прошире тиме што ће утврдити право сваког грађанина на ресурсе који су му неопходни да би достојанствено живео.

355