Škola : Gimnazija ,, 9.maj ”

Rferat

Đuzepe Verdi

Stefan Todorović , I 2

Maj 2010

1

Sadržaj:

1. Biografija..................................................................................32. Dela...........................................................................................42.1. Tarvijata....................................................................................52.2. Nabuko......................................................................................93. Literatura.................................................................................13

2

Biografija

Đuzepe Verdi (ital. Giuseppe Fortunino Francesco Verdi) je najveći kompozitor zrelog italijanskog belkanta (bel canto). Rođen je u selu Le Ronkole (Le Roncole) kraj Parme (Parma) u Italiji. Već u svojoj jedanaestoj godini je postao orguljaš u lokalnoj crkvi. Prvi koji je uočio njegov talenat je bio trgovac i ljubitelj muzike Antonio Bareči, koji ga je uzeo u svoju radnju i pomagao u svakom pogledu. Uz njegovu pomoć, kao i pomoć grada Buseta, omogućeno mu je da upiše muziku u Milanu godine 1832. Međutim, upravnik Konzervatorijuma se ustručavao da Verdija primi, navodno zbog toga što je bio stariji nego što je statut dozvoljavao, ali verovatnije stoga što nije imao poverenja u njegov talenat. Zbog toga je Verdi tokom sledeće tri godine radio kod operskog dirigenta Lavinje, pragmatičnog čoveka, čiji je katihizam bio Mocartov Don Đovani. Godine 1833. u Busetu umire orguljaš Provesi i Verdi ga nasleđuje. Dve godine nakon toga se ženi Margeritom Bareči (Margerita Barecci), najstarijom ćerkom svoga zaštitnika. No, već 1840. ona umire, kao i njihovo dvoje dece. Godinu dana pre toga je Verdi debitovao kao operski kompozitor, što mu je donelo uspeh i mogućnost da se preseli u Milano. Ova opera je bila Oberto, grof od San Bonifacija. Nakon ove je napisao još mnoge opere, koje su mu stvorile ime najpre u Italiji, ali i u svetu. 1859. se venčao sa operskom pevačicom Đuzepinom Streponi (Giuseppina Strepponi), ali je i nju nadživeo, iako samo četiri godine.

Verdi je umro u Milanu u kojem je dugo godina živeo i radio i sahranjen je u Muzičkom Institutu Verdi u tom gradu.

3

Dela

Đuzepe Verdi komponovao je opere više od pola veka i napisao ih je mnogo više nego što se obično misli - čak 26, od kojih pojedine imaju i po dve verzije. Njegove opere, koje i danas stoje kao osnova svetskog operskog repertoara, besmrtni su spomenik italijanskoj operskoj muzici.

Osim opera, napisao je i dva dela sakralnog karaktera, i to Rekvijem (Requiem) 1874. na uspomenu na Aleksandra Manconija i Četiri sveta komada (Quattri pezzi sacri) 1898., koje se sastoje od Ave Maria, Stabat Mater, Te Deum i Laudi alla Vergine iz Danteovog Raja.

Opere Oberto, grof od San Bonifacija (Oberto, conte di San Bonifacio) (1839.) Jedan dan vlasti, ili lažni Stanislav (Un giorno di regno, o Il finto Stanislao)

(1840.)

Nabuko (Nabucco) (1842.)

Lombardijci u Prvom krstaškom pohodu (I Lombardi alla prima crociata) (1843.)

Ernani (Ernani) (1844.)

Dva Foskarija (I Due Foscari) (1844.)

Jovanka Orleanka (Giovanna d'Arco) (1845.)

Alzira (Alzira) (1845.)

Atila (Attila) (1846.)

Makbet (Macbeth) (1847.)

Razbojnici (I Masnadieri) (1847.)

Gusar (Il Corsaro) (1848.)

Bitka za Lenjano (La battaglia di Legnano) (1849.)

Lujza Miler (Luisa Miller) (1849.)

4

Stifelio (Stiffelio) (1850.)

Rigoleto (Rigoletto) (1851.)

Trubadur (Il Trovatore) (1853.)

Posrnula žena (Travijata) (La Traviata) (1853.)

Sicilijansko večernje (I Vespri Siciliani/Les vêpres Siciliennes) (1855.)

Simone Bokanegra (Simone Boccanegra) (1857.)

Bal pod maskama (Un Ballo in Maschera) (1859.)

Moć Sudbine (La Forza del Destino) (1862.)

Don Karlos (Don Carlos) (1867.)

Aida (Aida) (1871.)

Otelo (Othello) (1887.)

Falstaf (Falstaff) (1893.)

Ostala dela Inno delle Nazioni (1862.) Gudački kvartet u e-mollu (1873.)

Rekvijem (Requiem) (1874.)

Pater noster za petodelni hor (1873.)

Ave Maria za soprana i gudače (1880.)

Četiri sveta komada (Quattri pezzi sacri) (1898.)

TRAVIJATA

Đuzepe Verdi je tokom celog života neumorno tragao za novim, smelim, interesantnim sadržajima, koji bi mogli poslužiti za osnovu operskog libreta. Tako je 1848. godine, odmah po izlasku iz štampe, zapazio roman Aleksandra Dime Sina Dama s kamelijama, o kome se mnogo raspravljalo u svim krugovima. Verdi čak pripravlja za svog budućeg libretistu scenario sa sadržajem preuzetim iz romana, ali napušta detaljniju razradu. On neumorno piše opere, jednu za drugom: 25. oktobra 1848. je premijera Korsara u Trstu, 27. januara 1849. prikazuje se Bitka kod Lenjana, 8. decembra iste godine izvodi se Lujza Miler, 16. novembra 1850. Stifelno. Posle tog

5

ubrzanog tempa pisanja i pripremanja njihovih premijera u burnim godinama revolucije, ustanka, bitaka i osvajanja, Verdi je sazreo, i kao ličnost i kao umetnik, tako da njegova sledeća dela: Rigoleto, Trubadur i Travijata predstavljaju ne samo njegove najveće dotadašnje uspehe, već i prava remek-dela operske literature i daleko nadmašuju celokupno evropsko opersko stvaralaštavo epohe (izuzev Vagnera). Verdi je posle tragičnog gubitka porodice uspeo da se otrgne iz očajanja i potištenosti; sopstvenik je imanja u Le Ronkolu i palate u Busetu i, sa tastom, utanačuje kupovinu velikog plodnog zemljišta Sant Agata na Pou. U pevačici Đuzepini  Streponi  pronašao je idealnog životnog saputnika, ženu, druga i prijatelja. Sada ima znanja, snage i iskustva da stvara velika dela. Sa Đuzepinom putuje na premijere svojih opera a u Parizu se oseća najbolje. Njihova veza nije ozakonjena, što smeta Italijanima, sugrađanima u Busetu, tastu Bareciju, ali u Parizu, tome niko ne pridaje nikakav značaj. Kad su u teatru Vodvilja zajedno gledali scensku verziju Diminog romana, ostali su oboje fascinirani, Verdi sa libretistom Pijaveom izrađuje okosnicu radnje. Za samo četrdesetak dana cela opera je komponovana! Premijera je predviđena u pozorištu Feniče u Veneciji.

Verdi u pregovorima sa upravom pozorišta u Veneciji traži dobre tumače glavnih uloga, jer zna da je sadržaj za operu nov i neobičan. Na sceni se prikazuje radnja iz savremenog života, koji publika poznaje i u kome učestvuje. Na premijeri 6. marta 1853. Travijata neslavno propada. U pismu učeniku i saradniku Emanuelu Muciju, Verdi piše: „Travijata sinoć propala. Da li je krivica do mene ili do pevača?... Vreme će odlučiti". Rikordiju javlja: „Moram Vam nažalost saopštiti jednu tužnu vest, ali ne mogu sakriti istinu. Travijata je propala. Ne istražujmo uzroke."

Hroničari su uglavnom zabeležili tri osnovna uzroka neuspeha. Prvo, pevače: Violetu Valeri je pevala Fani Salvini Donateli, krupna žena najboljeg zdravlja, koja je izazvala smeh u publici u sceni umiranja. Tenor Lodoviko Graciani, tumač Alfreda, bio je gotovo izgubio glas, a bariton Feliče Varezi je, potpuno nezainteresovan za svoju ulogu, loše pevao, danas tako popularnu ariju Žermona. Drugo: Verdi i libretista Pijave su iz nerazumljivih razloga bili pristali na korišćenje kostima iz doba Luja XIV, što sasvim menja odnos gledaoca prema sadržaju. Treće: novost sadržaja, odnosno nepripremljenost publike da na operskoj sceni vidi osudu postojećeg sistema u kome se jedino novac ceni i u kome se sve kupuje novcem.

Verdi je bio uveren u vrednost svog remekdela i za novu premijeru 6. maja sledeće (1854) godine u venecijanskom pozorištu San Benedeto za naslovnu ulogu uzima jedinstvenu Mariju Specija, koja je zaslužna za trijumfalni ishod ove premijere. Travijata vrlo brzo osvaja operski svet, tako da slava opere održava i Diminu dramu na sceni. Sara Bernar, Eleonora Duze i Edviž Fejer su njeni nezaboravni tumači na sceni, a Greta Garbo je milionima bioskopskih gledalaca ostala u trajnom sećanju. Posle Italije Travijata osvaja Beč, Rio de Žanejro, Buenos Ajres, Meksiko Siti: 24 maja 1856, London je očaran, 3. decembra Njujork oduševljen. Varšava, Petrograd, Barselona i Lisabon daju operu u uzastopnim serijama. Opera se prikazuje na italijanskom, ali svuda ubrzo i na jeziku zemlje u kojoj se daje. Publika želi da razume i shvati radnju, da doživljava strasti, zanose i ljubav Violete, a ne samo da osluškuje raskošne glasove. Među najpoznatije operske Violete spadaju Marieta Pikolomini, Adelina Pati, Meri Garden, Lili Leman, Marčela Sembrih, Luiza Tetračini, Neli Melba, Amelita Gali-Kurči, Selma Kurc, Roza Ponsel, Žeraldina Farar. Alfreda su pevali Karuzo i Đilji i Lauri-Volpi, Žermona Karlo Galefi, Rikardo Stračiari i Đuzepe de Luka. U naše doba Renata Tebaldi je bila jedinstvena Violeta, a predstave Travijate sa Marijom Kalas, Đuzepe di Stefanom i Etore Bastijaninijem su bacale

6

prisutne u pravi trans. Karajan je 1963. u milanskoj Skali sarađivao sa Mirelom Freni koja ovu ulogu tumači u snimljenoj filmskoj verziji predstave. Ana Mofo i Noan Saterland su se trudile da dosegnu nenadmašnu opersku tragičarku Kalasovu, a režiseri Felzenštajn, Steler i Viskonti uložili su više vremena u režiju Travijate no što je to uobičajeno. U našoj zemlji Travijata je prvi put izvedena 11.marta 1879. u Zagrebu, a u Beogradu 6.aprila 1921. Sve naše operske kuće izvode ovu operu tako da je ona upravo stalno na repertoaru.

Sadržaj

ČIN I

Na zabavi pariske kurtizane Violete Valeri prijatelji joj predstavljaju mladića koji je već dugo njen potajni obožavalac - Alfredo Žermon, student i pesnik. Njih dvoje u raskalašnoj atmosferi pevaju duet Brindisi: Libiamo, kod nas poznat kao Vinska pesma. Violeta, navikla na drugačiju vrstu naklonosti, ne uzima ga za ozbiljno, čak ni onda kad joj on izjavi ljubav, u trenutku njene slabosti koja potiče od tuberkuloze. Obećava mu, međutim, da će mu dozvoliti da je ponovo vidi. Kasnije, kad ostane sama, shvata da je nešto kod njega ipak neodoljivo privlači - on se pokazuje drugačiji od svih sa kojima je dosad imala posla, jer joj nudi ozbiljnu ljubavnu vezu, na koju nikad dotad nije pomišljala. Ona se opire tim osećanjima , ali dok peva ariju o slobodi na koju je navikla, živeći u vrtlogu društvenih dešavanja u Parizu (Sempre libera), stalno joj se priviđa glas Alfreda koji peva o ljubavi kao centru univerzuma.

ČIN II

Alfredo i Violeta već nekoliko meseci žive u kući van Pariza i uživaju u nesputanoj ljubavi. Međutim, služavka Anina otkriva da oni polako zapadaju u ozbiljne novčane probleme - Violeta je otišla da založi svoj nakit da bi mogli da zadrže kuću. Stvari se usložnjavaju kad se pojavi Alfredov otac dok mladić nije kod kuće, i održi bolan razgovor sa Violetom. Alfredova (skandalozna) veza sa kurtizanom upropastila je veridbu njegove sestre, zato stari Žermon traži da Violeta kaže Alfredu da ga više ne voli, jer je on inače nikako ne bi ostavio. Ona, duboko razočarana i ražalošćena, pristaje na to i ostavlja pismo Alfredu u kome mu objavljuje raskid.

7

Iste večeri Violeta je otišla na zabavu kod prijateljice Flore. Tu se pronosi glas o prekidu njene veze. Ubrzo stići će i Alfredo, povređen jer misli da je ostavljen zbog drugoga. On sipa gorke komentare o ljubavi i na kocki pobeđuje Violetinog kavaljera, barona Dufola. Violeta ga moli za dve-tri reči; slomljena je zbog njegovih sarkazama, ali ipak priznaje da ga više ne voli. Ogorčen do krajnje mere, on pred svima ponižava Violetu bacajući joj novac da je isplati. Ona je slomljena; u to bane stari Žermon, žestoko kori sina zbog nemuškog i nepravednog ponašanja. Dufol izaziva Alfreda na dvoboj.

ČIN III

Šest meseci kasnije Violeta živi svoje poslednje dane. Tuberkuloza je uzela maha. Uz nju je jedino Anina. Violeta u svojoj spavaćoj sobi čita Žermonovo pismo u

8

kome je on izveštava da je u dvoboju Dufol ranjen, a Alfredo je saznao celu istinu i sad je na putu k njoj da je moli za oproštaj. Ona ipak oseća da će biti kasno (Addio del passato). Napolju je karneval, čuje se muzika i glasovi, da se naglasi kontrast između umiruće mlade žene i burnog života oko nje. Ulazi Alfredo, i njih dvoje u ekstatičnom zagrljaju planiraju da napuste Pariz i žive zajedno. Dolazi i Žermon sa doktorom; Violeta na trenutak počinje da se nada, oseća se bolje, da bi najednom pala mrtva kraj Alfredovih nogu.

9

Nabuko

Libreto

Temistokle Solera (Temistocle Solera) prema drami Nabuchodonosor Augusta Ansje-Buržua (Auguste Ancie-Bourgeois) i Fransisa Kornua (Francis Cornu), kao i prema baletu Nabucodonosor Antonija Kortezija (Antonio Cortesi.

Nabuko (Nabucco), vavilonski kralj - baritonIsmael (Ismaele), rođak jerusalimskog kralja Sedekije - tenorZakarija (Zaccharia), jevrejski prvosveštenik - basAbigaela (Abigaille), ćerka Nabuka i robinje - sopranFenena (Fenenna), Nabukova ćerka - sopran/mecosopranAbdalo (Abdallo), Nabukov vojskovođa - tenorVrhovni sveštenik boga Baala (Sacerdote di Belo) - basAna (Anna), Zakarijina sestra - sopran

Vavilonska i jevrejska vojska, Jevreji, Leviti, Device, vavilonski dvorjani, straža i vojska na vavilonskom dvoru, magi (vavilonski sveštenici), narod (hor)

Mesto i vreme

Jerusalim i Vavilon, 586.-587. p. n. e.

Sadržaj

I deo "Jerusalim"

Solomonov Hram. Jevreji se mole Bogu da ih zaštiti od nadiruće vavilonske vojske. Prvosveštenik Zakarija dovodi taoca, Fenenu, ćerku vavilonskog kralja Nabuka. On očajnom narodnu vraća veru u Boga, govoreći im da niko nije izgubio ko je u boj išao sa verom u Njega. Zakarija poverava Fenenu Ismaelu i svi odlaze da brane Hram i Jerusalim. Fenena i Ismael ostaju sami. Fenena je jednom oslobodila Ismaela iz zarobljeništva u Vavilonu i krenula za njim u Jerusalim. On želi da joj se oduži i da je oslobodi, ali u tom trenutku u Hram ulazi Abigaela sa svojom pratnjom, svi preobučeni u Jevreje. Ona je takođe zaljubljena u Ismaela i nudi mu da spase njegov narod ako se oženi sa njom. On to odbija i ona želi da mu se osveti. U Hram beže ostaci jevrejske vojske i narod pred Nabukom koji trijumfalno ujahuje u hram. Zakarija preti da će ubiti Fenenu, ali ga Ismael u tome

10

spreči. Nabuko zarobljava jevreje koji proklinju Ismaela i odvodi ih u ropstvo, a Hram i Jerusalim su u plamenu.

II deo "Nevernik" Scena I

Odaje u plati u Vavilonu. Nabuko je postavio Fenenu za regenta dok je on u ratu. Abigaela je našla dokument koji dokazuje da iako je prvorođena ćerka Nabuka, neće ona naslediti presto, već Fenena, pošto joj je majka robinja. Ona je skrhana tom činjenicom. Ulaze Sveštenik i Magi i saopštavaju joj da Fenena planira da oslobodi jevrejski narod. On joj predlaže da preotme presto i spreči je. Oni su već proširili glasine da je Nabuko pao u borbi i narod zove Abigaelu da vlada. Ona vidi priliku da povrati sjaj Vavilonu i Asiriji i kreće da sa Sveštenikom i Magima svrgne Fenenu.

Scena II

Dvorana u palati. Fenena je došla kod Zakarije da je preobrati u jevrejsku veru. Zakarija se moli Bogu da uskoro dođe vreme kada će Hram biti obnovljen i bezbožnički idoli uništeni. Leviti se okupljaju na molitvu kada dolazi Ismael. Oni ga proklinju, a on ih moli za milost. Uto ulazi Ana i zaustavlja ih jer je Fenena sada jevrejka, i on nije počinio zločin. Abigaela dolazi i traži krunu od Fenene. Ona odbija da joj je da, ali u tom trenutku se Nabuko vraća iz borbe. Uzima krunu i osuđuje kako svoju ćerku što je izdala svoj narod, tako i prevrtljive Mage. U svom ludom ponosu, on sebe proglašava za Boga, na šta ga udari munja sa neba. On gubi razum, a Abigaela koristi priliku da prigrabi krunu i presto.

III deo "Proročanstvo" Scena I

Viseći vrtovi. Oko Abigaele je okupljeno plemstvo i svi joj odaju počast. Vrhovni Sveštenik joj donosi ukaz kojim se osuđuju jevreji i Fenena na smrt. Nabuko, pomućena uma, dolazi i zatiče Abigaelu na prestolu. Ona ga ubeđuje da je to u interesu carstva i navodi ga da potpiše ukaz. On to čini i Sveštenik odlazi sa ukazom. Nabuko tada shvata da je osudio i svoju ćerku i preklinje Abigaelu da je spase. On joj preti da će otkriti njeno poreklo, ali Abigaela uništava dokument i sada je jedini dokaz reč jednog poludelog starca.

Scena II

11

Na obalama Eufrata. Jevrejski narod zna da mu se sprema smrt i oplakuju izgubljenu zemlju koju nikada više neće videti (Hor Jevrejskih robova). Dolazi Zakarija i proriče da neće umreti, već da će se Judejski Lav ponovo uzdići, a da od Vavilona kamen na kamenu neće ostati i da će ih Bog spasiti. Oni u ovim rečima vide novu nadu.

IV deo "Svrgnuti Idol"] Scena I

Nabukove odaje u palati. Nabuko je zarobljen u sopstvenim odajama i sa prozora vidi kako jevreje i Fenenu vode na gubilište. U očajanju on se baca na kolena i moli jevrejskom Bogu da mu pomogne, a za uzvrat će on osloboditi Jevreje i ponovo podići Hram. Razum mu se vraća i on kreće ka vratima. Upada Abdalo sa vrenim vojnicima i sa Nabukom kreću da zaustave dželate.

Scena II

Jevreji su skupljeni pred kipom boga Baala da budu ritualno žrtvovani. Fenena se moli Bogu da se sve brzo završi. Ulazi Nabuko sa vojskom i oslobađa ih. Kip Baala pada u prah. Svi u tome vide Božju volju. Dolazi Abigaela koja se otrovala i videvši moć jevrejskog Boga, moli oca i sestru za oprost, a Boga da joj se smiluje. Ona umire, a Zakarija u ime Jehove proglašava Nabuka kraljem.

Poznate muzičke numere Uvertira Zakarijina kavatina D'Egitto la sui lidi(Kad u Misiru) (I deo)

Abigaelina arija Anch'io dischiuso un giorno (I ja sam nekad davno) (II deo)

Zakarijina molitva Tu sull'labro de vegenti (Neka zbore usta moja) (II deo)

Finale II dela S'apressan gl'istanti (Trenutak još samo)

Hor jevreja Va pensiero (Pođi misli) (III deo)

Zakarijino proročanstvo Oh! Chi piange? (O! Ko plače?) (III deo)

Nabukova arija Dio di Giuda (Bože Judeje) (IV deo)

12

13

Literatura

Wikipedija - Slobodna enciklopedija, www.wikipedija.org Canrion http://hr.cantorion.org

14