Edicija UliksDaily Press - Podgorica

IBRAHIM 2044-1994Kratki roman o čoveku i bogu

Milan Popović

Edicija Uliksurednik

Balša Brković

IzdavačDaily Press - Podgorica

Za izdavačaŽeljko Ivanović

Oblikovanje koricaIrena Vuković

Priprema za štampuBlažo Milić

ŠtampaElvodPrint - Lazarevac

Tiraž4000 kom.

Copyright © by Milan Popović 2011.Sva prava pridržana.

CIP - Каталогизација у публикацијиЦентрална народна бибилиотека Црне Горе, Цетиње

ISBN 978-86-7706-313-9COBISS.CG-ID 17579024

IBRAHIM 2044-1994Kratki roman o čoveku i bogu

Milan Popović

Podgorica 2011.

Prvi deo

7

1. TAJNA HUMANE ČESTICE

Buđenje. Rad kosmosa. Rutina sunca i zemlje. I svakodnevni memento. Podsećanje na prolaznost svakog sna. I interregnum. Zona između dva oblika (ne)svesti. Domen razvučene polus-vesti najbliži blagoslovenoj nesvesti.

Koji se i sam vremenom menja. U mladosti, posle nekoliko sati neprekidnog odsustva, samo jedno, kratko i lako dolaženje do svesti. U poznom dobu, zbog nevesele fiziologije starosti, naj-manje dva-tri noćna, pa tek onda ono pravo, jutarnje buđenje.

A i ono samo mnogo sporije nego ranije. Pa ipak, ne mogu da se žalim. Čak osećam neku vrstu duboke unutrašnje nelagode, kajanja i grižnje savesti. Većina iz moje generacije, među njima i mnogi bliski, više nisu među živima, ali i u poređenju sa onim drugim, moje ukupno stanje, uglavnom je zadovoljavajuće. Us-porena ali očuvana motorika, oslabljena ali još uvek stabilna svest, preteća ali konsolidovana angina pektoris, neprijatna ali kontrolisana osteoporoza, čak i povremena, ali, srećom, krat-kotrajna gubljenja, posledica metka, pokušaja samoubistva iz 2010, sve to, za mojih sadašnjih osamdesetdevet godina, ipak, nije previše.

Posebno zbog toga, što sam u oblasti duha, u kojoj ne deluje standardna, neumoljiva i ponižavajuća gravitacija tela, još uvek relativno vitalan i aktivan. Ponekad skoro kao kada sam bio mlad. Tako i ovog jutra. Verovatno ni vama nije nepoznat, onaj kratki, sasvim kratki period, odmah nakon buđenja, još uvek u zoni polusvesti, kada, doduše, još ne znate tačno ŠTA, ali zato

8

nepogrešivo jasno i snažno osećate, da vas toga dana čeka ono NEŠTO, posebno, nesvakodnevno, dobro ili loše, svejedno, ali u svakom slučaju nešto značajno. Ovoga puta, to je bilo nešto dobro, čak veoma dobro, ohrabrujuće i pozitivno.

Što, opet, ne znači, da mi, zbog oslabljenosti i usporenosti poznog doba, i ovog puta, nije bilo potrebno više vremena nego ranije, da iz razvučenog i zamućenog interregnuma uopšte izađem, i kročim u puno svetlo dana. Zbog rečene slabosti, u poslednjih desetak godina, za ovu svrhu, počeo sam ponovo da koristim, čak i neke stare tehnike, inercije i neuroze, koje sam skoro bio zaboravio. Ovoga jutra to su bila dva takva pomoćna sredstva. Kalendar i plakat. Od sasvim starinskog papira i kar-tona. I to uprkos tome što su digitalne, video i vizuelne komuni-kacije, već dve-tri decenije, postale apsolutno dominatne. Tako da oni koji, kao ja, zbog nekog razloga, i dalje koriste stare i prastare tehnike, tehnologije i materijale, danas već predstavlja-ju pravu egzotičnu retkost. „Dinosauruse“ iz doba jure, zaostale u našem supermodernom dobu.

Kako god, tek evo me i ovog jutra, između devet i po i de-set, kako opsesivno posmatram, nekoliko puta i naglas čitam, sadržaj kalendara i plakata. Kalendar i plakat su velikih formata, kalendar 60x40 cm, plakat dvaput veći, 120x80 cm, sa krupnim slovima, koja lako mogu da pročitam, čak i u momentu buđenja. Namerno sam ih postavio pravo ispred ležaja, iznad radnog stola, tako da mi svakoga jutra, pogled najpre padne upravo na njih. Jedna od mojih navika, jeste da spavam i radim u istoj prostoriji. Razlog za to nije oskudica stambenog prostora, nego lični izbor neke vrste spartanske svedenosti i jednostavnosti egzistencije. Mogućnost da se organizujem i funkcionišem do kraja baš onako kako želim, jedna je od retkih privilegija, inače ne baš veselog, usamljeničkog života.

Pogled najpre kratko zadržavam na kalendaru, pa onda, nešto duže, na plakatu. Čitam, i to nekoliko puta, na kalendaru piše NEDELJA 3. JUL 2044. I istog trenutka znam, sutra se održava

9

velik i značajan skup. Na kojem učestvujem i ja. I osećam zbog toga ne malo uzbuđenje i zadovoljstvo. Skoro kao kada sam bio na samom početku. Nezasićen i ustreptao. Pa, možda ne baš tako, ali skoro.

Plakat je krajnje jednostavan. Osnova je neboplava i bela, slova su crna, jasna i jaka, kombinacija koju oduvek preferi-ram, priznajem učestvovao sam čak i u odbiru boja. U gor njem i središnjem delu plakata, kao glavni naslov, najava i objava, najkrupnijim slovima, stoji FORUM ANDRIJEVICA 2044, a odmah ispod ovoga, nešto sitnijim, ali još uvek dovoljno krup-nim slogom, i preciziranje PONEDELJAK 4. JUL 2044. Donja polovina plakata, detaljnije informiše o razuđenoj ali još uvek preglednoj organizaciji, strukturi, satnici, učesnicima, i ostalim važnim elementima skupa.

Puno ime foruma je Forum svetske pravde (WJF, od World Justice Forum). Forum je direktni naslednik Svetskog socijalnog foruma (WSF, od World Social Forum), pre nepunih pola veka najvećeg i najpoznatijeg alter-globalističkog pokreta u svetu. I kao što je drugo ime WSF-a dugo bilo Porto Alegre 2000, po mestu, gradu u Brazilu, i godini prvog okupljanja, tako je i WJF, pre nekoliko godina, dobio svoje drugo ime, po sutrašnjem sku-pu, i malom, crnogorskom mestu. Zvuči kao kliše, ali ipak to moram baš tako da kažem, da mi je pre pola veka bilo ko rekao, kako će Andrijevica, živopisna i lepa, ali po svemu ostalom ug-lavnom anonimna varošica na severu Crne Gore, bilo kada da postane i svetski slavno mesto, naravno da mu ne bih verovao. Još jedan dokaz da zaista živimo u vremenu velikih i brzih pro-mena.

Prema svim prethodnim najavama, sutrašnji forum mo-gao bi da postane ne samo jedan od najvećih, nego i jedan od najznačajnijih alter-globalističkih skupova u poslednjih par de-cenija, možda i ikada. Organizovan oko desetak pažljivo oda-branih ključnih tema, održaće se, zapravo, u nekoliko bliskih, susedskih mesta, Grnčaru, Gusinju, Plavu, Murini, Andrijevici

10

(koja će biti i službeno središte foruma), te Seocetu, Trepči, Pet-njici, Beranama, Godočelju, Rožajama i Bijelom Polju. Upućeni u lokalnu i regionalnu geografiju i istoriju, lako će prepoznati, reč je o mestima nekada najnerazvijenijeg i najdepresivnijeg, severnog dela Crne Gore. Očekuje se dolazak oko sto hiljada učesnika iz čitavog sveta. Na plakatu nasumično prelećem pre-ko imena velikih ali i nekih ne toliko velikih koliko značajnih i zanimljivih svetskih gradova i mesta, Budimpešte, Beča, Alp-baha, Varšave, Lajpciga, Bona, Upsale, Helsinkija, Londona, Brajtona, Pariza, Strazbura, Moskve, Petrograda, zatim Nju-jorka, Bingemtona, Pitsburga, Čikaga, Toronta, Feniksa, San Franciska, Los Anđelesa, pa Tokija, Kjotoa, Pekinga, Šangaja, Hong Konga, Nju Delhija, te Kaira, Kazablanke, Johanesburga, i Meksiko Sitija, Havane, Porto Alegrea, Recifea, Asunsiona, Buenos Ajresa.

Među desetak ključnih tema, dve, sa po par glavnih pre da vača, nekoliko pozvanih moderatora i komentatora, i mno štvom dis-kutanata, medijatora i animatora, privlače moju najve ću pažnju. Verovatno zbog toga što sam u obe i ja jedan od učesnika, u prvoj jedan od dva glavna predavača, u drugoj jedan od pozva-nih moderatora i komentatora. Prva je, čitam ta čno onako kako je napisano na plakatu, METODOLOGIJA PRE POZNAVANJA I IDENTIFIKOVANJA KLONOVA BEZ ANALIZE DNK, glavni predavači PROFESOR VUKIĆ PETROVIĆ, to sam ja, i PROFESOR FILIP KOVAČEVIĆ, to je moj dvadeset godina mlađi kolega iz Kotora. Druga je RE LIGIJSKA I DUHOVNA OBNOVA, KONVERGENCIJA I EKUMENA, glavni predavači IBRAHIM ČIKIĆ i DŽOZEF BIC.

Prva od ove dve teme, zapravo je tema broj jedan čitavog andrijevičkog foruma. Još više, to je i tema od čijeg ovakvog ili onakvog razrešenja, u ne maloj meri zavisi, znam da će ovo što sledi zvučati prekrupno pa i patetično ali to prosto ne mogu drugačije reći, SUDBINA CELOG SVETA. Zato što su klonovi postali najveća pretnja za opstanak čoveka. Od prvog kloni-ranja, žabe, preciznije punoglavca, koje je izveo Džon Gardon,

11

danas već daleke 1962, te kloniranja prvog sisara, nekada pla-netarno slavne ovce Doli, 1997, preko prvih nagađanja, stra-hovanja i sumnji, vezanih za pokušaj prvog kloniranja čoveka, od strane italijanskog doktora Severina Antinorija, korpora-cije Klonejd, pokreta Realijanaca, i ostalih, krajem 1990-ih, do stvarne proizvodnje i pojave prve generacije klonova-ljudi od-nosno kvaziljudi, početkom 2000-ih, prošlo je, evo, već skoro pola veka, vek. Nepreciznost datiranja pojave (kvazi)ljudskih klonova koju sam upravo naznačio, ostala je sve do danas. Ali, kao što to i inače često biva, ne toliko zbog spora oko ovih ili onih konkretnih činjenica, koje su sve manje ili više poznate i nesporne, koliko zbog njihovih različitih konceptualizacija i interpretacija. Na sutrašnjem forumu, najveća pažnja biće posvećena upravo ovim potonjim, sporovima oko konceptua-lizacija i interpretacija.

Tako, još od prvog pomena klonova, pa i pre toga, u vezi sa pitanjem odnosa između čoveka i tehnike uopšte, najdublji, naj-radikalniji i najdalekosežniji, bio je i ostao spor između tehno-determinista i decizionista, da ove dve sukobljene struje ovde nazovem ovako. Glavna razlika između ove dve struje je u tome što su prvi oduvek prenaglašavali determinizam tehnike i teh-nologije, te čoveka na taj način pretvarali u njihovo potpuno pa-sivno i slepo oruđe, dok su drugi do kraja insistirali na tome da, uprkos svoj snazi tehnike i tehnologije, na kraju, ipak, odlučuje čovek. Da odmah kažem, ja sam od samog početka spora, bio među ovim drugim.

Na prvi pogled, može da se učini, kako je spor između tehno-determinista i decizionista, previše apstraktan, čak irelevantan, ali nije tako. Naprotiv, upravo iz opisane polazne razlike, raz-granalo se mnoštvo sasvim konkretnih i praktičnih razlika. Sa dramatičnim posledicama. I to i u vremenu geneze, i u vremenu eskalacije, ove, za ljudski rod, do danas, najveće pošasti. Tako, u samom vremenu postanja, krajem 1990-ih, početkom 2000-ih, upravo onaj višak tehnodeterminizma, koji je delom bio spon-tan, delom fabrikovan, učinio je da konkretni genezis (kvazi)

12

ljudskog klona, uključiv i najkonkretnije pitanje onog njegovog još uvek ne do kraja preciznog datiranja, ostane u senci čisto tehničkih i ekspertskih razmatranja. Kasnije će se čak poka-zati, da je ne mali broj u to vreme najpoznatijih afera, uglav-nom manje važnih pa i potpuno nevažnih ili LAŽNIH likova iz sveta klonova, bio tek zgodan, šaren i zvučni dekor, iza kojeg su stvarni ali skriveni gospodari naših života, lokalni i globalni tajkuni, silnici i oligarsi, užurbano dovršavali prvu generaciju STVARNIH klonova.

U vremenu armagedonske eskalacije klonova, u kojem upra-vo živimo, razlike između tehnodeterminista i decizi oni sta, na važnosti i dramatičnosti, samo su dobile. Zato što su tehnode-terministi nastavili da prenaglašavaju tehničke, kva ntitativne i spoljašnje, a zapostavljaju humane, kvalitativne i unutrašnje aspekte pošasti. I da na taj način samo dodatno otežavaju pronalaženje sudbinski značajnog rešenja problema. Na osnovu rečenih i sličnih metodoloških pretpostavki, tehnodeterminis-ti su na kraju došli i do svog sasvim specifičnog, radikalnog i zastrašujućeg konceptualizovanja klona kao čoveka, odnosno kao vrste ili podvrste čoveka. Dok je za nas, decizioniste, klon, u principu, ostao ne-ljudski stvor.

I ova razlika između naše dve sukobljene interpretacije, na prvi pogled, može da se učini kao previše apstraktna, ali nije tako. Da ovo sada pokažem više na primeru nas, decizionista. Naša krat-ka, zapravo najkraća istorija, glasi ovako. Sve do kraja XX veka, mi, decizionisti, još uvek smo kvalifikovani i klasifikovani kao stari humanisti, nakon katastrofalnih kompromitacija, te skoro totalnog sloma humanizma u veku koji je upravo isticao, jedno kratko vreme, početkom XXI veka, prekvalifikovani i preklasifi-kovani smo u nove humaniste ili neohumaniste, da bi tek negde između 2015-2020, manje-više svi, upućeni i neupućeni, eksperti i laici, zainteresovani i nezainteresovani, i definitivno počeli da nas kvalifikuju i klasifikuju kao decizioniste, dakle kao one za koje klonovi, u krajnjoj liniji, ipak, zavise od čoveka, odnosno od čovekove ODLUKE. Ova naša kratka istorija trebalo bi da po-

13

mogne da se potpunije i bolje razume i naša po mnogo čemu specifična anti-tehnodeterministička i decizionistička koncep-tualizacija klona kao ne-ljudskog stvora. Iz koje su proistekle još najmanje dve značajne razlike i posledice.

Prva koja se više odnosi na teorijsko razumevanje, druga koja se više odnosi na praktično rešavanje stvari, mada su i ova dva domena, to je dobro poznato, tesno povezana i ispreple-tena, ovakvo ili onakvo razumevanje, naime, direktno utiče, na ovakvo ili onakvo rešavanje problema. Najpre, teorijsko razu-mevanje. Tehnodeterministi, videli smo, prenaglašavaju čisto tehničke aspekte i karakteristike stvari. Ali, ni jedna loša stvar ne ida sama. Druga strana rečenog prenaglašavanja jeste isto-vremeno zanemarivanje istorijskih i društvenih izvora klonova. Sistema poznog kapitalizma i njegovih podivljalih aktera. Takav je slučaj bio i sa jednim od rodonačelnika tehnodeterminizma, svetski poznatim i slavnim u svoje vreme, američkim filozofom japanskog porekla, Frensisom Fukujamom. Koji je još pre četiri decenije, preciznije 2002, objavio knjigu Naša posthumana budućnost, sa mnogo dobrih, čak odličnih uvida i iluminacija, jednu od prvih, ako ne i prvu, uostalom, koja je upalila crveni alarm, zbog pojave i moguće eskalacije klonova, ali i sa opisanim tehnodeterminističkim deficitom, kada je o njihovim socijalno-sistemskim uzrocima i izvorima reč. Sledbenici, fukujamijanci različitih vrsta i podvrsta, kako to sa sledbenicima najčešće i biva, ovaj deficit, vremenom su samo uvećali. A što se samog Frensisa Fukujame tiče, čini se da je rečeni deficit kod njega pre bio posledica inicijalnog intelektualnog limita, koji je ljudski razumljiv, delom čak i neizbežan, posebno u ovako složenim i teškim pitanjima, nego što je bio stvar svesne kolaboracije, koja je u to vreme, u svetu nauke, inače, bila masovna pojava. Uz one dobre uvide i iluminacije, za ovu pretpostavku govori i docnija politička evolucija Frensisa Fukujame, od jednog od najekstremnijih podržavalaca, tokom „olovnih“ 1990-ih, do jed-nog od najotvorenih protivnika drugog mandata Džordža Buša Mlađeg, 2004, pa i do otvorenog podržavaoca novog američkog predsednika, Baraka Obame, 2008.

14

Pa ipak, rasvetljavanje zamračenih zona društva i istorije, u najvećoj meri, ostalo je za nas, decizioniste. Da ovu priču ne bih previše opteretio stručnim problemima, navešću samo jednu dijagnozu, koja je, po mom mišljenju, do danas ostala najbolja, jer je od samog početka najdirektnije ukazala na smrtonos-nu intenciju, započete, ali, srećom, još ne i do kraja dovršene mutacije sistema. HOSTES HUMANI GENERIS, neprijatelji ljudskog roda, o toj dijagnozi je ovde reč. Autor ove dijagno-ze, definicije i imena je slovenački sociolog, Tomaž Mastnak. Ovo ime, Tomaž Mastnak je, početkom XXI veka, konkretno, dao administraciji Džordža Buša Mlađeg, ali je ono, po mom dubokom uverenju, od početka imalo, i zadržalo, i sasvim ge-neralnu važnost i primenjivost, u prostoru i vremenu, sve do današnjeg dana. U početku, ovo ime obuhvatilo je samo prvu posthladnoratovsku nomenklaturu neronovski poludelih vla-dara, gospodara i oligarha, sa planetarno širokom gamom najrazličitijih, najneobičnijih i najpatološkijih političkih likova, tipova i profila, od Džordža Buša Mlađeg, Tonija Blera, Niko-lasa Sarkozija i Silvija Berluskonija, sa političkog Zapada, tada je ta moćna zona sveta još uvek postojala, preko Sadama Huseina, Slobodana Miloševića, Aleksandra Lukašenka i Vladimira Pu-tina, sa tadašnjeg političkom Zapadu neprijateljskog političkog Istoka, pa sve do takvih bizarnih, hibridnih i superadaptibilnih profila, kakav je bio i tadašnji, politički dugoveki crnogorski oligarh, Milo Đukanović, sa graničnih i perifernih područja uskovitlanog svetskog sistema. U proteklih nekoliko decenija, mnoge od pomenutih likova, skoro da smo zaboravili, ali ne bi trebali, prva nomenklatura, od najveće je važnosti, za razume-vanje naših današnjih monstr-vladara.

Pri čemu, opet, i kod gornje dijagnoze, definicije i imena, valja stalno imati na umu, onaj kritični spoj, a ne bilo kakvo raz-dvajanje, jednog starog, humanog, i jednog novog, tehničkog elementa. Mi, decizionisti, čoveka ne idealizujemo, to je bila fa-talna greška naših prethodnika, starih humanista, pa i mnogih novih, neohumanista, svoju lekciju mi smo dobro naučili, mi danas čoveka vidimo kao realnu mešavinu dobra i zla, kao ono,

15

dakle, što je on, po svom rodnom potencijalu, već sto do dvesta hiljada godina, i što će, po svoj prilici, ostati do svoga sudnjeg kraja, kakav god i kada god taj kraj bio. Novi, tehnički element jeste apsolutno oružje, koje više nije samo materijalno, nuklear-no i hemijsko, nego je, sve više, i biološko, genetsko i klonovsko, te, u vezi sa ovim, i psihičko, mentalno i spiritualno. Tek spoj starog i novog, čovekove kontradiktorne prirode i apsolutnog oružja, a ne ni prvo ni drugo uzeto samo za sebe, doveo je do toga, da je ono zlokobno Tomaža Mastnaka, „neprijatelji ljud-skog roda“, po prvi put u celokupnoj ljudskoj istoriji, upravo u našem turbulentnom vremenu, najzad postalo i praktično isti-nito, i to i u najužem i najsmrtonosnijem smislu reči.

U oblasti praktičnog rešavanja problema klonova, razlika između nas, decizionista, i tehnodeterminista, još je veća. Našim protivnicima, doduše, moramo priznati, da su najzaslužniji, što su podigli nivo, ne samo ekspertske, nego i opšte svesti, o tehničkim aspektima problema, i u tom pogledu, mi, decizio-nisti, još uvek bi od njih mogli, pa i morali, više da učimo. Pa ipak, u rešavanju suštine našeg problema, naši protivnici su, u odnosu na nas, potpuno nemoćni. Kvaka je u sledećem. Do ap-solutne, stopostotne izvesnosti, dokaza o postojanju čoveka ili klona, moguće je doći, tek putem odgovarajuće DNK analize. Ali je DNK analiza po današnjim zakonima još uvek moguća tek nakon prethodno pribavljenog i pravovaljanog sudskog naloga. Iskustva nakon prvog masovnijeg ukidanja ove zakonske i sud-ske garancije, pre nešto više od četrdeset godina, posle napada jedne terorističke organizacije na Njujork i Vašington, 2001, bila su više nego obeshrabrujuća. Patriotski zakon tadašnje američke administracije, usvojen u američkom Kongresu, to-talitarnom većinom od devedesetdevet procenata, proizveo je neuporedivo više štete nego koristi, jer je tadašnjim oligarsima pružio dugo čekanu priliku, da ukidanje onih garancija, sprem-no zloupotrebe za sopstvene, oligarhijske, korporativne i biro-kratske interese, a ne za stvarnu zaštitu društva od terorizma. Oporavak od ove zloupotrebe, trajao je dugo, veoma dugo.

16

Tako su tehnodeterministi, a skupa sa njima i svi mi ostali, zapali u neku vrstu začaranog kruga. Njihov pokušaj rešavanja problema završio je izazivanjem jednako velikog ili još većeg problema. Problem nisu mogle da reše ni neke nji hove nove, u međuvremenu konstruisane, spoljašnje, te hni čke metode. Stepen pouzdanosti ovih poslednjih, u ide ntifikovanju i razli-kovanju klonova i ljudi, bio je ne samo dosta nizak, sa ne više od oko pedeset procenata verovatnoće, nego, sa ovim prilično skromnim postotkom, još i dvostruko katastrofalan, u pravcu promašivanja i propuštanja stvarnih klonova, ali i u pravcu pogrešnog identifikovanja kao klonova, i posledičnog, tragičnog uništavanja samih ljudi. Da ovde još samo kratko napomenem, problem je dodatno multiplikovan i iskomplikovan, otkako su se među samim ljudima, u poslednjih par decenija, naglo pojavi-le ili tek umnožile, još najmanje tri problematične, čak granične (pod)vrste, ona starih i poznatih sociopata, ona kriznih i regre-sivnih predatora, i ona relativno novih sponova, ljudi sa spon-tano i delimično degradiranom DNK. Sve ovo, naravno, i to ste mogli sami da pretpostavite, nije ni malo obeshrabrilo oligarhe i, treba biti pošten, jedan, ipak, manji deo tehnodeterminista. Veći deo tehnodeterminista ostao je svestan i suzdržan, ali su zato oni prvi, besramno koalirali sa oligarsima, vršeći sve veći pritisak, da se problem „rešava“ na svaki način, pa i na način upravo opisane dvostruke katastrofe. Uz to, ova ista, besramna koalicija između oligarha i dvorskih tehnodeterminista, sve do današnjeg dana, nastavila je da vrši pritisak, i u pravcu ukidanja onih zakonskih i sudskih garancija. Nakon jedanaestog septem-bra 2001, kada se to dogodilo prvi put, probijanje ovih garan-cija, dogodilo se još najmanje nekoliko puta, svaki sledeći put sa sve težim i opasnijim posledicama. Još jedno takvo probijanje, moglo bi biti fatalno, u najdoslovnijem smislu te reči. Pod ovim, višestrukim pritiscima, čitavo čovečanstvo, već duže vreme, živi na samoj ivici totalnog unutrašnjeg sloma.

U ovom kontekstu, nova, unutrašnja, psihološka metodo-logija, pouzdanog prepoznavanja i identifikovanja klonova bez analize DNK, koju smo ja i Filip Kovačević razvili u posled-

17

njih desetak godina, te čiju najširu međunarodnu verifikaciju sa nestrpljenjem očekujemo na sutrašnjem forumu, od izu-zetne je pa i sudbinske važnosti za opstanak čovečanstva, ma-kar onakvog kakvog još uvek znamo. Moj udeo u razvitku ove složene metodologije, relativno je manji od Filipovog, ali je moj mlađi kolega, prema meni, kao prema starijem kolegi, oduvek bio krajnje obziran, pa je i ovog puta insistirao, da u najavljiva-nju zajedničkog rada, na prvom mestu stoji moje a na drugom njegovo ime. Ovakva i ovolika njegova obzirnost prema meni, doduše, traje već skoro četrdeset godina. Tako, još od kada smo se prvi put sreli i upoznali, na Univerzitetu Crne Gore, u Pod-gorici, početkom 2000-ih, pa sve do danas, i danas, on mi se jednako obraća sa „vi“ i sa „profesore“, što je meni dugo vreme-na bilo po malo neobično, jer sam kao anarhist uvek preferirao neformalno a ne formalno obraćanje i komunikaciju, ali sam se vremenom i na ovo navikao.

Ono što je mene i Filipa od samog početka profesionalno snažno približilo i povezalo, što nas u toj bliskosti i povezanosti drži evo već skoro pola veka, te što je, konačno, bilo i glavni izvor, iz kojeg smo dugogodišnjim zajedničkim radom, došli i do našeg najznačajnijeg zajedničkog rezultata, metodologije za prepoznavanje i identifikovanje klonova bez analize DNK, to je bila i ostala naša izrazita kritičnost, alternativnost i sub-verzivnost u društvenoj teoriji i nauci, nešto što se, doduše, ne uči u školi, ali se u školi pojačava i podiže na viši nivo. Početak XXI veka, u tom pogledu, na Univerzitetu Crne Gore, jedinom državnom univerzitete ove, tada još uvek prilično nerazvijene, siromašne i konzervativne zemlje, blago rečeno, nije izgle-dao najbolje. Tada je tamo vladala jedna relativno nova, evro-integracionistička dogmatika. U odnosu na upravo protutnjale ratnonacionalističke fundamentalizme 1990-ih, ova nova dog-matika, tada je mnogima, posebno mladima, i mogla da izgleda kao nešto potpuno novo, nesporno i progresivno, ali će se već za deceniju-dve, jasno pokazati, da je i ona bila samo nova dog-matska verzija, istih onih starih odnosa eksploatacije i domina-cije, koji su kao „sablazan koja traje već (najmanje) deset hiljada

18

godina“ (Elza Morante). U ovom kontekstu, Filipova kritička psihoanaliza, od Sigmunda Frojda i Vilhelma Rajha do Žaka Lakana i Slavoja Žižeka, kao i moja primena analize svetskog sistema Imanuela Volerstina, na posthladnoratovski balkanski pandemonijum, haos i nasilje, naše dve glavne profesionalne (sub)specijalizacije, od prvog momenta, nepogrešivo, „hemij-ski“ su se prepoznale i povezale.

Zbog rečene kritičnosti, alternativnosti i subverzivnosti, ja i Filip smo 2011. dobili otkaze na Univerzitetu Crne Gore. Univerziteta uopšte, u Evropi i svetu, a ne samo Univerziteta Crne Gore, danas više skoro da i nema, to jest ovi postoje još samo u nekim teško prepoznatljivim fragmentima i ostacima. Kao što su pre nekoliko vekova bili teško prepoznatljivi frag-menti i ostaci srednjevekovnih manufaktura i zanata. Koji su se decenijama melanholično vukli po marginama vrlog novog sveta. Ovo danas, doduše, sve je samo ne vrli novi svet, makar ne još uvek, ali šta je tu je, znanje se danas uglavnom proiz-vodi, čuva i koristi, u samoživim privatnim korporacijama i otuđenim oligarhijskim birokratijama, a tek manjim delom i u alternativnim forumima, institucijama i mobilizacijama, kao što je i ova unutar koje delujemo ja i Filip. Pa ipak, stari do-bri duh autonomije nekadašnjih univerziteta, u velikoj meri je zaslužan, i za neke od naših današnjih profesionalnih rezultata. Tako i za našu zajedničku metodologiju. Upravo zahvaljujući pomenutoj autonomiji, dok je ove još uvek bilo, naime, ja sam i bio u stanju da izgradim, slično i Filip u svom domenu, i sasvim konkretne komponente, iz kojih će kasnije nastati i naš glavni rad i rezultat. U mom slučaju, to je bila, pre svega, kritika dog-me progresa, sa razlikovanjem herojskog, tragičnog, ciničkog i sadističkog tipa, zatim sa svetsko-sistemskom distribucijom i interpretacijom ova četiri tipa, najzad i sa povezivanjem ova četiri, a posebno ona dva potonja, ciničkog i sadističkog tipa, sa hroničnim deficitom emocionalne inteligencije i empatije, pri čemu moram dodati još i to, da ovaj poslednji element dugu-jem, zapravo, američkom psihologu, Danijelu Golemanu. U Fi-lipovom slučaju, to je bila psihoanaliza, naravno njena kritička

19

grana i interpretacija, posebno njena dubinska lakanovska ana-liza dva sukobljena psihopolitička tipa, sadističkog tipa oligarha i histeričnog tipa pobunjenika. U susretu, razmeni i kombina-ciji, ovih i još nekoliko važnih teorijskih i primenjenih kom-ponenti, ja i Filip smo, pre nekoliko godina, došli i do našeg najvećeg zajedničkog otkrića, koje će ubrzo postati i naš glavni novi element, unutar one naše usavršene socijalnopsihološke metodologije, za pouzdano otkrivanje i identifikovanje klonova, bez DNK analize.

Po ugledu na nekada čuvenu „božansku česticu“, slavnog škotskog fizičara, Pitera Higsa, ja i Filip smo svom najvećem zajedničkom otkriću, pomoću kojeg smo razvili i usavršili rečenu metodologiju, dali ime LJUDSKA ILI HUMANA ČESTICA. Pi-ter Higs nikada nije dokazao svoju životnu naučnu hipotezu, ni pomoću Velikog hadronskog sudarača 2008-2009, ni pomoću nekoliko kasnijih, još ambicioznijih pokušaja. Cinik bi dodao da za tim nije bilo ni potrebe. Budući da je škotski fizičar u svoju naučnu hipotezu direktno uključio boga, naime, na boga je mo-gao da računa, i u oblasti dokaza. A u oblasti dokaza, kada je o religiji i veri reč, poznato je, stvar je idealno rešena. Kao što se ne može dokazati postojanje, ne može se dokazati ni neposto-janje boga. Super. Ali tako nismo mogli da postupimo ja i moj mlađi kolega. Iako sam u poslednjih tridesetak godina evolui-rao ka jednoj vrsti kosmičkog panteizma, te zajedno sa ovim i ka jednoj vrsti delimične konvergencije između nauke i religije, zajedno sa Filipom, koji je u tom pogledu ostao dosledni i sto-postotni laik, sekularist i ateist, istovremeno sam zadržao i jed-nu vrstu otklona i insistiranja na njihovoj delimičnoj i načelnoj divergenciji. U svakom slučaju, rečena divergencija odnosila se na oblast dokaza. Tu nam bog nije mogao biti od velike pomoći. A kako ni standardni naučni eksperiment, sa živim ljudima, nije bio moguć, ne makar za nas dvojicu, jer smo mi i u ovo-me ostali staromodni, morali smo da se oslonimo na ono što se u društvenoj nauci zvalo veštački eksperiment, odnosno na korišćenje spontano nastalih prilika, za iskustvenu proveru one naše hipoteze o ljudskoj ili humanoj čestici.

20

Ovde je već Filipov doprinos bio najveći. Odlučujući. Polazeći od onih naših zajedničkih komponenti, on je konstruisao ne-koliko kompleksnih psihoanalitičkih protokola, procedura i upitnika, i isprobao ih na dovoljnom broju spontanih prime-ra. Rezultati su bili više nego ohrabrujući. Na osnovu kasnijih upoređivanja sa spontanim DNK analizama, pokazalo se da je uspešnost psihološkog metoda prepoznavanja i identifikovanja klonova bez DNK analize, kojeg je dovršio i usavršio Filip, bila veoma velika, skoro duplo veća od uspešnosti onih spoljašnjih metoda tehnodeterminista. U odnosu na onih njihovih više nego nedovoljnih i dvostruko katastrofalnih oko pedeset pro-cenata, naime, čak nešto više od Filipovih devedeset proce-nata, bili su zaista impresivni. Sutrašnji forum trebao bi ovaj visoki postotak da verifikuje, a možda i da ga, nakon izvesnih poboljšanja protokola, procedure i upitnika, poveća, moguće i do neverovatnih sto procenata, čime bi i onaj, pravno i etički teški DNK metod, konačno bio relaksiran. Naravno, i da učini kraj dugogodišnjoj izolaciji i marginalizaciji, koju su našem me-todu, nametnuli vladajući farmaceutski koncerni i tajkuni i s njima povezani politički oligarsi. Ako se neko danas uopšte seća konačnog patentiranja leka protiv kancera, 2017, i ako taj rezul-tat pomnoži najmanje sa sto, može makar približno da zamisli i pretpostavi, na pragu koliko velikog otkrića, stojimo mi danas.

Oko podneva, upravo u momentu dok o ovome zadovoljno razmišljam, javlja se Filip iz Kotora.

„Profesore, kako ste?“ Već dugo nismo profesori ali mi se po staroj višegodišnjoj navici on i dalje tako obraća.

„Nije loše”, odgovaram.

„Spremate se za Andrijevicu?“ pita.

„Da, naravno”, potvrđujem.

„Sve je pod kontrolom?“ Ne pita otvoreno, ali znam da brine

21

zbog onih mojih povremenih, makar i kratkotrajnih ispadanja. Zato ga odmah umirujem.

„Sve je pod kontrolom.“

I uopšte, još od kada se početkom 2000-ih vratio iz SAD, Kolumbije, Misurija, gde je magistrirao i doktorirao, i Rusije, Petrograda, gde je odmah nakon toga par godina radio, na jed-nom liberalnom američkom koledžu, delovao je kao da je došao sa druge planete, a ne tek iz dalekog sveta. Pre svega, za naše, u ratovima, veoma ogrubele prilike, izdvajao se neuobičajno odmerenim, pristojnim i lepim ponašanjem. Koje, međutim, nikada, pa ni u vremenima naših najvećih zajedničkih borbi, nije bilo praćeno i onim nekritičkim povlađivanjem, koje je bilo toliko česta, iznuđena i otužna pojava, u takvim i sličnim situa-cijama. Tako, i danas, kada je reč o onoj drugoj temi sutrašnjeg foruma, za koju sam takođe zainteresovan, blago i prijateljski me pecka.

„Kako ekumena?“ pita.

„Može”, pomirljivo odgovaram.

U stvari, i kada je o religijskog i duhovnoj obnovi, konvergen-ciji i ekumeni reč, ja sam već dugo vremena, pre negde između, nego ovde ili onde. Moja kosmička religioznost, jedna vrsta starog panteizma, razvijena u novim, modernim i poznomo-dernim uslo vima, oduvek je bila nezadovoljna dominantnim, zema ljskim i crkvenim religijama. Ove je, pod uticajem mog principijelnog anarhizma, uvek smatrala čak jednom vrstom najveće blasfemije. Ipak, već negde od moje pedesete, ona jeste bila jedna vrsta religioznosti, i, kao takva, sve više nezadovoljna, i onim drugim, uobraženim, čak arogantnim, a potrošenim se-kularizmom.

Mojoj poziciji negde između, a ne ovde ili onde, još više je doprinelo, dugo i bolno umiranje nauke i univerziteta.

22

Višedecenijska agonija nauke i univerziteta za mene je bila krajnje traumatična. Ipak su više od tri decenije to bile moje izabrane životne profesije. Odgovor većine mojih kolega, naučnika i profesora, bio je, dopustite mi da budem blag i ob-ziran, manje ili više neadekvatan. Jedan deo se potpuno izgu-bio, očajnički mada uglavnom neuspešno pokušavajući da se pronađe u novim profesijama, drugi je radije izabrao poricanje, produžavajući da se naukom bavi, kao da je ona i dalje onakva kakva je nekada bila. Kosmosu zahvaljujem, što mi je dao snage, da izbegnem i jedno i drugo. I da, polazeći od raspadnutih, ali preživelih komponenti stare profesije, tražim i nalazim neke njihove nove mogućnosti i upotrebe. Unutar jedne nove i velike duhovne obnove.

Zbog toga sam živo zainteresovan i za temu o ekumeni. Sveukupnoj, duhovnoj, ne samo religijskoj, mada je ova pos-lednja, jedan njen važan, ako ne i najvažniji deo. Zbog toga sa nestrpljenjem očekujem i predavanja Ibrahima Čikića i Džozefa Bica. Ibrahim Čikić je već nekoliko decenija jedan od najznačajnijih propovednika istočnog ekumenstva i Islama, uz to moj blizak prijatelj i duhovni brat, Džozef Bic jedan od najznačajnijih, najobrazovanijih i najumnijih teologa zapadnog ekumenstva i Luteranstva. I, mada sam i u ovoj temi, jedan od neposrednih učesnika, pozvani voditelj i komentator, prizna-jem, dan uoči početka foruma, mnogo više sam usredsređen na ono što ću o toj temi sutra moći da čujem od dvojice glavnih predavača, nego na ono što o njoj sam mogu da kažem.

Možda se nekome od vas već učinilo kako sam početak ove priče opteretio i mnogim nepotrebnim stvarima. Podacima o sutrašnjem forumu, njegovim temama, strujama i teorijama. Tehnodeterministima i decizionistima. Deskripcijama i inter-pretacijama. Profesijama i univerzitetima. Starim i novim eku-menama. Klonovima i sponovima. Predatorima i sociopatama. Neprijateljima ljudskog roda i humanim ili ljudskim česticama. Ne znam. Možda. Ja ipak mislim da sam o ovim stvarima na početku rekao tek onoliko koliko je bilo neophodno da bi nasta-

23

vak priče mogao bolje da se razume i prati. (Ne budite nestrplji-vi. Tek na kraju priče, o tome ćete i vi sami, moći da sudite.)

Blisko ovome bilo je i strahovanje da će tehnika pojesti ljude. Pre pola veka to je bila čak i jedna od glavnih i po malo pomod-nih tema. Moje iskustvo u vezi sa ovim je najmanje dvostruko. Ironično, kao jedna vrsta samoispunjujućeg proročanstva, teh-nika kao da je stvarno pojela neke ljude, po pravilu baš one koji su od nje strahovali, tehnodeterministe i njihove sledbenike. Obrnuto, one druge, nas, decizioniste, i naše sledbenike, tehnika kao da je ojačala. Kao kontrast koji nam je pomogao da izoštrimo i pojačamo one naše specifično humane, ljudske kvalitete.

A da bi ovo zadnje dobro razumeli treba da znate da je pos-lednjih nekoliko decenija naših krhkih ljudskih života bilo is-punjeno dugim i teškim borbama. Protiv drugih ljudi, loših vladara i oligarha. Ne protiv novih tehnika i tehnologija. Kada ove borbe danas upoređujem sa mirnim, skoro idiličnim vre-menima, iz onog našeg predživota, iz druge polovine XX veka, čak i uprkos svim rizicima, teškoćama i žrtvama, koje je novi, XXI vek pri tome doneo, bez mnogo razmišljanja prednost da-jem ovom potonjem. Borbe su delovale kao nekakav veliki soci-jalni ferment. Mračnih, ali još više onih drugih, svetlih sekvenci, profila i likova.

Neke od ovih drugih već sam pomenuo. Mlađeg kolegu, Fi-lipa Kovačevića, i prijatelja i duhovnog brata, Ibrahima Čikića. U nastavku ove priče, upoznaćete i ostale. Tada to nisam znao, ali danas znam. Onaj filozof bio je u pravu. Što nas ne ubi od toga smo jači. Mnogi od nas nisu izdržali. Godine iza nas bile su teške. Ali i lepe. Onih kojih više nema sećamo se sa najvećim poštovanjem. A mi koji smo o(p)stali postali smo još veći pri-jatelji. U poređenju sa ovim, čini mi se, do pre pedeset godina, nismo ni znali šta je prijateljstvo. Ponekad pomislim da je čak i sama reč prijateljstvo nedovoljna da označi ono što je donelo novo iskustvo. Pa zato u poslednje vreme sve češće tražim nove reči. Kao što je duhovno ili kosmičko bratstvo.

24

Od svoje pedeset i neke, u okviru one svoje novootkrivene, panteističke religioznosti, verujem i u neku vrstu ponovne eg-zistencije, reinkarnacije. Pri čemu je i ovo „re“, u ovoj, zapravo, neadekvatno. Bolje bi bilo da govorim ne o nekoj vrsti ponovne nego o nekoj vrsti neprestane i nepovratne a istovremeno plu-ralne i raznolike egzistencije. Više mojih najbližih, kolega i prij-atelja, danas je na onom, nego na ovom svetu, ali oni meni zbog toga u ovom životu nisu manje prisutni, da se tako izrazim. Ne znam, možda je ovakvo moje osećanje, i neka vrsta mog predživota, u odnosu na onaj oblik, koji tek dolazi. Ali jedno znam. Među svim ovim likovima, ovozemaljskim i ostalim, od prvog momenta do danas, svojim izuzetnim sjajem, snažno se izdvojio jedan lik. Lik Ibrahima Čikića.

25

2. PROMOCIJA U KARVERU

Za Ibrahima Čikića prvi put sam čuo pre tačno pola veka, početkom 1994, a prvi put sam ga sreo, i lično upoznao, četrnaest godina kasnije, krajem 2008. Da krenem redom.

Početkom 1994, u Bijelom Polju, u Crnoj Gori, uhapšeno je, a krajem iste godine, i osuđeno na dugogodišnje zatvorske kazne, zbog navodnog „ugrožavanja teritorijalne celine Sa-vezne Republike Jugoslavije“ i „pokušaja nasilnog stvaranja države Sandžak“, kako je pisalo najpre u optužnici a zatim i u osuđujućoj presudi, dvadesetjedno lice, muslimanske odnosno bošnjačke nacionalnosti, svi do jednog najviši funkcioneri, ak-tivisti ili simpatizeri SDA, Stranke demokratske akcije, vodeće stranke crnogorskih Muslimana odnosno Bošnjaka, u tek obnovljenom višepartijskom sistemu zemlje. Među ovim licima bio je i Ibrahim Čikić. Tridesetosmogodišnji rođeni Bjelopoljac.

Da nije bilo jednog zaista izuzetnog detalja, malo je verovat-no da bi zainteresovana, pa i najšira javnost, uključiv i mene samog, od samog početka, dakle od hapšenja i suđenja 1994, među onim dvadesetjednim imenima, tako dobro upamti-la, baš ime ovog čoveka. Ali, uz ovaj detalj, to je bilo prosto neizbežno. Detalj je bio koliko bizaran toliko ciničan. Pored ostalog, naime, optužnica je Ibrahima teretila, da je, u okviru „neprijateljske organizacije“, bio „snajperist“, zadužen za fizičke likvidacije „najviših funkcionera vlasti, žena i dece“. Ne, ovo još uvek nije najavljeni detalj. Lažno optuživanje političkih pro-tivnika, za pripremanje i izvršenje najmonstruoznijih zločina, u to vreme, bilo je deo uobičajenih postupaka vlasti. Izuzetni,

26

bizarni i cinični detalj, sastojao se u tome, što je vlast Ibrahima teretila, da je SNAJPERIST, iako joj je, kao i javnosti, na osnovu dostupne medicinske dokumentacije, kao i na osnovu nepos-rednog osvedočenja, naravno, bilo sasvim dobro poznato, da je ovaj čovek, istovremeno, bio POLUSLEP. S tim što će, da ovde dodam još samo toliko, pod direktnim uticajem najbrutalnije pritvorske torture, a zatim i odgovarajućeg zatvorskog tretmana koji će da usledi, u narednih nekoliko meseci i godina, njegova početna slabovidost, sa oko pedeset, narasti na oko devedeset procenata.

Tek mnogo kasnije, u okviru teorijske analize i kritike dogme progresa, razviću četiri idealna, istorijska i psihopolitička tipa ove dogme. Dva mešovita, delom negativna, delom pozitivna, herojski i tragični tip, i dva potpuno negativna, cinični i sadistički tip. I spoznati da ova dva potonja reflektuju samo dno pozne moderne u kojoj živimo evo već nekoliko decenija. Te da je ova, pozna moderna, ako ne baš započela, a ono svakako kulminira-la, upravo u najvarvarskijim, postjugoslovenskim ratovima i na-siljima, u poslednjoj deceniji XX veka. Detalj koji sam gore opi-sao, zahvaljujući kojem nisam mogao, da ime junaka ove priče, Ibrahima Čikića, ne zapamtim odmah, još one kritične 1994, međutim, bio je jedan od prvih ako ne i prvi primer cinično-sadističkog tipa kojeg sam susreo u stvarnosti. I to u vreme, dok sam i sam, još uvek bio zarobljen dogmom progresa, pa makar to i ne bilo pod ona dva njena potpuno negativna, nego pod ona dva njena mešovita, pozitivno-negativna tipa. Naravno da će mi upravo iskustvo koje sam opisao, najviše pomoći, da kasnije, sebi i drugima, teorijski objasnim stvari, mada, opet na osnovu iskustva, znam da ni korist od teorije, nije baš onolika, kolika je po narcisoidnom uverenju većine teoretičara, te kolika je, to moram da priznam, bila i po mom ranijem mišljenju. I da nekako uvek kasni. Kao ona Minervina sova, koja svoj let počinje tek u suton, kako bi to rekao stari Hegel. Dobro se sećam, u momentu prvog suočavanja sa onim cinično-sadističkim tipom, mojom svešću harali su uragani konfuzije, straha i gneva. Pitanja bez odgovora. Šta je u osnovi onog cinizma i sadizma? Apsolutno

27

zlo ili oportunistička pokvarenost? Trajno pomračenje uma ili prolazna mržnja? Fundamentalizam ili makijavelizam? Ili sve to zajedno? I ima li u tom pogledu neke značajnije razlike, između kreatora i dizajnera, na jednoj, i masovnih korisnika i uživalaca, onih cinično-sadističkih orgijanja, na drugoj strani? A kada sam mnogo godina kasnije, sebi i drugima, koliko toliko, odgovorio na ova pitanja, i razumeo ono što me je ranije ispunjavalo samo strahom, gnevom i konfuzijom, tada već više nisam bio toliko siguran, ni u samu moć racionalnog ljudskog iskustva i znanja. Više nisam bio zarobljenik dogme progresa.

Ibrahima Čikića prvi put sam sreo i upoznao 12. novembra 2008, oko osam sati uveče, neposredno pred početak promo-cije njegove tek objavljene knjige sećanja na teške devedesete Gdje sunce ne grije, koja je održana u velikoj i prepunoj sali podgoričke knjižare Karver. (Ne, u osamdesetdevetoj moja me-morija više nije toliko dobra i jaka, tačnog dana našeg prvog susreta i upoznavanja sigurno se ne bih mogao setiti, da ovaj datum upravo sada ne čitam, iz izbledelog ali još uvek jasnog teksta posvete, koju mi je Ibrahim, na prvoj stranici knjige, ispi-sao te večeri.) Upoznao nas je Boris Raonić, direktor Inicijative mladih za ljudska prava u Crnoj Gori, koja je knjigu objavila, i to kao prvu u okviru novopokrenute edicije Dokumenti. Posle mnogo godina, na promociji sam sreo i Fehima Kajevića, pes-nika, publicistu i novinara, starog prijatelja, još iz predratnih 1980-ih. Fehim je bio pisac predgovora za Ibrahimovu knjigu i jedan od njenih promotera te večeri, ali i jedan od koautora, jedne druge, za rasvetljavanje mračnih devedesetih, isto tako važne knjige sećanja i dokumenata, Progoni i politički procesi u Sandžaku, čiji su priređivači, uz njega, bili još i Vasvija Gusinac i Safet Adrović Vrbički, a izdavač Udruženje pisaca Sandžaka Sumeja, u Novom Pazaru, 1996. (Zapamtite naslove ovih dveju izvanrednih knjiga, u nastavku priče, one će nam biti od najveće pomoći, da često neverovatan sled događaja i aktera, nekako ipak razumemo i dokučimo.)

Kada mi je Boris prišao i kazao, kako Ibrahim želi da me

28

upozna, priznajem da sam se obradovao. Prijatno sam se izne-nadio što je već znao za mene. Doživeo sam to i kao neku vrstu priznanja. A i inače, uvek sam mnogo više držao, do poznan-stava sa manje poznatim a suštinski zanimljivim i značajnim, nego sa onim drugim, takozvanim važnim a ne retko praznim i beznačajnim ljudima. I kao da ga sada vidim kako stoji i zrači. Uspravan, smiren, koncentrisan. Pruža ruku. Kaže kako mu je drago što me upoznaje. Ja mu odgovaram slično. Razgovaramo kratko. Počinje promocija. Tokom promocije, još jednom, kao i bezbroj puta nakon toga, primećujem kako je izuzetno sabran, miran i koncentrisan. Usredsređen na ono o čemu govori. A govorio je o strašnoj torturi kroz koju je 1994. mesecima prola-zio. I o dobrim ljudima, posebno onima druge vere i nacije, Cr-nogorcima, pravoslavcima, koji su mu, i u tom strašnom vreme-nu, suprotstavljajući se pri tome svojim agresivnim istovercima i istoplemenicima, koliko su mogli, i kako su mogli, pomagali. U ovom kontekstu, nekoliko Ibrahimovih ritualnih, pravilnih i ritmičkih spominjanja „Allaha“, „Boga jedinoga“ i „Gospodara svjetova“, tada mi je još uvek zvučalo, nekako više egzotično, po malo čak i mistično, nego razumljivo, jasno i blisko.

A ovo najviše zbog toga što sam, kada je o religiznosti reč, tada još uvek bio negde između, a ne tačno ni tamo ni ovde. Sa prevladavanjem dogme progresa, već sam bio prevladao i sve njene često teško prepoznatljive otrovne izdanke, među ovima i onaj uobraženi, uz to i agresivni sekularizam, ateizam i scijen-tizam, koji su bili samo moderne maske, za stare, predmoderne demone vlasti. Ali, do bilo kakve, pa ni do nove, panteističke, kosmičke religioznosti, koju ću tek na kraju da pronađem, tada još nisam bio došao. Poznanstvo i prijateljstvo sa Ibrahimom, koje je započelo 2008, za mene lično, biće, zapravo, prvi pokret u tom pravcu i smeru. I prvi dodir sa Božjim čovekom uopšte. Onakvim kakvog znamo još iz naše najstarije zajedničke Knjige. Te večeri, u knjižari Karver, ono ritualno, pravilno i ritmičko spominjanje imena božijeg, međutim, doživeo sam onako, u osnovi pogrešno, zbog toga što ni samog Ibrahima još uvek ni-sam dobro poznavao. Ili, da budem još precizniji, što sam Ibra-

29

hima, u tom momentu, procenio i doživeo sasvim pogrešno, kao neku vrstu, poštovanja pa i divljenja dostojnog, ali, ipak, nekako više klasičnog, dogmatskog i zatvorenog vernika.

Da nisam bio u pravu, međutim, uveriću se veoma brzo. Gdje sunce ne grije pročitao sam u jednom dahu. Dve stvari su me u toj knjizi najviše dojmile. Prvo, snaga vere. Koja je, to je iz knjige jasno moglo da se vidi, Ibrahimu pomogla da izdrži, ono što je pre njega malo ko uopšte izdržao. I drugo, kvalitet ove vere. Koji nije bio od one stare, dogmatske i zatvorene vrste, kako sam ja na početku pogrešno zaključio. A u ovo drugo, i definitivno sam se uverio, nakon samo par imejlova, koje smo razmenili, u januaru 2009, odmah nakon što sam njegovu knjigu pročitao. Na izraze mog neskrivenog divljenja snagi njegove vere, ali i oprezno naznačavanje kako se u onom drugom, to jest u kva-litetu i vrsti duhovne orijentacije, po svoj prilici razlikujemo, budući da ja, mada ne više stari ateist, nisam ni klasični crkveni vernik, dobio sam iznenađujuće pozitivan, otvoren i prijatelj-ski odgovor. Naime, kako su duhovne razlike među nama spo-redne, a duhovne veze glavne, kako je jedan bog nad nama i u nama, a samo njegova imena različita i ravnopravna, i sve u tom relaksiranom, pomiriteljskom i ekumenskom pravcu i smislu. Kakva razlika u odnosu na one slatkorečive, ali diskretno, pa i ne samo diskretno, preteće i polupreteće komentare, nekih mojih pravoslavnih i hrišćanskih sugrađana (ne znam možda sa njima prosto nisam imao sreće), u sličnim prilikama, u smislu „U redu je, tebi će naša majka crkva da oprosti, i da te ponovo primi“ (ovo „ponovo“ nije me samo čudilo nego i zabrinjavalo), i sve tome slično, nakon kojih sam još obazrivije nego do tada, nastavljao da izbegavam, čak i najmanja crkvena okupljanja.

Zahvaljujući dubljem i boljem poznavanju unutrašnje Ibra-himove religioznosti, kasnije sam bio u stanju, dublje i bolje da razumem, i ono njegovo po malo neobično fizičko držanje, koje mi je privuklo pažnju na samom početku. Već posle prvih godinu-dve relativno čestih susreta, druženja i razgovora, upravo zahvaljujući ovom poznanstvu, shvatiću da to kod nje-

30

ga nije bila samo ona za slepe odnosno slabovide osobe toliko karakteristična odsutnost fizičkog pogleda koja nama ostalima izgleda i kao neka vrsta (delimične) odsutnosti uopšte, nego nešto više od toga, karakteristično samo za izuzetne, duhovno razvijene, osetljive i snažne osobe. Jedna vrsta natprosečno raz-vijenog unutrašnjeg čula. Trećeg ili duhovnog oka. Koje je u Ibrahimovom slučaju bilo posebno razvijeno u oblasti emocio-nalne inteligencije, solidarnosti i empatije. Godinama unazad, to se dogodilo bezbroj puta, u situacijama kritičnim bilo za koga od nas, Ibrahim je uvek bio najbrži, najspremniji i najosetljiviji. Njegova empatija bila je najveća i najjača.

Tako i danas. Oko dva popodne, najpre me pita za zdravlje, pa tek onda prelazi na završne dogovore o sutrašnjem forumu.

„Kako srce? Jesi li počeo da koristiš novi lijek?“ pita.

„Jesam, bio si u pravu, odličan je. A ti?“ odgovaram.

„Beton”, već decenijama, ovo je njegov najkraći odgovor, kada hoće da naglasi da je dobro, da mu ne mogu ništa, i tome slično.

Temu o ekumeni već smo temeljito pripremili. Poslednje provere i preciziranja više su psihološke nego radne prirode. Ibrahim me još jednom pita za neke sasvim specifične detalje vezane za proširenje prvobitne teme religijske na ukupnu du-hovnu ekumenu. Posebno za neka uža pitanja iz oblasti naučne epistemologije i metodologije kojima sam se ja više bavio. Ali i za neka granična pitanja iz oblasti istorije i teorije religija koja su njegov najuži domen. Za otkriće nekih bitnih zajedničkih elemenata kod velikih religijskih inicijatora, posebno Bude, Isusa i Muhameda, ali i ne samo njih. Zatim, za otkriće sličnih elemenata kod velikih, protestnih i alternativnih religijsko-soci-jalnih pokreta i mobilizacija, kakve su bile i one ranih hrišćana, balkanskih bogumila, zapadnih katara, ali i istočnih mistika i islamskih sufista. Najzad, i za vezu i razliku između drevnih pa-gana i panteista, te za različite istorijske pojave, razlike i veze

31

između ovih potonjih, od antičkih orfičara, preko hrišćanskih gnostika, do njihovih najnovijih, kosmičkih potomaka i oblika.

Ni pola godine nakon promocije u knjižari Karver, međutim, usledila je reakcija vlasti, kakvu nismo mogli da naslutimo, čak ni mi koji o toj vlasti nikada nismo imali ni najmanjih ilu-zija. Krajem aprila 2009, jedanaest Bjelopoljaca, Ibrahimovih sugrađana, zatvorskih službenika, od upravnika zatvora, preko zatvorskih čuvara, do zatvorskih lekara, čije je ponašanje, tokom kritične 1994, Ibrahim potanko opisao u svojoj knjizi, podiglo je protiv autora ove knjige najpre krivičnu, a zatim, kao da im to nije bilo dovoljno, sledeće, 2010, i građansku tužbu, za nak-nadu štete, zbog navodne klevete. U formalnopravnom smislu te reči, obe tužbe bile su PRIVATNE, ali to nikoga nije moglo da prevari. Da je iza ove dve tužbe direktno stajao sam vrh cr-nogorske vlasti, govorile su brojne okolnosti i činjenice. Najpre, više nego indikativna činjenica, da su svi „privatni“ podnosioci ovih tužbi, ali baš svi redom, bez izuzetka, zaista bili, uglavnom niži, ali svakako državni, zatvorski službenici, što je ukazivalo na verovatne, pa i na sasvim izvesne, ucene i pritiske viših vlasti. Zatim, više nego bizarna okolnost, do tada nezabeležena u ana-lima i procesima ove vrste, da su se među jedanaest privatnih tužilaca, našla i dvojica, koji su u inkriminisanoj knjizi, opi-sani kao POZITIVNI izuzeci, kao oni, dakle, koji zatvorenika Ibrahima Čikića, ne samo da nisu šikanirali, kada nisu morali, nego su mu, kad god su to mogli, činili i nešto dobro. Najzad, i jedna poverljiva, insajderska informacija, definitivno potvrđena nakon smene vlasti, da je nalog za „privatni“ progon Ibrahima Čikića, došao sa samog vrha piramide, od strane Gospodara, Mila Đukanovića lično.

Politički protivnici i neistomišljenici često su nas optuživali kako smo opsednuti LIČNOŠĆU (njihovog) velikog vođe, kako u tom smislu često preterujemo, te kako naše analize i kritike stoga nisu dovoljno sistemske i principijelne. Nisu bili u pravu. Naši kritičari, neistomišljenici i protivnici, izvrtali su stvari. Sam sistem, naime, još uvek je bio predmoderan, ili, u

32

najboljem slučaju, polumoderan, još uvek, dakle, zasnovan na vladavini ličnosti, oligarha i despota, a ne vladavini prava, pa ni naša analiza i kritika to nije mogla da ignoriše. A pri tom smo bili još i prilično umereni. Nismo sporili ni određene za-sluge Mila Đukanovića u tom vremenu, pre svega one za de-mokratsku smenu režima Slobodana Milioševića 2000, i one za mirnu obnovu državne nezavisnosti Crne Gore 2006, ali nismo bili spremni da samo zbog toga, ćutimo o njegovim isto tako velikim greškama i odgovornostima, pre svega onim za rato-ve i ratne zločine 1990-ih, kada je bio zajedno sa Slobodanom Miloševićem, i onim za instalaciju organizovanog kriminala u samo srce nove države, tokom postkonfliktnih, tranzicionih i evrointegracionističkih 2000-ih.

Zakasnelo, dugo i mučno rešavanje državnog pitanja Crne Gore 1997-2006, naš sukob je samo privremeno prikrilo, ublažilo i odložilo. Tako da je direktna konfrontacija između nas otpočela tek 2007. Neposredan povod za ovu bila je do-dela nagrada za „humanizam“, koju je te godine, dvojici najviših crnogorskih oligarha, Milu Đukanoviću i Svetozaru Maroviću, dodelila jedna nesrećna sarajevska nevladina organizacija. Rečena dodela izazvala je niz negativnih reakcija. Među ovima, naša je bila najoštrija i najpreciznija. U javnom protestu, koji smo tih dana zbog ove nagrade izrazili, nas dvadesetak građana, profesora univerziteta, novinara i aktivista nevladinih organi-zacija, pored ostalog, podsetili smo i na notorne „zasluge“ dvo-jice laureata, za „rat za mir“, kako je Svetozar Marović, u vreme rata predsednik Skupštine, u vreme nagrade potpredsednik vladajuće partije, svojevremeno, nazvao napad na Dubrovnik 1991, te javno pozvali visoke međunarodne goste, posebno nekoliko aktuelnih i bivših šefova država, Slovenca Milana Kučana, Hrvata Stipa Mesića, Makedonca Kira Gligorova, i, najznačajnijeg među njima, Čeha Vaclava Havela, da i oni zbog toga bojkotuju svečanu dodelu nagrada. Čak i mi smo bili pri-jatno iznenađeni, kada su ovi, uz prigodne diplomatske izgovo-re, naš poziv, u suštini, prihvatili. Bila je to naša prva mala velika građanska pobeda. Uspeh Davida protiv Golijata.

33

Ali je i odgovor oligarha bio promptan. Milo Đukanović angažovao se čak i neposredno. Naravno, uz svu silu nepreg-lednog partijskog i državnog aparat. Munje i gromovi sevali su puna dva meseca. Uz sve ostalo, nas dvadesetak postali smo „neostvareni“ i „sramotni ljudi“. Ono prvo tako i tako, ali ovo drugo, u još uvek zaostaloj, konzervativnoj i patrijarhalnoj Cr-noj Gori, bilo je i sasvim konkretan nalog za napad. Znak za odstrel. Koji je odmah i usledio. U narednih nekoliko meseci i godina, skoro svako od nas dvadesetak, iz gore opisanog pro-testa, doživeo je ovaj ili onaj oblik političke, verbalne ili fizičke agresije, od nerasvetljenih uličnih napada, preko montiranih feljtona i sudskih procesa, do vidljivih i nevidljivih šikana i dis-kriminacija. U ovaj mračni mozaik uklopio se i onaj politički i sudski progon Ibrahima Čikića. S tim što su, u Ibrahimovom slučaju, pored opšteg, oligarsi, za progon, imali i jedan poseban razlog. Za razliku od slučajeva ratnih zločina počinjenih tokom napada na Dubrovnik 1991, recimo, od kojih se crnogorska vlast dugo, ali na žalost uspešno branila, tako što je odgovor-nost za počinjene zločine u potpunosti prenosila na režim Slo-bodana Miloševića, JNA i SRJ, kao da ova ista vlast tada nije bila njihov glavni koalicioni partner i saučesnik, u slučaju političkog progona i montiranog sudskog procesa protiv dvadesetjednog funkcionera i simpatizera SDA 1994, ovakva manipulacija i laž nije bila moguća, zato što je ovaj potonji u celini bio delo pa i odgovornost crnogorskih organa vlasti. Zbog toga je Ibrahima na svaki način trebalo ućutkati.

Po brutalnosti i perfidnosti ovog ućutkivanja, sa slučajem Ibrahima Čikića, tih godina, mogao je da se meri, još jedino slučaj Slobodana Pejovića. Koji je isto tako teško teretio sam vrh crnogorske vlasti. Bio je to slučaj takozvanih deportacija. U proleće 1992, jedan broj Muslimana odnosno Bošnjaka iz Bosne i Hercegovine, bežeći od ratnog požara koji se u njihovoj zemlji već opasno širio, spas je potražio u susednoj Crnoj Gori. Umesto spasa, našli su propast. Njih više od sto, policija Crne Gore, najpre je uhapsila, a zatim izručila nazad, u Bosnu i Her-cegovinu, direktno u ruke dželata Radovana Karadžića. Većina

34

njih, tamo je najpre zverski mučena, zatim ubijena. Na Bosnu i Hercegovinu pala je krv, na Crnu Goru sramota.

Ne i na Slobodana Pejovića, policajca, višeg inspektora za krvne delikte iz Herceg Novog. Koji je najpre odbio da izvrši na-loge za hapšenja, pustio na slobodu trojicu izbeglica, a zatim o svemu i javno progovorio. Na kraju, platio za to i strašnu cenu. Izgubio posao. Prevremeno penzionisan. Izolovan, praćen, na-padan. U vrhovima režima, u jednom momentu, razmatrana je i njegova fizička likvidacija. Pritisak je kulminirao 2009-2011, kada je, posle punih sedamnaest godina, makar i samo protiv neposrednih izvršilaca, policijskih funkcionera srednjeg i nižeg ranga, konačno, započeo krivični proces. U ovom procesu, Slo-bodan Pejović je potvrdio postojanje depeše tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova kojom su deportacije naređene. Depeša je ukazivala i na odgovornost oligarha broj jedan, tada prvog mi-nistra, Mila Đukanovića. U samo srce procesa, sredinom 2010, režim je zbog toga montirao dva policijska kontrasvedoka, koji su lažno svedočili, kako je Slobodan Pejović, kao, samo neka vr-sta svedoka pokajnika, koji svojim svedočenjem želi sebi samo da olakša, a za širenje ove iste perfidne laži, u Crnoj Gori, ali i u Bosni i Hercegovini, režimske službe Mila Đukanovića uspele su da obrade, obmanu i zloupotrebe, čak i neke članove porodi-ca žrtava deportacija, zatim neke poznate, nekada antirežimske i antiratne novinare, i neke aktiviste nevladinih organizacija specijalizovanih za zaštitu ljudskih prava. Vrhunac nepravde. Totalno izvrtanje. Ako su bilo čije sudbine u tom vremenu bile bliske onoj Isusa Hrista, onda su to bile sudbine Slobodana Pejovića i Ibrahima Čikića. Njih dvojica su bili najveći martiri, heroji i podvižnici našeg vremena.

Najveći ali ne i jedini. Broj onih koji ni po koju cenu nisu prihvatali da odustanu od insistiranja na suočavanju sa ratnim zločinima iz 1990-ih, pa ni od insistiranja na odgovornosti Mila Đukanovića za te zločine, bio je sve veći. Jedna reč najkraće i najbolje sažimala je sve njihove zahteve. To je bila LUSTRA-CIJA. Jedna reč najkraće i najbolje sažimala je odgovor režima.

35

To je bila KONTRALUSTRACIJA. Neobjavljeni rat protiv svih koji nisu prihvatali zakon ćutanja. Produženi i nekažnjeni zločin ratova 1990-ih. Magnum krimen dva. Režim neprestanog zastrašivanja i progona svih koji se nisu dali. Uz Slobodana Pejovića, Ibrahima Čikića, i slične, retke i hrabre pojedince, po-sebna meta režima, bile su i isto tako retke, malobrojne i hrabre institucije, koje su ovima pružale društvenu i medijsku podršku. Nedeljnik Monitor Esada Kočana, Milke Tadić Mijović, Veseljka Koprivice, Zorana Radulovića, Miodraga Mija Rašovića, Mi-lene Perović Korać, Vlada Jovanovića, Marije Čolpe, Predraga Nikolića, Željka Milovića, Slobodana Boba Dedića i ostalih, dnevnik Vijesti Miodraga Perovića, Željka Ivanovića, Slavoljuba Šćekića, Balše Brkovića, Mihaila Jovovića, Mile Radulović, Slo-bodana Čukića, Brana Mandića, Dragane Babović, Komnena Radevića, Slavka Radulovića i drugih, te MANS Vanje Ćalović, Vuka Maraša, Dejana Milovca i ostalih, da pomenem samo one koji su u ovoj borbi bili najeksponiraniji. I zato najviše na udaru. Prljave kampanje, montaže, laži. Šikane, maltretitanja, diskri-minacije. Pretnje, nasilja, napadi. Fizičke i moralne likvidacije. Devet krugova pakla kroz koje je morao da prođe svako ko nije bio spreman na ćutanje. Dosije Đukanovićevog režima i otpora ovom režimu, koji se danas čak i u svetskim razmerama izučava kao paradigmatičan.

Nakon svega, ne mogu a da ovde ne iznesem i jedno po malo mračno i melanholično sećanje i poređenje. Da bih to uradio, danas, 2044, moram da učinim, izvestan napor. Vreme o ko-jem je reč, daleko je iza nas, udaljeno i ohlađeno, da se tako izrazim, pa ga nije lako ni vratiti. Ipak, u svemu lošem, uvek ima i nečeg dobrog. Zahvaljujući rečenoj udaljenosti, naime, danas više nisam onako uznemiren, kao što sam bio tada, kada god bih, sam ili sa prijateljima, vršio upoređivanja tadašnjih političkih progona, onih, dakle, iz postreferendumskih, tranzi-cionih i evrointegracionističkih 2000-ih, posebno onih iz vre-mena njihove kulminacije 2009-2011, sa političkim progonima iz onih ranijih, postjugoslovenskih, ratnih i mračnih 1990-ih. Uprkos velikoj vremenskoj distanci, i danas se dobro sećam,

36

kako smo ja i moji prijatelji, prilikom svih takvih poređenja, sa zaprepašćenjem dolazili do poražavajućeg zaključka, da su ovi potonji, postkonfliktni progoni iz 2000-ih, subjektivno, bili mnogo teži, nego oni iz ratnih 1990-ih. Zašto? Tada to sebi i drugima nikako nisam uspevao da objasnim, verovatno zbog samih progona, koji su bili u toku, pa su me na različite načine u tome ometali, danas to mogu, mada više uopšte nisam siguran, da to objašnjenje, pogotovo ovako zakasnelo, uopšte ima ikak-vog smisla, o koristi da i ne govorim.

Kako god, dakle čak i ukoliko to danas zaista više nema ni-kakvog smisla, još manje koristi, nego je samo stvar takozvanog čistog, beskorisnog znanja, evo, ovde, na samom kraju ovog dela priče, ipak ću, makar u najkraćem obliku, navesti tri glavna razloga, koja, po mom mišljenju, jedino mogu da objasne, zbog čega su, meni i mojim prijateljima, Ibrahimu, Slobodanu, Esadu, Milki i ostalim, u tom teškom vremenu, ovi potonji, posleratni progoni, makar subjektivno, bili mnogo teži, od onih ranijih, ratnih. Prvo, verujem da je to bilo zbog toga što smo svi mi 2009-2011. imali dvadeset godina više. Biologija dakle. Drugo, psihologija. Ponavljanje, monotonija, zamor od istog. I treće, takođe psihologija, ali ne ona ponavljanja i monotonije, nego ona promene na gore, koja je uvek nekako najteža. Unutar koje su posebno teški bili naši bivši kako sam ih jednom prilikom nazvao. Koji su postali naši najgori progonitelji. Ovo posebno važi za vrh SDP, Socijaldemokratske partije. Početkom 1990-ih SDP je bila antiratna stranka, 2000-ih postala je glavna brani-teljica ratnog nasleđa, oligarhije i biografije Mila Đukanovića. Najgorljiviji protivnik Zakona o lustraciji. „Da se ovaj ne bi po-litizovao“, govorili su. Ali ovo važi i za dominantne delove ta-kozvane međunarodne zajednice, posebno za briselsku birokra-tiju. Koji su zbog različitih, uglavnom oportunističkih razloga, postali glavni branioci, pa i saučesnici, crnogorskih ohlokrata, tajkuna i oligarha. Ovaj treći razlog, bio je, mislim, najteži.

37

3. TO NISU BILI RATOVI

Iz današnjih 2040-ih, sekvence iz 1990-ih ili 2000-ih, najčešće mi izgledaju kao previše udaljene i ohlađene. Da nešto tako kažem, i za sekvence iz 1980-ih, sasvim je nedovoljno i nead-ekvatno. Iz današnje perspektive, naime, ove potonje, izgledaju mi kao da uopšte nisu sa ove planete. Zato što je glavni i najveći PRELOM u našem životu, nastupio krajem 1980-ih, početkom 1990-ih, sa postjugoslovenskim ratovima. Koje su nas sve zate-kli silinom elementarne nepogode.

Gledam svoje i lica svojih prijatelja, ne samo na fotografija-ma, nego i u sećanjima iz 1980-ih, i, naravno, vidim, to smo mi, isti, ali, istovremeno, kao da to i nismo baš mi, isti. Studije. Magistratura. Doktorat. Početak rada na univerzitetu. Saradnja u alternativnim, uglavnom omladinskim i studentskim listovi-ma i časopisima. Prve peticije, protesti, demonstracije. Početni oblici dolazećeg višepartizma. I u svemu ovome, naša mladost, osmesi, oči. Posebno oči. Pune velikih nada i očekivanja.

Koliko su snažne ove nade i očekivanja bila, najbolje govori jedan primer, kojeg se živo sećam i danas. Reč je o jednoj vrsti mog prvog suočavanja sa razlikom između racionalnog i emo-cionalnog. Racionalno, uvek sam kombinovao kritiku i alter-nativu, realizam i imaginaciju, skepsu i intuiciju. Zahvaljujući ovim kombinacijama, u sve brojnijim tekstovima, još tada sam predviđao, nekad sa tačnošću i preciznošću kojoj ću se kasnije i sam čuditi, ne malu verovatnoću, velike socijalne i civilizacijske katastrofe na tlu Jugoslavije. Kada je katastrofa 1991. zaista i započela, međutim, osećao sam istu onu vrstu iznenađenja, ne-

38

verice i šoka, koja je bila karakteristična i za sve ostale. Sećam se da sam godinama nakon toga više puta pokušavao samom sebi da razjasnim ovaj paradoks, ali nikako nisam u tome uspevao, pretpostavljam da je to zbog toga što sam tada još uvek bio, ma-kar i samo delimično, zarobljenik dogme progresa, sledbenik kulta racija, bez ili sa velikim deficitom emocija.

Kasnije su upravo 1980-e mnogi označavali kao jugonos-talgiju ili belepok. Ovo poslednje ja sam stavio čak i u naslov svoje knjige iz 2007. Ali je belepok u mom naslovu funkcioni-sao ironično a ne bukvalno. Zato što nakon svega nisam hteo da prihvatim nove jednostranosti i nekritičnosti. Koje su pre-ovladavale čitavih dve-tri decenije nakon velikog raspada. Da-nas već više nije tako, iskustva, kontroverze i ocene o Jugosla-viji i jugoslovenstvu, komunizmu i postkomunizmu, bratstvu i jedinstvu, uglavnom su smirene i konsolidovane, ali tada to još nije bilo tako.

Na osnovu svega što sam znao, ali još više nekako instiktivno, ja tada nisam prihvatao, ni demonizacije ni divinizacije. Spon-tano, bez dubljih spoznaja i razumevanja, hvatao sam se za čvršća, pa makar i samo fragmentarna uporišta. Za ono što je još Karel Kosik pre mnogo vremena najbolje imenovao kao dijalek-tiku konkretnog. Za složenost u celini, suprotnost u jedinstvu, dvojstvo, pa čak i mnoštvo u jednom. Pa sam tako, upravo tih dana i godina, uz svu nezamenljivu vrednost sociološkog no-mosa, koja mi je već bila dovoljno poznata, počeo da otkrivam i upoznajem, i svo nepregledno bogatstvo istorijskog grafosa. Njegovu beskonačnu individualnost, unikatnost i neponov-ljivost.

U slučaju Crne Gore, ovaj drugi, veoma brzo, biće mi od najveće pomoći. I to ne samo za razumevanje same Crne Gore, nego i za razumevanje sveta, i, opet, ne samo za razumevanje prošlosti, nego i za razumevanje sadašnjosti i budućnosti. Tako, još na mapama Fernana Brodela, svojevremeno sam video, kako jedna od najdubljih linija raseda, ona koja već pola milenijuma

39

deli Istočni i Zapadni Mediteran, po sred srede, da tako kažem, raspolućuje i samu Crnu Goru. Zatim, da malo istaknem i svoje pleme Kuči, koje u sebi i danas čuva, ne samo sve kompleks-nosti polumilenijumske moderne, nego i mnoge kompleksnosti milenijumske predmoderne, pa, zajedno sa njima, i u njima, još i dve nacije, oko devedeset procenata Crnogoraca i oko deset procenata Albanaca, i tri velike monoteističke konfesije, pra-voslavlje, katoličanstvo i islam. Najzad, i planinu Rumiju, koja je već vekovima zajedničko svetilište, ovih triju velikih religija, kao i crkve sa dva oltara, onim pravoslavnim i onim katoličkim, u samom njenom podnožju. Sve činjenice, bez kojih nikada ne bih razumeo, beskonačnu a surovu lepotu Crne Gore. Ni njene bolne i krvave šizme, 1918, 1941, 1948, 1991, 1999, ni njene istovremene, velike i zadivljujuće uzlete, 1878, 1941, 1999, 2006, 2033. Sticajem okolnosti, do sada nisam, ali ću sutra, na forumu, Džozefa Bica svakako pitati, da li je, parafrazirajući svojevre-meno dijalektiku G. V. F. Hegela, kao trijalektiku, približavanje i ekumenu tri velike monoteističke religije, pri tome imao na umu i ovo konkretno iskustvo Crne Gore, Kuča i Rumije.

Kao da zna o čemu razmišljam, opet mi se javlja Ibrahim. U stvari, ovde najčešće nema nikakve misterije, kada razmišljate o istoj stvari, koja je uz to još i vremenski bliska, tada nije ništa čudno, da vam se poklope i tokovi misli. Tako i meni i Ibra-himu, dan uoči Foruma Andrijevica 2044, na kojem će, pored ostalog, biti reči i o ekumeni. Kako god, tek Ibrahim me najpre obaveštava o jednom terminološkom problemu, kao i svojoj na-meri da ovaj problem reši.

„Znaš, sutra ću pokrenuti i pitanje adekvatnosti samog termi-na ekumena, odnosno pitanje potrebe njegove zamjene nekim drugim, adekvatnijim i boljim nazivom”, kaže.

„Zašto?“ pitam mada slutim.

„Pa najviše zbog toga što većina ljudi termin ekumena i dalje koristi sasvim usko i isključivo kao oznaku za pozitivan odnos

40

među religijama. A mi hoćemo da uputimo i na onu širu, du-hovnu obnovu i konvergenciju,“ odgovara.

„Imaš li ideju za novi termin?“ i dalje pitam.

„Još uvijek nemam ali sam sve više siguran da ga moramo pronaći ili čak izumeti kako bi u budućnosti izbegli konfuziju”, kaže.

„Slažem se. Ali čuj, imam i ja nešto tebe da pitam”, nastavljam.

„Šta?“ nestrpljiv je Ibrahim.

„Pa ono, da li su, po tvom mišljenju, ona dvojica Francuza, još uvek, najbolji poznavaoci i tumači Kurana i Islama?“ pitam.

„Koja dvojica?“ kada je reč o ovim temama, Ibrahim je ipak u mnogo većem mnoštvu.

„Rože Garodi (Živi Islam) i Anri Korben (Islam u Iranu)?“ preciziram.

„Da, da. Doduše, nakon njih, u posljednjih par decenija, poja-vili su se i neki novi, veoma dobri i originalni tumači, ali njih dvojica i dalje su među najboljim”, odgovara.

Nakon kratkog razgovora sa Ibrahimom, u mislima se opet vraćam, onoj elementarnoj nepogodi s početka 1990-ih. I kao i bezbroj puta do sada, još jednom se uveravam, kako duže i jače pamtim, slike koje su po nečemu važnom bile PRVE, nego one koje su bile najteže ili najmučnije. Tako, i ovog puta, iz du-bina potisnutih sećanja, izranjaju četiri skoro zaboravljene slike. Prvi višestranački izbori održani krajem 1990-e, prvi antiratni miting održan sredinom 1991, jedna slika iz voza na stanici u Bijelom Polju početkom januara 1993, i jedan veliki unutrašnji strah doživljen krajem februara iste godine.

41

Uz status prve, četiri slike dele još jedno zajedničko svojstvo, u svemu ostalom prilično se razlikuju. To je činjenica da sve one predstavljaju neku vrstu neočekivane, neobične i nestabil-ne mešavine. Starog i novog, mirnog i nasilnog, normalnog i patološkog. Doduše, sa sve manje onog prvog, a sve više ovog drugog. Tako, na prvim višepartijskim izborima, održanim u de-cembru 1990, apsolutno je dominirala nada, napeto očekivanje velike, pozitivne promene, čak neka vrsta svečanog tona, što je, eto, uprava nama, našoj generaciji, pripala čast i privilegija, da učestvuje u obnovi slobode. Pa ipak, skeptičniji posmatrači, među koje sam spadao i ja, mogli su i tada da uoče, i one druge, negativne, čak maligne simptome i znake. Početak sistematskog a ne tek uzgrednog i afektivnog govora mržnje, pre svega.

Pa prvi antiratni miting, održan u Titogradu, na Trgu Iv-ana Milutinovića, 17. jula 1991. Organizator tek osnovani Građanski odbor za mir. Kratka petominutna obraćanja. Mi-odrag Vlahović, Komnen Cerović, Vlado Kapičić, Nebojša Medojević, Mihailo Radojičić, Milan Popović. Kritike, apeli, upozorenja. Nakon Slovenije, u tom trenutku, na udaru veli-kosrpske agresije Srbije i Crne Gore, bila je Hrvatska, posebno Dubrovnik, koji je agresorima najbliži, najotvoreniji i najranji-viji. Zbog toga govornici na mitingu posebno upozoravaju da se ni po koju cenu ne ide u agresiju. Sutradan, kao i narednih dana i meseci, vlasti u Crnoj Gori, jedini politički i ratni saveznici Slobodana Miloševića, preostali iz bivše Jugoslavije, počinju i onaj manje vidljivi, unutrašnji rat. Usmeren protiv nas iz anti-ratnog pokreta, kao i protiv svih drugih, koji njihovoj agresiji pružaju otpor u samoj Crnoj Gori. Iz tog vremena, za vjeki vjekova, ostaje upamćen onaj neverovatni oksimoron RAT ZA MIR, kako je napad na Dubrovnik, upravo tih dana, nazvao Svetozar Marović, tada predsednik Skupštine Crne Gore, drugi najmoćniji čovek, oligarh broj dva, u mojim tekstovima zbog toga često imenovan i kao Sekundus, jer zna se ko je bio Pri-mus. Bio je to sigurno najciničniji od svih ciničnih oksimorona ove vlasti uopšte i njenog ideologa broj jedan posebno.

42

Sliku iz voza na stanici u Bijelom Polju početkom januara 1993. nikada neću zaboraviti. Vozom putujem iz Beograda za Podgoricu, nakon što sam se upravo vratio iz SAD, posle jednoipogodišnje postdoktorske stipendije, koju sam dobio i počeo da koristim avgusta 1991, samo nekoliko sedmica nakon opisanog prvog antiratnog mitinga u centru tadašnjeg Titogra-da, današnje Podgorice. Desetak minuta zadržavanja na stanici u Bijelom Polju, dovoljno da ustanem i pogledam kroz prozor. Imam šta da vidim. Na staničnom platou ispraćaj mladića u vojnu. Nekako drugačiji. To nisu regularni vojnici nego dobro-voljci kako su ih tada zvali. Većina u četničkim uniformama ili sa četničkim znamenjem. Šajkače, redenici, oružje. Brade, zdravice, pesme. I ono što mi je privuklo najveću pažnju. Velika crna zastava sa onom lobanjom i ukrštenim kostima. I velikim polukružnim natpisom „Sloboda ili smrt“. Strava.

Nije baš da mi izgled ove zastave nije bio poznat. Iz takozva-nih partizanskih filmova. Pa i iz skorije prošlosti, iz Knez Mi-hajlove, u samom centru Beograda, gde su još krajem 1980-ih, četnici Vojislava Šešelja, tada još uvek samo propagandno, „fol-klorno“, započeli pohod na vlast i teritorije. Ali, ovo, na stanici u Bijelom Polju, početkom januara 1993, bilo je prvi put, otuda i za ovu sliku onaj status prve, onako baš ozbiljno, realno i ratno, ne više samo retorički, pripremno i propagandno. Bijelo Polje je na severu Crne Gore, u neposrednoj blizini granice sa Srbijom, ali nedaleko i od granice Bosne i Hercegovine, koja je upravo tada bila u najvećem ratnom plamenu, a ja sam, iako već godinu i po odsutan i daleko, u Kolumbiji, Misuri, i u Bingemtonu, Nju-jork, u SAD, o razvoju u zemlji, bio dosta dobro obavešten. Ovo je bilo prvi put da sam ne samo atmosferu, nego i sam miris rata, da se tako izrazim, osetio ovako neposredno. Posle ove slike, u mom životu, više ništa nije bilo isto, kao pre.

Tek mnogo godina kasnije, kada sam već bio upoznao Ibra-hima Čikića, jednu od najpoznatijih žrtava ovog rata, mogao sam makar da pretpostavim, kako je njemu i njegovim suna-rodnicima, u Bijelom Polju i u celoj Crnoj Gori, bilo tada. Slika

43

sa železničke stanice koju sam opisao, dogodila se samo godinu dana pre hapšenja i progona osnivača, čelnika i podržavalaca SDA, među njima i Ibrahima, dok se unutrašnji ratni teror u Crnoj Gori još rasplamsavao i zahuktavao. Zahvaljujući poz-nanstvu sa ovim izuzetnim čovekom, kasnije sam, sa velikim zakašnjenjem, ali ipak, popunio i jednu veliku prazninu u ličnom obrazovanju, nakon Biblije, naime, pročitao i Kuran, te sa iznenađenjem, zbog kojeg i danas osećam izvesnu vrstu sti-da, otkrio veliku i eksplicitnu bliskost, između ovih dveju svetih knjiga, i njihovih božijih ljudi, od svih čak najviše onu između Ise, kako Kuran zove Isusa, sina Božijeg, i Muhameda, poslani-ka Allahovog. Onog dana na železničkoj stanici u Bijelom Polju to još nisam znao, ali sam se kasnije setio. I pomislio, koliko je bezobzirna, zločinačka i lažna, morala da bude, jedna vrsta ze-maljske vlasti, kada je i od ovako bliskih knjiga, proroka i ljudi, kod jednog broja sledbenika, uspela da napravi smrtne nepri-jatelje. Onog dana, na železničkoj stanici u Bijelom Polju, ispod one crne zastave, orilo se i ono do kraja eksplicitno, direktno i preteće, uz to još i krajnje neljudsko, koje rimuje, pretpostav-ljam da vam nije nepoznato, ono „ja sam prvi“, sa onim „da pi-jemo turske krvi“.

Vreme se ubrzavalo. Samo pet-šest sedmica nakon povrat-ka iz SAD, doživeo sam i onaj veliki unutrašnji strah, koji sam gore označio kao četvrtu sliku, iz onog teškog vremena elemen-tarne nepogode s početka 1990-ih. Dvadesetsedmog februara 1993. svi mediji u Crnoj Gori i Srbiji, ali i šire, javili su, čak i za tadašnje vreme, jednu šokantnu i zastrašujuću vest. Da je tog dana, iz voza broj 671, koji saobraća na liniji Beograd-Bar, u mestu Štrpci, na teritoriji Bosne i Hercegovine, pod kontro-lom „bosanskih Srba“, kako se tada govorilo, oteto, a kasnije i ubijeno, devetnaest putnika, osamnaest muslimanske odnosno bošnjačke, jedan hrvatske nacionalnosti, očigledno, nije moglo biti sumnje, upravo zbog svojih nacionalnih i verskih pripad-nosti. Otmicu je izvela paravojska Milana Lukića, jednog od vođa i (para)vojnika Radovana Karadžića. Za otmicu je kasnije, 2002, u Bijelom Polju, pravosnažno osuđen na petnaest go-

44

dina zatvora, samo jedan od neposrednih izvršilaca, Nebojša Ranisavljević, mada su brojne i ozbiljne indicije upućivale i na odgovornost nalogodavaca na najvišim adresama beogradskih vlasti.

Kada sam čuo ovu vest, bio sam u društvu kolega i prijate-lja iz Monitora, tako da moja prva reakcija nije bio onaj strah, nego prvi, užurbani i sasvim praktični dogovori oko toga šta da se radi. Kako da se izraze građanski protesti, pritisci na vlast, solidarnost sa žrtvama otmice. Onaj veliki strah došao je kasnije. Kada sam ostao sam. I postao svestan svih mogućih konsekvenci. Ovaj strah bio je prvi takve vrste koji sam u rato-vima 1990-ih osetio. U širem smislu, to jeste bio egzistencijalni strah. Ne strah za sopstvenu fizičku bezbednost, nego strah za svoju ljudsku, humanu egzistenciju. Dok sam zamišljao, kako je u onom trenutku, moralo biti nesrećnim ljudima, dok su nemoćno gledali u puščane cevi, u jednom momentu sam po-mislio, i od same pomisli pretrnuo, a šta da sam i ja tada bio u jednom od njihovih kupea, ili, još konkretnije, šta da je jedan od njih bio moj školski drug i prijatelj, lekar, specijalist, oftamo-log, dr Mujo Agović, a to, naravo, uopšte nije bilo nemoguće, to je bilo toliko blisko, da li bih i u tom slučaju imao dovoljno smelosti, da se nasilju i zločinu suprotstavim, rizikujući pri tom i sopstveni život, ili bih, da bih sačuvao sopstveni život, „a život čovekov je usamljenički, siromašan, skotski i kratak“ (Tomas Hobs), bio osuđen, da samog sebe, i svet u kojem je sve to moguće, do kraja života, mrzim i prezirem.

Ali slučaj otmice u Štrpcima u to vreme uopšte nije bio usam-ljen. I to ne samo u onom užem smislu, zločina protiv civilnog stanovništva, koji su bili strahovito učestali, dešavali se skoro svakog dana, jedan drugog, u svoj svojoj nepojamnoj brutal-nosti i bestijalnosti, neprestano sustizali i prestizali, nego i u onom širem, pa i najširem smislu reči, kao neka vrsta vrhun-skog izraza i paradigme, postjugoslovenskih ratova 1990-ih, u svoj njihovoj zločinačkoj orkestraciji. Ono što je ova otmica razotkrila, još na samom početku strašnog procesa, naime, to

45

je bila činjenica, da to, u stvari, UOPŠTE I NISU BILI RATO-VI, u strogom, tačnom i preciznom, međunarodnopravnom smislu te reči. U međunarodnom javnom pravu, to obrazovani pravnici dobro znaju, rat je oružani sukob između dve ili više država, dužeg trajanja i većeg intenziteta. A postjugoslovenski ratovi 1990-ih bili su sve samo to ne. U njima nije bilo ni jednog jedinog velikog i stvarnog oružanog sukoba između naoružanih grupa, nego su to uglavnom bile beskonačne sadističke orgije, oružanog terora naoružanih grupa, vojski i paravojski, protiv ci-vilnog stanovništva. U tom smislu, dakle, Štrpci su bili početak, ali i vrhunski refleks, izraz i paradigma, ovog relativno novog fenomena. Koji će, u narednih pola veka, kao kuga, da se proširi čitavim svetom.

Otmica u Štrpcima razotkrila je još jedan bitan fenomen. Zapravo, jedan još dublji ili čak najdublji nivo ili sloj prethod-nog fenomena. Njegovo skriveno unutrašnje jezgro. Kada se pažljivije pogleda, naime, jasno se vidi, kako je čak i CIVILNO STANOVNIŠTVO iz tog fenomena, preterano apstraktan, i u tom smislu, nedovoljno tačan i precizan izraz. Kako je žrtva postjugoslovenskih sukoba, u stvari, uvek bila neka MANJINA. Etnička ili politička. A što su političke manjine, po pravilu, činili pripadnici etničkih većina, koji nisu prihvatali da učestvuju u teroru nad etničkim manjinama, a kada god i koliko god su to mogli, bili i aktivno solidarni sa ovima, i to je, naravno, bilo sasvim ljudski, mada, na žalost, ne i većinski rašireno.

Manjinska dimenzija upućuje na najveću i najdublju tajnu postjugoslovenskih sukoba. Koja dolazi iz istorije dugog tra-janja. Da ova priča ne bi bila previše opterećena istorijom i teo-rijom, međutim, od brojnih teorijskih referenci, analiza i ideja, koje su se bavile njihovim rasvetljavanjem, navešću samo tri, koje su pri tome bile najuspešnije. To su, najpre, „neolitske kul-ture“ Trajana Stojanovića, zatim, u vezi sa ovima, „poluperiferi-ja“ Imanuela Volerstina, najzad, u vezi sa prethodne dve, i „neo-patrijarhat“ Ivana Ivekovića. Pri tome je takođe važno naglasiti, da je za razumevanje ovih formacija, društava i sukoba, jednako

46

važno razumeti zakone i mehanizme njihovog MENTALNOG, kulturnog i ideološkog, kao i zakone i mehanizma njihovog MATERIJALNOG, ekonomskog i socijalnog reprodukovanja. Zločin i laž, ovo je bila i ostala njihova najkraća formula. Ali, dok je prvi deo ove formule celo vreme bio prilično prisutan u javnom diskursu, pa makar pri tome bio i dosta kontrover-zan, onaj njen drugi deo dugo vremena bio je potcenjen, da se ovde ovako najblaže izrazim. A nije smelo da bude tako. Zato što, to dobro znaju svi ozbiljni filozofi, sociolozi i politikolozi, ideologija nije prosta laž, nego složen i nužan element, ukupne reprodukcije društva kao kompleksnog i dinamičnog sistema, kao što je, primera radi, i mašinsko ulje, složen i nužan element, normalnog rada i funkcionisanja motora sa unutrašnjim sago-revanjem.

U ovom kontekstu i smislu, opisana manjinska dimenzija, imala je najveću otkrivalačku moć. Zato što je najdirektnije i najefikasnije razarala glavnu reproduktivnu laž neopatrijarhata. LAŽNI HEROJSKI MIT. Ovaj mit, to takođe treba istaći, veko-vima je bio relativno istinit, slobodoljubiv i napredan. U drami neuspešnog prilagođavanja ovih društava, modernim i posebno poznomodernim vremenima, međutim, došlo je do njegovog totalnog preokretanja. U najveći zločin i laž. Setite se samo Željka Ražnatovića Arkana. Lažnog srpskog heroja, lansiranog direktno iz stare-nove tajne policije. Koji je mlade, neiskusne i naivne ljude, u ovim zemljama, godinama, masovno zavodio. Tobožnjim herojstvom, glumljenim junaštvom, simuliranim podvižništvom. I sve to dok su njegove paravojske, BEZDUŠNO I KUKAVIČKI progonile, potpuno nemoćne, neravnopravne i nezaštićene, civile i manjine. Naravno, Željko Ražnatović Ar-kan ovde je samo ilustracija. Najpoznatiji primer obrasca, koji je, manje ili više, bio karakterističan, za sve postjugoslovenske sukobe i nacije, u tim teškim, olovnim 1990-im.

Sa progonjenim pripadnicima etničkih manjina u Crnoj Gori, Bošnjacima odnosno Muslimanima, Albancima, Hrvatima i ostalim, bio sam solidaran od samog početka. Ali sam njihov

47

stvarni unutrašnji svet, njihove progonima izazvane probleme i brige, traume i borbe, strahove i nade, iznutra i bliže upoznao, tek sa velikim, dvadesetgodišnjim zakašnjenjem. Tek nakon što sam i lično upoznao Ibrahima Čikića. A opet i sam taj svet bio je čitav jedan široki psiho-politički spektar. Ono što mi je u ovom spektru odmah privuklo pažnju, bile su dve njegove krajnje tačke ili zone. Najveći, središnji deo ovog spektra, naime, bio je manje ili više standardan. One njegove dve krajnje tačke ili zone, međutim, bile su prilično nestandardne. Karakteristične, rekao bih, samo za ljude koji su duže vremena izloženi nekoj velikoj i intenzivnoj opasnosti. I koji pri tome uspeju da sačuvaju ne minimum nego maksimum otpornosti i čovečnosti. Na prvoj, pozitivnoj, krajnjoj tački ili zoni rečenog spektra, bila je njihova velika i topla, često sam pomišljao čak i preterana zahvalnost upućena nama iz većinske, crnogorske nacije, koji smo sa njima bili solidarni. Na drugoj, negativnoj, krajnjoj tački ili zoni, bila je njihova isto tako velika i intenzivna, ovde sam takođe pomišljao ponekad po malo preterana ogorčenost spram pripadnika njihove sopstvene nacije, koji su, zbog ovog ili onog razloga, uverenja, oportunizma ili straha, svejedno, (sa)učestvovali u njihovim političkim progonima. Ja sam uvek bio spreman, da prema ovim poslednjim, nevoljnim progoniteljima, da ih ovde tako nazovem, kada god i koliko god su to okolnosti dopuštale, u kritici, budem makar nešto blaži. Ibrahim nikada, za njih je uvek imao, samo reči najvećeg negodovanja, osude i prezira.

I mi, koji smo, bez ikakve sopstvene zasluge, pripadali većinskoj, crnogorskoj naciji, ali, po sopstvenom izboru, zbog one solidarnosti, istovremeno i progonjenoj političkoj manji-ni, imali smo svoj specifični unutrašnji psiho-politički spektar. Koji je isto tako, uz onaj svoj najširi i manje ili više standardni središnji pojas, imao i svoje dve nestandardne, atipične, krajnje tačke ili zone. Na njegovoj prvoj, pozitivnoj, krajnjoj tački ili zoni, bili smo svi mi, građani različitih nacionalnih i verskih pripadnosti, koji smo se zajednički borili protiv jedne vrste novog, perifernog fašizma druge generacije, što je već godina-ma pustošio naše zemlje i narode. U ovoj zoni, naravno, najveću

48

solidarnost čuvali smo za najveće žrtve progona, a to su tada uglavnom bili pripadnici etničkih manjina. Na njegovoj dru-goj, negativnoj strani, tački ili zoni, bili su naši najveći politički protivnici, neprijatelji i progonitelji. Oligarsi, ultradesničari, fašisti. Koje su nekontrolisani demoni vlasti gurnuli u najveće zločine. Milo Đukanović i svi njegovi. U novije vreme, 2000-ih, pridružili su im se i neki naši bivši, zbog čega sam im ja, u jednom svom tekstu iz 2009, dao još jedno ime. Gori od najgo-rih. Što je gramatički bilo nemoguće i neispravno ali suštinski tačno. Jer su oni postali naši najveći progonitelji. Kao oni po-tonji iz spektra Ibrahima Čikića i njegovih.

Biti žrtva nije ni malo romantično, kako to ponekad pogrešno prikazuju i idealizuju, oni koji su nedovoljno upućeni ili površni. Kada ste žrtva, vaši rizici su brojni i raznovrsni. Jedan od njih, sigurno ne najveći, ali svakako najekspanzivniji, jeste stalna opasnost, da, pod pritiskom terora i progona, zapadnete u neku vrstu inferiornog samosažaljenja, pa čak i mazohizma. Naj-bolja zaštita odnosno samozaštita od ovoga jeste aktivna uza-jamna solidarnost plus neka vrsta hedonizma borbe i otpora. A kada je već reč o tome, da kažem još i ovo, najviše autentičnih svedočanstava, o žrtvama ratova 1990-ih, posebno o žrtvama onog montiranog sudskog procesa protiv čelnika i simpatize-ra SDA u Bijelom Polju 1994, kao i o njihovoj uzajamnoj soli-darnosti, borbi i otporu, sadrže dva kritička i borbena izvora iz tog vremena. Prvi je crnogorski nezavisni nedeljnik Moni-tor, iz 1994. i kasnije, drugi knjiga dokumenata koju sam već pomenuo, Progoni i politički procesi u Sandžaku iz 1996. Žar borbe, postojanost otpora, snaga solidarnosti, moć empatije, toplota ljudske zahvalnosti, i danas, pedeset godina posle, tamo se mogu, ne samo naći, nego i osetiti, u svoj njihovoj veličini, neposrednosti i neprolaznosti.

Pogledajte samo tekstove Monitora iz tog vremena. Uvodnike i komentare Miodraga Perovića i Esada Kočana. Odbrane ad-vokata Velije Murića, Ranka Vukotića i Vladana Đuranovića. I, najviše od svih, antologijski moćan, snažan i precizan tekst Olje

49

Obradović, sa biblijski jakim, potresnim i tačnim naslovom, „Golgota uhapšenih čelnika SDA”, od 11. marta 1994. Na kraju, i jedan, za to vreme, pa i za sva vremena, slikovit i znakovit kuri-ozitet. U svom prvom narednom broju nakon događaja, naime, Monitor obaveštava javnost o zloglasnom, specijalnom, polu-policijskom prilogu na državnoj televiziji, emitovanom u glav-noj informativnoj emisiji 31. januara 1994, u kojoj kao udarna ide informacija o hapšenju čelnika i simpatizera SDA, praćena živom, dramatičnom slikom, unutar koje se, opet, jasno vidi, čak zumira, i nekoliko primeraka samog Monitora, očigledno kao jasno upozorenje građanima, ko je sve naš odnosno njihov državni neprijatelj.

Ili, pogledajte po mnogo čemu izuzetne priloge i dokumente iz one knjige. Posebno one kojima progonjeni Muslimani od-nosno Bošnjaci iskazuju svoje najdublje poštovanje i zahval nost inovercima i inoplemenicima koji su i u tim najtežim danima bili zajedno sa njima u odbrani njihovih ugroženih života i pra-va. Sa koliko su samo dirljive pažnje i uvažavanja, oni, u ovom zborniku, objavili integralne tekstove izlaganja Nataše Kandić, direktorice Fonda za humanitarno pravo, ikone beograd-skog i srpskog pokreta antimiloševićevskog otpora, i Lazara Stojanovića, režisera Plastičnog Isusa, disidenta, izveštača RFI, koje su njih dvoje imali na tribini SDA, održanoj u Novom Pa-zaru, 14. aprila 1994, dakle usred onog procesa, hapšenja, tor-ture i progona. Ili, slično, i kad je reč o tekstovima odbrane, koju su pred nadležnim sudom, izneli dr Rajko Danilović, briljantni beogradski advokat, intelektualac i disident, i Azem Vlasi, neu-morni prištinski advokat, političar i već ozloglašeni „neprijatelj“ režima. Veći i lepši spomenik, ljudskoj solidarnosti, borbi i hra-brosti, teško je čak i da se zamisli.

Pesnik je to najbolje rekao. „Luča mikrokozma“. U odnosu na kosmos, čovek jeste beskonačno mali, ograničen i ništavan. Ali, makar prema našem dosadašnjem znanju, u tom istom kosmosu, on jedini ima svest, savest i empatiju. Neka je moć ove supstance, odnosno čovekove svesti, savesti i empatije, čak

50

i beskonačno mala, ograničena i ništavna, opet, istovremeno, ona je i beskonačno velika, važna i značajna. I za nas, i za kos-mos. Jedina aktivna materija. Jedini smisao postojanja. Sve osta-lo, pa i naši progonitelji, njihovi beskonačni demoni vlasti, laži i zločini, samo su oblik nepostojanja, ili, još gore, oblik lažnog postojanja. Pasivni i tupi kosmos. Ili antikosmos. Zbog toga, ne samo da verujem, nego i znam, solidarnost, empatija i bratstvo, sa Ibrahimom Čikićem i drugima, iskovano u našim najtežim danima, ostaće da živi i svetli, i posle ovog kosmosa.

Drugi deo

53

4. IBRAHIM PROTIV TAME

Uporedo sa montiranim sudskim procesom u Bijelom Polju, te teške, ratne 1994, sličan proces, tekao je i u srbijanskom delu Sandžaka, u Novom Pazaru, ali se ja, zbog udredsređenosti na sudbinu Ibrahima Čikića, koji je stradao u Bijelom Polju, u najvećem delu ove priče, bavim samo onim prvim, bjelopolj-skim postupkom.

Po svim bitnim elementima, ova dva procesa, bila su, inače, deo jednog te istog i jedinstvenog mega-procesa. Najpre, po progoniteljima, velikosrpskim ratnim nacionalistima, od vrha do dna vlasti, tada jednako u Crnoj Gori, kao i u Srbiji, svi pod zajedničkom i neprikosnovenom komandom Slobodana Miloševića, dedinjskog diktatora. Zatim, po proganjanima, i u Bijelom Polju, i u Novom Pazaru, sve čelnicima, aktivis-tima i simpatizerima Stranke demokratske akcije (SDA), tada najsnažnije političke stranke Muslimana odnosno Bošnjaka u ovim zemljama. Zatim, po očiglednim i jedva, ukoliko uopšte, skrivanim elementima političke montaže i progona, u samo formalno gledano sudskim procesima. Najzad, i po onom najvažnijem i najtežem, po tome, naime, što su ova dva monstr-procesa, to se jasno vidi iz svih njihovih elemenata, bili sastavni deo onog velikog odnosno najveće zločina genocida, što su ga tih nekoliko godina, organizovale i sprovodile velikosrpske vlas-ti Srbije i Crne Gore, te Republike Srpske Krajine (u Hrvatskoj) i Republike Srpske (u Bosni i Hercegovini).

Težina rečenog zločina je tolika, da ću se, u nastavku priče, kao i do sada uostalom, u najvećoj meri držati objektivno otvrđenih,

54

„suvih“ činjenica, dokumenata i fakata, posebno na osnovu ona tri retka, autentična i kredibilna izvora iz tog vremena, koje sam već pomenuo, crnogorskog nezavisnog nedeljnika Monitor, knji-ge dokumenata Progoni i politički procesi u Sandžaku, i knjige sećanja samog Ibrahima Čikića Gdje sunce ne grije.

Hapšenja u srbijanskom delu Sandžaka započela su sedam me-seci pre početka političkog pogroma u Crnoj Gori, preciznije 23. maja 1993, a samo suđenje u Novom Pazaru 31. januara 1994. O jedinstvenosti novopazarsko-bjelopoljskog mega-procesa, svedoči i činjenica, da su vlasti u Crnoj Gori, za lansiranje one specijalne polupolicijske emisije na državnoj televiziji, u kojoj se javnost po prvi put obaveštava o otkrivanju i hapšenju nav-odno opasnih antidržavnih elemenata, izabrale baš dan početka suđenja u Novom Pazaru. Trebalo bi biti izuzetno neobavešten i naivan pa poverovati da je to bilo slučajno. Hapšenja u Crnoj Gori imala su i svoj nastavak. Izvedena su u dva talasa, da se tako izrazim. U Monitoru od 4. marta 1994. možemo da pročitamo kako je 28. februara te godine Više tužilaštvo u Bijelom Polju podnelo Zahtev za proširenje istrage na Ibrahima Čikića i još tri osobe. Junak naše priče, dakle, počeo je svoju Golgotu, u dru-gom talasu. Suđenje pred Višim sudom u Bijelom Polju započelo je sedam meseci kasnije, 26. septembra, a osuđujuća presuda na ukupno osamdesetsedam godina zatvora za dvadesetjednog optuženog, doneta je 16. a objavljena 28. decembra 1994. Kao što je i započeo, pod neskrivenim diktatom ratne politike dedinj-skog diktatora, tako je bjelopoljski proces i završio, kao deo dej-tonskog mirovnog paketa za Bosnu i Hercegovinu, diplomatski dogovorenim pomilovanjem tadašnjeg crnogorskog predsednika Momira Bulatovića od 18. decembra, te na ovom pomilovanju zasnovanom oslobađajućom presudom Vrhovnog suda Crne Gore od 29. decembra 1995.

Toliko o samom toku i ishodu procesa. Akteri bjelopoljskog procesa još su zanimljiviji. Jednako progonjeni kao i progoni-telji. Da počnem sa onim prvim. Na samom početku osuđujuće presude, koju možemo naći i u onoj knjizi dokumenata, čitamo

55

imena dvadesetjednog optuženog odnosno osuđenog, redom kako su tamo navedena: 1) Rasim Šahman, 2) Erdžan Fetahović, 3) Omer Omerović, 4) Mevludin Kasumović, 5) Rifat Vesković, 6) Harun Hadžić, 7) Hakija Muratović, 8) Isat Skenderović, 9) Umer Hadžić, 10) Šefket Brković, 11) Avdo Ciguljin, 12) Ri-zah Burnazović, 13) Sabahet Spahić, 14) Ibrahim Čikić, 15) Esad Omerović, 16) Husein Smakić, 17) Dževad Begović, 18) Sead Bibuljica, 19) Sead Pućurica, 20) Senad Pućurica i 21) Šefćet Bošnjak. U biografijama ovih lica, koje su autori knjige-zbornika dokumenata brižljivo sastavili na osnovu podataka iz sudskih spisa, pažljiviji čitalac može da uoči još jednu više nego indikativnu činjenicu. Da skoro svi optuženi i osuđeni imaju najmanje srednje a većina i više i visoko obrazovanje, te da ranije po pravilu nisu bili osuđivani. Dakle, da po sredi nisu bili samo politički prvaci SDA, nego i uzorni građani, pri-padnici obrazovane i kulturne elite svog naroda, u ozbiljnom, sociološkom, a ne tek kolokvijalnom smislu te reči. Što samo dodatno razgolićuje ciljanu, genocidnu strategiju progonitelja, planski usmerenu protiv najboljih, najobrazovanijih i najista-knutijih predstavnika naroda. Obrazac koji je tada naširoko primenjivan, posebno u Bijeljini, Prijedoru i drugim mestima u graničnoj Bosni i Hercegovini, ali i u drugim ratom zahvaćenim postjugoslovenskim zemljama, i ne samo od strane Slobodana Miloševića, mada najviše od njega, nego i od strane Franje Tuđmana, i drugih sličnih ratnonacionalističkih vođa i dikta-tora tog vremena, u njihovim zločinačkim nastojanjima, u ko-jima su, na žalost, u ne maloj meri i uspeli, da „svoje“ teritorije „očiste“ od „tuđih“ i „pogrešnih“ naroda.

U osuđujućoj presudi, pažljivi čitalac moći će dalje da uoči, još dva niza povezanih i indikativnih činjenice. Prvo, da je većina optuženih, tokom čitavog postupka, pa i na glavnom pretresu, eksplicitno, i sa dokazima, odgovarajućim lekarskim uverenjima, a bogami i samim fizičkim izgledom, teretila po-liciju za torturu, a sud za montiranje procesa. Tako, u samoj presudi čitamo: „Na glavnom pretresu Čikić Ibrahim je kazao: Da je optužnica montirana uz pomoć torture u policiji, da je

56

iskonstruisana i izmišljena i da predstavlja gomilu laži. Nikada nije čuo za resor sigurnosti niti je bio član tog resora, jer je to bilo i nemoguće zbog toga što je on slijep čovjek i nije služio vojsku. [...] Na kraju je kazao da je izjavu kod Istražnog sudije dao i da se ne sjeća kako, jer je zbog batina u policiji doživio nervni šok.“ I drugo, da je sudeći sud, ovu i slične izjave, okol-nosti i činjenice, sistematski i svesno ignorisao, i na taj način, na žalost, direktno i indirektno legitimisao, korišćenje zako-nom zabranjene torture, u procesu koji je tekao. Evo kako je sud krajnje nemarno i neuverljivo obrazlagao sopstveno odba-civanje odbrane optuženih: „Njihove odbrane u potpunosti su neosnovane i obezvrijeđene su njihovim izjavama iz istrage i brojnim materijalnim dokazima“. Što se „izjava iz istrage“ tiče, znamo kako su pribavljane, a kada je o „brojnim materijalnim dokazima“ reč, radi se o nekoliko starih pušaka, otkrivenih u dvorištu jednog od optuženih, koje je ona specijalna polupoli-cijska emisija prikazivala, kao da je reč o pravom ratnom arse-nalu oružja, iako je svako, čak i iz te emisije, lako mogao da vidi, da to nikako nije slučaj. Odnosno da bi sa tim i takvim oružjem možda bilo moguće braniti kuću i porodicu, mada i to teško, treba se setiti u to vreme u tom delu zemlje bile su učestale nasumične otmice i pogubljenja Muslimana odnosno Bošnjaka, ali da sa tim oružjem sigurno ne bi bilo moguće rušiti postojeću i stvarati novu državu. Mada je u tom po mnogo čemu izuzet-nom vremenu bilo puno onih koji su čak i u to verovali.

Profili progonitelja iz bjelopoljskog procesa nisu manje za-nimljivi. Posebno profil jednog od njih. Profil Milana Radovića, Višeg tužioca u Bijelom Polju, koji je bio tužilac i u ovom pro-cesu. Uz žrtve procesa, koje su prošle pravi pakao, i Viši sud u Bijelom Polju, koji je sve to uredno mada samo formalno proce-sirao, Milan Radović je bio, ne samo formalno, nego i faktički, najznačajniji i najaktivniji akter procesa. I najeksponiraniji ak-tivist režima. Njegova politička revnost bila je zavidna tokom celog prvostepenog postupka, ali je svoje zvezdane trenutke ona ipak doživela tek u žalbenom postupku pred Vrhovnim su-dom Crne Gore. Knjiga dokumenata sačuvala je i ove trenut-

57

ke od razornog rada vremena. U „Žalbi zbog odluke o kazni“, Viši tužilac iz Bijelog Polja, Milan Radović, traži „Da Vrhovni sud Republike Crne Gore […] presudu Višeg suda u Bijelom Polju K. br. 25/94 od 28. 12. 1994. godine preinači u pogledu odluke o kazni i naznačena optužena lica [šesnaest od ukupno dvadesetjednog, među ovih šesnaest je i Ibrahim Čikić, on čak sa posebno naglašenom stigmom] osudi na teže kazne zatvora predviđene po Zakonu.“

Obrazloženje ove žalbe izvanredno dočarava duh toga vre-mena. Onu zapaljivu smešu staljinizma i fašizma, koja je tada u ovoj zemlji vladala, u svim njenim sferama, od stadiona i ulice, preko kafea i plaže, do parlamenta i sudnice. Najpre, tu je onaj stari, klasični staljinistički žanr, kojem bi mogle da pozavide i najbolje komedije Dušana Kovačevića, samo što je tamo reč o komedijama, ovde o tragediji. Iz obrazloženja žalbe koja traži strožije kažnjavanje, pored ostalog, saznajemo kako se inkrimi-nisanim „radnjama optuženih lica nanosi i politička šteta SRJ, jer su ova lica, s obzirom na njihov status, lica s kojima kon-taktiraju i kontaktirale su strane obavještajne službe, a njihova viđenja su u direktnoj funkciji kontinuiranog napada na našu zemlju, data kroz izjave međunarodnih institucija o navodnom ugrožavanju ljudskih prava u našoj zemlji”, kako stoga „nji-hovo djelovanje treba posmatrati ne samo sa krivično-pravnog stanovišta već i sa bezbjednosnog stanovišta”, evo ovde našeg univerzalnog, ilijačvorovićevskog bezbednjaka, te kako su „strane obavještajne službe razbile bivšu SFRJ, a optužena lica su dobila i izvršavaju zadatak od tih istih službi, da razbiju tek stvorenu SRJ.“ Krasoticu našu SRJ.

A zatim, tu je i onaj stari, fašistički žanr i žar, samo ne u nje-govom klasičnom, nego u donekle inoviranom, renoviranom i modernizovanom, anti-islamskom odnosno islamofobičnom obliku, koji je tada na Balkanu bio u pravom naletu. Posebna žrtva ovog žanra i žara, bio je junak naše priče, Ibrahim Čikić. Evo kako je njega, u obrazloženju rečene žalbe, naslikala staljinističko-fašistička strast i revnost, Višeg tužioca iz Bijelog

58

Polja, Milana Radovića: „U djelovanju optuženog Čikić Ibra-hima očituju se elementi namjere islamizacije ovog prostora i namjere stvaranja islamske države na ovim prostorima, a kao podloga tome predočava se da je optuženi na svoju inicijativu odabrao vrstu i način polaganja zakletve za članove tajne orga-nizacije u džamiji i sa rukom na Kur’anu.“ Ej, u džamiji, još sa rukom na K’uranu, gde ćeš ti većeg i jačeg dokaza o neprijatelj-skom radu.

Profil Višeg tužioca iz Bijelog Polja, Milana Radovića, ostaće uzorit, čak i dugo nakon okončanja bjelopoljskog procesa 1994. Kada je vlast Mila Đukanovića 1997-1998. promenila stranu, ok-renula se protiv Slobodana Miloševića, i opredelila za državnu nezavisnost Crne Gore, nije, međutim, promenila i svoju oligar-hijsku suštinu. Ni svoju disciplinovanu političku nomenklaturu. Ako ste pomislili da je za bjelopoljski proces, progone i torturu, iko, ikada, odgovarao, prevarili ste se. Naprotiv. Umesto zako-nite lustracije, uz pomoć one nekada antiratne stranke, SDP, stara, prevejana DPS Mila Đukanovića, zavela je divlju kontra-lustraciju, produženu hajku na sve koji su nastavili da se sećaju, ratne, staljinističko-fašističke prošlosti i prakse vlasti. Zbog toga ne iznenađuje, što među najrevnijim kadrovima, suštinski ne-promenjenog oligarhijskog režima, ponovo nailazimo na Milana Radovića. Krajem 1990-ih, početkom 2000-ih, bivši Viši tužilac iz Bijelog Polja, postaje Generalni sekretar Skupštine Crne Gore, a krajem prve decenije novog milenijuma, Direktor Za-voda za izvršenje krivičnih sankcija, čuvenog ZIKS-a, u Spužu, kraj Podgorice. Ironija sistema? Ne, nego njegova neizmenjena suština. Koju najbolje razotkriva činjenica, da je upravo za vreme generalnog sekretarovanja starog-novog aparatčika, tužioca-bezbednjaka, univerzalnog vojnika DPS-a, u Skupštini Crne Gore, došlo do volšebnog nestanka, odnosno do uništavanja ste-nograma skupštinskih rasprava, vezanih ne samo za bjelopoljski proces 1994, nego i za one zločinačke deportacije iz proleća 1992, i za druge, za vladajući režim, kompromitujuće ratno-zločinačke i političko-kriminalne afere. Okolnost da je, baš nekako u to vreme, na funkciji predsednika Skupštine Crne Gore, bio Ranko

59

Krivokapić, predsednik one SDP, te da ovaj zbog toga, nije pre-duzeo ništa protiv svoga tada i formalno najbližeg saradnika, Generalnog sekretara Skupštine Crne Gore, samo je dodatno učvrstila, granit-koaliciju između DPS-a i SDP-a, koja je Crnom Gorom vladala još dugo nakon toga.

Granit-koalicija, koja je, u krajnjoj liniji, bila poslednja linija odbrane, ratnog nasleđa Mila Đukanovića i njegovog klana, u to vreme, 2000-2010, bila je toliko čvrsta, jaka i sigurna, da je narečeni Milan Radović, jednom prilikom, 2009, upitan za bje-lopoljski proces, njegovu ulogu u njemu, profesionalnu i mo-ralnu odgovornost, i slično, sasvim hladno, mirno i sabrano odgovorio, kako je to 1994. sve bilo u redu, kako je on samo radio svoj posao, naravno u potpunom skladu sa zakonom, i sve tako, i sve tome slično. Ali, da naglasim i to na kraju, ovu malu priču u priči, o volšebniku, Milanu Radoviću, nisam ispričao radi samog volšebnika, nego radi jedne, kako se to obično kaže, veće, šire i važnije stvari. A ta stvar najkraće se zove Piramida vlasti. Milo Đukanović je dugo, čak predugo, kao kakav pravi fa-raon, bio na samom vrhu ove piramide. Njegov značaj za njeno formiranje i održavanje teško je preceniti. Ali se zato čak i da-nas ne retko potcenjuje značaj vojnika bez kojih Piramide isto tako ne bi bilo. Jedan od tih, manje vidljivih, ali značajnih, čak nezamenjivih vojnika, lojalista i kadrova Piramide, bio je i naš anti-junak, Viši tužilac iz Bijelog Polja, Milan Radović.

Pa ipak, ni vojnici Piramide, uprkos svoj njihovoj legendarnoj piramidalnoj posvećenosti, u celoj ovoj priči, nisu bili ono što je najneverovatnije i najstrašnije. Vojnici Piramide su ipak bili relativno malobrojni profesionalci, policajci, specijalci, sudije, tužioci, upravnici zatvora, zatvorski stražari. Sociopate ove ili one vrste, koji su svoj „posao“ radili kako su najbolje znali i umeli. Ali su oni bili samo neposredni izvršioci, jednog velikog, dugotrajnog i violentnog performansa, koji najvećim delom UOPŠTE NIJE BIO SKRIVEN od očiju javnosti. O montiranom suđenju i torturi nije govorio samo advokat dr Rajko Danilović u svojoj briljantnoj javnoj odbrani pred sudećim sudom, te

60

najrelevantnije domaće i međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava u svojim javno publikovanim i svima dostupnim izveštajima, nego su o ovim nasilnim i nasilničkim postupcima svedočili i mnogi drugi, vidljivi, čak očigledni spoljašnji znaci, koji su „krasili“ sam bjelopoljski proces, recimo retorike, akti i dokumenti samih progonitelja, pa čak i one, težini dela iz optužnice nesrazmerno male izrečene kazne, da ovde pome-nem samo dva takva spoljašnja znaka. Ono što u celoj ovoj priči JESTE bilo najneverovatnije i najstrašnije, to je bilo upravo to, da je sve ovo, montiranje, tortura, ekstremno nasilje, naime, bilo manje ili više svima poznato, i, kao takvo, od strane najvećeg dela mase, dakle ne samo onih sociopatskih pojedinaca, spe-cijalaca, vojnika Klana, nego baš od strane najvećeg dela mase, aktivno prihvaćeno. Ili makar tolerisano.

Da li je ovo najneverovatnije i najstrašnije uopšte moguće ob-jasniti? Ili ipak postoje stvari koje jednostavno izmiču moći ra-cionalnog objašnjenja? Šta je takozvanog običnog malog čoveka mase uopšte moglo da dovede do opisanog stanja neke vrste potpune utrnulosti ako ne i zamrlosti svake ljudske empatije? U bjelopoljskom procesu i inače. Iako sam davno napustio dogmu i aroganciju scijentizma, tu najuobraženiju formu novovekov-nog racionalizma, nikada nisam prešao ni u krajnost „postmo-dernog“ odnosno poznomodernog relativizma, kao što su to, na žalost, učinili mnogi. Zbog toga mislim da se masovna stanja akutne bezdušnosti, da ovaj fenomen ovde ovako nazovem, mogu objasniti. Ne lako, ali mogu. Gore sam to objašnjenje i na-govestio, stavljajući u fokus onu anti-islamsku histeriju odnosno islamofobiju, koja je upravo tih godina zarazno počela da se širi na Balkanu. Daleko od toga da tvrdim kako je, tada i kasnije, ova bila jedina, usamljena i ekskluzivna. Ne, tada i kasnije, na delu je bio onaj isti univerzalni obrazac, stigmatizacije i agresije us-merene protiv etničkih i političkih manjina uopšte, zahvaljujući kojem su, ne samo Muslimani odnosno Bošnjaci, tamo gde su bili manjina, nego i Srbi, Hrvati, Albanci, i ostali, tamo gde su oni bili manjina, jednako bili represirani, progonjeni i žrtve. Pa ipak, uz jedan dodatak i razliku. Faktički demografski raspored

61

Muslimana odnosno Bošnjaka na Balkanu 1990-ih, te Musli-mana u Zapadnoj Evropi i na Zapadu i u svetu uopšte 2000-ih i kasnije, ovu specifičnu etničku i religioznu grupu, učinio je u ovom vremenu i prostoru, relativno najizloženijom i najranjivi-jom. Već u prvih par decenija novog veka, ova grupa postala je najviše ugrožena. Muslimani su postali Jevreji XXI veka. Virus diskriminacije i netrpeljivosti proširio se sa Balkana brzinom i silinom šumskog požara. Posebno nakon terorističkog napada na Njujork i Vašington jedanaestog septembra 2001. i novog rata na Bliskom Istoku 2015. Počelo je sa referendumskom za-branom podizanja novih minareta u Švajcarskoj 2009, te zakon-skim zabranama nošenja burki na javnim mestima u Francuskoj i Belgiji 2010, nastavilo sa političkim i policijskim progonima „ljudi bez papira“ 2010-2020, koji su u najvećem broju bili upra-vo Muslimani, posebno oni druge, treće i četvrte useljeničke ge-neracije, a kulminiralo koncentracionim logorima i pogromima u Evropi i Americi 2020-2030, koji se nisu previše razlikovali od onih za Jevreje, Slovene i Cigane, u Nemačkoj i Evropi, sto godina ranije. Tek pre otprilike deset godina, sredinom 2030-ih, strašni „šumski požar“ anti-islamske histerije i islamofobije, kao i sličnih, uzvratnih, masovnih anti-histerija i fobija, koji je ne samo pustošio, nego i smrtno ugrožavao, čitavo čovečanstvo, počeo je da se koliko toliko stavlja pod kontrolu. Mada još uvek sa prilično neizvesnim konačnim ishodom. Histerija ili eku-mena, pitanje je koje je i danas otvoreno. Zbog toga će ovo i biti jedno od glavnih pitanja na sutrašnjem Forumu Andrijevica 2044.

A kada su se, krajem 1980-ih, početkom 1990-ih, prvi ma-ligni oblici rečenih histerija i fobija, pojavili na Balkanu, usred beskonačne postjugoslovenske havarije, u prvi mah, bili su prilično neshvaćeni i potcenjeni. I to najviše zbog toga što su se, ispod zapenušane površine retoričkih konfrontacija, koje su tada tekle između Zapada, EU i SAD, s jedne, i tadašnjih balkanskih diktatora u usponu, srpskog Slobodana Miloševića i hrvatskog Franje Tuđmana, s druge strane, u dubinama ta-kozvane realpolitike, dugo vremena skrivale, zajedničke anti-is-

62

lamske tendencije i konvergencije. U to vreme, Franjo Tuđman se Evropi i Zapadu smerno preporučivao, ne samo etničkim čišćenjima na takozvanom terenu, u Bosni i Hercegovini i samoj Hrvatskoj, nego i pretencioznim „povjesnim istinama o Hrvatskoj i hrvatstvu kao predziđu Evrope i Kršćanstva“. Na isti način, ponašao se i njegov „brat po materi“, srpski diktator u još većem usponu, Slobodan Milošević. Samo što je ovaj bio manje pretenciozan, a više pragmatičan. Zbog toga i nije čudo, što je njegova čuvena takozvana „Zelena transverzala“, tobožnja velika islamska opasnost, koja se, prema njegovim neumornim propagandistima, pružala sve od dalekog Irana, Bliskog istoka i Turske, preko Makedonije, Kosova i Sandžaka, pa do Bosne i Hercegovine, posle izvesnog vremena, veoma privukla kseno-fobe konzervativce i desničare Zapada. U prvo vreme, naime, manje ili više otvorenu naklonost, za ovakve projekcije srpskog i hrvatskog diktatora, pokazivali su samo retki, relativno otvo-reni i iskreni desničarski intelektualci Zapada, kao što je bio, tada slavni američki politikolog Semjuel Hantington. Nakon je-danaestog septembra 2001, međutim, broj anti-islamskih kon-zervativaca, lobista i političara na Zapadu, eskaliraće do neba, pa će biti potrebno da protekne čitavih par decenija, da se ovaj broj vrati u ranije odnosno današnje, koliko toliko normalne okvire.

Kako je grube, divlje i surove forme, ova anti-islamska his-terija, mogla da ima, pre punih pola veka, sredinom mračnih 1990-ih, na Balkanu, u jeku prve velike posthladnoratovske krize, usred jedne države koja se u nepojamnom bolu i zločinu upravo raspadala, možete samo da zamislite. A kako je prilježan doprinos ovoj histeriji tada davala i intelektualna kamarila sa profesorskim zvanjima i doktorskim titulama (o da nauka i naučnici, makar veliki deo njih, u svemu ovome uopšte nisu bili onako naivni i nevini, kako često sami sebe vole da predstav-ljaju), to najbolje možete da vidite, u onoj istoj knjizi dokume-nata o kojoj je već bilo reči. U Progonima i političkim procesima u Sandžaku, naime, na stranicama 292-295, pod naslovom „Sandžačka karika islamizma“, možete da pročitate intervju iz

63

tadašnje režimski kontrolisane dnevne štampe, sa profesorom Fakulteta političkih nauka u Beogradu, doktorom Miroljubom Jevtićem. U intervjuju koji je prvobitno objavljen samo neko-liko meseci nakon novopazarskog i bjelopoljskog procesa, da-kle i kao neka vrsta njihovog post festum komentara i odbrane, od naslova pa nadalje, naš profesor doktor sve objašnjava, i di-rektnu involviranost SDA u antidržavni rad, i finansiranje ove organizacije od strane naših zakletih neprijatelja, i izdajnički karakter Fonda za humanitarno pravo iz Beograda koji ovima pomaže, i „hodže“ koji „idu zajedno sa oružjem i Kuranom“, i Kuran „koji je knjiga na osnovu koje je formirana islamska voj-na doktrina“, na osnovu koja dva potonja silogizma onda ništa ne može da bude logičnije nego zaključak našeg vrlog profe-sora i naučnika da je „svaki hodža vojni instruktor“. I sve tako, i sve tome slično. Ali se naš profesor doktor, u ovom očigledno veoma instruktivnom intervjuu, nije zadovoljio samo čistom teorijom. U istom intervjuu, on sebe preporučuje, i kao veo-ma voljnog i ornog, čak prevoljnog i preornog aktivistu, koji bi rado stvar uzeo u svoje ruke, kako se to obično kaže. Pa tako čitamo kako bi naš vrli profesor doktor Islamskoj verskoj za-jednici „vrlo hladno zabranio rad“, a neznavenom Zapadu, posebno SAD-u, veoma rado pomogao, u otklanjanju velikog i opasnog neznanja, pod prekornim međunaslovom „Zapad o Islamu ne zna mnogo“, možemo, naime, da pročitamo i sledeće prosvetljujuće, otrežnjujuće i upozoravajuće reči: „U svetskim centrima odlučivanja izgleda, ne znaju dovoljno šta u osnovi nosi islam. Postoji veliko neznanje kad je u pitanju islam. Ljudi koji odlučuju o politici prema muslimanskom svetu, mislim na SAD, o islamu ne znaju zaista ništa”, zaključuje naš mudri i premudri a lojalni profesor doktor Miroljub Jevtić. O kako je angažovana i patriotska bila naša politička nauka.

I sad kažite da takva nauka odnosno naučnici, profesori i aka-demici, a bogami i takvi ili slični novinari, pisci i pesnici, kojih je tada kod nas bilo u izobilju, kažite, dakle, da takvi nisu bili i naj-direktnije odgovorni, za bezdušne progone ljudi, koji su stradali samo zbog toga što su u „zlom vremenu“ imali „pogrešno“ ime,

64

naciju ili veru. Ako ste za određene manje nevolje ili neprijat-nosti, koje su ljudi doživljavali u tom i takvom vremenu, i mogli da iznađete nekakvo razumevanje, onda to sigurno niste mogli, kada se radilo o najsurovijim i najnečovečnijim postupanjima vlasti, kakva je bila tortura. Koja je naširoko korišćenja. Te koja uopšte nije bila nikakva tajna. Svako ko je to želeo, o njoj se mogao obavestiti, čak veoma konkretno i detaljno. I to ne samo iz antiratnog i antirežimskog Monitora, nego, primera radi, i iz Izveštaja o stanju ljudskih prava na teritoriji bivše Jugoslavije, kojeg je, 49-om zasedanju Generalne skupštine UN, 4. novem-bra 1994, podneo izvestilac Komisije za ljudska prava UN, bivši poljski premijer, Tadeuš Mazovjecki, zatim iz Izveštaja Pod lupom broj 11 iz marta 1994, našem vrlom profesoru-patrioti onoliko mrskog Fonda za humanitarno pravo Nataše Kandić iz Beograda, najzad i iz ne toliko brojnih ali zato veoma objektiv-nih i dokumentovanih izveštaja novinara sa lica mesta, među njima, recimo, i iz priloga izveštača RFI, Lazara Stojanovića, koje je opoziciona štampa u Beogradu i Podgorici redovno pre-nosila.

Reči koje je ovaj potonji izgovorio, na onoj tribini SDA, u Novom Pazaru, 14. aprila 1994, govore o suštini stvari, koje su tada, na žalost, samo malobrojni bili svesni, i to ne samo u našim malim nesrećnim zemljama, nego i u velikoj Evropi i SAD. Evo tih reči onako kako su one navedene u onoj knjizi dokumenata: „Gospodin Bandžović rekao je da bez demokratije u Sandžaku nema ni demokratije u Beogradu. Mislim da se taj iskaz može i proširiti. Bez demokratije u Sandžaku, bez zaštite ljudskih prava u Sandžaku, nema demokratije ni u Evropi, jer je to pitanje evropsko, pa i pitanje ove demokratske civiliza-cije za koju tvrde da postoji u svetu, videćemo da li postoji.“ I dalje: „Vi nećete rat, ali nećete ni dozvoliti da budete tlačeni. Ja sa tim mogu samo da se složim i želim da vam kažem da ćete bar neku, makar malu, ali značajno simboličnu podršku za to imati i u Beogradu i u čitavom civilizovanom svetu. Ja se divim vašoj izdržljivosti i strpljenju, isto onako kao što se divim tole-ranciji, izdržljivosti i strpljenju Albanaca na Kosovu, mislim da

65

je to u ovom trenutku savršen primer ne-nasilja i uzdržanosti, i zbilja verujem da ćete istrajati u tome sve donde dok ne nastupe toliko kritične okolnosti da morate da se branite od toga da ne postanete neki novi Jevreji na kraju ovog veka.“

Ove reči Lazara Stojanovića naveo sam i nešto opširnije zato što su se zaista ticale tada toliko neshvaćene suštine stvari. A suština stvari, bila je i tada, kao što je i danas, da zbog moralne i svake druge povezanosti čoveka i sveta, morate da branite dru-gog, jednako kao što branite i sebe samog. I to upravo da bi odbranili sebe samog. Ali je ova, danas nam se čini toliko jed-nostavna i samoočevidna istina, slobodno se može reći i neka vrsta aksioma, ukoliko aksioma u čovekovom svetu uopšte ima, tada mnogima bila potpuno nedostupna. Ljudi su pred njom zatvarali oči, ili čak aktivno podržavali svako nasilje, pa i najnečovečnije postupanje vlasti, samo ukoliko je bilo usmer-eno protiv stigmatizovanog drugog. Racionalizacije i izgovori su bili različiti ali im je svima najmanji zajednički imenitelj bio onaj agresivni kolektivizam koji se lažno predstavljao kao odbrambeni nacionalizam iliti patriotizam. On je bio prisu-tan čak i kada nije bio eksplicitan. Sećam se jedne kraće po-lemike koju sam u to vreme vodio sa jednim svojim kolegom pravnikom. Polemika je bila oko legitimnosti torture kao takve. Kolega nije bio eksplicitni nacionalist. Zbog toga argumenta-ciju nije ni usmerio na patriotizam nego na pragmatizam. Ali sam ja svejedno bio zatečen. Na njegovo opravdavanje tortu-re kao doduše nesrećnog ali neophodnog sredstva da se dođe do istine i tako spreči veće zlo i nasilje, tako je otprilike glasila njegova pragmatična racionalizacija i odbrana torture, ne je-danput nego najmanje triput sam mu se suprotstavio, kako je takvo sredstvo, čak i sa jednog takvog, suženog, pragmatičnog i makijavelističkog stanovišta, potpuno neadekvatno, štetno i kontraproduktivno, zbog toga što ekstremni, neizdrživi bol, koji tortura proizvodi ciljano i sistematski, povećava a ne sma-njuje verovatnoću, da se u istrazi dođe do lažnog priznanja, te tako nepopravljivo da strada i istina, pravna i svaka druga. Moj kolega je inače bio dobar pravnik, pa sam ja zbog toga bio još

66

više iznenađen, koliko je on u toj polemici bio potpuno zaslep-ljen, blokiran i onesposobljen, da vidi jedan argument, koji je, sam po sebi, bio kristalno jasan, jednostavan i očigledan.

Još jedan, neobičan, više tehnički detalj, privukao je moju pažnju, mada se ja na njemu tada nisam duže zadržavao. U opi-su ovog detalja poklapala se većina novinskih, međunarodnih i humanitarnih izveštaja, što je njihovu verodostojnost samo povećavalo. Reč je o tehnikama torture koje su prema ovim izveštajima vlasti koristile. Koje su bile ne samo brojne nego i raznorodne. Od onih najprimitivnijih, kao što su bila divljačka, sadistička batinjanja, toliko karakteristična za našu nesrećnu balkansku tradiciju, preko onih tehnički unapređenih i moder-nizovanih, kao što su bila izlaganja elektrošokovima i visokim temperaturama što ih je proizvodila takozvana azbestna kapa, pa sve do onih najsofisticiranijih, superspecijalizovanih, skoro naučnih psiho-metoda i tehnika. Za najveći broj nas, koji smo se tada otvoreno i aktivno suprotstavljali dedinjskom diktatoru i njegovim saveznicima u Crnoj Gori, Zapad je još uvek bio sve-tionik u tami. Uz to, i ona maligna islamofobija na Zapadu, još uvek je bila u samom začetku. Zbog svega toga, ni ja, koji sam čak i u to rano vreme, spadao među one koji su bili skeptičniji i kritičniji, uopšte, ali i u odnosu na svetionički Zapad, još uvek nisam bio povezao sve tačke. Do toga će doći tek mnogo kas-nije. Ona konačna, dovršena i jasna slika monstruma, globalne poznokapitalističke neslobode, sastavljene od njenih istočnih i zapadnih, severnih i južnih, i svih ostalih svetskih strana, kao kakva MEGA-HOROR SLAGALICA, iz naraslog mnoštva onih tačaka, definitivno će da se uobliči, složi i pojavi, na jed-nom velikom suđenju 2022. Ali o tome kasnije.

Ovde ću još samo da dodam to, da je u povezivanju onog ve-likog mnoštva tačaka, pre rečenog suđenja, i, naravno, na je-dan drugačiji, spoznajni, intelektualni način, ubedljivo najveći doprinos, dala jedna izvanredna knjiga, objavljena 2007. The Shock Doctrine: The Rise of Disaster Capitalism, kanadske novi-narke, publicistkinje i socijalne aktivistkinje, Naomi Klajn. Koja

67

je i pre ove knjige bila svetski poznata, može se reći i slavna, ali koja je tek sa ovom knjigom, i definitivno postala, ikona broj jedan narastajućeg alter-globalističkog pokreta i osporavanja.

Evo i tridesetsedam godina nakon prvog izdanja ove izuzetne knjige, moram maksimalno da se suzdržavam, da o njoj ovde ne govorim previše, iako ona to svakako zaslužuje, a sve to kako se ne bih previše udaljio od glavnog toka priče o Ibrahimu. Zbog toga, o njoj, u nastavku, samo onoliko koliko je to važno za ovu priču. Najpre, to je svakako naslovna i uvodna teza knjige, koja empirijski dokumentovano, snažno i uverljivo pokazuje, kako TORTURA ELEKTROŠOKOM nije nikakav slučajni ispad ili incident, kako to standardno a pogrešno prikazuje uslužni mejnstrim, nego OSNOVNA I NAJDUBLJA SKRIVENA LO-GIKA SISTEMA TAKOZVANOG SLOBODNOG TRŽIŠTA. Zatim, opet sasvim suprotno uslužnim ideološkim fantazijama mejnstrima, kako u reprodukovanju ove logike, veoma dobro sarađuju, najrepresivnije komponente sistema, diktature, torture i nasilja, sa najrafiniranijim delovima univerziteta i akademije, uobraženim a servilnim segmentima znanja, struke i nauke, od čikaških momaka i njihovog gurua, Nobelom okićenog Miltona Fridmana, do njihovih kasnijih brojnih intelektualnih potomaka u svim delovima sveta, eh šta bi Naomi Klajn dala da je imala prilike da upozna i njihove vesele sledbenike iz takozvane crno-gorske ekonomske škole Veselina Vukotića, najomiljenijeg profe-sora Mila Đukanovića. Najzad, to je i retko širok, zapravo najširi mogući, vremenski i prostorni obuhvat, naše centralne, regresiv-ne i represivne tendencije sistema, koji počinje sa oligarhijama u Južnoj Americi posle Drugog svetskog rata, ide preko kolonijal-nih i postkolonijalnih diktatura u žarkoj Africi, te komunističkih i postkomunističkih takozvanih demokratskih a zapravo divljih kapitalističkih i u najvećoj meri oligarhijskih tranzicija u Ru-siji, Kini, Poljskoj i drugim bivšim takozvanim socijalističkim, u našim ratovima za nezavisnost još i dodatno opustošenim pos-tjugoslovenskim zemljama, a završava sa Prvim i Drugim zaliv-skim ratom u Iraku 1991. i 2003., i velikom ekonomskom i finan-sijskom krizom u SAD i na Zapadu 2008. i kasnije.

68

Upućenima nije teško da prepoznaju, sve prethodno u stvari je ono što su još stari socijalisti, posebno marksisti i neomark-sisti XX veka, dijagnosticirali i kritikovali, kao onaj stari, malo je reći kompromitovani savez između kapitalizma i fašizma, samo što su se pri tome stari u velikoj meri zamorili, iscrpli i dogma-tizovali, pa je ova briljantna knjiga Naomi Klajn, jednu skoro zaboravljenu a kapitalnu temu i tezu, iznova otkrila, oživela i aktuelizovala. Uz to, ona je ovu temu i tezu, još i metodološki renovirala, tako što je onu staru, uglavnom germansku i slo-vensku misao, koja je tradicionalno patila od jedne vrste in-telektualnog disbalansa, hroničnog suficita teorije i deficita empirije, blagotvorno dopunila, uravnotežila i ispravila, jednim relativno novim, anglosaksonskim, induktivnim metodom i duhom. A nama pomogla, da nastavak priče o političkim pro-gonima i stradanjima Ibrahima Čikića i njegovih sunarodnika, razumemo šire, dublje i bolje.

Sa Ibrahimom sam blizak prijatelj već punih tridesetosam go-dina. Zbog toga sam, u priči o progonu i torturi, kojoj su on i njegovi sunarodnici, bili izloženi te strašne 1994, i kasnije, sve do ovog momenta, apsolutnu prednost davao, istorijskim izvo-rima, zbornicima i dokumentima. Objektivnoj slici stvarnosti, kako se to obično kaže. Drugim rečima, veoma sam pazio, da ovu sliku sačuvam, čak i od sopstvenog prijateljstva, da se ovde tako izrazim. Od eventualne pristrasnosti, subjektivnosti i emocija, koje svaka bliskost sa sobom neizbežno nosi. Sada je, međutim, pravi, ili, možda, poslednji moment, da vidimo, kako je svoju mučnu sudbinu, te teške 1994, doživeo sam Ibrahim. Bez njegove slike, priznaćete, čitava ova priča, bila bi nekom-pletna.

Ibrahimova slika je pokretna, nemirna, što, naravno, možemo da razumemo. U stvari, ova slika sastoji se od najmanje tri ma-nje slike ili sekvence. Prva od njih, Ibrahima prikazuje samo ne-koliko sati nakon hapšenja, kako uz pomoć svoga Gospodara sabrano sagledava i rezimira situaciju, druga ga opisuje u punoj duhovnoj snazi, kako se, u momentu dok tortura nad njim es-

69

kalira, nadmoćno suprotstavlja svojim mučiteljima, treća nas upoznaje sa samim vrhuncem Ibrahimove drame, u trenutku u kojem on, pod neizdrživim pritiskom najteže psiho-torture, koja kulminira, doživljava nervni, ali, vreme koje dolazi uver-ljivo će pokazati, ne i duhovni slom. Sve tri sekvence u nastavku navodim prema Ibrahimovoj knjizi sećanja Gdje sunce ne grije.

Prva manja slika ili sekvenca je najmirnija, što, naravno, ne znači, da je i sasvim mirna. Kako bi i bila. Sećanja na politički kontekst hapšenja još uvek su veoma živa: „Ja sam ta hapšenja doživio kao dodatni pritisak na Bošnjake Sandžaka kako bi se pospješilo njihovo iseljavanje i prodaja imovine u bescijenje, te kako bi se dao crnogorski doprinos u pravcu etničkog čišćenja sandžačkih prostora. SDA se već ranije povukla iz crnogorskog parlamenta i nije imala nikakvog uticaja, kako na politiku tako ni na bošnjački narod. Bilo je jasno kao dan da su Bošnjaci naših krajeva izgubili priliku da za duži vremenski period preko te stranke ostvare svoje interese.“ Tortura još nije počela, mada se njeni obrisi naziru, kao što se naziru i obrisi duge borbe i otpora: „Savršeno sam miran, odlično držim koncentraciju, ni-sam uzbuđen. Znam da je mjesec Ramazan, znam da je i moj Gospodar sa mnom. Po mojoj slobodnoj procjeni, prolazi oko desetak sati od mog hapšenja i zatvaranja, a niko me za to vri-jeme nije kontaktirao niti sam s nekim riječ prozborio. Ćelija je toliko neuslovna i prljava da ne znam kakvu psihu mora imati čovjek da ga neko natjera da u istu smjesti bilo kog čovjeka. Ove koji su mene hapsili nije trebalo tjerati, njima je to bilo zado-voljstvo. [...] U svakom slučaju ja sam boravak u toj ćeliji dosta dobro podnio i nisam, zahvaljujući pomoći svoga Gospodara, imao nekih problema. Da nije iskušenja niko ne bi upoznao ni sebe ni druge, čovjek što-šta uobražava ali ga sudbina nemi-novno upozna sa vlastitom vrijednošću i vrijednošću drugih. Da nije tame, ko bi znao za svjetlost.“

Druga sekvenca je turbulentna, da nije treće, koja će tek doći, rekli bi najnemirnija. U njoj nas Ibrahim najpre obaveštava o onoj strašnoj sadističkoj mešavini najrazličitijih vrsta mučenja:

70

„Samo što se nađoh na podu začuh isti zvuk i osjetih strahovit bol po nožnim zglobovima koji je udarao direktno u mozak. Elektrošokovi. […] Sada su primijenili kombinovanu tehniku mučenja pendrecima i udarima elektro-šok aparata po cijelom tijelu, od sljepoočnica i vrata pa do prepona, genitalija, butina i svih mjesta na kojima su najizraženiji nervni završeci. Udari elektroškovima su rađeni tek onda kada bih stao u poziciju koju sam već opisao, tako da me svaki udar koji bi zadali bacao svom težinom na pod.“ Kada su u ovoj mešavini primetili da Ibrahimu, zbog obolelih očiju, poseban bol zadaje jako svetlo, mučitelji su pokušali da iskoriste i to: „Onaj kojeg su zvali Kornjačom, pošto primijeti moju reakciju, naredi: ’Donesite mu naočare, sunčane. Vidite li da ga ovo svjetlo muči više nego elektrošokovi i pendreci. A on ima i probleme sa očima, pa dajte mu sunčane kako bismo lakše razgovarali.’ Dok sam jedva stajao uza zid, ne mogavši otvoriti oči, osjetih nečije ruke na obrazima i naredbu da otvorim oči, i dok sam shvatio šta se zbiva sa mnom, neko me čvrsto uhvati za glavu i na očima mi se nađe neka čudna sprava koju svezaše na mom zatiljku. Pokušah da zatvorim oči i tek tada ustanovih da nisam u stanju to uraditi, već me stra-hovit bol očnih kapaka spriječi u toj namjeri. Shvatih da je to specijalna naprava koja ne dopušta da se zatvore očni kapci, a koja na krajevima ima male zupce koji onemogućavaju zatva-ranje kapaka i pri svakom takvom pokušaju izazivaju njihovo krvarenje. Jedva stojim od silnih udaraca, a sada još sa ovim belajem na očima. Svjetlo reflektora upereno u moje širom ot-vorene oči zadade mi do tada neviđenu bol. […] ’Gdje ti je Al-lah, vjerniče, da ti pomogne? Ovdje Boga nema, vidiš li, kukala ti majka? Pričaj, ili ćemo te ubiti.’“ A onda, na ovo, Ibrahimov odgovor. Superiorni kreščendo. Snaga, prkos i preokret: „Ove riječi vratiše mi punu snagu i dovedoše do tog da nestade ama baš sve muke i boli koje sam do sada osjećao. I oči me prođoše od ovih riječi. ’Zar ne vidiš, Bog te ubio, i te kako Ga ima baš ov-dje na ovom mjestu. Ovdje je i te kako prisutan, da bi me naučio da razlikujem ljude od neljudi. Da bih ja, ako Bog da, bio spašen a ti bačen u vječnu patnju i poniženje’, rekoh im sasvim mirno i zaista ove riječi na njih ostaviše traga i osjetih zbunjenost i

71

slabost kod njih. Niko od njih nije ni riječi progovorio. Zavlada tišina i ja nastavih: ’ŠTA GOD VI MENI DA URADITE, URA-DIT ĆETE MI SAMO DOBRO. Što me više budete mučili, više ću se od grijeha očistiti. Bog je htio da se preko vas očistim. KADA VAS BUDU KAŽNJAVALI NA ONOM SVIJETU […] ONDA ĆEMO VIDJETI KO JE POBJEDNIK I KO JE OD SVE-GA OVOG DOBIO.’“

Dok sam ovo čitao prvi put, krajem 2008, već sam bio veoma nezadovoljan onim uobraženim, hladnim i praznim ateizmom, koji sam nekada prihvatao, ali još uvek nisam bio došao i do neke nove, razvijene i pozitivne duhovne alternative. Dijalog, ukoliko se to uopšte može nazvati dijalogom, između mučitelja i Ibrahima, što sam ga upravo citirao, bio je najsnažniji impuls, koji me je pokrenuo u tom smeru. Nedugo nakon njega, i pod njegovim najneposrednijim dejstvom, došao sam do onog, kako ga nazivam, kosmičkog panteizma, koji se od vere mog prijate-lja Ibrahima, u nizu konkretnih tačaka, doduše, razlikuje, ali joj je, u suštinskom smislu, duhovno dosta blizak.

Snaga Ibrahimove vere, koja je učinila da su od nje za neko vreme zanemeli čak i njegovi bezdušni mučitelji, bila je ono što me je u tom dijalogu najviše fasciniralo. Pored snage, međutim, privukla me je i njena kompleksnost. I dve njene dubinske am-bivalencije. Koje me privlače, zapravo, malo je reći privlače, bolje je da kažem intrigiraju, sve do današnjeg dana. I, mada sam o obe, sa Ibrahimom, raspravljao već nekoliko puta, činim to i danas. Kao da još jednom želim, da se uverim u ono što mi je načelno jasno, ali i dalje složeno, dvosmisleno i intrigantno. U Bijelom Polju sam, sa Ibrahimom Čikićem, oko pet popodne, dan uoči Foruma Andrijevica 2044, koji se održava sutra, 4. jula 2044, u Andrijevici, pedesetak kilometara od Bijelog Polja. Naj-pre idem na onu prvu ambivalenciju.

„Ibrahime, kaži mi još jednom, zar ono tvoje iz knjige sećanja ’Štagod vi meni da uradite uradit ćete mi samo dobro’, ipak, nije po malo preterano, zar u tome, kada se imaju na umu one

72

strašne muke na koje si bio stavljen, nije bilo, ne zameri mi na otvorenosti, i neke vrste uživanja u bolu, da ne kažem mazohiz-ma, u koji si možda bio pao, upravo pod teretom onih muka?“

„Ne, brate, Vukiću, sve zavisi od konteksta i cjeline, stvari nisu ovakve ili onakve same po sebi, nego samo u kontekstu i cjelini kojima pripadaju. U kritičnom momentu 1994, misao i rečenica koju citiraš, za mene su bili posljednja linija odbrane, od zla u drugima, koje ja nisam izazvao, nego sam se od njega samo branio”, Ibrahim je i ovog puta maksimalno strpljiv.

„Da, da”, žurim da izađem iz zaslužene nelagode. I idem na drugu ambivalenciju.

„Moram i ono drugo još jednom da te pitam. Na istom mestu, Ibrahime, kao da zapadaš u kontradikciju, nakon viška dobrote za mučitelje, ako mogu tako da kažem, na kraju im pretiš, osve-tom, talionom, na onom svetu doduše. A isto dvojstvo primetio sam i u samom Svetom pismu, Bibliji, između Starog i Novog zaveta. Da li je to slučajno? Čitao sam i Kuran, ali ga ti sigurno mnogo bolje poznaješ nego ja, kako, dakle, po tvom mišljenju, ova stvar stoji u časnom Kuranu?“

„Biblija, Stari i Novi zavjet, i Kuran, i sve druge velike, svete knjige, naše su zajedničke knjige. U njima je naša zajednička istina. Samo što je i ta istina isto onako složena i dinamična, kao što je složen i dinamičan i svijet o kojem govore. Tako da su i one stvari koje ti, brate, Vukiću, sad ti ne zamjeri meni, onako jednostrano, racionalno i analitički, nazivaš kontradik-cijama, samo različite strane tog jednog istog svijeta i istine. Ili njihove različite evolutivne faze. Koje ne treba da te zbunjuju nego pozivaju.“

„Dobro, Ibrahime, u redu”, pokušavam i dalje da ga izbacim iz ravnoteže, „ali zar ono tvoje ’Kada vas budu kažnjavali na onom svijetu onda ćemo vidjeti ko je pobjednik’, zar to nije nekako previše zemaljsko?“ preciziram svoje pitanje.

73

„Pa naravno da jeste, nego šta, ili, još bolje, NEGO ŠTO, kako su to svojevremeno, u danima svoje najveće borbe i slave, prkosno govorili Slavko Perović i liberali. I zemlja i nebo djelovi su istog svijeta. Samo je važno da ni jedan od ovih djelova ne ukine one druge, da zemlja ne sruši nebo, nebo zemlju, nego da, zajedno sa ljudima, i svim drugim vrstama, živim i neživim, žive u harmoniji. Ili makar u koegzistenciji.“

Poslednje Ibrahimove reči, vratile su mi u sećanje, jednu dav-nu, skoro zaboravljenu sliku. Kada sam po prvi put otkrio, iako tada to još uvek nisam znao, nego samo osetio, ovog, da tako kažem, multi-Ibrahima. Istovremeno ljudskog i božanskog. Ze-maljskog i nebeskog. Prkosnog i smernog. Bilo je to u ovom istom gradu, Bijelom Polju, u jesen 2009. Kada je režimska represija protiv Ibrahima Čikića doživljavala vrhunac. Putem one tobože privatne tužbe jedanaestorice. U takvoj atmosferi, predložio sam Ibrahimu, da sednemo u neki manji gradski lo-kal, da tamo na miru popijemo piće i popričamo. On je najpre rekao „U redu“, a onda zastao, promenio mišljenje, i šeretski dodao „Ne, idemo baš u glavnu gradsku kafanu, koju drže ljudi iz vladajuće DPSDP, neka nas vide tamo, zajedno, javno“. Tako je i bilo. Danas se dobro sećam, tih sat-dva provedenih u cen-tralnom bjelopoljskom lokalu, usred mnoštva ljubopitljivih pogleda, i nekoliko naglašenih, mada dvosmislenih pozdrava, sa Ibrahimovog lica, nikako se nije skidao, i jedan blagi, jedva primetni, ali toliko zemaljski, mangupski osmeh.

Treća sekvenca Ibrahimove slike, one strašne političke hajke 1994, najnemirnija je i najbolnija. Jer predstavlja vrhunac one torture. Kada su mučitelji uvideli, da Ibrahimovu beskonačnu veru i snagu, ne mogu da slome, čak ni stavljanjem na najveće FIZIČKE muke, naime, rešili su da probaju sa još većim, DUŠEVNIM mukama.

Ima stvari koje ne mogu da se ispričaju. Slava rečima, logos je početak i kraj sveta, pa ipak, i u ovom svetu, postoje domeni koji, zbog ovog ili onog razloga ili više njih odjednom, rečima

74

nisu dostupni. Ili makar ne u celini. Takav je slučaj i sa ovim delom naše priče. Neke njene najmračnije i najbolnije kompo-nente, verovatno će zauvek ostati, samo u Ibrahimovoj svesti i podsvesti. Zbog toga ću i ja, ovu poslednju, najstrašniju sek-vencu i sliku, ovde prikazati maksimalno hladno i suzdržano, to jest najhladnije i najsuzdržanije što mogu. Na osnovu knjige sećanja.

Da vidimo, dakle, šta mučitelji rade, kada konačno shvate, da čak ni u njihovom, onako „raskošnom“ sadističkom repertoaru, nema tih fizičkih tehnika, veština i muka, koje su u stanju da slome čoveka i vernika izuzetnih kvaliteta. Usmeravaju se na tačku, koja je, i zveri znaju, za svakog čoveka, a valjda i za sva-kog živog stvora, najslabija, najbolnija i najranjivija. Na najbliže. Na krv i meso. Na ženu, sestru i maloletnog sina. Koji ima tek dve godine.

Ibrahima sada drže u prostoriji, iz koje jedna, poluotvorena vrata, vode u susednu sobu. Iz te sobe dopire strašan, običnim ljudskim rečima neopisiv, dečji plač. I ženski vrisak. Mučitelji se cere. Rugaju se. Vređaju Kuran i Muhameda. O Ibrahimu da i ne govorimo. Psuju. „Sina smo ti zaklali pred majčinim očima […] Silovanje žene i sestre ostavljeno je za kasnije”, kažu čoveku izmučenom od bola. „Bože, pomozi mi u onome što mogu izdržati, a sačuvaj me onoga što ne mogu podnijeti”, moli se ovaj u sebi, dok krvnicima i dalje prkosi, nejakim glasom, rečima. Poslednjim ostacima snage, istine i vere. Mada već oseća kako mu snaga ističe, istina bledi, a vera slabi: „Bol tijela nikada se ne može uporediti sa bolom duše. [...] Po prvi put u svom vijeku zapadam u stanje kada ne vidim nikakvog smisla za dalji život”, pomisli. To je bio kraj, ili skoro kraj. IBRAHIM POTONU U TAMU.

75

5. AVRAM I SVETLOST

AVRAM UGLEDA SVETLOST. U svakom slučaju, to je bilo ono, što ga je u deliću sekunde preplavilo, kada su mu javili, da su on i žena mu, Sara, oboje u dubokoj starosti, on u stotoj, Sara samo nekoliko godina mlađa, dobili sina, Isaka.

Pitanje je da li je to i bila prava, fizička svetlost. Ili je to bio neki unutrašnji, duhovni bljesak. Samo jedno je Avram sigurno znao, bljesak koji ga je tog dana obasjao, bio je prvi takav, u nje-govom dugom, predugom životu.

Neka mu oproste kosmos, i sin, Isak, ali Avram je znao i to, da glavni razlog za onaj sjaj, nisu bili ni kosmos, ni sin, Isak, nego njegova voljena Sara. I Avram je bio od ovog sveta, i znao da u tom svetu, bez naslednika, ne može da sačuva ime, kuću i zem-lju, zbog toga je i on želeo produžetak, ali mu to ipak nije bio glavni razlog za onaj bljesak. Uostalom, taj razlog, on je već bio i ostvario. Sa sluškinjom, prelepom Misirkom, Agarom, već je imao sina, Ismaila. Ne, glavni razlog za onaj bljesak, bila je nje-gova jedina Sara. Koja je, to je već dugo i dobro znao, više nego on sam, patila zbog toga, što toliko dugo, nisu imali nikog svog.

Ali su njih dvoje, Sara i Avram, to je Avram isto tako dugo i dobro znao, jedno drugo VIŠE voleli, čak i od dugo željenog i čekanog Isaka, opet neka Isak i kosmos ne zamere. U stvari, njihova ljubav, bila je njihovo prvo, i, verovatno, najvažnije OD-VAJANJE, od njihove grupe, plemena i klana. Koje je i samo dugo trajalo, i to ne samo u obliku sukoba sa grupom, pleme-nom i klanom, nego i u obliku sukoba koji se vodio u njima sa-

76

mima, jer, ni to ne sme da se smetne sa uma, i oni sami su svo to vreme još uvek bili deo onog istog sveta, od kojeg su se odvajali.

Odvajanje je bilo teško i bolno. Žrtve velike. Iskušenja brojna. Ali je i njega i Saru, u tom odvajanju, nosila neka nepojamna unutrašnja sila, koju do tada ni oni sami nisu poznavali. A koja je uz sve to bila još i čudotvorna, jer je uvek iznova, onu bol pretvarala u radost, žrtve u ljubav, iskušenja u još veću i jaču povezanost. Sve dok Avram i Sara nisu postali jedno. I dok im to nije postalo važnije od svega.

Zakon grupe, plemena i klana, bio je krajnje jednostavan. Za pripadnika klana, lovca, predatora, žena je bila tek nešto malo više i drugačije, od ostale divljači i plena. Pokretni iza-zov, dobro i leno. I to su jednako prihvatali, i u tome uživali, ili se makar pretvarali da uživaju, i muškarci i žene. Među njima, dugo vremena, i Avram i Sara. Mada su Avram i Sara, i to treba reći, od samog početka, u svemu tome, istovremeno, osećali i neko duboko zapretano nezadovoljstvo. Od kada su im se pog-ledi prvi put susreli, ovo nezadovoljstvo postajalo je sve veće i jače. Dok na kraju, konačno i nepovratno, nije preraslo u nešto sasvim novo. U ovu njihovu odvojenost, ljubav i jednost.

Tu novu odvojenost, ljubav i jednost, Avram nije uočavao samo kod sebe i Sare, nego i kod mnogih drugih pripadnika kla-na, samo što su ovi drugi, sve to, kod sebe, i u sebi, mnogo više, uspešnije i surovije potiskivali. A ovo svoje unutrašnje potiski-vanje, istovremeno prenosili vani, okrećući ga, još više, uspešnije i surovije, protiv Avrama i Sare. U stvari, najpre i najviše protiv Sare. „Jalovice i nerotkinje”, govorili su. I savetovali, „Oćeraj je i uzmi drugu da ti rodi sina lovca.“ Saveti ove vrste, u klanu su bili sasvim uobičajeni, žene su, kao i krzno, meso i drugo od divljači, bile poluzajedničke. I dok su pritisak na Avrama ograničavali na zamerke Sarinoj neplodnosti, Avram je klan nekako još i trpeo. Ono „Oćeraj je”, međutim, bilo je presudno. Njegova ljubav pre-ma Sari, u međuvremenu je toliko narasla, da je ovo „Oćeraj je”, bilo i poslednje. Avram i Sara su se odvojili.

77

U početku, sve je svima izgledalo nekako privremeno, kao neka vrsta prolaznog poremećaja. S jedne strane Avram, ne-kada čak i predvodnik čopora, sada ljut na grupu, s druge strane klan, nekada vođen od strane Avrama, sada je mislio da je bivši vođa poludeo, i, naravno, za to je krivio „onu vešticu“, ali su i jedni i drugi, i Avram i Sara, i klan, još dugo nakon raskida, mislili da će sve to ipak ubrzo proći. Kada su videli da nije tako, bilo je kasno, jedni druge su već videli, kao potpuno odvojene, ako ne i neprijateljske svetove.

Oslobođen od pritiska klana, Avram je bolje mogao da sag-leda, i pravu, najdublju prirodu, novog sveta. Kasnije će ovu prirodu, Avramovi potomci, u velikoj meri, da izobliče, is-krive i mistifikuju. Ljudi su tome uvek skloni. I, mada u ovome, jeste bilo jedne vrste nove božanske veze, ipak, rodonačelnik, začetnik i prvak, Avram, najbolje je znao, da je najdublji te-melj, njegove i Sarine ljubavi, bila ljubav sama, a ne bilo kakva spoljašnja sila, biće ili magija. Ono što ga je konačno odbilo od klana, to je bio upravo nedostatak ljubavi. Muškarci klana bili su usredsređeni na sebe same, osvajanje žena za njih je bilo tek kao neka vrsta beskonačnog samopotvrđivanja, sporta i takmičenja. Ljubav kao takva potpuno nepoznata. Kao što je i samom Avra-mu bila nepoznata dok nije sreo Saru. Nakon toga, on, Avram, predvodnik klana, svoj život, bez Sare, jednostavno nije mogao, ni da zamisli. Čak i onih nekoliko godina, kada ga je Sara bila napustila, on je ne samo snažno osećao, nego i isto tako znao, da je i to samo privremeno, kao neki nesrećni kosmički slučaj, udes ili kvar, koji se, eto, dešava, ali i, isto tako kosmički, sasvim sigurno, sam od sebe, prevazilazi, otklanja ili rešava.

Još važnije, suprotno razdvajanju koje se uobičajeno pravilo, između fizičke i duhovne privlačnosti, povezanosti i ljubavi, bilo u korist prve, kao kod pripadnika klana, bilo u korist dru-ge, kao kod mnogih kasnijih Avramovih potomaka, Avram je od samog početka znao, da su ove dve, zapravo, jedno isto, ili, u najgorem slučaju, dve strane jednog istog. Možda i sa bla-gom i diskretnom prednošću, koju je pri tome davao, fizičkoj

78

privlačnosti, povezanosti i ljubavi, naravno ukoliko bi neko na razlici i prednosti uopšte insistirao.

Jedno je sigurno. Iako je Avramova ljubav prema Sari vreme-nom postala i čisto duhovna, čak toliko da je zbog ove nove duhovne povezanosti, on bio spreman da napusti i klan, i stari život, i stare bogove, i sve staro, Avram se do kraja života veo-ma dobro sećao, kako je njegov prvi susret sa Sarom, bio, pre svega, FIZIČKI različit, karakterističan i nezaboravan. I, kao takav, pretpostavljao je, izvor svega ostalog, pa i one duhovne privlačnosti, povezanosti i ljubavi, koja je nastala i došla kasnije.

Kako ga je fizika dovela do metafizike, Sarine oči, glas, telo, do Sarine psihe, duše, ljubavi, to nije znao, ili, preciznije, o tome nikada nije razmišljao, ali je jedno dobro znao, iskusio i zapam-tio, kombinacija fizičke i duhovne ljubavi, do koje je došao tek sa Sarom, bila je nešto mnogo, mnogo više, drugačije i bolje, od onog čisto fizičkog osvajanja, zauzimanja i samopotvrđivanja, koje je bilo toliko karakteristično za pripadnike klana, pa i za njega samog dok je ovome još uvek pripadao. Paradoksalno, rečeno osvajanje, zauzimanje i samopotvrđivanje, donosilo je zadovoljstvo samo na kratak rok, na dug rok ostavljalo je za sobom pravu pustoš, prazninu i lom. Koji su mogli da se ot-klone, samo isto takvim novim kratkotrajnim dozama fizičke ljubavi, ukoliko se to uopšte i moglo nazvati ljubavlju. Naprotiv, ona multi, psiho-fizička kombinacija sa Sarom, donosila je du-gotrajno, zapravo stalno, neprestano zadovoljstvo, ispunjenje i oslobađanje. Zbog toga klan, ni sve njegovo, život, okvir, bogovi, kod Avrama, više nije imao šanse. Sara je bila njegov novi dom.

A šta u Sari? Najpre OČI. Plave, ili zelene, ili zeleno-plave, ili plavo-zelene, ni sam Avram nikada nije tačno znao. Jedna od sto ili hiljadu žena klana imala je takve oči. Okolnost koju su kasnije koristili zavidljivi, zli i opaki, optužujući Saru da je veštica, koja je začarala njihovog vođu. Avram se ne seća, možda je ta okolnost u početku i bila od nekog značaja, ali je sigurno da nije bila glavna, pogotovo ne odlučujuća. Ne, ono

79

što je Saru i definitivno pretvorilo u njegovu novu boginju, bile su njene oči u dugom trajanju, ako može tako da kaže. Oči koje su u samo nekoliko sati ljubavi, a zatim i u dugom nizu godina koje su bile pred njima, menjale ne samo boju, u onom omamljujućem i pastelnom spektru, od zelene do plave i nazad, nego i onu zamamnu širinu i dubinu. Oči koje su se, u ovoj širini i dubini, i same gubile, ali koje su, pri tome, za sobom, u sjajno ništavilo, odvlačile i začaranog Avrama. Ako je Avram zaista poludeo, kako su tvrdili ljudi klana, mada mi znamo da nije, nego da je to bila ljubav, ljudima klana potpuno nepoznata, ako je, dakle, vođa klana, zaista poludeo, onda je poludeo zbog Sarinog pogleda i očiju.

Pa onda GLAS, tih, nežan, melodičan, jedva primetno hrapav, pa TELO, lako, drhtavo, kao telo devojčice, pa KOŽA, tanka, providna, ružičasto-bela, pa TOPLOTA, njena, Sarina, ne, da-kle, bilo koja ili čija, nego baš njena, Sarina toplota, i, na kraju, ili na početku, svejedno, DUŠA, nematerijalna, neopipljiva, a ipak sveprisutna. Kao jedno. Nikada, ni sa jednom ženom, kao sa voljenom Sarom, Avram nije bio kao jedno. Nije ni mogao, fizičko osvajanje, samopotvrđivanje, zauzimanje, takmičenje, koje je klan, kao spoljašnju normu nametao, to nije dopuštalo. SARA JE BILA KAO VELIKO I LEKOVITO OPUŠTANJE. Pri tome, njen glas, uz one njene zeleno-plave oči i pogled, za Av-rama je bio posebno važan. Ni sam ne zna zašto, ali se dobro seća, čak i pre samog fizičkog dodira, pa i pre onih zanosnih širina i dubina pogleda, njen glas ga je već bio nepovratno zaro-bio. Još čudnije, više od svega njenog, i od njenih očiju, i od nje-nog tela, i od njene kože, i od njene toplote, više od svega toga, Avramu je upravo ovaj njen glas najviše nedostajao, i u onih nekoliko teških godina, kada sticajem kosmičkih okolnosti nisu bili zajedno. Opet fizika, akustika, zvuk. I psiha, duša, ljubav. Nepoznati su putevi gospodnji. Neki put je najbolje samo da im se prepustimo. Razumevanje nije uvek neophodno a ponekad je čak i štetno.

A možda se Avramu i Sari samo tako činilo. Možda njihova

80

velika ljubav, i nije bila njihovo prvo i najvažnije odvajanje, od njihove grupe, plemena i klana. Možda je ono bilo samo deo njihovog ukupnog, složenog i mnogostrukog odvajanja. Ovo drugo izgledalo je čak i verovatnije. Kako god, tek Avram se i toga dobro seća, ne samo zbog svoje voljene Sare, on se sa klanom sukobio, i zbog toga što je sve više bio nezadovoljan, ukupnim načinom života, kojeg je sa klanom i sam dugo de-lio. Daleko od toga da je on odmah i u potpunosti prestao sa LOVOM, ne, sve dok je mogao, do kraja života, on je i dalje, čak sa velikim zadovoljstvom, uživao u lovu, šumi i planini, zov davnine bio je jak i dugo je trajao, lov uzbudljiv, šuma bez kraja, planina čarobna, ali lov je za njega sve više postajao samo dopunski izvor života, dok se istovremeno sve više orijentisao i usredsređivao na ZEMLJU, kao na novi glavni izvor i način egzistencije. I u vezi sa zemljom je došlo do njegovog drugog velikog odvajanja od grupe, plemena i klana.

I u ovom slučaju, kao i u slučaju Sare, Avram se od klana odvo-jio, upravo onda kada je bio na vrhuncu priznanja i moći. Upra-vo onda kada su ga izabrali za glavnog i nespornog predvodnika klana. U stvari, zbog rečenih razloga, Avram ovaj izbor nije ni prihvatio. Što se u klanu nikada pre toga nije dogodilo. Avram je bio ozbiljan čovek, zato su ga svi toliko i cenili. Važne odluke on je dugo vagao i donosio, ali kada bi ih jednom doneo, od njih nije odustajao. I bio je pri tome do kraja dosledan. Kada je video da je raskid sa klanom, ne samo neizbežan, nego i totalan, Avram je klan napustio. I fizički, ne samo duhovno. Sa volje-nom Sarom, i samo nekoliko malobrojnih ali vernih sledbenika, podigao je par novih i velikih kuća. Na kraju doline, pored reke, ispod planine. Za razliku od lovačkih koliba, koje je klan pravio od lakih materijala, tankih pritki, grana i šiblja, te koje su bile krajnje provizornog i privremenog karaktera, služile, naime, samo za jednu sezonu, godinu-dve najviše, njihove nove i velike kuće bile su prve takve ikada, napravljene od čvrstog materijala, stoletnih debala, stabala i kamena, trajne namene i karaktera, podignute za više generacija. Slično je bilo i sa zemljom. Za raz-liku od samo nekoliko, uzgredno i slabo gajenih useva, koje su

81

iz gore i klana spustili u dolinu, Avram i njegovi ljudi, postepeno su postajali sve vičniji uzgoju, unapređenju i razvoju, sve većeg broja novih kultura. Još važnije, međutim, u svemu ovome, Av-ram i svi njegovi, uživali su, kao nikada do tada.

Odvajanje od klana pratila je velika napetost. Ova napetost je bila najrizičnija i najopasnija na samom početku. Pa ipak, do otvorenog sukoba i nasilja nije došlo, verovatno najviše zbog ranijeg Avramovog ugleda i statusa. Ali se velika promena i raz-lika, između Avrama i klana, vremenom, sve više povećavala. Iz ove promene i razlike, vremenom su se razvile, dve uzajamne i suprotstavljene percepcije, kao i dve uzajamne i suprotstav-ljene dinamike. Najpre percepcije. Na samom početku, dok su strasti još uvek bile uzavrele, Avram je za klan bio prosto „izdaj-nik“, nešto kasnije, kada su se strasti malo stišale, postao je onaj „po malo s uma sišavši“, konačno, kada su njihovi međusobni odnosi postali nešto bolji, bio je i onaj „naš bivši“, za Avrama, opet, klan je bio nepresušni izvor ambivalencije, i to pre svega zbog njihove zajedničke prošlosti, koju je istovremeno mrzeo i voleo. A zatim i dinamike. Za Avramova života, između njega i klana nije bilo većih sukoba. Najveći deo one velike promene i razlike, manifestovao se kao njihovo međusobno nerazume-vanje. Primera radi, Avrama je sve više iritirao sam način života klana, posebno ono što je doživljavao kao njegovu krajnju površnost, parazitizam i predatorstvo. Posle Avrama, međutim, u stolećima koja su dolazila, između klana i Avramovih poto-maka, ciklično je dolazilo do velikih i tragičnih poremećaja, duge periode trpeljivosti i koegzistencije, smenjivale su povre-mene, kratkotrajne, ali razorne provale netrpeljivosti, divljaštva i nasilja.

U početku, Avrama je podržalo, samo nekoliko. Vremenom, sve više. Na kraju, Avram je opet bio na vrhuncu priznanja, moći i vlasti. Ne u starom klanu. Nego u novoj zajednici. Očigledno, seme je bilo posejano široko i duboko, samo je trebalo vremena, hrabrosti i istrajnosti, da izbije na površinu i dobije snagu. Bog je Avramu sve to dao. Avram je dugo živeo. U njegovo vreme

82

ljudi su i inače dugo živeli, mnogo duže nego danas, u vreme takozvanog napretka medicine. Kada je umro, Avram je imao stosedamdesetpet godina, veliku zemlju, zahvalan narod, mno-go poroda. Pa ipak, svoju najveću vrednost, samopoštovanje, veru i snagu, on nije stekao u vreme kada je u zajednici bio najmoćniji, nego u vreme kada je u njoj bio najslabiji, najizo-lovaniji i najusamljeniji. I obrnuto, svoju najveću unutrašnju slabost, gubitak svega svoga najvrednijeg, on nije doživeo u vreme kada je u svojoj zajednici bio najslabiji, nego u vreme kada je u njoj bio najjači. Kako je to bilo moguće? Kako je uopšte moglo da dođe do ovog velikog i dvostrukog paradoksa? Ili tu nikakvog paradoksa nikada nije ni bilo? Nego nam se tako samo čini u našem beskonačnom neznanju? U našem ograničenom spoljašnjem uvidu u stvari? Krenimo redom.

Avram je bio ponosan, čak veoma ponosan čovek. Ponekad se pitao, da li je ovaj ponos, jedino što mu je od klana ostalo. Ili je taj ponos, ipak, bio nešto šire i trajnije od stare zajednice. Kako god, tek i on je, kao i većina ljudi, ovaj ponos koristio kao neku vrstu oklopa, ispod kojeg je skrivao i štitio, svoje najveće slabosti i nedostatke. Zbog toga, osim njegovih najbližih, za ove slabosti i nedostatke, većina njegovih sledbenika, o neprijate-ljima da i ne govorimo, najčešće i nije znala.

Tako je bilo i u vreme njegove do tada najveće životne drame. Kada je sreo i zavoleo Saru. Do kraja života, za njega je samo ljubav prema Sari, ostala potpuno neupitna. O njoj nikada nije razmišljao, ona ga je prosto držala i nosila. Zbog nje je ušao u sukob sa klanom. Koji, videli smo, nije bio ni malo jednostavan, kratkotrajan i lak. Do kraja života se sećao toga dana. Kada je, zbog Sare, definitivno, konačno i nepovratno, raskinuo sa kla-nom, osetio je veliko olakšanje, najveće do tada.

U tom trenutku, doduše, nije mogao da zna, koliko će zbog toga morati da plati, pa ipak nikada se zbog toga nije pokajao. A cena je bila velika i strašna. Najpre, gubitak zajednice. Ili kao neko međustanje. Sa jednom je raskinuo, novu još nije formi-

83

rao. Klan je bio prošlost, komuna budućnost. A sadašnjost, koja je dugo trajala, Avramu se činilo večnost, bila je nepodnošljiva.

Nedostatak, odvojenost, usamljenost. Kao i sve, i usamljenost, u određenoj meri, pomaže i leči. Snaži karakter, ličnost i duh. Ali ovo Avramovo nije bilo to. Nego ono drugo, dugotrajno, prekomerno i opasno. Kada se i sami pitate, da li ste normalni. Kada više ne uživate, nego počinjete da se plašite, od sopstvene slobode, pobune i otpora. Te kada strah od ovih počne nekon-trolisano da raste. I dođe do same ivice.

A iza ivice je ludilo ili samoubistvo. Naravno, i čovek ima na-gon za samoodržanjem. Kada je Avram, nakon raskida sa kla-nom, po prvi put u životu, došao do ove ivice, po prvi put u životu, osetio je i strah od smrti. Da nije bilo Sare, ko zna šta bi sa njim bilo. Sada su u Avramu vitlale dve velike i strašne kosmičke sile. Ljubav, sloboda, pobuna, sa jedne, odvajanje, usamljenost, strah, sa druge strane. Borba između ove dve ve-like i strašne sile trajala je nekoliko godina. Iz ove borbe, Avram je izašao kao pobednik. Ojačan. Ali samo on zna koliko je to duga i teška borba bila.

Kasnije se na ponos rodonačelnika nadovezala mistifikacija sledbenika. Za ovu mistifikaciju, Avram nije bio najodgovorniji, ali je za nju i on imao deo odgovornosti. Njegova najveća od-govornost, bila je u tome što nije češće, više i upornije isticao pravi, složeni, a ne pojednostavljeni, mistifikovani i iskrivljeni karakter svoga otpora. Otpora koji je bio i spoljašnji i unutrašnji a ne samo spoljašnji kako su ga sledbenici najčešće pogrešno prikazivali. Spoljašnji je bio u delu koji se odnosio na zajednicu, unutrašnji u delu koji se odnosio na Saru. Od sigurne smrti, lu-dila i suicida, Avrama je, u nekoliko kritičnih momenata, spasio upravo ovaj složeni, kombinovani, spoljašnji i unutrašnji glas, duh ili bog, ukoliko neko voli baš tu reč. Ozbiljni ljudi znaju, između ovih je teško praviti razliku, ali, ukoliko se baš mora, Avram to nikada nije krio, onaj unutrašnji glas, duh ili bog, bio mu je uvek, od većeg značaja i pomoći.

84

A u kasnijim, sledbeničkim verzijama i interpretacijama, stvar je potpuno izokrenuta. Unutrašnji glas, duh ili bog, potpuno je potisnut, eliminisan ili izvitoperen, spoljašnji hipertrofiran, fetišizovan i apsolutizovan. Bog ljubavi postao je bog mržnje, bog milosrđa bog ravnodušnosti, pa i bezdušnosti, bog slobo-de bog prisile i neslobode. A sve to najčešće u ime takozvanog manjeg zla. Ovo veliko i negativno preokretanje započelo je još za Avramova života. Avram se ovome jeste suprotstavljao, ali ne dovoljno, već je bio umoran, iscrpljen i star. Valjda niko ne može da pobedi dva puta. Kao što će se videti, žrtva ovog preo-kretanja, na kraju će postati i Avram sam.

Ironično, čitavo ovo veliko i negativno preokretanje, odvi-jalo se pod jednim istim stegom, krovom i znakom. Ali, mudri ljudi znaju, znao je i Avram, mada je imao sve manje snage, ISTO NIJE UVEK ISTO. Od nove, Avramove vere, sve brojniji sledbenici, vernici i sveštenici, zadržavali su sva ili skoro sva spoljašnja, ali napuštali, pa i izneveravali, najvažnija unutrašnja obeležja. Od vere ljubavi, slobode i pobune, sve više je postajala dogma vlasti, servilnosti i poslušnosti.

Retardacija je bila postepena ali nezaustavljiva. Počela je sa preokretanjem prave mere i odnosa između spoljašnjeg i unutrašnjeg, nastavila sa napuštanjem ljubavi i slobode, završila sa ustoličenjem i odbranom vlasti. I smrti kao takve. To što su prelazi ponekad bili gotovo neprimetni bilo je najopasnije. Zbog sve veće starosti, ove prelaze, ponekad nije uspevao da registruje, čak ni rodonačelnik Avram. Ili, ukoliko je i uspevao da ih registruje, najčešće im se nije dovoljno suprotstavljao.

Da bi bolje razumeli prirodu ovog izrazito negativnog proce-sa, pokazaćemo kako je taj proces izgledao u slučaju onog glav-nog, preokretanja pa i krivotvorenja odnosa između spoljašnjeg i unutrašnjeg duha ili glasa. Avram se dobro sećao i jednog i drugog. U Avramovom sećanju, a ono je u ovome bilo najpouz-daniji svedok, spoljašnji glas jeste bio element povezanosti sa nastajućom zajednicom, ali je taj glas dugo vremena bio dosta

85

slab, tih i nejasan. I, Avram se toga posebno dobro sećao, kao po nekom nepisanom pravilu, rečeni, spoljašnji glas, pojavlji-vao se, tek kada bi ga aktivirao, pokrenuo i oživeo onaj drugi, unutrašnji glas. A u mistifikacijama sledbenika, stvar se pot-puno izokrenula, spoljašnji glas je skoro potpuno odvojen od unutrašnjeg glasa, zajednica od pojedinca, bog od čoveka. Bog je hijerarhijski nadređen, kao neka višnja spoljna sila, koja je ne samo najmoćnija, nego i najnezasitija i najnemilosrdnija. Od čoveka, ljubavi, pobune i slobode, prvih i najznačajnijih impulsa nove Avramove vere, kako ih se sećao još njen veliki osnivač i tvorac, na kraju je ostalo ništa, ili, još gore od toga, mržnja, sila i strah. Rečju, ono najgore u čoveku, a znamo konkurencija za svaki, pa i za ovaj superlativ, u našoj krajnje ambivalentnoj, kon-tradiktornoj i nasilnoj vrsti, oduvek je bila više nego žestoka.

Opisana velika promena, odvijala se uporedo sa jednom dru-gom, isto tako velikom promenom. Sa rađanjem i usponom nove zajednice. I sa rađanjem i usponom Avramove moći u novoj zajednici. Nova, Avramova vera, zasnovana na ljubavi, slobodi i pobuni, rođena je kada je Avram u zajednici bio naj-slabiji, ili, rečeno nešto određenije i preciznije, u onom njenom nesrećnom, turbulentnom i haotičnom međustanju, u kojem već više nije bilo klana kao stare, ali još uvek ni komune kao nove zajednice. U to vreme Avram je uz sebe imao samo svoju voljenu Saru i nekoliko najlojalnijih sledbenika. Ali je njegova vera i duhovna snaga tada bila najveća. A zbog čega je njegova vera i duhovna snaga počela da slabi upravo onda kada je počela da raste njegova moć u novoj zajednici, o ovoj neobičnoj, da li samo koincidenciji, on nije previše razmišljao, Avram je ipak bio više čovek od akcije, mi o tome možemo samo da nagađamo. Da li, dakle, samo zbog onoga što smo već pomenuli, njegove, ipak, sve veće starosti, zamora i iscrpljenosti, ili i zbog onog relativno novog, korozivnog i koruptivnog faktora, kojeg zako-nito donosi svaka, a posebno velika moć i vlast, ili i zbog nečeg trećeg ili četvrtog ili petog, ko će to znati. Jedno je ipak sasvim izvesno, ako Avram o svemu ovome i nije previše razmišljao, ili makar o tome nije ostalo dovoljno zapisa, nije moguće da on

86

za to nije znao, znamo, naime, iako sve stariji, on je i dalje bio vođa zajednice, i to usred njenog ekspanzivnog rasta. Sasvim je druga stvar, što su stoleća koja su za njim došla, o tome veoma malo, oskudno i iskrivljeno obaveštavala. To je već nešto za što Avram nije bio ni najmanje kriv. Nešto relativno novo, ovovre-meno, naše. Sa našim novim dramama, komplikacijama i inter-pretacijama.

87

6. ISTO NIJE ISTO

Ibrahimu Čikiću je trebalo mnogo duže vremena nego posle običnih buđenja, da se povrati iz noćne more u koju je bio za-pao nakon torture i sloma. Da shvati da je priča o Avramu bila deo te noćne more, a da se on u stvarnosti nalazio u pritvoru, zapravo neodređen broj dana nakon sloma u zatvorskoj bolnici, gde se oporavljao od posledica onog ispitivanja. Zatvorski lekar je bio prilično suzdržan, kada ga je o tome pitao, ali mu je, na njegovo ponovljeno insistiranje, ipak, odgovorio da je pretrpio teški nervni slom, srećom bez trajnih posledica, šta god to inače značilo.

Odmah nakon što je došao k svesti, Ibrahim je od svojih saz-nao, kako je ona strašna sudbina, za koju je mislio da se dogodila njegovim najbližim, usled čega je i doživeo nervni slom iz kojeg se tek bio povratio, bila, zapravo, sadistička inscenacija i simu-lacija njegovih bezdušnih mučitelja. Drugim rečima, da ono nisu bili njegovi najbliži, nego da su žrtve njegovih mučitelja, u one dve susedne prostorije, onog strašnog dana, bile dve žene i jedno dete iz Bosne i Hercegovine. Što, naravno, ni najmanje nije moglo da umanji strašni zločin koji je počinjen, ali je moglo da objasni Ibrahimov nešto brži povratak i oporavak, iz onog teškog stanja u koje je bio zapao. Čak i za ljude sa najjačom em-patijom, a takav je sigurno bio i Ibrahim, razlika između stra-danja najbližih i ostalih, ipak, nije mala.

U ekstremnoj situaciji, u pritvoru, pod torturom, tih hladnih zimskih dana 1994, Ibrahim nije uopšte bio u prilici, da smi-renije i podrobnije razmisli, o nekom eventualnom dubljem

88

značenju, smislu i poruci priče o Avramu koju je upravo sno-video. Što je u ovoj priči lako prepoznao glavne elemente, sek-vence i likove starozavetne priče o Avramu, nije ga iznenadilo. Ibrahim je bio autentični a ne pomodni vernik, kakvih je u to vreme bilo puno, a unutar svoje, islamske vere, spadao je u one, koji su oduvek insistirali na zajedničkim, biblijskim, starozavet-nim korenima, što su njegovu veru dubinski povezivali, sa one druge dve velike i bratske religije, sa jevrejskom i hrišćanskom konfesijom. U tom smislu, priču o Avramu, koja mu se razvila u (ne)svesti, tokom noćne more, izazvane torturom i nervnim slomom, odmah nakon povratka iz košmara, Ibrahim je u svoj-oj svesti registrovao, više kao neko opšte prisustvo više svesti ili boga, nego kao neku posebnu ideju, smisao i poruku. Neka određenija, preciznija i dublja značenja ove priče, u njegovoj svesti, pojaviće se tek mnogo kasnije.

Još jedna okolnost, objašnjavala je, zbog čega na rečenoj priči, u prvom momentu, Ibrahim nije mogao duže da se zadrži. Priča o Avramu, iz Ibrahimove noćne more, koja je gore izložena, u samoj Ibrahimovoj svesti, nastala je kasnije. Ibrahimovim svesnim tumačenjem, povezivanjem i uobličavanjem. Umesto jedne ovakve, manje ili više integrisane, zaokružene i racio-nalne slike, međutim, u prvom momentu, dakle odmah nakon izlaska iz košmara, u Ibrahimovoj prvoj svesti, ili, možda, pre polusvesti, ova priča postojala je više u obliku jedne krajnje nemirne, nedovršene i nestabilne konfiguracije. Koju su činili neki prilično zbrkani, nejasni i difuzni fragmenti, sastavljeni od sasvim nerazvijenih slutnji, utisaka i slika, a ne od jasnih ideja, predstava i sadržaja. A u stanju ekstremne ugroženosti i iscrpljenosti, u kojem je Ibrahim bio i dalje, on nije mogao ove slike, čak ni minimalno da sredi, a kamoli protumači. Iz jednog takvog, krajnje nestabilnog stanja, uostalom, Ibrahim je, nakon prvog povratka u javu, najmanje još jedanput, dvaput, padao unazad. U stanje nesvesti ili polusvesti one produžene i teške noćne more. I u priču o Avramu. Koju ćemo i mi ovde nastaviti. Prema elementima, sekvencama i likovima, kako ih je kasnije svesno protumačio, povezao i uobličio sam Ibrahim.

89

U nastavku Ibrahimove noćne more, najpre vidimo Avrama u vreme njegovog najvećeg zemaljskog rasta. Nakon veoma teškog i sporog početka, broj Avramovih sledbenika, u jednom momentu, počeo je da se naglo, čak vrtoglavo uvećava. Jednog dana, ovaj broj je daleko premašio, broj pripadnika starog kla-na. Nova zajednica postala je dominantna. A u ovoj zajednici, priznanje, snaga i moć rodonačelnika, Avrama. I upravo kada je Avram, pod uticajem ovog rasta, skoro počeo da zaboravlja, svoju prvu veliku životnu dramu, izazvanu onim odvajanjem od klana, do kojeg je došlo zbog one njegove velike ljubavi prema Sari, upravo tada bog je odlučio da Avrama još jednom iskuša. Samo što je ovo iskušavanje sada bilo mnogo teže i strašnije od onog prvog. I, kao takvo, predmet različitih interpretacija.

Najpoznatija interpretacija, zapisana je u Knjizi. Evo mesta, koje se, sve do danas, najviše citira: „Poslije toga šćaše Bog okušati Avrama, pa mu reče: Avrame! A on odgovori: evo me. […] I reče mu Bog: uzmi sada sina svojega, jedinca svojega mi-loga, Isaka, pa idi u zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu gdje ću ti kazati.“ Knjiga nam zatim prikazuje Avrama kako se priprema da ispuni volju svoga Gospoda. I to bez i najmanjeg znaka premišljanja. Na vrhuncu, dolazi do preokreta, ali opet ne voljom Avrama, nego Gospoda, to jest njegovog zemaljskog posrednika, anđela: „I izmahnu Avram rukom svojom i uze nož da zakolje sina svojega. […] Ali anđeo Gospodnji viknu ga s neba, i reče: Avrame! Avrame! A on reče: evo me. […] A anđeo reče: ne diži ruke svoje na dijete, i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se bojiš Boga, kad nijesi požalio sina svojega, jedinca svojega, mene radi. […] I anđeo Gospodnji opet viknu s neba Avrama. [...] I reče: sobom se zakleh, veli Gospod: kad si tako učinio, i nijesi požalio sina svojega, […] Zaista ću te blagosloviti i sjeme tvoje veoma umnožiti, da ga bude kao zvijezda na nebu i kao pijeska na brijegu morskom; i naslijediće sjeme tvoje vrata neprijatelja svojih. […] I blagosloviće se u sjemenu tvojem svi narodi na zemlji, kad si poslušao glas moj.“

Od ostalih interpretacija, ovde ćemo navesti samo dve, koje

90

su od izvesnog značaja za dalje i bolje praćenje naše priče. Prvu, koja tvrdi da bog, u kritičnom momentu, od Avrama, u stvari, nije zahtevao onu strašnu žrtvu. I drugu, koja pokazuje, kako se, u svom odnosu prema bogu, u vezi sa tom istom žrtvom, ispod maske prividne ravnodušnosti, Avram, u stvari, veoma, veoma kolebao. Obe ove interpretacije značajno revidiraju Knji gu, samo što prva to čini u ime i za račun boga, i predstavlja, zapra-vo, poslednji pokušaj njegovog spašavanja, a druga to čini čak i protiv njega samog, ili, preciznije, protiv njegove službene ili crkvene verzije.

Prema prvoj revizionističkoj interpretaciji, bog od Avrama nije tražio onu strašnu žrtvu sina jedinca, kako je to zapisala sveta knjiga, nego neku drugu, manju žrtvu. Ali je i ova druga, manja žrtva, za Avrama bila teška. I to ne toliko zbog nje same, koliko zbog njenog problematičnog opravdanja. Unutrašnji glas ili bog kojeg je Avram upoznao u svojoj prvoj velikoj životnoj drami, bio je, u krajnjoj liniji, glas ili bog milosti i ljubavi, i za njega, vi-deli smo, Avramu ništa nije bilo teško ili nemoguće. I u njegovoj drugoj velikoj životnoj drami, formalno, ovaj glas, bio je onaj isti, suštinski, međutim, to je već bio neki drugi glas ili bog. Bog stra-ha, pretnje i ucene. Ova nova, negativna suština, a ne ona strašna ucena, bila je autentična. Avramova nesreća bila je u tome što je on ovaj veliki i negativni božanski preokret morao da iskusi u jednom jedinom ljudskom životu. A zašto je Knjiga, ovu novu suštinu, zapisala baš onako, preterano, prejako, pa i surovo, to je već stvar koja nije imala veze sa Avramom, nego sa zemljom, crkvom i klerom, koji su upravo sa preterivanjima i manipulisa-njima ove vrste, već dugo vladali nad ljudima, i, očigledno, nisu imali nameru, da sa takvom vladavinom prestanu.

Druga revizionistička interpretacija nadovezivala se na prvu i jednako je osporavala službenu verziju. Knjiga je, videli smo, u najstrašnijem mogućem momentu, opisala Avrama bez lica. Kako se neljudski mirno priprema da žrtvuje svoga sina jedinca. Isticanjem ovog mira, Knjiga je htela da naglasi čvrstinu Avramove vere u svog jedinog boga. U vreme kada je

91

mnogoboštvo među ljudima bilo mnogo omiljenije, raširenije i prihvaćenije, ona je smatrala da tako treba. U stvarnosti, međutim, ispod maske neljudskog mira, u Avramu je zapravo vitlala strašna unutrašnja borba. Protiv novog, drugačijeg boga. U ovoj strašnoj borbi, Avram je dugo odolevao. Odbijao da prihvati novi nalog. Odbacivao strah, ucenu i pretnju. Uočavao, kako je novi kontrakt, koji mu je ovog puta nudio onaj stari-novi unutrašnji glas, bio ne samo strašan, po velikoj žrtvi koju je tražio, nego i neopravdan, nepravedan, pa i kriminalan, po nagradi koju je obećavao. Celokupni život Avramov, a posebno onaj njegov stari unutrašnji glas ili bog, bog milosti i ljubavi, bio je protiv novog dila. Ali je Avram ovoga puta bio stariji i slabiji i nije izdržao. Na vrhuncu zemaljske snage i moći, duhovno je potonuo, pao. Spolja, to niko nije ni slutio, svima je izgledao ni-kad jači, ali je sam Avram, duboko u sebi, sve do kraja, to veoma dobro osećao i znao.

Pre nego se još jednom vratimo Ibrahimu Čikiću, zapitajmo se, da li, iz upravo opisane Avramove druge velike životne krize, koja je, kao i prva, to ni jednog momenta ne zaboravljamo, bila, zapravo, produžetak one Ibrahimove noćne more, da li iz nje, dakle, možemo nešto i da naučimo. Uz svu neophodnu skepsu, koja mora da se zadrži spram svakog velikog nauka, čini nam se da, ipak, možemo. I to najmanje dve stvari. Prvo, ono što smo videli i ranije, naime da isto često nije isto, samo što smo to ranije videli samo spolja, kao odnos nejednakosti između osnivačke i sledbeničke religije, a sada to vidimo i iznutra, kao odnos nejednakosti između prvog i drugog unutrašnjeg glasa ili boga. I drugo, da i sasvim profane, zemaljske stvari, veoma često nisu onakve, kakve izgledaju spolja, a ponekad su, kao u priči o Avramu, čak sasvim suprotne, od svog spoljašnjeg iz-gleda i lika. Videli smo, kada je Avram spolja izgledao najslabiji, iznutra, duhovno i božanski, bio je najjači, i obrnuto, kada je spolja izgledao najjači, iznutra je bio najslabiji.

I posle drugog kao i posle prvog povratka iz košmara, Ibrahim Čikić bio je jednako iscrpljen, zbrkan i konfuzan, pa zbog toga ni

92

ovoga puta nije mogao, onu složenu i tešku priču iz noćne more, Avramovu drugu veliku životnu krizu, mirnije, potpunije i pre-ciznije, da sagleda, razabere i protumači. Kao što smo već istakli, u njegovoj svesti i spoznaji, do toga će doći tek mnogo kasnije. Ali mi sami, na osnovu daljeg takozvanog objektivnog toka stvari, posebno na osnovu Ibrahimovog ponašanja u toku glavne ras-prave, o svemu ovome nešto važno možemo da zaključimo. Iz knjige sećanja Ibrahima Čikića Gdje sunce ne grije iz 2008, kao i iz tadašnje retke slobodne štampe, pre svega iz Monitora iz 1994, naime, možemo jasno da vidimo, kako je Ibrahim, onog strašnog dana, doživeo NERVNI ALI NE I DUHOVNI SLOM. Ja, naravno, nisam lekar, ali sam za mišljenje o ovoj kompleksnoj psihofizičkoj dijagnozi, ako mogu tako da kažem, konsultovao i lekare specijaliste i subspecijaliste, i dobio za nju njihovu ne-dvosmislenu potvrdu. Samo rečenom dijagnozom, naime, može da se objasni ključna činjenica, iz one glavne rasprave i štampe, da je Ibrahim, odmah nakon što se povratio, nakon prve pomoći i oporavka od onog nervnog sloma, spram zemaljskih, zatvor-skih i sudskih vlasti, nastavio da demonstrira jednak, ili, ukoliko je to uopšte moguće, još veći prkos i otpor, nego što je to bio slučaj ranije, pre nego što je torturom onako surovo slomljen. A iz ove ključne činjenice, ja sam izveo još jedan, po dometima čak dalekosežniji i smeliji zaključak, a to je, ovde molim tradicio-nalne, crkvene vernike, da mi ne zamere na onome što ću reći, nije mi namera da vređam njihova verska osećanja, nego samo da iznesem istinu, naime, da je Ibrahim, iz svoje velike drame i krize, za razliku od njegovog i našeg velikog rodonačelnika, Avrama, izašao bez duhovnog sloma, očuvan, celovit, čak ojačan.

U svakom slučaju, tako je to izgledalo spolja. Ali je mene, još od decembra 2008, kada sam prvi put pročitao onu knjigu sećanja, jednako ili čak i više zanimalo, kako se ta stvar dogodila iznutra, kako je onaj prelomni moment doživeo sam Ibrahim, šta je to što je njega tog strašnog dana spasilo iz njega samog, da tako kažem. Ovo pitanje intrigiralo me je od samog početka. Nekoliko puta bio sam na samoj ivici, da ga Ibrahimu postavim i neposredno, otvoreno i eksplicitno, ali me je psihološka težina

93

i osetljivost problema, svaki put, u zadnjem momentu, od toga odvratila. Sve do danas, punih pola veka od tog strašnog dana. Uz višedecenijsko prijateljstvo sa Ibrahimom, pretpostavljam da me je na to, ovoga puta, navela, podstakla i ohrabrila, i veličina sutrašnjeg događaja, Foruma Andrijevica 2044.

Bijelo Polje, dan uoči sutrašnjeg foruma. Nedelja, 3. jul 2044, oko sedam sati uveče. Lokalna stanica tramvaja za Andrijevicu. Koliko je jedan ljudski vek, i pored sve njegove ništavnosti, ve-lik i dug. Prvi put, kružni tramvaj, koji povezuje Kolašin, Bijelo Polje, Berane i Andrijevicu, pomenut je u novousvojenom pro-jektu za razvoj Severa Crne Gore 2010, i u prigodnoj izjavi, koju je tim povodom dao gradonačelnik Kolašina, Mileta Bulatović, sredinom te godine. Vlast koja je projekt izradila, bila je već krajnje kompromitovana, pa su se o projektovanoj tramvajskoj liniji, u to vreme, samo zbijale šale, ali je istorija i ovoga puta bila nepredvidiva, hirovita i ironična, pa su rečenu liniju, 2019, izgradile, doduše, nove vlasti, ali, začudo, na osnovu projekta stare vlasti, onog istog iz 2010. Deset godina posle, 2029, tram-vaj je promenio pogon, sa električne prešao na solarnu energiju, ali je staro ime zadržao, možda i zbog podsećanja na onaj pro-jekt i one šale.

Kako god, tek, umesto oko sat, koliko je autobusom trebalo krajem prošlog veka, večeras će nam, od Bijelog Polja do Andri-jevice, solarnim tramvajem, biti dovoljno oko petnaest minuta. Dok čekamo sledeće vozilo, vraćaju mi se one misli. Odlučujem se, dakle, da budem do kraja direktan, otvoren i eksplicitan. Pa ipak, počinjem oprezno, izokolo.

„Ibrahime, želim da te pitam nešto u vezi sa onom torturom i slomom 1994, mislim da nije važno samo za tebe lično, nego i za istraživanje i spoznaju religije, pa i za našu debatu i rezultate na sutrašnjem forumu”, najavljujem i obrazlažem nameru.

„Samo pitaj, Vukiću, odgovoriću ti koliko znam i mogu”, prih-vata Ibrahim.

94

„Ibrahime, sećaš li se onog mesta iz knjige sećanja, gde opisuješ poslednje trenutke, neposredno pred slom usled tor-ture”, približavam se polako kritičnom momentu.

„Naravno da se sjećam, knjiga sjećanja je čak ništa, u odnosu na samo sjećanje, koje je u mojoj glavi još življe, kaži mi samo na šta konkretno misliš”, sada Ibrahim pita mene.

„Na onaj moment, Ibrahime”, sada se i ja konačno odlučujem da idem na najvažniju mada i najbolniju tačku, „kada kažeš, kako iz susedne sobe, uz strašni plač i vrisak dve žene i deteta, za koje celo vreme misliš da su tvoji najbliži, sin, žena i sestra, dolazi i onaj još strašniji, detinji vapaj, koji te moli ’Potpiši, Ibrice, mo-lim te potpiši,’ pretpostavljam priznanje koje ti traže mučitelji, dakle, Ibrahime, ukoliko uopšte smem to da te to pitam, zašto toga dana nisi potpisao bilo šta pa i lažno priznanje, samo da bi spasio najbliže”, pitam iako se i dalje plašim da ne pređem crtu koju niko pa ni najbolji prijatelj nema pravo da pređe.

„U redu je, brate Vukiću, u redu je što me to pitaš, znaj da sam, u poslednjih pola vijeka, sam sebe to isto više puta pitao, zbog toga mogu da ti odgovorim“, umiruje me Ibrahim.

„Ovo te ne pitam tek onako, nego da bih razumeo najvažniju, unutrašnju stranu stvari”, dodatno obrazlažem.

„U redu je, u redu je, nema potrebe da se braniš”, produžava Ibrahim, „u onom strašnom trenutku, ja, u stvari, nisam ni razmišljao, postupao sam potpuno spontano, nesvjesno, impul-sivno, da sam uopšte imao vremena i mogućnosti da razmišljam, najvjerovatnije je da bih potpisao, štogod, pa i lažno priznanje, jer ja tada, zaista, nijesam imao šta da priznam, ukoliko za priz-nanje nije bila i vjera kao takva”, precizira on na kraju.

„Pa kako onda objašnjavaš onaj svoj nervni slom, zbog čega i kako je do tog sloma uopšte došlo, zar prethodno nisi izdržao mnogo veće fizičke muke”, i dalje pitam.

95

„Brate Vukiću, kao što sam ti rekao, imam odgovor, samo moram da te opomenem, da bi taj odgovor razumeo, moraš da napustiš polje čiste racionalnosti, i da, makar delimično, uvažiš domen vjere”, upozorava me Ibrahim.

„Ibrahime, to je u redu, znaš da sam polje čiste racionalnosti i sam davno napustio, da je moja kosmička panteistička vera, doduše, različita, ali i konvergirajuća tvojoj veri, te da se već naj-manje tri decenije i najneposrednije zalažem za neku vrstu nove velike duhovne a ne samo religijske konvergencije i ekumene”, podsećam duhovnog brata na ono što mu je već poznato.

„Dobro, dobro, znam, samo sam hteo da budem siguran”, na-stavlja Ibrahim, „za razumijevanje onoga što ću ti sada reći, to je od najveće važnosti. Dakle, evo mog objašnjenja. Veruj mi, ja boljeg nemam. Po mom mišljenju, iskustvu i uvjerenju, naime, nervni slom koji sam tog strašnog dana doživeo, bio je direktni čin, intervencija i pomoć moga Gospodara”, odgovara, ali tako, da je meni stvar, nakon ovog odgovora, još nejasnija. Zato na-stavljam da pitam.

„Ali kako to direktni čin, intervencija i pomoć Gospodara, onakav nervni slom, ne razumem, izvini, ja u svom kosmičkom panteizmu, to, prosto, ne mogu da pojmim”, sada sam već i ja po malo brz i impulsivan, ali se Ibrahim ne ljuti, naprotiv nastavlja smireno, strpljivo i tolerantno.

„Polako, brate, nisi me čuo do kraja, razumjećeš kada čuješ ono što još nisi. Kada čovek ima dovoljno širine, i najveće čudo postaje jednostavno. Evo dodatnog objašnjenja. Nervni slom o kojem govorimo, razumio sam kao direktnu Božju intervenciju, zbog toga što bih, da toga sloma nije bilo, najvjerovatnije pot-pisao ono lažno priznanje, ali, ko zna, možda i ne bih, a u oba slučaja, veliko je pitanje, šta bi bilo i sa mnom i sa mojim Bo-gom. U oba slučaja, naime, moguće je da bih počeo da mrzim ne samo sebe, nego i svoga Boga. Ovako, poslavši me u tamu, bez moga svjesnog rada, moj Bog je onaj moj strašni teret uzeo

96

na sebe”, konačno mi je Ibrahim objasnio. Ali je ovo Ibrahimovo objašnjenje izazvalo moje dodatno interesovanje. Pošto smo već više puta raspravljali i o Avramu, onom iz njegove noćne more, ali i onom iz Knjige, i onom iz onih različitih pa i suprot-stavljenih interpretacija, te pošto su mu bili dobro poznati i moji stavovi o svemu tome, pitao sam ga dalje.

„Ali Ibrahime, onda mi se čini, kao da je tvoj bog bio neki dobri bog, za razliku od onog drugog, Avramovog boga”, zbog smelosti pa i jeretičnosti same stvari, ono u što sam, u stvari, već dugo vremena bio prilično čvrsto uveren, formulišem nešto opreznije.

„Pa možda može i tako da se kaže”, pomirljivo će i Ibrahim.

„Ali onda ispada kao da se vraćamo u neku vrstu novog mnogoboštva”, sada već provociram, jer znam da Ibrahim do današnjeg dana govori o jednom i jedinom bogu. Ali se Ibrahim ne da.

„To ne, naš Svevišnji je jedan, čak i bez obzira na različite kon-fesije, a kamoli s obzirom na njegove različite pojavne oblike. Jednom smo o jednoj sličnoj stvari već razgovarali. Za ovo što ja o tome mislim, veoma je dobra jedna formulacija, koju je svojevremeno, govoreći o jednoj drugoj, ali ovoj sasvim bliskoj stvari, upotrebio tvoj profesor, Imanuel Volerstin, od tebe sam tu formulu, uostalom, prvi put čuo i zapamtio. To je onaj njegov ’pluralistički univerzalizam’. Kompleksnost svijeta, materijalnog i duhovnog, u kojem živimo, tolika je, da se na ovu i slične for-mule moramo naviknuti. Jedino pomoću njih, možemo da ob-jasnimo, ali, ne manje značajno, i da izdržimo, toliku kompleks-nost svijeta. Prema tome, i onaj dobri, i onaj drugi unutrašnji glas ili Bog, djelovi su ovog jednog i jedinog svijeta, i jedan i drugi imaju svoj ozbiljan mada ponekad skriven razlog, i jedan i drugi samo su različiti pojavni oblici onog jednog i jedinog, na kraju krajeva jedan drugome duguju svoje postojanje, zar bi do-bro uopšte moglo da postoji da nije onog drugog koje zovemo zlo”, Ibrahim je završio gotovo u transu. Što mu ne zameram,

97

jer sam ponekad i sam takav. Ali, pitam i dalje, mada se već približavam samom kraju.

„U redu, Ibrahime, priznajem da je tvoje objašnjenje dosta ubedljivo, uostalom i meni samom prilično je blisko, pa ipak imam još jedno pitanje, koje mi ne da mira, možda mi možeš pomoći”, još jednom najavljujem.

„Samo izvoli”, Ibrahimovo strpljenje je beskonačno.

„Znaš, čini mi se da u celom tvom objašnjenju, koje je, da naglasim još jednom, veoma blisko mom sopstvenom shva-tanju stvari, postoji jedna slaba tačka. Čini mi se, naime, kao da u tom objašnjenju, u onom kritičnom momentu, nema čoveka. Avrama, Ibrahima, Vukića, bilo koga. Kao da i ja i ti, sa ovakvim objašnjenjem, bežimo od problema, tako što ga, nemoćni da ga sami rešimo, prenosimo na boga. Pa bog tako nekako ispada kao, ne zameri mi na izrazu, neka vrsta džokera. A upravo ova vrsta inferiornog transfera, uvek me je odbijala, od tradicio-nalnih, službenih i crkvenih religija, da se ovde tako izrazim. Istini za volju, u našem objašnjenju, ovog transfera je mnogo, čak neuporedivo manje, nego kod njih, ali ga i u njemu ima”, poentiram, najbolje što mogu.

„U ovom dijelu, Vukiću, među nama ostaje neslaganje. Ne ve-liko, ali ipak. Ja tebe dobro razumijem, i u načelu se sa tobom slažem. I ja sam uvek bio protiv inferiornog transfera na Boga, kako ti to zoveš. Samo što takav transfer ja ovde ne vidim. Za moje shvatanje stvari, čovjek i Bog su jedno, čak i kada, zbog ovog ili onog razloga, dođe do njihovog privremenog razdva-janja i udaljavanja. Kao u mom slučaju, kada mi je Bog pritekao u pomoć, putem onog nervnog sloma.“

Upravo kada je Ibrahim izgovorio ove reči, stanični glas je najavio, da solarni tramvaj za Andrijevicu stiže, na prvi kolo-sek. Kakvo neobično društvo. Čovek, bog i tramvaj. Ustali smo i krenuli.

Treći deo

101

7. BOŽANSKO LUDILO VLASTI

IF ANYTHING HAPPENS IN THE U. S., WE’LL KILL YOUR SON (Ukoliko se bilo šta dogodi u SAD, ubićemo ti sina). Ovu rečenicu čuo sam na američkom CNN-u, 25. avgusta 2009. Kao oblik torture, to jest kao pretnju upućenu jednom od osumnjičenih pripadnika terorističke organizacije Al Kaida, izgovorio ju je, za ovaj oblik psihičkog mučenja i zlostavljanja visokospecijalizovani islednik, u tada zloglasnom vojnom zat-voru SAD, u Gvantanamo Zalivu, na Kubi.

Rečenica jeste za pamćenje, ali moja memorija, ipak, nije to-liko velika i jaka, da bih je se, koliko god inače bila značajna, posle toliko godina, bez ikakve pomoći, sam setio. Ne, što sam ovu rečenicu mogao da navedem tačno, baš onako kako je emi-tovana u etar onog dalekog dana, treba zahvaliti jednoj dru-goj mojoj osobini, čak mani, koju sam, na početku ove priče, već pomenuo. Mom tehnološkom konzervativizmu, inerciji ili arhaizmu. Sklonosti da, svim tehničkim napretcima uprkos, produženo koristim tehnike i tehnologije na koje sam navi-kao u mladosti. Valjda zbog toga što na taj način duže i bolje pamtim. Pa sam tako i ovu rečenicu, posle toliko vremena, pronašao uredno zapisanu, u jednoj staroj, prašnjavoj svesci, iz tog dalekog vremena. Da sam ju arhivirao samo elektronski, što sam počeo paralelno da činim tek 2007, sumnjam da bih mogao da je se ikada setim.

Ali, tehniku i tehnologiju na stranu, da se vratim rečenici. Dok bešumno plovimo visokim crnogorskim planinama, nošeni ele-gantnim solarnim tramvajem, ove rečenice i njenog vremena,

102

veoma dobro se sećam. I to najviše zbog toga što sam se, upravo nakon nje, i definitivno učvrstio, u nameri da napišem roman o čoveku i bogu, koji upravo čitate.

„Ibrahime”, pitam Ibrahima Čikića, prijatelja i saputnika, koji je glavna inspiracija i lik ovog romana, „da li sam ti ikada re-kao, kada sam se i definitivno učvrstio u nameri, da ovaj roman napišem?“

„Mislim da nisi, ili, možda, jesi, ali sam ja zaboravio“ odgo-vara.

„To je bilo baš onog dana, krajem avgusta 2009, kada sam čuo onu rečenicu-pretnju na CNN-u”, sada odgovaram ja, pona v-ljam rečenicu-pretnju, ali onda zastajem, ćutim i čekam.

„Dobro, Vukiću”, nastavlja Ibrahim, „prepoznajem neke važne elemente, slutim razlog koji je mogao da te u toj namjeri učvrsti, ali, molim te, kaži mi ti, šta te je konkretno baš u toj rečenici u tome učvrstilo?“

„Ibrahime”, sada nastavljam ja, „ta rečenica bila je samo kulminacija jednog dužeg i dubljeg procesa. Znaš da je prvi i najvažniji impuls u tom smeru bilo ono tvoje bolno iskustvo iz 1994. i knjiga sećanja na to iskustvo iz 2008. Nakon našeg prvog susreta, prilikom promocije tvoje knjige, u knjižari Kar-ver, sredinom novembra 2008, pod direktnim uticajem upravo ove tvoje knjige, u narednih godinu-dve, započeo sam sistemat-sko proučavanje religije, i, u okviru ovoga, naravno, upoznao i biblijsku priču o Avramu. Međutim, tek nakon one rečenice koju je krajem avgusta 2009. emitovao CNN, doživeo sam puno prosvetljenje, ako smem tako da kažem.“

„Prepoznao si neke zajedničke elemente?“ Ibrahim se nado-vezuje.

„Da. I to između tri toliko daleke a bliske drame i situacije.

103

One iz tvoje noćne more odnosno iz biblijske priče o Avramu. One iz tvoje lične drame, torture i sloma, početkom 1994. I one iz Gvantanamo Zaliva 2009. Identičnost situacije, pa i rečenice-pretnje, u slučaju prve dve, tvoje lične drame, i priče o Avramu, mogla je lako da se objasni. Ti si bio neposredan akter u obe, iako na dva različita kolikogod povezana načina, kao žrtva tor-ture tadašnje crnogorske vlasti, i kao duboko religiozan čovek, koji je, odmah nakon sloma, usnio onaj san o bogu i Avramu. Ali, kada se identična situacija i, još indikativnije, identična rečenica, zapravo rečenica-pretnja, ponovila i u onom vojnom zatvoru SAD 2009, stvar je postala mnogo ozbiljnija. Nakon prvog talasa zapanjenosti, međutim, polako sam počeo da shva-tam”, govorio sam smireno i lagano, kao da sam sve ovo hteo što bolje da objasnim i samom sebi, a ne samo Ibrahimu.

„U redu”, kao da je i Ibrahim imao potrebu za smirenim, pažljivim i laganim tokom, „žrtvu sina jednica mogu da ra-zumijem, kao najveću moguću žrtvu, u kosmosu, ne samo u čovekovom svijetu, otuda valjda i njeno ponavljanje u ove tri udaljene a ipak bliske situacije, pretpostavljam da je to jedan značajan zajednički element, imaš li na umu još neki?“

„Što se prvog zajedničkog elementa tiče, u pravu si. U pravu si i kada kažeš, da je taj element čak kosmički, a ne samo biološki. Čak i u neživoj materiji, kosmosu i fizici, naime, inercija, težnja da se nastavi, produži, jedan je od osnovnih zakona materije. Onda ništa čudno da je tako i u čovekovom svetu. I čovek je, svakako složen, ali ipak, samo jedan oblik materije. No, pored ovog elementa, u one tri situacije, postoji još jedan značajan zajednički element. Ali na drugoj strani. Na strani boga, odnos-no na strani ljudi koji vole da se igraju boga, da na sebe uzmu ulogu boga, da se tako izrazim.“ Dok ovo govorim, primećujem kako Ibrahima razgovor sve više privlači.

„Vukiću”, prekida me Ibrahim, „tvoje mišljenje o Bogu, po-sebno ono o kosmosu, i ono o dobrom i lošem Bogu, dobro mi je poznato. Zbog toga pretpostavljam da Boga ne prihvataš ni

104

u ovoj, negativnoj antropobožanskoj varijanti. Slutim li dobro, međutim, kada pretpostavljam, da je tvoj stav o ljudima-bogo-vima, još negativniji, oštriji i strožiji?“

„Naravno da dobro slutiš”, odgovaram, „ljudi koji na sebe i di-rektno hoće da preuzmu, preciznije rečeno da uzurpiraju ulogu boga, a takvi su najčešće ljudi na vlasti, zaslužuju naš najveći prezir i otpor, zbog toga sam ja anarhosocijalist. Poznato ti je da ja mnogo bolje ne mislim čak ni o bogu koji je zao, surov i zastrašivački, a takav je uglavnom onaj iz Starog zaveta, zbog toga sam ja kosmički panteist, a ne crkveni, tradicionalni vernik.“

Ja i Ibrahim se dugo i dobro znamo. U razgovorima često ponavljamo i neke stvari koje isto tako dugo i dobro znamo. Ne toliko zbog toga što smo toliko zaboravni, mada ima i toga, ko-liko zbog toga što neke stvari to prosto zahtevaju. Zbog značaja, valjda, da bi se potvrdile i pojačale.

Solarni tramvaj već je prošao Berane. Sada smo otprilike na pola puta do Andrijevice. Slika male planinske varoši, rasute po kaskadno padajućim stranama Balja, sve do obala Lima i Zlorečice, nezaboravna kombinacija i konfiguracija neba, zem-lje i ljudi, koja se iz ovog pravca lagano pomalja, od najranijeg detinjstva, do, evo, poznih, veoma poznih dana, u meni uvek iznova izaziva, jedan te isti osećaj velike unutrašnje topline, pri-jatnosti i bliskosti. Jedna od mojih prvih kosmičkih hipoteza. Da mesto u kojem je čovek rođen, za njega ima trajni životni značaj. Fizički i metafizički. Kako god, dok se približavamo Andrije-vici, preplavljen ovim pozitivnim kosmičkim osećajem, lakše se opuštam i koncentrišem. I vraćam u vreme one rečenice.

A povratak u to vreme nije ni malo jednostavan. Čak i nama, najstarijima, potreban je izvestan, ne mali napor, da se tog vre-mena setimo, onakvog kakvo je uistinu bilo, bez uobičajenih naknadnih intervencija. Danas, 2044, više nema ni SAD hege-monije, ni EU birokratije. Ni Zapada, ni Istoka. Ni takozvane neoliberalne ekonomije, ni svemoćne tržišne mitologije. Posto-

105

je, doduše, neki njihovi ostaci, oslobođeni raspadnuti elementi, haotične plutajuće komponente, ali su i oni daleko od svoje nekadašnje dominacije. Čitav svet i dalje je u jednom velikom, nemirnom i napetom interregnumu, mada, po svoj prilici, ne-posredno pred raspletom. A u poslednjoj deceniji XX i prvoj deceniji XXI veka, svi ovi procesi, sve ove velike istorijske tran-zicije, bile su u samom začetku. U to vreme, u ovim začecima, samo najslobodniji, najautonomniji i najkritičkiji umovi, bili su u stanju da vide i predvide, procese i rezultate koji dolaze. Pri-mera radi, kada je 2003, na vrhuncu Drugog zalivskog rata, u momentu u kojem je vojna i ukupna moć SAD izgledala ap-solutno superiorna i nesporna, Imanuel Volerstin objavio knji-gu The Decline of American Power (Opadanje američke moći), uslužni, aparatski intelektualci, naučnici, profesori i akademici, sa vašingtonskog, ali i sa podgoričkog, i sa inih dvorova starog imperijalnog sveta, ovom naslovu samo su se podsmevali.

Pozitivna strana procesa bila je još slabija, rudimentarnija i nerazvijenija. Znamo, ona ni danas nije došla do svog konačnog ispunjenja. Alternativa ovom svetu još uvek se rađa. Ali je u one dve kritične decenije, poslednjoj deceniji XX, i prvoj de-ceniji XXI veka, ona bila još mnogo, mnogo nerazvijenija. Uz to još i mnogo kompleksnija, nestabilnija i multivarijantnija. I to najpre u takozvanoj objektivnoj stvarnosti, a zatim, logično, i u takozvanoj subjektivnoj slici ove stvarnosti, da se tako izrazim. Koja je još uvek bila pre i više poluhaotičan skup nedovoljno povezanih fragmenata, nego dovršen, pun i jasan lik. Ovog pos-lednjeg posebno dobro se sećam, zbog toga što sam upravo u to vreme najviše radio, pisao i objavljivao, te tako bio u situaciji da se sa malo je reći teškim metodološkim i analitičkim proble-mima, takoreći dnevno suočavam. O ovom teškom suočavanju, uostalom, najbolje govore dva moja konkretna profesionalna is-kustva iz tog vremena, jedan kratki kolumnistički tekst, i jedna interna naučna recenzija.

Tekst je objavljen u Monitoru, 25. novembra 1994. Naslov i podnaslov ovog teksta dovoljno govore sami za sebe, čak i posle

106

pedeset godina: SLOBODAN MILOŠEVIĆ SUPERSTAR: IDE-ALNI TIP, KLIJENT, KADAR ’NOVOG SVETSKOG PORET-KA’. U to vreme, upravo se razbuktavao sukob između takoz-vane međunarodne zajednice, zapravo velikih sila, među ovima posebno SAD, na jednoj, i agresivne velikosrpske politike Slo-bodana Miloševića, na drugoj strani. Zbog toga je ovaj tekst, tako dobro sažet u njegovom naslovu i podnaslovu, odmah nakon objavljivanja, izazvao pravi mali zemljotres. Nerazume-vanje, zbunjenost i šok. I to kod sasvim različitih pa i suprot-stavljenih strana tadašnjeg uskovitlanog političkog spektra. Kod miloševićevaca i antimiloševićevaca. Nacionalista i globalista. „Socijalista“ i „kapitalista“. Prvi su se slagali sa mojom oštrom kritikom „novog svetskog poretka“, ali su bili šokirani mojom istovremenom tvrdnjom, da je glavni agent, klijent i kadar toga poretka, njihov veliki vođa, vladar i idol. Drugi su uživali u moj-oj bespoštednoj kritici režima Slobodana Miloševića, ali su bili isto tako šokirani, doduše iz suprotnog razloga, mojom istovre-menom kritikom „novog svetskog poretka“, kao njegovog disk-retnog ali moćnog međunarodnog sponzora.

Veoma mali broj prihvatao je moju kritiku u celini. Još manje njih, činilo je to na pravi način. Čak i jedan broj onih koji su moju kritiku prihvatali u celini, naime, činio je to na pogrešan, jednostran i iskrivljen način. Na način takozvane teorije, bolje rečeno hipertrofije, mitologije i fantazije zavere. A ja sam u to vreme već bio ubeđeni kritičar i protivnik teorije zavere. Narav-no, ne zbog toga što se ova teorija uopšte bavila zaverom, nego zbog toga što je to radila na pogrešan način. Zavera jeste deo, čak važan, konstitutivni deo politike, ali je stvar upravo u tome, da je ona samo jedan njen DEO. Greška teorije zavere bila je u tome što je politiku kao celinu htela da objasni samo ili domi-nantno pomoću ovog jednog njenog dela. Greška koja je u lo-gici rubricirana kao greška PARS PRO TOTO. Istoj rubrici pri-pada i greška teorije greške, da ovu drugu ovde nazovem tako. Ljudska greška jeste neizbežan deo politike, ali ni njome, kao jedinim, pa ni dominantnim faktorom, ne može da se objasni, politika kao celina. Ni zavera, ni greška, politika je celina, čiju i

107

zaveru i grešku, i sve druge delove, elemente i faktore, najbolje objašnjava kompleksna i dinamična „hemija“ interesa. Do ovog svog temeljnog nalaza, o pravoj prirodi politike, posebno u nje-nim turbulentnim fazama, kakva je bila i ona neposredno posle kraja hladnog rata, došao sam upravo u to vreme. Suštinu ovog nalaza, izneo sam i u tekstu koji sam ovde naveo.

Još jedan aspekt navedenog teksta, patio je od kompleksnos-ti svoga vremena. Onaj koji se ticao konkretne međunarodne adrese. Kritička oštrica ovog teksta usmerena je protiv „novog svetskog poretka“ uopšte a ne protiv ove ili one velike sile ili pro-tiv neke njihove posebne međunarodne konfiguracije, ali ja i da-nas mislim da je ovakvo usmerenje rečene kritike tada bilo adek-vatno, zbog toga što je i sama posthladnoratovska međunarodna konfiguracija u to vreme, još uvek bila relativno apstraktna, ru-dimentarna i nerazvijena. „Novi svetski poredak“ jeste bio slo-gan koji se najviše vezivao za tadašnjeg američkog predsednika, Džordža Buša Starijeg, oca Džordža Buša Mlađeg, ali je trijum-falizam, kojeg je ovaj uobraženi slogan sa sobom nosio, još uvek bio više trijumfalizam Zapada kao celine, nego bilo kog, pa ni onog njegovog tada nesporno najjačeg, američkog dela. Tek sa Džordžom Bušem Mlađim, desetak godina kasnije, iz ove relativ-no apstraktne, rudimentarne i nerazvijene međunarodne mase, definitivno će da se uzdigne, autistični, autoritarni i agresivni posthladnorativski SAD unilateralizam i imperijalizam. Kasnija medijska, sudska i naučna otkrića međusobnih odnosa i veza, između najaktivnijih posthladnoratovskih imperija, posebno one tada najveće, SAD, pre, za vreme i posle Džordža Buša Mlađeg, i one male odnosno regionalne, Srbije, pre, za vreme i posle Slobo-dana Miloševića, kao i još nekoliko sličnih mini-imperija diljem svetske periferije i poluperiferije toga vremena, mnoge će dovesti u neizdrživo iskušenje, da ipak prigrle teoriju zavere. Mene ne. Kao i ranije, i danas mislim da su stvari bile i ostale neuporedivo složenije, otvorenije i neizvesnije. Drugim rečima, da sredinom 1990-ih, nije bilo sve zapisano, kako će se odvijati u budućnosti, nego da je u tom vremenu, sve još uvek bilo u najvećoj meri složeno, ambivalentno i multivarijantno.

108

Pitanje konkretne međunarodne adrese bilo je ključno i u slučaju one naučne recenzije. Reč je o recenziji za knjigu Kerol Hodž Britanija i Balkan: Od 1991. do danas (Carole Hodge: Britain and the Balkans: 1991 until the present, Routledge, London and New York, 2006). Do sredine prve decenije XXI veka, kada je ova knjiga objavljena, ona velika, složena i turbu-lentna posthladnoratovska međunarodna konfiguracija, već je bila mnogo razvijenija, pa je i pitanje konkretne međunarodne adrese, već moglo da se postavi određenije. Kerol Hodž sa glaz-govskog univerziteta upoznao sam još sredinom 1990-ih, na jednom velikom naučnom skupu u Sarajevu, jednom od prvih nakon prestanka opsade. Kada me je zamolila za recenziju, ni-sam imao ni najmanje dileme. Knjiga o kojoj je reč jedna je od najboljih ako ne i najbolja ikada napisana o pravoj, uglavnom negativnoj ulozi velikih sila uopšte, te autoričine zemlje, Velike Britanije posebno, u pustošećim postjugoslovenskim krizama i ratovima 1990-ih, i to sam, naravno, istakao i u recenziji.

Jedina ozbiljnija razlika između mene i Kerol Hodž, ticala se ocene uloge SAD u ovim krizama i ratovima, ali sam ja, ovu razliku, zbog izuzetnosti knjige u celini, ostavio samo u in-ternoj verziji, i u prepisci imejlom, sa samom Kerol Hodž. U najkraćem, ja sam, u oceni uloge SAD, bio značajno kritičkiji i strožiji nego Kerol Hodž. Pri tome, moram da preciziram i naglasim, moja koleginica iz Glazgova, u potpunosti je de-lila moju kritičnost, spram novog, podivljalog unilateralizma Džordža Buša Mlađeg, koji je tih godina upravo eskalirao, ona naša jedina ozbiljnija razlika odnosila se uglavnom na dva man-data Bila Klintona 1992-2000. S jedne strane, to takođe moram da preciziram i naglasim, ni Kerol Hodž nije sporila određene propuste i odgovornosti administracije Bila Klintona u Bosni i Hercegovini i na Balkanu uopšte u toj deceniji, pa ipak ona je bila spremna da rečene propuste i odgovornosti u najvećoj meri opravda, kao neku vrstu neizbežnog manjeg zla uopšte, a posebno u odnosu na zaista katastrofalno lošu i hipokritsku politiku njene zemlje, kao i drugih zapadnoevropskih zemalja, pa i njihove zajedničke EU briselske citadele. S druge strane,

109

ni ja nisam sporio da je u spoljnoj politici SAD u to vreme, u celini, pa i na Balkanu, u poređenju sa Londonom, Parizom i Briselom, na primer, bilo mnogo manje isprazne retorike, aro-gancije i hipokrizije, ali nisam bio spreman da zbog toga ovu veliku, zapravo najveću silu, „jedinu preostalu supersilu“ u post-hladnoratovskom svetu, kako je i ona sama tih godina volela za sebe da istakne, u potpunosti, pa ni u većem delu, oslobo-dim odgovornosti, za ono što se u Bosni i Hercegovini i drugim postjugoslovenskim zemljama tada dešavalo. Sećam se, jedan od mojih glavnih argumenata, u jednoj vrsti male imejl debate, koju smo ja i moja koleginica tih dana vodili, bio je da odgovor-nost postoji ne samo za činjenje nego i za nečinjenje, posebno ako ste najmoćnija ili jedina preostala supersila u svetu. Ja i Kerol Hodž jedno drugo tada nismo ubedili u svoje stavove i argumente ali je naša rasprava bila veoma zanimljiva, bogata i podsticajna, toga se dobro sećam.

Uprkos svemu, ni te 2006, kada je knjiga Kerol Hodž objavlje-na, proces još uvek nije bio došao do svog konačnog završetka. Za vlade Džordža Buša Mlađeg, broj relevantnih tačaka i ele-menata, iz dana u dan se povećavao, ali celovite slike još uvek nije bilo. Između zapanjujuće identičnih rečenica-pretnji, koje su mučitelji velikosrpskog režima Slobodana Miloševića i Mila Đukanovića upućivali Ibrahimu Čikiću i njegovim drugovima u Novom Pazaru, Bijelom Polju i Foči 1994, na jednoj, a vojni islednici podivljalog američkog imperijalnog režima Džordža Buša Mlađeg osumnjičenicima Al Kaide u Gvanatanamo Zalivu 2000-ih, na drugoj strani, još uvek je zjapio širok, nepopunjen i neobjašnjen jaz. Zaokruživanje ovog procesa i slike, moralo je još da čeka. I objektivno i subjektivno, da to naglasim još jed-nom. S druge strane, kada su se, početkom 2020-ih, pojavile i one poslednje kritične tačke, posebno dokazi o jednoj vrsti taj-ne saradnje između američkih i balkanskih oligarha, i to čak i u vreme njihove najveće retoričke, političke i vojne konfrontacije, tokom mračnih 1990-ih, iskušenje i pritisak, da se, ipak, padne u teoriju zavere, postali su još veći. Ovom iskušenju i pritisku, ja sam i tada odoleo. Neko bi možda mogao da pomisli, kako

110

je ovolika moja rezistentnost spram teorije zavere, pre tvrdo-glava, narcisoidna i doktrinarna, nego objektivna, nepristras-na i opravdana, ali ga ja uveravam da nije tako. Ponoviću još jednom, ono što odbijam, to nije zavera kao realno postojeći, delujući i funkcionišući element politike, nego je to hipertrofi-ranje, preterivanje i preuveličavanje ovog elementa, kao njenog jedinog ili dominantnog objašnjenja.

Koliko je tačno, da se naš turbulentni međunarodni proces i slika, nisu do kraja zaokružili, čak ni za vreme dva, u najgo-rem smislu te reči, prekretnička mandata Džordža Buša Mlađeg 2000-2008, međutim, jednako toliko je tačno, da su, za to vre-me, oni najviše i najdalje odmakli od svoje inicijalne tačke. Čak i danas, 2044, mnogi, posebno mi, najstariji, savremenici tadašnjih velikih turbulencija, dobro se sećamo, glavnih nega-tivnih i prevratnih događaja toga vremena. Počev od u to vreme dijabolički slavnog jedanaestog septembra 2001. Koji je, narav-no, bio samo okidač. Oroz koji je pokrenuo širu i dublju ten-denciju vremena. I to najpre tako što je američkoj militarističkoj desnici na čelu sa Džordžom Bušom Mlađim poslužio kao idea-lan paravan za najveći desničarski antidemokratski zaokret u celokupnoj dotadašnjoj američkoj i svetskoj istoriji.

U prvih godinu-dve, ovaj zaokret jasno se video samo u dale-kim, prekomorskim zemljama, Avganistanu, Iraku, Iranu, i osta-lim. Odmah nakon terorističkog napada Al Kaide na Njujork i Vašington, Džordž Buš Mlađi objavio je „rat protiv terorizma“, bez granica u vremenu i prostoru. San svakog pravog desničara i militariste. „Večni mir“ Imanuela Kanta, s početka moderne, dobio je svoj košmarni, poznomoderni odgovor, „večni rat“ Džordža Buša Mlađeg. Ovoga puta istorija se žestoko i crnohu-morno našalila. Jednom od najvećih filozofa i umova modernog doba, apokaliptički je replicirala, preko američkog predsednika, čiji je ne previše razvijeni um, već bio postao legendaran.

Pa ipak, Džordž Buš Mlađi bio je samo marioneta. Konce ove marionete nevelike inteligencije vukla je dobro organizovana

111

militaristička desnica. „Rat protiv terorizma“ brzo je sustigao i dopunio jedan još zloćudniji koncept. „Preventivni rat“. Koji je bio jedna vrsta otvorene objave rata svim temeljnim princi-pima moderne civilizacije. Nešto što je odmah nadmašilo, čak i najmračnije fantazije, iz u to vreme veoma popularnih filmova, jednog relativno novog i složenog multi-žanra, kombinacije novog horora, tehnodistopije i sajnsfikšna.

Na ovu zastrašujuću objavu kraja civilizacije, i to ne ove ili one, nego ljudske civilizacije uopšte, najveći deo tadašnjeg sve-ta, pa i najveći deo Zapada, reagovao je negativno. To je bilo zbog toga što je ljudska civilizacija, koliko na kontradiktornoj, pozitivno-negativnoj prirodi čoveka, po svoj prilici, zasnovana i na čisto biološkom instiktu samoodržanja. U prvom momentu, objavi preventivnog rata, suprotstavila se čak i poslovično dvolična, birokratska i hipokritska EU. Njeno suprotstavljanje, doduše, nije trajalo dugo, takozvani evroatlanticisti iz njenog okrilja, koji su se oduvek zalagali za bezuslovno savezništvo sa SAD, pa šta košta da košta, u narednih par godina, preciznije u periodu 2003-2005, ovo suprotstavljanje, gotovo potpuno su poništili, relativizovali i izbrisali. Na taj način, EU je retroak-tivno potvrdila, kritike nekih svojih kritičara, pre svega Roberta Kagana i drugih američkih jastrebova, iz inicijalne faze suprot-stavljanja, po kojima je čak i to, inicijalno suprotstavljanje, „sta-re i umorne Evrope”, kako su jastrebovi govorili, bilo izraz njene inferiornosti, nemoći i slabosti, a ne njene superiornosti, snage i principijelnosti.

I prvi, najdrastičniji oblici sistematskog i masovnog kršenja ljudskih prava, najpre su se manifestovali, na udaljenim preko-morskim teritorijama. Danas su mnogi zaboravili na strahote i poniženja američkih vojnih zatvora i mučilišta širom sveta, po-sebno Abu Graiba u Iraku, Gvantanamo Zaliva na Kubi, i dru-gih. Početkom 2000-ih, međutim, kada su slike iz pakla, mraka i srama ovih mučilišta, po prvi put ugledale svetlo dana, svet je bio u šoku. Samo što je taj šok još uvek bio ograničen na manje brojne grupe aktivista i boraca za ljudska prava. Globalni i lo-

112

kalni oligarsi, američki i ini vladari, desničari i miltaristi raznih boja, na žalost, dugo i uspešno su manipulisali, jednom prilično raširenom ljudskom slabošću, nesposobnošću mnogih da vide opasnost, sve dok se dešava negde tamo, daleko, drugom.

Po demonskoj adaptibilnosti, maštovitosti i dovitljivosti, u tom vremenu, posebno se izdvojila, jedna takva politička ma-nipulacija. To je bila ona, zaista, dijabolična operacija, kada je SAD administracija, u cilju izbegavanja za nju sve neugodnijih pitanja (ne)usaglašenosti onih „specijalnih istražnih tehnika“, tortura i mučenja, sa temeljnim normama američkog ustava i međunarodnog prava, za sprovođenje rečenih tehnika, počela da koristi jednu vrstu krajnje pervertirane, nastrane i izobličene eksteritorijalnosti. Naime, kada je za ove svoje zločinačke prakse, počela da koristi teritorije, logore i usluge savezničkih država. A sve to na osnovu tajnih i nelegalnih dilova, trgo-vina i sporazuma, sa slabim, zavisnim i klijentskim režimima. Od kojih su neki bili i na teritoriji stare Evrope. Krajem prve decenije XXI veka, u odgovarajućim telima EU, o tome će se sprovesti i određene političke istrage, ali će puno rasvetljavanje i kažnjavanje ove mega-perverzije, uslediti tek za dve decenije.

Što opet ne znači, da već i do kraja prve decenije ovog veka, još jednom nije potvrđeno staro kosmičko pravilo, po kojem nema niti može biti tog đavola, koji može da preskoči sopstvenu senku. Stalno odlaganje suočavanja sa zločinačkim praksama sopstvenih vlada, samo zbog toga što se te prakse, pogrešno se mislilo, dešavaju negde tamo, daleko, drugom, da sada ovo staro kosmičko pravilo konkretizujem do kraja, u razvijenim demo-kratijama Zapada, počev od SAD, pa dalje redom, veoma brzo, počelo je da se vraća, kao pravi pravcati bumerang, u obliku sis-tematskog i masovnog kršenja ljudskih prava u njima samima.

Proces je bio brz, negativan i radikalan. Za samo deceniju-dve, u potpunosti je izmenio stari politički lik ovih zemalja. I to naj-pre i najviše samih SAD. Dva mandata Džordža Buša Mlađeg, „the worst president ever“ (najgoreg predsednika ikada), kako

113

su ga ocenili njegovi unutrašnji protivnici, ovu nekada veliku demokratsku zemlju, ostavili su u drugom, skoro neprepoznat-ljivom, nedemokratskom stanju. Dva mandata Baraka Obame 2008-2016, sledećeg američkog predsednika, veliku štetu pret-hodnika, uspeli su samo donekle da zaustave i ublaže. Kao i sva-ko drugo delo civilizacije, i demokratija se gradi dugo i teško, ali ruši lako i brzo. Pozitivni preokret u ovoj zemlji, i na Zapadu, i u svetu u celini, započeće tek početkom 2020-ih. Ljudi su danas skoro zaboravili, ali ja to neću nikada. SAD su za mene odu-vek bila moja druga zemlja, prva posle moje prve i jedine, do 1990-ih Jugoslavije, od 1990-ih Crne Gore, pa sam zbog toga, i rušenje demokratije u SAD, doživljavao veoma teško.

Počelo je sa masovnim i neovlašćenim prisluškivanjem tele-fonskih razgovora, a završilo sa sramotnim sabirnim centrima „Homeland Security“-ja, novouvedenog svemoćnog departma-na, ili, još bolje, AMERIČKE UDBE, da i ovaj termin prevedem, na nama blizak jezik. Prve žrtve, to možete da pretpostavite, bili su Muslimani, imigranti i stranci, ali su veoma brzo, žrtve postali svi. Hrišćani, beli i građani SAD, posebno slobodou-mni, liberalni intelektualci i borci za ljudska prava, koji, po, u međuvremenu veoma „uznapredovalim“ razlozima i kriteriju-mima američke udbe, nisu bili dovoljno lojalni svojoj rođenoj zemlji.

Uporedo sa ograničavanjem i ukidanjem osnovnih sloboda i prava, tekao je i proces slabljenja, opstruiranja i podrivanja, druga dva temeljna stuba američkog ustava i demokratije, po-dele vlasti i vladavine prava. Predsednička vlast Džordža Buša Mlađeg nije bila samo militaristička i imperijalna, u Avganis-tanu, Iraku, Iranu, i drugim zemljama sveta, nego sve više au-toritarna i diktatorska, unutar samih SAD. Pred ovom vlašću, Kongres SAD položio je oružje veoma brzo, zapravo odmah, na samom početku, gotovo bez glasa protiv. Prvi zloslutni simp-tom, bio je već „Patriot Act“ (Patriotski zakon), usvojen pra-vom, do tada u ovoj zemlji nezamislivom, enverhodžijanskom, devedesetivišeprocentnom većinom oba doma, 26. oktobra

114

2001, dakle samo mesec i po nakon strašnog terorističkog na-pada na Njujork i Vašington. Glavni saveznik američke desnice u ovom zahuktalom pohodu, bio je VELIKI STRAH, koji se nakon udara Al Kaide, kao epidemija, nezaustavljivo širio zem-ljom. I omogućio agresivnoj desnici, da u Kongresu, bez i naj-manjeg otpora, za tren, u zakon pretvori, čak i ono što je pret-hodno decenijama bezuspešno pokušavala da progura. Ćutanje Vrhovnog suda SAD na sve ovo, mračnu sliku ove nekada velike zemlje, samo je žalosno dopunjavalo.

Otpor je postojao, ali je on dugo, sve do prvog mandata Ba-raka Obame 2008, pa i kasnije, do početka 2020-ih, bio rela-tivno nejak, izolovan i marginalizovan. Deo, preciznije rečeno, avangarda rečenog otpora, bile su izvanredne, inteligentne i hrabre ideje, analize i kritike, kolumne, blogovi i knjige, vodećih američkih naučnika, mislilaca i intelektualaca toga vremena. I to ne samo onih starih, radikalnih i alternativnih, kakvi su bili Noam Čomski, Hauard Zin i Imanuel Volerstin, nego, sve više, i mnogih novih, do tada manje poznatih, ali jednako lucidnih i oštrih, kao što je bio Čalmers Džonson, sa svojom briljant-nom knjigom Jadi imperije: militarizam, tajnost i kraj republike (Chalmers Johnson, The Sorrows of Empire: Militarism, Secrecy, and the End of the Republic, Henry Holt and Company, A Met-ropolitan/Owl Book, New York, 2004), najzad i takvih, kakav je bio i onaj, danas po malo zaboravljeni, ali u to vreme veoma poznati, u velikoj meri etablirani, prosistemski i konzervativni Zbignjev Bžežinski, sa svojim Američkim izborom (Zbigniew Brzezinski, The Choice: Global Domination or Global Leader-ship, Basic Books, New York, 2004). I danas se živo sećam, dok sam početkom 2000-ih sve ove knjige čitao, osećao sam onu istu, veliku i duboku nelagodu, kao deset-dvadest godina pre. Bio sam ispunjen onom istom vrstom veoma neobične, nepri-jatne i nestabilne mešavine iluminacije, straha i rezignacije. Ilu-minacije zbog inteligentnih, pravovremenih i dobronamernih analiza, kritika i upozorenja, a straha i rezignacije, zbog tupih, zakasnelih i beskrupuloznih reakcija onih na vlasti. Samo što smo početkom 1990-ih ovo potonje osećali zbog nemoći da

115

sprečimo zločinačko razaranje jedne relativno male države i ci-vilizacije na Balkanu, a početkom 2000-ih zbog slične nemoći da, sada predvođeni našim prijateljima iz Amerike, sprečimo rušenje jedne mnogo veće, možda i najveće države, demokratije i civilizacije našeg vremena. A kako su najveća pitanja našeg vremena, do danas ostala otvorena, razumećete me, što sam, posle svih ovih i sličnih iskustava, zadržao i onaj isti stari strah, skepsu i oprez.

Prvih osam godina XXI veka, dva mandata „najgoreg predsed-nika ikada“, bili su razorni i za međunarodno pravo, solidarnost i pravdu, ne samo za unutrašnji američki proces, ustav i demo-kratiju. Drugačije nije ni moglo da bude. Sa Džordžom Bušom Mlađim, u spoljnoj politici SAD, dogodila se, u ovoj zemlji do tada nezabeležena, dvostruko dijabolična varijanta. Kombina-cija jedne vrste selektivnog izolacionizma i imperijalizma. U početku usamljena, u narednih nekoliko godina, ova destruk-tivna kombinacija, proširila se na čitav Zapad, uključujući na kraju u sebe, i prvobitno rezervisanu EU. Udružena sa sličnim, obnovljenim, neoimperijalnim orijentacijama Rusije i Kine, to-kom prve dve decenije XXI veka, pa sve do početka pozitivnog preokreta, 2020-ih, ova nesrećna kombinacija, postala je domi-nantna spoljnopolitička orijentacija svih velikih sila.

Unutar ove mračne dominante, teško je stradao, i dostignuti nivo razvitka univerzalnih principa međunarodnog prava. Od-bijanje ratifikovanja Statuta Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, prvog stalnog međunarodnog krivičnog suda, koji se tih godina upravo rađao, od strane „najgoreg ikada“, već na početku njegovog prvog mandata, bilo je tek daleki i blagi nagoveštaj beskonačne opstrukcije i destrukcije ovog suda i međunarodnog prava uopšte, od strane SAD i drugih velikih sila. Na svu širinu i dubinu rečene opstrukcije i destrukcije, međutim, po prvi put, jasnije će da ukaže, tek presuda jednog drugog, zapravo prvog i najstarijeg UN međunarodnog suda, takođe sa sedištem u Hagu, Međunarodnog suda pravde. Reč je o presudi ovog suda, po tužbi Bosne i Hercegovine, protiv Srbije i Crne Gore, za ge-

116

nocid, doneta i objavljena 26. februara 2007. Jedini pozitivni element, ove po mnogo čemu razočaravajuće pa i skandalozne presude, bilo je njeno nedvojbeno utvđivanje i izricanje da je u Bosni i Hercegovini, preciznije u Srebrenici 1995, zaista izvršen genocid, nakon onih počinjenih nad Jermenima u Turskoj, Jevrejima u Nemačkoj, i Tutsima u Ruandi, četvrti po redu u službenoj evidenciji UN, da i to ovde napomenemo. Sve ostalo u ovoj presudi, bilo je sporno, čak sramno. Oslobađanje Srbije Slobodana Miloševića, od najvećeg dela odgovornosti za ovaj genocid, bilo je, ipak, najsramnije. Ovo oslobađanje, od samog početka, jasno je ukazalo, na moćne, mada još uvek skrivene izvore i faktore, američke i ukupne opstrukcije, procesa uspos-tavljanja međunarodnog prava i pravde.

Presuda Međunarodnog suda pravde iz 2007, u slučaju tužbe Bosne i Hercegovine protiv Srbije i Crne Gore za genocid, dugu i tešku senku sumnje, bacila je na još jedan, zapravo na treći međunarodni sud sa sedištem u Hagu. Na ad hok Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju, kako se ovaj kolokvijalno tada najčešće nazivao. Iz izvanredno napisane, dokumentovane i argumentovane knjige Florans Artman, bivše portparolke, da-kle i insajderke tužilaštva ovog tribunala, Mir i kazna: Tajni ra-tovi međunarodne politike i pravde, naime, već 2007, kada je knjiga objavljena, mogli smo da saznamo, kako je onaj drugi, Međunarodni sud pravde, za ono svoje sramno oslobađanje Sr-bije Slobodana Miloševića od najvećeg dela odgovornosti za ge-nocid u Srebrenici i Bosni i Hercegovini, glavno uporište imao, u jednoj internoj i tajnoj odluci, upravo ovog trećeg, Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju. U odluci tog tribunala koja je sta-vila zabranu na upotrebu informacija iz arhive Vrhovnog saveta odbrane SRJ pred drugim sudovima, zbog očigledno nečasnog dila, kojeg je to tužilaštvo u vezi sa tim prethodno bilo napravilo sa, da ironija stvari bude veća, prvom postmiloševićevskom vla-dom u Beogradu. Na ovaj način, Haški tribunal za bivšu Jugosla-viju, koji je sve do tada s razlogom uživao zavidan međunarodni pravni i moralni ugled, te, zbog toga, ne manje značajno, bio poslednja i najveća nada svih žrtava strašnih postjugosloven-

117

skih ratova, počeo je nepovratno da pada, pravno i moralno. A najniža tačka ovog njegovog pada, bila je osuđujuća presuda ovog tribunala, na novčanu kaznu od 7000 eura, protiv Florans Artman, zbog njenog, kako u presudi stoji, „nepoštovanja suda“, to jest zbog toga što je u svojoj knjizi objavila onu, gore navede-nu, za Haški tribunal, zaista, kompromitujuću tajnu odluku. Koja je, da kažemo ovde i to, predstavljala, ne samo profesio-nalni i moralni slom, nego i oblik krivičnopravnog saučesništva, opstrukcije pravde, pomaganja u prikrivanju najtežeg zločina, od strane jedne tako visoke, zapravo najviše međunarodne sud-ske instance.

U pomenutoj knjizi Florans Artman, kao što njen podnaslov odlično ukazuje uostalom, možemo da nađemo i mnoštvo drugog nepobitnog materijala, dokumenata i svedočenja, o saučesničkom ponašanju drugih grana vlasti, posebno vlada velikih sila, u pripremanju, izvršavanju i prikrivanju, najvećih zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava. Jedan od takvih jeste i dokument francuske vlade, iz kojeg se vidi, kako je ova vlada, a autorka slična svedočanstva navodi i u slučaju vlada SAD, Velike Britanije i drugih velikih sila, o opasnosti da iz statusa svedoka padne u status saučesnika, od početka, imala punu, jasnu i nedvosmislenu svest: „Direktorka sektora za pravna pitanja francuskog ministarstva odbrane Katrin Beržal u decembru 2006. govori o opasnosti [za vojna lica i diplomate njene zemlje] ’prelaska sa statusa svedoka na status optuženika’“ (Florans Artman, Mir i kazna: Tajni ratovi međunarodne po-litike i pravde, Filip Višnjić, Beograd, 2007, strana 60). Što je odgovornost ove, kao i vlada drugih velikih sila, za najstrašnije zločine našeg vremena, naravno, samo povećalo.

Da do zadovoljenja pravde dođe, međutim, trebalo je čekati još mnogo godina. U vreme knjige Florans Artman, izgledalo je kao do toga nikada neće doći. Ali je došlo. I to od strane onog istog stalnog Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, čiju je ratifikaciju, na samom početku svog prvog mandata, osujetio onaj najodgovorniji i „najgori predsednik ikada“. Ovoga puta,

118

uskraćena ratifikacija, još uvek najmoćnije zemlje na planeti, došla je u poslednjoj godini drugog mandata sledećeg američkog predsednika, Baraka Obame, 2016. Ratifikacija SAD bila je za-razna. Usledile su ratifikacije Rusije, Kine i drugih velikih sila. Pa ipak, velike sile, države i vlade, nisu bile glavna društvena i politička snaga, naglog uspona Međunarodnog krivičnog suda, koji je usledio u drugoj polovini druge decenije XXI veka. Glavna društvena i politička snaga ovog uspona, bila je velika međunarodna nevladina Koalicija za međunarodno pravo i pravdu (The Coalition for International Law and Justice, CILJ). Krovna organizacija koja je okupljala gotovo sve značajnije organizacije iz ove oblasti širom sveta. Od Međunarodne am-nestije (Amnesty International, AI), jedne od najboljih i naj-nekorumpiranijih organizacija za zaštitu ljudskih prava prve generacije još iz hladnoratovskih i prvih posthladnoratovskih decenija, pa sve do Foruma svetske pravde (World Justice Fo-rum, WJF), tada rastuće a danas već najveće alter-globalizacij-ske snage našeg vremena, koja će to u najvećoj meri da pos-tane upravo kroz teške borbe Koalicije za međunarodno pravo i pravdu, te čiji ćemo domaćini biti i mi, sutra, u ponedeljak, 4. jula 2044, pod našim domaćinskim, počasnim imenom Forum Andrijevica 2044.

Vrhunac i krunu svih ovih borbi i nastojanja, predstavljalo je suđenje Džordžu Bušu Mlađem, bivšem američkom pred-sedniku, za najteže zločine protiv mira, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, pred stalnim Međunarodnim krivičnim su-dom u Hagu. Suđenje je počelo 5. septembra 2022, celodnev-nim čitanjem optužnice, a završilo, osuđujućom presudom, na najdužu zatvorsku kaznu od četrdeset godina, posle nešto više od pet godina, 22. novembra 2027. Prve inicijative za krivičnopravnu odgovornost administracije „najgoreg predsednika ikada“, tada konkretizovane optuživanjem njenog najvećeg „jastreba“, pot-predsednika Dika Čejnija, zabeležene su još danas daleke 2008, dakle još za mandata samog „najgoreg ikad“ predsednika. Dve decenije, od prvih inicijativa, do osuđujuće presude, i nije toliko mnogo, kako bi to moglo da se učini na prvi pogled. Nakon prvog

119

velikog presedana, učinjenog podizanjem optužnice Haškog tribunala, protiv istina bivšeg ali ipak šefa jedne međunarodno priznate suverene države, SRJ, Slobodana Miloševića, krajem XX veka, optužnica i osuđujuća presuda, protiv bivšeg američkog predsednika, Džordža Buša Mlađeg, 2022-2027, bila je drugi ve-liki presedan. Još veći i značajniji nego onaj prvi, jer je sa njim pao još veći i značajniji moćnički tabu. Tabu takođe bivšeg ali ipak šefa još uvek najmoćnije svetske sile.

U jednoj maloj fusnoti ovog velikog suđenja, da se ovde tako izrazim, bilo je nečega i za nas, u dalekoj Crnoj Gori. Obeloda-njena je činjenica, da je Milo Đukanović, najdugovečniji balkan-ski oligarh toga vremena, u periodu 1995-2001, bio čovek tada svemoćne i gotovo mitske američke CIA. I pored protoka vre-mena, za mnoge u Crnoj Gori, posebno za preostale oligarhove sledbenike i glorifikatore, kojih ipak nije bilo malo, ovo je bila najgora vrsta iznenađenja i šoka. A ne bi trebalo da je tako. Indi-kacija, pa i indicija u ovom smeru, bilo je i mnogo ranije. Setite se samo 2009. Sasvim neuobičajeno za obaveštajno-medijske standarde, čitave te godine, štampa u SAD, bila je puna napisa, o tome kako je Jovica Stanišić, 1990-ih jedan od najmoćnijih ljudi Srbije Slobodana Miloševića, broj jedan svemoćne srpske udbe, Službe državne bezbednosti, dakle neke vrste srpske CIA, kako je upravo taj čovek, dakle, celo ono vreme, istovremeno, bio (i) čovek američke CIA. Još neuobičajenije, sam Jovica Stanišić, koji je tada, na slobodi, u Beogradu, u Srbiji, i u Budvi, u Crnoj Gori, čekao suđenje pred Haškim tribunalom, sve ove napise, uopšte nije demantovao. Svoju reakciju, sveo je na bi-zarnu dopunu, konkretizovanje i preciziranje, kako „nije bio operativac nego partner“ CIA. Uzgred, i bez ironije, ne mogu da odolim, da ne primetim, kako su to moćni konceptualisti bili, Jovica Stanišić od Srbije, koji za sebe tvrdi da nije bio „operati-vac“ nego samo „partner“, ili, slično, tih istih godina, početkom XXI veka, Milo Đukanović od Crne Gore, koji za svoje sum-njive „biznise“ iz tog vremena tvrdi, kako nisu bili „nedozvoljeni šverc“ nego samo „legalni tranzitni poslovi“.

120

Pisanje štampe u SAD 2009, a zatim, još više, potpunije i de-taljnije, i veliko suđenje Džordžu Bušu Mlađem 2022-2027, do kraja je rasvetlilo, protumačilo i objasnilo, i neke prethodne in-formacije, najave i nagoveštaje iz one knjige Florans Artman, posebno oslobađanje Jovice Stanišića od najteže optužbe za genocid pred Haškim tribunalom, na temelju jednog pisma, dokumenta i predloga same CIA. U istoj šemi, „partnera“ a ne „operativaca“ CIA, samo na nešto višem nivou, bili su i Slobo-dan Milošević od Srbije, i Milo Đukanović od Crne Gore, to će do kraja da pokaže, rasvetli i dokaže, ono isto veliko suđenje 2022-2027, u onoj maloj fusnoti doduše. Samo što je onaj prvi iz šeme, Slobodan Milošević, tokom 1990-ih, za američke i druge međunarodne gospodare, bio neuporedivo značajniji, zanimlji-viji i opterećeniji, pa je, kao takav, i ranije „pukao“, a ovaj drugi, Milo Đukanović, sve do kraja 1990-ih, početka 2000-ih, neupo-redivo manje značajan, zanimljiv i opterećen, uz to i po prirodi mnogo oprezniji, veštiji i lukaviji od dedinjskog diktatora, i, kao takav, nešto duže potrajao.

Bizarnosti iz naše male fusnote, da se još jednom tako izra-zim, nisam izneo toliko zbog naše male, egzotične Crne Gore, mada je i taj razlog sasvim razumljiv, koliko zbog jednog, rekao bih, ipak, važnijeg, principijelnog i metodološkog razloga, ako smem tako da kažem. Zbog toga, naime, što i iz našeg malog, neveselog primera, može dobro da se vidi, kako i dugovečna oligarhija, kao i veliko zlo, o kojem je pisala Hana Arent, može da ima, ponekad, i sasvim banalne razloge. Te kako su uspešni oligarsi, makar po jednoj, odnosno upravo po toj stvari, prilično nalik na velike magove, mađioničare i iluzioniste. Kako i njihove „čari“, dugovečne diktature, nomenklature i sinekure, naime, baš kao i čudesni trikovi velikih iluzionista, postaju krajnje jed-nostavne, proste i banalne, kada se jednom obelodane. Koliko je samo bilo misterija, laži i poluistina, o dugovečnosti vlasti Mila Đukanovića. Od onih koje su ovoga divinizovale, do onih koje su ga demonizovale. Te od onih koje su zbog toga crno-gorski narod uzdizale, kao istorijski poseban, razborit i mu-dar, do onih koje su ovaj narod zbog toga ocrnjivale, kao infe-

121

rioran, neistorijski ili poluistorijski. A na kraju je sve ili makar velik deo „misterije“, objasnila ona prosta činjenica, na stranu sada onaj hiperkonceptualistički spor, o pravoj, „partnerskoj“ ili „operativnoj“ prirodi veze crnogorskog Mila Đukanovića sa američkom CIA.

A čitav prethodni prikaz složenih posthladnoratovskih tur-bulencija, kovitlaca i promena, uzburkane SAD, balkanske i međunarodne politike, prava i pravde, u poslednjoj deceniji XX, i u prve dve-tri decenije XXI veka, izneo sam relativno opširno, nekome se može učiniti da sam pri tome čak i prete-rao, zbog jednog jedinog razloga. Da bi priča o strašnoj sud-bini Ibrahima Čikića i njegovih drugova, 1994. i kasnije, mogla bolje, šire i dublje, da se razume. Nadam se da sada bolje, šire i dublje, može da se razume, i ona zastrašujuća, ledena i jezovita sličnost, između one dve strašne „if “ rečenice-pretnje, upućene Ibrahimu Čikiću od strane velikosrpskih mučitelja u Bijelom Polju i Foči u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini 1994, i jednom od osumnjičenih pripadnika terorističke organizacije Al Kaida od strane onog visokospecijalizovanog islednika u vojnom zat-voru SAD u Gvantanamo Zalivu na Kubi 2009.

Samo, moram na kraju to još jednom da ponovim, bez pa-danja u teoriju zavere. Priznajem da su otkrića sa suđenja iz 2022, u jednom momentu, čak i mene samog pokolebala. Ali sam ipak ostao pri prvobitnoj teoriji hemije, da se ovde još jed-nom tako izrazim. Kada sam, u onom momentu kolebanja, po-novo čitao onaj svoj tekst objavljen u Monitoru 25. novembra 1994, uostalom, opet sam video kompleksnost a ne simplifika-ciju, multidimenzionalnost a ne jednodimenzionalnost, pro-babilizam a ne determinizam. Rečju, hemiju a ne zaveru. Do-voljno obavešteni i obrazovani čitalac, ovo je mogao jasno da vidi i prepozna, već u podnaslovu toga teksta, u „idealnom tipu“ Maksa Vebera, „klijentu“ savremene političke komparativistike, i „kadru“ nauke o organizaciji. Ali, toliko o zaveri i paranoji znam, gde ove dve upletu svoje prste, nikakvo obrazovanje, pa ni zdrav razum, iskustvo i činjenice, mnogo ne pomažu. Tako

122

da i ovu svoju potonju ogradu od teorije zavere, činim više zbog kosmosa, nego zbog ljudi i zemlje.

123

8. KLONOVI I LJUDI

Oko sedam i petnaest uveče, Ibrahim Čikić i ja stižemo u Andrijevicu. Po dogovoru, na stanici nas već čeka Filip Kovačević, koji je iz Kotora stigao nekoliko sati ranije. Odmah posle pozdrava, krećemo prema hotelu Komovi, gde će se sutra održati prva zajednička sesija Foruma Andrijevica 2044, a već večeras u devet, i prva zajednička večera učesnika, poslednja pre početka foruma.

Teme foruma, toliko su nas apsorbovale, da o njima razgova-ramo, čak i tokom onih desetak minuta laganog hoda, koliko nam treba od stanice do hotela. Moja i Filipova tema bave se klonovima, Ibrahimova ekumenom, ali među ovim i drugim temama, tolika je problemska i svaka druga bliskost, čak prepli-tanje, da, naravno, i ja i Filip i Ibrahim i svi drugi, u ne maloj meri, poznajemo i raspravljamo i teme ostalih, a ne samo one svoje. Ovo posebno važi za nas trojicu, koji smo već dugo vre-mena ubeđeni i artikulisani holisti. Tako i sada. Kratki razgovor o klonovima, ovoga puta, započinje Ibrahim.

„Vukiću, sjećaš li se, kada ste ti i Filip započeli, ona vaša ekspe-rimentalna socijalno-psihološka istraživanja o klonovima?“ pita me i, vidim, znatiželjno očekuje odgovor.

„Pa, mislim, pre tridesetak godina, negde oko 2010”, odgova-ram.

„U redu, ali sjećaš li se neposrednog povoda za to”, precizira Ibrahim.

124

„Ibrahime, imaš preveliko poverenje u moju memoriju. Osim toga, znaš i za moja povremena gubljenja. Plašim se da je povod za koji pitaš iz moje memorije nepovratno iščezao. Ali je dosta i ostalo. Možda i previše.“ Duboku nelagodu, koju zbog onih povremenih ispadanja i gubljenja, osećam od samog početka, maskiram blagom samoironijom.

„Dobro”, Ibrahim ne odustaje, „ja ću te podsjetiti. Nepos-redan povod za vaša istraživanja, bila je ona serija privatnih, krivičnih i građanskih tužbi, za naknadu nematerijalne štete, koju su crnogorski oligarsi i njihovi podložnici, zbog, kako su govorili, ’pretrpljenih duševnih bolova’, 2008-2010, podno-sili, protiv svih koji su se usuđivali, da ih podsjete na njihovu moralnu, političku, a bogami i krivičnopravnu odgovornost za ratne zločine tokom mračnih 1990-ih. Početkom aprila 2008, to je bila ona tada čuvena tužba crnogorskog oligarha broj je-dan, Mila Đukanovića, protiv Željka Ivanovića, krajem aprila sledeće, 2009, to je bila ona privatna krivična, a početkom na-redne, 2010, i privatna građanska tužba, onih jedanaest mojih sugrađana, Bjelopoljaca, bivših zatvorskih službenika, protiv mene, zbog one moje knjige sjećanja. Povodom jednog od ova dva potonja slučaja, toga se dobro sjećam, ja sam ti se u jednom momentu obratio i rekao ’Pa oni nisu ljudi’, a ti si, to mi se po-sebno dobro urezalo u pamćenje, odmah dodao ’Bingo, eureka, Ibrahime, nemaš pojma, a ni ja do ovog momenta nisam imao pojma, koliko si u pravu’”, i ovog puta Ibrahim je bio do kraja precizan.

I potpuno u pravu. Zaista me je podsetio. Stvar je bila u sledećem. Na prvu, čisto teorijsku pomisao, preciznije hipote-zu, da naši oligarsi i njihovi podložnici, ili, makar, neki od njih, nisu ljudi, nego klonovi, došao sam još u prvoj polovini 1990-ih, ali smo ja i Filip Kovačević, naša eksperimentalna istraživanja u ovoj oblasti, tu je naš brat i prijatelj, Ibrahim, bio potpuno u pravu, sada se i meni vratila memorija, započeli tek sredinom 2010, nakon one druge privatne tužbe protiv njega.

125

Da budem još precizniji. Onu prvu, teorijsku hipotezu, o ne-ljudskoj, klonovskoj prirodi naših tadašnjih ratnih oligarha, zbog njihovih ekstremnih neosetljivosti, zločina i brutalnosti u ra-tovima, objavio sam u jednom svom kratkom kolumnističkom tekstu, „Istorija, nasilje, mutacija: O tome da li je već počela ge-neza nove posthumane vrste”, u tadašnjoj beogradskoj Nedeljnoj Borbi, 24-25. aprila 1993, dakle punih devet godina, skoro de-ceniju pre nego što je Frensis Fukujama objavio svoju Our Post-human Future. Zbog daljeg, turbulentnog i dramatičnog razvoja stvari u našem delu sveta, međutim, ova problematika, neko vreme, ispala je iz fokusa moje pažnje, prešla u zonu neke vrste mog perifernog vida, da se tako izrazim. Vratila se početkom av-gusta 2009, nakon jednog bizarnog, uličnog incidenta Miomira Mugoše, tadašnjeg gradonačelnika Podgorice, jednog od onih ratnih oligarha, čiji ratni zločini iz 1990-ih nisu sankcionisani, pa je, kao i većina njegovih, poludeo od vlasti, nastavio da div-lja, sada u novim, takozvanim postkonfliktnim, mirnodopskim i evrointegracionističkim vremenima i uslovima. Zbog soli-darnosti sa Mihailom Jovovićem i Borisom Pejovićem, kolegama, novinarima, koji su bili žrtve gradonačelnikovog divljanja tog dana početkom avgusta 2009, povratak one hipoteze, pretvorio sam u jedan kritički tekst, pod naslovom „A izgledaju kao ljudi“, i taj tekst objavio u podgoričkim Vijestima, 14. avgusta 2009.

Kako su okolnosti u zemlji ovoga puta ipak bile drugačije, re-dovnije i mirnije, problematika se više nije povlačila. Nego je, početkom 2010, posle one druge tužbe protiv Ibrahima Čikića, kulminirala. Tog momenta, naime, prvi put sam pomislio kako je moguće da naši oligarsi i STVARNO nisu ljudi. Ono 1993. bilo je samo teorijski i hipotetički, ovo sada bilo je konkretno i em-pirijski. Učestalost tužbi za naknadu nematerijalne štete „zbog pretrpljenih duševnih bolova“, od strane onih istih persona, ko-jima se na licu nije mogla pročitati, ni najmanja nelagoda, a ka-moli duševna patnja, tokom najvećih ratnih razaranja i zločina 1990-ih, za koje su upravo oni bili najodgovorniji, to je ipak bilo previše, čak i za najopskurnije, cinično-sadističke, sociopatske i predatorske tipove, unutar i inače široke, veoma široke game

126

ljudske prirode. Tog momenta odlučio sam, da svom mlađem kolegi i prijatelju, Filipu Kovačeviću, predložim da onu inici-jalnu teorijsku hipotezu, o ne-ljudskoj, klonovskoj prirodi naših oligarha, proverimo i empirijski, egzaktno, istraživački. Što mi, sistematski, organizovano i kontinuirano, radimo već evo pune tridesetčetiri godine.

Umesto podrobnijeg opisivanja, u nastavku ću izložiti samo jedan veoma kratki, zapravo najkraći mogući rezime ovih istraživanja, odnosno njihovih glavnih rezultata i nalaza. I to uglavnom onaj njihov deo, a to je pre svega njihov konceptualni, metodološki i tipološki segment, za koji sam bio zadužen ja. I samo u onoj meri, u kojoj je njihovo poznavanje, neophodno za dalje praćenje naše priče.

Na samom početku, moram da istaknem, kako su sprove-dena empirijska istraživanja, za koja je uglavnom bio zadužen Filip, značajno, da se tako izrazim, kompleksifikovala moje početne teorijske ideje, koncepte i tipove. GLAVNA PRO-MENA BILA JE MULTIPLIKACIJA PRVOBITNO BINARNE I JEDNOSTAVNE TIPOLOGIJE NA LJUDE I KLONOVE. Već posle, i na osnovu, prvih nekoliko godina psihoanalitičkih istraživanja, protokola i nalaza mog mlađeg kolege, naime, došao sam do čvrstog zaključka, kako su se u poslednjih sto-tinak godina ubrzane i usiljene modernizacije, pod njenim ekstremnim opterećenjima, u ljudskoj vrsti pojavile još najma-nje tri kritične i granične podvrste, naime predatori, sociopate i sponovi, koji onda, zajedno sa ona prva dva čista tipa, ljudima i klonovima, sada već čine PET RELATIVNO NOVIH I STA-BILNIH TIPOVA I PODTIPOVA. U nastavku ću, u osnovnim crtama, redom, izložiti i obrazložiti ovih pet tipova i podtipova.

LJUDI. U poređenju sa ostala četiri tipa i podtipa, ljudi izgle-daju prilično neproblematično, pozitivno i idealno, ali uopšte nije tako. Biolozi najbolje znaju koliko je široka gama onoga što se zove ljudska priroda. Ali nisu bili u pravu ni oni, u XIX i XX veku to su bili takozvani sociajaldarvinisti, početkom XXI

127

veka to su bili njima bliski takozvani neoliberalni ekonomisti, koji su tvrdili da je sebičnost jedini ili dominantni element ljud-ske prirode. Sebičnost, egoizam ili samoživost, jeste jedan od važnih elemenata ljudske prirode, ali nije jedini, pa ni najvažniji, ni dominantan. Empatija, saosećanje, najvažniji i dominantan je element ljudske prirode. Ne samo teorijski, nego i empirijski i eksperimentalno, ovo su dokazali Danijel Goleman i njegovi sa-radnici, psiholozi, neurolozi, evolucionisti, genetičari i biolozi, sa univerziteta Harvard, jednog od najprestižnijih američkih i svetskih univerziteta. Štaviše, ko pažljivije pročita dela samog Čarlsa Darvina, videće da je i on, upravo empatiju, saosećanje i solidarnost, smatrao glavnim elementom uspešnog opstanka, adaptacije i evolucije čoveka kao vrste. Pogađate, na ovaj isti element, kao na najvažniji, glavni i dominantni element ljud-ske prirode, oslonili smo se i ja i Filip, u našoj višedecenijskoj potrazi za ljudskom ili humanom česticom.

Razlika između ljudi i klonova, makar u načelu, najmanje je problematična. Načelno, klonovi nisu ljudi. Nastaju direktnom intervencijom čoveka, genetskim inžinjeringom, u laboratoriji, i to ostaje njihov trajni pečat. Utisnut u DNK. Koji se onda može egzaktno da pročita, takođe u laboratoriji, putem DNK analize. Problemi nastaju zbog mogućih zloupotreba DNK analize. Fren-sis Fukujama je upravo na ovoj tačci napustio svoj dotadašnji neograničeni liberalizam. U onoj svojoj poznatoj knjizi o našoj posthumanoj budućnosti iz 2002, prvi se energično založio, za razvijanje i preciziranje domaće i međunarodne regulacije, protiv mogućih zloupotreba novih biotehnologija, kako se tada govorilo. U narednih nekoliko decenija, ove regulacije, posebno one koje su, osim u slučajevima sumnji za najteža krivična dela, zabranjivale DNK analizu, razvijene su do neslućenih razme-ra. U kontekstu ove nove, domaće i međunarodne regulacije, otkrivanje jedne nove, alternativne metodologije, za pravo-vremeno i pouzdano prepoznavanje i identifikovanje klonova bez DNK analize, kojem smo ja i moj kolega posvetili ne samo rad za sutrašnji forum nego i svoje celokupne živote, bilo je od najvećeg mogućeg značaja.

128

Razlika između ljudi, na jednoj, i predatora, sociopata i spo-nova, na drugoj strani, mnogo je problematičnija, i to i načelno i praktično, nego što je to razlika između ljudi i klonova. Pre-datori, sociopate i sponovi, razlikuju se i međusobno, ali su im makar dve stvari ili osobine zajedničke, pa zbog toga ove dve ističem odmah, pre nego pređem na svaki od ova tri podtipa pojedinačno. Prvo, svi su oni JOŠ-UVEK-LJUDI, mada VEĆ-NA-IVICI, da se ovde tako izrazim. I drugo, svi su oni nastali SPONTANO, a ne veštački, u laboratoriji. I prvo i drugo, kao i niz drugih osobina ova tri podtipa, razjasniće se, dopuniti i precizirati u nastavku.

PREDATORI. Do predatora, kao jednog osobenog podtipa ljudi, unutar petočlane tipologije, hronološki sam došao najkas-nije, ali ga, zbog suštinskih, metodoloških i tipoloških razloga, evo, izlažem odmah nakon ljudi, a pre dva preostala granična podtipa. Neposredan povod, da konstruišem ovaj podtip, bile su takozvane otpremnine, koje su početkom XXI veka, kadrovi tada vladajuće jednopartijske nomenklature, čuveni Savo Parača i ostali, dobijali za svoje lojalno opsluživanje Piramide. Goran Batrićević, lekar i opozicioni lider, tada je egzaktno izračunao, da je pomenuti, kao i mnogi drugi vojnici Piramide, za svoj ser-vis, te godine, imao veće prosečne mesečne prihode, od samog Džordža Buša Mlađeg, predsednika i najmoćnijeg čoveka, tada najmoćnije države na svetu. I upravo tih dana, dok je dnevna i ostala štampa kritički razotkrivala i rasvetljavala ovaj do tada nepoznati i opskurni fenomen, meni je došla eureka. Najmanje deceniju pre toga, ja sam do predatorskog tipa već bio došao, ali ga do kraja nisam bio rasvetlio. Od Fernana Brodela sam znao da je planina konzervator prošlosti, pa me zbog toga nije iznenađivalo, što je ovaj granični podtip, relativno najsnažniji i najočuvaniji, bio baš u mojoj jedinoj i najvoljenijoj Crnoj Gori. Isto tako, znao sam i za veliku i neobičnu komparativnu sličnost između komunističkog i postkomunističkog predatorskog tipa. Dva tipa koja su se međusobno razlikovala po svemu ili skoro svemu ostalom, ekonomskom sistemu, državnom socijalizmu i oligarhijskom kapitalizmu, političkom poretku, jednopartizmu

129

i višepartizmu, ideologiji, diktaturi proletarijata i građanskoj demokratiji, i tako dalje, i tome slično. Slučaj Parača me je pro-svetlio. Shvatio sam do kraja. Predatorski tip odnosno podtip je rođen. U svoj njegovoj istorijskoj veličini, značaju i težini.

Predator je bio čovek paleolita, plemena i klana, lovac, sakupljač, koji je preživeo na marginama deset hiljada godina neolita. Pojavljivao se samo povremeno, u vremenima kriza, kao osobeni regresivni tip. Ali je kriza našeg vremena, velika, zapravo najveća moguća, a ne obična istorijska kriza, pa je zbog toga i regresivna ekspanzija ovog tipa, danas mnogo veća nego što je bila ikada ranije. Ili, da budem precizniji, u našoj velikoj odnosno najvećoj mogućoj istorijskoj krizi, smenjuju se ne samo pola veka ili par vekova industrije i informatike, pa ni samo pola milenijuma moderne i postmoderne, ni samo deset ili više mi-lenijuma paleolita i neolita, nego, sa pojavom i razvojem post-humane dinamike, i svih sto do dvesta hiljada godina odnosno milenijuma čoveka kao takvog. Pod pritiskom ove multi, hiper, giga krize našeg vremena, sve, pa i naš stari, predatorski podtip, dobija novi smisao, karakter i lik.

Kao i većina drugih sociologa, istoričara i antropologa, i ja sam predatora, dugo shvatao, tek kao puki, pasivni i inertni za-ostatak starih struktura i vremena. U novom razumevanju ovog podtipa, pored rečene multi, hiper, giga krize našeg vremena, i ovog puta, najviše mi je pomogao jedan stari, skoro zaborav-ljeni pojam G. V. F. Hegela. Pojam prevazilaženja ili prevlada-vanja. Po velikom nemačkom filozofu, naime, prevazilaženje ili prevladavanje ne znači potpuno ukidanje nego samo ukidanje u samostalnoj egzistenciji. Drugim rečima, prevaziđena ili pre-vladana egzistencija postoji i dalje, samo što je sada podignuta na viši nivo razvoja. Tako i predator. Dramatična novost našeg vremena, oživljavanje, ekspandiranje i snaženje predatorskog, kao i ostala dva granična podtipa, nije, dakle, ni zbog samih ovih podtipova, ni zbog opisanih mehanizama prevazilaženja ili prevladavanja, i jedni i drugi su, videli smo, stari istorijski fenomeni, nego je zbog ekstremnog tereta našeg vremena, zbog

130

one multi, hiper, giga krize našeg vremena, koje nije bilo nikada ranije.

O predatorima, samo još jedna kratka napomena. Prema danas raspoloživim znanjima, predatori se, od naša dru-ga dva granična podtipa, sociopata i sponova, ni biološki ni bihejvioristički, ni po unutrašnjem sastavu DNK, ni po spoljašnjem ponašanju, dakle, ne razlikuju. Tako da jedina raz-lika među njima ostaje ona njihova specifična istorijska geneza, koja je poznata samo njihovim dugogodišnjim i posvećenim istraživačima. Ali je i ova razlika značajna. I to i praktično a ne samo teorijski. Primera radi, samo u oblasti nove, granične i posthumane penologije, ova razlika je od najvećeg mogućeg praktičnog značaja. Od toga, naime, da li ste nekog delikventa, na osnovu njegove istorije, kvalifikovali, klasifikovali i registro-vali kao predatora, sociopatu ili spona, u najvećoj meri zavisi, ne samo odgovarajuća kazna, nego i način njenog korektivnog izvršenja. Jedan veoma zanimljiv članak o tome, pod naslovom „Razumevanje i resocijalizovanje predatora, sociopata i spo-nova“, u najnovijem broju vodećeg međunarodnog časopisa u toj oblasti New Posthuman Penology, upravo je objavila Jelena Jauković, jedan od naših najrenomiranijih penologa.

SOCIOPATE. Neposredan povod za konstrukciju ovog podtipa bili su mučitelji, domaći i međunarodni, bjelopoljski, gvantanamozalivski, abugraibski i ostali, čiji su nas mračni profili, sa svetlucavih ekrana i iz drugih medija, krajem XX, početkom XXI veka, prosto preplavili. Baš onda kada smo, zavedeni službenom dogmom i retorikom progresa, naivno očekivali, veliki napredak u zaštiti i unapređenju ljudskih prava.

Daleko od toga da su sociopate novost našeg vremena. Drevna predanja i zapisi jasno govore o tome da je sociopata bilo uvek kao što ih ima i sada. Treba li uopšte podsećati na mučitelje i dželate starog i srednjeg veka. Oni su prosto jedan ekstreman deo ljudskog spektra koji ljudsku vrstu kao takvu prati odvaj-kada. Pa ipak, moja je hipoteza, da ovaj ekstremni deo ljudskog

131

spektra, upravo u našem vremenu pozne moderne, u posled-njih pola veka, vek, kvantitativno i kvalitativno eskalira.

Kažem hipoteza, zbog toga što je egzaktna empirijska pro-vera, u ovoj stvari, još uvek, prilično ograničena, nerazvijena i nedovoljna. Koliko-toliko relevantni statistički podaci postoje samo za vremenski period od nekoliko poslednjih decenija, a to je vremenski period koji je nesrazmerno i neupotrebljivo kratak, u poređenju sa sto-dvesta hiljada godina, koliko je stara ljudska vrsta kao takva. Isto važi i za DNK analizu, koja jeste potvrdila onaj granični status i poremećaj u strukturi gena so-ciopata, ali i to takođe na veoma ograničenom i nedovoljnom broju ispitanih slučajeva. Zbog toga se, do otkrića novih, do-voljno razvijenih, uporedivih i upotrebljivih serija, metoda i tehnika, moramo zadovoljiti, rečenom hipotezom.

Što opet ne znači da za ovu hipotezu već nema dovoljno oz-biljnih istorijskih, istoriozofskih i filozofskih argumenata. U ovom veoma sažetom prikazu problema, uputiću samo na dva takva, međusobno povezana, komplementarna i kumulativna, što ih onda samo pojačava. Prvi je argument pozne moderne, drugi argument posthumane evolucije. Prvi o našem vremenu govori kao o našoj trećoj velikoj poznoj epohi, poznoj moderni, u kojoj se smenjuju moderno i postmoderno vreme. Kao što su se u našoj prvoj velikoj poznoj epohi, poznoj antici, smenjivali antika i srednjovekovlje, te u našoj drugoj velikoj poznoj epohi, poznom srednjovekovlju, srednjovekovlje i moderna. A, sada sledi ključni argument, ovim trima velikim poznim epohama, dakle poznoj moderni, poznom srednjovekovlju i poznoj antici, uz ostalo, zajednički su i veliki, višedecenijski, pa i viševekovni ciklusi dekadencije, haotizacije i violentizacije istorijskog siste-ma i svih njegovih institucija i aktera. Porast onog sociopatskog ekstrema samo je sastavni deo ovih velikih i negativnih istorij-skih ciklusa.

U našem vremenu pozne moderne, međutim, opisani isto-rijski ciklusi, više nisu jedini. Na njih se direktno nadovezuje,

132

multiplikuje i pojačava ih, i jedan potpuno novi, sekularni moment. Posthumani fenomen, razvoj i trend. Zar onda nije sasvim razumna pretpostavka, da se i broj, prisutnost i destruk-tivnost ekstremnih sociopata, pod ovako višestruko, ciklično i sekularno povećanim teretom našeg otežalog poznomodernog vremena, takođe naglo, čak eksponencijalno povećava.

SPONOVI. Sponovi su još-uvek-ljudi ali već-na-ivici da prestanu to biti i da pređu u klonove. Za razliku od druga dva granična podtipa, predatora i sociopata, koji su neka vr-sta rođenih poluljudi, sponovi takvi postaju tokom života, u ekstremno nasilnim uslovima.

Reč spon dolazi od ideje o spontanoj degradaciji DNK, do koje kod nekih ljudi u ovim uslovima dolazi. Ideju sam prvi put formulisao u onom tekstu „Istorija, nasilje, mutacija“ iz 1993, a samu reč spon prvi put upotrebio u onom drugom tekstu na tu temu „A izgledaju kao ljudi“ iz 2009. I ideja i reč spadaju u mali, veoma mali broj otkrića na koja sam, ne zamerite mi što ću to reći, ponosan. U nauci, kao i u drugim delatnostima, uostalom, broj ovakvih otkrića je i inače veoma mali. Mnogo je više onih drugih, sporih i mukotrpnih akumulacija. Koje, na kraju kraje-va, ova ista otkrića, vredno iako neprimetno pripremaju. Kako god, sponovi su moje čedo, jedno od retkih, i jedno od prvih.

Još važnije, sponovi su čedo pozne moderne. Moja hipoteza je, naime, da sponova kao takvih, pre našeg otežalog vremena pozne moderne, u ljudskoj vrsti nije bilo, drugim rečima, da je do procesa spontanog propadanja DNK, moglo da dođe samo u uslovima ekstremno povećanih tereta našeg vremena. Rekao sam hipoteza, zbog toga što i ovde nailazimo na onaj isti pro-blem, još uvek nedovoljne reprezentativnosti, raspoloživosti i uporedivosti, odgovarajućih empirijskih, posebno DNK poda-taka.

Ali to uopšte nije znak slabosti. Naprotiv, istraživanje spo-nova, i istraživanje druga dva granična podtipa, kao i njihovih

133

složenih i promenljivih međusobnih odnosa, te njihovih isto tak-vih odnosa sa ljudima i klonovima, jedna je od najdinamičnijih i najproduktivnijih oblasti biohumanih istraživanja u poslednjih nekoliko decenija. U superdinamičnom (dis)balansu između teorije i empirije, i bukvalno svakoga dana, menja se i onaj na-peti odnos, između starih i novih pitanja.

Tako, ukoliko za zaključivanje o celini ljudske vrste kao tak-ve, ona prva ispitivanja DNK nisu dovoljno reprezentativna, a mora se reći da nisu, sasvim su dovoljna, za neke druge, „kraće“, ali takođe značajne, opservacije, nalaze i zaključke. Navešću samo neke najmarkantnije. Pored ostalog, ova ispitivanja, potvrdila su i onu našu ranu hipotezu o delimičnoj degrada-ciji DNK, kao i onu našu hipotezu koja se na ovu nastavlja, o sličnosti ove degradacije sa onom kod predatora i sociopata. Pitanje međusobnih razlika, između ova tri granična podtipa, ostalo je otvoreno, mada i u tom pogledu postoje neka prva, ohrabrujuća istraživanja. Još značajnije, potvrđena je i hipoteza o razlici između naša tri granična podtipa, predatora, sociopata i sponova, kao još-uvek-ljudi mada već-na-ivici, na jednoj, i onih drugih, klonova, kao ne-ljudi, na drugoj strani. Reč je o onoj humanoj ili ljudskoj čestici o kojoj je već bilo reči. DNK analiza ovu česticu još uvek nije do kraja identifikovala i opisala ali je već veoma blizu da i to učini. Uz sve ovo, ovde su otvo-rena i neka sasvim nova pitanja. Najviše od svih, to je pitanje inicijalne determinacije, ili, da to prevedem ovako, pitanje šta je to zbog čega neki ljudi, u identičnim uslovima ekstremnih opterećenja i nasilja, degradiraju i postaju sponovi, a neki ne. A zatim, možda još značajnije, i pitanje finalne destinacije, ili, da i to nekako prevedem, pitanje da li i ukoliko da u kojoj meri, ljudska volja i intervencija, uopšte mogu da utiču na (samo)stvaranje pet tipova i podtipova o kojima je ovde reč, ili, konk-retnije, i posebno značajno, da li se ona naša tri granična podti-pa, među njima posebno sponovi, mogu vratiti među normalne ljude, odnosno, što je samo negativna strana istog pitanja, da li, i pod kojim uslovima, oni mogu do kraja da propadnu, i postanu ne-ljudi odnosno klonovi, te, konačno, da li su svi ovi procesi

134

promena, u ovom ili onom pravcu, napred ili nazad, ili kakogod, da li su oni, dakle, ireverzibilni, nepovratni, ili ih je ipak nekako moguće preokrenuti i vratiti.

Ni odnos između teorije i empirije u oblasti bihejvioris-tike, posebno u oblasti nove, posthumane penologije, nije manje dinamičan, zanimljiv i otvoren. Posebno tamo gde je pristup biološkim, evolucionim i genetskim, odnosno DNK istraživanjima, nemoguć, otežan ili ograničen. Navešću samo jedan skoriji primer. U malopre pomenutom članku, Jelena Jauković je empirijski, bihejvioristički i statistički, potvrdila pret-postavku o relativno pa i značajno većoj stabilnosti predatora i sociopata u odnosu na sponove. Ova razlika među njima naj-verovatnije proističe iz one razlike između stečenosti kod prvih i naslednosti kod drugih, ali čak i nezavisno od pitanja njenog porekla, koje je još uvek otvoreno, njene praktične penološke konsekvence, izuzetno su velike, značajne i ohrabrujuće.

KLONOVI. Od svih pet tipova odnosno podtipova naše kompleksne tipologije, klonovi su jedini ne-ljudi, i jedini nas-tali veštački, u laboratoriji, genetskim inžinjeringom. Od kada su se prvi put pojavili, preciznije rečeno od kada su prvi put proizvedeni i pušteni u svet, pre oko pola veka, njihov broj se eksponencijalno povećao, tako da prema nekim pretpostav-kama, njihov ukupan broj na planeti danas nije manji od zbira ostala četiri (pod)tipa. Od kada su se pojavili, klonovi su postali izvor najmanje dve vrste velikih i teških problema. Prvo, u uslo-vima sve veće ekološke krize, nedostatka prostora, hrane, vode i drugih resursa, velik i težak problem postao je sam njihov broj. I drugo, ima li se na umu još uvek problematična, ambivalentna i nekontrolisana ljudska priroda, posebno ona njena aktuelna, poznomoderna i poznokapitalistička verzija, u obliku onih hos-tes humani generis, neprijatelja ljudskog roda, globalnih i lokal-nih tajkuna i oligarha, bez prestanka žednih ljudske muke, pat-nje i krvi, još veći i teži, možda najveći i najteži problem čoveka i sveta ovde i danas, postao je problem aktuelnih ali i zamislivih a mogućih zloupotreba klonova, od strane rečenih neprijatelja.

135

Zbog toga su klonovi i postali problem broj jedan celokupne biohumanistike našeg vremena.

U istraživanjima klonova, kao i u istraživanjima ona tri granična podtipa, sve više je rešenih, ali i onih drugih, još uvek nerešenih, problematičnih i otvorenih pitanja. Tako, u biologiji i genetici, ona humana ili ljudska čestica, otkrivena je samo ne-gativno, ne i pozitivno, da se tako izrazim. U strukturi DNK klonova, na mestu na kojem kod ljudi postoji jedan diskretni element, naime, otkrivena je jedna vrsta praznine, ili, bolje, za-tamnjenja, zamagljenja ili mrlje, ali zbog izuzetne kompleks-nosti, dinamičnosti i nepostojanosti rečenog elementa, on još uvek nije pozitivno izolovan, opisan i proučen, mada se i na tome već nekoliko godina ozbiljno radi. Slično, u bihejvioristici, psihoanalizi i socijalnoj psihologiji, razvijene su odgovarajuće metode i tehnike za prepoznavanje i identifikovanje klonova bez DNK analize, među njima i one za koje je najviše zaslužan moj mlađi kolega Filip Kovačević, koje su već dobile svetska priznanja, te koje će sutra biti predstavljene i na našem forumu, ali je i u ovim oblastima ostalo još dosta ozbiljnih i otvorenih pitanja koja čekaju odgovore.

Među ovim pitanjima su i neka koja su više konceptualne, teo-rijske i preliminarne prirode. To su pitanja koja spadaju u moj najuži profesionalni domen. Najvažnije među njima je pitanje PRAVE prirode klonova. Koje se nekome može učiniti previše teorijsko i apstraktno ali nije tako. I ono ima sasvim konkretne i praktične posledice. Na primer, ukoliko smatrate da klonovi nisu ljudi, onda nekom odnosno bilo kom klonu, ne možete da sudite, jer, to pravnici, posebno krivični pravnici, dobro znaju, suditi se može samo ljudima, osobama sa, kako krivičari kažu, vinošću, voljom i svešću.

A u pitanju prave prirode klona, to sam na početku ove priče već istakao, ja sam i dalje ubeđeni humanist, koji smatra da klo-novi NISU LJUDI. Mada sam svestan da ovo nije dovoljno. Klo-novi nisu ljudi ali jesu oblik života. Doduše do danas nepoznat.

136

Zbog toga sam na kraju napravio mali kompromis. Umesto ne-ljudi, stvari, kako sam za njih govorio ranije, sada za njih kažem ne-ljudi, stvorovi.

Što opet ne znači, da čak i između mene i mog najbližeg ko-lege i prijatelja, Filipa Kovačevića, u ovom, kao i u još nekim pitanjima, nema i dalje određenih, ponekad i ne malih razlika. Dok se približavamo velelepnom zdanju hotela Komovi, na-stavljamo davno započetu raspravu o ovom pitanju.

„Profesore”, kaže mi Filip, „Vaš kompromis nije dovoljan. On, doduše, odgovara sadašnjem momentu i stanju stvari, ali ja sa njime suštinski nijesam zadovoljan.“

„Zbog čega?”, pitam.

„Zbog toga što preuranjeno zatvara svaku drugu opciju”, od-govara.

„Kako to misliš, možeš li da budeš malo konkretniji?”, predosećam ali nisam siguran pa i dalje pitam.

„Pa, Vi, profesore, kao da potpuno isključujete mogućnost, da bi klonovi mogli biti usavršeni, da bi vremenom, kada se pozi-tivno izoluje iz čovekove DNK, ona naša humana čestica, mogla da se implementira i u njihove DNK, te da se na taj način oni U POTPUNOSTI izjednače sa ljudima”, ovoga puta Filip je bio do kraja konkretan i precizan.

„Filipe”, odgovaram bez mnogo premišljanja, „na samom početku, moram da priznam, da ja o toj mogućnosti do sada zaista nisam razmišljao, ali čak i bez nekog podrobnijeg razmišljanja, mogu da ti kažem da si u pravu, da ja zaista jednu takvu mogućnost ne vidim, ili, da to kažem i ovako, čak i ukoliko bi se neka takva implementacija dogodila, ja ću i dalje pretpos-tavljati, da je između ljudi i klonova, ostala neka razlika, možda nevidljiva naučničkom oku, ali važna i odlučna”, ne znam zbog čega, obično ne žurim, ali ovoga puta odgovorio sam unapred,

137

čak i na ono što me Filip direktno nije ni pitao.

„Ali, profesore, zar Vas ovakvo apsolutno odbijanje moguće konačne humanizacije klonova”, Filip Kovačević nikada ne propušta priliku da poentira, „zar Vas takav stav opasno ne približava teistima i kreacionistima?“

„Kreacionistima sigurno ne, jednoj vrsti teista možda”, spon-tano i brzo odgovaram, „ti, Filipe, sasvim dobro znaš, da sam principijelni protivnik svakog shvatanja boga kao spoljašnjeg bića, sile i tvorca, ali takođe znaš, da više nisam ni ateist, nego jedna vrsta kosmičkog panteiste.“

„Još jedna uznemirujuća konsekvenca Vašeg odbijanja svake mogućnosti da klonove priznate kao ljude”, Filip nastavlja sa argumentacijom kojoj se ne može odreći zavidna doslednost i kondicija, „jeste u jednoj vrsti nehumanosti prema klonovima, da se tako izrazim, naravno, u slučaju da zaista dođe do onog njihovog potpunog usavršavanja, putem one implementacije.“

„U redu”, pokušavam da sa Filipom pronađem jednu novu tačku saglasnosti, „priznajem da bi u tom slučaju moje odbijanje moglo da se i tako protumači. Ipak, humana ili ljudska čestica, njena eventualna implementacija u DNK klona, humanizacija ovog, ne zameri mi, ja ipak ne mogu da kažem drugačije, da-kle humanizacija ovog STVORA, sve to ostaje stvar još uvek prilično neizvesne naučne, tehnološke i ukupne budućnosti. U međuvremenu, dozvoli mi da ti skrenem pažnju, na jednu drugu stranu problema. Na to, naime, da se moje insistiranje na ne-ljudskoj prirodi ovih stvorova, u našim aktuelnim istorij-skim, društvenim i civilizacijskim uslovima, može razumeti, i kao jedna vrsta odbrane klonova od ljudi, a ne obrnuto.“

„Kako to?“

„Pa tako, Filipe, što moja koncepcija klonova kao ne-ljudskih bića, stvorova, odgovornost za sve, pa i za zloupotrebe klo-

138

nova, prenosi na jedino pravo mesto, a to su ljudi, odnosno jedna, ekonomski, klasno i ukupno, sasvim određena vrsta ljudi, današnji globalni i lokalni tajkuni i oligarsi, moćnici i sil-nici, autokrate i birokrate. Bezdušni mutanti poznomodernog i poznokapitalističkog sveta u opadanju i raspadanju. Oni naši destruktivni hostes humani generis, neprijatelji ljudskog roda, koji su, zahvaljujući napretku tehnike i tehnologije, u svojoj destruktivnosti, i sami toliko uznapredovali, da su danas već u stanju da ugroze ne samo ljudski rod, nego čak i kosmos.“

„Dobro, profesore”, Filip je pravi posvećenik ideja ali nije fun-damentalist, naprotiv uvek je spreman da prihvati novi moment, tako i ovoga puta, „ukoliko sam Vas dobro razumeo, Vi onu odlučnu razliku između ljudi i klonova, ne vezujete toliko za tehničku, koliko za emocionalnu inteligenciju, da i ovde upotre-bim onu distinkciju koju je prvi otkrio Danijel Goleman?“

„Da”, raduje me što je Filip i ovoga puta pozitivan i otvoren, „dobro si me razumeo. Kod klonova ne postoji ni dobro ni zlo. Dobro i zlo postoje samo kod ljudi. Drugim rečima, onaj odlučni, kritični, razlikovni sastojak, koji jasno odvaja ljude od klonova, to je sposobnost razlikovanja dobra i zla, a unutar ove sposobnosti i razlikovanja, aktivno i produktivno prevladavanje onog prvog odnosno dobra, u obliku empatije ili saosećanja, i to, dodao bih, ne samo prema drugim ljudima, nego i prema dru-gim bićima, ekosistemu i kosmosu kao celini. Možda to stvarno jeste moja predrasuda prema klonovima, možda u ovoj stvari ja zaista jesam jedna vrsta novog, posthumanog konzervativca, možda to čak i prirodno dolazi sa mojim poznim godinama, ne znam, ali ja i dalje čvrsto verujem da je upravo empatija najvažniji sastojak humane ili ljudske čestice, da se upravo taj sastojak nikako ne može veštački stvoriti pa ni implementirati, te da će upravo zbog toga klonovi večno ostati samo stvorovi.“

Dok ulazimo u hotel Komove, u sećanje mi se još jednom vraćaju, nezaboravni momenti, sekvence i slike, sa onog velikog suđenja Džordžu Bušu Mlađem pred stalnim Međunarodnim

139

krivičnim sudom u Hagu 2022-2027. Reč je o momentima, sekvencama i slikama, koje je pokrenula upravo rasprava sa Filipom Kovačevićem. Na rečenom suđenju, naime, uz samu osuđujuću presudu, koja je izrečena Džordžu Bušu Mlađem, i jednom broju pripadnika njegove dve administracije 2000-2008, najznačajnija su bila otkrića koja su se odnosila na klonove i ljude i njihove međusobne odnose. Doduše, o ljudima i klono-vima se i pre ovog suđenja nešto znalo, nagađalo ili naslućivalo, ali su otkrića o ovima, koja su na ovom suđenju obelodanjena, verifikovana i dokazana, za čitav svet, u to vreme, bila, malo je reći, kardinalna, prevratna i šokantna.

Najpre, na ovom velikom suđenju, nepobitno je utvrđeno ko, kako i kada je formirao PRVU GENERACIJU KLONOVA. Da počnemo sa KO, to je uvek nekako najintrigantnije. Bila je to Globalna akcija, formalno i nominalno međunarodna humani-tarna fondacija, ispod čije forme i imena se krila jedna vrsta neformalne ali moćne Svetske vlade. Ova je bila sastavljena od većine aktuelnih i bivših šefova država ili vlada velikih sila, ali i od nekih manje poznatih, ali strateški važnih, političkih i eks-pertskih profila.

Otkrića o KAKO nisu bila manje intrigantna. Pored osta-log, suđenje o kojem je reč, razotkrilo je i veoma složene, razrađene i rafinirane mehanizme prikrivanja. Počev od be-nigne konstrukcije same Globalne akcije, pa sve do egzaktno planiranih, vođenih i spinovanih (dez)informacija, storija i afera o LAŽNIM klonovima. Ispod kojih se odvijao proces proizv-odnje, isprobavanja i usavršavanja STVARNIH klonova. Koliko je ovaj dvostruki proces bio solidno pripreman i egzekutiran, najbolje govori činjenica da je njegova dvostrukost razotkrive-na tek na suđenju 2022-2027. Pored ostalog, na ovom suđenju, utvrđeno je i to, da je većina afera o ljudima i klonovima, koje su još od kraja XX veka potresale svetsku javnost, kao ona o onoj privatnoj korporaciji Klonejd, ili ona o onom opskurnom pokretu Realijanaca, ili ona o onom italijanskom doktoru Seve-rinu Antinoriju, zapravo, fabrikovana, izmišljena i lansirana, od

140

strane superspecijalista propagande i spina, Globalne akcije i njenih privilegovanih medijskih partnera.

A za to vreme, duboko u podzemlju Stenovitih planina, u su-pertajnim eksperimentalnim laboratorijama Globalne akcije, tekao je dugotrajan i težak proces proizvodnje STVARNIH klo-nova. Proces je započeo 1997, iste one godine kada je svetlost dana ugledala vest o kloniranju ovce Doli. U prvih četiri godine, 1997-2001, proizvedeno je samo nekoliko malih, nultih ili eks-perimentalnih serija. Koje su bile samo objekt za usavršavanje. U potonjoj fazi ovog usavršavanja, težište je bilo na što verni-jem oponašanju psihičkih, duhovnih i duševnih osobina ljudi, fizičke karakteristike bile su manji problem. Očigledno upućeni u najnovija psiho-socijalna istraživanja Filipa Kovačevića, klonoproizvođači Globalne akcije, poseban napor ulagali su u klonovsko oponašanje ljudske empatije ili saosećanja. Vrhunski bihejvioristi našeg vremena, na suđenju su posvedočili, da, na osnovu svojih, bihejviorističkih metoda, ni oni sami, nisu bili u stanju da primete razliku. To je mogla da utvrdi tek ona eg-zaktna, biološka, genetska DNK analiza.

Pretpostavljam da vam je sada jasnije, i zbog čega je odgovor na pitanje KADA, u izvesnoj meri problematičan, neprecizan i zamagljen. Prvi klonovi, u obliku onih malih, nultih ili eksperi-mentalnih serija, proizvedeni su u onom probnom periodu 1997-2001, koji je, čak i nakon velikog suđenja Džordžu Bušu Mlađem 2022-2027, ostao relativno nerasvetljen. Za datum rođenja klona, ja, ipak, uzimam 12. septembar 2001, i to ne samo zbog toga što je taj dan, na suđenju, egzaktno i nesporno utvrđen, nego i zbog toga što je, prema isto takvim, egzaktnim i nespornim nalazima suda, tog dana izvršena PRVA VELIKA ZAMENA. Supstitucija realnih ljudi, njihovim tehnološkim dvojnicima, identičnim klo-novima. Po mom mišljenju, tek ovi klonovi mogu da se označe i kao prva generacija klonova. Oni prethodni, bili su ne samo manje brojni, nego i manje savršeni. A što se tiče samog dana, jasno je da je Globalna akcija, alijas Svetska vlada, ovaj dan, za ovu zamenu, namerno izabrala. Smrtonosni teroristički napad Al

141

Kaide na Njujork i Vašington, te veliki masovni strah, histerija i panika, koji su počeli da se šire prethodnog dana, za jednu ova-kvu operaciju, bili su najbolji zaklon i zaštita.

Oligarhijska priroda Globalne akcije, iliti Svetske vlade, dobro se videla, u još jednoj krupnoj odluci, donetoj i realizovanoj na dan prve velike zamene. To je bila njena odluka, da se prilikom prve velike zamene ljudi identičnim klonovima, odnosno prili-kom puštanja u svet prve generacije ili nomenklature klonova, i među ovima napravi razlika. Na ljude koji ostaju u životu ali se povlače u nevidljivi sastav Svetske vlade, dok ih na dotadašnjim vidljivim funkcijama šefova država ili vlada samo zamenjuju njihovi identični dvojnici odnosno klonovi, i na ljude koji se iz života povlače u najužem smislu te reči, dakle konačno i nepov-ratno, da tako kažem, dok ih na njihovim dotadašnjim vidljivim funkcijama zamenjuju klonovi. Ne morate da imate posebno razvijenu maštu, pa da pogodite, da su među prvima bili uglav-nom šefovi država ili vlada i drugi visoku funkcioneri i eksperti vlasti iz najbogatijih i najmoćnijih, a među drugima uglavnom oni iz onih drugih, malih i zavisnih država sveta. Među prvima, kada je reč o kraju XX, početku XXI veka, koji nas ovde najviše interesuje, primera radi, Džordž Buš Mlađi, Toni Bler, Silvijo Berluskoni i Nikola Sarkozi, među drugima, takođe primera radi, Manuel Norijega, Sadam Husein, Slobodan Milošević i Milo Đukanović.

Da, dobro ste pročitali, među ovima drugima bio je i naš slav-ni dugoveki oligarh, Milo Đukanović. Naravno, našem naširoko i nadaleko poznatom crnogorskom samoljublju, nije godilo saznanje, da je naš domaći vrhovni oligarh, od strane Svetske vlade, tretiran kao drugorazredni kadar. Ali to je tako od kada je sveta i veka. U svetu oligarha, ne možete očekivati baš neku preveliku brigu, za jednakost i ravnopravnost. Veliki idu sa ve-likima, mali sa malima.

Veliko suđenje 2022-2027, međutim, meni lično, puno je pomoglo. Sve do ovog suđenja, naime, ja sam se, u svojim

142

dugogodišnjim proučavanjima ljudi i klonova, veoma kolebao, i to najčešće po obrascu ili-ili. U tom pogledu, najviše dugujem crnogorskom oligarhu broj jedan. On je bio moj privilegova-ni istraživački materijal. I u njegovom, to jest posebno u nje-govom slučaju, godinama sam se kolebao oko konačnog nalaza i zaključka. Dijagnosticirajući ga čas kao čoveka, čas kao klona, a u onom prvom slučaju, čas kao predatora, čas kao sociopatu, čas kao spona. A onda sam, zahvaljujući činjenicama i dokazi-ma koji su utvđeni na rečenom suđenju, shvatio da je, u slučaju crnogorskog oligarha broj jedan, a verovatno i u mnogim dru-gim slučajevima, istina, zaista, u obrascu i-i , a ne u obrascu ili-ili. To jest, da je ovaj oligarh, jedno vreme bio čovek, jedno klon, a u vremenu kada je bio čovek, opet, ne ili-ili, nego i-i, kom-binacija predatora, socipate i spona, sa različitim srazmerama ovih (pod)tipova u različitim periodima, ali uvek kombinacija, nikada čisti (pod)tip.

U onoj istoj maloj fusnoti, sa velikog suđenja Džordžu Bušu Mlađem 2022-2027, naime, nedvosmisleno je utvrđeno, ne samo to, da je Milo Đukanović bio čovek, partner ili operati-vac CIA, u onom periodu 1995-2001, nego i da je 12. septem-bra 2001, u okviru one prve velike zamene, i on bio zamenjen identičnim dvojnikom ili klonom. Čovek CIA postao je kra-jem1995, pod snažnim pritiskom i ucenom, zbog srebreničke tragedije i genocida, za koji je i on snosio deo odgovornosti, jer je sa najodgovornijim, Slobodanom Miloševićem, bio koalicio-ni partner na takozvanom saveznom nivou, a trajno, konačno i nepovratno je zamenjen identičnim klonom 2001, zbog toga što nakon pada Slobodana Miloševića, više nije bio toliko ne-ophodan, a već je bio počeo, i da pokazuje prve znake nervoze, slabosti, pa i neposlušnosti. Što je bilo ljudski, odviše ljudski.

143

9. POSLEDNJA VEČERA

Sa umirućim dnevnim svetlom, oko sedam i po uveče, ula-zimo u hotel Komove. U prostranom holu hotela, već je po-stavljena izložba fotografija stare Andrijevice. Za pola sata, u osam uveče, kao prateći program foruma, zakazana je promo-cija knji ge Varoš i zvijezde. Izložba fotografija sastavni je deo promocije.

Hotel Komovi je kultno ime Andrijevice. Ja pamtim i njegovo staro zdanje, s početka druge polovine prošlog veka, u kojem nije bilo više od desetak trošnih soba. Od ovog zdanja, kao sim-bol starine i kontinuiteta, sačuvan je i reintegrisan u novi ob-jekt, samo stari, prepoznatljivi, „komovski“ portal.

A novi objekt, šta o njemu da vam kažem? Da je podignut pre tačno petnaest godina, 2029. Ili da je u momentu podizanja bio najveći i najlepši hotelski kompleks ne samo u Crnoj Gori nego i na Balkanu. Ili da je samo par godina nakon podizanja, 2031, od strane Svetskog udruženja arhitekata, prvonagrađen prestižnom nagradom tog udruženja za ambijentalnu arhitek-turu.

Hotel Komovi i Andrijevica određeni su za samo središte fo-ruma, ali će se najveći broj aktivnosti, susreta, komunikacija i radionica foruma, održati u brojnim manjim mestima sever-nocrnogorskog planinskog arhipelaga. Oko sto hiljada učesnika foruma, koliko ih je potvrdilo dolazak, uostalom, drugačije ne bi ni moglo da bude prihvaćeno i smešteno. A da bi se način or-ganizovanja i funkcionisanja foruma do kraja i dobro razumeo,

144

valja znati makar još jednu značajnu stvar. To je princip neko-mercijalnog ili neprofitnog prijema, boravka i rada.

Kada su na izmaku prve decenije našeg veka, Bil Gejts, Voren Bafit, Džordž Soros, i još nekoliko tada najbogatijih američkih i svetskih bogataša, tajkuna i milijardera, počeli da se ponašaju nekomercijalno ili neprofitno, to jest da svoje basnoslovne novčane svote, bezuslovno i nepovratno poklanjaju domaćoj i svetskoj sirotinji, bolnicama, univerzitetima i školama, najveći broj naučnika, intelektualaca i analitičara, ovaj fenomen tada nije ni primetio, a kamoli shvatio. Ili ga je, još gore, pogrešno shvatio, odnosno kvalifikovao, kao samo još jedan, doduše neobičan, ekstravagantan i preteran oblik, starog, hipokritskog, buržoaskog milosrđa. Tek kada je, u narednih deceniju-dve, ovakav oblik ponašanja, postao dominantan, masovan i „zara-zan“, videlo se da su bili u pravu, oni retki naučnici, intelek-tualci i analitičari, kakav je bio i Imanuel Volerstin, koji su u opisanom ponašanju, na samom početku, prepoznali ne ostatak stare i poznate „čeriti“ prošlosti, nego začetak potpuno nove i do tada nepoznate, postkapitalističke, nekomercijalne i nepro-fitne budućnosti.

A tada se dogodio još jedan pozitivan i samo na prvi pogled paradoksalan, neočekivan i neshvatljiv preokret. Da su neke lo-kalne zajednice, koje su u proteklih par vekova patile od velikog deficita industrije i ostalih blagodeti moderne epohe, upravo zahvaljujući ovom deficitu, u poslednjih nekoliko decenija pozne moderne, napravili veliki napredak u razvoju. Kako je to uopšte bilo moguće? Pa jednostavno, u naše vreme, u poznoj moderni, glavni element razvoja, ili, kako to već ekonomisti stručno kažu, glavna komparativna prednost, više nije indu-strija, nego upravo njeno odsustvo, očuvana priroda, prostor i zdrava životna sredina. U starom sporu između zastupnika i protivnika teze o mogućnosti preskakanja takozvanih nužnih faza u privrednom i istorijskom razvoju, činilo se kao da su oni prvi pobedili, ali nije tako, preokret koji sam upravo opisao, do-godio se zahvaljujući inteligentnoj (re)kombinaciji postojećih

145

elemenata, a ne zahvaljujući njihovom bilo kakvom preskaka-nju, pogotovo ne izmišljanju nepostojećih elemenata.

Na stranu sada teorija, jedno je sigurno. Zahvaljujući upra-vo inteligentom (re)kombinovanju veoma očuvane i zdrave životne sredine, sa isto tako očuvanom pozitivnom tradicijom patrijarhalne zajednice, predmodernim oblicima ekonomije, ekologije i života, naširoko poznatim tradicionalnim gostolju-bljem, solidarnošću i uzajamnom pomoći, mobom i sličnim običajima, do tada najnerazvijeniji, severni deo Crne Gore, za-jedno sa Andrijevicom, za samo nekoliko poslednjih decenija, u ekonomskom i ukupnom društvenom razvoju, isprednjačio je pred ostalim delovima Crne Gore. Kao što su Crna Gora i Bal-kan, i još neka, ranije periferna područja Evrope, pa i granična Turska, isprednjačile u odnosu na ranije neuporedivo razvijeni-ja središta Zapadne Evrope. Ali, ja ovime nisam hteo podrobnije da ulazim u složeno, teško i nikada do kraja predvidivo pitanje privrednog i društvenog razvoja, nego samo da iznesem onoli-ko koliko je bilo neophodno da se bolje razume, onaj nekomer-cijalni i neprofitni princip organizovanja i funkcionisanja našeg sutrašnjeg foruma. Zahvaljujući kojem je najveći broj od onih sto hiljada učesnika foruma, bio gost kod svojih andrijevičkih i ostalih severnocrnogorskih domaćina i porodica.

Neposredno pred zakazanu promociju, u velikom holu ho-tela Komovi, sve vrvi od nekoliko stotina zvanica, predstavnika učesnika foruma iz svih delova sveta i njihovih domaćina. Na kratko se rastajem od Ibrahima Čikića i Filipa Kovačevića. Do-govaramo se da se ponovo vidimo za sat, sat i po, na večeri, u devet. Do tada, na različite strane, povlači nas gravitacija poz-natih lica. Od kojih neka nismo videli ko zna koliko vremena.

U nepreglednom prostoru blistavo osvetljenog hotelskog hola, lica su rasuta i grupisana bez nekog posebnog reda. Uglav-nom po principu slučajnog susreta. I ranijeg poznanstva. Ipak, zbog jedne vrste spontanog gostoprimstva, najpre pozdravljam prijatelje iz inostranstva. Mika Danforda iz Brajtona, Meri Kal-

146

dor iz Londona, Georgija Derlugijana iz Njujorka, Patrika Peri-tora iz Recifea iz Brazila, Rafaela Birmana iz Bona, Klaus-Gerd Gizena iz Lajpciga, Berija Kralja iz Strazbura, An Madlen iz Pa-riza, Akira Kimuru iz Kjota. Ne mogu da sakrijem uzbuđenje što ih ponovo vidim. Posebno ovde.

Tu su i naši, domaći stranci, da se tako izrazim. Prijatelji iz naših zemalja, koji već decenijama žive u inostranstvu, ali koji brigu, pomoć i podršku starom kraju, nikada nisu zaboravili. Rada Stojanović iz Londona, Bosa Bakrač iz Njujorka, Bran-ka i Bojan Dragašević iz Los Anđelesa, Zoja, Bobo i Dado Popović, te Kole Kilibarda iz Toronta, Miloš Lazin iz Pariza, Filip Radunović iz Alpbaha iz Austrije, Vedran Džihić iz Beča, Časlav Pejović iz Tokija. I ona druga vrsta naših, domaćih stra-naca. Prijatelji iz bivših jugoslovenskih republika, koji su neka-da, zajedno sa nama, živeli u jednoj zemlji, onoj jednoj, jedinoj i pravoj SFR Jugoslaviji, te koje, makar mi iz starijih generacija, nikada nismo mogli čak ni da percipiramo, a kamoli tretiramo, kao prave strance. Rastko Močnik, Svetlana Slapšak i Zoja Skušek iz Ljubljane, Ivo Banac iz Dubrovnika, Svetlana Broz, Zdravko Grebo, Ivan Lovrenović i Gajo Sekulić iz Sarajeva, Nebojša Popov, Nastasja Radović, Srđa Popović i Nataša Kandić iz Beograda, Nenad Čanak iz Novog Sada, Janja Beč iz Pančeva, Škeljzen Malići, Veton Suroi i Osman Beriša iz Prištine, Ferid Muhić iz Skoplja.

Ali je, naravno, najviše poznatih lica iz same Crne Gore. Naj-pre, tu su liderke i lideri prve generacije crnogorskog civilnog društva s početka XXI veka, koji su postojano, nepokolebljivo i hrabro savladavali stare, konzervativne i autoritarne snage, kada je to bilo najteže. Daliborka Uljarević, Ljupka Kovačević, Paulina Petričević, Ervina Dabižinović, Mira Drašković, Tea Goranc-Prelević, Žarko Rakčević, Dejan Mijović, Srđa Keković, Stevo Muk, Aleksandar Zeković. Zatim, tu su isto tako hra-bri profesionalci prvih slobodnih medija, urednici, novinari i novinarke, čiji je angažman u tom vremenu, često graničio sa samožrtvovanjem. Duško Vuković, Tufik Softić, Nataša Novović, Branka Plamenac, Petar Komnenić, Snežana Nikčević,

147

Mustafa Canka, Sead Sadiković. Pa pionirska generacija kritički orijentisanih profesorica i profesora mladog crnogorskog univerziteta. Branka Bošnjak, Maja Kostić-Mandić, Snežana Miladinović, Ivana Jelić, Draginja Vuksanović, Ljiljana Kadić-Asanović, Momo Koprivica, Đorđe Malović. Pa Vjera Begović-Radović, Milenko Popović, Veso Drašković i Mila Kasalica, koji su pre trideset, četrdeset godina, bili među prvim i retkim eko-nomistima, kritički orijentisanim u odnosu na tada vladajuću, mada ubrzo kolabirajuću, takozvanu neoliberalnu ekonomiju. Pa pisac Ljubo Đurković, slikarka Jelena Tomašević i glumica Varja Đukić. Pa moji bivši studenti, u vreme studija briljantni, hrabri i borbeni, danas već afirmisani, uspešni i ugledni pro-fesionalci u svojim oblastima. Andrea Đonović Šegrt, Andrej Milović, Miloš Novović, Milena Biro, Slobodan Martinović, Vasilj Karadžić, Ana i Marko Lekić. Najzad, tu su i Prijatelji fo ruma, članovi udruženja formiranog za pomoć i podršku Fo rumu Andrijevica 2044, isto tako renomirani, uspešni i ug-ledni profesionalci u svojim oblastima. Pavle Radović, Ranko Vuković, Momo Rakočević, Miloš Veljić, Željko Popović, Svet-lana Vuković, Snežana Popović, Čedo Babović, Ljubo Ćulafić, Đoko Elezović, Boro Kuč.

Tačno u osam uveče počinje promocija knjige. O knjizi govori počasni presednik opštine Andrijevica, Radoslav Lale Bošković. Nije mu teško, jer je rođeni Andrijevčanin. I bli-zak prijatelj dva koautora knjige. Autor fotografija je još jedan rođeni Andrijevčanin, fotograf amater ali vrhunskog ranga, Dušan Stijović, a autor teksta poznati crnogorski novinar, pu-blicist i pisac, majstor kratke, gabrijelgarsijamarkesovske priče, Šćepan Vuković. Izuzetnost fotografija i teksta, a naravno, pre ovih, i same Andrijevice, učinili su da knjiga doživi više izda-nja. Večeras se promoviše njeno jubilarno deseto izdanje. Prvo izdanje knjige, Omladinskog pokreta iz Podgorice, bilo je pre skoro četrdeset godina, danas toliko daleke 1995.

Ko je makar jednom zanoćio u Andrijevici, zna zbog čega naslov knjige u direktan odnos stavlja upravo varoš i zvezde.

148

Nigde zvezde ne sijaju tako sjajno, jasno i jako, kao u malim pla-ninskim mestima severne Crne Gore. A ko je makar jednom vi-deo ovo mesto, zna zbog čega je Andrijevicom ostao fasciniran, i veliki poljski neimar, graditelj i obnovitelj, drugim svetskim ratom razorene Varšave, te zemljotresima razrušenih Skoplja, Budve, Kotora i celog crnogorskog primorja, jedan od najvećih arhitekata XX veka, Adolf Ciborovski. Slavnog poljskog arhitek-tu, ovde sam pozvao u pomoć, tek toliko da ne bi pomislili, kako su, i u slučaju Andrijevice, i knjige Varoš i zvijezde, na delu puki zavičajni lokalizam, nostalgija i pristrasnost, a ne stvarna, isto-rijska i neimarska izuzetnost ovog malog crnogorskog mesta.

Dok slušam promotora i razgledam fotografije, sećanje mi se vraća na godine prvog izdanja. Na poslednju deceniju XX veka. Crna Gora među državama, Andrijevica među naselje-nim mestima, u svim standardnim klasifikacijama, u svojim kategorijama, kvalifikovane su kao mali, pa i najmanji entiteti. Zahvaljujući turbulentnoj geolpolitici i istoriji, u poslednjih sto-dvesta godina, međutim, ovi entiteti funkcionisali su kao neka vrsta nepogrešivih ogledala, u kojima su se verno reflektovale najdublje kontradikcije, problemi i sukobi, velikih, pa i najvećih entiteta, država i sila. Tako je bilo i krajem XX, početkom XXI veka.

Prva opažanja ove vrste nailazila su samo na čuđenje ili još gore na podsmeh. Kada sam na jednom prijemu, na univerzi-tetu, u gradu Kolumbija, u državi Misuri, u SAD, kao sveži post-doktorski stipendist poslednje Fulbrajtove generacije iz SFRJ, tek pristigao iz zemlje koja je već opasno ključala, krajem av-gusta 1991, uzbuđeno pa i panično upozoravao svoje domaćine, kako se to i njima može dogoditi, ukoliko ne budu pazili, sećam se, samo jedna žena, koleginica, profesorica i mentorica Robin Remingtnon, sa pažnjom me je slušala. Ali, ona je bila izuzetak, ona je mogla da razume, čak i ako se nije slagala sa svim, pogo-tovo ne sa mojim radikalnijim, svetsko-sistemskim zaključcima, naime, ona je bila vrhunski specijalist za istočnoevropske stu-dije, odličan poznavalac mog jezika i veliki prijatelj moje zem-

149

lje. Ostali su me ljubazno ignorisali, sa pogledom koji je nemo govorio „Neobičnog li čoveka“ ili sa nešto više „razumevanja“ odnosno sažaljenja „Upravo je stigao iz Jugoslavije“. Slično je bilo i na jednom okruglom stolu u Strazburu, sredinom 1990-ih, kada sam bio nešto konkretniji, mada još uvek relativno ap-straktan, upozoravajući na opasnost da, ukoliko evropske elite i vlade budu jednako pa i zločinački neodgovorne kao što su to bile jugoslovenske elite i vlasti 1980-ih i 1990-ih, umesto željene evropeizacije Balkana, u budućnosti može da dođe do balka-nizacije Evrope. I u Kolumbiji, u Misuriju, 1991, i u Strazburu, sredinom 1990-ih, najveći broj prisutnih, bio je iz akademskog sveta, možete samo da zamislite, kako je tek bilo sa ambasado-rima i drugima iz takozvane diplomatske zajednice.

Stvari su značajnije počele da se menjaju, na žalost na gore, tek nakon terorističkog napada Al Kaide na SAD jedanaestog septembra 2001. Kada je onaj proces razorne balkanizacije SAD, Evrope i sveta, stvarno započeo, a zatim i eskalirao. U obliku zastrašujućeg TROSTRUKOG KOLAPSA. Velikog ras-pada, najpre, SAD hegemonije, zatim takozvane neoliberalne ekonomije, na kraju i EU birokratske super-imperije. Ono što su još krajem XX veka videli samo retki najbolji umovi, sada su mogli da vide i najograničeniji aparatski intelektualci.

Kada su, za samo par sedmica, krajem marta, početkom apri-la 2003, u takozvanom Drugom zalivskom ratu, SAD okupirale Irak, jednu od većih regionalnih sila tog vremena, stvari za „je-dinu preostalu supersilu u svetu“, uopšte nisu izgledale loše. Ali su naredne godine ovoj zemlji donele veliko i bolno otrežnjenje. I to ne samo dolazak nove administracije, nego i značajnu promenu spoljne politike. U jednom važnom strateškom do-kumentu, Izveštaju CIA o stanju nacionalne bezbednosti SAD do sredine 2020-ih, objavljenom 2008, objavljen je i prelazak, iz stanja opasnog unilateralizma Džordža Buša Mlađeg, u stanje novog multilateralizma Baraka Obame. Obrazloženje ovog pre-laska, bilo je još kvalitetnije. U dokumentu se po prvi put, eks-plicitno, i bez arogancije, konstatovalo kako SAD više nemaju

150

ekskluzivnu vojnu i ukupnu premoć u svetu, a zatim, konse-kventno, i kako upravo zbog toga moraju da napuste unilate-ralnu, i prihvate novu, multilateralnu spoljnopolitičku strategiju i orijentaciju. I to upravo radi zaštite takozvanih vitalnih inte-resa nacionalne bezbednosti. U vreme ovog izveštaja, još uvek sam radio na univerzitetu, pa sam zato, sećam se, na jednom od predavanja, rekao studentima, kako bi ovaj dokument, bez i najmanje zadrške, mogao da potpiše i sam Imanuel Volerstin, dakle onaj isti, čijoj su se tezi o opadanju američke hegemonije iz 2003, intelektualci, analitičari i eksperti aparatčici, svojevre-meno samo podsmevali.

Slično je bilo i sa kolapsom takozvane neoliberalne ekonomi-je. Kada je krajem avgusta 2008, najpre u SAD, a zatim i širom sveta, ovaj kolaps nenadano započeo, dvorski ekonomisti samo su se takmičili, u njegovom najpre ignorisanju, a zatim nerazu-mevanju. Najpre u negiranju, a zatim i u prognoziranju, tobože brzog oporavka. Najdalje, govorili su, do kraja 2011. ili 2012. A kada se ubrzo pokazalo, da je udar iz 2008, bio tek mali talas, blagi nagoveštaj i najava, velikog ekonomskog cunamija 2021, koji je vladajuću takozvanu neoliberalnu ekonomiju, kao i njenu neodgovornu intelektualnu kamarilu, i bukvalno zbrisao sa lica zemlje, tek tada se jasno videlo, koliko je dragocenog vremena, u međuvremenu, izgubljeno. Ovo veliko kašnjenje traje sve do danas. Zbog toga, i ona masovna nekomercijalna motivacija, još uvek više dezorijentisano luta, po napuštenim odajama jednog do temelja razorenog sveta, nego što je artikulisana u obliku neke nove, celovite i pozitivne ideje, organizacije i ekonomije.

Najkasnije, krajem 2020-ih, definitivno je okončan, i naš treći veliki kolaps, onaj EU birokratske super-imperije. I opet su aparatski intelektualci, analitičari i eksperti, beznadežno kasnili. Već krajem XX, početkom XXI veka, političko klatno EU pomerilo se veoma udesno, i tu je ostalo sve do kolapsa. Dvodecenijska dominacija desnih populista, koji su sebe bez prestanka lažno predstavljali kao tobože desni centar, najavila je svoju beskrupuloznu, destruktivnu i samodestruktivnu vo-

151

lju za moć, veoma rano. Takozvane građanske anti-imigrantske straže u Italiji Silvija Berluskonija 2008, referendumska zabrana podizanja novih minareta u do tada u svakom pogledu uzori-toj Švajcarskoj 2009, kolektivne deportacije Roma u Francuskoj Nikole Sarkozija 2010, ovo su bili rani ali sigurni znaci smrti, jedne prezrele, pa i prestarele civilizacije. Ksenofobija, rasizam i fašizam, kombinovani sa birokratskom fantazijom, hipokrizi-jom i cinizmom, proizveli su superzapaljivi koktel. Pravovreme-na upozorenja su i u ovom slučaju uglavnom ignorisana. Ili čak diskvalifikovana. Kada sam 2017. objavio knjigu dokumenata i komentara o novom evropskom rasizmu, ksenofobiji i fašizmu, pod provokativnim, upozoravajućim naslovom Putevi i bespuća vajmarske Evrope, po ko zna koji put, bio sam u prilici da trpim, najgore oblike etiketiranja. Kao „evroskeptik“, „protivnik ev-ropskih integracija“, „neokominist“, i tako dalje, i tome slično. A kada je 2027, desničarska, oligarhijska i birokratska EU, pod teretom sve većih unutrašnjih problema, konačno i nepovratno kolabirala, ispod njenih raspadnutih blokova i gromada, počela je još snažnije da se pojavljuje, širi i razvija, ona druga, do tada u velikoj meri zarobljena, antioligarhijska i antifašistička Evropa.

Verujem da ste me toliko već upoznali, da nema potrebe po-sebno da naglašavam, kako u vreme velikog trostrukog kolapsa, nisam uživao u trijumfu, zbog toga što se konačno pokazalo da sam bio u pravu. I to nije bilo toliko zbog toga što sam već bio naučio da se štitim od bilo kakvog preteranog narcizma, koliko zbog toga što iz dugog i teškog interregnuma, u koji smo svi u ovoj zemlji i na ovoj planeti bili zapali nakon trostrukog kolapsa, još uvek nismo izašli. Nego čak i danas, već duboko u petoj deceniji XXI veka, živimo u stanju velike napetosti, ner-voze i iščekivanja. Snage za veliku pozitivnu promenu, nikada nisu bile razvijenije i veće, ali isto tako, nikada nisu bile razvi-jenije i veće, ni snage protivljenja i otpora ovoj promeni. Stvar je krajnje zaoštrena, neizvesna i otvorena. Jedino što je prilično izvesno, i što jasno može da se vidi i oseti na svakom koraku, to je da vreme za veliku i konačnu odluku neumoljivo ističe. A ovo onu napetost samo dodatno povećava.

152

Posebno zbog toga što interregnum o kojem je reč traje već previše dugo. U svakom slučaju, mnogo duže nego što su to mnogi od nas očekivali. Pa je i ona teška, nestabilna i zapaljiva mešavina straha i nade, koja prati svaki ovakav provizorij, pos-tala gotovo nepodnošljiva. I potencijalno štetna. Pogotovo za donošenje važnih, pojedinačnih i kolektivnih odluka, koje su pred nama. Veliki deo ovih odluka, jeste pripremljen prethod-nim višedecenijskim radom, ali su neki njihovi važni, možda i odlučujući elementi, još uvek nedovršeni, neizvesni i otvoreni. A za jednu ovako složenu, dinamičnu i otvorenu situaciju, fa-talni mogu da budu, i višak straha, koji blokira i parališe, i višak nade, koji euforizuje i dezorijentiše. Jedino dobra jeste njihova prava ili optimalna kombinacija i mera.

Samo jedna takva njihova mera i kombinacija, može da nam pomogne, najpre u razumevanju, a zatim i u pokretanju, onog super-kompleksnog i super-dinamičnog interregnuma, u željenom pravcu i smeru. A ovaj je danas takav u svim oblasti-ma društva. Malopre smo videli, kako ovaj dvostruki super, iz-gleda u oblasti stare-nove EKONOMIJE. Ona velika napetost, između postojećeg i mogućeg, još uvek vladajućeg a zastarelog poretka, i sve očiglednijeg a blokiranog ljudskog potencijala, u ovoj oblasti je možda i najveća. Ranije smo videli, kako ovaj su-per-super, izgleda i u oblasti novih BIOTEHNOLOGIJA, ljudi i klonova. Kao u nekom hiper sajns fikšnu. Koji u pitanje dovodi čak i opstanak samog čoveka. Te koji možemo razumeti i savla-dati, samo uz pomoć one „uspaničene mašte“ Hane Arent.

Slično je i u oblasti DRUŠTVA u užem smislu ove reči. Čak i prema službenim statistikama, a znamo da su i ove najčešće „frizirane“ od strane vlasti, jaz između „the haves“-a i „the have-nots“-a, onih koji imaju i onih koji nemaju, bogatih i siromašnih, u globalnim i lokalnim razmerama, iz dana u dan se samo povećava. I to eksponencijalno. Očigledno, sebičnost, pohlepa i bezdušnost vladajućih klasa, nemaju granica. A to može da dovede do totalne socijalne polarizacije, eksplozije i katastrofe. Najzad, slično ovome je i u oblasti identitetskih

153

odnosno KULTURNIH razlika, polarizacija i mobilizacija. In-strumenatlizovane od strane pravih hostes humani generis, neprijatelja ljudskog roda, beskrupuloznih vladara i upravljača, tajkuna i magnata, oligarha i birokrata, ove se, kao divlji šumski požari, lako pale, a još lakše šire, ostavljajući pri tome za sobom pravu pustoš. U ljudskim dušama i zajednicama. U poslednjih par decenija, sve masovnije i snažnije, ovome se suprotstavljaju alternativne mobilizacije, jedne nove, istovremeno pluralističke i univerzalističke, lokalne i globalne ekumene. Ali je sukob između starih i novih fundamentalizama i nove ekumene, i dalje nerešen.

Živimo u VREMENU DUHA, da tako kažem. Učešće in-telektualnog u odnosu na fizički rad, u strukturi ukupnog društvenog rada, sve je veće. Danas već preovlađujuće. To je jedna od glavnih novosti našeg vremena. Posledice ove novosti su brojne i velike. Jedna od njih je i ona super-kompleksnost i super-dinamičnost našeg istorijskog i političkog interregnuma. Zbog toga ni naša aktuelna staro-nova ekonomija, ni naša hiper sajns fikšn biotehnologija, ni naša eksplozivna socijalna polari-zacija, ni naša isto takva duhovna ili kulturna antagonizacija, nisu čak ni minimalno stabilizovane, artikulisane i konsolidova-ne strukture, nego su još uvek krajnje nestabilne, ambivalentne i kontradiktorne konjunkture. Što ima i svoje loše i svoje do-bre strane. Pošto sam na neke njihove loše strane već upozorio, ovde ću ukazati još samo na jednu njihovu dobru stranu. Koja se tiče socijalne strukture. U ranijim vremenim, naime, čovekov ekonomski, klasni i ukupni društveni položaj, bio je mnogo više objektivan, statičan i dat, danas, u vremenu duha, on je u mno-go većoj meri subjektivan, zavisan od čovekovog slobodnog izbora, i u tom smislu mnogo više dinamičan, promenljiv i va-rijabilan. Primera radi, jedan visokoobrazovani profesionalac, recimo profesor univerziteta, a to sam nekada bio i ja, tako da veoma dobro znam o čemu ovde govorim, samim svojim slo-bodnim izborom, te odgovarajućom profesionalnom odnosno intelektualnom praksom, podrškom kvazifeudalnoj oligarhiji ili slobodnjacima u njihovim različitim oblicima, i sam postaje

154

deo ove oligarhije ili slobode. Slično je i sa ostalim aspektima ili dimenzijama našeg interregnumskog društva u našem ne-mirnom vremenu duha.

Svi prethodni aspekti ili dimenzije našeg velikog istorijskog interregnuma još bolje se vide na živom primeru aktuelne međunarodne politike odnosno GEOPOLITIKE. Koja je isto-vremeno i njihov najsažetiji rezime. Neka mi mlađi ne zamere što ću se i u ovoj stvari vratiti u poslednju deceniju XX i prvu deceniju XXI veka. Za mene i moju generaciju, upravo ove dve decenije, u svakom pogledu, bile su najznačajnije. Generativ-ne. Ona prva, odnosno poslednja decenija XX veka, najpre je dala krila tada sve brojnijim zastupnicima teze o definitivnom, nepovratnom i brzom, ukoliko ne već i do kraja realizovanom, kraju moderne nacije-države. I, to se mora priznati, mnoge činjenice i okolnosti toga vremena, zastupnicima ove teze, išle su na ruku. Ali je povratak nacije-države, posebno one velike, a posebno one „jedine preostale supersile“, krajem XX, početkom XXI veka, u ona dva pomahnitala mandata Džordža Buša Mlađeg, odnos snaga između zastupnika dve suprotstavljene teze, brzo preokrenuo. I to kako kada je reč o ekonomiji, tehno-logiji i društvu, tako i kada je reč o identitetu, kulturi i politici.

Da vas dalje ne gnjavim nepotrebnim detaljima, dovoljno će biti da kažem, kako je do ovakvih promena odnosa snaga, između nacije-države i „svetske države“, odnosno između nji-hovih teorijskih zastupnika, od tada do danas, u proteklih tri-četiri decenije, dolazilo već najmanje nekoliko pute. Sa, ipak, rastućom snagom ove druge. Ali ono što mene lično u ovom procesu najviše fascinira, to je ne toliko dužina trajanja i pro-menljivost odnosa snaga, koliko PRODUŽAVANJE NEIZVES-NOSTI njegovog konačnog razrešenja sve do današnjeg dana. Pri čemu, opet, moram da naglasim i to, da danas, 2044, neiz-vesnost više nije, kako većina i dalje pogrešno veruje, u prostoj binarnoj disjunkciji ili nacija-država ili „svetska država“, zato što je ona prva, nacija-država, ipak, u velikoj meri već prevaziđena, nego je u nešto složenijoj trijadnoj završnici ili „svetska država“

155

koja je demokratska, ili „svetska država“ koja je oligarhijska, ili raspad i pad, i jedne i druge, to jest i nacije-države i „svetske države“, u neki „novi srednji vek“, u kojem će njihove raspad-nute komponente, neko vreme, do neke nove velike promene, slobodno, nekontrolisano i divlje da plutaju. Kao u filmovima Mad Max 1-3 (Pobesneli Meks 1-3), sa Melom Gibsonom, na primer.

Na žalost, kako stvari trenutno stoje, ova poslednja varijanta, čak ima dosta dobre šanse. Posebno kada se shvati samo kao jedan od aspekata danas preovlađujuće međunarodne politike odnosno geopolitike. Koja više nije ni hladnoratovski bipolarna, kakva je bila u drugoj polovini XX veka, ni posthladnoratovski unipolarna, kakva je bila u nerealnoj ali destruktivnoj preten-ziji ona dva mandata onog „najgoreg ikada“ predsednika SAD na početku XXI veka, ali nije ni regulisana, pogotovo ne de-mokratski regulisana multipolarna geopolitika. Nego je takođe jedna vrsta divlje, krajnje nestabilne, zapaljive i opasne multipo-larne konfiguracije. Usled čega je i ona rastuća neizvesnost u kojoj još uvek živimo, utoliko veća i teža.

Kada sam gore već pomenuo teoriju, da ovde o njoj pri-metim još samo jednu zanimljivu stvar. Dobro je poznato da konačni sud o svakoj teoriji donosi Njeno Veličanstvo Istorija. Ali je manje poznato da taj sud ponekad zna da bude krajnje neočekivan. A upravo to se dogodilo u slučaju naše aktuelne interregnumske geopolitike. Kada sam ovih dana samome sebi postavio pitanje, koje su se to teorije, knjige i ideje iz XX i s početka XXI veka, sa stanovišta našeg današnjeg vremena, da-kle sredine XXI veka, za ovu geopolitiku, pokazale kao najbolje, naime, došao sam do, i za mene samog, makar u prvom mo-mentu, prilično iznenađujućeg, atipičnog, pa i ekstravagantnog zaključka. Da su to dve toliko udaljene teorije, knjige i ideje, kao što su Sukob civilizacija američkog politikologa Semjuela Hantingtona, i 1984. britanskog novinara i pisca Džordža Or-vela. Prva, teorija, knjiga i ideja jednog klasičnog konzervativ-nog mejnstrimera, etnodeterministe i kultur-rasiste, i druga,

156

teorija, knjiga i ideja jednog izrazitog alternativca, internacio-naliste i anarhiste. Ali, ja sam upravo na primeru Sukoba ci-vilizacija Semjuela Hantingtona, još početkom 1990-ih, kada se ta knjiga pojavila, možda čak i po prvi put u svojoj profe-sionalnoj karijeri sociologa, ozbiljnije primetio, analizirao i shvatio, razliku između opisa ili DESKRIPCIJE i tumačenja ili INTERPRETACIJE, kao dve relativno odvojene i različite faze ili domena naučnog istraživanja. Hantingtonova knjiga, naime, bila je sasvim solidna u domenu opisa ili deskripcije složenih društvenih fenomena, posebno velikih multinacionalnih civili-zacija posle hladnog rata, i upravo ovaj njen kvalitet i doprinos preživeo je sve do danas, ali je ova ista knjiga istovremeno bila i ostala veoma loša, preterano etno-deterministička, zapadno-centrična i kultur-rasistička u domenu interpretacije. Pa kada je jedna ovakva unutrašnja disonanca i diskrepanca, mogla da se pojavi unutar jedne jedine knjige, jednog jedinog autora, tako sam rezonovao ovih dana, zbog čega onda jedna takva disonan-ca i diskrepanca, ne bi mogla da se pojavi, i između dva onako udaljena autora.

Pri čemu, opet, možete da pretpostavite, da su sve moje sim-patije, bile i ostale na strani Džordža Orvela. I sam anarhist, razumljivo, ja sam ove simpatije, za Džordža Orvela, oduvek imao. Uprkos tome, čak i pre samo par godina, kada sam po treći ili već ne znam koji put čitao njegovu 1984., bio sam ve-oma iznenađen, koliko je on dobro, dalekovido i tačno, video dolazeću budućnost. I to kako uopšte, tako, još više, i kada je reč o geopolitici posebno. Ovde pre svega mislim na njegovo, Semjuelu Hantingtonu slično, suštinski dobro pogađanje, da to više neće biti ni samo nacija-država, ni samo „svet-ska država“, nego neka vrsta njihove složene kombinacije ili međuinstance, u obliku jedne krajnje nestabilne ali i relativno trajne MEĐUNARODNE KONFIGURACIJE nekoliko mul-tinacionalnih entiteta. To što je Džordž Orvel svoju projekciju budućnosti locirao u 1984, a ne u 2044, ili u neku drugu kasniju godinu, manje je značajno, odmah posle drugog svetskog rata, 1984. je izgledala dovoljno daleko, a mi ljudi uopšte, pa i Džordž

157

Orvel očigledno, zbog ograničenosti životnog veka, i inače smo skloni da precenjujemo preobražavalačku moć, efikasnost i br-zinu vremena. Manje je značajno i to, što Džordž Orvel nije pogodio baš sto posto, nego „samo“ oko devedeset posto kom-binacija, sastava i imena onih multinacionalnih entiteta. Sa dis-tance od skoro jednog veka, i ovih oko devedeset procenata, veoma je visok postotak pogađanja. A to lako možete da pro-verite i sami, ukoliko uporedite naše današnje multinacionalne entitete, Evroaziju, Istaziju, Afrookeaniju, Južnu, Istočnu i Za-padnu Ameriku, sa odgovarajućim entitetima iz vizionarske 1984. Džordža Orvela.

Da ovo veče nisam bio u Andrijevici, toga se verovatno više nikada ne bih setio. Ovako, pod uticajem izložbe starih fotogra-fija, promocije knjige Varoš i zvijezde, i susreta sa prijateljima iz sada već davno prohujalih vremena, vratio sam se punih tri-desetosam godina unazad, u danas daleku, veoma daleku 2006. U godinu referenduma koji je nakon osamdesetosam godina od poslednjeg gubitka Crnoj Gori vratio državnu nezavisnost. Upravo te godine, krajem maja, ni deset dana nakon referen-duma, i upravo u Andrijevici, preciznije u Seocu, nadomak Andrijevice, zabeležen je jedan, malo je reći neobičan, zapravo, čak i za standarde toga vremena, neverovatan događaj. Neza-dovoljni tokom i ishodom referenduma, meštani ovog sela, svi listom i bezrezervno za ostanak Crne Gore u zajednici sa Srbi-jom, objavili su u medijima, konkurs za prodaju kuća i imanja, i za kolektivno preseljenje celog sela, u susednu, bratsku od-nosno sestrinsku Srbiju. Naravno da je u ovom gestu bilo više simboličkog protesta, ogorčenosti i predstave, nego stvarne namere za kolektivno preseljenje, ali samo mi koji smo bili savremenici i učesnici tog egzotičnog zemana, dobro znamo, koliko su predreferendumska, referendumska i postreferen-dumska Crna Gora, Andrijevica i Seoce, u poslednjoj deceniji XX i prvoj deceniji XXI veka, bile pravo, nepatvoreno i žestoko središte, žarište i poprište najstvarnijih i najsnažnijih ljudskih strasti i strahova.

158

Na koje sam čak i ja, dugogodišnji profesionalni sociolog, naučnik i istraživač, do ove večeri, u Andrijevici, 2044, skoro bio zaboravio. A sa plimom starih sećanja i prisećanja, vratila mi se i ona ključna rečenica, koju sam od oca čuo upravo tih dana, preciznije par godina pre samog referenduma. Moj otac nije bio naučnik, nego oficir, major JNA u penziji, i Titov borac, partizan, 1941-1945, ali je u pitanja istorije bio dobro upućen. Kao i većina Crnogoraca uostalom. Kada je primetio da mi u razumevanju masovnih strahova i strasti našeg naroda ne pomaže ni vrhunsko obrazovanje i iskustvo profesionalnog so-ciologa, samo mi je rekao: „Znaš, Vukiću, u našim zemljama, u potonjih sto-dvjesta godina, ne samo moja i tvoja, nego ni jedna jedina generacija, nije rođena, odrasla i umrla, u jednoj jedinoj, nego u najmanje dvije ili više država.“ I bio je potpuno u pravu. Ovu njegovu rečenicu proverio sam na primeru tri uzastopne generacije najbližih koji su mi bili dobro poznati. Najpre očev otac Stefan. Rođen u knjaževini odnosno kraljevini nezavisnoj Crnoj Gori, živeo u Aleksandrovoj, umro u Titovoj Jugoslaviji. Pa otac Milorad. Rođen u Aleksandrovoj, živeo u Titovoj, umro u kvazi-Jugoslaviji, konfederalnoj Srbiji i Crnoj Gori, nepo-sredno pred referendum o nezavisnosti. Najzad i ja sam. Rođen u Titovoj Jugoslaviji, živeo u postreferendumskoj, nezavisnoj, pa punopravnoj članici EU, konačno, evo, i u današnjoj, post-evropskoj Crnoj Gori. A isto ovako bilo je i sa najbližima na majčinoj strani. I to sve od druge polovine XIX, tokom XX, i, evo, čak do sredine XXI veka, u vremenu, dakle, koje sigurno nije bilo ništa više, ako nije bilo i manje turbulentno, od pret-hodnih vekova, duge i herojske anti-otomanske vojne, te ništa manje duge i teške postotomanske spoljnopolitičke i diplo-matske borbe za priznanje.

Tada sam shvatio. Da sam, naime, i sam, uprkos najvišem obrazovanju, istraživanjima i referencama u ovoj oblasti, dugo zanemarivao najdublje društvene izvore sukoba oko kolektiv-nih identiteta i statusa koji su moju zemlju tih godina onako snažno potresali. Ko ovo nije bio prošao, najavi onog kolektiv-nog preseljenja meštana Seoca, iz Crne Gore u Srbiju, krajem

159

maja 2006, mogao je samo da se iščuđava ili podsmeva. Sećanje na egzotičnu ali dramatičnu epizodu iz tog vremena, međutim, sada je malo destabilizovalo, dovelo u pitanje, ili, makar, relati-vizovalo, i moje najnovije refleksije o pitanjima budućih post-nacionalnih identiteta, entiteta i statusa. Taman kada sam, uz pomoć Semjuela Hantingtona i Džordža Orvela, onako relaksi-rano rekapitulirao svoju aktuelnu postmodernu ili poznomo-dernu poziciju, spram pitanja nacija-država ili „svetska država“, sa pristajanjem uz onu i-i a ne onu ili-ili poziciju, te unutar ove i uz stav o, manje ili više, definitivnoj, konačnoj i nepovratnoj prevaziđenosti moderne nacije-države, pod uticajem onog ne-verovatnog događaja u Seocetu nadomak Andrijevice krajem maja 2006, naime, malo sam zastao, pokolebao se i zapitao. Da li je prevaziđenost moderne nacije-države zaista definitiv-na, konačna i nepovratna, kako sam, možda prerano, već bio zaključio?

Ne, ovime ne želim da kažem da sam se vratio na staru po-ziciju nacije-države, daleko od toga. Preovlađujuće emocije, osećajnosti i strasti najvećeg broja ljudi, u Seocu, Andrijevici i Crnoj Gori, kao i u najvećem delu Balkana, Mediterana, Ev-rope i sveta, danas, 2044, daleko su od preovlađujućih emocija, osećajnosti i strasti kod nas i u svetu u poslednjoj deceniji XX i prvoj deceniji XXI veka. Da bilo kog Seočanina, Andrijevčanina i Crnogorca, baš kao i Alpbašanina, Bečliju ili Austrijanca na primer, danas pitate, da li bi, u slučaju nekog eventualnog iden-titetskog ili statusnog spora, razmišljali o kolektivnom pre-seljenju u susednu Srbiju odnosno Švajcarsku, sigurno bi se nasmejali, mislili da se šalite, da je po sredi neki neobični kviz tipa skrivene kamere ili nešto tome slično. Globalni, postna-cionalni i postdržavni, ili nadnacionalni i naddržavni procesi, okviri, entiteti i identiteti, već su se toliko razvili, da, ako ne više, sigurno danas ne znače ni manje, od onih starih, nacio-nalnih i državnih procesa, okvira i identiteta. Ne, ponavljam, ovde uopšte nije reč o tome, da sam se vratio na staru pozi-ciju nacije-države. Na kraju krajeva, gore sam rekao, da sam se samo MALO pokolebao. Pravo pitanje je, a zašto, posle svega,

160

i toliko malo? Pa, da sada o tome previše ne razglabam, najviše zbog toga što sam se preko epizode Seoce 2006, setio i vreme-na koje je ovoj epizodi neposredno prethodilo. Sredine i kraja 1980-ih, kada sam, uprkos sopstvenom metodološkom proba-bilizmu i skepticizmu, koji sam oduvek gajio, takođe mislio da je bilo kakav povratak stare nacije-države, sa svim njenim kriz-nim, destruktivnim i samodestruktivnim emocijama, ne samo malo verovatan, nego i nemoguć. A ipak se desio. U seriji onih strašnih postjugoslovenskih ratova, tokom mračnih 1990-ih. Sigurno vam je poznata ona naša stara narodna, koga jednom zmija ujede, guštera se boji. Iskreno se nadam da već živimo u vremenu guštera. Ali, ko zna?

Oko devet počinje večera. Krajnje opuštena, spontana i nefor-malna. Za stolom se ponovo nalazim sa Ibrahimom Čikićem i Filipom Kovačevićem. Pridružuju nam se još i Esad Kočan, Milka Tadić Mijović i Dejan Dejo Mijović, Milkin suprug, eko-nomist, osnivač i lider Foruma 2010, jednog od najznačajnijih kolektivnih članova Foruma Andrijevica 2044. Počinju i posled-nje radne pripreme i provere pred sutrašnji forum. Nastojim da budem duhovit.

„Filipe, šta misliš, koliko klonova će biti sutra među učesnicima našeg foruma?“ Pretvaram se da sam zaboravio, ali Filip svejedno odgovara sasvim ozbiljno i precizno.

„Profesore, pa i sami znate, da su svi članovi i učesnici našeg foruma, bez i najmanje sumnje, DOKAZANI LJUDI, da tako kažem, jer su svi, kao uslov pristupanju forumu, dobrovoljno prihvatili, da se prethodno, a zatim i redovno, periodično, pod-vrgavaju analizi DNK. A uz to, tu su i oni moji protokoli.“

„Dobro, znam za to, samo sam se šalio. Ali šalu na stranu, kakva je tvoja procena, koliko je realna opasnost, da izvan ovog foruma, mislim na planetu i ljudsku vrstu uopšte, u bližoj ili daljoj budućnosti, klonovi na kraju nadjačaju i pobede ljude. Da se tako ostvari i jedna vrsta atipične, puzajuće, unutrašnje apokalipse?“

161

„Mislim da te šanse i dalje postoje, ali su sada naše šanse veće. Sutrašnji forum je u tom pogledu veoma značajan, a može da bude čak i presudan. Ne znam, izvjestan stepen neizvesnosti svakako ostaje, ali ono što zasigurno znam, to je da moramo učiniti sve što je u našoj LJUDSKOJ moći, da pobjedu klonova spriječimo.“ I ovog puta, Filip Kovačević je koliko naučnički eg-zaktan, toliko i ljudski strastan.

U ovome nas prekida Milka.

„Znate šta, momci”, ovako nam se obraća, po navici iz mla-dosti, iako ja i Filip zajedno imamo već dobrih stopedesetosam godina, „u poslednje vrijeme sve više me opsijeda jedna misao, da smo u dugim i teškim borbama PROTIV, svih ovih decenija, po malo, ili, čak, po malo više, zanemarili ono ZA. Da zbog toga u budućnosti moramo biti i malo više samokritični, učiniti više da ispravimo ovaj sopstveni unutrašnji deficit i disbalans.“ Drago mi je što je Milka upravo ovom svojom intervencijom uticala na dalji tok diskusije, jer ova vrsta samokritike već neko vreme i mene opseda. Na Milkinu intervenciju, prvi se nadove-zuje njen suprug, Dejo, pretpostavljam da su i pre ovog foruma, o tome često razgovarali.

„Evo, uzmite samo primjer ekonomije, globalne, nacionalne i svake druge. U ovoj oblasti je možda i najočiglednije, kako potpuni raspad i slom vladajućeg sistema, takozvane neolibe-ralne ekonomije, zaista nije dovoljan. I u ovoj oblasti, mi da-nas imamo mnogo više rasutih potencijala, nego organizovanih elemenata. I, iznad svega, još uvek patimo, od velikog deficita ili nedostatka, neke nove celovite ideje, neke nove ekonomije.“ Dejo bi o ovome verovatno raspravljao i mnogo duže, ali je za ovim stolom usamljen, niko od nas nije ekonomist. Zbog toga se, na ove njegove reči, sa temom velike religijske i duhovne ekumene, nadovezuju Ibrahim i Esad.

„Dejo, sličan ako ne i identičan problem, javlja se i u oblasti religijske ekumene. I u ovoj oblasti, naime, najveći je nedo-

162

statak neke nove, povezujuće, i, ako mogu tako da kažem, opštečovječanske religije. Raniji istorijski pokušaji nasilnih na-metanja pojedinih partikularnih religija toliko su bili negativni, da sada svi nekako zaziru, čak i od potpuno nenasilnih, do-brovoljnih i neophodnih ideja i inicijativa religijske ekumene.“ Od svih vernika koje sam u životu upoznao, Ibrahim je uvek bio naj otvoreniji i najslobodoumniji. Naravno, takav je i ovoga puta. Na njegove reči, nastavlja se Esad, bivši dugogodišnji a sadašnji doživotni počasni urednik Monitora, ali i filozof, mi-slilac i humanist, ne samo po bazičnom obrazovanju, nego i po celokupnom životnom angažmanu.

„Ibrahime, iako nisi izričito pomenuo, pretpostavljam da nisi ni isključio, onu proširenu dimenziju ekumene, koja, pored re-ligija, obuhvata i njima bliske i konvergirajuće filozofije, nauke, literature i kulture.“ Esada je oduvek odlikovala retka kombina-cija istovremene fleksibilnosti i usredsređenosti.

„Naravno da nisam, čak naprotiv, mislim da bi bez nje, i sama religijska ekumena bila osuđena na neuspjeh. Uostalom, evo, Vukić će ti potvrditi, upravo o potrebi jednog takvog proširenja, pa i o potrebi iznalaženja nekog novog imena, za jedno takvo proširenje, danas sam sa njim razgovarao,“ Ibrahimova sagla-snost bila je očekivana.

Dok slušam prijatelje, kroz glavu mi struji stari, poznati tok. A onda, u jednom momentu, jedna refleksija, koja mi se već dugo nije javila. Sećanje na ideju Vilhelma Rajha o postojanju i neslućenim mogućnostima BIOENERGIJE LJUBAVI. Koja je, prema ovom velikom misliocu, naučniku i eksperimentatoru, lekaru, psihijatru i psihoanalitičaru, najznačajnijem učeniku i kritičaru Sigmunda Frojda iz prve polovine XX veka, mogla višestruko da nadmaši, sve do danas poznate oblike energije, pa i električnu i nuklearnu energiju, koje su u njegovo vreme bile najznačajnije. I to nije bila samo njegova generalna ide-ja. U drugoj fazi rada, u SAD, gde je morao da izbegne, zbog nacističkog progona Jevreja u Evropi uoči drugog svetskog rata,

163

Vilhelm Rajh je bio započeo i njenu eksperimentalnu proveru. Koju zbog novih progona, ovoga puta u desničarskim, makar-tijevskim SAD, nije mogao da dovrši. Ali koja je ostavila trajni pozitivni trag sve do danas.

Možda i zbog ove ideje, prožima me blaga i prijatna napetost. Uzbuđenje i omamljenost, od istovremene brige i radosti, zbog sutrašnjeg foruma. Da osvežim malo glavu i misli, izlazim is-pred hotela. Najpre duboko udahnjujem noćnu svežinu. A onda podižem glavu. I po ko zna koji put u životu pomišljam: „Gos-pode, kako su ovde zvezde sjajne.“

165

O OVOM ROMANU

Ova knjiga je roman, fikcija. Ili, nešto preciznije, mešavina četiri bliska žanra. Dokumentarne proze, naučne fantastike, fantastične nauke i socijalne bajke. Treći od ova četiri žanra, fantastična nauka, relativna je novost ovog romana.

Svaka podudarnost imena i događaja u ovom romanu sa ime-nima i događajima u stvarnosti sasvim je slučajna. Da ne živimo u besudnoj zemlji čuda, ova napomena bila bi suvišna. Ovako, može se desiti da ni ona ne bude dovoljna.

167

O AUTORU

Milan M. Popović rođen je 11. jula 1955, u Andrijevici, Crna Gora. Teoretičar je savremenog društva, sociolog, politikolog. Redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Crne Gore u Podgorici. Autor većeg broja knjiga, članaka, kolumni i komentara. Prvi roman Oklop objavio je 2009. Ibrahim 2044-1994 njegov je drugi roman. Ovaj roman, kao i većina njegovih drugih knjiga i radova, mogu da se nađu i na njegovom ličnom vebsajtu www.milanmpopovic.info.

169

Sadržaj

Prvi deo1. Tajna humane čestice ....................................................................72. Promocija u Karveru ...................................................................253. To nisu bili ratovi ..........................................................................37

drUGi deo4. Ibrahim protiv tame .....................................................................535. Avram i svetlost .............................................................................756. Isto nije isto ....................................................................................87

TreĆi deo7. Božansko ludilo vlasti ............................................................... 1018. Klonovi i ljudi.............................................................................. 1239. Poslednja večera ......................................................................... 143

O ovom romanu ............................................................................. 165O autoru ........................................................................................... 167