-Ј

Је ли вам се икад догодило да, бачени из колоси-јека, речете свагдашњици: збогом, и да се винете,ношени страшним вихором, запрепаштени као онајкоме се тло измиче?

Је ли вам се догодило да вам узму све — а шта сечовјеку не може узети? — и да вам на душу положетешку одурну руку и да вам узму радост и ведринуслободна духа; и саму срчаност, која. остаје каопосљедњи очајни дар судбине, да вам узму и даучине од вас нијемо прсзаво ропче?

Разнолики су и многи болови који задешавајуљуде на овој земљи, гдје се „љепшом душом дубљејеца", али ког је један само од ових истинскихвеликих болова задесио, брат је мој и пријатељ!\/ Свима, широм цијелог свијета, који су страдалии страдају ради душе и њених великих и вјечнихзахтјева, посвећујем ове странице, које сам некоћписао само за себе, а данас их шаљем свој браћисвојој у болу и нади.

Неумољиво круте и непомичне иланинс гледа ју соблачна виса. Високо укочено небо. Тврда немило-сна земља.

Не, ништа се неће догодити! Не, планине се нећесорити! Небо ће остати гордо и хладно на висини!

Измиче се даљина, губи звук, боје мру у сивом:да се види и чује ропско крваво срце како куца.

У грмљавини и облацима долазе будућа стољећаи гледају мој срам. Пред очима покољења лежимоја душа нага и беспомоћна као преломљен мач.Жеже ме самилостан поглед нерођених.

Куд сам ја све лутао!Куд су падале моје-тежње, колико сам посртао,

колико блудио у мислима и гријешио у животу! —Како да вам кажем кад то и рођено моје сјећањезаборавља! Охолост ме је носила као вјетар. Огањкојим ми је сагарала душа није ме изједао него мије давао снагу и замах.

На борбе свијета ја сам гледао као што се с ведрависа гледа на магле које се надбијају по долинама.

Био сам нијеми, охоли гост.животаТргао сам наЈвише плодове. Усне су ми биле

крваве, жене су ми цјеливале руке. Пролазиле сугодине и доносиле своје плодове, а ја сам сеназивао: господар живота.

Тада ме силан удесни вал баци на тврду мрачнустазу и сва боја и љепота живота згасну на мреж-ници мојих очију. Од свега не оста ни колико јепепела на коси на чисту сриједу.

Нисам имао сухе коре хљеба ни сузе да јепоквасим и, исплакавши је, да ми лакше буде.Гладну ми је било зима, болио ме је срам мој итуђи, и ударци и трагови гвожђа на рукама.

Ко зна од срећних и слободних шта је то самоћа?Ни паука није било да једном нити бар протка мојусамоћу, а човјек чије сам кораке чуо пред својимвратима био је мој непријатељ'.

Бојао сам се и крви коју сам чуо како бије у мом

10

ручном зглобу, јер ме је увјеравала да живим, а тоје било исто што и патња.

И мислио сам: Бог не би требао да нас толикоискушава и да нас доводи на страшно мјесто, гдјенам је смрт и живот једно те исто. Тада још, ни унајвећој покорности, нисам могао да схватим за-што је од свих створова само човјеку дано да можеда замрзи на свој живот.

И тада кад се је у капању милиона једноличнихминута, без икакве наде и промјене, моја душапретварала у пустињу која више и не жедни, кад суми решетке на прозору биле тако густе да нисаммогао ни руку помолити да ми кане кап кише илида ме омилује залутао вјетар, тада је у мојој души,као свјетиљка над мртвом радости, плануло овосвјетло.

Поимам и схваћам невидљиву логику свих догађа-ја у човјекову животу. Не ријечима и но мислимасамо, него свом дубином цијелог бића свог осјећамдивну, неумољиву равнотежу која влада у свимнашим односима.

Има незнана формула која одређује однос изме-ђу радости и бола у нашем животу. Страдање игријех се употпуњују као калуп и његов одљевак.^•Живот нам враћа само оно што ми другимадајемо.

Често сједим сате и гледам у хладне јесење боје.Мир судбине која се више не да промијенити

леди ми се на души и лицу.Све је у мени мртво; тако ми је добро.Не допире до мене звук, умро ми је очињи вид.Све је остало за великом капијом која се затво-

рила мукло за мном. Изгубио сам све и нисам више

11

човјек него немирна бесана мисао која је потонулаи прићутала се на дубоком дну, а нада мном су каонепрозирне зелене масе вода, мир, даљина изаборав.

Десет се је тједана било навршило кад, окруженасамоћом, први пут проговори јасно моја душа.

Након бескрајних шетња од шест корака напри-јед и шест натраг, кад се већ заморих и кадоктобарски дан стаде да се примиче крају, јастадох у удубину ниских врата у зиду, као кип уолтар, и гледајући прозорак са парчетом сивебјелине рекох гласно:

— Ево ме, ту сам!Мој глас је имао јак и свијетао звук оних који се

одзивају.И спутан и немоћан, у тој влажној јазбини, у

положају који ме понизује до скота, ја први путпојмих у мислима и обухватих осјећањем смисаољудског живота и борбе.

У мени бљесну искупљена истина.Покопана у шутњи и скромности којој нас учи

невоља, она гори у мени и чини сјај у мојој души и умојој ћелији.

Кад дође глас о мом свршетку, узрујаће се на часљуди што станују у малим кућицама на један кат ис вртом до улице. И мој ће спомен, у причањимазапрепаштене чељади, још једном проћи улицама,гдје је прохујало моје дјетињство.

Мучан ће немир ући у мале куће и душе гдје јемирно и добро.

Старе жене, које најбоље разумију нужду иувиђају потребу сваког зла, само ће главом зањи-

12

хати, а младе ће мајке склапати руке мислећи насудбину своје дјеце.

Жене ће говорити с плачем у гласу а мушкарцикратко и крупно кријући осјећање.

Шапћући (да не чују млађи) причаће они који сенајбоље сјећају судбине несрећника, а дјеца ће,ухвативши ту и тамо коју ријеч, наслућиватисвијетле и страшне даљине; дјечаци ће иматиблиједо лице и замишљене очи, а дјевојчице ћепобјећи у своје бијеле собе у поткровљу и плакаће умарамицу.

Не, живот није истргано повјесмо како се чини окунашем кратка вида. У Богу је свршетак мисли којанам се губи у очајан бескрај.

Не носи нас вјетар као лишће и ова горка срећада се лети није смисао и сврха самој себи. Минисмо атоми прашине која се у облацима без циљадиже љети над друмовима, него сићушни дијеловибесконачног мозаика коме ја не могу ни наслутитисмисао, облик ни величину, али у ком сам, ево,нашао своје мјесто и стојим побожно као у храму.

Два дана ме већ не изводе ни на онај један сатшетње, јер киша без престанка сипи.

Мени се чини да ми непрестано влага навире ућелију и да ми пада по лицу и рукама као љепљивталог. Мој покривач је оштар и студен, мојс1 јелоима укус лимене посуде и моја ћелија онај неописи-ви задах уског простора у ком један човјек дише иживи, без промјене и зрачења.

Али ту за мојим вјеђама — склопим ли само очи— живи сва величина живота и сва љепота свијета.Све што је икад само такло очи, усне и руке мојесве је у мојој свијести живо и свијетло на тамној

13

позадини ове патње. Раскош и љепота живота живенеуништиво у мени.

И сад кад сам све то изгубио пуни ми душубескрајна благодарност за све многоструке и дивнедарове што их живот даје онима који су срећнијиод мене.

Откуд ми ово чудно осјећање?Ја кроза њ пролазим као кроз тамнозелени мир

и мирисну тишину оморикове шуме у љетни дан. Изаборављам све око себе.

Данас, као и у свим тешким данима заточења,мени је жао свих људи који живе ове дане, онихкоји чине зло једнако као и оних који га сносе, жаоми је и себе и снаге која чили, али највише инајтеже ми је жао мајке.

Жао ми је мајке моје и њених залудних болова,мука и надања.

Мисле ли људи икада каква је ноћ мајци која знада јој је једини син допао гвожђа и туђиновенемилосне руке?

Бог ће опростити свима; и ја лако праштам, ализашто сте уцвиљели старицу? Већ сам бол мајказазваће на свијет страховиту покору и страдање;Бог не може да не види те сузе и то дрхтање.

Тебе боли моја патња и даљина, а мене Твојанеизвјесност, док сједиш крај мале свјетиљке; веженас крв и бол и сваки ме ударац боли двоструко,јер пада и по Твом срцу.

У соби, гдје сам се — у кобан час! — родио, Тибдијеш и молиш и у покорности срца свога питаш:„Исусе, зар су нам за сузе дана дјеца наша?"

Ти немаш шта изнијети до сиротињско срце истаре руке с траговима рада и безгласне сузе, алиТи плачи и моли, мајко, јер ко да ме избави, ако нетешка суза Твоја на божјем длану?

А ја те поздрављам у муклим ноћима уздахом, а

• •

јутром по сунцу што злати моје тешке решетке и уисти час сја теби на бијелој калдрми наше авлије!

Прошлу је ноћ<било нарочито студено. Нисаммогао заспати, обузео ме је неки бијес на сама себеи ја сам — мислио на самоубијство.

Срамио сам се и кајао у исти час, али саммислио дуго и живо. Са неким црним заносом саммислио о смрти која је нешто дивно, лако и лијепо,али нешто што не смије бити. И то да не смијемумријети бољело ме је у бесаној свијести као некаодвећ строга, претешка дужност, готово као не-правда.

Згријати се нисам могао, али сам коначно савпротрнуо од студени и у неком једноличном болузаспао.

Кад сам се пробудио, било ми је као да сам се подруги пут родио. То је била најтежа ноћ у самици.

•/О гдје је она мукла ријеч, тиха, неразумљива,добра ријеч, што свијетли у мраку као мали, малиогањ који се никад не гаси?

Гдје је ријеч утјехе?Јуче и синоћ и јутрос још сам је знао, зашто се

не јави сада у мени, сад кад ми је горко тешко,зашто не сине као далек огањ трептаве звијезде,као весели с ја ј ока?

Како, како сам је могао заборавити?

Дању док сунце влада, боре се у мени захтјсвитијела са истинама и завјетима душе; и душа јеувијек побједница, јер под ћутањем крије врисак иу одрицању утапа жеље и страхове.

•

14 15

Понос човјечје душе које не могу да се одречем исмјелост коју душа силом отима тијелу, проводе медању док сунце влада.

Али ноћу, у сновима, кад усне болна, али јакасвијест дана и моје осамљене личности и кадлежим беспомоћно изложен ноћи и њеним тајнимсилама, тада догађаји добивају страховито лице усновима; тијело, које дању спутавају мисао и понос,долази до својих права; смјела дивна душа човје-кова лежи мртва као камен на дну мора, а тијеломгосподари бестијалан страх и неразумљива паникаживаца.

У кости ми улази студен која је око мене као море.Длановима, који су увијек врели, гријем својетијело — и још ми студеније бива. Покривач ми јеоштар и чини ми се да шири од себе студен умјестода ме грије.

Студен ме почиње жећи. Обузима ме безуманочај; ја скачем на прстима и трзам рукама увис,али осјећам само бол. Јело ми се леди још док гаједем.

Чим склопим очи, отвара ми се широко снијеж-но поље.

Пред сам сутон је престао снијег. И настала јетишина над шумама и бијели влажни мир високог,високог снијега. Он је покрио оморике као мрамор-не капелице и засуо стазе, смртно бијел и непро-ходан.

Куда ћеш, Јелена?Глухо и мукло. (Тешко је газити касни снијег.)Не види се небо ни сустало сунце. Угасла боја.

Замро звук. Неизрециво тихо, бијело, заспало. Икад се је, дубоко у шуми, сломила грана под

16

снијегом, било је као да је највећем стаблу срцепукло. —

Куда ћеш, Јелена?Снијег ових шума леди дах, стине крв, убијели

пут. Ово је погреб свих трагова и успомена. Уморнесу ноге, озебле поцрвењеле ручице. Снијег је замеољетошње гробове, самртни покров за живе и мртве.

Јелена, Јелена!

У нашој кући мора да је већ полумрак, јер су нашесобе ниске, а прозоре засјењују стабла пунаснијега.

Док сједим наслоњен на прозор, мени сепривиђа:

У великој кухињи, поплочаној вјечно хладнимплочама, замотани су, тек извађени, печени хљебо-ви у влажне убрусе и сад се пуше ширећи око себездрави и јаки мирис печеног тијеста.

Мама је, као сваке суботе, запалила на машисмрекове бобе и шећера и окадила цијелу кућу, асад, док у авлији дјевојка нешто пере и пјева,умочила је сух босиљак у свету воду и пошкропилабуџаке.

Она се постарала.Сад застаје и, док је нико не види, крсти се у

полумрак једног распела у куту и казује му светерете које она шутке кроз живот носи и који поцио дан почивају у поносном блиједилу једног:

,,. . . добро, хвала Богу; како сте Ви?"

Често сањам ноћу да сам слободан, да путујем(путовати и кретати се то је у мојим сновиманајвећа срећа), да се виђам са знанцима и да имприповједам како сам тешко живио прије. Алибуђење је горко и иза таквих снова сам невесео циодан.

Што сам дуже овдје, све то чешће сањам о

2 Ех Роп1о Немири Лирика17

слободи и путовањима. И та се ноћна игра толикопута понавл>а да сад усред сна видим себе гдјеболно кимам главом и сам говорим: ах, да, све је тосамо сан кога по богзна који пут сањам узалуд.

Има часова кад се у мени душа пјени и баца, имоје двадесет и три године дижу свој глас, и мојалуда жеља бије челом о уски удесни круг, каоптица о стакло.

Има часова кад смиреношћу, коју доноси невољасама по себи, увиђам потребу одрицања и стра-дања, кад — благодаран за све радости живота којесу биле — увиђам да је било нужно да једном будеи њима крај, да буде овакав крај.

Има часова кад горим мирно, као жртвеносвјетло тек унесено у храм.

Будући! Слободна дјецо; зоро ноћи наше, кад себуду слободни и високи домови ваши оцртавали наистом небу, које је гледало патњу нашу и срам исмрт, нико неће" помишљати да ти моћни темељипочивају на нашим костима. Срећа је безбрижна имисли напријед само.

Што ће вас сјећати отаца ваших који су биливећи у трпљењу него у борби?

Ваш живот биће наш заборав.Тек у несвјесној сузи ваших жена, у заносима

младића, маштању дјевојака, ноћној свирци илиријечима ваших пјесника, бљеснуће можда на часспомен отаца ваших чији је живот био кратак, абол огроман. Тек најбољи међу вама осјетиће,можда, да из тих свагдањих догођаја бије, каовјетар, бескрајна жалост мртвих и нијемих животакоји су живјели и мрли за вас, Будући!

Кога ли љуби сада она млада жена? Она младажена коју сам нашао једног љета лијепу и дозрелуод шеснаест година, пролази — богзна зашто —јутрос мојим сјећањем.

Кога љуби сада она млада жена?Једном сам на малоруској равни нашао црвен и

крупан цвијет: његова сочна чашка, кратка цвата,нудила је, у широко раствореним латицама, својенадрасле прашнике свим вјетровима.

Кога љуби сада она млада жена?Никад није било између нас ријечи (ја сам тешко

и разумијевао њен језик) и наш однос није имаоникада одређеног имена. Под звијездама сам јељубио до умора и до поноћи сам лежао на трави, сглавом у њеном крилу.

То је била жена створена за љубав и предаваласе нијема од страсти и сузних очију, шапћућииспрекидане ријечи о вјерности.

Кога ли сада љуби она млада жена?

18

!*>*

* *.'•Будући, радосно кољено, ја ввдим како је ружна

*и грешна моја жеља да живим у слави и љепотиваше слободе.

Тако мора да буде:Ваш ће живот бити обиље и радост као што је

жетва и плод јесени, а наш пролази велик, тежак имучан као прољетно сијање и рад.

Не, не желим спомена, нека будем незнан инијем као камен који шути у темељу, нека менестане без трага и имена, нека мој тамни живот —гријех и патња — не баци никад своју сјенку наВаш бијели пут.

Замара ме дужина чекања. У једном дану подвапут ми клоне душа којој се мрачи вид и постајевећ тешко вјеровати.

19

Крв моја јури и бије по дамарима у безумнојжељи да се проспе на сунцу.

И посљедње снаге су бијесне од гњева, јер точекање вара као шумска стаза својом даљином.

Ја не налазим више ослона у својој души која сеодвећ раздавала. Ја тражим заборављене везе крвии сежем у прошлост, дозивам у помоћ снаге мртвихнараштаја.

И гле, као увијек у часовима највећег искушења,ја видим да ми у дну душе, под тврдом кором исивим талогом празних ријечи и извитоперенихпојмова који тако брзо изневјере, живе вјечне,несвјесне и благословене баштине дједова, који сутијело своје положили у стара расута гробишта, аједноставне и јаке врлине своје у темеље нашихдуша.

Сав с ј а ј што га Бог свијетом просипа плави очимоје. Везени су ћилими од сунца и сјенка. Огњенмирис има вино живота. Срце ми под грлом бије.

За дуг живот и велику радост!Путујте и бродите, не останите жељни бурна

мора, ни поља, ни густих шума! мило је Богу да васвиди гдје вам је живот пјесма и плес!

За живе и за оне који су млади!За слободну људску дјецу је радост љетних дана.

Гле, како се негдје њишу гране, — како је немирносрце у мени! - - Гле, птица неће да умукне цијелојутро, и цесте што свијетом иду хите, хите и зову; инебо које с мога прозорка не могу да видим, морада је величајно и дивно као једна једина бескрајна .радост.

Двапут сам у животу имао прстен, али сам ихоба јадно изгубио.

Старо прстење, њежни поклони; први: бисер итиркис у угаситом злату, други: крвава суза рубинакоја спаја обруч необичне виткости. Ти љубавнипоклони, очито, нису имали среће на мојимпрстима.

Први сам изгубио једног љета на путовањукоје сам био подузео од очаја. То је био један одоних дана који касније вјечно живе у нама.

Окупао сам се у малој, дубокој ријеци туђегкраја. Сунце је зашло. На стјеновитој обали јележала топла сјена. Легао сам на стијену која једахнула врелином минулог дана као да живо тије-ло пулзира пода мном.

Погледао сам своје руке. Прстена нема.Нисам ни покушао да тражим. Са најбезнадни-

јим губицима човјек се најлакше помири. Загледаосам се у тамнозелену воду. И у слици изгубљеногпрстена на пјешчаном дну би ми јасан животчовјеков и младост и љубав како се кида и губи ипролази, без наде и повратка.

Осјетио сам да сам се прерано отцијепио одљуди, да сам осамљен и несрећан.

Стијена је била обрасла дебелом маховином илишајем; маховина је наличила малим срцоликимјастучићима у које жене забадају игле.

Био сам гб и сам у првим сјенама сутона, којеувијек узнемирују човјека над туђим крајем итамном водом.

Нигдје никог. — Залуд сам тражио у себиослона.; и пао сам као камен на камен и прислониолице уз маховинасту стијену, која је гријала каоживо биће које дише, али ме није слушала ниразумјела, а златна веза с људима лежи на днуводе заувијек изгубљена.

Било ми је осамнаест година и природа меодбијала, јер сам грешно прекинуо везу љубави.

Али још сам једном обновио везу (крвава сузарубина на танком обручу злата).

20 21

Било је дично и много радосно, већ су се јављалеи наде, али тада куцну очај опет у своје звоно, дижеме немир. — Збогом, равнотежо! Залутало се умислима, огријешило о душу човјекову! — И једненоћи дође опет знамење.

Кеј се губио у магли и с њим бескрајан низсвјетиљка. Тада сам имао за пријатеља насилна ибезбожна човјека, кога сам звао Бараба, јер је такоморао изгледати онај кога су пустили да би Христаразапели. Коса му је почињала расти одмах изнадобрва, тако да није остајало мјеста за чело. Спаваоје дању и био разрок.

Пио сам вино, црно и тешко као несрећа. И биломи је јасно којим сам то путем кренуо.

Ишао сам као отрован. А кад ме подузело пиће,бјеснио сам сву ноћ. Посљедње што сам видио увеликом огледалу: лежао сам воштана лица, а окомене блуднице, једна је држала моју лисницу ибројила банкноте.

Кад сам се пробудио — било је у једном маломтек насађеном парку — мој смокинг је био мокар, амоје руке крваве од разбијених чаша, крваве и —голе.

Објесна дјеца су ми натакла напуко, дрвенобруч на врат и сад се крај мене самилоснозбуњено смијеши градски стражар који ме пробу-дио. Било ме је стид сунца.

Тако је свршила ноћ у којој сам изгубио другипрстен, посљедњу везу с људима. Тиркис и бисер(тиха вјера, дар крви и прошлости, темељ личностии баштина многих нараштаја): прогутала је ријекау туђини.

Крваву сузу рубина (понос човјеков, женскаљубав, једина срећа и смисао живота): украла мибезимена ноћна жена.

А јесенас ме је, прстеном ког нећу никад изгуби-ти, болом жртве, усуд везао с човјечанством, којепреко патње иде истини и добру у сусрет.

.

'

Је ли кад било нараштаја и у нараштају поједин-ца на ком би почивале овако тешке баштине инеминовна проклетства расе и крви?

Страховит је ход хисторије; претешки су теретипрошлости и -захтјеви будућности на овим ускимплећима.

(Свршетак мариборског дијела.)

22

' Кад невоља порасте и страдања заредају, кадбол заболи одвећ, онда се у мени душа окрене,испуни ме пркос и дрска злобна равнодушност ицрни понос оних који одвише пате.

Не ударај нас одвећ, Господе, и не дај нам теретаизнад наше снаге, да нам се не помрачи с ј а ј Твој ида се зло не зацари над нама.

II

Кад сам се већ други дан возио (у осјећају коменема имена, гдје бол прелази у тупост, као жарусијана жељеза у бјелину), ушао је у мој купе једансвећеник. Чврст и млад човјек. Он је говорио сасапутницима. Ја сам шутио. Њихови су одговорибили глупи. Он се ражљутио и ућутао.

Наједном се окрену мени: „Вас мора, господине,да тишти нека велика жалост!" Одговорио самнеодређено и кратко. Ућутали смо и убрзо серастали.

Шта ли је тај човјек видио на мом лицу? И штали га је гонило да против конвенционалне дискре-ције и уљудности учини такву грешку?

Сигурно је да многи људи цијелог свог живота ине слуте како несрећних људи има на свијету.

Ево сам двадесет и један дан слободан и безпрестанка сам. Непрестано проматрам пупање, ицват, а ипак се не могу отети да мислим о људима.

Јутрос, на сунцу, дође ми сва људска историјакао један покољ невиних, као црни ковчег ком јекључ бачен у море. И ради истог Христа први којису погинули били су невини.

Леден вјетар с Влашића који се диже црн иогроман као трагична кулиса.

Данас сам био у граду и видио сам једно лицекоје ме је гледало таквим звјерским очима какве невидјех ни у најгрознијем сну.

Вратио сам се знојан и уморан. Сад ме прожималеден вјетар, док шетам шљивиком, а у души мибез престанка пламти жал врела пијеска на којемми оста недосањан сан.

Мраче се модре сјене по путевима, а мене јестрах и сјена и путева јер не знам какве ми гостеносе.

Ничу студене звијезде и мисли које не могунигдје да се стане.

Тада изиђе, као крвав печат на све моје сумње,црвен, пун и зао мјесец иза бријега.

Жене, ваше бијеле руке ломе душу моју каохљеб. Ритам вашег хода и неразумљив с ј а ј очијуваших кликте у мојој души, буче и вриште, збуњујуми мисли и не дају уснути.

Покрети ваши и гласови, ујутро, док носитепријесне хљебове или стојите наслоњене на чесму,испуне ме свега и још у ноћним сновима живе уфантастичним облицима и величини.

Жене, ваша сјена лежи на успаваној жељиаскета и бесаној жудњи развратника. — Да сведемо

24 25

све мисли и тежње овога свијета на њихове првотнесмјерове и истинске мотиве, ја мислим да би ихвећа половица стала у топло дупље вашег пазуха.

Жене, ја не знам коме сте ви биле блага кишајутарња, али у наш живот улазите као пљусциношени вихорима. Преко ваших бијелих тјелесапјени се бучно живот наш, зауставља се у вирове ипада стрмоглавце.

Ту мудрост није лијек, ни старост не помаже, икад све умукне, ваш је глас још у билу крви моје.

С чега се мудрачеве очи муте и светачке уснеблиједе?

Жено, што не можемо да те јасно видимо каопрачовјек женку на сунцу, него си постала страш-на визија и отров крви наше, па бјежимо предтобом, и док мислимо да си далеко, ти бдијеш унашим мислима, и док хоћемо у раду да те забора-вимо — гле! — на свим нашим дјелима танкевијугају линије, трагови твојих невидљивих прста.

Шта значи таласава линија вашег тијела? И танијема, бијела, распјевана љепота коју немирноловимо као дјеца лептира, а она нам, наизмјенце,или задаје бол или се претвара у горчину?

Жене, у очима вашим сја уломак једног љепшегнеба које је сјало над срећнијим створовима но штосмо ми и за неке страховите катаклизме прсло упарчад.

Ту је моја бродоломна младост смрскана у црнеминуте.

Док говорим са собом и сву ноћ стављам свегласнија питања Богу који вјечно шути, ја чујемкако из далека, кроз таму и кроз очајне мисли,допире шум слободног великог живота из свијета.

То је шум жуђеног, слободног, далеког живота,који се чује само ноћу у часовима најврелијихмолитава и најсмјелијих жеља. — 0, изгубљени,лијепи слободн^, живр^е, тек мало на исток илидалеко на запад, о тешко мени, на сухом уклетомпруду, слушајући твој далеки шум.

Хуји, хуји и буја, да га ухо које се разбољело одчежње слуша као обећање ослобођења.

Хуји, хуји и тутњи, као да милион валова великеплиме у пропањ иде по мене.

Хуји, хуји и примиче се плима далеког живота и— разбија се увијек о тврди несрећни жал, пријенег' стигне моју кућу коју вјетрови бију.

Касно у ноћ. Данас сам чуо у разговору каконеко рече: „— — — он и не зна шта је правасрећа". Не знам за ког је то речено. Али како јејадан онај који је то рекао!

Ја не знам шта је права срећа, али зато ја ишутим. Шутим о својој срећи као и о туђој.

Људи су у великој већини јадна створења. Својусрећу граде на варкама, а злим очима гледају окосебе.

Књиге су добре; нека и људи; али много ми јебоље гледати како киша пада. Мој. однос премапојавама у природи нема ништа од људских односа, ни тјескобе, ни обзира, ни ситничавости. Јатонем у њима и упијам их у себе, у исто вријеме.

Сви громови налазе у мени одзива, све тишиненалазе у мени своје мјесто и сви вјетрови својапоља и све магле гудуре.

Људи су ми тешки и њина суровост и подлост, авјетрови су моји пријатељи, олује моје радости,

26

сунчева жега моја наслада, мукла студена јутрамоји најсвечанији часови.

Ноћи су пуне тешких снова. Освићу јутра, по-лусвјесна, кад се мијеша гроза јаве с грозом сна.

ЈБепота милује моје очи, љепота љетних данаопроштајним пољупцима, да ми се ражали небо безоблака и далеке планине и тамнозелена стабла ускуповима.

Ја који живим, сам ослушкујем ноћас мук изнадпоља.

Удес који ми је све узео даровао ми је ову шутњуда ми буде штит према људима, утјеха у свимдогођајима и исцјељење души. У тој тишини шутњеје све моје: вјера моја, спасена из толиких пораза,моја самачка радост и страдалникова нада.

-Посљедњи израз свих мисли и најједноставнијиоблик свих настојања је — шутња.

Заволио сам је за сав живот, а кад умине живот,положиће ми шутња, добра мајка, блиједе руке наочи и утонуће у тами сва ова јадовита прича, каошто умире кратак и неразумљив звук у тишини.

Данас је Велики петак. Устао сам рано послијенепроспаване ноћи.

Ишао сам у цркву и гледао неразумљиве обредеи слушао тамре ријечи Христове трагедије.

Кроз прозоре сеоске цркве улазило је бијелосвјетло априлског јутра, чуо се цвркут птица и јек

звона на говедима, али све је то било мукло, бијелои пригушено као позадина тамном гласу старетрагедије која јутрос има свој празник.

Бол се у мени дигао до екстазе, дошао је свијетличас олакшања; видио сам сву велику браћу какопогнути под тешком огњеном ауреолом пролазе иимају мирно лице у олакшању које даје велики бол.

И мој рођени бол и патња дођоше ми као нештошто није бесмислено издвојено и осамљено, негоживи као мали дијелак велике трагедије човјечан-ства које се бори. А сав ноћни немир и страх би минеразумљив и далек као магла што лежи пообронцима испод мене.

Ја хоћу да загледам у очи том страху што мемучи у сновима. Ја га чекам. Ја бдијем. Али он недолази кад га очекујем, него онда кад му сенајмање надам; заскочи ме и пије и гризе и тек сјутром одлази и оставља ме изнемогла и пунамрака и тегобе.

Али упоредо с мојим мукама расте и моја очајнаснага; стичем једну смјелост слабих, једну самосви-јест осамљених, један понос страдалих.

Опкољен свијетом, који ми је туђ и мало добро-хотан, ја се сабирем у себи и осјећам сам инапуштен, сам под великим равнодушним небом,ван сваке цјелине, ван сваког друштва, како самувијек живио, незаштићен привилегијама никаквекласе, без занимања, без будућности, без родбине ипријатеља који би могли помоћи. Сам, прогнан,болестан.

Али добро је и овако.

Несрећни су моја браћа.Ја не разумијем нечедан с ј а ј ваших очију , ја

28 29

мислим да ми сви имамо подједнако мало разлогада се смијемо.

Одвећ сам дуго сједио, некоћ, наслоњен на та-мнички прозор. У чело ми је удубило гвожђе дубоктраг, и црну пругу у живот дуга самоћа.

Све се ја привидно смијешим с вама и говорим,али изнад ваших глава ја пружам руку свимнесрећним, осамљеним, свладаним, свој браћи сво-јој у патњи.

Мирне јутарње мисли.Сад увиђам: губити је страшно само тако дуго

док се не изгуби све, јер губити мало доноси жалости сузе; и док год можемо на преосталом мјеритивеличину изгубљеног, тешко нам је, али кад једномизгубимо све, онда осјетимо лакоћу за коју немаимена, јер то је лакоћа превеликог бола. — Лагансам, лаган да полетим!

Све изгубљено је у мојој свијести, само безтежине и горкости земаљских ствари; ја имам опетсве што изгубих, преображено и уљепшано — усјећању. И још: ја имам велику слободу оног којиништа нема и мир оног који је прежалио и коначносе растао.

Тако се тешко живи, тако се кратко живи, пајош добра половица тог тешког и кратког животанам прође у мржњи и неспоразумима.

Ох, угасите мржњу! Људи су нама пдтребни иникако се, никако не може живјети без опраштања.

Сви су ми људи и те како потребни. Сви, од онестарице која ме је примила на руке кад сам дошаона свијет, па до оног непознатог пролазника којиће, кад мене буду носили на неко гробље неки

30

1\ "

људи, скинути капу и прекрстити се и зажељети мивјечни мир и лаку земљу.

Вјечни мир! — како је добра и велика и лијепата жеља! О, непознати добри човјече, благодаримти за ту жељу твоју!

Живите и борите се како најбоље умијете, моли-те се Богу и волите сву природу, али највишељубави, пажње и саучешћа оставите за људе, убогубраћу своју, чији је живот нестални прамен свјетла*између двију бесконачности.

Волите људе, често им помозите и увијек ихпожалите, јер су нам сви људи потребни.

У вјетровитој ноћи.Ја, човјек нестална срца, који живим без мира и

радости; горак живот о туђем хљебу, немирнепрошлости, пуне лутања, несналажења и страдања,несталне, тешке садашњости и мрачне будућности,шибан страстима, потресен догођајима и мучен одљуди, оборен и гажен на улазу у живот, подгриженгријехом и борбом проти гријеху — ја жудим свомдушом мир и молим ноћас од Бога животЈзедар итих, да се не кидам у себи и не ломим свијетом.

Кад руком разгрнем мокру траву, угледам надну, влажном и росном, безброј бубица, гусјеница ипужића; кад подигнем камен, разбјегне се исподњега читав један свијет стонога, црви и личинка.Испрва сам осјећао страх и одвратност према томтамном свијету љигавих животињица, који живи умраку и влази, али се сада, остављен од људи, свевише спријатељујем с њима.

Кријепи ме мисао да је сва земља настањена ипуна облика, бића и животних клица, да је живот

31

јачи и устрајнији од смрти, кријепи ме и бар на часутажује моју силну жеђу вјечности.

Увијек су ноћи биле мом животу кобне. Чуда суу мени ницала и каоси хујали. Обузда^1Л "велике страсти, био битке, трпио поразе и СЈ.,побједе.

Крв су ми пиле сјене које ноћу дух походе.Рјешавао сам и замрсивао, наизмјенце, безбројнезагонетке живота и умишљене противности.

Међутим су вани пролазиле ноћи као божјипоздрави, љетње ноћи са раскошном тамом, многемјесечине и зимске ведрине са сузним звијездама.

Зле мисли и црне слутње једног меланхоликаимају своју страшну тачност па ма колико изгледа-ле здраву човјеку апсурдне и нетачне.

Меланхолици су као јасика, која дрхти и ондакад друга стабла и не осјећају вјетра. Као глумацкоји, док још стоји за кулисом, баца сјену напозорницу, тако се јављају догођаји у сновима ислутњама меланхолика.^У здрава човјека је центар мишљења: живот и

његова питања, а у меланхолика: смрт и њенетајне.

Они болују од хипертрофије душе. Они су каоголи спуж ког објесна дјеца баце у трњак па се грчии превија, али куд год се макне, удари на трн. Онису жива дисонанца овог борбеног и крутог планета.

Нису висиле заставе на пб ступа, ни туклидобоши прекривени црном чохом, ни трешталитромбони грцајући болан марш, ни звоно није

32

звонило, јер ми још од јесенас немамо више звона;било је све обично и мирно кад је умро тежакНикбла Балта.

Његова жена, шутљива и прије времена остари-ла, плакала је цијелу ноћ и сутрадан до иза подне,слушајући како тешу даске пред кућом, а кад супокојника дигли и понијели на гробље, она сезанијела и двије су жене остале код ње да је тарујабуковим сирћетом и посвећеном соли.

Спровод је ишао уз брдо и споро, јер су старцикоји су га носили нејаки, а било их је мало па сенису могли измјењивати. Жупник, брижан и боле-шљив човјек, је тешко вукао своје чизме, али јепсалме пјевао лијепо и гласно. Жене су молилекруницу.

Носили су га сеоским путем по ком су са странецвале воћке и савијале гране једнако милосно надсваким пролазником.

Сахраншш су га брзо и разишли се, а одмах изатог је пала ситна и обилна прољетна киша; нагробу се је осипала и слијегала земља с којом се јеон цио свој вијек борио и носио.

Тако су сахранили тежака Николу Балту.Било му је тек 54 године.

Веома су честе ноћи кад немир не да уснути.Немир који је испрва сладак и драг, а што дужезалази у ноћ бива све тежи и мучнији.

Тешко је по душу да осјећања која су везана уздогођаје нашег живота не умиру заједно с тимдогођајима. Него и кад нестане лица и крајева којису били подлогом осјећањима, она остају жива исвјежа, и то не у лику сјећања него истинита имоћна као у дан доживљаја. А како су изгубиласваку реалну подлогу, буде бол и чежњу, тресудушом као незаштићеним стаблом, хране се

Роп1о Немири Лирика 33

немиром срца, краду садашњост и трују будућност.И још се често у ноћи питам: откуд овај немир!?

Свака затворена врата ми се чине како нијемапријетња. Изгледају ми као подмукла уста.

Кад их на мјесечини гледам, мени се на часовепричиња као да се црна линија у којој се спајајуоба крила лагано шири, да ће се врата полакорастворити и из њих се помолити нешто страшно инезнано што се притајило за сваким затворенимвратима и што нас коначно све чека.

До умора и до избезумљености сам се некоћнагледао затворених врата на ћелији.

Врата су затворена само на гробљима, на дућа-нима пропалих трговаца, на кућама у којима јеболест или каква друга несрећа, и на тамницама.

Звиждук влака који одлази носи у себи мноштвоуспомена. У њему има нечег мучног, увијек нанешто подсјећа и увијек на нешто друго.

У њему је нада и бојазан поласка у свијет, болмногих растанака и сав јад бесциљних путовања,немир младости и узалудност многих очекивања.

У његовом гласу говори (у успомени) бјесомуч-ност оргија и лудост година у којима се човјек јошне сналази, срџба судбине, очај запуштености исамоће, јадна везаност и немоћ људи.

Он сваки пут рани душу сјећањем и отрује мечежњом, тај црни воз, у равници испод мене, сабијелом заставицом дима над собом и отегнутимзвиждуком.

-)'

III

Дани ми пролазе узалуд. Најљепши извори ду-шини пресахнуше. Изгубио сам додир са свимакоји ме воле и разумију, тај спасоносни додир којинас кријепи и држи, који дјелима нашим дајспотицај и снагу, и живљењу нашем смисао.

Посве сам отцијепљен. Тонем у забораву. При-крива ме жалост. Сам себи долазим као свијећакоју су заборавили угасити па изгара сву ноћ наолтару као невиђена жртва у глухо доба.

ЈјНајтеже је човјеку кад сам над собом осјетисамилост.

Коме да кажем како ме је заморила земља? Козна која је то покора да се живи глухо и безизглед-но, међу људима којима не могу ништа казати икоји ми немају ништа казати?

И тако увијек: измјењивање лажних удворностии мучно скупљање плиткости. Никад топла ниискрена разговора, да старе ријечи и драге мислизаиграју као сунчана прашина на свјетлу смије-шка; никад да се растаје срдачно, пунс душе, сдрагим лицима, радујући се поновном виђењу,никад да се лијеже, усне и буди спокојно.

Тако живот прима маску укочене, безгласне

35

Мисао као вода у горском виру, међу стијенамагдје не долазе животиње и не допиру људи, гргољи,понире, враћа се и баца и пјени од стијене достијене.

трагике и рођена душа ми бива као лијепа далекауспомена.

А изгледа ниоткуд.

Видио сам да је, у ова времена, главни и честоједини покретач људског дјеловања страх, панич-ки, неразумни, често посве безразложни, алиистински и дубоки страх.

Ево друга година да у свих људи гледам на лицутај страшни и смијешни израз, који не сличи ничемшто се иначе види на лицу човјечјем.

То је неки напрегнути израз у ком има опреза,нијеме самилости и понајвише себичности.

Тај израз још највише сличи оном смијешном инесталном изразу лица у дјетета које падне и ондагледа оне који су око њега, неодлучно да ли даудари у плач или у смијех.

Можда је у почетку било и других мотива, алиданас је главни страх. Од страха су људи зли исурови и подли, од страха су дарежљиви, чак идобри.

Све се нижи вишега боји. А онај који нема никогда се боји тај преза пред страхом ког му рађањегова болесна машта, јер страх је као зараза којаиспуња све мозгове.

Кад бих могао завирити у нутрину овом човјекуком је одређено да ме мучи, мислим да бих нашаомалу, биједну душу, измучену обзирима и страхомпред пропустима и укорима.

Жао ми га је и та ме самилост боли.

Сва трагика мог садањег живота се може стегну-ти у једну ријеч: самоћа.

Мука и неплодност мог живота потичу од овестраховите духовне изолације у којој се ледим икаменим и пропадам као напуштене куће у којенико не дира, али оне — баш зато јер нико у њимане станује — пропадају и руше се стално и полага-но, као да их невидљива рука кида.

' Отишао сам Н-им на плес. Тијело је било задо-вољно. А душа је у лику мршаве Циганчице зебла ичекала пред порталом с кошарицом љубица. Кочи-јаши су је грдили.

Кад смо се, у зору, разилазили, нудила је љуби-це. Сви су одбили. Одбио сам и ја.

Отпратили смо даме, а кад сам дошао кући,сатрвен и уморан од бдијења и огавности, нашаосам на столу букет љубица, мало повелих и блије-дих, какве продаваху циганске дјевојчице испредпортала.^Никад нас душа наша не оставља. Она пратитијело на свим његовим лутањима, као позив иопомена, а у самоћи чека тиха, у стрпљивојљубави.

Три сам пуна сата сједио вечерас над столом.Моји су снови бшш од оних који се расплину пријенего згледају бјелину папира и моје мисли тамне,стреловите и далеке као ноћни вјетрови.

Више од три сата сам просједио за столом умислима и сад идем да спавам, занесен и уморан.

Угасио сам свјетло и у тами видим како се настолу сабласно бијели неисписана хартија.

Драге моје неказане жеље и царски ноћни снови,останите са мном да у пустим ноћима водимо дуге

37

разговоре, да будете краљевска баштина менисиромаху, да ме тјешите у сужне године и да мибудете једина награда за све пробдјевене ноћи исамотне и горке дане.

Сви болни напори да се уздигне над себе и извансебе нису него једна мука. Они се — наопако помене — мијешају с незадовољеним захтјевимаживота и стварају неподносив хаос.

Живим трајно у тами, једино свјетло је бљесакријетких и кратких часова који ускршавају душузаносом и обећањем дивних подвига, стварања идјела. Али ти часови не дотичу ни колико да човјекпосегне руком за пером, а нада мном се опетсклапају мрак и јад као валови.

А настојим ли протегнути свијетлу минуту ин-спирације и припети њежна крила свог сна, ругами се с папира, као из огледала, моје лице и мојасудбина, чуЈе се, само мени познат, крвав плачсамца и тужба страдалника.

У свакој провинцији има један очајан страх оддо.саде.

Тај страх је најмоћнији фактор паланачког жи-вота. Он је узрок оне безумне друштвености, он ихгони да се жене, да се дуелирају, да уче језике,тјерају политику, лове рибу или скупљају кукце.Он се цери из њихових оговарања и бдије уњиховим очајним теревенкама.

Тај страх пред чамотињом пуста и мртва животатако је ужасан да га грађани и не признавају једнидругима, него потајно живи у њима и гризе их игони и све је јачи, као болест која се крије, а закишних суморних дана, кад заокупи душе као

38

паника, он се не да сакрити него је на лицима свихпролазника као самоубилачко бљедило.

ј/Двадесет и четири сата је био у мени хаос.Био сам жртва мука које сам сам себи задавао.

По сто пута сам прешао све скале душевних патња.Походиле су ме све несреће које само може зами-слити једна машта. Гријеси, сумње и кајања. Бе-спомоћност и страх дјетета, немир и очај злочинца.

Све је прошло душом у двадесет и четири сата, аданас, сједећи сам за столом, би ми одједном лако исвијетло у души. Осмјехнух се и дочеках изба-вљење као нешто што се по себи разумије.

Јесу ли ова двадесет и четири сата слика мог•гвота?

Та жена се је звала Непомућена Радост Живота,али то је у језику којим је моја душа говорила сњом била једна једина звонка ријеч. С том женомсам урекао састанак, усред града, у по бијела дана.

Ја сам дошао. Она није дошла.Чекао сам је. Чекао сам је најприје стрпљиво и

весело, а онда све немирније и теже.Сати су пролазили, а ја сам као уклет шетао на

углу гдје ме је рочила невјерна жена.Моје чекање је прелазило у очај. Заклињао сам

се да ћу отићи не окренувши се, али сам се са углавраћао: само још једном! И шетао сам поновно.

Стало ми се привиђати. Жена која је долазилаимала је њен ход. Друга је имала њену хаљину. Утреће сам видио њен накит на врату. Али ње, њеније било.

То је страшна жена. Ја мислим да она ужива утуђим мукама и да стотинама људи заказује у истисат састанке и док је на стотину углова чекају,

39

носвћи мучне сате као жеравицу у утроби, онастоји, негдје на крај града, иза прозора и спокојналица укочено проматра поља која се мраче.

Док сам ја спавао, пала је киша.Сад је небо свијетло и пуно мрких поцијепаних

облака. Стабла су тамна. Шум је замукао. Крену секратак, лаган вјетар и донесе мирис зовике којацвате у комшилуку.

По обронцима слазе рудари са својим малимсвјетиљкама које чине око њих дрхтав кругсвјетла.

Мислио сам да је то мучан сан што ме пробудио.Али није. На јави као и у сну гласно и разговијетномоје то срце мени говори: треба умријети, требаумријети!

Тражим утјеху, дозивам једну наду, али моје насмрт суђено срце понавља своју страшну причу.

Ни у чем се не опажа апсурдност данашњегдруштвеног положаја као кад се ради о хљебу ижени.

И баш то, да у питањима уређаја тих двајутемељних увјета људског опстанка влада толикинеред и неправда је доказ како је друштво неизље-чиво болесно.

Друга ноћ да не могу спавати.Младо стабло које зарежу зацијели и под новом

кором остане једва видљива бразготина.И најудаљенији крајеви вјечног леда осјете

прољеће, па ма како кратко.

40

И најдубље шпиље оћуте југовину и веселогргорење воде.

Свака рана зарасте и сваки бол умине, а ја немогу да заборавим; никад да преболим, него самокружен самоћом и увијек мучен и искушаван.Није ми дано ни да уснијем радост; не могу даосјетим ведру љепоту живота која вани негдје живии бије свијетлим ритмом.

ГО, Боже, који знаш све што бива, не користи ми

да тајим да има часова кад с Тобом говоримнечистим језиком ове земље. Говорим овако:

0, Боже, зашто си ми дао срце које ме безпрестанка вуче за даљином и љепотом невиђенихкрајева? Зашто си учинио да срећа моја увијекборави ондје гдје мене нема?

Чему ми овај страшни дар: љубав за раскош,ужитак и промјену? Чему вјечни огањ несталнасрца? Чему заноси који се кају и освећују?

0, Боже, чему сва мука вјечно жедног и вјечносвјесног: ја?

Још увијек су ми драге ноћи и ноћна лутања.Никад не излазим ноћу, али често увече, кад

пођем да спустим завјесу, отме ми се поглед иповуче ме лудо срце кад угледам исте старе звијез-де које су сјале над мојим некадањим лутањима.

И свака цеста, која се у ноћи забијели намјесечини, мени се чини да је за мене створена инеодољиво ме зове, а даљине које се губе у свијет-лој магли узбуне ми увијек душу.

И сад често бива да у мени куцне стари скит-нички дамар; али ја брзо спуштам завјесу и сједамза сто.

41

Мали бијели папирић, који чека спреман настолу, изазове нас тако често да на њему означимопут својих мисли и лијет својих осјећања. —Потомство не смије о том ништа знати.

Какав је свијет беспослен и загрижљив још бииз тог изводио закључке у питању психологијеумјетничког стварања. Свакако би читајући каконас боли душа или како смо изгубили наду, мислиона бијели папирић. Него, то је неуљудно.

Зар није много да се пјесници удостоје припови-једати о том како их боли душа или како суизгубили наду.

Један од мучних дана кад очи блуде с предметана предмет и кад душа не налази нигдје мира.Мислио сам цио дан на живот свој, какав би имаода буде и какав не може бити.

Иза вечерње кише било је много црвених облакакоји у мени дигоше слутњу неизрециве среће ивисине. — Чудно је, како је мало потребно дабудемо срећни и још чудније: како често нам башто мало недостаје!

Испод мог прозора шуми ријека.Док је жега и над непомичним гранама и тиши-

ном изгледа да и вријеме стоји, шуми она безпочинка и промјене, и изгледа као један очајаннапор да се измјери не вријеме него нека непознатавјечност.

Шум воде у ушима забринутог човјека.Сав терет мог живота долази ми на тој бескрај-

ној, једноличној ноти, као на великом модром небубијел облачак који не живи ни један цио дан.

42

-

Повратио сам се. Опет сам био међу људима.Пуном страшћу душе која се раздаје славио самсвој повратак међу живе људе.

А гле сад: како сам нијем и уморан. Бучна јерадост силовито пиће, отров који дјелује тек усамоћи. Прекорно шути напуштена соба и појављу-ју се самотничке мисли, као увријеђени пријатељикоји се чине да ме не познају.

Повратио сам се, али би боље било да нисамишао.

Шест је тједана да кап кише није пала. Пољагоре, по цио дан трепти над њима црвен жар, земљаје испуцала, а воће зри прије времена и опада.

Тежаци пролазе покрај њива као отровани иокрећу главу у страну да не гледају јад.

Кукуруз је затравио јер се не може окопати доккиша не падне. („Шта га хасни загртати овомбожјом жеравицом!")

Процесије ходе око цркве и на гробље, наређујусе молитве с олтара, али кише нема. Наоблачи се изагрми каткад, али тада дуне врео вјетар који носицрвену прашину и растјера облаке, а немилоснонебо у боји челика сја опет над очајном чељади ишивама које сагарају.

Откако сам присиљен да живим ту, срастао сам сљудима и с крајем, па ме боли овај кукуруз добрихранитељ, који се тек помолио, а већ вене, на душими лежи суша као жеравица љуте жеђи.

Поподне дуго и вруће. Поподне многих заборава.Има оваквих дана и оваквих мисли, као свирка нагама жици или пјевање малко промуклог алта.

Сањам једну доброту без граница којом бих хтио

43

да некога обаспем, којом бих хтио да ме некообаспе. Сањам, а сам сам.

То се у мени њише један стих, као дар и уздарје,као присјен цвијета који је процвао, цвао и опао, ада га нико видио није. Сједам, умачем перо — гле,каква је ово књига на столу! Хм! Да, збиља, штасам оно хтио? Да, стих! Ах, какав стих! Глава меболи! — бацам перо и шетам.

Ипак, ипак, како бих хтио да оставим неколикореченица које би задржале дуго, дуго брижностдуха, неизблијеђело љетно поподне, ово мало туге иљепоте са вијугавих стаза живота!

Умукла киша. Душа која је опет стигла својуравнотежу отвара сјећања минулог дана и душаговори:

Зар је у блатним улицама, по угловима сумњи-вих кућа твоје мјесто било? Зашто драговољнотрпиш бесмислени терор прилика и ствари? Заштоси мир свој везао за тврду земљу и крхке људе?

Зашто не погледаш изнад земље и преко себе?Зашто мислиш да срећу своју мораш прстимаопипати? Зашто не изиђеш никад из себе?

Зашто живиш недостојно, страхујући и преза-јући над кукавним добрима која ти живот презирнодобацује? Зашто немаш мирне ноћи ни радоснадана? Зашто си везан и беспомоћан? Зашто сигрешан?

Тако говори са мном моја душа ове ноћи, док јеумукла киша.

Ви, који мислите да сте узели у закуп истину недолазите ми на очи, јер вас не могу видјети.

Зашто ваш корак тако охоло јечи по плочама?Ујутро сте задовољни сами са собом, а увече

44

бројите новац, и камо год пођете, стиже вашанадувеност прије вас.

По недокучивим одлукама промисли дано вам једа владате, а ви мислите да држите промисао урукама.

На све што није већ садржано у вама ви одгова-рате отровном пљувачком; ко вас се такне, дуго вассе сјећа!

И мада сваки дан сагињете главу пред Богом,срце ваше стоји усправно и све ваше мисли гладевашу таштину низ длаку.

О, видио сам ја вашу правду и вашу истину, — ине долазите ми на очи, јер вас не могу видјети!

Дало ми се на плач. Био сам на краткој шетњи и,прошавши испред неке куће, чуо сам неочекиваногласовир и ниске тонове алта. — То је први путнакон годину и пб да чух музику; понесе ме талас.Срце ми се стеже. Било ми је као да сам крозсвијетао прозорак погледао у лијепи, никад незабо-рављени, а заувијек изгубљени свијет. И то да самсе сјетио, да осим овог свијета у ком живим сасвојим тихим јадом има још један љепши и вишисвијет, испуни ме не срећом него најцрњомжалошћу.

Било ми је да плачем.

Часови мирног задовољства и радости тако суријетки. Сједећи под воћкама мислио сам у што мипролазе године и како сва младост оде, а не донесеведре минуте; тада дође талас вјетра и донесе лакмирис траве, као да сам се такао вјечности, и безимало горчине би ми јасно да је мој дио радостииспио други и да је мени остало веома, веома мало.

45

А то да је други испио моју чашу не испуни мегорчином него неким готово радосним миром.

Сунце зађе за великим јасеном који круни бри-јег. Умирише се и истакоше наједном боје које суна сунцу титрале и стапале се у свијетлозелен вео.Зачуше се нови гласови, јавише се из шуме косов-ци и на цести испод мене чух разговор ког досаднисам чуо. Исполине планина се истакоше оштријена блиједом небу и удубише се јаче долине сјеномкоја лежи на црногорици.

Као да се диже бљештав вео који нам је засјењи-вао очи.

Једном сам провео дан с двојицом језуита. Чудниљуди, имају један свој начин љубазности који јепомало одвратан. Изненадила ме друштвеност иживахност. Они сведу разговор на једно уско инди-ферентно подручје, ту га строго ограде и онда секрећу привидно посве слободно; смију се, шале изабављају, тако да се већ заборавим и загријем каошто увијек чиним у искрену и топлу разговору, докнаједном једна геста, један поглед или једна паузане подсјете на нешто неодређено неугодно.

Нешто прије подне. Сједим у врту, на сунцу,наслоњен леђима о високу ограду. Одмах изаограде је улица, која управо ту чини завој. До менедопиру усклици, гласови и уломци разговора изамиру чим људи закрену у улицу.

- Тја! то вам је тако, шта човјек може? Ништа.Ето ја на примјер . . .

46

•л'» . . -

— Аа, поребрица то није шала (увјерава некистари господин).

— Пасји син, кила клинаца круну! А прије . . .— Боже, Боже! (отеже један женски глас, као

завршетак неког невеселог разговора).— . . . лако је говорити, ама нек он куша с овом

плаћом . . .—[ Не, она је мени прва рекла, вели, човјек ти је

у војсци, а ти си отворила, вели, кафану да тилакше швалери долазе . . .

(То вришти нека жена настављајући ваљда ра-спру са суда.)

најприје једна мобилизација, па друга, паонда рат; старог му узели у таоце, остале жене идјеца — да Бог драги сачува (говори дубок глас,застајкујући на углу и, очито, бројећи све биједе напрсте).

— , . , да Бог да ми оба ока испала ако сам ипомислила.

— Двапут је долазио на урлап и баш посљедњипут кад је био . . .

Тако се развија преда мном овај. уски појасживота, а ја склапам очи, док иза мојих леђапролазе ови људи сваки са својом биједом итегобом.

Нека ти није жао рад самоће и шутње што је окотебе.

Можда удес добро мисли с тобом, можда је тостара нечија молитва која те окружује тишиномкао заштитом, можда у твом ћутању леже покопа-не ријечи које носе немир и несрећу.

У самоћи је брод твој миран, десну руку држишна кормилу. — Лудо срце, зар ти је жао да те невитла бура беспућем?

Починимо у тишини и над мирном водом захва-лимо удесу за све зло и тешко што није било!

47

Под конац љета све зрије и крв у човјеку миране налази; свијест се насељава сликама радостикоје су високе као небо и јаке као земља.

Ујутро, између стабала и плотова, бљеште ињишу се нити паучине и капи росе (и који је тосамо ритам у ком се њишу стабла и повори грмља!)и све што је око мене изгледа као преостатак некеигре из минуле ноћи.

Јесен је као смијешак, пун значења, а тајан-ствен, преко цијеле земље.

Тада крв обоји мој поглед, никну жудње дубокекао бездани и старе као свијет, и пред овим очимапорасту загонетни облици женског тијела до неми-ле величине и кобних симбола нечег већег, опојног,смртоносног.

И крв која у себи свемир носи заустави пут своју глави.

Растем и бивам велик и безимен као подневнонебо, модри жарки бескрај по ком блуди једначежња без престанка; једно се огромно огњеносунце њише од сљепоочице до сљепоочице.

И те очи су посрнули метеори, на беспућиматражења.

Све зри уз шум страсне игре, по законимавјечним и вјечно истим. Повија ме моћан вјетар,кршим се и зрим као папрат у осоју.

Има извјесних мислилаца чија филозофија ниједруго до неки душевни комодитет, неко римовањемисли.

У мени се буни истина и мрско ми је то стилизи-рање живота душе, та љубав за ред и то насилнотражење симетричности.

О, ти блажени мислиоци, који се опијају хармо-нијом које нема, они у ток свих догођаја уносе некиред, цјелисходност и смисленост, као неурастени-

48

чан путник мелодију у лупање жељезничкихточкова.

Био сам присиљен да ходам и говорим с многољуди. О, тих „много људи", што увијек, никадуморно, рује лакомим прстима у ткању могживота!

О, колико се пута тако враћах кући, растресен,раздражен разговорима и погледима, увријеђен,ојађен, оробљена срца и расплакане душе, са су-мњом у љубав, у пријатељство, у сва осјећања којаљуди између себе измјењују!

О, тих „много људи" с којима ме заправо ништане веже!

Како ме као странца прима моја тиха соба сасвојом прекорном тишином у којој се као куцањезла сата чује савјест и не да уснути. Како је дуг итежак пут који води из друштва кући, посутподмуклим мислима и бусијама кајања и жалости.

И уз цијели пут, у тихој соби и још прије снаувијек иста мисао: да је могло бити без тога.

Киша у септембру.Прохладан вјетар, задихан и озбиљан као гла-

сник долази са западних брда, а онда прва кап и сњом први сухи лист. Из кута тамних брда, гдје севјечно магли и мрачи кад лијежу облаци на стијенеи оморике, јурну киша.

Нервозни ритам пљуска загрмље изнад главе;лаки јежурци тијелом и врелина и тјескоба оковрата.

Пође први поточић. Из гудура међу брдимадахну хлад злослутан и немио. Ладолеж се припичвршће уз плот. Зањихаше сунцокрети старимуморним главама. Стадоше се отресати и погледати

4 Ех Роп1о Немири Лирика 49

два олеандра, што зимују у подрумима и вјечно себоје хуњавице.

Стаде шапат и дозивање вртом, смртни алармусахла поврћа и поваљене траве; неки мален там-ноцрвен цвијет, који је у лакомо растворену чашкупримио одвећ кише, сагне главу као неко ко јепревише пио па му није добро.

Тарабе потамнише учас. Пода мном се у равницидиже измаглица из топле земље, пови се шљивик ивидјех лијепо како прође сјена с једног краја надруги.

И по пошкропљеном путу, у велу од кише, уђе унашу котлину јесен са свим болним знацима.

Јесење сунце ком се толико хити зашло је, још језа гајем видан огањ му, кратак као успоменапокојника.

По калдрми' је разасуто орахово лишће, а у вртупоказују шебоји црно сјеме. Испреплетена по куте-вима још увијек цвате мисира, то скромно цвијећебез мириса и љепоте што увијек кити наше авлије.

Нигдје се тако не осјећа дах пропадања и некогчистог, смиреног умирања као по авлијама нашихстарих кућа.

Озбиљно велики и тешки кровови масивни су ипозелењели, а на крају отрцани малко од кише ивјетра, мразова и суша, као крила у неких огром-них птица које су остариле.

И сами зидови, прозори и врата, помњиво чи-шћени и бијељени, остављају дојам нечег вјековноги старог, старог као што је стар камен и земља.

Стара дивахана са храстовим трабозанима којису видјели све госте, запамтили све погребе и свавесеља у кући; бијела, толико испрана калдрма надкојом је прошло стотина јесењих киша и цвалостотина прољећа; коректна загасита бјелина фаса-де и прозори мрка погледа, све то има један

50

увријеђено упоран израз који говори: Опростите,али у нас је обичај овако!

Ја сам увијек (и као дијете док још нисам другекрајеве ни познавао) осјећао дах умирања оконаше куће. И данас она стоји с лицем човјека којимирно слуша смртну осуду.

• •Сунце ме је осмагло: л-Моја коса је опаљена и

крута од воде и сунца.Тједни, мјесеци су ми прошли свијетли и мирни.

Једноставан живот ми је чинио весеље, а самогибање мишића, зглобова и тетива испуњало мезадовољством. Лежао сам сате и сате гб на вреломпијеску, осјећао сам како моја пут мирише онимнеодређеним мирисом који даје здраво људскотијело на сунцу.

Тада сам ноћу ходио свјеж, крепак и бссан, газећисјене пред собом, док се је душа у мени разљевалакао сјајне, мирне воде у ноћи. (Божанствене сунасмијане снаге, линије и ритми човјечјег тијела!)Све је тада у мени било јасно, једноставно и великокао што је с ја ј неба, хук вјетра и пут облака; безсумња, без сврхе, без гласа питања.

А кад је дошла магла и киша и прва слутњајесени, гле, у најдубљем куту душе стало се мрачи-ти далеко и злослутно, као облак међу брдима удну неба.

Страх се јавио.О, никад довољно неказана брзина којом мла-

дост пролази! О, јесени!Као зид од мрака, вјетра и магле стао је преда

мном умор и страх, тај црни терет с којим сам серодио, страшан и непролазан, а ја сам сјео у његовусјену и заплакао.

51

^Кажите ми гдје има љубави! Кажите ми гдје дабјежим од зла, кажите: гдје да се склоним одмржње!

Као вијенац пламена око мене је мржња; има лимјеста души над звијездама? Има ли свијетла часаодмора? Има ли чиста висока мјеста гдје не допирестрахота земље?

Жао ми је човјека.

Ромони вода у жлијебу, пролазе ноћни часови;мени се чини да почивам под планинама влажногмрака. Машта ми је уморна, а у полусну ме мучибез престанка твоја појава.

У црном дугом огртачу испод ког провирујубијеле чипке, Ти идеш мрачним ходником премамојим вратима, са лицем жртве, али не са изразомстраха него тешке жалости. Споро и тихо корачаш,у лијевој руци Ти подрхтава свјетло, док га десномзаклањаш од вјетра.

Тако те увијек гледам како се ломиш и шуљашса свјетлом у руци пут мојих врата и прелазишполумрачним ходником, а никад да га пређеш. Свами душа премире од самилости и дрхти као свјетлоу твојој руци, али Ти нит ми можеш доћи нит семожеш вратити, него се вјечно ломиш мрачнимходником.

Ромони киша у жлијебу, њишу се ноћни сати.Кад хоћу да уснем или да се вриском ослободимстрашна сна, ужас ме стеже за грло и отвара миочи.

Живот је дуг и мучан, како да га пребродим, кадна мене наиђе умор и жеља смрти.

— Наслони главу на чије раме, сиј њиву и хранисвоју дјецу, потрпи и живот ће проћи.

52

Година је дуга и оскудна, како да је пређем каднаиђу зли мјесеци?

— Помисли да је било горих и да ће доћи бољи ипретрпи; године брзо пролазе.

Мјесец је дуг и тежак, како да га преживим кадми дотежају брижни дани без краја?

— Мјесеци се измјењују, пролазе брзо, а с њимаи бриге.

Дан је дуг и сив, како да га поднесем кад мезамори и растужи?

— Дани теку брзо. Потрпи! Донијеће радост иоднијети бол.

Сати су дуги невесели, како да их преметнем каддонесу страх и жалост са собом?

— Брзо искуцавају сати; ради и заборављај,имаћеш миран сан и радосно буђење.

Минути су дуги и болни, ко ће их издржати кадсе јаве горке мисли и кајање?

— Да, моли Бога, сине, да ти у злој минути дадеутјеху!

Сунце зађе. Дуг низ ријетких борова оцртава секао фина тамна чипка на свијетлом блиједом небу.И земља видно дише.

Гле, гдје је јад што ме малоприје тиштао? За чимбих то да тугујем?

Храбра буди, душв, Стрпљива у самоћи и сталнау колебању страсти!

Мрачи се пут и боли ме у сјећању, али још нијеништа изгубљено. Све је ту: старо срце, које бије повјечним законима, брже или спорије, млада крвструји, плућа која примају зрак овај као лијек идуша, страдалница, и снови, чувани као златновезиво и свети завјети и царске мисли, несаопћене,неокаљане, добри темељи живота непотресени испремни.

53

•

Мир. Мир сунаца која се рађају и залазе позаконима вјечне стрпљиве природе.

Двије године моја нада пупа; два прољећа јемраз бије, а она изнова пупа.

Нов снијег лежи у шутљивој бјелини, у дугимпругама провирују испод њега јесенске бразде каоцрна окосница. Под оловним небом легле су у сансиве даљине. Гробл>е и црне оморике стоје подснијегом као чета која је застала у походу.

Ма шта чинио, ја се бола свог ослободити немогу; ту нема бијега и нема повратка, јер он јеувијек пода мном као бескрајан оцеан под уморномптицом.

Па ипак док ми траје даха, ја кравим леденоцвијеће на својим прозорима, јер имам душу којане може да не ишчекује.

И изнад хиљаду сужањских сутона сачуваћусвијетао предјел у ком моја нада пупа.

Ја знам добро колико су жене јадне у својојситничавој похлепи, таштини и лажи.

Знам колико је јадна и плитка превејаностблуднице, али нема тако покварене жене код којенеће, након одужег разговора — пошто прохујибура лажи и уљепшавања за које она мисли да једужна рећи их — бљеснути трачак повјерљивостии истинског осјећања.

С мушкарцима је већином обрнуто. Како јечесто да се упознајемо и мислимо: ево новогпријатеља, а већ након дан друговања зја гладно јаи комична, одурна себичност.

54

Ледена ноћ, кад је радост гледати звијезде,предраге звијезде, трептаве тајне, добри друговисвих самаца.

О, Касиопеа, сестрице, на високом прозору про-клетог торња, кад нико за ме знао није и нијесмио да пита, ти си на мојим решеткама везла својзлатни вез. Осјећаш ли, Касиопеа, како ти погле-дом ноћас захваљује твој благодаран брат?

О, Влашићи, јуначка четице, што сте мом дједуказивали да је превалила поноћ, кад се је угријанвраћао с прела, сарајским пољем.

О, Влашићи, чудни путници, шта казујете, хоћели скоро моја зора?

Да си здраво, Јупитре, царска звијездо, тријум-фаторски пламе, и ви, Млијечни Пути, небескообиље, расуто сјајним модрим пољима, и ви, без-бројне, безимене сестрице.

Што вас дуже гледам, о звијезде, све ми је већатајна ваша, јер се трептав с ј а ј ваш сплиће у златаннепрозиран вео.

Шта наговјешта ваше сијање?Очи :ми избјељеше, заноси ми се глава, шуми и

бљешти; умор ме у сан баца, али и у сну :сан»ДЈ4>.тајну и тражим одговора.

Звијезде, звијезде, ви сте златна, трептава поткавасионске тајне. Како то да на свим кобним праго-вима гдје престаје моћ мога сазнања сусрећемсвуда ваше дрхтаво хладно злато:

на високом небу,у дубини мора, кад се ноћу искрина микроскопском пољу,у очима жена које се смију или плачуи на сталактитима мрачних спиља?Звијезде, зар није ваше трептање као шапат

неки који нас доводи до очаја, кад га напрегнутослушамо, а никад га не можемо разумјети?

Звијезде, сагнућу уморну главу, ушуткат охолапитања и молићу Бога да вас пошаље на прозоре

55

браћи мојој, сужњима, да им донесете утјеху каошто сте мени некоћ доносиле.

Једно јутро.Бљешти висок нов снијег под руменим сунцем

зимског јутра, на њему се јасно оцртава финиорнамент вртних врата танким плавичастим сјен-кама.

— Сањао сам да ме је задесило неко велико зло,неки бол душе, тешко страдање неко. Био самбеспомоћан и скрушено сам молио Бога да мипомогне, да пошаље мир и свјетло на моје путеве,да ме изведе и утјеши.

Губи се црвенило, сунце је све више, јаче излатније, сјена бива краћа и тамнија. У милионимарадосних искрица бљешти снијег под ведрим небоми сунчаним сјајем. Нијемо гледам.

Много би више требало да припазимо на својеријечи, бар кад већ у године зађемо.

^Кад би ријечи биле кратка вијека као што језвук који их је изговорио! Али оне често живегодинама, као срамне ране боле и жегу и трујуживот.

Откуд само ова злосрећна потреба да се говори изашто често пута имамо тако мало самилости срођеном својом душом?

Једна химера за коју је један човјек живот својдао диже се у ред крунисаних истина.

Сви који страдају и умиру за своје истине једносу с Богом и човјечанством, и баштиници сувјечности која постоји само за оне који вјерују и

56

пате, угаони су камен у будућој згради новогчовјечанства, која ће се, након свих мука и заблу-да, ипак остварити као мисао божја на земљи.

Што ће нам овај живот од педесет година (а једнатежа од друге!) ако му једна света истина не да јеснагу и љепоту и не продужује га у једну сјајнувјечност?

Немојте дрхтати као да је свијет хладна и празнасоба, не затајите своје душе никад, никад, јер једивно и неразумљиво ускрсавање истина.

Истине су као онај краљичин исповједник који јеутопљен заједно са својом-истином, али је и ускр-снуо; и у стотину градова стоји и данас на мостови-ма у каменом лику.

Свеједно је која је ваша истииа, главно је проне-сите је кроз живот као светињу и не изневјеритедушу своју никад.

У неком друштву.Имао сам тежак осјећај : ја не спадам овамо и

немам ништа заједничко с овим људима. Некидјетињски осјећај ужасног страха и изгубљеностикакав сам осјетио једном на ходнику неке тамницеу ноћи. И још једном давно, кад сам — било ми јеседам година — берући јагорчевину зашао забријег и изгубио*сућу из вида. Сличан осјећај као

' кад човјека затворе у узак простор и кад види даму понестаје зрака и да ће се угушити.

Ово је од свега најтеже: кад се осјети да се језашло далеко, да се је на мјесту на које се не спада,да су дани који пролазе залудни, да изгубљеновријеме плаче. Ја тај осјећај казујем просто иможда нејасно, али он мора да је добро познатљудима који нису нашли свог мјеста или су гаизгубили.

Ево године су прошле, бурне и многе, и мисли седа се је богзна шта и богзна гдје, а оно у дну душе,

57

као ујутро кад сам јагорчевину брао, јеца и запо-маже исти осјећај тјескобе и изгубљености.

Према мени је сјео Судија.Између нас се је зрак испунио дахом олује која

нас затече на отвореном пољу и којој се не можеутећи.

Он је био већи него што је од неба до земље,његова је снага била над сваку снагу, између палцаи кажипрста држао је сунце као ситну свијетлуствар, а у очима његовим које су биле дубље одоцеана и веће од небеса нисам видио свој лик, негосамо једно бескрајно поље модре, неумољивеистине.

Шта ми је користило што сам крио подлу ријеч иситну мисао или хранио гријех у души као живурану? Сад сам ту сједио, мален и збуњен трептаоочима, а душа ми је умирала под лавинама одго-ворности коју на нас слаже свака ријеч и свакичин.

И тада кад се снизих до земље, желећи да сесакријем и ишчезнем пред лицем свемоћне истинекоја кажњава, тада ми испуни душу непознат сја ј ипоуздање и ја се — мален и го човјек — усправих ирекох, надахнут смјелошћу оних који се боре засвој живот:

- Знам! Знам! Знам!Знам да Бог на нас шаље страхоте кад му се

ражали над душом нашом и кад одлучи да јеизбави.

У моју високу собу сјало је бистро небо кроз двапрозора и зимско сунце оштрих контура. У соби јебила бијела и добра тишина скровитих чеднихживота.

58

[/ Човјек може поднијети невјероватно и немогуће,напори духа могу бити неочекивано велики идалеко изнад снаге. Човјек може да удивљен станенад величином свога дјела.и одрицања; много можедух, али не без посљедица'.

Не подлегне, али напукне невидљиво и изгубидрагоцјену садржину, остане као суха и празнапосуда, и човјек се може поносити да је поднио све,али среће нема, јер је изгубио способност да се свомуспјеху радује.

Кад се помоли прољеће, прострује сокови којивежу све што је створено, онда нас земља-мајкапривлачи себи и разголићује као непослушнуДЈецу.

Са сваким мартовским даном осјећам како падас мене стотину умишљених окова и таштина. Г6 сами мален под сунцем које јача.

Као у малом језеру облаци, пролазе у менидогођаји прољећа: болно развијање пупова, ненат-криљиво њежни покрети птица, гесте дјеце упрољетно јутро, кретње врелих дјевојака које сеугибљу и крше под теретом плода, нада и вјечнихзакона у себи и сав тај безброј малих краткихдогођаја првог прољећа, који су трајнији и истини-тији него ишта што сачињава наш живот.

Док се измакнеш друштву, док потражиш перо,хартију и самоћу, док поновно препознаш душуизнакажену дневом, док се с муком присјетиш валакоји је душу такнуо и понио те у самоћу, у то је иосјећање рад ког си дошао, несрећни пјесниче,давно ишчезло.

И остане сјета. Тиха замишљеност нечег што јеминуло заувијек а да никад није ни било или бар

59

• г̂ г

никад дуже него што вјетар помилује чело кад хитипољима.

Нека овај од Бога послани бол сажеже све моје умени, нека испали огњено ја као рану и нека меисцијели од посртања на путу жеља и маштања.

Све, све што ме спутава и што се зове моје некаишчезне да будем чист, јак и слободан, а на днудуше нека остане само ово једино и велико ос-јећање које ми дарује разумијевање и самилост засав јад човјеков, и моћна љубав која ублажује боли ступа, свијетла и прекаљена, путем стварања.

$г

Ах, љубав многих година, извржена промјенама,немилосрдним законима и бригама без броја! Не, јане тражим љубав која траје много година; ја знамда љубав не живи ни колико једно прољеће.

Ах, љубав која траје мјесеце, пуна изненађења изапрека, љубоморна или засићена, немирна и само-вољна као љетно сијевање муња! Ја не желимљубав много мјесеци; ја знам да би она умрла одумора, мучена сумњама, обзирима и ситниммислима.

Ах, љубав једног дана! Осамљени младићи којимаштате о нераздаваној љубави, позивам вас да сеодлучите за љубав једног дана!

Једном сам провео један дан код лијечника упровинцији; ја и његова сестра која је имала веселеочи и овратник а 1а Кођезр^егге вољели смо се циодан. Љетњи дан.

Никад нису двоје љубавника измијенили њежни-је додире руку, ни дубље погледе, ни више онихполумрачних ријечи које се разумију прије него сеизговоре и остављају сласт једног миловања.

60

1

:

А кад је дошао сутон и с њим маштања имогућности свих срећа, морао сам путовати. Док сумоја кола јурила, на бријегу је лепршала дјевојач-ка марамица, као застава у славу л>убави једногдана.

Сагарају љетне врелине. Видици су бистри идалеки, а самоћа, без краја и конца, ствара тамнавелика поља за снове и узалудан лет нада. Свакидан отвара нове самоће и пустоши у мени и окомене.

Желим свјетове и оцеане и вихоре и великеогњене појаве које личе на чудеса, и мноштважелим, бучна силна људска мноштва која се пови-ја ју под заносима радости и бјеснила као класје подвјетром.

Хтио бих да још једном идем с мноштвом којепјева, које плеше и бјесни, хтио бих да сам сам инепознат у том безименом мноштву ком сам братсамо по лику.

^ Двадесет и четири сата дува вјетар без престан-ка. Као да је прешао негдје преко огњеног мора,као да носи пепео и сумпор, врућ је и зао и отрован.Лажан вјетар каквог познаје само проклета климаове земље, који вара жељна стабла, па отварајубезбројне зелене очи; под његовом немилосрдномруком болно се отварају мартовски пупови које Ксубити априлски мраз.

У оваквим ноћима су највеће поплаве и нај-страшнији пожари. Бекрије се склањају у невесолекрчме и касапски пси се дижу испод ћепенака иурличу дуго и бијесно инстинктом жива бића протинеразумној сили елемента.

Људи који носе дању скривен терет на души немогу уснути, него изазивају судбину и окроћу врео

61

јастук да нађу хладна мјеста несрећној глави.Звијезде бивају црвене као крваве сузе Исусове надсудбином човјековом.

И ко живи за љепоту духа, тај залуд покушавада мислима смири тијело; огњен вјетар долази намахове као куцање силног земљина срца и полажему руку на тјеме. Земља тражи своје.

И ко носи тајну рану гријеха на души, томе језапали огњем и нанесе отровне клице, па бол растесваким минутом, а кајање угасне као заборављенокандило.

Вјетар, савезник огња, несреће и злочина, отвараширом врата на вртовима, проваљује кроз димња-ке и распирује искру на запретаним огњиштима,буди оне који су уснули у сузама.

Кад погледам натраг, чини ми се да ми преостајејош само умријети.

Како су брзо угасли заноси! Оцвале среће! Палипланови!

Све је прошло као брза ноћна вожња на мјесечи-ни. Све напола само виђено и све убрзо заборавље-но. Толико тога је било да је само спомен на једанједини дан тежак и отрован као олово.

Ноћас сједим над сјећањима. Дивим се подлојигри удеса и жалим се помало.

V Кад погледам напријед, чини ми се као да самтек од јуче на свијету.

У шта сам проживио ове године? Је ли могуће дасе пројури кроз добар дио живота, а не оствариглавних задатака људских? Цио живот са својимнеиспуњеним захтјевима и искренутим истинамакоје се љуто освећују, стоји преда мном као тужи-тељ. Добар дио снаге је расут по беспућима, али

! живот неумољиво чека: па ваља почети. У имебожје, ваља почети! '

Руке ми често преко дана стају над послом ивелик дио ноћи бдијем само да могу дуже мислитио Теби.

Прије птица се будим, прије зоре дижем (а крозсве снове пролазиш Ти); у освит сам наслоњен напрозор као да Те чекам.

Љепоту цијелог свијета крију у себи моје мисли.Неостварив. сан је прстао садржај мог живота. Итако живот пролази, али у часу смрти ја могупоказати на своју чежњу као на једино велико,истинито и лијепо у свом животу.

, Има нешто, штсГи оне који су ^ушевно нај јачисили да бар једном душу своју положе у туђе руке изаиграју уа ћапдце.

Има нешто што нас гони на тај страшни ризикода играмо, а са вјероватношћу која је више неговјероватност, да ће нам се наругати, да ћемо повућиу се рањену душу и изгубити пријатеља.

Зачудо је како сви ти испади свршавају једнако,како их увијек поновно и с новим надама подузи-мамо. Сву ноћ гриземо усне, јецамо у јастук снемоћна бијеса и заклињемо се на тврдо самото-вање, а чим јутро сване, гле, ми износимо душу каоњежни балон маслачкова цвата на противне вјетреживота и вјетар га кида и разноси.

Али ко спаси само једну ситну мацицу и унесе јеу завјетрину, тај је спасио цијелу душу своју. Горакје тр посао, али онај који не износи њежни цвијетдуше своје на вјетрове искушења, па ма га и цијела,'сп'асио~и"пр6ни6"дбТсраја, 'томе је ка'0"да та нијеникад ни имао'. ~

62 63

Ја нећу више да чекам шта ће ми људи'казати,поживјећу још кратко можда, а и то биједно, алиутјехе више не очекујем. А већ рука која ми штопружа испуња ме страхом и огавношћу као змија.

Ја нећу да на лицима жена које пролазе тражимсрећу своју која је ишчезла. Нека сам сам и некаме боли, али нека су ми очи оборене и нијема уста.А у својој тишини, сатканој од бола, привићу мисаошто ниче, као љуту траву, на ову рану која ми не дани живјет ни умријет.

Кад умрем (на смрт не чека нико одвећ дуго)можда ће неко, ту и тамо, споменути моје име. Ижив, ташт човјек мисли ево и о том.

Можда ће на путевима духа, гдје су загубљена имоја настојања и неуспјеси, бљеснут кратко, ту итамо, мој спомен, као кратак светионички огањ,као опомена новим путницима пред кривим, залуд-ним путевима. Можда ће спомен на мене ганути учијој души осјећаше.

Не вјерујем да ће ми бити у гробу топлије од тог,али јутрос мислим и на то.

Још са 39°С ја могу да читам. Нико не би вје-ровао како за вријеме температуре могу да ин-тензивно и много мислим.

Чини ми се да ми из очију сукља пламени дах, угрудима је неки не јак колико неугодан бол, који усвијести одговара отприлике представи о сивој бојии еломљеном комаду дрвета са искончаним ибодљикавим крајем на оба мјеста гдје је сломљен.

Те обје представе боле ружно и отегнуто.Чини ми се да ми се нешто огромно увалило у

уста и сваки час се увјеравам да ли могу стиснутизубе. Осјећај гађења и умор који не да ни гледати.

64

Али мислим, мислим много, брзо и исправно. Небих знао казати која се мисао прва јавља, јеризгледа да долазе све заједно или једна произлазииз друге.

Сви неиспуњени задаци, све што сам намјераваоили морао подузети и учинити, све је ту, и зачудокако тачно и одређено знам шта би требало учини-ти и у које вријеме.

Тако у честим грозницама сагарам убрзано ибескорисно.

Мисао у ноћи, кад ме пробудио вјетар. Најгоранесрећа и најстрашнија казна мог живота јест утом што сам осуђен да живим сам.

Без престанка ме тишти даљина и боли болрастанка. У овој истој ноћи спавају сви које волими који ме желе. Или можда бдију? Можда моле?

Никако да се нађе сна ни разлога тој огромнојнесрећи у тами.

Бескрајан, бескрајан плашт од таме, смрт свихжеља и настојања, један покров за сву кобну игруљудску, а на рубу у трзајима: бескрајно маленосрце моје, као ствар изгубљена у мраку, као крвавпечат судбине.

Често моја соба наличи на гробницу.То бива пред мрак, кад ме заморе часови пуни

маштања, па још прије таме спустим завјесу иужежем свјетло.

Тад се кроз завјесу јасно види да је напољу јошдан, а у соби је неко чудо што није ни дан, ни ноћ,ни свјетло, ни тама.

Мир и неприродна укоченост ствари и њиховихсјена.

Негдје у Пољској сам видио такву гробницу гдјеје кроз витраж допирала слутња свјетла. Ево и

Ех Роп1о Немири Лирика 65

сада: четири сива зида, слутња свјетла кроз завје-су, тишина и укоченост гробнице. Али метнем лируку на прса, чујем како мукло али стално бијесрце.

Па ипак се живи. Још само каткад бива да мепревлада бол, па се савијам као црв на земљи ипритиштем лице у шушкаву, хладну траву и изго-варам у црну жедну земљу ријечи које немам комеда кажеМ.

Још само каткад грешно жудим смрт и жаливд сеневидљивом Богу, што сам ударен неподносивимпроклетством, да најбоље мисли и најљепша ос-јећања просипам невиђено и залудно као пелуд накамен, искре у таму, јаук у.вјетар.

Свако јутро освану нове воћке у бјелини. Исунце јача и лист се развија и оранице се шире каотамии валови преко крајине.

Добре сате преживљујем гледајући ове појавестаре игре, мирне, благословене догођаје, који текубез звука људског гласа, без боје људске туге илирадости; без свијести сврхе буја и ђика природа каокоров у влажним залеђима кућа, испод заваљенихограда.

Дани се нижу у ђе.рдан љепоте:. Лагани мали облаци, који живе једно поподне,

па и то проведу зачуђено лебдећи над земљом —„бијеле овчице везене на плавој свили".

Звијезда којо ј не знам имена и која сваке вечеристаје на најдаљој тачки мог хоризонта и привлачипажњу својим осамљеним положајем и крупнимпламсањем час црвеног, час зеленог свјетла.

Лаки, једва чујни вјетрићи какви иду само умјесецу марту и изгледа да носе мирис још непро-

66

цвалих цвјетова и с ј а ј и топлину неког бољег сунца,да милују самце људе по коси, како људска руканикад не милује.

Ниска сеоска соба. Мрак и спарина. Покривенићебетом и комадима хаљетака леже, једно до дру-гог, мати и троје дјеце. Испод ногу им пролазипруга мјесечине која се шири или сужује, већпрема томе како мјесец путује с облацима.

Дијете на крају се буди и одбацује покривку" каотегобу сна, диже главу, огледа се и почиње даплаче, најприје тихо и пригушено, а онда сво јаче исталније, као киша пред зору.

Дијете (кроз плаЧ): . . . ма-ма, ма-ма! . . . ја гла-дан, дај ми 'љеба.

Мати се буди, али се чини да га не чује. Дијетеплаче све гласније.

Дијете: Мама, боли ме тибу, ја гладан.Мати: Ебо, душо, маме, немој плакат', немој; де

епавај, злато, де!Дијете (кроз плач); . . .гладан . . . 'оћу 'љеба.Мати: Не једе се, душо, по ноћи, де с п а в а ј , де, па

ће сутра мама дати 'љеба и шећера и пите и сваштаМаријану.

Дијете: Нећу ја пите, 'оћу 'љеба (зацене сс одплача), бо-ли ме ти-бу!

Мати: Пст! Ето фра Николе, ето га с прутом^.-.-,..,Ха, ха! - - Ко то неће да спава?(Дијете се завлачи под покривач и само још

плаче.)Мати: Немој, фра Никола, немој бит' Маријана,

слуша он маму, спава . . . ево, заспо је.(Дијете још јеца само, кратко и одмјеренб као

киша која стаје. Пруга се свјетла сужује.Мати, расањена, дохваћа са зида круницу и

почиње да моли. Брзо, брзо се мичу њене усне.)

67

Има сазнања, касних, дубоких која су суђена каодар људима који мисле и пате.

Немогуће би било поднијети живот са свимваркама, неспоразумцима и заблудама, да човјекуније дана мисао о Богу душе наше, који је уточи-ште, истинито, праведно и чисто.

Кад нас свијет отрује и замори и кад се, каопосљедњи видан знак очајне огавности, склопе очи,да се бар начас не гледа зло и ругоба, онда бива дау том часу очаја, иза спуштених вјеђа, пред унута-рњим погледом плане, као награда за све патње,сунце драгоцјених касних спознаја.

Занимљиво је посматрати њежност с којом људигледају сами себе.

Јесте ли већ слушали како ганутљивим гласомприповиједају о малим неправдама које су имучињене? Како су само до суза дирнути својомнезгодом и како воле да је чине свјетском иопћенитом, како ударцима само њима намијење-ним подмећу велике намјеро само да себи дадувеличину и достојанство жртве.

Јесте ли већ слушали малог човјека како припо-виједа о свом цријевном катару и Карловим Вари-ма? Или о промакнућима и мимоилажењима?

Што више самујеш и ћутиш о себи, све ти јеплићи и луђи разговор твог сусједа.

Данас је био тежак, облачан дан, од освита једувао југ , топал, немио вјетар.

И сад завија и цвили у димњаку и око прозора.Сва кућа мирише димом и паљевином.

Тај вјетар око куће и та ноћ, пуна облака инемира, чине да се осјећа присутност неких непоз-натих сила које нису добре. Живци се полако

68

•разгарају бесаницом. Вјетар запјева у димњаку.Тремолира прозор. Покућство пуцкета, као да сенамјешта да заспе. Напољу гола стабла добивајупрве пупове и савијају се као дјевојке које не могуспавати. Сокови раде и колају. Тама је пуна клица,пупова, бића, раста, плода и жеља.

Било је једно вријеме кад сам хтио да служимИстини. Хтио сам јој живот свој посветити и остатикод њених ногу. Али у ноћима кад нисам могаоспавати неодољиво су ме звале цесте и брежуљцикрајева које сам некоћ, лутајући свијетом, гледао; иогњена ријека крви је шумила и није давала мирани сна. Мучио сам муку и био поштен бој. Тада самсе одлучио за људе, ствари и крајеве које сам улутању гледао.

И кад сам пошао низ бријег, мрк и сам, алислободан и ведра духа, дочекале су ме раширенихруку старе цесте и клицањем живице, пуне птица ицвата. Вјетар ме је цјеливао у чело.

А тамо горе не знам да ли је и опажала Истинада ме нема међу мноштвом подно њених ногу, алинад цестама и пољима је владала радост.

Једанаест сати ноћи.Неко је рекао једну ријеч, обичну и свагдању, а

моји мртви ускрснуше у мени. Вал ме бола подижеи спусти. Разговор тече даље, а у грудима боломболи.

Сад, ево, сан ме свладава, добри, благословениумор сна, јер кад бих иначе заспао?

Слабо ми покапамо наше мртве. И тако честобива да неко, ништа не слутећи, рече једну обичнусвагдању ријеч.

69

Молитва ујутро. О, Боже, немилосрдни створи-тељу, који ме свјетлом својим будиш на муку дана,опрости ми и буди милостив мени који, ево, хулим.

Дај ми у овај дан камено срце које не знасамилости, кога неће такнути слабост ни помјеритиударци.

Дај ми у овај дан тврду, поносну душу, да никоне види ни моју часовиту њежност, ни мој вјечитибол.

Дај ми челично тијело без страсти и потреба дамогу од сванућа до ноћи остати у својој непомуће-ној самоћи, да ништа не требам од ових људи и даим ништа не морам дати.

Боже, не презри молитву напаћеног, гордоггрешника!

Да си здраво, прољеће — тајно, љековито; твојивјетрићи милују моју рану. Ја не знам да ли ћу тепреживјети и на колико, али слава оном који ми тедао доживјети!

Гле, ја, болестан самац, отварам широко својпрозор да бљешти на сунцу, као мала застава једнедуше која се радује.

Шта значи црна мисао човјекова на сунчевутраку?

Хој! Хој! Вјетре, надо моја мартовска!Ништа жив човјек не може изгубити што му

једно прољеће не би могло повратити, нити можебити човјек трајно несрећан док Бог даје да седуша лијечи заборавом и земља обнавља про-љећем.

Да си здраво, прољеће — невидљиво, свемоћно;што загријеваш душе и брегове да вода слаткогргољи потоцима и радост нас залијева свијетлимвалом; што се јављаш вјетром и слутњама у сутони сву ноћ тугујеш под јабланима, док горе звијездеи спавају тупоглави грађани, а са сванућем отва-

70

раш росне очи широко и пушташ без броја својешеве — веселе ноте — пут неба!

Да си здраво, прољеће, у шуму мутних, врато-ломних потока, у кратковјеком цвату, у нади човје-ковој, у љепљивим пуповима ракита, у дамаримадјевсцчица .које већ осјећају божји закон, — а^е,бесмртно прољеће, поздравља те један који умире.

- .»,!_ «* «**

Наслоњени леђима о зид сједе код станице двавојника. Крај њих им лежи опрема. Један савијацигарету, а други је већ запалио па држи упаљенужигицу док други савије. Запале. Настављају некиразговор.

— А-а, да су мени твоје године, ја бих секутарисао, увјерава млађи.

- Тс, јок брате! Ко једном уђе у њихове књиге,тај лако не излази. Кажем ти, кад ме оно ранило наТолмину, лаживо је рећи, а јест чабар крви из менеистеко, па ништа. На супротвизити пита мене онајштабцарски:

— Како ти старц?— Јесам, стар сам ја, господине, како нисам

стар.А он нешто дрекну, док прискочи онај млађи

што говори 'вако ко и ми.— Колико ти је година, стари, пита он мене.— Е, то ти не би знао рећи — ђе ћу ја то знати,

молим вас? — само знам, велкачки сам био кад јеокупација дошла, у дрва сам ходио и 'нако . . .Казујем ја њима све 'вако ко сад теби, а они сезгледаше и насмијаше; истом онај најстарији не-што рече, дај знај шта је, а ја скупих гаће па одох.— И како тада, тако и данас; ево има десети мјесец;они мене једнако шаљу на арбајт, а с арбаЈта ушпитаљ, па већ не знам докле ће 'вако.

— Ех, да ти имаш црно на бијелу колико ти јегодина, пустило би тебе одмах, тврди млађи.

71

- Ах, ко ти зна њихова посла, мој брате.У то звизну негдје локомотива, обојица војника

ужурбано скочише и стадоше шутке пртити свакисвоју опрему.

Има часова кад пред духом, јасношћу муње,сине сва страховита неправда друштва и његовапоретка.

Има истина које су старе, свагдање и отрцанедугим понављањем, али кад те истине сину човјекупред очима неказиване и ненаглашаване, негооцртане на шутњи једног страховитог часа, одигра-не међу живим људима, тада те старе овешталеистине добивају нов и страховит лик и живе у душинашој као вјечна болна мисао.

Огледало је симбол среће.Зашто да лажем? Ја сам данас плакао, кратко и

готово без суза; али сам плакао; ту на овом столу сгрчем у грлу и лицем на хладној хартији.

Ја не могу видјети у огледалу очи своје, које суимале бити срећне, ја не могу издржати тај поглед;и те линије уста и чела, како да ме не испуне тугоми та несрећна глава, која је имала бити срећна?

Око мене цвате нов крај прољећем, срећно самзаборавио путеве трију година, али огледало их јепамтило и сачувало.

Ја не смијем да погледам то хладно стакло којеје имало одразивати једну срећу.

Сви који душевно страдају, мора да познају овооејећање:

Често се, док лежим полуснен у тами, јави мисаосвијетла и нова. Кроз тај чудни час између јаве и

72

сна пролети као комет. И мада се је чиниласпасоносна и велика као објављење, покрије је сани она се изгуби, као прстен у мору.

Управо за таквим безнадним губицима најмањежалимо. Само ујутро, кад се пробудимо, јави себол, мукло и дубоко, и безимена жалост не силази слица цио дан, а да сами не знамо зашто.

Одвећ сам се препустио очају и жалости. Самсам отровао изворе душине. Ходао сам са мислимасамоубице. Ражалио сам доброту божју над собом ипреломио старе завјете љубави и стрпљивости,поносне човјечје вјере и снаге.

Молитве оних који ме воле извргоше се у поругу,јер се не нађе пред очима божјим душа која страдаи очекује избављење.

Још једном морадох спустити срце на тле да будегажено и да моли. Још се једном са виса самоћезаклех на бдијење и чекање, на безусловну стрпљи-вост.

Често ми се чини да није све изгубљено навјетровима и беспућима. Често ме обрадује мисаода је очај, хаос и блудња само нуждан прелазниоблик. Често ми се чини да осјећам како излазим,још несигуран и омамљен, из свега што је било и дастајем на чврсто мјесто, ван себе, одакле почињепуцати видик, ширина и слобода.

Често ми се причиња да сам јак и сталан, да самвећ довољан сам себи, да сам се извио над ропствотијела и власт судбине и да само треба да сједнем иположим руку на дјело и да радим, ведра духа исмирена срца, дуго, устрајно и одушевљено каостари златари.

Често ми се причиња. Али ме дан још чешћеповуче са собом, па се ломим и пребијем од немила

73

до недрага, од човјека до човјека, од лажи до лажии од бола до бола.

Вечером, док миришу траве и зричу штурци, јати казујем тихо свој наук, најдубљи, најтежи инајмоћнији наук стрпљивости.

Ушуткај лудо срце које завидно гледа туђе:жену, кућу, дјецу или ма који посјед. Стегни срцејер ти не смијеш ништа имати што би ти могаонепријатељ отети — нерањиви су само који ништанемају — ти си роб и не посједуј ништа.

Понада ли се сав свијет добру, ти остани миран ичекај, не дај да ти осјећање смете пажњу; ти си роб,ти се не надај.

Људи лако заборављају, па кад им дођу свечанидани, нека они пију, пјевају, играју и љубе, некапозивају и тебе, ти не заборави да је твоја радостдалеко још, ти си роб и не радуј се с њима.

Ја, грешник, човјек од саблазни и овога свијета,шшјен сумња и страсти, држим на свом столу једнуГоспину слику: Ма1ег Кес1етр1;оп8 а 5аз5о{ега1о. Усјенци су јо ј очи које подсјећају на дане мирнерадости; распело још није бацило своју сјену нањено лице, него само Навјешт.ење почива ма њему,као танани вео замишљености на лицу дјевојакакоје су у слутњи.

И док ја пишем немирне ретке, њене печалне,неразумљиве очи гледају у страну као благ прекор.

И ови што су ми најближи, што са мном војују, кони су вјерници гласне радости.

Они су војници, ја сам левента; у мом грбу је црнвео; они се боре за побједу, а моја борба нема краја.

74

Кад они сиђу као побједници у равницу, запје-ваће широку мирну пјесму иза боја, а ја ћу побитисвој барјак у самоћи и притезати колан за новапутовања.

Касно у ноћи.Пошто сам се нарадио цио дан, намучили ме

људи, забринуо живот, нагазио сам се блата, нагле-дао невоље и срама, наслушао јада и лажи, сад самсам са теретом свог живота и тешким злослутнимболом у грудима.

Слава Ти, Боже, за муку дана и мир ноћи, закратки живот и велику загонетну смрт, нека сублагословене'одлуке Твоје по којима долазимо насвијет и одлазимо с њега пошто смо се нарадовалии намучили. Огромни су и несхватљиви плановиТвоји и јасно је да :'им ми не можемо догледати нисмјера ни сврхе и да их морамо смирено примати;али теШко. је бити човјек, Господе.

.. • . • ?* : ' • Вр -

Кад се је мали родио, Усуд је над њим бациокоцке:

Бићеш од јаких и смјелих и кад први пут чујеш.ријеч: срећа, зажелићеш да је прибавиш цијеломсвијету1_али_ћеш на .једног јединог заборавити

и нећеш бити срећан никада.Бићеш можда побједник страсти и високо над

земним калом осјетићеш бијелу радост чистоће ивисине, али

срећан нећеш бити никада.Бићеш можда насмијан син земље и осјетићеш

сву радост ужитка, топлу и неизрециву, као било уњежном зглобу жене, али

срећан нећеш бити никада.Зажалићеш можда на свијет, па свладати и своју

жалост и свијет и, оставши тако побједник свега,

75

умријети са смијешком који све разумије и свеопрашта, али срећан,

срећан нећеш бити никада.

И све, све вас, који радите и зној отирете и мукумучите и свој хљеб једете, све вас, непознатираденици, који поносно пролазите свијетом и часнои смјело проносите својим рукама своје животе.

• Ја презирем бљесак господства и лажни пјеснич-ки стих, окрећем главу од оних којима је добро и укојима душа шути.

Сиротињу ја волим и сиромаштво славим и онекоји имају тихе, чедне радости, и наду у патњи.

Тебе, блиједа лијепа дјевојко, која шијеш безпрестанка цио дан и пола ноћи још у сјени бијелихзавјеса и надаш се ведро срећи, коју ће ти Богпослати за твоју љепоту, за вјерност и дуго самото-вање.

Тебе, крупни погнути тежаче, који у мирнимочима носиш по цио дан одраз бескрајних тамно-смеђих бразда и под тешким плавим брком исти-нољубива уста у којима су једноставне ријечи, који,пошто си се нарадио, са сутоном заједно и суморним воловима стижеш кући и, док ти млађиполијевају на руке, осјећаш како сва загријанапрољетна земља бије ритмом твоје здраве крви иимаш, док се одмараш, под орахом у авлији, топлои широко осјећање свршена рада.

И тебе, скромни и непознати студенте кемије,који сједиш за уским столићем између два прозо-ра, крај плинске лампице и гледаш кроз отворенпрозор на парк и брежуљке и слушаш како накрову лабораторија голубови гучу. Твоје оштре очимирно и самосвјесно гледају ујутро. Ти си бдионоћи и у послу и одрицању проводио дане, а јутросси побједник. Задатак је ријешен теоретски ипрактично. Ту је развијена формула, ту растопинаса свим реакцијама, и ти весело и слободно чекашстарог професора; глава ти почива на десној руци иу дну душе ти се смијеши будућност.

76

Висока плава госпођо из Марибора, ако Вас сејутрос — сав у радости воћњака који цвате -сјећам, вјерујте да је без горчине неиспуњене осве-те, јер ја сам срећно заборавио, а опраштати немамшта, јер сам и онда једнако жалио себе и Вас.

Да, у Вашем граду сам, непозната плава госпођо,сазнао како је ићи блијед, уморан и сатрвен влаж-ним улицама, док са расвијетљених балкона пље-шћу бешћутни мушкарци и окрутне жене. Од Вассам сазнао како је везану, немоћну робу кад мупљују у лице.

То је било давно, а ја сам, ево, све срећнопретурио. Али невоља редом иде; можда је какванесрећа пала и на Вашу кућу с балконом; па миВас је жао, јутрос, кад помислим да Вам у Вашемболу можда каткад још и наша блиједа прекорналица муте трзав сан.

Још касно у ноћи (послије дугог дана у ком самбио с много људи и чуо много догођаја) сједим умислима. Жао ми се је растати с њима и никако небих хтио спавати. У ноћи и тишини излазим лакоиз себе, добро загледам у догођаје и њино наличје.

Сама чињеница: да живим, дарује ме мирномрадошћу.

Осјећам велику љубав за људе, за њина дјела, засрећу и несрећу, за гријех и страст и сав јад што изњих излази, за борбе и посртања, за заблуде ипатње и жртве, за све што је човјеково на овојпланети.

77

Оојећам часовиту, али неизмјерну срећу да и јапијем кап из непресушивог извора радости људске,да и ја начас понесем дијелак великог крста, што ганоси човјечанство. •

И што погледам све је пјесма и чега год се 4 ", „*«,•такнем све 1е бол. * " ' 1' - % *в*ћ«*«

- . . _ „ . - . . . . . . 1» . . . . . , А

ЕПИЛОГ

Много саму]еш и дуго ћутиш, сине мој, затра-вљен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти јепогнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе иглас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетнидан, сине мој !

— Шта си видио у љетни дан, сине мој?Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а

човјек слаб и кратковјек.— Шта си видио, сине мој, у љетни дан?Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.— Шта си видио, сине мој, у љетни дан?Видио сам да је овај живот ствар мучна, која се

састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, даживјети значи слагати варку на варку.

— Хоћеш да уснеш, сине мој?Не, оче, идем да живим.