PIJANĈEVA ŠETNJA

BIBLIOTEKA SF

„ZVEZDANE STAZE” — naučna fantastika

Urednik Jovan Angelus

Preveo

Aleksandar Radojković

Likovno-grafička oprema

Zoran Branković

Frederik Pol

PIJANČEVA ŠETNJA

NARODNA KNJIGA

Naslov originala:

Frederik Pohl

DRUNKARD'S WALK

© 1960 by Frederik Pohl

SINDROM SAMOUBISTVA

Nešto nije bilo u redu. U razredu je zujalo još jače. Svrab se naizdrživo pojačavao. Grebao je po njemu, kopao svojim štapom za pokazivanje.

„Ne, ne štapom. Smešno”, pomislio je, jer je isti štap ležao položen na stolu. Iznenada oseti jak bol u grlu.

— Master-Kornute! Stanite! — neko vrisnu; devojka.

Polako, prepoznavao je glas, Losilin glas, koja je bila na nogama i pola razreda s njom. Topao i škakljivi mlaz kapao je niz njegove grudi — krv! Iz vrata! Buljio je u ono, što je držao,u ruci: to uopšte nije bio štap od slonovače već britki čelični perorez. Zbunjen i pometen, okrenu se ka monitoru: njegovo sopstveno lice i tanak krvavi rez preko njegovog vrata.

Tri miliona gledalaca zaustavilo je dah. Pola studijskog razreda skočilo je prema njemu; Eger i devojka pre svih. — Polako, gospodine. Dajte mi. Ovde. — Bio je to Eger, koji je maramom blago pritiskao ranu. — Biće sve u redu, gospodine. To je samo... Bio je zatvoren!

Zatvoren... Umalo nije prerezao žilu kucavicu i to pred celim razredom i pred očima čitavog sveta. Ubica u njegovoj glavi postao je dovoljno jak da prkosi čak i punoj svetlosti dana.

GLAVA PRVA

Ime tog čoveka tu je Kornut. Rođen je 2166. godine i sada mu je trideseta. Učitelj je.

Njegova disciplina je matematika. Specijalnost mu je teorija brojeva. Bavi se poučavanjem veštine pamćenja

brojeva; istraţivanje koje zaokuplja njegovo celo stvaralačko mišljenje. Ali, povrh toga, svojim posebnim,

tajanstvenim načinom poprilično razmišlja i o devojkama.

Nije se ţenio. Spava sam, što nije baš tako dobro.

Ako procunjate po njegovoj maloj spavaćoj sobi (boje

Mat Tovera; lila obojenim zidovima i ţućkastom tavanicom), čućete šaputanje i slabašno zujanje. To nije

zvuk njegovog disanja. On spava posve mirno. Šaputanje je jedva čujno: “vi-ip!, vi-io!...”, i dolazi iz njegovog

električnog časovnika. (Jednom je pao na pod; mehanizmu se pomerila osovina, koja sada struţe zakivak.) Zuji drugi

časovnik. Pogledajte paţljivije! Naći ćete i mnoštvo drugih časovnika.

Kaţu da postoji pet časovnika u toj sobi; da su svi

budilnici, navijeni da zvone u isto vreme.

Mada je malo bled, Kornut lepo izgleda. Da ste ţena (kaţe jedna devojka iz njegovog razreda), poţeleli biste da

ga izvučete na svetlo dana; poţeleli biste da ga ugojite i učinite veselijim. On nije svestan da mu treba sunca ili

malo više kilograma, ali je zato više nego svestan da mu nešto treba.

Zna da nešto nije u redu. Po svemu vidljivom u toj sobi, on to zna već sedam nedelja.

Pet časovnika ţustro, napreduje prema broju sedam i

pedeset, vremenu u kom bi trebalo da se oglase. Kornut je provodio dosta vremena pripremajući ih da zvone u istom

trenutku. Mučno ponavljajući, na svakom je nameštao

brojčanik za zvonjenje, upravljajući međusobno okretanje kazaljki da bi označio trenutak u kome bi zupčanik

iskočio. Tada su oni spremni da zvone, zveče ili zvrndaju četvrt minuta jedan od drugoga.

Ipak, jedan od njih ima lošu naviku — onaj koga je

Kornut jednom ispustio. Tiho škljocne nekoliko puta pre nego što zazvoni.

Sada upravo škljoca.

Trenutak kasnije on odbacuje pokrivač i seda na ivicu kreveta. Oči su mu još uvek zatvorene.

Pretpostavite da ste slika na zidu njegove sobe — recimo

portret Lajbnica, uzet sa stare Fiketove gravire. Iz očiju, ispod velikih kovrdţa perike, moţete videti tog mladog

čoveka kako stoji ili usporeno korača prema jednom od prozora.

Njegova soba je na osamnaestom spratu.

Ako slika na zidu moţe pamtiti, onda zapamtite i vi da to nije prvi put. Ako slika na zidu moţe znati, onda znajte

da je i ranije pokušavao da iskoči kroz prozor, i da baš namerava da isto učini i sada.

On pokušava da se ubije. Pokušao je devet puta u

poslednjih pet dana.

Ako slika na zidu moţe ţaliti onda ţalite i vi. Uţasna je

muka za tog čoveka koji pokušava da se ubije jer, zapravo, on ne ţeli da umre.

GLAVA DRUGA

Kornut je neudobno spavao. Iako pospan osećao je da je sebe doveo u nezgodan poloţaj, a pored toga bio je uveren

da neko doziva njegovo ime. Promrmlja nešto u sebi, napravi grimasu i otvori oči.

Gledao je pravo dole, skoro dve stotine stopa iznad zemlje.

Trenutno je bio potpuno budan. Opasno se zateturao,

ali neko iza njega uhvati ga za ruku — onaj koji ga je i dozivao. Ma ko to bio, grubo je povukao Kornuta nazad u

sobu.

Tog trenutka pet časovnika prasnuše, zvučno kao hor

budilica. Malo zatim oglasi se i telefon svojim ruţnim zvonjenjem. Automatski upravljana sobna svetla ţivo

zasijaše. Lampa za čitanje pokrenu se i načini nov svetli snop, koji je postao svetla mrlja na jastuku gde je

Kornutova glava u tom trenutku trebalo da bude.

— Da li je sve u redu?

Pitanje beše ponovljeno nekoliko puta, Kornut je shvatio. — Naravno da jeste — odgovori besno. Vene su se

brzo napunile adrenalinom i kao da ništa drugo nije mogao da učini nego da uzvrati srdţbom. — . . . Ţao mi je.

Hvala Eger.

Student ga pusti. Imao je devetnaest godina, crvenu

kosu, a lice, obično jako osunčano, sada je bilo gotovo belo. — U redu je. — Oprezno je dohvatio telefon, još uvek

gledajući u profesora. — Halo, sada je budan. Hvala na pozivu.

— Gotovo da su i zakasnili — reče Kornut. Eger sleţe

ramenima.

— Ţeleo bih natrag, gospodine. Moraću . . . Oh, dobro

jutro, master-Karle.

Nadstojnik je stajao na vratima, dok je grupa studenata, kao jato gusaka, grakala iza njegovih leđa, i

zurila unutra da bi videla šta se događa. Master Karl je bio visok, crnokos, sa očima kao zvezdanim safirima. Stajao je

drţeći mokre negative fotografija, koji su lagano kapali po gumenom podu. — Šta se, do đavola, ovde dešava? —

upitao je.

Kornut otvori usta da odgovori, a onda i shvati kako je potpuno nemoguće da odgovori na to pitanje. Nije znao.

Uţas poslednjih pet dana bio je upravo u tome. Nije znao kako, nije znao zašto. Sve što je znao bilo je samo to da je

devet puta bio sasvim blizu da sebi oduzme ţivot. — Eger, odgovori master-Karlu — reče.

Student skoči. Karl je bio centralna figura njegovog ţivota. Nada svakog studenta na uspeh, diplomiranje ili

izbegavanje vojnih obaveza i prisilnog rada u kaţnjeničkim kolonijama suočavala se sa ćudima tog nadstojnika.

Mucajući, Eger reče: — Gospodine, ja . . . Ja sam bio na posebnoj duţnosti kod master-Kornuta. On me je zamolio

da svakog jutra, pet minuta pre uobičajenog buđenja, motrim na njega zato što on. . . To je, to je ono što je on

zatraţio od mene. Ovog jutra ja sam malo zakasnio.

— Ti si zakasnio? —'hladno reče Karl.

— Da, gospodine, ja . . .

— I ti si prošao hodnikom neobrijan?

Student ostade bez reči. Grupa studenata iza Karlovih

leđa brzo se razilazila. Eger pokuša da odgovori, ali se Kornut umeša. On nesigurno sede na rub kreveta. —

Hoćeš li ostaviti dečaka na miru, Karle? Da je gubio vreme brijajući se, ja bih sada već bio mrtav.

Master Karl uzvrati: — Vrlo dobro. Moţeš ići u svoju sobu, Eger. Kornute, hoću da znam šta je sve ovo. Ţelim

puno objašnjenje. . . — Zastao je, kao da se prisetio

nečega. Pogleda u mokre negative u svojoj ruci.

— Uskoro će doručak — reče odbojno i dobijajući vaţan izraz lica, izađe napolje.

Kornut se sa velikim naporom obuče i poče da se brije.

U proteklih, sedam nedelja stario je godinu dana za jedan dan. „Tako”, računao je on, „sada već guram osamdesetu,

dakle, deset godina stariji od Karla.”

Sedam nedelja. Devet pokušaja samoubistva. Bez objašnjenja.

Nije ličio na čoveka koji bi kao mesečar sebe doveo na

rub smrti. Bio je mlad za profesora. Stasom kao atleta, što je potvrđivala činjenica da je kao student bio kapiten

mačevalačkog tima, a i danas je još uvek njihov savetnik.

Njegovo lice bilo je lice Eskima, sveţe i mlado, što je odavalo njegovu slabost prema spavanju; to je bila

činjenica. Njegove su reči da je čovek zapleten u neke neverovatne i neoprostive stvari koje su uvek njime

izazvane. I to je odgovaralo činjenicama.

Kornut je bio zbunjen. Prepričavanje njegovih budalaština odsada će slobodno kruţiti kolonijom.

Nesumnjivo, šaputanje je postojalo i ranije, ali epizoda tog jutra imala je mnoštvo svedoka. Govorkanja će biti i suviše

glasna. Kolonija je bila ceo Kornutov ţivot, a uskoro će svaki ţivi ljudski stvor znati da on bespomoćno pokušava

da izvrši samoubistvo — bez razloga — i, da još uvek ne uspeva u tome.

Osušio je lice i bio spreman da izađe i smelo se suoči i pogleda u lice svakom od njih, mada to nije bilo nikakvo

rešenje. U poštanskom drţaču pored stola bio je sveţanj pisama i zabeleţaka. Stao je da ih pogleda: nevaţno. Baci

pogled na svoj notes koga je neko uspravio. Moţda Eger? Skicirane figure Volgrinovih anomalija bile su uredno

sloţene na vrhu plana predavanja za to jutro. Na sredini

stola, ispod pritiskivača za papir, nalazilo se upečatljivo crveno pismo Predsedničke kancelarije koje ga poziva da

krene na zajedničku drugarsku ekspediciju. To ga je podsetilo da o tome treba da porazgovara sa Karlom.

Morao je mnogo da radi, da bi tako lako gubio vreme u kakvim zajedničkim izletima. Studija Volgrina zahtevala je

još nekoliko nedelja napornog rada, a i Karl ga je neprekidno podsećao na potrebu njenog što skorijeg

objavljivanja. Ali sve je to bilo ranije. Kroz tri meseca... Moţda ... Ako kompjuterska sekcija dodeli dovoljno

vremena i ako anomalije ne iščeznu u neku staru zabludu prostim dodavanjem novih činjenica.

I naravno, ako još uvek bude ţiv.

— Oh, do đavola sve to! — reče Kornut. iznenada. Strpa predsednikovo pismo u dţep, dohvati ogrtač i nervozno

izađe u hodnik.

Soba za ručavanje Mat Tovera posluţivala je sve mastere pojedinih odeljenja, ukupno trideset i jednog, i

većina njih je već bila tamo pre njega. Ušao je sa ravnodušnim izrazom, očekujući da iznenadna tišina

zaustavi stalni ţagor razgovora u sali. To se i dogodilo. Svi pogledi bili su uprti u njega.

— Dobro jutro — rekao je paţljivo, klimajući glavom

unaokolo.

Jedna od nekoliko ţena mahnu mu smejuljeći se. — Dobro, pre svega za tebe, Kornute. Hoćeš sa nama, zar ne?

Dţenet ima ideju kako da prekineš sa bezuspešnim pokušajima samoubijanja!

Kornut se nasmeja, klimnu glavom i okrenu leđa ţenama. One su spavale u ţenskom krilu, dvanaest

spratova ispod njihovih spavaona, ali glas o njemu se već proširio. Zaustavi se kod stola gde je master Karl sedeo

sam, ispijao čaj i gledao sveţanj fotografija. — Ţao mi je

zbog onog jutros, Karle — reče.

Master Karl ga neodređeno pogleda. Njegove oči u razgovoru sa svojim vršnjacima nisu više bile krhki

zvezdani safiri, kako je to Eger primetio. Bile su to blage plave oči, udaljenih breţuljaka Santa Klausa, što je još

više sakrivalo njegovu pravu prirodu. — A? A, misliš o skakanju kroz prozor. Naravno. — Napravio je mesta na

stolu da bi studentkinja-konobarica spustila Kornutov pribor za jelo. Ĉitav sto je bio pokriven fotografijama. On

dodade jednu Kornutu. — Reci mi — reče pomirljivo — zar ti ovo ne liči na sliku zvezde?

— Ne. — Kornut se nije mnogo interesovao za hobije

upravnika svog odeljenja. Slike su ličile na jedva primetne svetle mrlje, i ništa više.

Karl uzdahnu i spusti fotografiju. — U redu. Reci mi sada šta se to dešavalo jutros?

Kornut poruči kafu, a samo odmahnu rukom drugoj

studentkinji koja je pokušala da mu prinese doručak. — Voleo bih da mogu — reče ozbiljno.

Karl je čekao.

— Mislim . . . Teško je.

Karl je čekao.

Kornut srknu dobar gutljaj kafe i odloţi šolju. Karl je

moţda bio jedini čovek koji tog jutra nije čuo ogovaranja. Bilo je nemoguće jednostavno reći mu šta se dogodilo.

Master Karl je bio dete Univerziteta, baš kao i Kornut. Bio je rođen u univerzitetskom Med-centru, obrazovan i

vaspitavan u univerzitetskim školama. Nije imao osećaj za uzavreo i bučni ţivot koji se vodi u gradu, van kolonije. U

stvari, on je imao vrlo malo sluha za ljudske probleme uopšte. Bogzna da li Karl, suv kao prst, sa punom glavom

Vinogradova i Frenila de Basija, moţe da obrati paţnju na nešto što nije matematika: na fenomen samoubistva.

— Devet puta sam pokušao da se ubijem — reče Kornut

i spusti pogled. — Ne pitaj me zašto? Ne znam. Eto, to se dešavalo i ovog jutra. To je cela istina. Deveti put.

Kao što je i pretpostavljao, izraz master-Karla bio je tup.

— Ne gledaj s nepoverenjem '— prasnu. — Ne znam

ništa više od toga. Mene isto toliko muči koliko i tebe.

Nadstojnik je bespomoćno gledao u fotografije pored

svog tanjira, kao da je odgovor tamo sakriven. Nije ga bilo. — U redu — reče trljajući slepoočnice. — Razumem tvoju

izjavu. Da li ti je palo na pamet kako ti se moţe pomoći?

— Pomoći? Boţe! Imam pomoćnike svuda unaokolo. Jutros je stvar ispala loše, video si. Ustao sam, ali ne

sasvim budan i to prekasno. Postavio sam ceo komplikovan sistem buđenja. Imam pet budilnika. Imam

čitavu mašineriju za kontrolu i brzo paljenje svetla u određenom trenutku. Imam noćnog čuvara koji me budi

kućnim telefonom. Sve to zajedno da bih, vidiš, kada se probudim, bio budan potpuno. Funkcionisalo je tri jutra i,

veruj mi, jedina stvar koja se pokazala dobrom beše kofa hladne vode u lice. Ĉak sam angaţovao Egera da svako

jutro čeka pored mene dok ne ustanem da se ne bi

dogodilo nešto nepredviđeno.

— Ali ovog jutra Eger je zakasnio?

— Bio je spor — ispravio ga je Kornut. —Minut kasnije. . . onda bi zakasnio, a i ja s njim.

— To nije ona vrsta pomoći za koju sam ja pitao — reče Karl.

— O, ti misliš na Med-centar. — Kornut se maši za

cigaretu. Studentkinja-konobarica poţuri s vatrom. Znao ju je. Bila je iz njegovog razreda. Zove se Losili. Bila je

slatka i vrlo mlada. Prateći je pogledom Kornut odsutno reče: — Bio sam tamo, Karle. Ponudili su mi ispitivanje. U

stvari, oni su insistirali.

Master-Karlovo lice znatiţeljno zasja. Okrenuvši se

ponovo prema njemu, Kornut pomisli kako nije video Karlovo lice zaokupljeno tako nečim od njihovog

poslednjeg razgovora o spisu koji je on za njega pripremao: Analiza protivrečnosti u Volgrinovom osnovnom

statističkom zakonu.

— Reći ću ti šta me iznenađuje. I pored svega toga, ne izgledaš mi zabrinuto.

— Ipak jesam — odgovori Kornut.

— Ne pokazuješ. Dobro. Da li postoji još nešto što te zabrinjava?

— Zar nije dovoljno to što hoću da se ubijem? Ne. Ali

pretpostavljam da mora biti, zar ne?

Karl je zurio u prazno. Oči su mu postajale svetlije. Smišljao je, ispitivao mogućnosti, upoređivao njihovu

vaţnost, smišljao teoriju. — Samo ujutru?

— O ne, Karle. Mnogo češće od toga. Pokušavam da se

ubijem svakog časa noći i dana. Ali to se događa samo kada sam pospan. Dok se uspavljujem i dok se budim;

jednom čak i u ponoć, uhvatio sam sebe kako šetam prema pomoćnim stepenicama, bogzna zašto. Ne znam,

moţda se nešto dogodilo pa me je delimično probudilo. Društvo mi noću pravi Eger, i ujutru dok ne ustanem.

Moja dadilja.

— Sigurno mi moţeš reći mnogo više od toga — reče Karl iskušavajući ga.

— Pa. . . Mislim da mogu. Mislim da imam nekakve snove.

— Snove?

— Da, Karle. Ne sećam se dobro, to je kao da mi neko

govori da činim te stvari, neko ko ima autoritet nada mnom. Otac? Ne sećam se svog oca, ali to je osećaj koji

imam.

Karl je prebledeo. Zainteresovanost je naglo iščezla.

— U čemu je stvar? — upita Kornut radoznalo.

Nadstojnik se nasloni i klimnu glavom. —Ne, ne smeš

misliti da ti neko govori, Kornute. To nije niko. Veruj mi, ispitao sam sve to vrlo temeljito. Snovi dolaze od snevača.

— Ali samo sam rekao . . .

Master Karl podiţe ruku. — Razmisliti o nekoj drugoj mogućnosti — propovedao je glasom koji je uzbuđivao tri

miliona slušalaca svake nedelje. — Udubimo se u jednu od dve mogućnosti. Ispitajmo je. Postoji još jedno fizikalno

objašnjenje: to je, da ti neko stvarno govori dok ti spavaš. Mislim da to ne dolazi u obzir. Jedino moguće objašnjenje

jeste telepatija, a to — reče ţalosno Karl — ne postoji.

— Ali ja samo . . .

— Pogledaj sebe iznutra, moj dečače — reče starac mudro. U njegovom izrazu zainteresovanost ponovo

osvanu. — Šta je sa Volgrinom? Ima li napretka u

anomalijama?

Dvadeset minuta kasnije, pod izgovorom daje zakasnio na jedan sastanak, Kornut je jednostavno pobegao. U sobi je bilo dvanaest stolova i on bi pozvan za osmi da bi popio

svoju drugu jutarnju kafu. . . I, ah da, čemu sva ova priča Kornute?

Imao je sastanak, mada to nije rekao master-Karlu, sa svojim analitičarem. Kornut je ţeleo da to sakrije.

Nije bio siguran da su analize rešenje njegovog

problema; uprkos trovekovnom napredovanju, tehnika mentalnog zdravlja nikada se nije razvila u krajnje siguran

sistem. Osim toga, Kornut je u duši bio nepoverljiv prema svemu što nije bilo dostupno matematičkoj analizi. Ali,

bilo je tu još nešto što je zanemario da kaţe master-Karlu.

Kornut nije bio samo jedan od običnih članova svoje

vrste.

Ĉovek u Med-centru bio je krajnje uzbuđen. Naveo je

pet imena (koja je Kornut prepoznao) članova fakulteta koji su sebe ubili ili umrli u sumnjivim i nejasnim

okolnostima u proteklih nekoliko godina. Jedan je petnaest puta pokušavao, pre nego što je uspeo da sebe

raznese posle jednog celonoćnog eksperimenta polimerizacije u Hemholu. Nekolicini je to uspelo iz prvog

ili drugog pokušaja.

Ono po čemu je Kornut bio izuzetak u svojoj vrsti bilo je to da za sedam nedelja nijednom nije sebe ozbiljno

povredio. Rekord svih vremena bio je deset nedelja. Drţi ga jedan hemičar.

Analitičar mu je obećao da će mu tog jutra pruţiti sva

obaveštenja o ostalim samoubicama. Kornut nije mogao poreći da je bio zainteresovan. Zaista je to bio materijal od

prilične vaţnosti.

Ako prethodni slučajevi pokazuju izvesno pravilo, on će

uspeti kao što su svi prethodni uspeli; jednim ili drugim načinom on će ubiti sebe, a da moţda nikada ne sazna

zašto je to učinio.

I opet, ako prethodni slučajevi pokazuju pravilo, to se moţe dogoditi najkasnije kroz tri nedelje.

GLAVA TREĆA

Tog dana Univerzitet je počinjao sa radom. U kancelariji zamenika predsednika sve je bilo spremno. Kvrcnuo je

prekidač i Stiki Dik (ponekad pisan kao S.T.-I./K.I./, Di. K.) počeo je da mrmlja razmeštajući po uspehu ispite od

prethodnog dana iz engleskog, sanskrita i nuklearnih reakcija Beta-feniksovog ciklusa. Student-posluţitelj u

Med-školi iznosio je na kolicima secirane mrtvace praveći za to vreme bestidne šale sa pojedinim delovima leševa. U

centralnoj sobi za snimanje televizijski tehničari su se

trudili u svojoj beskonačno tajnoj igri rituala provere strujnih kola i balansiranja voltaţe. Svako predavanje

snimano je, vaţna pogotovu, ali čak i ona za koja nije vaţno da li su razbacana ili sređena.

Trideset hiljada brucoša uţurbano je udovoljavalo

raspoloţenjima svojih različitih instruktora i dolazilo do zaključka da će biti srećni ako preţive do večere. Ali

uprkos tome, to je bilo bolje nego pokušavati da se ţivi i snalazi u spoljašnjem svetu, van Univerzitetske kolonije.

U kuhinji, pripojenoj fakultetskoj sobi za ručavanje Mat

Tovera, studentkinja-konobarica Losili, koja je pomagala glavnom k(uvarskom) i(nţenjeru), brisala je poslednje kapi

vlage sa nerđajućeg čelika kuhinjskog posuđa. Ona obesi svoju kecelju, dotera se u ogledalu ispred vrata, spusti

sluţbenim elevatorom i ubrzanim i bučnim koracima izađe napolje u dvorište Univerziteta.

Pri tom Losili nije razmišljala ni ubrzano ni bučno. Razmišljala je o nečem veoma vaţnom.

Pripadala je koloniji kao stipendist. Njeni roditelji nisu

bili Gauni, stanovnici kolonije, već obični građani. Već je dve godine na Univerzitetu. Vikende je, još uvek, provodila

kod kuće. Bilo joj je potpuno jasno šta znači ţiveti u gradu

duţ zaliva, ili, još gore, ţiveti na jednom od teksasa,

nastanjenih veštačkih sprudova pored obale, provodeći smušeno i besciljno bučne dane i noći. Jedina buka u

Kvadranglu, u koji je upravo stupila, dolazila je od ljudskih glasova. A i tlo po kome se gazilo nije podrhtavalo

od navale talasa.

Losili je imala sitno, blaţeno lice, kratku kosu i otvoreno drţanje. Nije izgledala zabrinuto, ali je zapravo bila.

„Izgledao je tako umorno ovog jutra! Osim toga, nije ništa jeo, a to ne liči na njega. Nije bilo ni prţenih jaja i slanine,

ni toplog ţita sa voćem na vrhu, kao svakog jutra. Moţda sutra”, razmišljala je ona stmeškajući se dečaku koji ju je

pozdravio a da ga je jedva i pogledala, „moţda sutra kada mu budem donela prţena jaja i stavila ih ispred njega.

Moţda će ih sutra pojesti.”

Naravno, to nije bio stvarni problem.

Losili je zadrhtala. U svemu onome što je čula osećala

se bespomoćnom. Bolno je brinuti se tako mnogo o tome šta se nekome dešava, a pri tom biti tako daleko od njega

samog. . .

Nečiji trčeći koraci pribliţili su joj se i usporili.

— Hej! — Ravnomerno ubrzano disanje. Eger ju je

pratio ukorak. — Zašto ne čekaš kod kapije? Šta je sa subotom uveče?

— O! Zdravo! Još uvek ne znam. Mogu me zaposliti zbog

fakultetske zabave.

Eger otresito reče: — Reci im da ne moţeš. Da moraš da ideš u svoj teksas, da je tvoj brat, uf, ili neko drugi

bolestan, da tvoja majka traţi pomoć za njegovu negu.

Losili se nasmeja.

— Znaš šta? Nabavio sam Karneganov čamac za

večeras. Moţemo se spustiti sve do huka.

Losili razdragano dopusti da je uzme za ruku. Volela je

Egera. Bio je lep i neţan dečak. Podsećao je na njenog

brata ... Zapravo ne na njenog stvarnog, ţivog brata, već

na onog kog bi ona ţelela da ima. Volela je Egera, ali nije volela njega. U njenoj svesti ta razlika je jasno postojala.

Eger je, na primer, jasno znao da voli nju.

— Pa, ne moraš se sada predomišljati. Pitaću te ponovo sutra — reče Eger. U njemu je delovao trgovački instinkt:

uvek je bolje ostati u nadi sa onim „moţda” nego čuti ono

nedvosmisleno „ne.” Vodio ju je između dve velike zgrade prema zadnjem delu kolonije gde su agronomi u središtu

pedeset izuzetno obrađenih ari eksperimentalnog graška i pšenice napravili malo japansko botaničko ostrvo.

— Dobio sam jutros nekoliko zamerki od starog Karla —

sumorno se prisećao Eger.

— Loše — reče Losili, mada to nije bila neobična pojava. Ali sledeće privuče njenu paţnju.

— Upravo sam pokušavao da pomognem Kornutu. Pokušavao? Pakao! Ja sam spasao njegov ţivot. — Sada je

ona bila potpuno paţljiva. On nastavi: — Bio je gotovo van prozora. Lupiiing! Znaš, mislim da je pola naših profesora

skrenulo . . . U svakom slučaju, da nisam stigao na vreme, on bi bio mrtav. Tras! Po celom dvorištu. . . Tada dodade —

veselo — stvarno bih zakasnio.

— Eger!

On se zaustavi i pogleda u nju. — U čemu je stvar?

Ona se razgnevi: — Ti bi zakasnio! Zar ne znaš da se

master Kornut oslanja na tebe? Zaista moraš biti mnogo paţljiviji.

Bila je stvarno ljuta. Eger je ćutao i paţljivo je

proučavao. Jutarnjeg raspoloţenja je nestalo. Naglo je uhvati za ruku.

— Losili — reče potpuno ozbiljnim glasom — molim te, udaj se za mene. Znam, ovde sam na stipendiji i moj je

poloţaj marginalan. Ali ja se neću vraćati. Slušaj! Ne nameravam da ostanem u Matišu. Razgovarao sam sa

nekima iz Med-škole. Ima mnogo posla na epidemiologiji, a

i moji krediti će nam dobro doći. Ne pitam te za deset godina tvog ţivota. Moţemo ţiveti od meseca do meseca,

čak ako ne budeš htela da nastaviš, obećavam, neću te ponovo zadrţavati. Ali dopusti mi da pokušam da te

ubedim da poţeliš da ostaneš sa mnom. Losili, molim te, udaj se za mene. — Stajao je i gledao u nju. Njegovo široko

lice, preplanulo od sunca, potpuno se otvorilo. Ĉekao je. Ona nije micala svoj pogled.

Trenutak zatim on pomirljivo klimnu glavom.

— U redu. Ne mogu se meriti sa Kornutom, zar ne?

Ona se iznenada namršti. — Eger, nadam se da ne misliš. . . Mislim, samo zbog toga što pretpostavljaš da se

ja interesujem za master-Kornuta. Nadam se . . .

— Ne — reče cereći se — neću dopustiti da ispadne kroz prozor. Ali znaš šta? Iako si tako ljupka i draţesna, ipak

mislim da Kornut uopšte ne zna da ti postojiš.

Analitičar je ispratio Kornuta do vrata. Bio je besan jer nije bio zadovoljan, ne Kornutom posebno, već uopšte. —

Izvinite, ali sve to ću ipak uzeti u obzir — reče Kornut usiljeno.

— Moraćete, ako nastavite ovim tempom da ubijate sebe.

— Znači, to zamišljate kao moguću preventivu, zar ne?

Ili je sve potpuno besmisleno?

— To je bolje nego izvršiti samoubistvo.

Kornut sleţe ramenima. To je zaista bio siguran logički

zaključak! Analitičar je nagovarao: — Nećete valjda celu noć ostajati budni? Posmatranje nam moţe dati odgovor

. . .

— Ne.

Analitičar je oklevao. Sleţe ramenima i odmahnu

rukom. — Pretpostavljam da znate da kada bih sledio svoje metode, ne bih vas ništa pitao. Uputiću vas u

Med-centar.

— Zašto? . . . Naravno da hoćete — ublaţavao je Kornut. — Ali vi nemate svoj metod, zar ne? Vi ste nesumnjivo već

pokušali da dobijete izvesna uputstva iz Predsedničke kancelarije, zar ne?

Analitičar je imao talenta da izgleda zbunjeno. —

Intervencija od strane Predsedničke kancelarije? — gunđao je. — Mislite da oni pretpostavljaju da je Odeljenju

mentalnog zdravlja potrebna čak i mala saradnja od

slučaja do slučaja. . . — i nastavio da mrmlja dok je Kornut odlazio.

Kad je Kornut stupio u Kvadrangl, dočekao ga je talas

toplote i studentskog ţagora. Nije primetio ništa neobično. Bio je potpuno navikao na sve to.

Veselo se prisetio jutrošnjeg bekstva. Osećanje je bilo

okrnjeno ukusom zabrinutosti, ali ipak, bio je sposoban da u tome vidi i smešnu stranu tog doţivljaja. U svakom

slučaju bilo je tu i nečeg smešnog. Samoubistvo!

Nedostojni ljudi izvršavaju samoubistvo; oni srećni ne. Kornut je ipak bio savršeno srećan čovek.

Analitičar je, štaviše, potvrdio tu misao. Bilo je to

potpuno gubljenje vremena terati ga da kopa i kopa po svom mutnom dečijem sećanju, o nečemu još ranijem, da

se priseća starih rana i da izliva iz tajnih skrovitih mesta podsvesti njihov nevidljivi otrov. Od svega toga on nije

posedovao ništa! Kako je i mogao? Bio je pravi Gaun. Njegovi roditelji su bili nadareni članovi Univerziteta. Pre

nego što je prohodao, dali su ga u dečiji vrtić i školu za igranje koju vode najobučeniji stručnjaci na svetu i koja je

organizovana po najsavršenijim principima dečijeg obrazovanja. Svako dete okruţeno je paţnjom i ljubavlju i

drugarstvom; svako dete ţivi onako kako preporučuju

najveći umovi u dečijoj psihologiji. Traume? Njih,

jednostavno, nije moglo biti.

Nije samo Kornutovo lice govorilo o tome da traume nisu bile moguće u njegovom detinjstvu. Cela njegova

ličnost nije pokazivala nikakve simptome. Uţivao je u svom poslu. Znao je da postoji još nešto, nešto što je

oduvek priţeljkivao —čvrsta, verna ljubav, ali je osećao da će i ona s vremenom doći. Zato mu nije padalo na pamet

da je poţuruje.

— Dobro jutro! Dobro jutro! — učtivo se obraćao grupama studenata koji su bili u šetnji. Počeo je da

zviţduće jednu od Karlovih mnemotehničkih pesmica. Studenti su se smeškali i otpozdravljali klimanjem glave.

Bio je zaista omiljen profesor.

Prošao je pored Hjumaniti Hola, Lit Bildinga, Pre-Med,

Administrejt Tovera. Svi koji su ga pozdravljali, postajali bi nekako veseliji, mada su još uvek učtivo pozdravljali

njegov profesorski ogrtač. Iznad njegove glave čuo se udaljeni zviţduk avio-brodova koji su prolazeći ispunjavali

čitavo nebo.

Veliki čelični luk Baj Bridţa ostao je iza njega ali je on još uvek mogao da čuje neprekidni meteţ automobila po

njemu i dalju ali i bučniju larmu grada.

Kornut zastade kod ulaznih vrata studija koji je bio

određen za njegovo prvo jutrošnje predavanje.

Brzo podiţe pogled put grada gde su ţiveli oni koji nikada nisu studirali. Grad je za njega bio velika tajna. „To

je”, mislio je, „moţda veći problem nego -ubica u sopstvenoj glavi”. Ali to nije problem koji bi ikada morao

da reši.

„Dobar učitelj je uvek i dobar šminker”, to je bila jedna od maksima master-Karla. Kornut je sedeo za dugačkim

stolom i metodički širio mrlju od prirodne boje kao

podlogu na svaki obraz. Kamera je pratila njegov rad: kako

je nanosio kremu na svoju koţu od jabučice gore, pa

nadole.

— Treba li vam pomoć? — Kornut podiţe pogled i vide svog šminkera.

— Ne hvala. — Oborio je ugao svojih obrva za jedan inč.

Ĉasovnik je otkucavao polovine sekunda. Kornut je iscrtao olovkom linije bora (to je bila cena koju je plaćao

svako ko je bio učitelj u tridesetoj), i osenčio ih bojom za usne. Nagnu se napred da bi sebe što bolje pogledao, ali ga

šminker zaustavi: — Samo trenutak. Prokletstvo! Ne tako crveno, čoveče!

Kamerman okrenu brojčanik. Za pola sekunda na

monitoru se pojavila Kornutova slika, sada sa primesom sive i zelenije boje.

— To je bolje. Gotovo, profesore?

Kornut obrisa svoje prste o svilenkast papir i stavi svoju zlatnu periku. — Gotovo — reče, ustajući baš kada je

časovnik pokazivao deset sati.

Iz rešetke sa vrha ekrana, koji je dominirao u prednjem delu studija, dopirali su zvuci njegovog muzičkog sastava,

prilagođeni studijskom slušanju. Kornut je zauzeo svoje mesto ispred razreda i dok je čekao početak časa,

smeškao. se, klimao glavom i udarao nogom o pedalu šaptača.

Razred je bio pun. Imao je više od stotinu fizički prisutnih studenata. Kornut je voleo velika i brojna

prisustvovanja studenata — zato što je bio tradicionalist, ali još više zato što je mogao iz mnoštva njihovih lica da

pročita koliko se uspešno drţi s te strane katedre. To je bio njegov omiljen razred. Umeli su da odgovore njegovim

sklonostima i raspoloţenjima, ali uvek bez preterivanja. Oni se nisu suviše glasno smejali njegovim

konvencionalnim šalama, niti mumlali ili nakašljavali. Kao da nisu mogli da odvrate svoju paţnju na bilo šta

drugo dok su slušali njegove sjajne i široko postavljene

govore.

Kornut je gledao po razredu, dok je spiker davao poslednja uputstva za posmatrače koji nisu bili u sali.

Video je Egera, koji je izgledao zbunjen i uzbuđen zbog nečega, kako šapuće nešto devojci iz fakultetske sobe za

ručavanje. „Kako beše njeno ime? Losili? Srećno momče”, pomisli Kornut, da bi zatim, nešto kasnije, teorija binoma

postala deo njegove svesti — mada se nikad, u stvari, nije ni udaljila od nje — i potisnula sve ostalo.

— Dobro jutro — reče — prionimo na posao. Danas

ćemo obraditi odnos između Paskalovog trougla i binomnog teorema. — Kao ubod iza njegovih reči čuo se

zvuk muzike sa orgulja. Na monitoru pored njega u vatrenozelenoj boji pojavili su se simboli p+q. —

Pretpostavljam da se svi sećate šta je to binomni teorem —

osim ako niste kojim čudom izbrisali svoje prethodne razrede. — Tihi smešak i jedva čujni kikot, baš onoliki

koliki je ta tiha šala dozvoljavala. — Potencije binoma p plus q jesu naravno kvadrat, kub, četvrti stepen i tako

dalje. — Iza njega nevidljiva ruka počela je da kvadrira binom. — . . . p plus q na kvadrat jeste p na kvadrat, plus

dva puta pq plus q na kvadrat; p plus q na treći jeste. . . —

Pisac iza njegovih leđa zlatnim znacima sumirao je ono što je on govorio:

— To je zaista prosto, zar ne? — Stao je, a zatim kao

uzgred dodao: — E, onda dođe Stiki Dik, i zaključi da pedeset posto vas promaši na zadnjem ispitu? —

Oduševljeno prigušeno veselje bilo je pomešano sa nekoliko glasnijih smešaka koji su odmah bili utišani. O,

bio je to zaista dobar razred.

Brojevi i slova obrisaše se s ekrana, a mala, crvena,

komično nacrtana figura zidara iskoči i poče hitro da zida piramidu od cigli:

— Sada zaboravite na trenutak teorem; to neće biti

teško nekima od vas (ponovo se čuo prigušeni smeh). Promislimo o Paskalovom trouglu. Gradimo ga u formi

zida od cigala, samo. . . Zaustavi za trenutak, prijatelju. — Crtani zidar se zaustavi i radoznalo pogleda prema publici.

— Samo, zidamo ga od vrha prema dnu, ne počinjemo s temeljom. — Crtani zidar se komično nađe u čudu. Zatim

sleţe ramenima, pribra se, izbrisa stari zid pokretom svoje mistrije, razbaca cigle unaokolo! poče da zida trougao

naopačke.

— A, mi to ne radimo ciglama — dodade Kornut — već

brojevima.

Zidar prekinu svoj posao, šutnu zid s ekrana i sa ciglama odlete i on, zadrţavajući se samo na časak na ivici

vidnog polja, tek toliko da isplazi jezik Kornutu. Na ekranu se sada pojavio film sa ţivim modelima koji su se, na

ocrtanim konturama univerzitetskog fudbalskog stadiona, noseći svako svoj broj, poredali u formi Paskalovog

trougla:

1 1

1 2 1

1 3 3 1

1 4 6 4 1

1 5 10 10 5 1

Kornut je zamišljao Paskalovo zadovoljstvo kada je,

toliko vekova unazad, konstruisao taj trougao. — Moţete pribeleţiti — reče — da je svaki broj suma najbliţih brojeva

u liniji iznad njega. Paskalov trougao je više od ljupkog crteţa. On predstavlja. . . — Imao ih je. Njihova lica su bila

ushićena. Predavanje je teklo u najboljem redu.

Kornut je ceremonijalno uzeo svoj štap za pokazivanje od slonovače, prikupio sav stoni pribor svakog predavača

— perorez, makaze, olovke, ne bez teatralnosti, i sa svom mogućom audiovizuelnom podrškom koja čoveku stoji na

raspolaganje, počeo da objašnjava, za tri miliona posmatrača, odnos Paskalovog trougla i binomnog

razlaganja.

Svaka crta Kornutovog lica, svaka reč, svaka baletska poza ili pomeranje prsta koje se pojavljivalo na monitoru

iza njega bivalo je uhvaćeno kamerama, preobraćeno u visokofrekventne talase i emitovano u svet.

Kornut je imao mnogo više nego tih stotinu posmatrača

u sali, izabranih — koji su imali pravo da posećuju Univerzitet lično. U stvari, njegovih posmatrača je bilo više

od tri miliona. U releju kule Port Monmouta, najstariji inţenjer tehničke sluţbe Sem Dţensel gledao je sa

usredsređenom paţnjom u četvrti red Paskalovog trougla gde je pet devojaka elektronski razmeštalo novi niz

simbola:

On se nije zainteresovao za iznenađujuću činjenicu da znaci pet članova u promenljivoj (p+q)4 jesu 1, 4, 6, 4, 1 —

isti kao i brojevi u četvrtoj liniji trougla, ali je zato bio

zabrinut što je slika na ekranu titrava i pahuljičava. On

zavrnu vernijer na kontrolnoj tabli, mrko ga pogleda i vrati u početni poloţaj; ubaci prekidače za alternativno kolo i bi

nagrađen bistrijom i čistijom slikom. Neki čvor na relejnom prijemniku bio je otkazao. Podiţe slušalicu

telefona da pozove ekipu za odrţavanje.

Ĉistiji i jasniji signali emitovani su i prema najbliţem priručnom televizijskom relej-satelitu, koji ih je hvatao i

ponovo sa većom snagom vraćao u svet. Na teksasu zvanom Sendi Huk, dečak Rodţer Hoskins, zaudarajući

poprilično na ribu, stajao je kod vrata svoje sobe i gledao u ekran. Nije se interesovao za matematiku, ali je zato bio

strastveni i verni gledalac. Njegova sestra bila je u tom razredu i mama je uvek bila zahvalna kada je mogao da joj

kaţe kako je bar u deliću kadra uspeo da vidi njihovu vrlo srećnu kćerku, koju su oni tako retko imali pored sebe. U

dečijem vrtiću u donjem Menhetnu, tri mališana ţvakala su vlaknaste krekere i gledala u ekran; uţurbane

negovateljice su bile otkrile da ih ţivo pokretanje boja na njemu čini mirnim. Na dvadeset petom spratu zgrade na

Stejn Ajlandu, vozač monotraka Frenk Moren sedeo je ispred svog aparata dok je Kornut razvijao Paskalove teze.

Moren nije imao mnogo koristi od toga. Upravo je došao iz noćne smene. Bio je zaspao.

To je samo nekolicina od onih slučajnih, nezainteresovanih učesnika svetskog časa matematike.

Ali njih je bilo mnogo više. Kao i stotine hiljada onih koji su pratili čas zadubljeno i zainteresovano.

Za obrazovanje zaista vrlo dragoceno.

Tih trideset hiljada na Univerzitetu bilo je srećno. Oni

su prolazili teške testove svake godine.

Ali nijedan preko tog broja nije mogao biti primljen. Nije

to bila samo stvar inteligencije, već pre svega stvar očuvanja talenta koji bi mogli da univerzitetsko

obrazovanje učine uspešnim i poverljivim — u društvenim

okvirima. Za svet se mora raditi. Svet je i suviše velik da bi

bio besposlen, Zemlja sada hrani tri biliona ljudi, a moraće da hrani i dvanaest biliona.

Kornutov televizijski auditorijum moţe, ako ţeli, uzeti

testove i proveravati svoje znanje. Stiki Dik je bio za to. Elektronski sakupiti testove, izračunati prosečne ocene i

dodeliti diplome studentima koje profesori nikada neće videti. Gotovo uvek takvo znanje ne vodi ničemu. Ali, da li

je to beznačajno i za one koji su uhvaćeni u kolo besmislene proizvodnje ili još besmislenijim poslovima u

društvu? Za njih je to velika nada. Na primer, postoji jedan mladić — Maks Stejk, koji je već učinio ne baš mali

doprinos teoriji pravilnih ciklusa. Ali to nije dovoljno. Stiki Dikove analize otkrile su u njemu naročitu svesnost i

kreativnost ali sve to u nedovoljnoj meri da bi jednog dana opravdao zvanje matematičara. Ipak, postoje hiljade kao

što je Maks Stejk.

Tu je još i Ĉarls Bingam. On je radnik reaktora fabrike

za proizvodnju električne energije, u Ĉetrnaestoj ulici. Matematika mu moţe pomoći da s vremenom postane

inţenjer nadzornik. Ali moţda i ne moţe — jer je već pedeset kandidata spremno za taj posao, i svaki od njih

uvek očekuje da baš on to postane. Ali zato postoje pola miliona Ĉarlsa Bingama.

Sju-En-Flod je kćerka farmera. Njen otac koristi

najsavremenije popere, obrađuje zemlju, ore, seje, đubri i zna da joj vreme koje je ona uloţila u redovne studije neće

pomoći da bude primljena na Univerzitet. Sju-En-Flod zna takođe. Stiki Dik pronalazi i meri talenat a ne znanje. Ali

ona ima samo četrnaest godina. Ona se nada. Više od dva miliona je onih koji se kao i Sju-En-Flod nadaju da će svi

ostali sledeće godine biti odbačeni.

U takvim nadama, milioni nevidljive publike posmatrali

su na svojim katodnim ekranima sićušnu sliku master-Kornuta. Ali bilo je i onih koji su je drugačije

doţivljavali. Jedan od takvih posmatrača gledao je iz

Bogote, drugi iz Buenos Airesa. Jedan iz Saskačivena je

rekao: „Lupaš ovog jutra, mladiću”; jedan, leteći visoko iznad Rokija, rekao je: „Što ga ne okušamo sada?”; jedan,

koji se protezao na mekanim jastucima ispred svog aparata, ne više od četvrt milje daleko od Kornuta, samo je

dodao: „Vredno je pokušati. Kučkin sin, pobegao mi je za dlaku.”

Nije lak zadatak čoveku da objasni odnos između Paskalovog trougla i binomne distribucije. Ali Kornut je dorastao tom zadatku. Imao je malu pomoć u

master-Karlovim mnemoničkim doskočicama. Ali ono što je najviše pomagalo i predavanja činilo uspešnim bila je

radost koju je Kornut unosio u sve to. Na kraju, to je bio Kornutov ţivot. Dok je vodio razred, on je osećao onu istu

radoznalost i začuđenost koju je osećao dok je i sam sedeo u jednom takvom razredu. Dok je nesvesno odlagao štap

za pokazivanje, i ponovo ga uzimao, dok je intonirao visinu svog glasa, dok je govorio — nije bio u stanju da čuje ni

najmanji šum koji je dolazio iz razreda. Predavanje matematike bilo je za njega jedna vrsta hipnoze, napetosti

i potpune zaokupljenosti koja ga je drţala od njegovog prvog matematičkog razreda. To je ono što je Stiki Dik

cenio, i to je ono zbog čega je Kornut postao profesor već u tridesetoj. To je bilo čudo baš kao i neobična okolnost da

mnogi ţive prvenstveno vođeni još većim čudom u svom

slepom obavljanju zadatka čovečanstva.

U razredu se čulo zujanje i šaputanje.

To privuče Kornutovu paţnju jer šapat je bio glasniji nego obično.

On pogleda odsutno. Svrbelo ga je u podnoţju vrata. Vrhom svog pruta za pokazivanje rasejano se počeša, ali

ne na onom mestu gde je to pokušao da učini. Snimljena automatska vizuelna pomoć bila je u istom trenutku

uključena, tako da glas nije mogao da zapne i on brzo

uhvati nit onoga što je govorio. Svrab i zujanje iščezoše iz njegove svesti.

Zatim opet zape.

Nešto nije bilo u redu. U razredu je zujalo još jače.

Studenti iz prvog reda sa jednodušnim besprimernim izrazom buljili su u njega. Svrab se neizdrţivo pojačavao.

Grebao je po njemu — on je još jače svrbeo — kopao je po njemu svojim štapom za pokazivanje.

„Ne. Ne štapom. Smešno”, mislio je, jer je video da štap stoji na njegovom stolu.

Iznenada oseti jak bol u grlu.

— Master-Kornute! Stanite! — neko vrisnu, „devojka

. . . ” Polako, on je prepoznavao glas, Losilin glas; koja je skočila na noge i pola razreda s njom. Oštar bol parao mu

je vrat kao vatra. Topao i škakljivi mlaz kapao je niz

njegove grudi — krv! Iz vrata! Buljio je u ono što je drţao u ruci; to uopšte nije bio štap od slonovače već britki čelični

perorez. Zbunjen i pometen on se okrete ka monitoru: njegovo sopstveno lice i tanak krvavi rez preko njegovog

vrata.

Tri miliona gledalaca zaustavilo je dah. Pola studijskog razreda skočilo je prema njemu. Eger i devojka pre svih. —

Polako, gospodine! Dajte mi. Ovde. — Bio je to Eger, koji je blago pritiskao maramu na ranu. — Biće sve u redu,

gospodine! To je samo . . . Bio je zatvoren!

Zatvoren. . . Umalo nije prerezao ţilu kucavicu i to pred

svojim razredom i pred očima čitavog sveta. Ubica u njegovoj glavi postao je sada dovoljno jak da prkosi čak i

punoj svetlosti dana.

GLAVA ĈETVRTA

Kornut je otad i doslovno postao obeleţeni čovek koga svi mogu prepoznati. Imao je čisto beli, tanki povez oko vrata,

a lekari sa puno dobre volje osigurali su ga tako da mu na vratu zauvek ostane poprilična brazgotina. Zahtevali su od

njega da ostane na kompletnim psihomedicinskim ispitivanjima, što je on odbio. Pitali su ga da li umesto toga

radije odlazi u smrt, na šta je on odgovorio da uopšte ne namerava da umre. Nisu znali kako moţe biti siguran u to.

Međutim, izbegavanje klinike nije bio pokušaj sticanja

nekakve slobode za nekoliko sati već je bila borba za sopstveni doţivljaj slobode. Bio je izuzetno ljut na lekare,

koji su ga dokraja ozlovoljili; na sebe, što je ispao takva luda; na Egera, zbog vernosti i brige oko potoka njegove

krvi; na Losili, koja je sve to videla. . . Njegovom strpljenju prema svetu došao je kraj.

Kornut se u Mat Tover vratio kao upregnuti trkački

konj. Nije gledao ni levo ni desno, mada je lako mogao pretpostaviti šta bi sve video i čuo: oči, svačije oči, kako

gledaju sa svih strana i glasno šaputanje. Dohvatio je jednog studenta, koji je očigledno jedini gledao svoja posla

(dečak je pogledao sumnjičavo jedino kada je Kornut uzeo u ruke njegov mač, ali jedan brz pogled na njegovo lice

ponovo ga je učinilo potpuno neprozirnim), i odmeravao s njim svoje mačevalačke sposobnosti teških pola sata.

Lekari su mu savetovali da se neizostavno odmara, i on, kad oseti bolove u grudima i mišićima, reši da ih posluša i

ode u svoju sobu da to učini.

Provede dugo popodne zamišljeno, leţeći u krevetu i

zureći u tavanicu. Ali ništa od toga. Cela stvar je bila i suviše razdraţujuća.

Lekari ili ne, u petnaest do pet obuče čistu košulju,

spreman da odrţi svoj dogovoreni sastanak zakazan za vreme zajedničkog uţivanja u poslepodnevnom čaju.

Ĉajanka je u isto vreme trebalo da bude i vrsta zvaničnog ispraćaja univerzitetske drugarske ekspedicije. Prisustvo

je bilo obavezno, naročito za one koji kao i Kornut treba da idu na izlet. Ali to nije razlog zašto je on ţurio tamo.

Smatrao je da je to njegova zadnja velika šansa da više ne bude na spisku kandidata.

U ogromnoj zasvođenoj prostoriji bilo je više od tri

stotine ljudi. Univerzitet je upadljivo upotrebljavao prostor. To je bila tradicija; kao margina na knjigama.

Svako od tih tri stotine uputio je po jedan brz pogled prema Kornutu kada je ovaj ušao. Nisu prestali da ga

gledaju ni kasnije, neko sa prigušenim osmehom, neko sa simpatijom, a oni najgori sa neprirodnom odsutnošću bilo

kakvog izraza. „Prokleti bili”, mislio je Kornut gorko, „ne moţete zamisliti profesora koji pokušava da” se ubije.” Nije

mogao da se odbrani ni od malo glasnijih šaptača:

— . . . I to sedmi put. I samo zato što ne moţe da bude

glava odeljenja i što stari Karl ne pomišlja da ode.

— . . . Esmeralda! Znaš, pa i pomiriš se s tim.

Lice mu je buknulo, ţurnim koracima obiđe malu grupu ogovarača. Bilo mu je kao da gazi preko fakirske postelje;

svaki korak lomio ga je sve više. Ali na čaju, kao i obično, bilo je mnoštvo stvari koje su bile predmet razgovora, i

ponešto, od onoga što je uspeo da uhvati, ni najmanje se nije ticalo njega.

— . . . Traţe od nas da napredujemo sa četrdesetogodišnjim trevatronima. Znate li šta Kina ima?

Šest novih novcijatih. I kovanog srebra za navoje.

— Jeste, ali njih je dva biliona, lepa gomilica.

Kornut zastade u gomili gde se jelo, pilo, razgovaralo,

traţeći pogledom master-Karla. Dobi znak od njega. Glava Mat-odeljenja upravo je iskazivala svoje poštovanje

čudesnoj pojavi predsednika Univerziteta, drevnom Sent

Siru. Kornut se uplaši. Sent Sir je bio starac, i po svom izgledu verovatno bolestan. Bila je prava retkost videti

njega na zajedničkom čaju. To je bio izuzetak i, naravno, prilika da se još jednostavnije ne bude više na spisku

ekspedicije.

Kornut je krčio put prema njemu obilazeći zdepastog pijanca koji je nešto šaputao jednoj

studentkinji-konobarici, i grupu lekara anatema iz Med-škole.

Što je bio bliţi, lakše se probijao kroz gomilu. Sent Sir i

nekoliko ljudi oko njega stajali su na kraju prostorije. Bio je centralna pojava zbora, ali se gosti nisu gomilali oko

njega: takav je tip čoveka to bio.

Tip čoveka poput Sent Sira, mogao bi se ovako opisati: bio je najruţniji od svih prisutnih.

Bilo je i drugih ljudi koji, svako na svoj način, nisu bili baš naročito lepi: stari, zdepasti ili bolesni. Ali Sent Sir je

bio nešto izuzetno. Njegovo lice je bilo poseban primer ruţnoće. Duboke stare bore pravile su mreţu na njemu

kao skrama koja se uhvati na mladom siru. Da li su nastale hirurški? To niko nije znao. Oduvek ih je imao. I

lice cijanotično plavo.

Master Grinlajz (fiziko-hemičar) i master Val (antropolog), bez sumnje toliko pijan da nije znao s kim

razgovara, bili su s njim. Karl je smatrao da je Grinlajz laktaš i protivio se njegovom polasku sa ekspedicijom. Kao

klatno na zidnom satu, Sent Sir nekoliko puta klimnu prema Kornutu. — Le-po vre-me — reče on svečano, slično

otkucaju časovnika.

— Da, gospodine. Izvinite me, Karle! . . .

Sent Sir podiţe ruku, onu koja je bila bliţe Kornutu i

mlitavo je spusti na njegovu — to je bio. njegov način

rukovanja. Otvori jednu od bora, koja se zvala usta, i u

seriji bezvučnih grlenih stanki otkri svoj način smejuljenja: — Bi-će te-ška go-di-na za ma-ster-Va-la —

izreče on kao naštimovan metronom. Bio je to njegov način šale.

Kornut mu uzvrati voštanim osmehom. Okolnost je,

međutim, bila ta što je Val takođe bio na spisku za polazak u ekspediciju. Kornut nije mislio da je to smešno, ali ne

zbog toga što se sve to ticalo njega, naprotiv, mnoge druge misli bile su u njegovoj glavi.

— Karle, izvini. . . — reče, ali master Karl je, opet, imao

druge misli u svojoj glavi. Navaljivao je na Grinlajza oko nekih obaveštenja o molekularnoj strukturi, bogzna čega.

Sent Sir još uvek nije ispuštao njegovu ruku.

Kornut promrmlja nešto za sebe i ućuta. Val se

smejuljio oko neke zamršene fakultetske šale koju je Sent Sir slušao u stavu sudije. Posmatrajući sve to, Kornut je

savlađivao svoju dosadu razmišljanjem o Sent Siru. „Ĉudesni stari patak, nema šta. Odatle moţete početi.

Moţete razjasniti njegovu čudnovatost pomoću, recimo, loše savesti. To bi bio razlog da pocrvenite. Ali nemajući je,

šta vas je onda navelo na takvo mišljenje?

Zatim, šta je sa ostalim činjenicama? Sa izrazom mrtvila. Sa beţivotnim glasom, sa nepokolebljivim

izgovorom prefiksa i reči bez ikakvog naglaska? Sent Sir je govorio isto kao što otkucava časovnik. Ili što je bio gluv?

Ali opet, koji bi bio razlog da čovek dozvoli sebi da bude gluv?

Naročito čovek koji poseduje Univerzitet, uključujući i

osamstokrevetnu školu-bolnicu . . . ”

Na kraju Val otkri da je Kornut prisutan. Bubnu ga,

srdačno, po leđima i prenu iz razmišljanja. — Planiraš li neko uspešnije samoubistvo a, dečače? — Štucnu. — Ne

krivi sebe. Tvoja greška. Predsedniče, znate, povedite i njega s nama, na Tahiti. On ne voli Tahiti. . .

Kornut smireno reče: — Drugarska ekspedicija ne ide

na Tahiti.

Val sleţe ramenima. — Po mišljenju antropologa jedno . . . ostrvo je kao drugo . . . ostrvo. — Uvek je pravio šale na

račun svog zanimanja. Kornut je bio preneraţen.

Drugu ruku Sent Sir izgleda nije uopšte primećivao. On odvoji svoju ruku od Kornutove i baci je slučajno preko

Valovih ramena. U drugoj ruci je drţao loptastu čašu, uvek punu, kako je Kornut bio primetio. Niti je pio niti

pušio, niti je Kornut ikad video njegov, makar i slučajan pogled prema nekoj ljupkoj devojci. — Slušaj — reče u

taktu nekog usporenog marša, i okrenu Vala prema Karlu i Kemičaru. — O-vo je za-nim-lji-vo.

Karl je bio zaboravio i na predsednika i Kornuta, i potpuno se isključio iz svega izuzev iz onoga što je hemičar

sa svoje strane znao i onoga što je on ţeleo da sazna. Bio je na pragu nekih novih činjenica i to ga je potpuno obuzelo.

— Ne ţelim da samo meni bude jasno. Ono što ja ţelim, Grinlajze, jeste kako da sebi predstavim egzaktnu

strukturu molekula. Da li me pratiš? Na primer, koja je ovo boja?

Hemičar nelagodno pogleda u Sent Sira, ali je i on izgledao zaokupljen. — Pa — reče — uf, pojam boje nije

primenljiv. Svetlosni talasi su i suviše dugi.

— A! Razumem. — Karl je bio oduševljen. — Dobro, a šta je s oblikom? Ja sam viđao te laičke

konstrukcije-igračke. Atomi su loptice koje se drţe zajedno na plastičnim prutićima. Ja pretpostavljam da

predstavljaju silu vezivanja. Da li uopšte liče na neku realnu stvar?

— Ne suviše. Ali vezivanja su svakako realna ali se ne mogu videti, ili se moţda mogu, ali tada (Grinlajz nije imao

volju da objašnjava molekularne sile laičkim izrazima profesoru koji je nešto značio za teoriju brojeva, ali je u

fizici bio pravi idiot), ako je tako, onda se atomi mogu

videti na prvom mestu. Prvo je ne manje moguće od

drugog. S tim što sila vezivanja ne izgleda kao prutić, ne manje nego što gravitacija kojom Zemlja odrţava Mesec ne

liči na taj prutić. . . Da vidimo. . . Da li znaš šta mislim pod rečju valenca? Ne. Dobro. Da li dobro poznaješ atomsku

teoriju, da bi znao koji je pokretljiv deo mnoštva elektrona u. . . Ili pogledaj drugim načinom. . . — On stade. Po

njegovom izrazu videlo se da se ozbiljno dosađuje i uz put oseća nemoćno — kao konj od slonovače koji vuče 400

vagona i pri tom ne moţe da proceni kako da se odbrani od napada gladnog komarca. Osećao se kao na času

ispitivanja atomske strukture unazad od Bora do Demokrita. — Reći ću ti nešto — reče na kraju — ako

moţeš, budi ovde sutra. Imam neke uzorke za elektronski mikroskop.

— O, hvala ti — klicao je Karl ushićeno. — Sutra! Ali

sutra ću otići na ovu. . . — On se nasmeja Sent Siru — sutra ću biti sa drugarskom ekspedicijom. Pa dok se ne

vratim, Grinlajze. Ne zaboravi. — On toplo steţe ruku hemičaru, što mu ovaj dopusti.

— To je ono što sam hteo da razgovaram s tobom — prosikta Kornut srdito. Karl ga pogleda uplašenim ali

zadovoljnim očima. — Nisam znao da se interesuješ za moje eksperimente, Kornute. To je baš privlačno. Oduvek

sam razmišljao o molekulu, srebro-nitrata na primer, da li je crn ili srebrn. Tu zapadam u poteškoće. Grinlajz kaţe

. . .

— Ne, ne govorim o tome. Mislim na našu drugarsku ekspediciju. Ja ne mogu da idem.

Pola metra udaljeni posmatrač morao bi pomisliti da je sva paţnja Sent Sira usmerena ka Valu, još više što je minut ranije izgubio svaki interes za razgovor između

Karla i Grinlajza. Kap u iskrivljenom ogledalu, njegova

stara glava se okrenula. Njegove uminule oči prilepile su

se za Kornuta. Kao usporeni metronom, on je otkucao: — Mo-raš, Kor-nute!

— Mora ići? Naravno da moraš ići. Kornute, za boga

miloga. . . Ne obazirite se na njega, predsedniče. Ići će svakako.

— Ali ja moram završiti celog Volgrina.

— A po-tom po-či-ni-ti sa-mo-u-bis-tvo. — Mišići oko usana učinili su napor da pokrenu plave usnice ne bi li

izrazili da je to bila samo šala.

Ali Kornut to nije primetio. — Gospodine, nisam nameravao. . .

— Ju-tros ni-si na-me-ra-va-o.

Karl upade: — Tiše, Kornute. Bila je to utučenost, predsedniče, naravno. Imam spreman potpuni izveštaj o

tome. Verujte, preko svega toga moţemo preći kao da je bio nesrećni slučaj. Moţda je to bio nesrećan slučaj. Ne znam.

Sasvim je lako podići perorez u zabludi.

— Ali. . . — poče Kornut.

— U sva-kom slu-ča-ju on i-de.

— Naravno, predsedniče. Kornute, razumeš, zar ne?

— Ali. . .

— Uz-mi-te mo-lim plan po-le-ta-nja. Ţe-lim da bu-de ta-mo ka-da sti-gnem.

— Vrlo dobro. To je onda sređeno.

— Ali. . . — reče Kornut nikako ne uspevajući da

pronađe pravu reč kojom bi nastavio misao. Tada iz meteţa gostiju izađoše čovek i ţena nervoznog izgleda,

uostalom, kao i svi koji su dolazili iz grada, i sa očiglednom namerom. Ţena je nosila kameru, a muškarac je bio

reporter jedne od postojećih informativnih mreţa.

— Predsednik Sent Sir? Naravno, da. Hvala što ste nas

pozvali. Imaćemo, svakako, na gomile pitanja kada se vaša

ekspedicija vrati, ali čudi me da ne mogu da načinim

nekoliko snimaka sada? Ako ja to dobro razumem, vi ste izdvojili sedam urođenika. Sedam? Aha. To je čitavo

pleme, zatim, sedam dolaze ovde. I ko će biti glava ekspedicije? Oh, svakako. Hej, jesi li siguran da si dobio

predsednika Sent Sira?

Reporterov palac je neprestano bio na prekidaču audiorikordera, hvatajući podatke da će devet članova

fakulteta ići da dovedu sedam urođenika; da će ekspedicija krenuti sa dva aviona, noćas u pola devet; da

će stići, po njihovom predviđanju rano ujutru, po lokalnom vremenu; da će korist od tog druţenja za

antropološka istraţivanja sigurno biti preko očekivanja.

Kornut povuče Karla na stranu. — Ne ţelim da idem! Kog đavola im trebaju matematičari?

— Molim te, Kornute. Ĉuo si predsednika. Ne rade ništa sa matematičarima, ne, to je prosto ceremonijalna

funkcija, počasna dobrim delom. U sadašnjem trenutku ti ne bi trebalo da odbijaš. Vidiš da su neka govorkanja o

tvom, uf, nesrećnom slučaju doprla do njega. Ne izazivaj sukob.

— Šta je sa Volgrinom? Šta je sa mojim, uf, nesrećnim

slučajem? Baš ovde umalo nisam ubio sebe, a sada sve to ostavljam. Šta ću raditi bez Egera?

— Ja ću biti s tobom.

— Ne, Karle!

Karl reče, govoreći potpuno razgovetno: — Ti ideš! — Oči su mu bile kao zvezdani safiri.

Kornut je za trenutak posmatrao te oči, a onda odustade od daljih primedbi. Kada bi Karl dobio taj izraz

lica i tu boju glasa, svako dalje navođenje razloga bilo je potpuno beskorisno. Budući da je voleo tog starca, Kornut

bi tada prekidao svako dalje navaljivanje.

— Idem — reče, sa kiselim izrazom na licu.

Kornut se za pet minuta spakovao, a onda vratio na kliniku da vidi da li su rezultati gotovi. Rasporedio je

vreme vrlo precizno znajući da je poletanje aviona zakazano za manje od jednog sata. Ali tvrdoglavo, on se

prikova za mesto u sobi za primanje. Uporno nije hteo da pogleda u svoj časovnik.

Kada je soba za ispitivanje bila slobodna, on ţustro uđe.

Statističari za njegov ţivotni elan bili su roboti za merenje i obrađivanje podataka, a za krvnu sliku robot hromatograf.

Automatski pult za ispitivanje dade mu znak da moţe da pristupi, pri čemu fotoelektrično oko blesnu jedanput u

njega, posle čega se otvoriše vrata sa spoljne strane hodnika i on ču: — Hvala. Molim vas, sačekajte u sledećoj

prostoriji — bio je to glas robota operatera.

Master Karl ga je nestrpljivo očekivao.

— Pobogu, dečače. Da li ti znaš plan poletanja?

Predsednik je izričito rekao da mi idemo prvim avionom. Hajde, rolomobil nas čeka . . .

— Ţao mi je.

— Ţao ti je? Kog đavola misliš s tim? Hajde! Kornut reče jednostavno: — Pristajem da idem. Ići ću. Ali postoji

nekakav osećaj u meni, i to tvojom zaslugom, da lekari

mogu da me zaštite od samoubistva. Ne nameravam da napustim ovu građevinu dok mi ne kaţu šta moram da

radim. Sada čekam rezultate ispitivanja.

Master Karl reče: — Oh, pogledaj na zidni časovnik! Aha, razumem — i sede pored Kornuta zamišljeno.

Odjedanput se poče ceriti. — U redu, dečače.

Predsednik se neće sloţiti s tim.

Kornut se opusti, reče: -— Pa, moţeš ići, Karle. Nema

razloga da obojica upadamo u nevolju.

— Nevolja! — Master Karl je izgledao potpuno veseo.

Kornut pomisli da je nadstojniku konačno palo na pamet da je taj izlet u stvari vrsta praznika, pogotovu što se

planirao za vreme slobodnih dana. — Zašto bi bilo kakvih nevolja? Imaš dobar razlog da zakasniš. Ĉekajući tebe, i ja

imam dobar razlog. Na kraju, predsednik me je već poţurivao oko završetka analiza Volgrina. Znaš, on je baš

zainteresovan. A kako ih nisam video u tvojoj sobi, pretpostavljam da su u tvojoj torbi. Zato upravo čekam i

tebe i tvoj prtljag.

Kornut se pobunio: — Ali one nisu ni pribliţno gotove!

Karl, zaista, namignu: — Da li pretpostavljaš da će on znati razliku? Budi ubeđen da će ih on samo pogledati. I to

je dosta za njegovo interesovanje.

Teška srca, Kornut pristade: — Dobro. U redu.

Koji li mu je đavo sve to rekao?

— Ja, naravno. Imao sam priliku da razgovaram o tebi, dobrim delom, i otada je prošlo nekoliko dana. — Karlov

izraz izgubi od svoje uţarenosti. — Kornute — reče strogo — ne moţeš dozvoliti da se ovako nastavi, zar ne? Moraš

srediti svoj ţivot. Oţeni se.

Kornut eksplodira: — Master-Karle! Nemate prava da se mešate u moj lični ţivot!

— Veruj mi, dečače — starac je laskao — ono sa Egerom je samo privremeno. Mesec dana braka sve će ti pokazati,

zar ne?

„Tri nedelje”, pomisli Kornut odsutno.

— I zaista, tebi treba ţena. Nije dobro za muškarca da

kroz ţivot ide sam — objašnjavao je on.

Kornut skoči: — Šta je sa tobom?

— Ja sam stariji ti si mlađi. Koliko ti treba da sebi nađeš ţenu?

Kornut je ćutao.

— Vidiš, ima mnogo lepih devojaka na Univerzitetu.

One će biti ponosne. Svaka od njih.

Kornut se zamisli. Vrata od hodnika se u tom trenutku otvoriše.

— Osim toga, imaćeš je i u trenucima opasnosti. Neće ti

biti potreban Eger.

Kornut se pribra i poče trezvenije da misli.,—

Razmisliću o tome — reče na kraju, baš u trenutku kada su rezultati pristizali: nekoliko kutija lekova i sveţanj

papira. Rezultat je bio potpuno negativan. Lekovi? Oni su bili za svaki slučaj, rekao im je lekar, ne mogu naškoditi

ali mogu pomoći.

I sveţanj papira . . . Na onom na vrhu, pisalo je: „Poverljivo. Eksperimentalno. Studija o samoubilačkim sklonostima članova fakulteta”.

Kornut ih pokri rukom i zaustavi lekara koji je upravo

nameravao da objasni zakašnjenje u određivanju odgovarajućeg leka i dodade gotovo plačnim glasom: —

Hajdemo, Karle! Još moţemo stići na naš avion.

Da je bilo potrebno da se samo okrenu, to ne bi uspeli da urade.

Brzo, koliko je to rolomobil mogao, oni su stigli u aviopark, baš u trenutku kada se prva sekcija drugarske

ekspedicije podizala sa zemlje u zaglušujućoj rici VTO-mlaza.

Na veliko Koornutovo iznenađenje, master Karl nije bio

zbunjen: — Pa dobro — rekao je — i mi imamo svoje razloge. To nije isto kao da smo samovoljno kasnili. U

svakom slučaju — dozvoli sebi da namigne ponovo, drugi put u roku od četvrt časa — to nam daje šansu da se

vozimo predsednikovim avionom, a? Zasluga za nas iz neprivilegovane klase. — On otvori usta da se nasmeje, ali

ne učini to. Da je i učinio, zvuk se sigurno ne bi čuo. Iznad njihovih glava čuo se zastrašujući prasak u svetlom

plamenom škropcu. Podigoše pogled. Plamen, plamen po

celom nebu koji pada u velikim belim kapljama na zemlju.

— Boţe! — reče Kornut tiho — i to je naš avion.

GLAVA PETA

— Ništa neskladno! -— reče master Karl zamišljeno. — Ljubio sam vašu vezu. — Škiljio je kroz prozor u mlaz

aviona, ponavljajući istu rečenicu. „Dobro je, da, ali da li je dovoljno dobro?”

Veliki oblak u vidu planine podizao se daleko ispod njih, privlačio njegovu paţnju i uzbuđivao. On odahnu. Nije

osećao nikakve posledice. Po svemu sudeći, svi u avionu su spavali, ili su se pretvarali da spavaju. Samo je Sent

Sir, poduprt vazdušnim jastucima, stajao napred na polukruţnoj stolici, budniji no što je ikada bio. Ali bolje je

ne razgovarati s njim. Karl je bio siguran da bi ga većina razgovora, pre ili kasnije, vratila na njegova lična

istraţivanja ili na teoriju brojeva, a kako je o tome znao više od bilo kog ţivog čoveka, druge bi to vređalo, a njemu

bi bilo dosadno. Zato ne bi bilo dobro pokušati sa Sent Sirom, koji je već poodavno stavio svima na znanje da ne

ţeli da bude poučavan od onih predavača koje je sam zaposlio.

Osim toga bio je i rđavog raspoloţenja.

„To je čudnovato”, mislio je master Karl, više u nekoj naučnoj radoznalosti nego u ogorčenosti, „da je Sent Sir

toliko besan na Kornuta i mene bez pravog razloga. Što smo propustili prvi avion ne moţe biti razlog — da smo ga

uhvatili, bili bismo sada mrtvi kao i njegova posada i četiri studenta-pomoćnika. Ali namrgođenih obrva bez dlaka,

promukla tik-tak glasa, Sent Sir je ipak besan.” Master Karl skrenu pogled sa prozora rešen da se okani takvih

razmišljanja. „Pusti njegovu zlovolju.” Karl nije voleo probleme koji nemaju nikakvo rešenje. „Ništa neskladno.

Ljubio sam vašu vezu. Ali zar to ne zvuči bolje kao nekakav stih?”

Odjedanput je osetio dah na svom vratu.

— Val, drago mi je što si budan — reče okrećući se tik

do opuštenog lica antropologa. — Reci mi, molim te, šta je lakše zapamtiti: „Ništa neskladno! Ljubio sam vašu vezu.”

ili „Broj zadnji! O, a mogući kvadranti?”

Val se strese. — Za ime boga! Tek sam se probudio.

— Zašto? Ne smeta, a moţe pomoći. Cela ideja jeste u

tome da se pokaţe kako je pamćenje moguće u svim okolnostima, čak — dodao je obazrivo — i prilikom

probavnih smetnji. — Okrenuo je stolicu prema Valovom licu otvarajući svoju svesku, koja je bila ispisana do

poslednje stranice. — Moţeš pročitati ovde? Ideja je, kao što vidiš, da se iznađe priručni način za brzo izvođenje

svih delioca velikih brojeva. Tako, ti naravno znaš to, da svi kvadrati mogu završavati samo jednim od šest brojeva.

Nema kvadrata u dva, tri, sedam i osam. Pa moja prva ideja jeste, mada još uvek nisam siguran, da sam na

pravom tragu: „Ne, mnoštvo bez parnosti.” Siguran sam da vidiš korist od ovoga. Dva slova u prvoj reči „ne”, tri u reči

„bez”, sedam u „mnoštvu” i osam u „parnosti”. Lako je zapamtiti to samoodređenje. U tome vidim veliku

prednost.

— A, to — reče Val.

— Ali — nastavi Karl — to je obrnuto. Takođe, to je

prilika da se „ne” pogrešno razume i kao „ništa”, kao „bez” u smislu nule. Zato pokušavam da to obrnem. Kvadrat

moţe završiti nulom, jedinicom, četvorkom, peticom, šesticom, i devetkom. Pretpostavimo da usklik „O!” stoji

namesto nule, vidiš kako je tu napisano: „Broj zadnji! O, a mogući kvadranti!” Jedan, četiri, pet, šest, devet — vidiš.

Izvini, ranije sam to predavao studentima, pa i sad nameravam da im ponovo objasnim, mada tu ima dosta

toga da se još ispita; moţda i ne mora, pa, hm — nasmeja se prigušeno. — To je samo inspiracija, a krenuo sam kod

poletanja sa: „Ništa neskladno! Ljubio sam vašu vezu.”

Barem da sluţi boljem pamćenju?

— To je sve, Karle? — jedva dočeka Val, trljajući svoje slepoočnice. — Reci mi gde je Kornut?

— Ti si shvatio da „ništa” jeste nula?

— A, evo ga. Hej, Kornute!

— Tiše! Pusti dečka da spava. — Karla to izbaci iz koncentracije. Nagnu se napred da zaviri u sedište ispred

sebe i bi zadovoljan kada vide Kornuta kako još uvek tiho hrče.

Val prsnu u smeh, pa se odjedanput zaustavi i sa

izrazom iznenađenja uhvati za glavu. Malo zatim reče: — Brineš se o njemu kao da je tvoja beba.

— Nije to briga kao za . . .

— Bebu. Slušao sam o nesrećnim slučajevima, ali ovo je prosto fantastično. Da je Dţo Btfik srušio avion pošto je on

trebalo da bude unutra, a nije bio.

Master Karl malo pričeka sa odgovorom, zastajkujući da

bi povratio prisebnost i traţeći podesan odgovor. Ali bi izbavljen iz neprilike. Letelica se lako nagnu na stranu, a

ognjeni mlaz poče da se okreće prema horizontu. Naravno, to nisu bili oblaci. To se letelica naginjala za sletanje,

vođena nevidljivim radarom. Iako vrlo slab nagib, baci Vala prema kupatilu i probudi Kornuta. Karl poskoči kada

vide da se ovaj pomera i ostade iznad njega sve dok se njegove oči potpuno ne otvoriše. — Da li je sve u redu? —

upita iznenada.

Kornut zaţmiri, proteţe se i zevnu.

— Po svoj prilici, jeste.

— Upravo slećemo — osetilo se olakšanje u Karlovom

glasu. Ipak nije očekivao da će se nešto dogoditi. A i zašto bi? Ipak . . . — Mogu ti doneti šoljicu kafe iz avionske

kuhinje.

— U redu. Ne . . . nije vaţno, slećemo za minut.

Ispod njih je promicalo ostrvo koje je, onako blago

nagnuto, izgledalo kao list koji otpada; koji otpada ali u visinu, zato što je neobičnom brzinom raslo u njihovim

očima. Val je izašao iz kupatila i zurio u kuće koje su se već videle.

— Prljave kolibe — promrmlja. Kišilo je ispod njihovog

aviona. Ne. Iznad njega. Bili su u rupi od oblaka, a '„kolibe” koje je Val letimično pogledao bile su dole na

čistini. Izvan delova oblaka padala je kiša.

— Ob-lak pla-nin-skog po-re-kla — reče Sent Sir

bezličnim glasom tik uz Kornutovo uvo. — To su naj-češ-ći o-bla-ci na os-tr-vu. Na-dam se da te bu-ra ne

uz-ne-mi-ra-va.

— Uznemirava mene — reče master Val.

Avionski točkovi su jedva čujno zazviţdali kada su dodirnuli mokru betonsku pistu. Aterirali su. Onizak

crnomanjast čovek istrčao je napolje sa kišobranom u ruci, podigao ga zaštitnički iznad Sent Sirove glave i pratio

do zgrade administracije, mada je kiša skoro prestala.

Bilo je očigledno da su Sent Sirov ugled i reputacija i tu bili poznati. Svi gosti su prošli carinu a da inspektori nisu

ni dirnuli njihove stvari. Jedan od njih je zaštitnički motrio na hrpu stvari koju je drugarska ekspedicija nosila sa

sobom, i drţao mali voki-toki u ruci. — Istraţivački instrumenti — jednolično je ponavljao kao pesmicu, a

mašinica unutra klokotala je; istraţivački instrumenti, istraţivački instrumenti. . .

Master Karl ga prekinu: — To je moj lični prtljag! U njemu nema istraţivačkih instrumenata.

— Izvinite — reče inspektor uljudno, i nastavi i dalje da

svaku stvar naziva istraţivačkim instrumentom; jedina

promena posle Karlove primedbe bila je ta što mu je glas

postao znatno tiši.

Za master-Karla to je bila uvredljiva predstava i on pomisli da bi o tome trebalo porazgovarati sa nekim

nadleţnim. Istraţivački instrumenti! Nisu imali ništa slično tom nazivu, osim ako se zbirka okova koju je master

Val uvek nosio sa sobom, moţe tako nazvati. Ili su domoroci toliko tvrdoglavi. Pomisli da to iznese kao

problem Sent Siru, ali je predsednik baš u tome trenutku razgovarao sa Kornutom. Nije hteo da se meša. Nije imao

zašto da prekine Kornuta, a prekinuti predsednika bilo je, opet, nešto sasvim drugo.

— Šta je ono tamo iznad? — upita Val. — Liči na bar, zar

ne? Šta misliš o jednom piću?

Karl hladno odmahnu glavom i krenu ka ulici. Nije bio

radostan zbog svog postupka i bila je šteta, mislio je, što to nije uradio, bio bi bar malo veseliji. Za razliku od drugih

članova ekspedicije, koji su nastojali da izbegnu svaki dodir sa masom sveta van univerzitetskih zidina, Karl je

imao običaj, kroz tih trideset godina, otkako je postao učitelj, da bar jednom godišnje prihvati, ili zada sebi

zadatak koji bi mu to omogućio, kontakt sa neakademskim svetom.. . Kao i taj, svi su pokušaji odreda

bili bez uspeha, tako da i taj sadašnji neuspeh nije bio od neke naročite vaţnosti.

Stajao je na vratima zaštićen od jarkog bleštavog sunca

i gledao dole prema širokoj ulici. „Prljave kolibe” nisu bile baš tako prljave kao što je Val rekao u svom lošem

raspoloţenju. „Zašto? sasvim su čiste”, čudio se Karl. „Ne baš privlačne i velike, ali starinske i prijatne. Nezgrapno

su zbijene i među sobom povezane; lokalni proizvod”, zaključivao je Karl. Mnoštvo palmi raslo je između njih.

Ulični helipoper je zujao, klatio se i konačno spustio na ulicu, sklopio elise i dokotrljao se do ulaza u zgradu gde je

Karl stajao. Vozač je iskočio, potrčao s druge strane i

otvorio vrata.

Bilo je neobično.

Vozač se ponašao kao da Carica Katarina upravo namerava da spusti svoje stopalo u kaljugu i oklizne se, a

izašla je samo nevelika gospođa od svojih četrdeset godina, kako je izgledalo na prvi pogled; plavuša. Karl nabra svoja

tanka usta i zaţmiri na jakom suncu. Radoznalost smeni njegovo čuđenje: to je biće mahalo prema njemu.

Glasom, ali ne četrdesetogodišnjakinje, biće progovori: — Vi ste Karl. Priđite, uđite. Ĉekala sam vas sat i po, a

morala sam da se večeras vratim u Rio de Ţaneiro. Poţuri, stari jarče, Sent Siru!

Na Karlovo iznenađenje Sent Sir ostade miran.

On izađe i pozdravi je ljubazno, koliko mu je to

polumrtvi glas dozvoljavao i sede pored nje na prednjem

sedištu popera, u nemo društvo starih prijatelja. Ali tp nije bilo jedino iznenađenje. Malo paţljiviji pogled na „devojku”

otkrio je da je ona godinama bila daleko od toga. Bila je to našminkana baba, zategnuta lica, u bermuda-šorcu,

kratko podšišana. Zašto nije mogla da podnosi svoju lepu starost kao Sent Sir ili kao on sam, iščuđivao se master

Karl.

Uprkos tome što ju je Sent Sir očigledno poznavao, nešto je ipak uznemiravalo Karla. Zaboravili su na

Kornuta.

Helipoper je već bio u pokretu kad Karl ustade. — Ĉekajte, mi smo nekoga zaboravili. — Niko ga nije slušao.

Baba u šorcu nešto je brbljala uz Sent Sirovo uvo, a glas joj se menjao i prigušivao sa zvukom raketa i vitlanjem

elisa. — Predsedniče Sent Siru! Molim vas, recite pilotu da okrene. — Ali Sent Sir nije čak okrenuo ni svoju glavu.

Master Karl je bio zabrinut. Prisloni lice prozoru i pogleda nazad prema urođeničkom gradu, ali svejedno,

ništa se nije moglo videti.

„U stvari”, govorio je sebi, „nema nikakve opasnosti. Na

svetu nema neprijateljskih urođenika. Munja ga neće pogoditi. Kornut je zaštićen kao da je u svom krevetu . . .

Zaista je zaštićen”, uveravao je sebe ozbiljno, „ali nije i zaštitnik.”

U istom trenutku Kornut je ispijao čašu piva za stolom na samom pločniku i kao da je čitao misli master-Karla,

osećao se zaštićenim. Prvi put, i da li zauvek? — u njegovoj svesti je vladao mir.

Nije razmišljao o anomalijama koje otkriva Volgrinov distributivni zakon. Nije razmišljao ni o Karlovoj primedbi

o krajnjem roku za ţenidbu, ni o mučnom utisku koji je ta ekspedicija izazvala. Nije izgledala tako mučna sada kada

je već tu. Svuda oko njega vladala je tišina. Ličilo je na miomiris cveta koji se budi. Osluškivao ju je svojim ušima

i u čudu zaključivao da je prijatna. Nekoliko stotina jardi visoko jedrila je nebom vazdušna jedrilica i uznemiravala

tišinu, ali začudo, ona se vraćala.

Kornut je sad imao priliku koju je traţio još dok je bio na klinici prošle noći, desetak hiljada milja daleko odatle.

Od bledoţutog konobara naruči još jedno pivo i maši se prema dţepu za sveţanj izveštaja koje mu je lekar dao.

Bilo ih je više nego što je očekivao.

Koliko je slučajeva analitičar rešavao na njihovom fakultetu? Pedesetak? Ali tu ih je bilo više od stotinu. Brzo

pogleda na sadrţaj i otkri da isti problem postoji i van Univerziteta, u krugovima potpuno stranim njemu, kao i

na drugim univerzitetima. Bio je raširen i među vladinim sluţbenicima. I još nekoliko slučajeva samoubistva među

sluţbenicima televizijskih mreţa.

Ĉitao je beznačajna imena i analizirao gotovo sve

nevaţne činjenice. Jednom čoveku sa televizije uspelo je posle osam pokušaja da se ubije kratkim spojem struje u

svom električnom dušeku. Bio je srećno oţenjen i pred

unapređenjem.

— Ankora bira? — Kornut poskoči, ali to beše samo konobarica. — U redu. Sačekajte. — Nije imalo smisla to

prekidanje. — Donesite mi nekoliko boca i ostavite ih.

Sunce je polako zalazilo, pa ipak, oblaci na nebu bili su

nemoćni da zaštite ostrvo od njegove nesnosne jarosti. Na horizontu se plavilo. Bilo je toplo i pivo ga je sve više činilo

pospanim.

Palo mu je na pamet da se zaista mora potruditi ako ţeli da nastavi svoju zabavu. Bila je to jedinstvena prilika,

pošto su otišli bez njega, mada će Karl biti besan.

Još mu je prošlo kroz glavu da mu je tu sasvim udobno.

Na malom ostrvu, kao što je to, čak i da traţi, neće

uspeti da upadne u bilo kakve neprilike. Još uvek ima piva a i ti izveštaji, ma koliko ih čitao, ne izazivaju u njemu

nemir, mada nijedan od izveštaja ne garantuje da će sindrom dostići svoj vrhunac posle desete nedelje. Deset

nedelja. Njemu je ostalo još dvadesetak dana.

— Vratite se — zahtevao je master Karl. — Ne moţete ostaviti jadnog dečaka da umre!

Sent Sir ga začuđeno pogleda, a ţena vrištavim glasom

reče: — Biće mu dobro. Šta je'? Ţelite da pokvarite njegovu zabavu? Pruţite dečaku šansu da ubije sebe, zašto ne?

Karl duboko uzdahnu. Hteo je da ponovo započne, ali i

to.bi bilo uzaludno. Oni su stvar shvatili sasvim olako. Vrati se naglo na svoje sedište, praveći se da gleda kroz

prozor.

Helipoper se spusti ispred jedne građevine koja je imala

stakla na prozorima i rešetke preko njih. Plavuša skoči kao lutka na opruzi i vrismu: — Svi napolje! Iskačite!

Nemam ceo dan na raspolaganju.

Karl mrzovoljno krenu za njom do građevine. Ĉudio se

kako je i za trenutak mogao da pomisli, čak i pored rastojanja, da je reč o devojci. Prodorne plave oči ispod

plave kose, naravno, ali oči behu zakrvavljene, a kosa kao ţuta četka koja pokriva lobanju. Gnušeći se nad njom i

misleći na Kornuta, penjao se pokretnim stepenicama i prošao kroz rešetkasta vrata i posmatrao sobu sa još

jednim rešetkama.

— Urođenici — reče Sent Sir bezvučnim glasom.

Bio je to mesni zatvor koji je imao samo jednu ćeliju. Ta jedna ćelija bila je prenatrpana gomilom odrpanih

muškaraca i ţena maslinaste koţe. Nije bilo dece. „Nema dece”, razmišljao je master Karl usplahireno, „ali oni su

obećali izbor iz celokupne populacije. Ovde su svi stari. Najmađi od njih izgleda kao stogodišnjak. . . ”

— Po-sma-traj ih paţ-lji-vi-je — dolazilo je od Sent Sirovog slabašnog glasa. — Ne-ma čo-ve-ka sta-ri-jeg od

pe-de-se-te.

Master Karl poskoči. Ponovo čitanje misli! Mora biti čudesno, mislio je ne bez zavisti, biti tako mudar, tako

naočit, razumeti sve što se moţe znati, kao Sent Sir; znati šta drugi misle pre nego što to izgovore glasno.

Master Karl je zlovoljno krenuo hodnikom, gledajući kroz elektrificirane rešetke prema zatvorenicima.

Bledoţut, zdepast čovek u šorcu sa cvetovima uđe na vrata, pokloni se Sent Siru, pokloni se plavuši, blago

klimnu glavom master-Karlu, zanemarujući sa prezirom ostale. Bila je to poučna demonstracija kako jedan vest

čovek, po svim pravilima, prvi put prilazi grupi stranaca. — Ja sam — objavi on — vaš prevodilac. Ţelite da

razgovarate sa svojim urođenicima? Samo izvolite. Onaj niski tamo, govori pomalo engleski.

— Hvala vam — reče master Karl. Niski, koji je izgledao

mrzovoljno, bio je u istom odelu kao i ostali. Svi su bili jednostavno obučeni u pocepane šorceve i jakne sa

kratkim rukavima izrazito krutih okovratnika. Odeća je

izgledala poprilično stara, ne iznošena već upravo stara. I ţene i muškarci bili su slično obučeni. Samo su boje

okovratnika bile u različitim nijansama. Kao da su imale oznake koje su označavale njihov vojnički poloţaj.

Okovratnik jedne ţene, na primer, bio je od izbušenog crvenog sukna prošaran zlatnim. Bio je upečatljiv, iako je

crveno bilo potpuno izbledelo, a zlatno uprljano. Po zlatnoj zakrpi virila je nekakva ţuta tkanina. Šorc jednog od njih,

koji je podigao pogled dok je prevodilac govorio, bio je isto tako sa crvenom zakrpom, sa mnogo zlatnog na njoj, ali i

sa tri zvezdice od izbledelog zelenkastog metala. Drugi je imao crvenu zakrpu sa tri platnene zvezdice.

To troje, dva muškarca i ţena, stupiše napred, poloţiše

dlanove na svoja kolena i naglo se pokloniše. Onaj sa metalnim zvezdicama šapatom progovori: — Tai-i

Masatura-san. Ja kapetan, gospodine. Oni su pod moju komandu: Heiko Ikuri, Joto-hai Šakuto.

Master Karl preneraţeno koraknu nazad. „Oni zaudaraju!” Nisu izgledali naročito prljavi, mada je izgled

ionako bio sasvim poraţavajući. Bledoţuti, zajapureni, obliveni znojem, izgledali su sasvim bolesno i izgubljeno.

On pogleda tumača. — Kapetan? Je li to vojni čin?

Tumač se isceri: — Sada više ne. — I dodade, kao da ţeli

da bude uverljiviji: .— O ne, odavna, ali su zadrţali vojničke nazive, vidite. Od oca na sina, od oca na sina,

tako. Ovaj ovde, tai-i kaţe mi da su deo carskih japanskih ekspedicionih snaga za inostranstvo koje će za kratko

vreme izvršiti juriš i iskrcati se u Vašingtonu. On je kapetan i potpuno raspolaţe svim ostalima. To je istina.

Heiko — to je ţena — jeste podoficir, kako kapetan kaţe. Vaţnija je od ostalih, koje oni nazivaju običnim redovima.

— Ne znam šta je podoficir niti šta je običan redov.

— Oh. Ne. Ko zna? Ali izgleda da je to njima naročito

vaţno — prevodilac zastade za trenutak, naceri se i

zaropta: — Osim toga, oni su rođaci. Tai-i je otac, Heiko je

mama, Joto-hai je sin. Svi su Masatura-san.

— Prljava odela — komentarisao je master Karl. — Hvala bogu ne moram im prilaziti.

— Oh — reče ozbiljan glas iza njega — a-li ho-ćeš. To je

tvo-ja duţ-nost, Kar-le. Mo-raš nad-gle-da-ti le-kar-sku pro-bu na nji-ma.

Karl se namršti, progunđa nešto, ali nije imao kud. Sent Sir je zapovedio i to je bilo zapoveđeno.

Lekari su pregledali urođenike kao da su u pitanju

secirani leševi. „Lekari”, mislio je Karl sa gnušanjem, „kako samo mogu!” Ali ipak mogu. Svlačili su muškarce i

ţene, otkrivajući njihove sparušene grudi, spuštene trbuhe, razlike onih delova tela koji su bili na suncu ili

nisu i tragove stegnutih okovratnika. Karl je to podnosio onoliko koliko je mogao4 a zatim je izašao, ostavljajući ih

onako gole i dostojanstvene pored njihovih dronjaka i lekare koji su se uţurbano muvali oko njih kao na stočnoj

pijaci.

Ali to nije bilo jedino što ga je iscrpelo u susretu sa

urođenicima — čiji je interes za matematiku bio ravan nuli — ili još i manji. Više od svega toga, ţeleo je da pronađe

Kornuta.

Mesec je bio pun.

Vratio se istim putem, po srebrnoj prašini, crnoj silueti helipopera. Na sedištu je bio pilot, utonuo u neki

polusan i Karl, snagom i odlučnošću koja je bila rezervisana samo za mat. ištraž., reče ţustro:

— Ustani, ti! Nemam celu noć na raspolaganju. — Preplašeni pilot poleteo je i pre nego što je shvatio da to

nije njegov gazda, starmlada plavuša, niti njen dostojan partner — stari, prastari Sent Sir.

A tada, to već i nije bilo tako vaţno. Karl mu naredi da

vozi prema gradu u koji se njihov avion bio spustio. Pilot je gunđao, ali je ipak popustio.

Nije bilo teško pronaći kamo je Kornut otišao. Policajac

ga je uputio u mali bistro na ulici; blagajnik mu je tamo rekao o urođeničkoj kafeteriji; prodavač je video Kornuta

kako ne uspeva da završi svoj sendvič i kafu i kako se teturajući vraća na aerodrom; tu ne uspeva da pronađe

rikšu i kako, opet, teturajući se nestaje u uličnom meteţu.

I jedva uspeva da drţi oči otvorene — dodali su svi u iskazima.

Karl pohita i policiju. Bio je preplašen.

Mali policijski skuter poskakivao je niz put, bacajući dva identična snopa svetlosti prema rastinju s obe strane

ulice. „Molim vas, nemojte ga naći”, molio je tiho u sebi Karl. „Obećao sam mu.”

Kočnice zaškripaše, i skuter klizajući se stade.

Policajac beše mali, slabašan, mlad i okretan, ali master Karl prvi skoči sa skutera, i prvi dotrča do zgrčene figure

ispod hlebnog drveta.

Prvi put za nekoliko nedelja Kornut je zaspao bez svog

anđela čuvara. Trenutak bespomoćnosti između jave i sna, trenutak,kada je uvek pokušavao da se ubije, ovog

puta zatekao ga je na ivici napuštenog puta nenaseljenog predela utonulog u bujnu i mirišljavu vegetaciju.

Karl neţno podiţe opuštenu glavu.

— Boţe . . . — reče moleći umesto proklinjući — on je

samo pijan. Ti, dođi. Pomozi mi da ga odnesem u krevet.

Kornut se probudio sa gorčinom u ustima i bubnjavom

u glavi, ali dobre volje. Master Karl je sedeo na poljskoj stolici i pravio senku iznad njegove glave. — Budiš se.

Dobro. Pozvao me je portir pre pet minuta u slučaju . . .

— Da, hvala. — Kornut protrese glavu ispitivački, ali eksperiment ne beše baš uspešan. Ipak, osećao se vrlo

dobro. Već dugo, dugo vremena je prošlo kako nije pio i to

sada bilo je dovoljno čudno da bude po sebi zanimljivo. Sede na ivicu kreveta. Portir je očigledno dobio i druga

zaduţenja od master-Karla, jer ga je već čekao pun puncat keramički lonac kafe. On ispi malo.

Karl ga pogleda za časak, a zatim, kao

nezainteresovano, okrenu glavu. Drţao je u rukama bočicu bledozelenkaste tečnosti i, kao i obično, sveţanj

fotografija. — Šta misliš o ovoj? — zapita. — Zar ti ne liči na zvezdu?

— Ne.

Karl je vrati gomili. — Ni Bekerelova nije mnogo bolja — reče plačljivo.

— Izvini, Karle — reče Kornut veselo — znaš da ne

poklanjam mnogo paţnje toj tričariji.

— Kornute!

— Izvini. Onda, u zdravlje tvojim istraţivanjima u

abnormalnoj kinetici.

Karl nastavi kao da nije čuo šta je Kornut rekao: — Uz Grinlajzovu pomoć došao sam na jednu ideju. Ti znaš da

sam pokušavao da manipulišem pojedinačnim molekulima pomoću P. K.-a, upotrebljavajući fotografski

film, po principu da: ako molekule samo izbacimo u druge putanje, vrlo male energije bile bi potrebne da ih tamo

zadrţimo. Da, a onda mi je Grinlajz rekao o Braunovom kretanju. Ovako. — Podiţe bočicu u pravcu svetlosti. —

Vidiš?

Kornut ustade i prihvati malu posudu iz Karlovih ruku.

Prema svetlosti mogao je da vidi kako se zelenkasta boja zgušnjava u bezbroj haotično pokretljivih tačkica svetlosti

koje su izgledale više zlatne nego zelene. — Braunovo kretanje? Sećam se ponečeg o njemu.

— Stvarno kretanje molekula — svečano dodade Karl.

— Jedni molekuli udaraju u druge, ovi u treće, četvrte. Postoji i ime za tu pojavu u. . .

— U matematici, naravno, zar ne znaš? Stvarno?

Pijančeva šetnja. — Razgovetno i sa simpatijom Kornut se sećao tog pojma. Bio je student druge godine. Nadstojnik

je tada bio stari Vejn. Na audio-vizuelnom delu časa pojavila se pijana lutkica, koja se teturala između

nacrtanih uličnih lampiona, i gubila odlazeći u neodređenom smeru. Smeškao se sećajući se toga i

posmatrao bočicu.

— Pa, ono što ja ţelim jeste to da ga otreznim. Gledaj! — Karl dunu svom snagom u bočicu. On je bio snaga

koncentracije; zrnca su se grupisala oko nevidljivih jezgara vođena master-Karlom. — Pa? — reče skoro bez

daha.

„To je samo privid”, mislio je Kornut, „što Karl pokušava

da molekule pokrene po pravim linijama.” — Ne mislim da sam video ono pravo — prizna.

— Ne, ne ja. . . Pa — reče master-Karl uzimajući bočicu

nazad — čak i negativan odgovor jeste odgovor. Ali ja se još uvek ne odričem pokušaja. Imam neke ideje sa

fotografijama, samo ako mi Grinlajz malo pomogne. — On sede preko puta Kornuta. — A ti?

— Vidiš.

Karl ozbiljno klimnu glavom. — Vidim samo da si još uvek ţiv. Da li je to zbog toga što si i sam bio na svojoj

pijančevoj šetnji?

Kornut se uhvati za glavu. Nije mislio suprotno, ali nije znao šta da kaţe.

— A moja ideja o ţenidbi?

— Ne znam.

— Ona devojka iz sobe za ručavanje — reče Karl

oštroumno. — Kako stoji s njom?

— Losili? Blagi boţe, Karle, šta ja znam o toj devojci.

Ja. . . Jedva znam i njeno ime. Svakako bi više pristajala Egeru.

Karl ustade i okrenu se prema prozoru. — Moţda

doručkuju. Urođenici su sigurno spremni — gledao je u jutarnje rumenilo. — Madam Sent Ana je traţila

pomoćnika da povede njene urođenike u Valparaisu — zamišljeno dodade. — Mislim da ću joj pomoći da ga

pronađe.

GLAVA ŠESTA

Istog ranog poslepodneva, deset hiljada milja daleko, Losili izgleda nije baš tako lepo pristajala Egeru. — Izvini —

rekla je. — Volela bih ali. . . Eger je stajao uvređeno. — Koji je rekord? — reče ljutito. — Deset nedelja? Odgovara. Biću

u blizini da te vidim ponovo početkom meseca. — Šepureći se izađe iz dnevne sobe.

Losili uzdahnu i to je bilo sve što je mogla da uradi povodom Egerove ljubomore. Ponekad je zaista teško biti

devojka.

Uz sve to, Losili — zaista ljupka devojka — imala je i drugih devojačkih problema. Ali devojačko je i pravilo da

svoje probleme zadrţi za sebe, kao i to da uvek izgleda dostojanstveno i mirno i lepo. I raspoloţeno.

Nije istina da su devojke napravljene od šećera. Ta tajanstvena stvorenja obavijena mnoštvom svih mogućih

diskretnih mirisa poljskog cveća, zatvorena ovde otvorena tamo, jesu kao ţivotinje, naravno ukoliko je čovek

ţivotinja, sastavljene od blatnjave kapljice delimično uzavrele organske materije i zaista, sa gomilom zemaljskih

problema koje muškarac nikad ne bi trebalo da sazna; bujica ćelija koje pupe i iznova dopunjuju svoju vrstu.

Ţenstvenost je uvek bila trijumf umetnosti nad prostom animalnom nutrinom.

U pitanju je, kao što rekosmo, Losili. Devojka od dvadeset godina, student, kćerka penzionisanog inţenjera

podzemnih ţeleznica i penzionisanog socijalnog radnika, njegove ţene. Bila je mlada i bila je bolešljiva. Njeno

zdravstveno stanje bilo je vrlo loše: šta je ona mogla da zna o tim misterijama ţivota.

Ali je ona ipak znala.

One noći kada se očekivao povratak drugarske

ekspedicije, Losili je dobila opravdanje za sve prepodnevne časove. Iskoristila je vreme od jednog sata da telefonira

roditeljima. Otkrila je, po ko zna koji put, da oni nemaju o čemu da razgovaraju. Vratila se u kuhinju fakultetske

menze baš u vreme preuzimanja svoje vanredne duţnosti tog jutra.

Povod je bio povratak drugarske ekspedicije. Očekivala

se neobična guţva. Očekivalo se više od dve stotine uglednih zvanica i toliko iz viših univerzitetskih krugova.

U kuhinji je vrvelo od uţurbanog rada. Svih šest K. I.-a bilo je na duţnosti. Kuvarski inţenjer za pečenja i umake spazi

Losili i pozva je da mu pomogne. Inţenjer za kolače je takođe pozva. Pečenja i umaci odlučiše, i Losili se začas

nađe umazana ugrušenom junećom krvlju. Zvučno jecanje kuhinjskih aparata, stakato zviţdukanje pare, gde

se ona dobro snalazila, mešalo se i utapalo u sve jaču buku avionskih motora. Nije znala da se učesnici vraćaju.

Prvi znak joj je bio kada se iz jedne guţve na kraju kuhinje okrenula i ugledala Egera kako poput pastira mrko vodi tri

bledoţute osobe, koje ona nije mogla međusobno da razlikuje.

On je vide: — Losili! Priđi da vidiš urođenike.

Oklevajući pogleda prema svom K. I.-u, koji joj je pantomimom pokazivao:

okreni-deset-ako-ne-ţeliš-da-umak-zagori. Losili strese sa sebe metalnu rukavicu, uključi automatski regulator

vremena i termostat na mašini koja je mesila, pekla, kuvala i okrenu se prema Egeru i njegovim trofejima.

— Oni su Japanci — reče on ponosno. — Jesi li čula za

drugi rat? Oni su bili napušteni na jednom ostrvu, a njihovi potomci su to bili do danas. Reci, Losili. . .

Ona upravi svoj pogled prema Egeru. Izgledao je i ljut i ponosan u isto vreme. — Moram da idem u Valparaisu —

reče. — Ima još šest drugih urođenika koji će ići u Juţnu

Ameriku, a master Karl me je izabrao da ih pratim.

Ona htede da odgovori, ali Kornut upade u kuhinju. Izgledao je zamišljeno.

Eger ga pogleda sa iznenađenjem, i okrenu mu leđa.

— Ĉudi me da me je Karl izabrao za ovaj poduhvat — reče poluglasno ali razumljivo. — U redu — reče i okrenu

se da ode na druga vrata. — On ima svoju šansu, za sledećih šesnaest dana.

Kornut je bio zamišljen. Nikada ranije nije razmišljao o ţenidbu. — Zdravo, Losili — reče on ukočeno.

— Zdravo, master-Kornute — reče ona.

— Ja, uf, ţeleo bih nešto da te upitam — reče on.

Ona ne reče ništa. On se okretao po kuhinji kao da

ranije nikada nije bio tu, što je i bilo moguće. — Da li bi ţelela da. . . ah. Da li bi ţelela da se sutra nađemo na

Vidikovcu?

— Svakako, master-Kornute.

— Dobro — reče uljudno, klimnu glavom i već je bio na pola puta do sobe za ručavanje kada se doseti da joj

uopšte nije rekao kada. Moţda ona misli da on očekuje da tamo provede ceo dan čekajući! Brzo se vrati.

— U podne?

— U redu.

— I ne pravi nikakve planove za uveče — zapovedi i poţuri napolje. Bilo je i suviše komplikovano. Nikad ranije

nikog nije prosio, a i sada u prosidbi neće imati mnogo sreće, mislio je. Nije bio u pravu. Imao je sreće, a da to nije

znao. Ali Losili jeste.

Ostatak večeri Kornutu je prošao vrlo brzo. Večera je

bila vrlo uspešna. Urođenici su urlali. Prolazili su između

gostiju, sa njima pušili lule mira; sa svakim ko je to hteo, a

svi su hteli. Ako je gost pio, urođenici bi prihvatili piće odgovarajući na svako nazdravljanje, u početku sa jednim

bučnim bancaji!, zatim jednim istim takvim ali promuklim, pa jednim koje je više ličilo na tiho smejuljenje

— na kraju, pili su bez reči.

Kornut je bio u svom elementu. U početku je s vremena na vreme uočavao pokoji brzi pogled koji bi mu uputila

Losili; kasnije ne. Raspitivao se o njoj; pitao je ostale konobarice, pitao je urođenike, na kraju je uhvatio sebe

kako sebe pita — ili govori — o Losili, sa rukama prebačenim oko uvelih ramena master-Vala. Rano je bio

sasvim pijan, ali je nastavio da pije. Bilo je i svetlih trenutaka: master Karl je strpljivo slušao i gledao dok je

Kornut pokušavao da demonstrira Braunovo kretanje (naravno, u originalnoj đumbir-rakiji) i na opšte čuđenje,

u trenutku kada je već uspeo, oteturao se do prazne kuhinje, uvukao glavu u prazan bakarni lonac i počeo da

doziva Losili. Nekako, bogzna kako, zatekao je sebe u liftu Mat Tovera i, to mora biti kasnije, Egera u ţućkastoj

haljini, koji je pokušao da mu pomogne u njegovoj sobi. Znao je da je nešto rekao Egeru što je bilo ili grubo ili toliko

neljudski, da se ovaj samo okrenuo i izašao bez reči, ali nije znao šta. Da li je spominjao Losili? Kada nije te večeri?

On se raskreči na krevetu, tupo se smejuljeći. Još jedno hiljadu puta je spomenuo Losilino ime, to zna, neţno

mrmljajući mekanom jastuku pored sebe.

I utonu u san.

Toneći u san, kao da stade, za trenutak potpuno trezan

i zdrave pameti, za trenutak prestravljen, znajući da je potpuno sam i da je na ivici sna. Ali nije mogao da se

zaustavi.

Nije mogao da se zaustavi zato što je sada bio molekul u

moru sapunaste tečnosti, koga je master Karl bacio u Losiline ruke.

To isto uradio je prethodno Eger, bacivši ga u Karlove

ruke. Losili ga predade Sent Siru, a Sent Sir ga bez reči hitnu, baci ga iz aviona, i tako nije mogao da se zaustavi.

Nije mogao da se zaustavi zato što mu je Sent Sir odozgo

doviknuo: Ti si molekul, pijani molekul; ti si molekul, pijan i prepušten slučaju, bez puta; ti si pijani molekul i ti

ne moţeš da se zaustaviš.

Nije mogao da se zaustavi iako mu je najjači i najuzvišeniji glas na svetu doviknuo: JEDINO MOŢEŠ

UMRETI, PIJANI MOLEKULE, MOŢEŠ UMRETI ALI SE NE MOŢEŠ ZAUSTAVITI.

Nije mogao da se zaustavi zato što je ceo svet počeo da se tetura, tetura. On pokuša da ga zaustavi, da otvori oči,

ali nije mogao.

Bio je molekul.

Shvatio je da je molekul i shvatio je da ne moţe da se

zaustavi.

Zatim

molekul

stade.

GLAVA SEDMA

Eger je u sledećih pet minuta nekoliko puta zakucao na zaključana vrata a zatim otišao. Mogao je da ostane duţe,

ali to nije ţeleo. Razmislivši paţljivo zaključio je; prvo, da zloba zbog činjenice da je Kornut izabrao Losili za ţenu ne

sme da ga omete u onome što je namerio da učini, i drugo, da ako jedanput zakasni — da je zakasnio zauvek.

Skoro sat kasnije Kornut se probudio.

Iznenađeno primeti da- je još uvek ţiv.

Bio je to zaista neobičan san; pogotovu što je izgledao

kao da to nije. Popodnevno predavanje, o izvlačenju činilaca kod obrazovanja velikih brojeva, izgledalo mu je

fantastičnije od njegovog sna, od slike njega samog, pijanca koji se tetura sa bocom u ruci uhvaćen u trapavi

Braunov zig-zag. Znao je da je jedini način da se zaustavi da umre; ali začudo nije bio umro.

Ustade, obuče se i izađe.

Bio je neobično umoran, ali čim se nađe napolju, oseti

se mnogo bolje. Bilo je bistro jutro, i on se seti da ga uskoro očekuje sastanak sa Losili.

Njegovo prepodnevno predavanje bilo je snimljeno i to mu omogući nekoliko slobodnih jutarnjih časova. Šetao je

besciljno unaokolo. Prošao je pored zelenih i kao staklo ravnih terena trkališta i pored širokih i prostranih

travnjaka donjeg dela kolonije prema mostu. Ispred samog mosta bile su načičkane zgrade Med-škole. Voleo je taj

most; voleo je njegov luk koji se izvija iznad zaliva i vodi prema jednoj od kapija, prema pilonu na ostrvu gde je

Univerzitet nekada bio sagrađen. Mnogo je voleo upravo taj pilon. Tu je bila kula zvana Vidikovac.

Istinktivno, misleći da je upravo odlučan čas da se bude

potpuno trezan i zdrave pameti, zastade Kod klinike da bi uzeo ostatak svojih jutarnjih pilula za buđenje. Klinika

nije radila osim za hitne slučajeve, ali Kornut svrati jer je automatska dijagnostička mašina uvek bila spremna. Bilo

je skoro isto kao i pre tri noći, osim što to nije bio baš lekar u pravom ljudskom smislu. Mehanički prsti uvukoše kao

vlas tanku iglu u njegovu ruku ispitujući sastav krvi i upoređujući je sa poslednjim hromatografom; čulo bi se

određeno zujanje ako je bilo bilo kakvih promena. Kada bi rezultat bio gotov, upalilo bi se ruţičasto svetlo i uz lomot i

zveckanje ispadala bi plastična kutija sa odgovarajućim lekovima.

Proguta jednu pilulu. Oh, divno! One su delovale. Bio je

to čudan i ohrabrujući osećaj. Ma šta ona sadrţala, delovala je udarno. Mogao je da sledi trag od grla do

trbuha koji je prva pilula izazvala. Sa osećanjem tog traga raslo je i blagostanje. Osećao se sladunjavo dobro. Ne!

osećao se vrlo dobro. I on izađe napolje, na sveţ vazduh, zviţdućući u sebi.

Trebalo je prevaliti ne mali put, popeti se uz kapiju do najvišeg platoa na Vidikovcu. On to uradi pešice, osećajući

se ugodno celim putem. Proguta još jednu pilulu i u dobrom raspoloţenju stade da čeka Losili.

Bez ikakvog skretanja, ona iz razreda pođe pravo na sastanak.

Sa podnoţja Vidikovca ona pogleda prema platou i prema skoro dve stotine stopa koje su je očekivale. I da je

Kornut gore, ona ga odozdo ne bi videla. Zbog lepšeg pogleda i čistog vazduha izabra spoljašnji eskalator koji se

obavijao oko šestougaone kule. Pogled je bio prekrasan — sneţnobeli obrisi biološke fabrike u daljini, svodovi

kliničkog centra rasprostrti u podnoţju mosta, velike i

prostrane univerzitetske građevine, travnati tereni, dve

različite nijanse plavog, od neba i mora. Prekrasno . . .

Pored svega toga bila je nervozna. Izađe iz eskalatora, obiđe glavni deo pilona i smireno i ponizno reče: —

Master-Kornute.

Vetar se poigravao njenom kosom i haljinom. Kornut je stajao zaneseno preko ograde, njegova kratka kosa

pokrenuta istim vetrom pala mu je preko čela. Mrzovoljno se okrenuo i nasmeja se uspavanim očima. — A, Losili —

reče, i klimnu glavom, kao da očekuje odgovor od nje, ali ga ne dobi. — Losili, treba mi ţena. To ćeš biti ti.

— Hvala vam, master-Kornute.

Blago odmahnu rukom: — Nisi zaručena, pretpostavljam?

— Ne. — „Osim ako ne računate Egera”, a ona nije

računala Egera.

— Bez trudnoće, ako smem da pitam?

— Ne, nikada nisam bila trudna.

— Oh, nije vaţno, nije vaţno — reče naglo.— Nisam to mislio. Mislio sam uopšte fizičkih problema?

— Ne. — Tog puta njene oči ne sretoše njegove. Na neki

način tu je bilo problema, fizičkih problema. Nije bilo moguće ostati trudna bez muškarca; ali se uzdrţala od

komentara.

Stajala je i čekala neće li je još nešto pitati. Krajičkom oka primetila je kako uzima pilulu iz male kutije i kako je

guta sa zadovoljstvom. To privuče njenu paţnju. Seti se krvave brazde na njegovom vratu u razredu; seti se priča

koje je Eger pričao. Glupa stvar. Zašto ljudi pokušavaju da ubiju sebe?

On se pribra, pročisti svoje grlo uzimajući još jednu pilulu. — Da vidim — udubi se — nisi zaručena, bez

fizičkih smetnji, nismo u krvnoj vezi, naravno . . . Vidiš ja sam samo dete. Pa dobro, mislim da je to sve, Losili.

Moţemo li se videti večeras posle časova? — Iznenada se

priseti: — Ah da, to. Da li imaš kakvu primedbu?

— Nemam primedbi.

— Dobro. — Klimnu glavom ali mu lice ostade smrknuto. — Losili — počeo je — čula si priče o meni. Ja

. . . Ja sam imao nekoliko takvih slučajeva u poslednje vreme, a jedan od razloga zašto ţelim da se oţenim jeste da

imam nekog ko bi mi pomagao u tim trenucima ubuduće. Da li razumeš?

— Razumem, master-Kornute.

— Vrlo dobro, vrlo dobro. — Izvadi još jednu pilulu iz kutije i neodlučno je pogleda.

Oči mu se razrogačiše.

Ne razumevajući, Losili je stajala nepomično; nije znala šta se događa sa master-Kornutom.

Bila je to poslednja pilula u kutiji. Ali doskora je bilo

dvadeset! Dvadeset. I to ne više nego pre tri četvrtine časa — dvadeset!

Promuklo zajeca: — Još jedan slučaj.

Bilo je to dejstvo pilula. Kornutov puls poče da kuca brţe, a u glavi da bubnji. Svet je počeo da se okreće, a

navala gneva sapinjala je disanje.

— Master-Kornute!

Znao je da je bilo suviše kasno za taj usklik. Imao je

nastup. Baci praznu kutiju u vazduh, buljeći u nju, zagasitocrven, a onda, bez ikakve najave, skoči na ogradu

platoa.

Losili vrisnu.

Stajala je iza njega. Ţeljno posegnu za njim, ali on nervozno istrţe ramena. Već je shvatila da se ne penje

kako bi se bacio u smrt: gurnuo je prste duboko u grlo i bez romantike i lepih manira master Kornut brzo i

efikasno povrati sav otrov iz sebe.

I sve sam.

Losili je stajala ćuteći, i čekala.

Kroz nekoliko minuta njegova ramena prestadoše da se

tresu, ali ostade nagnut preko ograde još neko vreme, zureći u prazno. Kada se okrenuo, videla je njegovo

izmučeno lice i klonuo duh.

— Izvini i hvala.

Losili tiho prošaputa: — Ali ja nisam ništa učinila.

— Jesi i te kako. Probudila si me.

Ona strese glavom. — Sve ste uradili sami, to znate. Sami.

Pogleda u nju, prvo sa srdţbom, a onda sa sumnjom. A

onda, na kraju, pogleda u nju sa tračkom nade.

GLAVA OSMA

Ceremonijal je bio vrlo skroman. Master Karl je vršio obred. Bio je i mali prijateljski ručak. Posle toga Losili i

Kornut, sami, sa dozvolom nadleţnih vlasti, useliše se u učiteljsku kuću kao muţ i ţena. Odoše u njegovu sobu.

— Treba da se odmoriš — reče Losili.

— U redu. — Izvali se na krevet posmatrajući je. Bio je mnogo zreliji od nje, koja sad tek studira, koja će obavljati

ţenske poslove u njegovoj sobi. Ne! Njihovoj sobi. Bila je diskretna, koliko to ţiv čovek uopšte moţe biti; pokreta

brţih nego što se očekuje.

Ustade i poče da se oblači ne gledajući u nju. Ona upita

u nedoumici: — Vreme je za spavanje, zar ne? — On se trţe. — Zar već? — Ali časovnik potvrdi; i bilo je. — U redu

— reče kao da je to neka obična stvar a ne svetski događaj — da, vreme je za spavanje. Ali mislim da bih pre toga

morao malo da prošetam. Losili, potrebno mi je to.

— Naravno — klimnu glavom i sačeka. Učtivo i mirno.

— Moţda ću se vratiti pre nego što zaspiš, moţda neću. Moţda ću. . . — Nešto izusti, klimnu glavom, uze svoj

ogrtač i ode.

Napolju u hodniku nije bilo nikoga; kao ni u sali.

Ĉulo se slabašno piip! iz robota noćnog čuvara, ali bilo

je sve u redu. Master Kornut nije bio student i nije bilo potrebno da se savija ispod dometa zraka koji je robot

emitovao iz jednog udubljenja na zidu. Imao je tu privilegiju da dolazi i odlazi kada to zaţeli.

Sada je ţeleo da ode.

Šetao je mirnom kolonijom, ispod ţute mesečine i mosta sablasno srebrnog. Nije bilo razloga da on bude u tolikoj

nedoumici. Losili je bila samo student.

Ali činjenica ostaje. On je bio u nedoumici.

Zašto? Studentski brak je dobar za studenta, dobar je

za učitelja. Običaj ih odobrava a i master Karl sa svog dostojanstvenog poloţaja nadstojnika preporučuje ih na

prvom mestu.

Interesantno, nije ga napuštala misao o Egeru.

Bio je to u stvari izgled mladog Egerovog lica, i moţda je

upravo to bilo ono što ga je uznemiravalo. Master Kornut nije imao toliko vremena da promeni svoju ćud, da

zaboravi sve moguće emocije jednog studenta. Uobičajena, gotovo kao pravilo, bila je činjenica da su studenti osećali

ljubomoru prema svojim učiteljima. Kao student, Kornut je u tom smislu pazio na sebe i nastojao da bude što dalje

od takvih odnosa, ali drugi studenti nisu. Nije moglo biti sumnje da u svojoj studentskoj nezrelosti Eger ne bi

mogao biti ljubomoran.

Da li je to bilo vaţno? Ljubomora u tom slučaju moţe samo njemu smetati. Ni kmet protiveći se gospodarevom

jus primae noctis nije bio sposoban da oseti svoj bes kao

Eger. Kornut je to nekako osećao.

Osetio se gotovo spokojno.

Iako je polje njegovog rada bila matematika, taj pojam prava zahtevao je posebna proučavanja, razmišljao je on

koračajući duţ obale. Bilo je jasno šta je svet dozvoljavao: pravo višeg nametalo se pravu slabijeg, kao što su atomi

nekih elemenata istiskivali atome kiseonika iz svoje okoline. Ali da li je to bio način?

Bio je to način, ako je to nekakav odgovor.

„Svi”, razmišljao je dalje, „kao da rade samo da bi

proizveli jedan glavni proizvod, proizvod jedini od svih zemaljskih dobara, kojeg nikada neće biti u dovoljnim

zalihama, koji nikada neće zadovoljiti potraţnju, koji nikada neće ponestati na trţištu — decu. Kud god

pogledate — deca. U dečijim domovima, u ţenskim spavaonama, u sobama za igru pripojenim učiteljskim

sobama — deca. Gotovo kao da je planirana ta mogućnost; običaj i pravila određivala su činjenicu da mnoštvo

odraslih ljudi provodi onoliko vremena koliko je to moguće čineći dela koja donose decu. Zbog čega? Šta ih tera da

stvaraju toliku decu?

Nije to bila stvar samo seksa; bila su to sama deca. Seks je savršeno moguć i jedino radostan pod pretpostavkom

koja potpuno isključuje mogućnost rađanja dece. Nauka je to uredila stotinama godina ranije. Ali kontracepcija je,

vidimo, bila pogrešna. I tako, po celom svetu, ta jednostavna praksa, za koju je gotovo svako sposoban,

praksa pravljenja dece, donosila je povećanje broja stanovništva za dva procenta, na ovoj Zemlji koja jedri oko

Sunca.

Dva procenta godišnje!

Sada ima dvanaest biliona ţivih. Već sledeće godine svet

će brojati četiri stotine miliona više. I zbog čega?

Šta čini decu tako privlačnom?”

Sulud zaključak nametao se master-Kornutu: taj put je

bio planiran.

„Ali od koga?”, iščuđavao se on, prepuštajući se zamišljeno dugoj noćnoj šetnji, dovodeći misao do njenog

zadnjeg ekstrema . . .

Nije više imao kada. Pogleda i vide svoju sopstvenu

spavaću sobu. Noge su ga dovele bliţe nego njegov konačni odgovor na pitanje: deca?

Bio se vratio u Mat Tover gde ga je Losili čekala.

Sledeća stvar bila je krevet.

Ona je imala svoj krevet; sa njenim dolaskom bio je montiran i njen krevet. Naravno, tamo je i njegov, širi,

pa. . .

„Pa, u kom je krevetu ona sada?”

Duboko udahnu vazduh, napipa u mraku elektronsku

noćnu kvaku i otvori vrata.

Bučno zvono prekide mrtvu tišinu.

Master Kornut je stajao i glupavo zurio u času kada je

jedan ţiv ţivcat student, potaknut zvonom a na duţnosti nadzornika pomolio glavu iza ugla hodnika. Zvono nije

prestajalo da zvoni. Tek tada seti se da je ono spojeno sa vratima. Bio je to automatizam koji je sam bio sproveo.

Samo, nije ga uključio noćas.

Baci mrgodan pogled prema studentu, brzo koraknu napred i zatvori vrata. Zvonjava prestade.

Losili se podiţe iz kreveta — njegovog.

Kosa joj je slobodno padala sa strane, oči joj behu malo potištene ali ipak ţivahne. Još nije bila zaspala. — Mora da

si umoran. Da li bi ţeleo da ti donesem nešto za jelo?

Drhtavim glasom on upita: — Losili, zašto si zabravila

vrata?

Pogleda u njega. — Zašto? Da bi me probudio, kada budeš došao. Zvono je bilo tamo, trebalo je samo da ga

okrenem.

— I zašto?

— Zašto? - reče. — Ţelela sam. — Zevnu draţesno i

osmeh opravda sve, pokrenu se da popravi pokrivač.

Kornut ju je posmatrao kao da je do tada nikada nije video. Zapaţao je dve neverovatne stvari:

Prva je bila da je ta devojka Losili neobično lepa, tako

oskudno obučena, samo u spavaćoj suknjici i ogrtaču. Nije bilo sumnje u pogledu lepote njene figure. Nije bila ni

našminkana, oči su se jasno videle tako da nije bilo sumnje ni u pogledu lepote njenog lica. „Prekrasna,

zapanjujuće prekrasna”, govorio je sebi Kornut svestan svog uzbuđenja, „zapanjujuće, ali ova devojka me baš

privlači.”

To ga je vodilo do druge stvari koja je bila još neverovatnija.

Kao što mesar tranšira meso, tako je on nju oslobodio

odeće. Rekao joj je šta da radi, i koliko je to bilo moguće preduzeo sve korake da planski pokvari sve od nestrpljive i

spontane radosti koja je mogla da bude. To je bila posebna sreća koja mu je nedostajala.

Gledao je u nju i shvatio ono što nikada nije moglo da dopre do njegovog smisla za proračun.-Nikad mu ne bi

palo na pamet da je i ona ţeljna njega.

Tap-tap.

Losili ga drmanjem probudi, potpuno probudi. — Šta hoćeš? — viknu Kornut prema vratima. Pored njega, Losili

ljupko namesti toboţ ljuto lice koje je trebalo da bude samo neţna karikatura njegovog. Tako da je Kornut, kada

je jutarnji nadzornik otvorio vrata i provirio unutra, morao da se nasmeje. „Ĉudima nikad kraja” pomisli u sebi

nadzornik i plašljivo reče: — Master-Kornute, već je osam.

Kornut navuče pokrivač preko golih Losilinih ramena.

— Odlazi.

Vrata se zatvoriše, a jedna ruţičasta papuča upravo pljusnu pored njih. Ona učini da i druga stigne prvu.

Smeškajući se neţno Kornut je uhvati za ruke. Ona se okrenu prema njemu malo tuţna, poljubi ga i skoči.

— I ostani budan — opomenu ga — ja moram u razred.

Kornut se ponovo nasloni na jastuke.

Zašto je prijatno to jutro, i ne samo jutro nego i čitav

svet? Koliko sjaja i šarenila ima na svetu, u šta je on

sumnjao ili davno zaboravio. Posmatrao je devojku, čudesni deo njegovog ţivota, isečak pripojen ostalim tako

kao da je oduvek bio tu. Ona se okretala po sobi i s vremena na vreme ga pogledivala. I ako nije bila

neprestano nasmejana, kao roza majmun, to je bilo zato što nije bilo nikakve potrebe za tim, naravno.

Kornut je bio vrlo zadovoljan čovek tog jutra.

Malo-pomalo ona se obuče; moţda malo prebrzo! — Ti

gotovo ţuriš da odeš odavde — reče Kornut.

Losili priđe i sede na ivicu kreveta. Ĉak i u uniformi

izgledala je prekrasno. Još jedna zapanjujuća činjenica. To je kao otkriće da je ispod emajla vaza od čistog zlata. —

To je — reče ona — zato što ţurim da se što pre vratim. — Ponovo pogleda u njega. — Hoćeš da se ponovo vratiš da

spavaš?

— Neću, naravno. — „Malkice je ljuta”, pomisli neţno. To ga podseti na razlog da je on prvenstveno traţio

pratioca i druga. Taj stari razlog!

— U redu — reče i poljubi ga, potraţi knjige i stavi ih u

torbu. Ĉulo se kako tiho pevuši za sebe

— „Pogodi dvojke, pogodi trojke kaţe Eratostenovo sito; kad sadrţitelje . . . ” Kornute, jesi li siguran da nećeš

ponovo zaspati?

— Naravno.

Ona klimnu glavom, hvatajući se jednom rukom za

vrata. — Moţda bi bilo bolje da uzmeš pilule za buđenje, zar ne? — reče sumnjičavo.

— Hoću.

— I da ćeš početi sa oblačenjem za pet minuta. Imaš

samo pola sata do prvog časa. . .

— Znam.

— U redu. — Dobaci mu poljubac, osmeh i izađe.

Soba je ostala prazna. Ipak, ne tako prazna kao što je

bila svih ranijih dana i noći.

Kornut poslušno ustade, nađe u kutijici za lekove svoje crvene i zelene regulatore spavanja, uze jednu pilulu i vrati se u krevet. Nikada se tako lepo nije osećao u svom ţivotu.

Nasloni se na jastuk, i potpuno se umiri i opusti. Bio je kupio sebi jedan budilnik da mu bude kao supruga.

Smeškao se gledajući u ţućkastu tavanicu. Proteţe se i zevnu. Kakva uspela trgovina! Kakav prekrasan časovnik!

To ga podseti. Pogleda u brojčanik. Sat je bio stao, a

zidni časovnik je trenutno bio van njegovog vidnog polja. Nije hteo da se pomera. Dobro. Nije vaţno. Pilule za

buđenje čuvaće ga da ne zaspi ponovo. Znao je da pilule za buđenje čine da vreme brţe prolazi. Mislite da leţite i da

ste budni više od sata, a sigurno nije prošlo ni više od pet minuta — tako su one delovale.

Štaviše. . .

On se maši za malu pregrađenu kutijicu. Srećom bila je sasvim blizu. Još jedna pilula odagnaće svaku sumnju.

Proguta je, zevnu i zavali se nazad. „Nešto je bilo ovde

na jastuku”, mislio je....

Okrenu glavu i duboko uzdahnu. „Da, ovde na jastuku

bila je Losili, ona je bila. Losili i njen tako opojan miris. Prekrasan Losilin dah, prekrasno ime, prekrasna

devojka.” Uhvati sebe kako ponovo zeva.

Zeva?

Zeva!

Otvori oči, što mu se učini vrlo teškim, i pokuša da

podigne oteţalu glavu. Zeva! Ali posle dve pilule za buđenje . . . Ili ih je bilo tri, ili šest?

Istorija se ponavlja.

„Crvene pilule za ustajanje, zelene za spavanje, zelene

pilule”, grčevito se prisećao, pa on je uzeo zelene.

On ih je zamenio.

— O, Gospode — tiho je cvileo. — O, Gospode, zašto

ovog puta? Zašto nisi sačekao da budem pod njenom zaštitom.

GLAVA DEVETA

Pomoćnik audio-inţenjera, zviţdućući nešto za sebe, smušeno je buljio kroz staklo u prepuni studio. To je

nerviralo master-Karla. Nije mu pomogla ni ukomponovana melodija sa rečima:

„Pogodi dvojke, pogodi trojke,

kaţe Eratostenovo sito;

kad sadrţitelje rastaviš,

ostaju ti brojevi deljivi sobom.”

Njegova ljutnja nije bila ublaţena ni kada je prepoznao svoju sopstvenu pesmicu. Objašnjenje klasične teorije

prostih brojeva nije .bilo predmet predavanja tog jutra. Na redu je bila teorija mnoštva. — Ćuti, čoveče! Zar ti se više

ne dopada posao ovde? — zareţa on. Pomoćnik audio-inţenjera preblede. Bio je doveden iz teksasa, i

nikada nije zaboravio da je tamo mogao i da se vrati.

Zapravo i nije bila istina da je samo zviţdanje uznemiravalo master-Karla. U njegovom dobu uglavnom

se zna šta je čemu uzrok. I on je to vrlo dobro znao. Izašao je u tačno određenom trenutku i počeo svoju temu rečima

koje je uvek govorio, dok je cela njegova paţnja bila usmerena prema Kornutu, prema Volgrinovoj anomaliji,

prema njegovim istraţivanjima paranormala i izuzetno prema odzivu i ponašanju svakog studenta pojedinačno u

studijskoj slušaonici. I u najdaljem uglu on je uočavao i

mikroskopsko zevanje ili pospanost. Sa posebnom brigom pratio je kradimične poglede koje je dečak Eger upućivao

prema ţeni svoga štićenika, prema Losili. Nije nameravao da učini bilo šta u vezi s tim. Bio je zahvalan Losili. Kao

dobar pas čuvar ona je mogla da čuva ţivot jedinog čoveka

na fakultetu koji ima sposobnosti da njega zameni.

Za pet minuta on je zaključio onaj deo časa koji je tekao uţivo i popuštajući svojim bezazlenim ţeljama, napustio je

studio. Na ekranu iza njega snimljena pokretna lutka ostala je da pevuši njegove balade o skupovima.

„Neka ,M' bude mnoštvo koje raste.

Ako ikoje brojeve (a i b) iz tog mnoštva

zbrojimo, a zbir je opet tamo,

mnoštvo je zatvoreno i mi dobijamo

umnoženo mnoštvo ove definicije:

,M' je zatvoreno baš putem adicije!”

Karl potisnu iz svesti celu tu sliku i nestrpljivo izvuče iz

svoje priručne torbice sveţanj fotografija. Cele noći se vrpoljio, i probudio vrlo rano da bi što pre radio na svom

najnovijem hobiju. A imao ih je mnogo, a i trebali su mu. Nije to bio znak nezadovoljstva; on nije mogao da zamisli

svet u kome ne bi bio matematičar, mada nije baš najveće zadovoljstvo biti veliki stari mudrac među decom. To je

zaista neobična činjenica da je u matematici skoro svaki veliki matematičar svoja najbolja dela ostvario pre svoje

tridesete godine. Većina njih, kao Karl, vraćali su se drugim zanimljivostima sveta u kasnijim godinama.

Neko otvori vrata i koralni glas iz studija zatalasa se

prema njemu:

„Ako je mnoštvo ,M' zatvoreno od suptrakcija

onda je modul znak ove transakcije!”

Master Karl se okrenu lica kao led. Eger! — Koja su

mnoštva zatvorena multiplikacijom? — upita oštro.

Eger zadrhta, ali reče: — Master-Karle, to nije još uveţbano. To je na četvrtom času. Gospodine, ţeleo bih . . .

— A zatvorena za adiciju i suptrakciju?

— Zvono, gospodine. Mogu li da razgovaram sa vama na trenutak?

Karl je muklo ćutao.

— Naučio sam lekciju, master-Karle . . .

On bi nastavio da Karl nije bio uporan u svom namrgođenom stavu. — Eger, to nije opravdanje za

napuštanje časa bez dozvole. To moraš znati. Ja mogu zamisliti da si ti dovoljno sposoban da shvatiš teoriju

mnoštva iz knjige, bez sumnje. Ali grešiš. Matematičar mora sve osnovne činjenice i definicije da zna tako dobro

kao što zna da februar ima dvadeset i osam dana, u tom smislu. I to pomoću pamćenja. Uveravam te da ti nikada

nećeš postati vrhunski matematičar, izostajući sa časova.

— Da, gospodine, tako je. Ja hoću premeštaj, i to odmah pošto se vratim iz Juţne Amerike. Ako ste vi

saglasni, gospodine?

Master Karl je bio zaprepašćen.

Odjedanput je shvatio da to nije stvar discipline. Nije

mislio da bi odlazak Egera iz matematike bio gubitak za matematiku. Bila je to samilost prema dečaku što ga je

zainteresovalo. — Pa, gde bi ţeleo premeštaj?

— U Med-školu, gospodine. Promenio sam mišljenje — dodade — moţete razumeti zašto, master-Karle. Nemam

dovoljno talenta za ovu materiju.

Karl nije razumeo i nikada neće razumeti; mada je

prošlo dosta vremena kako je on prestao da misli da ima stvari o njegovim studentima za koje nije potrebno ama

baš nikakvo razumevanje. Studenti imaju mnoštvo svojih interesantnih osobina, ali njega je zanimala samo jedna.

Oni su bili kao onaj kaleidoskop, kojim se slaboumni

studenti igraju na časovima, gledljivi na šest strana i koji pri svakom okretu pokazuju neku novu smućujuću istinu.

— U redu — reče ţalosno — ja ću ti napisati ispisnicu za oslobađanje od duţnosti. — Još više se namrgodi kada

vide da Eger već ima popunjenu ispisnicu, spremnu za njegov potpis; dečak je bio previše nestrpljiv.

Vrata se ponovo otvoriše.

Master Karl zastade sa perom u ruci. — Šta je sad? — Nejasno, prisećao se tog čoveka kao pristalice udruţenja

slobodnih umetnika. Nije se mogao setiti njegovog imena, ali se sećao da je bio tumač polova; povrh toga izgledao je i

uzbuđeno.

Ĉovek progovori: — Izvinite, ţao mi je . . . Zovem se Farli. Ja sam Kornutov . . .

— Vi ste tumač polova? Nemam ništa protiv. Više sam

protiv smetnji koje svaki čovek ima u sebi. — Mada to što je rekao i nije bila baš prava istina. Master Karl je bio

dovoljno skroman (moţda zbog toga što je sam imao dovoljno ţenske ćudi) da nije osećao da privatne brige

muškarca ili ţene mogu biti shvaćene putem dela koje su

napisali tumači polova ili, kako su oni sebe nazivali, bračni savetnici. On neće nikada nijednog iznajmiti, a

sada je bio ogorčen i na Kornuta, koji je to uradio.

I kao što će se pokazati, to će isto biti i sa Kornutom. — Bio sam svadbeni poklon — objašnjavao je Farli — i tako,

sa grubim mesečnim planom, krenem jutros da posetim Kornuta. Nisam upotrebio standardne forme.

Pretpostavljao sam i lične intervencije i dodatke. Tako, mislio sam da je bolje da smesta intervjuišem muški pol,

jer kao što znate . . .

— Master-Karle — upade divlje Eger — molim vas

potpišite moju ispisnicu.

Izraz njegovih očiju govorio je više od njegovih reči. Kaleidoskop je pokazao neki novi lik, ali ovog puta Karl

uspe da pročita njegovo značenje. Klimnu glavom i napisa

svoje ime. Bilo je više nego jasno da Egerov razlog za odlazak i napuštanje Losili i master-Kornuta nema mnogo

zajedničkog sa njegovim talentom za matematiku.

Ali ni tumač polova nije mogao da se zaustavi.

— Onda, gde je osoba ţenskog pola, master-Karle? Kaţu da bi trebalo da bude ovde. . .

— Losili? Naravno. — Karlovom svešću prostruja uţasna misao. — Mislite da se nešto dogodilo, ponovo?

Kada ste otišli da vidite Karnuta, on je bio . . .

— Bespomoćan. Da. Gotovo mrtav. Sada je na ispiranju stomaka. Tako, oni misle da će sve biti u redu.

Kada su dotrčali do Komu tove sobe, lekar je već imao gotove spektre skenera koji su bili do u tančine.

dešifrovani pomoću portabl-dijagnostika. Kornut je bio u nesvestici. Lekari su ih hrabrili:

— Loše, ali ovog puta se izvukao. Njegovih pedeset nije

ništa. Rekord je . . .

Karl upade hladno: — Moţete li da ga probudite? Dobro.

Onda to i učinite.

Lekar sleţe ramenima. Prinese iglu do njegove ruke, gurnu drugi kraj u epruvetu: oblačić pare lebdeo je iznad

Kornutove ruke i neprobodene koţe, a fine kapljice nalazile su svoj put kroz nju, potkoţicu i potkoţno tkivo,

da bi u trenutku Kornuta osvestile.

— Imao sam neke glupe snove — poluglasno reče.

Zatim vide Losili, čije lice beše crveno. To ni najmanje

nije bio san. Ono malo takta master-Karla bilo je dovoljno da i on i lekar ostave to dvoje same.

Doţivljaj jednog ispiranja stomaka nije tako prijatan, a i

posle trećeg puta Kornut nije zavoleo taj postupak. Osetio

je svu njegovu ţuč i gorčinu. Njegov jednjak bio je

ostrugan, a upotreba pilula ostavila mu je za posledicu glavobolju.

— Izvini — reče.

Losili dohvati čašu i jednu od pilula koju je lekar

ostavio. On je proguta i poče da se smejulji. — Srećni Val. Znaš — reče — da sam bio budan kada je taj momak ušao,

izašao bih i bubnuo u glavu Vala. To je bila njegova ideja. Dao bi pola svoje antropologije na veresiju, kako bi nam

pribavio usluge Farlijevog servisa, i to za godinu dana unapred. Kao da je. . . Ipak bih rekao da mi je Val spasao

ţivot. — Ustade i poče da tumara po sobi. Uprkos gorčini i glavobolji, osećao se neobjašnjivo veselo. Ĉak i san, mada

krajnje neobičan, nije ga činio nezadovoljnim. U njemu su bili i master Karl i Sent Sir i neka ţena iz Juţne Amerike, a

bila je i Losili.

Zastade kod svog stola. — Šta je ovo? — Pogleda na

uredno sloţenu hrpu papira, sa podsetnicom na vrhu, na kojoj je pisalo: “S. R. Farli, savetnik”. To je bilo sve. Samo

— savetnik. Otvori prvu stranicu i ugleda simbole poredane kao jednačinu. Simboli ♂ i ♀ poredani

naizmenično i skladno, zajedno sa krstićima, podsetili su ga na studentske veţbe iz simboličke logike. — To je gotovo

Bulova notacija — reče znatiţeljno. — Ĉudim se, pogledaj

ovo, Losili. Treći red. Ako zameniš ova tri termina iz niza u četvrtom redu i. . .

Zastade. Ona pocrvene, ali on to nije zametio. Iznenada

poče da čeprka po stolu. — Moj Volgrin! Gde je Volgrin?

— Misliš na prikaz distributivnih anomalija koji si pripremao za master-Karla? On ga je pokupio kada je

polazio.

— Ali on nije završen!

— On ne ţeli da radiš na njemu. I bilo šta drugo. Ţeli da

uzmeš slobodne dane i odeš iz kolonije. I još ţeli da i ja krenem s tobom.

— Hu-h — zlovoljno je gledao kroz prozor. — Hm —

napravi grimasu, coknu jezikom. — Dobro. U redu. Gde ići iz kolonije? Imaš neku ideju?

Losili je izgledala pomalo zabrinuta. — U stvari, imam.

O zalasku sunca oni su se već ukrcali na brod koji

jedanput dnevno plovi do teksasa. Bilo je dovoljno prometa između grada i teksasa, čak i iz Univerziteta do

grada, ali između Univerziteta i teksasa vrlo malo. Nagnuti preko ograde broda gledali su prema univerzitetskom

ostrvu, gradu i zalivu. Gotovo nečujno iznad njihovih glava lepršale su letelice, kao lišće koje opada, presecajući

povremeno skerletno, od zalazećeg sunca, nebo u bezbroj iskrica. Jedini zvuk na palubi bilo je njihovo lepršanje i

tiho sopransko pištanje njihovih motora.

Iznenada Losili reče: — Nisam ti ništa govorila o

Rodţeru, mom bratu — dodade hitro.

Kornut zaustavi izvestan osećaj pre nego što se i javio. — Šta s njim? — upita najzad.

— Nije sazreo za školu — reče ona. — Mogao je biti ali. . . Kada je imao otprilike pet godina, desilo se da je jednog

dana plivao van teksasa. Bio je tu još jedan dečak koji je skakao u vodu. Sudarili su se. Taj dečak se od udarca

udavio — ona napravi malu pauzu, okrenu se i pogleda u njega. — Rodţer je dobio frakturu lobanje. Od onda, on je

bio ... Ovaj, njegova inteligencija se nikad nije razvila dalje od tog stadijuma.

Kornut ju je pratio mrko raspoloţen.

Nije to bilo zbog toga što je razmišljao o zaostalom,

glupom bratu već zbog toga što nije nikad razmišljao da bilo kakav brat uopšte i postoji. Nikada mu nije palo na

pamet da brak uključuje u sebe više od dvoje ljudi.

— Nije on umobolan — reče zabrinuto Losili — samo

neinteligentan.

Kornut ju je jedva čuo. Bio je zauzet pokušajima da

izađe na kraj sa zaključkom da u takvim slučajevima ima mnogo više stvari nego što je on pretpostavljao — osim

ljubavi i saputnika kao psa čuvara. I više od toga, što on neće nikada razumeti. U tome mu prođoše sledećih

dvadeset minuta plovidbe, koliko im je trebalo da stignu do teksasa. Sve to vreme Kornut je odgonetao činjenicu da

se on u stvari poduhvatio nečeg mnogo šireg od obične konvencionalnosti ili zadovoljstva; tačnije, da se

poduhvatio izvesnih obaveza.

Teksas se nalazio devedeset stopa od obale, iznad samog horizonta posmatrajući iz Sendi Huka. Imao je

čelični krov površine četrdeset akra i dvadeset nivoa, tako da je najniţi bio četrdesetak stopa iznad srednje visine

vode. To nije bila slaba strana teksasa. To je namerno tako isplanirano. Teksas je čučao na stotinu metalnih nogu,

stubova, pobodenih u muljevito tlo, kao temelj i kao zaštita u isto vreme. U vreme oluje, penušavi talasi su ga

ţeljno zapljuskivali, a munje nepogrešivo pogađale radarski svetionik na njegovom tornju.

Bilo je vremena kada je postojanje tih radara bio jedini

razlog postojanja i samih teksasa. To vreme je prošlo. Satelitska posmatranja i metodi sondiranja jonosvernim

odašiljačima dokrajčili su njihovu upotrebu i vaţnost. Ali svet im je sada izmislio novu upotrebu. Bili su vodiči

kitolovnim podmornicama svetske trgovačke flote, dok su ove traţile, između podvodnih grebena, put do svojih

pristaništa; sluţili su i kao matični brodovi prilikom krstarenja ribarske flote po manjim morima. Pruţali su

utočište desetinama miliona ljudi, koji su ţiveli duţ američke obale, ili su bili upotrebljavani kao dobar radni

prostor za one grane industrije koje su bile neprijatne za normalan ljudski ţivot; smradom ili bukom ili nekom

drugom opasnošću.

Energijom se teksas napajao iz neposredne blizine.

Svaki metalni stub na kome je bio postavljen, u donjem delu imao je nekoliko razrezanih otvora, nalik na

pukotine. Talasi koji su se lomili o njih nabijali su vazduh, koji se, nošen svojom snagom, kroz ventile sabijao, pod

pritiskom, u rezervoare. Sva snaga tog pritiska nalazila je svoj odušak koji je sada bio usmeren na pneumatičke

turbine, čije je zujanje značilo novu teksašku svetlosnu i industrijsku energiju. Kada je vreme bilo „dobro”, tj. kada

su talasi hučali i bubnjali, bilo je energije za topljenje aluminijuma, i tada su brodovi bez prestanka donosili

sirovu rudu i odnosili šljaku; a sve je bilo nadomak teksasa: okean je bio neiscrpan rudnik i idealno đubrište.

Kada je vreme bilo „loše”, kada je Atlantik bio staklasto miran, proizvodnja aluminijuma za trenutak bi prestajala.

Ali vreme nikad zadugo nije bilo tako „loše”.

Losilini roditelji i brat ţiveli su u trosobnom stanu na

najlepšem kraju teksasa: leđima okrenuti fabrici za preradu riba, na suprotnoj strani od rafinerije

aluminijuma i šest spratova iznad generatora. Kornut se grozio svega toga. Bilo je zagušljivo i bučno.

Losili je bila kupila poklone: široki opasač za oca,

kozmetiku za majku, a Kornut je pronašao, ne sa malim iznenađenjem, jednu zastavicu koju su urođenici bili

poneli sa sobom i to je kupio kao poklon za Rodţera. Zastavica je prodavana ne kao umetničko delo već kao

stvar za sporazumevanje i Kornut je bio prezadovoljan, jer upravo sada mu je ta stvar bila preko potrebna. Losilina

majka je iznela kolače i posluţila kafu, a Kornut ih je zabavljao pričama o doţivljajima iz juţnih mora.

Naravno, nije spominjao svoja pomračenja duţ puta,

baš kao što nije mogao ni da zadrţi pogled na Rodţeru.

Losilin brat je bio ogroman mlad čovek, viši od Kornuta,

zadovoljnog izraza lica i praznih očiju. Nije bio ponuđen

kolačima ni posluţen kafom. Sedeo je, posmatrao Kornuta

i pipao prstima izbledelu materiju svog poklona, trljao lice njime i smeškao mu se. Kornut je bio u neprilici. Osim

urođenika i nekolicine kliničkih slučajeva, koji su sluţili kao nastavno sredstvo, u koloniji nije bilo ljudskog bića

koje je imalo koeficijent inteligencije manji od sto četrdeset, tako da Kornut nije imao nikakvog iskustva s

tim. Dečak je mogao da govori, mada uglavnom nije, i mada je izgledalo da razume šta Kornut govori, ipak ni u

jednom trenutku nije promenio izraz svog lica.

Stvar je bila u tome što se Rodţer nije mnogo trudio da čuje šta je Kornut govorio. Cela njegova paţnja bila je

usmerena na poklon koji je dobio. Uskoro, kada je pomislio da je to umesno, izvinio se i otišao u svoju sobu.

Rodţer je o poklonu znao da je vrlo star i da dolazi

izdaleka; verovatno prošlonedeljni, i iz grada koji se vidi na

horizontu. Imao je slabu memoriju. Ono što je Rodţer mislio o zastavici iscrpljivalo se u viđenju njenih boja.

Magnetskim kleštima zakucao je zastavicu na zid svoje

sobe. Stade zamišljeno preko puta nje. Povadi čavliće i rasproste je preko svog kreveta. Stajao je iznad nje i

ponovo posmatrao, i uopšte pričinjavalo mu je zadovoljstvo da stoji pored nje i da je posmatra.

Napolju, pored jake mesečine, duvao je snaţan topao

vetar iz pravca Portugala. Talasi su bili visoki, a huka i zujanje vazdušnih ventila, koji su se otvarali i zatvarali,

razlegala se po celom teksasu. Sve je to stvaralo takvu galamu da se i razgovor teško odvijao. (Kornut je postajao

sve nestrpljiviji.) Ali sve to nije uznemiravalo Rodţera. Od dana kada je dobio frakturu lobanje i uništio deo mozga,

Rodţera, zapravo, ništa nije uznemiravalo.

On se zaljubio u svoju zastavicu. Buljio je u nju još

desetak minuta, a onda ju je lepo presavio i stavio ispod svog jastuka. Zadovoljno se smeškajući, vrati se gostima,

da poţeli laku noć muţu svoje sestre.

GLAVA DESETA

Master Karl uključi na spoljnom delu ulaznih vrata svetleći natpis na kome je pisalo: „Ne uznemiravaj!” Zatim

otvori pokretni zastor koji je skrivao njegovu malu mračnu sobu od slučajnih pogleda studenata-kućepazitelja. Nije

se stideo svog hobija koji ga je vezivao za tu mračnu sobicu. Jednostavno, sve to njih ne bi trebalo da

interesuje. Karl se nije stideo onoga što radi. Njegova soba bila je najbolja potvrda za to. U njoj je bilo tragova svih

njegovih interesovanja.

Na tri šahovske table bila su postavljena tri šahovska

problema; upola rešena i tako zaboravljena. Razbacane figure bile su od desetine generacija

studentkinja-spremačica paţljivo brisane od prašine i paţljivo vraćane na svoje mesto. Na ţućkastim i lila

zidovima visile su fotografije događaja i posveta iz Majnouna, deset godina stara uspomena na ispit iz

statistike linearne-be gramatike. Na jednom crteţu bila su naslikana dva špila rajnskih karata (i nekoliko

neotvorenih), što je podsećalo na dve godine provedene u dokazivanju, za svoje lično zadovoljstvo, da telepatija nije

moguća.

Dokaz za to počivao je na jednoj analogiji, ali se master Karl zadovoljio da je ta analogija nepobitna. Ako,

pretpostavljao je on, telepatska komunikacija moţe biti podvedena pod opštu jednačinu jedinstvenog

istraţivačkog zakona, onda bi ona potpadala pod jednu od

dve moguće kategorije: bila bi čisto saglasje, kao kod elektromagnetskog spektra, ili bi bila čisti kvantitet, kao

kod kineto-gravitacijskih sfera. Odbacio je drugu mogućnost iz sledećeg razloga: ona je nametala zaključak

da bi u tom slučaju, svaka misao mogla biti primljena od

svake osobe, bez ikakvog odabiranja i pravila, što se već na

prvi pogled moţe osporiti.

Znači, telepatija, ako uopšte postoji, mora da bude saglasje. Karl je razvijao tu pretpostavku. Kristali identični

u svojoj strukturi odjekuju zvucima identične frekvencije. Ljudi identični u strukturi ponašaju se isto. Tada ih

nazivaju identičnim blizancima. Master Karl je za dve godine tog proučavanja najveći deo vremena proveo traţeći

i ispitujući parove takvih identičnih blizanaca. To mu je oduzelo dve godine, ne više, što mu je bilo dovoljno da

pronađe tri stotine dvadeset šest pari blizanaca; a tri stotine dvadeset šest je broj koji u računu verovatnoće

daje minimum opštosti u kojoj se statistički uzorak moţe prihvatiti kao valjan za zaključke. Kada tri stotine

dvadeset šest pari blizanaca nije uspelo da osigura nešto značajnije i više od slučajnog pogađanja karte, koju jedan

od blizanaca posmatra, dok drugi čita njegove misli, Karl je trenutno obustavio sva dalja istraţivanja.

Kada je sa takvim rezultatom dvogodišnji posao bio završen, Karl nije bio ljut, ali nije bio ni srećan. Nije mu

padalo na pamet da nastavlja sa onih tri stotine dvadeset šest pari, ali je zato dozvolio sebi da se još jedanput vrati

na istraţivanje onih aspekata koji su nekada bili imenovani kao psionika.

Predznanje je eliminisao već sa nivoa logike. O

psihodirigovanju pomno je razmišljao nekoliko meseoi pre nego što je odlučio, kao i prilikom nagađanja da su leteći

tanjiri vanzemaljskog porekla, da ono otvara neke mogućnosti za eksperimentalno proveravanje, kao i to da

moţe biti vrlo privlačno ispitivanje. Veštinu probadanja iglama na daljinu on je isključio kao nebitnu,

podrazumevajući je kao nuţnu posledicu ili telepatije ili psihodirigovanja. Nisu bili u pitanju slučajevi u kojima

ispitanik ili onaj koji trpi zna da je on taj koji biva boden. To bi otvaralo drugi problem: prosta asocijacija moţe biti

razlog da onaj ko vidi lutku izbodenu iglama, koja

predstavlja njega, ili onaj kome dţu-dţu veštak samo

spomene da će mu nokti na nogama biti pečeni, moţe vrlo lako oboleti ili čak naprasno umreti od straha. Ali ako

ţrtva fizičkim putem to ne sazna, onda ona to moţe saznati jedino telepatijom ili psihodirigovanjem; pa je to Karl

eliminisao.

Tradicionalna lista paranormalnih moći sadrţavala je samo još dva druga fenomena: prenos energije i

telekinezu.

Karl je odlučio da prvu posmatra kao podvrstu druge. Brzina Braunovog kretanja molekula (tj. njihova

ugrejanost) do tačke uţarenosti sigurno nije različita u vrsti od opšteg postupka grupe molekula (tj. kretanja

materijalnih stvari).

Prvi pokušaj telekineze imao je za posledicu mučno

vreme isprobavanja pomeranja delića materijala: prvo papira, zatim čioda, obešenog vlakna pa mikroskopskog

zrna prašine. Ali rezultata nije bilo. Koristeći se znanjem iz klasične fizike, Karl je zatim započeo seriju testova u koje

je bio uključen fotografski film. Potvrđujući izvesne teze ranijih fizičara, on se uverio da je to sredina u kojoj i

najmanja fizička energija proizvodi najveći mogući izmerljivi efekat. Fotoni, slobodni elektroni i gotovo svaki

pojedinačni oblik energije moţe menjati nepostojane molekule u emulziji filma.

Karl je radio sa najboljim i najbrţim emulzijama, čineći

razne majstorije kako bi napravio što osetljiviji film: specijalnim razvijačima, preciznom temperaturnom

kontrolom, preekspozicijom — da bi film „upio” deo energije potrebne za proizvodnju slike. Zatim bi provodio

sate i sate nad svakim delićem filma, pokušavajući da oboji kruţiće, krstiće i zvezdice emulzijom, i da svojim

duhom molekule učini vidljivim, izazivajući njihovu

promenu. Makazama bi rezao njihove likove koje bi odlagao zavijene u specijalan papir za film, razmišljajući

pri tom da je vrlo moguće da se psionička „radijacija” moţe

pokazati kao u svom izvoru. Imao je jedan privremen i

slučajan uspeh: na delu srećno izabranog filma koji je umotan proveo noć ispod njegovog jastuka, posle

razvijanja, sledećeg jutra, pokazalo se sablasno plamteće „X“. Ubrzo ga je master Florijan iz fotohemijske

laboratorije potpuno razuverio. Jedino što je te noći uradio jeste da je film učinio suviše osetljivim, tako da je reagovao

na slabe infracrvene talase koje je emitovalo njegovo sopstveno telo.

Za to veče master Karl je spremio novi eksperiment preekspozicije specijalno x-zracima napravljenog filma sa

idejom da ga dovede u vezu sa komadom luminiscentnog papira. Slaba gama-zračenja tog papira zahtevala su

časove dok se ne bi dobio efekat na emulziji. Ali i ti časovi,

po planu master-Karla, treba da budu korisno provedeni.

Da bi popunio tih nekoliko sati, Karl je imao još jedan radostan zadatak. Poslao je studenta-kurira da iz njegove

kancelarije donese nezavršene skice koje je bio ukrao iz Kornutove sobe. One su bile naslovljene:

„Usklađivanje

jasno uočenih anomalija

u Volgrinovom distributivnom zakonu”.

Karl namesti tvrdu naslonjaču uz svoj radni sto i poče da čita, sa ne malim zadovoljstvom.

Volgrinov zakon, koji se bavi podelom nesaglasnih

elemenata u slučajnim sistemima, čisto je matematičko pravilo. On ne raspravlja o materijalnim objektima; ne

raspravlja čak ni isključivo sa numeričkim veličinama kao takvim. Volgrinov zakon nalazi široku primenu u svakoj

vrsti tehničkog ljudskog znanja, od postavljanja parametra za odbacivanje beznačajnih i nepotrebnih

količina ribe prilikom njenog konzerviranja do predviđanja

rezultata građanskih izbora. To je opšti zakon koji svoja

specifična pravila, koja iz njega proizilaze, dokazuje u pribliţno svakom praktičnom slučaju.

U svakom, osim u jednom. Jedan od Karlovih studenata

bio je pokušao da pomiri Volgrinovo pravilo sa podacima popisa stanovništva. U okviru pripremanja doktorske teze

— neobično — shvatio je da predmet nikada neće biti obuhvaćen. Momak nije uspeo. Pronašao je sebi drugu

temu, kojom je uspeo da dobije ţeljeni akademski stepen i tako postane novi srećni nadzornik svih komunikacionih

sistema u jednom TV-sindikatu. Ali u svom neuspehu, on je došao do problema koji je privukao paţnju svih

prvorazrednih matematičara. Karl je taj isti problem ponudio Kornutu.

Kornut je radio na njemu punih šest meseci, svakog

dana posle svojih obaveznih časova. Iako je bio nepotpun,

izveštaj je pruţio master-Karlu tri sata pravog uţivanja. Ono što je Komut uradio, bilo je prekrasno. Karl je sledio

svaki korak, zadovoljno mumlajući nešto u sebi, podiţući obrve pri svakom podizanju na kvadrat, dok se ono ne bi

dokazalo kao ispravno u smelim proširenjima pravila Gibove stepen-analize. Ono što je njega zanimalo bila je

čisto matematička strana problema, a ne predmet popisa i njegove unutrašnje relacije. To se jedino zadrţalo u

njegovoj svesti kada je završio čitanje prikaza i kada je, naslonivši se u svoju fotelju, još rumen od uzbuđenja,

razmišljao u čudu zašto je Kornut mislio da je delo još nezavršeno. Ono je bilo završeno! Svaka jednačina rešena!

Konstante su standardne i ispravne, a varijabile su tako postavljene da se iz stranice u stranicu potpuno uklapaju

u obrazloţenje.

— Vrlo čudno — reče Karl samom sebi, tupo gledajući u sud u kome je film sa x-zracima mirno počivao upijajući

elektrone. — Ĉudim se . . .

On sleţe ramenima i pokuša da odagna taj problem, ali

se on nije dao odagnati tako lako. Za trenutak pomisli da

pozove Kornuta, ali se istog trenutka seti. Dečko se još nije

vratio iz posete Losilinoj porodici, a i da jeste, više se nije moglo tako lako banuti u njegovu sobu.

Nezadovoljan tom mišlju, master Karl poče da čita

zadnju stranicu Kornutovog izveštaja. Račun je bio tačan. Ovog puta pustio je čulima da sama proziru. — Od n rođenih, broj onih koji će dočekati da budu najstariji članovi jedne populacije biće jednak vremenu n kao

konstante e-log-q. Dobro, zašto ne?

Karl je bio uznemiren. Pogleda na svoj časovnik. Bilo je

tek deset. Namrgođen, on zakopča jaknu i izađe napolje, ostavljajući upaljeno svetlo, otvorena vrata, otvoren

izveštaj na stolu . . . i film ozračen x-zracima, još uvek čvrsto priljubljenog uz svoj gama-zračeći papir.

Niko nije odgovorio kada je Karl zakucao na Kornutova vrata. Malo razmislivši, on ih gurnu i otvori. Soba je bila

prazna; još se nisu vratili iz teksasa.

Karl promrmlja nešto noćnom čuvaru i pokretnim stepenicama izađe iz Mat Tovera. Mislio je da će mu kratka

šetnja biti od pomoći. Bilo je hladno ali je on to jedva primećivao. „Promenljiva q? Da li je sve u redu s njom? Ali

sva njena izvođenja su u redu.” On ih se prisećao sa

takvom jasnoćom kao da ih je sada čitao urezane na zidu zgrade administracije ispred koje je upravo prolazio.

„Jednačina definiše q.” On se čak sećao koje je vrednosti promenljive ta jednačina sadrţavala. „Zdravlje

stanovništva, ratovanja, snabdevanje hranom, promenljivo javno mnjenje u odnosu na drţavu . . . Sve ove

promenljive bile su pregledno sređene.”

— Dobro veče, Karl-san.

On zastade i pogleda u pravcu gvozdene ograde. Bio je

došao do malog logora gde su urođenici bili smešteni. Kapetan (ma kako se on zvao) dočeka ga rečima: — Mislim,

vi ljudi ste otišli. . . Ah, poučavanje — završi on naglo. „Na

izloţbu” — to je, otprilike, trebalo da kaţe.

— Sutra, Karl-san— reče čovek čije je lice bilo kao oblanda, nudeći Karlu dugu i perjem ukrašenu lulu. To je

značilo i pozdrav i dobru nameru: lula mira, starinski i za antropologe iz nekih razloga neočekivani običaj tih

ostrvljana. Karl odmahnu glavom. Ĉovek — Karl se priseti njegovog imena — Masatura-san — reče: — Ti šapućeš u

daljinu teško, gospodine. Namirisao sam to izdaleka juče.

— Zaista — reče Karl koji i nije čuo šta je ovaj rekao. Razmišljao je o e-log i o valjanosti njegove aplikacije; ali

sve je bilo u redu.

— Duh šapuće u daljinu, ne miriše dobro —

najozbiljnije je nastavljao da objašnjava.

— Ne, zaista ne — Karl se čudio kako a moţe imati tu

vrednost kao prvi faktor u finalnoj jednačini.

Tai-i Masatura-san uporno je nastavljao: — Kornut-san miriše loše isto, Sent Sir-san govori. Karl-san! Ne govori

duh!

Master Karl pogleda u njega. — Svakako — reče. — Laku noć. — Tai-i je još nešto doviknuo ali ga Karl već nije

čuo. Konačno je shvatio šta je to nezavršeno u Kornutovom izveštaju. Numeričke vrednosti bile su date

za svaku promenljivu osim za jednu. Bilo je još uvek rano i

nije nameravao da zaspi dok ne dobije tu preostalu vrednost. . .

Kornut je, sa rukama oko Losilinih ramena, zurio u crveno lice meseca, koje je visilo iznad horizonta. Izgrevalo

je vrlo kasno.

Morali su da se ukrcaju na brod koji ih je odveo do

grada a zatim čekaju presedanje. Direktnu vezu imali su tek ujutru, a Losilini roditelji nisu imali mesta da ih

zadrţe. I da su imali, Kornut ne bi ostao. Bilo mu je

potrebno dosta vremena da se privikne i odomaći. Bilo je i suviše mnogo promena odjedanput; već i to što će morati

da prekine svoju uobičajenu kolotečinu i da se prilagodi Losilinom prisustvu u svojoj sobi.

Ali, u celini, to je ipak bilo vredno truda.

Upravo su nadletali Univerzitet. Na crvenoj mesečini

most je izgledao kao kakva čipka. Samo je svetlo zgrade administracije paralo jednoličnost mraka između kula.

Bilo je neobično da je upravo zgrada administracije bila osvetljena.

Pomalo pospano, Kornut je krajičkom oka posmatrao

skladno uspavano lice svoje ţene. Nije znao da li je voli više ili manje pošto je upoznao članove njene porodice:

neinteresantne roditelje, doduše ljubazne. Ipak je on naučio na sjaj. A tek njen brat. Naravno, to je bio nesrećan

slučaj; ali toliko biti ushićen, kao dete, kao ţivotinja, običnim parčetom tkanine koju mu je Losili donela. . .

Kornut nije bio baš srećan što je uopšte u srodstvu s njima. Rođaci se ne mogu birati. Njegovo sopstveno dete,

na primer, isto tako moţe biti neprijatno iznenađenje.

Njegovo sopstveno dete! Misao mu je došla sasvim

prirodno, mada mu nikada ranije nije pala na pamet. Nehotice, on zadrhta i ponovo pogleda u Losili.

Ona progovori pospano: — U čemu je stvar? — I dodade:

— Oh, da mi je znati šta oni ţele?

Brod je upravo aterirao, dok je na pisti nekoliko ljudi strpljivo čekalo. Pored njih je stajao policijski poper sa

nepomičnim elisama, ali sa upaljenim ţmirkavim crvenim svetlom. U isprekidanim mlazevima svetla, koje je

obasjavalo deo piste, Kornut je prepoznao jednog od ljudi koji su čekali, činovnika administracije. Svi ostali su bili u

uniformi.

— Da mi je znati — reče zadovoljan što ne mora da

objašnjava uzrok svoje iznenadne strepnje. — Pa, dobro ću

spavati noćas. — Uhvatio ju je za ruku i pomogao joj,

mada nepotrebno, ali zato s velikim zadovoljstvom, da siđe niz stepenice.

Zdepast uniformisani čovek koraknu napred. —

Master-Kornute? Narednik Rem. Vi se sigurno ne sećate mene, ali. . .

— Ipak se sećam, Rem — reče Kornut. —Bili ste u

jednom od mojih razreda, pre šest ili sedam godina. Master Karl vas je preporučio, u stvari on vas je zastupao

na usmenom delu odbrane vaše teze.

Usledila je pauza. — Da, u pravu ste — reče Rem —

ţeleo je da me posveti u posao na fakultetu, ali sluţba bezbednosti me je već primila kao sudskog veštaka i. . .

Prošlo je otada dosta vremena.

— Milo mi je što vas ponovo vidim, Rem. Laku noć — reče Kornut, ali Rem sumnjivo odmahnu glavom.

Kornut stade. Neodređeni strah poče da titra u njegovoj svesti. Nije ga obradovalo saznanje da policajac ispred

njega ne ţeli da samo prijatno proćaska s njim. U pitanju je sluţbeni razgovor. Remov izgled je nedvosmisleno to

pokazivao. — U čemu je stvar? — upita on oštro.

I Rem nije baš uţivao. — Ĉekao sam vas. Reč je o master-Karlu. Znate, bio je vaš blizak prijatelj. Treba da

mi odgovorite na nekoliko pitanja . . .

Kornut jedva da je i primetao iznenadni bol kada ga je Losili ščepala za ruku. — Nešto se dogodilo Karlu? —

upita.

Rem raširi ruke. — Ţao mi je. Razumem vas. Poručnik

je poslao poruku kojom se pozivate iz teksasa, ali ste vi verovatno krenuli pre nego što je ona stigla. — Pokušavao

je da bude ljubazan, Kornut je to primetio. — To se dogodilo pre sat vremena, oko dvadeset časova.

Predsednik je otišao da spava, Sent Sir naime. Master Karl je kao oluja ušao u njegovu rezidenciju. . . Vrlo ljut po

rečima kućepazitelja.

— Ljut, na šta? — ubaci Kornut.

— Ja se nadam da nam vi to moţete reći. Mora biti da je

nešto vrlo ozbiljno. Pokušao je da sekirom ubije Sent Sira. Srećom. . . — On stade, ali nije mogao da povuče reč. —

Kada se to dogodilo, to naime, predsednikov telohranitelj je bio sasvim blizu. Nije bilo drugog načina da zaustavi

master-Karla. Ubio ga je na mestu.

GLAVA JEDANAESTA

Tu noć i celi sledeći dan, Kornut je spavao. Sve je bilo tako prosto i sve je bilo tako lako objašnjivo, a opet, nemoguće

teško za prihvatanje: Karl mrtav. Starac ubijen prilikom pokušaja ubistva. Bilo je više nego neverovatno, bilo je

gotovo fantastično. Nije mogao da prihvati tu mogućnost ni za trenutak.

Ipak nije mogao da je porekne.

Losili je bila pored njega gotovo svakog trenutka; više nego što to supruga moţe biti, više nego i sam pas čuvar. A

on je nije ni primećivao. I da je bila odsutna, ne bi primetio. Ĉinilo mu se da je ona oduvek tu; čitavog

njegovog ţivota. Sada je čitav taj ţivot bio nešto sasvim novo. Novo i različito; nešto što je započelo jutros u jedan

sat sa izlaskom iz broda i susretom sa narednikom Remom.

Rem mu je postavio sva potrebna pitanja u sledećih četvrt sata, ali ga posle toga nije napustio. To što ga je

čuvao bila je više obzirnost i ljubav nego duţnost. Policajac, uz to i sudski veštak, razjašnjavao je porekla i

načine ubistva po stepenu svireposti i sličnosti i pokušavao da objasni one stvari koje su za bezgrešnog

posmatrača bile neuhvatljive. Pokušavao je, mada mu Kornut zbog toga nije bio zahvalan. Bio je kao omamljen.

Nije otišao u razred sledećeg dana. Umesto njega to je

uradio snimak njegovog predavanja. U pratnji Rema, proveo je dan u mučnom ponovnom rekonstruisanju

poslednjih Karlovih koraka. Prvo su posetili predsedničku rezidenciju gde su zatekli predsednika, bledog i hladnog.

Nije izgledao uzdrman posle tog neprijatnog doţivljaja. Njega nikada, ništa nije uzdrmalo. Poklonio im je jedva

trenutak svog vremena. — Karl u-bi-ca. Ve-li-ki šok

Kor-nu-te. Ge-ni-je, ne o-če-kuj-mo da i on bu-de

ne-pro-men-ljiv. — Kornut nije poţeleo da se dalje s njim zabavlja. Pojava Sent Sira, doduše, nikada nije bila

interesantna, ali ono što ga je odbilo od daljeg razgovora s njim bila je slika sobe u kojoj ja sve blistalo od čistoće, što

je govorilo da su svi tragovi pomno uništeni, kao da ništa nije bilo; helebarda iz petnaestog veka bila je uredno

vraćena na sprat odakle ju je Karl uzeo malo pre nego što će ga strelac usmrtiti.

Bio je zadovoljan kada je napustio bogato ukrašenu

predsedničku rezidenciju, mada je znao i da mu ostatak dana neće pruţiti baš veliku radost. Prvo sledeće

zaustavljanje bilo je kod noćnog portira na spratu gde je master Karl stanovao. On ih je obavestio da je nekadašnji

nadzornik napustio sobu negde oko deset sati, uznemiren zbog nečega, ali, u skladu sa svojim navikama, ne dajući

nikakvog signala o prirodi svoje zabrinutosti. Nije im palo na pamet da pitaju urođenike i da nešto saznaju iz

njihovog jezgrovitog, samo njima razumljivog, monologa. Zato su na sledećem koraku naišli na trag.

Master Karl se pojavio kod piramida dvadeset pet minuta posle deset; zahtevao je brzu uslugu iz, servisa

noćne biblioteke.

Bibliotekar je bio student koji je radio za vreme svog školovanja kao što to radi većina studenata. Bio je jako

uznemiren i Kornut odmah shvati zašto. — Spavali ste, zar ne?

Student klimnu glavom. Skoro je spavao i dok je

razgovarao sa njima. Vest o smrti master-Karla proširila se po čitavoj koloniji i svi su hteli da od njega saznaju nešto.

— Pronašao mi je pet grešaka i . . . — stade očigledno ljut na samog sebe.

Kornut nastavi misao: — Smatram ih nevaţnim — reče ljubazno. — Sasvim ste u pravu što nam to ţelite reći.

Narednik Rem ţeli sve informacije.

— Hvala vam master-Kornute. Ja, uf, upravo sam hteo

da sklonim pepeljaru sa stola kada je on to video, ali je ćutao i samo je nervozno zatraţio da odmah upotrebi

piramide. — Student krenu prema specijalno rashlađenoj sali u kojoj su se čuvali snimci, trake i mikrofilmovi. Tu je

bio smešten glavni kompjuter biblioteke i još desetina manjih kompjutera koji su sluţili studentima za

spremanje ispita, koji su bili poredani ukrug tako da je svaki bio okrenut od drugog za nekoliko stepeni.

Rem je zurio u mesto gde se informacije ubacuju. —

Mnogo je komplikovanije nego kada sam ja bio ovde. Da li je master Karl znao da rukuje njima?.

Student se isceri: — Mislio je da zna. Onda se besno

vratio k meni. Nije mogao da dobije podatke koje je ţeleo. Ja sam pokušao da mu pomognem: bili su to klasificirani

podaci o rezultatima popisa.

— O . . . — reče Kornut.

Narednik Rem se okrenu i pogleda u njega: — I?

— Jasno. Mislim da znam šta je nameravao. U pitanju je Volgrin — reče Kornut.

Srećom, Rem je razumeo o čemu je reč, mada Kornutu

ni na kraj pameti nije bilo da iko moţe znati nešto o Volgrinovom distributivnom zakonu. Rem nastavi: — Ja

sam jednom upotrebljavao neke Volgrinove funkcije, ali ne vidim šta je on radio sa rezultatima popisa?

Kornut sede i namesti se kao na kakvom predavanju.

Ne gledajući u Losili on joj ispruţi ruku koju ona, još uvek s njim, prihvati. — Nije značajno za ono što vi traţite. Bar

ja tako mislim. Postavili smo nekoliko problema za

razmatranje, izvesne anomalije u Volgrinovoj distribuciji rezultata popisa. Naravno, to ne moraju biti anomalije. O

tome sam u slobodnom vremenu pravio nekakve zabeleške. — On se namršti. — Bio sam na tragu, kad

odjedanput uleteh u velike nevolje. Neke od vrednosti, izvedene iz mojih jednačina, pokazivale su . . . gluposti.

Pokušao sam da dobijem realne vrednosti, ali dobio sam

isti odgovor kao master Karl, samo su one bile sređene. Budalasto, naravno.

— On je rekao: „Moronik”, — upade student u razgovor.

— Rekao je da namerava da ih uzme u svoje ruke zajedno sa Sent. . . — zastade, obliven rumenilom.

Rem reče: — Pa, mislim da ih je uzeo. U čemu su te vrednosti koje vas uznemiravaju?

Kornut odmahnu rukom. — Ništa značajno. One su

pogrešne. Jedino ne mogu pronaći gde sam pogrešio. Mislim da to ne pripada matematici. Pretpostavljam da je

Karl došao do istih stvari, a onda odlučio da pogleda u realne vrednosti promenljivih u nadi da će mu one dati

ključ zagonetke. Isto kao i ja.

— Da bacimo pogled — reče Rem. Student ih povede do glavnog kompjutera biblioteke. Kornut samo odmahnu

glavom; bio je potpuno udubljen u sebe.

— Stari podaci — objasni — bez ikakve veće vaţnosti.

Nema razloga očekivati da bi u njima bila neka tajna. Ali. . .

On stade i pokaza na prizor na ekranu kompjutera, koji

prvo mutno a zatim u punoj jasnoći zablesnu natpisom:

„Klasifikovane informacije”.

Rem je buljio u natpis. — Ne znam — reče.

Kornut je razumeo. — Ne mogu verovati ali. . . Istina,

Karl je bio nadstojnik. Bio je uveren da poseduje izvesna prava . . .

Policajac napravi mali mig. — Šta je s tim, sinko? Da li

se ponašao neobično, uznemireno?

— Bio je besan kao u paklu — reče student s očiglednim zadovoljstvom. — Rekao je da ide pravo Se. . . Pravo u

predsedničku rezidenciju da dobije objašnjenje i prave činjenice. Reče da je to Moronik . . . Tačnije . . . Moronik,

nesposobni birokrata — završi student sa još većim

zadovoljstvom.

Narednik Rem pogleda u Kornuta. — Sudska istraga će morati da odluči — reče malo zatim.

— Da li mislite da je pokušao da ubije čoveka? — oštro

upita Kornut.

— Master-Kornute — reče policajac polako.— Ne mislim

da je bilo ko ikada stvarno poţeleo da ubije bilo koga. Ali došlo mu je preko glave. Ako je stvarno bio ljut, ko zna? —

Nije pruţao šansu Kornutu da išta progovori. — Rekao bih da je to sve — reče okrećući se bibliotekaru — osim ako

nije rekao još nešto?

Student je malo oklevao, a zatim veselo dodao: — Samo još jedno. Dok je odlazio, rekao mi je da će mi ocena biti

smanjena zbog pušenja na radnom mestu.

Sledećeg jutra Kornut je bio pozvan od strane kancelara da prisustvuje čitanju Karlovog testamenta.

Skoro da se nije iznenadio kada je saznao da je on jedini

Karlov naslednik. Ipak je bio ganut. Još se više raţalostio

kada je glas samog Karla to isto objavio.

To je bio oproban način beleţenja najvaţnijih dokumenata, što je uverilo master-Karla da je način

ostavljanja njegovog malenog nasledstva odvelike

vaţnosti. Bila je to traka sa njegovim likom, koja je

recitovala zvučne poruke: „Zdravom i pribranom svešću, testamentom ostavljam svom dragom prijatelju

master-Kornutu . . . ” Kornut je sedeo i netremice

posmatrao sliku. Bila je potpuno kao original. U tome je naravno bila cela stvar: papiri mogu biti zaboravljeni,

zvučne trake se mogu promeniti, ali ni najvećim majstorima ne bi pošlo za rukom da promene bilo šta na

video-kaseti a da pri tom ne promene samu traku. Glas je

bio onaj koji će tutnjati iz miliona studentskih televizora

još decenijama. Kornut je gledao i slušao, ali je uporno pokušavao da odgovori sebi kada je Karl odlučio da njemu

ostavi sva svoja rečita i vredna dobra. „Plašt”, prisećao se maglovito, „bio je to onaj stari, ali kada ga je Karl prestao

nositi?”

To nije bilo vaţno. Ništa više nije bilo vaţno za master-Karla. Ne više. Traka se sa škripom privodila

kraju, a slika master-Karla polako nestajala s ekrana.

Losilina ruka dodirnu njegovo rame.

Kancelar reče paţljivo: — To je sve. Sve vaše. Evo

spiska.

Kornut baci letimičan pogled. Više od hiljadu knjiga i vrednosti procenjene (mora da su radili ceo dan i noć) na

pet stotina dolara i nešto malo preko. Odela i ostala pokretna imovina — Kornut se bezvoljno smeškao — po

komičnoj proceni od jednog dolara po komadu. Gotovine negde oko hiljadu, uključujući i metalni novac u njegovom

novčaniku kada je umro. Izmirenje univerzitetskog pansiona 8.460; dospela mesečna zarada uključujući i čas

smrti 271; ostatak kamate od buduće upotrebe snimljenih predavanja, procena 500. Kornut je zanemeo. Karl bi tim

bio povređen, ali to je bila istina. Biće sve manje i manje potrebe za njegovim predavanjima, dolaze novi profesori i

nove tehnike. Bila je još jedna procena budućeg honorara ostvarenog od njegovih mnemotehničkih pesmica — još

jedan udarac — svega 50 dolara.

Kornut se nije uznemiravao daljim čitanjem ostalih

obaveza — nasledne takse, taksa za platu, nekoliko raznovrsnih računa. Jedino je zabeleţio ukupnu sumu,

koja je bila veća od 8.000 dolara.

Direktor pogrebnog zavoda, koji je za to vreme nečujno koračao po sobi, reče usluţno: — Recimo osam hiljada.

Zadovoljni? Onda potpišite ovde, master-Kornute.

„Ovde” bilo je podnoţje uobičajenog posmrtnog ugovora,

o uobičajenoj fifti-fifti podeli troškova pogreba između naslednika i sluţbe za pogrebe. Kornut je potpisivao

lagano osećajući izvesnu olakšicu. Dobro je prošao. Određeni minimum plaćanja za pogreb iznosi 2.500

dolara. Da je ostavština manja od 5.000, on bi nasledio samo ostatak iznad 2.500; a ako je manji i od te sume,

naslednik bi morao da doplati iz svog dţepa razliku u troškovima. Takav je bio zakon — posebno zadovoljstvo,

zakonska odgovornost za pogrebne troškove, kao ţalosno prisećanje na smrt drage osobe. (A bilo je skitnica koji su

ostavljali testament kao način osvete. Za stotinu dolara vrednu rakiju oni bi testamentom ostavljali svoje

ništavnosti najcrnjim neprijateljima, prodavcima pića, koji bi pre ili kasnije otkrivali sebe nasamarenim ili

natovarenih sa neizbeţnih 2.500 dolara.)

Ispred vratiju kancelara čekao ga je narednik Rem. — Nešto novo? — upita on uljudno i pruţi ruku za pozdrav.

Kornut mu uzvrati i pruţi posmrtni ugovor i spisak Karlove zaostavštine. Policajac je zamišljeno posmatrao

papire, a onda zavrte glavom. — Nije mnogo novca, ali njemu nije mnogo trebao, zar ne? Ovo nam ne objašnjava

baš mnogo — on pogleda u svoj časovnik. — U redu — reče — prošetaću malo sa vama. Danas počinje sluţbena

istraga.

Posebna vladina komisija, kao posebno priznanje

Univerzitetu, imenovala je desetinu istaknutih članova fakulteta kao svoju porotu. Samo je jedan član porote bio

iz matematičkog odeljenja, i to ţena, profesor Dţenet, mada je Kornut poznavao još nekolicinu ili sa zajedničkih

čajanki ili sa zajedničkih šetnji po samoj koloniji.

Sent Sir je dokazivao, svojim uobičajenim tik-tak otkucajima, da master Karl nikada ranije nije pokazivao

znake ludila, mada je one noći izgledao i pomamno i preteći.

Njegov kućepazitelj je izjavio to isto samo je dodao da je

i sam bio zabrinut za svoj ţivot.

Telohranitelj, Karlov ubica, bio je potpuno miran. Kornut je osetio kako se Losili zgrčila u sedištu pored

njega kada se on pojavio. Razumeo je. I sam je osećao istu odvratnost. Ubica ipak nije izgledao drugačije od ostalih

prisutnih. Bio je čovek srednjih godina, promukla glasa koji povremeno zastajkuje, kao slabašan odjek Sent

Sirovog glasa. Objasnio je da se skoro deset godina nalazi u sluţbi kod Sent Sira, da je nekada bio policajac i da nije

retkost da bogati ljudi iznajmljuju bivše policajce kao telohranitelje. Još je rekao da nikada ranije nije nekoga

ubio u odbranu Sent Sirovog ţivota: — Osim ovog, koji je bio vrlo opasan. Bio je . . . Nameravao je da ubije . . .

Nekoga — izvlačio je iz sebe reči vrlo teško, ali bez vidljivog naprezanja i uznemiravanja.

Posle njih na red su došli nekolicina ostalih — Kornut lično, noćni čuvar, student-bibliotekar, čak i savetodavac

Farli, koji je izjavio da je Karl zaista izgledao usplahireno prilikom njihovog poslednjeg susreta, ali naravno uzrok je

bio sasvim drugi, i zaista je bio za uznemiravanje: ispričao mu je o najnovijem Kornutovom pokušaju samoubistva.

Kornut je pokušao u tom trenutku da ignoriše svaki pogled koji se bio zaustavio na njemu.

Presuda je izrečena za pet minuta: Ubistvo u

samoodbrani u trenutku kada se spremalo da se ubistvo počini.

Nekoliko sledećih dana Kornut je uporno izbegavao i

zaobilazio Sent Sirovu rezidenciju samo iz jednog razloga, da ne sretne Karlovog egzekutora. Pre ubistva, tog čoveka

nikada nije sreo i ţeleo je da ga više nikada ne sretne.

Ali vreme je odmicalo. Karlova smrt je polako iščezavala

iz njegove svesti, potiskivana sve više i više drugim ličnim nedaćama.

Tako, dan za danom, prvo se pribliţavao, zatim došao pa konačno i prošao dan koji je označavao apsolutni rekord za sve one koji su ikada pokušali da se ubiju, a to

nisu odmah uspeli. On je još uvek bio ţiv.

A bio je ţiv zahvaljujući, pre svega, bezgraničnoj strpljivosti i paţljivosti svoje ţene Losili. Svake noći ona bi

zaspala tek kada vidi njega kako čvrsto spava. Svakog jutra bila je budna pre njega. Postajala je sve bleđa.

Jednom ju je zatekao kako drema u odeljenju za šminku, dok se on pripremao za predavanje. Ali nikada se nije

poţalila. Nije čak htela ni da mu oda tajnu kako mu je spasla ţivot — to je kasnije, nagađajući, saznao — kada je

dvaput u jednoj nedelji zamalo uspeo da sebi preseče vene na rukama: jednom otvaračem za pisma, a drugi put

staklom razbijene krigle. Kada joj je to zamerio, ona ga je

samo poljubila — na tome se završilo.

Sanjao je neobične snove. Za trenutak, pošto bi se probudio, započinjao bi da ih prepričava Losili, ali bi onda

stao. Bili su zaista neobični. Morao je u njima da bude neprestano budan; nekad ga je na to prisiljavao neki besni

i pakosni čuvar, drugi put to je bila gomila divljih Rimljana, koji su ţeljno očekivali njegovu krv u areni. Bili

su baš poraţavajući, i on je pokušavao da ih kako-tako sebi objasni. „To dolazi kao podsvesna reakcija na Losilino

budno čuvanje”, govorio je često sebi, mada bi već sledećeg trenutka uveravao sebe da je to paranoja. Nije verovao u. . .

Ali šta onda? Sećajući se svog analitičara, on bi tako razmišljao. Kada bi započeo sa Losili razgovor o tome, ona

bi postajala samo bespokojnija, budnija i bleđa. One prijatne, iznenadne radosti bile su iščezle iz njene ljubavi.

To je zabrinjavalo Kornuta. Nije mu padalo napamet da uvećavanje poverenja i sloţnosti predstavlja u stvari novu

vrednost njihove ljubavi.

Naravno, svake radosti nije nestalo. Bez obzira na

trpljenje, ponekad pojačano tvrdom Losilinom odlukom da

uvek ostane budna dok on ne zaspi; bez obzira na

poverenje i zbliţenost, koji su se svakodnevno povećavali, bilo je još i drugih stvari. Pre svega zajednički rad. Kao

Kornutova ţena, Losili je još više postala njegova učenica; više nego što je ikada bila. Zajedno su ponovo pretresli ceo

Volgrinov sistem, otkrili sve veće nedostatke dotadašnjih analiza i, mada nerado, odbacili ih usled nedostatka

potvrđenih činjenica i započeli nove studije takozvane prve distribucije kod velikih brojeva. Jednog toplog dana,

vraćajući se u Mat Tover i planirajući neke nove korake u analitičkoj upotrebi zakona o podudaranju, Losili

iznenada stade i uhvati Kornuta za ruku.

Eger im je dolazio u susret.

Mada preplanuo, nije izgledao baš najbolje. Razlog tome jedva da je i znao. Egeru je bila neprijatna i pojava devojke

koju je voleo i čoveka koji je nju oţenio. Postojalo je još

nešto. Izgledao je bolestan. Losili je bila konkretna: — Šta se dogodilo s tobom?

Eger se nasmeja. — Zar nisi čula o Med-školi? Mučilište

za brucoše. Uobičajeni tretman jeste upotreba koţne gljive koja smrdi kao pokvareno ulje, da od nje zaudaraš na

stotinu metara, i uz to, samo nekoliko kapljica dovoljno je da izazove velike narandţaste pečate na koţi ili. . . Dobro,

nije vaţno. Neke od šala su srdačne baš kao i ljudi.

— To je grozno. Nisi me baš nasmejao, Eger — odgovori ljutito Losili.

Kada je dečak otišao, Kornut je sve to propratio samo jednim: — Dečaci ostaju dečaci. — Ona hitro pogleda u

njega. Znao je da mu je glas bio dovoljno čvrst. Ali nije znao i to da ona razume i zašto. Mislio je da će njegov

iznenadni napad ljubomore biti dobro sakriven.

Malo više od dve nedelje nakon Karlove smrti, kućepazitelj pokuca na Kornutova vrata i najavi njegovog

posetioca. Bio je to narednik Rem, sa punom torbom

nekakvih stvari. — Master-Karlova lična imovina. Sada pripada vama. Prirodno, mi smo je pozajmili radi

ispitivanja.

Kornut sleţe ramenima. Sve to nije imalo neku naročitu vrednost. On poče da čeprka po koferu: pohabana odela,

sveska sa naslovom „Dnevnik”, koju naglo i pohlepno otvori i nađe samo zapise o redovnom posećivanju

nastave; nađe i jedan smotuljak u kome je bio film.

— O tome sam upravo i hteo da vas pitam. Imao je mnogo od fotografske opreme. Pronašli smo nekoliko

neotvorenih filmova koje je master Karl drţao uz neki izvor radioaktivnog zračenja sa papirnom osnovom. U

laboratoriji su potrošili dosta vremena ne bi li sa filma uspeli da dobiju bilo kakav lik. Oni nagađaju da je

pokušavao da dobije gama-zračenje iz boje i da ga

registruje na filmu, ali ne znamo zašto?

— Ne znam ni ja, ali moţda mogu da pretpostavim. — Objasnio je Karlova interesovanja koja nisu bila vezana za

njegov posao i o beskrajnom marljivom radu koji je ulagao u njih. — Nisam siguran šta su bila njegova poslednja

zanimanja, ali znam da je pokušavao da dobije fotografije geometrijskih slika: zvezdica, kruţića i tako nešto. S kojim

razlogom? Da li pretpostavljate da je na kraju ipak uspeo da dobije neku?

— Ne sasvim. — Narednik Rem otvori paket i pruţi

Kornutu bleštavu fotografiju. — Svi negativi su bili beli, izuzev jednog. Ovog. Znači li vam što?

Kornut je posmatrao fotografiju. Izgledala je kao fotografija nekog natpisa, ili štamparskog negativa. Za

časak je razmišljao, a onda zavrte glavom. Poruka na fotografiji kazivala je prosto:

PROKLETA STARA BUDALO.

GLAVA DVANAESTA

Usled snaţnog vetra, vibracije kablova koji su bili razapeti iznad teksasa proizvodile su zvuk sličan rici stotinu

bikova. Vazdušni generatori radili su punom parom lomoteći i cvileći. Losilin brat ih je i suviše često slušao da

bi ih sada primećivao.

Nije se osećao dobro. Uobičavao je da radi ono što

njegovi roditelji očekuju od njega, a ovog puta očekivali su da gleda univerzitetsku emisiju sa časova njegove sestre.

Upravo tada je bio Kornutov tečaj i Rodţer je posmatrao, sa učtivom neukošću, potpuno logično i promišljeno

izlaganje Vilsonove teoreme. Sa očigledno većim interesovanjem posmatrao je devojke koje su igrale i male

crtane figure, ali u celini ipak je to bio šou koji je morao razočarati. Kamera se jedno dvaput okrenula prema

studentskom auditorijumu, i ni u jednom slučaju njemu nije pošlo za rukom da letimično uhvati poznati lik svoje

sestre Losili.

Potuţi se majci zbog toga, pogleda poslednji put svoju zastavicu koju mu je Losili bila kupila i krenu na posao.

Što je dan više odmicao, Rodţeru je bilo sve gore. Prvo mu je glava oteţala, pa su ga kosti zabolele, a zatim se

pojavila iznenada neprijatna mučnina. Njegov posao je sve to samo ubrzao. Proveo je celi dan drţeći bolesne noge u

smrdljivoj ţutoj masi sastavljenoj od slane vode i riblje limfe i krvi.

Obično ga to nije uznemiravalo. (U stvari njega je malo

šta uznemiravalo.) Danas je bilo drugačije. Uhvatio se rukom za čelikom obloţeni sto i protreo glavu ne bi li je

malo razbistrio. Upravo se vratio iz kupatila gde je povraćao. Izgledalo mu je da će morati još jedanput.

— Rodţere! Hej! Drţi se svoga posla — doviknuo mu je

sortirač preko stola.

Rodţer počeša leđa, promrmlja nešto što je samo njemu bilo razumljivo i vrati se poslu. Morao je; ribice su se

nagomilale.

Bio je to posao izabiranja i odvajanja ţenskih i muških lososa uhvaćenih u Atlantiku. Muţjaci su bivali gurnuti u

poseban ţleb koji ih je odvodio u sigurnu smrt. Ali ţenke, u sezoni rasploda, sadrţavale su nešto što je bilo suviše

vredno da bi se odbacilo u nekakvu kašu od creva ili, od boljih delova ribe, u riblje brašno. To je bio Rodţerov

posao. Njegov i još nekolicine koji su stajali oko stola baš kao i on. Prvi pokret bio je u tome da se ţenka ščepa

jednom rukom za rep i udari maljem u potiljak. Sledeći korak jeste da se obema rukama uhvati i da se sva njena

utroba iscedi u ruke partneru s druge strane stola, koji bi

dugim oštrim noţem vešto odvajao njenu ikru. Odvojena ikra bi se bacala na jednu stranu, a sve ostalo na drugu, i

obojica bi bili spremni da uhvate sledeću. Ponekad bi se riba strašno koprcala i to je stvaralo nove neprijatnosti,

naročito ako čovek ima malo mašte. Taj nesnosni posao Rodţer je radio već četiri godine.

— Hajde, Rodţere — viknu sortirač ponovo. Rodţer ga

paţljivo pogleda. On prvi put iznenada postade svestan neprestane buke, tutnjave koja je dopirala iz fabrike za

preradu ribe. Otvori usta da nešto kaţe, zatim se okrenu i potrča prema kupatilu, ali ovoga puta ne da bi povraćao.

Njegova majka, jedan sat nakon toga, iznenadi se kada

ga vide kod kuće. — Šta se dogodilo?

Pokušao je da joj objasni šta se dogodilo, ali pronalazio je same nejasne i komplikovane reči. Na kraju se

zadovoljio samo sa: — Ne osećam se dobro.

Bila je zabrinuta. Rodţer je oduvek bio zdrav. Zaista, on

nije izgledao tako, ali to je bila posledica povrede mozga koja je delovala i na opšte razviće mišića. U stvari, u celom

svom ţivotu, on nije bio bolestan ni nedelju dana. Ona nastavi nesigurno: — Za sat i nešto više otac će doći kući,

ali, pitam se, moţda bi trebalo da ga pozovem? Šta misliš, Rodţere?

Pitanje je bilo retoričko. Ona je dugo privikavala sebe na

činjenicu da njen sin zapravo ništa ne misli. Oklevajući, on ustade namrgođen. Osećao je strašan bol u potiljku.

Nije bio u stanju da razmišlja o sloţenim stvarima. Ono što je u tom trenutku ţeleo bilo je da ode u krevet sa Losilinom

zastavicom ispod jastuka koju bi dodirivao sve dok ne zaspi. To je ţeleo, i to je rekao majci.

Sada je bila još više zabrinuta. — Ti si bolestan. Bolje da

pozovem kliniku. Idi lezi.

— Ne, ne. moraš. Oni su je već .zvali. — Bolno se zgrči.

Počinjao je da se trese. — Mister Garni mi je izvršio dija . . . dija ...

Dijagnozu. Na klinici, Rodţere?

— Da i dobio sam pilule. — Gurnu ruku u dţep i izvadi malu kutiju. — Već sam uzeo jednu, a moraću i ostale

kasnije.

Majka tim nije bila zadovoljna, ali nije više bila zabrinuta. Ekipa dijagnostičara bila je pouzdana. — To je

zbog toga što si stajao u hladnoj vodi — tuţila je ona pomaţući mu da legne. — Govorila sam ti, Rodţere. Morao

bi da nađeš neki bolji posao. Donosilac ili čak sortirač. Ili negde potpuno drugde. Radiš tamo već četiri godine . . .

— Laku noć — reče Rodţer potpuno nasumice, jer bilo

je tek rano poslepodne. Bio je spreman da spava i osećao se malo bolje, moţda malo udobnije u svojoj sobi, među

svojima i sa malom japanskom zastavicom ispod jastuka.

— Spava mi se — reče joj, ne bi li je se konačno oslobodio.

On se zgrči ispod toplog pokrivača nameštenog visoko

da bi reostat mogao da deluje, ali ne dovoljno visoko da bi se celo njegovo drhtavo telo zagrejalo. Bol u glavi postao je

nesnosan.

Na klinici, mister Garni bio je krajnje paţljiv u objašnjavanju zašto pilule sluţe. One odstranjuju bol,

usporavaju ubrzano lupanje srca, izazivaju prijatnost i teraju na spavanje. Rodţer grozničavo izvadi jednu iz

kutije i proguta je.

I naravno, delovala je. Pilule sa klinike uvek ispunjavaju ono što obećavaju. Bol se smanjivao do podnošljivog, do

neznatnog, i na kraju do samog sećanja na njega. Lupanje srca više se nije primećivalo i počela je da mu se spava.

Osećao se potpuno mirnim. Nije mogao da vidi svoje lice i zato nije mogao da zna kakvu je boju ono dobilo. Nije ni

sanjao da njegova temperatura vrtoglavo raste. Bio je srećan što će da spava. . . Sa starom izlizanom zastavicom

ispod svog obraza . . . Kao da nije spavao tri nedelje i kao da neće spavati čitavog ţivota.

Razlog zašto Rodţer nije video svoju sestru u direktnom

prenosu Kornutovog tečaja bio je taj što ona uopšte nije bila u sali. Ona je čekala u maloj Kornutovoj sobi za

presvlačenje. Kornut je to zahtevao: — Potreban ti je odmor — rekao je zabrinuto i obećao joj da će kasnije sa

njom ponoviti celu lekciju.

U stvari, zahtevao je to iz drugog razloga. Neposredno pred izlazak na scenu on napisa jedno kratko pisamce

Losili i dade ga jednom studentu da joj ga uruči posle izvesnog vremena. Ono je glasilo:

Nešto moram da uradim. Biću odsutan nekoliko sati. Obećavam, biće sve u redu. Ne brini.

Pre nego što je ono bilo uručeno, on je već bio na mostu,

u elevatoru, na svom putu do grada.

On je nešto morao da uradi, ali o tome nije hteo da razgovara sa Losili. Mučni snovi postali su još gori, a bilo

je i drugih stvari. Na primer, gotovo neprestano imao je vrtoglavicu. Otkrio je da nekoliko čašica pića u toku večeri

čine da bolje spava, ali i to da se na njih sve više i više oslanja.

I još nešto, nešto o čemu nije hteo da razgovara sa

Losili, jer o tome ona ne bi htela da razgovara.

Monotrak ga je odvodio daleko ispod grada, prema

bučnoj i zagušljivoj stanici metroa. On zastade kod jedne govornice da pronađe adresu tumača polova Farlija i

poţuri da izađe u prvu ulicu mučen smradom i galamom. Ali desilo se obrnuto. Na otvorenom prostoru buka je bila

još strašnija a vazduh još zagušljiviji. Veliki kockasti blokovi zgrada nadvili su se nad njim. Mali motorni tricikli

i druga komercijalna vozila klopotala su oko njega u dva pravca. Bio je potreban samo minut hoda do Farlijeve

kancelarije, ali i taj minut značio je mnogo.

Natpis na vratima bio je isti kao i na njegovoj posetnici:

“S. R. Farli,

savetnik.”

Sekretarica ga sumnjičavo pogleda, ali ga ipak izvesti da

će ga mister Farli primiti čak i bez zakazanog sastanka. Kornut sede preko puta stola, odbi ponuđenu cigaretu i

poče direktno: — Proučio sam skice koje ste sastavili za nas, Farli. One su interesantne, mada ne verujem da ću i

ubuduće traţiti pomoć vašeg servisa. Mislim da sam razumeo notaciju i opazio da ima jedan deo koji izgleda

objašnjava lične osobine moje supruge i mene samog.

— Ah, da. To je vrlo vaţan deo — reče Farli. Vaš je, naravno, nekompletan zbog toga što nisam imao pravu

priliku da vam postavim nekoliko pitanja. Ali ja sam

zaključio o vašim karakternim crtama, psihološkom

profilu na osnovu izveštaja iz Med-centra.

— Dobro, a sada imam pitanje za vas.

Kornut je oklevao. Pristojnije, to pitanje trebalo bi ovako postaviti: Sumnjam, zbog maglovitog i uspavanog sećanja

da ću sledećeg jutra predloţiti nešto neobično svojoj ţeni. To bi bio pristojan način postavljanja tog pitanja, ali to je i

suviše komplikovano; i još bi moţda morao da objasni sve ostale neobične stvari koje čini u tim polubudnim

trenucima kada ustaje . . . — Pozajmite mi parče papira — reče i umesto svega toga poče da skicira poznate simbole u

jednom nizu. Problem postavljen u jeziku simbola ♂ i ♀ izgledao je manje komplikovano. On pruţi skicu preko

stola tumaču polova. — Šta ćete reći na ovo. Da li se slaţe sa slikama naših karaktera?

Farli je paţljivo posmatrao niz simbola. Na kraju podiţe obrve: —Apsolutno ne — reče naglo. — Vi ne biste

razmišljali o tome, a ona to ne bi odobravala.

— Mogli ste onda da kaţete da je to stvar vredna prekora.

— Master-Kornute! Ne upotrebljavajte moralističke termine! Seksualan ţivot partnera sasvim je privatna

stvar. Kako je običaj i moral u jednom mestu . . .

— Molim vas, mister-Farli. U terminima našeg ličnog morala, a vi ste ih imali skicirajući ove naše karaktere, da

li bi ovo bilo vredno prekora?

Tumač polova se nasmeja: — Više od toga,

master-Kornute, bilo bi potpuno nemoguće. Znam da su moje činjenice bile nekompletne, ali te stvari su van

svakog pitanja.

Kornut duboko uzdahnu. — Ali pretpostavljam — reče malo zatim — da sam vam rekao da sam ovo već predloţio

svojoj ţeni.

Farli je lupkao prstima po stolu. — Mogu samo reći da

su uključeni i drugi činioci.

— Na primer koji?

Farli reče ozbiljno: — Morate pokušati da je oterate od sebe.

Dva bloka od Farlijeve kancelarije, prema ulazu u stanicu monotraka, Kornut vide tri ubijena čoveka. Veliki turboteretnjak skrenuo je sa najvišeg nivoa saobraćajnice,

udario u drugo vozilo, njime pogodio malu ţeleznicu za razgledanje grada i ubio njenog vozača i dva pešaka.

Bilo je to šokantno uplitanje nasilja i ţestine u miran

Kornutov akademski ţivot, a koje se izgleda potpuno uklapalo sa ostatkom tog njegovog dana. I njegov ţivot je

ubrzano skretao nadole kao taj teretnjak.

„Moraš da pokušaš da je oteraš od sebe.”

Kornut se popeo u voz, a da to, onako zamišljen, nije ni

primetio. On nije ţeleo da Losili otera od sebe!

Ali nije želeo ni da ubije sebe. Već je bilo više nego jasno

da on to pokušava. Slika nesreće koju je video bila je samo deo slike koju je on bez sumnje nosio u samom sebi.

Pokušavao je da uništi sebe na bilo koji način. Osećajući kraj ţivota, taj ubica u njemu pokušavao je da dokrajči i

onaj najlepši deo njegovog ţivota koji je tako iznenada naišao, njegovu ljubav prema Losili. To su zapravo iste

stvari, razmišljao je, Losilin odlazak, Karlova smrt, Egerova promena. Neće više imati nikoga tako bliskog ko

bi mu pomogao u teškim trenucima polusna koji nailaze u poslednje vreme bar dva puta u toku dvadeset i četiri časa.

Ne bi dočekao smiraj dana.

On se naglo zavali u sedište. Prvi put u ţivotu osetio je potpuno beznađe. I suviše loše, govorio je jedan deo

njegove svesti.

Drugi deo je bio zaokupljen okolinom; čak i u stanjima

depresije neobičnost susreta -sa mnoštvom neuniverzitetskih ljudi i ţena ostavljala je na njega utisak.

Izgledali su umorno i ljuto, mislio je u sebi. Jedan ili dvojica izgledaju čak i bolesno. Pitao se da li iko od njih

shvata bespomoćnost bića opsednutog najpodmuklijim neprijateljem, od sebe samog.

„Ali pretpostavi da je, na kraju krajeva, master Karl bio

u pravu”, reče sasvim neočekivano Kornut samom sebi.

Ta ga misao uplaši. Pojavila se bez ikakve najave. Da li je bila rezultat mozganja kojeg on nije bio svestan ili ga je

zaboravio. Tako? Šta tako?

P.A.-sistem je obaveštavao da je sledeća stanica

njegova. Kornut potpuno odsutno ustane. Razmišljao je. Tako?

Sumnjao je da je master Karl zaista pokušao da ubije

Sent Sira. Ali dokazni materijali su govorili suprotno. Policijska laboratorija potvrdila je da su njegovi otisci bili

na sekiri, a oni se ne mogu prevariti.

Ostaje pretpostavka da je Karl zaista uzeo sekiru da

rascopa starčevu lobanju. „Neverovatno! Ali, ako je zaista ... Jedino ako nije skrenuo u staračko ludilo. . . Šta onda”,

reče Kornut samom sebi, pojavljujući se elevatorom na površini zemlje, ispod samog stuba mosta, i gledajući

prema dobro poznatom prizoru kolonije. „Šta onda, ako je on imao razloga. Moţda je Sent Sir ţeleo ubistvo?”

GLAVA TRINAESTA

Unutrašnjost sobe bila je ista kao i slika koju biste videli kada biste zaronili ispod površine mora. Sakrivena

plavozelena svetla i plavozeleni zidovi. Paučinaste dekoracije plavozelenih linija pokrivale su jedan zid i

stvarale utisak talasanja. Iz saksija postavljenih duţ ivice poda širilo se isprepleteno granje nekih svetlih biljaka, sa

farme hibrida, i stvaralo utisak kao da je posredi skrovište sirena.

Ti podmorski motivi nisu bili stvar projekta. Taj ambijent i te boje jednostavno su bile ono što je najviše

prijalo ukusu predsednika Sent Sira. To je bila njegova soba. Ne soba za rad, ona od hrastovine sa starinskim

oklopima; ne ni ona „poverljiva”, za prijem poverljivih gostiju, gde je samo ponekad pozivao više članove

fakulteta. Ta soba bila je rezervisana samo za one naj-najizabranije.

Ĉetvoro od tih najizabranijih bilo je sada u toj sobi.

Zdepast čovek, kratkih drhtavih ruku okrenu se oko sebe i reče: — Kada? — On reče: — Da li hoćete sve nas? — On

reče: — To je Dţilsonov posao. — Sent Sir se iskesi, a malo zatim njegov telohranitelj reče: — Ne, neću, zaista. Vi

uţivate u tome više nego ja. — Ţena u besmislenoj mladalačkoj haljini otvori svoja tankousna usta i veselo

zakokodaka, kada se ču kucanje na vratima.

Dţilson, telohranitelj, otvori ih i pokaza na njima Sent

Siru nemog kućepazitelja i master-Kornuta.

Sent Sir, u tirkiznoj krilatoj stolici, podiţe ruku. Dţilson uhvati Kornuta za ruku, povuče ga i zatvori vrata ispred

nosa kućepazitelja. — Mas-ter-Kor-nute — reče Sent Sir svojim neobičnim, dobro poznatim glasom — če-ka-o sam

vas. — Starica u devojačkoj haljini zasmeja se bez vidljivog

razloga. I telohranitelj se smeškao, a onaj zdepasti se

smejuljio.

Kornut nije imao kud; još više se osetio bespomoćnim kada je paţljivije razgledao sobu u kojoj nikada ranije nije

bio. Bilo je hladno, nekoliko stepeni ispod uobičajene temperature. Ĉulo se prigušeno mumlanje neke muzike sa

poda, ali se njena melodija mogla razabrati. I ti ljudi bili su neobični.

Pravio se da ne primećuje Dţilsona, mučkog ubicu

starog Karla, koga je zapamtio sa sluţbenog saslušavanja. Zdepasti je zurio u njega. — Se-na-tor Den — reče Sent

Sir. — I gos-po-đi-ca Mej Kerbs.

Gospođica Mej Kerbs bila je ta koja se malopre smejala.

Dogega se prema Kornutu. Izgledala' je kao tinejdţerka na prvom ljubavnom sastanku.

— Upravo smo o vama razgovarali — reče vrištavim

glasom, a Kornut ne bez šoka otkri da to nije glas tinejdţerke. Iznenada prepozna u njoj onu ţenu iz Juţne

Amerike koju je sreo prilikom njihove drugarske ekspedicije. Crte lica nisu bile mnogo slične ali je drţanje

bilo identično. Lice je izgledalo kao mrtvačka lobanja premazana šminkom. Imala je pedeset godina — po danu,

ne sedamdeset pet, ne, još starija; starija nego što bi on mogao da zamisli i to u haljini medne device.

Kornut zaključi da je to predstavljanje smešno. Nije mogao da odvoji oči od te ţene. Razgovarali o njemu? Šta

su to razgovarali?

— Znali smo da ćete doći ovde — reče mučki ubica Dţilson, vrlo ljubazno. — Mislite da smo mi ubili onog

momka.

— Momka?

— Master-Karla — objasni Dţilson. „On je imao razloga”, prođe Kornutu kroz glavu. Ali čudno, ta misao kao da je imala naglasak tog polumucavca, Dţilsona.

— A-li se-di-te go-spo-di-ne Kor-nu-te — Sent Sir je uz

to pokazao rukom gde. Ţena učtivo baci nekoliko tirkiznih jastučića na divan.

— Ja ne ţelim da sednem.

— Ne? Ali ipak sedite. — Plavo nijansirano Sent Sirovo

lice ostalo je učtivog izraza.

Zdepasti čovek hrapavim glasom nastavi: — I suviše

loše, mlađane. Nismo ţeleli da ga i dalje pravimo budalom. Mislim, čemu uznemiravanje? A on je bio gnjavator. Svake

godine — reče otvoreno — dobijamo pola tuceta onih koji sami sebi čine razne gluposti. Većina kao vi, a neki kao on.

Njegova nesreća je krenula sa sređivanjem materijala o popisu stanovništva. Pa — reče dobujući u vazduhu

debelim prstima — taj materijal je sređen s razlogom.

Kornut sede — nije više mogao da stoji. To ni pribliţno nije očekivao. Oni uopšte ne poriču činjenice. Ali priznati

da su ubili Karla da bi zaštitili neke nevaţne statistike u popisnim figurama, to je prosto bilo neshvatljivo. Ţena se

vrištavo nasmeja.

— Oprostite, gospođice Kerbs — reče zdepasti. — Ona

misli da ste drski što prosuđujete da li je naš čin razborit ili ne. Verujte mi, mladi čoveče — jeste.

Kornut oseti kako škrguće zubima. Ĉudni monološki

razgovori: odgovara se pre nego što je pitanje i postavljeno. Te polurazumljive opaske ...

To je, kao da čitaju njegove misli.

To je, kao da znaju sve što mu padne na pamet.

To je, kao da su. . . „Ali to je nemoguće!” mislio je, „ne, to ne moţe biti. Karl je to proverio!”

Prokleta stara budalo!

Kornut skoči. Stvar je bila u boji hrapavog glasa tog čoveka, i on se seti gde je ranije čuo tu njegovu boju.

Zdepasti klimnu glavom. Njegovi obrazi zaigraše kao da

su od ţelatina. — On je dobio svoju porciju — nasmeja se ovaj. — Ah, da. Bila je to samo šala, ali mi smo znali da

posle toga neće imati nikakvu šansu da pravi ikakve probleme. Kada se jednom uhvatio Volgrinovih analiza,

morao je da do kraja bude od koristi — reče učtivo. — I suviše loše, zbog toga što smo traţili od njega da objavi

svoje dokaze da je telepatija nemoguća. To jeste cela istina. Za njega. Ali ne i za nas. I na nesreću, moj mladi

prijatelju, ne ni za vas.

Tek što je sklopila oči, Losili se ponovo probudi i po ko zna koji put pruţi ruku prema Kornutovoj strani kreveta. On nije bio tamo.

Ona upali svetlo u sobi i ţeljno pogleda prema najbliţem časovniku. Bilo je jedan ujutru.

Ustade i pogleda kroz prozor. Pribliţi uvo vratima sobe i

oslušnu. Rasejano upali radio da čuje glas univerzitetskog najavljivača, i uveri se da radio radi. Podiţe telefonsku

slušalicu, da vidi da li je sve u redu s telefonom. Onda sede na ivicu kreveta i najzad poče tiho da plače. Bila je

uplašena.

Ma šta je nagonilo Kornuta da pokušava samoubistvo,

opasnosti nije bilo samo u trenucima kada je bio potpuno budan i pri punoj svesti. Da li je još uvek tako? Ako jeste,

onda šta znači to što je tako otišao?

Iz radija je šapatom, ali uverljivo potekla reka najnovijih vesti: štrajk u Gariju, Indijana; srušena raketa sa tri

stotine pakovanja gama-otrova sa dvanaestočasovnim periodom raspadanja. Katastrofa se dogodila između

nuklearnog ribolovca i teksasa (ona se uznemiri, ali odmah i opusti) na obali Haitija. Strepela je da ne čuje

Kornutovo ime. Gde bi sada mogao biti?

Kada se telefon oglasio, ona je u istom trenutku bila

pored njega.

Nije bio Kornut. Hrapavi uţurbani glas odavao je poslovnog čoveka — . . . Zamolila me je da vas pozovem.

Ona je sa vašim bratom. Moţete li doći?

— Moja majka vas je zamolila da pozovete?

Dobila je nestrpljiv odgovor: — To sam i rekao. Brat je

ozbiljno bolestan — glas nije oklevao: — Toliko da će umreti za nekoliko sati. Zbogom.

Sva ljubav u njoj govorila je da ostane i sačeka Kornuta.

Ali i to je njena majka, koja je poziva da dođe. Losili se brzo obuče.

Brzo dade sve potrebne instrukcije noćnom čuvaru šta

da radi kada (ne ako, već kada) Kornut dođe: da ga čuva

dok ne zaspi, drţi vrata otvorena, posećuje svakih pola sata, da bude s njim kad se budi. — Da, mama — reče

student i dodade ozbiljno: — Biće sve u redu.

Da li će biti? Losili je ţurila duţ kolonije razmišljajući o tom pitanju. I suviše je kasno za onaj brod s ostrva.

Moraće da ode do mosta da se odveze do grada i da tamo čeka prvi brod. U Med-centru je još uvek u mnogim

sobama gorelo svetlo. Neobično, pomisli ona i poţuri. U svom ţičanom kavezu urođenici su nešto mumlali, ni oni

nisu spavali. Ĉudno je i to.

Ali, ako čuvar zaboravi?

Losili je bila ubeđena da neće. To je jedan od Kornutovih

studenata. U svakom slučaju, ona je pokušala. Bila je zahvalna što se nešto uopšte dešava što bi je zaokupilo.

Ĉekanje je postajalo nesnosno.

Prošla je pored predsedničke rezidencije, a da je nije ni pogledala. Nije joj padalo na pamet da to što je ona i suviše

osvetljena u to doba noći ima i te kako veze sa njenim sadašnjim mukama. Naravno, u tome je grešila.

Tek kada je ušla u monotrak, kad je on lagano krenuo,

ona shvati gde zapravo ide. Rodţer! On umire.

Poče da plače. Zbog Rodţera, zbog Kornutovog nestanka, zbog sebe same. Ali ne beše nikog ko je mogao

da je vidi.

Baš u tom trenutku Kornut se podizao sa poda.

Iznad njega je stajao Dţilson, strpljiv i veseo. Drţao je u ruci batinu omotanu mokrom čarapom. Kornuta je bolelo

kako nikada nije mogao ni da pomisli. — Ne morate me više udarati — promumla.

— Mo-ţda mo-ra-mo — reče Sent Sir sa svog plavozelenog trona. — Vi do-bro zna-te da mi ne vo-li-mo

o-vo. A-li mo-ra-mo.

— To za sebe recite — reče Dţilson ljubazno, a prastara plavuša zaškripa svojim poznatim smehom. Kornut shvati

da to oni govore međusobno. Mogao je da čuje samo pojedine delove njihovog razgovora, šale i komentare. . . U

svemu su bili anahroni, čak i u tom manijačkom, metodičkom batinjanju od kojeg je sve više plavio i

crvenio.

Gojazni senator teška daha progovori: — Razumite

našu situaciju, Kornute. Nismo mi okrutni. Ne ubijamo mi vas polako bez razloga. Ali mi nismo ljudi i mi ne moţemo

biti osuđivani po ljudskim kriterijumima. . . U redu, Dţilsone.

Telohranitelj odloţi batinu i Kornut se ponovo nađe

okruţen jastucima koje je za njega pripremila sada nešto zamišljena plavuša. Ono što je situaciju posebno oteţavalo

jeste što je senator u ruci neprestano drţao pištolj. U početku on je bio spreman da se bori, ali već tada senator

uperi pištolj u njega i nije ga spuštao sve vreme dok ga je Dţilson i onako poluonesvešćenog metodički udarao. Sve

vreme oni su neprestano govorili!

— Stani — reče Sent Sir blago.

Bilo je vreme za sledeću pauzu. Za šest ili sedam časova

dobio je pedesetak batina, a između njih je povremeno bilo pauza koje su iskorišćavane za strogo ispitivanje. —

Re-ci-te nam, Kor-nu-te, šta od sve-ga ra-zu-me-te?

Batina ga je naučila poslušnosti. — Vi ste svetska organizacija — reče poslušno — neka nova vrsta koja

dolazi iza ljudske. Ja to razumem. Treba da preţivite i nije vaţno što mi ostali nećemo. Pomoću svoje telepatije

uspevate da sugerišete samoubistvo nekim ličnostima, koje imaju snagu i moć u latentnoj formi . . . — Tup.

— U za-krţ-lja-loj for-mi. — Popravljao je Sent Sir dok se Kornut ispravljao posle dobijenog udarca.

On se opipa i vide krv na svojoj ruci, ali ipak dodade: —

U zakrţljaloj formi. Kao kod mene.

— Zakrţljala mutacija — dodao je senator. —

Bezuspešni pokušaj dela prirode da stvori nas.

— Da. Zakrţljalost mutacije, bezuspešni pokušaji. To sam ja — ponavljao je Kornut mehanički.

— I vi ste sposobni da sugerišete mnoge stvari sve dok

taj neko ima. . . Zakrţljale sposobnosti i sve dok uspevate

da delujete na njegovu svest dok ona ni je baš sasvim budna.

Plavuša povika: — Bravo, Kornute, vi ste dobar učenik.

Ali telepatija je tek uzgredno uţivanje. Da li znate šta nas čini zaista različitim?

On se uplaši već od toga što Dţilson okrete glavu.

Telohranitelj samo pogleda u ţenu, nasmeja se i reče: — U redu, neću ga udariti. Nastavite.

— Ono što nas stvarno čini različitim to je naš vek, dragi

moj dečače. — Ona se nasmeja prodorno.

— Na primer, ja sam stara dve stotine i osamdeset i tri godine.

Posle toga oni ga nahraniše i pustiše da se malo odmori.

Iako ga je boleo svaki delić tela, to jedva da se primećivalo na njemu. To je i bio razlog upotrebe te

presvučene tojage. I to je imalo svoje značenje, razmišljao je Kornut mučno. Ako od svega toga ne ostaju vidljivi

tragovi, onda oni pretpostavljaju da će ga još neko videti. To znači, zatim, da ga neće jednostavno trajno ubiti i baciti

u more.

Dve stotine i osamdeset i tri godine stara.

I još nije najstarija među njima. Jedino je Dţilson bio

mlađi. Dete od jedno vek i nešto. Senator onda mora da je rođen dok je Amerika bila britanska kolonija, a Sent Sir

negde u De Golovoj Francuskoj.

Ključ i odgonetka bila je u uočavanju mogućnosti

ograničavanja osnove primidalne strukture popisnih figura. Za anomalije u primeni Volgrinovih zakona nije

kriv samo Volgrin. Ono što su činjenice pokazivale jeste da neki ljudi jednostavno ne uspevaju da umru. Za statistiku

je nevaţno u vremenu od hiljadu godina što se srazmer povećavao i što se povećava u zadnjih dva ili tri veka, od

Listera, Pastera, Fleminga. Oni su nesmrtni, ne zbog toga što se ne mogu razboleti ili podleći povredama, već zbog

toga što drugačije ne mogu umreti.

Sa napretkom preventivne medicine oni su počeli da osećaju svoju moć. Moć, u stvari, nije bila naročito velika. Nisu bili ni mudriji ni jači od ostalog dela čovečanstva.

Izgleda da je jedino njihova telepatija bila izuzetak, ali jedino zbog toga što kratki ljudski vek nema vremena da je

razvije. Ona je uslovljena isprepletenošću

spororazvijajućih neuronskih završetaka i znak je zrelosti organizma, kao pubertet ili doba opadanja kose. Jedino

što njih moţe da pretvori u moć jeste dovoljna količina

vremena. Njihova moć počiva na tome. Oni su imali novaca. (Ali ko ne bi bio bogat, kada bi uspeo da gomila

kamate vek ili, recimo, dva.) Imali su neprobojnu zatvorenu organizaciju posvećenu samo njihovim

međusobnim interesima. Oni su pomagali ratove, jer koja je veća dobit za medicinu od rata? Oni su pomagali i

bezbrojne organizacije za uništavanje onih kratkovečnih, ne bi li zaštitili svoj sopstveni nezavršivi i od svega vredniji

ţivot. Osim toga, oni su prezirali sve te kratkovečne koji su ih hranili, sluţili i činili njihov ţivot mogućim.

Međutim, oni moraju da budu zatvorena organizacija.

Ĉak i ti nezavršivi, nesmrtni imaju potrebu za prijateljima, a druţenje sa običnim smrtnicima za njih je bilo kao lepo

druţenje sa gostima kada dođu na jedan vikend.

Prezir. . . I neprestana bojazan. U tome su oni ţiveli. To

su i rekli Kornutu, koji je imao rudimentarnu telepatsku moć, Kornutu kome neće biti dozvoljeno da je slobodno

razvije. Sugerisati ubistvo da neko od kratkovečnih umre, nije bilo tako lako. Uspavani mozak moţe primati poruke

kao kada neko ulazi kroz otvorena vrata. Polubudan, tada ih lako moţe sprovesti u akciju ...

On ču glasan smeh i vrata se otvoriše. Dţilson uđe prvi

nasmejana lica. — Ne! — viknu Kornut instinktivno jer vide u njegovoj ruci batinu.

GLAVA ĈETRNAESTA

Losili sede preko puta svoje majke zadovoljna što su konačno našle mesto u prepunoj bolničkoj kafeteriji.

Bolnica na teksasu bila je tih dana neobično prometna. Zabrinuti posetioci okupirali su svaki delić prostora u sobi

za dnevni odmor pacijenata. Bilo je kasno i kafeterija bi sigurno bila zatvorena da bolnica nije radila, a ovako se još

mogla dobiti kafa i još ponešto. Majka je nešto govorila ali Losili jedva da je čula njene reči. Nije mogla da je čuje

pored glasnog zujanja i zvrndanja kablova na vetru. Osim

toga, mislila je na Kornuta.

Od noćnog čuvara, telefonom, nije saznala ništa novo. Kornut se nije vratio.

— Jede prilično dobro — reče njena majka iznenada.

Losili je potapša po ruci. Kafa se već bila ohladila, a ona je i dalje pila. Doktor zna gde bi mogao da je potraţi, pomisli

ona, ali naravno, mora da je vrlo zauzet. . .

— Bio je najbolji od sve moje dece — reče njena majka.

Losili je znala da je to prošlo vreme upućeno njenom

bratu. Osip, koji je zbunjivao lekare, i groznica, koja je caklila njegove oči, bili su samo spoljašnji pokazatelji

strašne unutrašnje bitke koja se vodila u njegovom nepokretnom telu. Oni su predstavljali stanje krvi, bolesti

i smrti, ali po sebi oni nisu bili to stanje. Rodţer je umirao. Znaci bolesti mogu se lekarski kontrolisati; osip i rane se

mogu zalečiti, pilule mogu da olakšaju njegovo disanje, injekcije mogu da ublaţe bol u glavi.

— Jeo je tako dobro — reče njena majka prepuštajući se sećanjima. — U osamnaestom mesecu je progovorio. Imao

je malog slona sa muzičkom kutijom na kojoj je svirao.

— Ne brini — prošapta Losili neuverljivo.

— Ali dozvolili smo mu da pliva — uzdahnu njena majka

gledajući unaokolo po prepunoj sobi. Ona, a ne Losili, bila je ta koja je prva ugledala sestru kako se probija kroz

guţvu i ide prema njima. Ona je prva po izrazu sestrinog lica shvatila kakvu poruku nosi.

— Bio je deseti u mojoj bolesničkoj sobi danas —

prošapta sestra bezuspešno se osvrćući da bi pronašla neko skrovitije mesto, ali ga nije nalazila. — On se nikada

neće probuditi.

Kornut izađe iz rezidencije ţmireći. Bilo je jutro. — Lep dan — reče učtivo Dţilsonu koji je bio iza njega. Dţilson

klimnu glavom. Bio je zadovoljan Kornutom. Nije mu stvarao nikakve neprijatnosti.

Dok su koračali, Dţilson je „opalio” po Kornutovoj

svesti. Bilo je to teško sa tim polupečenim telepatom. Ali to je deo njegovog posla. On je bio egzekutor. On uhvati

Kornutov lakat, ne mnogo, ali ipak, telesni kontakt je uvek od pomoći, i opomenu ga šta treba da radi: Ti treba da umreš. Ti ćeš se ubiti.

— A, da — reče Kornut glasno. Bio je iznenađen. On je

obećao, zar ne? Nije bio kivan zbog batina. Shvati da je i to imalo svoj razlog. Što je veća njegova omamljenost, to je

uspešnija njihova kontrola. U suštini nije imao nikakvih zamerki da bude pod kontrolom četvoro prastarih

nesmrtnika — ali samo zbog toga što je sam već bio.

Umireš, Kornute, ali to ništa ne menja. Danas, sutra, kroz pedeset godina. Sve je isto.

— Istina je to — sloţi se Kornut ljubazno. Sve to nije ga mnogo uzbuđivalo. Njegova ličnost bila je tokom cele noći

sistematski potiskivana u drugi plan. On odsutno primeti veliku guţvu u okolini Med-centra. Ĉitava kolonija je

izgledala nekako uznemirena.

Oni stupiše u senku zgrade administracije, obiđoše je i

uputiše se ka Mat Toveru.

Ti ćeš umreti, znaš — pucao je i dalje Dţilson. Svet će se jednog dana probuditi bez Kornuta. Stavi stetoskop na svoje grudi. Srce više ne lupa. Otkucaje srca koje si slušao svaki dan nećeš više nikada ćuti. Kornut se zbuni. To je

bila istina. Ĉitavo njegovo biće govorilo mu je to. Mada je

uţivanje u njoj dolazilo od Dţilsona. Njegove misli su tekle kao kakvo glupo smejuljenje, kao poţudno mladalačko

gledanje u neku besramnu fotografiju.

Mozak se pretvara u pihtiju — jednako veselo je nastavljao Dţilson. Telo se pretvara u blato. Uţarena

pogleda on obliza svoje usne.

Kornut učini isto. Iznenada zabrinuto promeni svoje

lice. — O, pogledaj — reče — zar ovo nije narednik Rem?

Dţilson navali svom snagom: Podvrnula se zanoktica na tvom palcu i sada te boli, truli i gnoji. Čak ni za bol više nikada nećeš čuti. Da li si zbunio svojim dugim odsustvom svoju pokvarenu devojku? Ti si i suviše dugo odsutan, Kornute.

To jeste narednik Rem. — Naredniče!

Prokletstvo, puče u Kornutovoj svesti, ali Dţilson se već

smeškao. — Zdravo, naredniče — reče glasno dok mu je u glavi tutnjalo.

Da je znao kako, Kornut bi svakako pomogao Dţilsonu, ali njegovo poluomamljeno stanje ubijalo je svaku pomisao za bilo kakvu akciju. “I suviše loše”, pomisli, nadajući se

da će Dţilson uhvatiti tu misao. „Znam da te je Sent Sir odredio da ostaneš sa mnom dok sam ţiv, dok ne umrem.

Ali ne brini. Ja ću se ubiti. Obećavam.”

Narednik Rem je dosta osorno razgovarao o guţvi koja se stvorila oko Med-centra. Kornut je ţeleo da Rem ode.

Razumeo je da za nesmrtne Rem predstavlja veliku

opasnost. Oni se ne mogu tek tako zaplitati u otvorena ubistva i naprasne smrti. Rem je već vodio istragu o smrti

master-Karla, koji je umro od Dţilsonove ruke. Ne bi mu promakla i nova istraga pa makar se Kornut naočigled

svih sam ubio. Pogotovu sada kada ih je video zajedno. Dţilson će morati da ga sada napusti. I suviše loše. To je u

redu, mislio je Kornut, što će on morati da umre da bi sačuvao sigurnost nesmrtnih. Oni su budućnost

čovečanstva. On je to znao. Oni su sami to rekli njemu.

Jedna reč privuče njegovu paţnju. — . . . Otkad je bolest počela oni opsedaju svaku bolnicu — govorio je narednik

Rem, posmatrajući guţvu ispred bolnice Med-centra.

— Bolest? — naglo upita Kornut. Buljio je u policajca. To je bilo kao da je rekao „uzeo sam belog luka, prošle noći

je bilo vampira”. Bolest je bila samo ostatak mračne

prošlosti. Imaš glavobolju ili osetljiv stomak. Da. Odeš do klinike i dijagnostik učini sve ostalo.

Rem upade: — Gde ste to bili, master-Kornute?

Pribliţno oko hiljadu smrtnih slučajeva samo u ovom kraju. Ljudstvo zahteva imunizaciju. Nešto što oni

nazivaju virus gama. Misle da su to prave male boginje.

— Male boginje? — „To je fantastičnije!” Kornut je znao za tu reč jedino iz rečnika arheoloških starina.

— Nesrećni slučajevi po celom gradu — reče Rem, a Kornut se iznenada seti onog sudara koji je bio video. —

Groznica i osipi i ... Oh, ne znam simptome ali su fatalni. Lekarima ne polazi za rukom da naprave lek.

— Me disfela smelim — čuo se glas koji je dolazio iza

Ramovih leđa. — Him spoilim fes distajm. — Bio je to jedan od urođenika koji je mirno posmatrao dok su

Removi policajci podizali barikadu ispred njihovog ţičanog kaveza. — Plantim mefela Meri — dodade on nekako

ţalosno.

Rem reče: — Razumete li nešto od ovoga? Ako se malo

prisetite, prepoznaćete naš engleski kojim su nekada govorili Kinezi — pidţin. Kaţe da oni znaju tu bolest koju

mi nazivamo malim boginjama. I mislim da je rekao da je njegova ţena od toga umrla.

— Plantim mefela Meri — potvrdi urođenik.

Rem reče: — Na nesreću, mislim da je u pravu. Vaša

drugarska ekspedicija izgleda da je donela mnogo veću nesreću nego što moţemo da zamislimo. Izgleda da izvor

zaraze potiče od ovih ljudi. — Kornut ih pogleda: široki tamni obrazi bili su išarani već sparušenim oţiljcima. —

Stavljajući ogradu, mi pokušavamo da ih zaštitimo, da rulja ne pravi kakve ispade ovde — dodade narednik Rem.

Kornut postade skeptičniji nego malo pre. Silovitost rulje?

Ali to nije bio njegov problem ... Ukoliko će on uopšte

imati još problema na ovome svetu. Klimnu učtivo glavom prema Remu, konspirativno prema Dţilsonu, okrenu se i

krenu u pravcu Mat Tovera. Urođenik zaurla za njim: — Poslušaj mefela Masatura-san, on govori tebi — tako je

nekako to zvučalo. Ali Kornut nije obraćao paţnju.

Dţilson je takođe kriknuo za njim: Ne zaboravi! Moraš umreti!

Kornut se okrenu i klimnu glavom. Naravno da je morao da umre. To je jedino bila istina . . .

Uprkos tome, to nije bilo nimalo lako.

Srećom, Losili nije bila u sobi. Kornut je osetio i odmah ugušio nagli, vrtoglavi osećaj straha od pomisli da nju

gubi. To je samo obična emocija, a on je uvek sam sebi bio učitelj.

Moţda je pitekantropus imao istovetne emocije, mislio

je on, pitajući se koji bi način smrti njemu najviše odgovarao. Pitanje nije bilo tako lako kao što je izgledalo.

On proveri da li su vrata zaključana, razmisli za

trenutak i odluči da sebe počasti jednim oproštajnim pićem. Nađe bocu, naspe sebi, podiţe čašu u znak

nazdravljanja i glasno reče: — Za buduću vrstu — i prionu na posao.

Sama ideja smrti nikada nije daleko od svesti bilo kog

smrtnika, ali Kornut je nikada nije posmatrao kao nešto što se kao problem moţe isprečiti ispred njegove

budućnosti. Bilo je to neobično uzbuđenje. Svi to rade, uveravao je sebe. (Dobro, gotovo svi.) Deca to rade. Starci,

smetaju jedni drugima, i to rade. Neurotičari to rade zbog jedne izmišljene uvrede ili iz ljubavi. Vrli ljudi to rade u

ratu. Device to rade, kao jedini izlaz umesto odlaska u sultanov harem — bar tako govore stare priče. Zašto to

izgleda tako teško?

Melodičan kao i uvek, Kornut sede za radni sto i poče da

sastavlja spisak koji je naslovio:

„NAĈINI SMRTI

1. Otrov.

2. Rezanje vena.

3. Skakanje kroz prozor (ili s mosta).

4. Smrt strujom . . . ”

Stade. Smrt strujom? — nije zvučalo loše, pogotovu što

je ostale načine tako reći isprobao. Bilo bi lepo da isproba

nešto novo. Nali sebi još jedno piće da bi o svemu još bolje razmislio i poče tiho da pevuši. Osećao se sasvim mirnim.

— Jedino je izvesno da ću umreti — reče smireno.

Prirodno. Da li čuješ, Dţilsone? On nije to znao. Ali, moţda su oni znali.

Moţda su i oni bili zabrinuti? To je ţalosna misao. Nije

ţeleo da nesmrtni brinu zbog njega. — Ja savršeno razumem — reče glasno. — Nadam se da me čujete. Ja

sam na vašoj strani. — Stade i ne znajući da je podigao

kaţiprst uvis. — To je ovako. Pretpostavimo da ja imam

rak. Pretpostavimo da smo Sent Sir i ja zajedno pretrpeli brodolom i da postoji samo jedan pojas za spašavanje. On

ima ţivot pred sobom, a ja najviše nedelju-dve i to u groznim mukama. Ko treba da dobije pojas za spašavanje?

— poče da preti prstom. — Sent Sir, naravno. A ovo je isti slučaj: kao čovek ja sam smrtno bolestan, i sada je pitanje:

njegov ţivot ili moj?

Nali još jedno piće i energično odluči da je istina koja će s njim nestati i suviše velika da bi smela da nestane. List

papira sa spiskom načina samoubistva začas se nađe na podu, a na drugom papiru, zviţdućući, on napisa:

„Mi smo deca, a nesmrtni su potpuno odrasli. Kao deci,

nama je potrebno njihovo znanje. Oni nas vode, pokazuju put našem univerzitetu, planiraju naše stvari. Oni

poseduju mudrost vekova i bez njih bismo bili izgubljene

jedinke, statistička zbrka. Ali mi smo opasna deca, pa oni i dalje moraju da ostanu u tajnosti, a onaj ko ih otkrije, taj

mora da umre ...”

Besno zguţva parče papira. Skoro da je sve pokvario! Njegova taština je skoro odala tajnu za koju on mora da

umre. Brzo se maši da dohvati spisak „načina”, ali utom stade, onako nagnut, zureći u pod.

Istina je, zapravo, da on ne ţeli nijedan od tih načina.

Uspravi se i tuţno nali sebi još jedno piće. Ne moţe se pouzdati u sebe da će uraditi pravu stvar, reče sam'sebi.

Preseći vene, na primer. Neko moţe naići, a ima li veće bede nego probuditi se na operacionom stolu, sa šavovima

na rukama i sa prokletom činjenicom da sve iznova treba započeti?

Primeti da je čaša ponovo prazna, ali nije se trudio da je

ponovo napuni. Osetio je da je već sasvim dovoljno naliven alkoholom. Da nije bilo njegove zbunjenosti i

neumerenosti, mogao bi se osećati vrlo dobro. U stvari, zar nije lepo saznanje da će za kratko vreme, smrću posluţiti

najuzvišenijim interesima čovečanstva. Vrlo lepo, zaista ...

Ustade i odgega se do prozora, blistava lica. Napolju se rulja još uvek gomilala oko Med-centra pokušavajući da

dobije vakcinu. Jadne budale. Bio je toliko bolji od njih. „Skrati dvojke, skrati trojke”, pevušio je, „Sito Erato . . . ”

Reci!

Pade mu na pamet jedna ideja. Kako bi bilo lepo, mislio je sa zadovoljstvom, imati u ovakvom trenutku mudar

savet nekog starog prijatelja. Ne bi morao da se muči oko toga kako će umreti ili da li će sve pokvariti. Treba da mu

pruţe još jednu šansu; Sent Sir i ostali. Samo opusti se ... Neka mu se spava . . . Još jedno piće moţda. Oni će učiniti

sve ostalo.

„Sito Eratostenovo”, zapeva veselo, “kada sadr. . . ” Otetura se do svog kreveta i ispruţi se koliko je dug.

Gnevno odmah i ustade. To nema nikakvog smisla. Ako je teškoća za njega da nađe odgovarajući način svoje

smrti, zašto Sent Sir ta j problem ne bi podelio sa svojim vernim podanikom.

Bio je ogorčen na sebe zbog toga. Zato dohvati bocu,

iziđe u hodnik i pevajući, kao da je rešio sve svoje probleme, postepeno poče da se oseća sve bolje.

Narednik Rem je isprobao barikade ispred urođeničkog logora i poslao svoje ljude da se vrate u Med-centar da bi pokušali da zavedu red ispred uzavrele mase ljudi. Sve

vreme njegovi ljudi su pomno radili. Urođenici su često pokušavali da započnu razgovor sa njima na starom

pidţinu, ali policajci nisu ništa razumeli. Onaj koji je bar malo znao jezik razumljiv svima, bio je u svojoj ćeliji. Rem

pogleda u svoj časovnik i odluči da na brzinu popije šoljicu kafe pre nego što ode da pomogne svojim ljudima oko

zavođenja reda u guţvi. Mada, razmišljao je, moţda bi bilo bolje da ostavi guţvu, da se polovina njih međusobno

pogaze i poubijaju. U stvari, to bi bilo efikasnije. Iz

policijskog odeljenja saznao je za informaciju da vakcina ionako ništa ne vredi... Okrenu se da krene kada

odjedanput začu ţenski glas, koji ga doziva.

Bila je to Losili, koja je plakala. — Molim vas„ da li mi moţete pomoći? Kornut je nestao, brat mi je u

međuvremenu umro, a ja sam našla ovo. — Ona izvadi list papira na kome je Kornut paţljivo ispisao načine

samoubistva.

Naređenje koje je dobio iz svog centra da zadrţi i kontroliše masu ispred Med-centra sasvim je bilo dovoljno

da i pored svega ode tamo. Sada je za trenutak promišljao. Lična tragedija je uvek značajnija od masovne panike.

Zato odmah krenu od onog najhitnijeg: — Gde je? Pretpostavka? Beleška? Ima li očevidaca? Ko ga je video?

... Niste pitali? Zašto? . . . — Ali nije imao vremena da i

dalje pita. Znao je da je svaki trenutak moţda baš onaj u kome Kornut umire.

Našli su studenta-čuvara, zbunjenog i nervoznog, ali

ipak prisebnog. On je video Kornuta!

— Mislim da je bio potpuno smušen. Pokušao sam da mu nešto kaţem. Znate Egera, mora da je bio u njegovom

razredu (izgleda da je savršeno znao da Losili vrlo dobro zna ko je bio Eger),umro je ovog jutra. Mislio sam da će ga

to bar zainteresovati, ali on gotovo nije ni konstatovao.

Rem primeti neobičan izraz na Losilinom licu, ali nije

imao vremena da razmišlja o njenim osećanjima prema jednom studentu. — Gde je krenuo? Kada?

— Krenuo je dole hodnikom, pre više od pola sata. —

Oni pođoše.

Plačno, Losili reče: — Ĉudo da je još uvek ţiv! Da se drţao ovoga . . . A ja koji minut zadocnila ...

— Prekini — strogo naredi policajac i pozva još jednog studenta.

Bilo ga je lako pratiti. Svojim neobuzdanim ponašanjem

bio je upadljiv, čak i tog dana. Na nekoliko metara ispred fakultetske trpezarije čulo se hrapavo pevanje.

— To je Kornut — vrisnu Losili i potrča napred. Rem je

stiţe tek kod ulaza u kuhinju, gde je provela tolike mesece.

On stade kada je malo bolje čuo zavijanje jedne od najomiljenijih melodija master-Korhuta.

“Dodaj zračak pa okreni, gusto poredane

sabiranjem i oduzimanjem . . . ”

Zape o sto za rezanje i nastavi dobroćudno:

„Stvoriće ti novi sistem

. . . i z raţen. . . Hik ... Kao prsten.”

U ruci je drţao oštar noţ za sečenje mesa i mahao njime u taktu melodije.

— Priđite, prokleti! Pravite me budalom!

— Spasite ga — molila je Losili i potrča ka njemu, ali je Rem uhvati za ruku. — Da se nisi pomerila, moţe prerezati

vrat.

Jedva ju je zadrţao. Kornut kao da ništa od toga ni je čuo. Ponovo je počeo da peva. Na kraju Rem reče: — Vidiš,

neće on ništa uraditi. Besposlen u obilju vremena. Samoubistvo? Moţda grešim Losili, ali ovo meni više liči na

to da je on mrtav pijan.

GLAVA PETNAESTA

U svakom gradu na svetu mogle su se videti scene kao što je bila ta ispred Med-centra. Paničan strah naroda kao u

vreme davno iščezle kuge, kada su se ljudi otimali oko amajlija koje bi ih čuvale od nje. Jedva jedan stoti deo

stanovništva bio je ozbiljno bolestan; ali to je bilo sasvim dovoljno. Jedan posto od dvanaest biliona jeste sto i

dvadeset miliona, sto dvadeset miliona slučajeva najsmrtonosnije, najzaraznije . . . najmanje opravdane . . .

bolesti u medicini. Protiv malih boginja je postojala

sigurna preventiva. Samo zemlje koje su bile zaboravile Dţenera mogle su biti iznenađene i zatečene . . . ili zemlje

koje su sistematski odstranjivale vekovima star Dţenerov metod zaštite.

Na najvišem vrhu Port Monmouta, osam velikih

televizijskih kanala koristili su zajedno prednosti jedinstvenog predajnika — repetitora. Ţičani tanjiri,

stacionirani iznad ekvatora, pretraţivali su nebo za satelite-odašiljače. Kada bi neki od satelita skrenuli sa

svoje orbite, tanjiri bi ih traţili i nalazili. Tanjir bi se prilepio za njega, okrenuo u vazduhu, promenio putanju i

započinjao sondiranje kao novi, dok bi stari u luku padao naniţe prema Zemlji. Bilo je više od šezdeset satelita koji

su kruţili oko Zemlje i koje su repetitori mogli koristiti, svaki specijalno programiran i osposobljen za prijem

jasnih, pojačanih i sakupljenih programa svih kanala.

Sem Dţensel je bio najstariji inţenjer cele tehničke

sluţbe mreţa na Port Monmoutu.

Nije bilo njegovo da dobije sliku, da odabere komade koji će se prikazivati ili da odlučuje koja će slika da bude

emitovana: predavanje profesora matematike, krivonogih igračica, jecanje operskih diva. Sve je to on posmatrao na

gomili monitora u svom kavezu. Sve je to gledao, ali nije

video ništa. Bile su to samo slike. Njega su privlačili samo probni uzorci koji su njemu najviše značili i, naravno,

najviše govorili. Pazio je na smetnje kod promene kanala, prekide veza sa centralom i elektronske sneţne smetnje na

vezama. Kada je slika bila jasna, on jedva da je i primećivao ono što je ona prikazivala . . . Tek večeras . . .

Večeras je porebledeo.

— Šefe — zajeca mali, mišasti mlađi inţenjer iz mreţe

pet — eto to je po celoj zemlji! Sekremento je upravo stigao. I relej iz Rija koji hvata lokalnu mreţu govori o nezgodama

po celoj Juţnoj Americi.

— Gledaj u svoj monitor — naredio je-Dţensel i okrenu

se. Vaţno je što je bar on sačuvao bistru glavu, govorio je sebi. Na nesreću, glava koju je hteo da sačuva prisebnom,

uţasno ga je bolela.

— Idem da uzmem aspirin — doviknu odgovornom za odrţavanje veza, tridesetogodišnjem veteranu, čije su se

ruke večeras tresle. Dţensel napuni papirnatu čašu vodom, proguta dva aspirina, uzdahnu i sede za okrugli

stočić za kafu u kancelariji. Retko je tako provodio vreme.

Jedan od monitora prikazivao je spikera čiji je osmeh

potpuno odudarao od sadrţine novosti koje je čitao: „ ... Bolest ne uspeva da zaustavi nijedan od poznatih

antibiotika. Upozoravaju se svi da ostanu u svojim kućama, ukoliko je to moguće. Veliki skupovi se

zabranjuju. Sve škole se zatvaraju do daljnih obaveštenja. Zahteva se čak i izbegavanje kontakta sa najbliţim

članovima porodice, ukoliko je to moguće. Povrh svega, Odeljenje za javno zdravlje zahteva da svako sačeka da

posebni programi imunizacije budu završeni. . . ”

Dţensel okrenu leđa monitoru i maši se za telefon.

Zvao je glavni ured. — Gospodina Tremonta, molim.

Dţensel je ovde. Hitno.

Devojka je bila poslovna kao i uvek (ali, da li je i njoj glas

histerično podrhtavao?):—Da, gospodine. Gospodin Tremont je kod svoje kuće. Ja ću vas povezali. — Klik, klik,

slika je podrhtavala, izbledela i konačno nestala.

I ponovo se pojavila. Starac Tremont, udobno zavaljen u veliku koţnu fotelju, nervozno je gledao u njega.

Podrhtavanje svetla na njegovom licu govorilo je da sedi pored kamina. — Pa, šta ima novo, Dţensele?

Taj neobičan sitan glasić. Kao primer radne discipline,

Dţensel je uvek bio uzdrţan kada je slušao viceve na račun tog starca — da recimo, ima ugrađene tranzistore

umesto krajnika koje njegova jadna ţena mora pre nego što legne da isključi. Bilo je nešto krajnje jezivo u tom

sporom, odveć mehaničkom načinu govora. A tek to staro izbrazdano lice.

Dţensel reče brzo: — Gospodine, sve mreţe prekidaju svoj program i ubacuju nove vesti. Situacija postaje loša.

Mreţa pet prekida prenos najvećeg sportskog takmičenja. Sedmica ponavlja iste stare trake, znači potpuno je

izbačena. Hteo sam da pređem na vanredni postupak. Zaustaviti sve zabavne emisije, povezati sve kanale zbog

objavljivanja vesti i instrukcija koje daje civilna zaštita.

Starac Tremont, trljajući svoj dugi uzani nos, iznenada se zasmeja: — Dečače Dţensele, zašto si zabrinut zbog

nekoliko šmrcavih noseva. Program se vodi od strane specijalnog ţirija gledalaca.

— Gospodine, milioni bolesnih moţda sada umiru!

— Mnogi od njih nikada nisu ni ţiveli. Nastavljamo sa našim uobičajenim programom. Još nešto, Dţensele. Ja

odlazim na nekoliko dana. Imam u tebe puno poverenje i ne očekujem da samoinicijativno prelaziš na vanredne

procedure.

“Neću imati prilike da mu išta više kaţem”, razmišljao je

Dţensel beznadeţno se prisećajući gomile ispred gradske klinike.

Osećao je kako mu glava gori. Sa naprezanjem je

shvatio da ono što mu sada najviše treba jesu još nekoliko aspirina . . . Mada je već popio dva, iz nekog razloga kao da

ih nije ni osetio. Ni najmanje. U stvari, osećao je mučninu.

Nesumnjivo, mučninu.

Ćovek koji radi na vezi uspeo je preko konzole da vidi

svog šefa kako juri prema muškom kupatilu, jednom rukom čvrsto drţeći se za usta.

Ĉovek na vezi se nasmeja. Petnaest minuta kasnije,

njemu više nije bilo do smejanja. To je bilo tada, kada je jedan iz trećeg kanala utrčao, zadihan kao pokvareni

bojler, da bi ih obavestio da njihov šef leţi mrtav na podu kupatila.

Sa popijenom crnom kafom, Kornut je počeo da postaje

sličan nekome ko je ličio na normalnog. Nije bio trezan, ali je bio sposoban da shvati šta se oko njega dešava. Ĉuo je

kako Rem govori Losili: — Ono što mu najviše treba to su jake vitaminske injekcije. To bi ga preporodilo, ali videli ste

i sami šta se dešava oko Med-centra. Ovako, moramo da čekamo dok se ne otrezni.

— Ja sam trezan — reče Kornut malaksalo, mada je i

sam znao da to nije istina. — Šta se dogodilo?

Slušao ih je dok su mu ukratko prepričavali šta se sve

dogodilo u poslednjih dvadeset i četiri časa. Losilin brat umro, Eger umro, pomor vlada zemljom ... Svet je, jednom

rečju, postao nešto drugo. Slušao ih je i sve ga je pogađalo, ali bilo je još uvek dovoljno alkohola u njemu i dovoljno

visokog pritiska izazvanog presijom koju su nesmrtni vršili nad njim, da bi bio sposoban da taj novi svet vidi

objektivno. I suviše loše. On se ipak osećao sramno — kako mu nije ni toga puta pošlo za rukom da ubije sebe?

Drţao je Losili za ruku. Gledajući u nju znao je da više

nikada neće poţeleti da je napusti. Ne bi poţeleo da umre

da je ona bila pored njega. Sada . . . Sada ţeli da ţivi! To

jeste sramno, ali tu on ništa ne moţe da promeni.

Još uvek je osećao alkohol u sebi i to je davalo svetu u kojem se probudio naročito sveţ i topao izraz. Bio je

postiđen ali je to osećanje kod njega bilo maglovito kao i nedostatak sopstvenog detinjstva — loše i daleko. Počeo je

da se smiruje. — Molim te, popij još malo kafe — reče Losili i on oseti da je srećan što moţe ispuniti njen zahtev.

Sve što se događalo u poslednjih dvadeset i četiri punih sati kao da se u jednom trenutku sakupilo u jedno: batine

i navaljivanje nesmrtnih. I alkohol. On baci brz letimičan pogled prema Losilinom licu i shvati kakva je budala bio.

— Izvini — reče i pruţi ruku za još malo kafe.

Sa svih strana teksasa podizali su se ogromni talasi. Crne barke letele su tamo-amo, kao iveri.

Losilini roditelji, zaštićeni od vetra, dostojanstveno su

posmatrali spuštanje posmrtnih ostataka svog sina u crno obojenu posmrtnu barku. Nisu bili usamljeni. Bilo je tu na

desetine oţalošćenih, mahom stranaca. Nije bilo tiho. Dvang-g-g! čulo se stalno vibriranje čeličnih kablova.

Hum-čump, hum-čump! čulo se iz vazdušnih otvora u podnoţju visećih stubova, kako se vazduh na navalu

talasa sabija kroz ventile u rezervoare pod pritiskom. Buka gotovo da je zaglušivala muziku.

Bio je običaj da se za pogrebe svira ozbiljna muzika po

ţelji, sa pozajmljenih traka iz biblioteke. Oţalošćena porodica imala je mogućnost da bira program: religijske

himne, Bahove korale, i još neka klasična dela. Danas nije bilo izbora. Audio-spikeri su bez reda i kraja puštali po

svom izboru ono šta im je došlo do ruke. Bilo je i suviše oţalošćenih koji su gledali svoju decu, roditelje, ţene kako

nedolično bivaju spušteni u lelujajuće barke na njihovom pogrebnom putu u tamno i duboko more.

„Šest, sedam...” Losilin otac izbroja osam barki koje su

stajale duţ teksasa i čekale da prime svoj teret. Svaku je čekalo tuce leševa. „Opaka bolest”, pomisli on iskreno,

kada je shvatio da često i čitave porodice zajedno bivaju ukrcavane u barku, tako reći bez pratnje, jer iza njih niko

ne ostaje. Počeša se po leđima, koja iznenada počeše da ga svrbe. Majka je stajala pored njega. Nije razmišljala, niti je

brojala; samo je plakala.

Kada se Kornut probudio, počeo je da posmatra svoj svet i prošli dan iz stroţe i jasnije perspektive. Rem je mnogo pomogao. Imao je u rukama komadiće papira na

koje je Kornut pisao i bio je nemilosrdan u postavljanju pitanja. — Zašto ste morali da umrete? Ko su nesmrtnici?

Šta su to radili da ste vi pokušavali da se ubijete? Zašto ne

pokušate sada kada vam je sve na raspolaganju?

Kornut je pokušavao da objasni. — Umreti — govorio je, sećajući se lekcija uz batine — to nije ništa. Sve nas to

čeka. U ovom slučaju to je u neku ruku trijumf zbog toga što sami odredimo čas smrti. Sent Sir i ostali ipak . . .

— Sent Sir je otišao — grunu policajac. — Da li to

znate? Otišao je i njegov telohranitelj. Master Finli, biohemičar, takođe je otišao. Njegova sekretarica kaţe da

je otišao sa Dţilsonom i tom plavušom. Gde?

Kornut se namršti. To se nije slagalo sa njegovim

konceptom nesmrtnosti; da će oni smelo pogledati u oči toj strašnoj pošasti. Supermen treba da bude i heroj, a zašto i

ne bi? On pokuša da to objasni ali ga Rem ispravi: — Superubica, mislite. Gde li su otišli?

Komut se branio: — Ne znam. Ali uveravam vas da su

sigurno imali razloga.

Rem je klimao glavom. Iznenada, glas mu postade tih.

— Da, imali su. Da li biste ţeleli da znate koji je to razlog? Urođenici su doneli ovu bolest. Došla je sa njihovog ostrva

gde je još ţiva i ima je skoro svaki od njih. Da li ste to

znali? Dobili su injekcije, bar se tako mislilo, da bi se izlečili, ali hirurg je potvrdio da su to bili samo kozmetički

lekovi, a da je bolest i dalje ostala zarazna. Odatle su ih prebacili skoro u svaki veći grad na svetu gde su došli u

dodir sa hiljadama ljudi. Bili su naučeni na svako civilizovano ponašanje, od nazdravljanja pa do lule mira

koja uopšte nije njihov običaj. Pristali su na to da bi nas zadovoljili. Da li je to nešto novo za vas?

Kornut se zavali nazad. U glavi mu je zujalo, a oči su mu

ostale prikovane za Rema. Novo? Dodao je to starom i suma je bila poraţavaiuća. Bolest je namerno proširivana.

Nesmrtni su imali, po svojoj egoističkoj mudrosti, nameru da ionako kratkovečnu ljudsku rasu ponovo vrate na one

puteve koji su je u davnini skoro uništili i to ne samo jednom. Oni su izazvali strašnu epidemiju.

Losili vrisnu.

Kornutu je trebalo vremena da shvati da je ona bila dremala na njegovom ramenu, nemoćna da zaspi,

nemoćna da potpuno ostane budna posle besane noći. Sada je sedela i tupo posmatrala oštri vrh sjajnog pribora

za skidanje laka u svojoj ruci. — Kornute — plakala je — krenula sam da probodem tvoj vrat!

Bila je noć. Gustinu mraka povremeno bi presecao trag

obojene svetlosti koja je padala na vrh velikog luka na mostu kao trag brzog monotraka i svetle tačkice rojeva

privatnih brodova koji su krstarili nebom.

Na jednom od tih monotraka, mašinovođa jedva da je i slušao izveštaje najnovijih vesti: situacija na srednjem

zapadu nije još kritična ali talas paničnog straha širi se kroz sve veće gradove Ajove, Kanzasa, Nebraske. U Omahi

je više od šezdeset ljudi poginulo kada su se tri helibusa, koji su prevozili iseljenike, sudarila. Nesreća se dogodila u

srednjem vazdušnom “koridoru i prividno je izazvana

nepaţnjom jednog od pilota tih čarter-letelica. Tu u Des Moinsu u celom saobraćaju je došlo do zastoja u vremenu

od dvadeset minuta kada je osoblje vazdušne kontrole zbog preopterećenosti napustilo svoja radna mesta. U

izveštaju otpusnice kaţe se ...

Mašinovođa nije više slušao. Usredsredio je svoju paţnju na upravljanje. Imao je pedeset godina. Radio je

svoj posao i drţao tu istu liniju gotovo pola svog ţivota. On protrlja svoj senzorni okovratnik nervozno. Nosio ga je

skoro trideset godina, a noćas ga je neobično stezao.

Okovratnik je bio određen da pokazuje temperaturu tela i brzinu pulsa, i elektronski je bio povezan s upravljačem i

sluţio prvenstveno za kočenje u slučaju iznenadne smrti ili neke druge slabosti mašinovođe. On ne samo što je znao

da je obavezan da ga nosi nego je razumeo i njegovu pravu

vrednost. Ali večeras — uspinjući se do prolazne rampe na mostu, trećom brzinom — osećao je kako ga steţe oko

vrata.

Uz to, bolela ga je i glava. Uz to, i oči su mu gorele i svrbele ga. On se domoţe radio-stanice, koja ga je direktno

i neprestano povezivala sa dispečerskom kancelarijom, i poče da se ţali: — Ĉarli, mislim da ću se onesvestiti. Ja ...

— to je bilo sve. Ni reči više. Posrnu napred. Senzori oko njegovog vrata registrovali su nenormalnu brzinu pulsa,

ubrzano disanje i reagovali kao da je posredi kolaps. Monotraka je zaustavila smrt.

Iza njega, sledeći monotrak katastrofalno se pribliţavao

njegovom repu.

Njegov mašinovođa je osećao mučninu i ţelju za

praţnjenjem već čitav sat unazad i goreo je od nestrpljenja da što pre završi tu voţnju. Zato je kod mosta namerno

isključio automatsku kontrolu usporavanja. Kada su parametri na brzinometru prešli dozvoljenu granicu,

automatski se isključila snaga na točkovima pokretačima.

Ali već je bilo i suviše kasno. Luđačko okretanje točkova i

škripa kočnica. Ĉak ni senzorski okovratnici nisu bili programirani da savladaju iskušenje kada dvojici

mašinovođa ponestane moći u istom trenutku. Dve bele iskre poletele su s mosta i ubrzo se ugasile u moru. Dve

bele iskre bile su dva usijana komada metala. Vodena kupa se podiţe. Zvuk sudara i pada u vodu čuo se vrlo

jasno i u univerzitetskoj koloniji. Most je zatvoren. Njegova pokretna svetla postala su sada roj obojenih tačkica sa

jednom strašnom buktinjom u sredini.

Samo za nekoliko sekundi čulo se zavijanje ambulantnih sirena.

Kornut je čvrsto drţao uplakanu ţenu. Razmišljao je i

gledao sa nevericom. Losili pokušala da ga ubije? Prava ludost!

Kao i ostale sulude stvari u njegovom ţivotu i ta nije bila

neobjašnjiva. Postao je svestan slabašnog šaputanja koje je registrovao, mada prilično kasno, u svojoj svesti. — Oni

ne mogu da deluju na mene! Pokušali su da sarađuju s njom — reče on Remu.

— Zašto ne mogu da deluju na vas?

Kornut sleţe ramenima. Losili se uspravi, vide u ruci oštar noţić za skidanje laka i baci ga daleko od sebe. — Ne

brini, razumem te — reče joj i nastavi sa policajcem: — Ne znam zašto. Ponekad ne mogu. Kao i u trpezariji, tako bi

me i sada ubili. Ĉak sam sam to ţeleo. Ali nisu. Isto kao i na ostrvu, kada sam bio mrtav pijan. I jedanput, ako se

sećaš Losili, na mostu. Svaki put ja sam im bio široko otvoren. Na mostu gotovo da su i uspeli, ali zaustavio sam

se na vreme. I uvek sam bio omamljen ili pijan. Mogli su da se pribliţe i uspostave kontrolu . . . — glas mu se

zamišljeno otego.

— Šta je, Losili? — upita Rem oštro.

Ona je ţmirkala. Ponovo sede. — Mislim da sam zaspala

— reče kao da se brani. — Smešno . . .

Kornut je posmatrao sa velikim iščekivanjem; ne kao svoju ţenu već kao svedoka. — Šta je smešno?

— Kao da sam čula da mi se neko obraća — reče,

zlovoljno trljajući umorno lice. Bila je iscrpljena, Kornut je to jasno video. Nije mogla da ostane duţe budna čak i da je

mislila o sebi da je ubica, čak i da on gine ispred njenih očiju, čak i kad bi svet došao do svog kraja.

Zato on viknu: — Tebi govorim, reci šta si čula?

— Ne znam. Smešno. „Mi softspik jufela”, tako nešto.

— Pidţin — reče Rem smesta — bili ste s urođenicima. — Nije je uzimao za ozbiljno, i vrati se Kornutu. — Nešto

ste počeli, sećate se? Rekli ste da oni nekada ne mogu delovati na vas. Zašto? Koji bi razlog bio?

Kornut odgovori kratko: — Pijanstvo. Svaki put kada se to dešavalo, bio sam pijan!

Bila je to istina! Tri puta je bio tamo gde bi ga smrt

sigurno našla i tri puta on ju je ipak izbegao.

I svaki put je bio pijan! Alkohol u njegovom mozgu,

specijalni odbrambeni otrov koji prvo uspavljuje najviše aktivnosti svesti, reducira čulna razlikovanja i uspavljuje

smisao za odgovornost... Taj isti alkohol ugušio je u njegovoj glavi glas koji ga je pozivao u sigurnu smrt!

— Smelim olefela begerimop olfela — razgovetno izreče

Losili i nasmeja se. — Izvini, to je ono što je trebalo da ti kaţem.

Kornut se sledi.

Onda ustade. Bocu koju je nosio sa sobom, Rem je pedantno i štedljivo vratio u sobu. Kornut je dohvati,

otvori, poteţe dobar gutljaj, pa je pruţi Losili. — Pij, nemoj mnogo da se premišljaš. — Obrisa suze iz svojih očiju. Piće

je izgledalo odvratno. Mogao je da popije vrlo malo i da se ponovo napije.

Ali taj gutljaj mogao je da spase njegov ţivot . . . Losilin

ţivot. . . A moţda da spase i čitav svet.

GLAVA ŠESNAESTA

Tai-i Masatura-san ustade iz svog kreveta i ode do nove jake ograde.

Glupavi beli ljudi, nisu doneli večeru za njih. Dobijali su je vrlo kasno, zaključio je, mada je poloţaj zvezda bio

potpuno drugačiji. Samo nekoliko nedelja ranije na njegovom ostrvu bilo je dovoljno samo pogledati kako je

okrenut Juţni Krst, pa da se tačno zna koliko je sati. Ta čudna sevema konstelacija činila se nekako hladnom i

neprijatnom. Ništa mu nisu govorili od onoga što je on ţeleo da sazna. Nijedanput. Niti su mu nešto naređivali.

Njegove široke nozdrve ljuto su se nabrale.

Da bi postao tai-i, on je morao, pored drugih veština, da savlada veštinu čitanja zvezda. Pored neobičnih veština

belih ljudi, tako daleko od svog ostrva, ona je postala potpuno beskorisna. Njegov dar oštrog njuha, koji je bio

povezan sa onim delom svesti koji otkriva istinu i laţ i koji ga je učinio plemenskim sudijom, bio je pored tih staraca

jalov i uzaludan, staraca koji su isto tako njušili dovoljno jako i još izmicali čulu njegovog unutrašnjeg njuha.

Nikada neće poverovati belim ljudima koji tako vešto

šapuću na daljinu, ljudima velike starosti, pomisli i pljunu na zemlju.

Njegov posilni, pošto je osetio komandu, pojavi se na

vratima kolibice.

Na kreolskom jeziku, koji im je bolje sluţio nego

plemenski pidţin ili Masaturin naporan engleski, posilni je tiho procvileo: — Pozvao sam ih da dođu, ali me nisu čuli.

— Jedan je čuo — reče Masatura-san.

— Oni starci šapuću bez kraja — cvileo je i dalje ovaj.

— Ĉuo sam — reče Masatura-san i isključi svoj mozak

za dalji razgovor. Ĉučeći posmatrao je zvezde i ogradu. Mada je bila duboka noć, van kolonije su se čuli glasovi i

buka vozila.

Paţljivo je razmišljao o onome što je nameravao da učini.

Masatura-san je bio tai-i ne samo zbog svoje moći i

mudrosti koju je posedovao već i svojim poreklom. Kada je grupa Japanaca, članova posade jednog torpednog

razarača, stupila na to ostrvo 1944, daleko od svoje zemlje, zatekla je neobičnu zajednicu ljudi. Osobine

Japanca u Masatura-sanovom poreklu potiču iz te generacije. Pre toga njegovi preci su već bili delimično

egzotični. Dvadeset japanskih mornara nisu bili prvi došljaci koji su stupili na to ostrvo. Jedan od nekadašnjih

Masatura-san zvao se Masterson. Engleski očevi i

melanezijske majke izrodili su snaţno pokolenje ubijajući mušku decu koja su imala isključivo melanezijske

osobine. Japanci su ponovili isti postupak sa hibridima koje su bili zatekli: ubijali su isto tako kao što su i Englezi

to radili. Napravili su samo nekoliko izuzetaka.

Jedan od tih nekoliko bio je i pra-pradeda tai-i Masature-sana. On je bio pošteđen, samo iz jednog

razloga: bio je potomak glavnog sveštenika zajednice, koji je bio i prilično vremenit. Ostrvljani bi umrli za njega, a

mnogi su to i uradili.

Tri stotina godina kasnije, treća generacija potomaka još uvek je imala njegove talente. Jedna od tih naslednih

moći bio je i dar oštrog njuha, ne njuškanja pomoću nozdrva već drugim, unutrašnjim čulom. Drugi je bio

dugovečnost. Masatura-san je bio star pribliţno stotinu godina. Bila je to jedina stvar koju je uspeo da sakrije od

vlasnika glasova koji su šaputali na daljinu, koji su ga

pronašli na njegovom ostrvu i mnogo mu obećavali ako im pomogne.

„Oštri njuh” sa one strane barikade nije bio baš

prijatan.

Tai-i Masatura-san posle kraćeg razmišljanja odluči. Ustade, dođe do kućice i zapovednički kvrcnu nogom svog

posilnog: — Govori prema njemu-fela ponovo — naredi on na pidţinu — ja pomognem.

Kornut se oprosti od svoje pospane ţene koja se tupo

smeškala. — Vratiću se — prošaputa i poţuri sa narednikom Remom napolje, u krug kolonije. Duvao je

vetar. Između oblaka koji su hujali nebom prelamale su se zvezdice. U koloniji je bilo ţivo. Oko Med-centra stotinu

ljudi još uvek je čekalo, ne više zbog nade u vakcinaciju — u stvari, već je bilo objavljeno da vakcina nema nikakav

efekat — već zbog toga što jednostavno nisu imali gde da odu. Lekari na klinici, bledih lica i beskrajno umornih

očiju, do poslednjih atoma snage trudili su se da koliko-toliko ispunjavaju svoje obaveze, ali sve je bilo

uzalud. Dobili su obaveštenje da je materijal o trovekovnom razvoju epidemiologije nestao. Bez nade da

će u dogledno vreme uspeti da ga pronađu, nisu ni pokušavali da ga traţe. Polovina osoblja i sama je bila

obolela ali je ostala na nogama i tako podelila sudbinu lekara svih vekova.

Kornut je bio zabrinut — ne zbog sebe koliko zbog Losili.

Vraćajući se u mislima na drugarsku ekspediciju prisećao se injekcija koje je Sent Sir nosio sa sobom i bio je više

nego uveren u to da bi svako ko bi je primio, postao imun na male boginje. Ali šta je sa Losili? Ona se moţe razboleti.

Već je ispričao Remu o injekcijama, a ovaj je poslao brzi radio-izveštaj svom nadleštvu. Trebalo je pronaći lekare

koji su vršili vakcinaoiju. Ni oni nisu pruţali nikakvu nadu. Nesmrtni su sigurno odstranili sve prepreke koje su

im stajale na putu u svom ponovnom napadu na

kratkovečni deo čovečanistva.

To je takođe nametalo zaključak: Ako su nesmrtni odstranili sve podatke o vakcinaciji, onda ih sigurno oni

sada poseduju.

Urođenici su ih čekali. — Pozvali ste nas — reče Kornut, mada je to bilo više pitanje nego zaključak. Još uvek i sam

nije verovao u sve to. Masatura-san klimnu glavom, prihvatajući njegovu pruţenu ruku.

Rem je zurio u njih kao da ima vrtoglavicu. Kornut ga je naterao da potegne tri dobra gutljaja pića — što je i sam

uradio — ne zbog toga što je Rem pokazao bilo kakve znake telepatske moći već jedino da bi sam bio siguran.

Slika učitelja matematike koji se rukuje sa zdepastim, mrkim čovekom koji je ćutao izgledala je Remu u tom

trenutku kao pijančevo priviđenje. Ali nije bila priviđenje.

Kornut pusti ruku ostrvljanina. Masatura-san ponovo klimnu glavom i bez reči dohvati bocu iz Kornutove ruke,

dobro je navrnu i pruţi je svom posilnom. — Hajdemo — reče Kornut muklo; oči su mu se caklile. (Teško je biti

pijan samo onoliko koliko to treba u određenom trenutku.)

— Treba nam poper. Da li moţeš da nabaviš jedan?

Rem se mehanički maši za svoj dţep i reče nešto u mali,

nevidljivi mikrofon pre nego što postavi pitanje: — Šta se dogodilo?

Kornut odmahnu rukom — Izvinite. Sve je poteklo od

nesmrtnih. Bili ste u pravu. Oni su doveli prenosioce malih boginja, a s njima i sve ove nevolje. Ovaj ovde,

stariji je nego što izgleda. I on čita misli.

Policijski radio veselo cijuknu. — Ĉekaće nas kod

Med-centra — reče Rem vraćajući ga u dţep. — Hajdemo. Ali gde idemo? — Već je krenuo kada je postavio to pitanje.

Kornut je jedva hodao. Sve na njemu bilo je oteţalo i

usporeno. Noge, kao naduveni baloni koji gaze po

pihtijastoj masi. Paţljivo je odmeravao svoje pokrete, kao

što to pijanac sa paţnjom i mukom moţe činiti. Nije smeo da dozvoli sebi da previše popije, niti da dozvoli da se

previše otrezni. — Ja znam gde su nesmrtni. Rekao mi je. Bez reči, drţeći me za ruku, glavu uz glavu: telesnim

kontaktom. Ne znam ime tom mestu, ali ga poperom mogu naći. — Zastade i pogleda začuđeno. — Boţe, ja sam pijan.

Trebaće nam pomoć.

Rem nastavi, zastajkujući kod pojedinih reči:

— I ja sam pijan, ali zamišljam da nisam. Ceo elitni

policijski vod nas čeka.

Ĉistina u blizini Med-centra bila je idealno mesto za sletanje helipopera. Sada je bila prekrivena telima onih koji su zbog bolesti ili iscrpljenosti leţali po njoj. Rem i

Kornut čuše jednolično zavijanje helipopera i stadoše na ivici čistine. Ĉekalo ih je dvanaest policijskih popera.

Jedanaest se odrţavalo u vazduhu, a dvanaesti se sa uključenim reflektorima polako spuštao.

Na jakom svetlu za sletanje videli su kako se jedna od mnogih prilika koje su leţale unaokolo, sasvim blizu njih,

podiţe na lakat i nešto izgovara. Raskolačenih očiju, čak i na tom bleštavom svetlu, prilika je buljila u Kornuta. Usne

joj se pokrenuše i ona tiho zajeca: — Kliconoše!

Rem prvi shvati opasnost. — Napred! — viknu on i poče da trči, teturajući se prema poperu koji je sletao. Kornut

krenu, ali i drugi krenuše za njim. — Kliconoše! — vikali su za njima nekolicina, a onda sve više njih. Ličili su na

gomilu koja se sprema da linčuje.

— Kliconoše! Oni su nam to uradili. Uhvatite ih! —

Bolesne i iznemogle prilike su se podizale, međusobno se gurajući, pokazujući im stisnute pesnice. Neki od njih koji

su stajali potrčaše prema njima. — Kliconoše!

Kornut poče da beţi. Kliconoše? Sigurno je da oni to

nisu. Shvatio je uzrok toj pomami. Sent Sir moţda, ili neko od njegovih, nesposoban da prodre barijeru od alkohola u

njegovoj svesti, upravljao je tim poluuspavanim glavama te nesrećne gomile raštrkane po travi, da ih napadnu i

unište. „Baš neobično”, razmišljao je spokojno onaj deo njegove svesti natopljen alkoholom, „koliko mnogo

telepata ima u ovoj slučajnoj gomili.” Drugi deo svesti panično je urlao: Beţi! Beţi!

I kamenje je počelo da leti. Pedesetak metara niţe,

Kornut začu nešto što je ličilo na pucanj. U isto vreme oseti kako se poperove elise pokreću. Oni uskočiše i poper

se podiţe, ostavljajući dole izbezumljenu gomilu.

Poper se priključi ostalima iz voda. — U poslednjem trenutku — reče zadihano Kornut pilotu. — Hvala. Sada

pravo na istok do ...

Kopilot se okrenu prema njemu, a nešto u njegovim

očima zaustavi Kornuta. Rem vide sve to. Kopilot se maši za revolver, ali je policijski narednik bio brţi. Kopilot ode

na jednu a revolver na drugu stranu. Kornut i Rem se pogledaše. Nisu morali da govore, ne zbog toga što su

koristili telepatiju za sporazumevanje već zbog toga što je obojici odjedanput sinula ista ideja. Kornut skoči prema

revolveru i uperi ga u pilota. — Ovo je poper za uzbunu, zar ne? Sa medicinskim zalihama?

Rem je već bio razumeo. Skoči prema ormariću za

lekove, razlupa ga i izvadi iz njega politru alkohola u zapečaćenoj čuturi. Pruţi je pilotu: — P i j ! — naredi. —

Uključi radio. Reci svakom čoveku u vodu da popije po dva gutljaja brendija.

„To je”, razmišljao je Kornut, dok mu se u glavi vrtelo, „jedini način da se krene u rat.”

GLAVA SEDAMNAESTA

Rem je bio samo narednik ali je zato pilot, koji je upravljao poperom, bio zamenik inspektora. Jedino je u njegovom

krvotoku već bilo dovoljno alkohola da neutralizira dejstvo onih komandi koje je dobijao od nesmrtnih. Drugi članovi

voda, iako nisu imali poverenje u njegove naredbe, ipak su ih ispunjavali.

Mala flota preletela je zaliv, grad i podigla se gore prema planinama.

Ispod njih, ostao je bespomoćan grad. Tišina u koju su

ulazili bila je nespojiva sa onim što se dešavalo dole. Bila je to zapravo uzavrela košnica, gde se slepa rulja gušila u

haosu nasilja. Hiljadu stopa iznad zakrčenih ulica Kornut je mogao da vidi svu pometnju koju je zaraza donela:

buktinje razlupanih vozila, male gomile nepokretnih leševa i neopisivu guţvu. Gora od zaraze bila je panika.

Zamenik inspektora obavestio ga je da u gradu ima prijavljenih ukupno pet hiljada smrtnih slučajeva, a da je

samo zanemarljivi deo tog broja izazvan malim boginjama. Uţas i panika učinile su ostalo.

Kornut je shvatio da su nesmrtni jedino to i ţeleli.

Dovoljno dugo su čuvali svoje bespomoćno kratkovečno stado u blagostanju i zadovoljstvu. Stado je napredovalo

sve dok je to odgovaralo potrebama njegovih nevidljivih vlasnika. Kao dobri domaćini, nesmrtni su znali kada

svoje stado treba da prorede.

Šta je onda, za njih, bezbolnije i lakše od biološke

metode proređivanja. Kao što su se nekada u Australiji oslobađali najezde misije kuge, tako sada male boginje

mogu da kontrolišu prekomerno rojenje obične ljudske gamadi; prekomernost koja je smrtonosna za nesmrtne.

— Loše nas vreme očekuje. Mislim da ga ne moţemo

zaobići — reče Rem muklo. Iza njihovog popera ostali su klizili po čistom i prozračnom vazduhu, ali ispred njih,

iznad planina, pojavljivali su se gusti i mračni oblaci.

Kornut sumnjičavo zatrese glavom. On je jedini znao put kojim je Sent Sir prošao, isto onako kao što je sam

Sent Sir gledao sopstvenim očima dok je prolazio, a što mu je stari ostrvljanin preneo. Moraće da se suoče s olujom.

Kornut zakratko zatvori oči. Sada je sve to postalo

borba na ţivot i smrt. Radoznalo je razmišljao o tome kako izgleda kada se čovek makar i u borbi ubija. Mogao je u

dovoljnoj meri da razume pobude Sent Sira i ostalih: ljubomorna odbrana čak i od najmanje pretnje,

uništavanje svih onih koji bi mogli, kao i on, usavršiti svoje skrivene moći, osujećenje svakog istraţivanja koje bi

ih na bilo koji način odalo. Oni su se neprestano branili i

zato je mogao da oprosti njihovu neprestanu potrebu za sistematskim odstranjivanjem bilo kakve pretnje. Mogao

je da oprosti i njihove napade na njegov sopstveni ţivot, da oprosti čak i pokušaj da unište veći deo čovečanstva.

Ali ono što nije mogao da oprosti i što nikada neće

oprostiti jeste što je Losili upletena u sve to. I ona je moţda njihova ţrtva. Nekolicina će preţiveti i tu napast,

nekolicina uvek preţivi, a Kornut je matematičar; čak i šansu od jedan prema milion, kao na sportskoj kladionici,

on neće odbaciti. Dakle, mislio je, treba pokušati.

Sve te godine, sanjario je, nesmrtni su upravljali čovečanstvom u pravcu koji su sami izabrali.

Nije bio čudnovat ni veliki skok naglo ostvaren u medicini; nije bilo čudno ni takmičenje među

proizvođačima luksuza i raskoši. Kako bi bilo da su nesmrtni bili uništeni?

I još, mislio je postajući sve više trezan, zar nešto o tome

nije bilo već kod Volgrina. Ne, ne kod Volgrina, ali negde u statističkim teorijama. Negde kod pravila slučajnih

kretanja. Moţda kod Braunovog kretanja molekula? To je

bila Karlova ideja, prisećao se. Pijančeva šetnja — neupravljeni progres koji se kreće iz mrtvog centra, sve

sporije — poput asimptote — ali se nikad ne zaustavlja. Prava linija progresa uvek se završava. Ako je nesmrtni

vode, ona ide samo dotle dokle su je oni zamislili.

Oni nisu imali budućnost, shvatio je oštroumno. Supermoćna snaga nema budućnost. Ĉak i najbolji

odgajivač pasa moţe uzgajati pse samo unutar specifičnosti njihove vrste, bez šanse da njihov rast učini

prekomernim ili čak beskonačnim i Kornute povika vrištavi ljutit glas u njegovoj svesti.

Panično dohvati medicinski brendi i zvučnim klokotanjem izbrisa glas koji se beše javio.

Ĉutura beše gotovo prazna. Moraće da poţure. Ne

smeju dozvoliti da se ponovo otrezne.

Senator Den se nervozno vrpoljio, mrmljajući u sebi kletvu upućenu onima od kojih se razlegao grohotan

smeh. Prestanite da se smejete, proklete budale!, mislio je, ponovo sam ih izgubio.

— Slatko moje srdašce — zacvrkuta devojčica iz Juţne

Amerike, madam Sent Ana — san feari-en. Nemoj da

plačeš — a u sebi zamisli zdepastu bebu sa Denovim licem.

Pištolji opališe. Madam Sent Ana nestade u hiljadu

komada, u mislima senatora Dena.

Ne mene. Zašto me mučiš? — smejala se.

Nećeš se smejati kad ti pokažem . . . I pokaza nešto

sramno. U stvari, senator nije bio tako zabrinut kao što je izgledao. Ponovo je, ali samo za časak, dohvatio Kornutovu

svest. Kada ju je ponovo izgubio, da bi nasmejao ostale, on dobaci jednu uobičajenu sliku pijanca koji se tetura i

besomučno povraća. Odmah zatim, uz sve to, hitnu još

jednu misao ali ovog puta upućenu jednom crnom sluzi, i kao da se ništa nije desilo — mirno sačeka da mu ovaj

donese njegove omiljene kolače.

Senator Den nikada nije pio, zato je posmatrao kako oni kratkovečni u poperu piju i vrlo dobro je znao šta sve piće

moţe da učini. Ponekad su nesmrtni pili neke vrste ekstrakta od alkaloida. Dovoljna količina alkohola mogla

je da isključi kontrolu i moć Upravljanja kratkovečnih što je dovoljno da, uveravao je sebe, isključi i njihove motorne

reflekse. Slupali bi se jedan o drugi i nestalo bi i njih i njihovih popera. A i ovako nikada ne bi uspeli da pronađu

to mesto, mada je svest Masature-sana potpuno uverljivo jasna, a moguće je da je bilo i izvesnih rupa u organizaciji.

Ne! Sent Sir je lično izabrao Masaturino pleme za pothvat oko istrebljenja viška kratkovečnih. Niko ne moţe sakriti

bilo šta od Sent Sira, a pronaći to skrovito mesto sasvim je nemoguće.

U stvari, to skrovito mesto bilo je nadohvat ruke. Nekada je to bio hotel koji je sluţio kao mesto odrţavanja

sastanaka koji su pošto-poto morali da budu tajni. Koristile su ga prvenstveno razbojničke druţine koje su ga

i otkupile od bivših, manje-više, legalnih vlasnika i njegovih graditelja. Razbojnici, koji su ionako bili u

velikim neprilikama, prodali su nesmrtnima taj hotel, a ovi su ih zauzvrat poubijali ne malo ponosni na svoje moralno

delo — ubijanje ubica.

Do hotela nije bilo nikakvih puteva. U krugu od dvadesetak milja nije bilo nijednog naseljenog mesta. To

je, svakako, bio poseban trošak, ali za poduhvat koji je bio isplaniran najmanje pola veka ranije trošak je bio

najneznatniji faktor koji je nesmrtnima stajao na putu. Oluju smrti nikakav novac nije mogao da zaustavi.

Bilo je dovoljno soba za sve — sedamdeset i pet nesmrtnih iz svih krajeva sveta. „Dece” od šezdeset,

šezdeset pet godina, do najstarijeg rođenog u vreme

Kaligulinog vladanja. (Nekolicina rođenih pre dvadesetog

veka su . zbog primene novih zdravstvenih metoda odrţavanja dugovečnosti izgledali tako mladi i tako

očuvani da se činilo da su rođeni da nikada ne umru.) Bilo je i ţena koje su uz pomoć ponovljenih plastičnih operacija

uspevale da izgledaju kao kakve mladice, bar iz daljine. Bilo je i upečatljivih staraca, kao Sent Sir na primer, sa

grbama i borama, zdepasti Rimljanin sa svojom ogromnom ćelom, debelih crnaca koji su bili rođeni kao

robovi u vreme kraljevskih guvernera po Virdţiniji. Boja koţe nije pravila nikakvu razliku među njima; ni rasa ni

doba starosti. Ono što ih je zbliţavalo bila je moć. Bili su najjači na svetu, a to su postigli ubijanjem najslabijih.

U svakom slučaju, bili su kukavice. Jurnuli su kao jato

divljih gusaka u toplije krajeve iz nestabilne Evrope početkom dvadesetog veka, iz Pacifika za vreme početka

velikih nuklearnih proba pedesetih godina istog veka. Napustili su severnu Afriku čim je zazveckalo oruţje u

arapsko-izraelskom ratu. Nijedan od njih nije stupio nogom na tlo Kine od vremena Velike Carice Udovice. Niko

od njih nije video zemljotres ili vulkan ili izbliza bilo kakvu ljudsku nedaću ma gde ona bila. Ali je zato svako od njih

čitavog svog produţenog ţivota bio neprestano okruţen debelim zidovima i telohraniteljima. Bili su kukavice i uz

to nezajaţljivi i pohlepni na svako bogatstvo. Postojale su izvesne smetnje i opasnosti u njihovim ţivotima, ali

nijedna nije bila toliko velika kao opasnost da mogu umreti.

U velikom hotelu, okruţeni slugama Sudancima — koje su naročito pripremili desetak godina ranije — potpuno

izolovani od spoljašnjeg sveta, zaštićeni od bilo kakvog slučajnog susreta sa nepozvanim posetiocima, oni su se

pripremali da izbegnu epidemiju koja je harala i čitav haos koji je bila izazvala. Senator Den, jedini među njima vesele

ćudi, bio je sada prilično zabrinut. Mučio ih je. Prigušeni glas zabrinutosti bio je za njih kao neprestano gunđanje i

to ih je nerviralo. Uzvraćali su mu zadirkivanjem na jedno

pedesetak jezika (i on ih je sve razumeo) mislima i gestovima i glasom. Uspeo je, ipak, da ih sve zarazi.

Strah je relativna stvar. Onaj koji oskudeva u svemu,

koji je gladan, ne boji se niti strahuje da će iznenadni mraz u proleće moţda uništiti svu obrađenu letinu. I suviše je

kasno da bi se toga pribojavao. Brine se o onome što je trenutno u ruci, tačnije, o onome čega trenutno nema.

Samo siti misle i brinu se o godinama koje dolaze.

Tako su i nesmrtni morali da brinu čitave vekove unapred. Bili su prebogati ţivotom, a raspolagali su

časovima i danima svih kratkovečnih. Gledali su daleko napred, i svaki kamičak na njihovom putu izgledao je velik

kao planina. Denova briga bila je mala i neznatna, ali je ipak bila briga. Pretpostavimo, mrmljao je njegov strah

ispod maske bezbriţnosti koju je imao na licu, da oni ipak

mogu naći ovo mesto. Istina, ne mogu nam bogzna šta i učiniti, uništićemo ih njihovim sopstvenim mislima, što

uvek moţemo, ali to je ipak uznemiravanje i neprilika. Poţelećemo da pobegnemo. Ovo je naše najbolje sklonište,

ali imamo i drugih.

Umukni, mislili su ili govorili ili besno pokazivali ostali.

Sve to nije se slagalo sa njihovom trenutnom

razbibrigom. Rimljanin je bio demonstrirao začuđujuće balansiranje pera ptice na mehuru od sapunice. (On je bio

najmoćniji među njima. Imao je moć, moć koja se pojavila sa godinama, da snagom svesti pokreće fizičke objekte.)

Strah je i dalje progovarao. Izgubili smo ih. Moţda su

već blizu. (Mehur se raspukao.) Strah je nastavljao: čak i ako pobegnemo, oni nisu toliko glupavi, pretraţiće sve i

naći će sve što bude trebalo. Naći će naše lekare, a zatim — šta zatim? Zatim mogu stati na put zarazi, posle svega

nekoliko ţrtava, a zatim će pet biliona ljudi početi da traţe nas sedamdesetoro! (Pero slete na zemlju, nesmrtni

zlovoljno skočiše na njega.)

Izvinite.

— Ne izvinjavaj se, ti stara, prokleta budalo — vrištala je

madam Sent Ana, zamišljajući ga pri tom baš tako. Rimljanin uhvati tu sliku i dotera je po ukusu trećega

veka.

Ali pretpostavite da su se oni već probili — jecao je Den.

— I-di — reče Sent Sir svojim tik-tak glasom, dovoljno

ljut da bi govorio glasno. — U-ni-šti se-rum. Ne kva-ri nam dan!

Den, mada nerado, ipak ode. Njegovo zabrinuto

mrmljanje nestajalo je u njihovim glavama brzinom kojom je on odlazio. Iznenada prestade, i nesmrtni se zadovoljno

vratiše svojoj zabavi. . . Ali za Dena ono je iznenada prestalo.

Nalazio se u podzemnoj sali. Traţio je pogledom nekog od Sudanaca, kad iznenada začu šum iza svojih leđa.

Pokušao je da se okrene. Bio je i suviše debeo i, uprkos svemu, i suviše star.

Zakači ga udarac i on oseti teţinu kao mehur kada se

natopi mašću. Kao kroz maglu video je kako se nečije ruke obavijaju oko njega. Odjedanput oseti trpak ukus nečega

— zar to nije liker? Ali on nije nikada pio liker! Brzo mu je skliznuo kroz grlo.

— Imam jednog — reče nečiji mukli glas koji je očigledno podrhtavao.

Senator Den nije shvatao ništa. U čudu je gledao

nekolicinu ljudi oko sebe i druge koji su tek dolazili. Znao bi šta je sve to da se malo prisetio, ali bilo je i suviše kasno.

Sve je bilo tiho. Glasovi u njegovoj svesti bili su zaćutali.

Prepreka je bio alkohol. On ga je ogluvio, oslepio, osamio. Osetio je da ima samo oči i uši i usta, ali za onog

koji je čitav ţivot bio obasjan brzim zracima svesti — to je bilo pravo slepilo. Poče da jeca.

Kornut prođe kroz kuhinju, gde je leţao senator Den i gde su pod straţom bile sluge na okupu, i poţuri za letećim policijskim vodom. Ĉuo je pucanj iz pištolja i naglo

oseti mučninu praćenu velikim strahom. To je bio trenutak velike odluke. Za nekoliko sekundi svet će

zauvek promeniti svoju strukturu. Ostaće dobro ugojeno stado bez svojih dobrih pastira ili bilionska gungula bez

svojih vođa. Ne. Kornut nije mislio tako. Za trenutak njime je zavladala neka druga svest. Iscurila je iz gotovo

istrošenog Sent Sirovog prkosa koji ga je za trenutak dotakao, ali dovoljno prodornog i jakog da bi ga alkohol i

taj meteţ mogli obuzdati. To što je osećao bilo je ono o čemu je Sent Sir u istom trenutku razmišljao.

Kornut potrča. To je kao da su na istom mestu dva različita bića u isto vreme. Gledao je policajce kako ulaze,

pucaju i trče pored njega.

Najbolje što su mogli, nesmrtni su pruţali otpor. Njihovo oruţje nije zadugo ostalo podesno. Bili su kao

takmaci na bilionskoj licitaciji gde svako pokušava da nadvisi svakoga, ili kao Hitler kad je pokušavao da

zemljotrese potčini svojoj volji. Nisu mogli da se suprotstave naletu te ogoljene, sirove snage. Mogli su da

poginu ili da budu zarobljeni. Zamućena ţestina njihove svesti pretvorila se u nemoćni usklik.

Kornut uhvati zadnju, razgovetnu, misao Sent Sira: Izgubili smo. Nije bilo više ništa. Sent Sir je umro. Svi oni u

njegovoj blizini bili su ţivi pohvatani.

GLAVA OSAMNAESTA

Celim putem natrag, Kornut je spavao. Rem ga je na to naterao. Sada je bilo vremena za sve, čak i za spavanje.

Lekari sa hrpom rekonstruisanih snimljenih podataka već su se bili dali na posao oko pripremanja vakcine. Stotine

litara seruma već je bilo razdeljeno onima koji su već bili bolesni. Buntovno mnoštvo naroda već se bilo smirilo, što

je značilo da je njihov bes prošao. I zaista, za većinu opasnosti više nije bilo. Doduše, ne za sve. Na primer za

neke u juţnoj Africi serum nikad neće stići, a bilo ih je već

i mnogo mrtvih. Ali njihov broj se izraţavao tek miilionima . . .

Kornut se probudi i skoči kao oparen.

U glavi mu je bubnjalo. Nemoćno stade na noge sa

stavom i izrazom kao da treba da se brani od nekog. Rem, nakljukan pilulama za buđenje, ali očigledno dobro

raspoloţen, brzo ga ohrabri. — Sve je u redu. Pogledajte — Bili su već stigli u grad i upravo su se spuštali kod

prijemnog odeljenja kaznenog krila jedne od bolnica. Duţ hodnika i u sobama videli su se parovi staraca, staraca i

starica pospanih ili mamurnih. — Ukupno dvadeset — reče Rem ponosno. — Zajamčeno, svako od njih ima bar

jedan i po posto alkohola u krvi, a moţda i više. Drţaćemo ih tako pijane dok ne odlučimo šta ćemo dalje preduzeti

protiv njih.

— Samo dvadeset? — upita Kornut očigledno uplašen.

— Šta je sa ostalima? — Rem se iskesi osmehom morskog psa. — A, razumem — reče Kornut, zamišljajući tu

neobičnu kontradikciju o smrti nesmrtnih... „Bolje i to”, reče samom sebi, “nego smrt cele planete.”

Nije ţeleo da odugovlači. Zurio je da vidi Losili. Rem, koji

je već telefonirao u koloniju, izvestio ga je da je ona dobro,

ali da još uvek spava. Kornutu je bilo potrebno da se i sam

u to uveri.

Policijski poper ga je po strašnoj oluji i pljusku prebacio do kolonije. Trčao je kroz mokru travu gledajući unaokolo.

Trava je bila izgaţena i puna razbacanih stvari. Prozori na Med-centru pokazivali su kuda je sve gomila pokušavala,

u svom paničnom strahu, da prodre. Nije se zaustavljao da bi sve to paţljivije posmatrao. Nije stao ni kod urođeničkog

logora, sad porušenog i napuštenog, ni kod zgrade administracije. Nije se setio ni Karla, ni klinike gde je Eger

umro. Kišni oblaci zaudarali su na zagušljivi dim vatre koja je odnosila bolest iz grada. Duţ reke još uvek su se

videli leševi hiljade nepokopanih mrtvaca.

Ali oblaci su postajali ređi i već je i svetlost sunca počela da se probija.

Losili je već odavno bila budna i jako uzbuđena. Dočekala ga je sa smeškom.

— Znala sam da ćeš se vratiti — rekla je. Uzeo ju je za

ruke. Ali čak ni tada nije mogao a da se ne seti onoga što mu je Rem ispričao da su naučili od pijanih i brbljivih

staraca nesmrtnika. Broj telepata, bar onih u zametku, zaista je velik. Nisu oni samo „pobačaj” nesmrtnih, bar ne

svi.

Oni zaista postoje. Mutacija koja je proizvela jednog

Sent Sira proizvela je i mnoge, mnoge druge. Nisu oni samo kratkovečne ubijali ili slali u smrt. Bilo je među

ubijenima i mladih nesmrtnika. Geni su odlučujući. Oni će se sve češće javljati, a onda će ispuniti čitavu vrstu.

Nesmrtni nisu čuvali sebe u vrsti koja je počela da izumire i koja bi sigurno izumrla. Povrh svega oni su ţeleli da

osiguraju svoju moć i prema stotini Kornuta i stotini Losili i prema svima ostalima s kojima nisu ţeleli da podele

bogatstvo i obilje ţivota.

— Znala sam da ćeš se vratiti — prošapta ona ponovo.

— Obećao sam ti da hoću — reče on. — I uvek ću ti se

vraćati . . . — zastade i upita se na koji način da joj iskaţe to „uvek”, što mu je iznenada palo na pamet, a što se

odnosilo samo na njih dvoje.

Frederik Pol

PIJANČEVA ŠETNJA 1987 — prvo izdanje

Izdaje NARODNA KNJIGA

Beograd, Šafarikova 11

Za izdavača Radomir Nikolić, direktor Recenzent Zoran Ţivković

Tehnički urednik Đorđe Dragosavac

Lektor Ivana Dokmanović

Korektor Ruţica Radovanović

Tiraž

10.000 primeraka

Štampa GRO „Kultura”, OOUR „Slobodan Jović” Beograd, Stojana Protića 52