Gadamerova hermeneutika 3

Govorili smo već o pojmu delatne povesti, zatim vremenskog odstojanja i procesu razumevanja koji se dešava u onome što smo nazvali stapanje horizonta. I da stapanje horizonta sadašnjosti i horizonta prošlosti je takođe deo istorije recepcije, tako da upravo u tom stapanju horizonta same hermeneutičke interpretacije onoga ko tumači i dela, dela iz prošlosti pripada tradiciji sadašnjosti. Interpretacija se prema Gadamerovom mišljenju događa onda kada pokušavamo da razumemo nešto. Samim tim iz tog njegovog opisa sledi jedan važan zaključak a to je da se mi nikada ne možemo u potpunosti stopiti sa horizontom dela koje pokušavamo da tumačimo i nastojimo da razumemo. Tako da filozofska u odnosu na klasičnu hermeneutiku, hermeneutiku romantizma Gadamer oštro kritikuje takvu heremeneutiku jer smatra to nemogućim zadatkom tj nameru da se potpuno udje u intenciju autora. Zapravo, on smatra da to i nije u potpunosti važno, već da je važno rekonstruistati onu suštinu, ono o čemu je reč. Rekonstrukcija smisla nije puka reprodukcija već jedno produktivno ispoljavanje koje podrazumeva i originalnost. I tu onda se delatna povest i istorijske činjenice ogledaju.

Dolazi pitanje koje nas svakako mora interesovati za bavljanjem metodologijom. To je problem primene. Taj problem je za svaku metodologiju ključan pojam. Znači, ono što metodsku svest, bila prirodnih ili duhovnih nauka, onda se problem primene zaista ispoljava. Kako se određeno znanje koje imamo o nečemu može primeniti, problem primene je problem primene nekog znanja. Metode su načini primene. Metodos na grčom znači put. Kako doputovati do nekog cilja, kako ga ostvariti? Međutim, Gadamer baš i ne daje neki spisak metoda koji je potreban za neko proučavanje. On hermeneutiku posmatra kao teoriju, a ne kao metodu. Kao i za svaku metodologiju, problem primene je i za Gadamera od centralnog značaja. Smisao primene Gadamer vezuje, odnosno posmatra u horizontu Aristotelove i Platonove filozofije. Dakle, kada govori o primeni on primenu shvata na sličan način na koji Aristotel shavata primenu praktičnog znanja. Drugo, ukoliko bi se moglo skicirati neka metoda u razumevanju, tumačenju smisla onda je to Platonova dijalektika ali shvaćena kao umeće vodjenja razgovora. Sada, pogledajmo zašto u tom smislu je Aristotelovo praktično znanje važno za gademorovo razumevanje primene. Ali pre toga, potrebno je naglasiti nekoliko stvari. Prvo, da je Gadamerova metoda to jest njegovo razumevanje primene isključuje neke eksplicitne metode koje pre samog razumevanja treba navesti. Drugo, samorazumevanje se dovršava u aktu razumevanja. Zatim ne postoji univerzalna metoda koja važi za svaki sadržaj, razumevanje je određeno specifičnom primenom razumevanja. Kada je reč o razumevanju bilo čega, važnije je nešto što je suptilnost, rafiniranost duha, osećaj nego što je tu bitan neka eksplicitna nastava o tome kako nešto treba razumeti. Iskustvo je takođe ključno kada je reč o primeni. Sva različita iskustva koja konstituišu našu svest ili naše obrazovanje jesu nešto što mi primenjujemo kada se trudimo da razumemo neki smisao, recimo smisao određenog filozofskog teksta. Moramo mnogo pročitati, moramo biti obrazovani da bi razumeli. Sada da pogledamo o čemu nam Aristotelova praktična filozofija i njegovo shvatanje praktičnog znanja može pomoći da bismo shvatili problem primene onako kako to Gadamerova hermeneutika percipira. Za Gadamera je bitno sledeće – kao što i fronesis, praktična mudrost, je uvek neko znanje koje je prilagođeno predmetu onoga što se zna. Ako je praktično znanje znanje o nečemu što može biti drugačije, onda to znanje nikada ne može da bude precizno, potpuno tačno zananje niti može biti znanje koje se može univerzalizovati. Na primer, Kant formuliše kategorički imperativ koji ima opšto važenje, dok Aristotelovo praktično znanje je veoma konkretizovano. Isto tako

interpretator koji tumači tekst mora da bude otvoren za specifičnost teksta i specifičnost jezika teksta. I to što smo zapazili u tekstu može se a i nemora univerzalizovati, prosto tekstovi su različiti, prenose različite istine, smisao. Drug i momenat, za Gadamera veoma važan je da praktično znanje se razlikuje od tehničkog zananja. Takođe, on tvrdi da za razumevanje hermeneutike nije neophodno znanje istorije. Drugim rečima, možemo proučiti sve regule koje nudi Šlajmaher i možemo ovladiti time ali nam to neče završiti proces razumevanja. Time što smo usvojili te metode neće nam unapred dovršiti posao razumevanja. Takodje ne postoji tehnika uviđanja, ja naprosto imam ili nemam sposobnost uviđanja. Ona naravno bi trebalo da bude praćena ozbiljnim kritičkim radom. Da bi razumeli neku ozbiljnu filozofsku knjigu mi moramo pročitati dosta filozofskih knjiga. Moramo posedovati i kritičko iskustvo recepcije u teksta. Moramo moći da razvijemo čulo koje mi pomaže da vidim šta je nedostatak teksta, šta je istina itd. Mi moramo imati kritičku svest, obrazovanje.

Razumevanje uvek podrazumeva i učinak praktičnog uma, šta neki pojam u određenom kontekstu znači. Tu je takođe važno ne samo kada je reč o razumevanju jeste Hegelovo poimanje istorije i istorije filozofije. A to je da je za razumevanje važno da neku stvar shvatimo u njenom vremenskom kontekstu. Ako primenimo sve to na izučavanje filozofske tradicije, šta je važno uočiti? Ako pristupamo nekom tekstu hermeneutički – moramo uvideti taj neki filozofski pojam i konotaciju u određenom filozofskom kontekstu. Razumeti jedan filozofski pojam podrazumeva videti dejstvo tog pojma, tog problema, kako on u istoriji opstaje, da li nas se tiče, koga se tiče, zašto se tiče – to je posao filozofa koji je istovremeno hermeneutičar. Ne samo da vidimo šta je autor hteo da kaže, već i koje su veze tog pojma, problema sa tradicijom koja mi je prethodila, sa tradicijom koja natupa, zašto je to bitno za današnje mišljenje. To spada u nešto što dobra interpretacija treba da sadrži. Prvo kontest, drugo je vremenitost i konačnost toga, ne postoji nijedan večan filozofski problem, oni su ograničenog shvatanja koja se mogu ponavljati, ali ne predstavljaju prema Gadameru neke opšte postulate. Postoje možda večna filozofska pitanja. Zašto je Platon važan za fil.hermeneutiku i njeno shvatanje primene i metode? U sledećem smislu – Platon je pisao dijaloge, u tim dijalozima je Sokrat vodio glavnu reč. To iskustvo sokratovskog razgovora jeste za Gadamera metoda i na to mi treba da se ugledamo kada tumačimo neki tekst. U kom smislu? U tom što prema Gadamerovom mišljenju, Platon ukazuje kako treba postavljati pitanja i kako pitanje ima prvenstvo nad ponuđenim odgovorima. Prvenstvo pitanja jeste ono čemu nas uči Platon i njegovi dijalozi, što znači postaviti pitanje, i umeti da postavite pitanje koje je motivisalo nastanak određenog pitanja, problema. To znači odnositi se kritički prema tekstu. Postaviti pitanje je preduslov razumevanja. Moramo otvoriti svoj horizont za ono što tekst želi da nam kaže, što mođe dovesti u pitanju ono u šta smo do sada verovali. Iz svega ovoga sledi da postavimo neko pitanje ne samo što treba da vidimo prvenstvo pitanja, nego kada interpretiramo neki tekst treba umeti i da se vratimo na neka prošla ključna pitanja i pokušavati da sve povežemo u celinu. Kao što se Sokrat vraća na prethodna pitanja dok razmatra dalje. Tumač treba da ima na umu kada interpretira važnost prvenstva pitanja i pitanja ŠTA.