ZIMA ZA GREJAWEZIMA ZA GREJAWEЗа мене је зима када чујем маму како на врховима прстију улази у собу и зове ме да устанем јер је време за школу, а ја не могу да отворим очи. Тада сам готово сигурна да су моје очи склопиле споразум са мојим рукама које неће да пусте топао јастук. Кад устанем, прво што осетим је мирис чаја на столу из моје омиљене јутарње шоље за зиму. То је оно годишње доба када седим поред пећи да бих се осушила и угрејала јер и даље не могу да одолим грудвању. Зима је када смишљам изговоре да мами, на пример, објасним како сам успела да грудвом погодим прозор који је она управо очистила. Зима је кад чујем тату

како гунђа да је вулканизер поново подигао цену замене летњих за зимске гуме и када га видим како носи каблове за преспајање акумулатора комшији коме ауто не може да упали. Зима је када се ушушкам у омиљено ћебенце и са шољом топле чоколаде гледам добар филм, док у углу собе светлуцају свећице са моје новогодишње јелке. Волим зиму. Она јесте најхладније годишње доба али ја знам да, поред капута, капе, шала и рукавица, поред себе имам људе који ме греју својом љубављу. Сад сте ви на реду. Шта је за вас зима?

Сара Срна (12)Сара Срна (12)

Broj 2323

Godina IX decembar 2018

МАРКО: „Од новогодишње ноћи нека вам све крене на боље, да сте увек добре воље. Нека вас срећа и здравље прате током године целе, то су за вас моје жеље“.ЕМИНА:“Желим да моји пријатељи буду отворенији и искренији према мени и да увек имају своје мишљење, а не да трендови и окружење одлучују уместо њих. За све проблеме увек постоји решење, само треба ноге да покренемо из фотеље и учинимо свет бољим и лепшим“.ДАРИЈА:“Желим вам да за Нову годину спознате ко сте заправо и коме треба посветити пажњу“.ФАРУК:“Нека Нова година буде прекретница. Да лоше навике оставимо иза себе. Ја се надам да ћу сваке наредне

године бити мање стидљив“.ЛАНА:“Имај свој циљ и нека те ништа не заустави да то оствариш и достигнеш. Да будемо здрави и да нас ништа не спречи да будемо срећни и насмејани“.ДЕИНА: “Нова година је за некога нови почетак, а за некога наставак живота али сваке године покушајмо да будемо

бољи него претходне“.ДЕНИ:“Желим свима срећну 2019.годину. А ја да одем на Алпе на скијање“.САРА: “Нека вас у Новој години проблеми и бриге мање стежу, а љубав и лепе успомене једне за друге вежу. Желим да ми Деда Мраз испод јелке остави неколико пакетића здравља и среће (ако ми затреба)“.

НОВОГОДИШЊЕ ЖЕЉЕ „ЖУРНАЛАЦА“ 2

Мање храбрости, руковања, погледа и махања нам је потребно за једну „ћао“ поруку. Бојимо се. Стрепимо од одбијања, од неузвраћеног позива. Страшно нам је да приђемо некоме да се не би обрукали. Као да се срамимо сопственог имена, гласа или хода. Трудимо се да избегнемо било какав разговор. Можда зато што немамо много времена да смислимо одговор као што га имамо кад шаљемо СМС поруке? Или зато што не можемо тако брзо да „прерачунамо“ одговор на одговор нашег одговора?! Знам како да излечимо ову грозницу! Удахните дубоко заједно са мном, толико дубоко као да хоћете да у себе усисате сво самопоуздање света, а

потом половину издахните да би се у вама задржало довољно присебности. Док прилазите особи, згазите лењост и предрасуде. На уснама нека вам буде осмех, сладак барем као омиљена чоколада. Опустите се, смирено и сигурно пружите руку, изговорите своје име или кажите нешто спонтано, можда духовито.

Ако приметите благи шок на лицу испред вас, немојте се преплашити. Уколико се ваше руке препознају и склопе се у загрљај, излечени сте! Излечени сте чак и ако добијете само један поглед, чак и превртање очима, чак и подсмех. Излечени сте јер сте постали јачи, смелији, самопоузданији, јер сте набацили један мишић више око срца, загризли сте искуство. Управо тада победили сте сваку прегледану, једноличну, уобичајену, карикирану СМС поруку.

Неда Павловић (15

Како се упознајемо

ЗГАЗИТЕ ПРЕДРАСУДЕ, ЗАГРИЗИТЕ ИСКУСТВО

Издавач:Библиотека „Вук Караџић“. Директор: Садија Хоџић. “. Редакција: Полазници Мале школе новинарства „Жур за журналце“.“. Уредник: Индира Хаџагић-Дураковић. Техничка припрема и штампа:

„Графокартон“. Дистрибуција:ИП“Полимље“.

3Алжир је мој родни град. Он је и главни град државе Алжир. Веома је велики и састоји се од неколико области. Модерним аутопутем брзо се прелази из једног у други део града или из једне области у другу. Моји рођаци живе у области која се зове Биртута која је већа од Пријепоља. Ја сам и овог лета распуст провела у Алжиру или боље рећи на плажама јер је тамо веома топло лети, температуре се не спуштају испод 30 степени. Плаже у Алжиру су веома лепе и пуне људи којима продавци, који су не ретко и деца, продају популарне крофне и мхаџебе. Мхаџеб је сличан палачинкама, пуњен је луком и сосом од парадајза. Веома је укусно, традиционално јело. Необичан је и хлеб који садржи маслине. Ипак, мени је омиљен „алжирски бурек” и могла бих рећи да су ми алжирски кухари баш по укусу. Нека јела у духу традиције сви искључиво једу рукама. Алжирци, посебно Алжирке, веома се модерно

облаче, чак и оне које су забрађене. У продавницама је све по последњој моди, познатих дизајнера. Оно што је за мене било посебно искуство је свадба. Код њих постоје женске и мушке свадбе, односно весеље је одвојено за мушкарце и жене. Млада и све присутне жене мењају хаљине током славља и по пет пута. Сви су веома љубазни и воле да се друже. Пошто је стално сунце, свиђа ми се њихова боја коже, која је увек препланула. Цене су веома ниске. Хлеб,

рецимо, не кошта ни 15 динара. Алжирци су вредни и радни али не воде много рачуна да и град буде беспрекорно чист, иако су њихове куће сређене и уредне. Разговарају на арапском и француском језику.

Школе су очуване и кажу да су наставници строги. Алжир је веома интересантан и много тога занимљивог може се видети. Мени се мој град свиђа и волим кад сам део њега.

Деина Дјелид (12)

Моја друга домовина

ЛЕТО У АЛЖИРУ

Страх се узима здраво за готово. Свако може рећи да се боји али многи то кажу само да би придобили мало пажње и сажаљења. Нема ту правог страха. Бојим се да ме наставник не пита, бојим се да не добијем слабу оцену, страх ме... Неће то баш ништа помоћи. Нисте учили? Па, онда знате последице. Свесни сте, зар не ? Онда је и ваш страх лажан. Мислим да искрено се плашити није срамота и најхрабрији признају да су се некада уплашили. Ако вас је страх, ако се плашите да се некоме ко вам је драг не догоди нешто лоше, нисте кукавица. Мислим да је то знак да имате срце и да умете да волите. Не плаши се нико због нечега што му није важно или због некога до кога му није стало. Ако се заиста нечега бојите, подигните главу, суочите се са тим страхом. Погледајте свој

страх у очи. Тада често схватимо да страха нема, да је он у нашој глави.

Дарија Чпајак (13)Дарија Чпајак (13)

Бојим сеПОГЛЕДАЈТЕ СТРАХ У ОЧИ

4Знамо да су људи друштвена бића. Сви ми желимо да се дружимо, разговарамо, играмо, размењујемо осећања, мишљења. ..На жалост, данас као да сви ми те своје потребе задовољавамо на вештачки начин, преко интернета. Кад одемо на море, на скијање, распуст, ако купимо нове патике, ако идемо у биоскоп, а све то не објавимо на друштвеним мрежама, као да нисмо нигде ни били. Зато изгледа да идемо негде и радимо нешто не због нас самих, нашег задовољства, жеља и потреба, него због других, да би се другима показали, да би нас други гледали, дивили се, па чак и да у њима изазовемо завист. Најбоље место за показивање свих тих силних

личних фотографија су друштвене мреже. Судећи по тим фотографијама наши животи су савршени јер сви делимо само фотографије које показују најбоље. Има их пуно који претерују, па сваки свој корак „каче“ на Фејсбук, показујући нам сваки дан шта су јели, шта су пили, где су и с ким били на кафи и искрено, то постаје јако заморно и досадно. Друштвене мреже јесу супер ствар, имају и своје предности и своју моћ

али мислим да смо се ми као корисници погубили и стварни живот замењујемо виртуелним који постаје наш једини друштвени живот. И ја користим и Фејсбук и Инстаграм али не осећам потребу

да целом свету показујем како живим. Статуси на друштвеним мрежама постали су модерна верзија личног дневника. Али за разлику од правих дневника, који су интимни и тајни, ови су широко отворени за јавност. Ја и даље радије бирам праве, живе игре и праве другаре, него оне виртуелне.

Дени Гашанин (13)

Живот на друштвеним мрежама ЛИЧНИ ДНЕВНИК ЗА ЈАВНОСТ

Многи мисле да се данашње време веома разликује од времена одрастања наших родитеља. То је и зато што ми много времена проводимо на друштеним мрежама и интернету и док живимо у том свету мање видимо онај око себе, па и пажњу мање посвећујемо онима око себе. Кад су били деца, наши родитељи су сво своје слободно време проводили у игрању са вршњацима. Мој тата би узео лопту и са другарима играо одбојку или фудбал или између две ватре. А онда би отишли у другу улицу јер је била најбоља за игру жмурке. Тата ми прича како су се његови другари окупљали управо у нашем дворишту и да их је увек било барем петнаестак. Кад је неко жмурио, други би се скривали по крошњама дрвећа, улазима у зграду, подрумима. Тог времена, кажу, никад више. Ипак, ја и моје другарице и другови

играмо се и жмурке и између две ватре и школице и залеђеног чике и јуре и врућих кромпирића. Никад нас нема испод десет и играмо се сличних игара као и наши родитељи. Смишљамо и нове. И ми играмо жмурке у улици која је најбоља за скривање, лопта нам упадне у суседно двориште, па прескачемо кришом ограду. Мени се чини да што више

родитељи деци причају о свом детињству, играма и несташлуцима да тада деца више желе да се и сама играју како би надмашила своје родитеље у машти.

Лана Мандић (12) Лана Мандић (12)

Игре као начин одрастања

КАД СУ РОДИТЕЉИ БИЛИ ДЕЦАКАД СУ РОДИТЕЉИ БИЛИ ДЕЦА

5И они који ме познају и они који ме не познају морају видети моју слику. Кад изаберем која може да иде у свет, кад наместим филтер, фотка одлази на Инстаграм. Покушавам да скупим што више прегледа. Али, искрено, ово је први пут да размишљам где стварно та моја слика иде. На жалост, као и већини, мени је тај пут непознат. Наравно, не знам ни како је све неко може употребити. И на друштвеним мрежама постоје два света. Први је онај мој, безазлени, а други чине они који то могу да злоупотребе. Зато разумем зашто ме мама све чешће упозорава да будем опрезна са својим фотографијама. Зар заиста о нама мора знати читав свет?

Лана Мандић (12)

ВУЛГАРНЕ ФОТОГРАФИЈЕ ЗБОГ ЛАЈКОВА

Сви желимо да имамо што бољу фотографију на својим профилима. Неки се труде, имају оригиналне идеје. Други мољакају све око себе да их фотографишу, па онда треба од мноштва изабрати најбоље. Када објавимо фотографију тек онда следи

најгоре, а то је чекање лајкова. Толико труда за само десет лајкова! Тада се наљутите али не мислите где иде та ваша фотографија. Мислите

да сте безбедни јер имате закључан профил? А шта је са свим оним пријатељима које сте упознали преко друштвених мрежа а уопште их не познајете лично? Да ли се сви они могу назвати баш пријатељима, а имају приступ вашим фотографијама и могу их користити како желе, послати коме хоће.Није ретко да се многи фотографишу вулгарно баш због што већег броја лајкова. Мислим да сви треба да будемо опрезнији.

Дарија Чпајак(13)

ПРАВИЛА НИКО НЕ ЧИТАКад се пријављујемо на неку од друштвених мрежа ми се упознајемо и са њеним правилима када су објаве у питању. Доста нас, међутим,

не прочита та правила, односно само „ п р е т р ч и “ преко њих п р и т и с к о м на дугме „слажем се“ или „прихватам“. Е, кад не читамо правила, може се догодити

нешто што се догодило једној девјчици. На летовању се фотогафисала у мајици познатог произвођача. Кад се вратила кући, на билбордима у свом граду угледала је ту

своју фотографију, а поред ње лого тог произвођача. Како би сте се ви осећали?

Фарук Хаџијакуповић (13)

ПРИЈАТЕЉИ КОЈЕ НЕ ПРЕПОЗНАЈЕМО

Већина, без обзира на године, све више дан почиње и завршава на друштвеним мрежама. Превише смо концентрисани на екране, па све мање примећујемо оно што се дешава око нас. Уобичајено је да будемо у друштву и да се дописујемо са неком особом. Преко друштвених мрежа склапају се пријатељства са непознатим, али то нам не смета да их сматрамо правим пријатељима иако нас они у стварности не примећују, а ни ми не знамо ко су они. Све фотографије које објављујемо послали смо у виртуелни свет и тако изгубили контролу над њима. Неки друштвене мреже исмевају, неки отварају више профила како би сакрили прави идентитет, шаљу претеће поруке или поруке које нису примерене. Ипак, тешко је замислити и један дан без друштвених мрежа. И лајкова.

Марко Мрдовић(14)

МОЈА ФОТОГРАФИЈА НА ДРУШТВЕНИМ МРЕЖАМАО НАМА (НЕ)МОРА ЗНАТИ ЧИТАВ СВЕТ

4Зашто нам је потребна забава у коју су укључени људи који се стално свађају, љуте, псују, вулгарно се понашају, који изигравају обичне будале које се не стиде да своју глупост јавно приказују преко ТВ? Раније су се људи дружили, излазили заједно, склапали су пријатељства. Данас се сви повлаче у своје куће и као да једино желе да се завале у фотеље, узму нешто за грицкање и укључе неки од ријалити програма који трају по цео дан. Са тим ликовима неки проводе и дан и ноћ. После гледања ријалитија 24 сата гледаоци и сами постају као они што их гледају и слушају. О њима стално размишљају, о њима причају са познаницима, имитирају их и као да сви чекају да се тим ликовима у ријалитију нешто деси јер се у стварном животу гледаоцима више и не може ништа десити, пошто се не друже и не излазе и не живе свој, већ живот ријалити ликова. Треба да настојимо да променимо такво окружење и да не дозволимо да нама блиске особе постану зависне од ријалити програма. Од таквих програма ми, као гледаоци, не добијамо ништа. Само се заглупљујемо. Насупрот томе, власници телевизија које то приказују добијају доста новца од реклама и тај новац улажу у још већи ријалити програм.

У исто време, за сиромашне и децу тражи се од гледалаца да СМС поруком донирају неки динар, док власници телевизија преко којих нас позивају да донирамо неки динар, огроман новац улажу у глупости, уместо да они донирају тај новац наjсиромашнијим, а посебно деци која немају довољно за нормално детињство. Да већина гледалаца тако посматра већ би давно бојкотовала ријалити и такве неквалитетне програме. Зашто ово пишем кад знам да многи управо гледају шта се дешава у неком ријалити програму? Зато да би се запитали шта то ми у ствари гледамо и о чему после размишљамо.

Емина Земанић (13)

Ријалити ТВ програмДОБРОВОЉНО ЗАГЛУПЉИВАЊЕ

Људи који управљају авионом свакодневно полећу и слећу на разне аеродроме. Какав су они пут прешли, шта раде затворени у пилотској кабини или кокпиту?Пре лета пилот долази у контакт са центром и добија разне информације о рути, временским приликама и рељефу око долазног аеродрома, проверава закрилца, предкрилца, кормило и систем авиона, како би све било спремно за

полетање. Након што су се сви сместили у авион, пилот, ако добије дозволу, стартује моторе и излази на рулну стазу која ће га, уз помоћ сигнализације, одвести до полетно-слетне стазе. Чека дозволу за полетање. Онда почиње лет. Током крстарења небом пилот води слободну конверзацију, надгледајући инструмент таблу. Узбудљив тренутак једнако као и полетење је када капетан

авиона узима ручицу кормила и лагано спушта авион и приземљује. Одлазак у гејт је крај лета. Пилот је тај који поздравља путнике у авиону, каже им колико траје лет, на којој висини ће летети, која је температура ваздуха и време доласка на аеродром. Пилот је тај који се на крају лета захвали путницима, уз наду да је лет био пријатан и пожели им добар остатак дана. Путници одговоре аплаузом. И због тог аплауза, који говори да су путници задовољни летом, ја желим да будем пилот и да то буде моје професионално занимање.

Фарук Хаџијакуповић(13)

Кад порастем бићу

ПИЛОТ

3

Издавач:Библиотека „Вук Караџић“. Директор: Садија Хоџић. “. Редакција: Полазници Мале школе новинарства „Жур за журналце“.“. Уредник: Индира Хаџагић-Дураковић. Техничка припрема и штампа:

„Графокартон“. Дистрибуција:ИП“Полимље“.

Мала школа новинарства „Жур за журналце“ коју је конципирала и коју води новинар Индира Хаџагић-Дурaковић почела је у јесен 2010.године као део пројекта Библиотеке „Вук Караџић“ који је финансирало Министарство за културу. Од тада, па до овог децембра, кроз школу је прошло стотинак ученика виших разреда основне школе али и средњошколаца са циљем да се млади што раније упознају са функционисањем медија, да развијају критичко мишљење о свету око себе, појавама али и садржајима које нуде савремени медији који су веома присутни у њиховој свакодневици и често пресудно утичу на формирање ставова и укуса. Захваљујући разумевању и великој подршци Библиотеке „Вук Караџић“ која је ову јединствену школу новинарства као својеврсну радионицу уврстила у свој годишњи програм рада, „журналци“ се окупљају већ девету годину и изражавају кроз текстове који су објављени у овом, двадесет трећем броју малих новина за децу и родитеље. „Журналац“ је посебан и по томе што један број излази на ћирилици, а следећи на латиници.Директорица Библиотеке „Вук Караџић“ Садија Хоџић даје пуну подршку оваквом

раду са децом и задовољна је што је издавач по много чему посебне публикације коју стварају деца. До сада је у „Журналцу“ објављено преко 300 текстова ученика од 11 до 18 година. Пратећи прошле године пројекат прекограничне сарадње Библиотеке „Вук Караџић“ „Журналци“ су из свог угла сагледали Лим, па су се стихови и белешке малих новинара нашли у књизи „Лимске песничке луке“ коју је Библиотекa штампала у оквиру реализације свог пројекта прекограничне сарадње „Култура за Европу, Европа за културу“. Библиотека „Вук Караџић“ је

добитник награде општине Пријепоље, па је претходни број управо био посвећен Пријепољу каквог га виде „журналци“, а Библиотека је поводом Дана општине

свечано представила и промовисала „Журналац“ у оквиру свог програма. Са „Журналцем“ је сарађивала и Јасминка Петровић најчитанији писац за децу и као резултат те сарадње су и бројни текстови „журналаца“ који су се нашли у књизи „Пријепоље из дечјег угла“ у издању Библиотеке „Вук Караџић“. „Журналац“ се нашао и у годишњаку „Данице за младе“ у оквиру Вукове задужбине као једна од најбољих публикација за децу у Србији.

ИХ.

У оквиру програма Библиотеке „Вук Караџић“ „ЖУР ЗА ЖУРНАЛЦЕ“

Нова година

СВИ ЧЕКАЈУ СРЕЋУ

Godina IX decembar 2018

После Карибате и Новог Зеланда, Нова година стиже у Аустралију, где је дочекују на плажама. Затим ће је дочекати Јапанци који од раног јутра чисте куће јер то симболично представља терање прашине прошлости. Кинези на вратима обавезно имају нешто црвено јер доноси срећу. У Индији се прославља неколико нових година зато што је то земља са мноштвом култура и религија, спроводе се разни ритуали, а доминирају хиндуистички и будистички. Данас је популарно да у велике градове долазе филмске звезде „Боливуда“. Кад стигне у Европу, Нова година се дочекује најчешће ватрометима на трговима. Још се у неким земљама задржало припремање традиционалних специјалитета баш на овај дан. У Грчкој се спрема колач у коме је сакривен новчић који, према веровању, доноси срећу оном ко га пронађе. На Сицилији се једу лазање, никако макароне или нека друга тестенина јер би то донело несрећу. Аустријанци припремају свечани ручак са обавезним печењем, а за десерт

сладолед у облику детелине са четири листа. Норвежани се према обичају часте пудингом од пиринча који је сервиран у веома дубоку посуду са само једним бадемом. Коме припадне бадем верује се да ће га пратити срећа. У Холандији у новогодишњој ноћи једу крофне јер верују да све у облику прстена носи срећу. И док у Европи сви ките јелку, у Афици ките палме, испод којих се одржавају плесови под маскама, а за срећу је потребно додирнути маскоту. Преко Атлантика, Нова година долази на оба америчка континента. Американци не пропуштају традиционални пољубац у поноћ за срећу. Бразилци искључиво у белој одећи дечекују Нову годину, а потом на плажама пале свеће и бацају цвеће у море за срећу. Свој пут Нова година завршава на острвима Пацифика. И тако цела планета постаје једна велика, шарена позорница која чека срећу јер је Нова година увек нова нада .

Марко Мрдовић (14)

Broj 2323