godisnjak60 web

Илустрације на корицама преузетe из текста Неолитско насеље на Стублинама

УДК 930.85(497.11 Београд) ISSN 0436–1105

ГОДИШЊАКГРАДА БЕОГРАДА

Књ. LX 2013.

МУЗЕЈ ГРАДА БЕОГРАДАЗМАЈ ЈОВИНА 1, БЕОГРАД

УРЕЂИВАЧКИ ОДБОРАна Столић, Весна Бикић, Александар Кадијевић,

Александар Палавестра, Александар Фотић, Предраг Марковић, Бодин Јовановић

УРЕДНИКТатјана Корићанац

СЕКРЕТАР УРЕЂИВАЧКОГ ОДБОРАБодин Јовановић

ANNUALOF THE CITY OF BELGRADE

UDK 930.85(497.11 Београд) ISSN 0436–1105

VOL. LX 2013.

BELGRADE CITY MUSEUMZMAJ JOVINA 1, BELGRADE

EDITORIAL BOARDAna Stolić, Vesna Bikić, Aleksandar Kadijević,

Aleksandar Palavestra, Aleksandar Fotić, Predrag Marković, Bodin Jovanović

EDITOR-IN-CHIEFTatjana Korićanac

SECRETARY OF THE EDITORIAL BOARDBodin Jovanović

САДРЖАЈ/CONTENTS

Милош П. СпасићНЕОЛИТСКО НАСЕЉЕ У СТУБЛИНАМА ................................................................11Miloš P. SpasićTHE NEOLITHIC SETTLEMENT AT STUBLINE ..........................................................39

Драгана Д. СтојићНЕКРОПОЛА ИЗ РАНОГ ГВОЗДЕНОГ ДОБА НА ЛОКАЛИТЕТУ ВЕТЕРИНАРСКИ ЗАВОД У ЗЕМУНУ ............................................................................43Dragana D. StojićEARLY IRON AGE NECROPOLIS AT THE VETERINARY INSTITUTE IN ZEMUN ................................................................................................................................68

Марија К. ПокрајацАЛЕКСАНДАР БУГАРСКИ: ПИОНИР АКАДЕМИЗМА У БЕОГРАДУ ...............71Marija P. PokrajacALEKSANDAR BUGARSKI: A PIONEER OF ACADEMISM IN BELGRADE ...... 107

Ненад М. ЛукићБЕОГРАЂАНИ У АУСТРОУГАРСКИМ ЛОГОРИМА 1914. ГОДИНЕ ............... 109Nenad M. LukićCITIZENS OF BELGRADE IN AUSTRO-HUNGARIAN CONCENTRATION CAMPS IN 1914 ..................................................................................................................... 174

Александра М. КолаковићБЕОГРАД КРАЈЕМ XIX ВЕКА: ПОГЛЕД „СРБО-ФРАНЦУЗА“ АЛБЕРА МАЛЕА.................................................................................................................. 175Aleksandra M. KolakovićBELGRADE IN THE LATE NINETEENTH CENTURY AS SEEN BY THE „SERBO-FRENCHMAN“ ALBERT MALET .................................................................................... 190

Иван Г. КелеменПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ СТАРИХ ЗАНАТА СА ПОДРУЧЈА БЕОГРАДА (6) ....................................................................................................................... 191Ivan G. KelemenBELGRADE’S CRAFTS AND CRAFTSMEN’S BIOGRAPHIES (6) .......................... 217

СКРАЋЕНИЦЕ/ABBREVIATIONS ................................................................................ 218

Милош П. СпасићМузеј града Београда Змај Јовина 1, Београд

УДК 903.4”634”(497.11)902.2(497.11)”2006/...”

Годишњак града БеоградаКњ. LX, 2013.

Miloš P. SpasićBelgrade City Museum

1 Zmaj Jovina Street, Belgrade

НЕОЛИТСКО НАСЕЉЕ У СТУБЛИНАМА

АПСТРАКТ: Истраживања винчанског локалитета Црквине у Стублинама обновље-на су 2006, готово 40 година након првих сондажних ископавања. Винчанско насеље у Стублинама подигнуто је око 4850/4800. и живело је до око 4650/4600. године пре н.е. Простор на коме је у петом миленијуму пре нове ере постојало винчанско насеље, са више од 200 објеката, коришћен је и током баденске и костолачке културе, као и у раном и позном средњем веку. Захваљујући изузетнo вредним резултатима ископавања, гео-магнетне и геоелектричне проспекције, Стублине данас представљају фокалну тачку за разумевање неолитске продукције простора, физиономије насеља, материјалне културе, економије и бројних друштвених и симболичких пракси винчанских заједница. У раду ће, поред синтезе досадашњих резултата истраживања, бити указано на велики потен-цијал Стублина за схватање винчанске екумене.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Стублине, неолит, винчанска култура, организација насеља, стра-тиграфија, материјална култура, историје кућа

THE NEOLITHIC SETTLEMENT AT STUBLINE

ABSTRACT: The investigation of the Vinča culture site of Crkvine at Stubline was recommenced in 2006, almost forty years after the first probe excavations. The Vinča settlement at Stubline was built ca. 4850/4800 BC and it was inhabited until about 4650/4600 BC. The area occupied during the fifth millennium BC by a Vinča culture settlement, with more than 200 buildings, was also used during the Baden and Kostolac cultures, as well as in the early and late Middle Ages. Owing to exceptionally valu-able results of the excavations, geomagnetic and geoelectrical prospecting, Stubline are today a focal point for the understanding of space production in the Neolithic, the physiognomy of settlements, ma-terial culture, economy and numerous social and symbolic practices of the Vinča culture communities. Along with offering a synthesis of previous research results, the purpose of this study is to show the great potential of Stubline for the understanding of the Vinča oecumene.

KEYWORDS: Stubline, Neolithic, Vinča culture, organization of a settlement, stratigraphy, material culture, home histories

e-mail: [email protected]

МИЛОШ П. СПАСИЋ

12

ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈЛокалитет Црквине у Стублинама

лежи на издуженом платоу површине око 16 хектара, на надморској висини од 100 до 120 m. Димензије платоа, мерене од најудаљенијих тачака, износе око 620 x 380 метара. Заравњени плато је у неолиту на северној и јужној страни био окружен токовима двеју река. Водоток на север-ној страни је пресушен, док јужну страну локалитета и данас опасује ток речице Трстенице. Два водотока су се спајала у југозападном делу насеља, где се терен окомито спушта у великој денивелацији. У ширем географском контексту, Стублине припадају посавско-тамнавској микроре-гији Дренски вис,1 коју одликује велика насељеност током позног неолита. У кругу од свега неколико десетина километара, око Стублина је идентификован знатан број винчанских насеља, која су, судећи по материјалној култури, бар неко кратко време од 4800. до 4600. године живела ис-товремено. Око 10 km северно од Стубли-на налази се винчанско насеље у Грабовцу,2 даље ка североистоку је насеље у Звечкој.3 Једнослојно позновинчанско насеље на ло-калитету Јасење у Вукићевици лежи свега десетак километара западно од Стублина,4

1 c.f. Adam Crnobrnja, „Group identities in the Central Balkan Late Neolithic“, Documenta Praehistorica XXXIX (2012): 157, Fig. 1. У даљем тексту (Crnobrnja, „Group identities“).

2 Jovan Todorović, „Grabovac, Đurića vinogradi, Ob-renovac – naselje starčevačke i vinčanske grupe“, AP 9 (1967); Ibid., „Grabovac, Đurića vinogradi, Obrenovac – naselje starčevačke i vinčanske grupe“, AP 10 (1968); Ibid., „Grabovac, Đurića vinogradi, Obrenovac – naselje starčevačke i vinčanske grupe“, AP 11 (1969).

3 Ibid., „Lug, Zvečka, Obrenovac – naselje starčevačke kulture“, AP 8 (1966): 10–12.

4 Ibid., „Jasenje, Brdo (groblje), Vukićevica, Obrenovac – naselje vinčanske grupe“, AP 9 (1967).

а у непосредној близини је и винчанско на-сеље у Новом Селу у Стублинама.5 У ши-рем окружењу посавско-тамнавске регије налазе се и истовремена винчанска насеља на локалитетима Чучуге,6 Црквине – Мали Борак,7 али и Гомолава,8 Обреж,9 Прогар и Јаково,10 на северним границама ове регије (карта 1, сл. 1).

Овако густа насељеност не представља изузетак у ширим регионалним оквирима током позног неолита. Сличне, јасно из-двојене микрорегије, са великим бројем винчанских насеља, познате су и у јужном Срему (Гомолава, Јаково, Прогар, Обреж, Бољевци и др.), јужном Банату (Вршац–Ат, Потпорањ, Месић и др.), али и у цен-тралној Србији и шумадијском Поморављу (Дивостин, Гривац, Бања и др.). Изостанак свеобухватних микрорегионалних истра-живања и синтеза свих релевантних ана-литичких података знатно ограничавају

5 Ibid., „Novo Selo, Stubline, Obrenovac – naselje starčevačke i vinčanske kulture“, AP 11 (1969); Ibid., „Novo Selo, Stubline, Obrenovac – naselje starčevačke i vinčanske kulture“, AP 12 (1970).

6 Звездана Анђелковић-Деспотовић и Мирјана Реџић, „Археолошка ископавања неолитског локалитета Илића брдо у селу Чучуге“, ЗНМ XIV-1 (1992).

7 Aна Живановић и Милош Спасић, „Винчански ло-калитет Мали Борак код Лајковца: прелиминарна разматрања“, ГСАД 24 (2008); Милош Спасић, „Вин-чанска керамика с локалитета Црквине“, Колубара 5 (2011). У даљем тексту (Спасић, „Винчанска кера-мика“).

8 Bogdan Brukner, „Rezultati istraživanja vinčanskog naselja na tell-u Gomolava 1967–1976. godine”, РВМ 26 (1980).

9 Богдан Брукнер, „Праисторијско насеље на потезу Белетинци код Обрежа“, РВМ 11.

10 Борислав Јовановић и Јован Глишић, „Енеолитско насеље на Кормадину код Јакова“, Старинар XI (1961); Александар Булатовић, Александар Капуран и Ника Стругар, „Неолитски стратум на локалитету Кормадин у Јакову: сондажно ископавање 2008. године“, ГГБ LVII (2010).

13


разматрања о међусобним односима вин-чанских насеља. С тим у вези, за сада се чине недостижним испитивања положаја и односа централних и периферних насеља

у некој микрорегији. У случају Стублина, густа насељеност Дренског виса показује да су на једном малом, географски јасно дефинисаном простору истовремено егзи-

Kарта 1. Винчански локалитети на широј територији Београда: 1. Мислођин, Бачевица; 2. Звечка, Три храста – Марковића куће; 3. Звечка, Нурча 2; 4. Скела, обала Саве; 5.

Ушће, Воћњак; 6. Стублине, Шарена чесма; 7. Стублине, Црквине; 8. Стублине, Ново Село; 9. Грабовац, Ђурића виногради; 10. Вукићевица, Јасење, Симића брдо; 11. Прогар, Ора; 12. Јаково, Кормадин; 13. Гомолава; 14. Бањица; 15. Жарково; 16. Барајево; 17. Винча, Бело брдо; 18. Авала; 19. Калемегдан, Горњи град; 20. Рипањ,

Чаршија; 21. Земун, Гардош; 22. Железник, Рт; 23. Мали Борак, Црквине; 24. Бељарица, Земун; 25. Обреж, Белетинци; 26. Младеновац, Јабланица; 27. Брестовик; 28. Бољевци, Земун (аутор: С. Живановић)

Map 1 Vinča culture sites in the Belgrade metropolitan area:1. Mislođin, Bačevica; 2. Zvečka, Tri Hrasta – Markovića Kuće; 3. Zvečka, Nurča 2; 4. Skela, Sava river bank; 5. Ušće, Voćnjak; 6. Stubline, Šarena Česma; 7. Stubline, Crkvine; 8. Stubline, Novo Selo; 9. Grabovac, Đurića Vinogradi; 10. Vukićevica, Jasenje, Simića brdo; 11. Progar, Ora;12. Jakovo, Kormadin;13. Gomolava;14. Banjica;15. Žarkovo;16. Barajevo;17. Vinča, Belo Brdo;18. Avala;19. Kalemegdan-Gornji Grad; 20. Ripanj, Čaršija; 21. Zemun, Gardoš; 22.

Železnik, Rt; 23. Mali Borak, Crkvine; 24. Beljarica, Zemun; 25. Obrež, Beletinci; 26. Mladenovac, Jablanica; 27. Brestovik; 28. Boljevci, Zemun (Author: S. Živanović)


14

стирала винчанска насеља потпуно разли-читог типа, величине и физиономије. По- зновинчанско насеље у оближњем Грабовцу тако представља топографски потпуно другачију локацију од насеља у Стублина-ма. Локалитет је знатно мање површине, лежи на изузетно доминантном терену, који готово подсећа на високе и добро утврђене гвозденодобне градине у Помо-рављу.11 Археолошка истраживања мањег обима на Грабовцу показала су и да је ово винчанско насеље било другачије органи-зовано него насеље у Стублинама, са знат-но мањим бројем кућа. Евалуација досада-

11 Грабовац је, попут Стублина, био добро утврђен рововима око насеља.

шњих резултата истраживања у овој регији јасније ће указати и на нивое и природу социо-културних односа између поједи-них насеља, на постојање или непостојање одређене хијерархије, као и на основне ме-ханизме обликовања изграђене околине у овој регији током позног неолита.

ИСТОРИЈАТ ИСТРАЖИВАЊАЈован Тодоровић, кустос Збирке за пра-

историју Музеја града Београда, извео је прва археолошка истраживања у Стубли-нама 1967. године. Том приликом, на крај- њем југоисточном делу насеља, испитана је мања сонда димензија 16 m2.12 Утврђена су два насеобинска хоризонта винчанске кул-туре: млађи, са остацима надземних кућа, и старији, са укопаним земуницама и по-луземуницама (сл. 2).13 Иако су прва истра-живања била изузетно ограниченог обима и нису дала значајне резултате у погледу упознавања структуре и карактера насеља, бројни налази са ових ископавања обрађи-вани су у студијама и синтезама о антропо-морфној и зооморфној пластици,14 о оруђу и оружју од кости, рога и камена.15

Истраживања на Стублинама обновље-на су 2006, готово 40 година након првих ископавања. Том приликом су испитане четири сонде, укупне површине од 46 m2,

12 Jovan Todorović, „Crkvine, Stubline, Obrenovac – naselje vinčanske grupe“, AP 9 (1967)

13 Ibid., 17, 18.14 Nikola Tasić, Neolitska plastika (Beograd: МГБ, 1973),

68–70; Бисенија Петровић, Велибор Катић и Милош Спасић, Живот у глини: неолитска уметност на тлу Београда – фигурална пластика из збирки Музеја града Београда (Београд: МГБ, 2009), 99, 100, 138, 139, 163.

15 Svetlana Perišić, Predmeti od kosti, roga i kamena iz Odseka za praistoriju Muzeja grada Beograda (Beograd: МГБ, 1984), 13, 14.

Слика 1. Тисенови полигони просторне дистрибуције винчанских локалитета, на основу досадашње

евиденције; бројеви локалитета одговарају бројевима на карти 1 (аутор: С. Живановић)

Figure 1 The Thiessen polygons showing the spatial distribution of the Vinča culture sites based on available

evidence; numbers assigned to sites correspond to numbers in Map 1 (Author: S. Živanović)

0 10 50 km

25

13

2228

24

15

11

21

1412

19

4

17

16

20

23

108

6

53

21

26

27

18

9

Stubline, Crkvine

15


у најзападнијем делу насеља.16 Резултати су указали на знатну грађевинску активност у последњој фази насеља, и то на његовој крајњој западној периферији, непосредно уз линију рова који га је окруживао. Исте године обављена је и детаљна теренска проспекција целог локалитета,17 којом су добијени значајни подаци о површинској дистрибуцији материјала. Систематска ар-хеолошка истраживања су отпочета 2008. године и трају и данас. У том периоду, де-лимично и у целости је испитано пет над-земних објеката, затим примарни систем ровова око старијег дела насеља, неколико отпадних јама, као и простор окружен гру-пом кућа у северозападном делу.

Истовремено са ископавањима, од 2007. до 2011. године обављена је детаљна неде-структивна проспекција локалитета, ме-тодама геомагнетног и геофизичког сни-мања. Укупна површина снимљена мето-дом геомагнетне проспекције износи око 8 ha (сл. 3), док је геоелектричним снимањем геофизичког резистивитета добијено 1.125 метара профила кроз слојеве на локалите-ту. Геомагнетна и геофизичка проспекција умногоме су допринеле сагледавању фи-зиономије и величине винчанског насеља. Захваљујући снимцима добијеним гео-магнетном проспекцијом, може се оквир-но утврдити број кућа у насељу и њихова организација, док су мерењем методом геоелектричног резистивитета добијени детаљни вертикални профили са дубина-ма неолитских слојева. Недеструктивна

16 Зоран Симић и Адам Црнобрња, „Сондажно иско-павање локалитета Црквине у селу Стублине“, АП (н.с.) 4 (2008).

17 Адам Црнобрња и Ђорђе Лазић, „Археолошки ло-калитети на територији општине Обреновац (2)“, ГГБ LIV (2007): 73.

истраживања у Стублинама омогућила су и бројне предности у организацији и пла-нирању даљих истраживања, која се данас фокусирају на проблемска питања о живо-ту овог насеља.

СТРАТИГРАФИЈАСтратификација антропогених слојева

на Стублинама може се сагледати незави-сном, али и компаративном анализом две различите групе података. Једну чине ре-зултати мерења геоелектричног резисти-витета, али примарне информације даје наслојавање културних слојева, објеката и остатака материјалне културе према пода-цима добијеним ископавањима. На основу геолектричне проспекције може се прет- поставити да дебљина антропогеног слоја на Стублинама износи до 3 m. Досадашњи резултати су показали да су вертикални

Слика 2. Основа и пресек земунице истражене 1967. године (документација МГБ-а)

Figure 2 The ground plan and the cross section of a pit-house investigated in 1967 (BCM Documentation)


16

профили добијени мерењем геофизичког отпора потпуно релевантни за одређи-вање дубине појединих слојева, па се могу схватити као меродавни за сагледавање стратификације. Ограничавајућа околност је чињеница да се само студијом профила дефинисаних геофизичким мерењима не могу датовати поједини слојеви.18 С тим у вези, најрелевантнијом се ипак чини мето-

18 Слично је и са резултатима геомагнетног мерења. Иако се, са огромном вероватноћом, може прет- поставити да већина забележених аномалија при- пада објектима винчанске културе, један њихов део слабијег интензитета можда представља и објекте из познијих периода.

да класичне археолошке стратификације, која подразумева пажљиву обраду ископа-них објеката и других остатака материјал-не културе у односу на забележене дубине депонованих слојева у вертикалној пројек-цији, као и установљавање њиховог односа са појединим активностима у одређеном времену. Ископавања су, тако, показала да је неолитски хоризонт на Стублинама најимпозантнији у укопаним објектима –јамама и рововима, где неретко дебљина слојева износи и до 3 метра.

У крајње упрошћеној и сажетој матри-ци, стратификација културних слојева на Стублинама указује на четири хроноло-

Слика 3. Геомагнетни снимак винчанског насеља у Стублинама (документација МГБ-а)Figure 3 A geomagnetic image of the Vinča culture settlement at Stubline (BCM Documentation)

17


шке фазе. Хоризонт Стублине I везујемо за позновинчанско насеље, Стублине II за баденско насеље, Стублине III су аварска некропола?,19 а Стублине IV чини хори-зонт са гробовима из позног средњег века. Овакву стратиграфију треба схватити сасвим условно, и то из неколико разло-га. Досадашњим ископавањима је утврђе-но да се не може установити јединствен стратиграфски систем за цело налазиште, будући да су његови различити делови ко-ришћени у различитим периодима. С тим у вези, не може се очекивати да се оваква стратификација понавља у свим делови-ма локалитета. Геомагнетном проспек-цијом и ископавањима је потврђено да је цело налазиште коришћено једино током позног неолита. Заједнице баденске кул-туре су такође, на неки начин, користиле целокупну површину платоа, будући да се њихова керамика појављује у свим истра-женим сондама. Аварски и средњовеков-ни гробови су, за сада, познати само у нај-западнијем делу локалитета и укопани су у винчанске слојеве. У наставку, у сасвим основним цртама, биће описани праисто-ријски хоризонти.

СТУБЛИНЕ IВинчанско насеље у Стублинама има

бар две грађевинске фазе које се могу ис- пратити у вертикалној стратиграфији. Обе се везују за позне хоризонте винчанске културе – Винчу Д1 и Винчу Д2. Тако би, на основу досадашњих резултата ископа-вања, неолитски хоризонт Стублина мо-

19 Ivan Bugarski et al, „Early Mediaeval Burial at Stubline near Obrenovac: Spatial, Anthropological and Archae-ological Analyses of the Southernmost Avar Grave”, Acta Archaeologica Carpathica XLVIII (2013).

гао да се подели на две фазе: Стублине Iа (Винча Д1 фаза, у источном делу платоа) и Стублине Ib (Винча Д2 фаза, на целом пла-тоу), са могућношћу даљег рашчлањивања. У том смислу, најиндикативнији страти-графски подаци добијени су истражива- њем сонде 1/2014. Најстарији слој у њој чине два нивоа укопаних објеката – јама и једно отворено огњиште које, по стилско-типолошким карактеристикама керамике, везујемо за Винча Д1 период. Изнад овог слоја налази се кућа са две грађевинске фазе, обе из позне Винче Д1 и ране Винче Д2. Најпознија активност се у овој сонди везује за слој изнад објеката, са керами-ком карактеристичном за млађи период Винче Д2. Такав стратиграфски след је делимично потврђен и у другим деловима локалитета. За сагледавање хоризоната и разумевање динамике грађевинске делат-ности на Стублинама изузетно важним се чини податак да досадашња анализа целокупног фонда остатака материјалне културе (пре свега керамике) указује на то да живот овог винчанског насеља није трајао много дуже од 200 до 250 година (4850/4800–4650/4600). Фина периодиза-ција активности на Стублинама показује да су процеси везани за обликовање вин-чанског насеља били изузетно динамични, те да су његови различити делови брзо мењали намену. Данас се, сасвим основа-но, може претпоставити да је преломни тренутак између две велике грађевинске фазе био повезан са растом популације и ширењем насеља на простор изван прво-битног система ровова. За сада нема по-датака о старијим хоризонтима из Винче Д1 у новом сегменту насеља, у западном делу локалитета. С друге стране, старије насеље, на источној страни налазишта, са


18

извесним изменама у организацији про- стора коришћено је све до краја живота на овом месту. Релациона матрица хоризона-та и фаза неолитског насеља на истраже-ним деловима локалитета такође указује на изузетну динамику активности током обе неолитске фазе (сл. 4).

СТУБЛИНЕ IIПосле гашења живота у винчанском

насељу (око 4600. пре н.е.), Стублине су поново насељене тек после 1.200 година, током позног енеолита (око 3400. пре н.е.). Слој са баденским материјалом належе на слојеве из млађих фаза неолитског насеља. Цео поствинчански слој није дебљи од 20 cm и веома је угрожен обрадом земље на локалитету. До сада нису истражени ја- сно дефинисани објекти баденске култу-ре, изузев једне јаме са четири целе посу-де. Стога је активност заједница баденске културе на Стублинама и даље недовољ-но позната, упркос релативно великој количини материјала из свих кампања. Један део аномалија другачије оријента-ције и слабијег интензитета горења на ободима насеља можда припада управо баденском хоризонту. Сасвим основаном се чини и претпоставка да известан број укопаних објеката, дефинисаних геомаг-нетном проспекцијом, потиче из позног енеолита.

Баденска керамика са Стублина при-пада недовољно добро дефинисаном хо-ризонту позне класичне и позне фазе ба-денске културе. Карактеристични облици материјалне културе из овог хоризонта представљају сасвим особену, регионал-ну варијанту позног Бадена, чији је кера-мички инвентар много ближи костолачкој култури. Из овог периода потичу и позно-

Слика 4. Матрица релативнохронолошких и стратиграфских односа у истраженим објектима:

1. јама са лобањом пса и астрагалима_2014; 2. површина са животињским костима_2014; 3. јама са пепелом_2014; 4. отворено огњиште_2014; 5.

кућа 2014, старија фаза; 6. кућа 2014, млађа фаза; 7. активност изнад млађе фазе куће 2014; 8. кућа 2008; 9. кућа 2010, старија фаза; 10. кућа 2010, млађа фаза; 11. примарни систем ровова; 12. секундарни систем ровова; 13. активност изнад млађе фазе куће 2010

(аутор: А. Грабунџија)Figure 4 A Harris matrix showing the relative chronological

and stratigraphic relations in investigated structures (SJ 1. Pit containing a dog’s skull and astragals_2014; SJ 2.

area containing animal bones_2014; SJ 3. pit containing ash_2014; SJ 4. open fireplace_2014; SJ 5. HOUSE 2014 earlier phase; SJ 6. HOUSE 2014 later phase; SJ 7. activity above the later phase in HOUSE 2014; SJ 8. HOUSE 2008; SJ 9. HOUSE 2010 earlier phase; SJ 10. HOUSE 2010 later

phase; SJ 11. primary trench system; SJ 12. secondary trench system; SJ 13. activity above the later phase in

House 2010). (Author: A. Grabundžija)

19


баденски налази са оближњих локалитета Звечка и Језеро у Каленићу.20

ВИНЧАНСКО НАСЕЉЕ Основне информације о винчанском на-

сељу у Стублинама добијене су захваљујући изузетним резултатима геомагнетне про-спекције. Ти резултати, иако секундарне природе, још дуго ће бити основа за проу- чавање шире слике физиономије насеља, будући да до данас није археолошки испи-тан ни 1% површине локалитета.21 С тим у вези, разматрању организације насеља искључиво на основу магнетометарских истраживања треба приступити са вели-ким опрезом, пре свега због тога што су већ досадашњи резултати показали да сви објекти регистровани геомагнетном про-спекцијом нису били истовремени. Ипак, поуздано се може установити основна динамика грађевинских активности на Стублинама.

Старије насеље формирано је током Винча Д1 периода (око 4850/4800. пре н.е.), на источном делу платоа, и имало је око 120 кућа (сл. 5). Тренутно се не може претпоставити где је била примарна зона његовог настанка, одакле се касније шири-ло. Мало је вероватно да су све куће у ста-ријем делу подигнуте истовремено, већ се реалнијим чини да је насеље расло око пр-вобитног језгра. Старије насеље је у неком тренутку било заштићено системом дубо-ких двоструких ровова. Време је пролази-ло, а винчанска заједница на Стублинама је расла. Расло је и насеље. У последњим де-ценијама пред почетак ширења насеља на

20 Милош Спасић, „Локалитет Језеро у Каленићу, насеље баденске културе“, Колубара 6 (2013).

21 До сада је укупно истражено тек око 450 m2.

западну страну, куће су заузимале готово целу источну површину платоа (сл. 5). По-већање популације захтевало је освајање новог простора, па је првобитни двостру-ки систем ровова затрпан како би се на-сеље проширило и на западни део платоа. Временом је изграђено још око 80 кућа на новој површини, а насеље, које је сада зау-зимало цео плато, у једном тренутку је мог-ло имати и више од 200 кућа.

Разматрање организације живота у овако комплексном насељу захтева и ком-плексне податке који, поред геомагнетне проспекције и самих археолошких ископа-вања, подразумевају мултидисциплинарне анализе земљишта, флоре, фауне, климе и др. Како су истраживања овог типа на Стублинама још увек у почетној фази, гео-магнетна проспекција пружа највише мо-гућности за проучавање организације на-сеља и динамике његовог раста. Имајући у виду сва изнета ограничења у вези са применом искључиво резултата добијених на овај начин, могуће је изнети неколико основних хипотеза. Разумевању проце-са обликовања насеља на Стублинама до сада се приступало посматрањем насеља у целини, односно анализом већ форми-ране физиономије насеља на целој повр-шини платоа. С тим у вези је закључено да је организација насеља и кућа у њему мо-гла бити двојака: куће су биле поставље-не у редове или у неку врсту кластера око мањих слободних, вероватно заједничких јавних површина.22 Иако је подизање кућа у редовима устаљенији начин, оба моде-ла су позната у неолиту централног Бал-

22 Crnobrnja, „Group identities“.


20

кана.23 Ипак, у старијем делу насеља куће су вероватно биле у паралелним редо-вима (сл. 5, 6). Уколико је иста заједница подигла старије насеље на источном делу платоа и утврдила га системом ровова, а затим га је проширила на западни део, ло-гичним се чини да је у организацији новог дела насеља поштовала сличне, већ при-мењене обрасце, који се могу делимично наслутити. Најмање два реда кућа су већ у почетној фази ширења насеља настављена у западном делу платоа, непосредно на-кон затрпавања првобитних ровова, из-над њих. Нови део насеља је био и знатно гушће изграђен него примарни, иако је по површини био мањи.

23 Да ли ће куће у насељу бити организоване у редо-ве или у мање групе кућа зависи од много фактора. Поред традиције, друштвене организације и еко-номије, на изглед насеља утичу и клима и конфигу-рација терена.

У покушају одгонетања унутрашње ор-ганизације винчанског насеља на Стубли-нама треба се вратити на основно питање: да ли су сви објекти детектовани на плану геомагнетног резистивитета истовреме-ни? Резултати археолошких истраживања у старијем делу насеља већ су показали да је једна од кућа видљивих на геомагнет-ном плану старија од објеката ископаних у млађем делу насеља. Простор на коме се она налазила коришћен је у исто време као и објекти из млађе фазе насеља, на запад-ном делу платоа, али не у стамбене сврхе. С тим у вези, ту аномалију би требало искљу-чити из интерпретације организације кућа у млађем хоризонту насеља. Поставља се питање колико би таквих аномалија тре-бало изузети из разматрања о организа-цији насеља формираног након заузимања целе површине платоа. У недостатку веће, археолошки истражене површине, одгово-

Слика 5. 3D реконструкција старије фазе винчанског насеља у Стублинама (аутор: Г. Иванчевић)Figure 5 A 3D reconstruction of the earlier phase of the Vinča culture settlement at Stubline (Author: G. Ivančević)

21


ри на ова питања и даље нису ништа више од радне хипотезе, па би до шире слике добијене археолошким ископавањима, сва досадашња, и овде понуђена, тумачења ор-ганизације насеља на Стублинама требало схватити сасвим условно. Тим пре што је интерпретација плана насеља на основу геомагнетне проспекције изузетно субјек-тивна метода и више је лична перцепција истраживача него реалност археолошке евиденције.

Винчанске куће на Стублинама, било да су организоване у редове или у кла-стере око слободног простора, чиниле су одређене групе, те се сасвим оправданим чине хипотезе да су неке од тих група кућа представљале делове заједнице чији су чла-нови имали осећај заједничког идентитета и припадности.24 Те су куће, групе кућа и

24 Crnobrnja, „Group identities“.

насеље у целини свакако експоненти заје-дничког идентитета, а отуда и асоцијација на чувени Стросов модел друштва кућа (Société à Maisons).25

Изузетно важан елемент винчанског насеља у Стублинама су и ровови (сл. 7). Примарни систем двоструких ровова, који је окруживао старији део насеља, истра-жен је 2013. године. Реч је о два паралел-на, дубоко укопана рова стрмих страница. Ров ближи насељу био је нешто веће дуби-не (око 2,1 m дубине и око 2,5 m ширине у истраженом делу), док је спољашњи био нешто ужи и плићи (око 1,7 m дубине и

25 Miloš Spasić, Metahousing: Neolithic & Modern Dwell-ing in Belgrade (Belgrade: Belgrade City Museum, 2012), 30. У даљем тексту (Spasić, Metahousing); Miloš Spasić, „A Group Find of Neolithic Figurines of the Vinča Culture from Stubline, Serbia”, Newsletter of the Association for Coroplastic Studies 12 (2014): 7. У даљем тексту (Spasić, „A Group Find“).

Слика 6. 3D реконструкција млађе фазе винчанског насеља у Стублинама (аутор: Г. Иванчевић)Figure 6 A 3D reconstruction of the later phase of the Vinča culture settlement at Stubline (Author: G. Ivančević)


22

око 2 m ширине у истраженом делу). Ко-лико је копање ровова било велика и ду-готрајна активност, у коју су били укљу-чени готово сви припадници заједнице, толико је и њихово затрпавање захтевало ангажман готово свих становника насеља. Прича о рововима на Стублинама можда је и најочигледнија и најмеродавнија за ра- зумевање основне динамике процеса об-ликовања насеља. Старији део насеља је у неком тренутку био утврђен ископавањем двоструког система ровова. Тај систем је вероватно био у употреби све док заједни-ца на источном делу платоа није толико нарасла да је морала да се шири и на запад-ни део. Тако велики грађевински подухват захтевао је и затрпавање сада непотребних ровова и ископавање нових на западној периферији насеља.26 Ширење насеља на запад и затрпавање ровова поуздано су да-товани захваљујући керамици типичној за позни Винча Д1 период, која је пронађена у њиховој испуни. Док је затрпавање при-марних ровова, бар у централном делу на-сеља, сигурно било јединствен догађај (тзв. single event), питање је којом динамиком се одвијала изградња новог дела насеља.

Као прилог разматрању динамике про-цеса обликовања насеља на Стублинама треба узети у обзир и податке о коришћењу простора у непосредној близини платоа.

26 Spasić, Metahousing, 16.

Досадашња површинска теренска проспек- ција платоа северно и јужно од Стубли-на није дала никакав материјал. Међутим, током обиласка платоа са друге стране ре-чице Трстенице, јужно од Стублина, 2014. године пронађени су рановинчанска пуно-ливена стопа и језгро од опсидијана. Како до сада на самим Стублинама није регис-трован материјал из тако раних периода винчанске културе, поставља се питање да ли је најстарије винчанско насеље основано на платоу јужно од Трстенице, да би током Винча Д1 периода било пресељено на плато са северне стране речице, где је изграђено далеко веће и монументалније насеље.

СТАНОВАЊЕ Од око 200 објеката детектованих ме-

тодом геомагнетне проспекције, до сада је делимично или у целости истражено свега пет. На западном делу платоа археолошки су ископана четири објекта (два делимич-но и два у целости), а на источном делу је-дан (сл. 5, 6). Већина кућа на Стублинама оријентисана је у правцу североисток–ју-гозапад. Само десетак има потпуно друга-чију оријентацију и вероватно потичу из поствинчанског периода или су у питању винчански објекти другачије намене.

Винчанске куће на Стублинама грађене су различитим техникама, а њихово кон-струисање је подразумевало подизање зи-дова, и то побадањем верикалних дрвених

Слика 7. Геоелектрични профил са видљивом испуном рова око 30. метраFigure 7 A geoelectrical profile with indicated ditch filling around the 30th metre

23


облица, између којих је преплетено пруће, које је затим облепљено блатом. Та техника је и најзаступљенија на неолитским лока-литетима. Кровна конструкција је верова-тно била двосливна, док је под формиран наношењем слојева глине преко супструк-ције од дрвених полуоблица или дасака. Глинени премаз пода је утабаван како би се добила већа тврдоћа поднице. Подница куће истражене 2010. године је у извесној мери изузетак од устаљене винчанске тех-нологије. Наиме, уместо неке врсте дрвене грађе, супструкцију пода ове куће чинио је слој старих, у ову сврху реутилизованих фрагмената зидног лепа, дебљине 20–30 cm.27 Зидови и подови су често били обна-вљани наношењем нових премаза од фине размућене глине. Куће су биле приземне, а неке су можда имале и тавански простор, неку врсту спрата или мање галерије која је могла имати разне намене.28

Снимци геомагнетне проспекције по-казују да су површине винчанских кућа на Стублинама износиле од 20 до више од 100 m2, док готово 55% уочених објеката има површину око 60 m2.29 Винчанске куће могу имати веома елаборирану поделу просто-ра, какав је случај са чувеним типом поду-навских кућа са три просторије, познатим са локалитета Јаково–Кормадин, Обреж–

27 Да ли ће куће у насељу бити организоване у редове или у мање групе зависи од много фактора. Поред традиције, друштвене организације и економије, на изглед насеља утичу и клима и конфигурација терена.

28 Crnobrnja, „Group identities“.29 Adam Crnobrnja, „The (E)neolithic Settlement Crkvine

at Stubline, Serbia”, in The Neolithic and Eneolithic in Sotheast Europe: New approaches to dating and cultural dynamics in the 6th to 4th millenium BC, eds. Wolfram Shier and Florin Draşovean (Leidorf: Rahden/Westf, 2014), 178, 179, Т. 1.

Белетинци и Бањица.30 Већина истражених објеката на Стублинама има једну просто-рију, без очуваних преградних зидова. Је-дини изузетак је кућа ископана 2014, која је у старијој фази имала једну просторију. Каснијом реконструкцијом и реорганиза-цијом простора, вероватно је био подигнут преградни зид, чиме је кућа добила две одвојене просторије. Као и у случају орга-низације насеља, и на примеру биографије куће истражене 2014. године видимо да су продукција простора и концептуализација изграђене околине на Стублинама били веома динамични процеси.31

Треба напоменути и да су северни де-лови свих истражених кућа далеко солид-нији и боље очувани него јужни, те да се већина фиксног кућног инвентара углав-ном налазила у овом делу објекта. Много је разлога који су могли утицати на овакво стање очуваности. Један од њих је свакако био неки природни фактор, најпре ветар, који је могао да доведе до сличног начина и интензитета горења током пожара који су уништили све објекте. Не треба зaне-марити ни бихевиоралну праксу на нивоу целе винчанске заједнице са Стублина, која је, као и традиција, могла да утиче на стварање извесних образаца зонирања свакодневних активности у свим кућама у насељу. С тим у вези, можда се може прет- поставити и да су северни делови кућа били фреквентније коришћени, те да су због тога солидније грађени, боље одржа-вани, чешће обнављани и сл.

Све истражене винчанске куће на Стублинама имале су изузетно очуван

30 c.f. Spasić, Metahousing, 21, fig. 331 Иницијалне стратиграфске анализе показују да су и

куће истражене 2008. и 2010. године имале бар две фазе становања.


24

инвентар, који можемо поделити у две основне групе. Прву чини фиксни кућни инвентар, који се донекле може схватити и као архитектонски део самог објекта. У другу групу спада покретни инвентар, који је и најзаступљенији у објектима винчан-ске културе.32 Фиксни инвентар винчан-ских кућа на Стублинама укључује: пећи и огњишта, и фиксне структуре изграђене од глине, намењене обради, чувању и скла-диштењу хране.

У свим потпуно истраженим кућама откривене су различите врсте термалних структура намењених припремању хра-не и загревању простора (сл. 8). У кућама се налазила бар једна пећ или огњиште: у кући истраженој 2008. и 2010. биле су две пећи, док је у кући из кампање 2014, у обе фазе објекта била по једна пећ на разли-читим местима. Најзаступљенији тип је елипсоидна пећ са калотом и засведеном комором са полукружним отвором. Суп-струкција поднице пећи формирана је од слоја фрагмената керамичких посуда, преко којег је наношен слој фине размуће-не глине. Пећ 1 из куће 1_2010 и пећ 1 из куће 1_2014 имале су неколико слојева супструкције и поднице, што се у архео-лошкој литератури најчешће тумачи као показатељ њихове сезонске или повреме-не обнове. Вероватном се чини и теза да више слојева супструкције и подница пећи представљају у ствари истовремену грађе-винску активност, односно технологију која је омогућавала већу енергетску ефи-касност пећи и мање расипање топлотне енергије.33 Отворена огњишта су други

32 Преглед и анализа покретног инвентара дати су у поглављу о материјалној култури.

33 Crnobrnja, „Investigations of Late Vinča“: 61.

тип термалних структура откривених на Стублинама. Реч је о кружним огњиштима без надземне конструкције, са супструк-цијом од камених облутака и фрагмена-та керамике, преко које је наношен слој размућене глине. Једно такво огњиште на отвореном простору истражено је у ста-ријим хоризонтима сонде из 2014. године.

У две куће истражене 2008. и 2010. био је присутан и знатан број фиксних структу-ра намењених складиштењу и обради хра-не.34 Идентификована су два типа објеката за складиштење хране, вероватно сирових житарица или махунарки. У кући 1_2008 откривена је структура израђена од су-шене глине, правоугаоне основе, са реци-пијентом елипсоидног облика, запремине око 30 литара (сл. 8). Узимајући у обзир њен релативно мали капацитет у односу на класичне посуде за складиштење типа питоса (запремине и веће од 50 литара), вероватно је служила као приручно или помоћно складиште. Другом типу објеката за складиштење припада правоугаона ка-сета из куће 1_2010. Реч је о мањем ограђе-ном простору димензија 1,4 x 1,2 метра, са зидовима од просушене глине (сл. 8). Сли-чне касете идентификоване су у великом броју винчанских насеља.35

Осим стандардног оруђа од глачаног камена, намењеног обради, односно мле-вењу житарица и махунарки,36 на Стубли-

34 Miloš Spasić and Saša Živanović, „Foodways arhitec-tures: Storing processing and dinning structures at Late Neolithic Vinča culture site in Stubline“, Docu-menta Praehistorica XLII (2015). У даљем тексту (Spasić and Živanović, „Foodways arhitectures“).

35 Ibid.36 Драгана Антоновић и Јосип Шарић, „Камено оруђе

са локалитета Црквине у Стублинама“, Старинар LXI (2011): 69, 72, 73. У даљем тексту (Антоновић и Шарић, „Камено оруђе“).

25


нама су нађене и две сложене структуре исте функције.37 Реч је о глиненим кон-струкцијама у виду плитког реципијента, у чијем је центру уздигнуто лежиште за камени жрвањ (сл. 8). Слични жрвњеви су откривени и на другим винчанским ло-калитетима.38 Жрвњеви са глиненом кон-

37 Spasić and Živanović, „Foodways arhitectures“.38 c.f. Jovan Todorović, „A recently discovered House in

the Neolithic Settlement of Banjica in Belgrade”, Ar-chaeologica Iugoslavca XVIII (1981): 14/H, 15; Ненад Тасић, Стеван Ђуричић и Бранислава Лазаревић, „Анализа конструкције жрвња из објекта 01/06 у Винчи“, ГСАД 23 (2007); Spasić and Živanović, „Food-ways arhitectures“.

струкцијом овог типа имају читав низ предности у односу на уобичајено абра-зивно оруђе, најпре јер је далеко лакше било манипулисати храном која је остајала у њиховом реципијенту.39

ЕКОНОМИЈАЕкономија винчанске заједнице из Сту-

блина предмет је специјалистичких архео- ботаничких и археозоолошких истра-

39 Spasić and Živanović, „Foodways arhitectures“.

Слика 8. Основе кућа 1_2008 и 1_2010, са фиксним инвентаром и делом посуда in situ (аутор: С. Живановић)Figure 8 The ground plans of House 1_2008 and House 1_2010 with indicated fixtures

and a part of the in situ pottery (Author: S. Živanović)


26

живања.40 Обим археоботаничких пода- така још увек није довољан за доноше-ње закључака о економским стратегија-ма везаним за коришћење биљних ре-сурса. Археозоолошке анализе, с дру-ге стране, донеле су бројне резултате важне за разумевање видова експлоа- тације животиња, али и за реконструк-цију односа људи и животиња. Винчан-ска заједница на Стублинама се у највећој мери ослањала на доместикате – готово 80% идентификованих врста припада при-питомљеним животињама, са највећим уделом говечета – око 60%, и знатно мањим бројем гајених коза, оваца, свиња и паса, док су од ловљених врста најбројнији остаци јелена. Осим тога, резултати архе-озоолошких анализа дају и бројне подат-ке о различитим аспектима експлоатације животиња на Стублинама: од стратегије гајења доместиката, лова дивљачи, до њи-хове улоге у исхрани, свакодневном живо-ту, ритуалима и симболичкој пракси.

МАТЕРИЈАЛНА КУЛТУРА Иако су стилско-типолошке и хроно-ти-

полошке карактеристике винчанске кера- мике релативно добро истражене,41 техно-логија израде винчанских посуда је пред-мет далеко мањег броја анализа, углавном

40 Археоботаничке анализе, флотација и тешка фрак- ција биљних остатака са Стублина поверени су Д. Филиповић и Ђ. Обрадовић, док зооархеолошке анализе изводи Ј. Булатовић.

41 c.f. Milutin Garašanin, Hronologija vinčanske grupe (Lju-bljana: Univerza v Ljubljani, 1951); Milutin Garašanin, „Centralnobalkanska zona“, u PJZ II: neolitsko doba, ur. A. Benac (Sarajevo: ANUBIH, Centar za balkanološka ispitivanja i Svjetlost, 1979); Милутин Гарашанин и Светозар Станковић, „Разрада типологије вин- чанске групе: прилог јединственој археолошкој документацији“, ГСАД 2 (1985).

ограничених на специфична тематска ис-траживања једног дела технолошког про-цеса.42 Највећи број налаза са ископавања на Стублинама чине фрагментоване и целе посуде од печене глине. Овај део збирке обухвата више од 200.000 фрагмената, који су предмет константне стилско-типолош-ке и технолошке анализе. Корпус керамике са Стублина је стилски и типолошки изу-зетно уједначен, са типовима посуда код којих постоје незнатна типолошка одсу-пања и варијације. Прелиминарна метрич-ка анализа такође указује на уједначеност у погледу димензија посуда појединих ти-пова. Све наведено би могло да упућује на известан ниво стандардизације керамичке производње, што је већ уочено на другим винчанским локалитетима.43

Макроскопска проучавања керамике указују на постојање две донекле разли-чите технологије у керамичкој продукцији на Стублинама. Иако у извесној мери по-дударне, те технологије се разликују у од-ређеним поступцима, а чини се и да при-падају двема различитима фазама живота у Стублинама. У млађој фази (Стублине Ib) присутније су посуде са изузетно ве-ликом количином неорганских примеса, окер, сиве и тамносиве боје, печене у усло-

42 Јасна Вуковић, „Технике обликовања каснонео- литске грнчарије: питос из куће 01/06 у Винчи“, ЗНМ 20-1 (2011); Јасна Вуковић, „Посуде за печење у касном неолиту: ђувечи из Винче“, ЗНМ 21-1 (2013); Jasna Vuković, „Archaeological Evidence of Pottery Forming Sequence: Traces of Manufacture in Late Neolithic Vinča Assemblage,” u Archaeotechno- logy: studying technology from prehistory to the Middle Ages, eds. Selena Vitezović and Dragana Antonović (Beograd: SAD, 2014); Милош Спасић, „Винчанска керамика с локалитета Црквине“, Колубара 5 (2011).

43 Jasna Vuković, „Late Neolithic Pottery Standardization: Application of Statistical Analyses”, Старинар LXI (2011).

27


вима потпуне и непотпуне оксидације. По-суде из старије фазе (Стублине Ia) су знат-но финије фактуре, са мањом количином неорганских примеса, тамносиве и црне боје, углавном печене у редукционим ус-ловима. Заступљеност посуда са изузетно великом количином неорганских примеса и посуда печених у различитим условима није у директној вези са одређеним ти-пом или функцијом. У најмлађим фазама, неорганске примесе (туцани камен раз-личите гранулације и песак) износе 20 до 30% целокупне масе посуде. С тим у вези, с великом сигурношћу се може рећи да се у неком тренутку променио технолошки процес израде посуда од печене глине. Сви аспекти технологије се обично схватају као један од основних и веома крутих, тешко променљивих елемената традиције праис-торијских заједница. Технолошке промене у керамичкој продукцији на Стублинама тако треба посматрати заједно са проме-нама у економској и социо-културној ма-трици винчанске заједнице.

Инвентар посуда од печене глине са Стублина укључује све типове карактери- стичне за керамичку продукцију Винча Д периода.44 Могу се издвојити три основна функционална типа: 1. посуђе за припре-мање хране; 2. посуђе за чување и скла-диштење хране; 3. посуђе за сервирање и конзумирање хране, као и седам типова посуда, са бројним подтиповима у окви-ру сваке групе: зделе, шоље, лонци, ђуве-чи, амфоре, питоси, поклопци (сл. 9). Као што између старије и млађе фазе насеља постоји очигледна разлика у технологији керамичке продукције, приметна је и ра- злика у погледу заступљености појединих

44 Спасић, „Винчанска керамика“.

типова посуда. Ипак, како се обе хроно-лошке фазе у Стублинама датују у сраз-мерно кратак период (око 200–250 година), разлика у типологији посуда између ста-рије и млађе фазе није толико наглашена.45 У сасвим основним цртама, у ранијој фази (Стублине Ia) заступљеније су наглашене и оштре биконичне форме код здела, а у млађој фази (Стублине Ib) зделе увученог обода и благо биконичне зделе левкастог врата. Репертоар орнаменталних техника и мотива такође се уклапа у обрасце кера-мичке продукције позне винчанске култу-ре, чије основно стилско обележје пред-стављају орнаменти изведени техникама канеловања, глачања, урезивања, пунк-тирања, утискивања прстију и ноктију, те сасвим изузетно пластично аплицираним тракама. Карактеристичне мотиве и ком-позиције чине једноставна линеарна поља изведена канеловањем или глачањем, док компликованије и сложеније композиције, познате из старијих фаза винчанске култу-ре, потпуно изостају. Старијој традицији и фази на Стублинама свакако припадају фрагменти посуда украшених комбина-цијом урезивања и тачкастог пунктирања, те фрагменти тробојних посуда.

Осим керамике, знатан део налаза са Стублина представљају оруђе и оружје од глачаног и окресаног камена, од којих је мањи број публикован.46 Стилско-типо-лошке одлике ових предмета одговарају продукцији карактеристичној за период позне винчанске културе, док поједини

45 На сасвим благ типолошки диверзитет између две хронолошке фазе, пре свега, утиче чињеница да већина до сада истражених објеката припада млађој фази насеља, па је самим тим и већина керамичког материјала веома позна.

46 Антоновић и Шарић, „Камено оруђе“.


28

технолошки аспекти, као и избор сиро-вина имају локални карактер. Присутне су готово све познате врсте познонео-литског каменог оруђа намењеног обради дрвета, житарица итд., а доминирају аб-разивне алатке (жрвњеви, брусеви, глача-лице) за прераду житарица, као и оруђе од кости, рога и камена. Изузетно важним се чини да је поједино оруђе од глачаног камена имало и снажну симболичку ком-поненту. Неколико камених жрвњева, откривених на поду куће 1_2010, било је окренуто наопако, што се може довести у везу са ритуализацијом чина напуштања тог објекта. Значајан је и податак о оруђу од глачаног и окресаног камена из куће 1_2008, које потврђује тезу да су станов-ници Стублина у млађој фази насеља били изузетно штедљиви са каменим сирови-нама, па је велики број алатки настао об-радом и преправком оштећеног оруђа.47 Наведена штедљивост према каменим сировинама у фази Стублине Ib је исто-времена са променом технологије у кера-мичкој продукцији. Будуће анализе треба да покажу да ли су ова два технолошка аспекта на неки начин повезана и да ли постоје заједнички фактори на макроеко-номском и социо-културном нивоу који су до тога довели.

На Стублинама је евидентирано сра- змерно мало оруђа и оружја од кости и рога, што је у директној вези са чињени-цом да су постдепозициони процеси, као и хемијски састав земљишта, утицали на пропадање ове врсте материјала. Ипак, то-ком досадашњих истраживања откривен је довољан број алатки од кости и рога, које упућују на закључак да су често коришћене

47 Ibid., 75.

у свакодневним активностима, пре свега у земљорадњи, лову и обради коже.

Осим наведених предмета коришћених у свакодневним активностима, на Стубли-нама је откривен и велики број такозваних посебних облика материјалне културе, у које убрајамо око 60 антропоморфних и зооморфних фигурина, око 10 посебних облика керамичких посуда и четири бу- краниона. Групни налаз од 43 антропо-морфне фигурине из куће 1_2008 поста-вио је Стублине у фокус пажње истражи-вача.48 Реч је о јединственој групи антро-поморфних фигурина чији је облик готово непознат у винчанској култури, а ретка је и пракса депоновања тако великог броја фигурина у винчанским кућама. Фигури-не имају минијатурно оруђе/оружје, што је тумачено на различите начине. Истражи-вачи су у њима видели представе чланова домаћинства или заједнице са Стублина, наговештај стратификације и хијерархи-зације, култну групу. Чињеница да је реч о потпуно непознатом иконографском об-расцу и потпуно сведеном начину прика- зивања, нетипичном за винчанску култу-ру, указује и на то да је можда реч о пред-стави заједнице странаца, односно о кон-цептуализацији непознатог и другости.49

48 c.f. Adam Crnobrnja, Zoran Simić i Marko Janković, „Late Vinča culture settlement at Crkvine in Stubline (household organization and urbanization in the late Vinča culture period”, Старинар LIX (2009): 15, 16; Adam Crnobrnja, „Arrangement of Vinča culture figurines: a study of social structure and organisa-tion”, Documenta Praehistorica XXXVIII (2011). У даљем тексту (Crnobrnja, „Arrangement of Vinča“); Boban Tripković, „House(hold) continuities in the Central Balkans, 5300-4600 BC“, Opuscula аrchaeologica 33 (2010): 22, 23. У даљем тексту (Tripković, „House(hold) continuities”); Spasić, Metahousing, 28–30; Spasić, „A Group Find“.

49 Spasić, Metahousing, 28–30; Spasić, „A Group Find“: 7.

29


Слика 9. Избор посуда из куће 1_2008 (аутор: С. Живановић)Figure 9 A selection of vessels found in House 1_2008 (Author: S. Živanović)


30

Највећу вредност целокупне збирке нала-за посебних облика материјалне културе представља и чињеница да су предмети пронађени у добро дефинисаним кон-текстима. Група фигурина из куће 1_2008 нађена је поред термалне структуре (сл. 10), док друге антропоморфне фигурине потичу из касета за складиштење, отпад-них јама, ровова, а букраниони из делова кућа у којима су се налазиле пећи и носећи стубови конструкција кућа (сл. 8).

МЕТАНАРАТИВИ, МАЛЕ ПРИЧЕ И ИСТОРИЈЕ КУЋА НА СТУБЛИНАМА

Досадашњи резултати ископавања на Стублинама пружају јединствену могућ-ност за сагледавање свих аспеката живо-та у винчанском насељу. Недеструктивна истраживања дала су изузетне податке о познонеолитској концептуализацији и динамици продукције изграђене околине, о организацији насеља, као и о динамици његовог раста. На Стублинама су прису-тни сви важни насеобински елементи, а само мали њихов део је археолошки ис-тражен: систем ровова, стамбени објекти, структуре за складиштење хране, отпадне јаме... Контекстуализација великог кор-пуса остатака материјалне културе и еко-номије винчанске заједнице са Стублина у знатној мери доприноси разумевању свакодневних активности и економских стратегија познонеолитских становника централног Балкана. Укупно посматра-но, позновинчанско насеље у Стублинама нуди широк репертоар података важних за схватање метанаратива ове заједнице. Ипак, далеко важнијим се чини то што су, поред генерализујућих и свеобухват-них наратива, резултати истраживања на Стублинама показали велики потенцијал

за разумевање малих прича и кућних исто-рија. Контекстуална и просторна анализа остатака материјалне културе у свим ис-траженим кућама указује на изузетну сло-женост и динамичност процеса везаних за те мале приче.50

Кућне историје, али и физичка и сим-боличка репродукција кућа и домаћинста-ва51 јасно се огледају у бројним примерима реорганизације простора у кућама, као и у симболичкој сигнификацији тог простора и разноврсности посебних комеморатив-них депозита. Кућа истражена 2014. је у првој фази имала једну просторију и једну термалну структуру, док је у другој фази унутрашњи простор подељен на две одвоје-не просторије, при чему је у другој подигну-та још једна пећ. Овај податак из биографије куће 1_2014 упућује на различите разлоге за реорганизацију њеног унутрашњег про- стора: повећање броја чланова домаћин-ства, одвајање новог домаћинства од при-марне породице, промене у намени обје-кта, итд... Комеморативни депозити на Стублинама говоре о пракси обележавања малих прича, кућних историја и наратива обичајем депоновања различитих предме-та. За сада је сигурно потврђено да је прес-танак живота у кућама и напуштање кућа на Стублинама у неким случајевима про-праћено комеморативним депоновањем. Најмаркантнији пример ове праксе видимо у кући 1_2010. Пре њеног напуштања, неко-

50 У правом смислу Лиотрових малих прича (le petits récits) (c.f. Jean-François Lyotard, The Postmodern Con-dition: A Report on Knowledge (Manchester: Manches-ter University Press, 1984, 18–23, 60).

51 Бобан Трипковић, Домаћинство и заједница: кућ-не и насеобинске историје у касном неолиту цен-тралног Балкана (Београд: Филозофски факул- тет, Универзитет у Београду, 2013).

31


лико целих камених жрвњева, као и ком-позитни жрвањ окренути су наопако.52 Ако и постоји сумња да је њихов положај про-узрокован неким постдепозиционим про-цесима, онда је у случају масивне структуре композитног жрвња јасно да њен положај представља активност и намеру становни-ка куће 1_2010 пре напуштања објекта. То-ком истог догађаја, или нешто касније, у ка-сету за складиштење житарица депоноване су једна амфора и цела антропоморфна фи-гурина. Сам чин напуштања куће 1_2010 се тако, благодарећи примењеној методоло-гији ископавања, може потпуно реконстру-исати. Пре напуштања објекта, камени жр-вњеви и масивна структура композитног

52 Spasić and Živanović, „Foodways arhitectures“.

жрвња окренути су наопако, а затим су цео објекат и инвентар у њему изгорели у пожа-ру. Последњи чин напуштања обележен је поменутим комеморативним депоновањем у касету за складиштење житарица. У при-лог оваквој реконструкцији динамике ових активности иде и чињеница да амфора и антропоморфна фигурина нису секундарно гореле у пожару, те да су у касету стављене након пожара и рушења куће.53

53 Обичај комеморативног депоновања и обележа- вања напуштања винчанских кућа идентификован је на неколико винчанских локалитета – c.f. Miloš Spasić, „Cattle to settle – bull to rule: on bovine ico-nography among Late Neolithic Vinča culture communities”, Documenta Praehistorica XXXIX (2012): 299, Fig. 2. У даљем тексту (Spasić, „Cattle to settle“); Spasić and Živanović, „Foodways arhitectures“.

Слика 10. Групни налаз фигурина из куће 1_2008 (фотографија: Владимир Поповић)Figure 10 The collective find of figurines in House 1_2008 (photo: Vladimir Popović)


32

Сличну врсту комеморативног депоно-вања током напуштања објеката могле би да чине и фигурине из куће 1_200854 (сл. 10). Групни налаз 43 фигурине предста-вља и метанаратив винчанске заједнице из Стублина и сигнификацију једне мале приче. Не улазећи у дискусију о функцији винчанских фигурина уопште,55 укупна појавност фигурина из ове групе много го-вори о концептуализацији света винчанске заједнице из Стублина. С тим у вези, било да су ове фигурине, заправо, сублимиране представе предака, божанстава, домаћин-ства, породице или локалне заједнице,56 у њима видимо концептуализацију и мате-ријализацију бројних идеја и друштвених конструката (хијерархизација, сегрегација, друштвена организација) и, у том смислу, оне су заиста метанаратив те заједнице. Ипак, укупна појавност фигурина, која на првом месту подразумева крајњу сведе-ност у обликовању, за последицу је имала стварање представа које потпуно одступају од свих познатих иконографских образаца у винчанској култури. Према томе, групни налаз фигурина из куће 1_2008 се може до-вести у везу са концептуализацијом пред-ставе странаца, другости и непознатог, али и са друштвеном перцепцијом другости и оностраности у смислу схватања и разу-мевања ширег контекста положаја и места заједнице на Стублинама у односу на (не)-познато у окружењу.57 Сам чин депоновања 43 фигурине у кући 1_2008 ипак предста-вља и један од малих догађаја у биографији

54 Crnobrnja, „Arrangement of Vinča“. 55 c.f. Spasić, Metahousing, 28–30; Spasić, „A Group Find“..56 Crnobrnja, „Arrangement of Vinča“; Tripković,

„House(hold) continuities”: 22, 23; Spasić, „A Group Find“.

57 Spasić, „A Group Find“: 7.

самог објекта, и то вероватно његово на-пуштање. Тако се чини вероватнијим да су фигурине симболично остављене поред пећи током чина напуштања куће него да су пронађене на месту где су иначе свако-дневно коришћене. У прилог таквој тези иде и чињеница да простори око пећи у винчанским кућама представљају зоне изузетно интензивних свакодневних де-латности везаних за складиштење, обраду и припрему хране, ткање итд.

Поред бројних елемената важних за разумевање кућних историја и малих при-ча, на Стублинама су истражени и многи контексти са снажним потенцијалом за реконструкцију метанаратива заједни-це. Тако, осим поменутог групног налаза фигурина из куће 1_2008, велики прилог тумачењу једног од највећих винчанских метанаратива представљају налази из куће 1_2010. Готово би се могло рећи да је реч о космогонијском метанаративу, који можда указује на основне начине концептуализа-ције света и окружења.58 Непосредно поред

58 Након готово пола века потпуног анегдотског и хеуристичног приступа питањима неолитског култа и религије (c.f. Marija Gimbutas, The Goddesses and Gods of Old Europe, 6500–3500 BC, Myths and Cult Images (Berkley: University of California, 1982), последње две деценије истраживања донеле су известан отклон од тумачења религије и култа неолитских заједница. Враћање фокуса истраживања неолитске религије и култа у оквире дискурса археолошког записа, и контекстуалне анализе почињу да доносе значајне резултате (c.f. Ian Hodder, „Probing religion at Çatal-höyük: An interdisciplinary Experiment”, in Religion in the Emergence of Civilization Çatalhöyük as a Case Study, ed. I. Hodder (Cambridge: Cambridge University Press, 2010); Ian Hodder and Lynn Meskell, „The symbolism of Çatalhöyük in its regional context”, in Religion in the Emergence of Civilization Çatalhöyük as a Case Study, ed. I. Hodder (Cambridge: Cambridge University Press, 2010).

33


велике пећи, у северном делу куће 1_2010, пронађена су два глинена, пластично мо-делована букраниона.59 На носећем стубу, лево од пећи, био је окачен сумарно об-ликован букранион са роговима говечета, док се десно од пећи налазио други бу- кранион, са пластично изведеним очима и фрагментованим јеленским роговима.60 У непосредној близни била је и здела са осам упарених (4 x 2) шематизованих предста-ва.61 У сасвим основним цртама, спари-вање и повезивање различитих људских, животињских и хибридних представа у материјалној култури винчанских заједни-ца (жртвеници, посуде, букраниони...) ве-роватно изражава концептуализацију не-колико метанаратива у вези са основним идејама о природи света и окружења. Пре свега, реч је о сигнификацији хијерархи-зације односа у заједници и окружењу, у правом структуралистичком и ходеријан-ском смислу опречних устројстава,62 и то у контексту материјалзације бинарних су-протности. Тако су букраниони и здела са протомама из куће 1_2010 заправо симбо-

59 Spasić, „Cattle to settle“: 300, 301, Fig, 10, 11.60 У основним цртама, букранион пронађен десно од

пећи подсећа на неке од хибридних антропомор- фних представа у винчанској култури (c.f. Spasić, „Cat-tle to settle“: Fig. 11/2).

61 Милош Спасић и Адам Црнобрња, „Винчанске зделе са протомама“, Старинар LXIV (2014): 193, сл. 1.

62 Oppositional structures, превод аутора рада; c.f. Ian Hodder, Symbols in action: ethnoarchaeological studies of material culture (Cambridge: Cambridge University Press, 1981); Ian Hodder, The Domestication of Europe: Structure and Contingency in Neolithic Societies (Oxford: Blackwell, 1990), 20–92.

личка манифестација перцепције односа између неких основних појмова и феноме-на у винчанским заједницама: дивље – пи-томо; мушко – женско; унутра – напољу; људи – животиње.63

Велики потенцијал истраживања Сту- блина тако, осим значаја за разумевање организације и начина живота у винчан-ским насељима, видимо и у могућности сагледавања метанаратива, малих при-ча и кућних историја. Генерално пос-матрано, поред технолошких, формал-но-стилских и типолошких података, највећа вредност великог корпуса оста-така материјалне културе са ископавања на Стублинама и јесте у могућности контекстуализације тих података у про-цесу реконструкције социо-културних, економских и симболичких пракси вин-чанске заједнице. С тим у вези, теренска истраживања и детаљне специјалистичке анализе се и спроводе са јасно одређеним циљевима и проблемским питањима ве-заним за живот винчанске заједнице на Стублинама.

63 Spasić, „Cattle to settle“: 305, 306.


34

БИБЛИОГРАФИЈА

Анђелковић-Деспотовић, Звездана и Мирјана Реџић „Археолошка ископавања неолитског локалитета Илића брдо у селу Чучуге“. ЗНМ XIV-1 (1992): 93–102.

Антоновић, Драгана и Јосип Шарић „Камено оруђе са локалитета Црквине у Стублинама“. Старинар LXI (2011): 61–79.

Брукнер, Богдан „Праисторијско насеље на потезу Белетинци код Обрежа“. РВМ 11 (1962): 89–122.

Brukner, Bogdan „Rezultati istraživanja vinčanskog naselja na tell-u Gomolava 1967–1976. godine”. РВМ 26 (1980): 5–55.

Bugarski, Ivan, Nataša Miladinović-Radmilović, Ivana Popadić and Marko Marjanović „Early Mediaeval Burial at Stubline near Obrenovac: Spatial, Anthropological and Archae-ological Analyses of the Southernmost Avar Grave”. Acta Archaeologica Carpathica XLVIII (2013): 285–305.

Булатовић, Александар, Александар Капуран и Ника Стругар „Неолитски стратум на локалитету Кормадин у Јакову: сондажно ископавање 2008. го-дине“. ГГБ LVII (2010): 11–42.

Вуковић, Јасна „Технике обликовања каснонеолитске грнчарије: питос из куће 01/06 у Винчи“. ЗНМ XX-1 (2011): 71–82.

Vuković, Jasna „Late Neolithic Pottery Standardization: Application of Statistical Analyses”. Старинар LXI (2011): 81–100.

Вуковић, Јасна„Посуде за печење у касном неолиту: ђувечи из Винче“. ЗНМ XXI-1 (2013): 129–144.

Vuković, Jasna „Archaeological Evidence of Pottery Forming Sequence: Traces of Manufacture in Late Neolithic Vinča Assemblage”. In Archaeotechnology: studying technology from prehistory to the Middle Ages, eds. Vitezović, Selena and Antonović, Dragana. Beograd: Srpsko arheološko društvo, 2014, 177–198.

35


Garašanin, Milutin Hronologija Vinčanske grupe. Ljubljana: Univerza v Ljubljani, 1951.

Garašanin, Milutin„Centralnobalkanska zona“. U Praistorija jugoslavenskih zemalja II: neolitsko doba, ur. Benac, Alojz. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, Centar za balkanološka ispitivanja i Svjetlost, 1979, 79–213.

Гарашанин, Милутин и Светозар Станковић „Разрада типологије винчанске групе: прилог јединственој археолошкој документацији“. ГСАД 2 (1985): 10–30.

Gimbutas, MarijaThe Goddesses and Gods of Old Europe, 6500–3500 BC, Myths and Cult Images. Berkley: University of California, 1982.

Живановић, Aна и Милош Спасић„Винчански локалитет Мали Борак код Лајковца: прелиминарна разматрања“. ГСАД 24 (2008): 189–208.

Јовановић, Борислав и Јован Глишић „Енеолитско насеље на Кормадину код Јакова“. Старинар XI (1961): 113–139.

Lyotard, Jean-FrançoisThe Postmodern Condition: A Report on Knowledge. Manchester: Manchester University Press, 1984.

Perišić, SvetlanaPredmeti od kosti, roga i kamena iz Odseka za praistoriju Muzeja grada Beograda. Beograd: MGB, 1984.

Петровић, Бисенија, Велибор Катић и Милош Спасић Живот у глини: неолитска уметност на тлу Београда – фигурална пластика из збирки Музеја града Београда. Београд: МГБ, 2009.

Симић, Зоран и Адам Црнобрња„Сондажно ископавање локалитета Црквине у селу Стублине“. АП (н.с.) 4 (2008): 44–46.

Спасић, Милош„Винчанска керамика с локалитета Црквине“. Колубара 5 (2011): 101–146.


36

Spasić, MilošMetahousing: Neolithic & Modern Dwelling in Belgrade. Belgrade: BCM, 2012.

Spasić, Miloš„Cattle to settle – bull to rule: on bovine iconography among Late Neolithic Vinča culture communities“. Documenta Praehistorica XXXIX (2012): 295–308.

Спасић, Милош„Локалитет Језеро у Каленићу, насеље баденске културе“. Колубара 6 (2013): 44–52.

Spasić, Miloš„A Group Find of Neolithic Figurines of the Vinča Culture from Stubline, Serbia”. Newsletter of the Association for Coroplastic Studies 12 (2014): 5–8.

Spasić, Miloš and Saša Živanović „Foodways arhitectures: Storing processing and dinning structures at Late Neolithic Vinča culture site in Stubline“. Documenta Praehistorica XLII (2015).

Спасић, Милош и Адам Црнобрња„Винчанске зделе са протомама“. Старинар LXIV (2014): 185–203.

Тасић, Ненад, Стеван Ђуричић и Бранислава Лазаревић „Анализа конструкције жрвња из објекта 01/06 у Винчи“. ГСАД 23 (2007): 211–218.

Tasić, Nikola Neolitska plastika. Beograd: MGB, 1973.

Todorović, Jovan„Lug, Zvečka, Obrenovac – naselje starčevačke kulture“. AP 8 (1966): 10–12.

Todorović, Jovan„Grabovac, Đurića vinogradi, Obrenovac – naselje starčevačke i vinčanske grupe“. AP 9 (1967): 7–9.

Todorović, Jovan „Jasenje, Brdo (groblje), Vukićevica, Obrenovac – naselje vinčanske grupe“. AP 9 (1967): 16–17.

Todorović, Jovan„Crkvine, Stubline, Obrenovac – naselje vinčanske grupe“. AP 9 (1967): 17–18.

37


Todorović, Jovan „Grabovac, Đurića vinogradi, Obrenovac – naselje starčevačke i vinčanske grupe“. AP 10 (1968): 11–13.

Todorović, Jovan„Grabovac, Đurića vinogradi, Obrenovac – naselje starčevačke i vinčanske grupe“. AP 11 (1969): 12–13.

Todorović, Jovan„Novo Selo, Stubline, Obrenovac – naselje starčevačke i vinčanske kulture“. AP 11 (1969): 13–14.

Todorović, Jovan„Novo Selo, Stubline, Obrenovac – naselje starčevačke i vinčanske kulture“. AP 12 (1970): 12–14.

Todorović, Jovan. „A recently discovered House in the Neolithic Settlement of Banjica in Belgrade”. Archaeologica Iugoslavca XVIII (1981): 13–16.

Tripković, Boban„House(hold) continuities in the Central Balkans, 5300-4600 BC“. Opuscula Archaeologica 33 (2010): 7–28.

Трипковић, БобанДомаћинство и заједница: кућне и насеобинске историје у касном неолиту централног Балкана. Београд: Филозофски факултет, Универзитет у Београду, 2013.

Hodder, IanSymbols in action: ethnoarchaeological studies of material culture. Cambridge: Cambridge University Press, 1981.

Hodder, IanThe Domestication of Europe: Structure and Contingency in Neolithic Societies. Oxford: Blackwell, 1990.

Hodder, Ian„Probing religion at Çatalhöyük: An interdisciplinary Experiment”. In Religion in the Emergence of Civilization Çatalhöyük as a Case Study, ed. Hodder, Ian. Cambridge: Cambridge University Press, 2010, 1–31.


38

Hodder, Ian and Lynn Meskell „The symbolism of Çatalhöyük in its regional context”. In Religion in the Emergence of Civilization Çatalhöyük as a Case Study, ed. Hodder, Ian. Cambridge: Cambridge University Press, 2010, 32–72.

Crnobrnja, Adam„Arrangement of Vinča culture figurines: a study of social structure and organisation“. Documenta Praehistorica XXXVIII (2011): 131–147.

Crnobrnja, Adam„Group identities in the Central Balkan Late Neolithic“. Documenta Praehistorica XXXIX (2012): 155–165.

Crnobrnja, Adam„Investigations of Late Vinča House 1/2010 at Crkvine in Stubline”. Старинар LXII (2012): 45–64.

Crnobrnja, Adam„The (E)neolithic Settlement Crkvine at Stubline, Serbia”. In The Neolithic and Eneolithic in Sotheast Europe: New approaches to dating and cultural dynamics in the 6th to 4th millenium BC, eds Schier, Wolfram and Draşovean, Florin. Leidorf: Rahden/Westf, 2014, 173–186.

Црнобрња, Адам и Ђорђе Лазић „Археолошки локалитети на територији општине Обреновац (2)“. ГГБ LIV (2007): 71–97.

Crnobrnja, Adam, Zoran Simić and Marko Janković „Late Vinča culture settlement at Crkvine in Stubline: household organization and urbanization in the Late Vinča culture period”. Старинар LIX (2009): 9–25.

Оригиналан научни радПредато: 13. 3. 2015.Прихваћено: 17. 4. 2015.

39


THE NEOLITHIC SETTLEMENT AT STUBLINE

SUMMARY

The archaeological site Crkvine at Stubline rests on an elongated plateau of about 16 hectares, at an altitude between 100 m and 120 m. The dimensions of the plateau, measured from the outermost points, reach approximately 620×380 metres. In the Neolithic, the flat plateau was surrounded by two stream beds on the north and south sided. The watercourse to the north is today dry, while the south side of the site is still enclosed by the small river of Trstenica. The two watercourses joined in the southwestern part of the settlement, where the terrain sloped steeply down into a large denivelation. In a broader geographical context, Stubline lies in the micro-region called Drenski Vis, located in the Posavina-Tamnava region, which was marked by dense population in the Late Neolithic. Within a range of only a few dozen kilometres from Stubline, a significant number of settlements that belonged to the Vinča culture have been identified. Judging by their material culture, these settlements must have existed simultaneously at least for a short period of time between 4800 BC and 4600 BC (Map 1; Figure 1).

The first archaeological explorations at Stubline were undertaken in 1967 by Jovan Todorović, the curator of the Prehistoric Collection of the Belgrade City Museum. On that occasion, a small probe measuring 16 m2 was investigated in the farthest southeastern section of the settlement. Two settlement strata that had belonged to the Vinča culture were identified: a later stratum, containing remains of houses above the ground, and an earlier one, with pit-houses and semi-pit-houses (Figure 2). The systematic archaeological excavations at Stubline began in 2008, and they are still under way. During this period, five structures above the ground were investigated, as well as the primary trench system around the older part of the settlement, a number of waste pits and an area surrounded by a group of houses in the northwestern part of the settlement.

Simultaneously with the excavations, a detailed non-destructive geomagnetic and geophysical prospection of the site was carried out between 2007 and 2011. The total area explored using geomagnetic prospection was about eight hectares (Figure 3), while the geoelectrical measurements of geophysical resistivity revealed vertical profiles reaching 1125 meters in height through the layers at the site.

In a very simplified and concise matrix, the stratification of cultural layers at Stubline reveals four chronological phases in the use of the site. The horizon Stubline I corresponds to a Late Vinča culture settlement, Stubline II can be associated with a Baden culture settlement, Stubline III with an Avar necropolis (?), whereas Stubline IV is a horizon with graves from the late Middle Ages. Such a stratigraphy should be taken with a reserve for several reasons. Previous excavations have shown that it is impossible to establish a single stratigraphic system for the whole site because different parts of the site were used in different periods. Accordingly, it is not realistic to expect this stratigraphic scheme to be applicable to all areas of the site.


40

The geomagnetic prospecting and excavations have confirmed that it was only in the Late Neolithic that the entire area of the site was used. The communities of the Baden culture also used, in some way, the entire area of the plateau, as indicated by the presence of the Baden ceramics in all of the investigated probes at the site. Avar and medieval tombs have so far been found in the westernmost section of the site and they were dug into the layers that belonged to the Vinča culture.

At least two construction phases can be traced in the vertical stratigraphy of the Vinča culture settlement at Stubline. Both phases are to be associated with late horizons of the Vinča culture – Vinča D1 and Vinča D2. Therefore, based on the results of the excavations carried out so far, the Neolithic horizon at Stubline could be divided into two phases: Stubline Ia (Vinča D1 phase in the eastern part of the plateau) and Stubline Ib (Vinča D2 phase throughout the plateau), with the possibility for further subdivisions. The fact that the previous analysis of the entire corpus of material culture (especially pottery) indicates that the life of the Vinča culture settlement spanned a chronological range not much longer than 200 to 250 years (4850/4800–4650/4600 BC) seems to be exceptionally important for the analysis of the horizons and the understanding of the dynamics of activities and space production at Stubline.

The earlier settlement was built during the Vinča D1 period (ca. 4850/4800 BC) in the eastern section of the plateau and it included about 120 houses (Figure 5). With the present body of knowledge it is impossible to hypothesize where the primary zone of origin of the settlement, whence it later spread, had been located. It is unlikely that all of the houses in the earlier part of the village were built at the same time and it seems more realistic to assume that the village was growing around the primary core. At a certain period, the earlier settlement was protected by a system of double deep trenches. As time was passing, the Vinča community at Stubline was growing. And the settlement was growing, too. In the last decades before the settlement began to spread to the west, houses had occupied the almost entire eastern area of the plateau (Figure 5). The population growth required for conquering new areas and the double system of trenches surrounding the primary village was buried so that the settlement may spread into the western part of the plateau. Over time, about eighty houses were built in the new area and the new settlement, which then covered the entire plateau, could have had, at one point, more than two hundred houses (Figure 6).

The Vinča-type houses at Stubline were built using different prehistoric construction techniques. In order to build a house it was necessary to raise walls, which involved sticking wooden poles into ground, interlacing them with wattle work, which was further plastered with mud. The roof was probably double-pitched, while the floor was formed by applying layers of clay over a substructure consisting of wooden half-logs or planks. The clay floor coating was pounded in order to achieve greater hardness of the flooring. To a certain extent, the flooring of a house investigated in 2010 departed from the established flooring technology in Vinča culture houses. Namely, instead of a floor substructure made from wooden materials, in this house, the underlying structure of the floor was made from old, reutilized fragments of wall daub reaching 20–30 cm in thickness. The walls and floors of houses were often renewed

41


by applying new coats of fine diluted clay. Houses were single-storied and some of them may have also had an attic, a kind of a second floor or a small gallery, which could have had various purposes.

Based on data obtained by geomagnetic prospecting, the size of the Vinča-type houses at Stubline ranged from 20 m2 to more than 100 m2, while nearly 55% of the observed structures were about 60 m2 in size. The structures that have so far been explored at Stubline were mostly houses with a single room, with no preserved partition walls. The only exception is a house excavated in 2014, which also had a single room in an earlier phase. A partition wall was probably built during a subsequent reconstruction and reorganization of space and, thereby forming two separate rooms.

The furnishings of all explored Vinča-type houses at Stubline are well-preserved and they can be divided into two basic groups. The first group includes home fixtures that can partly be understood as part of the building’s architectural structure. The second group encompasses movable accessories, which were commonly present in structures that belonged to the Vinča culture. The home fixtures of the Vinča-type houses at Stubline included furnaces and hearths, as well as fixed structures built in clay for food processing, preservation and storage.

Fragmented and whole pottery makes the greatest part of the collection of objects originating from the excavations at Stubline. This part of the collection includes more than 200,000 fragments. The corpus of pottery originating from Stubline is exceptionally uniform in terms of style and typology, with pottery types that show only slight typological divergence and variations. A preliminary metric analysis also reveals the uniformity in terms of the dimensions of individual types of vessels. All these facts could indicate a certain level of standardization of ceramic industry, as already observed in the analyses of pottery originating from other Vinča culture sites.

A macroscopic analysis of the pottery reveals the existence of two somewhat different pottery technologies at Stubline. Although they shared some features, these technologies differed in certain technological processes and they seem to have belonged to two different phases of life at Stubline. Ochre, gray and dark gray pottery with an exceptionally large amount of inorganic impurities, fired under conditions of complete and incomplete oxidation, prevailed in the later phase (Stubline Ib). The pottery from the earlier phase (Stubline Ia) was considerably finer in facture, with a smaller amount of inorganic impurities, dark gray and black in colour and usually baked under conditions of reduced oxidation. The presence of pottery with an exceptionally large amount of inorganic impurities and vessels baked under different conditions is not directly associated with a specific type or function of a vessel. In the latest phases, inorganic ingredients (crushed stone of varying granulation and sand) in pottery amounted to between 20% and 30% of the total weight. Accordingly, it may be claimed with great certainty that at a point in time a change occurred in pottery technology. All aspects of a technology are generally assumed to be one of the fundamental, very rigid and unvarying elements of the tradition of prehistoric communities. Technological changes in the pottery production at Stubline should therefore be analyzed in the context of other changes in the economic and socio-cultural matrix of the Vinča community.


42

Along with these items, which were used in everyday activities, a large number of the so-called specific forms of material culture have been discovered at Stubline; they include about sixty anthropomorphic and zoomorphic figurines, about ten specific forms of ceramic vessels and four bucrania. A collective find of 43 anthropomorphic figurines from House 1_2008 has placed Stubline in the focus of attention of researchers. This is a unique group of anthropomorphic figurines, whose form is almost unknown in the Vinča culture, just like the rare practice of depositing so many figurines in Vinča culture houses. The collective find of 43 figurines with miniature tools/weapons have been variously interpreted. Scholars have seen in them a representation of a household members or a community at Stubline, an indication of social stratification and hierarchy within a community, or a cult group. The fact that it conforms to a completely unknown iconographic scheme and a totally simplified mode of representation, non-typical of the Vinča culture, indicates that we may be dealing with a depiction of a foreigners’ community – a conceptualization of the unknown and the otherness. The greatest value of the entire collection of finds of the specific forms of material culture lies in the fact that these items were found in well-defined contexts. The collective find of figurines from House 1_2008, was unearthed in association with a thermal structure (Figure 10), while other anthropomorphic figurines originate from storage structures, waste pits, trenches; bucrania were found in those parts of houses where thermal structures and bearing pillars of were located (Figure 8).

The contextualization of a large body of material culture and economy of the Vinča community at Stubline significantly contributes to the understanding of everyday activities and economic strategies of late Neolithic communities in the Central Balkans. Generally speaking, the Late Neolithic settlement at Stubline offers a wide range of important data for understanding the metanarratives of this Vinča culture community.

Драгана Д. СтојићМузеј града БеоградаЗмај Јовина 1

УДК 903.5”638”(497.11) Годишњак града БеоградаКњ. LX, 2013.

Dragana D. StojićBelgrade City Museum

Zmaj Jovina No. 1

НЕКРОПОЛА ИЗ РАНОГ ГВОЗДЕНОГ ДОБА НА ЛОКАЛИТЕТУ ВЕТЕРИНАРСКИ ЗАВОД У ЗЕМУНУ

АПСТРАКТ: Праисторијска некропола код Ветеринарског завода у Земуну откривена је 1980. године, када су, у два наврата, приликом земљаних радова констатовани остаци спаљених покојника. Током две кампање заштитних ископавања нађено је укупно 15 гробова спаљених покојника, као и два лоше очувана скелетна гроба. На основу кера-мичког материјала, некропола је хронолошки опредељена у прелазни период из бронза-ног у гвоздено доба, односно на сам почетак старијег гвозденог доба. У раду је извршена типолошка анализа налаза и релативно-хронолошка атрибуција. Аутор је покушао да укаже на положај некрополе у односу на истовремена насеља и некрополе у околини Земуна.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Ветеринарски завод, Земун, праисторијска некропола, спаљени покој-ници, гвоздено доба

EARLY IRON AGE NECROPOLIS AT THE VETERINARY INSTITUTE IN ZEMUN

ABSTRACT: A prehistoric necropolis at the Veterinary Institute in Zemun was discovered in 1980, when burned remains of the deceased were found on two occasions during earthwork operations. Fifteen graves containing cremated human remains, as well as two poorly preserved skeleton graves, were found during two campaigns of rescue excavations. Based on excavated ceramic materials, the necropolis has been chronologically placed in the transitional period from the Bronze Age to the Iron Age, or the very beginning of the early Iron Age. This paper presents a typological analysis of finds, as well as a relative-chronological attribution. The author seeks to determine the place of the necropolis in relation to contemporaneous settlements and necropolises in the vicinity of Zemun.

KEYWORDS: Veterinary Institute, Zemun, cremated human remains, Iron Age


ДРАГАНА Д. СТОЈИЋ

44

Некропола код Ветеринарског заво-да у Земуну налази се на благом узви-шењу на десној обали Дунава, на 44.86° географске ширине и 20.36° географске дужине, поред Батајничког друма (сл. 1). Откривена је у јуну 1980. године, при-ликом копања рова ради изградње да-лековода, на имању Ветеринарског за- вода. Заштитни радови спроведни су одмах по изласку на терен. Нажалост, затечено је седам оштећених гроб- них целина (гробови 1–7), видљивих у про-

филима рова широког око 2 m и дугачког више од 100 m.1

У новембру исте године, приликом извођења радова на траси гасовода кроз земунску индустријску зону, откривено је и документовано осам гробних целина са спаљеним покојницима2 (гробови 8–15),

1 Dušan Mrkobrad, „Veterinarski zavod - Zemun, bronzanodobska nekropola“, AP 22 (1981): 55.

2 Dušan Mrkobrad, „Trasa gasovoda - Zemun, prais-torijska nekropola“, AP 22 (1981): 56. У даљем тексту (Mrkobrad, „Trasa gasovoda“).

Слика 1. Аероснимак археолошког налазишта Ветеринарски заводFigure 1 Aerial photo of the archaeological site at the Veterinary Institute in Zemun

45

НЕКРОПОЛА ИЗ РАНОГ ГВОЗДЕНОГ ДОБА НА ЛОКАЛИТЕТУ ВЕТЕРИНАРСКИ ЗАВОД...

а нешто касније, код Фабрике хемијских производа, и два скелетна гроба. Гробо-ви су били непосредно један поред дру-гог. Један је потпуно уништен, док је од другог сачувана само половина скелета. На костима из уништеног гроба, подлак-тици, прстима, грудној кости и ребрима, уочени су трагови зелене боје, вероват-но настали у додиру с неким бронзаним предметом. Они показују да су руке биле

прекрштене или положене на грудима, и да је покојник око врата имао огрлицу или торквес, који је вероватно уништен. Остали подаци добијени су од радника који су учествовали у радовима. Покој-ник је лежао у испруженом положају, на релативној дубини од око 80 cm, у право-угаоној раци дугачкој око 2m. Други гроб је лежао на дубини од око 90 cm, али дру-ге податке немамо.

Слика 2. План ископавања и положај урни, јун 1980.Figure 2 Map of the excavations and the position of urns, June 1980


46

КАТАЛОГ ГРОБНИХ ПРИЛОГА На обе некрополе спаљених покојника

урне су слободно укопане у ниво здравице, око 60 cm од површинског нивоа. У свим случајевима нађени су остаци већих урни, а у појединим гробовима и прилози у виду дубљих или плићих здела и мало фрагмен-тованих животињских костију.

Од металних предмета нађени су фраг-мент бронзане наруквице, фрагмент гвоз-дене наруквице, оштећено сечиво мањег гвозденог ножа и бронзано дугме.

Имајући у виду да је раздаљина између њих само 50 m, може се претпоставити да се ради о једној некрополи. Нажалост, осим поменутог, не постоје детаљнији по-

даци о условима налаза урни из дворишта Ветеринарског завода (гробови 1–7). Урне пронађене на траси гасовода боље су доку-ментоване.

ГРОБ 11 Више фрагмената веће урне од сла-

бо пречишћене земље, недовољно пече-не, грубе фактуре, глачане, тамносиве боје. Сачуван је само доњи, конични део трбуха. Декорације нема. R обода – 9 cm (Т. I/1).

ГРОБ 22 Више фрагмената веће урне од слабо

пречишћене земље, грубе фактуре, недо-

Слика 3. План ископавања, новембар 1980.Figure 3 Map of the excavations, November 1980

47


вољно печене, глачаних зидова, тамноокер боје. Урна је украшена паралелним хори-зонталним канелурама (Т. I/2).

3 Фрагментована и реконструисана мања дубља здела тањих зидова, фине фа-ктуре, окер боје. Има благо коничан облик, са реципијентом који прелази у наглашени врат, који директно прелази у обод. Укра-шавање је изведено сноповима косих, па-ралелно урезаних линија, које формирају празна поља у виду троуглова. h – 8 cm, R обода – 13 cm, R дна – 5 cm (Т. I/3, сл. 4).

4 Фрагмент мање гвоздене наруквице четвртастог пресека, са једним сачуваним крајем. 3,5 х 0,6 cm (Т. I/4).

ГРОБ 35 Више фрагмената урне од слабо пре-

чишћене земље, грубе фактуре, лоше пече-не. Лоптастог је облика, са слабо наглаше-ним вратом који директно прелази у обод. h – 19 cm (Т I/5).

6 Фрагментованa и конзервиранa мањa дубљa здела, фине фактуре, добро печенa, светлоокер боје. Коничног је облика, са ојачаним, на унутра посувраћеним ободом. Дно је наглашено и пуно. R обода – 17,5 cm, R дна –18 cm, h – 5 cm (Т. I/6, сл. 5).

7 Фрагментована и реконструисана ду- бља шољa од добро пречишћене земље, фине фактуре, добро печена. Реципијент је

Слика 4. Реконструисана посуда из гроба 2Figure 4 A reconstructed vessel found in grave no. 2


48

биконичан, врат директно прелази у обод. Тракаста дршка спаја врат и трбух. Раме је декорисано паралелним хоризонталним ка-нелурама. h – 7,5 cm, R обода – 11 cm (Т. I/7).

8 Фрагментован гвоздени ножић с јед-ностраним сечивом. 7,1 х 1,7 cm (Т. I/8).

9 Фрагментована мања бронзана на-руквица кружног пресека. R – 4,2 cm (Т. I/9).

ГРОБ 410 Више фрагмената веће урне од пре-

чишћене земље, фине фактуре, добро печенe, тамносиве боје. Реципијент је лоптастог облика, а дно наглашено пуном и на унутра благо повијеном стопом. На трбуху су биле најмање две шире језичасте дршке (Т. II/10).

11 Фрагментована дубља шоља фине фактуре, добро печена, окерсиве боје, из-нутра глачана. Биконичног је облика, са незнатно наглашеним раменом. Од раме-на ка трбуху протежу се косе урезане ли-није. h – 7,5 cm, R рамена – 7,5 cm (Т. II/11).

ГРОБ 5 У документацији нису пронађени пода-

ци који се односе на гроб 5.

ГРОБ 612 Више фрагмената делимично ре-

конструисане веће урне фине фактуре, добро печене, сивоцрне боје. Реципијент је лоптастог облика, врат цилиндричан и са благо разгрнутим ободом. На рамену и трбуху су украси у виду хоризонталних па-ралелних канелура, испод којих су канело-

Слика 5. Реконструисана посуда из гроба 3Figure 5 A reconstructed vessel found in grave no. 3

49


вани мотиви гирланди. h – 19 cm, R oboda – 17,5 cm (Т. II/12).

ГРОБ 713 Више фрагмената трбуха и дела ра-

мена веће урне фине фактуре, добро пе-чене, тамносиве боје. Украшена је ши-ром траком канелованих гирланди, изнад којих су трагови шире зоне хоризонталних канелура (Т. II/13).

ГРОБ 8Урна (Т. III/14) је лежала на дубини од

45 cm. Њени фрагменти су се појавили на дубини од 18 cm, сама урна на 30 cm, а њено дно на дубини од 41 cm. Услед при-тиска била је здробљена, врат и обод са-чувани су у фрагментима. Од прилога, у гробу су пронађене само две шољe. Једна, уништена током копања, имала је урезане цикцак линије и вертикалне црте. Друга је нађена поред урне, положена на бок. Њен украс се састојао од вертикалних канелу-ра, а имала је и дршку тракастог типа.

На рамену урне лежао је туљак од бронзаног лима, типа Нови Бечеј, који се везује за гвоздено доба I (оставе другог хоризонта).3

14 Фрагментована урна биконично лоп- тастог облика, с благо разгрнутим ободом. Рађена је од лошије, слабо печене глине, си-воокер боје. Није декорисана, а споља је при- глачана. h – 19 cm, R обода – 14 cm (Т. III/14).

15 Реконструисана дубља биконична зде-ла фине фактуре, тањих зидова, окерсиве боје. Споља је декорација изведена снопо-вима дубљих косих, паралелно урезаних ли-

3 Ibid., 55.

нија, које на спојевима граде троуглове са та-чкастим убодима унутар троугаоних поља. На прелазу трбуха у врат, раме је јаче нагла-шено хоризонталном канелуром (Т. III/15).

16 Реконструисана дубља биконична шоља са две дршке, вертикалног обода и удубљеног дна, добре фактуре, тањих зи-дова, окер боје. Споља је украшена зоном вертикалних плићих канелура и са две брадавичасте дршке које повезују врат са трбухом. h – 6 cm, R обода – 10 cm, R дна – 3,5 cm (Т. III/16).

17 Туљак од бронзаног лима, купастог облика, h – 2,5 cm, R – 1,4 cm (Т. III/17).4

ГРОБ 9Гроб 9 је пронађен на удаљености од 12,5

m од гроба 1. Уништен је услед интензивне обраде земљишта, а керамички предмети су здробљени и расути у дужини од 1 m. Гроб се налазио на дубини од 35 cm. Урна је била прилично дебелих зидова, црвеномр-ке боје, док је њена унутрашњост била црне боје. Фрагменти су крти и лоше печени. Судећи по остацима керамике, поред урне се као прилог налазио мањи суд, здела. Њени остаци били су лоцирани на среди-ни, између крхотина урне, па је могуће да је уједно била и поклопац урне. Од металних предмета, нађено је само једно преломљено бронзано дугме, пречника 5 mm.

18 Више фрагмената урне чији се облик није могао реконструисати, фине фактуре, глачаних спољних и унутрашњих површина, тамноокер боје. На једном фрагменту нала-

4 У материјалу који се чува у Музеју града Београда нема овог налаза.


50

зи се пластично аплицирана трака са отис-цима прстију и језичаста дршка (Т. III/18).

19 Више фрагмената зделе фине факту-ре, тањих зидова, светлоокер боје. На пре-лазу врата у трбух изведена је декорација у виду низа тачкастих убода, изнад којих је хоризонтална плића канелелура (Т. III/19).

Гроб 10Остаци урне лежали су на дубини од 42

cm. Прикупљени материјал указивао је на то да се ради о урни и посуди тањих зидо-ва. Обе посуде биле су потпуно здробљене и разбацане у дужини од 160 cm. Мате-ријал је на једном месту био посебно кон-центрисан, што можда указује на првобит-но лежиште урне.

20 Више фрагмената урне непознатог облика, фине фактуре, глачаних спољних и унутрашњих површина, тамноокер боје. На једном фрагменту врата налазе се хоризон-талне канеловане траке. Очуван је и један фрагмент са језичастом дршком (Т. III/20).

ГРОБ 11Гроб 11 се налазио код капије пар-

кинга Ветеринарског завода, 50 m од места где су у јулу исте године про-нађене урне, на дубини од 53 cm. Пред-мети у гробу лежали су у дужини од 85 cm. Здела на крају гроба била је in situ, пречника 26 cm. Још једна здела нађе-на је у средини гроба. Фрагменти урне и поклопца били су расути у дужини од 50 m. На самом крају нађени су остаци зделе или шоље. Урна, као и сви оста-ли прилози, здробљена је услед прити- ска земље. Са гробом је повезана и велика количина животињских костију око урне.

Међу фрагментима урне уочени су и остаци костију покојника. На фрагменти-ма шоље црвеномрке боје видљив је украс изведен вертикалним урезима. На здели у средини налазила се још једна посудица, од које је сачувано неколико ситних и вео-ма танких фрагмената.

21 Већа, делимично реконструисана, благо биконична урна дебљих зидова, до-бре фактуре, сиве боје, са наглашеном пу-ном стопом. На прелазу трбуха у врат на-лази се зона ширих и дубљих хоризонтал-них канелура. Имала је најмање две шире језичасте дршке. h – 25 cm, R обода – 20 cm (Т. IV/21).

22 Здела коничног облика, увученог обода, добре фактуре и печења, сивоокер боје. Декорација на ободу изведена је тор-дираним канелурама. Била је у функцији поклопца урне. h – 9 cm, R обода – 31 cm, R дна – 11,5 cm (Т. IV/22).

23 Дубља здела добре фактуре и пе-чења, сивомрке боје. Коничног је облика, са увученим ободом украшеним тордира-ним канелурама. h – 8 cm, R обода – 26,5 cm, R дна – 10 cm (Т. IV/23).

24 Реконструисан доњи део дубље зде-ле, добре фактурe и печења, окерсиве боје, глачаних зидова. Доњи део је лоптастог об-лика, са наглашеном пуном стопом. h – 11,5 cm, R дна – 9 cm, R обода – 19,5 cm (Т. V/24).

25 Биконична здела разгрнутог и стање-ног обода, фине фактуре, глачаних спољних и унутрашњих површина, црвенкасте боје. На наглашеном раменом појасу налази се орнаментална композиција коју чине пара-

51


лелне, косо урезане линије. Посуда је секун-дарно горела. h – 20 cm, R – 18 cm (Т. V/25).

ГРОБ 12Гроб 12 је лежао на дубини од неколи-

ко центиметара. Осим делова обода и тр-буха једне шоље и неколико делова урне, ништа друго није сачувано.

26 Фрагментована здела фине фактуре, тањих зидова, црне боје, углачана. Биконч-ног је облика, плитког реципијента, високог врата који прелази у обод. На прелазу тр-буха у врат изведен је украс од тордираних канелура. h – 8 cm, R обода – 5 cm (Т. V/26).

ГРОБ 13Гроб 13 је од гроба 4 био удаљен 4 m.

Потпуно је уништен ранијим укопавањем струјног кабла. Очувано је само неколико фрагмената керамике на дубини од 60 cm. Карактеристични су фрагмент урне са је-зичастом дршком и фрагмент мање шоље. Сви фрагменти су лежали in situ, у пречни-ку од свега 18 cm.

27а, 27б Неколико фрагмената урне чи- ји се облик не може реконструисати, фине фактуре, глачаних спољних и унутрашњих површина, тамноокер боје. Очуван је фраг-мент обода профилисаног ка споља, са две урезане линије на унутрашњој страни, као и фрагмент трбуха с паралелно урезаним линијама, те фрагмент трбуха с језичастом дршком (Т. VI/27а, б).

ГРОБ 14Археолошки материјал је био расут по

целом гробу. После чишћења гроба уста-новљено је да се ради о неколико фрагмен-тованих посуда. Нађени су фрагмент зделе

с канелованим ободом и фрагментована шоља с језичастом дршком, која на ободу има украс у виду брадавичастих испуп-чења, остатак животињског ребра и веома мало фрагментованих људских костију.

28а, 28б, 28в Више фрагмената урне фине фактуре, глачаних зидова, окер боје. Има украсе у виду пластичне траке с јами-цама и најмање две шире језичасте дршке. Дно је наглашено (Т. VI/28а, б, в).

29 Фрагмент зделе у функцији покло-пца урне, добре фактуре, глачане, окерсиве боје. Коничног је облика, са ободом повије-ним унутра. На ободу су украси у виду тор-дираних канелура. R обода – 5 cm, h – 4 cm (Т. VI/29).

ГРОБ 15Гроб 15 је откривен под самим зидом

ограде и највероватније је уништен при-ликом копања темеља за ограду. Сав мате-ријал је лежао на гомили која је делимично била у цементу темеља ограде. Два фраг-мента, која су била in situ, лежала су на ду-бини од 65 cm.

30а, 30б Фрагментована посуда типа пехар или здела, фине фактуре, глачаних спољних и унутрашњих површина, окермр-ке боје. На једном фрагменту је очуван ко-рен тракасте дршке, а на другом мала бра-давичаста дршка. Посуда је украшена пара-лелним низовима косо урезаних линија. h – 7 cm, R обода – 15 cm (Т. VI/30а, б).

31 Фрагментована здела са фасетира-ним ободом профилисаним ка споља, фине фактуре, глачаних спољних и унутрашњих површина, окермрке боје. На унутрашњој


52

страни обода налази се орнаментална ком-позиција коју чине хоризонтални низови урезаних мотива пешчаног сата (наспрам-но постављени урезани троуглови, испуње-ни косо урезаним линијама) (Т. VI/31).

ТИПОЛОГИЈА НАЛАЗАУ типологији посуда од печене глине

било је могуће издвојити свега три мор-фолошке групе: амфоре, зделе и шоље, са ограниченим бројем подтипова. Све посу-де су рађене руком, од пречишћене глине, добро печене, изузев неколико амфора које су грубље фактуре и лошије печене.

АМФОРЕ (УРНЕ)Од дванаест амфора коришћених за

потребе сахрањивања као урне, осам је фине фактуре, добро печених, сиве или окер боје, док су четири урне грубе факту-ре, лошије печене. Пет урни код којих је била могућа реконструкција профилације су лоптасте или благо биконичне, цилин-дричног или благо наглашеног врата, благо разгрнутог обода. Очувана су два фрагмен-та дна с пуном стопом, а најмање пет урни имало је бар по две језичасте дршке. Оне које су биле орнаментисане имале су кане-ловане зоне и мотиве гирланди или пласти-чне апликације са отисцима прстију.

ЗДЕЛЕОд најмање десет здела, за две се са сигур-

ношћу може тврдити да су биле у функцији поклопца урне (Т. III/22, T. IV/29), а остале су биле прилози у гробовима. Све зделе су фине фактуре, танких зидова, добро печене, окер или сиве боје, коничне или благо бико-ничне профилације. Украшене су урезима који формирају троуглове, канеловањем или кружним убодима у хоризонталном низу.

ШОЉЕШоље су дубљег реципијента, фине фа-

ктуре, биконичне профилације. Дршке су тракасте. Једна шоља је имала једну, а дру-га две тракасте дршке, док су преостале две биле без дршки. Украшаване су урези-ма који праве цикцак мотив, косим пара-лелним урезима, убодима, хоризонталним и вертикалним канеловањем.

МЕТАЛНИ ПРЕДМЕТИСа некрополе потиче мали број метал-

них предмета. То су фрагментован мањи гвоздени ножић са једностраним сечи-вом, прилично кородиран, фрагментова-на бронзана наруквица кружног пресека, преломљено бронзано дугме, фрагмент гвоздене наруквице четвртастог пресека, са очуваним једним крајем, и шиљак од бронзаног лима купастог облика.

За ближе хронолошко одређивање ових налаза важан је једино купасти шиљак од бронзаног лима типа Нови Бечеј. Остава Нови Бечеј припада другом хоризонту ос-тава из прелазног периода, Reinecke Ha A1, што је у апсолутној хронологији XII век п.н.е.5

ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОГРЕБНОГ РИТУСА ТОКОМ СТАРИЈЕГ ГВОЗДЕНОГ ДОБА У СРПСКОМ ПОДУНАВЉУ

На основу стилско-типолошке анали-зе налаза са локалитета Ветеринарски за-вод, некропола се може датовати у старије гвоздено доба, које се на овом простору и у ширем окружењу везује за босутску групу, тачније за њену најранију фазу, Босут IVa.

5 Милутин Гарашанин, Праисторија на тлу Србије (Београд: Српска књижевна задруга, 1973), 432. У даљем тексту (Гарашанин, Праисторија).

53


До сада су на територији босутске гру-пе откривени једна некропола и неколико појединачних гробова, тако да о сахрањи-вању у овом периоду постоје само оскудни подаци. На основу масовне гробнице на Гомолави,6 на којој је старије гвоздено доба опредељено у време између VIII и VI века п.н.е.,7 и појединачних гробова на локали-тетима Асфалтна база8 у Земуну, Пећине

6 Jelka Petrović, „Starije gvozdeno doba“, u Gomolava od praistorije do srednjeg veka, ur. Mirko Dalmacija (Novi Sad: Vojvođanski muzej, 1986), 37–41.

7 Ibid., 388 Бисенија Петровић, Aсфалтна база у Земуну, насеље

раног гвозденог доба (Београд: Музеј града Београда, 2010), 223. У даљем тексту (Петровић, Aсфалтна база).

код Врдника,9 Јаша Томић,10 некропола у Мојсињу код Чачка,11 стиче се утисак да је у раном гвозденом добу обављано ске-летно сахрањивање. У свим појединачним гробовима, покојник је полаган на бок, с керамичким прилозима поред главе или стопала. Из Калакача фазе издваја се само скелетни гроб код насеља Јаша Томић. Гро-

9 Предраг Медовић, „Скелетни гроб старијег гвозде-ног доба на локалитету Пећине у Врднику“, РВМ 29 (1984–1985): 5–8.

10 Predrag Medović, „Sahranjivanje u starije gvozdeno doba na prostoru bosutske grupe“, u Sahranjivanje u bronzano i gvozdeno doba, ur. Nevenka Bojović, Miloje Vasić (Čačak: Narodni muzej; Beograd: Arheološki in-stitut, 2002), 107–137.

11 Лидија Никитовић, Милорад Стојић и Растко Васић, Мојсиње - некропола под хумкама из бронзаног и гвозденог доба (Чачак: Народни музеј; Београд: Археолошки институт, 2002), 63.

Слика 6. Значајнија насеља босутске групе: 1 Градина на Босуту; 2 Гомолава; 3 Феудвар; 4 Калакача; 5 и 6 Карабурма

Figure 6 Significant settlement of the Bosut group: 1 Gradina at Bosut; 2 Gomolava; 3 Feudvar; 4 Kalakača; 5 and 6 Karaburma


54

бови из Врдника и Асфалтне базе припада-ли би већ следећем хоризонту, Босут IVb.

На некрополи из развијеног гвозденог доба Вајуга–Песак, на самој периферији босутске групе, такође је присутно ске-летно сахрањивање, као и на Стубарлији, некрополи насеља Феудвар, која припада сремској групи из самог краја гвозденог доба. Гробови који припадају сремској групи пронађени су и у Ђепфелду, на не-крополи валско-даљске групе, са претеж-но спаљеним покојницима.

ОДНОС НЕКРОПОЛЕ СА ЛОКАЛИТЕТА ВЕТЕРИНАРСКИ ЗАВОД И НЕКРОПОЛЕ ЂЕПФЕЛД КОД ДОРОСЛОВА

Како аналогије за некрополу са лока-литета Ветеринарски завод у оквиру бо-сутске групе нису познате, можемо је ве-зати једино за истовремени хоризонт на западу, за некрополу Ђепфелд, у оквиру валско-даљске групе, с којом је Калакача хоризонт истовремен све до појаве Баса-раби стила, односно до IVb хоризонта,12 и то више како би указали на сличан ритуал сахрањивања него на однос материјалне културе, мада извесних сличности има.

На овој некрополи откривено је око 200 спаљених покојника који су, на основу гробних прилога, углавном опредељени у старије гвоздено доба, односно у период између VIII и VI века п.н.е.13 Смештена је на десној обали реке Мостонге, на повр-шини од 6.000–7.000 квадратних метара.

12 Predrag Medović, Kalakača, naselje ranog gvozdenog doba (Novi Sad: Vojvođanski muzej, 1988), 423. У даљем тексту (Medović, Kalakača).

13 Душанка Трајковић, Ђепфелд - некропола старијег гвозденог доба код Дорослова (Сомбор: Градски музеј, 2008), 411. У даљем тексту (Трајковић, Ђеп- фелд).

Ритуал сахране наслеђен је од културе поља са урнама из касног бронзаног доба. Спаљене кости покојника стављане су у урне и покриване зделама. Урне и прилози полагани су у обичне јаме у нивоу здрави-це, без конструкције, на дубини од 0,35 до 0,65 cm, и покривани земљом. У већини случајева, метални предмети су накнад-но стављани у урну, а керамичке посуде у урну или у гроб поред ње.14

Уочава се велика сличност погребног ритуала на некрополама Ветеринарски за-вод и Ђепфелд: урне слободно укопане у ниво здравице, на сличној релативној ду-бини, поклопљене зделом.

Не постоји податак о томе у ком су кон-тексту нађени метални предмети, у урни или у оквиру гроба. Трагови топљења нису уочени, па се намеће закључак да су у гроб полагани након спаљивања. При-лози од керамике поред урне и присуство животињских костију у неким гробовима указују на одређен погребни ритуал. Није случајно што су обе некрополе у близини воде, како због практичних разлога, од-носно извођења погребних ритуала, га-шења ломаче, тако и због веровања праис-торијских људи.

ОДНОС НЕКРОПОЛЕ НА ЛОКАЛИТЕТУ ВЕТЕРИНАРСКИ ЗАВОД И ИСТОВРЕМЕНИХ НАСЕЉА

За сагледавање културних односа на почетку старијег гвозденог доба најбоље стратиграфске податке пружају локали-тети у српском Подунављу на којима су вршена систематска истраживања. То су: вишеслојно налазиште Градина на Босуту, на коме је П. Медовић издвојио три фазе

14 Ibid., 14.

55


босутске групе – насеље типа Калакача (фаза IVa, 850–750. године п.н.е.), насеље са керамиком Басараби стила (фаза IVb, 750–500. године п.н.е.) и насеља са канело-ваном керамиком (фаза IVc, 500–250. годи-не п.н.е.),15 Жидовар и Феудвар, из времена прелазног периода бронзаног у гвоздено доба, и Калакача, насеље чија се најстарија фаза може везати за најмлађи хоризонт бе-легишке групе и чији је развој трајао до Бо-сут IVb фазе, што у апсолутној хронологији обухвата X–VIII век п.н.е. (сл. 4).16

15 Predrag Medović i Ildiko Medovic, Gradina na Bosutu (Novi Sad: Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kul-ture, 2011), 272.

16 Medović, Kalakača, 428.

У непосредној близини Ветеринар-ског завода налази се праисторијско на-сеље Асфалтна база, које је од некрополе удаљено око 1,5 km узводно уз Дунав, где је керамички материјал нађен у објектима и гробовима опредељен у прве две фазе босутске групе, тј. у крај Босут IVа и на по-четак Босут IVб фазе.17 Старијем стамбе-ном хоризонту припадају објекти у којима преовлађује материјал типичан за Босут IVа фазу, док је на материјалу из млађег хоризонта евидентан утицај раног Баса-раби стила. Два скелетна гроба пронађена на локалитету Асфалтна база су, на основу

17 Петровић, Aсфалтна база, 234.

Слика 7. Карта археолошких налазишта у непосредној близини Ветеринарског заводаFigure 7 Map of archaeological sites in the vicinity of the Veterinary Institute in Zemun


56

керамичких прилога, опредељена у поче-так Босут IVб хоризонта.18

У близини Асфалтне базе је налазиште Радио станица, чије је истраживање оба-вљано 1960. године. Откривено насеље и остаци два спаљена покојника припадају позном латену. На удаљености од 100 m нађена је јама са богатим керамичким ма-теријалом, који типолошки одговара пе-риоду HaA по Рајнекеу, што је поуздано детерминисано једном бронзаном иглом.19

У Земуну, на десној обали Дунава врше-на су и заштитна ископавања на локали-тету Шљункара, где су откривени бројни стамбени објекти и силоси, а пронађени материјал је врло сличан ономе са Кала-каче (налази се у Музеју града Београда и није публикован) (сл. 5).20

Наведена насеља се датују у старије гвоз-дено доба, које је у српском Подунављу пред-стављено босутском групом, са три развојне фазе: Босут IVa, Босут IVb и Босут IVc.

Основно стилско обележје фазе Босут IVа представљају жлебљени украси и ли-нија урезана у два или више редова, об-разујући композиције гирланди, цикцак или таласасте линије, понекад комбинова-не са шрафираним троугловима у хоризон-талном низу и мотивом јелине гранчице.21 Керамику из најраније фазе често прате спорадични налази црноглачане канелова-не керамике лошијег квалитета,22 какви на некрополи код Ветеринарског завода ипак

18 Ibid., 228.19 Nikola Tasić, „Sektor Radiostanica“, AP 3 (1961): 28.20 Medović, Kalakača, 420.21 Miloš Jevtić, Keramika starijeg gvozdenog doba na cen-

tralnobalkanskom području (Beograd: Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, 1983), 35. У даљем тексту (Jevtić, Keramika).

22 Medović, Kalakača, 386.

нису пронађени. Крајем ове и почетком следеће, IVb фазе појављују се посуде ук-рашене низовима крупног лажног шнура и крупним утиснутим S мотивима, чији се развој наставља и у наредном периоду, заједно са мотивом текуће спирале.

Облици у обе фазе су веће крушколи-ке посуде са разгрнутим ободом, шоље и пехари с једном или две дршке, и плитке зделе с фасетираним или канелованим ободом. Карактеристични облици су дубо-ка здела S профилације, лонци с пластич-ном траком испод обода, која је украшена отиском прста, а најраспрострањеније су неукрашене тордиране зделе.

По својим одликама, керамички мате-ријал откривен на некрополи код Ветери-нарског завода највише сличности има упра- во са материјалном културом фазе Босут IVа. Карактеристична Басараби керамика из IVb фазе, на овој некрополи није пронађена. Фазу IVc обележила је канелована керамика.

Дубља здела, каква је нађена у гробу 2 (Т I/3), позната је и са Калакаче, из објекта 16,23 и са Асфалтне базе, из објекта 27.24 Исто важи и за шоље из гроба 3 и 4 (Т. I/7 и T. II/11), које представљају типичне облике за ову фазу, како профилацијом тако и начи-ном украшавања. Аналогије за урну лоптас-те профлације, с благо разгрнутим ободом, из гроба 8 (Т. III/14), постоје на самој Кала-качи, у објекту 21,25 где је пронађена слична посуда, и на Ђепфелду, у гробу 84.26 Орна-мент у виду комбинација урезаних цик-цак линија, канелура и тачкастих убода (Т. III/15) уобичајен је мотив у Босут IVа фази.

23 Ibid., 69, sl. 54/4.24 Петровић, Aсфалтна база, 105, Т39/4.25 Medović, Kalakača, 78, сл. 63/13.26 Душанка Трајковић, Ђепфелд, 246, Г84/1.

57


Јавља се на Калакачи, у објекту 21,27 на Ас-фалтној бази, али без убода, у објекту 56.28 Украшавање изведено вертикалним кане-лурама (Т. III/16) присутно је на Асфалтној бази, у објекту 39,29 на Ђепфелду, у гробо-вима 21, 44, 131.30 Декорисање пластичном траком са отисцима изведеним прстима, као на фрагменту из гроба 9 (Т. III/18), јавља се на Асфалтној бази, у објекту 5,31 и на Гра-дини на Босуту, а фрагмент са низом круж-них убода (Т. III/20) на Ђепфелду, у гробу 69.32 Урна слична оној из гроба 11 (Т. IV/21) позната је са Калакаче, из објекта 81,33 а зде-ла са тордираним ободом (Т. IV/22), којом је била поклопљена, честа је на некрополи Ђепфелд, као уосталом и на другим нала-зиштима из овог периода. Исто важи и за мотив паралелних косих уреза на здели из гроба 11 (Т. V/25), уобичајен на Калакачи, и мотив наспрамно шрафираних троуглова, који је чест у фази Босут IVа.34

РЕЛАТИВНОХРОНОЛОШКИ ПОЛОЖАЈ НЕКРОПОЛЕ КОД ВЕТЕРИНАРСКОГ ЗАВОДА У ЗЕМУНУ

Калакача група је заузимала велики аре-ал: цео Срем, југозападну Бачку, средњи и јужни Банат, део српског Подунавља и Поморавље. Њена територија се подудара са распростирањем некропола типа Беле-гиш – Иланџа II, које М. Гарашанин опре-дељује у период поља са урнама, од XIII до

27 Medović, Kalakača, 79, сл. 64/1.28 Петровић, Aсфалтна база, 158, Т61/1.29 Ibid., 105, Т39/3.30 Трајковић, Ђепфелд, 200; Г 21/6, 220; Г 44/5, 291; Г

131/7, 8.31 Петровић, Aсфалтна база, 37/18,32 Трајковић, Ђепфелд, 238, Г 69/7.33 Medović, Kalakača, 197, сл.80/5.34 Jevtić, Keramika, 35.

VIII века п.н.е.,35 а формирана је на измаку Белегиш – Иланџа II фазе, односно Гава групе.36 У најранијој фази, Калакача хори-зонт је вероватно истовремен с најмлађом фазом белегишке групе, с којом је, током краћег времена, била паралелна и црногла-чана керамика типа Гава, чији се продор ка југу одиграо после остава I хоризонта, тј. после Br D, по Рајнекеу.37 Налази од гвожђа су доњу границу Калакача хоризонта од-редили најраније у Ha B1, по Рајнекеу, од-носно у сам крај гвозденог доба I, по М. Гарашанину.38

Налаз којим се може одредити најра-нија доња граница некрополе код Вете-ринарског завода јесте купасти туљак од бронзаног лима типа Нови Бечеј, који при-пада другом хоризонту остава из прелаз-ног периода, по Рајнекеу Ha A1, што би у апсолутној хронологији био XII век п.н.е.39

На некрополи код Ветеринарског заво-да нису пронађени елементи Гава и Беле-гиш групе, али се може претпоставити да је традиција сахрањивања у урнама наслеђе-на од старијих култура на овом простору, Гава, Белегиш и даљске групе, која се раз-вијала на традицији културе поља са урна-ма, на простору између Барање, Срема и западне Бачке, у периоду од X до IV века п.н.е., а која је истовремена са Босут IVа хоризонтом, све до појаве Басараби стила.

Како се на некрополи не уочавају еле-менти настали под утицајем Басараби стила, који је видан већ крајем Босут IVа фазе и почетком IVб хоризонта, овде се са сигурношћу може повући горња граница

35 Гарашанин, Праисторија, 668.36 Medović, Kalakača, 429.37 Гарашанин, Праисторија, 433.38 Medović, Kalakača, 427.39 Гарашанин, Праисторија, 432.


58

трајања некрополе, што би била средина VIII века п.н.е.

Mожемо претпоставити да је на некро-поли код Ветеринарског завода, с мате-ријалном културом која највеће сличности има са Босут IVa фазом, упражњаван ритуал сахране највероватније наслеђен од култура из касног бронзаног доба и да је одржан до краја Босут IVа фазе. Пошто за скелетне гробове немамо податаке ни о оријентацији ни о прилозима, па чак ни о тачном поло-жају покојника, можемо их само определи-

ти у хоризонт млађи у односу на спаљене покојнике, у складу са скелетним сахрањи-вањем током старијег гвозденог доба.

С обзиром на велику заступљеност налаза из бронзаног и гвозденог доба на овом потесу, на десној обали Дунава, може се очекивати да ће даља истраживања омогућити везивање некрополе код Вете-ринарског завода за неко од откривених насеља из гвозденог доба, можда управо за Шљункару, насеље Калакача фазе, чије се публиковање очекује.

59



Brukner, Bogdan, Borislav Jovanovć i Nikola TasićPraistorija Vojvodine. Novi Sad: Savez arheoloških društava Јugoslavije, 1974.

Vasić, Rastko„Bosutska grupa“. U Praistorija jugoslavenskih zemalja V, ur. Benac, Alojz. Sarajevo: Svjetlost i ANUBiH, 1990, 536–554.

Гарашанин, Милутин Праисторија на тлу Србије. Београд: СКЗ, 1973.

Jevtić, Miloš Keramika starijeg gvozdenog doba na centralnobalkanskom području. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, 1983.

Medović, Predrag. Naselja starijeg gvozdenog doba u jugoslovenskom Podunavlju. Beograd: Savez arheoloških društava Jugoslavije, 1978.

Медовић, Предраг “Скелетни гроб старијег гвозденог доба на локалитету Пећине у Врднику”. Нови Сад: Рад војвођанских музеја 29 (1984–1985): 5–8.

Medović, Predrag Kalakača, naselje ranog gvozdenog doba. Novi Sad: Vojvođanski muzej, 1988.

Medović, Predrag„Sahranjivanje u starije gvozdeno doba na prostoru bosutske grupe“. U Sahranjivanje u bronzano u gvozdeno doba, ur. Bojović, Nevenka, Vasić, Miloje. Čačak: Narodni muzej; Beograd: Arheološki institut, 2002.

Medović, PredragStubarlija, nekropola naselja Feudvar. Novi Sad: Vojvođanski muzej, 2007.

Medović, Predrag i Ildiko MedovićGradina na Bosutu. Novi Sad: Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, 2011.

Mrkobrad, Dušan„Veterinarski zavod-Zemun, bronzanodobska nekropola”. Arheološki pregled 22 (1981): 55.


60

Mrkobrad, Dušan„Trasa gasovoda-Zemun, praistorijska nekropola”. Arheološki pregled 22 (1981): 56. Никитовић, Лидија, Милорад Стојић и Растко ВасићМојсиње, некропола под хумкама из бронзаног и гвозденог доба. Чачак: Народни музеј; Београд: Археолошки институт, 2002.

Петровић, БисенијаAсфалтна база у Земуну, насеље раног гвозденог доба. Београд: Музеј града Београда, 2010.

Petrović, Jelka„Starije gvozdeno doba“. U Gomolava od praistorije do srednjeg veka, ur. Dalmacija, Mirko. Novi Sad: Vojvođanski muzej, 1986, 37–41.

Popović, DraganKeramika starijeg gvozdenog doba u Sremu. Beograd: Zavod za zaštitu spomenika kulturе, 1981.

Popović Petar i Мirjana VukmanovićVajuga-Pesak: nekropola starijeg gvozdenog doba. Beograd: Arheološki institut i Jugoslovensko-rumunska komisija za proučavanje Đerdapa, 1998.

Tasić, Nikola „Sektor Radiostanica“. Arheološki pregled 3 (1961).

Трајковић, Душанка Ђепфелд некропола старијег гвозденог доба код Дорослова. Сомбор: Градски музеј, 2008.


ТАБЛЕ


62

Т. I Гроб 1(1), гроб 2 (2–4), гроб 3 (5–9)Pl. I Grave no. 1(1), grave no. 2 (2–4), grave no. 3 (5–9)

Цртежи су у размери 1:2

63


Т. II Гроб 4 (10,11), гроб 6 (12), гроб 7 (13)Pl. II Grave no. 4 (10, 11), grave no. 6 (12), grave no. 7 (13)


64

Табла III Гроб 8 (14–17), гроб 9 (18,19), гроб 10 (20)Pl. III Grave no. 8 (14–17), grave no. 9 (18, 19), grave no. 10 (20)

65


Т. IV Гроб 11 (21–23)Pl. IV Grave no. 11 (21–23)


66

Т. V Гроб 11 (24–25), гроб 12 (26)Pl. V Grave no. 11 (24–25), grave no. 12 (26)

67


Т. VI Гроб 13 (27а, 27б), гроб 14 (28а, 28б, 28в, 29), гроб 15 (30а, 30б, 31) Pl. VI Grave no. 13 (27а, 27b), grave no. 14 (28а, 28b, 28v, 29), grave no. 15 (30а, 30b, 31)


68

EARLY IRON AGE NECROPOLIS AT THE VETERINARY INSTITUTE IN ZEMUN

SUMMARY

The necropolis at the Veterinary Institute in Zemun is situated on a mild slope on the right bank of the Danube. It was discovered in 1980 on the land that belonged to the Veterinary Institute, when, on two occasions, remains of burial complexes were found during earthwork operations.

In June 1980, when a power line was built, seven graves were discovered, whereas in November of the same year, when the Batajnica–Zemun gas line was laid through the Zemun industrial zone, eight burial complexes containing burned remains of the deceased and other offerings, as well as two skeleton graves, were salvaged in rescue excavations.

Among various types of clay pottery found at the site, it was possible to distinguish three morphological groups: amphorae, bowls and cups. All vessels were handmade of purified clay and well baked, with the exception of several amphorae that had a rougher facture and were not so well baked.

The urns in which it was possible to reconstruct the moulding were spherical or slightly biconical, with a cylindrical or somewhat pronounced neck and a slightly unfolded rim. Two bottom fragments with a solid stem have been preserved, whereas at least five urns had at least two tonguelike handles. The ornamental motifs include fluted zones and garlands, or moulded applications made by pressing clay with fingers. All of the bowls have a fine facture, thin walls; they are well-baked, ochre or grey and slightly conical or biconical. The bowls that served as urn lids are conical and unornamented, whereas the bowls that were placed in graves as offerings were decorated with incisions that form triangles, fluting or circular punctures in a horizontal row. Cups had a deep recipient, fine facture and a biconical profile. When they had a handle, it was band-shaped. They were decorated with incisions that make a zigzag pattern, oblique parallel incisions, punctures, horizontal and vertical fluting.

Metal findings include a fragmented small iron knife with one-sided blade, a fragmented small copper bracelet (round in section), a broken bronze button, a fragment of a small iron bracelet (square in section), with one end preserved, and a cone-shaped spike made of copper sheet. Only the cone-shaped spike made of copper sheet, which belongs to the Novi Bečej type, is relevant for closer chronological determination. The Novi Bečej hoard belongs to the second horizon of transitional hoards, Reinecke Ha A1, which, in terms of an absolute chronology, corresponds to the 12th century BC. As the necropolis does not reveal any elements influenced by the Basarabi style, observable already in the late Bosut IVa and early IVb horizons, the upper chronological limit for the necropolis may be reliably set in the mid-eighth century BC.

Based on the ceramic materials, the necropolis has been chronologically placed in the transitional period from the Bronze Age to the Iron Age, i.e. the very beginning of the early Iron Age.

69


It may be assumed that the necropolis at the Veterinary Institute, with a material culture similar to the Bosut IVa phase, probably inherited the burial ritual from the late Bronze Age and maintained it until the end of the Bosut IVa phase. Having in mind a dense distribution of finds from the Bronze and Iron ages in this area, on the right bank of the Danube, further investigations are expected to provide evidence that would enable us to bring the necropolis into relationship with some of the discovered Iron Age settlements.

Марија К. Покрајац

УДК 725/728(497.11)”18”72.071.1:929 Бугарски А.


Marija P. Pokrajac

АЛЕКСАНДАР БУГАРСКИ: ПИОНИР АКАДЕМИЗМА У БЕОГРАДУ

АПСТРАКТ: Предмет истраживања аутора овог рада су живот и дело архитекте Алек-сандра Бугарског у Београду. Основни документ за упознавање градитељског опуса Александра Бугарског је његов Аутограф, који се налази у Архиву САНУ (сл. 1а, 1б, 1ц). Из овог документа се види да је Бугарски у Србију дошао као формирани архитекта, об-разован у престижним школама Европе, да је био стручњак са дугогодишњом праксом, значајан дворски архитекта са јасно изграђеном концепцијом и академским приступом раду, и да је његова делатност углавном била везана за Београд. Бугарски је без сумње био један од најплоднијих архитеката у Београду у XIX веку и знатно је допринео да овај град прерасте свој оријентални карактер. Са становишта досадашњих истраживања на пољу српске архитектуре XIX века, циљ аутора рада је тумачење феноменолошких и морфолошких аспеката дела Александра Бугарског на простору Београда, која потичу из периода процвата академизма у XIX веку.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Александар Бугарски, Београд, архитектура академизма, XIX век у Србији

ALEKSANDAR BUGARSKI: A PIONEER OF ACADEMISM IN BELGRADE

ABSTRACT: The author of the study seeks to explore the life and work of the architect Aleksandar Bugarski in Belgrade. The basic document for the study of the architectural oeuvre of Aleksandar Bugarski is his piece of writing titled Autograph, held by the Archives of the Serbian Academy of Sciences and Arts (Figs. 1a, 1b, 1c). This document reveals that Bugarski came in Serbia as an established architect, educated at prestigious European schools; that he was an experienced expert, a prominent court architect relying on a clear concept and an academic approach to work, and that his activity was mostly related to Belgrade. Bugarski was undoubtedly one of the most prolific architects in Belgrade in the 19th century and he significantly contributed to the process through which Belgrade outgrew its Oriental character. Relying on the previous research on Serbian architecture in the 19th century, the author seeks to interpret the phenomenological and morphological aspects of the works of Aleksandar Bugarski in the territory of Belgrade, which date from the period of Academism’s flourishing in the 19th century.

KEYWORDS: Aleksandar Bugarski, Belgrade, Academism in architecture, 19th century in Serbia


МАРИЈА К. ПОКРАЈАЦ

72

ПРОЦВАТ АКАДЕМИЗМА У СРБИЈИ Александар Бугарски, архитекта који

је пионирски ступио у академску тран- сформацију руха главних београдских улица у XIX веку, запамћен је као идејни творац неких најзначајнијих градитељских остварења у престоници – Старог двора (данашње Скупштине града Београда) и Народног позоришта.

Градитељска активност у Београду је у XIX веку била условљена друштвеним и материјалним положајем имућних грађа-на (наручилаца), док су секундарни били лични укус и ужа естетска интересовања самих градитеља. Потреба за репрезен-тацијом и за уважавањем грађевинских норми применом академског приступа у подизању стамбених јединица обележила је архитектуру приватних зграда у Србији током друге половине XIX века.1 Са раз-војем нових грађевинских типова и ур-банистичком трансформацијом градова расте и квалитет живота у Србији у XIX веку.2

Због стратегијског положаја који је узроковао честа ратна разарања, у Бео-граду није могао да постоји континуи-тет у архитектури. Прве зграде биле су подигнуте у духу оријенталне градске архитектуре, са доксатима, еркерима и дубоким стрехама, а тек по учвршћењу аутократске власти кнеза Милоша Обре-

1 Александар Кадијевић, Естетика архитектуре академизма (Београд: Грађевинска књига, 2005), 191–236. У даљем тексту (Кадијевић, Естетика архитектуре академизма).

2 Александар Кадијевић, „Архитектура - оквир приватног живота у српским земљама од почетка 19. века до Првог светског рата“, у Приватни живот код Срба у деветнаестом веку, ур. Ана Столић, Ненад Макуљевић (Београд: Clio, 2006), 245.

новића 1833. године, поступно долази до све већег угледања на средњоевропске архитектонске узоре.3 У периоду од 1834. до 1835. године, према плановима Цветка Рајовића и Франца Јанкеа, подигнута је Ђумрукана, која је симетрично решеном основом и скромном фасадном пласти-ком била прва зграда у Србији изграђена у духу класицизма.4 Налажењем узора у средњоевропској архитектури започео је процес еманципације од, до тада устаље-них, оријенталних модела грађења, што је у градитељству Србије означено као поче-так европеизације.5 У периоду од 1830. до 1850. године, у српском градитељству су преовладавала класицистичка схватања, пре свега у сакралној архитектури, да би средином века дошло до успона романти-чарског историзма, када је српска грађан-ска класа била спремна да се идеолошки одреди.6 Романтичарске тежње су доми-нирале до седамдесетих година XIX века, а напредне идеје, у смислу напуштања ро-мантизма, присутне су тек крајем седме деценије. Осамдесетих година је српско градитељство добило чвршће основе и нове генерације архитеката школованих

3 Бранко Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791–1848 (Београд: Просвета, РЗЗСК, 1986), 144.

4 Ibid., 146.5 Александар Кадијевић, „Архитектура и урбанизам у

Србији од 1854–1904“, у Наука и техника у Србији друге половине 19. века (1854-1904), ур. Тодор И. Подгорац (Крагујевац: Универзитет у Крагујевцу, 1998), 263. У даљем тексту (Кадијевић, „Архитектура и урбанизам“).

6 Александар Кадијевић, Један век тражења на-ционалног стила у српској архитектури: средина XIX– средина XX века (Београд: Грађевинска књига, 1997), 13. У даљем тексту (Кадијевић, Један век тра-жења).

73


у Србији и иностранству.7 Романтичар-ски мотиви су се испољили на приватним зградама, а примери ренесансе се седам- десетих година налазе на приватним и, готово по правилу, увек на државним зградама пројектованим у Министарству грађевина,8 које је проистекло из Главне управе грађевина 1863. године.9

У XIX веку, велики број дипломираних инжењера10 из Србије, ради унапређења знања и наставка студија, одлази на ев-ропске техничке школе, политехнике и уметничке академије.11 У Европи, у дру-гој половини XIX века преовладава ис-торицистички приступ, као конгломерат облика и особености опредељен у исто-рицизам, односно еклектицизам,12 који

7 Богдан Несторовић, Архитектура Србије у XIX веку (Београд: Арт Прес, 2006), 262. У даљем тексту (Несторовић, Архитектура Србије).

8 Техничким пословима изградње и комуналним уређењем Београда бавило се Грађевинско одељење при Министарству унутрашњих дела, које је формирано 1851. године. Крајем педесетих година XIX века основана је посебна Главна управа грађевина, из које је настало Министарство грађевина 1863. године. Видети у: Мирјана Ротер-Благојевић, „Појава првих законских прописа и стандарда у области грађевинарства у Србији током 19. и почетком 20. века“, Изградња 52 (1998): 245–258.

9 Ibid., 283.10 Велика школа у Београду основана је 1863. године,

а један од факултета у њеном саставу био је и Технички факултет, који је трајао четири године и на коме су студенти могли да усвоје основна знања о техничким наукама. Видети у: Мирјана Ротер-Благојевић, „Настава архитектуре на вишим и високошколским установама у Београду током 19. и почетком 20. века, утицај страних и домаћих градитеља“, ГГБ XLIV (1997): 125–168. У даљем тексту (Ротер-Благојевић, „Настава архитектуре“).

11 Ротер-Благојевић , „Настава архитектуре“, 125.12 Миодраг Јовановић, „Историзам у уметности XIX

века“, Саопштења РЗЗЗСК XX–XXI (1988/89): 276.

српски инжењери усвајају и инкорпори- рају у свој рад. Као обележје последње четвртине XIX века, у Србији се намеће изванредна различитост идејних кон- цепција у виду еклектицизма на бази ре-несансе и барока, који убрзо прерастају у академске формуле прихвћене са Запада и из Средње Европе.13

Успостављајући периодизацију срп-ског градитељства у периоду од 1875. до 1914, Богдан Несторовић напомиње да су се еклектични стилови засновани на ре-несансним узорима јавили у Србији пре последње четвртине XIX века. Он издваја три фазе српског академизма до 1914. годи-не: прва фаза, са Александром Бугарским, Андријом Вуковићем, Драгутином Милу- тиновићем, Душаном Живановићем, Свето- заром Ивачковићем, Миланом Антоно- вићем и Миланом Капетановићем, који постављају ренесансну структурално-мор- фолошку базу са умереном декорацијом, за-тим друга фаза, која је карактеристична по слободнијој концепцији и која је уочљива на делима Јована Илкића, Драгутина Ђорђе-вића, Николе Несторовића, Андре Стева-новића, Милорада Рувидића и Данила Вла-дисављевића, и трећа фаза, коју Несторо-вић одређује као прелазну, у којој су академ- ски венци и рустика приземља допуњени новим сецесионистичким елементима.14 Већ крајем XIX века, академизам постиже неочекивано велики успон у Београду и Србији, а његове карактеристике су: рене- сансна база, сигурно владање стилским обележјима, одлично познавање пропор-ције и умерена декорација.15

13 Кадијевић, „Архитектура и урбанизам“, 263.14 Кадијевић, Естетика архитектуре академизма, 422.15 Несторовић, Архитектура Србије, 291.


74

Међу најзначајнијим ахитектима прве фазе развоја академизма у Србији нео- спорно је био Александар Бугарски.16

АЛЕКСАНДАР БУГАРСКИ – БИОГРАФИЈА

Александар Бугарски (1835–1891) је пореклом био из Еперјеса у Мађарској (данашње Прешево, источна Словачка).17 Профил његових мецена по доласку у Ср-бију вероватно је био одређен његовим богатим архитектонским искуством, које је почео да стиче 1859. године.18

Бугарски потиче из инжењерске поро- дице и, заједно са архитектом Андријом Вуковићем,19сматра се једним од првих

16 Ibid., 295.17 Zoran Manević, Leksikon neimara (Beograd: Građe-

vinska knjiga, 2008), 64. У даљем тексту (Manević, Lek-sikon neimara); Несторовић, Архитектура Србије, 291; Дивна Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815–1914 (Београд: МГБ, 2011), 48. У даљем тексту (Ђурић-Замоло, Градитељи Београда); Ljubomir Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti Aleksandra Bugar-skog u Beogradu“, UB 46 (1978): 64. У даљем тексту (Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“); Срђан Марловић, „Трагање за изгубљеном целовитошћу дворског комплекса у Београду“, ГГБ 52 (2005): 196. У даљем тексту (Марловић , „Трагање“).

18 Усвом Аутографу, Бугарски наводи 1859. као годину кад је започео своје „практиковање“ архитектуре у страним и домаћим земљама. (Видети у: Факсимил у Архиву САНУ, под сигнатуром 7553: Аутограф Александра Бугарског од 27. јануара 1887. године (објављено у: Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 64).

19 Андрија Вуковић (1812–1884) је завршио технички факултет у Пешти. Од 1852–1855. био је окружни инжењер у Шапцу, а до 1865. је у Грађевинском одељењу Управе града Београда, а потом у Министарству грађевина, где постаје начелник Архитектонског одељења. Пензионисан је 1882. године. У почетку романтичар, Андрија Вуковић је међу првима прихватио нову архитектуру Запада, са еклектичним стиловима (Несторовић, Архитектура Србије, 293).

школованих архитеката у Србији и про- тагонистом српског академизма.20 Његов отац, Јован Бугарски (1804–1865) био је цењени инжењер кнеза Милоша од 1840. до 1845. године.21 Такође је био мерник и картограф, а његова Карта Књажевства Србије издата је 1845. године, у размери 1:345.000.22 Као комесар владе кнеза Миха-ила, Јован Бугарски је након промене ди-настије (1842) морао да напусти Београд. Заједно са породицом отишао је у Нови Сад, где је добио службу и где је његов син Александар завршио основну и средњу школу.23

Формирање градитељског израза, Алек-сандар Бугарски вероватно дугује школо-вању на Политехници у Будиму24 и прак-си у Мађарској.25 Поједини аутори26 тврде да је у Србију дошао 1867. године и добио посао у Министарству грађевина, као ин-жењер III класе под уговором.27 Љубомир Никић, међутим, наводи да је био инжењер у Министарству грађевина од 1869,28 док

20 Несторовић, Архитектура Србије, 291.21 Ibid., 295.22 Драгица Живковић, „Српска картографија од

инжењерске до дигиталне“, ГСГД XCII, 3 (2012): 3.23 Ibid.24 Политехника у Будиму, од које је касније потекао

Пештански универзитет, основана је 1856. године (видети у: Мирјана Ротер-Благојевић, Стамбена архитектура Београда у 19 и почетком 20. века (Београд: Орион Арт, 2006), 410). У даљем тексту (Ротер-Благојевић, Стамбена архитектура).

25 Ротер-Благојевић, Стамбена архитектура, 374.26 Никола Несторовић, Грађевине и архитекти у

Београду прошлог столећа (Београд: Институт за архитектуру и урбанизам, 1972 ), 56, 67. У даљем тексту (Несторовић, Грађевине и архитекти); Ђу-рић-Замоло, Градитељи Београда, 48; Марловић, „Трагање“: 196; Несторовић, Архитектура Србије, 291.

27 Ђурић-Замоло, Градитељи Београда, 48.28 Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 64,

75


сам Бугарски, у свом Аутографу (сл. 1а), као свој први посао у Србији помиње де-корацију Саборне цркве поводом обеле-жавања годишњице смрти кнеза Михаила 1869. године.29 Према мишљењу Алексан-дра Кадијевића, Народно позориште је рађено од 1867. до 1869. године,30 а како је Бугарски изабран у Уметничко-књижевни одсек Позоришног одбора 13. јула 1868. године,31 од 1869. године је вероватно већ био у Србији. Инжењер I класе постао је 1878. године,32 а Богдан Несторовић на-води да је 1882. и 1884. године још увек био запослен у Министарству грађевина,33 кад је учествовао у пројекту за краљев двор.34 Бугарски је био члан Позоришног одбора Народног позоришта у Београду и Српског ученог друштва од 1870. године.35 Богдан Несторовић наглашава да је Бугар-

29 Факсимил у Архиву САНУ под сигнатуром 7553: Аутограф Александра Бугарског од 27. јануара 1887. године (oбјављено у: Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 64 ).

30 Кадијевић, Естетика архитектуре академизма, 301.31 Богдан Несторовић, „Народно позориште у

Београду“, ГМГБ 3 (1973): 305–307. У даљем тексту (Несторовић, „Народно позориште“).

32 Ђурић-Замоло, Градитељи Београда, 48; Несто- ровић, Архитектура Србије, 291; Маневић, Лексикон неимара, 64.

33 Начелник Министарства грађевина 1882. године био је Никола Јовановић, а инжењери: арх. Александар Бугарски, арх. Светозар Ивачковић, арх. Драгутин Милутиновић, арх. Фридрих Гизел, а као подинжењер арх. Павле Ђурић. Године 1884. начелник Министарства грађевина био је Андреја Андрејевић, а инжењери: арх. Александар Бугарски, арх. Светозар Ивачковић, Фридрих Гизел, Јован Илкић и други (Несторовић, Архитектура Србије, 264).

34 Факсимил у Архиву САНУ под сигнатуром 7553: Аутограф Александра Бугарског од 27. јануара 1887. године (објављено у: Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 64).

35 Несторовић, Архитектура Србије, 295.

ски пензионисан 1889. године,36 док други аутори37 наводе да је у Министарству гра- ђевина радио до 1890. године.

ПРВИ ПРОЈЕКТИ У БЕОГРАДУОдмах по доласку у Србију, Алексан-

дар Бугарски је добио задатак да разре-ши проблем подизања зграде Народног позоришта. Идеја о изградњи позоришта јавила се још 1851. године, образовањем одбора удружења „Љубитеља народне просвете“. Не зна се да ли је расписан конкурс за идејне пројекте за позориш-ну зграду, али је познато да су постојала три плана: чешког архитекте Јана Неволе, италијанског архитекте Јосифа Касана и предузимача Штајнлехнера.38 Све скице су изгубљене, осим Штајнлехнерове,39 пре-ма којој је зграда позоришта требало да буде монументално двоспратно здање, са симплификованом чеоном фасадом укра-шеном неоготским елементима, на чијем челу је био предвиђен грб Кнежевине Ср-бије (штит са крстом и оцилима надвишен кнежевском круном40). Како је изградња била поверена Јосифу Штајнлехнеру, цело здање је требало да буде завршено до 1854. године, на земљишту на Зеленом венцу, које је Кнежевина Србија поклонилa зајед-но са 2.000 дуката. Од те намере се одус-

36 Ibid.37 Маневић, Лексикон неимара, 64; Nikić, „Iz arhitekton-

ske delatnosti“: 64; Марловић, „Трагање“: 196.38 Фирма Јосифа Штајнлехнера (отац, син и унук)

била је једна од најстаријих извођачких фирми у Србији. Фирма престаје са радом 1883. године, кад је унук Глиша завршавао рад на Старом двору (Несторовић, Архитектура Србије, 265).

39 Несторовић, „Народно позориште”.40 Миодраг Поповић, Хералдички симболи на

Београдским јавним здањима (Београд: БМГ, 1997), 33. У даљем тексту (Поповић, Хералдички симболи).


76

Слика 1а. Факсимил из архива САНУ под сигнатуром 7553(Аутограф Александра Бугарског од 27. јануара 1887. године)

Figure 1a Facsimile from the archives of the Serbian Academy of Sciences and Arts, (Autograf by Aleksandar Bugarski, January 27, 1887)

77


Слика 1б. Факсимил из архива САНУ под сигнатуром 7553(Аутограф Александра Бугарског од 27. јануара 1887. године)

Figure 1b Facsimile from the archives of the Serbian Academy of Sciences and Arts, (Autograf by Aleksandar Bugarski, January 27, 1887)


78

Слика 1ц. Факсимил из архива САНУ под сигнатуром 7553(Аутограф Александра Бугарског од 27. јануара 1887. године)

Figure 1c Facsimile from the archives of the Serbian Academy of Sciences and Arts, (Autograf by Aleksandar Bugarski, January 27, 1887)

79


тало због мочварне природе тла.41 Кнез Михаило је 12. марта 1868. године, уз са-гласност Државног савета, донео решење да се нова позоришна зграда подигне на плацу код Стамбол капије. Позоришни одбор је основан 13. јула 1868. године. На његовом челу био је Филип Христић, а потпредседник Димитрије Матић. Најак-тивнији чланови били су Ђорђе Малетић, Стојан Бошковић, Стеван Тодоровић и Александар Бугарски.42 Бугарски је 13. јула 1868. године изабран у Уметничко-књи-жевни отсек Позоришног одбора.43 У то

41 Несторовић, „Народно позориште“: 307.42 Мирослав Тимотијевић , „Народно позориште у

Београду: Храм патриотске религије“, Наслеђе 6 (2005) :14. У даљем тексту (Тимотијевић, „Народно позориште“).

43 Несторовић, „Народно позориште“: 312.

време архитекта је радио на пројекту куће за апотекара Делинија (Зелени венац 14) (сл. 2). Ова једноспратна пословно-стам-бена зграда је један од првих примера ака-демске неоренесансе у архитектури Алек-сандра Бугарског по доласку у Србију. Имала је два избачена ризалита, између којих се налазио улазни трем и балкон на спрату, што показује утицај италијан-ске архитектуре.44 Отвори у приземљу и на спрату били су завршени полукружно, украшени неоренесансним оквирима, у чему се огледао утицај немачког полу-

44 Ротер-Благојевић, Стамбена архитектура, 267.

Слика 2. Кућа Делинија, Зелени венац 14 (разгледница, око 1905, МГБ, УР 7559)Figure 2 Home of the Delini family, No. 14 Zeleni Venac (picture postcard, ca.1905, BCM, UR 7559)


80

кружног лука (Rundbogenstil),45 док се сп-рат истицао академски конципираном об-радом у виду три средишња, полукружно завршена отвора, удвојеним вертикалним конзолама и коринтским пиластрима на ивицама.46 Ова зграда је пример чисте академске неоренесансе, стила који ће обележити сва потоња здања Александра Бугарског, пре свега зграду Народног по-зоришта, чија реализација је тада била у току.

После одлуке да се гради ново здање позоришта, Позоришни одбор је одредио да Бугарски, који је тада био контрактуал-ни архитекта у Министарству грађевина, изабере погодне просторије за привре-мени рад позоришта и изврши њихову адаптацију. Изабрао је салу кафане па-роха Сушића „Енглеска краљица“, у Кос-мајској улици број 51. Бугарски је предло-жио знатне преправке на Сушићевој сали: „Ложа за кнеза, са 5 седишта и према њој ради симетрије друга ложа са 14 седишта која ће се издавати публици. Узвисити па-тос десно од бине и тамо где је партер за стајање. Одвојити улаз за галерију, споља. Прераду према главним вратима ходника, извршиће сам ималац зграде.“47 Функцио-налном адаптацијом сале кафане стекао је поверење надлежних. У њој је одржана прва представа Ђурађ Бранковић Кароља Обрењака. Кнежева одлука да финансира подизање здања, коју су након његове смр-

45 Rundbogenstil је у српској архитектури анализирао Александар Кадијевић, тумачећи га као немачки стилски покушај синтезе романике, италијанских стилова, готике, раног хришћанства и византијског стила у различитим варијантама. (Видети у: Кадије-вић, Један век тражења, 35-64).

46 Ротер-Благојевић, Стамбена архитектура, 267.47 Несторовић, „Народно позориште“: 308.

ти подржали намесници малолетног кне-за Милана, пре свега произлази из про-мишљеног идеолошког става, јер је првен-ствени циљ Обреновића по повратку на власт био да себи обезбеде легитимитет. Кнез Михаило је организовање позоришта поверио Јовану Ђорђевићу, књижевнику и оснивачу Српског народног позоришта у Новом Саду, који је за Александра Бугар-ског сакупио планове позоришта у Осије-ку, Сомбору, Суботици, Великом Бечке-реку, Темишвару и Араду, као и неколико планова италијанских и немачких позо- ришта. На основу њих саставио је Ме- морандум о позоришном зданију, у коме је изложио шта је неопходно за угодност публике, а шта за угодност представљача и интересе представе.48 Ниједан од планова које је Ђорђевић прибавио Бугарском није био од велике користи јер су се сви одно-сили на позориште са две галерије, док је одбор замислио три. Бугарски је преузео структуру здања на основу идеје за из-градњу италијанских позоришта са три галерије.49

Први радови су отпочети 23. маја, шест дана пре погибије кнеза Михаила. Кнеже-ва смрт је довела у питање даљу изградњу јер није оставио тестамент којим би осигу-рао обећане трошкове за преостале радо-ве.50 Питање наследства је брзо решено и позоришту је, по праву, уручено 6.500 ду-ката, при чему су се у изградњи ангажо-

48 Тимотијевић, „Народно позориште“: 15.49 Италијанско схватање позоришта је најконзер-

вативније и заснивало се на идејама уобличеним у ранобарокном дворском позоришту. Модер- низовањем старих схватања у XIX веку, долази до увођења фиксних седишта у партер, укидања ложа на трећој галерији и стварања простора за стајање (Тимотијевић , „Народно позориште“: 19)

50 Ibid.

81


вали намесници Јован Ристић и Јован Га-вриловић. Два месеца касније, 18. августа, положен је камен темељац, уз уобичајeну церемонију, којој је присуствовао београд-ски митрополит са једним архимандритом,

свештеником и ђаконом. Јован Христић, председник Позоришног одбора, овом приликом је одржао беседу, а на крају су кнез Милан и намесници потписали спо-меницу која је узидана у темељ здања.51 У међувремену је Бугарски склопио уговор са извођачем радова, Штајнлехнером (18. августа 1868. године), на суму од 12.550 дуката, уз додатак у виду материјала пре-осталог од позоришног здања на Зеленом венцу и око 150 кубних хвати52 камена од старих турских кућа.53 Зидање позоришта на Позоришном тргу било је сигуран пут ка процвату академизма у подизању мо-нументалних јавних зграда у Србији.54 Са-чувана скица Александра Бугарског (сл. 3) сведочи да се о положају здања у односу на регулациону линију улице размишља-ло још за време пројектовања. Архитекта је водио рачуна да обе бочне улице буду довољно и подједнако широке. Чеона фа-сада је увучена из хоризонталног нивоа улице, како долазак кочија пред главни улаз не би реметио одвијање саобраћаја. Тераса изнад улазног трема повећава-ла је простор фоајеа на првом спрату, чиме се позориште уклапало у шири кон-текст Трга.55 Бугарски је у основи зграде применио традиционалну аксијалну схе- му, у којој су се подужно низали: улазни трем, фоаје, сала потковичастог облика с галеријама, ложама и бинама, што је у изградњи европских позоришта у то вре-ме већ било превазиђено56 (сл. 4). Лево и

51 Ibid., 16.52 Хват је стара мера за дужину и износи 1,896484

метара.53 Тимотијевић, „Народно позориште“: 17.54 Кадијевић, Естетика архитектуре академизма, 301.55 Тимотијевић, „Народно позориште“: 18.56 Ротер-Благојевић, „Архитектура грађевина“: 117.

Слика 3. Ситуациони план Народног позоришта у Београду (А. Бугарски, 1868. године)

Figure 3 Layout plan of the National Theatre in Belgrade (A. Bugarski, 1868)


82

десно, од главне осовине су се низале друге неопходне просторије. Позориште је има- ло партер и три галерије, а на бочним странама партера биле су ложе, које су постојале на првој и на другој галерији, док је трећа била предвиђена за стајање.57 Конструкција бине, заједно са машине- ријом за кулисе, била је направљена у Бечу, док је остала конструкција била изграђена

57 Тимотијевић, „Народно позориште“: 18.

од дрвета, али пресвучена гипсом са бо-гатом позлаћеном орнаментиком.58 Прво-битни план Бугарског био је да гледалиште има 24 ложе, при чему би по 12 било у пар-теру и на првој галерији, док на другој га-лерији ложе нису биле предвиђене. То је било премало, по мишљењу Одбора, па су ложе уведене и на другој галерији и поста-вљене укосо према сцени,59 што није било најсјајније решење и разликовало се од пр-вобитног, знатно функционалнијег плана, по коме су ложе биле постављене право, ка сцени. По окончању радова, у средишњем делу партера било је 245 седишта, а уз зи-дове је распоређено 14 ложа. Између се-дишта и ложа био је простор за стајање. Велика кнежева ложа је настала спајањем две ложе на првој галерији, а за потребе двора издвојене су и две ложе до кнежеве. Иза њих је био дворски салон.60 На трећој галерији био је простор за стајање. „Чи-таво гледалиште са прилазним ходником около, решено је у квадратном конструк-тивном простору са страницама од 18 ме-тара. Сам партер широк је, код позорни-це, 10,5 метара а дугачак по осовини 14,70 метара. Њему се прилази са две стране у дну гледалишта, одакле воде пролази за три групе фотеља.“61 Структура гледалишта указује на снажну социјалну раслојеност у српској престоници у XIX веку, али са тежњом да се и најнижи слојеви интегри-шу у национално тело државе. Владар је имао посебан престо у својој ложи, дос-тављен из Беча. Декорацијом његове ложе доминирао је грб Кнежевине, касније за-

58 Ibid.59 Ibid., 20.60 Ibid.61 Несторовић, „Народно позориште“: 310.

Слика 4. Основа Народног позоришта у Београду (А. Бугарски, 1869. године)

Figure 4 Ground plan of the National Theatre in Belgrade (A. Bugarski, 1869)

83


мењен грбом Краљевине Србије.62 Хол и фоаје нису имали репрезентативну, већ утилитарну намену до средине XIX века, када је, поред функционалности, на значају добила репрезентација у одређеним ком- партиментима здања.

У писму63 које је Бугарски упутио С. Д. Поповићу, председнику Главног просвет- ног савета Министарства просвете (сл. 1а), износи да је у време изградње позо- ришног здања 1868. године, поводом го-дишњице смрти кнеза Михаила, извр- шио декорацију Саборне цркве у Београду. У истом документу стоји да је на пројек-ту изградње и декорације Народног позо- ришта радио од 1869. до 1870. године, када је вршена и прва адаптација.64

Бугарски је 1869. године написао пис-мо Позоришном одбору у вези са израдом равног пода у партеру, због одржавања позоришних балова, а 1871. године је до- нета одлука да се омогући приређивање ба-лова у новој позоришној згради.65 Из скице (сл. 5) коју је архитекта приложио у писму види се како је то замислио. „Спајањем гледалишта и позорнице у салу за игранке, добијен је простор од 10 x 28 метара. Ве-роватно је замишљено да се преграде на позорници изведу покретне од кулиса јер од 4 сата ујутру па до подне би се све мог-ло уредити за позоришну представу“.66 Није ипак било најјасније зашто је за време одр-

62 Тимотијевић, „Народно позориште“: 20.63 Факсимил у Архиву САНУ под сигнатуром 7553:

Аутограф Александра Бугарског од 27. jануара 1887. године (објављено у: Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 64).

64 Године 1870. дозидан је део бине (видети у: Несторовић, Грађевине и архитекти, 48).

65 Несторовић, „Народно позориште“: 315.66 Ibid., 316.

жавања балова главни улаз требало да буде споредно степениште, из Доситејеве ули-це, јер би бољи био главни, свечани улаз. Као објашњење се наводи, мада не довољно уверљиво, да код главног улаза није било до-вољно места за гардеробу. За ову доградњу су конкурисала два мајстора: Марко и Бу-зин. Бугарски је предложио Марка, иако је

Слика 5. Предлог архитекте Бугарског из 1869, за израду равног пода преко партера, за позоришне

баловеFigure 5 Architect Bugarski’s draft project to set up a flat

floor for balls above the theatre stalls, 1869


84

био скупљи, сматрајући га компетентнијим и искуснијим.67 Опремање унутрашњости је био сложен подухват. За набавку опре-ме били су ангажовани архитекта Алек-сандар Бугарски, професор Велике школе Емилијан Јосимовић и сликар Стева То-доровић. Добили су буџет од 5.000 дуката и средином марта су отпутовали у Беч по опрему. Проблем са опремањем ентерије-ра јавио се због недовршености здања, па је Министарство грађевина морало да опо-мене предузимача Штајнлехнера да пожури с радовима.68 Крајем јула, из Беча су стигли радници ангажовани на уређењу енетрије-

67 Ibid.68 Тимотијевић, „Народно позориште“: 21.

ра. Тада су плафон, гледалиште, таванице и парапети ложа обрађени штукатуром и позлатом. Дрвени стубови су обложени гипсом, док су композитни капители по-злаћени. Стубови у ложама партера и прве галерије су украшени каријатидама од па-пир-машеа. Потом је изведено тапацирање зидова и шивење завеса. На средину плафо-на, испод вентилационе розете постављен је плински лустер (сл. 6) са више од 100 пла-менова.69 Такав стил декорације, са позла-том и плитком орнаменталном пластиком, коришћен је у италијанским позориштима. Седишта су наручена из Беча, а за ложе у

69 Ibid..

Слика 6 . Лустер на Великој сцени Народног позоришта у Београду, данашњи изглед (сликарство С. Ф. Колесникова)

Figure 6 Pendant chandelier above the grand stage of the National Theatre in Belgrade, as it looks today (painting by S. F. Kolesnikov)

85


партеру и на првој галерији допремљене су тапациране фотеље. У ложама на другој га-лерији постављене су столице са тршчаним седиштима и наслонима, док су за трећу галерију наручене клупе са седиштима. Ве-рује се да је сликану декорацију извео Јохан Кауцки, према речима Јована Ђорђевића: „Позорницу са таваницом и подом израдио је машиниста дворског бечког позоришта Вебер, а завесе и остале украсе насликао је чувени сликар Кауцки.“70 Забележен је само краћи боравак Јохана Кауцког у Бе-ограду 1869. године, па се претпоставља да је сликану декорацију израдио на платну, а

70 Ibid.

потом је аплицирао на предвиђене повр-шине, што је тада била пракса. Сликарство Кауцког није сачувано, али се реконструк-ција може извршити на основу речи Јована Ђорђевића: „Између ложа друге и прве га-лерије насликани су грбови свију српских земаља; а између партерских ложа и оних од прве галерије виде се слике знаменитих српских владалаца, списатеља и уметника. Над позорницом је слика кнеза-основа-теља Михаила М. Обреновића 3. Горе на среди је сунчаник са више од сто гасних пламенова.“71 На своду, око средишњег лус-тера су се налазили медаљони са сликама,

71 Ibid., 21–22.

Слика 7. Народно позориште у Београду (гравира Ф. Халупе за новине Светозор, 1873)

Figure 7 National Theatre in Belgrade (engraving by F. Halupa, Svetozor newspaper, 1873)


86

израђени штуко-техником. У медаљонима испод друге галерије насликани су грбо-ви српских земаља, а у медаљонима испод прве галерије ликови владара, књижевника и уметника. Централно место на сликаној декорацији припадало је оснивачу здања, кнезу Михаилу. Свечано отварање гра- ђевине је указивало на њен државно-динас-тички карактер и извршено је 30. октобра 1869. године. Тада је организована велика патриотска свечаност, као и прва предста-ва, Посмртна слава кнеза Михаила Ђорђа Малетића.72

Основу стилске обраде здања чинио је неоренесансни стил (сл. 7). Зграда је подуж-на, при чему чеони део има приземље и два спрата. Најистакнутији елемент грађеви-не, са веома уздржаном декорацијом, био је четвороделни трем са стубовима. Архи- текта је на згради Народног позоришта остварио утисак уравнотежености и функ- ционалности, а приступачан изглед по- стигао је изостављањем наглашене рус- тичности приземља.73 Можда је Алек- сандру Бугарском као узор за прочеље Народног позоришта послужила Скала у Милану (1776–1778), архитекте Ђузепеа Пјермаринија.74 Решење Бугарског је ипак сведеније и мање наглашено од рустичног прочеља, са реминисценцијама на антич-ке тријумфалне луке миланског позоришта из XVIII века.75 Чеона фасада Народног по-зоришта је хоризонтално подељена на три

72 Ibid., 25.73 Кадијевић, Естетика архитектуре академизма, 301.74 Ротер-Благојевић, „Архитектура грађевина“: 118;

Кадијевић, Естетика архитектуре академизма, 301; Несторовић, Архитектура Србије, 298; Несто-ровић, „Народно позориште“: 301.

75 Кадијевић, Естетика архитектуре академизма, 301.

главне зоне, са истакнутим прочељем у сре-дини. Изнад средишњег ризалита била је те-раса са декоративно решеном оградом, иза које су били прозори са тимпанонима, док су се пиластри између прозора на првом сп-рату завршавали композитним капителима. Прозори на другом спрату били су скром-нији и лучно завршени, уз примену дорских пиластера. Изнад последњег спрата био је забат са окулусом, као наставак зупчастог хоризонталног венца. Аустроугарски путо-писац Феликс Каниц је сматрао да се о са-мој згради „...као уметничком делу не може много рећи... прилично прозаична грађеви-на која одговара времену када Београд није имао честито школованог архитекту...“.76 Овакво мишљење је разумљиво ако се згра-да Народног позоришта упореди са другим позоришним кућама из овог периода у Ев-ропи, јер је рађена од скромнијих материја-ла.77 Треба ипак имати у виду неповољан економски развој тадашње Кнежевине, као и то да је зграда била функционална и техни-чки добро опремљена с обзиром на прили-ке у којима је настала. Услед бројних рекон-струкција и дозиђивања, данашње здање се доста разликује од првобитног. Прве преп-равке су извдене већ 1870. године, када је релативно мала позорница захтевала проду-жење. Њена дубина пре преправке износила је само 11 метара, па је Александру Бугар-ском поверено и ово дозиђивање. Дозидани део био је нижи и од лошијег материјала, и

76 Феликс Каниц, Краљевина Србија и српски народ, Београд у деветнаестом веку (Београд: МГБ, 1967), 249.

77 Објекат је урађен у камену и опеци, а таванице, галерије и кровна конструкција су биле од дрвене грађе (у: Несторовић, Грађевине и архитекти, 45–48).

87


заузимао је 66 квадратних хватa, односно 18,5 метара ширине и 14,5 метара дужине.78

Здање Народног позоришта је Алексан- дра Бугарског прославило и унапредило у краљевског архитекту. Већ тада, док је романтизам још био преовладавајући стил, у српску архитектуру XIX века увео је нов академски језик.

Након овако значајног подухвата 1870. године, архитекта Бугарски у свом Ау-тографу (сл. 1а) наводи да му је поверена израда првог пројекта парковске површине, и то на подручју барокне еспланаде Бео- градске тврђаве, на којој је касније уређен парк Калемегдан, а већ 1872. године

78 Несторовић, „Народно позориште“: 315.

декорација целокупне „вароши Београда,“ као и пројектовање тријумфалних капија поводом устоличења краља Милана.79

РЕПРЕЗЕНТАТИВНЕ ЈАВНЕ И ПРИВАТНЕ ГРАЂЕВИНЕ

У свом Аутографу (сл. 1б), Бугарски износи да је заслужан за изградњу више од 126 јавних и приватних грађевина на простору Београда, и издваја дванаест најважнијих.80

79 Факсимил у Архиву САНУ под сигнатуром 7553: Аутограф Александра Бугарског од 27. јануара 1887. године (објављено у: Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 64).

80 Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 66.

Слика 8. Кућа Радована Барловца, Улица кнеза Михаила 40 (фотографија, око 1930, МГБ, УР 5024)Figure 8 Home of Radovan Barlovac, No. 40 Kneza Mihaila Street (photo, ca. 1930, BCM, UR 5024)


88

Око 1870. године Бугарски пројек-тује кућу за трговца Радована Барловца (Кнез Михаилова 40), која је била прва пословно-стамбена двоспратница у срп- ској престоници (сл. 8).81 Кућа је имала дугачку уличну фасаду, са хоризонтал-ним низом отвора и вертикалном поде-лом на два бочна ризалита и средишње поље.82 Локал у приземљу је служио као кожарска радња. На првом спрату, piano nobile, истицао се „парапетни појас са прецизно профилисаним венцима који-ма су повезани прозори“,83 па је зато ова етажа била најбогатије обрађена.

81 Ротер-Благојевић, Стамбена архитектура, 263.82 Ibid.83 Ibid.

Прозори су били уоквирени едикула-ма са бочним коринтским пиластрима и фризом у виду квадратних поља и фло- ралних орнамената, као и троугаоним тимпанонима на врху. Ова зграда се у прегледима архитектуре Београда по-миње као палата „Лаховари“ јер је дуже време била у власништву Симке Лахова-ри. У XIX веку, на њој су саграђена још два спрата, а приликом недавно завршене адаптације и реконструкције подигнута је и мансарда.84

У истом периоду Бугарски пројек-тује кућу члана Управе Главног тргова- чко-занатлијског одбора и тадашњег пот-

84 Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 66.

Слика 9. Кућа Марковића Шапчанина (разгледница, око 1910, МГБ, УР 12605)Figure 9 Home of Marković Šapčanin (picture postcard, ca. 1910, BCM, UR 12605)

89


председника Београдског кредитног завода Јована Марковића, званог Шапчанин, по месту у коме је рођен. Зграда је била по-дигнута на углу Кнез Михаилове улице 29 и Змај Јовине 10 (сл. 9). Архитекта је био доследан у погледу фасада, наглашавајући хоризонталну поделу која се завршавала поткровним венцем. Сваки прозор био је крунисан тимпаноном. Приземље је било изведено правилно послаганим квадери-ма од камена. Након рушења дела зграде и промене локала у приземљу, потпуно су нарушени архитектонски склад и стилска целина пројекта Александра Бугарског.

Други објекат из овог периода нала- зи се у данашњој Улици краља Милана, на броју 2, а пројектована је за Димитрија Голубовића. Од 1879. године у њој се налазило Министарство просвете Краље- вине Србије. Кућа има подрум, при- земље и спрат, а због честих преправки је готово изгубила првобитну архитектон- ску физиономију.85

Међу објектима које је Бугарски про- јектовао око 1870. године је и кућа породице Лазаревић (Кнез Михаилова 19). Једноспратница обрађена у духу академизма, са препознатљивим елемен- тима неоренесансе, имала је тада само партер и један спрат ка Кнез Михаиловој улици, а иза ње се налазило велико дво-риште које је излазило на Обилићев ве-

85 Фасада зграде измењена је потпуно у српско-ви-зантијском стилу, са богатом пластичном декора-цијом у виду стилизованих преплета преузетих из моравске школе, према пројекту архитекте Бранка Таназевића (видети у: Милојко Гордић, Зграда Ми-нистарства просвете (Београд: Вукова задужби-на), 1996).

нац број 17.86 Зграду је 1910. године купио Никола Спасић, који је 1913. године у великом дворишту сазидао двоспратну зграду и затворен пасаж са излазом у Кнез Михаилову улицу.87 На основу изведену у духу академизма надовезани су елементи сецесије у виду флоралне орнаментике, плитких геометризованих шара и дугачких балкона од кованог гвожђа. Балконе је спајао еркер који је кући дао изразиту тродимензионалност. Касније су дозидана још два спрата. Спасићев или „Гранд пасаж“, како су га раније звали, оформљен је 1912. године као трансферзала између главне градске улице и Обилићевог венца, што је олакшавало комуникацију два важна трговачко-занатска центра.88

Нешто пре 1876. године, према пројекту Бугарског изграђена је и једноспратница на углу улица Кнеза Михаила број 37 и Вука Караџића број 8. Ова грађевина (сл. 10) је пројектована за Цинцарина Јована Панђелу, чувеног месара, који је, заједно са браћом, снабдевао војску месом. На тај начин су се брзо обогатили, а капитал су уложили у некретнине. Због неправилног терена, Бугарски је ову кућу пројектовао у облику ромба, са двориштем до којег се долазило из Улице Вука Караџића. Од овог пролаза су се бочно протезала два ходника према степеницама које су водиле до стамбених просторија на спрату.89 Овде је архитекта применио академске принципе симетрије, што је значајна ка-

86 Тијана Борић, „Задужбине Николе Спасића и његовог фонда у Кнез-Михаиловој улици“, АУ 10 (2002): 78. У даљем тексту (Борић, „Задужбине Николе Спасића“).

87 Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 67.88 Борић, „Задужбине Николе Спасића“: 79.89 Ibid., 73.


90

рактеристика његових пројеката. Здање је по хоризонтали поделио кордонским венцима, а приземље је рашчланио фуго- ваним каменим квадерима са по шест лучних отвора,90 издвојених од масе зида наглашеним тимпанонима. Занимљива је била и атика на угаоном делу зграде, у облику пуног зида рашчлањеног пи- ластрима и декоративним вазама на врху. У нишу изнад улаза, Јован Панђела је поставио бронзану говеђу главу, као подсетник на начин како се обогатио.91 После Панђелине смрти, наследници су 1901. године продали кућу Николи Спа-сићу, а 1902. је на њој дозидан други

90 Ibid., 74.91 Ibid.

спрат, дело архитекте Константина А. Јовановића. Данас се у овој згради налази Галерија УЛУС-а, а у ниши, у којој је била бронзана говеђа глава, налази се биста Николе Спасића.

Вероватно у исто време као претходна, подигнута је и кућа Лазара Трифковића (сл. 11) у Карађорђевој улици, на месту данашњег стуба моста, јер постоје велике сличности између ове две грађевине. Међу стамбеним објектима које је Бугарски пројектовао у Београду, то је била зграда са највећом површином основе са уну- трашњим двориштем,92 што је веома изве- сно јер је излазила на четири улице.93

92 Ђурић-Замоло, Градитељи Београда, 59.93 Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 67.

Слика 10. Кућа Јована Панђеле (фотографија И. Громана, око 1876, МГБ, УР 3757)Figure 10 Home of Jovana Panđela (photo by I. Groman, ca. 1876, BCM, UR 3757)

91


Њен угао није био претерано наглашен и заравњен је као и на кући Ј. Панђеле. На углу су се једино истицали улаз и прозор на првом спрату, који се стилски није разликовао од осталих прозора, надвишених троугластим тимпанонима, али без пиластера. Хоризонтална подела фасада била је присутна и на овој грађевини, при чему је приземље наглашено каменим квадерима. Бочна фасада се истицала атиком и балконом на првом спрату.

У Сава-мали су се налазиле две зграде за чију је изградњу био заслужан Александар

Бугарски. Једна је била кућа Илије Кораћа, у Херцеговачкој улици број 7, коју архитекта помиње у свом Аутографу (сл. 1б), а друга је реконструкција хотела „Босна“ (угао Карађорђеве и Травничке улице), који је име добио по богатим босанским трговци-ма који су се ту окупљали. Зграда хотела била је угаоног типа (сл. 12) и састојала се од приземља и два спрата, а порушена је око 1910. године.94

У близини Саборне цркве, на углу улица Краља Петра и Кнеза Симе Марковића

94 Ibid.

Слика 11. Кућа Л. Трифковића, Карађорђева 30, данас стуб моста (фотографија Ј. Станојевића, око 1930, МГБ, УР 9499)

Figure 11 Home of L. Trifković, No. 30 Karađorđeva Street, currently a bridge pillar (photo by J. Stanojević, ca. 1930, BCM, UR 9499)


92

бој 5, Бугарски је пројектовао кућу Спа- соја Стевановића, замишљену као једно- спратницу. Њој је 1910. године дозидан други спрат, фасада јој је касније потпуно измењена како би чинила целину са згра- дама у Улици кнеза Симе Марковића 7 и 9, и у овако измењеном облику постоји и данас.

Око 1876. године изграђене су и куће за трговце Бучевића и Стојановића (Кнез Михаилова улица, првобитно бројеви 7 и 9, а касније 15 и 17), што сазнајемо на основу документа из 1898. године: „Сведочанство непокретног имања Софије Бучовићеве удове овдашње, са зградом од тврдог материјала постојеће у Кнез- Михаиловој улици број 15 која је прибавила то тапијама

потврђеним судом вароши Београда од 5. октобра 1871. № 14348 и од 10. маја 1876. № 8034.“95 Реч је о две једноспратне зграде, које су се налазиле једна поред друге, а њихове фасаде су чиниле целину.96 Биле су обострано узидане и налазиле су се на регулационим линијама,97 а пошто је првобитно Улица кнеза Михаила почињала од Обилићевог венца, биле су на бројевима 7 и 9.98

95 ИАБ, сигнатура 6-21-21.96 Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 65.97 Ђурић-Замоло, Градитељи Београда, 58.98 Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 65.

Слика 12. Хотел „Босна“ (разгледница, око 1905, МГБ, УР 6525)Figure 12 Bosna Hotel (picture postcard, ca. 1905, BCM, UR 6525)

93


Према плану Александра Бугарског из-вршена је и адаптација зграде АД „Слога“99 (угао улица Кнеза Михаила 47, Краља Петра 18 и Николе Спасића 2). Вршена је у две фазе,100 а прву, према Улици кнеза Ми-хаила, обавио је архитекта Бугарски 1876. године. Доградња је извршена у истој сп-ратној висини, са приземљем и спратом.101 На њеном месту данас се налази нова Спа-сићева задужбина.102

Око 1876. године, Александар Бугар- ски је добио задатак да пројектује нову дворску шталу,103 a 1878. године, као што је већ речено, постао је инжењер прве кла-се Министарства грађевина. Годину дана касније, Друштво српског Црвеног крста му је поверило да изради пројекат за ње-гове просторије (угао улица Симине бр. 19 и Змај Јовине), које је требало да служе као канцеларије и магацини, а у случају рата

99 Зграда друштва „Слога“ некад је била Делијски ко-нак. Ову зграду је као једноспратницу од тврдог ма-теријала, која је у приземљу имала четири дућана, а на горњем спрату осам соба, изградио 1850. године кнез Александар. Лицитација за зграду одржана је 15. октобра 1868. године, када је имање процењено на 8.000 гроша и продато Живку Карабиберовићу и његовом друштву. Друштво створено у време рас-продаје кнежевих имања звало се „Слога“ и почело је да користи Делијски конак као своје седиште, у којем је основало своју берзу и Грађанску касину (у: Милојко Гордић, „Београдска имања кнеза Алек-сандра Карађорђевића“, Наслеђе 11 (2010): 36).

100 Најпре је адаптиран и дограђен део зграде према Кнез Михаиловој улици, а касније и остали део. Прва доградња је извршена пре избијања рата са Турском 1876. године, а друга по завршетку српско-турских ратова, вероватно око 1880. године (Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 65).

101 Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 65.102 Ibid.103 Факсимил у Архиву САНУ под сигнатуром 7553:

Аутограф Александра Бугарског од 27. јануара 1887. године.

као болничке просторије. Као болница, ова зграда (сл. 13) је могла да прими 46 болесника.104 Била је приземна, али вео-ма пространа. Имала је сведено обрађене фасаде и отворе уоквирене скромним нат-прозорницима, а једино се истицала де-коративна атика на истуреној централној фасади.

НОВИ ДОМ ЗА КРАЉЕВСКУ ПОРОДИЦУАлександар Бугарски у свом Аутогра-

фу (сл. 1б) наводи да је од 1881. до 1884. године радио на пројекту за Нови краљев двор.105 На основу тврђења појединих ау-тора, на пројекту за Стари двор,106 осим Александра Бугарског, ангажован је и ар-хитекта Јован Илкић. Према Срђану Мар-ловићу, краљ Милан је 1883. године довео Илкића (који је претходно био код Тео-фила Ханзена107) из Беча у Београд, да би учествовао у уређењу дворског комплек- са, али аутор не наводи разлоге због којих би Илкић заменио Бугарског.108 Богдан Несторовић истиче да је, према Илкиће-вој идеји, на првом спрату Старог двора подигнута капела у византијском стилу, са

104 Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 65.105 Факсимил у Архиву САНУ под сигнатуром 7553:

Аутограф Александра Бугарског од 27. јануара 1887. године.

106 У време кад је подигнута, грађевина је носила назив Нови двор, да би се разликовао од суседног Конака. Данас се у њој налази Скупштина града Београда и популарно се зове Стари двор.

107 Теофил Ханзен (1813–1891), ахитекта који је ства-рао у свим стиловима романтичног историзма. Посебно је на њега утицао боравак у Атини, где је имао прилику да се упозна и са класичном антич-ком, али и са византијском архитектуром (видети у: Миодраг Јовановић, „Теофил Ханзен, „ханзенатика“ и Ханзенови спски ученици“, ЗЛУМС 21 (1985): 235–247).

108 Марловић , „Трагање“: 196.


94

видно истуреном олтарском aпсидом на фасади окренутој ка горњем делу парка, на угаоном ризалиту, као и да је архитекта Илкић водио надзор над завршним радо-вима после 1883. године.109 Феликс Каниц наводи да је рад на пројекту за двор Бу-гарски започео 12. јануара 1881, а да га је Илкић завршио 1884. године.110 Треба узети у обзир да је сам Бугарски навео да је на пројекту за краљев двор био анга-

109 Богдан Несторовић, „Јован Илкић, београдски архитекта“, ГГБ XIX (1972): 253. У даљем тексту (Несторовић, „Јован Илкић“).

110 Каниц, Србија земља и становништво, 71.

жован од 1881. до 1884. године,111 и да је тада још увек био запослен у Министар-ству грађевина.112 Како је Јован Илкић стигао у Београд 1883. године и ступио у Министарство грађевина,113 вероватно је њихова сарадња у подизању Старог дво-ра остварена од 1883. до завршетка ра-дова 1884. године. Опис тока радова даје Светлана В. Недић: „Подизање Старог двора је брзо напредовало током 1881.

111 Факсимил у Архиву САНУ под сигнатуром 7553: Ау-тограф Александра Бугарског од 27. јануара 1887. године.

112 Несторовић, Архитектура Србије, 264.113 Несторовић, „Јован Илкић“: 253.

Слика 13. Црвени крст (фотографија Ђ. Краљевачког, 1890, МГБ, УР 4134)Figure 13 Crveni Krst (photo by Đ. Kraljevački, 1890, BCM, UR 4134)

95


и 1882, да би почетком јуна 1883. године здање већ било под кровом. Орао на купо- ли је постављен 4. јуна 1883. а једна од круна 22. јуна исте године. О унутрашњој декорацији Старог двора бринула се ко- мисија коју су сачињавали пројектант Александар Бугарски, професор Велике Школе Михајло Валтровић и декоратив-ни сликар Доменико Д’Андреа. Они су у фебруару боравили у Бечу како би при-бавили цртеже и елементе ентеријера

те их однели у Београд на избор краљу Милану и краљици Наталији.“114

Стари двор има трапезасту основу, готово квадратну, 40 x 40 метара (сл. 14), и постављен је на регулационим линијама данашњих улица Краља Милана и Дра- гослава Јовановића. Према типологији на основу просторне организације, припада групи зграда са централним планом, код

114 Светлана В. Недић, „Из историје Старог двора“, Наслеђе 2 (1999): 15. У даљем тексту (Недић, „Из историје“).

Слика 14. Двор краља Милана, основа првог спратаFigure 14 Royal Palace of King Milan, ground plan of the first floor


96

којих се ходник у виду галерије пружа око централног застакљеног хола.115 Око овог централног простора са стубовима и галеријом налазиле су се друге просторије, међу којима су најзначајније биле велика дворана за пријеме и балове и трпезарија. Постојала је и библиотека предвиђена за смештај 10.000 књига. На углу пре-ма башти и данашњем Булевару краља Александра налазила се дворска капела, не претерано раскошна, изграђена у српско-византијском стилу.116 Извођење зграде

115 Анализа просторне структуре јавних грађевина крајем XIX века објашњена у: Мирјана Ротер-Благојевић, „Основна типологија грађевина јавних намена изграђених у Београду од 1830. до 1900. године“, АУ 4 (1997): 62–68.

116 Ђурић-Замоло, Градитељи Београда, 55.

Старог двора поверено је Емериху и Глиши Штајнлехнеру, синовима Јосифа Штајн-лехнера, извођача радова при подизању зграде Народног позоришта.

Бугарски је замислио да се на простору испред дворског комплекса отвори дуга плитка тераса, како би се здање што боље видело из улица на Савској падини. Поди-зање терасе започето је рашчишћавањем већег броја неугледних кућа, али је време-ном овај план потпуно заборављен и ра-дови су прекинути.117 Нови урбанистички оквир, по угледу на Микеланђелов проје-кат за Пјацу дел Кампидољо у Риму (Piaza

117 Марловић, „Трагање“: 228.

Слика 15. Двор краља Милана, 1882, цртеж Стојана ТителбахаFigure 15 Royal Palace of King Milan, 1882, drawing by Stojan Titelbah

97


del Campidoglio),118 а који је предложио Бугарски, указује на осу која је треба-лo да буде прво градско степениште, које би са терасе испред двора омогућавало спуштање савским амфитеатром на оба-лу Саве. Kруну овaко замишљеног платоа чинио би дворски комплекс.119 Бугарски је осмислио репрезентативну трочлану ком-позицију као реминисценцију на компо-зицију позоришта, а све у циљу краљевске репрезентације.

Кад је реч о фасадама, њихове гла- вне карактеристике су слојевитост и рашчлањеност, а пре свега наглашена монументалност. У еклектичној концеп- цији архитектуре Старог двора пре- овлађују псеудоантички (каријатиде), нео- ренесансни (обрада површина, три- партитна подела зона) и необарокни (ку-поле) мотиви.120 Све фасаде су обрађене различито. Неповољан угаони положај па-лате на неравном терену умањио је ефекат архитектонског ансамбла, па је бочна, дворишна фасада (сл. 15) архитектонски најбогатије обрађена.121

Фасада окренута ка башти има исту-рене терасе, које су омогућавале приснију везу зграде и врта.122 Њен најистакнутији мотив су каријатиде на крајевима ризали-та првог спрата, које носе богато обрађене тимпаноне.123 Шест стубова са дорским ка-пителима у средњој зони издигнутог при-земља поновљено је и на спрату (заврше-

118 Marvin Traktenberg i Izabel Hajman, Arhitektura od praistorije do postmodernizma (Beograd: Građevinska knjiga, 2006), 306.

119 Марловић , „Трагање“: 231.120 Кадијевић, Естетика архитектуре академизма, 302.121 Ibid., 303.122 Ђурић-Замоло, Градитељи Београда, 55.123 Ibid.

ни коринтским капителима), који служе и као постоља за грифоне који држе штито-ве.124 Венац изнад последњег спрата чине гирланде, а фасада се завршава атиком у облику балустрада са вазама, док су се на угловима налазиле две куполе украшене краљевским крунама, а на средини је био јарбол за заставу.125 Осим дворишне, и фа-сада према Улици краља Милана је богато декорисана, док су фасаде према дворској башти и тадашњој Дворској улици биле скромније обрађене.126 Средишњи део фа-саде ка Улици краља Милана подсећа на прочеља ренесансних палата, на којима се прозори ритмично нижу, а у приземљу су украшени троугластим тимпанонима.127 На овој фасади је занимљив и бочни риза-лит са два балкона. Балкон у приземљу је декорисан јонским стубовима, а масивни тимпанон на спрату носе четири каријати-де. На тимпанону се налазио грб Краљеви-не Србије, двоглави орао на штиту са кру-ном, укомпонован у флорални орнамент. Будући да је овај рељеф рађен само који месец након званичног усвајања новог грба, може се сматрати најстаријим грбом Краљевине Србије који је истакнут на не-ком јавном здању.128 Како у време кад је Бугарски радио овај пројекат још увек није постојао грб Краљевине Србије, тешко се може рећи како је изгледало првобитно решење јер оригинални пројекти нису са-чувани.129 Након проглашења Краљевине извршене су одређене измене током саме градње, као што је постављање краљев-

124 Кадијевић, Естетика архитектуре академизма, 303.125 Марловић , „Трагање“: 208.126 Ibid., 206.127 Ibid., 208.128 Поповић, Хералдички симболи, 52.129 Ibid.


98

Слика 16. Степениште у атријуму Старог двора, око 1911. годинеFigure 16 Staircase in the atrium of the Old Royal Palace, ca. 1911

99


ских круна на куполе, али и ремоделовање орла у полету у двоглаву птицу са круниса-ним главама.130 У Старом двору (данашњој Скупштини града Београда) су се одржа-вале свечаности и смештали гости, што је омогућено и распоредом просторија. У средишту је била зимска башта у две ета-же, а њено осветљење је решено стакленим кровом.131 Око ње, на све четири стране су били ходници у виду трема, који су имали лучно завршене отворе. Галерија је од ат-ријумског простора зимске баште била од-војена низом балустрада, а репрезентатив-ном изгледу, осим позлаћене орнаментике, доприносило је и раскошно двокрилно степениште, богато изрезбарено, са балда-хином на врху (сл. 16), поручено из Беча.132 На оградама степеништа били су извајани биљни мотиви, а на предњем делу балда-хина налазио се двоглави орао133 са деко-ративном драперијом. У делу окренутом ка башти била је свечана сала која се, као и зимска башта, протезала целом висином здања (њене димензије су биле 20 x 16 ме-тара, што се могло повећати померањем завесе ка салону).134

Успешна реализација пројекта за Стари двор је Александра Бугарског пласирала у сам врх архитектонског миљеа XIX века, под покровитељством краљевске породице у Србији.

130 Ibid., 54.131 Марловић , „Трагање“: 208.132 Ibid., 209.133 „Орао је отеловљење и слика моћи. Владар неба,

оштрог ока, коме ништа не промиче, брз, храбар и немилосрдан... Орао је парадигма природних врлина... Двоглавом орлу се приписује јединство сакралног и секуларног, Истока и Запада, Краљ над Краљевима...,“ у: Драгомир Ацовић, Хералдика и Срби (Београд: Завод за уџбенике, 2009), 127–128.

134 Марловић , „Трагање“: 209.

ПОЗНИЈИ ПРОЈЕКТИНакон овог значајног пројекта, Алек-

сандар Бугарски 1882. године почиње да ради у Архитектонском одељењу Мини- старства грађевина и пројектује још неко-лико јавних и приватних објеката како на простору Београда тако и у другим градо-вима Србије. Кућа коју је пројектовао за тр-говца Косту Месаровића, у Кнез Михаило-вој 18, грађена је током 1883. године. Има-ла је приземље и два спрата. У приземљу су се налазили дућани, а на спратовима два пространа стана решена по систему двоструког тракта са ходником и степе-ништем позади, тако да је други тракт соба био слабије осветљен. Постојала су и дво-ришна крила са додатним просторијама, којима се прилазило дугачким застакље-ним балконима дрвене конструкције. Слично решење Бугарски је применио и на фасади из Чика Љубине улице број 7, тако да крила зграде образују велико цен-трално двориште, што је архитекта већ ко-ристио на другим грађевинама.135 Решена у облику слова Е, кућа је солидно грађена, са великим собама, застакљеном галеријом и бочним крилима. Посебна пажња била је посвећена улазима и степеништима.136 На фасади у Кнез Михаиловој улици била је изражена хоризонтална подела на три уске зоне, одвојене профилисаним венци-ма који су формирали одвојене појасеве између нивоа. Венац између приземља и првог спрата, и потпрозорни венци ја- сно су нагласили зону првог спрата.137 Зоне приземља и првог спрата имале су класич-

135 Несторовић, Архитектура Србије, 304.136 Богдан Несторовић, „Еволуција београдског стана“,

ГМБГ 2 (1955): 259.137 Ротер-Благојевић, Стамбена архитектура, 264.


100

ну поделу на поља са по једним отвором, изведену пиластрима, при чему су посеб-но биле истакнуте ивице зграде, као и три поља ризалита са јонским пиластрима,138 што је опет реминисценција на ренесансне палате. Зграда се првобитно завршавала избаченим кровним венцем са дентилом испод завршног венца, а изнад средишњег ризалита били су троугаони тимпанон и висока зидана атика са фигурама. Ритмич-но распоређени отвори у приземљу, полу-кружни луци и оквири обликовани у виду конзола са волутама пратили су класичне узоре. Три отвора на првом спрату сре-дишњег ризалита истичу мотив прочеља

138 Ibid.

са архиволтама и декоративном пласти-ком, у којој дечја фигура испуњава прос-тор лунете изнад правоугаоних отвора. Наглашеност отвора на ризалиту допри-носила је смирености и неутралности ос-талих отвора и венаца.139

Бугарски је након изградње краљевске резиденције вероватно пројектовао и две двоспратне зграде у Кнез Михаиловој бр. 14 и 16, које су се налазиле једна поред друге. На овим грађевинама је применио доста елемената као на Старом двору. Ове две двоспратнице су са кућом Месаровића доминирале доњим делом Кнез Миха-илове улице.140 Једна од њих је припадала

139 Ibid.140 Nikić, „Iz arhitektonske delatnosti“: 67.

Слика 17. Кућа Спасића и Ракића (разгледница, око 1910, МГБ, УР 1242)Figure 17 Home of the Spasić and Rakić families (picture postcard, ca. 1910, BCM, UR 1242)

101


Јефти М. Павловићу, а друга Димитрију Стаменковићу. Касније су обе прешле у својину Београдске трговачке омладине, а порушене су у време бомбардовања Бео-града у Другом светском рату. Кућа браће Спасић и Рашић (угао улица Кнеза Миха-ила 45 и Николе Спасића 1), која је завр-шена 1884. године (сл. 17), такође је једна од угаоних зграда. У неким прегледима

архитектуре приписује се Јовану Илкићу, али пошто је Бугарски помиње у свом Ау-тографу, вероватно је при пројектовању сарађивао са архитектом Илкићем, који му је био сарадник и у изградњи Старог двора. Ова једноспратница је позната и као Терзибашићева кућа.141 Угаоне зграде

141 Ibid.

Слика 18. Српске новине, 14. IX 1891, број 202, огласи (Фонд НБС)Figure 18 Srpske novine, 14. IX 1891, no. 202, advertisements (National Library of Serbia)


102

у Кнез Михаиловој 29 и 47 Бугарски није посебно третирао и истицао, већ је главну фасаду наглашавао декорисаном атиком постављеном на средини.142

КРАЈ ЖИВОТАЗбог великих заслуга у области архи-

тектуре, 1889. године Александар Бугар-ски је одликован Оредном Светог Саве,143 који је установио краљ Милан 1883. годи-не, као награду за остварења у домену про-свете, књижевности и лепих вештина.144 Пред крај живота је са породицом живео у Улици 29. новембра (данас Булевар де- спота Стефана).145Александар Бугарски је умро 11. августа 1891. године у Београ-ду.146 Из позива његове супруге Марије на четрдесетодневни помен, објављеног у Српским новинама 14. септембра 1891. го-

142 Ђурић-Замоло, Градитељи Београда, 59.143 Марловић , „Трагање“: 197.144 Видети у: Сава Дечанац, Владалац и народ, круни-

сање и миропомазање владаоца, дужности његове и народне (Београд: Штампарија Краљевине Ср-бије, 1897), 204.

145 Недић, „Из историје“: 11.146 „Aleksandar Bugarski. Čuveni i najbolji arhiteкta u Srbi-

ji umro je 11. avgusta ove g. u Biogradu. Po njegovom planu načinjen je novi kraljev dvor, Narodno pozorište i mnoge druge građevine. Pa tako valjanom srpskom neimaru pravo je da svi kažemo: Laka mu crna zemlji-ca srpska — i Bog da ga prosti i pomiluje,“ u: Bosanska vila 17, 1891, 6

дине, број 202 (сл. 18), сазнајемо да је био ожењен и да је имао децу. Сахрањен је на Новом гробљу 12. августа 1891. године, на гробном месту број 157, које је прекопано после 1920. године, када је започета рекон-струкција парцеле 27 и подизање гробни-ца.147

Александар Бугарски је по много чему био аутентичан, пре свега због тога што је у српску архитектуру увео нов архитектонски израз, типичан за Европу. Неке његове зграде су измењене због ратних разарања, а неке једноставно нису одолеле зубу вре-мена. Његова градитељска делатност је нераскидиво повезана са модернизацијом и еманципацијом Београда, али и транс- формацијом у духу европског академи- зма, што Бугарског сврстава у најзначајније неимаре XIX векa у Србији.

147 Према изјави Виолете Обреновић, историчара уметности у ЈКП Ново гробље у Београду, а на ос-нову евиденције о гробним местима из 1891. годи-не.

103



Ацовић, Драгомир Хералдика и Срби. Београд: Завод за уџбенике, 2009.

Борић, Тијана „Задужбине Николе Спасића и његовог фонда у Кнез-Михаиловој улици“. АУ 10 (2002): 66–81.

Bosanska vila 17, godina 6, 1891.

Вујовић, БранкоУметност обновљене Србије 1791-1848. Београд: Просвета и РЗЗСК, 1986.

Гордић, МилојкоЗграда Министарства просвете. Београд: Вукова задужбина, 1996.

Гордић, Милојко„Београдска имања кнеза Александра Карађорђевића”. Наслеђе 11 (2010): 29–42.

Дечанац, СаваВладалац и народ, крунисање и миропомазање владаоца, дужности његове и народне. Београд: Штампарија Краљевине Србије, 1897.

Ђурић-Замоло, ДивнаГрадитељи Београда 1815–1914. Београд: МГБ, 2011.

Живковић, Драгица„Српска картографија од инжењерске до дигиталне”. ГСГД XCII, 3 ( 2012): 2–18.

Јовановић, Миодраг„Теофил Ханзен, „ханзенатика“ и Ханзенови српски ученици“. ЗЛУМС 21 (1985): 235–250.

Јовановић, Миодраг„Историзам у уметности XIX века“. Саопштења РЗЗСК 20–21 (1988/89): 275–283.

Кадијевић, АлександарЈедан век тражења националног стила у српској архитектури: средина XIX – средина XX века. Београд: Грађевинска књига, 1997.


104

Кадијевић, Александар„Архитектура и урбанизам у Србији од 1854–1904“. У Наука и техника у Србији друге половине 19. века (1854-1904), ур. Подгорац, Тодор И. Крагујевац: Универзитет у Крагује-вцу, 1998, 263–283.

Кадијевић, АлександарЕстетика архитектуре академизма. Београд: Грађевинска књига, 2005.

Кадијевић, Александар„Архитектура – оквир приватног живота у Српским земљама од почетка 19. века до Пр-вог светског рата“. У Приватни живот код Срба у деветнаестом веку, ур. Столић, Ана, Макуљевић, Ненад. Београд: Clio, 2006, 245–258.

Каниц, ФеликсКраљевина Србија и српски народ, Београд у деветнаестом веку. Београд: МГБ, 1967.

Каниц, ФеликсСрбија земља и становништво од римског доба до краја XIX века. Београд: Српска књи-жевна задруга, 1987.

Manević, ZoranLeksikon neimara. Beograd: Građevinska knjiga, 2008.

Марловић, Срђан„Трагање за изгубљеном целовитошћу дворског комплекса у Београду“. ГГБ 52 ( 2005): 195–251.

Недић, Светлана В.„Из историје Старог двора“. Наслеђе 2 (1999): 11–23.

Несторовић, Богдан„Развој архитектуре Београда од кнеза Милоша до Првог светског рата (1815-1914)“. ГМБГ 1 (1954): 159–176.

Несторовић, Богдан„Еволуција београдског стана“. ГМБГ 2 (1955): 247–266.

Несторовић, Богдан„Народно позориште у Београду“. ГМГБ 3 (1963): 303–324.

105


Несторовић, Богдан„Јован Илкић, београдски архитекта“. ГГБ XIX (1972): 253–270.

Несторовић, БогданАрхитектура Србије у XIX веку. Београд: Арт Прес, 2006.

Несторовић, НиколаГрађевине и архитекти у еограду прошлог столећа. Београд: Институт за архитектуру и урбанизам, 1972.

Nikić, Ljubomir„Iz arhitektonske delatnosti Aleksandra Bugarskog u Beogradu“. UB 46 (1978): 64–72.

Поповић, МиодрагХералдички симболи на београдским јавним здањима. Београд: БМГ, 1997.

Ротер-Благојевић, Мирјана„Основна типологија грађевина јавних намена изграђених у Београду од 1830. до 1900. године“. АУ 4 (1997): 62–68.

Ротер-Благојевић, Мирјана„Настава архитектуре на вишим и високошколским установама у Београду током 19. и почетком 20. века, утицај страних и домаћих градитеља“. ГГБ XLIV (1997): 125–168.

Ротер-Благојевић, Мирјана„Појава првих законских прописа и стандарда у области грађевинарства у Србији током 19. и почетком 20. века“. Изградња 52 (1998): 245–258.

Ротер-Благојевић, Мирјана„Архитектура грађевина јавних намена изграђених у Београду од 1868. до 1900. године (први део)“. АУ 12–13 (2003): 109–121.

Ротер-Благојевић, МирјанаСтамбена архитектура Београда у 19. и почетком 20. века. Београд: Орион Арт, 2006.

Српске новине, 14. септембра 1891. године, 202.

Тимотијевић, Мирослав„Народно позориште у Београду: Храм патриотске религије“. Наслеђе 6 (2005): 9–44.


106

Traktenberg, Marvin i Izabel HajmanArhitektura od praistorije do postmodernizma. Beograd: Građevinska knjiga, 2006.

Факсимил у Архиву САНУ под сигнатуром 7553: Аутограф Александра Бугарског од 27. јануара 1887. године.


107


ALEKSANDAR BUGARSKI: A PIONEER OF ACADEMISM IN BELGRADE

SUMMARY

In the 19th century, a plethora of architectural styles were flourishing in Belgrade. As a capital,148 Belgrade had for centuries retained an Oriental character.149 In the 1830s, a process of transformation150 of the urban nucleus began through adoption of European architectural principles. „After a journey during which he stayed in Belgrade, an English traveller wrote in 1843 the following note for The Times newspaper: ‘... I have barely recognized it, for then it was a three-quarter Oriental town, and now, a high church belfry overshadows Turkish mosque ...Oriental dress is less common, whereas homes are built in a European style, as multi-storey structures.’“151 After a period – in the first half of the 19th century, when Neoclassicism and Romanticism had prevailed as models, in the second half of the century, Serbia was overcome by a wave of Academism. The architect Aleksandar Bugarski is considered to have been a representative of Academism and one of the most important architects of the second half of the 19th century.

Bugarski was one of those architects who most significantly contributed to creating the representative design of Belgrade’s main streets in the spirit of Academism. The reason for his repeated involvement in the construction of rich citizens’ homes lies in his close relations with the Obrenović royal family. Two projects paved the way for this architect, making him a royal architect: one was the project for the National Theatre, which made him famous, and the other was the project for the Old Royal Palace, which marked the climax of his career.

Bugarski’s projects for buildings in Knez Mihailova Street were his most ambitious undertaking. The homes with artisan and commercial shops on the ground floor, which he designed for wealthy citizens, made Knez Mihailova Street become the capital’s main shopping quarter. The typical features of his academic expression are elements reminiscent of the Renaissance or the use of classical details in the façade, while the ground floors reveal a

148 In 1841, the state administration was moved from Kragujevac to Belgrade by decrees of Prince Miloš; the city was granted an autonomous status and was thereby exempt from the jurisdiction of district authorities. Prince Mihailo is considered to be the creator of modern Belgrade. He came to power by a decree of January 24, 1861, and he suc-cessfully expanded the autonomy of Belgrade. Prince Mihailo sponsored the construction of the monumental stair-case that linked the Lower and the Upper town, and he also founded the National Theatre, several schools, hospitals, etc. (Feliks Kanic, Srbija zemlja i stanovništbo od rimskog doba do kraja XIX veka (Beograd: SKZ , 1987) 14–15).

149 Kanic, Srbija zemlja i stanovništvo, 15.150 The process of Belgrade’s urban transformation was initially limited to the area of the Belgrade ridge, along which

Knez Mihailova Street was regulated, as well as the areas around the Great Market (today’s Studentski Trg), the St-ambol Gate, where the Theatre Square (now the Republic Square) was formed, and the Danube slope. See: Mirjana Roter-Blagojević, „Arhitektura građevina javnih namena izgrađenih u Beogradu od 1868. do 1900. godine (prvi deo)“, AU 12–13 (2003): 117.

151Богдан Несторовић, „Развој архитектуре Београда од кнеза Милоша до Првог светског рата (1815-1914)“, ГМГБ 1 (1954): 165.


108

tendency towards symmetry and functionality. Each of his architectural projects reflected his education and aspirations to incorporate the art of past times into his own work.

Aleksandar Bugarski was not the only architect in Serbia in the 19th century who relied on the principles of Academism, adopted at prestigious European universities, but he was the first to introduce this new architectural idiom in Serbia.

Ненад М. Лукић

УДК 355.257.7(=163.41)(439.5)”1914”(093)94:341.322.5(439.5)”1914”(093)


Nenad M. Lukić

БЕОГРАЂАНИ У АУСТРОУГАРСКИМ ЛОГОРИМА 1914. ГОДИНЕ

АПСТРАКТ: У раду је обрађен само један део комплексне теме интернирања грађана Краљевине Србије у аустроугарске логоре током Првог светског рата. У највећем делу хронолошки је омеђен дешавањима у периоду између јула и децембра 1914. године и третира само интерниране цивиле из главног града, Београда. Написан је превасходно на основу података из домаћих извора и литературе, с циљем да, колико је то могуће услед објективне немогућности коришћења већег броја страних извора, што потпуније историографски осветли макар један сегмент ове комплексне теме. У раду су, између осталог, приређени поименични пописи интернираних Београђана и презентовани по-даци о неким до сада мање познатим логорима у које су током Првог светског рата били интернирани становници Београда, али и други цивили из Краљевине Србије.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: интернирање, кoнфинирање, Радомир Путник, Милутин Миланковић, Дрозендорф, Ђенђеш, Нежидер, Болдогасоњ, Нађмеђер

CITIZENS OF BELGRADE IN AUSTRO-HUNGARIAN CONCENTRATION CAMPS IN 1914

ABSTRACT: The paper deals with only a small segment of the complex issue of the internment of citizens of the Kingdom of Serbia into Austro-Hungarian concentration camps during World War I. The chronological framework of the study is largely defined by the events between July and December 1914 and the paper focuses merely on civilians interned from the capital – Belgrade. It primarily draws on data from local sources and literature, with the aim of offering as complete as possible historiographic insight into at least one segment of this complex issue, despite an objective lack of access to more abundant foreign sources. Among other things, the paper presents lists of names of interned citizens of Belgrade and data on some less known concentration camps where Belgrade’s citizens, as well as other civilians from the Kingdom of Serbia, were interned during World War I.

KEYWORDS: internment, confinement, Radomir Putnik, Milutin Milanković, Drosendorf, Gyöngyös, Neusiedl am See, Boldogasszony, Nagymegyer


НЕНАД М. ЛУКИЋ

110

УВОДИнтернирање цивила и заробљених

војника Краљевине Србије у непријатељ- ске логоре једна је од најкомплекснијих тема из Првог светског рата, која се уг-лавном дели на основу два критеријума: према типу интернираних особа, на војне и цивилне интернирце, и територијално, по државама у које су били интернирани, тј. на интерниране у логоре у Аустроугар-ској, Немачкој, Бугарској и Турској. По- што се једино интернирање у аустроугарс-ке логоре спроводило континуирано то-ком целог Првог светског рата, оно се дели на три хронолошке фазе. Прву, о којој ће у овом раду бити речи и која је трајала у периоду јул–децембар 1914. године, другу, која је трајала у периоду октобар–децем-бар 1915. године, током и након завршетка велике непријатељске офанзиве, и трећу, последњу фазу, коју су спроводиле аустро-угарске окупационе власти у својој окупа-ционој зони 1916–1918. године. У домаћој историографији прва фаза је углавном површно обрађена, тако да о њеном току и размерама веома често нема ширих и конкретних података. Због различитог облика и метода спровођења интернације, она се може поделити на две засебне хро-нолошко-тематске целине: задржавање и хапшење грађана Краљевине Србије који су се затекли у Аустроугарској пред поче-так рата и интернирање цивилног стано-вништва са привремено окупираних те-риторија Краљевине Србије током ратних дејстава 1914. године. Иако о интернирању као једној од карактеристичних појава и процеса током Првог светског рата има доста сачуване домаће архивске грађе, али и грађе стране провенијенције, бар што се логора у Аустроугарској и Немачкој тиче,

Република Србија и њен главни град Бе-оград још увек немају прецизне податке о укупном броју интернираних и умрлих грађана и војника у њима.1

Што се првог дела овог рада тиче, главни извор за утврђивање броја и приређивање поименичних спискова интернираних Бе-ограђана који су пред избијање рата бора-вили у Аустроугарској је архивска грађа Информативног одељења Министарства иностраних дела. Један део ове грађе чине управо спискови интернираних који су сукцесивно објављивани у Српским нови-нама од августа 1914. до септембра 1915. године. Други извор за утврђивање имена, броја интернираних и места интернације у овој фази су спискови интернираних које је аустроугарски Црвени крст прослеђи-вао српском Црвеном крсту од краја 1914. године до септембра 1915. године, а који су објављивани и у Српским новинама. Међутим, иако су готово најзначајнији из-вор за целокупну прву фазу интернирања у аустроугарске логоре, овим списковима се, бар што се грађана задржаних у Аустро-угарској тиче, мора приступити опрезно. У њима има врло мало података о интерни-раним и конфинираним грађанима у угар-ском делу Монархије, тако да се не може са сигурношћу тврдити да су потпуни и да су у њима пописани баш сви који су били ин-

1 Ситуација је сасвим другачија када је реч о грађи која се односи на грађане и војнике интерниране у бугарске логоре, које готово и нема. Сачувани су углавном фрагментарни подаци појединих екстерних организација, попут Црвеног крста или Хришћанске организације младих људи, на основу којих се не може утврдити тачан број интернираних и преминулих цивила и војника. Видети више у: Rumen Cholakov, Prisoners of War in Bulgaria during the First World War (Dissertation in manuscript, Cam-bridge University, 2012).

111


тернирани, како Београђани тако и оста- ли грађани Краљевине Србије. Имајући у виду да се Београд од почетка XX века до почетка Првог светског рата знатно попу-лационо увећао приливом новог станов-ништва, не може се поуздано тврдити ни да су се сви тада интернирани Београђани,

приликом упита одакле су, изјаснили да су из Београда, а не из свог родног места из ког су у њега дошли, и обрнуто.2 Трећи значајан извор за састављање пописа је Ре-гистар српских поданика интернираних у Аустроугарској, који се налази у фонду Ратничка гробља Архива Србије. Упоређи-вањем и комбиновањем података из ова три најзначајнија, као и појединих според-них извора, успело се доћи до пописа људи

2 „Спискови заробљених официра, војника и грађана у Аустроугарској”, Српске новине, 28. март 1915, 18–22. Датуми из коришћених српских извора су по старом јулијанском календару, а из страних по новом грегоријанском. У тексту где је то потребно, датуми су приказани и по старом и по новом календару и раздвојени су косом цртом.

за које се може рећи да су Београђани или да су себе тако сматрали. Пошто се у овим пописима, у одређеном броју случајева више пута јављају иста имена и презиме-на, уз отежавајућу околност да су многа међусобно слична, попут Стефановић–Стевановић, Петровић–Петковић, Ми-

хајловић–Михаиловић, Андреја–Андрија, Живан–Живко итд., постоји и реална мо-гућност да је направљена и понека грешка. Осим тога, можда нека имена због лошег рукописа нису тачно прочитана или је јед-на особа уписана као интернирана на два места итд.

Када је реч о интернирању с привреме-но окупираних територија Краљевине Ср-бије током 1914. године, примарни извор за састављање спискова су већ помињани извештаји Црвеног крста објављивани у Српским новинама, за које важе иста, већ поменута ограничења. С обзиром на то да се ради о знатно већем броју интернира-них Београђана, постоји и већа могућност грешака, али се надам да су оне сведене на

Дрозендорф 179 Куфштајн 124 Илмау 58 Габлонц 1Гросау 25 Камерхоф Г. 32 Карлштајн 16 Наход 2Беч 31 Грац 37 Штајнклам 11 Рокцајн 1Вајдхофен 8 Потенбрун 15 Јегендорф 15 Гаунден 1Марбург 3 Егер 7 Брин 9 Браунау 1

Траутен 3 Љубљана 7 Пресниц 1 Петау 2Карлсбад 2 Вишау и Мелк 2 Праг 8 Гетвајг 5Хермигор 1 Баден 2 Цветл 3 Швац 2

Табела 1. Број интернираних и задржаних грађана Краљевине Србије према списковима Црвеног крста, који су се задесили у Аустроугарској пред почетак рата

Table 1 The number of interned and retained citizens of the Kingdom of Serbia who happened to be in the territory of Austria-Hungary immediately before the outbreak of World War I according to the lists of the Red Cross


112

што мањи број. Други значајан извор су спискови интернираних Београђана које је објавила Политика у бројевима од 11, 12, 13 и 14. децембра 1914. године, али ни они нису потпуно поуздани и комплетни. На крају списка објављеног 14. децембра забе-лежена је јасна одредница да ће се он нас-тавити, а пошто нису сачувани бројеви По-литике изашли од 15. до 20. децембра, није могуће тачно утврдити колико је још људи било пописано у наставку, мада се најверо-ватније радило о мањем броју. Ови списко-ви се такође морају прихватити с резервом јер данас не знамо како су и којом методо-логијом новинари долазили до информа-ција о интернираним грађанима.

За што потпунију обраду ове теме, било је потребно прикупљање и података о умр-лим Београђанима који су интернирани 1914. године, тако да ће о грађи коришће-ној за ову проблематику бити нешто више речи у посебним поглављима у наставку текста.

ХАПШЕЊА И ИНТЕРНИРАЊА БЕОГРАЂАНА КОЈИ СУ СЕ ЗАТЕКЛИ У АУСТРОУГАРСКОЈ ПРЕД ПОЧЕТАК ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Неколико дана пре објаве мобилиза-ције 12/25. јула 1914. године, Министар-ство унутрашњих послова Аустроугарске и Ратно одељење из Беча прогласили су уредбу о поступању са цивилним и војним лицима из „непријатељских земаља” који су се затекли на територији Двојне мо-нархије. Упућен је налог свим окружним управама да се сви страни држављани за-држе у местима у којима су боравили, по-пишу и спреме за даље поступање. Након објаве мобилизације, аустроугарске вла-сти блокирале су границу са Србијом и

североисточном Русијом и појачале над-зор на границама с оним земљама које су у том моменту још увек биле неутралне. Поменутом уредбом и блокадом граница у почетку су највише били погођени по-даници Краљевине Србије и Царевине Ру-сије који су се затекли на аустроугарској територији, да би након укључења Велике Британије и Француске у рат, иста одред-ба била примењена и на њихове државља-не.3 Најкасније од 12/25. јула 1914. године аустроугарске власти су почеле да хапсе и задржавају држављане Краљевине Србије који су се затекли у њој, не правећи ра- злику према полу или старости. Махом су то били пословни људи који су боравили у Бечу, Будимпешти и другим градовима, студенти, затим туристи који су се на-лазили на одмору у разним приморским местима, као што су Сплит, Фијуме (данас Ријека), Абација (Опатија), или на опора-вку у бањама, попут Карлсбада (Карлове Вари), Маријенбада (Маријанске Лазне), Францсбада, Глајхенберга, Херкулесбада, Бад Ишла итд. Српски поданици који у првом тренутку нису задржани у мести-ма у којима су боравили, заустављени су у повратку на граничним прелазима и није им дозвољено да се врате у земљу.4 Један

3 Reinhard Mundschütz, Internierung im niederöster-reichischen Waldviertel, Die Internierungslager und Stationen der BH Waidhofen an der Thaya 1914–1918 (Dissertation zur Erlangung des Doktorgrades der Philosophie, еingereicht an der Geisteswissen-schaftlichen Fakultät der Universität Wien, 2002), 17. У даљем тексту (Mundschütz, Internierung). Чланице Антанте узвратиле су истом мером, па је тако, на пример, у Великој Британији Доњи дом 5. августа 1914. године усвојио Aliens Restriction Act, који је третирао странце који су се затекли на територији Уједињеног Краљевства.

4 „Наши грађани у Аустроугарској”, Српске новине, 9. август 1914, 1. У: „Од Фијуме до Оршаве”, Политика,

113


од граничних центара у који су се сливали поданици Краљевине Србије био је Земун. Београђанин Богољуб Вучићевић, члан кварта Варошког, успео је да издејствује ујутру 13/26. јула да румунски брод „Беса-рабија” из Земуна у Београд превезе 150 српских поданика. Касније, до краја истог дана, у београдску луку пристао је и брод „Арад”, који је довезао нових 240 срп-ских поданика. „Бесарабија” и аустријски брод „Зрињи” су истог дана, у повратку, у Земун из Београда превезли неколико стотина аустроугарских поданика, да би од вечери 13/26. јула сваки саобраћај из-међу Београда и Земуна био обустављен.5 Друга група, од приближно 120 српских грађана који су се највероватније након 13/26. јула враћали из бања и с летовања на приморју, такође је задржана у Земуну;

28. јул 1914, 1–2, једна од грађанки која се задесила на јадранском приморју описује како је изгледао покушај повратка из Фијуме (Ријеке) у Србију: „У суботу увече (12/25. јул, прим. аут.) пукао је глас да је Србија мобилисала. Још одмах у недељу изјутра један од наших пријатеља Срба ставио нам је до знања да би требали што пре да се склањамо. Ми сви, из Краљевице, Цриквенице, Новог, Ловрана и где нас је све било, почели смо се одиста спремати да сви кренемо... У понедеоник 14. јула кренули смо се, само су госпође Рајић и Кујачић остале да чекају шта ће бити с њиховим мужевима.... Па ипак у среду ујутру најзад стижемо у Оршаву. Ту нас је дочекала јака стража и под том стражом спроведени смо у једну одају у којој је већ била интернирана маса Срба. У другој одаји до нас били су остали наши поданици којима је било допуштено да се врате у Србију, па су само чекали румунски брод који ће их спровести. И онда су почели саслушавати нас тражећи кога ће да задрже. Пред подне је стигао румунски брод и на подне смо се кренули за Турн Северин. Али су пустили само нас, жене и децу, а од мушких само Душана Алимпића и старца Ешкеназија“.

5 „Београд–Земун”, Политика, 14. јули 1914, 2; „15 и 16 јули”, Политика, 16. јули 1915, 2.

њима, међутим, није дозвољено да пређу у Београд, већ су заједно са око 230 земун-ских Срба интернирани у Ђенђеш. Друга, мања група спроведена је с приморја у Оршаву, а затим, преко Лугоша, Арада и још неколико места, у Ђенђеш.6 Слична ситуација са српским поданицима била је и у осталим деловима Аустроугарске. Након хапшења, већина је спроведена у мање или веће сабирне центре широм Двојне монархије, од којих је највећи био у Бечу, где је пре избијања рата задржано 260 српских грађана, од којих је из Бео-града било 120. Сви су до 21. јула/3. ав-густа држани у касарни Каграм код Беча, одакле су спроведени у другу касарну ерцхерцога Фердинанда.7 Помоћ ухапше-ним и задржаним држављанима Краље-вине Србије покушала је да пружи руска амбасада у Бечу, која је упутила званични захтев аустроугарским властима да се у

6 „Наши у Ђенђешу”, Политика, 29. децембар 1914, 1; „Место на Лидо, у Ђенђеш”, Политика, 19. јули 1915, 1–2. Они српски поданици за које је сматрано да су војни обвезници су касније из Ђенђеша интернирани у логоре Вац, Солнок и Естрогом–Кењермецо.

7 „Наши грађани у Аустроугарској”, СН, 9. септембар 1914, 2–3; Архив Србије, Министарство иностраних дела, Информативно одељење, Стање наших по-даника интернираних у Аустроугарској и списко-ви истих, ф IX, р. 448. У грађи се наводи да је кроз сабирни центар у Бечу прошло 3.000 странаца, а да су до 17/30. јула готово сви српски држављани већ били притворени. Ипак, било је случајева да су неки успели да се ослободе, попут трговца Хаџи Томе. У даљем тексту (АС, Стање наших поданика). У: „Од Фијуме до Оршаве”, Политика, 28. јул 1914, 2, пише да су у Швајцарску отпутовале кћерка Андре Николића, затим Јелена Лазаревић, наставница, госпођа Домановић с кћерком, супруге Јаше и Тасе Продановића с кћеркама итд. Грађани Краљеви-не Србије који су се задесили у Француској и Ен-глеској вратили су се преко Италије у Србију.


114

року од 24 часа ослободе сви задржани грађани. Када је то одбијено, покуша-ло се са захтевом да се на слободу пусте бар медицинари, неборци, жене и деца, али аустроугарске власти нису пристале ни на овај предлог.8 Најпознатији српски држављанин који се почетком јула 1914. године затекао у Аустроугарској био је начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник, који је, заједно са кћер-ком Радојком, био на лечењу у бањи Глај-хенберг. Кад јој је уручен аустроугарски ултиматум, српска влада је одмах позва-ла Путника да се врати у земљу. Војвода се 12/25. јула, заједно са кћерком, упутио кући, али је у Будимпешти скинут с воза, одвојен од кћерке и притворен, уз обја-шњење да ће највероватније бити задр-жан као ратни заробљеник. Након више-часовног натезања и низа непријатности с аустроугарским властима, Путнику је ипак дозвољено да се врати у Србију. Сма-тра се да су за његово пуштање заслужне дипломатије сила савезница, док аустро-угарски генерал Алфред Краус, у својој књизи Из теорије и праксе у ратној веш-тини, преноси речи начелника Главног генералштаба Франца Конрада фон Хе-цендорфа, који даје другачији разлог за Путниково пуштање: „Ја сам предложио цару ослобођење Путника. Много је боље да Србима командује стари необразова-ни Путник, него један од млађих генера-ла обучаван у Француској“.9 Аустријанци нису имaли обзира ни према члановима српске краљевске породице. Политика је пренела вест да је Полексија Прешерн,

8 АС, Стање наших поданика, ф IX, р. 448.9 Саво Скоко, Војвода Радомир Путник 2 (Београд:

Бигз, 1985), 32–33.

рођена сестра краља Петра I Кaрађорђе-вића, такође ухапшена у Грацу на самом почетку рата. Приликом претреса куће конфискована јој је братовљева слика, а били су ухапшени и њена ћерка, зет и бив- ши муж.10 Слична ситуација са српским поданицима била је и у Немачкој, где су они такође били хапшени, а затим и кон-финирани. У зору 14. јула, немачке власти су у Брегенцу са воза скинуле и ухапсиле групу Београђана који су се враћали из Карлсбада, и то: Ристић Велимира Вељу, апелационог судију, Голубовић Михајла, правобраниоца Управе фондова, др Раду-ловић Милорада, секретара берзе, Симу Шевића, инспектора железничке дирек-ције, Милана Урошевића, адвоката, њего-ву жену Зору и жену Боже Матовића, чи-новника железничке дирекције. После ду-готрајног малтретирања и преговарања, Урошевић је због лошег здравственог стања ипак пуштен, као и две поменуте госпође.11 Ни српске власти нису остале

10 „Сестра краља Петра”, Политика, 13. август 1914, 2. Полексија Карађорђевић (1833–1914) је у свом другом браку била удата за адвоката Александра Прешерна, од кога се почетком XX века развела, али је остала да живи у Аустроугарској, у селу Биргфелду у источној Штајерској. Она с њим није имала деце, тако да је поменута кћерка у ствари њена пасторка. Недуго затим, 5. 12. 1914. године, Полексија Карађорђевић је умрла у Пегау. Осим грађана, Аустроугари су заробили и све српске бродове који су се затекли пред почетак рата у њиховим лукама. Тако су код Великог Градишта 13. и 14. јула заробљени: „Шумадија“, „Крајина“, „Делиград“ и „Морава“, с путницима и целокупним посадама. Видети: „Заробљени бродови”, Политика, 15. јули 1914, 1.

11 „Заробљени Срби”, Политика, 31. јул, 1. Брегенц је тада припадао Немачкој, а данас Аустрији. У Немачкој су од Београђана били задржани: Антоновић Р. Иван, машиншлосер, Давичо Хајим, трговачки агент, Поповић Васа са две кћерке,

115


дужне због ових хапшења и интернирања, те су спровеле сличне мере према стра-ним поданицима који су се у највећем броју задесили на одмору у српским бањама или су пак у Србији боравили по-словно. Они су у већини случајева задр-жани у местима у којима су се затекли, са потпуном слободом кретања, док је један део био интерниран и у Београд, тј. у Бео-градску тврђаву. Управа града Београда је крајем јула објавила оглас да ће извршити ревизију страних поданика, с јасном на-поменом да ће сви који се не одазову бити кажњени и најстрожије интернирани.12

шпедитер, Ђока Миловановић, Леви Ј. Аврам, трговац, Јовановић Трифун, кројач, Кромић Светислав, машиншлосер, Коен Стеван са супругом, трговац, Христић К. Стеван, капелник Народног позоришта, Петровић Петар, електротехничар, Никола Д. Ђорђевић, Живојин Д. Ђорђевић и Ђорђевић Бојан.

12 АС, МИД, ИО, Аустроугарски поданици интернирани у Србији, ф II, р. 2; ф III, р. 2; „Ревизија аустроугарских поданика”, Политика, 31. јули 1914, 2; „Помоћ Војвођанима”, Политика, 10. август 1914, 1; „Шта се говори”, Политика, 10. август 1914, 1. Интернирање у Београд је изазвало оптужбу аустроугарске владе да су њихови грађани ту доведени како би били мета аустријским топовима. Она је тражила да њихове грађане обиђе страни дипломата који је за то имао пуномоћ, амерички посланик из Букурешта Вопик, али је овај захтев одбијен од стране Српске краљевске владе, уз одговор: „кад шпанском амбасадору у Бечу буде допуштено да се састане с нашим поданицима који су интернирани, онда ће се и овде допустити састанак са аустроугарским интернираним поданицима”. У: „Достојан одговор”, Политика, 9. август 1914, 2; „Заштита аустријских и немачких поданика”, Политика, 1. август 1914, 2. Пошто је у Београду и Србији живео и радио знатан број страних поданика, Влада Краљевине Србије је крајем 1914. године поједноставила процес преласка у српско поданство, што је условило да многи од оних који су у земљи боравили неколико година пређе у њега.

МЕСТА КОНФИНАЦИЈЕ И ПРВИ ЛОГОРИ ЗА СРПСКЕ ЦИВИЛЕ

Као што је раније наведено, српски др-жављани који су се затекли на територији Аустроугарске су након 10/23. јула задржа-ни у месту у ком су боравили или су транс-портовани у веће сабирне центре. Многи од њих су у почетку били конфинирани, тј. имали су одређену слободу кретања, али су у тачно одређено време морали да се јављају надлежној команди у месту у коме су се налазили. Временом се број конфи-нираних смањивао, тако да су ову „повла- стицу” крајем 1914. и у наредним година-ма могли да користе углавном имућнији грађани, који су могли себи да плате храну и смештај, или они којима је српска влада дипломатским каналима слала новчану по-моћ. У целој Аустроугарској било је више места за конфиниране особе, тако да је, на пример, само у округу Вајдхофен ан дер Таја (Waidhofen an der Thaya) било девет локација. Једно од тих места, у коме је било и доста Београђана, било је Рабс ан дер Таја (Raabs an der Thaya), где је пријем конфини-раних започет 13. септембра 1914. Капаци-тет је најпре износио 100 особа, а касније је повећан на 200.13 Међу Београђанима конфинираним у Рабсу били су: Антоније-вић Јован, др Арновљевић Иван, професор, Вштечка Ф. Јован, Гавриловић Војислав, медицинар, Живановић Бранко, Јовановић М. Велибор, студент медицине, Јовичић Љубомир, пуковник у пензији, Крсмановић Димитрије, чиновник монополске управе, Крстић Божидар, ђак Трговачке академије, Крстић Милоје, студент медицине, Ма-риновић Милутин, генерал, Михајловић Драгослав, студент медицине, Милановић

13 Mundschütz, Internierung, 276, 278.


116

Иван, студент медицине, Милинковић Ду-шан, трговачки помоћник, Митровић Ду-шан, медицинар, Прапорчетовић Иван, медицинар, Рајковић С. Велимир, др Ра-дуловић Милорад, секретар берзе, Ристић Велимир, апелациони судија, Стојковић М. Душан, зубар, Стојановић Ђорђе, медици-нар, Стојиљковић Војин, мајор, Стојиљко-вић Вукосава, супруга Војинова, Стојило-вић Живко, медицинар, Тодоровић Милош, медицинар.14 И у осталим деловима Двојне монархије постојала су места за конфини-

14 Reinhard Mundschütz, Liste aller während des Ersten Weltkriegs (1914 bis 1918) in Raabs an der Thaya konfini-erten „Ausländer“, http://ersterweltkrieg–internierun-gen.blogspot.com/p/internierungslager–und.html

ране особе, а од Београђана који су имали овај статус, с данашње тачке гледишта, си-гурно је најпознатији био др Милутин Ми-ланковић, угледни српски научник и тада-шњи доцент на Универзитету у Београду. Пошто су тек били венчани, он и његова супруга Христина упутили су се у Даљ, где је требало да проведу први део свадбеног путовања. Међутим, чим је рат почео Ми-ланковић је ухапшен и спроведен у осјечки затвор, а затим у стару касарну у селу Турњу код Осијека, у којој је провео пет недеља. Одатле је пребачен у логор у Карловцу, а убрзо потом у логор Нежидер, где је делио собу с још 20 српских интелектуалаца. Ње-говој агилној супрузи допуштено је да от-

Слика 1. Гросау, команда и амбуланта (колекција др Рајнхарда Мундшица) Figure 1 Grossau, headquarters and infirmary (Collection of Dr. Reinhard Mundschütz)

117


путује у Беч, где је успела да се професору Емануелу Чуберу пожали на ситуацију у којој се нашао њен муж. Професор је убр-зо интервенисао и пред католички Божић 1914. године издејствовао је да се Миланко-вић из Нежидера пребаци у Будимпешту и да добије статус конфиниране особе. Углед-ни научник је наредне четири године живео са супругом и свастиком у стану у згради близу српске цркве, али се као конфиниран сваке недеље морао јављати локалној поли-цији.15

15 Мaркo Лопушина, „На робији Миланковић науци дао најбоље“, Новости, 23. фебруар 2014, http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:479505–Na–robiji–Milankovic–nauci–dao–najbolje.

Први, условно речено, логори за срп- ске цивиле у аустријском делу Двојне мо-нархије били су стари замкови у Доњој Аустрији: Карлштајн, Илмау и Гросау, као и комплекс старе житнице у Дрозендорфу, који су у први мах могли да приме знатан број интернираних особа. Група од око 450 Срба и Руса, која је највероватније држана у касарни ерцхерцога Фердинанда у Бечу, интернирана је 17. августа у Гетвајг, њих 300, а осталих 150 у замак Карлштајн. Како поменути замак у том тренутку ипак није био довољно услован за смештај и живот интернираца, морао је да се додатно пре-уреди и реновира, те је из њега у замак Гросау 7. септембра пресељено 130 људи,

Слика 2. Гросау, амбуланта (колекција др Рајнхарда Мундшица)Figure 2 Grosau, infirmary (Collection of Dr. Reinhard Mundschütz)


118

међу којима је било и Београђана.16 Након завршеног реновирања, интернирци су враћени у Карлштајн, а међу њима су биле и жене крманоша са заробљених српских бродова, који су пак били интернирани у логор Нежидер.17

Први већи логор за српске цивиле био је у близини градића Дрозендорфа, у обла-сти Таја, удаљен 112 километара североза-падно од Беча. На основу наређења окружне команде, у логор је претворено некадашње велико складиште жита које се налазило изван града, само неколико минута хода од локалне железничке станице. Логорски комплекс био је ограђен и, упркос лошем

16 Mundschütz, Internierung, 209.17 АС, Стање наших поданика, ф IX, р. 448.

стању објеката, у њему се могао сместити знатан број интернираца. Крајем августа, у логор је стигао први транспорт од 80 људи, да би 7. септембра из Гетвајга било преба-чено још 300. Након два дана, 9. септембра су допремљена још 144 интернирца, тако да се у том моменту у логору налазило више од 500 цивила, углавном Срба и Руса. Надзор над интернирцима у тим првим данима вр-шило је тринаест босанско-херцеговачких војника, као и један подофицир, које су 14. септембра заменили аустријски полицајци. Због великог броја заробљеника који нису могли бити адекватно збринути, логор је морао бити проширен. Док су трајали ра-дови, крајем септембра је у испражњени за-мак Илмау пребачено око 150 Руса и Срба, а

Слика 3. Илмау замак (колекција др Рајнхарда Мундшица)Figure 3 Illmau castle (Collection of Dr. Reinhard Mundschütz)

119


жене и деца, иако је за њих у оквиру логора изграђено посебно одељење, пребачени су током октобра у логор Карлштајн. На са-мом почетку, услови за становање и живот логораша били су изузетно лоши. У просто-ријама, с малим бројем прозора, није било кревета, већ се спавало на поду прекриве-ном сламом. У логору није било пијаће воде, тако да је довожена колицима, али су затво-реници убрзо ископали бунаре, из којих су касније користили воду. До краја 1914. го-дине, услови за живот у логору знатно су побољшани, изграђени су кухиња, болнич-

ка зграда и тоалети, а у бараке су убачене пећи за грејање. Почетком 1915. године, из логора је у град Дрозендорф пребачено око 100 логораша који су добили статус конфи-нираних, што је значило да су сами плаћали смештај и храну, да су могли да се крећу у оквиру дозвољеног подручја, али и да су у тачно одређено време морали да се јављају на прозивку код надлежног супервизора.18

18 Reinhard Mundshütz, Das Internierunglager Drosen-dorf/Thaya 1914–1920 (Diplomarbeit zur Erlangung des Magistergrades der Philosophie. Eingereicht an der Geisteswissenschaftlichen Fakultät der Universität

Слика 4. Карлштајн, мапа (колекција др Рајнхарда Мундшица) Figure 4 Karlstein, map (Collection of Dr. Reinhard Mundschütz)


120

Wien, 1993), 19–20; Mundschütz, Internierung, 227–229, 246. Табеле 2 и 3 приређене су према: Mund-schütz, Internierung, 51. Када се у табели 2 сабере број интернираних, он износи 750 и мањи је од укупног броја који је приказан. Разлика је вероватно у томе што нису изнети подаци за интерниране у осталим местима у области Вајдхофен, осим за она која су наведена у табели.

У мађарском делу Двојне монархије, први логори за српске цивиле били су: Арадска тврђава, Вац, Чеглед, Естрогом-Кењермецо и Ђенђеш. Арадска тврђава је током Првог светског рата била један од већих логора за цивиле српске нацио-налности, али у њој током 1914. године, а и касније, није било много интернираних Београђана.19 Место у коме је у овом пери-оду било интернирано и конфинирано нај-више Београђана било је Ђенђеш. Софија, супруга новинара Пере Ђорђевића, која је ту боравила од јула до децембра 1914. го-дине, сведочи: „Било нас је око 370 Срба интернирано у тој вароши која је удаље-на једва два часа возом од Пеште. Једна трећина били су Србијанци, а две трећине Земунци и Земункиње који су крајем јула заједно с децом отерани у Ђенђеш. Чим смо тамо стигли одмах нам је саопштено, да се апсолутно нико од нас не сме маћи из вароши; ако би се ко удаљио макар за два километра био би оглашен за бегун-ца и предаће га војном суду. Самим пак мештанима, речено је, да нико од њих ни речи не сме проговорити с нама јер ће га одмах ухапсити као шпијуна. После тога допуштено је онима који су имали новац да нађу себи станове. Јадан новац и Јадни станови! Спавало нас је по 4 и 6 у соби, а било их је и 10 у једном собичку. Сви ос-тали који нису имали пара морали су ста-

19 Великом већином, у њој су били заточени цивили српског порекла из Босне и Хереговине и мањи број Срба одведених у ропство након битке на Церу у августу 1914, махом из Шапца, Лознице и околине. Заробљени Шапчани интернирани су прво у Арадску тврђаву, а затим у Чеглед и Вац. Српске новине су 18. новембра 1914. године, на основу података добијених од Општине шабачке, објавиле имена и презимена 598 интернираних Шапчана.

Руси 711Срби 303Енглези 82Французи 4Белгијанци 3Црногорци 3Јапанци 1Аустријанци 3деца испод 10 година 45Укупно у области Вајдхофен 1155

Дрозендорф 408Илмау 150Гросау 133конфинирани у граду Дрозендорфу 24конфинирани у Кауцену 21конфинирани у Рабсу 14Укупно у области Вајдхофен 931

Табела 2. Број интернираних и конфинираних особа у области Вајдхофен, на дан 7. октобра 1914. године

Table 2 The number of interned and confined persons in the area of Waidhofen on October 7, 1914

Табела 3. Број интернираних у области Вајдхофен, на дан 10. новембра 1914. године

Table 3 The number of interned and confined persons in the area of Waidhofen on November 10, 1914

121


новати у једној слупаној згради, бившој варошкој кући коју смо ми зато што је од-ређена за нас интерниране назвали интер-нат. У тим становима чији је једини мебл била сламњача на земљи, а остало су мора-ли набављати сами интернирани. Добија-ла се и храна: парче тобожњег хлеба и неке вруће воде, кадкад с комадићем меса. Они који су радили добијали су и увече комад хлеба. За ту злехуду храну они су морали чистити варошке улице, вући воду, чисти-ти клозете и рибати патос. Дваред недељ-но, уторником и петком морали смо ићи на прозивку“.20

20 „Наши у Ђенђешу”, Политика, 28. децембар 1914, чланови породице Мандил, власници Земунске

Као што се из навода види, интернира-ни српски поданици нису били у класич-ном логору, већ су били конфинирани са ограниченом слободом кретања. Међу-тим, лоши услови за живот у Ђенђешу нису се променили ни током 1915. године. Амерички дипломата С. Вајс је почетком јуна 1915. године поднео извештај у коме даје готово идентичан опис као и госпођа Ђорђевић, и наводи да се у њему налази 117 жена и деце који живе на рубу егзи- стенције.21 Осим у Ђенђешу, Београђани су у знатно мањем броју били интерни-

пиваре „Шток“, само су неки од познатијих становника Земуна који су тада били интернирани у Ђенђеш.

21 АС, Стање наших поданика, ф VI, р. 448.

Слика 5. Дрозендорф (колекција др Рајнхарда Мундшица)Figure 5 Drosendorf (Collection of Dr. Reinhard Mundschütz)


122

рани у још неколико других места, попут Јасбрења, Веспрема или Папе.

РАД НА РЕПАТРИРАЊУ И ОСЛОБАЂАЊУ ИНТЕРНИРАНИХ ГРАЂАНА

Одмах по избијању рата, Српска краљев-ска влада је преко својих дипломатских контаката била упозната с хапшењем и ин-тернирањем Срба који су се затекли у Ау- строугарској. Желећи да помогне свима који су се нашли у тешкој ситуацији у погле-ду исхране, смештаја и санитетске помоћи, предузела је низ мера које су се састојале од прикупљања података о именима ин-тернираних, местима и логорима у које су смештени, као и од слања новчане помоћи

за обезбеђивање какве-такве исхране и на-бавку најнужније одеће. Нешто касније, 19. октобра/1. новембра, при Министарству иностраних послова формирано је Инфор-мативно одељење, чији је главни задатак био да се бави овом проблематиком. Рад на решавању текућих проблема и пружању по-моћи интернираним грађанима био је знат-но отежан прекидом дипломатских односа са Аустроугарском. Огромну помоћ у ре-шавању ових проблема пружили су шпан-ска амбасада у Бечу и Генерални конзулат САД у Будимпешти, који су кореспондира-ли и преносили податке и извештаје срп-ској влади. Такође, преко српског послан-ства у Букурешту, у коме је за те послове одређен посебан чиновник, спровођена је


123


одлука Народне скупштине о новчаној по-моћи интернирцима и сакупљању података о њима.22 Пошто је у Краљевини Србији био интерниран знатан број аустроугарских по-даника, започети су преговори о размени,

22 Љубодраг Поповић, „Српски интернирци у логорима аустроугарске 1916 године”, у Научни скуп Србија 1916. године, ур. Славенко Терзић (Београд: Историјски институт, 1987), 309–310. Већ у октобру 1914. године појавио се проблем са одећом јер је већина интернираних пре хапшења боравила на летњем одмору, па није имала зимску одећу. У прво време, интернирани су добијали новчану помоћ углавном од родбине, да би од децембра 1914. године Влада Краљевине Србије интернирцима определила новчану помоћ од 40.000 круна месечно. Сума је расподељена тако што је шпанској амбасади у Бечу експедовано 25.000 круна, а посланству САД у Будимпешти 15.000. С обзиром на то да је 1915. године у Аустроугарској било интернирано око 40.000 војника и цивила, та помоћ, наравно, није била довољна.

интернираца, које је водио српски посла-ник у Букурешту, уз посредовање диплома-та из шпанске амбасаде у Бечу и америчке у Будимпешти.23 Почетком марта 1915. годи-не постигнут је договор о размени мушка-раца старости изнад 50 и испод 18 година, као и свих жена. Истовремено с прегово-рима, радило се и на ослобађању виђенијих

23 АС МИД, ИО, Аустроугарски поданици интернирани у Србији, ф II, р. 2; ф III, р. 2. У извештају од 18. 5. 1915. наводи се да се у градовима Краљевине Србије налази 5.956 интернираних аустроугарских поданика, и то: Београд 673, Врање 327, Лесковац 968, Ћуприја 649, Крушевац 168, Јагодина 397, Параћин 380, Ниш 1.446, Скопље 640, Прокупље 112, без Алексинца. Према извештају окружних начелника од 19. маја 1915. године, у Краљевини Србији било је интернирано укупно 8.395 аустроугарских поданика, који су махом имали статус конфинираних особа, од којих је њих 541 затражио да буде враћен у Аустроугарску.



124

људи који нису припадали овим категорија-ма, као и на појединачним случајевима.24 Због процедуралних питања и проблема у вези с маршрутом којом је требало да се интернирани спроведу у своју земљу, кона-чан договор о размени постигнут је тек средином маја.25 Било је предвиђено да се српски поданици врате током јуна, и то у четири туре: 12. јун/30. мај, 237 одраслих + 58 деце, 18/4. јун, 183+30, 20/7. јун, 41+5 и 21/8. јун, 183+30. Као што се види, у Србију је требало да се врате 644 одрасле особе и 115 деце.26 План је спроведен, али је изгле-да враћено нешто више особа него што је у први мах договорено. Према писању Поли-

24 „Извештај Пресбироа”, СН, 5. март 1914, 1; „У аустријском ропству”, Политика, 6. јун 1915, 1–2; АС, МИД, ИО, Репатрирање српских поданика у Аустроугарској, р. 422. У даљем тексту (АС, Репатрирање српских поданика); АС, МИД, ИО, Размена интернираних, ф IV, р. 423; ф III, р. 423. Средином марта 1915. године предложено је да се изврши размена следећих српских грађана за аустроугарске: Вштечка Ф. Јован са Ладиславом Клером, Миливојевић Мита са Лајошем Дегејием, Петковић Добра са Фрајмајер Јоханом, Мијатовић Аца са Бенедиктом Јозефом, Љотић Павле са Толни Иштваном, Михајловић Јован са Халзер Андрејом, Станковић Чеда са Чрос Георгом, Радојевић Радисав, секретар универзитета и ратни заробљеник са Шлезингер Евженом, официром, Кулић Александар са Петрашек Павлом, Јанковић Живојин са Лох Конрадом, Орешковић Боривоје са Стерн Максимом, Радојковић Јеремија са Бергер Аздрубалом трговцем из Загреба, Поповић М. Миливоје са Тирк Рихардом, Петровић Светолик са Дробен Јозефом, Миловановић Стеван са Фрајнд Виктором, Марковић Влада са Ауш Соломоном, житарским трговцем, Робичек Бернард са Бекер Аугустом, банкарским чиновником из Беча, Зрнић Лука са Пандори Данилом, обућарем из Новог Сада, Никола Несторовић са Јунг Карлом, док се тражило и репатрирање за др Крикнер Јована. Да ли је дошло до размене и, ако јесте, у ком обиму, није се стигло утврдити. У даљем тексту (АС, Размена интернираних).

25 „Размена интернираних”, Политика, 17. мај 1915, 2.26 АС, Размена интернираних, ф ХI, р. 423.

тике, прва тура с интернирцима стигла је у Прахово 30. маја и бројала је 360 људи, док је друга кренула ка Србији 1. јуна и у њој је било 380 душа. Међутим, остало је још срп-ских поданика који су имали да се превезу у наредним недељама, али њихов број није познат.27 Крајем јуна је око 200 интерни-раних грађана из угарског дела Монархије ослобођено и враћено у Краљевину Србију, да би почетком августа 1915. године било извршено репатрирање 43 шегрта, колико се, од њих 70, пријавило за повратак у Ср-бију.28 С друге стране, план за евакуацију ау- строугарских интернираца био је следећи: место интернације–Параћин–Зајечар–Не-готин–Радујевац–Турн Северин. Њихова евакуација је каснила из техничких разлога пошто је брод „Таково”, који је требало да их превезе, био у квару. Након решавања проблема, „Таково” је 17. јула до Турн Се-верина превезао 91 лице, 13. јула 201, док је за 20. август остала да се превезе још једна тура.29 Ко је све поименично од Београђана пуштен, није се стигло тачно утврдити, али се може рећи да је ослобођена већина оних који су се задесили у Аустроугарској пред почетак рата, а који су припадали догово-реним категоријама за размену. Услед не-достатка извора, за сада се није могао утвр-дити и тачан број умрлих Београђана ин-тернираних у овој првој фази. Захваљјући др Рајнхарду Мундшицу из Беча, добијени су подаци за десет умрлих у Дрозендорфу, од којих су двоје били Београђани. Врло је вероватно да постоје подаци о умрлима и

27 „Повратак интернираних”, Политика, 1. јун 1915, 2.28 АС, МИД, ИО, Репатрирање шегрта из Аустроугар-

ске, р. 417/1914/15; „Прилике у Пешти”, Политика, 29. јун 1915, 2.

29 АС, МИД, ИО, Репатрирање аустроугарских пода- ника интернираних у Србији, р. 408.

125


у осталим мањим логорима, али пошто се та грађа налази у Аустрији, она из објектив-них разлога није могла бити употребљена.30

Према резултатима добијеним из ко-ришћених спискова и извора, задржаних

и интернираних држављана Краљевине Србије било је нешто више од 800, међу којима је Београђана оба пола и свих ста-росних доба било најмање 423, од којих је, према доступним изворима, умрло пето-ро. Због недостатка времена за потпуније истраживање, овај број се не може прихва-тити као коначан и апсолутан, и најверова-тније је био нешто већи. Карактеристику прве фазе чини то што су интернирани по свом социјалном и економском стату-

30 Осталих осам умрлих у Дрозендорфу за које су добијене умрлице су: Теодосић Драгутин из Шапца, рођен 1878, умро 6. јануара 1915, Андрејевић Андре Никола из околине Куманова, рођен 1897, умро 30. 1. 1917, Миленковић Стојко Столе из Поповића, рођен 1868, умро 9. марта 1916, Каранфиловић Илије Стојан из Дубовића, околина Куманова, рођен 1896, умро 10. 3. 1917, Бољевић Риста из Љешкопоља код Подгорице, рођен 1897, умро 6. 6. 1915, Милићевић Милан из Лознице, умро 19. 1. 1915, Крстић име нечитко, умро у 16. 1. 1917, Петковић Милорад или Милован, умро у Рабс ан дер Таја, 12. 12. 1916.

су у највећем броју случајева припадали горњем и богатијем грађанском слоју бео-градског друштва, а имали су несрећу да се по разним основама нађу у Аустроугарској непосредно пре избијања рата.

Поименични спискови интернираних за ову прву фазу интернације приређени су азбучним редом и уз име и презиме биће наведени и шири подаци о датој особи, уколико их има, као што су занимање, ули-ца и број где су становали и сл. Извори из штампе који су коришћени за састављање списка, као и подаци из архивских фондова су ради уштеде простора приређени тако да се, након основних генералија, налазе уписани одређени број(еви) у загради, на основу којих се на крају рада може видети о ком се извору ради, пошто су и они нуме-рисани истим бројем. Због лакшег прелома текста, уколико је нешто потребно додатно нагласити, то ће у овој и наредним табела-ма које садрже овакве спискове, уместо у фуснотама бити приказано у самим табе-лама, мањим фонтом, одвојено у великим равним заградама.

Беч 33 задржани у Бечу 43 Егер 9Илмау 5 Гросау 11 Гетвајг 3Карлштајн 3 Естрогом 9 Дрозендорф 51Грац 12 Куфштајн 16 Вајдхофен 5Вац 5 Ђенђеш 55 Карлсбад 4Папа 2 Јасбрењи 4 Јакабхази 5Асод 10 Дебрецин 3 Арад 2непознато место 77 остала места 50 без података 6

Табела 4. Број задржаних и интернираних Београђана по логоримаTable 4 The number of Belgrade’s citizens retained and interned in concentration camps


126

Презиме и име интернираног и остале битне генералије Место интернације

Адања Исак, трговац. Био на лечењу у бањи Рајхенхал. (29, 101)

Боравио у Аустроугарској, без података да ли је интерниран. У наставку табеле скраћено (без података).

Адања Соломон, студент права у Паризу. Био у Рајхенхалу на лечењу. (29) без података

Адања Ав. Самуило, трговачки помоћник. Био у Цриквеници на приморју. (25) без података

Азриел Данило, старинар. Био у Херкулесбаду. (16) Арад (Arad)

Азраил (Азријел) Рахила (6, 28)

задржана у Бечу, без даљих података о месту интернације. У наставку табеле скраћено (задржан/и/а у Бечу)

Азриел Фар(х)ки, ђак Трговачке академије (6, 40, 126). [ У извору бр. 102 се не помиње Азриел Фарки, али због контекста истог, не значи да тада није био у њему] Асод (Aszód)

Ајдарић Катица и троје деце (6, 43) Ђенђеш (Győngyős)

Албахари Марко (1) Беч (Wien)

Алић Нака са сином, кћерком и снахом. Заробљени на путу из Д. Милановца за Београд и прво одведени у Ковин. (18) непознато место

Алић Олга. Пуштена 7. маја 1915. (130) Ђенђеш

Алкалај Д. Клариса (6, 28) задржана у Бечу

Алкалај Леон, ђак (6, 28) Куфштајн (Kufstein)

Алкалај Арон, шеф књиговодства Управе фондова. Био у Лиду (Италија) и једно време задржан и у Фијуми. (121) Асод

Алмули Ј. Соломон са супругом. Због старости нису били затворени, али су били под полицијским надзором. (129). [Син им се звао Јосиф и становао је у Улици краља Петра 9] Беч

Амар Исак ( 1, 6, 39, 75) Куфштајн

Антонијевић Милутин, члан јувелирске фирме „Браћа Антонијевићи”. (1, 6, 43)

Дрозендорф (Drosendorf bei Horn)

Антонијевић Јован, сајџијски помоћник. (6, 28) Дрозендорф

Антула Милорад, управник Класне лутрије. Био је у Абацији (Опатији). Ослобођен 1. маја 1915. (6, 22, 43, 71, 72, 76, 103). [Брат му се звао Димитрије и био је чиновник МНП-а] Ђенђеш

Арновљевић др Иван, доцент на Универзитету у Београду. Предавао је механику на Техничком факултету. (39, 81) Куфштајн

Армуш Исак, трговац (6) непознато место

Атанасијевић Ружица са децом Војом и Десом. Пуштени 7. маја 1915. (130) Ђенђеш

127


Бајић Ружа и двоје деце (6) Ђенђеш

Белић др Александар, лекар (1, 6, 28). [ У извору бр. 6 пише да је интерниран у Медлингу] Гросау (Grossau)

Белкић Риста, електротехничар, са супругом. На повратку из Прага за Београд задржани су у Пешти. (29) непознато место

Бераха Бити (1) Дрозендорф

Бертолд Моше Пинто, студент медицине у Грацу. Био у Цриквеници. (6, 31, 38, 40) Папа (Papa)

Богићевић Милан, бравар (28) задржан у Бечу

Богојевић Славко, глумац (1, 6) Гросау

Богосављевић Ђорђе, писар Београдског трговачког суда и резервни поручник . Био у некој од аустријских бања. (6)

Естергом–Кењермецо (Еsztergom–Кenyérmező)

Божић Милош, златар (28). задржан у Бечу

Борисављевић Борка, чиновник Српске кредитне банке. Била у Новом (Нови Винодолски). (17) непознато место

Бошковић или Банковић Јован, банкар (6) Куфштајн

Бошковић Иван (1, 104) Јакабхаза

Брчић Нов., трг. помоћник (21) Арад

Брунилија Матија. Био у Селцу на приморју. (18) задржан у Бечу

Були Хуго, трговац са женом и дететом (или децом) (28) задржани у Бечу

Були Бенциона Фарки (35) Асод (Aszód)

Бурлан Ј. Јаков (Жак), трговачки агент (1, 6, 17) Дрозендорф

Вајферт Марија, била на одмору у Ишлу. Ослобођена је 1. септембра по доласку у Беч. (6, 129) Беч

Васић др Миливој, начелник шумарског одељења МНП. Био у Црквеници и задржан у Оршави. (6, 40, 47)

Јасбрењи, хотел Панонија (Jászberény)

Викторовић Зорка са децом Даном и Јулком и њена сестра. Она и деца пуштени 7. маја 1915. (6, 130) Ђенђеш

Вихтнер Фердинанд (1) Илмау (Illmau)

Вуксановић Никола (1) Гросау

Вштечка Ф. Јован, индустријалац. Био с породицом у бањи Градо. (6, 26, 40) Естергом

Габај Арон (1, 61) Карлсбад (Karlsbad)

Габај Х. Аврам, трговац. Био у Пишћану с породицом.(25) непознато место

Габај Х. Исак, трговац. Био у Карлсбаду с породицом. (25) непознато место

Габај Х. Рахамин, трговац. Био у Цриквеници одакле је прво спроведен у Пешту. (25) Папа

Гавриловић А. Војислав, медицинар (1, 6, 12, 28) Дрозендорф

Гедаља Јулијус, трговачки агент (1, 6, 40) Дрозендорф

Гођевац Драгутин, адвокат. Ослобођен 2. јуна 1915. (1, 6, 39, 58, 81, 105) Грац (Graz)

Голубовић Михајло, правни референт Управе фондова (1, 6, 39, 81) Куфштајн


128

Герман Милош (6, 53). [ По извору бр. 53, средином 1915. био је интерниран у Гзиду]

Мајдлинг (Meidling im Thale)

Дамјановић Софија, удова Димитрија. Живела у Улици војводе Бране 22. Пуштена 7. маја 1915. (90) непознато место

Делинић Никола, апотекар. Био на лечењу у Абацији, где је умро 1. септембра 1914. од туберкулозе. (6, 86) Ријека (Fijuma)

Демајо Матијас (1) Естергом

Демајо Максим Макс, трговачки агент. Био са женом и двоје деце. (1, 6, 24, 28)

Вајдхофен (Wаidhofen an der Thaya)

Демајо Ребека, супруга Јосифа, трговачког агента. Била на одмору у Херкулесбаду. Ослобођена средином маја 1915. (6, 40, 60) Ђенђеш

Демајо др Шемајо, адвокат (1, 6, 24, 106). [У извору бр. 106 пише да га је Први светски рат затекао у Бечу и даље се наводи: „И ту је он био председник југословенског комитета у ком се трудио да преко централа у Швајцарској организује помоћ у исхрани и одећи за наше интернирце”] Естергом

Драгутиновић Илија, адвокат из Београда. Био у Бадхалу, Горња Аустрија. (6) Куфштајн

Душманић Драгица, удова. Била у Гренсбаду. (1, 6, 33, 73) Гренсбад

Душманић Драгице Анђелија. Била на лечењу у санаторијуму Аланд код Беча, у ком је и преминула. (6, 33, 73, 121) Гренсбад

Ђаја др Иван, доцент Универзитета. Задржан заједно са супругом. Цео рат је провео као конфиниран у Бечу. (6). [1884–1957, доктор биологије, оснивач Физиолошког завода, професор и ректор Београдског универзитета и редовни члан САНУ] Беч

Ђорђевић Светозар, бравар (6, 28) задржан у Бечу

Ђорђевић Софија, супруга Пере новинара. Становала на Топличином венцу 25. Пуштена крајем децембра 1914. (6, 43, 71, 76) Ђенђеш

Супруга Ђорђевић Васиљка, пиљара из Жичке 3 (44) Ђенђеш

Ђорђевић Даница, супруга Сретена, радника државнештампарије. Била с децом: Босиљком (12 година) и Пером (10 година) код брата у Батошу у Банату. (90) непознато место

Ђорђевић Милован Емил (1) Гетвајг (Göttweig)

Ђорић Ема (1) Грац

Ђукић Косте Десанка, гимназијалка. Становала у Зориној 19. (16, 43, 44) Ђенђеш

Ђукић Косте Војислав, гимназијалац, Зорина 19. (16, 43, 44) Ђенђеш

Ерчић Н. Радомир, трговачки помоћник. Био у Цриквеници и прво је био интерниран у Арад. (6, 26, 40, 53) Чеглед

Ешкенази Јаков, лимар. Налазио се болестан у Гарнизон шпиталу број 1. (1, 6, 40). [Држао је, заједно с братом, радњу у Босанској 79]

Камерхоф Гринау (Ka-merchof Grinau)

Ешкенази Саре Малвина. Била у пансиону Каролине Месинџер у Великом Бечкереку. (87) непознато место

Живановић Ђорђа Александар, ђак IV разреда реалке (1, 6, 28, 38) Дрозендорф

129


Живановић Аце Бранко, питомац МНП, који је похађао шумарску школу у Писану, Чешка. (1, 40, 121) Дрозендорф

Живановић или Живојиновић Димитрије (1) Илмау

Жикић Ђока звани Американац, обућар (48) Беч

Жујевић Мл. Савка, рођена Симић. (6, 18, 33). [У извору бр. 6 пише да је била у Глајхенбергу] Грац

Здравковић М. Персида, супруга кожарског трговца. Била у Цриквеници на одмору. Пуштена 7. маја 1915. (6, 24, 51, 90) Ђенђеш

Зрнић Лука, професор реалке (6, 43) Дебрецин (Debrecen)

Ивковић Милан, трговац. Био у Абацији. (6) Веспрем (Veszprém)

Израиљевић Драгомир, електротехничар. Био је у Новом на лечењу. (6, 16). [Он и механичар Цвољиревић Драгомир су можда иста особа]

Хајдусобозло (Hajdusob-szlo)

Илић Драгољуб, келнер. Био у Старој Пазови. (29) непознато место

Илић Драгутин, рентијер. Био у Абацији са женом и двоје деце. Задржани у Оршави, али су након месец дана супруга и деца ослобођени. (6, 20, 40, 73, 140). [Његова супруга Олга је више пута писала молбе надлежном министарству у циљу да се покуша његово ослобађање, али безуспешно] Ђенђеш

Исаковић Јосиф (1) Естергом

Јаковљевић Војислав, студент права. Задржан у Малинској код Фијуме где је био на лечењу. Ријека

Јаковљевић Борислав, трговачки помоћник (28) задржан у Бечу

Јаковљевић Чедомир, медицинар (6) Меидлинг

Јанковић Владимир, банкарски чиновник (1, 6, 40) Дрозендорф

Јанковић Милица, наставница Више женске школе. Била у Сплиту. (28). [1881–1939, позната српска књижевница. Своје прве приповетке је објавила под псеудонимом Л. Михајловић] непознато место

Јанковић Живојин, трговац и члан фирме „Јанковић и Маричић” (6, 35, 28) Асод

Јанић Обрад, чистач (28) задржан у Бечу

Јањић А. Љубомир, писар првостепеног суда београдског и резервни капетан I класе. Био у Цриквеници на одмору да би у повратку он био задржан, а породица пуштена. (6, 37). [У извору бр. 6 се наводи да је у Араду] Естергом

Јеремић Драгомир, трговачки помоћник. (1, 6, 28). [У извору бр. 1 пише да је из Крушевца и да се налазио у Гетвајгу] Гросау

Јовановић Милан (1, 6) Дрозендорф

Јовановић Јован, бравар. Рођен 1894, умро 24. 1. 1917. (1, 9) Дрозендорф

Јовановић Јован, хемичар (1, 6) Дрозендорф

Јовановић М. Велибор, студент медицине (1, 6, 24, 28) Дрозендорф

Јовановић Ане Михаило. Рођен 4. августа 1885, умро 29. 4. 1917. (1, 9) Дрозендорф

Јовановић Душан (1) Камерхоф


130

Јовановић др Милан (1, 6, 28) Карлштајн (Karlstein)

Јовановић Ангелина. Кћи Спасеније и Перише Савића. Пуштена 7. маја 1915. (6, 43, 130) Ђенђеш

Јовановић Лепосава (6) Чеглед

Јовановић Миша, адвокат. Био са супругом у Карлсбаду. (12). [Пошто је Миша вероватно надимак, може се радити и о Милану или Михајлу који су били интернирани у Дрозендорф] непознато место

Јовановић Јозефина (28) задржанa у Бечу

Јовановић Десанка, супруга Николе, сарача у фабрици шећера. Пуштена. (90) задржанa у Бечу

Јовановића Земаида, супруга проте Боже (28) непознато место

Јовановић Боже Никола, студент права (28) задржан у Бечу

Јовичић Љубомир, пуковник у пензији (28) задржан у Бечу

Јовичић Милка, супруга пуковника Љубомира (28) задржанa у Бечу

Јокић Петар, рентијер. Био на лечењу у Карлсбаду. (6, 15, 4, 43, 73) Ђенђеш

Јоксимовић Драгутин (1) Естергом

Јосифовић Олга, сестра пуковника Ђуре Јосифовића (1,6, 33, 39, 80) Дрозендорф

Кависон Самуило, трговачки помоћник у Бечу (1, 28, 39, 81) Дрозендорф

Кавон Лазар (1) Дрозендорф

Клидис Ђорђе, студент медицине (1, 13) Грац

Карагуновић Марија, удова контролора Царинарнице београдске. Становала у Краља Милана 94. Пуштена. (90) непознато место

Крсмановић Димитрије, чиновник монополске управе (1, 35).[ Мајка му је живела у Космајској 30] Дрозендорф

Крстић Божидар, ђак Трговачке академије (1, 6, 38) Дрозендорф

Коен Макс (1) Дрозендорф

Коен Хаима Марко (6) Дрозендорф

Коен М. Хаим, трговачки агент, са женом и две кћерке (28, 35) Беч

Коен Леон, техничар (6, 40) Асод (Aszód)

Коен Јелена с двоје деце (28) задржани у Бечу

Коен Мици (28) задржанa у Бечу

Коен Марија, удова Јакова, трговца. Становала је у Кнегиње Љубице 2. (123) непознато место

Колаковић Милутин, шегрт, 15 година. Пуштен 12. августа 1915. (91, 150) Нови Сад

Кондић Ана, супруга генерала Владимира Кондића, команданта Тимочке дивизије I позива. Била са двоје деце, највероватније у посети оцу Адолфу Валтеру у Бечу. (6, 128) Беч

Костић Божидар, студент (1, 6, 16). [Божидар Христић или Крстић и Божидар Костић могу бити иста особа. У извору бр. 6 је уписано да је Костић интерниран у Куфштајн] Грац

Костић Милева, учитељица. Била у Краљевици. (6, 18) Ђенђеш

131


Костић Милан (67) Кошице

Костић Персида, супруга Љубомира, келнера у хотелу „Москва“. Била са синовима Миланом и Јоцом, који су имали испод 10 година. Пуштени. (90) непознато место

Кошанин др Недељко, доцент на Универзитету у Београду. Од 28. 6. до 30. 9. налазио се у затвору. (1, 39, 81). [1874–1934, ботаничар, професор, управник Ботаничке баште „Јевремовац“ и члан Српске краљевске академије] Грац

Крејановић Милан, интерниран 10. 8. 1914. Кечкемет (Kecskemét)

Крикнер др Јован, секретар Трговачке коморе. Био са супругом на брачном путовању у Фијуме. (13, 72) Веспрем

Крстоношић Иван, правник (6, 40) Асод

Крстић Милоје, студент медицине (1, 6, 28) Дрозендорф

Kрстић Анка, супруга Игњата, предузимача. Становала у Душановој 5. Била у бањи Бузјашу. Пуштена. (90) непознато место

Лазаревић Атанасије, типограф. Био у Загребу. (24) непознато место

Лазић Драгољуб, студент фармације. Био у Загребу. (24) непознато место

Левадиновић Младена Илија. Био на занату и није био интерниран или конфиниран. (59, 68) Беч

Леви Солчика, супруга Јосифа М. из Душанове 28 (35) непознато место

Леви Арон Моша, трговац. Био са супругом Линдом и четворо деце у Халу. (6, 25). [У списковима се помиње и Леви А. Миша, те је можда реч о штампарској грешци, односно да се у ствари ради о Моши] непознато место

Леви Султана (28) задржана у Бечу

Лудвик Јован, столар (28) задржан у Бечу

Лукић С. Наталија. Била са четворо деце у Новом. (93) непознато место

Лукић Светолика Стеван, шегрт-бравар. Пуштен 12. августа 1915. (91) Будимпешта (Budapest)

Магдић Љубица, супруга Владимира, благајника Општине београдске. Била са четворо деце у Новом. (6, 93) непознато место

Манојловић Јелене Зорка, супруга Пантина. Становала у Београдској 20. (6, 43, 73, 72) Ђенђеш

Маринковић Златомир, судски помоћник или сапунџија (28) задржан у Бечу

Маринковић Наталија, супруга Благоја, служитеља основне школе. Становала је на Крагујевачком друму. Била са децом Јеленом (10 година) и Александром (8 година). Пуштени. (90) непознато место

Мариновић Милутин, генерал, са супругом. Налазио се у Карлсбаду на лечењу и ухапшен је приликом повратка у Бечу. (6, 151) Јакабхаза (Jakabháza)

Марковић Аћим, медицинар (6) непознато место

Марковић Петар, столар (1, 6, 28) Дрозендорф

Марковић Милица с двоје деце, Вером и Стеваном (28) задржани у Бечу

Марковић М. Катинка (28) задржан у Бечу

Марковић Влада, шеф београдске ложионице. Задржан прво у Фијуме. (6, 13, 160) Дебрецин


132

Супруга Марковића Александра, са станом у Иван беговој улици број 11. У Бечу је становала код Гизеле Брандл, IV Schlechmuldgasse 3. (35) Беч

Марковић Миша. Успео да из притвора побегне у Цирих. (127). [Син или рођак Владе Марковића, тадашњег директора железница] непознато место

Матић Милан, кожарски трговац. Био у Новом, задржан у Фијуме, одакле је интерниран 10. јула. (6, 14, 38). [У извору бр. 6 пише да је интерниран у Хајдусобозло] Дебрецин

Матић Милана Божидар, касапин. Становао у Милетићевој 17. Пуштен 12. августа. (91) Будимпешта

Мејухас Мике Нисим, трговачки агент (1, 6, 39, 81) Дрозендорф

Мејухас Мике Јосиф, трговачки агент. (1, 6, 39, 81). [За оца Мику се наводи да је живео у Васиној 7] Дрозендорф

Мајка Мејухас Јозефа и Нисима (39) Беч

Мејухас Лика (28) задржан у Бечу

Миланковић др Милутин, професор универзитета, интерниран пре прве окупације. Његова супруга Христина спроведена је у Беч, али није интернирана. (40, 43) Нежидер

Милановић Милан (1) Швац (Schwaz)

Милановић Живан, студент медицине (1, 6, 28) Дрозендорф

Миленковић Димитрија Милан. Становао у Зориној 5. (49) Вац (Vácz)

Миленковић Божидар, књиговођа (6,40) Нежидер ( Neusiedl)

Миленковић Таса. Врло брзо је пуштен. Ђенђеш

Милинковић Душан, трговачки помоћник (1, 6, 28) Дрозендорф

Милић Милица (1, 6, 35). [Рођака Стојановић Руже] Егер (Eger)

Милић Милојко, шегрт, 14 година. Пуштен 12. августа 1915. (91) Нови Сад

Милићевић Мића (Милић), секретар касације (1, 28) Гросау

Супруга адвоката Миливојевића (72) Ријека

Миливојевић Мита, адвокат (6, 38) Хајдусобозло

Милојевић Богосав, трговац (1, 6, 28, 39, 81) Дрозендорф

Милојковић Марко (1, 6, 55). [У извору бр. 6 пише да је из Крушевца] Гросау

Михајловић Драгослав, студент медицине (1, 6, 28) Дрозендорф

Миљковић Марија, супруга Милутина, апелационог судије (1, 6, 40, 74) Дрозендорф

Милојковић Драгутин (1) Гросау

Миловановић Милан, адвокат. Био у Маријенбаду. (1, 12) Егер

Миловановић Милана Стеван. Правник из Нансија. Био на одмору у Маријенбаду. Син адвоката Милана. (12, 127 ) Егер

Миловановић др Милован. Након 16 дана ослобођен и отпутовао за Швајцарску. Професор судске медицине и оснивач Судско-медицинског завода Медицинског факултета у Београду. (20, 28) задржан у Бечу

Миодраговић Јована Зaгорка. Становала је у Капетан Мишиној 18. (6, 35, 77) Беч

133


Миодраговић Јована Димитрије. Прво је био интерниран у Дрозендорф. (1, 6, 45, 28, 77) Карлштајн

Мирковић В. Јелена (6, 28, 43, 73) Ђенђеш

Мирковић В. Ружица. Била са сестром Јеленом у Краљевици на лечењу. (6, 28, 43, 73) Ђенђеш

Митрановић Данка, наставница (6) Соутиц, Чешка

Митровић Живојин, обућар (6, 43, 61) Вац

Митровић Даринка, супруга Живојина, обућара (43) Беч

Митровић Живојина Софија (43) Ђенђеш

Митровић др Чедомир, професор Београдског универзитета. Био у Цриквеници на одмору. (6, 11, 40, 72) Јасбрењи

Митровић Драгутин, трговачки помоћник (1, 6, 28) Гросау

Митровић Душан, медицинар (6) Гросау

Мићић Стеван, свршени ђак Трговачке академије (6, 18) Хајдусобозло

Михаиловић Тодора Јован (6, 40) Јасбрењи

Михајловић Чедомир. Mајка му се звала Аница Илић и живела је у Љубљанској 56. (6, 43) Вац

Михајловић Михајла Тричка син? (123) Беч

Мишковић Милица, супруга Владе, инспектора рударског одељења МНП. Била са петоро мале деце у Ловрану на мору. Задржана у Земуну 16. јула. непознато место

Мојсиловић Самуило, трговачки агент. Био у Берлину. (6, 28) Ђенђеш

Мусиловић Сава (66) Ракошвалота

Мушиковић Хранислав, стаклар (28) задржан у Бечу

Натика Асаел. Пуштена 7. маја 1915. (130) Будимпешта

Неготинац Милан, грађевинар. Ухваћен на броду код Молдове. (127) непознато место

Ненадовић др Љубомир, лекар. Био прво интерниран у Ђенђешу, из ког је пуштен. (6, 43, 123) Темерин

Николић Грује Симеон (1, 6, 43) Дрозендорф

Николић Грује Стеван (1, 6, 43). [Отац Симеонов и Стеванов Груја био је шеширџија] Дрозендорф

Николић Андре Радоје, гимназијалац. Син Андре Николића, председника Народне скупштине. Ослобођен. (1, 6, 107) Грац

Несторовић др Никола, професор универзитета. Био у Граду код Трста. Професор Техничког факултета и архитекта. (6, 13, 43, 71, 72) Ђенђеш

Новотни ?, супруга кобасичара Ђенђеш

Новаковић Љубе Илија, студент права и резервни коњички потпоручник. Био у Граду код Трста. (12, 51). [Oтац Љуба био је бивши народни посланик] Јакабхаза

Обреновић Т. Милош, члан Српског народног позоришта. Последње вести о њему биле су из Приједора. (32) непознато место


134

Обреновић Наталија, наставница математике у Првој женској гимназији. Била у Краљевици с троје сестрине деце: Ружом, Десом и Војом. Пуштени 7. маја 1915. (6, 22, 42, 43, 130). [Њена сестра је била супруга Михаила Анастасијевића, професора из Шапца]

Ђенђеш [Иако се у извору бр. (41) наводи да су интернирани у Чеглед, остали указују да су били у Ђенђешу]

Орешковић Боривоје, адвокат. Био у бањи Глајхенберг. (1) Грац

Остојић Љубомира Љубица. Становала у Босанској улици број 65. До 5. септембра 1914. је била код рођака у Панчеву, одакле је интернирана. (35, 80) Асод

Павловић Софија, рођена Дели-Марковић. Била у Глајхенбергу. (1, 6, 18, 33, 57) Грац

Пајић Милосав, обућар (28) задржан у Бечу

Панић Антоније, начелник саобраћајног одељења железничке дирекције. Био са супругом, кћерком и два сина. (6, 34, 43, 73) Ђенђеш

Пантић Живан (1) Штајнклам (Steinklam)

Пеичиновић Милорад, интерниран у фебруару 1915. Кечкемет

Петковић Добра, адвокат. Био са женом у Францсбаду. (1, 36, 80) Егер (Cheb)

Петковић Душан, капетан прве класе (6, 38) Јакабхаза

Петковић Христина, супруга Душана, капетана прве класе, с кћерком Вером (6, 28, 38) задржана у Бечу

Петковић Драгутин (1) Куфштајн

Петковић Александар, трговачки помоћникГрос Селовиц бај Брун (Gross Selovitz bai Bruun)

Петровић Милош, ђак (1, 38) Дрозендорф

Петровић Петар, банкарски чиновник (1, 38) Дрозендорф

Петровић Зорка, удова Јована Петровића, бившег шефа књиговодства у Главној државној благајни и мајка Петра и Милоша (6) Беч

Петровић Александар, трговачки помоћник (1, 6) Илмау

Петровић Васа, агент Српског бродарског друштва. Био у Глајхенбергу. (1, 18) Грац

Петровић Драгиша (1) Штајнклам

Петровић Чедомир (1) Куфштајн

Петровић Нићифор, котролор дирекције. Био са супругом у Халу. (6) Куфштајн

Петровић Владимир, трговачки помоћник (1, 6, 28) Куфштајн

Петровић Јован Нови Сад

Петровић Милоја Драгомир, шегрт-лимар. Пуштен 12. августа 1915. (91) Будимпешта

Перишић Тодор Петроварадин

Перишић Тадија (1, 6) Гросау

Перовић Милева (43) Ђенђеш

Пероло Јозефина (160) Беч

Пепић Василије, писар Првог окружног суда београдског. Био на одмору у Абацији. (6, 16,46) Чеглед

135


Пешић Х. Стојан, трговац (6, 24, 38). [Највероватније се ради о Пешић Стојану, књиговођи фирме „Миша Полићевић и компанија”, који је био на одмору у Цриквеници са женом и двоје деце] Хајдусобозло

Полић др Александар (1) Дрозендорф

Протић Љ. Милован, студент медицине у Бечу (1, 6, 11, 28) Дрозендорф

Поповић Војислав, пакетар у београдском магацину (28) Молдава

Поповић Љубица, супруга др Павла, инспектора санитета у пензији. Била у Бадену. (6, 1, 33) непознато место

Поповић Милован (1) Карлсбад

Поповић М. Миливоје, трговац (1, 16, 35) Карлсбад

Поповић В. Драгутин, трговац (24, 35) Карлсбад

Прапорчетовић Иван, медицинар (1, 6) Вајдхофен и Меидлинг

Путниковић Милош, ђак 6. разреда гимназије који је становао у Таковској улици број 25. Због лошег здравља је пуштен из Дрозендорфа да живи у Бечу. Стараоц му је био Ђока Несторовић, председник Општине београдске. (1, 6, 43) Беч

Раденковић Војислав, електротехничар (1, 6, 39, 81). [У извору бр. 6 пише да је из Ниша, а у осталима да је из Београда и да је његов отац Димитрије, шпедитер] Дрозендорф

Раденковић Будимир, трговац, члан фирме „Д. Ђукановић и Комп”. Био са супругом и децом у Маријенбаду. Супруга с децом је пуштена да оде до Фијуме, где су и задржани. (6, 16, 35, 28) Асод

Супруга Раденковић Будимира с децом (16, 35, 28) Ријека

Радовановић Петар, трговац, био заједно са супругом у Карлсбаду. (12) непознато место

Радојевић Д. Љубомир, 40 година, трговац и шпедитер. Био у бањи Халу на опоравку. (1, 6, 24, 63) Дрозендорф

Радојевић Радисав, писар Универзитета и резервни потпоручник VII пука. Налазио се у Гарнизонској болници бр. 23 у Загребу. (50) непознато место

Радојковић Јеремија, трговац и члан фирме „Радојковић и Ристић”. Био у Цриквеници. (6, 40) Јасбрењи

Радуловић Милан (1) Естергом

Радуловић др Милорад, секретар берзе. Био у Карлсбаду. (1, 6, 14, 40, 81) Куфштајн

Рајић Негован, чиновник главне контроле, са супругом. Био у Новом. (6, 40, 71) Ђула

Рајковић С. Велимир. (1, 6). [У извору бр. 1 је највероватније пописан као Раниковић Велимир] Дрозендорф

Ранковић Ангелина (6) непознато место

Ристић Сретена Јосиф, касапин (1, 6, 43). [Његов отац је тада држаo кафану у Сарајевској 73] Дрозендорф

Ристић Танасије, трговац, са супругом. Били у Карлсбаду. (18). Грос Селовиц бај Брин и Брин

Ристић Велимир, апелациони судија. Био у Карлсбаду. (6,39, 81) Куфштајн


136

Ристић Сима, књиговезац (28) задржан у Бечу

Деца доктора Рибникара, Владa и Станислав, са рођаком Мицом Живковић. Били су на Хвару, па код Груице Павића у Загребу. (6, 128) непознато место

Робичек Антоније (6) непознато место

Робичек Бернард, књиговођа Пореске управе Министарства финансија. Био у Абацији. (6, 14, 40) Вац

Роквић Ђорђа Војислав, техничар (1, 43, 54). [Његов отац је био професор на Војној академији] Дрозендорф

Русо Јованка (Јохана) са сином Ликом задржани у Бечу

Русо Ј. Мата, чиновник Народне банке (1, 6, 24) Куфштајн

Савић Катица, супруга Ђорђа, бравара. Становала у Катанићевој 11. Пуштена. (90) непознато место

Сарић Милан, фотограф (6, 40, 28, 74) Асод

Станић Илија, трговачки помоћник (1, 6, 28) Дрозендорф

Ста(о)јић Петар (1) Гаунден (Gaunden)

Симић Коста (1) Петау (Petau)

Станковић Јанићије (1) Грац

Станковић Чедомир, шеф књиговодства. Био у Новом. (6, 12, 71, 72) Ђенђеш

Станковић Коста, кафеџија. Ослобођен. (130) Будимпешта.

Стевановић Ст. Ми(т)ша, рентијер (1) Куфштајн

Стевановић др Димитрије. Ослобођен. (128) задржан у Бечу

Стефановић Милоје. У прво време се налазио у болници у Великом Бечекереку. непознато место

Супруга Стефановић Виловски Тодора, шефа пресбироа. У почетку je била задржана у Грундену, па пуштена да остане у Бечу. (6, 128) Беч

Стефановић Михајла Мирко, шегрт-бравар. Пуштен 12. августа 1915. (91) Будимпешта

Симић Л. Давид, трговац и народни посланик. Био са породицом у Рајхенхалу. (6, 21, 34, 38) Беч

Спасојевић Ђорђе, студент фармације (6, 39, 81) Вац

Срећковић Љуба, директор Кланичког друштва (16) непознато место

Станимировић Милоје, интерниран пре окупације (6) Нежидер

Стојадиновић Никола (1) Естергом

Стојадиновић Јован, радник (1, 6) Илмау

Стојиловић Живко, медицинар (1, 6, 28) Дрозендорф

Стојиљковић Војин, мајор. Становао у Драгачевској 24, а супруга му се звала Вукосава. (6) Јакабхаза

Стојичевић Милоје (1) Штајнклам

Стојчевић ?, учитељица Ђенђеш

Стојковић М. Душан, зубар. Био у Карлсбаду. (1, 18) Гросау

Стојановић Ђорђе, медицинар (1, 6, 28) Карлштајн

Стојановић Даница (6, 28, 30, 35) Егер

137


Стојановић Ружа, супруга пуковника Стојановића (127) Егер

Стојановић Давид (1) Егер

Суботић Меланија, супруга др Војислава. Била на лечењу у Грименштајну, али је успела да отпутује у Швајцарску. без података

Суботић Даринка, удова (28) задржана у Бечу

Суботић Даринке Јелица (28) непознато место

Талви Аврама Леон, са породицом. Умро 8. 1. 1915, стар 43 године. (20, 53) Ђенђеш

Тајтацак(овић) Рахила (28) задржана у Бечу

Татић Славко, писар министарства финансија. Био у Абацији. (6, 19) Ђенђеш

Теста Моша, трговац (28) задржан у Бечу

Теста Нисим, ослобођен. (6). [Овде се највероватније ради о Тести Нисиму и сину који се помињу у извору бр. 25, а који су били на лечењу у Рајхенхалу] задржан у Бечу

Тоболар Барбара (1) Литомишл

Тодоровић Сергије, књиговођа и резеврни официр. Био у Абацији. (16, 28) без података

Тодоровић Живојин, шећерџијски радник (бомбонџија) (1, 6, 28) Дрозендорф

Тодоровић Милош, медицинар (1, 6, 28) Дрозендорф

Тодоровић Војислав (1) Гетвајг

Томић Рајко, калдрмџија. Умро 10. 4. 1915, стар 69 година. (10) Ђенђеш

Томић С. Душан, професор на Техничком факултету. Био са супругом у Халу. (6, 16) Куфштајн

Тошић Филип, келнер (1, 6, 28) Камерхоф

Трифуновић Драгутина Миливој, студент филозофије. Становао у Смиљанићевој улици број 4. (1, 40) Дрозендорф

Трпковић Војислав (1) Илмау

Фелдман Рудолф, трговац собног намештаја. Биo са мајком Катарином у Францсбаду на лечењу (1, 6, 28, 36, 40, 78) Егер

Фелдман Катарина, мајка Рудолфа Беч

Филимановић Новица, трговачки помоћник (1, 38, 91) Дрозендорф

Фроберг Оскар (1) Дрозендорф

Фроберг Л(у)ојз (1, 40) Дрозендорф

Хара Јулијус са женом. Мајка му се звала Роза и становала је у Јовановој 40. (6, 123) Ђенђеш

Хоровиц Самуило, штампар. Затекао се на бечкој клиници на лечењу. (14) Беч

Хоровиц др Хуго, лекар и резервни капетан. Био у Бечу на лечењу и убрзо је пуштен. (14, 28) Беч

Хаим Б. Јосиф, стар 62 године (129). [Имао је два сина: Јозефа, лекара, и Леона, правника] Беч


138

Хофман Франтишек, учитељ гимнастике у Четвртој београдској гимназији и наставник борења на Војној академији (6, 39, 40, 81) Асод

Христић Ђорђе, студент фармације (28) задржан у Бечу

Христић Божидар, студент технике (1, 16, 28) Грац

Христић Коста, медицинар (128) задржан у Бечу

Хранисављевић Милан (1) Гетвајг

Ћирић Марија, супруга Влајка, чиновника Београдске кланице, с дететом (6, 43) Ђенђеш

Цветковић Јанићије, трговац (1, 6, 28) Дрозендорф

Церовић М. Милева. Пуштена 7. маја 1915. (130) Ђенђеш

Цвољиревић Драгомир, механичар непознато место

Чачић Мијајло, трговачки помоћник (48) Беч

Шоповић Мила (1) Куфштајн

Шемајиловић Ћезар, радник (28) задржан у Бечу

Шонда Јован, трговац (1, 6,39, 81) Рокицајн

Шонда Стана, с кћерком, била у Ишлу. Пуштена је средином септембра. (121) непознато место

Шланг Игњат, рабин (6, 73) Ђенђеш

Табела 5. Списак задржаних и интернираних Београђана који су се налазили у Аустроугарској пред почетак Првог светског рата

Table 5 List of retained and interned citizens of Belgrade who happened to be in the territory of Austria-Hungary immediately before World War I

Као што је у тексту већ поменуто, постоје и многе недоумице о томе да ли су неки грађани Београђани или не. С обзиром да је то врло тешко прецизно утврдити, њихов списак је приложен у напомени.31

31 Интернирци за које не пише да су из Београда, али који би на основу неких индиректних показатеља то можда могли бити, су: Томић Марија са четворо нејаке деце, налазила се у Карлштајну, Максимовић Живко, шеф кланичког друштва, Крајновић Лазар, интерниран у Камерхоф Гринау, Дулић Т. Јован, гим-назијалац, заробљен на броду из Дубравице за Бео-град, Вуловић Никола, свршени матурант, био на ле-чењу у Цриквеници, Петровић Драгутин, крмар на броду „Београд“, Дрндаревић, чиновник Железниче

дирекције, заробљен на „Делиграду“, Кулић Алек- сандар, рачуноиспитач Главне контроле, био у Но-вом на лечењу, задржан 10. јула у Фијуме и касније интерниран у Ђулу, Радомир Лонгиновић, капетан брода „Вардар”, интерниран у Чеглед, Вукадиновић Бранислав, гимназијалац, и Вукадиновић Дими-трије, ђак учитељске школе, отпутовали код тетке у Турски Бечеј, одакле се нису вратили, Марковић Лепосава са кћерком Јелисаветом, задржана у Ибсу на Дунаву, Симић Милоје, краљевски трговачки агент у Трсту, Живадиновић Андреја, ђак, 17 годи-на, у Марибору, отац Драгутин био је инспектор Министарства финансија, Божовић Милорад, ин- терниран у Асоду. Ови људи неће бити урачунати у коначан број интернираних у овом периоду пошто се за сада не може сигурно потврдити да су из Бео-града. За следеће особе се у Регистру наводи да су из Београда, али се на другим местима каже да су из неког другог града, тако да ни они нису урачунати

139


ИНТЕРНАЦИЈA БЕОГРАЂАНА ТОКОМ ПРВЕ ОКУПАЦИЈЕ У ДЕЦЕМБРУ 1914. ГОДИНЕ

Друга целина прве фазе процеса ин-тернирања почиње упадом непријатељске армије у Мачву и Подриње у августу 1914. године. Аустроугари су тада са привреме-но заузете територије у интернацију од-вели и велики број цивила, међу којима је било највише старих, жена и деце. Један део ових заробљеника задржан је извесно време у Босни и Срему, одакле је касније спроведен у логоре широм Двојне монар-хије.32 Интернирање цивила са привре-мено окупираних територија Краљевине Србије представљало је кршење Хашке конвенције о законима и обичајима рата на копну из 1907. године, чији је Аустро-угарска била потписник. Она и остале Централне силе су касније током рата често одбијале да прихвате хуманитар-не мисије међународног Црвеног крста, што је било противно одредбама Женев-

у Београђане, и то су: Сретеновић Никола из Ми-хајловца, Вучићевић Живко, медицинар из Оклетца, Ђорђевић Светислав Света, бравар из Прокупља, Ђоковић Лека, техничар или медицинар из Ужица, Давидовић Соломон (или Самуил), медицинар из Пожаревца, Христић Коста, медицинар из Врања, Костић Тодор, књиговезац из Лесковца, Марјановић Чедомир, трговачки помоћник, Јанковић Владимир, трговачки помоћник из Лесковца, Петковић Милоје, сајџија из Тополе, Тешовић Пантелија, трговачки по-моћник из Јездића, Стаменковић Никола, келнер из Врања, Стојковић Владислав, колар из Оглађеновца. Такође, из Београда је, услед проблема с јетром, у Ђенђешу 19. 6. 1916. године умро и Ивановић Илија, стар 64 године. Нажалост, за сада се не може са си-гурношћу утврдити од када се он налазио у логору.

32 О аустроугарским злочинима у Мачви и Подрињу објављено је доста публикација и радова, од којих су сигурно најзначајнији они које је написао др Рудолф А. Рајс, швајцарски криминолог.

ских конвенција.33 Иако је интернирање цивилног становништва представљало кршење међународних уговора, то није спречило Аустроугаре да с овом праксом наставе и у наставку рата, током бита-ка на Дрини и Колубари, када су поново привремено заузели и окупирали један део територије Краљевине Србије. Што се становника Београда тиче, они су се са процесом интернирања сусрели по-четком децембра 1914. године, по новом календару. Након успешне офанзиве по-четком Колубарске битке, аустроугарске трупе су 19. новембра/2. децембра 1914. године успеле да заузму Београд и његову ширу околину. Током ове прве окупације, која је трајала тринаест дана, аустроугар-ска војска вршила је и разне злоупотребе и злочине над цивилним становништвом у Београду, али и над мештанима околних села. Конкретно, са хапшењима и интер-нирањима цивила из Београда и околине окупаторске власти започињу онда када постаје извесно да ће српска војска извр-шити успешан противнапад и врло брзо ослободити Београд. Најпре су 11. и 12. децембра, по новом календару, похапше-ни цивили из околних села, којих је, на основу каснијих извештаја среских наче-лника, било 1.509.34 Један од аутентичних

33 Стојанчевић Владимир, „Цивилни интернирци у логорима Аустро-Угарске и Бугарске у време Првог светског рата”, у Научни скуп Србија и стварање југословенске државе 1918. године, ур. Славенко Терзић (Београд: Научна књига, 1989), 404. Овде је потребно нагласити да су и остале велике силе учеснице рата, Француска, Енглеска, Русија, Италија и Немачка, такође одводиле цивилно становништво у интернацију.

34 „Аустријска насиља”, Политика, 21. децембар 1914, 1; „Аустријска зверства”, Политика, 29. децембар 1914, 2; 5. јануар 1915, 2. Окупатори су у почетку плаћали


140

записа о интернирању мештана из око-лине Београда оставио је Живан Панић,

храну коју су узимали, али по цени која је била за трећину и четвртину нижа од тржишне, углавном у ратним новчаницама од 2 круне, које у Краљевини Србији нису имале никакву вредност. Оно што није платио новцем или признаницом, окупатор је присилно одузимао: коње, волове, дебеле свиње, пиће, новац, оружје, одевне премете, постељину и разне друге ствари. У појединим селима Врачарског среза, из општинских кошева покупио је сав кукуруз, повадио ограде и погорео велику количину шаше. Знатна штета причињена је приватним кућама, школама, црквама и железничким станицама. У селима у околини Београда, на удару су биле и општинске зграде, из којих је развучена и уништена архива, а у Белом Потоку, Кумодражу и Жаркову, из општинских благајни опљачкан је сав новац. Осим економске деструкције, окупатор је у околним селима вршио и злочине над цивилима, попут силовања и убистава. У Oпштини мокролушкој убијена су три мушкарца и једна жена, у рипањској два цивила, у кумодрашкој једна особа, у Пећанима старац Коста Пантић, у Лесковцу Коста Димитријевић и Петар Зарић, у Конатицама Милорад и Ранисав Ђорђевић и Гаја, локални наполичар, у Општини дучинској стрељан је Василије Стефановић, у Сопоту је мучен Глиша Новичић, вршилац дужности председника општине, који је од тих последица умро, у Општини ропочевачкој убијен је Тома Ивановић, у Општини неменикућској убијени су дечак од 16 и девојчица од 14 година, у Општини бабљанској убијена је Милојка Мићовић, супруга Алексе, у Грочанском срезу је убијено 9 лица и силовано 5 жена итд. По срезовима, број интернираних изгледа овако: Врачарски 586, Посавски 626, Грочански 127 и Космајски 170, укупно 1.509 становника, од којих су већину чинили млађи од 18 и старији од 60 година. Међутим, у овим пописима и извештајима има неслагања око броја интернираних. За Космајски срез се прво наводи да је интернирано 38 цивила, а када се сабере број по селима, он износи 142. За Посавски срез се прво даје збирни податак од 471 интернираног лица, а када се сабере по селима, има их 626. Такође, међу ових 1.509 интернираних био је и знатан број војних обвезника, који су се по разним основама у том периоду затекли код својих кућа. У Посавском срезу су била 264 војна обвезника, у Космајском 28, док се за остала два среза не дају засебно подаци, тако да њихов број није познат.

бивши народни посланик и председник Општине железничке, који у писму од 6/19. јануара 1915. године наводи: „Швабе су нам однеле ограде, сено и пиће, неш-то су платили, а више џабе, народ нису ништа кињили само су нас највише оште-тили, што су нам одвели у ропство по по-влачењу 124 лица које млађи, које стари све од 16 до 60 година. Што се тиче цркве, ништа нису дирали, апсолутно ни књиге ни остало, све је остало као што је и било, поп је дошао и црква ради“.35 Податак о 124 интернирана мештана је тачан и он, заправо, најбоље сведочи о размери хајке која је спроведена 11. и 12. децембра у се-лима у околини Београда. Сличну судби-ну доживели су и Београђани 13. децем-бра. Како је изгледало њихово хапшење и интернирање описује београдски про-фесор др Јован Миодраговић, који пише: „Ево горе на пијаци и свуд по улицама њи-хови жандарми на коњима, па хватају све мушкарце ко год прође. Код Коларца на ћошку стоје њих десетак и хватају ко год прође. Па кога хватају? Запитах ја држећи да хватају само војне обвезнике. Све, Све. Мушке од 15 до 60 година, а хватају и женске. У том уђе с пијаце и сусетка го-спа Ружа и рече: Који им је ђаво, те се рас-помамили данас, те хватају све и одводе. Хватају све мушкарце од 18 до 50 година. И по пијаци све хватају. Разбежа се свет, нигде никога на пијаци. И сељаке хватају! Тек сам био сео за свој писаћи сто да ово запишем, а ја видим кроз прозор како Ду-шановом улицом, озго од Дома воде једну гомилу света: десетак штрафуна на коњи-ма наоколо, а у средини сиротиња раја, ни

35 Ненад Лукић, Историја Железника 1528–1945, књига 1 (Београд: ГО Чукарица, 2011), 127.

141


крива ни дужна, иде куд јој рекну. И после су причали да су ти штрафуни били већи-ном Мађари“.36

Изузетно је тешко установити тачан број Београђана ухапшених и интерни-раних почетком децембра 1914. године. Примарни извор за утврђивање броја и приређивање поименичног пописа интер-нираних су већ помињани спискови Цр-веног крста, за које важе ограничења ра-није наведена у тексту, као и спискови са именима 482 Београђана, које је у неколи-ко бројева објавила Политика. Упоређи-вањем ова два извора идентификован је 181 Београђанин који се помиње у оба, на основу чега је закључено да се ради о ис-тим особама. Један од проблема предста-вља чињеница да је велики број грађана на-пустио Београд током прва четири месеца рата, те се управо из овог разлога не може за преостале интернирце из Политикиног списка, њих 301, тврдити да су интернира-ни, када постоји и велика могућност да су само привремено напустили Београд. Уха-пшени Београђани су великом већином интернирани у три велика логора, Нежи-дер, Болдогасоњ и Нађмеђер, али и у неке мање, попут Ваца. Логор Нежидер био је искључиво намењен за цивиле, у Болдо-гасоњу су заједно били смештени цивили и војници, док је Нађмеђер био намењен само за војнике. Међутим, спискови из Политике помогли су да се идентификује један број Београђана који су сматрани војницима или војним обвезницима и који су управо из тог разлога интернирани у логор Нађмеђер. По подацима из списко-

36 Јован Миодраговић, Трагични дани Београда, Белешке из тринаестодневне владавине аустријске у Београду (Београд: С. Б. Цвијановић, 1915), 78–80.

ва Црвеног крста, почетком 1915. године, у три поменута логора из Београда и Ок-руга београдског налазило се 1.520 циви-ла, од којих 561 Београђанин.37 Ако упо-редимо број интернираних цивила који су утврдили начелници београдских срезова с бројем пописаних у списковима Црвеног крста, можемо закључити да су они при-ближни и највероватније тачни. Да ли је и колико људи из ова три логора репатрира-но у лето 1915. године на основу договора аустроугарске и српске владе, за сада није познато.

Услови живота у ова три логора били су испод хигијенског и здравственог мини-мума, што се одразило на велику смртност интернираних грађана и војника. Крајем 1914. и почетком 1915. године у њима, али и у већини других логора, завладала је епидемија пегавог тифуса, која је однела изузетно велики број живота. Београдски трговац Танасије Хаџи Ристић, који је уха-пшен и интерниран 12. децембра, о исхра-ни у логору Болдогасоњ наводи: „Храна је била мизерна, ујутру кава од цагуре, у по-дне 25 грама меса скуваног у води, увече чај од купиновог лишћа. Хлеб смо у почетку добијали 1 кг а затим 800 грама на 2 дана. И то хлеб од кукурузног брашна, трица и коре од жира”.38 Глишић Лазар из Вреоца, који је као ратни заробљеник интерниран у Нађмеђер, забележио је 1965. године сле-деће: „Овде су прегледали моје објаве и друго и утврде да сам ја српски војник; и саслушају ме ја сам им каз`о да сам потпо-ручник и да знам немачки језик. За одело

37 У коначан збир за Београдски округ нису урачунати подаци за Обреновац и околину, а по којима је било интернирано 452 цивила, од којих 376 у Нежидер, и 471 војник, од којих 121 у Болдогасоњ.

38 „У Болдогaсoњфалви”, Политика, 11. јун 1915, 1.


142

нико ме није питао – добио сам друго оде-ло и спровели ме у Будим Пешту. Одавде у лагер Нађ–Међер – интелегенц. бараку нумера – 10. у Мађарској и одреде ме за толмача. Овде је било још девет барака – у великом кругу а за нас је била посебна барака и посебно ограђене ми смо имали нешто боље чистије имали смо неколико војника што су водили рачуна о чистоћи. Овде су били само књижевници, официри, професори. Храна је била иста 500, проје, ражаног на 2 дана на једног, чорбе од ре-пице, кромпира, зелени, купус, зеље, ке-лерабе, на подне и увече за доручак нема ништа. Могли смо тако од стражара узети шећера ко је имао пара, дувана, шибице, слаткиша, ту је било толико вашију и ле-жали многи од тифуса – направљене шине дрвене по шљиперима. Ту је било бла-то поплавила вода, ударени кочићи и по њима заковане даске и по њима се ишло. Много умрло и они имали вагончиће од дасака и оне који се разбољевају онако још полуживе их са све ћебетом умотају и баце у колица и оне мртве покупе и просипају у рупе велике ископане по 50 метара и ду-бине око 2 метра и тако је умрло овде око 40.000 људи“.39 Слични услови били су и у остала два логора, са значајном оградом да у Нађмеђеру није било 40.000 жртава. О њиховом броју у ова три логора биће више речи у наставку.40

39 Записи старих Вреочана, Приватна колекција З. А. из Лазаревца. Овај велики број умрлих који износи Глишић највероватније представља рефлексију на страхоте које је видео и преживео у логору.

40 О условима живота у логорима видети у: Мирчета Вемић, „Помор Срба ратних заробљеника и ин-тернираних цивила у аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914–1918“, Зборник Матице српске за друштвене науке 147 (2014): 228–231. У даљем тексту (Вемић, „Помор Срба“).

ИНТЕРНИРАНИ У НЕЖИДЕРНајвећи логор за интерниране цивиле

из Краљевине Србије током 1914. године био је Нежидер (Neusiedl am See), који се налазио 52 километра југоисточно од Беча, у близини истоимене вароши и је-зера. До 1919. године административно је припадао Мошонској жупанији, чије је седиште било у Пожуну (Братислави), у угарском делу Двојне монархије, док да-нас припада Аустрији и њеној покрајини Бургенланд.41 На периферији вароши на-лазила се хусарска касарна, која је током августа и септембра 1914. године претво-рена у логор за интерниране цивиле. Ло-горски комплекс је заузимао 29 хектара и у њему се у почетку могло сместити око 10.500 интернираца, да би почетком 1915. године био проширен изградњом нових барака, када је могао да прими око 15.000 интернираца.42 Први заробљеници стигли су у логор средином септембра 1914. го-дине и били су махом из Мачве и Под-риња, али и Срби и Црногорци из неких делова Аустроугарске. Крајем октобра у логору се налазио 2.201 интернирац, а до тада је већ њих 70 преминуло. Подаци о укупном броју интернираних грађана Краљевине Србије до краја 1914. године у Нежидер врло су различити. На основу спискова Црвеног крста, у Нежидеру су у јануару 1915. године била најмање 3.734 интернирца, а пошто су до тада многи од

41 Душан С. Кривокапић, Сећања из нежидерског лаге-ра 1914–1918. године и белешке са присилног рада у лагерима Бора 1943. године (Матарушка Бања: Д. С. Кривокапић, 1976), 27.

42 Еva Maria Mannsberger und Karl Schäfer, „Das Neusiedler Internierungslager 1914–1918”, Neusiedler Jahrbuch ХI (2008/2009): 7. У даљем тексту (Manns-berger und Schäfer, „Das Neusiedler“).

143


њих већ умрли, може се претпоставити да је током 1914. године у овај логор интер-нирано бар 4.000 људи из Краљевине Ср-бије, од тога 154 становника Београда.43 Подаци о умрлим Београђанима који су били интернирани у децембру 1914. го-дине приређени су на основу списка пре-минулих из 1939. године, у коме је попи-сано 4.131 лице, али који није потпун јер у њему недостају подаци за поједине ме-сеце 1916. и 1918. године. Ови спискови

43 „Спискови заробљених официра, војника и грађана у Аустро-угарској”, СН, 8. април 1915, 17. Пошто су у овом и у неким другим логорима боравили и интернирани Срби из Аустроугарске, ове бројке се морају узети с јасном оградом да увек у коначном збиру могу бити веће или мање и да нису коначне. У: АС, Стање наших поданика, ф IV, р. 448, Арчибалд Рајс, у извештају с почетка 1915. године, износи податак о 6.500 интернираних цивила, од којих су већину чинили сељаци, док је њих 400 било вишег социјалног статуса. Рајс наводи да су мушкарци живели у касарнском делу, а жене, којих је било 600, и деца у баракама, тј. бившим коњушницама, те да је у једну бараку могло да стане и до 400 људи.

су приређени према оригиналним књига-ма сахрањених логораша (Sterbregister), од којих је један део, захвaљујући колеги др Валтеру Менцелу из Беча, аутор имао прилику да користи за израду овог рада. По подацима из извора које је користила Ева Мансбергер, последњи евидентирани умрли интернирац у Нежидеру преми-нуо је 29. 3. 1918. године и сахрањен је у гробу 4593, што је уједно и укупан број умрлих у логору до тог дана. Комбинујући овај податак са подацима из списка РЗЗС, по којима је за период од 14. 5. до 11. 11. 1918. уписано још 112 смртних случаје-ва, долазимо до приближног броја од око 4.700 умрлих у Нежидеру, од којих је највећи део био из Краљевине Србије. Као значајан прилог поменутим изворима ко-ришћен је Регистар умрлих у Нежидеру, из фонда Ратничка гробља у Архиву Ср-бије, а у знатно мањем обиму и подаци о умрлима који су објављивани у Српским новинама. Што се Београђана интернира-

Слика 8. Нежидер (према: Mannsberger und Schäfer, „Das Neusiedler“) Figure 8 Neusiedl am See


144

Табела 6. Умрли и сахрањени у Нежидеру у периоду октобар 1914 – март 1918. годинеTable 6 Persons who died and were buried at Nagymegyer between October 1914 – March 1918

периодброј умрлих период

број умрлих период

број умрлих

октобар 1914–јануар 1915 534 јануар 1915–јули 1915 1302 јули 1915–јануар 1916 153

јануар 1916–јули 1916 993 јули 1916–јануар1917 515 јануар 1917–јули 1917 748

јули 1917–март 1918 348 Укупно умрлих 4593

них у децембру 1914. године тиче, према подацима из наведених извора у овом ло-гору умрло је њих 41.44

44 Поименични спискови интернираних за поменута 3 логора приређени су према изворима нумери- саним бројевима 1, 2, 3, 4, 82, 83, 84, 85, док су

подаци за умрле из извора нумерисаних бројевима 5, 7, 8, 64, 65, 95, 97, 99. Табела 6 је приређена према: Mannsberger und Schäfer, „Das Neusiedler“: 31, 34. Упореди са: Вемић, „Помор Срба“: 212.

145


Андрејић Алекса, 56 година, зидар. [Иако се то не може експлицитно потврдити, Андрејић Алекса је у списку умрлих уписан највероватније као Александар Андрић, који је умро 24. 3. 1915, у старосној доби од 57 година]

Антонијевић Владислав, 18 година, машиншлосер

Арнаутовић Александар, 18 година

Ашеровић Јаков, 51 година, пиљар или шубараш, Дубровачка 42

Бошковић Љубомир

Бајић Љубомир

Бинички Александар

Бојичић Илија, 16 година

Бошковић Никодије, 42 године, Крунска 29, чиновник

Бранковић Стеван

Бугарски Јован, умро 15. 2. 1916, 58 година, сахрањен у гробу број 925

Вандрић Адолф, 30 година

Васић Алекса, умро 28. 3. 1915, 58 година, гроб 1523

Васиљевић Милорад Милојко, сељак, умро од запаљења плућа 11. 5. 1916, 16 година

Вуковић Војислав, 39 година, глумац

Голубовић Страхиња, 16 година, Краља Александра 69, трговачки помоћник родом из Кнежевца. [У извору бр. 108 пише да је интерниран у Нађмеђер]

Грујић Драгољуб, 16 година, сељак

Гајић Живојин, сељак, 28 година, умро 29. 3. 1915.

Гордић Радосав, 48 година, сељак

Гардић Радиша, радник, Кнез Данилова 4. [Гордић и Гардић су можда иста особа]

Драгутиновић Владо

Димитријевић Љубомир Стрегер

Димдовић Рад?

Ђурић Михајло, 37 година, раденик

Ђурђановић Теодор, умро 8. 4. 1915, 17 година

Ђорђевић Никола, пекар родом из Старе Србије, становао код Булбурдерског потока, умро 25. 3. 1915, 59 година

Ђорђевић Стеван, 18 година, Орловска 4, свирач

Ђорђевић Ђорђе

Ђомар Милорад, 22 године, раденик

Елчић Петар

Ескић Радослав, 20 година, лађар

Елчек или Елчић Јован, 18 година, Далматинска 20

Живковић Урош, 32 године, келнер

Живојиновић Димитрије


146

Здравковић Тодор, 68 година, сељак

Зелић Никола, 67 година, каменорезац, Макензијева 33, умро 10. 2. 1915, гроб 842

Илић Веселин, умро 13. 1. 1915, 45 година.

Илић Иван, сељак, умро 7, 4, 1915, 37 година, сахрањен у гробу број 1585

Јаковљевић Милан, 29 година, лађар

Јаровјевић Борислав, 34 године, трговачки помоћник

Јовановић Радоје, 26 година, келнер

Јовановић Радомир, 21 година, кожарски помоћник

Јеремић Милутин, живео у Дечанској 2, кројач, умро 16. 2. 1915, 59 година, гроб 929

Јоксимовић Драутин, 27 година, свирач, Орловска 1

Јовановић Божидар, рођен 1899, ђак или књиговезачки радник, Фрушкогорска 10, умро 10.7. 1915. од ТБЦ, гроб 1849

Јоксимовић Михајло, умро 4. 4. 1915, 26 година

Јовановић Глигорије, 18 година, сељак

Јовановић Илија, 33 године, сељак

Јовановић Јован, 22 године, надничар, Мачванска 33

Јовановић Миливоје, 48 година, сељак или чиновник

Јовановић Танасије, свирач, Шуматовачка 59, 55 или 65 година, умро 1. 3. 1915, гроб 1134. [У извору бр. 5 уписан као Јовановић Таса]

Јовановић Васа, 39 година, носач, Дубљанска 107

Јовић Миладин, 50 година, сељак

Јовић Милоје, пиљар, Капетан Мишина 28. [Јовићи, Миладин и Милоје, могу бити иста особа]

Јовановић Душан, умро 1915, 18 година

Јовић Велисав, умро 7. 2. 1915, гроб 803

Јовановић Милан, чиновник (123)

Карановић Никола, 26 година, качар

Ковачевић Љубивој, 17 година, сељак

Ковачевић Милан, сељак, умро 27. 3. 1915, 60 година

Коен Арон, 13 година, старинар, Принца Евгенија 26

Коен Исак, трговац или тишлер, Принца Евгенија 26, 56 година

Коен Јосиф, 16 година, трговачки помоћник, Принца Евгенија 26, Коени су касније пребачени у Будимпешту (64).

Колаковић Драгутин

Којдић Милан

Лукић Милојко, 20 година, молер

Лазаревић Војислав, 88 година, сељак

Лазаревић Жарко, 20 година, сељак

Лазовић Рајко, 30 година, келнер

147


Миловановић Светозар

Миливојевић Наталија, 27 година, грађанка

Мишић Јеремија, 31 година, бравар

Миловановић Светозар, књиговезачки помоћник, Ратарска 51

Марковић Тома

Митић Милан, 34 године, крманош

Марковић Милан, 52 године, писар Општине београдске, Зетска 121 (56, 123)

Марковић Радивој, 16 година, сељак

Милојковић Светозар, 36 година, надничар, Иванковачка 8

Милутиновић Живко, 59 година, умро 24. 3. 1915.

Митковић Стојан, радник, рођен 1842, умро 7. 5. 1915 од ТБЦ, гроб 1711

Митровић Јован, 18 година, радник

Милојчић Радоје, 52 године, умро 13. 2. 1916.

Миловановић Светолик

Николић Љубомир, 38 година, крманош

Николић Милорад, 27 година, умро 17. 3. 1915.

Недељковић Кристифор, 18 година, сељак

Недељковић Светислав, 16 година, сељак

Недељковић Живојин, 39 година, сељак

Недељковић Живан, 38 година, умро 17. 2. 1915, гроб број 950. [Један од последња два Недељковића је највероватније Жика Недељковић, обављач просте радње, који је становао у Јеврејској 31. Такође је могуће да су Живојин и Живан иста особа]

Николић Илија, 17 година, свирач, Макензијева 14

Николић Петар, 19 година, сељак

Николић Петар, сељак, рођен 1898, умро 13. 9. 1916. [Један од ова два Петра је највероватније Пера, свирач, који је становао у Орловској 47]

Николић Младен, 17 година, сељак.

Николић Наталија

Николић Чедомир, рођен 1893, умро 24. 1. 1915.

Обрадовић Александар

Петровић Радивој

Петровић Владимир, 20 година, трговачки помоћник

Панић Митар, 34 године, фабрички радник

Полић Драгољуб, 17 година, сељак

Панек Јозеф, 30 година, радник

Павловић Петар, 17 година, сељак. [Овде се највероватније ради о Пери, кочијашу, који је становао у Орловској 37]

Пауновић Трифун, сељак, Владетина 10, рођен 1846, умро 29. 7. 1915 од упале бубрега, гроб 1873


148

Петровић Јован, 25 година, сељак, становао у Краља Милутина 15, умро 23. 3. 1915.

Петровић Радован, 18 година, сељак

Попадић Љубиша, умро 20. 2. 1915, 41 година, гроб 1004

Пуљевић Драгутин, 16 година

Радојевић Чедомир, 21 година, лађар

Радишић Илија

Радојковић Милан, 84 године, сељак, умро 18. 1. 1915, гроб 535. [У извору бр. 5 уписано је да је из Кушиљева и да је стар 80 година]

Рајковић Добросав, сељак, рођен 1878, умро 14. 4. 1915. од ТБЦ, гроб 1619

Раушан Јозеф, радник, умро 17.3. 1915, 39 година, гроб 1376

Ристић Коста, 56 година, кочијаш, Поп Ташкова 3

Ристић Милосав, 16 година, сељак

Стефановић Катарина, 44 године, грађанка

Стефановић Настас, 69 година, сликар

Стојановић Милоје, 27 година, келнер

Стојић Божидар, 26 година, радник

Савић Миливоје, 16 година, сељак

Савић Јован, умро 29. 3. 1915, 35 година, гроб 1521

Савић Живојин, рођен 1895, умро 30. 6. 1915. од ТБЦ

Стојадиновић Никола, 29 година, бравар

Сердаревић Лука, 65 година, трговац

Сенајић Данило, 16 година, сељак, умро 17. 2. 1915, гроб 954

Симић Ђока, 17 година, ковач, Орловска 13

Симић Михајло, 40 година, сељак

Симић Михајло, умро 13. 3. 1915, 60 година, гроб 1291. [Могуће је да су Симићи иста особа, а да је грешка у годинама]

Симоновић Јован, 61 година, сељак

Симоновић Иван, умро 30. 1. 1915, гроб 709. [Могуће да су Симоновићи, Иван и Јован, иста особа]

Скорић Видоје, 56 година, сељак

Стојић Милош, касапин, Захумска 31, рођен 1898, умро 11. 6. 1915. од ТБЦ, гроб 1797

Станковић Будислав, трговац, рођен 1885, умро 14. 10. 1915. од ТБЦ, гроб 1920

Стевановић Душан, 29 година, сељак

Сте(ф)вановић Милан, сељак, умро 13. 3. 1915, 33 године, гроб 1287

Стојановић Ђорђе, 16 година, сељак. [Овде се највероватније ради о Ђоки, свирачу, који је становао у Орловској 21]

Стојановић Јован, 14 година, свирач, Орловска 25

Стојановић Милорад, 36 година, свирач, Орловска 25

149


Станковић Милош, 16 година, сељак

Стевановић Андреја, 64 године, чиновник железничке дирекције

Стевановић Андреје Никола, 21 година. [У попису умрлих има убележен Андрија, који је умро 9. 7. 1916, и сахрањен у гробу 3053]

Стевановић Иван Ива, 18 година, свирач, Орловска улица

Стојановић Вујица, свирач, Дубљанска 47, умро 26. 1. 1915, стар 64 године, гроб 628

Тодоровић Илија

Томић Александар, 30 година

У.оровић Ђуро

Фраменковић Иван

Хубицки Јован, сељак, рођен 1897, умро 7. 5. 1915. од ТБЦ, гроб 1710

Хубицки Петар, рођен 1884, умро 30. 11. 1915. од ТБЦ, гроб 1945

Хајдуковић Никола

Цветковић Милан, 18 година

Чомовић Милорад

Чоловић Јеремија, сељак, рођен 1859, умро 9. 5. 1915. од запаљења плућа

Шамбартер Миливоје, 24 године

Шипетић Груја, 45 година, крманош

Петковић Коста, магационер централне агенције. Интерниран у Вац (170)

Милосављевић Стеван, 54 године, свирач, Дубљанска 75

Табела 7. Попис Београђана интернираних у Нежидер.Table 7 List of Belgrade’s citizens interned in Nagzmegyer

ИНТЕРНИРАНИ У БОЛДОГАСОЊДруги велики логор за војнике, али и

цивиле, био је Болдогасоњ, који је до 1919. године административно припадао Мо-шонској жупанији, са седиштем у Пожуну, у угарском делу Двојне монархије. Данас се зове Фрауенкирхен (Frauenkirchen) и припада Аустрији и њеној покрајини Бур-генланд. Логор је саграђен на изнајмље-ном имању Естерхазијевих, у непосредној близини локалне железничке станице. У почетку је био малог смештајног капаците-та, што је условило да током октобра и но-

вембра буде проширен и дограђен тако да му је оптимални капацитет износио нешто више од 10.000 људи. Средином децембра 1914. године логор су чиниле 23 зграде од тврде грађе, које су примале по 400 људи, две мале дрвене бараке са креветима, за по 300 људи, кухињска барака, велика бол-ничка зграда, три болничке бараке, три ба-раке за карантин, административна згра-да, неколико радионица и други помоћни објекти. Први интернирани цивили спро-ведени су у логор током септембра 1914. године, а први смртни случај забележен је


150

6. октобра 1914. године, када је умро Тан-сић Лука, стар 88 година.45 Средином ок-тобра у логору је било 7.010 интернираца, војника и цивила, а 1. јануара 1915. године 12.905, од чега 11.722 Срба.46 Није могуће прецизно утврдити колико је тачно Бео-грађана интернирано почетком децембра у овај логор. Према изјави већ помињаног Танасија Хаџи-Ристића, у његовој групи било је 2.840 људи, који су из Земуна пе-шице спроведени до Новог Сада, одакле су даље возовима пребачени у Болдога-

45 Herbert Brettl, Das Kriegsgefangenen– und Internierung-slager Boldogasszony/Frauenkirchen (Halbturn, 2014), 13, 16, 30. У даљем тексту (Brettl, Das Kriegsgefan-genen).

46 Ibid., 28.

соњ. Колико је овај податак тачан, тешко се може утврдити пошто не знамо из којих су све места потицали интернирани, тј. да ли је међу њима било и људи који нису живели у Београду и његовом округу.47 С друге стране, нешто су прецизнији, али у односу на изјаву Хаџи-Ристића доста раз-личити, подаци из спискова Црвеног крс-та, по којима је у Болдогасоњу почетком 1915. године било интернирано 835 циви-ла и 526 војника из Београда и његовог ок-руга, од чега из Београда њих 330. Што се умрлих интернираца у овом логору тиче, велики проблем у први мах је предста-вљао недостатак грађе, али је он сплетом

47 „У Болдогaсoњфалви”, Политика, 11. јун 1915, 1.

Слика 9. Лагерско гробље у Болдогасоњу 2014. године (фото: Слађана Зарић)Figure 9 Concentration camp cemetery at Boldogasszony in 2014 (Photo: Slađana Zarić)

151


чудних околности у највећој мери решен. У помињаном фонду Ратничка гробља на-лази се само један део умрлица из лого-ра Болдогасоњ, поређаних по азбучном реду, и то само за презимена која почињу на слова А, Б, В, Г, К, Т. У најновијој обја-вљеној студији о логору, аутор наводи да је на лагерском гробљу сахрањено око 6.000 људи, с тим да њих 2.200 носи угарска име-на, да документација није потпуна, те да је почетком 1915. године харала страшна епидемија тифуса и да је због тога веома тешко дати тачнију процену.48

Сплетом срећних околности, у фонду Ратничка гробља, али у грађи која се одно-си на сахрањене на територији Грчке, про-нашао сам списак умрлих у логору Болдо-гасоњ, у који је уписано укупно 4.873 лица, од којих је велика већина српске национал-ности.49 Према подацима из овог списка, у

48 Brettl, Das Kriegsgefangenen, 155. Табела 8 је приређена према: Brettl, Das Kriegsgefangenen, 75.

49 Вемић, „Помор Срба“: 215. Аутор наводи податак о 7.000 умрлих у логору Болдогасоњ. Такође, у овом раду, на страни 217, презентује се очигледно погрешан податак да је у логору Шопроњек умрло 5.715 Срба (sic!). Сам аутор наводи да је ова бројка у ствари збир сахрањених на 114 места широм Мађарске, али их он рачуна као губитке једног логора. У истом извору који је аутор користио јасно је назначено да је у Шопроњеку сахрањено

Болдогасоњу је умрло 55 од 330 Београђа-на интернираних 1914. године, с јасном оградом да ова бројка највероватније није најтачнија пошто су из поменутог пописа преузети подаци само за умрле за које је експлицитно писало да су из Београда.

1.058 умрлих, од којих је само њих двадесетак из Краљевине Србије, а остали су углавном Срби из Босне. Овај број жртава у Шопроњеку упредити са: Ernst Mihalkovits, Das Kriegsgefangenen- und Interni-erungslager des 1. Weltkriegs in Neckenmarkt mittlerеs Burgenland 1915–1919 (Dissertation zur Еrlangung des Doktorgrades der Philosophie aus der Studien-richtung Geschichte eingereicht an der Geistes- und Kulturwissenschaftlichen Fakultät der Universität Wien, 2003), 75.

Табела 8. Број сахрањених лица по појединим данима 1915. године у Болдогасоњу

Table 8 The number of persons buried on each day in 1915 at Boldogasszony

13.01. 21 21.01. 29 29.01. 72 08.02. 96

14.01. 13 22.01. 25 02.02. 120 20.02. 61

16.01. 31 23.01. 39 03.02. 106 28.02. 44

17.01. 31 24.01. 31 04.02. 100 03.03. 35

18.01. 25 26.01. 54 05.02. 114 06.03. 21

19.01. 26 27.01. 57 06.02. 108 12.03. 17

20.01. 25 28.01. 44 07.02. 95


152

Антоновић Димитрије, кафеџија код „Орача“, 43 године, стално неспособан

Арсић Илија, Високог Стевана 14, општински служитељ

Арсић Младен, рођен 1857, умро 12. 2. 1915, сахрањен у заједничком гробу К6

Анђелковић Милан

Андрић Анђелко

Анђелковић Спасоје

Адамовић Живан, молер, становао је у Поцерској 8, родом из Обреновца.

Арсенијевић Живко

Алексић Ђенадије, 45 година, Таковска 48. Пекар родом из Старе Србије

Анђелковић Коста

Богдановић Божидар

Бошковић Живан

Блогић Анта

Безух Гргур

Бабовић Велимир Велиша, Његушева 48, пекар

Бановић Радомир, Московска 28, шнајдер

Богосављевић Милева

Блажевић Живко, Милетићева 6, ученик 6. разреда родом из Старе Србије

Богићевић Никола

Богић Стеван

Бајић Стеван, рођен 1893, умро 25. 4. 1915 сахрањен у заједничком гробу К12.

Богићевић Милутин 30 година, Таковска 36

Бошковић Кузман, Кнез Данилова 41, зидар, 63 године, родом из Прилепа, рођен 1854, умро 27. 2. 1915, сахрањен у заједничком гробу К9

Богдановић Немања, машински бравар, Проте Матеје 62, рођен 1898 и умро у логору. Био је синовац Ђоке Богдановића, начелника Министарства војног.

Барјактаровић Милан, обућар на Црвеном крсту

Бабић Лука, ткач, Воје Илића 14, рођен 1868, умро 2. 1. 1915, сахрањен у заједничком гробу К1

Бркић Војислав, 17 година, надничар, Старине Новака 3, родом из Јагодине

Бошковић Драгутин, 46 година, обућар, Таковска 62, родом из Свилајнца

Богдановић Мата

Богдановић Боривоје, 17 година, ђак 4. разреда гимназије, Синђелићева 24

Богдановић Витомир

Божић Јоца, 37 година, крманош, Височка 14, рођен 1860, умро 5. 2. 1915, заједнички гроб К12

Бранковић Стеван, рођен 1881, умро 4. 4. 1915

Боршоди Емерих, трговац, Делиградска 21, рођен 1878, умро 12. 2. 1915, сахрањен у гробу ГБ–2

Бајић Драгомир

Величковић Александар

Вуковић Јован

153


Вит(д)ановић Димитрије

Вуксановић Димитрије, радник, Капетан Мишина 18

Вукосављевић Бора, рођен 1875, умро 30. 1. 1915, сахрањен у заједничком гробу К3

Васић Младен, зидар, Приштинска 48

Васић Миладин, рођен 1877, умро 28. 2. 1915, сахрањен у заједничком гробу К9

Велимировић Моја

Велбер Хуго

Вишњић Драгољуб, трговац, Краља Милутина 2

Гроздановић Риста, надничар, 55 година, Видинска 7

Грујић Чедомир

Говоревић Павле

Глишић Мита, умро у јануару 1915.

Гњатић Душан

Димитријевић Димитрије

Димитријевић Јоца

Димитријевић Пера

Дакић Александар

Докић Тоша

Дебељаковић Недељко

Димитријевић Антоније Анта, књиговезац, Босанска 34

Давидовић Сима, трговац, Краља Александра 110, умро 27.1. 1915.

Дамњановић Јован

Достић Бошко, месар, Чубурска 1

Добросављевић Тодор, општинскислужитељ, Босанска 10

Добросављевић Тадија

Ђуришић Живојин

Ђорђевић Светозар

Ђовани Валдевит

Ђурић Радомир

Ђорђевић Милорад

Ђоковић Милосав, рођен 1875, умро 17. 1. 1915.

Ђорђевић Р. Андрија

Ђурић Милош

Ђорђевић Војислав

Ђорђевић Светислав

Ђолкић Јован, вероватно Ђокић, 18 година, Задарска 4, гвожђарски помоћник, родом из Гиљана

Ђурић Боривоје


154

Ђорђевић Лаза

Ерман Лујд

Живковић Васа

Живковић Александар, колачар, Краља Александра 41

Земан Иван

Илић Васа, радник, Босанска 34

Илић Мијајло

Илић Трифун

Илић Војин

Ивановић Мијајло

Илић Јован, молер, 19 година, Таковска 46

Илић Јеремија

Јанковић Урош, рођен 1864, умро 22. 2. 1915.

Јанковић Александар

Јанковић Миливоје

Јовановић Станислав, бакалин, 69 година, Македонска 28

Јовановић Коста, обућар, Краљице Наталије 25

Јовановић Стеван или Стефан, рођен 1871, умро 10. 3. 1915.

Јовановић Марјан

Јовановић Михајло, шофер, 17 година, Старине Новака 3

Јовановић Михајло, рођен 1860, умро 21. 1. 1915.

Јовановић Живко, месарски радник, 30 година, Таковска 43, родом из Ваљева

Јанковић Маринко

Јосиповић Коста

Јосиповић Филип

Јосиповић Антоније, умро 11. 8. 1915, стар 18 година

Јанковић Миладин

Јованић Душан

Јовановић Душан

Јовановић Степан, 17 година, Милетина 48

Јовановић Коста, рођен 1870, умро 10. 4. 1915.

Јанковић Сима

Јовановић Радосав

Јанковић Милутин, ткач, Воје Илића 10

Јер(емић)инић Јанићије, надничар, становао код војног стрелишта

Јудић Илија

Јовановић Милан, браварски радник, 19 година, Ратарска 89

Јовановић Милорад, умро 10. 2.1915.

155


Јевтановић Сима

Јаргић Марко, трговачки агент, Космајска 31

Јанковић Пера

Јовановић Жарко, стругар

Јоксимовић Борисав

Јовановић Стеван

Јовановић Лазар, лађар, Цара Уроша 58

Јовановић Петар

Кулић Глиша, самсар, Скендербегова 40, рођен 1860, умро 17. 1. 1915, сахрањен у заједнички гроб К2

Костић Илија

Косовић Ђорђе, бравар, Московска 30, рођен 1877, умро 14. 2. 1915, сахрањен у заједнички гроб К7

Кузмановић Александар

Костић Михајло

Кап(л)аровић Василије, радник, Босанска 26

Кулић Средоје

Костић Зарија

Краљевачки Ђока

Китановић Стојан

Кицановић Миленко

Краљевић Милан, рођен 1886, умро 22. 3. 1915, сахрањен у заједнички гроб К12

Котлић Алекса, рођен 1886/7, умро 11. 2. 1915, сахрањен у заједнички гроб К6

Козић Лазар

Коцић Лазар, рођен 1865, умро 25. 3. 1915. сахрањен у заједнички гроб К12. [Коцић и Козић могу бита иста особа]

Крстић Настас

Крујић Лазар

Крстић Милан, рођен 1887, умро 29. 1. 1915, сахрањен у заједнички гроб К3

Карајанковић Јован, рођен 1860, умро 25. 12. 1916, сахрањен у гроб 5, ред 14

Казимировић Петар, рођен 1887, умро 28. 1. 1915, сахрањен у заједнички гроб К3

Лаковић Ђорђе

Лазић Јован

Лазаревић Лазар

Лазић Станко

Лазић Тоша

Лазић Никола, рођен 1883, умро 18. 2. 1915.

Лукић Живко

Лукић Живота, рођен 1850, умро 16. 2. 1915.


156

Лазаревић Пера

Љубић Захарије, рођен 1881, умро 18. 2. 1915.

Љубисављевић Љубомир, рођен 1877, умро 30. 1. 1915.

Љубишић Ратко, рођен 1859, умро 25. 1. 1915.

Меребек Јован

Мишковић Сава, таљигаш, Воје Илића 14

Миладиновић Илија

Милошевић Михајло, раденик, Дубљанска 16

Мерси Хуго

Михајловић Љубомир, Ратарска 139, поднаредник, био на боловању

Миловановић Живота

Милошевић Војислав

Марковић Славко, електротехничар, Светосавска 6

Милосављевић Драгутин

Марковић Младен

Митровић Чедомир, молер, Гробљанска 7

Милић Димитрије

Михајловић Лазар, Катићева 15, шегрт код Николића и Јовановића, трговаца, родом из Шапца

Матејић Милан, рођен 1894, умро 28. 2. 1915.

Мартић Милорад

Марковић Ранђел

Милетић Живојин, Расинска 4, родом из Ратара

Милојчић Радоје

Милошевић Станоје

Милошевић Спасоје, келнер, Карађорђева 45

Милутиновић Стојан, књиговезачки радник, Таковска 46, рођен 1898, умро 24. 1. 1915.

Матијашевић Милан

Марчић Светислав

Миливојевић Светозар

Матић Тодор, рођен 1860, умро 18. 2. 1915.

Мицковић Лазар

Митровић Војислав

Милосављевић Глигорије

Милојевић Лазар, служитељ Класне лутрије, 60 година, Иванковачка 6. [У извору бр. 99 је уписан човек са сличним презименом, Мијевић Лазар, који је умро 20. 1. 1915]

Митровић Марјан

Милетић Бранко, рођен 1861, умро 27. 2. 1915.

Митић Спасоје, рођен 1899, умро 22. 1. 1915.

Мишић Спасоје, радник, Дубровачка 39

157


Миловановић Милоје

Милосављевић Јеремија, родом из Баточине

Мартиновић Лазар Лаза, кројач, Бачванска 14

Марковић Станко

Матејић Живојин

Младеновић Спаса

Маричић Никола

Мудрић Велизар

Мартиновић Таса

Миловановић Димитрије, рођен 1855, умро 20. 2. 1915.

Милосављевић Јован

Младеновић Димитрије, кравар, родом из Аустрогарске, примљен у поданство

Миловановић Алекса

Милосављевић Велизар Веља, Краља Александра 36

Милосављевић Велимир, рођен 1878, умро 2. 5. 1915. [У извору бр. 99 уписан као Веља]

Милић Младен, 68 година

Милић или Мишић Крста, рођен 1860, умро 25. 1. 1915.

Митровић Мата

Михајловић Сава

Младеновић Светозар, 17 година

Миленковић Живан

Михајловић Лука

Митровић Витомир

Марковић Сава

Макс Антон, рођен 1865, умро 21. 2. 1915.

Младеновић Светозар, 17 или 18 година, Милетина 46, берберски радник

Милосављевић Живко

Мицић Паја

Михајловић Драгољуб

Николић Мика

Најдановић Стојче (Стојан), кондуктер, 35 година, Таковска 72

Наумовић Димитрије

Недељковић Милан, шлосер, Бачванска 5

Новаковић Илија

Николић Кристифор Криста, раденик, Шуматовачка 88

Николић Риста, Кнез Данилова 24, грађевинар родом из Крушева, рођен 1862, умро 19.3.1915.

Недељковић Димитрије

Новић Милош [У извору бр. 99 je уписан човек са сличним презименом, Недић Милош, рођен 1894, умро 4. 1. 1915]


158

Николић Ћира

Недељковић Владислав

Новаковић Михајло, Расинска 7, зидар из Паланке

Нешић Младен, 50 година, Височка 16а, пиљар

Никетић Чедомир

Недовић Вукоман

Никић? Василије

Обрадовић Аврам

Пехац Алберт

Петровић Јанко

Павловић Јосип

Параћинац Велисав или Војислав, рођен 1900, умро 10. 2. 1915.

Папић Шандор

Павковић Жарко

Павловић Жарко, чиновник железничке дирекције, Краља Александра 46. [Павковић и Павловић Жарко могу бити иста особа]

Пантић Алекса, Раденичка 6, родом из Босне, прешао у српско поданство

Панић Крста, ђак 5 разреда гимназије Мостарска 4, рођен 1895, умро 31. 1. 1915.

Павловић Иван

Пушкарић Франц

Петровић Матија, надничар, 56 година, Главашева 22

Поповић Урош, кафеџија, Грачаничка 14. [У Политици се наводи да су одведена и његова три млађа брата, којих нема у списковима Црвеног крста]

Петровић Богдан, носач, Добрачина 44

Поповић Светозар, димничар, Баба

Вишњина 18

Пантелић Веља

Панчић Радивој

Пејчић Јован, надничар, Лауданова 33

Прокић Алимпије

Протић Велимир

Павловић Павле, шлосер, 61 година

Ратарска 76

Перковић Јован

Петровић Стојан

Пантелић Илија

Поповић Душан, таљигаш, Воје Илића 14

Панајотовић Васа, трговачки агент, 45 година, Далматинска 9

Пешић Рајко, умро 11. 7. 1915, стар 64 године

159


Радојевић Пандило, зидар, родом из Дебра, 45 година, Војводе Добрњца 18. [Његова супруга распитивала се да ли неко има било каквих податaкa о њему, мислећи да се он налази у Нежидеру. Он је пак био у Болдогасоњу и у списaк је уведен као Радовић Панђело из Дебра]

Ракић Војислав

Радовановић Чедомир Чеда, Дубљанска 45, пиљар

Радовић Димитрије

Радовановић Никола

Рајковић Пера

Рајчић Танасије

Расавић Петар

Радојковић Живота

Раденковић Алекса, Битољска 46, општински контролор, родом из Пирота

Ристић Љуба – Љубомир, цимерман

Ђушина 18, рођен 1851, умро 2. 2. 1915.

Ристић Трајко

Ракић Миливоје

Стојановић Димитрије

Стојановић Живота, рођен 1897, умро 11. 2. 1915.

Стојановић Раденко

Стојановић Станко, фијакериста, Шуматовачка 51

Секулић Јаков

Соди Јозеф

Стојадиновић Никола

Стојановић Никола, рођен 1868, умро 15. 2. 1915.

Стојановић Сава, рођен 1870, умро 2. 4. 1915.

Станимировић Јоса

Стојисављевић Живорад

Сарић Јован

Сокић Младен

Станић Миодраг, ђак 5. разреда, 16 година

Смиљанић Радослав

Станковић Радомир

Стевановић Станојло

Станковић Ђорђе

Симић Трпче

Стојковић Радомир

Стојковић Љубомир

Стојић Милутин

С? Страхиња


160

Савовић Новица

Селкић Ђорђе

Симић Петар

Симић Илија, амалин, Орловска 15

Савић Јован

Станковић Љубомир Љуба, памуклијашки радник, 18 година, становао код Славије

Станковић Димитрије Дима, радник железнички, Босанска 34

Стојановић Ђорђе, словослагач у Политици, Кнез Данилова 15, рођен 1882, умро 8. 3. 1915.

Стојановић Драгутин, лимар, родом из Ракинаца, Кнез Данилова 15, рођен 1897, умро 10. 2. 1915.

Спасојевић Марко

Суботић Милан, 20 година, Таковска 46

Стокић Живко

Рошен Живко, рођен 1894, умро 4. 11. 1915.

Теофановић Радоје

Теодосијевић Илија, келнер, 48 година, Таковска 57

Табаковић Стеван, рођен 1899, умро 20. 9. 1915. [Пошто је слично презиме, може бити да је у питању Табановић Стеван, кочијаш, Далматинска 32]

Танасевић Вељко

Трајковић Тодор

Танасковић Ђорђе, грађевинар, Орловска 21

Танасијевић Коста, рођен 1859, умро 21. 1. 1915.

Танасијевић Влада

Танасијевић Коста Шах, кафеџија код “Сребрне кугле” на Варош капији, рођен 1850, умро 17. 1. 1915.

Тодоровић Чедомир

Тодоровић Коста, рентијер, Македонска 46

Филиповић Миладин

Филиповић Миленко

Филиповић Петар, трговачки помоћник, Сребрина 4

Цал Карл

Цветковић Петар, рибар, Високог Стевана 48

Цунић Радомир

Цветковић Светозар, рибар, Принца Евгенија 22

Цалић Петар

Ћирковић Танасије

Хаџи Ристић Танасије, кречарски трговац, Краља Александра 74

Табела 9. Попис Београђана интернираних у БолдогасоњTable 9 List of Belgrade’s citizens interned in Boldogasszony

161


ИНТЕРНИРАНИ У НАЂМЕЂЕРЛогор Нађмеђер, данашње Чалово у

Словачкој, налазио се на дунавској Ади, 68 километара од Братиславе. Формиран је у августу 1914. године и у почетку је служио само за пријем заробљених српских војни-ка. Прва већа група заробљеника спрове-дена је у логор након пораза српске армије код Чеврнтије 6. септембра, када су аустро-угарске трупе заробиле скоро цео XIII и два батаљона XV пешадијског пука Тимоч-ке дивизије I позива. Према списковима Црвеног крста, том приликом заробљено је око 5.300 српских војника и официра. Иако је превасходно био логор за војне заробље-нике, у њему је током децембра 1914. годи-не завршио и мањи број интернираних Бе-ограђана. Они су највероватније сматрани војним обвезницима, иако се из спискова умрлих види да је међу њима било стараца и деце млађе од 18 година, који то готово сигурно нису били. Кроз овај логор је то-

ком рата прошло више од 15.000 заробље-ника, док је Београђана интернираних по-четком децембра 1914. године, за које се могло утврдити да су цивилни интернирци, било 76. У Нађмеђеру и њему припадајућим логорима умрло је 5.431 идентификованих војника и цивила из Краљевине Србије и 451 из Краљевине Црне Горе.50 Умрлих Београђана интернираних 1914. године било је 68, а њихов списак је састављен на основу података из монографије о лого-ру Нађмеђер аутора Исидора Ђуковића и списка умрлих у Нађмеђеру из Републич-ког завода за заштиту споменика културе у Београду.

50 Исидор Ђуковић, Нађмеђер, аустроугарски логор за Србе 1914–1918 (Београд: Сигнатуре, 2002), 50–51, 120; „Спискови заробљених официра, војника и грађана у Аустроугарској”, Српске новине, 27. фебруар 1915, 4. Ђуковић наводи да је у поразу код Чеврнтије заробљено око 7.000 војника и официра, док је по војним подацима из строја избачено 6.366 војника и официра.


162

Арсић Рајко, ашчија, Војводе Бране 22, умро 9. 1. 1915.

Анђелковић Драгутин, рођен 189?, умро 25. 2. 1915.

Бартош Ф. Одолен, полицијски чиновник, Гундулићева 10, 27 година, умро 18. 2. 1915.

Богојевић Радисав, 54 године, умро 13. 2. 1915. од пегавог тифуса

Васиљевић Петар, 40 година, умро 11. 2. 1915. од пегавог тифуса

Вла(д)исављевић Драгољуб, војник на боловању, Златиборска 14, 30 година, умро 16. 2. 1915. од пегавог тифуса. [У списку умрлих наводи се Влаисављевић и због сличности је прихваћено да је у питању Владисављевић]

Гогић Божидар, војник на боловању, Златиборска 14, 25 година

Гроздановић Петар, 35 година, умро 11. 3. 1915. од пегавог тифуса

Грујичић Чедомир, 17 година, умро 21. 3. 1915.

Димитријевић Јован, 20 година, умро 8. 2. 1915. од ТБЦ

Ђорђевић Марко, таљигаш, Принца Евгенија 15, 70 година, умро 13. 2. 1915. од тифуса

Ђорђевић Стојан, типограф, Јаворска 2, 25 година, умро 25. 2. 1915. од срдобоље

Ђур(и)ашић Спасоје, 40 година, умро 7. 2. 1915.

Ђорђевић Никола, абаџија, умро 25. 1. 1915, сахрањен у заједничком гробу 205

Ђурић Милорад, типограф, Мостарска 5, војник на боловању, 28 година, умро 18. 1. 1915. од ТБЦ

Илић Добривој, 21 година, умро 14. 2. 1915. од ТБЦ

Илић Љубомир, 36 година, умро 19. 2. 1915. од пегавог тифуса

Илић Милија, 18 година, умро 13. 2. 1915. од пегавог тифуса

Илић Александар, сајџијски радник, Принца Евегенија 6, 25 година, умро 20. 3. 1915. од ТБЦ

Јанковић Светозар, 25 година, умро 7. 3. 1915. од ТБЦ

Јанчић Радован, хармоникаш, Вардарска 4, 41 година, умро 22. 1. 1915, сахрањен у заједничком гробу 200

Јовановић Живко, 54 године, умро 29. 1. 1915, сахрањен у заједничком гробу 214

Јовановић Станко, 26 година, умро 26. 1. 1915, сахрањен у заједничком гробу 209

Јо(к)симовић Милорад, служитељ, Новопоцерска 30, 33 године, умро 28. 1. 1915, сахрањен у заједничком гробу 211

Јовановић Андрија или Андреја, Милетина 48, 25 година, умро 1. 2. 1915. од пегавог тифуса, сахрањен у заједничком гробу 217

Јовановић Алекса Александар, кочијаш, код Седам кућа, стар 22 године, умро 19. 5. 1915. од ТБЦ, сахрањен у заједничком гробу 361

Јовановић Милић, радник електричне фабрике, Принца Евгенија 6, 25 година, умро 6. 8. 1915. од ТБЦ

Јокић Петар, чиновник, 47 година, умро 7. 5. 1915. од болести стомака

Кузмановић Никола, надничар, Кочина 7, умро 26. 1. 1915. од пегавог тифуса, сахрањен у заједничком гробу 206

Костић Милоје, 29 година, умро 22. 1. 1915, сахрањен у заједничком гробу 201

Ли(н)љачки Богољуб, Зорина 48, наредник II пука, 19 година, умро 27. 1. 1915, сахрањен у заједничком гробу 209

Маринковић Милан, рањеник на боловању, Кнез Данилова 40, 35 година, умро 23. 3. 1915. од ТБЦ

163


Марковић Лазар, књижар, Зетска 12, 46 година, умро 15. 1. 1915.

Миленковић Никола, рањеник на боловању, Владетина 5, 32 године

Милорадовић Живота, касапин, Поп Стојанова 5, умро 2. 3. 1915. од пегавог тифуса, сахрањен у заједничком гробу 313

Марић Петар, обућар, Млатишумина 24, 49 година, умро 2. 1. 1915. од дизентерије

Мујкић Никола, типограф, Новопазарска 10

Милутиновић Милан, механичар, Шумадијска 31, 57 година, умро 30. 3. 1915. од ТБЦ

Николић Милан, 51 година, умро 16. 4. 1915. од склерозе

Николић Риста, 30 година, умро 2. 2. 1915.

Николић Никола, зидар, Дубљанска 45, 41 година, умро 22. 1. 1915.

Николић Стеван, берберин, Шумадијска 41, умро 28. 1. 1915, сахрањен у заједничком гробу 211

Перић Јован, надничар, Хаџи Мустафина, 56 година, умро 20.1.1915, сахрањен у заједничком гробу 197

Петровић Ђура, 71 година, умро 26. 1. 1915, сахрањен у заједничком гробу 207

Петронијевић Ђока, 23 године, умро 1. 3. 1915. од пегавог тифуса

Пребићевић Александар, 23 године, умро 21. 3. 1915. од ТБЦ

Попадић Чедомир, 40 година, умро 6. 5. 1915. од ТБЦ

Петровић Душан, 33 године, умро 1. 2. 1915. од пегавог тифуса

Петровић Стеван

Петковић Мирослав, обвезник III или VIII коњичког пука на боловању, Владетина 4

Радојичић Лазар, 30 година, умро 17. 2. 1915.

Ристић Јован, умро 19. 2. 1915.

Савић Живан, свирач, Дубљанска 43, IV пук

Стојановић Стојан, умро 17. 3. 1915. од пегавог тифуса

Савић Светозар, умро 5. 2. 1915.

Стаменковић Драгомир, 19 година, умро 18. 4. 1915. од ТБЦ

Сирковић Васа, мутавџија, Јанићево сокаче 11, рођен 1855, умро 18. 1. 1915.

Станојевић Милан, зидар, Јованова 47, 28 година, умро 20. 1. 1915, сахрањен у заједничком гробу 197

Станојевић Лазар, 60 година, умро 27. 2. 1915. од пегавог тифуса

Стојановић Љубомир, 40 година, умро 27. 2. 1915.

Сересић Рајко, умро 10. 1. 1915.

Стефановић Илија, колар, Поп Љубина 10, 28 година, умро од последица рањавања 2. 2. 1915.

Симић Никола, машиниста, Баба Вишњина 31, 38 година, умро 2. 2. 1915, сахрањен у заједничком гробу 219

Симић Светозар, ковач, Орловска 133, умро 11. 2. 1915. од пегавог тифуса, сахрањен у заједничком гробу 239

Симић Александар, рукавичар, Шумадијска 86, 47 година, умро 25. 1. 1915, сахрањен у заједничком гробу 206

Танасевић Коста, молер, становао код Црвеног крста, 52 године, умро 27. 1. 1915.


164

ПОПИС ПРЕОСТАЛИХ ПОТЕНЦИЈАЛНИХ ИНТЕРНИРАЦА ПО СПИСКОВИМА ИЗ ПОЛИТИКЕ

Као што је већ наведено, Политика је између 11. и 14. децембра објавила списко-ве интернираних по квартовима и улица-ма, у којима су пописана укупно 482 Бео-грађана. Њиховим упоређивањем са спи- сковима Црвеног крста дошло се до броја од 301 Београђана којих нема забележених у списковима Црвеног крста, тако да они неће бити урачунати у коначан број интер-нираних. Ипак, како се због временског ограничења и немогућности прегледа свих извора не може искључити могућност да су они заиста били интернирани, њихов списак прилажем у наставку текста:

Кварт Теразијски: Стојан Стаменко-вић, Краља Александра 50, чистач, Алек-сандар Наумовић, Крунска 29, пекар, Драгољуб Перић, Синђелићева 2, Станко Савић, Дечанска 4, раденик, Радојица Гли-шић, служитељ теразијске основне школе, Милош Анђелковић, Сремска 7, пекар, Ду-

шан Николић, Босанска 47, пекар, Стојмир Николић, Босанска 47, Стојан Деспотовић, Краља Милана 93, кафеџија.

Кварт Варошки: Андра Стефановић, чиновник железничке дирекције, и његов син Никола Стефановић, техничар, Вуко-сава Стефановић, иза које је остало троје деце од пола, 1 и 6 година (муж јој се звао Милан, типограф, и у то време је био моби-лисан), Јован Ђокић, 18 година, Задарска 4, гвожђарски помоћник родом из Гиљана, Александар Ђорђевић, 31 година, Задар-ска 14, књиговезац, био је ожењен и имао је троје деце, Глиша Миленковић, 20 годи-на, Душан Симе Тодоровић, 17 година, Не-над Ђокић, 18 година, калфица из Коваче-вца, Светислав Ранковић, 20 година, калфа обућарски код Сабоа, Миливоје Симић, 40 година, радник, Петар Калембер, кафеџија код „Мајдана“, Станоје Марковић, 45 годи-на, служитељ Београдске трговачке банке, Леополд Лосмајстер, момак касапски, Јо-ван Жарић, момак касапски, Анђелко Н., 36 година, служитељ, Илија Стаменковић,

Талви Рафајло, војник на одсуству, Јеврејска 7, умро 13. 2. 1915. од пегавог тифуса

Телец Петар, обућар, Дубљанска 69, VI пук, умро 22. 1. 1915, сахрањен у заједничком гробу 200

Томић Сава, бивши полицијски писар, Захумска 21,V пук

Францез Стеван, 35 година, умро 24. 2. 1915. од пегавог тифуса, сахрањен у заједничком гробу 264.3 [Можда је у питању Стеван Фрашкоци, Московска 35, молер].

Фобер Михаило, 61 година, умро 23. 1. 1915, сахрањен у заједничком гробу 202

Фукс Матија, војник на боловању, прешао у српско поданство

Хавман Аверд, 39 година, умро 26.1.1915, сахрањен у заједничком гробу 197

Цајић Никола, 39 година, умро 13. 4. 1915. од запаљења плућа

Џамбић Јосиф, лимар, Скендребегова 21, 30 година, умро 3. 2. 1915. од пегавог тифуса

Шилит Божидар, 55 година, умро 25. 3. 1915. од пегавог тифуса

Табела 9. Попис Београђана интернираних у НађмеђерTable 9 List of Belgrade’s citizens interned in Nagymegyer

165


65 година, столар, Васа Гачановић, Чика Љубина 13, може бити Грожичевић Васа, умро 4. 2. 1915. у Нађмеђеру од дизенте-рије.

Кварт Дорћолски: Драгутин Николић, Цара Уроша 43, кочијаш, Велислав Богда-новић, Скендербегова 37, пиљар, Душан Н., Скендербегова 37, момак код Скенде-ровића, Милоје Јовић, Капетан Мишина 28, пиљар, Аврам Албала, Мојсијева 22, сандучар, Драгомир Урошевић, Капе-тан Мишина 28, бомбонџија, Тодор Ко(е)цић, Принца Евгенија 40, рибар, Љубо- мир Вулковић, Принца Евгенија 22, рибар, Стеван Петковић, Цара Уроша 66, рибар, Драгутин Игњатовић, Цара Уроша 67, ри-бар, Благоје Димитријевић, Дубровачка 46, хлебар, Милан Вуича, Балканска 19, кројач, Сава Сакошанин, Дубровачка 81, типограф, Светозар Етенски, Дубровачка 39, ћурчија, Тоша Леки(у)ћ, Скадарска 21, служитељ Министарства просвете, Душан Лалић, Скадарска 26, служитељ, Лазар Златковић, Скадарска 41, обућар, Марко Ђорђевић, Цара Уроша 72, кочијаш, Јо-ван Ђорђевић, Цара Уроша 72, кочијаш, Милорад Симић, Сибињанин Јанка 71, че-тник, Марко Ђорђевић, Принца Евегенија 23, кочијаш, Аврам Ашер, Солунска 2, ко-чијаш, Велислав Закић, Принца Евгенија 64, келнер, Павле Гавриловић, Симина 26, шустер, Влајко Диљкић, Душанова 74, печењар, Јаков Јаковљевић, Мојсијева 15, из Миријева, Воја Ивезић, Панчићева 10, ђубретар, Илија Добривојевић, Панчиће-ва 4, Димитрије Н., Дубровачка 50, слуга, Радојица Рајичић, Сибињанин Јанка 11, слуга, Никола Вулетић, ложач у Државној штампарији, црногорски поданик, Милу-тин Милић, монтер Електричне фабрике, Милутин Јовановић, трамвајски кондук-

тер, Јован Петровић, скретничар, Етијен Бисерс, директор Трамвајског друштва, Лисовић, инжењер трамвајског друштва, Илија Ђурашковић, Јевремова 54, молер, Васа Брзичевић, Јевремова 56, војник на боловању, Миливоје Вијатовић, књигове-зачки радник, Стојан Дачић, Дубровачка 37, радник, Драгољуб Мат(г)ић, Дубровач-ка 38, таљигаш, Незиф Алидовић, бозаџија на Дорћолу, Мустафа Н., бозаџија, Асан Н., бозаџија, Далит Н., бозаџија, Ибраим Н., бозаџија, Мурат Н., бозаџија, Димитрије Вуксановић, Капетан Мишина 18, радник, Лазар Со(е)му, Драчка 8, трговац, Никола Крстић, Душанова 17, служитељ, Марија Марковић, Капетан Мишина 12 (муж јој се звао Јаков).

Кварт Палилулски: Станко Недић, Далматинска 19, служитељ Управе фондо-ва, обвезник III позива, 45 година, Милан Савић, Шајкашка 3, 30 година, Ненад Ђа-мазовић, Таковска 65, обућарски радник, 27 година, Видоје Гамилановић, Ратарска 5, општински служитељ, 40 година, Иван Ленић, Ратарска 10, контролор Управе мо-нопола, 42 године, Младен Мариновић, Таковска 72, надничар, 50 година, Јозеф Прохаска, Видинска 18, обућар, 38 година, Миља из Лазаревца, Кондина 18, служавка код Ђорђа Југовића, златара, 17 година, Михајло Донић, Бистричка 23, 46 година, Ђока Кратевачки, родом из Новог Сада, Будимска 7, 40 година, Милорад Јовано-вић, Видинска 35, бомбонџија, 23 године, Драгољуб Павловић, Војводе Бране 32, војник III чете I батаљона VII пешадијског пука, 25 година, Видосав Филиповић, Ми-летина 50, келнер, 18 година, Живојин Грујичић, Захумска 19, папуџија, Милосав Станковић, родом из Младеновца, Краља Александра 103, Милутин Матић, Миле-


166

тићева 15, раденик, Ђорђе Ивановић, Ми-летина 49, обвезник младеновачке војне станице, Јован Ђорђевић, Владетина 17, таљигаш, Петар Петровић, Битољска 2, пекар, Драгољуб Казински, Скадарска 4, чиновник Народне банке и писар Врховне команде, Марко Рашић, дрварски трговац, Светозар, Зетска 12, калфа Лазара Мар-ковића, Добривоје Станковић, Ратарска 89, столарски радник, 16 година, Милан Илић, Видинска 34, благајник Београд-ске трговачке омладине, 57 година, Пе-тар Д. Јанић, чиновник Управе монопола, обвезник при војној станици, 48 година, Радомир Марковић, родом из Параћина, Таковска 48, шеширџијски радник, 17 го-дина, Гргур Милићевић, родом из Лешта-на, Иванковачка 8, обућар, 18 година, Илија Соколовић, Иванковачка 8, зидар, обвезник последње одбране, Лазар Ми-лојковић, Иванковачка 8, служитељ Клас-не лутрије, Маријан Драговић, Ратарска 34, тестераш, Мита Марјановић, Ратар-ска 34, обућар, Радиша Недељковић, Ра-тарска 45, амалин, Трпко Н., Ратарска 56, косач, 70 година, Драгутин Филиповић, Ратарска 29, обвезник VIII пука, био на боловању, Миодраг Димитријевић, Иван-ковачка 5, обвезник VII пука, био на боло-вању, Милорад Савковић, Македонска 46, трговачки помоћник, 27 година, Таса Ма-ринковић, Гундулићев венац 29, радник, Коста Јовановић, Гробљанска 24, трговац, Таса Јовановић, Ђурићева 2, тесачки рад-ник, Крста Трајковић, Ђурићева 4, надни-чар, 70 година, Ђорђе Швабић, родом из Босне, Гундулићев венац 69, калдрмџија у водоводу, 60 година, Анта Димитријевић Митровић, родом из Пирота, Таковска 43, радник у штофари, 41 година, Петар Димић, Старосрбијанац, Владетина 19, 38

година, Светозар Матић из Зајечара, про-фесор, 28 година, Милан Симић, родом из Пожеге, Кнез Данилова 18, стаклорезац, Влајко Трајковић, Битољска 57, хлебар, Тихомир Лучић, Војводе Богдана 2, обве-зник II позива, Стеван Танасковић, Расин-ска 8, колар, обвезник занатлијске чете, Алекса Пиљаковић, седи код Смедервског ђерма, колар, обвезник занатлијске чете, Тоша Ражић, Расинска 8, ковач, Светозар Миловановић, Ратарска 51, књиговезачки помоћник, Божидар Сулић, Приморска 10, касапски раденик, Јован Саве Томић, За-хумска 21, ђак, Драгутин Драгиша Бошња-ковић, Кондина 12, трговачки помоћник, Цветко Марковић, родом из Сланаца, Би-тољска 143, пиљар, Јован Јандл, Млетачка 1, кројач из Мађарске, прешао у подан-ство, Прока Милановић, Видинска 52, фи-нансијски стражар, Лазар Марковић, Зет-ска 12, књижар, Радомир Ристић, Таковска 67, словослагач у државној штампарији, рањеник у болници, војник VII пука, I по-зива, Милаш Ђановић, Кнез Данилова 40, надничар, 67 година, Чедомир Ђорђевић, Таковска 46, раденик, 35 година, Лазар Минић, Таковска 46, казанџија, 23 године, Драгомир Палић, Македонска 17, електри-чар, 16 година, Арса Вулић, родом из Гуше-вца, срез Сврљишки, Ратарска 152, стално неспособан, 34 године, Милош Костић из Дебрецина, прешао у поданство, Владе-тина 9, 35 година, Божидар Јована Перић, Хаџи Мустафина, надничар, Петар Кова-новић, Старосрбијанац, Бистричка 5, зи-дар, 52 године, ухапшен зато што је викао: „Живео краљ Петар”, Милован Ђурић, Ра-тарска 72, рањеник, 26 година, Светислав Богићевић, Ратарска 53, рањеник, лакеј на двору, 25 година, Павле Миленковић, Битољска 65, колар, 24 године, Душан Ма-

167


ринковић, Битољска 71, ђак основне шко-ле, 9 година, Гргур Безуха, Кнез Данилова 3, папуџијски калфа, 20 година, Никола Перић, родом из Далмације, примљен у поданство, Битољска 55, виши чиновник Народне банке, 30 година, Милутин Да-мјановић, Милетићева 13, војни обвезник на боловању, 28 година, Петар Влајковић, Војводе Богдана 57, јорганџија, 60 година, Предић Алимпије, 16 година, Ратарска 24, келнер, Стојисављевић Живадин, 18 годи-на, Старине Новака 3, надничар, Величко Петровић, Синђелићева 24, радник, мож-да се ради о Петковић Величку, VIII пук, умро 29. 1. 1915. у Нађмеђеру, сахрањен у заједничком гробу 212.

Кварт Врачарски: Драгутин Филипо-вић, Ратарска 103, 39 година, Владимир Андријашевић, Ђевђелијска 20, надни-чар, Милан Чопоровић, Приштинска 31, шлосер, Јован Николић, Смиљанићева 6, шнајдер, Јосиф Прекић, Ивковића имање, обућар, Александар Прокић, Краља Алек-сандра 57, обућар, Раја Димитријевић, Макензијева 41, обућар, Јован Верговић, Крушедолска 2, обућар, Милан Јовановић, Црвени крст 19, џамбас, Лоренц Витман, Ивковића имање, кројач, Митар Бибер-чић, Кичевска 3, пиљар, Љубомир Марко-вић, родом из Ужица, Дубљанска 86, кел-нер, Милош Станковић, Шуматовачка 18, амалин, Тихомир Цветковић, Макензијева 30, зидар, Јован Козјаковић, кројач на Ду-шановцу, Милосав Јовић, Мутапова 5, ра-деник, Пера Јовић, Мутапова 5, раденик, Драгомир Златановић, Златиборска 14, молер, Милорад Милосављевић, Орловска 25, Ђура Стојановић, Дубљанска 13, Мита Ђорђевић из Паланке, Орловска 4, Павле Николић, Московска 7, ковач, Петар Ва-сиљевић, Орловска 17, свирач, Мијаило

Стевановић, Дубљанска 100, свирач, Стра-хиња Лиљачки из Ниша, Зорина 48, ђак, 16 година, Радоје Милојчић, Баба Вишњина 33, надзорник, Љуба Миљковић, Орлов-ска 9, молер, Миодраг Миљковић, Орлов-ска 9, погачар, Влада Илић, Дубљанска 47, свирач, Миливоје Васиљевић, Дубљанска 47, свирач, Милан Алексић, Милешевска 4, посластичар, Драгољуб Тодоровић, Ор-ловска 7, свирач, Ђорђе и Ђурђе Казиндић, рођена браћа, шлосери, Хаџи Ђерина 16, Драгољуб Ђорђевић из Ниша, Москов-ска 34, тишлер, Никола Цајић, Зорина 10, шлосер, Чедомир Михајловић, Дубљан-ска 45, свирач (отац), Наталија Михајло-вић, Дубљанска 45, свирач (мајка), Пера Михајловић, Дубљанска 45, свирач (син), Христина Михајловић, Дубљанска 45, сви-рач (кћерка), Живко Срећковић из Кораћи-це, Дубљанска 45, служитељ, Јован Блимер, Дубљанска 109, цимерман, Драгољуб Ђу-рић, Мачванска 44, типограф, Михајло Марковић, Мачванска 5, типограф, Жи-ван Петровић, Мачванска 33, лимар, Јован Ружић, Приштинска 18, бравар, Милисав Стојановић, Бацетина 7, 15 година, Све-тислав Марчетић, Макензијева 14, фија-кериста, Никодије Кузмановић, Кочина 7, ђак, 14 година, Јеврем Петровић, Бацетина 7, столар, Милан Стојчевић, Војводе? 4, фарбар, Стеван Томић, Вардарска 4, ци-мерман, Милош Томић, Вардарска 4, ци-мерман, Благоје Попадић, Приштинска 2, зидар, Кузман Савин, Дубљанска 10, при-ватијер, Драгољуб Марковић, Приштинска 102, цимерман, Никола Милијић, Хаџи Ру-вима 4, типограф, Милета Јовановић, Баба Вишњина 6, писар општински, Сретен Стојановић, земљорадник из Винче, Коста-дин Јовановић, Новопазарска 39, бакалин, Велимир Јовановић из Ћуприје, Подгорич-


168

ка 6, чиновник, Никола Симчак, Лаудано-ва 28, млинар, Борисав Станковић, Хаџи Рувимова 9, служитељ, Јован Ђорђевић, Драгачевска 10, свирач, Лука Јовановић, Мекензијева 67, шећерџија, Павле Марин-ковић, Кумановска 10, радник, Тола Почек, Горичка 15, тишлер, Христа Николић, Кур-сулина 3, пиљар, Драгослав Минић, Бео-градска 12, шлосер, Живан Јовановић, Зла-тиборска 38, тишлер, Ђорђе Марић, код Седам кућа, кочијаш, Радомир Недељко-вић, Кост?, Ђорђе Грујичић, Дубљанска 37, тежак, Миливоје Ловренски, Поп Такина 29, бравар, Коста Танасковић, Дубљанска 57, носач, 50 година, Душан Петовић из Шапца, Макензијева 48, радник, Маријан Јовановић, Шумадијска 47, шустер, Мића Јовановић, родом из Херцеговине, Шума-дијска 71, чувар акционарског млина, 75 година, Радомир Цукић, Шумадијска 71, типограф, Велимир Цукић, Шумадијска 71, типограф, Даница Гачановић, Чика Љуби-на 13, Димитрије Гачановић, Московска 10, бакалин, Велислав Миловић, Приштинска 31, шнајдер, Стеван Фрашкоци, Московска 35, молер, Славко Маричић, Новопазар-ска 18, електротехнички радник, Михаило Валожић, Новопазарска 18, књижар, Дра-гомир Јанковић, Воје Илића 24, таљигаш, Милан Врбић, Дубљанска 146, типограф у Политици, Милан Ђорђевић, Крајинска 1, служитељ, Јоца Владисављевић, Московска 5, надничар, Зарија Ђорђевић, Малајничка 7, фигурант, Миладин Дучић, Синђелиће-ва 5, пекар, Анка Миличевић, Катићева 31, пензионерка, Ђорђе Самолов, Бре-галничка 21, таљигаш, Ђорђе Филипо-вић, Дубљанска 37, трговачки помоћник, Светислав Димитријевић, Петрашкова 3, таљигаш, Настас Величковић, Војводе Пет-ка 4, шлосер, Адолф Бакорек, Хаџи Мелен-

тијева 6, зидар, Јован Војта, Дубљанска 84, зидар, Ђорђе Ђокић, Приштинска 43, над-ничар, Љуба Сердаревић, на Душановцу, надничар, Радосав Симић, Курсулина 11, рабаџија, Стеван Лауревић, Павина 2, алас, Милан Марић, Шумадијска 78, обућар, Петар Димитријевић, Хаџи Мелентијева 3, надничар, Драгутин Крсмановић, Кур-сулина 21, обућар, Стева Ко(ва)паченић, Гружанска 30, трговачки помоћник, Живко Урошевић, Гружанска 28, кафеџија, Јован Николић, Краља Александра 44, хлебар, Драгољуб Микуловић, Јове Илића 24, трго-вац, Матеја Арсеновић, Павина 5, фијаке-риста, Љубомир Попадић, Поп Ташкова 7, зидар, Алекса Петрановић, Шуматовачка 50, зидар, Ђорђе Прибаковић, Мутапова 81, молер, Александар Ђорђевић, Павина 4, ђак, 17 година, Аранђел Петровић, Дра-гачевска 10, свирач, Владимир Павловић, Рудничка 8, фијакериста, Јевта Ћирковић, Рудничка 7, пиљар, браћа Тодор и Митар Васић, Ораховска 75, свирачи, браћа Тодор и Мика Белкић, Дубљанска 16, свирачи, Роми, Младен Васић, Приштинска 48, зи-дар, Живан Ђурић, Хаџи Мелентијева 16, пиљар, Густаф Прокић, Милешевска 6, шо-фер, Јован Ђонић, Шумадијска 51, асурџија, Алекса Станковић, Московска 50, општин-ски служитељ, Душан Јурковић, Дубљанска 104, молер, Илија Јурковић, Јевремова 54, молер, Милан Милојевић, Небојшина 54, каменорезац.

Кварт Савамалски: Јосиф Павловић, Босанска 62, радник, Живко Лукић, Бал-канска 46, стаклорезац, Коста Станковић, Задарска 3, трговачки помоћник, Пера Јо-вановић, Босанска 18, служитељ, 48 година, Драгољуб Ј. Савић, Босанска 12, кочијаш, Карло Булер, Босанска 12, тишлер, Златко Панчевић, Босанска 5, млекаџија, Ацко Пе-

169


ровић, Шумадијска 17, служитељ општин-ски, Светислав Милојевић из Скобаља, ок-руг Смедеревски, радник, Алферд Казел-ман, Сарајевска 35, радник, Јован Шарић, Јаворска 3, служитељ Државне штампарије,

Лазар Мицић, Милошева 82, трговац, 70 година, Јанко Н., Дурмиторска 12, радник, Лазар Костић, Војводе Миленка 1, маши-ниста, Јанко Секулић, Карађорђева 38, слу-житељ бродарског друштва.


170


ИЗВОРИ

АС, Ратничка гробља (1914–1918 a), ф II, р.1 (8); ф II, р. 2 (6); (1914–1935), ф VI, р. 1 (10); ф VI, р. 2 (7); (1916–1942), ф IV, р. 8 (99). АС, МИД, ИО, Стање наших поданика интернираних у Аустроугарској и спискови ис-тих, ф I, р. 448 (121); ф III, р. 448 (123); ф IV, р. 448; ф VI, р. 448 (126); ф VII, р. 448 (127); ф IX, р. 448 (128); ф X, р. 448 (129).АС, МИД, ИО, Размена интернираних, ф III, р. 423; ф IV, р. 423; ф IX, р. 423 (140); ф ХI, р. 423.АС, МИД, ИО, Аустроугарски поданици интернирани у Србији, ф II, р. 2; ф III, р. 2.АС, МИД, ИО, Репатрирање шегрта из Аустроугарске, р. 417/1914/15 (150).АС, МИД, ИО, Помоћ нашим грађанима интернираним у Аустроугарској, Ф I, р. 356 (160).АС, МИД, ИО, Репатрирање српских поданика у Аустроугарској, р. 422 (170).АС, МИД, ИО, Репатрирање Аустроугарских поданика интернираних у Србији, р. 408.АС, МИД, ИО, Мариновић, ђенерал, размена, р. 264 (151). Копије умрлица логора Дрозендорф (9).Записи старих Вреочана, Приватна колекција З. А. из Лазаревца.РЗЗЗСК, Списак умрлих у Нежидеру, бр 16/171 од 28. 10. 2013, (5); Списак умрлих у Нађмеђеру (97).Sterbregister des Internierungslager im Neszider, Tom III (13. 4. 1915–18. 2. 1916), V (8. 2. 1917–20. 8. 1917). (95).„Аустријска зверства”. Политика, 29. децембар, 1914.„Аустријска насиља”. Политика, 21. децембар, 1914.Без наслова. СН, 22. новембар 1914 (41). „Београд–Земун”. Политика, 14. јули, 1914.„Достојан одговор”. Политика, 9. август, 1914.„Заробљени Београђани”. Политика, 11. децембар, 1914. (82); 12. децембар 1914. (83); 13. децембар 1914. (84); 14. децембар 1914. (85).„Заробљени бродови”. Политика, 15. јули, 1914.„Заробљени Срби”. Политика, 31. јули, 1914.„Заштита аустријских и немачких поданика”. Политика, 1. август, 1914.„Из писама интернираних”. Пијемонт, 1. октобар, 1914. (73); 4. октобар, 1914. (74); 8. ок-тобар, 1914. (75); 13. октобар, 1914. (76); 17. октобар, 1915. (77); 18. октобар, 1915. (78); 19. октобар, 1914. (79); 20. октобар, 1914. (80); 27. октобар, 1915. (81). „Извештај заробљеничке команде”. СН, 2. јули, 1915. (62). „Извештај Пресбироа”. СН, 5. март, 1914.„Извештаји српског Црвеног крста”. СН, 10. фебруар, 1915. (48). „Из Нађ–Међера”. Политика, 18. јули, 1915. (108).„Извештајни биро заробљеничке команде”. СН, 6. август, 1915. (66); 30. август, 1915. (67).„Информациони биро заробљеничке команде”, СН, 16. јули, 1915. (63); 18. јули, 1915. (64).

171


„Место на Лидо, у Ђенђеш”. Политика, 19. јули, 1915. (103).„Наши грађани у Аустроугарској”. СН, 9. август, 1914. (12); 11. август, 1914. (13); 14. ав-густ, 1914. (14); 15. август, 1914 (15); 16. август, 1914. (16); 17. август, 1914. (17); 18. ав-густ, 1914. (18); 20. август, 1914. (19); 22. август, 1914. (20); 23. август, 1914. (21); 24. август, 1914. (93); 25. август, 1914. (22); 26. август, 1914. (23); 27. август, 1914. (24); 28. август, 1914. (25); 3. септембар, 1914. (26); 4. септембар, 1915. (27); 9. септембар, 1914. (28); 10. септем-бар, 1914. (29); 14. септембар, 1914. (30); 13. октобар, 1914. (31); 14. октобар, 1914. (32); 16. октобар, 1914. (33). „Наши поданици интернирани у Аустроугарској”, СН, 1. октобар, 1914. (34); 6. октобар, 1914. (35); 15. октобар, 1914. (36); 17. октобар, 1914. (37); 30. октобар, 1914. (38); 4. новем-бар, 1914. (39); 18. новембар, 1914. (40); 11. децембар, 1914. (43); 13. децембар, 1914. (44); 7. јануар, 1915. (45); 11. јануар, 1915. (46); 17. јануар, 1915. (69); 6. фебруар, 1915. (47); 6. март, 1915. (54); 15. март, 1915. (55); 20. март, 1915. (56); 23. април, 1915. (51); 16. април, 1915. (86); 24. април, 1915. (52); 15. мај, 1915. (90); 16. мај, 1915. (53); 30. мај, 1915. (58); 23. август, 1915. (91); 13. септембар, 1915. (68). „Наши у Ђенђешу”. Политика, 29. децембар, 1914.„Некролози: Шемајо Демајо”. БОН, август , 1932. (106).„Оглас фирме Браћа М. Алкалај”. СН, 10. јули, 1915. (101).„Од Фијуме до Оршаве”. Политика, 28. јули, 1914.„Повратак интернираних”. Политика, 1. јун, 1915.„Помоћ Војвођанима”. Политика, 10. август, 1914.„Поруке и отпоруке о интернираним, о ратницима и избеглицама”, СН, 26. фебруар, 1915. (49); 24. јануар, 1915. (50); 19. мај, 1915. (57); 14. јун, 1915. (59); 15. јун, 1915. (60); 18. јун, 1915. (61). „Пуштен из ропства”. Политика, 10. децембар, 1914. (107). „Спискови заробљених официра, војника и грађана у Аустроугарској”. СН, 27. фебруар, 1915; 28. март, 1915. (1); 14. октобар, 1915. (2); 8. април, 1915. (3); 14 октобар, 1915. (4). „Списак умрлих наших поданика у Аустроугарској”. СН, 27. јули, 1915. (65). „Размена интернираних”. Политика, 17. мај, 1915.„Рат с Аустроугарском”. Мали Журнал, 9. мај, 1915. (104).„Ревизија аустроугарских поданика”. Политика, 31. јул, 1914.„Сестра краља Петра”. Политика, 13. август, 1914.„Српски поданици интернирани у Аустроугарској”. СН, 27. септембар, 1914. (33). „Српско друштво црвеног крста”. СН, 24. новембар, 1914. (42). „У Араду, Асоду и Цегледу”. Политика, 14. јун, 1915. (102).„У аустријском ропству”. Политика, 6. јун, 1915. (105).„У Болдогaсoњфалви”. Политика, 11. јун, 1915.„У Лугошу”. Политика, 23. јул, 1914.„Ухапшен српски генерал”. Политика, 24. jули, 1914.„Церовић опљачкан”. Политика, 29. јули, 1914.„Шта се говори”. Политика, 10. август, 1914.„15 и 16 јули”. Политика, 16. јули, 1915.


172

ЛИТЕРАТУРА

Brettl, HerbertDas Kriegsgefangenen–und InternierungslagerBoldogasszony/Frauenkirchen. Halbturn: 2014.

Вемић, Мирчета„Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914–1918”. Зборник Матице српске за друштвене науке 147 (2014): 201– 234.

Ђуковић, ИсидорНађмеђер – аустроугарски логор за Србе: 1914–1918. Београд: Сигнатуре, 2002.

Кривокапић, Душан С.Сећања из нежидерског лагера 1914–1918. године и белешке са присилног рада у лагерима Бора 1943. године. Матарушка Бања: Д. С. Кривокапић, 1976.

Лопушина, Марко„На робији Миланковић науци дао најбоље”. Новости, 23. фебруар, 2014. (приступље-но 20. 04. 2014), http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:479505–Na–robiji–Milankovic–nauci–dao–najbolje

Лопушина, Марко„Гробови Срба у долини смрти”. Новости, 06. октобар, 2013. (приступљено 20. 04. 2014), http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:457593-Grobovi-Srba-u-dolini-smrti

Лукић, НенадИсторија Железника 1528–1945. Београд: ГО Чукарица, 2011.

Mannsberger, Еva Maria und Karl Schäfer „Das Neusiedler Internierungslager 1914–1918”. Neusiedler Jahrbuch ХI (2008/2009): 3–40.

Миодраговић, Јован Трагични дани Београда. Белешке из тринаестодневне владавине аустријске у Београду. Београд: С. Б. Цвијановић, 1915.

Mihalkovits, Ernst Das Kriegsgefangenen–und Internierungslager des 1. Weltkriegs in Neckenmarkt mittlers Burgenland 1915–1919. Dissertation zur Еrlangung des Doktorgrades der Philosophie aus

173


der Studienrichtung Geschichte eingereicht an der Geistes- und Kulturwissenschaftlichen Fakultät der Universität Wien, 2003.

Mundschütz, ReinhardInternierung im niederösterreichischen Waldviertel, Die Internierungslager und- Stationen der BH Waidhofen an der Thaya 1914 – 1918. Dissertation zur Erlangung des Doktorgrades der Philosophie. Eingereicht an der Geisteswissenschaftlichen Fakultät der Universität Wien, 2002.

Mundschütz, ReinhardDas Internierunglager Drosendorf/Thaya 1914–1920. Diplomarbeit zur Erlangung des Magistergrades der Philosophie. Eingereicht an der Geisteswissenschaftlichen Fakultät der Universität Wien, 1993.

Mundschütz, ReinhardListe aller während des Ersten Weltkriegs (1914 bis 1918) in Raabs an der Thaya konfinierten „Ausländer“ (приступљено 28. 8. 2014) http://ersterweltkrieg–internierungen.blogspot.com/p/internierungslager–und.html

Поповић, Љубодраг„Српски интернирци у логорима аустроугарске 1916 године”. У Научни скуп Србија 1916. године, ур. Терзић, Славенко. Београд: Историјски институт, 1987, 309–320.

Скоко, СавоВојвода Радомир Путник 2. Београд: БИГЗ, 1985.

Стојанчевић, Владимир„Цивилни интернирци у логорима Аустро-Угарске и Бугарске у време Првог светског рата”. У Научни скуп Србија и стварање југословенске државе 1918. године, ур. Терзић, Славенко. Београд: Научна књига, 1989, 404–408.



174

CITIZENS OF BELGRADE IN AUSTRO-HUNGARIAN CONCENTRATION CAMPS IN 1914

SUMMARY

A few days before the outbreak of Wold War I, on July 15/28, 1914, the Austro-Hungarian government passed a decree on the treatment of citizens from "enemy states" and in accordance with it almost all citizens of the Kingdom of Serbia who found themselves in the territory of Austria-Hungary were arrested. About 423 citizens of Belgrade, both male and female, of all ages, were among them. The arrests were soon followed by their internment into the first improvised camps: Drosendorf, Karlstein, Illmau, Grossau and Kufstein in the territory of Austria and Arad, Gyöngyös, Cegléd, Budapest and Estrogom in the Hungarian part of the Monarchy. A number of arrested citizens of Belgrade were given the status of confined persons, i.e. they had a certain freedom of movement in the cities where they stayed, but they were obliged to check in with authorities at set intervals. What is particulalry curious about this first internment is the fact that in Austria-Hungary the people retained at the time belonged to wealthy bourgeois and academic circles of Belgrade’s society: students, teachers, clerks, merchants and businessmen. The most of them were repatriated as late as the summer of 1915 in exchange for Austro-Hungarian citizens interned in the Kingdom of Serbia. Due to the lack of access to foreign sources, mostly Austrian, it has been found that only five persons from the first group of internees died. The actual number is probably higher, though it remains in the domain of assumptions. It should be pointed out that the Kingdom of Serbia also took measures against foreign citizens in its territory at the beginning of the war, but such measures were also taken by all other countries involved in the war.

Although it was contrary to the provisions of the Hague Convention and the Geneva Declaration, during World War I, Austro-Hungarians interned civilians from temporarily occupied territories of the Kingdom of Serbia. The first internment of civilian population in Belgrade was carried out before the end of the first theerteen-day occupation, on December 13, 1914. The occupation authorities carried out prosecutions against Belgrade’s citizens, who were arrested in the streets, houses, shops, markets, etc. Almost all of the arrested citizens were interned into three large camps: Neusiedl am See, Boldogasszony (Frauenkirchen) and Nagymegyer (Chalovo). The exact number of the interned is difficult to determine but based on the sources used in this study a number of 561 internees from Belgrade has been established. However, due to the lack of sources, this numeber cannot be considered final. According to currently available data, due to very poor hygiene and sanitation, 164 civilians interned from Belgrade died from various infectious diseases in these three concentration camps.

Александра М. Колаковић Институт за политичке студијеСветозара Марковића 36/IV, Београд

УДК 94(497.11 Београд)”189/191”(093.3)37:929 Мале А.


Aleksandra M. KolakovićInstitute for political studies

36 Svetozara Markovića Street, Belgrade

БЕОГРАД КРАЈЕМ XIX ВЕКА: ПОГЛЕД „СРБО-ФРАНЦУЗА“ АЛБЕРА МАЛЕА1

АПСТРАКТ: Крајем XIX века, Београд је изграђиван по угледу на европске престонице, а његов стари дух спајао се са новим елементима развоја. Странци који су у поменутом пери-оду посетили град на обали Саве и Дунава, из приватних или пословних разлога, уочавали су посебности и карактеристике Београда. Један од њих, Албер Мале (Albert Malet, 1864–1915), француски историчар и професор српског краља Александра Обреновића од 1892. до 1894, у свом Дневнику са српског двора, поред описа политичких и друштвених прилика у Србији, српског владара и политичара, оставио је сведочанство и о тадашњем изгледу Београда. Мале је у Србију стигао у оквиру званичне мисије Француске и током боравка је стекао по-знанства и пријатељства са српским интелектуалцима. Његово поштовање Србије достигло је врхунац у време балканских ратова (1912–1913), када се потписивао као „Србо-Француз“. Аутор овог рада настоји да, користећи „слику другог“, осветли изглед Београда и његових становника на прелазу векова, на основу запажања овог француског интелектуалца.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Београд, Србија, Срби, Албер Мале, крај XIX века

BELGRADE IN THE LATE NINETEENTH CENTURY AS SEEN BY THE „SERBO-FRENCHMAN“ ALBERT MALET

ABSTRACT: In the late 19th century, Belgrade was being built up on the model of other European capitals and its old spirit was fusing with new elements of development. The foreigners who at that time paid private or business visits to the city at the confluence of the Sava and Danube rivers perceived Belgrade’s peculiar features. In his book Journal de Serbie: 1892–1894, Albert Malet (1864–1915), a French historian and a tutor to the Serbian King Aleksandar Obrenović between 1892 and 1894, offered a record of Belgrade’s appearance, in addition to a description of the political and social situation in Serbia, the Serbian ruler and leading politicians. Malet arrived in Serbia as a member of an official mission of the French government, and during his stay, he became friend with Serbian intellectuals. His admiration for Serbia reached the pitch of enthusiasm during the Balkan Wars (1912–13), when he signed his name as „Serbo-Frenchman“. The author of this paper seeks to shed light on the appearance of Belgrade and its residents at the turn of the 20th century by using „the image of another“ and based on the observations of the French intellectual Albert Malet. KEYWORDS: Stubline, Belgrade, Serbia, Serbs, Albert Malet, late 19th century

1 Овај рад је настао у оквиру пројектa Демократски и национални капацитети политичких институција Србије у процесу међународних интеграција (бр. 179009), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.


АЛЕКСАНДРА М. КОЛАКОВИЋ

176

Преображај Београда крајем XIX века у град по узору на престонице развије-них држава Европе приметили су странци који су пословно или приватно посећива-ли Србију. Французи који су тада писали о Србији и Србима нису користили само познату литературу и информације доби- јене од пријатеља или сарадника већ и соп-ствена запажања током посета простору који их је интересовао.2 Утисци француских научника, публициста и дипломата о Србији и Београду обликовали су слику не само о српској престоници већ и о српском наро-ду. Значајан извор о изгледу и преображају Београда на прелазу два века представљају дела путописног и мемоарског карактера, међу којима је и Дневник са српског двора Албера Малеа.3 Аутор овог текста је у кон-тинуитету провео две године у Србији и о томе је оставио сведочанство. Како је реч о личности која је била и у званичној мисији француске владе, као професор историје дипломатије српског краља Александра Обреновића, Малеова запажања о Срби-ма и Београду нашлa су одјека у научним, публицистичким и политичким круговима француског друштва.

Албер Мале је потицао из имућне по-родице трговца тканинама, а на његово васпитање и образовање посебан ути-

2 Крајем XIX века појавило се неколико путописних књига на француском језику, у којима су путници описали и Београд: Minutes d’Orient (Источњач-ки тренуци) Александра Епа (Alexandre Hepp) и Paques d’Orient (Васкрс на Истоку) Мишела Ноа (Michel Noë). Михаило Павловић, Од Есклавоније ка Југославији (Сремски Карловци, Нови Сад: Издавач-ка књижарница Зорана Стојановића, 1994), 222.

3 Албер Мале, Дневник са српског двoра 1892–1894 (Београд: Clio, 1999) (двојезично француско-српско издање). У даљем тексту (Мале, Дневник са српског двора).

цај оставио је очух Иполит Леклер, про-фесор реторике на лицеју у Клермону.4 Патриотизам и част Француске, као и међу осталим припадницима његове ге- нерације, оптерећене националним пора- зом у рату са Пруском 1871. године, били су у средишту Малеовог бића. Бернар Икар, аутор једне нобјављене магистарс-ке тезе о Алберу Малеу, сматра да је од студија на Сорбони (од 1887. године), под утицајем католицизма и позитиви-зма, Мале направио дистанцу од мо-нархистичких идеја, које су биле блиске Полу Деруледу (Paul Déroulède), ка кон-зервативној десници.5 На Сорбони, Мале је присуствовао предавањима струч- њака за немачку историју и „национал-ног учитеља“ Ернеста Левиса (Ernest Lavi- sse), чија је реч имала снажан утицај на државни врх Француске. Још две истак-нуте личности Француске биле су Мале-ови професори: Алферед Рамбо (Alfred Rambaud), стручњак за словенске теме и касније министар просвете, и Габријел Аното (Gabreil Hanotaux), који је крајем Малеове мисије у Србији био на челу Ми-нистарства спољних послова Француске. Њихови ставови, учења и друштвени углед били су значајни у Малеовом животу и ус-меравали су његова интересовања.

Приватне и радикалске везе српског министра просвете Андре Николића и француског министра јавног образовања Леона Буржоа (Léon Bourgeois) довеле су Албера Малеа, професора париског ли-

4 Ibid., 8–9.5 На Институту политичких наука у Паризу, Бернар

Икар је 1979. године одбранио магистарску тезу Албер Мале и његови уџбеници.

177

БЕОГРАД КРАЈЕМ XIX ВЕКА: ПОГЛЕД „СРБО-ФРАНЦУЗА“ АЛБЕРА МАЛЕА

цеја Станислас (Stanislas), у Србију.6 Зва-ничан захтев Николић је послао францу-ском министру иностраних послова Рибоу (Ribot) 12. јула 1892. године, преко фран-цуског посланика у Србији, Салватора Патримонија (Salvatore Patrimonio).7 Про- фесор Ернест Левис је за мисију у Ср- бији препоручио свог ученика Албера Малеа, сматрајући да је „веома упућен у дипломатску историју, веома способан да нам учини дипломатске услуге, желим рећи да добро види и да буде од утицаја“.8 Чињеница да је од стране француске владе именован за функцију професора будућег краља Србије, у периоду када је заживља- вало савезништво између Француза и Руса, говори да његов боравак у Београ-ду има изразито дипломатску природу.9 Мале, свестан важности своје мисије, пред сам одлазак пише свом очуху: „Срп-ска влада поверава ми образовну мисију, француска влада поверава ми политичку

6 ANF, АЈ/16/6074, Dossier Mallet; F/17/2987a, A. Mal-let – Mission en Macédoine études éthnographiques (1902); Мале, Дневник са српског двора, 17–18.

7 АMAE, Correspondance politique Serbie 1892, An-dra Nikolić à Léon Bourgeois, Belgrade, le 12 juillet 1892; ANF, F/17/23417, Dossier Malet, Andra Nikolić à Léon Bourgeois, Belgrade, le 12 juillet 1892; Dušan T. Bataković, Les sources françaises de la Démocratie serbe (1804–1914) (Paris: CNRS éditions, 2013), 299. У даљем тексту (Bataković, Les sources françaises).

8 Наглашено је да Мале поседује диплому Факултета за књижевност у Паризу и Школе високих наука. ANF, F/17/23417, Dossier Mallet, 25. juillet 1892.

9 Француско-руски споразум званично је потписан 17. августа 1892. године, а ступио је на снагу 4. јануара 1894. године. Уз англо-руски и англо-француски споразум, чинио је главне уговорене обавезе између сила Антанте, које ће се активирати у току Првог светског рата 1914. године. The Franco-Russian Alliance Military Convention - August 18, 1892. http://avalon.law.yale.edu/19th_century/frrumil.asp (3. 10. 2011).

мисију“.10 Након неизвесности да ли ће до-говор Француске и Србије о доласку Ма-леа бити спроведен, јер је радикалски ка-бинет Николе Пашића сменила влада ли-берала и некадашњег француског ђака Јо-вана Авакумовића, пред крај лета 1892. го-дине стигао је позитиван одговор.11 Мале је од министра јавног образовања добио одсуство као „службеник Универзитета на дужности у иностранству“. У Србији је, осим своје мисије, успоставио бројне везе и пријатељства са истакнутим личностима политичког и интелектуалног живота, које су до 1915. године биле значајне за афи-рмисање српских националних циљева у Француској.

Малеово упознавање са Београдом за-почело је на рекама октобра 1892. године, када му се указао „између две огромне во-дене превлаке, љупко насео на стеновити зуб, Београд, са два кубета краљевског дво-ра која се пресијавају на сунцу“.12 Опис Бео-града био је поетичан, али сусрет са градом није био пријатан. Ипак, васпитан у патри-отском духу, Мале је одмах уочио грађеви-не подигнуте у француском стилу и вагоне које су направили француски инжењери. Већ од железничке станице, на путу ка хо-телу „Империјал“, где је био смештен, раз-очарено је приметио „Море прашине које се у време киша претвара у језеро блата“, као и „брдовиту улицу прекривену ужас-ним облутком, оивичену ружним куће-

10 За извршење наведене мисије у трајању од три до четири године, Малеу је Министарство обећало место у једном од лицеја у Паризу или катедру на једном од факултета у унутрашњости. Мале, Дневник са српског двора, 17–18.

11 AMAE, Correspondance politique Serbie, 1892, 13, 285, 291, télégrammes, Paris, 25. août. 1892; Belgrade, 28. août 1892.

12 Мале, Дневник са српског двора, 67.


178

ринама белих фасада“.13 Београд је тада ос-тавио утисак несређености и нечистоће, а Мале је закључио да „сунце није дивно сијало утисак би био очајан“.14

Стара калдрма на београдским ули- цама, „с рупама, провалијама и шиљци-ма“, изазивала је Малеова сећања на тро-тоар у једној улици у Клермону, али га ипак није онемогућила да уочи како се Београд обнавља, изграђује и мења у духу приближавања модерним европским гра- довима.15 Крајем XIX века Мале је проре-као: „Ово је будућа врло лепа и врло ве-лика варош и већ постоје један или два баш лепа краја града подигнута с отме-ношћу: куће са највише два спрата и са штукатурима на фасадама радост су за

13 Ibid., 68.14 Ibid.15 Ibid.

очи“.16 Kрајем XIX и почетком XX века Бе-оград је заиста доживљавао преображај.17 Сведочанства прошлости и докази о из- градњи будућности преплитали су се у очима путника. Поред Теразија, где је био смештен двор, пажњу странца освајала је Кнез Михаилова улица. Мале је био оду-шевљен најпознатијом београдском ули-цом, која „не би наружила ни неки кутак у Пасију или Отеју“, дакле, у отменим, елегантним и елитним предграђима Па- риза.18 Калемегдан, „чаробан парк“, поглед на ушће Саве у Дунав и Земун у даљини били су, по Малеовом мишљењу, „сигурно један од најлепших видика на свету“.19

Упознавање са српским менталитетом, обичајима и нормама друштвеног пона- шања било је неопходно Малеу како би своју мисију успешно реализовао. Сасвим је сигурно да је још у Паризу добио од-ређене информације о Србији и Србима, али српски менталитет је тек требало от-крити. Обазривост и преовлађујуће уве-рење у европској јавности крајем XIX века о Србији као земљи која припада Oријенту видљиви су и у првим ставовима Албера Малеа, као и тадашњих француских ди-

16 Ibid.17 О развоју Београда ка модерном европском граду и

о преношењу идеја европског академизма в.: Дивна Ђурић-Замоло и Небојша Богуновић, Београд са старих фотографија (Београд: Туристичка штампа, 1997); Иван Клеут, „Градитељски опус Константина Јовановића у Београду“, ГГБ LIII (2006): 213–249; Александар Кадијевић, „Палата Министарства правде и Управе кварта Теразијског – остварење архитеката Светозара Ивачковића и Јована Суботића“, ГГБ LIII (2006): 199–212; Александар Кадијевић, „О стилу београдске палате Упра- ве фондова и њеним историографским тума- чењима“, ГГБ LIV (2007): 173–196.

18 Мале, Дневник са српског двора, 68.19 Ibid.

Слика 1. Железничка станица у Београду крајем XIX века (МГБ, UR_8293)

Figure 1 The railway station in Belgrade in the late 19th century (BCM, UR_8293)

179


пломата са службом у Београду. „Имајте на уму да ће оног часа када се нађете с њим, неко стати на врата да прислушкује – ово је Исток“, била је једна од првих реченица коју је дугогодишњи француски дипломат-ски представник Патримонио упутио као савет Алберу Малеу приликом њиховог сусрета у Београду.20 Очигледно је свест о „источњаштву“ Србије доминирала и међу француским интелектуалцима који су боље од већине познавали историју и друштвено-политичке прилике у Србији. Ни њихови контакти, везе и сарадња са Србима нису увек брзо мењали слику о Србији, већ се дуго задржавао утисак да је Србија егзотична земља у сталној борби између традиционалног и модерног. Дуго- годишња владавина Османског царства оставила је неизбрисиве трагове у култури и менталитету Срба, што је још више поја-чавало утисак да је Србија земља егзотике, мистике и обичаја који су ближи источним друштвима него друштвеним нормама у Западној Европи.

Професор српског краља, Мале ис-тиче како су га веома нервирале бројне објаве „исписане словима која ја не умем да читам – што је најнесноснија ствар на свету“.21 Уз ћириличне натписе, које није могао да прочита, уз недовољна знања о Балкану, Србији и Србима, као и због непоузданих и нетачних информација о простору који посећује, путник, чак и ин-телектуалац, лако је долазио до стварања слике о Србији као о земљи на граници Оријента. Иако су биле приметне тежње да се српско друштво уреди по угледу на модерне државе Европе, историја, машта

20 Ibid., 70.21 Ibid.

и стварност мешале су се у очима стран-ца који је пролазио кроз српска села, ва-роши и градове и долазио у додир са Ср-бима. Преовладавајуће уверење о Србији као егзотичној и заосталој средини, као и очекивања да је Београд изгледом ближи далеким источним градовима, понекад је стварало велико изненађење приликом сусрета са градом који се развијао по за-падним моделима.22 Чак га ни Мале не скрива када је у Београду угледао кочије са кровом „на отварање“ и отворене кочије

22 Светлана Недић, „Урбанистичко уређење Београда од 1886. до 1914. године“, ГГБ XXIII (1976): 175–216; Бранко Максимовић, „Урбанизам и архитектура Београда од 1830. до 1941. године“, у Историја Београда (Београд: САНУ, Балканолошки институт и Драганић, 1995), 235–247; Богдан Несторовић, „Развој архитектуре Београда од кнеза Милоша до Првог светског рата (1815–1914)“, ГМГБ I (1954): 167–181; Јелена А. Петровић, „Историјски, друштвени и економски развој Карађорђеве улице у Београду до 1914. године“, ГГБ LVII (2010): 135–150.

Слика 2. Кнез Михаилова улица (МГБ, UR_520)Figure 2 Knez Mihailova Street (BCM, UR_520)


180

које вуку коњи, а њима управљају „учтиви кочијаши“.23

Преображај српске престонице, уво- ђење струје, трамваја, изградња ули-ца, обнављање старих и подизање нових зграда у духу модерне европске архи- тектуре нису промакли радозналом оку француског посетиоца. „Варош је из те-меља преврнута радовима на поплоча-вању улица, увођењу трамваја, електрике, изградњи тротоара“, приметио је Мале.24 Током боравка у Београду, присуствовао

23 Мале, Дневник са српског двора, 68.24 Ibid.

је и обреду освештавања трамвајске пру-ге октобра 1892. године, који је предводио митрополит Михаило. Мале га је описао као веома једноставан чин на Теразија-ма, „поред пруге један кухињски сто пре- кривен белим стољњаком; велика жута воштаница“, уз крст „радознала гомила“, становници у „полуисточњачкој одећи издигли се на постоља полупостављених електричних светиљки, што представља необичну и симболичну слику“.25 Узбу- ђење које је покретање трамваја у Београ-

25 Ibid., 88.

Слика 3. Угао улица Краља Милана и Ресавске, где је за време боравка у Београду становао Албер Мале (МГБ, UR_277)

Figure 3 The corner of Kralja Milana and Resavska streets, where Albert Malet lived during his stay in Belgrade (BCM, UR_277)

181


ду изазвало код свих генерација није промакло Малеу. „На улици руља јуриша на трамваје“, записао је, поредећи опчи- њеност Београђана са Пангуријем, ликом из Раблеовог романа, симболом духа бес- мисленог подражавања који влада го- милом.26

Предмет интересовања француског ин- телектуалца био је широк, што се види и из његових запажања о архитектури, унутрашњости зграда и ресторана. Мале је оставио опис хотела „Империјал“, који се налазио у Улици Васе Чарапића, у пролазу поред Универзитета, а у коме су одседали

26 Ibid., 90.

министри, државници, професори и нови- нари страних листова. Истичући да хотел има само један спрат, ипак је био задовољан смештајем, наглашавајући да су му суседи били српски министри Стојан Рибарац и Живојин Величковић, као и дописник ен-глеског листа за политику, књижевност и трговину Standard.27 Ресторан се налазио у дворишту препуном багремова и голу-бова, а по Малеовом мишљењу, пружао је солидну услугу, са скупим вином осредњег квалитета и столовима постављеним на веранде, „где ужасне фреске дочаравају алеје у парку, водопаде, статуе и роман-

27 Мале се настанио у Ресавској улици бр. 8. (Ibid., 24, 69).

Слика 4. Хотел „Империјал“ и Универзитет у Београду 1905. године (МГБ, UR_2065)Figure 4 Imperial Hotel and the University of Belgrade in 1905 (BCM, UR_2065)


182

тичне рушевине“.28 Малеовом оку није промакао ни унутрашњи изглед зграде Министарства иностраних дела, смеште-не поред краљевог двора, коју је видео као „обичну“ салу за пријем „у црвеном плашту, салон у Улици Сантије из 1830“, а ни кабинет министра у дрвету и кожи није био упечатљив за француског професора.29 Разумљиво је да је на Малеа, као и на друге француске интелектуалце одрасле и шко-ловане у земљи у којој се уметност веома ценила и где је финанасијска ситуација пружала више могућности, унутрашњост српских кућа и институција могла остави-ти само скроман утисак. Малеу је запао за очи и не увек укусно опремљен ентеријер ресторана, а током боравка више је ужи-вао у француском ресторану који је држао Италијан, него у српским специјалитети-ма, које је сматрао превише калоричним за једног Француза.30

Малеов први опис Београђана и Срба у последњој деценији XIX века ствара не-гативну слику о „обичном“ Београђанину, који пати од скромног и нукусног одевања, као и мањка хигијенских навика. Већ при доласку у хотел у коме је био смештен, француски интелектуалац је на пијачном тргу угледао „много људи у шареној одећи, прљавих изнад свега“.31 Приликом просла-ва и балова у Џокеј клубу, Мале је осетио

28 Ibid.29 Ibid., 70.30 Две деценије касније, други француски инте-

лектуалац, Алфонс Мизе, такође је уочио мане београдске калдрме, као и „папрену и масну храну“. Мале, Дневник са српског двора, 71; „Белешке“, СКГ, књ. XXIX, бр. 11, 1. децембар 1912, 875; о београдским ресторанима и хотелима в.: Дивна Ђурић-Замоло, Хотели и кафане XIX века у Београду (Београд: МГБ, 1988).

31 Мале, Дневник са српског двора, 68.

потребу да провери образованост младих Српкиња и приметио је да су одевене у хаљи-не из Париза. Потрудио се да сазна како говоре француски језик и које француске књиге читају. Изузетно похвално је писао о француском језику Београђанки са којима се сусретао. Мале је, међутим, био зачуђен књигама које су младе Београђанке чита- ле, као што су, на пример, Емил, Днев-ник једне жене или Нова Елоиза.32 Њего-вом оштром оку и радозналом уму није промакла ни нова мода пристигла у Бео-град из Париза и других европских цен-тара. Београђанке су крајем XIX века, по Малеовом опису новогодишњег бала 1893. године, „бескрајно изнад наших француских девојака – мислим са мон- денске тачке гледишта – од којих се може извући само „да“ и „не“ уколико им нисте рођак, брат или друг из детињства. Оне овде једва чекају да ћаскају, и то чине на себи својствен начин: два пута женстве-није и, ако је могуће, два пута радозналије, кокетније, враголастије, насмејаније него што то чине Францускиње“.33 Опис де-војака, које су уместо у српским народним ношњама, као што је очекивао, дошле на бал у „европској“ одећи, Мале је завршио закључивши да Београђанке „Обожавају да их забављају, да им се кажу враголије, да се ту умеша и неки комплимент о томе како говоре француски – на то су нарочито осетљиве, много осетљивије него када им хвалите тоалету. Оне пре свега обожавају да брбљају. Каже се да за Парижанку пред-ставља чистилиште ако нема с ким да раз-говара. За Српкињу то би био пакао“.34

32 Ibid., 139–140.33 Мале, Дневник са српског двора, 126.34 Ibid.

183


Мале је оставио податке и о свако- дневном Београду, са посебним освртом на обичаје и начин прославе празника, као и на друштвени живот града на обалама Саве и Дунава. Српски верски празници, славе, венчања, прославе Божића, Лазареве субо-те – Врбице, Цветне недеље и Васкрса, као и обичаји који их прате, посебно су били инспиративни за Малеа.35 Ипак, стекао је утисак да су Србима значајнији обичаји ве-зани за празнике него сами празници. Већ приликом првог обиласка Саборне цркве у Београду, истакао је „Овде се разговара као на улици; истина, није било службе“, да би на крају закључио да „поред толико по-божних слика нема утиска побожности“.36 На Бадњи дан, описујући невреме, додао је и приказ куповине прасића, око којих се „врте купци, не кувари нити куварице него домаћини куће главом, па су заиста необичан призор, та господа с цилиндри-ма када иду улицом, а сваком у руци по прасенце“.37 Свечано одевање мушкара-ца, жена и деце у време празника, које је, поред елемената традиционалне ношње, у Београду било „по последњој зимској моди у Паризу“, није промакло оку краље-вог професора.38 Мале је још једном иста-као карактеристику тадашњег београдског друштва – спој западних манира и изгледа са снажним поштовањем традиционалних образаца понашања и обичаја. Иако се на прославама играо валцер, на Малеа је по-себан утисак оставило коло, које је пред-ставио као „одраз историје, толико векова

35 Ibid., 93–94, 104–105, 147–153, 163–164.36 Мале је и приликом прославе Богојављења исти-

цао недостатак побожности. Ibid., 93, 131.37 Ibid., 122.38 Ibid., 148.

подрђеног ћудљивости турског тлачења“.39 Приликом описа прославе верских праз-ника, истакао је и недостатак реда и дис-циплине, објашњавајући како је Србија „права земља демократије, зато што се сваки појединац сматра равним свом су-седу и зато што се не би разумело зашто би тај и тај прошао пре тога и тога“.40 Иако је сматрао да је Србија „полуевропска-полуисточњачка“ земља, уочавао је про- мене које су у српско друштво уносили „повратници из Париза и Беча“ и прори-цао је да ће оне изазавати велике потресе

39 Ibid., 128.40 Ibid., 132.

Слика 5. Саборна црква у Београду (МГБ, UR_ 8294)Figure 5 Belgrade Cathedral (BCM, UR_ 8294)


184

у српском друштву.41 Западни обрасци и култура су продирали у српско друштво захваљујући Србима школованим на прес-тижним европским универзитетима, који су трајно обликовали нове моделе оде-вања, понашања и свакодневног живота у Београду крајем XIX века.

Долазећи у Београд и Србију, францу- ски интелектуалци, и поред већих знања него што их је имао просечни грађанин Француске, ипак нису располагали са довољно информација. По сопственом признању, Мале је пре доласка у Београд био „прилична незналица што се Срба тиче“ и тек је након читања дела Сен Рене Тајандијеа Србија: Карађорђе и Ми- лош схватио да је српска историја „лепа и врло узбудљива“.42 Патриомонио, дугого- дишњи француски посланик у Београ-ду, истицао је у Малеовом друштву како „нема неповерљивијих људи него што су Срби, али су, уопште узев, лојални и добри“.43 Мале је касније, захваљујући сарадњи и пријатељствима са српским интелектуалацима, успео боље да упоз-на Србе. Његова мисија јачања утицаја Француске у Србији била је плодна за- хваљујући Србима школованим на Сорбо- ни и другим школама, који „врше активну пропаганду у корист Француске“.44

Након повратка у Француску, као про- фесор лицеја Волтер (Voltaire), Мале је показивао посебно интересовање за прос-

41 Ibid., 148.42 Ibid., 74.43 Ibid., 70. 44 Ibid., 259; Душан Т. Батаковић, „Француски утицаји

у Србији 1835-1914. Четири генерације Паризлија“, Зборник Матице српске за историју 56 (1997): 73–95; Љубинка Трговчевић, Планирана елита (Београд: Историјски институт, 2003), 122–135.

торе Балкана. Објавио је чланак „Le Théâtre serbe et les œuvres françaises“ („Српско по-зориште и француска дела“), посвећен српском позоришту, и почео да се инте-ресује за Босну и Херцеговину и Стару Србију.45 Године 1902. је тражио да оде у Македонију ради етнографских проуча-вања.46 Француско Министарство јавног образовања је Малеов план оценило као намеру „да спроведе етнографска изу- чавања, односно да проучи правац албан- ског продора у области Вардара“.47 Тада је опет посетио Београд, а у Нишу се сусрео са својим учеником и српским краљем Алек-сандром Обреновићем. У том периоду се активно виђао и сарађивао са Андром Ни-колићем, српским послаником у Паризу, и одржавао преписку са Милованом Мило-вановићем и Гргуром Јакшићем.48

У време анексионе кризе, заједно са професорима Сорбоне Виктором Бераром (Victor Bérard), Емилом Оманом (Emile Haumant) и Ернестом Денијем (Ernest Denis), залагао се за српске интересе.49

45 Дело, књ. 10, Београд 1896; Мале, Дневник са српског двора, 45–49.

46 ANF, F/17/2987a, A. Mallet – Mission en Macédoine études éthnographiques (1902)

47 ANF, F17 2987А48 Информације о Малеовим контактима и сарадњи са

Миловановићем и Јакшићем расуте су у Хартијама Милована Миловановића, похрањеним у Архиву Србије, док се Малеова и Јакшићева преписка налази у посебном фонду Народне библиотеке Србије – Хартије Гргура Јакшића. Са Андром Николићем сарађивао је на публиковању српских текстова у Француској. АС, МИД, Посланство Париз, ф.2, бр. 445, 22. новембар 1902.

49 Крунослав Спасић, „Српска јавност о четворици познатих француских историчара“, у Југословен-ско–француски односи, ур. Славенко Терзић (Бео-град: Историјски институт, 1990), 232–236; Михаило Војводић, Изазови српске спољне политике (Бео-град: Историјски институт, 2007), 399, 409.

185


Балкански ратови, храброст и успеси српске војске утицали су на то да је Србија у француским интелектуалним кругови-ма почела да се сматра државом на коју се може рачунати у спровођењу француске политике. Иако обимом невелики, текс- тови француских интелектуалаца допри- носили су упознавању француских чита- лаца са Србијом и Србима. Колико су поједини аутори у томе успели, тешко се може прецизно рећи, али су њихове књиге и чланци били изузетно корисни у време снажне аустроугарске пропаганде против Србије. Сасвим је извесно да су интелек-туалци са ауторитетом у погледу позна-вања балканских проблема, као што је био Мале, имали снажнији утицај на стварање представе о Србији, Србима и Београду у очима француске елите. Постепена про-мена става француске јавности према Ср-бији, од незаинтересованости и неразуме-вања српског питања ка поклапању и пове-зивању интереса две државе, одиграла се и захваљујући активности Албера Малеа.

Малеова посвећеност помагању српских државних и националних циљева видљи-ва је не само у његовом потпису „Србо-Француз“ већ, што је значајније, у његовим контактима са српским интелектуалцима. Сарађујући са Гргуром Јакшићем, у пе- риоду анексионе кризе и балканских рато-ва 1912–1913, када је Јакшићев задатак био да француске новинаре обавештава о до-гађајима на Балкану и да заступа и брани српске националне интересе у Француској, Малеова повезаност са Србима дошла је до пуног изражаја.50 Један од француских интелектуалаца – Албер Мале, кога Гргур

50 НБС, Хартије Гргура Јакшића, Г. Јакшић – Н. Пашићу, Р558/IX/1619, недатирано.

Јакшић назива „наш велики пријатељ“, за-служан је за промоцију српских циљева у Француској.51 Школован на Сорбони, са утицајним познанствима у публици-стичким круговима, Мале је Јакшићу и српским дипломатама био посредник за успостављање веза у престижним фран-цуским листовима. Као захвалност за све што је учинио за Србију, Јакшић је 1913. го-дине предложио да се Малеу додели ратна споменица.52 Године 1914. именован је за генералног секретара Француске алијансе (Alliance française), али је убрзо, као учес-ник рата, писао Гргуру Јакшићу „моје срп-ско родољубље у стопу прати моје францу-ско родољубље“.53

Подаци којима је Мале располагао, као и његов поглед на Београд, Србију и Србе, могли су да оставе дубок утисак на припаднике француске елите са који- ма се сусретао. Иако је понекад био и строг у својим оценама, његове касније активности и однос према Београду, Ср-бима и Србији, до почетка Првог свет-ског рата сврстали су га међу „највеће пријатеље српског народа“. Текст њего-вог Дневника са српског двора, иако није био одмах познат француској јавности јер није публикован, био је доступан ње-

51 НБС, Хартије Гргура Јакшића, Р558/IX/617. Писмо Г. Јакшића – Н. Пашићу, Баден 12. октобар 1913.

52 „Г. Мале је, за сво време кризе, био неуморан. Одржао је 18 јавних предавања у Паризу и унутрашњости Француске и њима је величао наш народ и његове победе и доказивао да Французи у свету немају искренијих пријатеља од Срба и да им сви њихови интереси налажу да им поклоне симпатије и укажу потребну помоћ“. НБС, Хартије Гргура Јакшића, Р558/618, Писмо Г. Јакшића – Н. Пашићу, Баден 15. октобар 1913.

53 НБС, Хартије Гргура Јакшића, Р558/X/565; писмо В. Милеру, 18. јуни 1915; НБС, Хартије Гргура Јакшића, Р558/X/ 581, 16. август 1915.


186

говим пријатељима и познаницима (про-фесорима, политичарима, дипломатама, новинарима и издавачима). Близак краљу Александру Обреновићу, био је у прили-ци да својим саветима, непосредно или посредно, формира ставове српског вла-дара, као и да о својим сазнањима оба-вештава француске пријатеље, дипло- мате, политичаре и новинаре.54 Мале је то-ком боравка у Београду, као и касније, пи-сао о Балкану, Србији и Србима и текстове је публиковао у француским листовима и часописима, од којих се значајем издвајају чланци у Le Figaro, La Revue Blue и Le Journal des Débats.55 Својом активношћу је допри-нео да се и други француски интелектуал-ци, као и пословни људи, заинтересују за

54 АMAE, Correspondance politique Serbie, 1893, vol. 14, Patrimonio à Casimir Périer, 12 décembre 1893; Victor Tambunriny, “Un Français en Serbie”, Le Figaro, 10 mai, 1893, 1; Bataković, Les sources françaises, 305–306.

55 Albert Malet, “L’histoire d’un coup d’État. Notes d un témoin”, Le Figaro, № 116, 26 avril, 1893, 1; Albert Malet, “La révolution en Serbie”, La Revue Blue, 6 mai, 1893, 577–578; Albert Malet, “Lettre de Serbie”, Le Jour-nal des Débats (Numéro Soir), 7 décembre, 1893, 1.

Србију, Србе и Београд.56 Посебан значај текста дневничког карактера „Србо-Фран-цуза“ Албера Малеа јесте што обиљем раз- личитих, живописних и повремено де- таљних информација о Србији и Србима, крајем XIX века у француском друштву ствара свест о преображају Београда и ње-гових становника.

56 Мале је писао чланке за Le Figaro и La Revue de Paris, а слао је писма својим професорима и пријатељи-ма, као и обавештења о кризама банкару Навилу (Naville) из Отоманске банке у Паризу. Мале, Днев-ник са српског двора, 232.

187



ИЗВОРИ

Archives Ministère des Affaires Étrangères, Correspondance politique Serbie, 1892.

Archives nationales de France, АЈ/16/6074, Dossier Mallet; F/17/2987a, A. Mallet – Mission en Macédoine études éthnographiques (1902).

Архив Србије, Министарство иностраних дела – Посланство Париз.

Народна библиотека Србије, Хартије Гргура Јакшића.

ЛИТЕРАТУРА

Батаковић, Душан Т. „Француски утицаји у Србији 1835-1914. Четири генерације Паризлија“. Зборник Матице српске за историју 56 (1997): 73–95.

Bataković, Dušan T. Les sources françaises de la Démocratie serbe (1804–1914). Paris: CNRS éditions, 2013.

Војводић, Михаило Изазови српске спољне политике. Београд: Историјски институт, 2007.

Ђурић-Замоло, Дивна Хотели и кафане XIX века у Београду. Београд: МГБ, 1988.

Ђурић-Замоло, Дивна и Небојша Богуновић Београд са старих фотографија. Београд: Туристичка штампа, 1997.

Кадијевић, Александар„Палата Министарства правде и Управе кварта Теразијског – остварење архитеката Светозара Ивачковића и Јована Суботића“. ГГБ LIII (2006): 199–212.

Кадијевић, Александар „О стилу београдске палате Управе фондова и његовим историографским тумачењима“. ГГБ LIV (2007): 173–196.


188

Клеут, Иван „Градитељски опус Константина Јовановића у Београду“. ГГБ LIII (2006): 213–249.

Максимовић, Бранко „Урбанизам и архитектура Београда од 1830. до 1941. године“. У Историја Београда. Београд: САНУ, Балканолошки институт и Драганић, 1995, 235–247.

Malet, Albert “L’histoire d’un coup d’État. Notes d un témoin”. Le Figaro, № 116, 26 avril, 1893, 1.

Malet, Albert “La révolution en Serbie”. La Revue Blue, 6 mai, 1893, 577–578.

Malet, Albert “Lettre de Serbie”. Le Journal des Débats, (Numéro Soir), 7 décembre, 1893, 1.

Мале, Албер Дневник са српског двора 1892–1894. Београд: Clio, 1999.

Недић, Светлана „Урбанистичко уређење Београда од 1886. до 1914. године“. ГГБ XXIII (1976): 175–216.

Несторовић, Богдан „Развој архитектуре Београда од кнеза Милоша до Првог светског рата (1815–1914)“. ГГБ I (1954): 167–181.

Павловић, МихаилоОд Есклавоније ка Југославији. Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1994.

Петровић, Јелена А. „Историјски, друштвени и економски развој Карађорђеве улице у Београду до 1914. го-дине“. ГГБ LVII (2010): 135–150.

Прошић-Дворнић, Мирјана Одевање у Београду у XIX веку и почетком XX века. Београд: Стубови културе, 2006.

Спасић, Крунослав„Српска јавност о четворици познатих француских историчара“. У Југословенско–фран-цуски односи, ур. Терзић, Славенко. Београд: Историјски институт, 1990, 232–236.

189


Tambunriny, Victor “Un Français en Serbie”. Le Figaro, 10 mai, 1893, 1.

Трговчевић, Љубинка Планирана елита. Београд: Историјски институт, 2003.



190

BELGRADE IN THE LATE NINETEENTH CENTURY AS SEEN BY THE „SERBO-FRENCHMAN“ ALBERT MALET

SUMMARY

The information on Serbs and Belgrade that was available to Albert Malet, a French historian and the tutor on diplomatic history of the Serbian King Aleksandar Obrenović between 1892 and1894, due to numerous contacts and liaisons among French intellectuals, shaped his image of the Serbs and the Serbian capital. Having been close to King Aleksandar Obrenović and as a friend of Milovan Milovanović, Milenko Vesnić and Grgur Jakšić, Malet was able to influence the attitudes of the Serbian sovereign or politicians. At the same time, he was shaping the image of Serbia, the Serbs and Belgrade in French public opinion through articles published in Le Figaro, La Revue Blue and Le Journal des Débats, which he signed as the «Serbo-Frenchman», relying on the knowledge acquired during his stay in Serbia and subsequent contacts with Serbs. In his book Journal de Serbie: 1892–1894, Male presented a vivid and detailed account of the development of the city on the banks of the Sava and Danube rivers, its characteristics and the everyday life of its inhabitants. It is noteworthy that in the late 19th century Belgrade was coming through an apparent transformation aimed at making it similar to the capital cities of developed European countries. «The town is all dug up due to paving works, establishing tramway transport and an electric supply network, construction of sidewalks», wrote Malet in 1892. Although during his first visit Malet captured an impression of disorderliness and untidiness, he still believed that Belgrade would be a “very beautiful and very big town» in future, with a «beautiful park» at Kalemegdan and Knez Mihailova Street. Malet highlighted the fusion of Western manners and clothing style and a strong respect for traditional patterns of behaviour and customs as an essential feature of Belgrade’s society of the time. The round dance (kolo) and waltz at celebrations, as well as folk dress and gowns «arrived from Paris» were symbols of tradition and the changes in Serbian society instigated by «returnees from Paris and Vienna». Malet did not view the observed lack of good order and discipline among the Serbs in Belgrade as being solely associated with the long-term presence of Ottoman culture in the Balkans but he also explained it by the fact that Serbia was «a true country of democracy, because every individual believes to be equal to his neighbour».

Иван Г. КелеменЦентар за испитивање намирницаЗмаја од Ноћаја 11, Београд

УДК 391.5/.6(497.11)”19”687.53(497.11)(091)687.53:929(497.11)665.57:929(497.11)


Ivan G. KelemenCentre for Food Analysis

11 Zmaja od Noćaja Street, Belgrade

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ СТАРИХ ЗАНАТА СА ПОДРУЧЈА БЕОГРАДА (6)

АПСТРАКТ: Области рада парфемџијског и фризерског заната су сродне и веома акту-елне, a за њих постоји велики интерес. Kако се парфемџијски занат бави производњом, док фризерски пружа услуге, њихов се положај данас знатно разликује. Парфемџијски занат је у веома тешкој ситуацији већ више од пола века, због потпуне доминације коз-метичке индустрије на тржишту. Ипак, у последње време, и у свету и код нас, расте ин-терес за традиционалне занатске парфемџијске производе као луксузну робу, израђену од природних сировина. Фризерски занат је широко распрострањен, али неговање тра-диционалних метода рада, уз праћење најновијих модних трендова, може се наћи само у малом броју фризерских салона са вишегенерацијском традицијом, који су прави чувари знања, метода и вештина овог старог заната.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: стари градски занати, Београд, биографије занатлија, радионице, алат и прибор, производи, парфемџије, фризери, бербери

BELGRADE‘S CRAFTS AND CRAFTSMEN‘S BIOGRAPHIES (6)

ABSTRACT: The perfumer’s and hairdressing trades are related to one another; they are very popular and there has still been a significant interest in them. As the perfumer’s trade is a manufacturing industry, and hairdressing is a service industry, their positions in modern society are significantly different. The position of the perfumer’s trade has been very difficult for more than half a century due to the complete market domination of the cosmetics industry. However, in recent years, there has been a growing interest, both in the world and in our country, in traditional perfumery products as luxury goods made from natural materials. The hairdressing craft is widespread, but efforts to maintain traditional methods of work while keeping up with the latest fashion trends can be found only in a small number of hair salons with a tradition spanning several generations, who are the genuine guardians of knowledge, methods and skills typical of this ancient trade.

KEYWORDS: traditional urban crafts, Belgrade, craftsmen’s biographies, workshops, tools and accessories, products, perfumers, hairdressers, barbers


ИВАН Г. КЕЛЕМЕН

192

Људи су у данашње време обузети својим изгледом и појавом, те би се могло очеки-вати да ће послови окренути овој области, па и стари занати, бити у бољем положају него други. Ипак, потребно је имати у виду утицај индустријске производње на пропа-дање и потискивање производних заната, док је код занатлија који се баве пружањем услуга ситуација много повољнија. Инду- стрија козметике је једна од најразвије-нијих и најзаступљенијих привредних гра-на данашњице, и праћена је изузетно јаким маркетингом и покривањем тржишта.

Овај тренд се може веома лепо илустро-вати присуством парфемџијског и фризер-ског заната током протеклог века. На тери-торији Београда, пре сто година је постојао велики број парфемџијских радњи; код фризерског заната заступљенији је био му-шки фризерај, односно берберски занат, а у повоју је био фризерај за даме. Београд је тада имао око 100.000 становника и десе-тaк парфемџијских радњи, а данас је остала само једна; начин производње у њој може се сврстати у старе занате, и то у Београду са готово 15 пута више становника. Насу-прот томе, у фризерском занату је од тада дошло до енормног раста броја радњи, уз готово потпуни нестанак берберница.

Иако је данас употреба мирисних сред-става вероватно рaширенија него било када у прошлости, парфемџијски занат је веома потиснут због индустријске произ-водње, тако да његов опстанак зависи од оријентације ка захтевној клијентели и из-раде луксузних производа.

ПАРФЕМЏИЈСКИ ЗАНАТНазив парфемџијског заната потиче

од речи парфем, латинског порекла (per – кроз и fumare – дим), која означава ал-

кохолне смеше чистих мирисних материја или њихових комбинација. Израз парфем је настао због употребе мирисних димо-ва, на пример тамјана, која сеже дубоко у прошлост, све до неолита. Осим парфема, у овом занату се израђују средства за негу косе, пудер и шминка.

Познато је да постоји врло велики број разних мириса, па произлази да је и број мо-гућих парфимеријских комбинација изу- зетно велики. За припрему парфема могу да се користе цветна уља, етерична уља, дроге и синтетички мириси. Њиховом правилном употребом могу се произвес-ти најразличитије мирисне нијансе, па је јасно да само добар познавалац мирисних материја може направити и добар произ-вод. Најважнија одлика добро састављеног парфема је његов постојани мирис, који се може постићи само додатком средстава за фиксирање. Код парфема, заправо, није важан његов први утисак него његов нак-надни мирис. Како се у парфимеријским композицијама налазе разне мирисне ма-терије, које имају врло различите мирисе, са различитом испарљивошћу, потребно је фиксирати, тј. смањити њихову испарљи-вост, што чини карактеристичну ноту не-ког парфема, чиме ће се за дуже време за-држати његов мирис. Сваки добар парфем се састоји од неколико битних саставних делова, а то су база, помоћни мирис, фик-сатори и растварачи. Између базе, помоћ-ног мириса и фиксатора тешко се може поставити оштра граница пошто ови еле-менти често задиру један другоме у поље дејства. Упркос томе, ова теоретска поде-ла има вредност јер парфемџији указује на основне фазе у процесу рада.

База или основа парфема чини његову главну и основну ноту. Код цветних пар-

193


фема се прилично лако и тачно може опи- сати јер се, без много проблема, може пре-познати основни цветни мирис. Много се теже база може описати код специфичних, односно фантазијских парфема, који су, као што им и име каже, произведени на основу неке фантазијске, ауторске комби-нације, која зависи од укуса креатора, као и од тренутне моде и захтева тржишта. Треба ипак споменути да и код цветних парфема база, помоћни мирис и фиксатoр често чине неку заједничку смесу.

Помоћни мирис је у већини случајева смеса мирисних материја, чији је задатак да повећа или ослаби јачину мириса базе, односно да нијансира природни мирис.

Фиксатор је врло важан део парфема јер смањује испаравање мириса, а тиме му даје и већу постојаност и чини га дуготрај-ним. Често има велики значај за тон ми-риса, на пример мошус и амбра. Мошус даје неодређени тежак мирисни тон, за ра- злику од амбре, која пружа нежан ефекат особите врсте, и недостижну финоћу и постојаност. Као врло добри фиксатори могу се употребити смоле, балзами и ра- зни резиноиди.

Растварач у којем се налази отопље-ни мирис је код парфема етил-алкохол. За парфеме долази у обзир само 90–96% алкохол, док се за колоњске воде мења концентрација од 70 до 80%. За тоалетне воде, као што су средства за негу косе (ло-сиони), употребљава се и 50–60% алкохол. Осим алкохола, као растварачи за мирисе користе се и масноће, прашкови (пудери), глицерин, креме и сапуни.

Опште узевши, за ова средства потреб-но је много мање мирисних супстанци него када се као растварач користи ал-кохол јер не мора да се потискује мирис

самог растварача. Треба пазити да се код производа који садрже слободне алкалне супстанце (сапуни и креме) не употребља-вају мириси који се услед алкалности мењају, као што су ванилин, хелиотропин, кумарин, јасмин и наранџино цветно уље.1

Основне сировине у парфемџијском занату су мирисне есенције, које се до-бијају процесом издвајања етарских уља из мирисних материја. Тај процес је веома скуп јер се, у већини случајева, из велике количине супстанце добија веома мала ко-личина етеричног уља. Овом делатношћу баве се специјализоване дестилерије, од којих су најпознатије: Givaudan, Vernier, Швајцарска, Roure Bertrand, Grasse, Фран-цуска (1991. делови Givaudan-a и Roure Bertrand-a обједињени су у Givaudan-Roure, но и даље наступају у већини посло-ва као независне фирме), Robertet, Grasse, Француска, Fragonard, Grasse, Француска, V. Mane Fils, Grasse, Француска, Bush, London, Енглеска, Curt Georgi, Boblingen, Немачка, Dragoco, Wien, Аустрија.

КОМПОНОВАЊЕ ПАРФЕМА Разликују се углавном две врсте парфе-

ма, а то су: цветни и фантазијски парфеми.

ЦВЕТНИ ПАРФЕМИКао што им и име каже, код ових пар-

фема се настоји да се задрже и имитирају природни мириси цвета. Како су готово сви цветни мириси врло испарљиви, а због жеље да се више пута појача мирис цвета, мора се поклањати особита пажња фик-саторима. Треба, међутим, споменути да

1 Boris Bezjak, Kozmetičko-parfumerijski priručnik za izo-brazbu stručnih kadrova (Zagreb: Ministarstvo industri-je i rudarstva N.R. Hrvatske, Odjel za stručno školstvo, 1947).


194

до данас није постигнут успех у обезбеђи-вању постојаности цветних парфема, как-ва је присутна код фантазијских парфема.

СПЕЦИЈАЛНИ И ФАНТАЗИЈСКИ ПАРФЕМИПоље рада које се пружа свакоме у овој

групи парфема је огромно. Многи од ових парфема подвргнути су модним трендови-ма и тренутним захтевима тржишта. Упр-кос томе, у овој групи постоји неколико типова мириса који се стално производе с већим или мањим променама. Концентра-ције састављених мириса могу бити врло различите и зависе од квалитета мирисне материје, од укуса и жеља самог произ-вођача, као и од захтева тржишта. Како многе мирисне материје имају непожељ-ну тамну боју, која може настати и дужим стајањем парфема на дневном светлу, так-вим парфемима се мора одузети боја, што се постиже помоћу активног угља, након чега се филтрирају.

КОЛОЊСКЕ ВОДЕДруга, такође важна група мирисних

производа су колоњске воде. Колоњска вода је у свом данашњем облику настала почетком XVIII века, у немачком граду Келну. Њени први произвођачи били су Паул Феминис и његов нећак Јохан Фари-на. Колоњске воде се добијају отапањем етеричних уља у одговарајућој количини разређеног алкохола. Ускладиштење већ готовог производа на дуже време има ве-лику улогу у финоћи ароме. Морају одле-жати најмање три месеца, а посебно добре врсте и 6–12 месеци.

ТОАЛЕТНЕ ВОДЕТоалетне воде обухватају разне ми-

рисне воде које садрже алкохол и друге

супстанце. У ову групу спадају углавном средства за негу косе – лосиони. Од ква-литетне воде за косу захтева се да се добро и лагано пени, и да косу не чини лепљи-вом. Ова карактеристична пена се пости-же правилним односом воде и алкохола. Пенушавост се може појачати додатком сапонина или сапуна. Сапун косу чини лепљивом, па се мора добро испрати во-дом, због чега је употреба ових производа мање вредна. Ови лосиони већином служе да уклоне масноћу и нечистоће из косе, да јој дају сјај и да евентуално одстране перут. Постоје и специјални лосиони који се упо-требљавају за раст косе.

СРЕДСТВА ЗА НЕГУ КОСЕПознато је да кожа на глави човека из-

лучује много масти. Међутим, ако жле- зде не производе довољно масти, може се догодити да она не задовољава потребе, па коса постаје сува, крта и загасите боје. Услед снабдевања машћу, коса је глатка и еластична, и има леп сјај. Уједно, маснија коса је одлична заштита од утицаја тем-пературе и ветра. За негу косе постоји не-колико врста производа, као што су: уља, помаде, брилијантини, фиксатори и шам-пони за прање.

За производњу уља, осим угљиково-доника, односно вазелинског или пара-финског уља, које је по хемијском саставу страно грађи нашег тела, употребљавају се и природна уља, чији је задатак да на-доместе недостатак масти које излучују жлезде. Од природних масноћа, у обзир долазе само тешко кварљива биљна уља, као што су арашидно, бадемово и масли-ново. Уљима за косу се додају и друге суп-станце, салицилна и борна киселина које, осим што служе као конзерванси, имају и

195


антисептичко деловање. Парфимирање се врши мирисним уљима, која се отапају у масноћама. Најчешћи мириси за ова уља су лавандино уље, фужер и шипер. Про-изводња уља за косу врши се тако што се боја отапа у мало уља, потом се додаје пар-фем, а затим се ова смеса додаје осталом раствору уља.

Као и уља, помаде поспешују масноћу косе и коже главе. Осим тога, косу чврсто приљубљују уз теме, што се уљем не може потпуно постићи. Производе се од масних база, које чине смесе биљних и минерал-них уља, природних и синтетичких воско-ва, парафина, церезина и слично.

Између помада и брилијантина не постоји велика разлика. Ови препарати углавном служе да коса стоји што чвршће. Због садржаја масти, коси дају сјајан из-глед и еластичност.

ПУДЕРИПод пудерима се подразумевају сме-

ше разних, најфиније самлевених и про-сејаних материја биљног и минералног порекла. У већини случајева, оне се пар-фимирају и мало боје. Пудерима се могу додавати и супстанце са неким козметич-ким учинком, као што су боракс, борна киселина и друге. Пудери штите кожу од атмосферских прилика, затим упијају зној и кожи дају глаткоћу и леп изглед. Добар пудер треба да поседује ове особине: да је хемијски неутралан, да добро упија зној, да се добро држи на кожи и да је добро покрива, да је кожа мекана на додир и да се не сјаји.

Како би се пудер што боље држао на кожи, за подлогу се употребљавају разне креме, и то углавном само суве. Добар пу-дер мора бити неутралан.

ШМИНКАПод шминком се подразумевају произ-

води за бојење коже, уста, обрва и трепа-вица. Постоји неколико врста према свр-си, и то: пудер шминка, текућа шминка, шминка у облику пасте, масна шминка и шминка за усне.2

АРХИВСКА ДОКУМЕНТАЦИЈА О ПАРФЕМЏИЈСКОМ ЗАНАТУ

У грађи о занатима Историјског архива Београда, за период од почетка XX века могу се наћи документа о парфемџијском занату, при чему се најранија углавном од-носе на полагање мајсторских испита. Таква је молба коју je Занатском еснафу града Бео-града упутио мајстор Сретен Милутиновић, парфемџија, за полагање мајсторског испи-та његовог ученика Бранислава Ћирковића, послата 12. априла 1913. године.3

У Адресару Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из 1929. године, у делу за ин-дустрију, обрт, трговину и пољопривреду који се односи на град Београд, наведено је девет парфемџијских радњи.4

У Адресару приватних занатских радњи, 1950. године је на подручју Бео-града евидентирано тринаест радионица.5 У архивској документацији, у списку за-натских радњи, у делу који обрађује пар-фемџијске радње за 1942. годину, нађени

2 По исказу парфемџије Ненада Јованова.3 ИАБ, Удружење занатлија за град Београд у сре-

зу Београдском, од 1912. до 1927. године, Књига мајсторских испита од 1912. до 1914. и од 1919. до 1927, кутија 96.

4 Адресар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за индустрију, обрт, трговину и пољопривреду, Бео-град, 1929.

5 Адресар приватних занатских радњи на територији Н.Р. Србије, Занатски календар, Београд, 1950.


196

су подаци о радњи „Ђурђевак“.6 У Исто-ријском архиву Београда постоји доку-мент из кога се види да од 15. марта 1954. године Драгољуб Јованов води занатску радњу за израду мирисних и козметичких средстава „Сава”, у Београду, у Улица 7. јула број 75, а по дозволи Секретаријата за привреду НО града Београда, бр. 4423, од 15. марта 1954. године.7

„САВА” ПАРФИМЕРИЈА, САМОСТАЛНА ЗАНАТСКА РАДЊА ЗА ПРОИЗВОДЊУ МИРИСНИХ И КОЗМЕТИЧКИХ СРЕДСТАВА

У Улици краља Петра 75 налази се пар-фимерија „Сава”, радња за производњу ми-рисних и козметичких средстава Ненада Јованова, у којој се ручно израђују пар-фемџијски производи. Најстарији запам- ћени предак који се бавио овим занатом био је Ђура Јованов, рођен 1897. године у месту Плочице у Банату, од оца Саве Јова-нова и мајке Маријане, у столарско-паор-ској породици. Основну школу завршио је у Плочици. По причи Ненада Јованова, његовом деди Ђури су врло добро ишли језици, и то, осим српског, немачки, мађар-ски и румунски. Ту наклоност је запазио локални парох Сима Жигић. Посредством удружења „Привредник”, Ђура је 5. априла 1910. године послат на трговачки занат у Фијуме (Ријеку), код трговца Саве Миле-уснића, Вија Германија 13.

Доласком у Фијуме, полако је савлада-вао и италијански језик. По Ненаду Јова-нову, постојала је прича да је газда желео


7 Адресар приватних занатских радњи на територији Н.Р. Србије, Занатски календар, Београд, 1950.

да Ђура остане и по завршетку заната, но све планове је променило избијање Првог светског рата. Ђура је већ тамо био мобилисан и упућен на фронт према Италији. За време аустроугарског про-боја италијанског фронта на реци Пијави, Ђура је био рањен и одликован. Како је на том фронту ситуација постала стабилна за Централне силе, рањеници су послати на опоравак у позадину. Ђура је упућен у Модош (у данашњи Јаша Томић), где је посећивао кафану Саве Богојевића. Ту је упознао једну од власникових ћерки, Де- спинку, која је недуго затим постала њего-ва супруга. Венчали су се 24. августа 1919. године, непосредно после завршетка Пр-вог светског рата, када још није било завр-шено разграничење и док Модош још увек није био додељен Краљевини Југославији. Ђура је преко њива пребачен до неког ме- ста и обављено је венчање, коме стога није присуствовао нико из Ђурине фамилије. После венчања су прешли у његову родну Плочицу, где је Ђура отворио мешовиту трговину. Временом је постао и „Привред-ников” повереник. Са супругом Деспин-ком (1896–1980), синовима Милорадом (1922–1995) и Драгољубом (1926–2009), оцем данашњег власника, 1928. године је дошао у Београд. Запослио се код позна-тог трговца Чеде Димитријевића Момара из Сарајевске улице, који се бавио прои- зводњом бомбона на велико и заступањем неких фирми, између осталих и тадашње фабрике Schicht из Осијека (после рата „Сапонија” Осијек), познате по јелен сапу-ну и виму. Као награду за постигнуте по-словне резултате, добио од Schicht-а џепни сат са посветом, коме се у току рата изгу-био траг. (Интересантно је да се Драгољуб после Другог светског рата, 1963. године

197


запослио у „Сапонији”, као представник за Београд, где је дочекао пензију.) Ми-лорад Јованов се по завршетку школе, по својој жељи, пријавио на Војну поморску академију у Шибенику. По причи Ненада Јованова, пошто су питомци тада спавали на старом школском броду, Милорад се једне зиме разболео и добио озбиљну упа-лу плућа. Изашао је из морнарице и, после краћег лечења у Словенији, уписао је БТО (Београдска трговачка омладина) школу у Београду. Истовремено је радио и у радњи „Браћа Леви”, на углу Македонске и Дечан-ске, где се данас налази Дом омладине (у том локалу је до краја педесетих година XX века, тачније до рушења, био комиси-он). За то време Драгољуб је похађао ос-новну школу и добио је позив од деде Саве из Јаше Томића, да тамо настави школо-вање у Грађанској школи и да се постепено оспособи за вођење кафане и касапнице. По завршеној основној школи, Драгољуб је прешао код деде. Радећи у ледари, неа-декватно одевен, разболео се Драгољубов деда Сава и умро од упале плућа 1937. го-дине. Следеће године умрла је и бака Де-спинка, те се Драгољуб вратио у Београд. У међувремену је Милорад завршио трго-вачки занат код браће Леви и БТО школу, те се осамосталио. И поред врло доброг односа са газдама, није био задовољан понуђеном платом код браће Леви, па је прешао код Нахмана, у Змај Јовиној ули-ци, који се бавио трговином и пружањем неких административних услуга. Осим коректног пословног односа са газдама, остварио је пријатељство са њиховим си-новима, које је настављено и после рата. У том периоду се развија код Милорада интересовање за француски језик, парфи-мерију, козметику, масажу и сл. По причи

Ненада Јованова, тада су постојали неки курсеви из ових области, које је Милорад похађао, а поред тога се спријатељио са апотекарским помоћницима и радницима у дрогеријама, од којих је такође научио много о козметици и парфемима. Маса-жу је учио у једном тада чувеном салону. Када је Милорад напустио галантерију браће Леви, Драгољуб је по својој жељи уписао БТО и започео трговачки занат, такође код породице Леви. Ту је остао све док окупационе власти нису забраниле пословање радњи у власништву Јевреја. У априлу 1941. године, Ђура је мобилисан, а стриц Милорад није био обвезник због обољења услед кога је отпуштен из Војне академије. Драгољуб није био пунолетан, па није мобилисан. Бомбардовање 6. апри-ла затекло је Драгољуба на улици испред галантерије „Леви”, где је обично недељом ујутру постављао платно на излоге да роба не бледи од сунца, и тада је, на увек тачном сату часовничара поред кафане „Морнар”, видео време, између 7.10 и 7.15 часова, када је почело бомбардовање. У близини су погођени Народно позориште, Друга београдска гимназија и део „Политике”, те се склонио у подрум оближње кафане „Прозор”, међу неку бурад, са гостима и келнерима, тачно на месту садашњег ула-за у Дом омладине из Македонске улице.

Почетком 1941. године, Милорад Јова-нов је отворио парфимерију и галантерију „Ђуђевак” на Топличином венцу 5. Галан-теријску робу набављао је од браће Леви, уз велико поверење и под повољним ус-ловима, и та сарадња је трајала до несрећ-них догађаја. Првих дана Другог светског рата радње су биле затворене, али су се по окупацији, временом, живот и рад до-некле враћали у нормалу. Радно време


198

је било прописано за сваки тип радње и, наравно, морао се поштовати полицијски час. Почетком окупације је почињао врло рано, још за дана, а касније са сумраком. Како су и школе обновиле наставу, Дра-гољуб је наставио школовање у БТО, као и рад у галантерији браће Леви, све док окупационе власти нису затвориле радње у власништву Jевреја. Тада је прешао у Милорадову парфимерију и галантерију „Ђурђевак”. С престанком рада галанте-рије браће Леви, а и због оскудице робе у условима окупације, Драгољуб и Ми-лорад су наставили да се баве само пар-фимеријском производњом и продајом. Иако је поседовао галантерију, локал није био довољно велики за производњу робе, складиштење сировина и администрацију. Изгледа да су Милорад и Драгољуб неке артикле производили и за друге, па су стога део производње пребацили у лабо-раторију на Топличином венцу 13. Ратни услови и недостатак стратешких сировина навели су поједине занатлије да затварају радње или да простор деле са занатлијама друге струке. Тако је Милорад прешао у Кнез Михаилову улицу, где је отворио само продавницу, делећи простор са обућарем Заплетићем, а Драгољуб је остао да води радњу на Топличином венцу. С мањим и већим тешкоћама, рад је настављен у току окупације, а приликом ослобађања Бео-града 1944. године, локал у Кнез Михаило-вој је током борби био озбиљно оштећен и опљачкан. Како Миодраг и Драгољуб нису имали могућности да га оспособе за даљи рад, а Драгољуб је био и мобилисан, тај ортачки локал никада више није активи-ран. Драгољуб је 1945. године у Срему, код Сотина, био рањен, заробљен, а на велику срећу и размењен за заробљене немачке

војнике. Све време родитељи су мисли-ли да је погинуо. По завршетку неприја-тељстава и после успостављања каквог-таквог саобраћаја, Драгољуб је стигао до Београда, и то у новој енглеској униформи.

Милорад и Драгољуб су наставили с ра-дом у парфимерији, иако је асортиман био озбиљно редукован због недостатка сиро-вина, амбалаже и др. Како још нису биле формиране установе за дистрибуцију си-ровина, једини могући рад заснивао се на затеченим компонентама, и на уступању и размени са колегама.

Негде после ослобођења увели су своју робну марку и променили име лаборато-рије, а затим и парфимерије у „L’amour”. Земља се постепено враћала мирнодоп-ском животу и кренула ка стварању свих могућих институција, па и спортских клу-бова, оживљавању неких постојећих, а та-кође и стварању потпуно нових. Струч-ног кадра није било довољно, а амбиције државе у погледу развоја спорта биле су велике. Вероватно по нечијој препоруци, Милорад Јованов је дошао у „Партизан” као масер и терапеут. Наравно, све више се удаљавао од парфимерије и релативно брзо после ослобођења препустио је Дра-гољубу Јованову бављење парфимеријом. Очигледно је био успешан јер га је „Парти-зан” уступао и другим клубовима, уколико сам није учествовао на неким такмичењи-ма у иностранству. На врхунцу каријере, на првим послератним Олимпијским иг-рама у Хелсинкију 1952. године, Милорад је био масер целе атлетске репрезентације Југославије.

Драгољубу је у почетку помагала стри-на Даница Јованов, али се убрзо и она по-вукла јер су Милорад и она отворили са-лон за негу лица и тела, у стану у Симиној

199


улици 15а. Ту се окупљала тадашња рено-мирана клијентела, супруге руководилаца и војних лица, и глумице.

Драгољуб је наставио да ради сам, све до национализације парфимерије „L’amour” маја 1948. године, када се у локал уселио кројач Врапчевић из исте зграде. Драгољуб се у августу 1948. године запослио као службеник у трговачком предузећу „Ко- смај”, у Змај Јовиној 15, где је радио до 15. маја 1951. године. По одобрењу Народног одбора града Београда, Одељења за при-вреду, бр. 7684, од 15. маја 1951. године, Драгољуб је отворио радњу за израду ми-рисних и козметичких средстава у Београ-ду, у Космајској 46, где је живео и где се сада-шњи наследник Ненад родио 1949. године.

Ову радњу, тачније производњу, Драгољуб је водио до 4. фебруара 1953. године. По дозволи Народног одбора града Београда, Одељења за привреду, бр. 3, од 22. јануара 1953. године, отворио је ортачку радњу са Драгомиром Миленовићем, на Косанчиће-вом венцу 11. На основу нових законских прописа, који више нису дозвољавали ор-тачке радње, прекинут је њихов заједнички рад, по решењу Секретаријата за привреду, бр. 4421, од 11. марта 1954. године. Од 15. марта 1954. (административно, а од авгу- ста практично) води занатску радњу за из-раду мирисних и козметичких средстава „Сава”, у Улици 7. јула број 75, а по дозволи Секретаријата за привреду НО града Бео-града, бр. 4423, од 15. марта 1954. године.

Слика 1. Драгољуб и Лепосава испред своје парфемџијске радње 1954. године

Figure 1 Dragoljub and Leposava in front of their perfumer’s shop in 1954

Слика 2. Драгољуб испред своје парфемџијске радње 1954. године

Figure 2 Dragoljub in front of his perfumer’s shop in 1954


200

Драгољуб је ту радњу, уз помоћ супруге Лепосаве, водио до 30. јуна 1963. године, када је посао препустио Лепосави, а он се запослио као представник „Сапоније” из Осијека. Како му је нови посао омогућа-вао слободу у организацији послова, и даље је доста времена проводио у радњи, а то је чинио и по одласку у пензију 1986, све док су му здравствене могућности дозвољавале, тачније до 2009. године. По његовом одласку у пензију, из „Сапоније” су тражили наследника за његово радно место, те су питали Драгољуба да препо-ручи некога у кога има недвосмислено поверење. По причи Ненада Јованова, Драгољуб се нашалио да је једино могао

гарантовати за свога сина Ненада, који је већ тада дуго био запослен у ЈИК бан-ци „Београд“, и ни за кога другога. Њима се тај предлог допао и, после разговора и консултација, Ненад је добио понуду, коју је прихватио, и овај посао је обављао све до 1992. године, када се због сукоба у бившој Југославији ово представништво затворило. По губитку посла, разматрао је да ли да се врати у ЈИК банку, где га је чекало исто место, али је ипак одлучио да се запосли код мајке Лепосаве, у по-родичној парфимерији „Сава”. Лепосава је стекла услове за пензију 1998. године и од тада се парфимерија „Сава” води на Ненада Јованова.

Слика 3. Ненад Јованов у продајном делу парфемџијске радњеFigure 3 Nenad Jovanov in the perfumer’s shop

201


У парфимерији „Сава“ је настављено неговање породичне традиције и тра-диционалне рецептуре, што је чини јед-ном од ретких парфемџијских занатских радњи које се могу сматрати чуварем овог старог заната.

ФРИЗЕРСКИ ЗАНАТФризерски занат спада у услужне де-

латности, а дели се на два занимања: фри-зер за жене и фризер за мушкарце. Делат-ност фризера за мушкарце је естетско и хигијенско уређивање мушког лица и гла-ве, а фризера за жене је неговање, естетско обликовање и улепшавање косе.

Фризер за мушкарце некада се називао бербер или бријач. Сматра се да су ови називи застарели јер не одговарају послу

који радник тог заната данас обавља. По-сао фризера за мушкарце не заснива се само на бријању браде него и на шишању и индивидуалном обликовању фризуре, нези косе и коже лица. Шишањем и об-ликовањем феном, хемијским коврџањем и бојењем, он коси даје естетски изглед. Прањем и применом савремених козме-тичких средстава, косу негује и улепшава. Масажом и одговарајућим козметичким средствима негује кожу лица и кожу вла-сишта. Обликује и боји бркове и браду. Од фризера за мушкарце захтева се знање о кожи и коси, начину хемијског препари-рања и бојења косе, као и о естетици.

Фризери за жене имају још сложеније и значајније задатке. Осим делимичног знања за извођење услуга и за мушкарце, фризери за жене обликује косу шишањем, воденом, гвозденом и трајном ондула-цијом, боје косу, обрве и трепавице, из-бељују косу и негују је разним козметич-ким средствима. Масажом и применом козметичких средстава утичу на спре-чавање настанка перути и опадања косе. Врше прање и негу власуљарских произ-вода: перика, уложака, плетеница, тупеа итд. Многи фризери за жене врше и услуге неговања ноктију (маникирање).

Од фризера за жене захтева се спрем-ност и сналажљивост. Фризер мора да има смисао за лепоту, склад боја и детаља. Мора познавати анатомију и физиологију човека, а посебно коже и косе, основне појмове хемије, технологије материјала и естетике.

Рад фризера за жене и мушкарце врши се у затвореним просторијама, у којима је температура нормална и стална. Због непосредног контакта са људима, радник је изложен сталној могућности заразе и

Слика 4. Ненад Јованов испред своје парфемџијске радње

Figure 4 Nenad Jovanov in front of his perfumer’s shop


202

преношења инфективних болести, док је фризер за жене, због рада са хемикалијама (испаравање хемикалија, загађен ваздух) подложан и неким другим обољењима.

Фризери за жене и мушкарце раде стојећи, при чему им се тело нагиње на леву и десну страну, сагиба се, а и прстима руку извршавају одређене радње.

Занимање фризера за жене и мушкар-це може да има утицаја на физичко и пси-хичко стање радника, због фактора ризика ове врсте посла. Поред познавања техно-логије рада, широком профилу фризер-ског занимања припадају следећи еле-менти: познавање правилног односа пре-ма странкама којима су намењене услуге фризерског заната, познавање хигијене са заштитом на раду (познавање заразних и кожних болести, начина инфекције и де-зинфекције итд.), познавање анатомије и физиологије људског тела, а посебно коже и косе, познавање основних појмова хе-мије и технологије материјала (састави и учинак козметичких средстава на кожу и косу), делимично познавање власуљар-ства, делимично познавање козметичке неге и улепшавања тела, лица, руку и ногу, познавање маникирања ноктију и правила естетике шминке и фризуре.8

По стилу, женске фризуре се могу по-делити у три основне групе:

Класични стил, са глатким линијама и правилним облицима. Линије делују увек озбиљније и понекад чине лице нешто ста-ријим. Све фризуре класичног стила пред-стављају глатко почешљани облици, пунђа, плетенице, чвор и фризуре у таласима који истичу лик и линије.

8 Hajrudin Pekarić, Frizer, kozmetičar, vlasuljar (Sarajevo: Svetlost, 1983).

Романтични стил је неуједначених и не-мирних линија, које наглашавају љупкост и шарм лица.

Асиметрични стил је посебан начин наглашавања једне стране фризуре. При-мењује се код лица четвртастог облика или када се праве неке промене у фризури. Асиметрични стил се може комбиновати са класичним и романтичним стилом.

ФРИЗУРЕ МУШКАРАЦАФризуре жена карактеришу стилови кла-

сике, асиметрије и романтике, са заједнич-ким циљем да се нагласи љупкост, нежност и женственост. У односу на богатство обли-ка женских фризура, фризуре мушкараца су много једноставније. Најчешће их одликује класични и романтични стил. Класични стил наглашава чистије линије и облике, док романтични стил садржи немирно об-ликоване линије у виду валова и коврџа. И један и други стил не смеју прелазити окви-ре скромности. Фризуре за мушкарце треба да дају посебну ноту мушкости и елеганције. На однос модних новитета и избор фризу-ра за мушкарце утиче њихова скромност и жеља за што једноставнијом, пластичнијом фризуром. Већи број фризура за мушкарце добија назив према алату којим се израђује, нпр. фен – фен каре, и од мајстора који лан-сирају нови вид шишања и фризирања, нпр. хардy, или чак од музичких група, као што је бит фризура итд. Описаћу укратко неке од тих фризура:

Каре је назив за шишање којим се на горњем делу главе постиже потпуно раван облик, са лагано заокруженим ивицама фризуре. Шишање се изводи машином, маказама и чешљем.

Фризура фен каре захтева шишање бритвом, на примерену кратку дужину, а

203


после се обликује феном и четком у обли-ку кареа, без раздељка и таласа.

Фризура фен велне, за разлику од глат-ко почешљаних линија фен кареа и модер-низованог кареа, има раздељак са стране и косу почешљану у полуталас или у више таласа. Коса се шиша и обликује у мокром стању, помоћу бритве.

Модернизовани каре обликује се само маказама и чешљем, без употребе машине за шишање. Изглед фризуре у горњем делу подсећа на четку, чије су линије са стране пуне и полуокругле.

Име бит фризуре је прилично застаре-ло, али је дугачка коса још увек популарна, нарочито код младих људи. Захтева неш-то дужу косу и шиша се у мокром стању, бритвом, а после се индивидуално обли-кује феном и четком.

Иако су мушке фризуре једноставније него женске, њихова израда од фризера захтева потпуну прецизност у шишању и обликовању. И код овог посла, начела естетике не смеју бити занемарена.9

АРХИВСКА ДОКУМЕНТАЦИЈА О ФРИЗЕРСКОМ ЗАНАТУ

У Историјском архиву Београда, у делу са архивском грађом о занатима, налазе се подаци о берберском и фризерском занату од средине XIX века.

У Библиотеци града Београда нађене су Трговачке новине из 1910. године, у којима је објављен оглас тада чувене фризерске радње за даме и господу Димић Г. Јоце, у Кнез Михаиловој 47.10

У Адресару Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из 1929. године, у делу који се

9 Типови фризура, по исказу Ратка Шоботе, власника фризерског салона „Шобота”.

10 Трговачке новине, Београд, 1910.

односи на Београд, посебно су наведени бербери, којих је било 248, и фризери за даме, којих је било 15.11

У Историјском архиву Београда нађен је документ из 1941. године, којим је II кварт Управе града Београда, на молбу Влајка Ружичића, фризера, издао потвр-ду да је зграда у Улици кнеза Михаила бр. 52, у којој је имао берберско-фризерску радњу, која се састојала од два одељења, услед бомбардовања изгорела, тако да је онеспособљен за даљи рад.12

У Адресару приватних занатских ра- дњи, објављеном у Занатском календару 1950. године, фризери су такође подељени, па се уместо бербера наводе фризери за мушкарце и фризери за жене.13

ФРИЗЕРСКА РАДЊА ЗОРАНА ОБЕШВЕУ најужем центру Београда, у Улици

краља Петра 28, налази се фризерска радња Зорана Обешве. Њен оснивач је Влајко Ру-жичић, рођен је 8. јуна 1899. године у селу Шуметници, у Славонији. Основну школу је завршио у родном селу. Након тога, са напуњених 12 година, одлази у Београд, на берберски занат у тада чувеној радионици браће Димић, у Кнез Михаиловој 47. По причи Зорана Обешве, Влајко је као шегрт најчешће чистио клијенте и патос након шишања. Влајко је завршио занатску шко-лу, одсек за бербере, у трајању од три годи-не. Ту се учио рад са маказама и бријачем. Захтевало се од ученика да знају брзо и


12 Типови фризура, по исказу Ратка Шоботе, власника фризерског салона „Шобота”.

13 ИАБ, Удружење занатлија за град Београд у срезу Београдском, 1941, инв. бр. 335.


204

прецизно руковање овим алатом. Такође је учио како се одржава ручна машина за шишање и њено науљавање и оштрење. Након три године берберског заната, 19. октобра 1932. године Влајко је положио мајсторски испит. Постао је квалифико-вани радник и још је кратко време радио у радњи браће Димић, а потом је отворио сопствену фризерску радњу за даме и го- споду, у Улици кнеза Михаила 52. Влајко је био активан члан Удружења занатлија за град Београд.

Влајко је током лета углавном боравио на Бледу, у Словенији, где је имао фризер-ску радњу.

У својој фризерској радњи Влајко је дошколовао већи број ученика, а запо-шљавао је и свршене мајсторе. Влајкова супруга Божана рођена је 1908. године. Међу ученицима које је обучавао био је

и Иван Обешва, коме је Влајко био теча. Иван је рођен 2. маја 1920. године. Са 12 година је дошао код Влајка да учи бербер-ски занат, а истовремено је завршио занат-ску школу, берберски одсек. Због веза са комунистичком партијом, морао је из Бе-ограда да бежи у Пожаревац 1939. године. У Пожаревцу је радио у фризерској радњи. Пре почетка Другог светског рата, Иван се прекрстио и променио име у Јован. Током рата био је активан учесник покрета отпо-ра у Пожаревцу.

Зграда у којој се налазила фризерска радња за даме и господу Влајка Ружичића страдала је у бомбардовању 6. априла 1941. године. Након тога радња је премеште-на у Улицу краља Петра 23, у локал поред кога се данас налази. У току рата, Влајко је фризерску радњу опремио тако што је намештај и алат добио од колега који су

Слика 5. Влајко Ружичић, Иван Обешва и радници испред радње у Улици кнеза Михаила

Figure 5 Vlajko Ružičić, Ivan Obešva with assistants in front of the hair salon in Kneza Mihaila Street

Слика 6. Влајко Ружичић и радници испред фризерске радње на Бледу

Figure 6 Vlajko Ružičić with assistants in front of the hair salon at Lake Bled

205


престајали да се баве овим занатом. Јован је имао петоро деце, и то: Гордану (1942), Зорана (1946), Душана (1949) и близна-киње Мирјану и Светлану (1955). Након Другог светског рата, фризерска радња Влајка Ружичића наставља да ради. Јован Обешва након рата престаје да се бави фризерским занатом и почиње да ради у државном предузећу „Костолац”. Након ос-новне школе у Костолцу, Гордана Обешва долази код Влајка Ружичића да учи муш-ко-женски фризерски занат. Истовремено је завршила школу ученика у привреди, од-сек за фризере, 1962. године. Након удаје престаје да се бави фризерским занатом. Зоран Обешва је завршио Основну шко-лу „Ђорђе Јовановић” у Београду, а затим

школу ученика у привреди, у трајању од три године. Током школе је учио мушко-женски фризерски занат код тече Влајка Ружичића. Влајко је умро 1962. године, а радњу је наставила да води његова супруга Божана, све до 1969. године, када је умрла, а затим Зоран Обешва. Зоран се окренуо превасходно фризирању мушкараца, а по-степено је престао са фризирањем жена. Спољни и унутрашњи изглед радње није се мењао од када се налази на садашњој лока-цији. Тако је сачувана њена аутентичност, што јој у данашње време даје изузетан значај. Клијенти фризерске радње Зора-на Обешве често су угледне личности из политичког и културног живота Београда. Посебност ове радње чине слике београд-

Слика 7. Зоран Обешва шиша клијентаFigure 7 Zoran Obešva doing a haircut


206

ских уметника. У фризерској радњи Зора-на Обешве и даље се прате модни трен-дови у изради мушких фризура и чува се породична традиција.

ФРИЗЕРСКИ САЛОН „ШОБОТА”У Змај Јовиној 5 и у Ђорђа Огњано-

вића 37 налазе се фризерски салони „Шо-бота”. Ратко Шобота је рођен 1941. године у Брезик–Ламинцима код Босанске Гра-дишке. Фризерски занат завршио је код Адама Фајковића у Дубравама, а фризер-ску школу у Босанској Градишки. У Бе-оград је дошао са 19 година и запослио се у Фризерској задрузи. По причи Рат-ка Шоботе, један од значајнијих фризера тог времена био је Јанко Ступовски, са којим је неко време и радио у овом пери-оду. Ратко је започео каријеру уз такми-чења, ревије и семинаре. Већ у 22. години је освојио прву велику награду, гран при Опатије, после које је уследио дугачак низ награда и признања: у 23. години поново гран при Опатије, затим гран при Југо-славије, златну медаљу на купу света у Паризу, са креацијом косе типа фен каре, оскар високе елеганције у Опатији. Био је првак Источне Европе у Љубљани, првак Југославије, више пута првак Београда и Србије, више пута је освајао награду за фризуру године.

Ратко је био представник фризера Ју-гославије у европској и светској органи-зацији. Био је председник Клуба фризе-ра Београда и Савеза фризера Србије. Најзначајнија потврда својеврсног талента и умећа приспела је 1976. године, из Пари-за, када је постао члан Удружења високих фризера Француске Haute coiffure mode, а потом и председник HCM (Haute coiffure mode) интернационал за Југославију. Тре-

нутно је председник HCM за Србију. Од тада у француску престоницу одлази сваке године и прати промоције најактуелнијих линија и трендова шишања у свету. Свако путовање и дружење са колегама за њега је нови стручни изазов, као и ново драгоце-но искуство.

Из Фризерске задруге Београда одлази 1975. године и отвара свој први фризерски салон, у Змај Јовиној број 5.

То је првобитно био мушки фризер-ски салон, а након неког времена постао је салон и за мушкарце и за жене. Године 1994, у породичној кући у Улици Ђорђа Огњановића 37, отворен је студио „Шо-бота”, у којем се налазе фризерски салон, велепродаја и малопродаја „елгон” пре-парата за фризуре. Студио је седиште Академије „Шобота” и Академског клуба „Шобота”.

Слика 8. Ратко Шобота шиша клијента на такмичењу за гран при Југославије

Figure 8 Ratko Šobota doing a haircut at a Yugoslav Grand Prix competition

207


Ратко Шобота највећим животним ус-пехом сматра своју децу Зорана и Тању, који су, по сопственом избору, наставили оно што је он започео. Верујући да стече-но знање и искуство треба преносити на друге, јер је то допринос фризерској про-фесији уопште, 1999. године је почео да обучава младе таленте у оквиру Академије „Шобота”. Године 2004. оснива Академски клуб фризера „Шобота”. У оквиру својих

активности, Клуб ради на подизању ни-воа квалитета услуга фризерских салона широм Србије и региона, промовише нај-новије светске трендове и пружа својим члановима континуирано стручно усавр-шавање. По причи Ратка Шоботе, његова професија је заправо његов живот. Неке посебне тајне успеха не постоје, односно формула за успех почива у раду, учењу и таленту. Фризер учи читавог живота јер

Слика 9. Спољни изглед фризерске радње Ратка Шоботе 1975. годинеFigure 9 Exterior of Ratko Šobota’s hair salon in 1975


208

је мода врло променљива и треба стално бити у току, пратити дешавања и модне императиве, и ослушкивати жеље публи-ке. Лакше је стећи популарност, него је оправдати и одржати. Сходно томе, фри-зер никада не сме да помисли да све зна јер, у противном, престаје да учи и губи корак са светом. Ратко Шобота је стечену репутацију градио квалитетом и упорно-шћу. Године 2007. добио је признање града Београда, тј. Београдске занатске коморе, у виду повеље поводом 150. година занат-ства. Својим радом је унапредио услове пословања и допринео економском раз-воју земље. Данас ради као инструктор на Академији „Шобота” и као фризер у оба салона. Такође је генерални заступник препарата за негу косе елгон професионал.

Улагањем у знање своје деце и великог тима „Шобота”, достигао је висок ниво у светским размерама.

САМОСТАЛНА ФРИЗЕРСКА РАДЊА ЗА МУШКАРЦЕ „ДРАГАН ЗДРАВКОВИЋ”

У Дубровачкој улици бр. 12 налази се фризерска радња чији је оснивач Ходи М. Ђула, рођен 1. јануара 1918. године у селу Дебељачи (општина Дебељача, срез Кова-чица, Дунавска бановина). Након основ-не школе, три године је учио берберски занат. У том периоду је савладао технику шишања и бријања, од 1. јануара 1932. до 1. јануара 1935. године. Након положе-ног испита, Ходи Ђула почиње да ради у берберској радњи у Дебељачи, и то од 1. фебруара до 23. августа 1935. године, када

Слика 10. Ратко Шобота шиша клијента у некадашњем ентеријеру фризерске радњеFigure 10 Ratko Šobota doing a haircut in his hair salon; the photo shows an earlier design of its interior

је напушта и одлази у Београд. Ту је радио у берберско-фризерској радњи Милице Јовановић, која се налазила у Светоан-дрејској улици бр. 4, од 9. децембра 1935. до 14. маја 1936. године, а затим у бербер-ској радњи Бранка Радаковића, у Цара Ду-шана 53, од 27. маја 1936. до 5. маја 1937. године. Након тога одлази у берберску радњу Мите Гајдобранског, где је остао од 15. јуна 1937. до 22. јануара 1938. године. Од 8. фебруара 1938. до 5. априла 1941. године радио је код фризера Рајка Ж. Да-кића, у Улици цара Уроша 53, од 21. јула 1941. до 13. новембра 1942. године ради код фризера Бранка Радојковића, затим до 7. марта 1943. код фризерке Ајн Ризер, од 13. априла 1943. до 30. јануара 1944. код фризера Јохана Штајлија и код Бранислава

Тодорова од 12. марта 1945. до 12. августа 1945. године.

По завршетку Другог светског рата, Ходи М. Ђула је 12. јула 1945. године по-лагао и положио мајсторски испит у Удру-жењу занатлија за град Београд.

Потом је 4. септембра 1945. године до-био одобрење да отвори радњу, која ће се звати Берберска радња „Ходи Ђула“, у Дубровачкој улици 7а. Након пар година је затворио ову радњу и узео у закуп ло-кал у Улици Високог Стевана бр. 19, од 3. фебруара до 23. децембра 1948. године. Главни штаб омладинских радничких бри-гада у изградњи Београда доделио је Ходи Ђули диплому за његову пожртвованост у раду на изградњи Београда као бербери-ну-фризеру. Потом је отишао из овог ло-

Слика 11. Ходи Ђула са колегама у својој фризерској радњиFigure 11 Hódi Gyula with his colleagues in his hair salon


210

кала и узео у закуп локал у Високог Сте-вана 31, од 20. јула 1953. до 20. јула 1955. године, који је био у власништву Живка Гаванског. Након што је због национализа-ције одузет Гаванском, овај локал прелази у власништво Пословног простора града Београда, општине Стари град, од кога га је Ходи Ђула узео у закуп 1. маја 1956. до 1. маја 1957. године. Још неко време је проду-жавао закуп локала у Високог Стевана 31, а затим је узео локал у Дубровачкој улици број 12, где се радња и сада налази.

Драган Здравковић је рођен 1961. го-дине у Београду, где је завршио основну школу и гимназију. Прекинуо је студије на Правном факултету и почео је 1988. године да учи фризерски занат код Ходи Ђуле, који му је био теча. Ђула је преминуо 1996. године, од када је радњу водио Дра-ган, заједно са сином Николом. Никола је рођен 15. децембра 1993. године. Након основне школе, завршио је школу за негу лепоте, одсек за мушког фризера. Током школовања је сваке суботе радио код оца, а затим се активно укључио у рад у радњи, заједно са оцем Драганом.

МУШКА ФРИЗЕРСКА РАДЊА „САВА В. ВЕСЕЛИНОВ”

У најужем центру Београда, на Теразија-ма број 13 (некада Престолонаследников трг 11), у пасажу у коме се налази биоскоп „Космај” (некадашњи Сити), налази се фри-зерска радња „Сава В. Веселинов”. Сава је рођен 12. јуна 1908. године у Новом Саду, у општини Новосадској, у Аустроугарској монархији. Основну школу је похађао у Но-вом Саду. Са навршених 12 година долази у Београд да учи берберски занат у занатској школи. Практични део наставе учио је код мајстора који се налазио у згради хотела

„Касина”. Након завршетка трогодишње за-натске школе, Сава је положио мајсторски испит из берберског заната 8. марта 1939. године. Пре тога је већ отворио сопствену радњу на тадашњем Престолонаследнико-вом тргу, у пасажу, где се и данас налази. Осим заната, бавио се и фудбалом; најпре је играо за панчевачки „Јадран”, након тога за БСК, са тада чувеним Љубишом Вукадино-вићем. По причи Саве Веселинова, крајем тридесетих година XX века одржавана су такмичења у берберско-фризерском зана-ту, у кафани „Стриц”, у Чика Љубиној, на којима се код такмичара оцењивала брзина рада, квалитет, приступ муштерији и друге ствари. Тада је имао велики број муште-рија, махом су то били спортисти и познате личности. У то време су се цене шишања разликовале, у зависности од дела града у

Слика 12. Сава В. Веселинов шиша клијентаFigure 12 Sava V. Veselinov doing a haircut

211


коме се радња налазила, тачније постојале су три класе: прва класа – Теразије; друга – шири центар (нешто јефтиније); трећа – периферија (најефтинија). Савин син Вељко рођен је 1948. године у Београду, где је завршио основну школу и 11. Београд-ску гимназију. Као дете је долазио у радњу код оца, да почисти, опере и сложи фри-зерски алат. По причи Саве Веселинова, „ту је радња ту је син, наследник у занату и у радњи. Имати угледну, разрађену радњу са традицијом насред Теразија, није мала ствар”. Главно место где су се недељом са- стајали занатлије и трговци из овог и неких других крајева Београда био је хотел „Мо- сква”. Након Другог светског рата, међу значајнијом клијентелом која је долазила у радњу били су фудбалери „Црвене звезде” и друге познате личности.

Због прављења књижаре „Нолит”, од фризерске радње Саве Веселинова оду-зет је један део. Вељко је након гимназије уписао Економски факултет и потом се за-послио у градском предузећу „Становање”, у општини Чукарица. У том периоду је и магистрирао. После пензионисања Саве Веселинова, радњу је наследио Вељко, који је напустио државну службу. Вељко је у то време положио и занатски испит за фри-зера, у Образовном центру за негу лепоте. На тај начин је настављено неговање по-родичне традиције фризерско-берберске радње Саве Веселинова.

Сава Веселинов је преминуо 1997. годи-не. У последње две године, осим мушког, у радњи се обавља и женско фризирање.

ФРИЗЕРСКА РАДЊА „ТРИФУНЕЛ”На Дорћолу, у Улици краља Петра 75,

налази се самостална занатска фризерска радња „Трифунел”. Њен оснивач је Трајан

Трифун, рођен у Алибунару 1907. године. Основну школу је завршио у Алибунару, а затим је, са навршених 12 година, Трајан дошао у Београд. Ту је завршио Занатску школу ученика у привреди, у трајању од три године. У том периоду, практичну наставу из фризерског заната учио је код мајстора. По добијању мајсторског пи- сма 1928. године, неко време је радио код мајстора код кога је учио занат, а потом је отворио фризерску радњу за даме и го- споду 1935. године, у Улици краља Петра

Слика 13. Некадашњи изглед фризерске радње Саве В. Веселинова

Figure 13 Sava V. Veselinov’s hair salon as it looked in the past


212

75, где се и данас налази. Трајанова су-пруга Радмила рођена је 1911. у Загребу. Њихов син Александар је рођен 1935. године у Београду. На фризерском такми-чењу Земаљског савеза у Петрограду, одр-жаном 4. фебруара 1940. године, Трајан је освојио друго место за своју креацију дневне фризуре. За марсел-ондулацију додељена му је златна медаља од Секције берберско-фризерских и власуљарских мајстора, на такмичењу у Суботици 1941. године.

Био је активан члан Удружења фризера за град Београд. По причи Ружице Трифун, током немачког бомбардовања Београ-да 6. априла 1941. године није престајао да ради, већ је клијенткиња са виклерима отишла у подрум да би мајстор завршио фризуру. Познате личности су долазиле у овај салон. Његов син Александар је за-вршио основну школу и занатску школу за фризера, у трајању од три године.

Ентеријер фризерске радње променио се три пута. Екстеријер је остао исти, само

Слика 14. Трајан Трифун на фризерском такмичењу Земаљског савеза у Петрограду, одржаном 4. фебруара 1940, где је освојио друго место за креацију дневне фризуре

Figure 14 Trajan Trifun at the hairdressers’ contest of the National Association in St Petersburg, held on February 4, 1940, where he won the second prize for a day hairstyle

213


што више не виси златни тањир и у излогу више није постамент на коме су се нала-зиле лутке са перикама формираним на различите начине. Ентеријер је знатније измењен, а првобитно су га чинили дрве-ни патос, четири столице, велико кристал-но огледало, четири лавора за прање косе и хаубе.

Пред крај Другог светског рата, када су ушли у Београд, Руси су мајстора Трајана и његове раднике избацили из радње, а сав шпиритус су попили. Одмах након тога Трајан је постао један од оснивача Фри-зерске задруге у Београду. У послератном периоду Трајан је био међу реткима који су имали сопствени ауто, нови „опел олим-пију”. Наставио је да се такмичи и често је посећивао стране и домаће фризерске сајмове, где је пратио актуелне трендове у фризерском занату. По причи Ружице Трифун, Трајан је био педантан и одсечан. Током бављења овим послом, радо је уче-ницима преносио своја знања о фризер-ском занату. Поред радника и ученика, у радњи је Трајану помагала супруга Радми-ла. Она је такође изучила занат, али књи-говезачки, и једно време је радила у фирми „Слога”. Александар и Ружица имају сина Слободана, рођеног 1967. године, и ћерку Љиљану, рођену 1970. године. Слободан је завршио основну и занатску школу, смер за оптичара и техничара. Фризерски за-нат је учио од деде и оца. Љиљана је након основне завршила школу за негу лепоте, одсек за фризере, у трајању од три године. Освојила је пехар као првакиња Србије на клупском такмичењу фризера. Отишла је у Италију и са успехом се бави фризерским занатом. Трајан је пензионисан 1975. годи-не, а његов син Александар је наставио да се бави фризерским занатом. Александар

је отишао у пензију 1990. године, а радњу је наставила да води његова супруга Ружи-ца са сином Слободаном. Од 2012. године Ружица је у пензији, а фризерску радњу су наследили син Слободан и његова супруга Драгана, која је такође завршила фризер- ску школу, а практичан део је учила код Ружице Трифун.

САМОСТАЛНА ЗАНАТСКА ФРИЗЕРСКА РАДЊА ЗА МУШКАРЦЕ „ЛАЗАР В. ГАЈИН”

У Венизелосовој улици број 15 налази се самостална занатска фризерска радња за мушкарце, коју је основао Лазар В. Гајин. Лазар је рођен 22. новембра 1914. године, у селу Старе Шове, где је завршио основну школу. Потом је почео да учи берберски занат у Равном Селу. Одатле је отишао у Београд, са дванаест година, код своје се- стре, која је радила у Памучном комбинату „Београд“. Истовремено је наставио да учи берберски занат у занатској школи, а прак-тично код једног Немца, који је имао бер-берску радњу у Улици деспота Стефана, на броју 138. Након три године, Лазар је поло-жио мајсторски испит из берберског заната у Београду, 15. октобра 1942. године. Потом је наставио да ради код мајстора код кога је учио занат. У том периоду, врло често су њихови клијенти, осим Београђана, били немачки војници, а и они који су прелазили Панчевачки мост. Од 1943. године фризер-ску радњу води Лазар В. Гајин, јер је његов мајстор отишао у пензију. Током свог рада обучио је три ученика, који су касније на-ставили да се баве фризерским занатом.

Због изградње Биолошког института 1970. године, порушено је више објеката, међу којима и фризерска радња Лазара Гајина. Радњу је преселио на данашњу ло-


214

кацију, у Венизелосову улицу, где се већ на-лазио фризерски салон извесног чика-Ми-лана, који се баш тада пензионисао. Лазар Гајин има сина Будимира, рођеног 1951. године у Београду. Будимир је основну и машинско-техничку школу похађао у Бео-граду. Потом је завршио Пољопривредни факултет и запослио се у ПКБ-у. Напустио је ПКБ и полагао фризерски занатски ис-

пит. Након положеног испита, 1991. годи-не је почео ортачки да ради с оцем. Лазар Гајин је преминуо 10. октобра 1994. године.

Фризерску радњу је наследио Будимир, који је наставио да је води. У последње две године, поред мушког, у радњи се обавља и женско фризирање.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКАДанас постоји мали број занатских

радњи које су опстале и развијале се кроз генерације занатлија и занатлијских поро-дица, што много говори о квалитету рада у њима, као и о преданости неговању мето-да и принципа рада у оквиру ових старих заната.

Парфемџијски занат је веома захтеван јер изискује велико знање и надареност, али и знатна улагања у сировине и опрему. Пошто већ дуже време друштво показује велики и стално растући интерес за произ-воде овог заната, и поред преплављености тржишта индустријском робом, постоји простор за ширење присусва занатских парфемџијских производа, и то као лук-сузне робе. Овај тренд је присутан и у свету током последњих деценија, а шансу за поновни процват ове привредне гране може пружити једино жива традиција ста-рих занатских радњи, у којима је одржано и очувано знање и умење упркос свим те- шкоћама које су биле последица индус-тријализације у другој половини XX века.

Фризерски занат је у далеко бољем по-ложају од парфемџијског, али и од већине других старих заната, и то због велике и сталне потребе за фризерским услугама. Но, право мајсторство у овом занату за-хтева знање, вештину и стално усаврша-вање ради праћења модних трендова, који су веома променљиви. У старим фризер-

Слика 15. Лазар В. Гајин испред своје фризерске радње

Figure 15 Lazar V. Gajin in front of his hair salon

215


ским радњама су негована ова знања и вештине кроз генерације, те се данас уп-раво у њима школују нове генерације фри-

зера јер се ова вештина не може научити из књига, већ једино од старих и искусних мајстора.


216


Адресар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за индустрију, обрт, трговину и пољопривреду. Београд, 1929.

Адресар приватних занатских радњи на територији Н. Р. Србије, Занатски календар. Београд 1950.

Bezjak, BorisKozmetičko-parfumerijski priručnik za izobrazbu stručnih kadrova. Zagreb: Ministarstvo in-dustrije i rudarstva N.R. Hrvatske, Odjel za stručno školstvo, 1947.

Pekarić, HajrudinFrizer, kozmetičar, vlasuljar. Sarajevo: Svetlost, 1983.

Šnjur, StjepanVlasuljarstvo, priručnik i stručni savjetnik za brijanje, frizere i vlasuljare. Zagreb, 1936.

Стручни радПредато: 14. 4. 2014.Прихваћено: 17. 4. 2015.

217


BELGRADE‘S CRAFTS AND CRAFTSMEN‘S BIOGRAPHIES (6)

SUMMARY

The paper presents an overview of perfumer’s shops and selected hair salons in Belgrade which have practiced and maintained traditional methods of work.

Nowadays, the perfumer’s and hairdressing trades belong to a very popular area of work which is a subject of great interest. However, as the perfumer’s trade is a manufacturing industry, as opposed to hairdressing, which is a service industry, their positions in modern society are significantly different.

The perfumer’s trade has been in a very difficult position for more than half a century due to the complete domination of the cosmetics industry in this area of the market. However, in recent years, there has been a growing interest, both in the world and in our country, in traditional perfumery products as luxury goods made from natural materials.

Perfumery is the production of perfumes (floral and phantasmal), eau de cologne, eau de toilette, hair care products, cosmetic powder and makeup.

Although the hairdressing trade is widespread, efforts to maintain traditional methods of work while keeping up with the latest fashion trends can be found only in a small number of hair salons with a tradition spanning several generations, who are the genuine guardians of knowledge, methods and skills typical of this ancient trade.

As long as the late 19th century, the hairdresser’s trade in Belgrade was mainly limited to the barber‘s craft until the end of the 19th century, when hairdressers for ladies began to appear. Later, barber’s shops were gradually replaced with men’s hairdressing salons.

Nowadays, hairdressing trade is divided into two occupations: ladies’ hairdressers and men’s hairdressers. Men‘s hairdressing trade includes aesthetic and hygienic treatment of the face and the head, while the craft of a ladies’ hairdresser includes hair care and styling.

Скраћенице наслова часописа

АP – Arheološki pregledАП – Археолошки преглед (нова серија)АУ – Архитектура и урбанизамБОН – Београдске општинске новинеГГБ – Годишњак града БеоградаГМГБ – Годишњак Музеја града БеоградаГСАД – Гласник Српског археолошког друштваГСГД – Гласник Српског географског друштваЗЛУМС – Зборник за ликовне уметности Матице српскеЗНМ – Зборник Народног музеја у БеоградуРВМ – Рад војвођанских музејаСН – Српске новинеUB – Urbanizam Beograda

Скраћенице назива установа

АС – Архив СрбијеБМГ – Београдско машинско-графичко предузећеБСК – Београдски спортски клубИАБ – Историјски архив БеоградаИО – Информативно одељење ЈКП – Јавно комунално предузећеМГБ – Музеј града БеоградаМИД – Министарство иностраних дела МНП – Министарство народне привреде НБС – Народна банка СрбијеНБ – Народна библиотека СрбијеНО – Народни одборПКБ – Пољопривредни комбинат БеоградРЗС –Републички завод за статистикуРЗЗСК – Републички завод за заштиту споменика културеСАД – Српско археолошко друштвоСАНУ – Српска академија наука и уметностиСКЗ – Српска књижевна задруга

Abbreviations

ANF – Archives nationales de FranceАMAE – Archives Ministère des Affaires ÉtrangèresBCM – Belgrade City Museum

Адреса редакције:Музеј града Београда

11000 Београд, Змај Јовина 1http://www.mgb.org.rs

Тел/факс: 011/3283-504

Корице: Драгана ЛацмановићДигитална обрада: Небојша Доловачки

Лектура и коректура: Милена БогдановићПревод на енглески: Милица Шевкушић

Годишњак града Београда LX штампан је финансијским средствимаСекретаријата за културу - Град Београд

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд94(497.11)

ГОДИШЊАК града Београда = Annual of the City of Belgrade / уредник Татјана Корићанац. - Књ. 5 (1958)- . - Београд : Музеј града Београда, 1958- (Београд : Пекограф). - 27 cmГодишње. - Је наставак: Годишњак Музеја града Београда = ISSN 1451-284X

ISSN 0436-1105 = Годишњак града Београда COBISS.SR-ID 5656322

godisnjak60 web

Documents