gofmanov glumac kao avatar: mogućnost primene dramaturškog

73CM : Communication Management Quarterly : Časopis za upravljanje komuniciranjem 23 (2012) 73–94 © 2012 CDC

Gofmanov glumac kao avatar: mogućnost primene dramaturškog modela u virtuelnom komuniciranju

Sanja Filipović1

Fakultet za kulturu i medije, Megatrend univerzitet u Beogradu

UDC 316.277 : 316.772.3 : 004.946

Rezime: U ovom radu analizira se dramaturški model Ervina Gofmana, jednog od najuticajnijih sociologa druge polovine XX veka. Dramaturški model analiziran je iz konteksta savremenih društvenih uslova, a ključni predmet analize jeste mogućnost primene ovog modela u virtuelnom komuniciranju. U prvom delu rada predstavljen je dramaturški model interakcije licem u lice i analizirana je potreba za takvom inte-rakcijom, umrežavanjem i formiranjem zajednica u virtuelnom svetu. Posebna pažnja posvećena je predstavljanju pojedinaca na društvenim mrežama i njihovoj interakciji sa virtuelnim prijateljima sagledanim kroz prizmu Gofmanove konceptualizacije pred-stavljanja pojedinaca u svakodnevnom životu. Skriveni iza svojih računara i avatara, akteri virtuelne komunikacije imaju mogućnost da se pozicioniraju po sopstvenom izboru i da, kao Gofmanov glumac, biraju uloge. Simulacija identiteta u virtuelnom svetu predstavlja jedan od najzanimljivijih fenomena današnjice, od potpuno lažnog predstavljanja sa jedne strane, do upravljanja utiscima i reputacijom u građenju imidža utemeljenog na realnom identitetu, sa druge strane. U ovakvim okolnostima, „igranje uloge“ na kratak rok može biti još jednostavnije, ali dugoročno umeće upravljanja utis-cima „na mreži“ zahteva izuzetne „glumačke“ sposobnosti.

Ključne reči: dramaturški model, predstavljanje sebe, internet, virtuelno komuni-ciranje, virtuelne zajednice, identitet

Uvod

Već na samom početku nailazimo na pitanje primene dramaturškog modela i pitanje uopštavanja, koji su kritičari Gofmanovog dela naglašavali. Prema re-čima Ivane Spasić „glavni izvor Gofmanovih iskustvenih podataka je savremeno

1 Kontakt sa autorkom: [email protected]

PREGLEDNI RAD

73

74


Sanja Filipović

CM : Communication Management Quarterly : Časopis za upravljanje komuniciranjem 23 (2012) 73–94 © 2012 CDC

društvo Sjedinjenih Država, naročito život njegovih srednjih slojeva. Prema tome, postavlja se pitanje mogućnosti uopštavanja, da li Gofmanova sociologija kazuje nešto o suštinskim obeležjima “ljudskog stanja”, bilo kada i bilo gde” (Spasić, 1996: 169). U ovom radu pokušaćemo da Gofmanovu sociologiju, odnosno dramaturški model primenimo u virtuelnoj komunikaciji, odnosno kompjuterski posredovanoj komunikaciji, bilo kad i bilo gde, jer prevazilaženje prostorno-vremenskih granica jeste glavna specifičnost interneta kao novog medija.

Ovu vrstu komunikacije Gofman, naravno, nije izučavao, što je razumljivo jer ona nije postojala u periodu kada je nastao dramaturški model. Gofman se u svojim radovima prvenstveno bavio fenomenom interakcije licem u lice između običnih ljudi u njihovim običnim životima. Ipak, Gofman je u okviru pojma kontakt uključio i posredovanu interakciju kao što su telefonski razgovor i raz-mena pisama koji su modelovani po obrascu susreta licem u lice. U ovom radu, upravo se polazi od te pretpostavke da ukoliko je dramaturški model moguće primeniti na komunikaciju licem u lice, kao i na komunikaciju posredovanu telefonom ili razmenu pisama, moguće ju je, u određenom obliku, primeniti i na kompjuterski posredovanu komunikaciju.

Dakle, dramaturški model nastao je pre uspostavljanja virtuelne komuni-kacije. Gofmanova knjiga The Presentation of Self in Everyday Life2, u kojoj je predstavljen dramaturški model, prvo izdanje doživljava kao izmenjena verzija doktorske teze koja je odbranjena u Edinburgu 1956, a u dopunjenom komer-cijalnom izdanju izlazi u SAD 1959. Dosta vremena nakon toga, sedamdesetih godina, dolazi do pojave kompjuterske mreže kao suštinski novog medija i samim tim velikog obrta u komunikacionoj praksi. Prva kompjuterska mreža ARPANet stvorena je 1971. godine, sa 23 međusobno povezana kompjutera, u cilju razmene i zaštite informacija u američkom Ministarstvu odbrane. U godinama koje su usledile, razvoj tehnologija bio je sve brži. Novi medij se oblikovao kroz lokalne i globalne mreže i tako je nastao javni globalni sistem povezanih kompjuterskih mreža – internet ili „mreža svih mreža”. „Vidljivi deo interneta“ – veb (World Wide Web) nastaje 1989. godine i taj period možemo uzeti kao početak prave komunikacione revolucije.

Pojavom interneta i veba menjaju se međuljudski odnosi, jer se pristup infomacijama olakšava, komunikacija se ubrzava, odnosno nastaje novi oblik komunikacione prakse – virtuelno komuniciranje. Radojković i Miletić ga defi-

2 Izdanje na srpskom jeziku objavljeno je pod nazivom „Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu“ (Gofman, 2000).

75


Sanja Filipović


nišu kao „razmenu poruka posredstvom kompjuterske mreže između dvoje, više ili neograničenog broja ljudi sa mogućnošću recipročne zamene uloga emitera i recipijenata u realnom vremenu ili asinhrono, čime se poništava veliki deo razlika između klasičnih oblika komunikacione prakse, prvenstveno interperso-nalnog i masovnog komuniciranja“ (Miletić & Radojković, 2006).

Veb je ipak u svojim počecima (koji se naziva veb 1.0.) devedesetih godina, pratio karakteristike masovne komunikacije: plasiranje sadržaja koji putuje od aktivnog autora do anonimne i pasivne publike. Od 2004. godine počinje nova era veba koja se naziva veb 2.0. a karakteriše ga pojava novih internet servisa (blogovi, forumi, Fejsbuk, Majspejs, Tviter, Gugl+...) i brojnih aplikacija. Ra-zvoj virtuelne komunikacije povezan je upravo sa pojmom veb 2.0. Njegova suština ogleda se u interakciji korisnika, odnosno publike, koja više ne želi samo da preuzima i konzumira sadržaje (download), već želi i da ih kreira i plasira (upload), da ih komentariše (like, unlike), da ih deli (share). Dakle, pojavom veb 2.0. pored aktivnog autora u komunikaciji aktivna je i publika. Ipak, uz sve prednosti koje život sadašnjice pruža, pojedinac se često oseća usamljenim u nedostatku vremena za interakciju sa ljudima licem u lice o kojoj Gofman govori. Ubrzani ritam života, savremenom čoveku, ostavlja malo vremena za direktne susrete, a potreba za komuniciranjem ostaje ista. Tako da sve ono što je pre pojave interneta bio svakodnevni život, sada se odigrava i na mreži.

Dramaturški model Ervina Gofmana

Ervin Gofman ostao je zapamćen prvenstveno po svom dramaturškom mo-delu, po istraživanju interakcije licem u lice i uloge sopstva u njoj. On poredi život sa pozorištem, ali ipak ne izjednačava doslovno društvo sa pozorištem, već smatra da se život gradi kao što se gradi pozorišni prizor, da u životu igramo određene uloge kao glumci u pozorištu. Gofman ističe da je „običan društveni susret organizovan na isti način kao i scenski – oba uključuju razmenu dramski preuveličanih aktivnosti, kontraaktivnosti i konačnih odgovora. Scenario čak i u rukama neobučenih glumaca može da oživi jer je život sam po sebi drama“ (Gofman, 2000: 82). I kao takav, za razliku od privida pozornice, život pred-stavlja stvari koje ponekad nisu baš najbolje uvežbane.

Gofman veliku pažnju posvećuje igri sa pravilima i istražuje modele te igre u objašnjavanju realnog ponašanja ljudi u svakodnevnim kontaktima koji nastaju kada se pojedinci istovremeno jedan drugom obrate. Kontakt prema Gofmanu pored interakcije licem u lice, kojom se prvenstveno bavi, uključuje i posredo-vanu interakciju, koja podrazumeva pisma ili telefonski razgovor. Ipak, ljudsko

76


Sanja Filipović


telo je najvažniji ekspresivni pribor prema Gofmanu, jer „pojedinac može pre-stati da govori, ali ne može prestati da komunicira telesnim idiomom; njime mora reći ili ono pravo, ili nešto pogrešno” (Spasić, 1996: 28). Autor smatra da je relativno lako malipulisati verbalnim tvrdnjama, a teže ekspresijama kojih je malo svestan, zbog čega ga odaju. Kako Ivana Spasić objašnjava:

„dramska metafora način da se prizna elementarna činjenica da se ljudi u društvu ne ponašaju po prostom modelu ’stimulus-reakcija’, već da su stalno podvrgnuti pritiscima svog neposrednog društvenog okruženja (ra-zličitih ’publika’), kojima se obraćaju i na koje žele da ostave utisak (svojim ’nastupom’), da bi stekli njihovo odobravanje. To stremljenje ’željenom utisku’, opet, nagoveštava da je i u stvarnom životu, slično pozorištu, uvek prisutna izvesna doza manipulacije. I, napokon, poređenje naglašava značaj reakcije drugih – publike, odnosno partnera u interakciji – za pojedinčev doživljaj vlastite uspešnosti, a time umnogome i formiranje slike o sebi” (Spasić, 1996: 44).

Dakle, Gofmanovski nastup nastaje iz potrebe pojedinaca da kontroliše informacije i sliku o sebi u očima drugih. Nastup obuhvata njegovu celokupnu aktivnost pred publikom na koju utiče. Njegova uloga je usklađena sa ulogama publike. „Kada pojedinac igra svoju ulogu, on od publike implicitno zahteva da ozbiljno shvati utisak koji se pred njom gradi. Od nje se očekuje da veruje da lik koji vidi zbilja poseduje osobine za koje se čini da ih poseduje“ (Gofman, 2000: 31). Ovaj utisak koji pojedinac ostavlja na publiku može biti istinit ili lažan. Publika je ta koja procenjuje obeležja nastupa kojima se može manipulisati i sagledava neusklađenosti između željenog izgleda i realnosti. Prema Gofmanu, život predstavljaju stvari koje su realne i nisu najbolje uvežbane, jer su ljudska bića „stvorenja sa različitim impulsima i sa raspoloženjima i energijom koji se menjaju od časa do časa” (Gofman, 2000). Za razliku od toga, pozornica je privid i likovi na njoj predstavljaju „lica“ ili „maske“ koje ne smeju imati uspo-ne i padove. Ipak, „dotadašnji život i tekuća aktivnost izvođača obično sadrže bar nekoliko činjenica koje bi, eventualno obznanjene tokom nastupa, diskre-ditovale, ili bar oslabile sliku o sebi koju izvođač pokušava da projektuje kao definicije situacije“ (Gofman, 2000: 208). Ukoliko ovakve incidente, odnosno narušavanje nastupa nije moguće izbeći ili prikriti, stvarnost za koju se zalaže izvođač je ugrožena, a najčešća posledica je nelagoda. U takvim situacijama, „disciplinovani izvođač će spremno ponuditi neki verodostojan razlog zašto bi taj događaj trebalo zaboraviti, neki šaljivi način da mu se umanji značaj, ili

77


Sanja Filipović


iskreno izvinjenje i samoponižavanje da bi se rehabilitovali oni koji su za taj događaj odgovorni“ (Gofman, 2000: 216).

Dramaturški model je model za razumevanje društvenih interakcija koji se samim tim može primeniti i na razumevanje kompjuterski posredovanih inte-rakcija i pomoći u razumevanju suštine društvenih mreža. Primarno interesova-nje Gofmana bilo je lično predstavljanje, odnosno kako pojedinci predstavljaju sebe u prisustvu drugih, kao i uloge koju zauzimaju u toku društvenih interak-cija u cilju upravljanja utiscima. Upravljanje utiscima (impression management) jesu svi napori pojedinca da utiče da publika veruje u njegov performans. Gofman smatra da pojedinci izvode uloge na bazi njihovog razumevanja kako bi trebalo da se ponašaju ljudi u tim ulogama i neposrednih odgovora publike. Uloga pojedinca je određena ulogama drugih do čijeg mišljenja mu je stalo, a ta potreba je ista kako u direktnim susretima, tako i u virtuelnim.

Društvena struktura virtuelnog sveta

Potreba ljudi da se okupljaju u grupe i stvaraju društvene mreže stara je koliko i čovečanstvo. Takva potreba za umrežavanjem i komunikacijom ista je i u virtuelnom svetu, u kojem je umrežavanje promenilo svoje prvobitno zna-čenje. Od umrežavanja mašina pretvorilo se u umrežavanje ljudi. „Na početku ere personalnih računara, početkom 1983. godine, magazin Tajm je za ličnost godine proglasio personalni računar. Trinaest godina kasnije, 2006. godine, lič-nost godine prema odabiru istog magazina bio je korisnik interneta“ (Priručnik veb novinarstva, 2010: 209).

Korisnik interneta, odnosno pojedinac je ključna figura u virtuelnoj komu-nikaciji. Ovakvog pojedinaca u akciji Gofman naziva akterom. Gofmanov akter nastupa licem u lice pred određenim skupom posmatrača na koje nastoji da uti-če. Na isti način, akter nastupa u viruelnom okruženju pred skupom poznatih i/ili anonimnih posmatrača sa istim ciljem da kontrolom informacija o sebi do kojih drugi dolaze ostavi odgovarajući utisak. U Gofnamovom pozorištu, kao i u životu, ljudi mnogo češće nastupaju u timovima. Za Gofmana tim predstavlja skupinu pojedinaca koji sarađuju u inscenaciji jedinstvene scenska uloge. U onoj meri u kojoj sarađuju u očuvanju datog utiska, oni konstituišu ono što Gofman naziva timom. U nastupu tima, pojedinac često ne predstavlja samo sebe i svoje karakteristike, već i organizaciju čiji je član i karakteristike zajednič-kog posla. Članovi tima moraju imati poverenja u svoje saigrače jer svaki član tima ima moć da predstavu oda ili je prekine. Dakle, tim radi zajedno u posti-zanju istog cilja pred publikom kao drugom stranom u interakciji, ali taj utisak

78


Sanja Filipović


ne čuvaju jedni pred drugima, odnosno jedni na druge gledaju kao na „upućene osobe” i teže da se međusobno povežu „pravom na familijarnost”.

Tehnologija postaje nova podloga za stvaranje virtuelnih zajednica, koje se sastaju i obavljaju društvene interakcije u virtuelnom kompjuterskom prostoru. Virtuelne zajednice, nastaju na sličan način kao timovi sa nekim zajedničkim ciljem ili temom oko koje su okupljeni njeni članovi. Međutim, ređe su situa-cije u kojima čitava virtuelna zajednica dejstvuje kao tim pred nekom drugom stranom, odnosno publikom, a mnogo češće situacije u kojima je svaki igrač neka vrsta jednočlanog tima pred svima ostalima koji sačinjavaju publiku. Vir-tuelna zajednica je definisana kao društvena grupa pojedinaca koji su povezani internetom sa ciljem da ostvare zajedničke interese i/ili razvijaju i održavaju društvene odnose. Oni dele mnoge karakteristike kao i ljudi u običnim zajedni-cama ali, nemaju neposredni kontakt licem u lice (koji analizira Gofman) i nisu povezani vremenskim i prostornim ograničenjima.

Društvenim interakcijama miliona ljudi iz čitavog sveta stvaraju se virtuelne zajednice što dovodi do toga da kompjuterska tehnologija i virtuelna komuni-kacija formiraju paralelno društvo i novi virtuelni kulturni prostor. Fejsbuk i ostali slični portali, pojedincu omogućavaju da besplatno i bez mnogo tehnič-kog znanja bude učesnik u ovim virtuelnim kreacijama. Pružaju mu mogućnost da vidi šta drugi rade i da bude viđen, da se upoznaje s novim i sreće sa starim prijateljima, da utoli svoju potrebu za komunikacijom i pripadnošću nekoj zajednici. A sve ovo se odvija jednostavno u bezbednosti sopstvenog doma, bez susreta sa drugim ljudima.

Internet kao otvoren i globalno dostupan medij predstavlja najdemokra-tičniji medij. Nasuprot masmedijima, internet „omogućava svakom pojedincu ili društvenoj grupi podjednake šanse pristupa i javnog izražavanja mišljenja, slobodu govora, pretpostavljajući samo dva uslova: priključenost na mrežu i potrebnu medijsku pismenost“ (Miletić, 2009: 142). Ovakva ideja demokratič-nosti interneta izražena je u poznatoj „Deklaraciji o nezavisnosti sajberspejsa”, čiji autor, Džon Peri Barlou, kaže:

„Mi stvaramo svet u koji svi mogu ući bez privilegije ili predrasuda prema rasi, ekonomskoj moći, vojnoj sili, ili mestu rođenja. Mi stvaramo svet u kome bilo ko, bilo gde može izraziti svoja uverenja, bez obzira na to koliko su jedinstvena, bez straha da će biti prisiljen na ćutanje ili povinovanje” (Barlow, 1996).

Kako smatra Miletić, „U novom obliku komunikacione prakse, vidi se najpotpunije ostvarenje Mekluanove predikcije o svetu kao “globalnom selu”,

79


Sanja Filipović


sugerišući da se tek u virtuelnoj realnosti prevazilaze sve podele i ograničenja iz stvarnog sveta, uključujući i ograničenja slobode komuniciranja… U virtuelnoj stvarnosti nema više klasičnih oblika socijalnog organizovanja, državnih i naci-onalnih granica, geografskih prepreka, imperativa tradicije, kulture i morala.“ (Miletić, 2009: 147). Internet stvara novu društvenu stvarnost oslobođenu ograničenja realnog sveta, pa se tako „za internet može reći da je „društveno neraslojen”, odnosno nijedan računar nije bolji od bilo kojeg drugog, i nijedno lice nije bolje od bilo kog drugog“ (Tomić, 2003: 212).

U realnom svetu, van mreže, svakodnevno osećamo stege društvenih struk-tura. Društveno raslojavanje i diskriminacija u nekom obliku prisutni su svuda u svetu. U tom kontekstu, postavlja se pitanje da li virtuelni svet predstavlja beg od stvarnosti, stvaranjem osećaja pripadnosti virtuelnim zajednicama oslobođe-nim stega društvenih struktura ili je ovakva interakcija obmana. Iako se može reći da je internet društveno neraslojen, društvena raslojenost, odnosno socijal-ni status iz realnog života (od kojeg zavisi dostupnost novim tehnologijama), utiče na mogućnost ulaska u virtuelni svet – svet jednakih u njemu, ali svet elite naspram onih kojima je nedostupan.

„Gofmanova slika društvenog života ne uključuje čvrste, koherentne društvene strukture, već liči na zabačenu, vijugavu stazicu, kojom ljudi nesigurno posrću. Po tom gledištu, ljudi su akrobatski glumci i igrači, koji su se nekako otrgli od društvenih struktura, a polako se odvajaju čak i od kulturno standardizovanih uloga” (Spasić, 1996: 140).

Gofman, dakle, zanemaruje trajne činioce društvene strukture, društvene odnose koji utiču na karakter komunikacije.

Pitanje identiteta

„Internet je, po prirodi stvari, mesto na kojem se nešto traži, nešto čega nema u životu onoga koji traži. Kada pojedinac nije zadovoljan ispoljava-njem sopstvene ličnosti u socijalnom okruženju, jer joj stepen ostvarene socijalne integracije nije doneo očekivano priznanje, počinje njeno traganje za novim socijalnim okvirom“ (Baltezarević, 2010: 3).

Virtuelni svet nudi zadovoljstvo pozicioniranjem komunikatora po sopstve-nom izboru nasuprot nezadovoljstvu ili nesnalaženju u realnom svetu. U virtu-elnom svetu, pojedinac ima mogućnost izgradnje novog, virtuelnog identiteta – identiteta kojim se korisnici interneta služe u virtuelnim zajednicama. Iako

80


Sanja Filipović


pojedinci najčešće koriste svoje pravo ime na internetu, većina se predstavlja putem pseudonima, odnosno lažnog imena, koje im omogućuje da se predstave u drugačijem, boljem svetlu. „Gofman tvrdi da se igra identiteta odvija tokom života te da uloge nisu fiksirane: unutar njih, akteri kreiraju svoj vlastiti stil. Individue, po Gofmanu, prezentiraju različite sebe u zavisnosti od društvenog konteksta” (Tomić-Koludrović & Knežević, 2005).

Dakle, u Gofmanovom dramaturškom modelu, ideja osobe proizilazi iz ideje o postojanju dramske interakcije između aktera i publike. Gofman smatra da pojedinci često pothranjuju utisak da je scenska uloga koju trenutno izvode njihova jedina uloga, ili bar njihova najsuštinskija uloga.

„Praktično možemo da kažemo da pojedinac ima onoliko različitih druš-tvenih ja koliko ima različitih grupa osoba do čijeg mu je mišljenja stalo. Vršeći razdvajanje publike, pojedinac osigurava da oni pred kojima igra jednu od svojih uloga neće biti oni isti pred kojima u drugačijem okruženju igra drugu ulogu“ (Gofman, 2000: 60).

U virtuelnoj komunikaciji, a posebno u komunikaciji na društvenim mreža-ma, ovo je teško izvodljivo, jer su informacije najčešće dostupne različitim pu-blikama, sem ukoliko nije u pitanju zatvorena komunikacija poput elektronske pošte. Iz tog razloga, akter je prinuđen da predstavi ono ja namenjeno publici do čijeg mišljenja mu je najviše stalo ili da pronađe balans među ulogama koje izvodi pred različitim publikama. Pojedinci koji se predstavljaju dramatično drugačije različitim publikama, sigurno će imati poteškoće u nastojanju da ta-kve utiske dugoročno održavaju i u virtuelnoj komunikaciji.

„Gofman sopstvo izjednačava sa projektovanim likom, čije dostojanstvo i integritet akter nastoji da očuva primenom dramaturških sredstava... Sopstvo je, dakle, odigrani lik, a ne nešto organsko, locirano, čija je neizbežna sudbina da se rodi, sazri i umre” (Spasić, 1996: 101). U virtuelnom svetu taj lik može biti sve ono što pojedinac zamisli, a potom ispriča o sebi. On ima slobodu da kreira svoj identitet na način na koji želi, pri čemu može da menja svoj pol, go-dine, nacionalnost itd. Priroda interneta omogućuje mu anonimnost. Virtuelni komunikator, skriven iza svog računara, oseća se lagodnije i opuštenije jer on je ono što je rekao da jeste. Anonimnost komunikacije, ali i fizička udaljenost, podstiču pojedinca da se u manjoj meri povinuje socijalnim normama i da bude manje pritisnut sopstvenim granicama. „Ovim putem osobe mogu da igraju one uloge kojih se u realnom životu plaše ili ih mrze zato što su im nedostupne. Virtuelni komunikatori su istovremeno i režiseri i glumci u sopstvenom životu koji privremeno u izmenjenoj formi projektuju u izmišljeni svet” (Baltezarević, 2010: 4).

81


Sanja Filipović


Igranje uloge

Gofman veliku pažnju poklanja ljudskom telu kao ekspresivnom priboru, telesnim položajima, stanjima, kontroli nad telesnim funkcijama. Telesni idiom je, u izvesnom smislu, važniji od verbalnog izražavanja, jer čovek ne može pre-stati da komunicira telesnim idiomom kao što može prestati da govori (Spasić, 1996: 28). Gofman objašnjava da „pojedinčeva izražajnost obuhvata ekspresije koje pojedinac produkuje i one koje ga odaju” (Gofman, 2000:18). Ekspresije koje pojedinac produkuje, prema Gofmanu su one ekspresije kojima lako ma-nipuliše, a to su uglavnom verbalne tvrdnje. Sa druge strane, ekspresije koje ga odaju su one kojih je pojedinac malo svestan i koje ne može da kontroliše i to su najčešće neverbalni izrazi. Postizanjem kontrole nad ovim izrazima, prema Gofmanu, pojedinac može da dobije mnogo.

Virtuelne interakcije se bitno razlikuju od onih u direktom kontaktu jer se u virtuelnom okruženju malo toga dešava spontano. To znači da je komu-nikacija mnogo više planska i pod kontrolom, jer neverbalna komunikacija i govor tela o kome Gofman govori (bez veb kamere) nisu mogući u virtuelnom okruženju. Ipak potreba za ovim načinom izražavanja pored verbalnog postoji, pa su stanovnici virtuelnih zajednica stvorili posebne oznake za emocije koje je najteže izraziti samo rečima. Znacima sa tastature prenose se izrazi osećanja, a najpoznatija oznaka je, svakako, „smajli”. Ove oznake predstavljaju potrebu da se nadomesti nepostojanje direktnog kontakta licem u lice. Koliko ovo može biti smetnja u izražavanju emocija dragim osobama u virtuelnoj komunikaciji, sa druge strane, može biti olakšica pri kontroli ekspresija koje odaju ono što komunikator nastoji da sakrije.

„Kao ljudska bića mi smo stvorenja sa različitim impulsima i sa raspolože-njima i energijom koji se menjaju od časa do časa. Kao likovi koji se pojav-ljuju pred publikom, mi međutim ne smemo imati uspone i padove. Naše životinjske navike svest menja u odanosti i dužnosti, a mi postajemo ‘lica’ ili maske“ (Gofman, 2000: 68).

Gofman daje primer doterane žene koja šminkanjem i odevanjem prerušava svoje telo. On je poredi je sa statuom ili slikom, glumicom na pozornici, a upra-vo to identifikovanje sa nečim nestvarnim, udešenim, savršenim poput junaka iz romana jeste ono što joj laska.

U virtuelnom svetu, maske se još lakše stavljaju. Uključivanjem kompjutera navlače na lice masku u vidu avatara. Avatar je dvodimenzionalni ili trodimen-zionalni objekat (nacrtani lik, sličica ili fotografija), a najčešće je to ljudski lik.

82


Sanja Filipović


Oni uglavnom predstavljaju deo karaktera njegovog nosioca, odnosno neku od željenih osobina. „Sam termin avatar na sanskritskom jeziku je oznaka za privremeno telo koje Bog koristi kad siđe da poseti smrtnike. U ovom slučaju, avatar je telo koje neka osoba koristi kada iz realnog sveta ode u virtuelni svet da tamo poseti ostale članove“ (Baltezarević, 2010: 3). Te posete se dešavaju u igricama i raznim društvenim mrežama. Pored pojedinaca avatare koriste i razne organizacije kao svog virtuelnog predstavnika u cilju interakcije sa potrošačima. Jedan od najpoznatijih je Anna koja predstavlja kompaniju Ikea, a njena funk-cija je da vodi potrošače kroz veb stranicu ove kompanije. Virtuelni prostor koji nudi najšire mogućnosti kreiranja jedne alternativne stvarnosti u kojoj žive avatari jeste Second Life. U ovom 3D virtuelnom svetu stanovnici putem svojih avatara simuliraju život iz realnog sveta, uz mogućnost da svoj izgled menjaju onako kako ga zamisle u svojoj mašti.

Kod onlajn veza impresija o drugoj osobi, preko interneta, formira se samo na osnovu onih informacija koje nam ta osoba sama daje. Ne postoji mogućnost da se prepoznaju neverbalni signali (o kojima govori Gofman) poput crvenila i bledila lica, širenja i sakupljanja zenica, smejanja. Bez obzira na to što avatari mogu da izvode pokrete zevanja i protezanja, bez neverbalnih komunikacionih signala ne možemo da oformimo ispravan stav o drugom učesniku komunika-cije. Dakle, pomoću avatara dolazi do oslobađanja pojedinca njegovog telesnog identiteta i mogućnosti upliva u nove virtuelne telesne konstrukcije.

Gofman dalje širi priču od maske na pojam fasade kao „standardnog ek-spresivnog repertoara koji pojedinac svesno ili nesvesno koristi tokom svog nastupa“ (Gofman, 2000: 36). Fasada obuhvata kako materijalne pojedinosti scenske pozadine (nameštaj, dekor, fizički raspored predmeta i sl.), tako i ličnu fasadu (odeću, pol, životnu dob, rasne karakteristike, veličinu i izgled, držanje, način govora, izraze lica i sl.).

„Kada akter preuzme već postojeću društvenu ulogu, obično utvrdi da za nju već postoji i određena konvencionalizovana fasada. Dakle, pošto se fasade mahom biraju a ne stvaraju, možemo očekivati da se pojave nevolje kada se oni koji obavljaju određeni posao moraju odlučiti da između ne-koliko sasvim različitih odaberu onu koja je prigodna za njih“ (Gofman, 2000:41).

U virtuelnom svetu je isto, razne aplikacjie nas smeštaju u određene kalupe, unapred kreirane. Biramo između ponuđenih avatara koji će nas predstavljati; odlučujemo se za osnovne verzije (default) ili koristimo neki drugi od ponuđe-nih šablona (template). Biramo ono što je neko drugi već kreirao za nas i imamo

83


Sanja Filipović


lažni osećaj slobode izbora. Društvene mreže su nam donele veću slobodu u kre-iranju identieta, ali sada se ti identiteti koje smo sami kreirali smeštaju u nove kalupe na osnovu naših virtuelnih aktivnosti. Pa nam tako aplikacija Klout go-vori kakav smo mi komunikator na Tviteru i koliki je naš uticaj. Fejsbuk beleži naše demografske podatke i interesovanja i prema tome nas svrstava u određenu grupu i plasira nam oglase za koje ćemo najverovatnije biti zainteresovani.

Jedino mesto gde se izvođač može opustiti, odbaciti fasadu, iskoračiti iz lika i zaboraviti replike jeste pozadina ili zaleđe (backstage). To je mesto gde se predstava planira, priprema i uvežbava. Gofman smatra da je jedan od najza-nimljivijih trenutaka za posmatranje baratanja utiscima trenutak kada izvođač iz zaleđa prelazi na pozornicu, odnosno scenu (stage) u zonu u kojoj ga očekuje publika, ili kada se iz nje vraća, jer upravo u tim trenucima se mogu videti čarolije uskakanja u ulogu i izlaska iz nje. Gofman navodi primer poteškoća sa pozadinskom zonom koji se sreće u radijskim i televizijskim kućama. U njima se pozadina uglavnom definiše kao sav onaj prostor koji se nalazi van dometa mikrofona. U virtuelnom svetu zaleđe se nalazi iza tastature i veb kamere. Fa-sada se ovde još lakše odbacuje klikom na izlaz (log out), a istom brzinom se i ponovo vraća. Aktivnostima na svojim profilima koje održava na društvenim mrežama, pojedinac igra ulogu za koju se opredelio i prenosi željeni uticaj na publiku koju predstavljaju njegovi virtuelni prijatelji i/ili pratioci (friend, folowers). Pojedinci ulaze u uloge zabavljača, društveno aktivnih, zanimljivih, uspešnih, jedinstvenih persona. Svojim fotografijama i postovima govore nam o sebi. Uređenjem svog profila, koji može biti otključan ili zaključan i brojem svojih virtuelnih prijatelja govore o svojoj otvorenosti za nove kontakte. Šta se dešava iza zida (wall) društvene mreže ostaje tajna za virtuelnu publiku. Ko je zapravo izvođač iza scene zna samo on, a Gofman ga opisuje kao usamljnog igrača zaokupljenim napetom brigom za svoj nastup: „Iza mnoštva maski i mnoštva likova, svi izvođači imaju sličan izgled… izgled ogoljene nesocijalizo-vanosti, izgled koncentracije” (Spasić, 1996: 104).

Ipak, u virtuelnoj komunikaciji, kao i u realnim susretima, postoje problemi u izvođenju uloge. Kao što smo objasnili, samom pojedincu je mnogo lakše da izvodi ulogu iza svoje tastature nego uživo, u interakciji licem u lice. Uključiva-njem kompjutera maske se još lakše stavljaju – navlače se na lice u vidu avatara. Impresije o drugoj osobi, preko interneta, formiraju se na osnovu onih informa-cija koje nam ta osoba daje, bez ekspresija koje možemo videti u komunikaciji licem u lice. Nepostojanje neverbalne komunikacije pomaže u prikrivanju onih ekspresija koje odaju ono što pojedinac želi da sakrije od publike, jer je prema

84


Sanja Filipović


Gofmanu mnogo lakše manipulisati verbalnim tvrdnjama. Međutim, ova ka-rakteristika virtuelnog sveta, sa druge strane, može biti otežavajuća okolnost kada izvođač posmatra reakciju publike. Pored toga, u virtuelnom svetu, teže je kontrolisati postupke drugih članova virtuelne zajednice, jer ih sada može biti mnogo više i mogu biti anonimni pa tako i njihove namere nejasne. Bilo koji član samo jednom neodgovarajućom fotografijom ili izjavom, namerno ili pot-puno slučajno, može diskreditovati sveukupne napore pojedinca koji igra datu ulogu. Dovoljan je jedan trenutak nepažnje za rušenje maske i slom predstave i zato su „glumačke sposobnosti” od izuzetne važnosti.

Glumljenje uloge

U ovakvom virtuelnom svetu u kojem pojedinac ima slobodu da kreira svoj identitet na način na koji on to želi, fizičke mane koje postoje u realnosti nema-ju značaja. Gofman se, u knjizi Stigma, bavio i fenomenom prikrivanja mana. „Dramaturgija je Gofmanu poslužila kao osnova za istraživanje jednog socio-loški zanemarljivog problema: društvene situacije ljudi koji su obeleženi nekim manje-više vidljivim nedostatkom, koji on naziva stigmom” (Spasić, 1996: 57). Za Gofmana stigma predstavlja atribut koji diskredituje pojedinca u očima pu-blike i otežava uključenost u interakciju.

Gofman smatra da su svi ljudi zapravo stigmatizirani u društvenom životu. Iz tog razloga, oni manipulativno pokušavaju da prikriju određene stvari od publike.

„Ponekad će delovati potpuno proračunato, izražavajući se na dati način isključivo sa ciljem da drugima prenese onaj utisak koji će kod njih izazvati specifičan odgovor za koji je on zainteresovan da ga izazove. Ponekad će namerno i svesno izraziti sebe na određeni način, ali uglavnom samo zato što običaji njegove grupe, ili njegov društveni status zahtevaju tu vrstu izra-žavanja“ (Gofman, 2000: 20).

Osobe jednog pola u realnom svetu, u virtuelnom mogu biti drugog pola, mogu da promene boju kože ili izgled. Pošto ne moraju da se stide kako god da stvarno izgledaju, njihove interakcije su znatno slobodnije.

„Kako u stvarnom svetu fizička privlačnost ima bitnu ulogu u ostvarenju veza, zavisno od toga da li nam se neko dopada ili ne, ova vrsta komuni-kacije omogućava formiranje prihvatljivog, dopadljivog izgleda koji se kao

85


Sanja Filipović


’simpatični avatar’ nudi drugom komunikatoru umesto fotografije iz real-nog sveta“ (Baltezarević, 2010: 3).

Na ovaj način, internet pruža mogućnost korisnicima da budu ono što su oduvek želeli i da iskuse alternativni identitet u telu simpatičnog avatara.

Internet kao mesto slobodnog kreiranja i rekreiranja identiteta, predstavlja pogodno tlo za obmanjivanje. „Bez mogućnosti direktnog kontakta licem-u-lice, sa kategorijom anonimnosti, postavlja se pitanje problema otkrivenog ili prikrivenog identiteta korisnika. U jednom smislu radi se o mogućnosti preu-zimanja sasvim novog identiteta, koji se ostalim učesnicima komunikacionog procesa predstavlja kao pravi“ (Tomić, 2009: 34). I Gofman ističe da ljudskom pozornicom vlada pretvaranje. On pravi razliku između igranja uloge i glumlje-nja uloge. Suština uloge koja se igra jeste u njenoj moći da generiše identitet, da oblikuje sopstvo za pojedinca. Za razliku od igranja uloge, glumljenjem uloge priznaje se fiktivnost. Kako piše Gofman:

„Lik odigran u pozorištu nije na isti način stvaran, niti ima istu vrstu stvarnih posledica kao potpuno namešteni lik koji igra prevarant sa finim manirima; ali uspešna inscenacija oba tipa lažnih figura uključuje upotrebu stvarnih tehnika – istih onih tehnika kojim obični ljudi održavaju svoje stvarne društvene situacije” (Gofman, 2000: 253).

Dakle, utisak koji pojedinac, izvođač, ostavlja na publiku, prema Gofmanu, može biti istinit ili lažan i upravo iz tog razloga publika obraća pažnju na ona obeležja nastupa kojima se ne može lako manipulisati. Kako piše Spasić:

„Ideja manipulacije ugrađena je u temelje dramaturškog modela, samo što kod Gofmana ona ne povlači moralnu osudu. Dramaturgiju ne zanima da li akter, u najdubljoj dubini svoje duše, zaista veruje u ulogu koju igra; ona jedino želi da odgovori na pitanje da li je nastup bio uspešan, odnosno uverljiv, i kako je to postignuto” (Spasić, 1996:60).

U virtuelnom svetu, kako smo već napomenuli, mnogo je teže uočiti ona obeležja nastupa kojima se lako manipuliše budući da nema ličnog kontakta i da se pravo lice sagovornika skriva u zaleđu njegove tastature. Upravo to mu omogućuje kreiranje multiplikovanih identiteta koji postaju deo virtuelne za-jednice.

Prema tome, kao ni stvarni svet, ni virtuelne zajednice nisu bez problema i ne može se očekivati da će se svako vladati kao odgovoran građanin. Anoni-mnost, mogućnost eksperimentisanja sa različitim identitetima, minimalna

86


Sanja Filipović


kontrola i neregulisanost ponašanja uobičajenim socijalnim normama realnog sveta omogućile su komunikaciju i ponašanje oslobođeno od posledica. Ljudi skriveni iza svog kompjutera, osećaju se slobodnim da pokažu bes, frustriranost i nasilničko ponašanje prema drugim stanovnicima virtuelnog sveta i razne vr-ste manipulativnog ponašanja. Na stranicama internet aukcija prodavci koriste priliku da stvaraju multiplikovane identitete kreirajući veći broj naloga kako bi podizali cenu onoga što prodaju.

Pored problema potpuno lažnog ili ulepšanog predstavljanja, na internetu se javlja i problem privatnosti i zloupotrebe podataka. Zloupotrebe se mogu odnositi na najrazličitije informacije, od neovlašćenog upada, izmena ili brisa-nja baza podataka (kao što su bankovni računi, personalni dosijei itd.) do krađe ličnih podataka. Kada postoji mogućnost krađe podataka, jasno je da iako veliki broj korisnika veruje da internet garantuje anonimnost, to ne mora biti tako. Dobar istraživač može da otkrije vezu između identiteta na internetu i „stvar-nog” legalnog identiteta. IP adresa jedan je od najjednostavnijih načina za to.

Pored pomenutih negativnih aspekata koje nosi anonimnost u virtuelnom svetu, ne možemo reći da je internet uzrok takvih problema, već samo mesto gde problemi iz realnog sveta mogu biti još izraženiji usled mogućnosti skriva-nja pravog identiteta.

Umeće baratanja utiskom

Na svojim počecima, internet je bio idealan prostor za građenje posebnih identiteta. Mesto na kome svako može da bude ono što poželi. Razvojem in-terneta ipak se sve više razotkrivaju pravi identiteti. Specifičnost bloga u prvim fazama njegovog razvoja jeste bila anonimnost učesnika, pa su se blogeri krili iza različitih nadimaka. Međutim, dobijajući na popularnosti i čitanosti, otkrivali su svoje prave identitete postajući „zvezde” virtuelnog sveta. S druge strane, danas, „zvezde” javnog života, imaju svoje blogove pod autentičnim imenom i prezimenom, sa ciljem da i na ovaj način komuniciraju sa svojom publikom što ih uglavnom čini još popularnijima. Slično tome, Tviter je postao omiljena društvena mreža holivudskih zvezda koje milionima pratioca tvituju o svojim svakodnevnim životima. Danas je osnovni cilj svakog blogera da njegova strana bude posećena i da stekne popularnost u virtuelnoj zajednici.

Iako se korisničko ime može menjati veoma lako i bezbroj puta, većina korisnika to retko čini. Oni najčešće koriste jedno ime što pokazuje težnju za stvaranjem stalnog i prepoznatljivog virtuelnog identiteta. Nadimci postaju deo naše ličnosti i reputacije u kompjuterskoj zajednici. Dakle, nasuprot mišljenji-

87


Sanja Filipović


ma da internet predstavlja bekstvo u anonimnost, milioni ljudi vide prednosti predstavljanja sebe u virtuelnoj zajednici. Danas se svake sekunde otvaraju nove veb stranice, novi blogovi i profili na društvenim mrežama sa ciljem društvene integracije i što boljeg predstavljanja drugim ljudima. Blog je postao popularan kao vrsta ličnog dnevnika, Fejsbuk se razvio od ideje studentskog leksikona. Samo ime Fejsbuk vodi poreklo od naziva knjige koju u Sjedinjenim Država-ma, studenti dobijaju kada se upišu u neki univerzitet kako bi se bolje upoznali sa vršnjacima. Društvena mreža LinkedIn predstavlja pravu bazu poslovnih biografija. U takvom okruženju, cilj pojedinaca prirodno postaje što bolje pred-stavljanje radi dobijanja posla, promovisanja postojećeg posla ili upoznavanja novih prijatelja i partnera.

Gofman ističe važnost kontrolisanja informacija o sebi do kojih publika dolazi:

„Ukoliko tokom svog nastupa pojedinac mora da izrazi idealizovane stan-darde, onda će morati ili da se uzdrži, ili da prikrije delatnosti koje su u neskladu sa njima... Dotadašnji život i tekuća aktivnost izvođača obično sadrže bar nekoliko činjenica koje bi, eventualno obznanjene tokom na-stupa, diskreditovale, ili bar oslabile sliku o sebi koju izvođač pokušava da projektuje kao definicije situacije“ (Gofman, 2000: 209).

Virtuelni komunikator na društvenim mrežama je vlastiti gatekeeper (eng. čuvar kapije) jer sam vrši izbor među ogromnim brojem informacija i bira one koje smatra korisnim za građenje slike o sebi.

Pažnja publike je sve kraća. Korisnici interneta skeniraju sadržaj u potrazi za ključnim rečima i vizuelnim elementima. U tom procesu, čitaoci posmatra-ju naslove, slike ili boldovan tekst i linkove. Upravo iz tog razloga nedostatka pažnje u virtuelnoj komunikaciji možemo videti veliki broj skraćenica koje se u komunikaciji van interneta i mobilnih telefona ne koriste. Dakle, na internetu definitivno važi pravilo da „slika vredi hiljadu reči”. Čitaoci koji skeniraju tekst često se zadrže na slikama ili fotografijama. Portali koji su namenjeni fotogra-fijama (Flicker) i video zapisima (YouTube) doživljavaju veliki uspeh. Gofman se takođe bavio analizom fotografija u cilju prenošenja utiska. U knjizi Gender Advertisments (Goffman, 1976) prikazana je primena ramske analize na rekla-mne fotografije ženskih likova iz magazina. U toj analizi „Gofmana ne zanima kako se muškarci i žene stvarno ponašaju nego kako mi mislimo da se ponašaju” (Spasić, 1996:121). „Kada pojedinac igra svoju ulogu, on od publike implicit-no zahteva da ozbiljno shvati utisak koji se pred njom gradi. Od nje se očekuje da veruje da lik koji vidi zbilja poseduje osobine za koje se čini da ih poseduje“

88


Sanja Filipović


(Gofman, 2000: 31). Gofman daje primer devojaka u internatima koje grade predstavu o svojoj popularnosti na osnovu broja telefonskih poziva. Današnje devojke svoju popularnost verovatno grade virtuelnom komunikacijom na društvenim mrežama, postavljajući i komentarišući svoje fotografije, objavlju-jući zanimljive statuse i šireći krug svojih virtuelnih prijatelja.

To nam govori da postoji potreba ljudi da nešto pokažu drugima i zabeleže u svojim profilima na društvenim mrežama. Zato često možemo čuti da ako nešto nije objavljeno na Fejsbuku, onda kao da se nije ni desilo. Pored pravih zvezda (celebrity) koje održavaju svoje profile na društvenim mrežama koje im predstavljaju dobru osnovu za kreiranje seznacionalističkih vesti koje se dalje prelivaju u oflajn svet, mnogi poslovni ljudi, pa i političari doživljavaju virtu-elnu komunikaciju kao veoma korisnu za ono čime se bave. Iza profila nekih poznatih ličnosti stoje timovi PR menadžera koji grade imidž svojih nalogoda-vaca. Ali, ono što je ključna mogućnost koju svakom pojedincu pruža internet jeste mogućnost da baš on postane zvezda u virtuelnom svetu. Upravo na tom konceptu leži uspeh društvenih mreža na kojima se pojedinci u najboljem svetlu predstavljaju svojoj virtuelnoj publici. Svaki pojedinac koji je vlasnik bloga ili naloga na nekoj od društvenih mreža ima priliku da postane prepoznatljiv pod svojim nadimkom koji koristi. Pošto se u virtuelnoj komunikaciji sve odvija mnogo brže nego van mreže, jako je važno biti aktuelan i dosledan u komuni-kaciji, jer to privlači nove virtuelne prijatelje i sledbenike, čime se povećava lični uticaj u virtuelnoj zajednici. Gofman o uticaju pojedinaca govori kao o interak-ciji kada on dejstvuje tako da sebe izrazi, odnosno da drugima prenese utisak o sebi koji mu je u interesu da izazove. Jačanjem uticaja pojedinca prenošenje utiska je lakše, jer nickname postaje image name. Gradi se imidž u virtuelnom svetu (online) koji se dalje može prenositi na realni svet (offline). On predstavlja razliku u moru sličnih anonimnih ljudi.

Upravljanje reputacijom

Eksplozija društvenih mreža čini upravljanje reputacijom sve težim. Do pre pojave interneta teško je bilo saznati informacije o nekoj osobi koja nas interesuje. Verovatno bismo u takvim prilikama morali da se raspitujemo kod poznanika, a da opet ne budemo sigurni da ćemo do informacija doći. Pojavom interneta i pretraživača, potraga je neuporedivo olakšana. Do skoro kada bismo tražili informacije o nekome, verovatno bismo potražili na Guglu, a danas to radimo i na društvenim mrežama. Fejsbuk postaje jedan od glavnih pretraživa-ča ljudi. Pored toga, danas postoji veliki broj onlajn alata koji analiziraju veb

89


Sanja Filipović


identitet pojedinaca i mere njegov uticaj. A sve ovo se koristi u različite svrhe, kada neko istražuje osobu koja mu se dopada ili se bira kandidat za posao. Sve što o nama piše na vebu, svako može da pročita, dobar prijatelj ili zlonamerni kolega. Na ovaj način, komunikacija u virtuelnom svetu ima veliki uticaj na naš život van mreže.

O uticaju na reputaciju izvođača govori i Gofman:

„Delanje koje se prikazuje na pozorišnoj sceni jeste relativno dobro ispla-nirana iluzija, koja priznaje da je to što jeste; za razliku od običnog života, odigranim likovima ne može da se desi ništa realno ni stvarno – iako, na drugom nivou, naravno, nešto realno i stvarno može da se dogodi reputa-ciji izvođača kao profesionalca koji zarađuje hleb nastupajući u pozorištu” (Gofman, 2000:252).

Na isti način, samo većom brzinom, pojedinci u virtuelnom svetu, mogu doživeti krah reputacije. Vrtoglavi uspeh anonimnih ljudi koji su postali “zvez-de” na internetu, vuče za sobom mogućnost još lakšeg pada. Danas je svako ko poseduje kameru mobilnog telefona potencijalni novinar žute štampe. Dovolj-na je jedna pogrešna fotografija da diskredituje sveukupne napore pojedinaca da se predstavi na željeni način.

„Kada se dogodi incident, odnosno neki oblik narušavanja nastupa, stvar-nost za koju jamče izvođači je ugrožena. Ako se narušavanje nastupa ne može izbeći ili prikriti, disciplinovani izvođač će spremno ponuditi neki verodostojan razlog zašto bi taj događaj trebalo zaboraviti, neki šaljivi način da mu se umanji značaj, ili iskreno izvinjenje i samoponižavanje da bi se rehabilitovali oni koji su za taj događaj odgovorni“ (Gofman, 2000:216).

Ista ova taktika koje se primenjuje oflajn, može se primeniti i onlajn. Jedina razlika koja postoji jeste ako se incident desi u direktnoj komunikaciji, može ostaviti jači utisak na publiku, ali najverovatnije neće biti zabeležen. Samim tim, vreme čini da se incidenti zaborave. Nasuprot tome, iako se za društvene odnose na internetu kaže da su distancirani i samim tim emocionalno bezbedni, internet čuva i zastarele vesti, koje se kasnije iznova mogu gledati i iznova uticati na reputaciju pojedinca. Upravo ova karakteristika virtuelnog sveta predstavlja jednu od ključnih razlika u funkcionisanju dramaturškog modela u interakciji licem u lice, za razliku od interakcije u virtuelnim okolnostima. Ukoliko sami ne mogu da obrišu neželjene informacije, pojedinci pribegavaju raznim tehni-kama optimizacije na pretraživačima, kako bi nepovoljne informacije gurnuli u dno pretraživača i smanjli verovatnoću ponovnog pregledanja. Kada su u pita-

90


Sanja Filipović


nju društvene mreže, obično postoji mogućnost da korisnik uređuje svoj profil i ono što je vidljivo njegovoj publici, međutim sve infomacije koje su korisnici ikada postavili na društvene mreže predstavljaju vlasništvo te mreže i čuvaju se čak i ako korisnik ugasi svoj nalog, a to je već pitanje zaštite privatnosti. Snažnu reakciju korisnika Fejsbuka izazvala je vest o novom prikazu profila korisnika pod nazivom „tajmlajn” (timeline), koji otkriva kompletnu istoriju aktivnosti korisnika na sajtu, a uskoro postaje obavezan za sve. Aktiviranjem tajmlajna ko-risnicima se daje rok od sedam dana da „raščistite” svoju prošlost na ovom sajtu, jer uz novi izgled sadržaji iz prošlosti postaju dostupniji drugima. Tajmlajn je naišao i na brojne kritike, jer pokazuje stare fotografije i postove na koje neki korisnici možda žele da zaborave. Kritičari ukazuju i na problem podsticanja da se stavi datum rođenja na profil i dodatne lične informacije što može dovesti do krađe identiteta. Dakle, „čini se da nema interakcije u kojoj učesnici ne preu-zimaju preveliki rizik da se nađu u pomalo neugodnoj situaciji, ili mali rizik da budu duboko poniženi. Život možda ne liči mnogo na kockanje, ali interakcija liči“ (Gofman, 2000: 241).

Zaključak

Gofmanov dramaturški model, kako smo nastojali da pokažemo, objašnjava značajan deo fenomena predstavljanja sebe u virtuelnoj komunikaciji. Drama-turški model jeste važan mehanizam koji se kao šablon društvenih interakcija koristi u svakodnevnom životu i prenosi u virtuelno okruženje. Virtuelni svet je u izvesnoj meri preslikani realni svet u kojem postoje različiti vidovi ponašanja slični realnim: sklapanje prijateljstava, druženje i komunikacija, izgrađivanje ličnog identiteta, samoprezentacija. Svaki pojedinac, svesno ili nesvesno, nastoji da kontroliše informacije o sebi i upravlja utiscima koje drugi ljudi o njemu stiču. Svakako da postoje razlike među ljudima kada je u pitanju to koliko im je stalo do mišljenja drugih i koliko će uložiti u svoj scenski nastup, ali sigurno da je svaki pojedinac bar u nekim situacijama Gofmanov glumac na mreži ili van nje. Virtueli svet, kao i život predstavlja glumište u kojem akteri preuzimaju uloge skriveni iza senke svog avatara.

Ponuda virtuelnog sveta da svaki pojedinac u njemu bude ono sto želi pred-stavlja izazov kojem se teško odoleva. U takvoj situaciji vrlo često i mnogo lakše nego u realnosti korisnici sebe predstavljaju onakvima kakvi bi želeli da budu ili kakvima bi želeli da ih drugi vide. Ovo ponekad vodi u krajnosti, kada poje-dinci ne samo da ulepšavaju svoje realne identitete već ih potpuno menjaju. Pre skoro dve decenije nastala je duhovita opaska „Na internetu niko ne zna da si

91


Sanja Filipović


pas”. U budućnosti možda nećemo znati da li je “osoba” kojoj se predstavljamo i sa kojom komuniciramo ljudsko biće ili digitalni entitet. Postavlja se pitanje da li ćemo i tada imati istu potrebu za predstavljanjem sebe u boljem svetlu.

Virtuelne zajednice koje se stvaraju kao rezultat potrebe za komunikacijom u suštinskom smislu ne razlikuju se mnogo od antičkih trgova ili Gofmanove pozornice gde se pojedinci okupljaju kako bi ostvarivali interakciju sa drugim ljudima i predstavljali sebe na željeni način. A upravo su predstavljanje pojedi-naca i društvena interakcija osnovni stubovi uspeha i popularnosti društvenih mreža poput Fejsbuka koje su izgrađene na konceptu suštinskih potreba ljudi. Uloga pojedinaca je određena ulogama drugih do čijeg mišljenja mu je stalo, a ta potreba je ista kako u direktnim susretima, tako i u virtuelnim. Ipak, neke osnovne razlike u primeni dramaturškog modela u virtuelnom i direktnom komuniciranju postoje.

Virtuelna komunikacija, za razliku od komunikacije licem u lice, pruža mo-gućnost bolje pripreme aktera i kontrole informacija. Gofmanove maske se u virtuelnom svetu još lakše stavljaju. Nepostojanje neverbalne komunikacije po-maže u prikrivanju onih ekspresija koje odaju ono što pojedinac želi da sakrije od publike. Međutim, ova karakteristika virtuelnog sveta, sa druge strane može biti otežavajuća okolnost kada izvođač posmatra reakciju publike. Gofman ističe da je reakcija partnera u interakciji važna za pojedinčev doživljaj vlastite uspešnosti, a time i formiranje slike o sebi. U situaciji kad obe strane u virtuel-noj komunikaciji imaju mogućnost da, mnogo lakše nego u realnom susretu, prikriju svoje ekspresije koje ih odaju, nemamo doživljaj potpunog feedback-a.

Pored toga, u virtuelnom svetu pristup informacijama je olakšan i komu-nikacija brža, što znači da se vesti se u virtuelnoj komunikaciji mogu širiti poput virusa. Ukoliko akter napravi grešku u direktnoj komunikaciji, može se nadati zaboravu publike, ali kada se neželjene informacije objave na interne-tu, to postaje dostupno mnogo većem broju ljudi i može se čuvati jako dugo, ostavljajući negativan trag na reputaciju pojedinca kako u onlajn tako i u oflajn svetu. Dakle, iako se za društvene odnose na internetu kaže da su distancirani i samim tim emocionalno bezbedni, internet čuva i zastarele vesti, koje se kasnije iznova mogu gledati i iznova uticati na reputaciju pojedinca o čemu Gofman ne govori. U ovakvim okolnostima, primena dramaturškog modela na kratak rok može biti još jednostavnija, ali dugoročno umeće upravljanja utiscima „na mreži“ zahteva izuzetne „glumačke“ sposobnosti, ali i tehničko znanje za bara-tanje utiscima.

92


Sanja Filipović


Možemo reći da profili na društvenim mrežama predstavljaju novi pomoćni alat u sveukupnom predstavljanju pojedinaca u realnom svetu, jer iako druš-tvene mreže pružaju mogućnost komunikacije sa ljudima koji žive na drugom kraju planete, korisnici društvenih mreža najčešće komuniciranju sa svojim prijateljima koje viđaju i u oflajn svetu. Tako naš onlajn identitet utiče na oflajn identitet. Većom upotrebom interneta, novije generacije će svoje oflajn identi-tete verovatno oblikovati pod uticajem onlajn društvenih interakcija i kako bi Gofman rekao „bolje glumiti nego što su toga svesni“.

Literatura

Baltezarević, V., Đurović, I., & Baltezarević, B. (2010). Virtuelna komuni-kacija. Zbornik radova YU INFO konferencije 2010. Beograd: Informaciono društvo Srbije. Posećeno 4. 5. 2011. URL: http://www.e-drustvo.org/pro-ceedings/YuInfo2010/html/pdf/140.pdf.

Barlow, J.P. (1996). A Declaration of the Independence of Cyberspace. Posećeno 3. 5. 2011. URL: https://projects.eff.org/~barlow/Declaration-Final.html.

Birnbaum, M. G. (2009). Taking Goffman on a tour of Facebook: College stu-dents and the presentation of self in a mediated digital environment. Disser-tation Abstracts International A The Humanities and Social Sciences, 69(8-A), 3055. Posećeno 18. 4. 2011. URL: http://www.scribd.com/doc/22175114/Taking-Goffman-on-a-tour-of-Facebook-College-students-and-the-presen-tation-of-self-in-a-mediated-digital-environment

Bogdanić, A. (1996). Komunikologija: vodeća pradigma. Beograd: Čigoja.Brogan, C., & Smith, J. (2010). Trust agents: Using the web to build influence,

improve reputation, and earn trust. Hoboken, NJ: John Wiley & Sons.Đorđević, T. (2007). Blog i komunikacija na Internetu. CM: Časopis za upravl-

janje komuniciranjem, 2(3), 53– 67.Fidler, R. (2004). Mediamorphosis. Beograd: Clio.Gofman, E. (2000). Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu. Beograd:

Geopoetika.

93


Sanja Filipović


Gofman, E. (2009). Stigma: zabeleške o ophođenju sa narušenim identitetom, Novi Sad: Mediterran Publishing.

Miletić, M. (2009). Kompjuterska mreža i mogućnost uspostavljanja demokrat-ske javnosti u savremenom društvu. Godišnjak Fakulteta za kulturu i medije, 1(1), 133–151.

Miletić, M., & Radojković, M. (2006). Komuniciranje, mediji i društvo. Beo-grad: Stylos.

Petkovska, S. (2010). Sajbersociologija. CM: Časopis za upravljanje komu-niciranjem, 5(16), 155–160.

Priručnik veb novinarstva. Zbornik (2010). Beograd: Škola WebNovinar.Spasić, I. (1996). Značenje susreta: Goffmanova sociologija interakcije. Beograd:

Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić“.Tatomirović, T. (2008). Virtuelno komuniciranje u budućnosti: upotreba i

zloupotreba. CM: Časopis za upravljanje komuniciranjem, 3(7), 103–113.Thaler, R., & Sunstein, C. (2008). Nudge: Improving decisions about health,

wealth, and happiness. New Haven & London: Yale University Press.Tomić, Z. (2009). Doba komuniciranja. Godišnjak Fakulteta za kulturu i

medije, 1(1), 31–48.Tomić, Z. (2003). Komunikologija. Beograd: Čigoja.Tomić-Koludrović, I., & Knežević, S. (2005). Konstrukcija identiteta u

mikro-makro kontekstu. Acta Iadertina, 1(1), 109– 126. Posećeno 18. 4. 2011. URL: http://www.unizd.hr/Portals/41/acta%20jadertina/7-tomic-koludrovic.pdf

Zarghooni, S. (2007) A Study of Self-Presentation in Light of Facebook, Oslo: University of Oslo, Institute of Psychology. University of Oslo. Posećeno 16. 4. 2011. URL: http://folk.uio.no/sasanz/academic%20work/Selfpresenta-tion_on_Facebook.pdf

94


Sanja Filipović


GOFFMAN’S ACTOR AS AVATAR

Summary: This paper analyzes the dramaturgical model of Erving Goffman, the most influential sociologist of 20th century. The dramaturgical model is analyzed in the context of contemporary social conditions and the key subject of this analysis is the possibility of its application in virtual communication. In the first part of the paper, we present the dramaturgic model of face-to-face interaction and analyze the need for this sort of interaction, networking and formation of communities in the virtual world. Spe-cial attention is focused on the presentation of individuals in social networks sites and their interaction with virtual friends through the prism of Goffman’s conceptualization of presentation of individuals in everyday life. Hidden behind their computers and ava-tars, protagonists of virtual communication have the possibility to position themselves as it pleases them, and to, as Goffman’s actor, chose their roles. The simulation of identity in virtual world presents one of the most interesting phenomenon today, ranging from completely false presentation, on one side, to the management of impressions and reputa-tion in creating the image based on real identity, on the other side. In such environment, playing a certain role can be simpler in the short run, but in long run the skill of mana-ging impressions “online” requires exquisite “acting” talent.

Key words: dramaturgical model, presentation of self, Internet, virtual communi-cation, virtual community, identity

gofmanov glumac kao avatar: mogućnost primene dramaturškog

Documents