Хајдук Вељко у стрипу

За једног антрополога и етнолога, теме за истраживање су свуда око њега; уколико се

пажљиво посматра и анализира, инспирација је неисцрпна. Идеју за овај рад дали су ми

делови стрипа о Хајдук Вељку „Никад робом“, изложени1 у сталној поставци Музеја

Крајине. Видећемо како су многи аутори приказали ову (несумњиво) значајну историјску

личност.

Стрип-аутори (цртачи, сценаристи) теме налазе у фолклору, митовима, бајкама,

песмама, историјским догађајима итд. Поред забавног, стрип има и едукативни карактер,

преноси нам поруку лепоте – што је и циљ уметности.

Стрип јесте уметност, која се заснива на приповедању у повезаним сликама, праћених

речима, познат је као „девета уметност“; стрип има своја ликовна, драмска и књижевна

обележја. Корени стрипа налазе се у пећинском сликарству. Ликовно приповедање, од

палеолита, кроз историју мења своје облике: од фресака, икона, преко графике, мурала до

стрипа.

Савремени стрип, у данашњем облику, почео је да се формира у 19. веку; био је веома

омиљен, имао забавни карактер али и озбиљне теме, које обрађује на хумористичан начин.

Има значајно место у уметности, и као уметничка форма изучава се на академском нивоу.

Постоје многе школе стрипа, које се баве различитим жанровима, као што су: вестерн,

пустоловни, суперхероји, криминалистички, комични, еротски, научнофантастични...

Светски центри стрипа формирани су у земљама као што су Сједињене Америчке

Државе, Јапан, Италија, Француска, Белгија... у којима постоји сасвим различита традиција

стрипа. У САД, основу америчке индустрије стрипа чине тзв. суперхероји. Стрипови су у

форми свешчица од двадесетак страница (comic books), сматрају се разбибригом, а цртани

романи у облику албума (graphic novels) и имају уметнички карактер. Најпознатији аутор је

Френк Милер (Повратак Црног Витеза, Град греха). Иако јапански стрип спада у најмлађе, у

Јапану се налази један од највећих светских центара стрипа. У јапанским стриповима пази се

на радњу, док је цртеж споредан. Стрип-магазини „manga“ чине 40% укупно штампаног

материјала у Јапану. Стрип „tankobon“ – у свескама од по 200 страница – заступљен је

масовно на тржишту. Значајно место имају и „dajinshi“ – аматерски стрипови. Најпознатији

аутор је Осаму Терука (Астро бој, Блек Џек). Италијански стрип дао нам је препознатљиве

ликове: Алан Форд, Загор, Мистер Но, Корто Малтезе, Текс Вилер, Капетан Мики,

МаксМагнус, Дилан Дог, Марти Мистерија... У Француској и Белгији је до 1960. године била

негирана уметничка страна стрипа. Са развојем стрипа „за одрасле“ (после 1960.), стрип је

третиран као уметност, а аутори стрипа постају веома цењени и имају виши статус него у

Америци или Јапану. Стрипови су у форми албума, од четрдесетак великих страница, на

квалитетној хартији и са тврдим корицама. Најпознатији француски стрипови су: Астерикс,

Гастон, Умпах Пах, Торгал, Танги и Лавердир, Ратници са Агбара. Најпознатији белгијски

стрипови су: Талични Том, Изногуд, Тинтин, Џеремаја, Том XIII.

Југославија је била подручје на коме се у двадесетом веку све више развијао стрип. У

историји стрипа створена су ремек дела, а та традиција наставља се и даље у свим потоњим

земљама бивше СФРЈ. Данас постоје многе школе и аутори стрипа, који се баве критичком

анализом стрипа. Критеријуми по којима су стрипови увршћени у лексикон су: посебност у

изразу тј. они које публика навише воли, естетска достигнућа, занатска умешност.

Занимљиве теме такође могу бити предмет социолошке анализе.

1 Стрипови изложени у сталној поставци Музеја хајдук Вељка су: 1. „Никад робом - Хајдук Вељко“ бр.32, 37, 52 и

66. аутора Живорада Атанацковића, издавач Дечије Новине, Горњи Милановац (1966) 2. стрип „Хајдук Вељко“, аутора

Ђорђа Лобачева, Политикин Забавник, Београд 1965.

У Србији се стрип учи на курсевима, у школама стрипа, на факултетима:

- Школа стрипа и илустрације „Ђорђе Лобачев“ са седиштем у Студентском

културном центру у Београду, и одељењем у клубу „Драган“ у Новом Саду. Ментор

је Владимир Весовић.

- Школа стрипа у Лесковцу, ментори су Марко Стојановић и Срђан Николић).

- На Факултету примењених уметности у Београду, изучава се стрип у оквиру

примењене графике; такође, на Факултету драмских уметности у Београду, у оквиру

опште сценаристике.

Најпознатији српски стрипови су: Дикан, Дружина Дарданели, Борци сумрака,

генерација Тесла, Вековници, Хајдук Велјко, Кобра, Мирко и Славко, Кет Клоу, Блиц стрип,

Хајдук Станко, Фактор 4, Дивља магија, Технотајз.

Југословенски читаоци први пут се срећу са стрипом у листу Политика, 21. октобра

1934. године: „Детектив Икс-9“ Дешајела Хемета и „Флеш Гордон“ Алекса Рејмонда. Стрип

је најављиван као „чудо нашег времена, кућни биоскоп, роман у сликама“. У листу Недеља,

Властимир Белкић објављује 23. фебруара 1935. стрип „Авантура детектива Харија Вилкса“,

а у београдској Панорами 23. марта исте године објављен је детективски стрип „Крваво

наследство“. Иза уметничког имена „Ђока Стрип“, крио се Ђорђе Лобачев. Пред сам почетак

Другог светског рата развија се домаћи стрип као уметнички израз. Новине све више

објављују стрипове домаћих мајстора-цртача, са локалним темама, из тог тзв. београдског

круга кога највећим делом чине руски емигранти, који на велика врата уводе стрип у

Југославију. Најпознатији аутори стрипа тог времена су Ђорђе Лобачев, Сергеј Соловјев,

Константин Кузњецов, Никола навојев, Иван Шеншин; затим Жедрински, Лехнер, Ранхнер и

Јанковић – ови предратни аутори стрипа припадају тзв. београдском кругу. Налазили су

властиту меру у авантурама, јер је то време када на наше просторе продире амерички

авантуристички стрип, који је био веома егзотичан и пун сањарења.

Ђорђе Лобачев је мајстор стрипа који се опробао у свим жанровима. Поменуту

егзотику тражио је у фолклору, народним причама, епским песмама, бајкама. Његови

стрипови су испуњени ониризмом (сањарење на јави и коришћење сновиђења су неодвојиви

од приповедачких идиома у стрипу, подједнако у Америци и Европи2. Лобачевљеви

2 Есеј о стриповима Ђорђа Лобачева „Смех у сну“, Зоран Ђукановић, Време бр.1040, 9. децембар 2010. године

(Мозаик)

стрипови, гледано из данашње перспективе, деле наивност његовог времена, али су домаћем

стрипу оставили у наследство високе цртачке и наративне стандарде3.

Лобачев је рођен као Јуриј Павлович Лобачев, 1909. године у Скадру, где је његов отац

био руски конзул. Упркос сиромаштву и смрти родитеља, завршава историју уметности на

Филозофском факултету у Београду. До краја свог бурног живота бавио се стрипом. По њему

носи назив једна школа стрипа у Београду. Жика Богдановић, у својим текстовима, назива га

„родоначелником српског стрипа“, рекавши да је „праву меру авантуре Лобачев осећао и

знао, зато је цртао чудесан свет романа у стриповима“. Његови најзначајнији стрипови су

пустоловно-фантастични – Плава пустоловка, Бели дух, Господар смрти, Принцеза Ру. У

другу групу његових остварења спадају стрипови који обрађују књижевна дела – Хајдук

Станко, Барон Минхаузен, Чаробњак из Оза, као и историјске догађаје попут стрипа о Хајдук

Вељку. У трећу групу његових стрипова спадају обраде српских народних епских песама и

приповедака: Женидба Цара Душана, Баш-Челик, Биберче, Пропаст града Пирлитора, Чардак

ни на небу ни на земљи.

Лобачев учествује у борбама на Сремском фронту, и после ослобођења наставља рад на

илустрацији. У време Информбироа власти су га са супругом, сином и два кофера, у

запечаћеном железничком вагону депортовале у Румунију. После Стаљинове смрти, 1955.

године, одатле прелази у Совјетски Савез и настањује се у Лењинграду4. Покушао је 1966.

да, у совјетском листу "Костер", објави краћи стрип, али су власти то забраниле као

"капиталистичку измишљотину која квари омладину"5.

Политикин Забавник, средином шездесетих година, објављује стрип о Хајдук Вељку,

Доживљај у брдима, Тајанствена пећина, Сатурн долази у помоћ. У 2000. и 2001. години

објављују му и стрипове Пепељуга, Чворак, Камени цвет, Храбри кројач.

У стрипу Хајдук Вељко из 1965. године, Лобачев је показао импресиван осећај за

покрет. Био је то његов тријумфални цртачки повратак на београдску сцену. Поред осећаја за

покрет, изражена је и пуноћа цртежа. Динамика визуелног приповедања и димензија

раскошних боја, на великом формату тадашњег Политикиног Забавника, карактеришу стрип

о Хајдук Вељку. Лобачевљев "Хајдук Вељко", поред приповедачке пуноће, представља и

визуелни бравадо! Стрип о Хајдук Вељку доживео је репризу након 23 године, у Зупановом

магазину Цепелин.

3 „Авантура је шампањац живота – одлазак Ђ. Лобачева“, Небојша Грујичић, Време бр.604, 1. август 2002. године

(Култура) 4 ибид.

5 ибид.

Живорад-Жика Атанацковић (рођен у Кладову 1933, преминуо у Абштајнаху у

Немачкој 1998) наш је најзначајнији цртач стрипова и сценариста. Серијал његових стрипова

о Хајдук Вељку излазио је у едицији Никад робом, у издању Дечијих Новина из Горњег

Милановца. Тема стрипа је романсирана биографија најпопуларнијег српског војсковође из

Првог српског устанка, Хајдук Вељка Петровића, и објављен је 1966. године у форми

свезака: бр.32, бр.37, бр.52 и бр.66 (под насловом "Хајдук Вељко у Поречу"). Поред ових

стрипова урадио је и друге, као што су: Хвалисав из Гроцке, Заседа, Ђавоља команда,

Победоносни сукоб, Под ватром Дебелих Берти, Варваринска битка, Окршај крај Дунава,

Издајник са Клопотника, Бунтовников син, Хероји са Чегра, Слепи цар Дељан, Црни

коњаник, Златни град, Витезови из Стубице, Ханума из Удбине, Јунаци са Куманова, У

пламену буне, Битка на Велбужду, Бесмртна одбрана Београда...

Поред Лобачева и Атанацковића, стрипове о Хајдук Вељку цртали су још и следећи

домаћи аутори:

Жика Митровић, Мика Миш бр.159 "Хајдук Вељко", Београд 1937.

Ратомир Руварац, Пионири "Љути ратник из Крајине", Београд 1959.

Паја Станковић, Стрелац стрип "Хајдук Вељко", Ниш 1960.

Аутори стрипова о Хајдук Вељку су се трудили да на што занимљивији начин, уз

богатство боја, покрета и речи, прикажу један историјски лик и време у којем је ратовао.

Хајдук Вељко је био пример слободног и веома храброг човека. Способан устанички вођа,

храбрио је своје саборце, није устукнуо пред далеко бројнијим турским освајачима, погинуо

је бранећи Неготин не дочекавши обећану помоћ. Као велики јунак био је инспирација

многим уметницима различитих профила: писцима, песницима, композитору Стевану

Стојановићу Мокрањцу (који своју 6. Руковет посвећује Хајдук Вељку и Неготинској

Крајини), сликарима и стрипоцртачима.

У Музеју Хајдук Вељка у Неготину, у сталној поставци посвећеној овом изузетном

јунаку, поред слика, књига, нотних записа, изложени су и стрипови о Хајдук Вељку из

едиције Никад робом (бројеви 32, 37, 52 и 66) у којима је он на веома занимљив начин био

приказан. У време када су ови стрипови настајали, није било пожељно приповедати о

српским јунацима; зато су нам мајстори цртања и нарације кроз ликове јунака преносили

веома важну поруку лепоте, подједнако као и хумором прожето приповедање (колико год да

је била озбиљна тема).

Нема детета које није уживало и одрастало читајући стрипове о омиљеним јунацима,

било ког жанра. Уз стрипове се добро забављало, али се такође из њих и учило. Размена

стрипова развијала је комуникацију међу младима. Поменута цртачка остварења имају

едукативни карактер у наративном и у ликовном изразу, подједнако. Стрип је уметничка

форма која заслужује нашу пажњу.

Извори:

1. Здравко Зупан, есеј Златно доба српског стрипа или Стрип у Србији 1935-1941, јул

1999.

2. Здравко Зупан, есеј Стрип у Србији 1955-1972, март 2006.

3. Зоран Ђукановић, Смех у сну, есеј о стриповима Ђорђа Лобачева, Време бр.1040, 9.

децембар 2010 (Мозаик)

4. Небојша Грујичић, Авантура је шамшањац живота, одлазак Ђорђа Лобачева, Време

бр.604, 1. август 2002 (Култура)

5. Слободан Ивков, Шездесет година стрипа у Србији, монографија/каталог изложбе у

галерији "Ликовни сусрет", Суботица 1995.