POJAM WELLNESS-A (BLAGOSTANJA)

ŠTA JE BLAGOSTANJE?

1. Blagostanje je izbor – odluka koju donosite radi optimalnog zdravlja.

2. Blagostanje je način života – životni stil koji pravite da postignete najviši potencijal zdravog života.

3. Blagostanje je proces – razvijanjem svesti da nema krajnje tačke ali zdravlje i sreća su moguće u svakom trenutku.

4. Blagostanje je pozitivno prihvatanje sebe.5. Blagostanje je interakcija sa sopstvenim telom, karakterom i

dušom – shvatanje da sve što radimo, mislimo, osećamo i verujemo ima uticaj na naše zdravstveno stanje.

KONCEPT BLAGOSTANJA

Blagostanje je mnogo više od prostog odusustva bolesti. Blagostanje je multidimenzionalni i holistički pristup životu. Blagostanje uključuje mnogo više od fizičkog zdravlja. Ono uključuje emotivne, intelektualne, socijalne, okupacione i duhovne aspekte života. Zbog toga što blagostanje uključuje «celokupnu osobu» iz toga proističe da nedostatak blagostanja ili zdravlja u jednom aspektu utiče na druge aspekte života i ukupan osećaj blagostanja. Koncept blagostanja je referentni okvir od koga počinjemo da razmišljamo o odnosima, izborima i ponašanju kako oni doprinose nečijem ukupnom pozitivnom razvoju. Ostvarenje blagostanja je dinamički proces u kojem ste odgovorni i nadležni za život i zdravlje. To uključuje proces pronalaženja optimalnog zdravstvenog stanja. Blagostanje predstavlja viši nivo zdravlja od prostog odustva bolesti. To je proces pravljenja izbora i angažovanje u ponašanju koje donosi balans u nečijim emotivnim intelektualnim, socijalnim, okupacionim i duhovnim potrebama.

Dolazak do stanja optimalnog zdravlja ili blagostanja je postignuto pravljenjem pozitivnih promena u životnom stilu. To nije statičan proces već proces u kome pojedinac donosi svesne odluke, preduzuma radnje i napreduje – pristup iz koga proizstiče koncept zdravlja, celosti i balansa kao osnove i stavlja moć i odgovornost u ruke pojedinca, a ne zdravstvenog sistema. Svako od nas može da unapredi svoje blagostanje postajući svestan i informisan, razvijanjem pozitivnog životnog stila koje uključuje aktivno učešće i posvećenost sopstvenom emotivnom, intelektuacnom, socijalnom okupacionom i duhovnom rastu i razvoju. Nikad nije kasno da započne.

Blagostanje ima četiri aspekta:

1. Fitnes – vaše telo zahteva 20-30 minuta vežbe 5 dana u nedelji. Oko 60% odrasnih ne vežba dovoljno, a 25% ne vežba uopšte.

2. Nutricijska ishrana – šta i koliko konzumirate utiče na to kako se osećate, koliko dugo ćete živeti i kako ćete podnositi bolesti. Ono uključuje zdravu hranu, dodatke i veoma važno, vodu.

3. Životni stav – redovne ne-fizičke vežbe za mozak i duh utiču na vaše mentalno i emotivno stanje. Ono se integriše sa nutricionističkim i fitnes aspektima.

4. Pomoć – redovni odlasci kod zdravstvenih radnika koji vam pomažu u postizanju dobrog zdravlja kao i u izradi plana vežbanja i ishrane.

Fitnes profesionalac mora biti spreman odgovoriti na:

- Da li je fitnes profesionalac: lični trener, masažer , instruktor aerobika, nutricionista, joga instruktor ili bilo ko ko radi u zdravstvu?

- Šta je minimum zahteva za edukacijom da bi se neko mogao nazvati fitnes profesionalcem?

- Koje oblasti studija su potrebne – fizička edukacija, fiziologija vežbanja, kineziologija, sportska medicina?

- Kakva vrsta sertifikata je potrebna – da li se mora posebno licencirati uzevši u obzir da sada ima preko dve stotine vrsta sertifikata vezanih za fitnes i zdravstvenu industriju?

- Da li se fitnes profesionalac može porediti sa ostalim zdravstvenim radicima?

Svako od navedenih pitanja su rešena za druge zdravstvene radnike, kao što su fizijatri, terapeuti, kiropraktičari i medicinski tehničari. Zdravstvena industrija zahteva fakultetsku diplomu ili specifične diplome kao i licenciranje ili akreditaciju.

Ukratko, ono zahteva izvesnu odgovornost, pouzdanost i obično je regulisano nekim zakonom ili pravilima udruženja. Fitnes industrija je u tom smislu neregulisana.

KONCEPT WELLNESSA

- Osnova blagostanja

2

Osnovnu ideju wellnessa čini i podrazumeva punoća zdravlja koja po defiiniciji Svetske zdravstvene organizacije nije samo puko odsustvo bolesti ili prisustvo radne i životne nesposobnosti, već je to pre svega psihičko, socijalno i fizičko blagostanje. Istovremeno medicina ne podrazumeva samo lečenje već i veštine sprečavanja nastanka bolesti, ali i mnogo više vezano za gornju definiciju.

Živimo u vremenu koje se generalno definiše «nezdravim životom» te je pitanje prevencije bolesti i poremećaja, kako unutrašnje tako i spoljašnje ravnoteže «homeostaze» zajednička potreba obaveza i cilj svih proaktivnih ljudi kako na ličnom tako i na društvenom planu.

Po istraživanjima Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu za 2005.. godinu zdravstveno stanje u Srbiji je više no alarmantno. Više od 2/5 populacije je gojazno, a trećina je sa kardiovaskularnim bolestima. Registrovanih dijabetičara je preko 400 hiljada (a pretpostavlja se da na svakog registrovanog dolazi bar još jedan neregistrovani), od toga je preko 120 hiljada pacijenata na insulinskoj injekcionoj terapiji, 37% populacije u hroničnom stresu, povećano je oboljevanje od raka, dok je istovremeno sa gojaznošću evidentan i porast podhranjenosti u populaciji. Istovremeno na stranicama stručnih časopisa zapadnih zemalja se mogu naći prognoze da će do 2010. godine čovečanstvo na programu wellnessa, suplementaciji u ishrani i sličnom trošiti na godišnjem nivou oko 3 triliona (3.000.000.000.000) USD.

Lična realnost svakog pojedinca je proizvod njegovih spoznaja informacija saznanja, mišljenja i verovanja, s jedne strane i onoga na šta je fokusiran u kraćem ili dužem trajanju, s druge strane. Otuda imperativ sagledavanja činjenice da zdravlje nije samo puko odsustvo bolesti već da je to istovremeno i nameran izbor životnog stila koji karakteriše lična odgovornost, uzajamna ravnoteža i maksimalno povećanje fizičkog, mentalnog, duhovnog i društvenog blagostanja.

Zdravlje nije sve, ali je bez njega sve ništa. Otuda je wellness put ka kvalitetnijem životu i postizanju i očuvanju optimalnog zdravstvenog stanja.

Blagostanje je stanje optimalne dobrobiti i ono pored odsustva bolesti podrazumeva i poboljšan kvalitet života proistekao iz povećanog:

- fizičkog,- socijalnog,- mentalnog,

3

- emotivnog,- duhovnog,- ekološkog i- profesionalnog zdravlja.

Blagostanje je istovremeno proces koji traje tokom čitavog života i podrazumeva maksimiranje mogućnosti svakog pojedinca. To je istovremeno skup aktivnosti koje doprinose skladu, ravnoteži i čovekovom zadovoljstvu kupnim zdravljem i to na načine i u formama koje maksimalno vode ličnoj, samoaktualizaciji i doživljaju sreće. Tamo gde postoje nizak nivo blagostanja javljaju se fizički mentalni i emotivni simptomi u vidu nelagodnosti, osećaja nedovoljnosti i inferiornosti, dok tamo gde postoji visok nivo blagostanja, stalne promene i lični rast, život pojedinca je karakterisan visokim nivoom vitalnosti i smisaonosti (ispunjenosti).

Viši nivoi blagostanja sa zdravim životnim stilom imaju za posledicu bolji doživljaj samog sebe, bolji lični izgled i osećanja, bolja razmišljanje, veću efikasnost u radu i igri i duži životni vek uz opšti, bolji kvalitet života.

Zdravom životnom stilu naročito doprinose:

- zdrava ishrana i kontrola telesne težine,- osmišljena i adekvatna fizička aktivnost,- izbegavanje duvana i opojnih sredstava,- umereno konzumiranje alkohola,- dobra kontrola stresa,- kontrola holesterola i krvnog pritiska,- preventivna briga o sebi,- smanjenje faktora rizika od bolesti i povreda.

1. Komponente fizičkog blagostanja

Fizički odgovori na odnos prema sopstvenom telu podrazumevaju:

- izbor adekvatnih fizičkih aktivnosti,- način odmora, relaksacije, opuštanja i spavanja,- način ishrane i kontrola navika vezanih za ishranu, alkohol i

duvan.

Faktori fizhičkih sposobnosti su sledeći:

- kardiorespiratorna izdržljivost (aerobna),- mišićna snaga i izdržljivost,- fleksibilnost,- telesna kompozicija,- motorna koordinacija.

4

Na ove faktore direktno negativno utiču navike poput dugotrajnog gledanja televizije, preterano surfovanje internetom i vođenje dugih telefonskih razgovora.

Fizičkom blagostanju značajno doprinose naročito fizičke aktivnosti i forme vežbanja za zdravlje koje se mogu podeliti u sledeće kategorije:

- vežbe snage,- vežbe istezanja,- vežbe kardio-respiratorne izdržljivosti,- svakodnevne fizičke aktivnosti umerenog intenziteta.

Ishrana predstavlja jedno od značajnih komponenata fizičkog blagostanja i u direktnoj vezi sa njim. Po nalazima stručnjaka preko polovine svih bolesti je prouzrokovano nepravilnom ishranom.

Osnovne karakteristike ishrane u našem podneblju podrazumevaju premasnu, preslatku, preslanu i prezačinjenu hranu, koja se ne retko konzumira u količinama koje su neadekvatno velike u odnosu na realne potrebe. Istovremeno su prisutne tzv. «četiri bele smrti»:mast, belo brašno, šećer i so. Razlozi za ovakvo stanje ishrane su brojni ali među njima prednjače neznanje , neinformisanost, besparica i navike.

Zdrava ishrana je preduslov dobrog funkcionisanja čoveka u celini. Brojni su nutricionistički aspekti vezani za različite uzraste, potrebe, različite aktivnosti i faze života, no bazu piramide zdrave ishrane čine prevashodno namirnice iz grupe žitarica, bogati ugljenim hidratima koje čine osnovu optimalne ishrane. Sledeći nivo čine povrće i voće koji su bogati vitaminima i mineralnim materijama, dok se u manjim obimu preporučuje unos namirnica životinjskog porekla. Tu pre svega spadaju mleko i mlečni proizvodi kao i meso, jaja, mleko. Na samom vrhu ove piramide su slatkiši koje treba izbegavati.

2. Komponente intelektualnog blagostanja

Intelektualno blagostanje podrazumeva upotrebu ljudskog uma, stalno sticanje znanja i njihovu primenu kao i kritičko mišljenje i sopstvena izražajnost. Za adekvatno funkcionisanje svakog pojedinca potrebna je njegova maksimalna spoznaja atributa sopstvene ličnosti i intelektualnih resursa. Ovo tim pre što je za razliku od svega ostalog živog, čovek obdaren sposobnošću prilagođavanja na stalno menjajućim okolnostima unutrašnje i spoljašnje sredine zahvaljujući svom intelektualnom potencijalu, a mera ove prilagodljivosti je njegova emocionalna inteligencija.

5

3. Komponente emotivnog blagostanja

Podrazumevaju kompleksnost i ravnotežu sveobuhvatnog emotivnog života pojedinca, što pre svega podrazumeva njegovo pozitivno mentalno stanje kao preduslov unapređenja odnosa sa drugima, prepoznavanje sopstvenih osećanja i upravljanje njima, kao i savladavanje stresa, a posebno parališućih i blokirajući emocija tipa straha, nelagodnosti, ljutnji, frustracija, osećaja krivice, povređenosti, bola i sl.

4. Komponente socijalnog blagostanja

Čovek je pre svega društveno biće koje celovitost ambijenta, sopstvene, lične i društvene pobede, u formi samoautorizacije, doživljava pre svega kroz ambijent organizovanja društvene zajednice sa svim njenim normama, običajima i merilima vrednosti. Po Šopenhaueru pojedinac tri četvrtine stvari čini zbog drugih, plaćajući na taj način cenu socijalizacije i činjenicu da je društveno biće. Ovo ga oslobađa da osećajući podršku svoje mikrosredine (porodice), kao i neposrednog i makro okruženja, napreduje na ličnom planu ali i sa ostalim. Komponente ovog blagostanja su: razumevanje različitosti među ljudima, koegzistencija, empatija, humanost, kao i negovanje iskrenih odnosa i bliskih porodičnih veza.

5. Komponente duhovnog blagostanja

Osnov ovog blagostanja čini stalna potraga za smislom i značenjem ljudskog postojanja, kao i traganjem za odgovorima na pitanja: šta sam, ko sam, odakle dolazim, kuda idem, šta je smisao mog postojanja, koja je moja misija, trajanje i sl.

Ovo blagostanje je u direktnoj vezi sa:

- razvojem unutrašnjeg «ja»,- istraživanja vrednosti i verovanja,- prepoznavanjem pravih izvora radosti i zadovoljstva.

6. Komponente ekološkog blagostanja

Ekologija je nauka koja se bavi proučavanjem odnosa prema okruženju. Dugo je bila nepoznata i nepriznata u javnosti, gde je tek u drugoj polovini 20. veka počela da dobija svoje pravo mesto, kada su postali sve vidljiviji problemi čovekove egzistencije na planeti Zemlji, a pre svega kroz rast populacije, zagađenja okruženja, izvora hrane i vode, i sl. Ona u širem smislu podrazumeva i mnoge druge nauke koje se međusobno prepliću u

6

spoznaji interakcije organizama i okruženja ili između žive i nežive prirode što ima za posledicu sve prisutniju svest u potrebama održivog razvoja, reciklaži, ograničavanju korišćenja pesticida, kontroli aerozagađenja, očuvanju energetskih i svih drugih nezanovljivih resursa, vode, kiseonika u vazduhu i sl.

7. Komponente profesionalnog blagostanja

Ovaj deo ljudskog blagostanja podrazumeva pre svega osećanje zadovoljstva na profesionalnom planu, kako se profesija i profesionalno angažovanje pojedinca ne bi svelo na demotivišuće i iscrpljujuće aktivnosti koje se svode samo na to da se obezbede sredstva materijalne egzistencije. Kao što je ljudska potreba da za radom neodvojivo od njegovog bića, tako je i ova komponenta blagostanja usmerena ka ostvarenju zadovoljavajućeg radnog okruženja, dobro izbalansiranosti radnog i slobodnog vremena, zadovoljstvom sopstvenom profesiom i napredovanjem u karijeri.

Da bi čovek mogao da se nosi sa svim izazovima koje se u životu pred njega postavljaju, potrebno je da raspolaže određenim nivoima motivacije i kako fizičke tako i psihičke kondicije. Kondicija u užem smislu podrazumeva sposobnost završavanja svakodnevnih aktivnosti sa dovoljnim rezervama energije za neočekivani izazov. To je sposobnost adaptacije i odgovor, kako na fizičke tako i na psihičke napore.

Blagostanje je osnov i preduslov srećnog i kvalitetnog života, a od svojih 7 elemenata zajedničko svim ljudima je 5 osnovnih, to su: socijalni, intelektualni, duhovni, fizički i emocionalni.

Za socijalni element blagostanja su od izuzetnog značaja komunikacija, kako sa okruženjem tako i samim sobom, međuljudski odnosi i život u zajednici uz snošenje pune odgovornosti kako za sebe u sopstvenom životu tako i za svoja ponašanja i odnose sa drugima.

Intelektualni aspekt podrazumeva stalno učenje kao preduslov vitalnosti i sopstvene kompatibilnosti sa svetom u kome se ukupno znanje duplira za sada već manje od 2 godine. Čovek je dotle mlad dok je spreman da uči. To učenje pored znanja radi znanja i znanja radi biti čovekove ličnosti ima i komponentu znanja radi umenja, što se direktno odražava na emocionalnu inteligenciju, napredovanje kako u ličnom i društvenom aspektu života, tako i u kariero-materijalnom. Intelektualni elemenat blagostanja se direktno pretače u lični doživljaj uspeha svakog pojedinca pri čemu se uspeh definiše kao

7

putovanje, a ne destinacija. To putovanje se dešava od objektivno samosvešću utvrđene pozicije u emotivnom životnom, materijalnom i drugom aspektu, ka onome čemu se teži u formi cilja ili misije.

Duhovni elemenat blagostanja podrazumeva, kako spoznaju vrednosti i svrhe, saglasno unutrašnjim elementima sopstvene savesti i osećaju milosrđa, tako i duhovnom aspektu osećanja ljubavi, kako za sebe, tako i za druge ljude i sve oko sebe.

U fizičkom smislu bagostanje podrazumeva brigu o sebi i fizičkom delu svoga bića, a pre svega kontrolu stresa, brigu o sopstvenom zdravlju, ishrani i telesnom vežbanju kao preduslovu očuvanja kondicije, radne i životne sposobnosti. Emocionalni elementi blagostanja, između ostalog, u značajnoj meri zavise od samopoštovanja, samopozudanja, samoizražavanja, uzajamnosti i poverenja. Čovek je pre svega «desnostrano « emocionalno biće, gde bez rada na sopstvenoj emocionalnoj inteligenciji i uravnotežavanju pragmatičnog levostranog i kreativno emocionalnog desnostranog bića nema ozbiljnije perspektive na planu blagostanja i kvaliteta života. Zdravlje i blagostanje predstavljaju doživotno putovanje, te otuda je neophodno da svaki pojedinac prihvati blagostanje kao način življenja i ulaznicu u najviše kvalitete života, kako u sadašnjosti, tako i u budućnosti. Za postizanje punog kvaliteta života neophodno je postizanje balansa rada i života, a da bi se to postiglo potrebno je permanentno procenjivati svih 7 elemenata blagostanja i njihov odnos u sopstvenom životu, stalno identifikovati područja promena i biti spreman za promene kao jedino prirodno stanje i pri tome identifikovati resurse i obezbediti podršku kako u sebi tako i izvan sebe.

Čovek raspolaže svim neophodnim snagama ličnosti za postizanje blagostanja, pri čemu se svest i podsvest javljaju kao činioci kojima neposredno možemo upravljati i preko kojih možemo stupati u vezu sa onim što je za nekoga Bog, za nekoga apsolut, za nekoga kolektivna inteligencija.

PONAŠANJE, ZDRAVLJE I PRIMARNA PREVENCIJA

Vaspitanje ljudi za zdrav način života – zdravstveno vaspitanje je onaj deo zdravstvene zaštite koji se bavi unapređivanjem zdravog ponašanja pojedinca, porodice i zajednice. Ponašanje pojedinaca nije samo glavni uzrok nekog zdravstvenog problema, već može da bude i njegovo glavno rešenje.

8

Ostvarujući optimalno zdravlje, koje svetska zdravstvena organizacija (SZO) definiše kao: «psihološko, fizičko i socijalno blagostanje» (8), pojedinac se osposobljava za samozaštitu, samobrigu, samopomoć i samostalno odlučivanje o sopstvenom zdravlju i pravilno korišćenje zdravstvene službu. To su glavni prindipi aktivne zdravstvene zaštite stanovništva.

U zdravstvenom vaspitanju se koriste različite metode koje pomažu ljudima da razumeju uticaj pojedinih faktora na zdravlje i izaberu ona ponašanja koja će ga unaprediti. Aktivno učešće građana je osnovna efikasnost zdravstvenog vaspitanja.

Iskustva iz interdisciplinarnih istraživanja su pokazala da brojni i po prirodi heterogeni socijalni faktori utiču na zdravlje pojedinaca formirajući njegove navike, stavove, uverenja, vrednosti i ponašanje prema zdravlju. Ukazala su i na činjenicu da veliki broj ljudi traži stručnu medicinsku pomoć zbog zdravstvenih tegoba nastalih u porodici i na radnom mestu kao neposrednim socijalnim okruženjima, a pod uticajem bihevioralnih faktora (gojaznost, pušenje, alkoholizam, neuroze), što enormno neracionalno opterećuje zdravstveni sistem i smanjuje njegovu efikasnost.

Analize pojedinih studija pojazuju da je veliki broj pojedinaca svestan uzroka svojih tegoba, i da pokušava da ih samostalno reši, što čini sa više ili manje uspeha no da zapravo za to nije organizovano osposobljen. Podaci istraživanja objavljenih u SAD (9) pokazuju da kada bi se sva lica koja sama rešavaju neke svoje zdravstvene tegobe obratila zdravstvenoj službi za pomoć, broj poseta lekarima bi porasto za oko 60%. Samim tim i troškovi zdravstvene zaštite. Cost-benefit analize iz iste grupe istraživanja pokazuju da ulaganja u aktivnosti samopomoći, pored zdravstvene imaju i značajnu ekonomsku dobit. Rešenje za ove i neke druge praktične probleme ponudila je SZO u okviru Akcije «Zdravlje za sve do 2000.-ite godine» predlažući kao alternativu osposobljavanje pojedinaca i grupa za aktivnu zdravstvenu zaštitu.

Realizacijom aktivne uloge u sistemu zdravstvene zaštite svako lice bi razvilo veštine unapređivanja svog zdravlja, sprečavanja oboljenja, ranog otkrivanja zdravstvenih problema, pružanja samopomoći i zajedno sa zdravstvenim radnicima učestvovalo u lečenju, sprovođenju zdravstvene zaštite i donošenje odluka u toj oblasti.

Baveći se faktorima unapređivanja zdravlja, socijalizacijom kao mehanizmom zdravstveno-vaspitnih intervencija, osposobljavanjem ljudi za zdrav način života, potrebama, interesima, navikama, stavovima, uverenjima i vrednostima pojedinaca, porodice, grupa, organizacija i zajednice u okviru

9

sistema zdravstvene zaštite bavimo se u suštini pripremom psihologije u zdravstvu i to onim njenim delom koji nazivamo zdravstvena psihologija.

- Ponašanje koje se odnosi na zdravlje

Postavka o čovekovom ponašanju kao jednom od glavnih etioloških faktora u nastanku niza oboljenja novijeg datuma u socijalno-medicinskoj teoriji i praksi. Do interesovanja za ponašanje dolazi zbog pomeranja fokusa zdravstvene zaštite sa lečenja na prevenciju i rano otkrivanje oboljenja.

Jedna grupa istraživača u ovoj oblasti smatra da je nepotrebno govoriti o posebnim oblicima ponašanja prema zdravlju, jer je celokupno ljudsko ponašanje sa njim u vezi. Duga grupa autora pokušava da odgovori na pitanje zašto neki ljudi brinu o svom zdravlju, a drugi to ne čine. Pokušavaju da definišu i objasne neke specifične karakteristike pojedinih aspekata ponašanja izdvajajući one koje se tiču zdravlja.

Socijalno-psihološke studije pružaju naveći kvantum informacija relevantnih za objašnjenje ponašanja u odnosu na zdravlje shvatajući ga kao složeni oblik ljudskog delovanja i objašnjavajući ga razlikama u socijalno-psihološkim objeležjima pojedinaca i grupa. Kao glavne determinate ponašanja ove studije ističu: stavove, norme, motive, uverenja.

Rezultati brojnih studija u svetu su pokazali da izbor pojedinaca za određeni oblik ponašanja u odnosu na zdravlje opredeljuju: 1) personalne dispozicije – neke osnobne ličnosti koje su u vezi sa znanjem, verovanjima, stavovima, vrednostima ličnost; 2) agensi procesa socijalizacije – prenosioci ovog procesa kao što su porodica, škola, prijatelji, referentne grupe; 3) sredstva – vreme, novac, veštine, sposobnosti; 4) izvor procesa socijalizacije – kulture.

Socijalni faktori kao i individualne osobine ličnosti, od značaja su za sistem zdravstvene zaštite jer dovode do bihevioralnih promena u odnosima na zdravlje. Varijabla, ponašanje, je višeznačajno određena i podložna promenama. Neke od njih se odvijaju spontano i prirodno, dok su druge planirane, ciljane, izazvane u nameri zdravstveno vaspitnog delovanja.

Odluka osobe da učini «nešto» za sopstveno zdravlje zavisi i od njenog iskustva. Proces donošenja odluke ima tre faze: 1) vrednovanje različitih alternativa; 2) pravljenje izbora između njih; 3) sprovođenje izbora u delo.

10

Kada osoba primi informacije o nekom zdravstvenom problemu, suočava se sa različitim alternativama od kojih svaka može biti privlačna na neki način. Da bi se takvo stanje uspešno prevazišlo potrebna je relativno objektivna procena.

Donošenje odluka se zasniva na izboru neke od alternativa. Ako je donešena «negativna» odluka, akcije nema; ukoliko je donešenja «pozitivna», trebalo bi da sledi odgovarajuća akcija koja se tiče zdravlja. U jednom momentu, akcija se ispak može zaustaviti jer osoba može ući u stanje anksioznosti, nesklada između osobina ličnosti i onoga što želi da učini za svoje zdravlje. Odluku je tada moguće doneti jedino ako oaoba izmeni neki svoj stav, shvatanje ili naviku. Uspe li u tome, može se govoriti o preduzimanju akcije.

Da bi individua otpočela akciju neophodan je određeni znak ili «stimulus». Takvi događaji vezani za zdravlje mogu da budu interni (opažanje određenih simptoma, telesnih stanja) ili eksterni (interpersonalne interakcije, uticaji mas medija). Različiti nivoi prijemčivosti i ozbiljnosti zahtevaju različit intenzitet «stimulansa». U slučaju niske prijemčivosti i ozbiljnosti u odnosu na bolest, potreban je jak stimulus za otpočinjanje akcije i obrnuto, uz visok nivo prijemčivosti i ozbiljnosti i slab stimulus može da obzebedi odgovarajuću reakciju.

Determinate ponašanja

Većina ljudi zna da su svi zdravi oblici ponašanja ono što oni treba da čine. Oni treba da vežbaju, odmaraju se, kontrolišu stres, pravilno se hranje, ne puše, ne piju da bi bili zdravi. U skladu sa ovim uverenjima svaki pojedinac upražnjava određene zdrave oblike ponašanja. Postavlja se pitanje koji su to faktori koji određuju i usmeravaju ponašanje u odnosu na zdravlje?

Različiti faktori utiču na ponašanje. Najčešće ih razvrstavamo u sledeće grupe: Socijalni, emocionalni, kognitivni, percipirani simptomi i faktori koji se odnose na pristup medicinskoj službi.

Zdravstvene navike su u tesnoj vezi sa ranom socijalizacijom posebno uticajima roditeljima kao socijalnih modela. Procesom učenja dece automatski usvajaju one oblike ponašanja koje vide kod svojih roditelja. Polaskom u školu, pored uticaja roditelja koji i dalje traju, deca bivaju izložena snažnom uticaju vršnjaka koji deluju na formiranje i menjanje zdravstvenih stavova.

Drugi socijalni faktori, kao što su vrednosti određene kulturne ili socijalne grupe, takođe deluju na usvajanje određenih oblika ponašanja. Fizičko vežbanje za žene na primer u jednoj kulturnoj

11

sredini može biti veoma poželjno, u drugoj socijalno potpuno neprihvatljivo.

Neka zdravstvena ponašanja mogu da budu pod kontrolom emocionalnih faktora. Postoje osobe koje će upražnjavati telesne vežbe kada su pod sresom, što je svakako mnogo konstruktivnije rešenje nego preterano uzimanje hrane. Samopoštovanje ličnosti u vezi je sa određenom zdravstvenom praksom i ta veza je pozitivna, tako što sa višim stepenom samopoštovanja idu i bolje zdravstvene navike. Zdravo ponašanje je deo složenog načina života koji se odražava na sposobnosti da se previde problemi, mobilišu snage za suočavanje sa njima i aktivno se savladaju.

Kognitivni faktori koji uključuju verovanje da je posebna zdravstvena praksa korisna, verovanje da ona može da doprinese da se izbegne oboljenje i oseća samoefikasnost, su oni faktori koji doprinose da se preporučeno zdravstveno ponašanje upražnjava. Dakle, uverenja i percepcija su oni kognitivni faktori koji u najvećoj meri određuju zdravstveno ponašanje.

Psiholozi u zdravstvu se već dugo bave pitanjem, da li na izbor ponašanja koja se tiču zdravlja utiču faktori ličnosti ili neke opšte psihološke dispozicije.

Jedan od faktora koji utiče na upražnjavanje zdravog ponašanja je uzrast pojedinaca. Uopšteno govoreći zdravstveno ponašanje je relativno zadovoljavajuće u detinjstvu, ali ima tendenciju da se sa godinama pokvari. U adolescenciji i tokom druge decenije života, dobre zdravstvene navike značajno slabe. Razlog ovakvog razvoja ponašanja u odnosu na zdravlje nalazi se najverovatnije u tome što adolescenti i mladi odrasli osećaju da nisu podložni zdravstvenim problemima, zbog čega manje brinu o svom zdravlju.

Osobine ličnosti (personalne varijable) su takođe važne u upražnjavanju preventivnih zdravstvenih ponašanja. Jedno od ovakvih varijabli je lokus kontrole. Osobe sa unutrašnjim lokusom kontrole sklonije su da veruju da je ponašanje posledica njihovog sopstvenog izbora, dok su osobe sa spoljašnjim lokusom sklonije tumačenju da je njihovo ponašanje pod kontrolom spoljšnjih faktora, da manje zavisi od ličnog izbora, a mnogo više od drugih ljudi ili spoljašnjih uslova.

Neka istraživanja pokazuju da osobe sa ukutrašnjim lokusom kontrole više prihvataju odgovornost za svoje zdravlje. One mogu upražnjavati bolje ponašanje prema zdravlju, odnositi se pažljivije prema akcidentima i prikupljati veći broj zdravstvenih informacija od osoba sa spoljašnjim lokusom. Ovakve osobe će biti bolje i više motivisane da usvoje zdrav način života pod kojim se

12

podrazumevaju zdrava ponašanja pojedinaca koja su rezultat izbora do koga se došlo uz pomoć interakcije sociokulturalih uslova života i dispozicija ličnosti.

Tokom proučavanja uticaja ljudskog ponašanja na zdravlje sakupljen je dovoljan kvantum teorijskih znanja koja, sa jedne strane, dokazuju njihovu nesumnjivu povezanost, a sa druge, pokazuju da je ljudsko ponašanje koje se tiče zdravlja složeno i uslovljeno nizom varijabli koje su i same po sebi složeni psihosocijalni fenomeni.

Unapređivanje zdravlja

Unapređivanje zdravlja je proces koji zavisi od ospobljenosti ljudi da povećaju kontrolu nad sopstvenim zdravljem i da ga dokažu. Sa tačke gledišta pojedinaca unapređivanje zdravlja se odnosi na zdrave oblike ponašanja kao što su balansiranja ishrane, redovne fizičke vežbe, održavanje lične higijene, izbegavanje stresa, humani odnosi među polovima, bezbedno ponašanje u saobraćaju na primer. Ona takođe podrazumeva izbegavanje kompromituirajućih oblika ponašanja prema zdravlju kao što su ekstremno konzumiranje alkohola, pušenje, zloupotrebljavanje droga. Sa tačke gledišta zdravstvenih ranika i psihologa, unapređivanje zdravlja se odnosi na napore usmerene na intervencije koje se tiču celokupne populacije u cilju jačanja zdravlja i sprečavanja oboljenja.

Sadržaji unapređivanja zdravlja su u direktnoj vezi sa preventivnim zdravstvenim ponašanjem. Raniji biomedicinski modeli su ignorisali faktore ponašanja koji doprinose nastanku bolesti. Dobijajući sve više na značaju, preventivna medicina je uzela u obzir bihevioralne faktore koji su dokazani kao veoma važni u tom kontekstu.

Dobro zdravlje je značajna vrednost za većinu ljudi. U jednoj studiji u SAD, od ispitanika je traženo da rangiraju devet vrednosti među kojima su bili i fizički izgledi, unutrašnja harmonija, bezbednost i sloboda. Među svima njima, najviše je vrednovano zdravlje. Žene su ga vrednovale značajno više nego muškarci, odrasli više nego deca. Osobe koje su visoko vrednovale zdravlje iskazale su i veru u preventivno zdravstveno ponašanje.

Pojam unapređivanja zdravlja imao je različito značenje. Korišćen je u cilju isticanja razlika između pokušaja pojačavanja dobrog zdravlja i onih u cilju sprečavanja bolesti. Ističući princip da je zdravlje više no odsustvo bolesti i više od stanja mentalne, socijalne i fizičke dobrobiti, novi program SZO za unapređivanje zdravlja razlikuje se od ranijih pristupa u sledećem: 1) unapređivanje zdravlja ne razmatra samo organizaciju

13

zdravstvenih službi i njihovu veću efikasnost, 2) zdravstvene i medicinske službe treba preorjentisati da bi se usaglasile sa potrebama korisnika na celovit i odgovoran način. Ovaj proces demedikalizacije treba da se tiče uporedo sa povećanim učešćem članova zajednice. Ljudima je neophodno pružiti organizovanu pomoć kako bi se osposobili da povećaju kontrolu nad sopstvenim zdravljem. 3) značaj fizičke i socijalno-ekonomske sredine u definisanju zdravlja i bolesti SZO teži da ostvari kroz političku akciju ostvarivanja boljeg zdravlja za sve.

Unapređivanje zdravlja kao opšte filozofija zasniva se na ideji da je dobro zdravlje i lično i socijalno dostignuće. Na individualnom nivou ovo podrazumeva razvijanje programa i formiranje pravilnih zdravstvenih navika na ranim razvojnim uzrastima i njihovo očuvanje u odraslom i zrelom dobu.

Sa stanovišta zdravenih radnika unapređivanje zdravlja uključuje podučavanje, korišćenje posebnih kritičkih momenata za učenje i osposobljavanje ljudi da dostignu zdrav način života i posebno pružanje pomoći ljudima koji su pod rizikom za nastanak specifičnih zdravstvenih problema da ovladaju merama koji će im pomoći da snanje rizik na individualnom nivou.

Sa stanovišta psihologa unapređivanje zdravlja podrazumeva razvijanje intervencija koje će pomoći ljudima da učine svoju zdravstvenu praksu, odnsno ponašanje, maksimalno efikasnim i da se osposobe da promene svoje loše navike kada su se one već razvile.

Sa stanovišta zajednice i nacije unapređivanje zdravlja uključuje dobro opšte zdravstveno stanje stanovništva, postojanje korisnih informacija, onih koje ljudi mogu da upotrebe u cilju razvijanja zdravih stavova života i/ili promena neadekvatnih navika. Sredstva masovnih medija kao i odgovarajući zakonski propisi mogu značajno da doprinesu ovakvim ciljevima.

Iako je unapređenje zdravlja važan cilj, upućuju mu se kritike da daje veliku odgovornost ljudima na njihovo zdravlje, jer se ono od njih očekuje da stalno prate ono što rade i mnogo više no što bi im odgovaralo. Ovakvo stanje bi moglo da dovede i do toga da se previdi odnos između faktora različitog ponašanja i zdravstvenih ishoda.

U svakom slučaju, ukoliko koncept promocije zdravlja bude jasno postavljen na svim planskim nivoima (lokalnim, regionalnim, nacionalnim), ako bude razvijen partnerski odnos između zdravstvenih radnika i bolesnika, omogućen dalji razvoj istraživanja i ako ukupna politika bude usmerena ka zdravlju, onda će i

14

individualni izbori i odluke biti jednostavniji, a zdravstveno – vaspitne intervencije efikasnije.

Primarna prevencija

Cilj primarne prevencije je utvrđivanje zdravih oblika ponašanja kao načina života i menjanje nezdravih. Ona podrazumeva preduzimanje mera za redukciju faktora rizičkog ponašanja pre no što bolest dobije šansu da se razvije.

Postoje dve opšte stategije primarne prevencije. Prva koristi metode za promene ponašanja uz pomoć kojih se ljudima pružaju alternative za njihova problematična ponašanja. Postoje brojni programi na primer, koncipirani u cilju pružanja pomoći u redukciji prekomerne telesne težine. Drugi su usmereni na osposobljavanje ljudi da spreče razvoj nezdravih oblika ponašanja, odnosno da razviju zdrave. Takvi su programi za sprečavanje pušenja među adolescentima na primer. Suštinska razlika između ovih pristupa je u njihovoj efikasnosti i to u korist drugog pristupa, jer je jednom stečene obrasce ponašanja mnogo teže menjati nego formirati one koji su poželjni.

Formiranje određenih oblika ponašanja prema zdravlju je usko povezano sa procesima učenja na individualnom nivou. U kontekstu učenja individualno i socijalno prihvatljivih oblika ponašanja od posebnog je značaja kritičan period za učenje koji se odnosi na činjenicu da postoji određeno pravo vreme, odnosno period u razvoju ličnosti koji ukoliko se iskoristi za usvajanje određenih oblika ponašanja, daje mnogo bolje rezultate u zdravstvenom ponašanju nego bilo koji drugi. Zato pravilno intervenisanje u detinjstvu, kroz odgovarajuće učenje može sprečiti razvoj mnogih loših navika koje se tiču zdravlja.

Važan cilj u oblasti istraživanja primarne prevencije je određivanje pravog vremena u kome su deca spremna za usvajanje posebnih zdravstvenih navika i ponašanja i to dok još nisu razvila ona koja su nepoželjna. Istraživanja na primer pokazuju da se ponašanja kao što su izbor pravilne ishrane, redovno pranje zuba, fizičko vežbanje i bezbedno ponašanje u saobraćaju mogu da formiraju na dečijem uzrastu od tri do četiri godine. Ukoliko se kritični period za učenje propusti, on se može nadoknaditi , no tada su potrebni mnogo veći napor i veći stepen motivacije jer samo učenje duže traje.

Korišćenje kritičnog perioda za učenje i usvajanje određenih oblika zdravstvenog ponašanja najtešnje je povezano sa primenom one strategije primarne prevencije čiji je cilj osposobljavanje ljudi za unapređenje zdravlja. I upravo u okviru primarne prevencije i

15

vaspitanja za zdrav način života izbor pojedinca za odgovarajuće oblike ponašanja vodi promociji njegovog zdravlja.

FIZIČKO ZDRAVLJE I ZNAČAJ FIZIČKIH AKTIVNOSTI

ZDRAVLJE SAVEMENOG ČOVEKA

- Pojam zravlja

Zdravlje je fundamentalna odrednica opstanka i napretka svakog čoveka i društva u celini. Definicije se menjaju u zavisnosti od stepena razvoja svih resursa ljudskog života, naročito od socio-ekonomskog i naučnog. Sveoguhvatnu definiciju je teško danas dati, ali se može koristiti proširena definicija Svetske zdravstvene organizacije (WHO), prema kojoj je zdravlje potpuno fizičko, emocionalno, mentalno, socijalno, duhovno i ekološko blagostanje čoveka i društvene zajednice.

U definicijama fizičkog zdravlja, tokom razvoja civilizacije, dominira pre svega odnos prema bolestima, kao antipodu zdravlja. Primitivni odnos prema bolestima dugo je imao magijsko, religijsko i često defetističko shvatanje. Pojedine stare civilizacije ipak racionalizuju pojam boesti na temelju empirije. Starokineska civilizacija (2000 godina p.n.e) nastanak bolesti označava poremećajem unutrašnje energije čoveka usled pogrešne ishrane, telesnih aktivnosti i odnosa među ljudima. Grci (400 godina p.n.e.) nastanak bolesti vežu za nepovoljna dejstva okoline, gubitkom ravnoteže sa glavnim elementima, vodom, vazduhom, zemljom i vetrom. Oba ova tumačenja za nastanak oboljenja i danas su aktuelna u okviru pojmova narušavanja homeostaze organizma i poremećaja mikro i makro ekoloških sistema.

Srednji vek nije doneo pozitivni pomak u razumevanju fenomena zdravlja i bolesti. Tek u XIX veku, razvojem ekonomskih odnosa, a naročito industrije, u centru pažnje su sociomedicinski uslovi, pre svega nehumani uslovi na radu, siromaštvo, loša ishrana i brojne profesionalne štetnosti u primitivnim tehnološki procesima. Dvadeseti vek je karakterističan po naglom razvoju brojnih naučnih disciplina pa i medicine. Nakon identifikacije mikroorganizama kao uzročnika zaraznih bolesti ubrzo dolazi era moćnih lekova (sulfonamidi, antibiotici i dr.), pa su suzbijene i iskorenjene brojne epidemijske zarazne bolesti. Sredinom dvadesetog veka u naučnim krugovima vlada uverenje da smo na pragu pobede nad većinom oboljenja. Prosečan životni vek u razvijenim zemljama značajno je produžen, pre svega suzbijanjem oboljevanja i smrtnosti dece usled višeg životnog standarda, vakcinacije i lečenja.

16

U drugoj polovini dvadesetog veka naglo raste incidenca i prevalenca oboljevanja i smrtnosti od nezaraznih bolesti, pre svega srčanih oboljenja sa učestalim infarktom srca, moždanih udara, malignih tumora, duševnih poremećaja, oboljenja probavnog trakta i endokrinih oboljenja. Prvo tumačenje ovog fenomena, da je to rezultat isključivo značajnog produženja životnog veka, ubrzo je demantovano. Brojne velike neučno-istraživačke studije dokazuju da je porast morbiditeta i mortaliteta, od navedenih nezaraznih bolesti, značajno zastupljen u sve mlađim dobnim skupinama populacije. Pošto se u etiologiji ovih oboljenja nije mogao označiti jedan uzročnik, kao kod zaraznih bolesti, istraživanja su usmerena na istraživanje brojnih faktora, koji su uticali na stalan porast morbiditeta i mortaliteta. Rezultati studija su nedvosmisleno ukazali na veći broj faktora rizika, koji su direktno vezani za način života savremenog čoveka u izmenjenim socio-ekonomskim uslovima industrijski razvijenih društava. Visok životni standard, sam po sebi, nije garant dobrog zdravstvenog stanja, već naprotiv delom potencira dejstvo faktora rizika na porast broja masovnih nezaraznih bolesti.

Izdvaja se trijas najznačajnijih faktora rizika modernog čoveka, nedovoljna fizička aktivnost, neadekvatna ishrana i prolongirani stres. Uz njih se pridružuju brojni komplementarni faktori kao poremećaj metabolizma masti i ugljenih hidrata, zloupotreba alkohola, nikotina i opojnih sredstava, mnogobrojni toksični agensi u profesionalnom i globalnom ekološkom okruženju. Prevencija i rano otkrivanje negativnog dejstva faktora rizika postaje imperativ za očuvanje zdravlja i kvaliteta života celokupne ljudske populacije.

Ova saznanja su komplikovala i znatno proširila definiciju zdravlja ljudskog roda i njegovog celokupnog okruženja, kao i multidisciplinarni pristup u rešavanju svih gorućih problema.

NAJVAŽNIJI FAKTORI RIZIKA ZA MASOVNE NEZARAZNE BOLESTI

Faktori rizika, svaki posebno, povećavaju učestalost i raniju pojavu masovnih nezaraznih bolesti. Udruženim dejstvom više faktora rizika višestruko se povećava šansa obolevanja od jedne ili više bolesti, sa pojavom i razvojem u sve mlađem životnom dobu i na žalost sve češćim smrtnim ishodom.

Gojaznost se javlja kao rezultat neadekvatne ishrane, podjednako u bogatim i siromašnim društvima. U Vojvodini se zastupljenost gojaznosti u opštoj populaciji kreće od 50 – 60%. Porast gojaznosti u bogatim zemljama (naročito u SAD) uglavnom je rezultat

17

konzumiranih većih količina «brze hrane» u kratkim pauzama između jurnjave za gomilanjem materijalnih dobara. U našoj populaciji još uvek je hrana najveći porodični izdatak, što ima za posledicu pretežnju potrošnju najjeftinijih namirnica (masti i ugljeni hidrati) a manje količine kvalitetnih mesa, povrća i voća.

Mehanizam nastanka gojaznosti u osnovi je pozitivan energetski bilans, odnosno veći unos od neophodne potrošnje u organizam energetskih materija, u dužem vremenskom periodu. Rezultat je gomilanje rezervi masti oko unutrašnjih organa i potkožnim slojevima, pa povećanje telesne mase preko 10% iznad idealne upućuje na gojaznost, preko 20% je značajan faktor rizika, a iznad 30% smatramo bolesnim stanjem organizma. U etiologiji gojaznosti učestvuju i brojni drugi faktori u okviru neadekvatne i pogrešne ishrane. Najčešće se konzumiraju hiperenergetski obroci, loše raspoređeni u toku dana (najobilnije večere), često samo dva obroka, brzo konzumiranje hrane, sve u okviru loše kulture ishrane, koje se dobrim delom stiče u porodici i modernom načinu života. U etiologiji gojaznosti samo oko 5% se dovodi u vezu sa obolenjima (endokrini poremećaji), a 95% su isključivo posledica neadekvatne ishrane.

Posledice gojaznosti, naročito ekstremne, neminovno su brojni poremećaji metabolizma, u određenom vremenskom periodu. Poremećaji nastaju postepeno i neprimetno sa tendencijom stalne progresije. Obično se prepoznaju u kasnijoj i razvijenoj fazi, da je lečenje i prognoza komplikacija ozbiljna. Gojaznost je u direktnoj etiološkoj vezi sa poremećajima metabolizma masti i ugljenih hidrata, povećanim lipidima u krvi i povišenim krvnim pritiskom, što pogoduje ranom i brzom razvoju ateroskleroze. Ateroskleroza je najznačajniji degenerativni poremećaj organizma i neposredni uzrok većine masovnih nezaraznih oboljenja, naročito kardiovaskularnih. Gojaznost je u neposrednoj uzročno – posledičnoj vezi sa nedovoljnom fizičkom aktivnošću i prolongiranim stresom. Nedovoljna fizička aktivnost preferira nastanak gojaznosti (smanjena energetska potrošnja) a gojaznost umanjuje telesne aktivnosti i funkcionalne sposobnosti organskih sistema. Kao što dozirana fizička aktivnosti izvanredno prevenira većinu metaboličkih poremećaja, tako neaktivnost predstavlja, uz neadekvatnu ishranu, presudan faktor rizika za masovna nezarazna obolenja.

Prolongirani (hronični) stres u modernom društvu postepeno preuzima vodeću ulogu u navedenom trijasu faktora rizika. Stres, u širem smislu, je veoma komplikovan mehanizam pripreme organizma za aktivnost. Pri tome se misli na svaku aktivnost u životu čoveka, uglavnom vezanu za profesionalni rad, sport, rekreaciju, hobije i sl. Da bi se uspešno obavio bilo koji radni

18

zadataka neophodno je obezbediti u organizmu dovoljno energije. Brzim povećanjem aktivnosti centralnog nervnog sistema (simpatikusa) i endokrinog sistema podižu se funkcije svih organskih sistema, naročito kardiorespiratornog. Rezultat je ubrzanje rada srca, povećanje krvnog pritiska i ukupne količine cirkulišuće krvi, što povećava i ubrzava transport neophodnih energetskih materija i kiseonika u svakoj ćeliji organizma. U krvi se podiže nivo glikoze, masnih kiselina i većine značajnih hormona, koji povećavaju proizvodnju energije u svim ćelijama organizma, a naročito u mišićima. Nakon obavljenog rada (rad, trening, rekreacija) akumulirana energija se troši, a postepeno se sve funkcije vraćaju, u toku oporavka, na početno stanje. Ovakve fizičke aktivnosti su voljne, planirane i većinom dozirane. Nakon njih ne ostaju trajni poremećaji metabolizma i vitalnih funkcija. Dobro planiran trening i dozirana fizička aktivnost, upravo na ovaj fiziološki način, podižu funkcionalne i motoričke sposobnosti svih organa i celog organizma, bez štetnih posledica.

Patološki (štetni) stres može biti akutan i hroničan, u zavisnosti od intenziteta, vremena trajanja i učestalosti ponavljanja. On se po pravilu dešava iznenadno, neplanirano i u raznoj meri ugrožava ljudski organizam. Najčešća reakcija organizma u obliku akutnog stresa dešava se pri iznenadnom ugrožavanju života čoveka ili njemu bliskih osoba, i velikih emocionalnih i materijalnih gubitaka. Akutni stres se javlja i u mnogim drugim psihološkim, emocionalnim i socijalnim potresima, kao gubitak zaposlenja, zdravlja, nezadovoljstvo na radu i porodici i ukupnom socijalnom statusu. Mehanizam nastanka patološkog stresa se u startu razlikuje od fiziološkog. Akcenat se stavlja na iznenadan, neplaniran, i često intenzivni početak patološkog stresa. Najčešće je to neka ozbiljna pretnja fizičkom, psihološkom i socijalnom integritetu osobe. Pretnja se uočava čulima (vid, sluh, miris) i/ili ostalim receptorima (bol, dodir, termički) i prenosi se pre svega centralnom nervnom sistemu (simpatikus), a preko, njega endokrinom sistemu. Ova faza se naziva alarm. Nakon alarma, koji ne mora uvek da odgovara po veličini pretnji, brzo započinje druga mobilizaciona faza. U ovoj fazi dolazi do dramatične pripreme organizma za odbranu. Pod dejstvom simpatikusa i endokrinog sistema mobilišu se energetske materije iz depoa organizma, ubrzava disanje, cirkulacija krvi i metabolički procesi. Nakon pripreme organizma trebala bi da nastupi treća faza – akcija, koja se može ispoljiti kao odbrana ili beg. U ovom slučaju i pored veoma intenzivnog alarma i mobilizacije, u toku eventualne akcije, utroši se najveći deo nagomilane energije, što umanjuje nepovoljno dejstvo stresa.

Izrazito nepovoljno dejstvo na organizam ima stres, od kojeg izostaje akcija. Organizam duže vreme održava povišenim sve

19

biohemijske i funkcionalne parametre, njihovo vraćanje na početno stanje i oporavak su izuzetno produžen. Ovako učestala i prolongirana stanja u okviru hroničnog stresa, izazivaju trajne poremećaje i poremećaj funkcionalnih stanja organskih sistema (nervni, endokrini, kardiovaskularni i dr.).

Izostanak akcije, u trećoj fazi stresa, nastaje u svakoj situaciji u kojoj je nametnut model ponašanja, moralnim, civilizacijskim ili drugim, često rigoroznim normama. Svaka civilizacija pa i religija određuju norme ponašanja, u kojoj je svaka jedinka obavezna da razumom kontroliše svoje ponašanje. Nažalost norme ponašanja se često ne primenjuju jednako, što u svakodnevnom životu izaziva niz civilizacijskih nesporazuma i konflikata, koji se doživljavaju kao direktan atak na jedinku ili porodicu. U najvećem broju slučajeva pojedinac to doživljava kao manje ili više intenzivan stres, ali nije u mogućnosti ili ne sme da reaguje adekvatnom akcijom. Ovakva stanja se naročito multipliciraju u nesređenim društvima, sa velikim socijalno-ekonomskim potrebama a naročito ratnim sukobima.

Stres, udružen sa ostalim faktorima rizika, naročito potencira slabljenje imunog sistema oboljenja kardiovaskularnog i endokrinog sistema, a posebno psihosomatskih i psihičkih oboljenja. Stres će postojati u našim životima i dalje, nadamo se u znatno manjoj meri. Za sada je jedino pravo rešenje u prevenciji i lečenju posledica nefiziološkog stresa modernog čoveka, da nadoknadi izostanak treće faze akcije kod stresa. Ovo se postiže na fiziološki način putem individulano dozirane i trajne fizičke aktivnosti.

FIZIČKA AKTIVNOST = LEK

Kao osnovna ljudska potreba fizička aktivnost se može uporediti sa egzistencijalnim potrebama, sa hranom i kiseonikom. Nedostatak fizičke aktivnosti se ne manifestuje tako drastično kao nedostatak hrane (glad) ili nedostatak kiseonika (gušenje) ali posledice su iste, ugrožavanje zdravlja, pa i života uopšte. Potpuni prestanak fizičke aktivnosti brzo dovodi do smanjenja svih funkcija organizma sve do njegovog potpunog gušenja. Naročito je to vidljivo u gubitku motornih sposobnosti (slabost mišića i zglobova), slabljenje receptornih i kardiovaskularnih kao i ostalih funkcionalnih sistema organizma. Relativni nedostatak fizičke aktivnosti (hipokinezija) prati proporcionalno smanjenje funkcija svih organskih sistema, a time i umanjenje fizičkih sposobnosti (kondicija), slabljenje odbrambenih sposobnosti organizma (sklonost oboljenju), psihičkim poremećajima i ukupno sve lošiji kvalitet života. Sve se ovo dešava posetepeno i nažalost retko se dovodi u vezu sa

20

nedostatkom fizičke aktivnosti, najčešće se tegobe leče lekovima (tabletomanija) sa ne uočava i ne leči se osnovni uzrok.

U devetnaestom veku poznati francuski lekar definisao je potrebu za fizičkom aktivnošću na sledeći način: «fizička aktivnost efikasno zamenjuje brojne lekove, a ni jedan poznati lek ne može adekvatno zameniti lekovito dejstvo fizičke aktivnosti».

Ako fizičku aktivnost prihvatimo kao efikasan lek za sve probleme koje donosi hipokinezija onda se moramo dobro upoznati sa načinom lečenja. Pre primene bilo kojeg leka neophodno je prethodna procena (dijagnostika) zdravstvenog stanja. Da bi se procenio stepen nepovoljnog dejstva hipokinezije uzimaju se neophodni podaci o svim životnim navikama ispitavane osobe, ako što su fizička aktivnost, ishrana, najčešće zdravstvene tegobe i vlastita ocena fizičkih sposobnosti i zdravstvenog stanja. Sledeći uobičajeni postupak je pregled, koji se u proceni stepena fizičke spremnosti sastoji od testiranja funkcionalnih i motoričkih sposobnosti.

Testiranje funkcionalnih sposobnosti odnosi se na određivanje sposobnosti organizma da obezbedi dovoljnu količinu energije za obavljanje određenog rada, u sportskim aktivnostima ili u profesionalnom radu. Upravo ova sposobnost zavisi pre svega od stepena fizičke aktivnosti u dužem periodu života. Ona se treningom postepeno povećava ali se nedovoljnom fizičkom aktivnošću ubrzano gubi. Za stvaranje energije u organizmu neophodan je kiseonik, koji se iz vazduha transportuju plućima (respiratorni sistem), a putem krvi i njenog kruženja u organizmu (kardiovaskularni sistem) prenosi se do svih ćelija organizma u kojima se stvara energija oksidacijom energetskih materijala. Upravo testiranjem sposobnosti organizma, da dopremi što veću količinu kiseonika, procenjujemo fizičku spremnost ili kondiciju. Za prenos i iskorišćavanje kiseonika u organizmu naročitu ulogu imaju respiratorni, kardiovaskularni i mišićni sistemi.

Za potpunu dijagnostiku potrebno je izvršiti i proveru motoričkih sposobnosti, testovima snage, izdržljivosti, brzine, ekplozivnosti, koordinacije, preciznosti itd. Za funkcionalna i motorična testiranja postoje brojni standardni testovi, koji se koriste u zavisnosti od potrebe i stepena opremljenosti. U toku testova primenjuju se razni stepeni opterećenja koji odgovaraju funkcionalnim i motoričkim sposobnostima ispitanika. Stepen opterećenja se doziraju na biciklergometrom ili pokretnoj traci. Isti princip funkcionalnih ispitivanja primenjuje se za ocenu sposobnosti bolesnika (naročito kardiovaskularnih), rekreativaca i vrhunskih sportista. Jasno da je se stepen opterećanja u svim ovim slučajevima drastično razlikuje.

21

Po završetku dijagnostičke procedure, na osnovu ostvarenih rezultata funkcionalnih i motoričkih testova, ocenjuje se nivo fizičke spremnosti odnosno kondicije ispitanika. Nivo funkcionalnih i motoričkih sposobnosti je strogo individualan i promenljiv, u zavisnosti manjim delo od naslednih predispozicija (genetska uslovljenost oko 20-30%), a većim delom od stepena, trajanja i vrste fizičke aktivnosti.

Planiranje treninga to jest doziranje fizičke aktivnosti u sledećem periodu, mora biti strogo individualno, u zavisnosti od rezultata testiranja. U protivnom, u slučaju predoziranja (prevelikog opterećenja) može se doći do ozbiljnih oštećenja zdravlja, sve do fatalnog ishoda. Sa druge strane, pri subdoziranja (nedovoljno opterećenje) treningom ne postižemo željene efekte, naime, ne popravljaju se funkcionalne i motoričke sposobnosti, a time fizička sposobnost i kvalitet života. Zato kažemo da samo individualno dozirano i stručno planirana fizička aktivnost daje uspešne sportske rezultate, poboljšavanja ukupno zdravstveno stanje i podiže kvalitet života.

FIZIČKA KULTURA U FUNKCIJI OČUVANJAZDRAVLJA, RADNE SPOSOBNOSTI I VITALNOSTI

Svako ljudsko biće je definisano kompleksom osobina iz brojnih prostora (mirfološkog, funkcionalnog, psihološkog, sociološkog i dr.). Većina specifičnim osobina, koje čoveku daju prepoznatljivu pripadnost čovekovoj vrsti, su nastale u toku filogenetskog razvoja i nasleđuju se putem genetskog koda.

Čudesan čin nastanka i definisanja novog ljudskog bića dešava se spajanjem jajne ćelije i spermatozoida tj. spajanjem genetskog nasleđa oba roditelja. Ta prva oplođena ćelija u sebi nosi sve genetske kodove i karakteristične osobine budućeg čoveka (genotip). Brzom deobom i metamorfozom ćelije stavaraju specijalizovana tkiva, organe i ceo organizam pod dirigentskom palicom genetskog informaciskog sistema. Genetika (nauka o nasleđivanju) relativno mlada naučna disciplina, rasvetlila je brojne lokuse i mehanizme nasleđivanja, ali su ostale brojne nepoznanice ovog fenomena ključnog za nastanak života uopšte.

Mogućnost da se svesno utiče na nasledne osobine do sada je korišćena isključivo na biljnom i životinjskom svetu izborom poželjnih osobina (selekcija) a u zadnje vreme kombinacijom osobina raznih vrsta (genetski inženjering). Mogućnost teških zloupotreba genetskih inženjeringa, naročito u humanoj genetici, izazivaju brojne etičke dileme i potrebu stroge zakonske regulative. Za sada, može se konstatovati da roditelji utiču na broj potomaka,

22

ali ne menjaju njihov genetski kod, sa drug strane deca nisu u prilici da izaberu roditelje i nasleđeni genetski kod.

Prihvatimo da je genetski kod pri začeču definisan (genotip) zbirom nasleđenih osobina roditelja, a time i svih budućih osobina novog bića kroz ceo ontogenetski razvoj, sve do biološkog kraja. Za razliku od relativno nepromenljivog genotipa stoji izvanredno promenljiv uticaj fenotipskih modifikacija većina osobina čoveka u toku celog života, od začeća do biološkog kraja.

Pod fenotipom podrazumevamo sve spoljne uticaje (fizičke, hemijske i biološke), koje prate čoveka od začeća i u svim fazama razvoja bitno utiču na ispoljavanje (ekspresiju) svih ljudskih osobina definisanih genotipom. Kvantitativni odnos genotipskog i fenotipskog uticaja na razvoj najznačajnijih ljudskih osobina teško je odrediti jednoznačno. Može se reći da genetski uticaj u osnovi definiše oko 70-80% mogućeg razvoja mirfoloških, funkcionalnih i mentalnih osobina, a preostali deo se odnosi na fenotipsko delovanje.

Sanogeni i morbogeni faktori

Svi spoljašnji uticaji (fenotip) mogu se grubo podeliti na pozitivne i negativne. Pozitivni uticaji nazvani i sanogeni (sanus-lat. zdrav) potenciraju rast, razvoj i metabolizam, funkcionalne i morfološke sposobnosti ćelija, tkiva, organa i organizma u celini. Nasuprot njima negativni ili morbogeni uticaji (morbus – lat. bolest) izazivaju stagnaciju ili regresiju funkcionalnih i morfoloških osobina organizma, sve do ireverzibilnih degenerativnih promena i bolesnih stanja. suština preventivne medicine je sprečavanje i rano otkrivanje svih negativnih (morbogenih) delvanja faktora okoline i potenciranih pozitivnih sanagenih faktora.

Prevencija i unapređenje zdravlja ljudske populacije, osim medicinske nauke, zadatak je brojnih drugih naučnih grana u okviru multidisciplinarnog delovanja (ergonomija, ekologija i fizička kultura i brojne druge).

Sanogeno dejstvo fizičke aktivnosti

Opšte poznat je odlučujući uticaj fizičke aktivnosti u evoluciji čoveka, naročito u fazi prelaza na uspravan hod, što je odredilo nastaka homo sapiensa. Oslobađanje gornjih ekstremiteta, za brojne nove motoričke funkcije, ostvarilo je presudan uticaj na razvoj centralnog nervnog sistema, a time komplikovane psihomotorike i najviših nivoa svesti.

23

Civilizacijske tekovine dvadesetog veka potiskuju fizički rad u profesionalnoj delatnosti do minimuma. Samo pre 150 godina ljudski fizički rad je učestvovao sa oko 30% u stvaranju svih dobara u zemljama Zapadne Evrope, a danas je to učešće ispod 2%. U isto vreme smrtnost od srčanog infarkta porasla je sa 4-5% na sadašnjih 38% od ukupno umrlih. U osnovi fizička inaktivnost ili značajnije smanjena aktivnost, je značajan morbogeni faktor i najvažniji faktor rizika na nastanak i razvoj masovnih nezaraznih bolesti. Nedovoljna fizička aktivnost (hipokinezija) uz prolongirani stres i neadekvatnu ishranu u direktnoj su etiološkoj vezi sa porastom obolevanja i smrtnosti od masovnih nezaraznih oboljenja, označenih kao bolesti savremene civilizacije.

Među brojnim masovnim nezaraznim odoljenjima naročito se ističu kardiovaskularne bolesti (infarkt srca, angina pektoris), moždani udar, oboljenja probavnog trakta (čir želuca, oboljenja jetre i žučne kese), zloćudni tumori i neuropsihijatrijski poremećaji. Ove bolesti ne samo što su u stalnom porastu po broju obolelih i umrlih već sve više zahvataju mlađe dobne skupine. Danas više nije retkost infarkt srca u trećoj deceniji života ili sve veći broj malignih oboljenja adolescenata.

Brojnim naučnim studijama nedvosmisleno je dokazano sanogeno dejstvo fizičke aktivnosti. Ono se naročito ogleda u prevenciji (sprečavanju) ranog nastanka i brzog razvoja masovnih nezaraznih oboljenja. Pre više od stotinu godina jedan poznati francuski lekar je rekao da fizička aktivnost može da zameni veliki broj lekova, ali ni jedan lek ne može zameniti nedovoljnu fizičku aktivnost. Danas je to još aktuelnije, sa tim da treba naglasiti da je fizička aktivnost prirodan lek, a što je najvažnije besplatan i pristupačan svakom članu ljudske populacije.

Zablude i pogreške u primeni fizičke aktivnosti, kao efikasnog leka u prevenciji i lečenju masovnih nezaraznih bolesti, odnose se pre svega na neadekvatno i nestručno doziranje. Kao i svaki lek u užem smislu, i fizička aktivnost mora da se primenjuje u određenim dozama (po intenzitetu, trajanju i intervalu), strogo individualno, na osnovu inicijalnih zdravstvenih i funkcionalnih pregleda i testiranja. Prekomerna doza fizičke aktivnosti po pravilu je štetna, a ponekad i smrtonosna, naročito za određene starosne grupe i osetljive delove populacije. Nedovoljno doziranom fizičkom aktivnošću se nasuprot ne postiže željeni cilj i kompromituje očekivani pozitivni efekat.

Radi kompleksnosti ovog problema, u dijagnostici, testiranju i programiranju individualno dozirane fizičke aktivnosti mora da se angažuje multidisciplinarni tim u kojem odlučnu ulogu imaju lekari sportske i rekreacijske medicine i profesori fizičke kulture, a po potrebi i stručnjaci ostalih naučnih disciplina.

24

Očekivano dejstvo individualno dozirane fizičke aktivnosti

Osnovni efekti individualno dozirane fizičke aktivnosti su sprečavanje i oblažavanje brojnih negativnih (morbogenih) dejstava hipokinetskog sindroma, kao najznačajnijeg faktora rizika za masovna nezarazna oboljenja. Među brojnim mehanizmima nastanka ovih oboljenja najznačajnije su degenerativne promene ćelija, tkiva, organa i organskih sistema, koje se javljaju veoma rano već u trećoj deceniji života. Degenerativne promene se ogledaju u funkcionalnim, a kasnije i morfološkim promenama koje dugo napreduju bez izraženih simptoma oboljenja, a kada se simptomi jave promene su uznapredovale i ireverzibilne.

Na kadriovaskularnom sistemu najuočljiviji znak ovih promena je ateroskleroza krvnih sudova, što ih čini rigidnim, sužava im lumen sve do potpunog kompromitovanja cirkulacije krvi u delu ili čitavom organu.

Individualno dozirana aktivnost smanjuje masne materije u krvi (lipide), smanjuje sklonost za zgrušavanje krvi i povećava zaštitni HDL holesterol, čime ukupno značajno smanjuje rizik za razvoj ateroskleroze i kardiovaskularnih bolesti.

PRIKAZ FAKTORA RIZIKA ZA MASOVNE NEZARAZNE BOLESTI OSNOVNI TRIJAS

- HIPOKINEZIJA,- GOJAZNOST,- STRES

KOMPLEMENTARNI RIZIKOFAKTORI- HIPERTENZIJA

- POREMEĆAJI METABOLIZMA MASTI

- POREMEĆAJI METABOLIZMA UGLJENIH HIDRATA

- POGREŠAN REŽIM ISHRANE

- ZLOUPOTREBA ALKOHOLA I NIKOTINA

FIZIČKA AKTIVNOST – LEKFizička aktivnost efikasno zamenjuje brojne lekove a nijedan poznati lek ne može adekvatno zameniti individualno doziranu fizičku aktivnost.

25

SASTAV: Programirana individualno dozirana fizička aktivnost (sadržaj, intenzitet, trajanje, interval, individualne sposobnosti i sklonosti).

DELOVANJE: - opšte poboljšanje aerobnih i anaerobnih sposobnosti

organizma; - optimalizacija kardiopulmonalnog sistema, - povećanjem kiseoničke potrošnje i ćelijskog metabolizma.- poboljšanje motoričkih funkcija (snaga, brzina i koordinacija)- optimalizacija rada CNS, vegetativnog i endokrinog sistema.

DOZIRANJE Isključivo po preporuci multidisciplinarnog tima (lekar sportske medicine, profesor fizičkog vaspitanja) i uz konsultovanje diplomiranog trenera, rekreatora, fizijatara, kardiologa, fizioterapeuta, itd.

NAČIN PRIMENE: pPema dijagnostikovanom inicijalnom stanju primenjuju se kompleksni individualno dozirani programi fizičkih aktivnosti pod vođstvom stručnog rekreatora trenera (sastav, dužinu, trajanje i intenzitet programa određuje multidisciplinarni tim)

ROK UPOTREBE Neograničen; ne postoje ograničenja u odnosu na pol i godine starosti.

NEOPHODNE POVREMENE KONTROLE I PROVERE USPEŠNOSTI TERAPIJE!!!

- niže vrednosti serumskih lipida, male gustine, porast HDL holesterola.

- smanjenje koagulabilnosti krvi povećanjem fibrinolitičke aktivnosti i manjom agregacijom trombocita.

- povećanje adaptabilnosti organizma na psihofizičke napore i poboljšanje opšte i profesionalne radne sposobnosti.

INDIKACIJE: Prevencija i lečenje hipokinetskog sindroma kao osnovnog faktora rizika za masovna nezarazna oboljenja.

KONTRAINDIKACIJE: Apsolutne kontraindikacije ne postoje; relativne kontraindikacije samo u toku težih infektivnih, metaboličkih, kardiopulmonalnih i cerebrovaskularnih poremećaja.

INDIVIDUALNO DOZIRANA SELEKTIVNA FIZIČKA AKTIVNOST JE LEK KOJI POMAŽE KOD SVIH BOLESTI, PA ČAK I KOD MALIGNITETA

SUŠTINA SPORTA, REKREACIJE I REHABILITACIJE

26

SPORTMaksimalno povećanje određenih psihofizičkih sposobnostiCilj: postizanje vrhunskih takmičarskih rezultata.

REKREACIJAPrevencija i lečenje hipokinetskog sindromaCilj: poboljšanje opšte i profesionalne sposobnosti organizma.

REHABILITACIJAUklanjanje i umanjenje posledica obolenja i povredaCilj: resocijalizacija i profesionalna rehabilitacija hendikepiranih osoba.

27

KOMPLEMENTARNA I ALTERNATIVNA MEDICINA

Razvoj moderne medicinske nauke u sve više industrijalizovanom društvu zapada u poslednjuh nešto više od sto godina je zapanjujuć koliko i razvoj industrijske tehnologije. Lekovi se počinju proizvoditi mašinski u ogromnim količinama. Lekari preuzimaju na sebe obavezu očuvanja i unapredjenja zdravlja ljudi koji kao vid svojevrsnog otudjenja postaju sami sve manje svesni odgovornosti za svoje zdravlje. Za uzvrat oni za tu obavezu počinju da plaćaju i to od samog rodjenja, pa do smrti. Bolesti individualnih ljudskih bića se kategorizuju u porodice, vrste, podvrste, izuzetke i pravila. Sistematizuju se po organima, po lokalizaciji, izgledu, malignosti i daju se imena simptomima. Kategorizacija bolesti takodje predstavlja vid otudjenja čoveka jer počinje da ga odvaja od njegovih «bolesnih delova», bolesnog sebe. Rezultat toga je da se leče bolesti, ali se zaboravlja na čoveka , koji tako postaje nevidljiva, iracionalna i po svemu nebitna kategorija bez prava da učestvuje i odlučuje. On je «nosioc bolesti» koja se izražava brojem: takozvana šifra bolesti. Ipak krajnji efekat na zdravlje čoveka je diskutabilan. Nasuprot tome, postoje holistički pristupi čoveku, koji su sadržani u nekim tradicionalnim medicinskim sistemima istočnih naroda, ali i nekim zapadnim koji vode koren iz alhemičarske tradicije. Alternativne metode što znači «one pored» zvanične, institucionalizovane medicine su uvek paralelno postojale razlikujući se koliko i kulturološke razlike ljudskih odnosa, normi i običaja, odnosa prema sebi i prema sopstvenom zdravlju. To su različiti vidovi naturalnog lečenja, zatim lečenje biljem, manipulativne terapije, terapije vežbom i pokretom, čulne terapije, humanistička psihoterapija sa verbalnim tehnikama ili tehnikama koje se bave sveukupnošću ponašanja osobe, njenim ritmičnim procesima u telu, kvalitetom telesnih pokreta itd.

Danas više ne predstavlja neobičnost da vas lekar obrazovan u manirima materijalizma uputi iscelitelju okrenutom tradicionalnim učenjima ili da vas akupunkturolog uputi homeopati ili hiropraktičar travaru. Prožimanje holističkih medicinskih sistema i tehnika je moguće jer počivaju na istim vrednostima uvažavanja principa jednine i sveukupnosti. Oslanjaju se na prirodnu inteligenciju i moć organizma za samoisceljenje.

Komplementarna i alternativna medicina koriste različite terapijske procedura i materijale za lečenje bolesti i bolesnika u odnosu na ortodoksnu medicinu. Ove metode su najčešće manje invazivne prirodne i danas sve prisutnije.

28

Za razliku od alternativne medicine koja se primenjuje kao zamena za konvencionalnu ili ortodoksnu (konvencionalna, alopatska, zapadna ili zvanična medicina) komplementarna medicina se koristi zajeno sa konvencionalnom medicinom.

Integrativna medicina podrazumeva kombinaciju oficijelne terapije i procedura sa onim komplementarnim i alternativnim metodama koje su naučno dokazane bezbedne i efikasne za pacijenta.

- Alternativna medicina

Sinonim za ovaj pojam predstavljaju i sledeći izrazi: granična, tradicionalna, domaća, narodna, holistička, pa i uvredljivo «nadrilekarstvo».

Alternativne terapije počivaju na shvatanju da priroda obezbeđuje izlečenje, a da joj čovek samo pomaže u tome. Ona je stara više stotina pa i hiljada godina i na nju se oslanja dve trećine ukupne svetske populacije, te je zbog toga i svetska zdravstvena organizacija aktivno počela da je podstiče kako bi dostigla svoj cilj da obezbedi zdravlje za što više ljudi u skorijem vremenu.

Brojni su razlozi za široko prihvatanje alternativne medicine i prirodnih terapija, među kojima dominira holistički pristup, gde savremena medicina ne retko prenebregava činjenicu da su bolesti, ne retko, psihosomatskog porekla, dok alternativna medicina pre svega radi na uspostavljanju premećenih ravnoteža funkcionisanja uma, duha i duše. Kombinovanje dobrih strana alternativnih terapija i i tehnološke medicine rezultira, u zdravstvenoj zaštiti, na više nivou, a pri tome vodi u smanjenje troškova. Ova saradnja se naročito ispoljavanja u oblasti zdrave ishrane, gde su mnoge alternativne metode i procedure prerasle u danas opšte priznate metode na kojima počivaju čitave grane prehrambene industrije.

Osnovni problemi i manjkavosti alternativne medicine su sadržani u sledećem:

- nedostatku adekvatnih kliničkih ispitivanja,- nemogućnosti sprovođenja kliničkih ispitivanja (tamo gde se

koriste nemerljivi parametri kao intuicije psihičke snage i slično),

- odsustvu adekvatnih kontrolnih grupa i striktno kontrolisanih kliničkih uslova,

- otporu klasične medicine prema alternativnoj čak i tamo gde neki alternativni lek ili metoda blagotvorno deluje na organizam, simptome ili samu bolest.

29

Alternativna medicina u svetu je karakterisana različitostima koje su geografski ili tradicijom uslovljene, te je otuda i status osoba koje se bave alternativnom medicinom raznolika od zemlje do zemlje i kraja do kraja. Kina i Indija su najbolji primeri intergrisanja tradicionalnih i zapadnih medicinskih sistema, a populacione migracije i razočaranost orotodoksnom medicionom, kao i visoke cene njenih usluga učinili su da je povećano interesovanje za holističku medicinu, prirodne terapije i zdrav život u ogromnoj ekspanziji u SAD.

- Etarsko telo ili super osetljivi svet

Stvarni svet je veći od onoga što ljudi svojim čulima opažaju. Pojedinci imaju sposobnost znanja i umenja da opažaju ovaj svet koje je super osetljivi ili nadčulni i to pomoću onoga što laički nazivamo intuicijom. Mnogi od postojećih, ali i nevidljivih nadražaja nemoguće je meriti danas raspoloživim metodama, no bez obzira na to, one su u alternativnoj medicini veoma izraženi. To se naročito odnosi na telepatiju, vidovitost, radioestezijska rašljarenja, rad sa viskom i sl.

Naša fizička tela su deo mnogo veće celine, te kao i sva živa materija, proizvode životnu energiju koje međusobno jedno na drugu deluju i jedno su drugima izložene. Ovo etarsko telo je viši nefizički svet, okružuje naše fizičko telo i kontroliše sve u njemu. Ono utiče na naše fizičko telo i prima uticaje od njega, a obzirom da nememo načina da ga direktno merimo, procenjujemo ga posredno. Struktura našeg fizičkog tela je u stalnom menjanju. Ono na anatomskom nivou predstavlja samo bezgranični skup energetskih polja koje utiču jedna na drugu, a koja je kontrolisana višim snagama tog etarskog ili super osetljivog sveta. Ovu kontrolišuću snagu etarskog sveta mnogi alternativnu medicinu koriste kao pomoćnu snagu za lečenje.

Pored osnovnih zakona uzroka i posledice, koju uočava i u fizičkom smislu najbolje leči klasična medicina, alternativna medicina tretira one posledice koje nastaju zbog promena u tom super osetljivom svetu, bazirajući se na tome da svaka stvar u realnom svetu ima i svoju super osetljivu dimenziju.

Mnoge od alternativnih metoda su do nedavno bile neprihvatljive za klasičnu medicinu, potom su ostale komplementarne, da bi danas prerasle u opšte prihvaćene metode širom sveta. Među ovim metodama izuzetno značajno mesto zauzima akupunktura.

- Akupunktura

30

Akupunktura je terapija koja se zasniva na načelu veza unutrašnjih telesnih organa i meridijana na površini tela koji predstavljaju zamišljene linije koje se dobijaju spajanjem pripadajućih akupnkturnih tačaka grupisanih u 12 grupa – meridijana.

Akupunkturnim procedurama se stimulišu akupunkturne tačke, najčešće tankim iglama, kada se menja aktivnost tačke, te tako utiče na odgovarajuće delove tela, organe i funkcije. Akupunktura je najuspešnija tamo gde se bolest nije još manifestovala u potpunosti ili kod reverzibilnih obolenja. Podjednako uspešno se koristi kako na istoku tako i na zapadu, samostalno ili u kombinaciji sa drugim terapijama, na klasičan način (iglama i ventuzama) ili uz pomoć elektrostimulativnih aparata i lasera.

- Aromaterapija

Podrazumeva kombinaciju masaže lica i tela uz korišćenje etarskih ulja koja se mogu utrljavati u kožu ili pak inhalirati, pa čak i uzimati oralno. Posle resorpcije, vanćelijskim tečnostima se šire svuda po telu, te na taj način ispoljavaju kako lokalno tako i opšte dejstvo koje proističe iz njihovih estarskih sadržaja, složenih alkohola, aldehida, ketona i terpentena. U metafizičkom smislu smatra se da prirodna ulja predstavljaju «ličnost biljke», te da imaju i dodatno dejstvo na psihu, emocije itd. Poznati su rezultati primene ekstrakta biljaka u lečenju ožiljaka, akni, strija i u zarastanju rana.

- Ajurveda

Ime dolazi semantički od reči «život i znanje» i predstavlja najstariju od svih medicinskih disciplina. Poreklom je iz Indije i predstavlja osnovu ortodokse današnje medicine. Prema ajurvedi ljudsko telo je sastavljeno od 7 tkiva i sve dok su one u ravnoteži osoba je zdrava. Na nastanak bolesti utiču: nepravilna ishrana, poremećena fizička aktivnost, seksualne navike, spavanje, klima, emocije, okolina, uzrast i pol. Ajurvedski lekar je spoj religije, nauke i medicinske prakse.

- Hiropraksa

Hiropraksa podrazumeva terapije koje se isključivo vrše rukama sa ciljem da se kičmeni stub i njegov odnos sa nervnim sistemom održe u optimalnom stanju, te tako ostvari dobro zdravlje bez hirurgije i lekova. Na zapadu je ovo struka za koju postoje univerzitetska školovanja u trajanju čak i duže od klasične medicine, a hiropraktičari kao i osteopate polaze od osnovnog postulata da moderan život, nepravilno držanje tela, stres i sl. izazivaju patološke promene koje imaju za posledicu kompleksne

31

poremećaje zdravlja. Osnovni ciljevi hiroprakse su ispravljanje poremećenog držanja tela, vraćanje poremećene funkcije kičmenih pršljenova i karličnih zglobova, kao i otklanjanje iritacije nerava koje za posledicu ima bol i poremećaje funkcije unutrašnjih organa.

- Terapija bojom - hromatoterapija

Predstavlja skup terapijskih metoda gde se preko reflektora ili generatora obojene tečnosti dozira određena talasna dužina svetlosti odnosno boja. Tako se na primer žuta koristii u terapiji šećerne bolesti, zelena kod gripa, plava kod zapaljenja i opekotina itd.

- Lečenje biljem

Lečenje biljem se vrši sa preko 10 hiljada biljaka njihovih delova ekstrakata, čajeva i drugih formi, gde je tokom duge istorije čovek kroz pokušaje i greške skupljao znanja o upotrebljivosti i korisnosti pojedinih biljaka u lečenju određenih oboljenja. Osnovni princip ove medicine počiva na tezi da je čovek u vezi sa biljkama koje ga okružuju, te da će mu u bolesnim stanjima pomoći biljke njegovog podneblja, što ovaj koncept stavlja iznad farmaceutske industrije koja funkcioniše na globalnom, a ne na lokalnom nivou.

- Homeopatija

Ovo je alternativna metoda lečenja koja počiva na tome da činioci koji kod zdravih ljudi izazivaju simptome bolesti, kod bolesnih upravo uklanjaju ove simptome. Dva su osnovna načela homeopatskog lečenja: «neka slično leči slično» i «lek je jači ukoliko je razblaženiji». Homeopatska terapija je bazirana na homeopatskim lekovima koje su nosioci kvaliteta određenih materija koje se nalaze u prirodi. Spravljaju se od materijala biljnog, ali često i mineralnog i životinjskog porekla. Ove materije se standardizovanim farmakološkim postupkom prerađuju u osnovnu, matičnu supstancu koja se potom razblažuje u odnosu 1:10 ili 1:100 u vodenom rastvoru. Ponavaljanjem ove procedure se dobija razblaženje kada matične supstance praktino nema u materijalnom obliku u rastvoru. Ovako se samo zadržava informacija o molekularnoj energetskoj strukturi koja je ugrađena u ovaj vodeni rastvarač. Tako voda postaje nosač informacije koja se nameće organizmu na njemu razumljiv način, što za posledicu ima korekcije metaboličkih procesa koji su povezani sa suštinom bolesti i koji omogućuju njen nastanak odnosno posle tretmana njeno izlečenje. Na taj način homeopatski lek preokreće tok bolesti u

32

suprotnom smeru, što za posledicu ima 10 puta brže ozdravljenje od trajanja nastanka bolesti i razvoja simptoma.

- Hipnoza

Ovo je stara metoda gde se hipnotisane osobe nalaze između sna i jave u stanju izmenjene svesti i gde se onda na bazi podložnosti sugestiji može pristupiti dubokoj regresiji i analizi te terapiji. Ona je načešće pomoćna tehnika uz lekove, i hiruške zahvate, a najuspešnija je kod lečenja, fobija, astme i nesanice.

- Makrobiotika

Metoda preventivno - terapijskog delovanja, bazirana na filozofiji drevnog Japana. Istovremeno predstavlja način života, ličnu filozofiju zdravog ponašanja i ishrane. Smatra da bolest nastaje usled neadekvatne ishrane, rada u nepovoljnim uslovima, lošeg sna i negativnog odnosa prema životu. Bolest dijagnostikuje na osnovu izgleda i oblika tela kao i na osnovu brojnih vrsta pulsa. Pravi diskriminaciju između Jin i Jan hrane, gde postoji kanonski odnos, od načina izbora do načina pripremanja i konzimiranja hrane.

- Radiestezija

Podrazumeva primenu dela svoje široke palete u dijagnostici oboljenja i izboru lekova, uglavnom homeopatskih, pomoću rašljarenja, viska i slično. Čovek poseduje energije koje pojačavaju neke vrste zračenja iz materije sa kojom se rašljari, te ovo ima za posledicu «dobijanja odgovora» na postavljeno pitanje vezano za istinitost nekog iskaza ili proveru nekog leka i njegove upotrebljivosti u konkretnom slučaju. Primenom radiestezije omogućava se i terapija koja se zove Radionik.

- Refleksologija

Podrazumeva skup metoda gde se dubinskom masažom, najčešće stopala, postavlja dijagnoza promena i postiže terapijski efekat na udaljenim organima. Klasična medicina ne poznaje veze između stopala i organa, te se stoga opravdano smatra da refleksologija svojim metodama stimuliše druge, neidentifikovane tokove energije u telu.

- Šijatsku masaža

Je oblik istočnjačke masaže i pritisaka čiji je cilj stimulisanje akupunkturnih tačaka ili meridijana. Šijatsku akupresura deluje na isti način kao i akupnktura stimulišući protok tečnosti i energije

33

kroz organizam i zato je jedna od retkih kontraindikacija prisustvo maligne bolesti.

- Terapija zvukom

Podrazumeva lečenje zvučnim talasima kojima se, kroz vibracije tkiva, ona dovode u normalno stanje. Osnovno načelo ove terapije sadržano je u tome da tkivo ima sopstvenu frekvenciju koja se može izmeniti primenom zvučnih talasa, te se stoga električnim aplikatorom zvuk isporučuje obolelom mestu, te se neutrališu nepoželjne frekvence koje ostvaruju patološki procesi, te se tako omogućava isceljenje.

- Joga

Joga predstavlja hiljadama godina star sistem čiji je cilj poboljšanje i razvoj fizičkih, metalnih i duhovnih komponenata čoveka kao celine.

Hatha joga predstavlja jogu discipline tela i najbliža je našem savremenom čoveku, tim pre što nije vezana ni za jednu religiju niti filozofki sistem. Njena osnovna poruka je da je telu kuća naše duše i da zato moramo brinuti o njemu. Vežbe su zasnovane na prirodnim potrebama tela za pokretom. Tamo gde nema pokreta prevladava bolest i konačno smrt. Pored vožbanja mišića u jogi se masiraju uvrću, pritiskaju i gnječe, a pri tome i natapaju krvlju unutrašnji organi takoda joga vežba čitavo telo i obezbeđuje njegovu optimalnu prokrvljenost. Joga je istovremeno i povratak sebi kroz samootkrivanje ispoljavanje i svesno korišćenje svega onoga što već postoji skriveno u nama. Mnoge joga vežbe su oponašanja igre male dece, bebe, životinja, i svih onih koji su najbliži prirodi. Cilj joge je potpuno samopoznavanje, samokontrola, uravnoteženost i harmonija. Njeni osnovni principi su:

- mentalni stav,- svesnost,- opuštenost,- sporo izvođenje pokreta,- usklađenost disanja i pokreta,- psihomentalno isključenje.

Joga se vežba polako, svesno, opušteno, usklađenih pokreta i disanja i uz odgovarajući mentalni stav. Samopribrana i neuznemirena osoba može pravilno vežbati jogu.

Vežbanje joge počinje vežbama zagrevanja koje se nazivaju čarane, a nastavljaju joga položajima koji se nazivaju asane. Kao krajnja posledica je cilj da se jogin oseća odlično, hoda lako, pravo i

34

gipko, da spava kao beba, prestaje da se lako zamara, postaje u svemu efikasniji, opušteniji, uravnoteženijih emocija, a um ne luta po prošlosti i budućnosti već je koncentrisan i prisutan tu, u sada i ovde.

35

BALNEOKLIMAKTOLOGIJA

Je medicinska disciplina koja se bavi uticajima prirodnih hemijskih i fizičkih činilaca spoljne sredine na ljudski organizam i mogućnostima njihove primene u medicinske svrhe.

Najšćeši korišćeni prirodni činioci su:

- Mineralne vode,- Peloid,- Ugljen dioksid,- Parcijalni pritisak kiseonika,- Hidrostatski pritisak,- Toplota i hadnoća.

Balneologija proučava mogućnosti korišćenja u medicinske svrhe balneoloških činilaca dok se humana bioklimatologija bavi odnosom organizma čoveka i stanja spoljne sredine (vreme i klima) i njihovim odnosom sa zdravljem i bolešću.

Bioklimatologija proučava je samo delovanje fizičkih i hemijskih faktora spoljnog sveta na živa bića već i obratno kako ona deluju na spoljašnju sredinu.

Fitobioklimatologija se bavi odnosom biljnog sveta i sredine a zooklimatologija odnosno životinskog sveta i sredine.

Medicinska meteorologija se bavi odnosno ljudskog organizma i kratkotrajnih vremenih odnosa dok se medicinska klimatologija bavi odnosnm čoveka i dugotrajnih vremenih pojava tj. klime.

Glavni činioci koje koristi humana bioklimatologija su:- temeratura vazduha (srednja i godišnja)- sastav i prozračnost vazduha,- dužina izloženosti sunčevom zračenju,- stanje vetrova koji menjaju klimatske uslove: temperaturu,

valžnost vazduha,- atmosferski pritisa,- atmosferski elektricitet.

Banjska klimatska lečilišta su mesta u kojima se provodi specifičan vid lečenja i rehabilitacije i oni se sastoji iz sledećih:

- Higijensko-dijetetskog režima,- Medikamentoznog lečenja,- Primene balneo-procedura,

36

- Dozirane primene klimatskih činilaca i procedura,- Dozirane fizičke aktivnosti.- Fizikalne terapije i prevencije.

Prirodna lečilišta se mogu podeliti po dve osnovne kategorije gde se u banjskim lečilištima primenjuje balneološki činioci u trajanju do oko 3 nedelje klimatskih lečilišta gde primena klimatskih faktora čini doza lečenja u trajanju od 4 nedelje i više.

Lečenje balneološkim činiocima se najčešeć čini kroz:

- kupanje u mineralnoj vodi,- pijenje mineralne vode,- oblaganje peloidom,- inhaliranje lekovitih gasova. -Dok lečenje klimatskim faktorima podrazumeva:

- aeroterapiju,- helioterapiju,- talasoterapiju,- visinsku terapiju, itd.

PRIRODNE MINERALNE VODE

Čine vode koje zahvaljujći svojim fizičkim osobinama i hemijskom sastavu mogu da se koriste za preventivu i lečenje bolesti. One se karakterističkih organoleptičkih osobina i određenog fizičko-hemijskog sastava sa propisanim najmanjim količinama čvrstih rastvorljivih sastojaka i najvišim koncentracijama ugljen dioksida kao i bakteriološki ispravne.

Lekovite vode koje se koristi u cilju lečenja, po kriterijumima mineralizacije i temperature dele se na:

- minralne vode u užem smislu,- termalne vode,- termomineralne vode, koje se mogu koristiti i kao stone i

kao lekovite.

Geološka građa i geološki događaji uslovljavaju pojavu termalnih i mineralnih izvora u konkretnoj tektonskoj oblasti. Naša zemlja je bogata termalnim i mineralnim vodama koje prema poreklu mogu biti površinske, dubinske i fosilne, a prema genezi mogu biti atmosferskog ili morskog porekla kao i nastale prelaskom vezane u slobodne vode.

37

Za fizička svojstva i hemijski sastav mineralnih voda, sa terapijskog gledišta važni su:

- hemijski sastav,- pH,- ukupna mineralnizacija,- prisustvo rastvorenih gasova,- temperatura,- radioaktivnost,- organoleptička svojstva,- organski i mikrobiološki sastav.

Osnovu fiziološkog delovanja balneoloških činilaca čini sledeće:

- lokalne promene izazvane neposrednim uticajem mehaničkog, termičkog i hemijskog prirodnog faktora na kožu i sluzokožu,

- promene u ekstracelularnoj i intracelularnoj tečnosti organizma,

- složene reakcije prilagođavanja aktiviranjem mehanizama nastalih nadraćžajem termoreceptora, mehanoreceptora kože i drugih receptora organizma.

Baleoterapijski činioci se u osnovi primenjuju na tri načina:- ekterno: kupanje, vežbe u bazenu (hidrokineziterapija)

podvodna ekstenzija,- interno: pijenje. Orošavanje, gastrična lavaža, klizma,- inhaliranjem mineralnih voda i gasova (u vidu aerosola).

Osnovne indikacije za balneoterapiju su sledeći:- kadriovaskularne bolesti,- oboljenja respiratornih organa,- bolesti gastrointestinalnog trakta- bolesti metabolizma,- bolesti lokomotornog aparata,- bolesti urinarnog trakta,- ginekološka oboljenja,- neuropsihijatrijske bolesti,- hronična trovanja teškim metalima,- kožne bolesti,- dečija oboljenja.

Dok opšte kontraindikacije za balneoterapiju predstavlja sledeće:

- akutna oboljenja,- infektivne bolesti,- aktivni tuberkolozi procesi,

38

- maligni tumori,- hronične bolesti u stadijumu pogoršanja,- venerične bolesti.- Parazitna oboljenja,- obilna i česta krvavljenja,- kaheksije,- graviditet.

Balneoklimatološko lečenje, pored balneoklimatskih činilaca uključuje još :

- higijetetsko dijeteski režim koji podrazumeva kontrolisanu i doziranu pravilnu ishranu i/ili dijetu sa propisanim režimom dnevnih aktivnosti, odmora i sna,

- fizikalnu terapiju gde se kroz udruženu i istovremenu primenu balneofizikalnih postupaka potencira efekat delovanja balneoklimatskih činilaca,

- zdravstveno vaspitni rad,- sportsko rekreativne aktivnosti.

DELOVANJE GLAVNIH KLIMATSKIH ELEMENATA VREMENA I KLIME NA ORGANIZAM ČOVEKA

Uticaj racijacije na čoveka

Brojni su klimatski elementi koji deluju na organizam čoveka. Značajno mesto među njima zauzimaju ultraljubičasti, vidljivi i infracrveni zraci koji svaki na svoj način deluju na ljudski organizam. Dobra svojstva ultraljubičastih zraka, koji imaju baktericidno dejstvo je pre svega u tome što provitamin D u koži transformišu u vitamin D3. međutim ovi zraci mogu izazvati i crvenilo, opekotine kože, plikove, kao i promene opšteg stanja. zraci vidljivog dela spektra izazivaju ljudskom oku osećaj boje i imaju posebno mesto u hromatoterapiji. Infracrveni zraci, povišavajući temperaturu tela mogu u njmu izazvati mnoge fiziološke i patološke promene.

Insolacija

Predstavlja značajan klimatski elemenat koji kroz brojne efekte čini sunčevo zračnje mnogostruko vrednim kako u svrhu lečenja tako i za potrebe turizma i sl.

Uticaj temperature vazduha na organizam

U zavisnosti od nivoa relativne vlažnosti u vazduhu uticaj temperature vazduha na organizam može biti značajno različit kao

39

npr. u uslovima omorine ili povećanom rashlađivanju. Temperatura vazduha je glavni faktor koji nadražuje receptore gde putem nervnih impulsa ovakve informacije u vidu signala stižu do mozga te povratno utiču na brojne biohemijske procese u organizmu. Najpovoljini uslovi za život čoveka su tamo gde je temperatura vazduha oko 20 stepeni a relativna vlažnost oko 60%.

Među brojnom faktorima na zdravstveno stanje čoveka značajno utiču i sledeći elementi:

- padavine,- vazdušni pritisak,- vetrovi, a posebno jaki, suvi i severni, istočni vetrovi, fen

(koji spada među najsuvlje vetrove na svetu)

Vremenske promene i njihov uticaj na čovečiji organizam

Nagle vremenske promene organizmu izazivaju različite reakcije koje su individualno uslovljene tako da postoje i osobe koje imaju izraženo meteoropatske karakteristike kao i one osobe koje predosećaju promene vremena i brže neko što to čine meteorološki instrumenti.

Delovanje klime na organizam čoveka

Klima je podložna neznatnim promenama u okviru ekstremnih vrednosti klimatskih elemenata na određenoj teritoriji; kompleksan uticaj na zdrave i bolesne ljude.

Primorska klima obuhvata elemente dve vrste:podražujuće (stimulativne) i umirujuće (sedativne)

Stimulativni elementi su: vetar koji deluje masažom i hlađenjem kože, svetlost – podstiče fiziološke procese, jonizacija vazduha povoljno utiče na osmotske razmene,

Sedativni elementi su: relativno jednolična temperatura vazduna, ujednačenost relativne vlažnosti vazduha i stabilnost vazdušnog pritiska.

Planinska klima se u osnovi deli na alpski klimat, tj. na klimu većih visina od 1200-2000 m. Kao što je kod nas npr. Kopaonik. Preporučuje se anemičnim osobama mlađim plućnim bolesnicima, rekovalescentima, osobama sa ranama, rahitičnoj deci i osobama sa poremećenim krvnim pritiskom. Zatim postoji klima srednjih visina od 600-1200 m. tzv. subalpski klimat kao što su kod nas Zlatibor, Zlatar, Tara, Rudnik i sl. Koji se preporučuje astmatičarima, bolesnicima sa plućnom tuberkolozom, kao i u

40

slučaju mnogih horničnih bolesti. Klima malih visina kao što je kod nas na Fruškoj Gori ili Avali je klima visine od 300-600 m. koja se preporučuje pri lečenju hroničnih oboljenja disajnih puteva, šećernoj bolesti, posle infarkta miokarda itd.

41

HIGIJENA

Higijena je preventivna medicinska nauka koja se bavi izučavanjem i saniranjem štetnih činilaca po psihofizičko zdravlje čoveka. Po definiciji svetske zdravstvene organizacije zdravlje pored odsustva bolesti ili nesposobnosti zahteva i psihičko, društveno i fizičko blagostanje. Da bi se zdravlje očuvalo i omogućio dobar psihofizički razvoj čoveka potrebno je poznavanje brojnih činilaca rizika kao i preventivno delovanje i rad na uklanjanju ovih nepovoljnih faktora.

Brojni su nepovoljni higijenski činioci koji deluju na čoveka a među njima se posebno izdavajaju sledeći:

- neadekvatna ishrana,- nehigijensko vodosnabdevanje i stanovanje- nepovoljna radna i životna sredina,- loši ekonomski uslovi života,- uticaj mnogobrojnih aerozagađivača - uticaj buke i vibracija, zračenja,- stanje stresa i nemogućnost adekvatnog mentalnog

funkcionisanja.

Čovek je neraskidivo vezan za svoje okruženje kako neposredno tako i šire gde zemljište predstavlja jedno od bitnih ekoloških elemenata i neposrednu životnu sredinu. Otuda je zagađenje zemljišta veoma bitan higijenski činilac.

Zagađenje zemljišta nastaje: Onda kada dolazi do promene prirodnih hemijskih, radioloških i bioloških osobine usled čenjanja prirodnih sastojaka. Ovo je posebno aktuelizovano pojavom novih sintetskih materija koje remete odnose u prirodi i prevazilaze mogućnosti samoprečišćavanja.

Zagađenje zemljišta nastaje deponovanjem čvrstog otpada, plavljenjem otpadnim vodama ili taloženjem materija iz zagađenog vazduha. Zagađujuće materije po svojoj prirodi mogu biti neorganske, radioaktivne, organske i infektivne, a zagađenje prema svom izvoru može biti komunal no ili industrijsko.

Autopurifikacija zemljišta je proces samoprečišćavanja koji se odvija stalno i u najvećoj meri zavisi od strukture prisutne mirko-flore, flore i faune. Veoma je bitno postojanje zona nezagađenog zemljišta odakle ove vrste mogu da rekolonizuju zagađeno zemljište i pokrenu prirodne procese samoprečišćavanja. Razgradnja organih materija se dešava putem kumifikacije i procesa truljenja.

42

Mere sprečavanja zagađenja zemljišta između ostalog podrazumevaju sledeće:

- sprovođenje i kontrolisanje tehnoloških procesa kojima se smanjuje emisija zagađujućih materija,

- povećanje procesa recikliranja,- odgovarajući procesi sagorevanja,- efikacno odlaganje nerazgradivog otpada u industriji,- zaštita od infektivnog otpada zdravstvenih, veterinarskih i

komunalnih ustnova,- permanentna asanacija terena.

HIGIJENA STANOVANJA

Čovek najveći deo života provodi vezan za svoj stan za koji ga vezuju potreba za sigurnošću, potreba za pripadanjem, mikrosocijalnoj sredini (porodici i susetstvu) biološko seksualne potrebe, kao i potrebe odmora i sna. Po tipu stambene kulture stanovanje se može podeliti na semiruralni i ruralni tip, gde je za prvi karakteristična neplanska gradnja sa higijensko-epidemiološki nepovoljnim uslovima za stanovništvo i okolinu dok ruralni tip predstavlja seosko naselje nastalo planski sa zadovoljavajućim uslovima kako za stanovanje tako i za seosku proizvodnju.

Sledeći tip se semiurbani tip koji je vezan za periferiju grada ili razvijene poljoprivredne regione sa višim nivoom higijene od prethodnih. Urbani tip higijene stanovanja se formira u okviru gradova gde se mahom živi u zgradama koje se postavljene urbanizovano u nizu ili paviljonski, dok se ultraurbani tip vezuje za životni stil svetskih metropola gde je tehnička opremljenost dovedena do savršenstva a stan služi isključivo za odmor i intelektualno relaksativne delatnosti.

Higijenski stan

Osnovna fukcija stana je zaštita od atmosferskih prirodnih činilaca i veštačkih aero zagađenja, očuvanja fizičkog i psihičkog zdravlja kao i radne sposobnosti. Postoje standardi koji propisuju potrebe definisane prostorom – površinom, kubaturom kao i optimalnim položajem stana i njegovih pojedinih delova, stepenom osvetljenosti, zaštićenosti od vetra, grejanjem i sl. To takođe podrazumeva i odnos prirodne i veštačke osvetljenosti kao i propisane meksimalne nivoe buke tokom dana i tokom noći. Na žalost veoma veliki broj ljudi stanuje u nehigijenskim uslovima u stanju prenaseljenosti i nezadovoljavajućih mikroklimatskih faktora sa povišenom vlažnošću, bukom, zaprašenošću i sl. Ovo za posledicu ima povećani morbiditet i mortalitet od «bolesti

43

siromaštva» kao što su tuberkoloza, upale pluća, astma, reumatizam, rahitis i sl.

Značaj buke i vibracije

Buka i vibracija predstavljaju značajne higijenske faktore tim pre što utiču na mnoge fiziološke funkcije i to kako direktno preko slušnih organa, mozga i žlezda sa unutrašnjim lučenjem tako i preko posredičnog hroničnog stresa, poremećaja spavanja, povišenja krvnog pritiska i pOremećaja mentalnog zdravlja manifestovanog glavoboljama, napetošću, razdražljivošću, umorom i depresivnim raspoloženjem.

Prilikom dugotrajnog izlaganja buci većoj od 90 dB i frekvencijama ispod 500 Hz dolazi do tzv. vibroakustične bolesti. Ona se odvija i tri faze gde se u prvoj se manifestuju nespecifične pojave i povećana incidenca povreda, u drugoj fazi stanokardije česte infekcije i premor, a u trećoj fazi dolazi do ozbiljnih psihičkih promena u vidu anksioznosti ili depresije, javljaju se glavobolje otporne na terapiju, povećava se incidenca morbiteta, javlja se čir na dvanaestopalačnom crevu, spastička obolenja debelog creva i sl.

Mere zaštite od buke se sprovode na čitavom putu od mesta gde se stvara puta preko puta prenosa zvuka sve do čoveka primaoca. Ove mer emogu biti kako opšte i kolektivne tako i individualne i medicinske uključujući i profesionalnu orijentaciju i selekciju i peridočna audiometrijska merenja i preglede.

Ultrazvuk

To je zvuk frekvence iznad 20 kHz koji je nečujan za čoveka ali ima značajan biološki efekat. Gde u organizmu dolazi do pretvaranja zvučne energije u toplotnu odnosno do zagrevanja tkiva. Ovo pri dužem izlaganju dejstvu ultrazvuka može dovesti do brojnih funkcionalnih smetnji.

Infrazvuk

Infrazvuk je zvuk gde se talasi ispo 16 hZ koji su takođe nečujni za čoveka ali se mogu osetiti kao prateća pojava prilikom izlaganja vibracijama, gde dugotrajna izlaganja infrazvuku daju funkcionalno iste smetnje kao kod ultrazvuka.

Vibracije

Predstavljanju oscilatorna kretanja čestica na nekom čvrstom telu i fluidu. Da bi ispoljile svoj efekat na čoveka neophodno je da

44

vibrirajuća površina bude u kontaktu sa ljudskim telom, a najčešći izvori su trasportna vozila i vibrirajući alati. Dejstvo vibracije je najčešće lokalno na šake a može biti i na celo telo gde se patogenost mehanizma delovanja zasniva na fenomenu rezonance. Sva tkiva u organizmu imaju svoje karakteristične frekvencije oscilovanja, koje mogu biti narušene prevashodno u onim tkivima koja dolaze u rezonanciju sa spoljašnjim rezonatorima. Mere zaštite su kako medicinske tako i tehničke.

Higijenski značaj vode za piće

Većina sadržaja ljudskog tela predstavlja voda, te njen nedostatak tesno je povezan sa ljudskim zdravljem odnosno bolešću. Zagađenje vode je danas sve prisutnije širom zemaljske kugle te je to sve akutiniji problem čovečanstva. Daas su zagađenja vode najčešća usred primene veštačkih đubriva i pesticida u seoskim sredinama, kao i nepravilnog odlaganja otpada, pre svega teških metala i policikličnih aromatičnih ugljovodika u idnustrijskim zonama hemijsko zagađenje površinskih voda odražava se i na dubinske vode koje nemaju mogućnost samoprečišćavanja pa je njihovo čišćenje teško, skupo a često i nemoguće.

U higijenskom smislu pijaća voda igra izuzetno značajnu ulogu u ljudskom životu a njen kvalitet zavisi od izvora i njegove zaštite, od načina prerade vode i održavanja distributivnog sistema. Standardni proces prerade vode podrazumeva četiri faze:

- koagulacija,- sedimentacija i flotacija,- filtracija,- dezinfekcija.

Kako voda predstavlja osnovni konstitutivni elemenat i kako njena količina u organizmu zavisi od uzrasta, pola i vrste tkiva. Njene fizičko-hemijske osobine biološka ispravnost organoleptička svojstva, količina i periodika unošenja direktno utiču na zdravlje organzma. U ljudskom telu ona se nalazi u vidu intracelularne i ekstracelularne tečnosti gde je intravaskularna, intersticijalna i transcelularna. Njene prosečne potrebe su oko 2 – 3 litra za odraslu osobu adekvatne telesne mase. Čovek bez vode izdržava relativno kratko jer vode predstavlja kako nosač hranljivih materija i produkata metabolične razgradnje tako i medijum za hemijske reakcije. Ona održava oblik ćelije, učestvuje u regulisanju telesne temperature, i održanju homeostaze opšte.

Dehidratacija nastaje onda kada se nedovoljno unosi voda i predstavlja ekscesivni gubitak tečnosti koji vodi u deficit vode i hipovolemiju, a najčešće nastaje kod visoke temperature,

45

opekotina, povraćanja, proliva i krvarenja. Neretko nastupa i smrt usled dehidratacije i to onda kada je gubitak vode nadmašio 15-25% mtelesne mase.

Lična higijena

Lična higijena je deo opšte higijene, objedinjuje osnovna naučna pravila i norme koje se odnose na očuvanje zdravlja jedinke, njen harmonični psihofizički ravoje, dobro podnošenje uticaja činilaca spoljašnje sredine i poboljšanje njene radne sposobnosti.

Higijena kože

Koža je važan zaštitni organ, štiti organizam od mehaničkih, termičkih, hemijskih uticaja, od prodiranja mikrobioloških agenasa kao i od naglih promena mikroklimatskih uslova spoljašnje sredine. Preko receptora na površiti kože čovek prima različite signale koji mu služe za orijentaciju.

Čistoća kože utiče na:

Razmenu materija, disanje, termoregulaciju, imunogenezu, stvaranje pigmentacije, vitamina D, enzima, održavanje pH i elektroličkog balansa organizma. Pri pojavi nečistoće sve navedene funkcije su suprimirane. Zatvaraju se kožne pore sljuštenim epitelom, znojem, sekretom lojnih žlezda, bakterijama, glivicama, a razvija se i neprijatan miris kože. Nastaju iritacije, dermatitis, folikulitis i druge kožne bolesti.

Za higijenu kože najdelotvornije je kupanje u toploj vodi pri temperaturi od oko 32 stepena kada se u organizmu dešavaju poželjne i povoljne promene u smislu proširenja krvnih sudova kože, pojaćane plućne ventilacije uz pojačan rad srca i lučenje znoja. Prilikom sapunjanja stvaraju se suspenzije i emulzije kojima se otklanja i nečistoća koja je nerastvorljiva u vodi. Preporučuje se neutralni ili slabo kiseli sapuni pH između 5,5 i 7.

Higijena odeće i obuće

Odeća reguliše odavanje toplote i tela čoveka i predstavlja zaštitu od neprijatnih meteoroloških uslova, infekcije i mehaničkih povreda. Odeća mora da zadovoljava nekoliko osnovnih higijenskih principa:

- da odgovara spoljanšnjim uslovima sredine, stanju organizma i poslu koji osoba obavlja,

- da je laka, elastična, meka i estetska,- da ne ograničava pokrete,,

46

- da se lako oblači i skida,- da se lako pere i održava, - da je trajna i da se pri nošenju ne menja.

Higijensko osveteljenje

Vidljiva svetslost je elektromagnetska radijacija telesnih dužina od 400 -780 nm. na koje reaguje mrežnjača ljudskog oka. Izvan ovog spekra se nalaze ultravioletni i infracrveni spektar zračenja.

Sunčeva svetlost predstavlja spektar svih talasnih dužina i izvor je prirodnog (dnevnog) osveteljenja. Pored prirodnog postoje i veštačka i kombinovana osvetljenja. Za pravilno funkcionissanje organa vida – oka ravnomerno i difuzno dnevno svetlo je najoptimalnije osvetljenje. Neadekvatno osvetljenje direktno utiče na radnu i životnu sposobnost čoveka, njegov energetski nivo i značajan deo homeostaznih mehanizama.

MENTALNA HIGIJENA

Mentalna higijena je danas samostalna nauka koja koristi znanje o čoveku sa osnovnim ciljevima da:

- Spreči pojavu mentalne bolesti,- Očuva mentalno zdravlje,- Omogući pun i harmoničan razvoj ličnosti.

Ona radi na primarnoj, sekundarnoj i tercijalnoj prevenciji zdravlja kao i na njegovom unapređenju i zaštiti.

Primarna prevencija se zasniva na:

- sprečavanju mentalnih bolesti,- omogućavanju punog rasta i razvoja ličnosti.

Sekundarna prevencija:- rano dijagnostikovanje i terapijsko delovanje.

Tercijalne:Suzbijanje i ograničavanje posledica bolesti u cilju ponovnog uspostavljanja sposobnosti koje su zbog bolesti izgubljene kao i da se maksimalno sačuvaju one koje su ugrožene.

Osnovni cilj i zadatak zdravstvenih službi je sekundarna prevencija dok su primarne i tercijalne u domenu šire društvene zajednice.

Ciljevi mentalne higijene su:

47

- ublažiti najbolnije i najteže doživljaje u krizi i ubrzati njeno razrešenje. Iz ovog cilja razvijaju se psihoterapijske tehnike nazvane «intervencija u krizi».

- Sprečiti po duševno zdravlje rizična razrešenja krize u situacijama kada se krize mogu pretpostaviti. Iz ovog cilja izrasle su MH strategije putem koji se ljudi «pripremaju» za potencijalni krizogeni životni događaj (porođaj, operacija),

- pripremanje «učenje» i «vaspitavanja» ljudi da na krizne i rizične situacije reaguju adaptaciono. Iz ovog cilja pružaju se mogućnosti psiholozima da pomognu ljudima u savladavanju veština menjanja navika, kontrole itd.

Primarna prevencija ima za cilj da smanji spoljašnje okolnosti koji imaju krizogeni efekat. U širem smislu to znači da poveća otpornost na stresne, krizne događaje koje remete ravnotežu ličnosti. Model prevencije se zasniva na:

- bazičnim potrebama,- kriza (kratkotrajni gubitak psihičke ravnoteže izazvan

gubitkom ili ugrožvanjem bilo koje od bazičnih (fizičke, psihosocijalne i sociolulturne) potreba).

Krizne situacije mogu proisteći iz više kategorija razloga:

- prirodne sredine (zemljotres, požar, poplava),- socijalne (smrt bližnjeg, razvod),- biološke (bolest, operacija i sl.).

U razvoju svake krize razlikuju se 4 faze ili stepena:

- osoba pokušava da kriznu situaciju razreši na način koji je koristila ranije,

- javlja se anksioznost, osećanje bespomoćnosti i poremećaj sna,

- tenzija raste, pokušava se sa rešenjem problema putem pokušaja i pogrešaka (simptomi npr. impotencija, pojava magijskog mišljenja...),

- dolazi do rasta tenzije sve do tačke sloma.

U osnovi sve krize se mogu podeliti na:

1. razvojne krize,2. slučajne ili akcidentne krize.

Smatra se da ono što traje duže od 6 neselja više nije kriza već bolest.

48

Kriza može da se javlja na nekoliko nivoa i to:

- na kognitivnom nivou kada dolazi do intelektualne neefikasnosti, poremećaja koncentracije i rasuđivanja,

- na emotivnom nivou kada je praćena primarnim strahovima tipa napuštenosti i bespomoćnosti, separacionim strahovima uz gubitak realnosti samopoštovanja i osećaj bespomoćnosti,

- na bihevioralnom nivou kada se direktno odražava na ponašanje u vidu slabije motorike, poremećaja govora, sna, apetita, seksualnog nagona i sl.

U osnovi postoje tri načina razrešenja krize:

1. rešavanje na patološki način tj. «da se sklizne u bolest», neuroze, psihoze itd,2. povratak na raniji nivo funkcionisanja – ponovno uspostavljanje ravnoteže,3. «kreativni skok» kada čovek postaje zreliji, mudriji, samosvesniji, bolje orijentisan, kada gradi budućnosti na bazi izvlačenja iskustva iz konkretne krize.

Način izlaska iz krize je pokazatelj mentalnog zdravlja.

To kako će razrešiti krizu zavisi od:- psihofizičke kondicije, koja se odnosi na harmonični rast i

razvoj dokrizne situacije, - sociopsihološki faktori,- obaveštenost pojedinca o mogućoj krizi,- preventivno terapijske pomoći u krizi.

Menatlna higijena i pravovremeno sprovođenje psihoterapijskih postupaka ima za cilj i ideal mentalno zdrave ljude koji kao takvi su:

- srećniji, - zadovoljniji,- sposobniji za bliskost, ljubav, seks i - uspešniji u učenju i profesiji.

Da bi se dostigla i očuvala psihička stabilnost i mentalno zdravlje potrebno je između ostalog značajno mesto ustupiti psihoedukaciji i mentalnom treningu.

UPRAVLJANJE STRESOM

49

STRES – ŠTA JE TO?Stres predstavlja skup nespecifičnih reakcija u cilju

prilogađavanja izmenjenim uslovima spoljašnje sredine. Iako prividno izgleda kao skup haotičnih reakcija, stres je u suštini opšti adaptacioni odgovor organizma onda kada je on izložen bilo kakvm poremećaju nekog od činilaca tzv. homeostaze. Onda kada je organizam primoran da koristi sve svoje odbrambene mehanizme, govorimo o opštem adaptacionom sindromu, odnosno o stresu.

Činioci koji izazuvaju stres nazivaju se stresorima, opšti odgovor organizma kroz njegove nespecifične reakcije predstavlja stres, a ispoljavanje tog stanja je stresna reakcija.

Aktivan i izraženo stresogen život učinio je da danas o stresu govorimo kao o bolesti savremenog čoveka početka dvadesetprvog veka, od koje nije više niko pošteđen. Reakcija na stres su individualno uslovljene i zavise od praga osetljivosti, koji je različit od čoveka do čoveka.

U organizmu svakog od nas postoje adaptacioni sistemi koji se posebno angažuju u stresu, a među kojima dominantno mesto zauzimaju endokrini i nervni sistem. Oni pomažu čoveku u prilagođavanju na stalne promene i nove situacije. Tajna ravnoteže i usmerenog i kontrolisanog adaptativnog reagovanja na stres je upravo tajna zdravlja, sreće i uspeha svakog pojedinca. Za uspešno prevazilaženje stresa, potrebna je dobra informisanost, dobro poznavanje uzroka stresa, njegovih simptoma, manifestacija i posledičnih rekacija i poremećaja, kao i primena preventivnih terapijskih - antistresnih tehnika koje za posledicu imaju bržu, lakšu i adekvatniju adaptaciju na stalno promenljive faktore u nama i oko nas.

UZROCI STRESA Postoje brojne podele uzroka stresa, koji se grubo mogu

svrstati u nekoliko kategorija. To su: briga, nedostatak jasnih ciljeva i svrhe života, nedovršeni posao, strah od neuspeha, strah od odbacivanja, negiranje, gnev (bes), kao i fizički agensi (buka, elktromagnetna zračenja npr.) među koje spada i neadekvatna ishrana (kako neadekvatna po sastavu, tako i po količini i neadekvatnoj pripremi).

ZNACI STRESA

Kao što je stres skup nespecifičnih reakcija organizma, tako su i njegovi znaci - simptomi nespecifični i iskustveno, manje-više svima dobro znani. Među znacima stresa posebno se ističu sledeći: crvenilo ili bledilo kože i vidljive sluzokože; izraženije znojenje, suvoću usta, grčeve u stomaku; zujanje u ušima, ošamućenost i različite stepeni nesvestice; zbunjenost, slabo upamćivanje, prostorno-vremensku dezorijentisanost; svađalačko raspoložnje,

50

neravnomerno disanje i zamuckivanje u govoru; opšta napetost i zategnutost mišića; poremećaji rada srca, uz njegovo učestalije lupanje; gubitak apetita; podrhtavanje prstiju; povećanu sklonost plućnoj astmi i kožnim zapaljenjima; smanjenje ili gubitak seksualnih želja; umor, nesanica, agresivnost (kako verbalna, tako i motorična) itd.

Svako je u mogućnosti da, nakon što se detaljnije upozna sa znacima stresa, iste i prepozna, te da se i lično odredi prema postojanju i izraženosti stesa u datom momentu. Odavno je poznato da produženi stres može prerasti u tzv. hronični stres koji za posledicu ima brojne forme psihosomatskih bolesti ili promena, te je stoga neophodno, pored sprečavanja nastanka stresa, aktivno preduzimati mere ličnog i neposrednog angažovanja na sprečavanju i umanjenju štetnih posledica stresa kroz konkretne, celishodne i svrsishodne aktivnosti.Da bi se stres maksimalno smanjio i gdegod je to moguće, sprečio u svom nastanku, potrebno je biti svestan njegovog prisustva i njegovih simptoma. Zato, upoznajte svoje granice tolerancije i kontrolišite svoje zdravlje.

ISHRANA I STRES

Ishrana predstavlja značajnu komponentu homeostaze i sama po sebi može značajno da utiče na efekte stresora odnosno načine i intenzitete delovanja negativnih posledica stresa na naše zdravlje.

Stručnjaci se slažu u tome da pravilna ishrana sa aspekta prevencije stresa podrazumeva ishranu u kojoj su voće i povrće zastupljeni sa minimum 70%. Ovakva ishrana treba da sadrži što više žitarica i što manje masnoća. Pravilni, uredni i neopterećujući obroci, obogaćeni potrebnim količinama vitamina, minerala i oligoelemenata, predstavljaju značajnu komponentu skoro svih antistresnih aktivnosti. Na taj način se podižu nivoi vitalnosti raste kvalitet života. Sa aspekta ishrane to podrazumeva i sledeće:

izbegavati beli šećer i proizvode od belog brazna, izbegavati masnu i slanu hranu, konzumirati što više integralnih žitarica, soje, pasulja

i sočiva, jesti obroke bogate sirovim ili termički kratko

tretiranim povrćem, jesti puno svežeg sezonskog voća, smanjiti unos kafe, duvana i alkohola, i ishranu adekvatno kombinovati sa fizičkim

aktivnostima, rekreacijom i odmorom.

UMESTO ZAKLJUČKA

51

Stres je sastavni deo života. Kako je nemoguće živeti bez stresa, mudrost je naučiti kako da se njegovi negativni efekti učine što manjim, kako da se sa njim saživimo, kako da u tom procesu stalno pobeđujemo, uspostavljajući naše fizičke, mentalne, duhovne i socioemocionalne ravnoteže.

Obzirom na to da stres može značajno uticati na smanjenje kvaliteta života, poslovne i opšte životne efikasnosti i efektnosti, potrebno je preduzimati aktivne korake da se negativni efekti svedu na minimalnu meru.

Neophodno je sticati potrebna znanja i ovladavati tehnikama borbe protiv stresa, kao i preduzimati samostalne korake prevencije, među kojima pravilna ishrana odgovarajućom, zdravom i na adekvatan način pripremljenom hranom, pretstavlja neizostavni korak.

ISHRANA I STRES

Ishrana predstavlja značajnu komponentu homeostaze i sama po sebi može značajno da utiče na efekte stresora odnosno načine i intenzitete delovanja negativnih posledica stresa na naše zdravlje.

Čitave medicinske i paramedicinske oblasti i discipline se bave pitanjima pravilne ishrane i njenim raznim aspektima i svi se slažu u tome da pravilna ishrana sa aspekta prevencije stresa podrazumeva ishranu u kojoj su voće i povrće zastupljeni sa minimum 70%. Ovakva ishrana treba da sadrži što više žitarica i što manje masnoća. Pravilni, uredni i neopterećujući obroci, obogaćeni potrebnim količinama vitamina, minerala i oligoelemenata, predstavljaju značajnu komponentu skoro svih antistresnih aktivnosti. Na taj način se podižu nivoi vitalnosti raste kvalitet života. Sa aspekta ishrane to podrazumev i sledeće:

izbegavati beli šećer i proizvode od belog brazna, izbegavati masnu i slanu hranu, konzumirati što više integralnih žitarica, soje, pasulja

i sočiva, jesti obroke bogate sirovim ili termički kratko

tretiranim povrćem, jesti puno svežeg sezonskog voća, smanjiti unos kafe, duvana i alkohola, i ishranu adekvatno kombinovati sa fizičkim

aktivnostima, rekreacijom i odmorom.

ISHRANA

52

Živimo u vremenu koje u značajnoj meri karakterišu izmenjeni uslovi života i rada, novostečene navike i mnogi uzročnici stresa kojI u značajnoj meri doprinose sve lošijem zdravstvenom stanju stanovništva. Danas se u našoj zemlji većina stanoviništva neadekvatno hrani, te otuda i ne čude nalazi po kojima je skoro polovina populacije gojazna, dok četvrtina boluje od povišenog krvnog pritiska, a dve petine od kardiovaskularnih bolesti. Istraživanja tkodje pokazuju da u Srbiji ima oko četiristotinahiljada obolelih od šećerne bolesti, dok je preko njih sto dvadeset hiljada na insulinskoj injekcijskoj terapiji. U našem neposrednom okruženju, od bolesti srca i krvnih sudova boluje svaki treći stanovnik, a približno isti procenat je onih kod kojih se mogu naći izraženi simptomi hroničnog stresa. Otuda je i prirodno sve izraženije interesovanje za pravilnu i zdravu ishranu, koja pretstavlja predmet zanimanja, kako medicinskih krugova, tako i sve većih delova ukupne populacije uopšte.

Jednu od najvažnijih komponentni u borbi protiv bolesti predstavlja pravilna ishrana čiji je preduslov skup pravilnih navika vezanih za vrste i srazmere namirnica u ishrani, a istovremeno i njihova adekvatna priprema u cilju očuvanja, kako energetskih i gradivnih, tako i zaštitnih, a naročito lakouništivih vitamina i za metabolizam vrlo bitnih minerala. Osnova dobre ishrane je adekvatna zastupljenost osnovnih sastojaka hrane tako da oko 70% čine ugljeni hidrati, a po 15% belančevine i masti (na dnevnom nivou).

Pored svima znane «bele kuge» (pada nataliteta), našu trenutnu stvarnost karakeriše prisustvo tzv. četiri «bele smrti». Naime, u našim dijestetskim navikama – ishrani, još uvek značajno mesto zauzimaju belo brašno, svinjska mast, rafinirani beli šećer i so, a što sve sa svoje strane na vrlo specifične i značajne načine narušava zdravlje. Čovekov organizam troši ogromne rezerve svojih odbrambenih resursa na ublažavanje posledica negativnih efekata ovakve hrane, što za posledice ima sve izraženije bolesti tipa šećerne bolesti, zglobno koštanih bolesti, ateroskleroze, povišenog krvnog pritiska, srčanih bolesti, kamenja u bubrezima, mokraćnoj bešici, žučnim putevima, žučnoj kesi itd.

O bolestima koje izaziva loša ishrana, obično se razmišlja tek kada one postanu evidentne i u znatnoj meri naruše kvalitet života. Odavno je poznato da «lekar leči, a priroda izlečuje», ali je takođe poznato i to da je «bolje sprečiti nego lečiti». Pravilna ishrana je upravo jedan od najznačajnih elemenata sprečavanja nastanka bolesti, a njen glavni postulat predstavlja korišćenje isključivo prirodnih namirnica. Tradicionalni načini pripremanja hrane kod nas, u značajnoj meri utiču na to da hrana u procesu pripremanja izgubi mnoga svoja značajna svojstva i sastojke. Lošim navikama u ishrani i neadekvatnom pripremom hrane, sve smo

53

izloženiji i bespomoćniji bred narastajućim negativnim činiocima i sve brojnijim uzročnicima bolesti.

Savremena saznanja medicine se sve više prepliću sa naučnim i praktičnim saznanjima vezanim za ishranu, hranljive i zaštitne elemente kao i načine pripremanja hrane tako da se danas ogromna pažnja posvećuje termičkoj obradi hrane ispod tačke ključanja, kuvanju bez vode, soli i masnoće, kuvanju na pari, pripremanju svežih namirnica, integralnog brašna bez aditiva, sokova bez konzervansa i belog šećera itd.

Na to se nadogradjuje i svest o zaštitnoj funkciji hrane. Zaštitnička uloga hrane je sve prisutnija u naučnim i stručnim saznanjima, ali i u svesti sve većeg broja upućenih laika. Tako se danas zna da se pravilnom ishranom može uticati na to da ne dođe do stvaranja jedinjenja u organizmu koji bi mogli da iniciraju razvoj maligniteta (slobonim radikalima koji uništavaju normalne čelije i antioksidansi koji se aktivno bore protiv toga), ateroskleroze i kardiovaskularnih bolesti.

Savremeni svet svakim danom postaje sve monolitniji front u borbi za dug, kvalitetan i zdrav život. Vitalnost je suština objektivnog zdravlja i doživljaja sreće, zadovoljstva i kvaliteta. Otuda se neizbežno nameće zaključak da je zdravlje bogatstvo koje je danas sve ugroženije. Zato ga, tim više, treba čuvati i unapređivati, jer ... ZDRAVLJE NIJE SVE, ALI JE BEZ NJEGA SVE NIŠTA!

UGLJENI HIDRATI

Ugljeni hidrati su osnovni izvor energije neophodne za osnovne životne procese – metabolizam, rad organa i organiskih sistema. Danas je u ishrani sve prisutniji beli šećer koji spada u brzo oslobađajuće šećere. Brzo oslobađajući šećeri su štetni zbog toga što u kratkom vremenu podižu nivo šećera u krvi tako visoko da se organizam panično i neadekvatno brani intervencijom svih raspoloživih hormona, ne bi li očuvao unutrašnju ravnotežu – homeostazu. Na taj način, beli šećer dovodi organizam u stanje akutnog stresa. Otuda su razumljivi razlozi zbog kojih je neophodno unositi kroz ishranu tzv. sporooslobađajuće šećere, koji obezbeđuju pravilno raspoređivanje energije kroz sporo razlaganje i prelazak u krv. Biljna vlakna, pored drugih značajnih uloga u organizmu, igraju i vrlo važnu ulogu u očuvanju pravilnog rada creva i njihovog čišćenja. Ona imaju zaštitno dejstvo u odnosu na nastanak bolesti debelog creva uopšte (uključujući i malignitete), a značajna su i u lečenju šećerne bolesti.

BELANČEVINE

Belančevine predstavljaju gradivne i regenerativne materije, a istovremeno upravljaju i životnim procesima u formi hormona i enzima. Za razliku od masti i ugljenih hidrata, one se ne skladište

54

u organizmu i otuda je potrebno njihovo stalno unošenje. Belančivine se sastoje od različitih amino kiselina, od kojih desetak vrsta uvek moraju biti prisutne u ishrani, obzirom da ljudski organizam ne može sam da ih proizvede. To su takozvane esencijalne amino kiseline. Mada su belančevine životinjskog porekla bogatije u koncentrisanim količinama potrebnih esencijalnih amino kiselina, zbog prisutnog velikog broja zasićenih masti koje loše utiče na zdavlje, zdravije je koristiti belančevine biljnog porekla. Da bi se na ovaj način obezbedila dovoljna količina i adekvatan unos esecijalnih amino kiselina, potrebno je znati kako kombinovati namirnice biljnog porekla i kako ih pripremati da bi se ovi sastojci u njima maksimalno očuvali.

MASTI

Masti su bitni sastojci ishrane. To su sirovine za proizvodnju hormona i donosioci vitamina A, D, E, K koji su rastvorljivi samo u mastima. Masti životinjskog porekla su tzv. zasićene masti, čija preterana upotreba direktno utiče na pojavu kardiovaskularnih bolesti. Za razliku od zasićenih, biljne masti su nezasićene i ne samo da ne izazivaju bolesti, već štite naše zdravlje i pri tome obezbeđuju i dve esencijalne masne kiseline omega 3 i omega 6, čiji nedostatak značajno narušava zdravlje.

VITAMINI

Od svih vitamina koji su dostupni u našoj ishrani, najznačajniji vitamini su A, D, E, K, vitamini B kompleksa i vitamin C. Njihov dovoljan i adekvatan unos garancija su dobrog zdravlja, dok preterani unos veštačkih vitamina dovodi do hipervitaminoza i drugih poremećaja u organizmu.

MINERALI

Minerali se najčešće nalaze u namirnicama biljnog porekla i značajni su zato što ulaze u sastav hormona, fermenata i hemoglobina, predstavljaju gradivne materije, a podržavaju i električni potencijal u ćelijama. Među njima se posebno ističu kalijum, natrijum, kalcijum i magnezijum, a od oligoelemenata najznačajniji su gvožđe, bakar, kobalt, mangan, cink, jod i fluor. Najprirodniji i najadekvatniji unos minerala je kroz sveže namirnice, a koncentrovani se nalaze u algama, gljivama, medu, ostalim pčelinjim proizvodima, kvascima itd.

„PIRAMIDA ISHRANE”PREPORUČENI NAČIN ISHRANE ZA ODRASLE

Mnogi faktori utiču na način ishrane: individualne potrebe i zadovoljstva, dnevno raspoloženje, socijalno kruženje, rasplložive

55

namirnice, reklama itd. Naredne preporuke nude uravnoteženu kombinaciju za optimalan unos energije, hranljivih i zaštitnih materija i samim tim za zdrav način ishrane. Podaci su osmišljeni za „prosečnu” odraslu osobu sa normalnom telesnom aktivnošću, a samim tim i sa prosečnom potrebom za energijom i hranljivim materijama. Naglasimo da se ne odnose na decu i omladinu, vrhunske sportiste, trudnice, čije su potrebe sasvim drugačije. Prosečne vr4ednosti su navedne kao količine i porcije i njih se ne morate precizno i svakodnevno pridržavati.

Piće i alkoholDnevno piti najmanje 1,5 l tečnosti, preferirati nezaslađena i bezalkoholna pića. Alkohol: zdrave odrasle osobe ne bi trebalo da dnevno popiju više od 1-2 čaše vina ili piva.

Voće Dnevno 2-3 porcije voća, po mogućstvu jesti u sirovom stanju (1 porcija = 1 jabuka, 1 banana, 3 šljive ili činijica bobičastog voća).

Meso, riba, jaja i mahunarke2-4 puta nedeljno jednu porciju mesa (1 porcija = 80 – 120 gr.). više je nepotrebno, a manjim unošenjem ne nastaju problemi. Maksimalno jednom nedeljno umesto mesa jesti dimljene prerađevine, kao što su šunka, kobasica ili slanina. Maksimalno jednom mesečno jesti iznutrice kao što su džigerica, bubrezi itd. Nedeljno 1-3 jaja npr. u pecivu, nadevima ili kremovima. Mahunarke: nedeljno 1 – 2 porcije, sočiva, graška, pasulja itd. (1 porcija = 40 – 60 gr. u suvom stanju).

PovrćeDnevno 3 – 4 porcije povrća, zatim, najmanje jednom u sirovom stanju kao npr. salata (1 porcija = 100 gr. sirovog ili 150 – 200 gr. kuvanog povrća, 50 gr. zelene ili mešane salate).

Proizvodi od žitarica i krompirDnevno najmanje 3 porcije priloga kao što su hleb, krompir, pirinač, pšenica ili testenina, a pritom davati prednost proizvodima od integralnih zrna. Veličina obroka se određuje na osnovu telesne aktivnosti.

Mleko i mlečni proizvodiDnevno 2-3 porcije mlečnih proizvoda (1 porcija = 2 dl. Mleka ili čaša jogurta ili 30 gr. tvrdog sira ili 60 gr. mekanog sira).

Masnoća i ulje

56

Dnevno 3 kafene kašičice (15 gr.) visoko vrednog biljnog ulja kao što su suncokretovo, maslinovo ulje ili ulje od uljane repice, nezagrejano, npr. koristiti kao preliv za salatu. Dnevno maksimalno 3 kafene kašičice (15 gr.) masnih namaza, npr. maslaca ili margarina kao namaz na hlebu. Svakodnevno konzumirati najviše jedno jelo koje u sebi sarži mnogomasnoća kao što su fritirana ili pečena jela, zatim jelo od sira, pečen krompir, kobasice ili narsci, kremasti sosovi, lisnato ili obično testo, čokoladu itd.

HRANA – GARANT VITALNOSTI

NAMIRNICE KOJE STVARAJU ALKALIJE (voće i povrće). NAMIRNICE SIROMAŠNE ZASIĆENIM MASTIMA (riba, ulja, koštunjavi

plodovi i semenke). BELANČEVINE BILJNOG POREKLA (soja, orasi, pasulj, integralna

žita). NAMIRNICE BOGATE KALIJUMOM (groždje, jabuke, banane). SPOROOSLOBADJAJUĆI ŠEĆERI (integralne žitarice, pirinač, pasulj,

testenine, voće). Nerafinisane, sveže namirnice. VITAMINI I MINERALI ZA POVIŠENJE ENERGETSKOG NIVOA (pivski

kvasac, pšenične klice, mekinje, bademi itd.).

HRANA KAO LEK

Primena dietoterapije i utritivnih modifikacija kod mnogih je bolesti presudna za tok i shod bolesti. Na tržištu je sve veći broj posebno dizajniranih prehrambenih proizvoda i dodataka hrani, a što upravo i odgovara sve većem interesu pojedinca za vlastito zdravlje Interes za hranu koja se nelazi negde na granici između hrane i leka, je ogroman zbog sve boljeg i raširenijeg shvatanja veze između ishrane, zdravlja i bolesti.

Danas se sve češće govori o „funkcionalnoj hrani” tj. ooj hrani koja pored osnovnih nutritivnih uloga poseduje i funkcionalna svojstva. U nju padaju probiotici tj. Mikrobiološki sastojci hrane koji imaju pozitivan zdravstveni efekat izvan uobičajenih nutritivnih vrednosti.

Takozvani bifidogeni efekat je efekat koji se postiže dejstvom hrane odnosno supstrata koji ona nosi, a koji podstiče i stimuliše razvoj bigidogenih bakterija u instestinalnom traktu.

Digestivni trakt sadrži patogene vrste bakterija kao i uslovno patogene koji u datim uslovima mogu pokrenuti neželjene procese – bolesti. Međutim digestivni trakt sadrži probiotske vrste bakterija koje mogu imati pozitivan efekat kao što je pomenuti bifidoeni

57

efekat On je posedica bifio bakterija koje se svrstavaju između pravih bakterija i aktnomiceta koje su najbrojnije i predstavljaju najvažnije mikroorganizameu intestinalnom traktu odojčeta. One ispolajvaju svoja antimikrobna dejstva kroz produkciju mlečne i sirćetne kiseline i sekreciju drugih antimikrobnih metabolita. Na taj način povećavajući pokretljivost debelog creva ove bakterije poboljšavaju crevnu pasažu, smanjuju rizike od kancera, aktivirajući imuni sistem, inhibirajući štetne mikroorganizme, razgrađujući kancerogene supstance i ubrzavajući peristatikum creva.

Prebiotici su nesvarljivi sastojci hrane koji stimulišu određene mikroorganizme debelog creva, a pre svega bifidobakterije te na taj način ispoljavaju svoj povoljan zdravstveni efekat.

Prebiotici su najčešće ugljenohidratne prirode, u neizmenjenom stanju dospevaju u debelo crevo gde predstavljaju dobar izvor energije i gde bivaju metabolisani od strane probiotika.

Primer prirodnog prebiotika je inulin sa posebnim svojstvima, a vrlo rasprostranjem u povrtarskim biljkama uobičajenim u ljudskoj ishrani.

Simbiotici su kombinacija probiotika i prebiotika koji korisno deluju na domaćina poboljšavanje preživljavanje probiotika za vreme njegovog prolaska gornji deo digestivnog trakta te tako osiguravaju efikasniju implantaciju u mikrofolru debelog creva.

Danas se sve više, a u cilju preventivnog i terapijskog delovanja hrane, namirnicama dodaju određeni nutrijanti tako što se one obogaćuju vitaminima, mineralima, antioksidansima, proteinima, probioticima, prebioticima i sl. Ovaj proces se naziva fortifikacija hrane, a da bi ona imala punog smisla potrebno je da se primenjuje kod hrane koja je u širokoj upotrebi i koja je pristupačna što široj populaciji.

ISHRANA, RAST I ZDRAVLJE ZUBA

Pravilna ishrana spada među najvažnije faktore od kojih zavisi rast i razvoj dečijeg organizma. Dobro planirana i sprovedena ishrana je preduslov za pravilan rast i razvoj zuba.

Uticaj ishrane vrši se najpre za vreme razvoja zuba, a zatim na izniklom zubu (na zubu u funkciji.

Na izniklom zubu dejstvo ishrane može biti lokalno, fizičko i hemijsko, ili opšte, preko metabolizma.

58

Od početka razvoja zuba, pa tokom stvaranja zubne klice, mineralizacije, nicanja, zubi su stalno izloženi raznim uticajima od koji zavisi oblik zuba, veličina, kvalitet, podobnosti za funkciju, dispozicija i otpornost prema oboljenjima, a naročito prema karijesu.

Pri svim tim zbivanjima njavažniji uticaj ima ishrana.

Najčešće opšti poremećaj u organmu odražava se i u poremećaju neke faze razvoja zuba.

Zubna tkiva se izgrađuju iz više organskih i neorganih jedinjenja, pa je neophodno da potrebna jedinje nja dospeju, u dovoljnoj količiti i u pravilnom odnosu, do mesta izgradnje zuba.

Ovo se vrši putem ishrane, najpre trudnice, a zatim samog deteta.

Za obezbeđenje organske matrice zuba potrebno je da se hranom unose različiti proteini, ugljeni hidrati i masti.

Potrebna je raznovrsna ishrana sa dovoljno mesa, ribe, jaja, mleka i mlečnih proizvoda, crnog hleba, povrća i voća.

Za izgradnju neorganskog dela zuba potrebne su mineralne soli. Za otpornost zuba najbitnija je kvalitetna gleđ, a ona je kvalitetnija ukoliko je bolje mineralizovana. Najvažnije mineralne soli su: kalciju, fosfor, magnezijum, karbonati i fluor. U neophodne materije za izgradnju zuba spadaju i vitamini A, C, D...

Manjak u mineralnim solima, kao i u vitaminima, rezultuje nedovoljnom i lošom mineralizacijom, čime se stvaraju neotporni zubi i prdispozicija za karijes.

UTICAJ ISHRANE NA ZUB U FUNKCIJI

Uticaj hrane na zub u funkciji vrši se na dva načina:

1. lokalnim dejstvom hrane na zub i to fizičkim i mehaničkim dejstvom kao i lokalnim hemijskim dejstvom hrane,

2. dejstvom hrane preko metabolizma.

Fizičko mehaničko dejstvo hrane na zub se sastoji u struganju po površinama zuba što predstavlja funkciju čišćenja no istovremeno gruba hrana dovodi i do oštećenja griznih površina i smanjenja reljefa zuba.

Gruba i tvrda hrana zahteva energičnije žvakanje što dovodi do bolje prokrvljenosti vilica te i do boljeg razvoja vilica i ishrane zuba.

59

Istovremeno se pojačava lučenje pljuvačke te dolazi do povećanja njen baznosti i znatne neutralizacije kiseline u ustima i povećanog lučenja pepsina, na taj način hrana i hemijski deluje na zube pri čemu ugljeni hidrati u ustima podležu znatnim promenama te tako mogu biti bolje iskorišćeni u organizmu.

Preko metabolizma hrana može delovati na zube zavisno od toga na koji način je spravljena te je ovako dejstvo negativno u slučajevima u kojima se u toku pripreme hrane gube velike količine mineralnih soli i vitamina.

Ukoliko se fluoridi ne unose u organizam u dovoljnim količinama prirodnim putem potrebno je unošenje optimalnih količina na drugi način a pre svega putem fluorisane soli.

ORGANSKA POLJOPRIVREDA

Uz vodu, hrana se javlja kao jedan od strateških problema čovečanstva u trećem milenijumu i to kako zbog sve narastućih problema ekologije tako i populacione eksplozije, neadekvatne higijene zemljišta, vode i vahduha te populacione eksplozije. U tom cilju kao sastavni deo održive poljoprivrede javlja se tzv. organska poljoprivreda čiji je cilj da unapredi zdravlje i produktivnost uzajamno zavisnih zajednica života, zemljišta, biljaka, životinja i ljudi.

Osnovne karakteristike sistema organske proizvodnje su: izbegavanje upotrebe veštačkih materija, i promovisanje isključivo prirodnih materijala koji se koriste kao đubrivo, pesticidi ili aditivi u proizvodnji i preradi hrane. Ključni princip organske poljoprivrede je uzajamno delovanje svih komponenata koje učestvuju u ciklusu proizvodnje hrane.

Organski proizvodi

Najefikasnija proizuvodnja organskih proizvoda se odvija na integralnim organskim farmama tj. onim farmama koje imaju integrisanu biljnu i stočarsku proizvodnju. Deo biljne proizvodnje se koristi za ishranu stoke, a stoka obezbeđuje organska đubriva za ishranu biljaka. Generalno rečeno, organska proizvodnja se zasniva na uspostavljanju hramonije između čoveka i prirode.

Bio - zaštita

60

U organskoj poljoprivredi zabranjeni su svi sintetički pesticidi i herbicidi te se zato kaže da se radi o zaštiti bilja bez hemije. Za zaštitu bilja najčešće se preventivno koriste biljni preparati jer su hemijski preparati koji se inače koriste štetni kako za kulturu koja se gaji, tako i za druge korisne organizme koji su u zajedničkom staništu sa konkretnom biljnom kulturom.

Ova zaštita bilja bez hemije se bazira na sejanju biljaka koje same štite kulturu koja se gaji te spravljanjem raznih biljnih preparata u vidu ekstrakta ili gotovih preparata biljaka ovakvih osobina.

Radi bezbednosti životne sredine uvek se na umu mora imati sledeća svojstva zaštitne materije koja se koristi:

- razgradljivost,- akutna toksičnost,- hronična toksičnost,- hemijski sintetisani produkti i teški metali.

Prednosti organskog sistema zemljoradnje i poljoprivrede su:

- proizvodnja visoko vredne i zdravstveno bezbedne hrane,- očuvanje i zaštita životne sredine.

Nedostaci organskog sistema zemljoradnje i poljoprivrede su:

- nedovoljno razrađene potrebne tehnologije, te samim tim i manja produktivnost ovakvih sistema gajenja biljnih kultura,

- posledično veće cene.

61

EKOLOGIJA

Ekologija je multidisciplinarna nauka koja proučava uzajamne odnose živith bića, kao i odnose živih bića i okolne nežive sredine.

Prema vrstama živih bića i njihovih odnosa koje proučava, ekologija se deli na:

- ekologiju biljaka – (fitoekologiju).- ekologiju životinja – (zooekologiju),- ekologiju čoveka – (humanu ekologiju).

Životna sredina

Životna sredina organizma ili okvir života obuhvata sve ono što okružuje organizam i neposredno ili posredno deluje na njegovo stanje, razviće, razmnožavanje, dužinu života itd.

Skup raznovrsnih ekoloških faktora ili odgovarajućih elemenata spoljašnje sredine (fizičke, hemijske ili biološke prirode) u odgovarajućem prostoru koji neprekidno deluju na organizam i za koje su vezani svojim potrebama.

Uslovi opstanka ili životni uslovi

Uslovi opstanka ili životni uslovi predstavljaju kompleks elemenata životne sredine neophodnih za organizam, sa kojima on čini neraskidivo jedinstvo i bez kojih nije moguć njegov opstanak.

Životni ili ekološki faktori (uslovi)

Životni ili ekološki faktori (uslovi) su elementi ili faktori sredine koji su neophodni organizmu ili imaju negativan uticaj na njega, a to su:

- abiotički faktori: faktori nežive prirode (t0, vlažnost...),- biotički faktori: faktori žive prirode (bakterije).

Dejstvo ekoloških faktora na organizam

Dejstvo ekoloških faktora na organizam mogu uticati:

- neposredno (direktno),- posredno (indirektno)

62

Optimum je najpovoljenije, a pesimum je najnepovoljnije dejstvo ekološkog faktora na životnu aktivnost organizma.

Granice izvan kojih više nije moguć opstanak organizma su:

- donja granica izdržljivosti (minimum)- gornja granica izdržljivosti ( maksimum).

Ekološka valenca – ili ekološka tolerancija vrste je sposobnost prilagođavanja vrste na određeni opseg (dijapazon) dejstva faktora sredine i mogu biti:

- Stenovalentni - organizmi sa uskom ekološkom valencom- Eurivalentni – organizmi sa širokom ekološkom valencom.

Svi faktori spoljašnje sredine deluju istovremeno, kompleksno, u međusobnom su sadejstvu i međusobno se uslovljavaju.

Ograničavajući ili limitirajući faktor aktivnosti organizma je onaj faktor koji po intenzitetu delovanja najviše odstupa od optimalne vrednosti (ukoliko dejstvo takvog faktora prevazilazi granice ekološke valence, dovodi u pitanje opstanak samog organizma i pored toga što su ostali faktori sredine u zoni optimuma).

Klasifikacija ekoloških faktora

- Abiotički faktori – skup faktora neorganske sredine koji deluju na žive organizme (hemijski, orografski, i klimatski),

- Biotički faktori . obuhvataju kompleks međusobnih dejstava svih živih organizama.

Živa bića predstavljaju izvor hrane, mesto za život, omogućavaju razmnožavanje... deluju direktno i posredno.

Klasifikacija ekoloških faktora

- Antropogeni faktori – obuhvataju celokupno delovanje čoveka na okolnu sredinu,

- Hidroedafski ili vodeno – zemljišni faktori – grupe ekoloških faktora koji se odnose na fizičke, hemijske i biološke osobine vode, odnosno zemljišta kao životne sredine odgovarajućih vodenih ili kopnenih organizama.

Životna forma

63

Životna forma je skup morfoloških i fizioloških prilagođenosti jedne vrste odgovarajućim uslovima života sredine. Životna forma je adaptivni tip, odnos no skup adaptivnih svojstava koji održava neposredne odnose vrste prema određenom kompleksu životnih uslova sredine.

Ekološka niša

Ekološka niša podrazumeva ne samo fizički prostor u kome živi neki organizam već i njegovu funkcionalnu ulogu u životnoj zajednici, kao i položaj koji zauzima u spektru ekoloških faktora – u odnosu na temperaturu, vlažnost, hemizam sredine...

Ova tri aspekta ekološke niše se označavaju kao:

- Prostorna (stanišna) niša,- Hranidbena (trofička) niša,- Višedimenzionalna (hiperprostorna) niša.

Ekološki ekvivalentne vrste zauzimaju iste ili slične ekološke niše u različitim geografskim regionima sveta.

Esnafi su grupe različitih vrsta u životnoj zajednici sa sličnom ulogom i sličnim razmerama ekološke niše.

Biotop i životno stanište

Biotop je mesto ili prostorni okvir koji zauzima jedna životna zajednica, odnosno kao abiotička komponenta ekosistema.

Životno stanište označava mesto gde jedna vrsta obično živi i gde se najlakše može pronaći, podrazumevajući kompleks i abiotičkih i biotičkih faktora sredine.

Bihore su više klasifikacione kategorije koje sačinjavaju svi slični tipovi životnih staništa.

Životna zajednica (biocenoza)

Životne zajednice su organizovane grupe populacija biljaka, životinja i mikroorganizama, koje žive zajedno u istim uslovima životne sredine.

Biocenoza i biotop ne mogu postojati odvojeno, već su povezani u jedinstvenu ekološku celinu.

64

Životna zajednica predstavlja biotičku, a staničte abiotičku komponentu toga skupa.

Životne zajednice se razlikuju, a odlikuje ih pre svega struktura zajednice:

- Ekološke niše, - Sastav vrsta, - Prostorna i ekološka struktura.

Ekološke piramide

Ekološke piramide su količinski odnosi pojedinih članova lanaca ishrane u ekosistemu prikazani numerički ili grafički u vidu piramida.

Odnosi se mogu posebno prikazati u vidu tri osnovna tipa ekoloških piramida:

- piramide brojeva (veličinski, odnosi, brojni odnosi članova lanca ishrane)

- piramide biomase (odnosi između uzastopnih članova se ne prikazuju brojevima već njihovom ukupnom biomasom, odnosno celokupnom težinom organizma na pojedinim trofičkim nivoima,

- piramide energije tj. Piramide produkcije hrane koje najpreciznije prikazuju količinske odnose između pojedinih članova u lancima ishrane.

Ekosistem kao jedinstvo biotopa i biocenoze

Ekosistem je prirodna celina koju sačinjava jedna životna zajednica (biocenoza) i okolni prostor, životno stanište (biotop) koji ona naseljava i u kojoj su sva unutrašnja zbivanja povezana u jednstveni proces.

Ekosistem je kompleksno jedinstvo nežive i žive prirode, odnosno biotopa i biocenoze.

Kruženje materije i proticanje energije su osnovna svojstva svakog ekosistema.

Metabolizam ekosistema – proces razmene materije i energije, između biotopa i biocenoze, čine dva aspekta: materijalni i energetski-

Ekološke sukcesije (preobražaji ekosistema) su serije postupnih smenjivanja ekosistema tokom vremena.

65

Metabolizam ekosistema

Obuhvata čitav niz uzastonih faza:

- vezivanje Sunčeve energije putem fotosinteze i stvaranje primarne organske materije od strane organizama proizvođača,

- korišćenje ove materije zajedno sa vezanom energijom od strane organizama potrošača,

- razlaganje od strane razlagača i mineralizacija,- ponovno korišćenje materije od organizama proizvođača,

Za razliku od materije koja neprekidno kruži, energija protiče kroz ekosistem.

BIOM

Biom je kompleks sastavljen od većeg broja ekosistema u okviru jedne klimatske oblasti, okarakterisan prisustvom nekog postojanog tipa ekosistema, odnosno ekosistema na stupnju klimaksa, i određenom životnom formom.

Primer: prostorni pojas četinarskih šuma na severu Evrope. Mada na ovom prostoru ima i drugih tipova ekosistema-rečnih i dr. Glavno obeležje ovoj celini daje četinarska šuma svojom osnovnom životnom formom.

BIOSFERA

Biosfera je globalni ekološki sistem koji predstavlja vrhunsko jedinstvo žive i nežive prirode na Zemlji i obuhvata čitav prostor naseljen živim svetom.

Bisfera odnosno životni prostor na Zemlji, predstavlja složeni sistem koji obuhvata donje slojeve atmosfere (vazduh), hidrosferu (voda) i gornje delove litosfere (Zemljine kore).

Biosfera je nastala tokom geološke istorije Zemlje kao rezultata aktivnosti živih organizama i procesa razmene materije i energije između njih i okolne nežive sredine.

BIOTIČKI SISTEMI BIOSFERE

66

Biosfera je složena celina koju karakteriše stupnjeviti poredak organizacije, karakterišu je istorijski nastali nivoi koji se hijerarhijski uključuju jedni u druge:

- atomi – molekuli – ćelijske organele – ćelije – tkiva – organi – organski sistemi – organizmi – populacije – biocenoze – ekosistemi – biomi – biosfera.

Biološki sistemi predstavljaju niz organizacionih stupnjeva živog sveta koji se ostvaruju pri procesu razmene materije i energije, koji su u međuodnosu sa neživom prirodom.

Biološki mikrosistemi su sistemi do nivoa organizma.

Biološki makrosistemi (ekološki sistemi) su organizacioni nivoi višeg reda, nadindividualni sistemi.

ČOVEK I NJEGOV ODNOS PREMA NEŽIVOJ I ŽIVOJ PRIRODI

Odnos čoveka i okoline prirode je odnos dva aktivna i promenljiva sistema koji se nalaze u odnosima uzajamne zavisnosti.

Odnos čoveka prema okolnoj životnoj sredini je specifičan.

Čovekov položaj u bisferi, u odnosu na sva druga živa bića, je svojevrstan i izuzetan, jer je čovek misaono biće i jedan je od najmoćnijih ekoloških (biotičkih) faktora na Zemlji.

Svojom specifičnom društvenom organizacijom čovek postiže izuzetno krupne nepovratne i trajne promene planetarnih razmera:

- promene fizičiih uslova i izgleda sredine npr. Uništavanjem šumskog pokrivača i razvojem zemljoradnje, što se odrazilo na promene klimatskih i zemljišnih uslova,

- promene u pogledu sastava živog sveta,- naseljavanje novih vrsta u krajevima gde ih nije bilo,- gajenje biljnih kultura i domaćih životinja,- podizanje naselja i proces urbanizacije,- proces industrijalizacije.

ZAGAĐENJE ŽIVOTNE SREDINE

Zagašenja su neželjene promene fizičkih, hemijskih i bioloških svojstava životne sredine Uvazduha, vode i zemljišta), koja mogu nepovoljno delovati na živa bića ili narušiti njihove ekosisteme.

67

Zagađujuće materije (substance ili polutanti) su ostaci onoga što proizvodimo, korisim i odbacujemo.

Zagađujuće materije (ali i različiti oblici otpadne energije) koje proizvodi čovek pri određenim koncentracijama izazivaju negativne posledice na životnu sredinu.

Sakupljanje i deponovanje otpadaka je veliki ekološki problem.

Izvori i vrste zagađenja životne sredine

Sa ekološke tačke gledišta razliku se dva osnovna tipa zagađujućih materija:

- nerazgrađujuće materiije – razne hemijske materije, kao što su soli, žive, jedinjenja fenola, i neki materijali kao aluminijumske konzerve i plastična ambalaža, koji se u prirodnoj sredini ne razgrađuju u potpunosti ili taj proces traje veoma dugo. Zato takve materije kroz odgovarajuće lance ishrane često prodiru u pojedine biogeohemijske procese kruženja materije. Jedina mogućnost „čišćenja” ovih materija je njihovo potpuno uklanjanje iz životne sredine.

- Biorazgrađujuće materije – postoji mogućnost njihove potpune razgradnje u određenim procesima.

Posledice zagađivanja

Biološki efekti zagađujućih materija mogu se pratiti na različitim organizacionim nivoima: na nivou populacije, ekosistema ili biosfere u celini.

Nastali poremećaji kod čoveka mogu imati kratkotrajna (akutna) i dugotrajna (hronična) dejstva.

OSNOVNI POJMOVI EKOTOKSIKOLOGIJE

Toksikologija je nauka koja proučava štetne – toksične efekte hemijskih agenasa na žive organizme.

Ekotoksikologija izučava različite aspekte delovanja otrova na organizme, populacije i zajednice u uslovima zagađene sredine.

Osnovni faktori spoljne sredine koji mogu izazvati zdravstvene posledice kod čoveka i drugih živih bića:

68

- uticaj zagađenog vazduha, vode, hrane i zemljišta,- uticaj energije zračenja i efekti buke i vibracija,

Moguća pojava: morbiditeta, tertogeneza, mutageneza, kancerogeneza.

Toksično dejstvo toksičnog agensa

Toksično dejstvo je suma fizioloških, biohemijskih, a često i strukturnih poremećaja koji nastaju u živom organizmu pod dejstvom nekog toksičnog agensa (toksikanta).

- Apsorpcija (da se toksikant unese u organizam)- Biotransformacija (hemijske promene u organizmu,- Detoksikacija (proces razgradnje toksičnih materija),- Eliminacija (deo materija se izlučuje iz organizma)

Koliko će neka materija biti toksična zavisi od intenziteta navedenih procesa u organizmu, koji se odvijaju istovremeno.

Efekti delovanja toksičnih materija

Efekti delovanja toksičnih materija mogu biti:- lokalni (delovanje toksičnih materija na mestu kontakta sa

organizmom (koža, sluzokoža,...),- sistemski – delovanje toksina posle njihove resorpcije u

organizam (na raznim organima i sistemima organa)- akutna trovanja – poremećaji funkcije ili bolesti organizma

nastali posle jednokratnog delovanja toksične materije (brz oporavak ili smrt),

- hronična trovanja – poremećaji funkcije ili bolesti izazvane višekratnim delovanjem malih doza otrova (simptomi se javljaju postepeno) ,

Pored nabrojanog a zavisno od vrste i načina delovanja konkretnih materija ili njihovih osobina mogući su i sledeći efekti:

- mutageno dejstvo (razne vrste zračenja...)- kacerogeno dejstvo (60-90% uzrok raka kod ljudi)- toertogeno dejstvo (citostatici, antibiotici, pesticidi),- pojava rezistencije (smanjena osetljivost organizna na

dejstvo toksičnig agenasa),- biološka akumulacija višekratno unošenje malih doza

toksične materije, a u intevalima nedovoljnim da se izvrši eliminacija prethodno unetih toksina,

69

- deponovanje – neka tkiva su sposobna da akumuliraju velike količine određenih štetnih agenasa,

- alergijske promene.

Biološki monitoring

Pod bioliškim monitoringom se podrazumeva praćenje akumulacije zagađujućih materija u organima i tkivima, praćenje biohemijskih, morfoloških, fizioliških i patoloških promena kod jedinke odnosno u populaciji, ekoloških promena kod biljaka i životinja, kao i praćenje nastalih posledica delovanja faktora zagađenja sredine.

Primarne posledice zagađenja obuhvataju niz fizioloških poremećaja u organizmu dok se sekundarni ili ekološki efekti odnose na posredne uticaje zagađenja na jedinke i populacije ugroženih vrsta.

Posledice zagađenja sredine je moguće pratiti na raznim nivoima biološke organizacije.

Organizmi indikatori zagađenosti

Postoje organizmi koji su posebno osetljivi na dejstvo zagađujućih materija. Na osnovu njihovog prisustva ili odsustva, u uslovima određenog nivoa zagađenosti može se na brz i jednostavan način dobiti podatak o kvalitetu životne sredine.

Zaštita prirode

Savremena ekologija se bavi očuvanjem životne sredine ali i racionalnim korišćenjem prirodnih bogatstava. U tu svrhu je potrebno primeniti savremene mere zaštite pojedinih ugroženih biljnih i životinjskih vrsta, primeniti kompleksnu i integralnu zaštitu njihovih staništa odnosno eko sistema.

Revitalizacija ekosistema je proces oživljavanja odnosno obnavljanja izvornih, autohtonih tipova prirodnih eko sistema u slučajevima njihove degradacije – narušavanja.

Posebno je važna revitalizacija i rekultivacija – obnova narušenog i degradiranog zemljišta po principu pošumjavanja terena podložnih eroziji. Očuvanje vodenih resursa itd.

Zaštićena prirodna dobra

Ovakva prirodna dobra koja su pod zaštitom države se u načelu dele na nacionalne parkove i parkove prirode.

70

Nacionalni park je veće područje sa prirodnim eksositemima visoke vrednosti u pogledu očuvanosti, služene građe i biogeografskih obeležja, sa raznovrsnim oblicima izvorne flore i faune, reprezentativnim fizičko-geografskim objektima i pojavama i kulrurnoistorijskim vrednostima od nacionalnog značaja. To su prirodna dobra od najvišeg državnog interesa.

Park prirode je područje dobro očuvanih prirodnih svojstava, preovlađujućih prirodnih ekosistema, bez većih degradacionih promena predeonog lika, a suština je u očuvanju prirode i zdrave žćivotne sredine.

Predeo izuzetnih odlika je manje područje sa nenarušenim prirodnih vrednostima, kulturnim dobrima..

Rezervat prirode je izvorni deo prirode gde su biljen i životinjske zajednice prvenstveno namenjene održavanju genetskog fonda.

Specijalni rezervat prirode je predeo u kome je jedna ili više prirodnih vrednosti koje treba posebno štititi ili pratiti, usmeriti.

Spomenik prirode je atraktivan objekat ili pojava, ili ljudskim radom formirana botanička vrednost.

Prirodne retkosti su biljne ili životinjske vrste kojima je opstanak u prirodnim staništima ugrožen.

Održivi razvoj

Održivi razvoj predstavlja trenutno najkompleksniji način pristupanja ekologiji i podrazumeva dinamiku i obim tehnološkog razvoja koji ne ugrožava osnovne zakonitosti eko sistema i životne sredine.

Po ovom konceptu ravnoteža se postiže i održava mnogobrojnim zakonskim propisima prostornim i ekološkim planiranjem kao i aktivnostima nadzora i kontrole. O njemu se može govoriti na regionalnom nacionalnom i globalnom nivou.

Posebni aspekt održivog razvoja čine nezanovljivi prirodni resursi među kojima dominantno mesto zauzimaju prirodni energetski izvori voda, vahduh, tlo a samim tim i kompletna flora i fauna, što je i predmet jedne od trenutnih svetskih preokupacija kojima se bave i Ujedinjene Nacije u sklopu tekućeg četrnaestogodšnjeg projekta održivog razvoja.

71

72