8 2 1. 16 3 .4 1.0 9-3"

19"

Тихомир Брај овић

Београд

И ЗМ Е Ђ У П Р И П О В Е Т К Е И Р О М А Н А :

М А Л О В А РО Ш К А Х РО Н И К А К А О П А РА Ж А Н Р

М ОД ЕРНЕ СРПСК Е К ЊИЖ ЕВНОСТ И

Пој ам маловарошке хронике као ознака за провизории и медиј ални ж анровски ст а-

т ус кој и у српској књиж евност и модернога доба заузимај у ост варења попут К ронике

паланачког гробља Исидоре Секулић, Хронике мој е вароши Момчипа Наст асиј евића или

„ Вишеградске хронике", тј . На Дрини ћуприј е Иве AndpuPia. Повезаност генологиј е, no-

ет ике и т емат ике. Однос према времену/ист ориј и и ж анровски облик нарациј е. Фигура

приповедача и колект ивна т ачка гледишт а. Маловарошка хроника и савремена српска

к њ и ж е в н о с т .

Говорити о маловарошкој хроници,' то значи пре свега имати у виду ј едну

умногоме провизорну пој аву, битно одређену управо свој ом несталношћу,

непостој аношћу и променљивошћу у оквиру српске књижевности модерно-

га доба. Чињеница да нека од истакнутих дела књижевности XX века у на-

слову или поднаслову носе баш ознаку хронике упућуј е пак на свој еврсну

симптоматичност и парадигматичност те свеприсутне нестабилности у

приповедању о судбини маловарошког света, менталитета и стања духа у

сусрету с модернитетом и свим оним што он носи са собом.

Овај мали оглед почива, дакле, на претпоставци о повезаности жанров-

ске флуидности и тематско-проблемског устрој ства невеликог, али свака-

ко значај ног број а наративних прозних остварења кој а могу да уђу у опсег

он ог а ш т о смо д еск ри пт ивн о и меновал и т ерм и ном м ал овар ош к а хр о ника .

Реч ј е, пре свега, о три дела кој а по времену писања и/или пој ављивања

припадај у горњој граници оног интервала кој и се књижевноисториј ски

обично означава као књижевност између два светска рата, а то су Хроника

мој е вароши ( 1938/9) Момчила Настасиј евића, Кроника паланачког гробља

( 1940) Исидоре Секулић и НаДрини ћуприј а (1945) Иве Андрића. Андрићева

прослављена књига, можда „нај проблематичниј а" у овом кратком низу ј ер

се данас углавном ј еднозначно одређуј е као роман - покаткад, додуше, и

1 Овакво терминолошко опредељење последица је веровања да, у односу на, рецимо, nana-

начку или касабалиј ску хронику, синтагма маловарошка хроника има аксиолошки неутралниј е

з н а ч е ш е .

2 2 2 Тихомир Брај овић

као „роман-хроника" -

у свом другом и трећем издању (1946, 1947) имала

ј е, наиме, поднасловну одредницу „Вишеградска хроника" кој а допушта

овакво терминолошки-пој мовно, а ј едним делом и жанровски амбивалентно

ситуирање што произилази из несрочности традиционалног хроникалног об-

л и к а и р ел ат и в н о прегледн о г ж анр овског п ор ет к а м од ер н е к њи ж ев н о ст и .

Избор На Дрини ћуприј е, а не, рецимо, Травничке хронике, кој а би већ

свој им називом могла да упућуј е на припадност провизорном облику ма-

ловарошке хронике, обј ашњив ј е, при томе, чињеницом да, сасвим сажето

казано, исприповедано време травничких „ Консулских времена" обухвата

релативно мали календарски распон од свега осам година (1807- 1814), за

разлику од готово четворостолетног распона (1516- 1914) „ Вишеградске хро-

нике", много примерениј ег и ближег обичај има и манирима изворног хрони-

калног модуса. Томе ваља додати и запажање о транспарентно цикличној или

прстенастој композициј и Травничке хронике, кој ај е уоквирена свој еврсним

приповедним „ прологом" и „ епилогом

", чиј и су ак гери виђене касабалиј е

шт о ап р и ори и ап о ст ер и ори к ом ент ар и шу д ол азак , а онд а и одлазак ди пл о-

м ат ск их пред ст авни к а т акозваних вели к и х сил а европ ск е п ол и ти к е, и т ак о

се успостављај у као здраворазумски резонери кој и све што ј е исприпове-

дано осветљавај у у извесном смислу самодовољном народском мудрошћу

(„Ничиј а ниј е до зоре горила..." итд). Релативизуј ући краткотрај на индиви-

дуална прегнућа и историј ску променљивост са становишта дуготрај ног ко-

лективног искуства, ти наративно повлашћени коментатори припадност овог

Андрићевог романа хроничарском жанру чине заправо на његовим „рубо-

вима" изразито метафоричном, сводећи ј е на оно што неки тумачи виде као

изворну летописну тежњу према смислотворно схваћеној „затворености вре-

мена", али ј ој нарочитим, спокој но-надмоћним препознавањем много пута

виђеног и поновљеног „обрасца" исцрпљивања белосветске силе и моћи у

исти мах нај већим делом ускраћуј у „ строги хронолошки поредак и спорост

приповедања [кој и - прим. Т. Б.] стварај у утисак 'неумољивости

' историј е,

њене иреверзибилности и кобног карактера".2

С друге стране, НаДрини ћупрцја се одликуј е баш поменутом „ спорошћу

приповедања", из кој е на неки начин следи и изразига наративна протежност

овога радо читаног остварења, као, уосталом, и протежност других двеј у

одабраних фикционалних хроника, Исидорине и Настасиј евићеве, такође

посвећених имагинативном бележењу маловарошких прилика и судбина

у значај ним временским распонима. Рекло би се да већ и овлашан увид у

догађај ни склоп ова три дела указуј е на разлику у односу на Травничку хро-

нику , будући да ниј едно од њих ипак ниј е могуће свести на заокружуј уће

препознавање (све)обухватних „ образаца" и поновљивости у сажетом хроно-

лошком одсечку. Попут Андрићеве „Вишеградске хронике", и Хроника мој е

вароши и Кроника паланачког гробља, другим речима, временски мање или

више разведеним приповедањем заистатематизуј у помињану „ неумољивост"

2Д. С. Лихачов, Поет ика ст аре руске књиж евност и, превео Димитриј е Богдановић, Бео-

град 1972, стр. 312.

Из.иеђу приповет ке и романа: маловарошка хроиика као параж аир 2 2 3

и непоновљивост историј е, у извесном смислу кобне за приказане акте-

ре управо због немогућности овладавања њеном „ аморфношћу" и стога у

знатној мери доживљене као оно што онеспокој ава свој ом непознатошћу,

бешћутношћу и неумитношћу.

То, наравно, не значи да ј унаци и приповедачи триј у именованих хроника

не показуј у склоност према смислотворном „ затварању" или „ заокруживању

"

времена и онога што оно собом носи. Већ и сам изворни жанр показуј е, уо-

сталом, ову тежњу, будући да свака права „хроника има двоструку природу:

с ј едне стране, она ј е савремени извор, с друге стране, она ј е прерађена пред-

става прогеклог времена и простора".3 Фикционална, белетристичка хроника

ниј е, наравно, „ извор" (Quelle) у значењу свој еручно писаног сведочанства

о догађај има и њиховим актерима кој е задобиј а ауторитет свој еврсног до-

кумента, подобног за даљу историографску употребу. Зато ј е она заиста у

нај већој мери „ прерађена представа" (quellenverarbeitende Darstellung) кој а

управо свој ом „ прерадом" на сасвим особен, естетски посредан, а не док-

солошки правоснажан начин „ затвара" и „ заокружуј е

" поимање приказаног

вр ем ен а и п р о ст о р а .

„ Ја сам ово радила техником летописа... Не идем под рубрику припове-

дача; њихова ј е техника савршено друкчиј а, иако се то на овлашни поглед не

види ј асно", тврди, додуше, Исидора Секулић у ј едном писму свом издавачу

уочи штампања првог издања Кронике паланачког гробља, инсистирај ући на

аутономном летописно-хроничарском одређењу, ј ер то, како прецизира, „ ниј е

само наслов, иего и обележј е књижевног рода или форме".'1 Ово разликовање

приповедачке и летописне технике, из кој ег онда за нашу списатељку про-

изилази и кључно обележј е хроничарског „ књижевног рода или форме", не

треба, ипак, схватити сасвим дословно, већ у делимице преиначеном значењу

што, по свој прилици, указуј е на дистинктивну суспензиј у зај едничких, ба-

зи ч но нарат и вних ч и н илаца, а ист и цање подразу меван их разли ковн их одл и-

ка, попут (не)постој ања континуирано присутних актера/ј унака, догађај ног/

сижеј ног (не)ј единства и сл. У основи, то ј е исто оно што разликуј е и Хеј ден

Вај т у свој ој познатој студиј и о историј ској имагинациј и, када, пишући о „ при-

митивним" или почетним „ нивоима концептуализациј е

" историј ског знања

кој е представљај у управо хроника (chronicle) и прича/повест (story), говори

нај пре о хроничарском „распореду догађај а по временском редоследу њиховог

пој ављивања", а потом и о његовом „организовању

" у облик „ приче/повести

"

уз помоћ „даљег уклапања догађај а у компоненте 'спектакла

' или процеса

догађања кој и има ј асно разазнатљив почетак, средишњицу и завршетак".5

„ Хроником окрстих ова казивања", вели, с друге стране, фикционал-

ни летописац Настасиј евићеве књиге, одмах потом додај ући: „Али камо да

5 Reallexikon der Deutschen Lileralurgeschichle, zvveite Aufl age, herausgegeben von Werner

Kohlschmidt und Wolfgang Mohr, erster Band, Berlin 1958, S. 213.' Нав. према: Исидора Секулић, Кроника паланачког гробља, Сабрана дела, књ. друга, Бео-

град, 1977, стр. 396. И остали наводи из Исидорине Кронике дати су према овом издању.' Hayden White, Metahistory, The Historical Imagination in Nineteenth-Century Europe, Balti-

more & London 1972, p. 5.

2 2 4 Тихомир Брај овић

су то: из догађај а. Догађање да ј е; из опречности токова, хуке њине, тиши-

на Тока да избиј а; из безизлазног тек прави излаз: одиграће се ј едном и ова

драма, престаће време. Не, ниј е ово хроника".6 Као у Исидорином случају,

ни ово одречно тврђење, међутим, не би требало узети дословно већ и због

то га што му претходи сасвим афирмативан наслов, Хроника мој е вароши,

кој и макар ј едним делом суспендуј е или доводи у питање његово негативно

одређење. Како онда да схватимо ово колебање кој е се креће између непо-

средног именовања и и сто т ако неп осредног п орицања хроничарског манира,

ову амбиваленциј у кој а у исти мах пригрљуј е и одбацуј е хроничарски жанр?

Чини се да нај бољу могућност за разј ашњење поменуте недоумице и

овога пута нуди поређење с изворним, средњевековним обликом хронике/

летописа, одређеним начелним запажањем да ,ј еднолик и ограничен избор

догађај а о кој има пише летописац истиче... 'неважност

' ... пој единачних

догађај а са становишта ванвременог смисла егзистенциј е и истовремену

важност вечнога", из чега онда следи и закључак да „ летописац теж и да

види догађај е с висине њиховог 'вечног

', а не реалног смисла

".7 Када го-

вори о недохватној могућности да се „ пронађе из безизлазног... прави из-

лаз" и из „ опречности токова... тишина Тока

" кој и води у „ престанак

" вре-

мена, тј . у Спасење или пак Откровење као прижељкивано, ултимативно

„Догађање", Настасиј евићев фикционални летописац, према томе, свој

„ ненаграђени" списатељски труд несумњиво одмерава древним узорима ле-

тописачког прегнућа кој е ј е засновано на поимању профане повести према

сакралним представама и религиозним схватањима, без изузетка oiq енутим

превладавању свакодневно-пој авнога и конкретно-неразлучивога, и io тако

да се „у хроници на разноврсне начине мешај у историј ско и аисториј ско,

при чему аисториј ско има различите видове: пој ављуј е се у свим могућим

прелазима између теолошки засноване метаисториј е (Светска хроника) и не-

критичког фабулирања".8 Отуда ј е његову „проблематичну

" тврдњу „Не, ниј е

ово хроника" по свему судећи нај упутниј е разумети тако као да она означава

н еу м ит н о т ел еол ош к о од сту п ањ е у од н осу н а ж ан ровск о и звор и ш т е, а у и сти

м ах и п р от и всл о вну , ал и н еот к л о њ и ву везан о ст за њ ег а.

Стога неће бити нетачно ако се каже да ово нововременски дисонантно

хронописање пресудно одређуј е приповедно осетно обликовање времена у

приказивању догађај а људске повести, била она наративно сажета или ле-

тописно екстензивна. Тражећи овоземаљску сврховитост кој а би требало да

надомести изгубљени „ вечни смисао" као ослонац изворно-хроничарског

жанра, модерни летописац неминовно постај е свестан варљивости и ре-

лативности календарско-хронометарског рачунања времена. „ На ватру с

календаром", императивно позива, зато, неименовани скриптор Хронике

мој е вароши, „Број и дане, ко у току се не осетио. (...) Јер ниј е у календа-

ру година. И ј ер сат цакћући само заварава душу" (282). Именуј ући ј ош с

6Нав. према: М . Настасиј евић, Песме / приповет ке / драме, Нови Сад - Београд, 1971, стр.

201. И остали наводи из Хронике мој е вароши дати су према овом издању.'Д. С. Лихачов, Поет ика ст аре руске књиж евност и, нав. издање, стр. 307- 308 passim.

8 ReaUexikon der Deutschen L iteraturgeschichte, 213.

Између приповет ке и романа: маловорошка хроника као параж анр 2 2 5

почетка свог казивања „ тугу за неказаним" и „ главним оним што измиче

",

Настасиј евићев меланхолично-рефлексивни хронописац заправо, могло би

се рећи, обелодањуј е ту имплицитну кризу летописне свести кој а се обрела у

нарастај ућем процепу између примордиј алне загледаности у Безвременско и

актуелне суочености с аморфно-ововременским.

Уосталом, А ндрићева прослављена „ Вишеградска хроника" добрим

делом почива баш на покушај у симболичног премошћивања и наративног

превладавања те кризе. Самим насловом романа истакнуто казивање о мо-

сту, од кој ег, „ као од основице, шири се лепезасто цела валовита долина, са

вишеградском касабом и њеном околином",9 упућеном читаоцу указуј е се,

наиме, као новоизведена функциј а не више сакрално, већ лаички заснова-

ног летописног овладавања историј ом, у оквиру кој ега та велелепна људска

а не божанска творевина постај е смислотворно средиште приповедања и

повлашћено мерило времена. „ Постанак и живот сваке велике, лепе и корис-

не грађевине, као и њен однос према насељу у коме ј е подигнута, често носе

у себи сложене и тај анствене драме и историј е", казуј е Андрићев фикцио-

нални летописац, са секуларно-хроничарским афииитетом обј ашњавај ући да

„између живота људи у касаби и овога моста постој и присна, вековна веза",

и „ стога ј е прича о постању и судбини моста у исто време и прича о животу

касабе и њених људи, из нараштај а у нараштај" (20).

Овакво, световно самосвесно и комунитарно одговорно нараторско

(ауто)легитимисање омогућило ј е одговарај ућа интерпретативна запажања,

по кој има

„управо инзистирањем на опћем захвату стварности, гдје ј е 'главно лице

'

романа друштвено биће, улога приповј едача у компонирању приче постај е

веома значај на",10 при чему „трагање за повиј есним слој евима... повј ерено ј е

приповј едачу кој и ј е на граници улоге неког кроничара", али ипак „разликуј е се

од кроничара тиме што литерарно остваруј е пој едине животне ситуациј е дај ући

их тако у само њима свој ственом ритму и атмосфери"." Одлучуј ући моменат

тог лаички заснованог и развиј еног хронописања представља пак нараторова

емпатичност, у тумачењу Петра Џаџића схваћена тако као да „ приповедач-

хроничар настој и да што више антропоморфизуј е присуство Моста, да његову

материј алност обогати људским и симболичким значењима у кој има би и њему

самом... било омогућено да на протицање, живот и људе гледа онако како би их

гледао оживотворени Мост".12

Оваквом схватању као да на руку иду нараторски коментари кој и су по

правилу смештени на завршетке пој единих поглавља и кој и хронолошки ри-

там приповедања о различитим људима и број ним, историј ски, односно при-

ватно значај ним догађај има стављај у у ј едан „ шири" оквир трај ања, одређен

посебним доживљај ем моста, кој и ј е, „ иако смртан по себи, пичио на вечност

4 На Дрини ћуприј а, Сабрана дела Иве Андрића, књига прва, Београд, 1976, стр. 9- 10. И

ост али навод и из ром ана дат и су п рема овом издању.

l0Gaj o Peleš, Poetika suvremenogj ugoslavenskog romana, Zagreb, 1966, str. 82.

11 И ст о, 59.

12Hraslova greda u kamenoj kapij i , Beograd, 1983, str. 190.

2 26 Тихомир Брај овић

[подв. Т. Б.], ј ер му ј е крај био недогледан" (81), па како су се „ обнављали

нараштај и... он ј е као прашину стресао са себе све трагове кој е су на њему

остављале пролазне људске ћуди или потребе" (109), и зато „ многоброј не и

замашне промене у духовима и навикама... вароши као да су пролазиле мимо

мост а [подв. Т. Б.] не додируј ући га" ( 173), „ а мост ј е и даље стај ао, онакав

какав ј е одувек био са свој ом вечитом младошћу савршене замисли и добрих

и великих људских дела" (265), указуј ући се увек изнова као „ чист, млад, и

непроменљив, а савршено леп и ј ак, ј ачи од свега што време може да донесе

и људи да смисле и учине" (291).

Ова изразита чежња за трај ношћу и постој аношћу, тако свој ствена

летописној свести у њеном изворном виду све време ј е, међутим, прожета

наслућивањем сопствене провизорности и илузорности. У безмало сваком

помињању стабилности и дуговечности моста открива се, зато, и њихова

привидност, условност и кондиционалност („ Изгледало ј е да ће бели древни

мост... остати... непромењен и одолети... као што ј е увек одолевао"; „ смисао

и суштина његовог постој ања као да су били у његовој сталности" и сл).

Отуда рушење ј едног сту ба моста на почетку Првог светског рата и на завр-

шетку овог ј единственог књижевног остварења скупа са згаснућем илузиј е

недогледне трај ности уј едно означава и симптоматично гашење летописног

порива и замаха, неизбежно осенченог исполинском силуетом „ ванвременог

смисла", симболично нагриженог и начетог с почетком урушавања грађевине

кој а га ј е у неку руку оличавала.

Свој еврсно наличј е тог замаха пронаћи ћемо у Исидориној Кроници пала-

начког гробља, у кој ој ј е - у основи виталистичко - хроникално књиговодство

људских творевина и насеобина замењено меланхоличним књиговодством

смрти и нестај ања. „Гробље ј е кроника града" (127), недвосмислено казуј е

усамљени хроничар, ,ј ер кроника гробља везуј е догађај е нарочитим начином,

по линиј и расплета и техници смрти" (129). У доцниј ем следу овог заиста осо-

беног смртописања оне „тај анствене драме и историј е", кој е су код Андрића

повезане с повешћу људских грађевина и насеља, претварај у се у „ више по-

тресних историј а", зато што „ као по поравилу, после доста наглог низа догађај а,

историј а се сурвава у неку катастрофу. Јесте ли запазили да скоро сви романи

доказуј у то исто?" (279), зато реторски ефектно пита атипични летописац Иси-

дорине Кронике, погледуј ући према епској ширини романескног жанра.

У уводној белешци уз прво издање оватанатолошка метафизика историј е

добиј а, међутим, сасвим интимно, приватно лице, садржано у низу мање ре-

торских питања: „Зашто гробови нису поносни знаци? Зашто наш свет брзо

пропада и истребљуј е се? Зашто школовани и даровити дегенеришу или из-

умиру у другој или трећој генерациј и? Зашто се од породичног имања не са-

чува бар пристој ан остатак...?" (9). „Наш свет

" кој и се овде помиње ј е, нема

сумње, заправо варошки, односно маловарошки свет, то ј е грађански сталеж

као повесни носилац друштвене модернизациј е и стога такође и неизбежни

подносилац исхода и последица исте те модернизациј е.

Осврнемо ли се ј о ј едном на године обј ављивања, као и приповедно

захваћено време три поменуте маловарошке хронике, уочићемо занимљиве

Између приповет ке и романа: маловарошка хроиика као параж аир 2 2 7

сличности. Обј ављене непосредно пре Другог светског рата, односно на са-

мом његовом крај у ( 1938/9, 1940, 1945), Хроника мој е вароши, Кроника па-

ланачког гробља и „ Вишеградска хроника", тј . На Дрини ћуприј а, свака на

свој начин, могло би се казати, кроз протежно приказану судбину паланачко-

касабалиј ског света у ствари приповедај у о широко схваћеној повести мо-

дернога доба на нашим просторима, почев негде од времена Француске

револуциј е и Првог српског устанка па све до Првог, односно Другог свет-

ског рата, од пој аве либералних идеј а кој е су изнедриле модерно устрој ено

друштво па до његовог цивилизациј ско-историј ског сумрака, обележеног

светским ратним пожарима, контроверзним идеологиј ама и кризом самога

грађанства као његовог формативног носиоца.

Гледано из ове перспективе, пој ава три запажена остварења модерне

српске књижевности кој а у размаку од свега неколико година у наслову или

поднаслову носе ознаку „хроника", и при том тематизуј у судбину варошко-

паланачког или касабалиј ског света, представља више од пуке коинциденциј е.

Чини се, наиме, да баш хроникално устрој ено приповедање дај е подесан

о к вир за п р и к ази вањ е д раме т ог свет а у су срет у с ду хом м од ер но ст и и на-

летом светскоисториј ски значај них догађај а, ј ер то ј е оно што, рекло би се,

ј еднако прати и фикционалне актере и фикционалне летописце ових књига,

указуј ући се као белетристички израз оне обухватниј е драме модернизациј е

кој а се истовремено одигравала и ван саме књижевности.

„Између села и града... свет паланке ниј е ни село ни град. Дух његов,

међутим, ј есте дух између племенскога, као идеално-ј единственог и свет-

ског духа, као идално-отвореног", вели Радомир Константиновић у свој ој

Философиј и паланке, обј ављеној тек четврт века након триј у поменутих хро-

ника, додај ући да „основна претпоставка духа паланке негде ј е у томе: да

ј е то дух кој и, заборављен од историј е, покушава... да заборави историј у...

заверен трај ању, с ону страну времена".13 Схваћен као израз половичне урба-

ности и недовршеног, повесно недозрелог грађанства, дух паланке у овак-

вом тумачењу заиста се, могло би се рећи, манифестуј е у сасвим нарочитој

„религиј и затворености", понај више видљивој у „ забораву историј е

", у

значењу неприхватања глобалних, светскоисториј ских догађај а и промена и

симболичног бивања „с ону страну времена".

Из овога произилази и главна унутрашња тензиј а маловарошко-пала-

начког света, „завереног трај ању... с оне стране времена" и склоног „ забора-

ву историј е" с ове стране времена, кој е га с истом том историј ом непрестано

суочава, трај но га онеспокој авај ући и суштински га чинећи непостој аним.

Отуда се маповарошка хроника, као укупно-изражај на „ етикета" и обликот-

ворна „матрица" у кој у би било могуће сместити поменута дела, као што ј е

већ наговештено, указуј е у исти мах и као сасвим нарочити изданак лето-

писног жанра и као његов имплицитни оспораватељ. Пој ављуј ући се, можда

први пут и готово успутно, на самом почетку прошлог столећа, у време за-

четка нашег модернизма, у Ст арим данима Боре Станковића, том низу при-

l3Treći program, leto 1969, str. 255- 256.

2 2 8 Тихомир Брај овић

поведака чиј и „ главни ј унак" ј е заправо „проста, мала варошица, опкољена

виноградима и брдима",14 са свој им самочуварним патриј архалним мента-

л ит ет ом и пр иг у ш ен о-м еланх оли ч н и м сент и м ент ом , м ал овар о ш к а хр оник а ,

тај колебљиви жанр у непрестаном настај ању и нестај ању као да управо

свој ом структуралном нестабилношћу и флуидношћу осликава непреста-

но настај ање-нестај ање маловарошког света, затеченог и заточеног негде

између руралног и урбаног, племенског и надплеменског духа.

Од Ст арих дана и Кронике паланачког гробља до Хронике мој е вароши

и На Дрини ћуприј е, маловарошка хроника осцилуј е и колеба се између за-

творености и отворености, домаћег и страног, старог и новог, и нај зад, између

приповетке и романа, између кратког облика кој и подразумева оделитост и

фрагментарно сугерисану слику света, и тзв. великог облика кој и подразуме-

ва неку врсту целовите или тоталне слике света. Да ли су Настасиј евићева

Хроника и Исидорина Кроника тек збирке пој единачних приповедака у сав-

р ем ен ом зн ач ењу т е р ечи , и ли су и п ак и н еш то ви ш е од т ога, он о на ш т а

упућуј е жанровска терминологиј а њихових иаслова? И ако ј есте тако, шта

ј е то што их издвај а и издиже изнад пуког збира новела или приповедака и

приближава их статусу веће прозне форме? Је ли то онај неопходни „ почетни

ниво концептуализациј е" и хронолошке организациј е догађај а у „ компонен-

те спектакла" или „ причу

", у значењу релативно сложеног и временски про-

тежног склопа догађај а кој и има ,ј асно разазнатљив почетак, средишњицу

и завршетак" (X . Вај т), а кој и ј е повезан с приказивањем варошке повес-

нице кроз хронику њеног настај ања и нарастања, односно нестај анл и (од)

умирања? И ј е ли, с друге стране, Андрићева „Вишеградска хроника" заиста

роман у савременом значењу речи, са свим (не)замисливим могућностима

кој е подразумева модерно разумевање ове понај више протеј ске форме, или

у структури и композициј и тог славног остварења ипак постој и одлучуј ућа

п р еваг а п о м ену т ог су к ц ес и вн о-х р он оло ш к о г и п о ст у п н о -п р о г р еси вн ог

„ нивоа концептуализациј е" кој и доприноси њеној доживљај но-читалачкој

„атомизациј и" и „ фрагментаризациј и

" до нивоа „лабаво

" обј едињеног низа

приповести и новела (о Фати Авдагиној , Ћоркану, Милану Гласинчанину,

Лотики итд), кој е тек гравитирај у истом симболичком средишту?

Веруј емо да ниј е могуће дати ј еднозначне одговоре на ова питања.

Овај вид хроникалне нарациј е кој и смо препознали као маловарошку хро-

нику одиста, чини се, постој и као параж анр свој е врсте, а то подразумева

од су ст во ч вр ст е ж ан ровск е сл и к е, у зн ач ењу савр ем еног разли к овањ а оп -

сег а п ри п о вед ањ а, и н епр ест ан о и зм и ц ањ е и п р ек ор ач ењ е зам и ш љ ен и х

или претпостављених граница форме или облика. У том смислу, малова-

рошка хроника би заправо била сабласни ж анр, неухватљиви облик кој и ј е

свој е обрисе показао у неким од нај значај ниј их остварења модерне српске

књижевности, а опет, нигде се ниј е уобличио до крај а, потпуно и недвос-

мислено у односу на уобичај ена жанровска схватања и успоставио се као

14 Б. Станковић, Ст ари дани - Божј и људи, треће издан.е, Сабрана дела, књига прва,

приредио Живорад Стој ковић, Београд, 1980, стр. 186.

Између приповет ке и ромина: маловарошка хроника као параж анр 2 2 9

такав, постај ући мање или више прихваћена списатељска „ норма" или бар

устаљено коришћена могућност.

У самом средишту тог обликотворног колебања налази се фигура фик-

ционалног хроничара или арт ифициј елног лет описца. Управо он ј е она при-

поведна инстанца у чиј ем окриљу се остваруј е „ изневеравање" жанровских

граница а кој а нас наводи да поменуте изданке маловарошке хронике читамо

бивај ући неодлучни око тога имамо ли пред собом тек венац уланчаних при-

поведака или пак роман у настај ању, односно око тога имамо ли посла с ро-

маном у пуном значењу речи, или пак с романом „у распадању" на „ епизодне

нарациј е", сложене хронолошким редом и међусобно скопчане повезаношћу

времена и места догађања. Почев од носталгично-сетног гласа приповедача

у Станковићевим Cmapitu данима, тако важног за укупно разумевање ове

књиге, фикционални летописци у делима о кој има говоримо нису, попут

њихових далеких претходника, богобој ажљиво суздржани и самозатај но по-

вучени у страну, већ су увек мање- више присутни, афективно или комента-

торски уплетени у свет и догађај е о кој има се приповеда. На тај начин и сам

читалачки приј ем бива преведен у подручј е интерференциј е и претапања,

тако карактеристично за овај суштински провизоран облик.

Иако ј е на први поглед можда нај ближа градициј ски усторој еној фор-

ми приповедне збирке, чак и Исидорина Кроника папаначког гробља на

свом текстуалном ободу показуј е овај дубоко личан однос летописца. На са-

мом почетку епиграфске посвете „сени... оца", а непосредно пре начелног

изј ашњавања о разлозима пропадања „нашег света", аутор

-летописац се у

извесном смислу разоткрива, записуј ући: „ Нас двој е, иако ј ош млади обој е...

уочавали смо летописе малих наших градића, села и гробаља. Ваљда под

слутњом да ћемо и ми у трећој генерациј и цивилизоване породице, а другој

школованих људи, затрти се" (9). Овај уводни исказ посебним, дифузним свет-

лом сенчи све оно што потом следи, све до пред крај књиге, када, после свих

породичних и личних повести, изреком, нај зад и паланачки „ гробар заћута",

а прикривени „ кроничар оста сам" у меланхоличној тишини, у кој ој , као на

каквом импресионистичком платну насликаном речима, „ нечуј но су слетали

цветови са грана шљивова дрвета" и, сасвим епилошки, почињу да „ слажу се

цветови шљиве по гробовима" (333). Тако Исидорина Кроника, рекло би се,

осим одликовања тематском блискошћу и хронолошком протежношћу, ипак

на дискретан начин стиче и неку врсту стилско-изражај ног ј единства тона

кој и ј е одиста чини књигом, а не тек збирком прича и новела.

То персонално обој ено ј единство наговештено ј е, с друге стране, код

Настасиј евића већ самим насловом Хроника м ој е eapoutu, а затим и пот-

цртано уводним записом „ За помози боже", у кој ем лично индиковани ле-

тописац моли: „ Простите, драги земљаци, више сам ј а ово него ви" (201),

казуј ући потом у трећем лицу: „ Ослушкуј ући ваша, дубље ј ош проникне у

свој а рођена ћутања" (202). Ова реченица могла би да послужи као интер

-

петативни слоган и свих преосталих наративних одељака Настасиј евићеве

књиге кој и се одиста могу читати као свој еврсне „ развој не" етапе аутоегзеге-

зе приповедачевих сопствених „ћутања" на пресеку личних и комунитарних

23 0 Тихомир Брај овић

порива и подстицај а. Сложен и унеколико противречан однос између модер-

ног летописца и колектива из кој ег се издвој ио представља, дакле, у ствари

само животворно ј езгро маловарошке хронике. Обликуј ући фикционалну по-

вест зај еднице на размеђи села и града, традиционалног и модерног доба,

овај хроничар света без неприкосновених ауторитета истодобно тематизуј е и

драму сопствене свести, њен амбивалентан и у основи неразрешив доживљај

колективног постој ања из кој ег се и сам уздиже.

Управо овакву унутрашњу пустоловину распознај емо чак и у Андрићевој

„Вишеградској хроници", чиј и летописно настрој ени наратор, упркос при-

виду неутрално-свезнај ућег положај а, заправо и сам показуј е одлике лично

афицираног хроничара, каквог срећемо у другим маловарошким хроникама.

„Шта ј е било даље од тога дечака у сепету, то казуј у све историј е на свим

ј езицима, и то се боље зна у широком свету него овде код наси (26); „Сада се по вас

дан и ј ош у неко доба ноћи смењивао на капиј и сав тај мнгоброј ни и шарени свет,

наши и ст рани, млади и стари" (174); „Изгледало је као да нестај е трагичних ак-

цената у животу европских народа, па и у касаби поред моста. А уколико би се по-

некад и ј авили негде у свету, они или нису допирали до нас или су нама овде били

далеки и неразумљиви" (247); „И све се то свршило далеко одавде... Тамо негде

далеко у свету игра се коцка... и тамо се решава судбина свакога од нас" (282).

Ово су тек неки, граматички и стилски ј асно индиковани приме-

ри приповедачевог напуштања илузиј е неутралности и „ клизања" према

лично обој еној визури казивања кој а ј е, као и у случај у Исидориног или

Настасиј евићевог наратора-летописца, по правилу одређена односом пре-

ма колективом гледању на ствари. Свој еврсна иденгификациј а нарагора с

касабалиј ском менталном и/или духовном позициј ом у Андрићевим рома-

нескним хроникама ј авља се, при томе, готово без изузетка у моментима

сучељавања с плимом светскоисториј ских промена и другачиј их, „стра-

них" гледишта на свет и утолико ј е индикативниј е ово пој ављивање родно-

комунитарне свести управо у међупростору центрипеталних и центрифугал-

них, изолационистичких и комуникациј ских порива и начела.15

Уз мало слободе, могло би се казати да ј е управо колебање између инди-

ви ду ал и з ма и к ом у н ит ар н о ст и , п р ел ом љ ен о к р оз ст и л , ст ру к ту ру и т ех н и к у

саме нарациј е, „родно место" проблематично-непостој аног жанра малова-

рошке хронике. Тај нестални жанр проналазимо, нај зад, чак и у данашње вре-

ме, у књижевности постмодерног доба, као неку врсту позног или епилошког

одј ека онога што се у српској књижевиости пој авило ј ош пре стотињак годи-

на. „ Нема тог крепког ветра кој и може смрадеж на све четир' стране да разду

-

ва, из вароши коју сваку ноћ сањам, и да ново размени за старо",16 посежући

за готово типским сликама вели приповедач с поче гка Лај ковачке пруге, првог

и разгранатом низу романа из колубарског крај а Радована Белог Марковића.

I50 овом acneiay Андрићевог романа види: „НаДрини ћуприј а као модернистичка хроника

паланачких нарави", Кшижевна историј а бр. 124 (XXXVI), 2004, или у: Облици модернизма,

Београд, 2005, стр. 205- 227.16 Р. Бели Марковић, Лај ковачка пруга, Београд, 1997, стр. 12.

Између приповет ке и романа: маловарошка хроника као параж анр 2 3 1

У том истом роману, кој и ј е од страие критике одмах упоређен с Андрићевом

„Вишеградском хроником", постој и такође и фиктивна „ хроника знаменитих

тричариј а", настала, како се каже, „у тај ној редакциј и... књижевника Р. Б.

Марковића", пишчевог скрипторско-хроничарског „двојника

", у доцниј им

романима нај чешће именованог као Weiss-Markovitch, у маниру двосмисле-

но симболичког поистовећивања-разликовања према личности самог аутора,

онако како то и иначе бива у малом али значај ном низу маловарошких хрони-

ка у модерној и савременој српској књижевности.

И без обзира на то што се у ј едном од следећих Марковићевих рома-

на изреком тврди „Да књига ова буде ваљевска кроника далеко ј е од сваке

помисли",17 обазрив и не сувише лаковеран читалац ће у том, као и у другим

романима истог писца, вероватно препознати баш особено деј ство хроникал-

ног приповедног начела, у извесном смислу и до крај њих граница подвој еног

између минималистичко-наративног и максималистичко-романсиј ерског

порива, што ј е, као што смо видели, сасвим карактеристично за параж ан-

ровски ст ат ус облика кој и смо означили синтагмом маловарошка хроника.

Лај ковачку пругу ( 1997), Лимунацију у ћелиј ама (2000), Последњу руж у Ко-

лубаре (2001), Кнеза Мишкина у Белом Ваљеву (2002), Д евет белих облака

(2003), Оркест ар на педале (2004) и Kaecuiepe ст арог премера (2006), у

десетогодишњем распону до сада обј ављене романе, заиста можемо читати

као изданке ј едног провизорног, неограничено разрастај ућег циклуса романа,

или као скоро застрашуј уће и неслућено метастазирај ући роман-реку с хро-

никалном основом. С друге стране, свако од ових пој единачних остварења

сачињено ј е и исписано деловањем обратног, изнутра диверсификуј ућег и

фрагментаризуј ућег порива, оличеног у различитим мимикриј ским видови-

ма казивања и нарациј е, од епистоле и „ апендикса", преко фиктивних „ про-

токола романескних започетака", нарочитих „ фасцикала за трице и кучине

",

па све до „ згођушних нотата" или бележака за неку „ будућу кронику

" колу

-

барског земљомерства и сличних формално-композиционих „изума".

Нагињући минималистичким прозним формама, и у исти мах суделуј ући

у изградњи максималистичких конфигурациј а и провизорно-уланчавај ућих

романескних структура, романи Радована Белог М арковића могу се, на-

послетку, читати и као жанровске химере свој е врсте, тј . као обликотвор-

не „ сабласти" маловарошке хронике, паражанра кој и ј е већ само по себи

сабласан и аветињски. Измичући прецизном формалном одређењу, али и

унутарњем усредсређивању, ове, попут приповедне магме непредвидљиве и

неопредељиве књиге свој им аветињским обличј ем можда на ексцентричан

начин показуј у шта маловарошка хроника на крај у крај ева заправо одувек и

ј есте: парадоксални летопис без летописа, приповест кој а се, попут њених

ј унака, опире времену ослањај ући се на сам временски след и оно што он сам

собом носи, противречна повест ј едног света, духа и менталитета кој и ј е „ за-

верен трај ању" али никако не досеже трај ност и спокој ство, већ непостој аност

и несталност као свој нај трај ниј и и нај распознатљивиј и облик.

" Р. Бели Марковић, Девет белих облака, Београд , 2003, стр. 198.

2 32 Тихомир Брај овић

Кључне речи: хроника, паражанр, модерност, нарациј а, индивидуали-

зам , к ом у н и т ар н о ст, т ач к а гл ед и ш т а.

Тихомир Браиович

МЕЖДУ РАССКАЗОМ И РОМАНОМ : МЕ1ЦАНСКАЛ Х РОНИКА КАК ПАРАЖА НР

С О В РЕ М ЕН Н О И С ЕРБС К О И Л И Т ЕРА Т У РБ1

(Резго ме)

Исходл из несколБких значителБннх прозаических осушествлении сербскои литературн

между двумн мировн ми воинами (Хроиика мој е вароши М. Настасиевича, Хроника паланачког

гробља И. Секулич и На Дрини ћуприј а И. Андрића) автор обсуждает вопрос об особом,

п ерех од ном ж ан ро вом ст ат у се п роизведен и и , ос но ви вак мцу и хсл на т ех н и ке х рон и к ал Бнои

наррации, которие одновременно тематизируга т положение мешанекого мира. В центре

тр акт овк и наход ит сн от н ош ен ие п о вест воват ел вного п у н кт а и коллек т и вно го сознан ил, к ак

тои оси, вокруг которои устанавливаетсл паражанровии статус „мешанскои хроники". В.

окончателвнои части работн рассматриваетс ̂ рефлекс даннои амбивалентнои нарративнои

форми в современнои сербскои литерату ре (романм Радована Бели Марковича).