I S T O R I J A

5

Ljubodrag Duci Simonovi E-mail:comrade@orion.rs OLIMPIJSKE IGRE MIT I STVARNOST

Antike olimpijske igre

Olimpijska religija bila je religija Ahajaca koji su sa severa prodrli na prostore Grke i pokorili egejske narode. Bogovi pokorenih naroda bili su enskog roda i iveli su pod zemljom (htoniki bogovi), za razliku od bogova osvajaa koji su bili mukog roda i koji su prebivali na Olimpu (svetlosni bogovi). Kultovi posveeni olimpijskim bogovima postaju nain nametanja patrijalhalnog poretka starosedeocima i nain njihove duhovne kolonizacije. U helenskom svetu gotovo svaki grad imao je svoja takmienja posveena bogu koji je bio zatitnik grada. Najvanije igre koje su imale panhelenistiki karakter bile su: olimpijske igre (odravane su u Olimpiji na Peloponezu u ast Zevsa vrhovnog boga i boga rata); pitijske igre (odravane su u Delfima, gde je bilo uveno proroite, u ast Apolona Pitijskog, trajale su tri dana a takmienja su bila gimnastika, jahaka, na kolima i muzika); istamske igre (odravane su u Istmu na korintskoj prevlaci u ast Posejdona, svake tree godine u aprilu, Pindar istie gimnastika i konjanika takmienja, Platon je bio jedan od pobednika na igrama), i nemejske igre (odravane su u Nemeji, pokrajini Argolida na Peloponezu, svake tree godine u junu). Pored njih, postojala su Eginska takmienja u ast Here, Arkadska i Likejska u ast Zevsa, zatim Korintska, Atinska, Eleusinska, Maratonska, Beotska...

Olimpijska takmienja u ast Zevsa odravala su se poetkom svake pete godine. Prema tvrenju Pausanije, osnovao ih je legendarni kralj Oksil. Mesto na kojem su se odravala takmienja bilo je blizu reke Alfeja pod breuljkom koji je bio posveen Zevsu (po nekima Zevsovom ocu Kronosu). Igre su se odravale u leto u doba utapa. Rukovodioci igara zvali su se helanodikai (helenske sudije). Bilo ih je desetoro. O prvim vekovima od "zvaninog" uspostavljanja olimpijskih igara (776. godine pre nove ere) nije sauvan ni jedan pisani dokument. Na kraju V veka p.n.e. helenski filozof i sofist Hipija iz Elisa sastavio je listu olimpijskih pobednika koju e, sto godina kasnije, nanovo obraditi i korigovati Aristotel. Detalji sa prvih olimpijskih igara nisu sasvim pouzdani. Olimpijske igre poinju da se broje od 776. godine jer su od tada poela da se zapisuju imena pobednika. Poslednje olimpijske igre organizovane su 394. godine nove ere, to znai da je odrano 293 olimpijskih nadmetanja. O najstarijim takmienjima svedoi Homer. U Ilijadi (XXIII.257-897.) on opisuje nadmetanje junaka na Trojanskom polju, a u Odiseji (VIII.100-265.) prikazuje igre na dvoru feakog kralja Alkinoja. Kod Homera ima i drugih opisa i podataka, na pr.Ilijada XXIII. 630. i dalje, kao i XXII 164. O nadmetanjima govore i Hesiod u Poslovi i dani, Pausanija, Herodot, Tukidid, Isokrat, kao i rimski pesnik Vergilije u Eneidi sledei Homera.

Osnovni razloga zbog koga je, pretpostavlja se, dolo do povezivanja telesnog takmienja sa religioznim festivalima je taj to su Grci bili veoma antropomorfni u shvatanju bogova i smatrali su da e ono to njima samima ini zadovoljstvo (muzika, drama ili telesni agon) priinjavati zadovoljstvo i bogovima. Postoji miljenje da su borbe organizovane kao oblik posmrtnih sveanosti sa kojima se due ratnika alju bogovima - obiaj koji je prisutan i kod drugih ratnikih naroda. To odgovara prvobitnom osmogodinjem ritmu organizovanja olimpijskih igara koji se zasniva na verovanju da se svake osme (kasnije etvrte) godine due umrlih pojavljuju na svetlosti. esto se preteruje u isticanju povezanosti izmeu telesnog agona i religioznih rituala. Homerovo prikazivanje borbi pokazuje da takva povezanost nije postojala u vremenu koje je on opevao u svojim delima. Igre o kojima on govori u "Ilijadi" su deo pogrebnih sveanosti iji je smisao da se zaostavtina mrtvog Patrokla, Ahilovog prijatelja i saborca, podeli izmeu najistaknutijih ratnika. Mnogi grki atletski susreti nisu imali veze sa religioznim festivalima. Primer su pohodi Aleksandra Makedonskog na kojima su u devetnaest sluajeva odrani atletski susreti i to sve radi zabave trupa, s izuzetkom jednog koji je bio deo pogrebnih sveanosti. Oigledno je, kada se imaju u vidu borilake discipline koje predstavljaju svojevrsni "vojniki vieboj", da je priprema za rat izvorite takmiarskog duha olimpijskih igara. Borba izmeu ratnika i u tom kontekstu ratniki turniri su sastavni deo sticanja borbene gotovosti, ali i oblik borbe za presti izmeu aristokratskih prorodica, rodova i gradova.

Smatra se da je uspostavljanju olimpijskih igara doprinela "eksplozija" stanovnitva u Grkoj, to je dovelo do iseljavanja i kolonijalizacije primorskih prostora u Mediteranu. Pored jezika, religija je bila glavna spona koja je povezivala Grke. To je osnovni razlog to su veliki religiozni festivali u domovini (u Olimpiji, Delfima, Delosu, Epidaurusu, Nemei i Istamu Korintskom) dobili na znaaju upravo tokom ili neposredno nakon perioda kolonizacije. Oni su privlaili posetioce iz svih krajeva helenskog sveta, poevi od june Francuske pa do Crnog Mora. Za neke je to bio svojevrstan oblik hodoaa; za druge, nain potvrivanja pripadnosti helenskoj civilizaciji. Nakon mnogih vekova, veina je dolazila da bi uivala u velikom dogaaju.

Uee na igrama bio je dozvoljeno slobodnim Helenima koji nisu bili osuivani i koji nisu uvredili bogove, a kasnije Makedoncima i Rimljanima. Pripadnici drugih naroda mogli su da prisustvuju igrama kao gledaoci. Udatim enama bio je zabranjen pristup pod pretnjom smrtne kazne. Jedino su devojke i svetenice hrama Zevsa Olimpijskog mogle da posmatraju nadmetanja, ali ne na samom stadionu, nego blizu njega. Pristup su imale jedino Demetrine svetenice da bi krunisale pobednike. Demetra je bila sestra Zevsova i boginja plodnosti. U ast Demetre odravale su se, na Eleusinskom svetilitu u Atini, velike misterije koje su poinjale krajem septembra i trajale devet dana. Mesec dana pre njihovog odravanja bilo je proglaeno "sveto primirje" (ekeheiria) koje je bilo obavezno za sve grke drave. Takmiari su morali stii na mesto takmienja mesec dana pre njegovog poetka i bili su duni da vebaju i pripremaju se za takmienja barem deset meseci. Tek kada su ispunili te uslove, i dokazali da nisu kanjavani i da nisu uvredili bogove, mogli su da poloe zakletvu da e strogo potovati pravila takmienja. Krenje zakletve povlailo je za sobom velike novane kazne. U ranom periodu na igrama uestvuju najbolji borci kao predstavnici svojih gradova-drava (polisa) koje su bile u stalnom ratu. Kasnije, na igrama uestvuju profesionalni borci koji se pojavljuju kao najamnici bogatih darodavaca koji nastoje da obezbede svoj presti, ali i presti svojih drava.

to se tie atletskog programa i njegovih pravila, oni su bili bezuslovno prihvaeni u itavom grkom svetu. injenica da su olimpijski program i pravila preivela nepromenjena vie od hiljadu godina objanjava se moguim uticajem religije, budui da su ceremonijali posveeni boanstvima izuzetno konzervativni. Jedna od najvanijih karakteristika antikih olimpijskih igara je njihov veoma ogranieni program. Olimpijski program sastojao se iz sledeih takmienja: trka konjanika i trka koija (zaprega sa dva i sa etiri konja); tri borilake discipline: boks, rvanje i pankration; trke na 200 i 400 jardi (jarda = 90cm), dugoprugaka trka i trka pod orujem; petoboj (pentatlon) koji se sastojao u bacanju koplja, diska, skoka u dalj, trke na 200 jardi i rvanja. Na nekim takmienjima bila je pridodata i trka na 800 jardi. Inae, ovaj program je vaio kako za odrasle, tako i za takmiare u momakom uzrastu. Godine 776. postojalo je takmienje u tranju, a 720. uvodi se takmienje u rvanju. Takmiari su bili goli. Godine 708. organizuje se takmienje u pentatlonu. Godine 648. uvode se trke kolima, u trospregu ili etvorospregu. Od 520. godine uvodi se tranje u punoj ratnoj opremi, tj. sa titom, kacigom, oklopom i kopljem. Pored uobiajenih disciplina, organizovane su i hoplomahije - borbe s orujem, poput onih na bojnom polju. U V veku uvode se i nadmetanja u duhovnom stvaralatvu, posebno u govornitvu i muzici. Prvog dana igara podnoene su obredne rtve i vren pregled takmiara i konja; drugog dana odrava se nadmetanje deaka; treeg dana odvija se takmienje odraslih; etvrtog dana na programu su trke sa kolima i pentatlon; a petog dana prinose se rtve od strane pobednika i organizuju gozbe. Uistinu, tok dogaaja nije sa sigurnou utvren. Broj takmiara nije bio stalan. rebom je odreivano kojim e redom takmiari nastupiti. Takmienje se odvijalo po parovima. Pobeeni je otpadao od daljeg takmienja koje se nastavljalo sve dok ne bi ostao jedan (konani) pobednik. U sloenim takmienjima kao to je pentatlon, pobednik je onaj ko je postigao pobedu u najveem broju disciplina. Na prvim olimpijskim igrama nije bilo odreeno starosno doba takmiara. U poetku se radilo o odraslim osobama, a od 37. olimpijskih igara dozvoljeno takmienje deaka, ali su se oni odvojeno takmiili. U Pindarovo vreme deaci nisu redovno mogli da uzmu uee u pankrationu (rvanje i pesnienje), a ni u pentatlonu. Stariji Heleni su se nadmetali na instrumentima (gitara, frula). Inae, na poetku takmienja nastupali su gimnastiari i konji. Pobednik nije bio voza ili jaha, nego vlasnik konja. Ponekad su vlasnici nastupali i kao vozai, kao to je to uradio Herodot Tebanac ili Alkibijad.

Nakon zavretka borbi rukovodioci takmienja (agonoteti) su pred gledaocima i takmiarima objavljivali imena pobednika. Pobednik je kao svoju domovinu mogao da oznai bilo koje mesto. Deavalo se da pobednik izabere neki drugi grad umesto svog zaviaja. Uzroci su bili seobe, politiki razlozi, ali i obeana nagrada nekog grada ako ga pobednik proglasi za svoj zaviaj. Imena pobednika ispisivana su na kamenim stubovima (stelama) ili na papirusu. Jo na mestu pobede pobednika bi njegovi prijatelji i zemljaci u suton pratili kui sa poklikom: "Zdravo, pobednie!" Ako u meuvremenu nije bila ispevana ni jedna pesma za njega, pevali su mu starinsku epinikiju pesnika Arhiloha pratei ga do Zevsova rtvenika gde je on prinosio rtvu. Nakon rtvenog obreda organizovana je gozba. U domovini, pobednika su oekivale mnogo vee poasti. Njegov povratak bio je najvei praznik. itav grad je uestvovao u proslavi. Gozba, muzika i pesme u ast pobednika davale su proslavi obredni znaaj. Obino su roditelji ili prijatelji zamolili vienijeg pesnika da, zbog naklonosti ili za novac, ispeva epinikiju. Epinikije su pevane grupno i to ne samo u sveanoj povorci, ve i na gozbi. Ponekad bi grupa prijatelja pevala pred kuom pobednika, kao to je to bio sluaj sa svatovima. Te sveanosti su se obnavljale i povodom prazninih dana. Takmienja se razlikuju po mestu gde su se odravala, po vremenu kada su se odravala i po nagradama koje su se dodeljivale pobednicima. Na najstarijim narodnim takmienjima nagrade su bile neki vredan predmet (iskovani pehar, lepo izvezena kabanica ili haljina, hiton, nekad obian venac), ali i ono to je bilo najvrednije iz ratnog plena, jer su se nadmetanja prireivala u ast junaka. Kasnije, kada su nadmetanja poprimila panhelenistiki karakter, nagrada pobedniku bila je maslinov, lovorov, perunov ili od borovih iglica ispleteni venac. Poznato je da su granice masline ili lovora noene u obrednim svetkovinama. Na olimpijskim igrama pobednici su dobijali maslinov venac jer je u olimpiskom svetilitu rastao Zevsov gaj od samih maslina. Pindar u treoj olimpijskoj odi govori o Heraklu, mitskom osnivau olimpijskih igara, i njegovom putu u zemlju Hiperborejaca odakle je doneo maslinu, zasadio je u Olimpiji i odredio da maslinov venac bude nagrada pobedniku. Solon je propisao nagradu za pobednika na istamskim i na olimpijskim igrama. Prvi je imao da dobije sto, a drugi petstotina drahmi. Kada se ima u vidu "tekoa kojom se novac pribavljao" (Plutarh), kao i to da je jedna drahma odgovarala vrednosti jedne ovce (pet drahmi odgovaralo je vrednosti vola), moe se stei predstava o pravoj vrednosti nagrade. U rimskom dobu, pobednici su osim venaca dobijali i granicu palme. Godine 540. prvi put se doputa mogunost da se pobedniku na olimpijskim igrama podigne drveni kip, portretnog oblika, i to tek nakon postizanja tri pobede. Antike olimpijske igre ukinuo je vizantijski imperator Teodosije I 394. godine n. e. u ime hrianstva. Zgrade i hramovi u Olimpiji su razrueni, a monumentalna statua Zevsa u sedeem poloaju (visina 12, 27 metara, sa postoljem 13, 30 metara), izgraena od slonovae i zlata, prebaena je u Konstantinopolj gde je 475. godine nestala u poaru. Nastanak modernih olimpijskih igara Moderni olimpizam nastao je kao poseban (ne i zaseban) i relativno celovit duhovni pokret krajem XIX veka. Njegova priroda uslovljena je prirodom kapitalistikog drutva, kao to je priroda antikog olimpizma bila uslovljena prirodom helenskog robovlasnikog drutva. Moderna olimpijska filozofija, olimpijski pokret, kao i sama praksa modernog olimpizma, nemaju izvorite u Kubertenovoj olimpijskoj misli: svi bitni elementi olimpizma bili su stvoreni pre nego to je Kuberten inicirao organizovanje olimpijskih igara kao meunarodnog sportskog takmienja i proglasio olimpizam za najviu i jedinu pravu religiju.

Olimpijski pokret nije nastao na temelju razvoja sporta, ve pod uticajem duhovne klime koja je vladala u Zapadnoj Evropi u drugoj polovini XIX veka koja je rezultat vie faktora. Re je, pre svega, o industrijskoj revoluciji, koja je zapoela u XVIII veku da bi svoj puni razvoj doivela krajem XIX veka, koja je bila osnov za izgradnju mita o "neogranienim mogunostima razvoja nauke i tehnike" na kome se zasniva olimpijski "progres" - ija je bit izraena u poznatoj maksimi citius, altius, fortius. Zatim, o razvoju monopolistikog kapitalizma i institucionalizovanju novih centara ekonomske i politike moi koji nastoje da itavo drutvo zauvek podrede ostvarivanju svojih interesa. Na udaru su se nale demokratske institucije, koje su nastale kao rezultat politike borbe naprednog graanstva i radnitva, i u tom kontekstu sve vei znaaj dobija stvaranje novog totalitarnog mehanizma vlasti koji e biti ekskluzivno politiko sredstvo u rukama buroazije. Nova bogataka "elita" tei da stvori takvu univerzalnu i globalnu ideologiju koja e da sledi progresistiki duh novog vremena i koja e po svojoj prirodi biti analogna onoj koju je imala aristokratija u srednjem veku u vidu hrianstva. Radi se o nastojanju da se ukloni emancipatorsko naslee antike, hrianstva, renesanse, prosvetiteljstva i Francuske graanske revolucije, da se "koriguje" liberalistika doktrina, da se zatre socijalistika (komunistika) ideja i da se uspostavi neposredna duhovna dominacija buroazije nad sve brojnijim i klasno svesnijim radnitvom. Sport, kao otelotvorenje osnovnih principa na kojima se zasniva kapitalistiko drutvo u "istom" obliku (ovek je oveku vuk i borba svih protiv svih), postaje idealno sredstvo za militarizovanje vladajue klase i za pacifikovanje (depolitizovanje) radnitva i njegovu duhovnu integraciju u vladajui poredak. Institucionalizovanjem sporta, krajem XIX veka, stvoren je mehanizam koji e postati glavna "ideoloka policijska snaga" (Ho/Hoch) buroazije za "uspostavljanje reda u glavama ljudi" (Kuberten) unitavanjem njihove kritiko-menjalake svesti i stvaranjem karaktera lojalnog i upotrebljivog graanina.

Kubertenovo nastojanje da "obnovi olimpijske igre predstavlja sled doktrine koja u sportu vidi orue vladajue klase za ostvarivanje njenih politikih i ekonomskih ciljeva. Izvorna intencija Kubertenovog olimpizma (koji je samo jedna od olimpijskih ideja koja je nastala u XIX veku) je korienje meunarodnog sporta kao sredstva za izazivanje promena u francuskom kolskom sistemu (poput onih koje je Tomas Arnold/Thomas Arnold uveo u engleske javne kole) koje e omoguiti da se od buroaske mladei stvore nove falange koje e obezbediti kolonijalnu ekspanziju Francuske. "Povratiti kolonijalnu slavu Francuske!" ("Rebronzer la France!") i "Obogatite se!" ("Enrichissez vous!") bili su poklii sa kojima je Kuberten, sa govornice Sorbone, nastojao da pokrene francusku buroaziju u nove kolonijalne pohode. U izvornom smislu olimpijska ideja ima u vidu takmienje Francuske sa "civilizovanim nacijama", pre svega sa Engleskom koja je, kao vodea kolonijalna sila, bila za Kubertena neprikosnoveni uzor. Krajnji cilj "mirnodopskog" takmienja na sportskom polju bio je duhovna integracija najmonijih drava Zapadne Evrope radi uspene kolonijalne ekspanzije. Ono to je olimpijskoj ideji, iji je predstavnik Kuberten, omoguilo da postane globalna duhovna mo je to to se pojavljuje kao ideoloka perjanica imperijalizma. Meunarodni sport se "pretopio" u olimpijski pokret putem kolonijalne ideologije, a ne na temelju nastojanja nacija da meusobno sarauju. Moderni olimpijski pokret nije nastao kao rezultat angaovanja naprednih snaga sveta radi duhovnog ujedinjavanja oveanstva na humanistikim osnovama, ve kao rezultat angaovanja evropske aristokratije, vodeih kapitalistikih i vojnih krugova koji nastoje da dou do novih sirovinskih i energetskih izvora, jeftine radne snage i novih trita. Interesi evropskog kapitalizma ine izvorite "olimpijskog internacionalizma" - evropska kolonijalna ekspanzija motor je koji pokree Kubertenov olimpizam i daje mu pravac. On je bio i ostao jedan od oslonaca kapitalistikog globalizma koji se u raznim oblicima i sa raznim protagonistima pojavljuje u modernom dobu. Olimpijski "misionari" dobijaju zadatak da uine ono to nije polo za rukom katolikoj crkvi kao dominirajuoj duhovnoj sili Zapada: da izvre duhovno kolonizovanje sveta. Olimpizam je prvi duhovni pokret u istoriji koji je dobio globalnu dimenziju - postajui vesnik globalnog kapitalistikog totalitarizma. On je jedan od noseih stubova dananjeg (amerikog) "novog svetskog poretka", kao to je bio jedan od duhovnih oslonaca faistikog "novog poretka", ili novog kolonijalnog poretka koji je, krajem XIX i poetkom XX veka, Kuberten nastojao da uspostavi. Koristei se Hoovom formulacijom, moglo bi se rei da je olimpizam globalna ideoloka policijska snaga protagonista "novog svetskog poretka", dok je olimpijski pokret svojevrsna "internacionala" kapitala i vodeih grupa politike moi, koja je otelotvorena u MOK-u i drugim tzv. "meunarodnim sportskim asocijacijama", sa kojima se nastoji ukloniti meunarodni pravni poredak i uspostaviti globalni totalitarizam. Analiza olimpizma nas upuuje na sledei zakljuak: onaj ko vlada svetom - vlada olimpijskim pokretom. U tom kontekstu maksima "vano je uestvovati" (koja se pripisuje Kubertenu) znai: vano je igrati po pravilima koja diktiraju gospodari sveta i dii ruke od borbe za slobodu. Neka jai vladaju, a slabiji neka im se pokore - to je sutina olimpijske poslanice.

Moderni olimpizam ne proistie iz odreene religije ili kulture, ve je otelotvorenje "mondijalistikog" duha imperijalizma u "istom" obliku i kao takav obraun s tradicionalnim religijama, nacionalnim kulturama, slobodarskim duhom, kritikom sveu i umom. Nije sluajno to Meunarodni olimpijski komitet nije postao stecite slobodarski opredeljenih umetnika i filozofa, ve zemljoposednika, oficira, bankara, industrijalaca, birokrata, i to su njegove vodee linosti bili lanovi ili neskriveni simpatizeri faistikih partija i pokreta. Kubertenovo pozivanje na iskasapljenu i idealizovanu helenistiku kulturu samo je maska sa kojom se nastoji pribaviti "kulturni" legitimitet socijalno darvinistikom i progresistikom principu na kojima se temelji kapitalistiko drutvo, koji su otelotvoreni u sportu. Ideja o "obnavljanju antikih tradicija" pala je na pogodno tle budui da su se mnogi pripadnici evropske humanistike inteligencije, razoarani vladajuom duhovnim klimom, okrenuli ka antici nastojei da u idealizovanoj slici helenske civilizacije pronau duhovno okrepljenje i podrku za svoja humanistika stremljenja. To je jedan od osnovnih razloga to Kubertenov mitoloki i prokrustovski odnos prema antici nije naiao na otpor graanske filozofske i istoriografske misli. Istovremeno, okretanje ka antici postaje nain obrauna s idejom budunosti koja se razvija na temelju Marksove kritike kapitalizma i njegove socijalistike (komunistike) doktrine. Klasicistika "odbrana humanizma" postaje odbrana uspostavljenog poretka. Pored toga, "borba za obnavljanje" antikog duhovnog naslea postaje sastavni deo borbe izmeu najrazvijenijih zemalja Evrope da se prikau kao legitimni naslednici helenske kulture, duhovne kolevke moderne evropske civilizacije, i na taj nain obezbede duhovno vostvo. Sukobi izmeu najmonijih kolonijalnih metropola oko podele kolonijalnog plena i borba za dominaciju na evropskom prostoru (u tom kontekstu poraz Francuske u ratu sa Pruskom) bili su dodatni motivi zbog kojih je Kuberten insistirao na korienju sporta za razvoj borilakog duha kod francuske buroaske mladei. Prihvatajui socijalno darvinistike zakone kao neprikosnoveni osnov razvoja drutva, Kuberten odbacuje pacifizam kao temelj uspostavljanja odnosa meu narodima (rasama) i proglaava rat za neminovnu (i dobrodolu) sudbinu oveanstva. Moderne olimpijske igre nisu zamiljene kao "svetkovina posveena miru", ve kao "sveto primirje" (la trve sacre) tokom koga e neprijateljske strane privremeno odloiti oruje da bi iskazale potpunu pokornost belicioznom duhu koji vlada svetom.

Kuberten pronalazi "kulturno" nadahnue za svoj olimpizam na svetskim industrijskim izlobama (poput one koja je 1889. godine odrana u Parizu), u kojima je video spektakularni izraz globalizacije kapitalizma - to e postati izvorite olimpijskog spektakla - kao i na militaristikim ceremonijama i drugim pompeznim manifestacijama vladajue "elite". Vojni defile, pozdravni govor najviih predstavnika vlasti i njihovo pokroviteljstvo nad manifestacijom su detalji koji e postati udarni deo olimpijskog ceremonijala. Oni nedvosmisleno ukazuju na istinu da su olimpijske igre zamiljene kao spektakularni nain velianja vladajueg poretka i iskazivanje bezuslovne pokornosti vladajuoj moi, to znai kao par excellence politika manifestacija. Pored toga, Bruksova takmienja na "olimpijskim poljima" u ropajru ostavila su snaan utisak na Kubertena. "Svearski karakter" takmienja (himna, poruke, zastave, krunisanje pobednika, nagrada za poeziju itd.) postae jedna od osnovnih karakteristika olimpijskih igara. Ovome treba dodati i znaaj koji e, preko engleskog duhovnog uticaja na Evropu i Ameriku, dobiti lik engleskog gentlemana na formiranje prototipa "internacionalnog" sportiste koji je simbolino otelotvorenje aristokratskih ideala u razvijenom kapitalizmu i kao takav nosilac fair-playa koji e postati internacionalni kodeks "civilizovanog ponaanja" u sportu. Ko je bio Pjer de Kuberten?

"Otac" modernog olimpizma Pjer de Kuberten (Pierre de Coubertin) roen je 1.1.1863. godine u aristokratskoj porodici iji su se preci, na poziv Ludviga XI, 1447. godine iz Italije doselili u Francusku i od njega dobili titulu i privilegije. Porodica je dobila ime posle 1650. godine i to po njenom najveem posedu koji se nalazio u Kubertenu, mestu nedaleko od Versaja. U oktobru 1874. godine jedanaestogodinji Pjer se upisuje na jezuitski koled "Sveti Ignacije" ("Saint Ignatius"), u Parizu. Po okonanju kolovanja kod jezuita, Kuberten se 1880. godine obreo u vojnoj akademiji u Sen-Siru (St. Cyr) koju e ve nakon nekoliko meseci napustiti. Imajui u vidu da je Kuberten bio niskog rasta, goljav i imao piskav glas, moe se pretpostaviti kakvom je podsmehu bio izloen u toj, inae elitnoj, vojnoj akademiji. Nakon etiri godine Kuberten se upisuje na Pravni fakultet. Ne poloivi ni jedan ispit, on godinu dana kasnije prekida studije prava i poinje da pohaa "Slobodnu kolu politikih nauka" ("cole libre de la sciences politiques"), duhovno pribeite bogatake mladei, koju e napustiti 1886. godine i time okonati kolovanje. Kao to je u manijakalnom zalaganju za boks i druge "muke" sportove nastojao da pronae kompenzaciju za svoju telesnu inferiornost, tako je Kuberten u skribomaniji nastojao da pronae kompenzaciju za svoj neuspeh u akademskoj sferi. Po nekim procenama, Kuberten je napisao i uglavnom sam objavio preko 600 radova - koji nikada nisu privukli panju ozbiljnije italake publike. Ako se tome doda da je Pjer od malena iveo u senci starije brae iz svoje ire porodice, moe se dobiti celovitija slika o linim motivima koji su gonili mladoga Pjera da sa takvom strau krene ka olimpijskim vrhovima. Nije to bio samo angaman mladog i bogatog skorojevia, zadojenog nacionalistikim duhom i kolonijalnim fanatizmom, ve pre svega oajniko nastojanje da se pobedi kompleks inferiornosti to e dominirati tokom itave njegove "olimpijske karijere". Neki istraivai Kubertenovog ivota i dela, kao to je to Iv Pjer Bulonj (Yves Pierre Boulongne) (nekadanji atae za kulturu Francuske ambasade u Beogradu), tvrde da je Kuberten bio izofreniar - u nastojanju da opravdaju Kubertenovu saradnju sa nacistima. U prilog toj tvrdnji navode da su Kubertenovi sin i erka umrli od izofrenije. Kada se ima u vidu s kakvim gnuanjem Kuberten govori o "zavodnikom ponaanju" devojaka i s kakvim erotskim zanosom govori o mukom telu, kao i o borbi golih mladia na antikim olimpijskim igrama, jasno je da je "boanski baron" imao mnogo "suptilniju" prirodu od one koju nam nude njegovi olimpijski sledbenici u nastojanju da sauvaju njegov "boanski" lik, a time i izvornu "istotu" olimpizma.

Mitoloki odnos prema olimpizmu uslovio je i mitoloki odnos prema njegovom utemeljivau, Pjeru de Kubertenu. Bez preterivanja se moe rei da su ideolozi "slobodnog sveta", uz svesrdnu pomo njihovih kolega iz "realnog socijalizma", od Kubertena stvorili "novog Mesiju" ije olimpijsko jevanelje otkriva pravi smisao ljudskog postojanja. "Oseajui" da Kuberten spada u krug "izabranih", njegovi najodaniji poklonici proglasili su ga "boanskim baronom" i napisali legendarnu biografiju u kojoj se potvruje njegov mesijanski karakter i opisuje njegov mesijanski (olimpijski) put. Sam Kuberten dao je znaajan doprinos izgradnji njegovog "boanskog" oreola. On je u modernom olimpijskom pokretu video "crkvu", u lanovima MOK-a "poverenike olimpijske ideje", svojevrsne apostole olimpizma, a sebi je, kao "duhovnom ocu" olimpijskog pokreta, namenio ulogu "vrhovnog svetenika" modernog olimpijskog paganizma. Sedite MOK-a postaje novi Vatikan. Kada se ima u vidu Kubertenovo nastojanje da od olimpizma stvori vladajuu (religioznu, filozofsku i naunu) misao modernog doba koja e ljudima dati novi smisao ivota, jasno je da se radi o svojevrsnoj mesijanskoj misiji. Ono to daje posebnu dimenziju Kubertenu je to to se on pojavljuje kao "Obnovitelj" ("Le Rnovateur") antikih olimpijskih igara, to znai kao glasnik olimpijskih bogova i kao takav spona koja povezuje helensku s modernom civilizacijom.

Mit o Kubertenu zasniva se na tvrdnji da je Kuberten posvetio svoj ivot stvaranju "boljeg sveta" u kome e vladati "mir" i "saradnja meu narodima", i da je zbog toga "obnovio" antike olimpijske igre i udahnuo im "novi" duh. Ako je to tano, postavlja se pitanje zbog ega su dela Pjera de Kubertena - ija pisana zaostavtina iznosi preko 60 000 stranica - gotovo nepoznata javnosti? Kako je mogue da u najveem broju zemalja, u kojima je na pompezni nain proslavljena stogodinjica osnivanja olimpijskih igara, nije objavljen ni jedan redak iz Kubertenovih spisa? Da stvar bude bizarnija, glavni cenzori Kubertenovih dela su zvanini "uvari" njegove olimpijske ideje. Najvaniji razlog za ovakav odnos olimpijske gospode prema "boanskom baronu" je taj, to se Kuberten u svojim najvanijim delima pojavljuje kao militantni predstavnik evropske buroazije koji razrauje strategiju i taktiku obrauna s radnim "masama", enom i "niim rasama". Kubertenovi olimpijski spisi su politike lekcije vladarima sveta kako da se, upotrebom sporta i telesnog drila, efikasno obraunaju sa slobodarskom borbom potlaenih i uspostave globalnu dominaciju. To je jedan od osnovnih razloga to gospodi iz MOK-a, kao i gospodi iz nacionalnih olimpijskih komiteta, ne pada na pamet da, ni nakon est decenija od njegove smrti, objave Kubertenova sabrana dela, ve podmetaju javnosti izvode iz njegovih spisa u obliku "Izabranih tekstova" ("Textes choisis") iz kojih je izostavljeno gotovo sve ono to ukazuje na pravu prirodu njegove olimpijske doktrine. Kada se ima u vidu da je Kuberten otvoreno tvrdio ono to graanski ideolozi po svaku cenu nastoje da prikriju, da je kapitalizam nepravedan poredak, postaje jasnije zbog ega graanska teorija sistematski "zaobilazi" Kubertenova dela.

to se tie toliko isticane teze o "nepolitinosti sporta", i po onima koji glorifikuju olimpizam i njihovog "osnivaa", prava "veliina" Kubertena nije u tome to je doprineo razvoju sporta, ve to je od sporta stvorio "sredstvo za uspostavljanje mostova saradnje meu narodima". Kubertenov olimpijski angaman postaje simbol "politike mira", a on - "politiar mira". Kada se to ima u vidu, moe se bolje razumeti zbog ega su graanski teoretiari izbrisali iz Kubertenove biografije poslednju dekadu njegovog ivota u kojoj se Kuberten otvoreno pojavljuje u ulozi reklamnog agenta nacistikog reima, i zbog ega je jedan od najpoznatijih kubertenologa Iv Pjer Bulonj proglasio Kubertena "izofreniarem" - da bi "objasnio" njegovu slepu odanost nacistima i oduevljenje Hitlerom. Ouvati mit o "Kubertenu mirotvorcu", koji je bio fanatini zagovornik autoritarizma i kolonijalizma, nemogu je zadatak koji stoji pred ideolozima olimpizma. Stoga je jedna od glavnih preokupacija kubertenologa da zatite olimpijski mit od samog "oca" modernih olimpijskih igara: da bi sauvali "verodostojnost" kopije, "nastavljai" unitavaju original.

Polazei od istih onih kriterijuma po kojima je Kuberten proglaen "boanskim baronom" i "jednim od najveih humanista XX veka", i naciste bi trebalo proglasiti za "humaniste" i "mirotvorce". Nisu li Berlinske olimpijske igre odrane "u znaku mira" i "meunarodne saradnje"? Nije li Hitler na Berlinskim olimpijskim igrama izgovorio "uvene" rei: "Neka se olimpijski plamen nikada ne ugasi!"? Nisu li nacisti okonali arheoloka iskopavanja antike Olimpije, emu je Hitler dao odluujui doprinos sa 300 000 rajhs maraka? Nije li Hitler dao nalog svom arhitekti Albertu peru (Albert Speer) da izradi projekt najveeg olimpijskog stadiona na svetu koji e moi da primi 400 000 ljudi? Nisu li nacisti prvi organizovali noenje "olimpijskog plamena" iz "svete" Olimpije do Berlina - koji je trebalo da simbolizuje organsku povezanost helenske civilizacije i faistike Nemake - to e postati jedan od najznaanijih simbola olimpijskih igara? Nije li Kuberten proglasio nacistike Olimpijske igre, koje su po njemu bile "obasjane hitlerovskom snagom i disciplinom", za uzor buduim olimpijskim igrama, a Hitlera "za jednog od najveih graditelja modernog doba"? Nije li Kuberten, kao i gospoda iz MOK-a, bezrezervno podrao naciste i poverio im svu svoju pisanu zaostavtinu sa molbom da sauvaju njegovu olimpijsku ideju od izvitoperenja, kao i "misiju" da zakopaju njegovo srce u antikoj Olimpiji?

Nastojei da pribave "humanistiki" legitimitet olimpizmu, graanski teoretiari se slue izrazima koji oznaavaju opte-ljudske vrednosti koje su irom sveta prihvaene kao najvii izazov za oveka: "mir", "meunarodna saradnja", "mladost", "zdravlje", "progres", "lepota"... Dominacija humanistikih ideala u olimpijskoj retorici upuuje na to da olimpijske igre nisu vrednosno neutralna pojava i kao takve s onu stranu dobra i zla. Naprotiv, sve se ini da olimpizam postane sinonim za humanizam. Tako rat izmeu nacija na sportskom polju postaje "miroljubiva saradnja", a najostraeniji zagovornici rata i faistiki zlikovci, navlaei "svetu" olimpijsku odoru, postaju "mirotvorci": olimpijska mitologija je ogledalo u kome najgore zlo dobija aneoski lik. Olimpizam ne tei miru, ve pacifikovanju potlaenih da bi se predupredila njihova borba protiv poretka koji se zasniva na tiraniji bogatake "elite". Pod maskom "meunarodne saradnje" na sportskom terenu se sistematski usmerava nezadovoljstvo ljudi, koje proistie iz njihovog poniavajueg drutvenog poloaja, protiv drugih nacija i postie "nacionalna integracija" sa kojom se "prevazilazi" klasno ustrojstvo drutva i prikriva klasna eksploatacija. Istu ulogu ima klupski sport: lige postaju institucionalizovani rat izmeu obespravljenih i na taj nain kontrolisani oblik njihovog pacifikovanja (depolitizovanja). Istovremeno, ubacivanjem najviih ljudskih ideala u olimpijsku retoriku nastoji se spreiti da oni postanu polazite za kritiku ideje i prakse olimpizma. Tako olimpijske igre postaju, shodno "antikim tradicijama", simbol "mira", iako je protagonistima te teze jasno da su antike olimpijske igre bile "sveto primirje" i kao takve duhovna priprema za nastavak rata - to je bio najvaniji zahtev koji je Kuberten postavio "njegovim" olimpijskim igrama. Interesantno je da graanski teoretiari "ne primeuju" da u Kubertenovom olimpijskom "humanizmu" nedostaju ideje bez kojih se ne moe zamisliti moderno drutvo: Sloboda, Jednakost i Bratstvo. Za Kubertena, tog "velikog francuskog patriotu", meu olimpijskim simbolima nema mesta za francusku "trobojku", to samo govori da je moderni olimpizam obraun s emancipatorskim tekovinama modernog drutva.

to se tie Kubertenovog fanatinog zalaganja da ouva "istotu" sporta, kao idealizovanog otelotvorenja izvornih principa kapitalizma, od pogubnog uticaja komercijalizma, od samog osnivanja olimpijskih igara bilo je jasno da je to izgubljena bitka. Od njegovog nastanka sport je deo kapitalistikog sistema privreivanja i kao takav nain integrisanja oveka u kapitalistiki poredak. Ulaskom kapitalizma u zavrnu fazu njegovog razvoja ("potroako drutvo") izvrena je potpuna komercijalizacija sporta: umesto nacionalnih zastava, na olimpijskim igrama dominiraju znamenja kapitalistikih firmi; umesto religio athletae, vlada duh novca; umesto "crkve", olimpijske igre postale su "vaar"; umesto da su otelotvorenje "svetosti" olimpijskih ideala, sportisti su "cirkuski gladijatori"; umesto da su olimpijska gospoda iz MOK-a asni "uvari olimpijskog duha", oni su postali beskrupulozni trgovci koji su od olimpijskih igara napravili prljavi "posao" vredan milijarde dolara. Kubertenovo nastojanja da u modernom dobu uspostavi merenje vremena po antikom olimpijskom kalendaru, pretvorilo se u farsu. Iako 1916, 1940. i 1944. godine nisu odrane olimpijske igre, da se ne bi prekidao sveti ritam odvijanja olimpijada (etvorogodite koje se zavrava olimpijskim igrama) fantomske olimpijske igre zbrajaju se sa odranim olimpijskim igrama. Zvanino, do sada je odrano 29 olimpijskih igara. Uistinu, odrano je 26 olimpijskih igara. Organizovanje prvih olimpijskih igara Kuberten je, kao i njegovi sledbenici, nastojao da stvori utisak da je on prvi, u modernom dobu, doao na ideju da se "obnove" antike olimpijske igre. U stvari, uspomena na antike olimpijske igre oivela je u Evropi stotinama godina pre Kubertena, a sa njom i pokuaji da se one "obnove". Jo poetkom 17.veka u Engleskoj, u gradiu Kocvoldu (Cotswold), "imuni kapetan" Robert Dover organizuje "olimpijske igre" kao protest protiv "zaraznog puritanizma" koji se irio zemljom. Na programu su bila atletska takmienja, rvanje, bacanje ekia, maevanje, skakanje. 1849. godine doktor Bruks (W.P.Brookes) organizuje "Olimpijske igre" ("Olympic Games") u rorpajru (Shropshire) i one e se redovno odravati tokom etiri decenije. U nastojanju da internacionalizuje svoje igre, Bruks je pozvao i Kubertena, koji se ve bio angaovao oko telesnog vaspitanja u Francuskoj, da oktobra 1890. godine prisustvuje njegovim "Olimpijskim igrama". Kuberten nije krio oduevljenje sa onim to je video u rorpajru. Tu se Kuberten upoznao sa ceremonijalom otvaranja igara (sportisti u koloni, marevski korak, olimpijska himna, olimpijska zastava, cvee), sa literarnim nagradama za literarne sastave o olimpijskim igrama, ena krunie pobednika koji je na kolenima... Sve je to kasnije Kuberten primenio ili pokuao da primeni na "svojim" olimpijskim igrama - ne pominjui da su to ideje njegovih olimpijskih pretea.

Gustav Johan artan (Gustav Johann Schartan), sa univerziteta Lund u vedskoj, organizovao je u julu 1834. godine "Pan-skandinavske olimpijske igre" u spomen na antike olimpijske igre. 4. avgusta 1836. godine organizovane su "II skandinavske olimpijske igre" u Remlosi (Rmlosa).

to se tie Francuske, i tu je ideja i praksa olimpizma bila prisutna davno pre Kubertenovog "olimpijskog" nastupa. Opat Didon (od koga je Kuberten preuzeo uvenu maksimu citius, altius, fortius koja je bila ispisana iznad ulaznih vrata kole u kojoj je Didon predavao) i general Fevrijer (Fevrier) bili su studenti na seminaru u Rondou (Rondeaux), pored Grenobla (Grenoble), i obojica su bili lauerati "Olimpijskih igara" koje su se u toj instituciji odravale vie od 60 godina. Ferdinand Leseps (Ferdinand de Lesseps), ovek koji je projektovao Suecki kanal, 1885. godine predlae da se uspostave "olimpijske igre". Iste godine or de Sen-Kler (Georges de Saint-Claire), "otac" francuskog sporta, poziva na obnavljanje "olimpijskih igara". Paskal Gruse (Paschal Grousset), bivi delegat u Pariskoj komuni za spoljne poslove i radikalni socijalista (ali nacionalista), u svojim lancima iz 1888. godine trai uspostavljanje "Francuskih olimpijskih igara" i osniva "Nacionalnu ligu za telesno vaspitanje". Gruse je organizovao svoje sportske manifestacije u obliku "festivala mladih" to je, pored ceremonijala svetskih industrijskih izlobi (pogotovu "Svetska izloba" iz 1889. godine koja je odrana u Parizu), znaajno uticalo na Kubertenovo uobliavanje olimpijskog "spektakla". Kuberten nita od toga ne pominje u svojim spisima o uspostavljanju olimpijskih igara. Kuberten je bio posebno nekorektan prema Viktoru Diriju (Victor Duruy), piscu "Istorije Grka" ("Histoire de Grecs") iz 1887. godine. Kuberten u svojim kasnijim "razmiljanjima" o antikim olimpijskim igrama delimino prepisao, a zatim prepriao ono to se nalazilo u Dirijeovoj knjizi i to objavio kao sopstveni tekst! Pored toga, Kuberten je na "Svetskoj izlobi" u Parizu, 1889, sasvim izvesno imao priliku da se upozna sa izlobom o antikoj Olimpiji koju je, na osnovu nemakih arheolokih iskopavanja, priredio Viktor Lalu (Victor Laloux). Meutim, nita od toga se ne nalazi u Kubertenovim "Olimpijskim uspomenama", niti u bilo kom njegovom osvrtu na "obnavljanje" olimpijskih igara. Imajui u vidu navedene injenice moemo da se sloimo, mada samo uslovno, sa stavom Mekaluna da Kubertenu "ne pripada zasluga za snivanje ideje o obnavljanju olimpijskih igara, ve zato to je san pretvorio u javu". Kuberten je zbog svoje skorojevike agresivnosti i sklonosti da krade tue misli i prisvaja tua dela postao objekt prezira u intelektualnim i sportskim krugovima Francuske. Stvari su se naroito zaotrile nakon Kubertenovog nastupa na Sorboni, 25. novembra 1892. godine (sveanost koja je odrana povodom petogodinjice osnivanja "Union des Sports Athletiques"), u kome je u svojoj "senzacionalnoj najavi" pozvao na ponovno obnavljanje antikih olimpijskih igara - potpuno prelazei preko svega to je u Francuskoj o tome reeno. U znak protesta na Sorboni se nije pojavio ak ni or de Sen-Kler, a Kubertenov poziv ni u javnosti, kao ni kod prisutnih, nije naiao ni na kakav odjek. Koristei svoje veze i rasipajui se novcem, Kuberten je uspeo da meunarodni skup koji je prvobitno trebalo da bude posveen reavanju problema amaterizma (profesionalizma) u meunarodnom sportu preobrati u "Kongres za obnovu olimpijskih igara". Radi se o uvenom "Osnivakom kongresu" olimpijskih igara koji je odran od 16-24. juna 1894. godine na Sorboni. Na njemu je doneta odluka o "ponovnom uspostavljanju" olimpijskih igara. Atina je dobila pravo da prva organizuje olimpijske igre modernog doba, dok su Parizu pripale igre iz 1900. godine. Za predsednika Meunarodnog olimpijskog komiteta izabran je Demetrius Vikelas, a za sekretara Pjer de Kuberten. Ono to je zapanjujue, kada se ima u vidu slika koja je o Kubertenu stvorena u javnosti, Kuberten nakon kongresa nije ni pomenut u anglosaksonskoj tampi! Bila je to posledica borbe izmeu vodeih zemalja Evrope za antiko naslee, ali i "osveta" zbog Kubertenovog beskrupuloznog svojatanja ideja do kojih su mnogo umniji i orginalniji ljudi u Evropi ve doli. Kuberten je uspeo da "svojim" parama plati odravanje kongresa, ali nije uspeo da kupi i evropsku javnost. Dan nakon Kongresa oglasio se "Figaro" (od 25. juna) sa tekstom u kome je Kuberten izloen podsmehu. Navodei da je zahvaljujui Kubertenu (njegovom novcu) u Parizu organizovan meunarodni kongres na kome su prisustvovali predstavnici svih francuskih sportskih i atletskih udruenja, kao i veliki broj predstavnika iz starog i novog sveta, list dodaje: "Kuberten nije, kao to bi se to oekivalo, atleta. On je omanji ovek, ali ivahan i u stalnom pokretu; njegov glas je piskav, ali su njegovi pokreti hitri i skladni. Nerazvijen gimnastikim vebama, on je knjievni tip koji uva snagu za umne stvari. To je moda zbog toga to je razoaran to nije bio u stanju da stekne gipke udove i da ojaa svoje miie..." Na kraju teksta autor postavlja ironino pitanje: "Zar nije Seneka veliao prezir prema bogataima, on koji je bio razmetljiv i koji se valjao u novcu?" Novinar "Figaro"-a bio je u pravu: Kuberten je bio iva demonstracija pogrenosti njegove olimpijske filozofije za koju se fanatino zalagao. Naime, polazna teza njegove "utilitarne pedagogije" bila je ne samo "u zdravom telu zdrav duh" (mens sana in corpore sano), ve "borbeni duh u miiavom telu" (mens fervida in corpore lacertoso). Imajui u vidu njegovo telo, pogotovu njegove miie koji su odgovarali muskulaturi neodraslog deaka (po tvrenju Mekaluna/MacAloon i drugih Kubertenovih biografa, Kuberten je bio "neobino malog rasta", a sport se pojavljue kao "kompenzacija za njegov rast"), i polazei od njegove koncepcije, teko da bi Kuberten mogao da raspolae takvim borbenim karakterom i duhovnom energijom bez koje nikada ne bi mogao ni da krene ka Olimpu, a kamo li da realizuje ideje do kojih su drugi doli, ali nisu uspeli da ih ostvare. Kuberten se naao u poloaju u kome su se nale i nacistike glaveine: veliali su "arijevsku nadrasu", a izgledali su kao karikatura prototipa nacistikog "natoveka"!

Sa finansijskom podrkom Evangelosa Zapasa (Evanghelos Zappas), Grci e 1859. godine organizovati panhelenistike "Olimpijske igre". One e nanovo biti odrane 1870, 1875. i 1889. godine. Kuberten u svojim spisima stvara utisak da nije znao za te igre iako je sasvim izvesno da ga je o tome obavestio Grk Demetrius Vikelas koji je bio povezan sa tim igrama i koji se u Parizu upoznao sa Kubertenom postajui, upravo kao predstavnik novouspostavljenog grkog olimpijskog pregalatva, prvi predsednik Meunarodnog olimpijskog komiteta. One su po svojoj prirodi bile bitno drugaije od olimpijskih igara koje se organizuju od 1896. godine. Pre svega, one su organizovane u ast oslobaanja Grka od turskog ropstva, to znai da su imale nacionalno-oslobodilaki i antikolonijalni karakter, to je suta suprotnost duhu Kubertenovih olimpijskih igara. Zatim, kod njih ne postoji tenja ka globalizaciji (kao to to nije bio sluaj ni u antikoj Grkoj) olimpizma, ve su izvorni oblik nastojanja da se obnove kulturne tradicije drevne Helade na grkom tlu, odnosno, svojevrsni izraz duhovnog i nacionalnog kontinuiteta Grka. Treba rei i to da se "obnovljene" olimpijske igre na grkom tlu odravaju u senci hrianstva, to znai da su liene svoje izvornosti kao najvieg oblika religioznog ivota Helena. Ve su prve zvanine Olimpijske igre, koje e se 1896. godine odrati u Atini, bile bitno odstupanje od helenistike kulturne tradicije koje je tebalo da simbolizuju "Panhelenistike igre". Atinske Olimpijske igre su odbacivanje izvornog duha helenskog olimpizma (sluba posveena najviim boanstvima helenskog sveta) i "nastavak" olimpizma iz perioda njihove romanizacije. Kubertenu je bilo jasno da samo u rukama najmonijih imperijalistikih sila Evrope moderni olimpizam moe da dobije kolonijalni karakter i zato je, protivno volji Grka, nastojao da po svaku cenu sprei da se budue olimpijske igre odravaju na "svetoj" grkoj zemlji. Kuberten se plaio da e kulturne tradicije helenske civilizacije na tlu novovekovne Grke, koja nije bila imperijalna sila i koja je u novouspostavljenim olimpijskim igrama videla potvrdu svoje slobode i nacionalnog dostojanstva, dovesti u pitanje osnovnu intenciju njegove olimpijske ideje koja je trebalo da postane glavno ideoloko orue evropskog kapitala za voenje uspene kolonijalne politike. On je znao da je bez podrke evropskih kolonijalnih metropola njegova olimpijska ideja mrtva. Kubertenovo prihvatanje da Atina bude organizator prvih Olimpijskih igara modernog doba, kao i prihvatanje da Grk Demetrius Vikelas bude prvi predsednik MOK-a, samo su bili taktiki (iznueni) potezi da bi se iskoristilo "sveto" grko tle, kao simbolini prostor hiljadugodinjeg olimpizma za pokretanje modernog olimpijskog zamajca, da bi i to antiko kulturno naslee konano prelo u ruke evropskih kolonijalnih sila. Bez preterivanja se moe rei da je Grkoj u novom veku oteto pravo da na svom tlu organizuje olimpijske igre koje joj legitimno pripadaju, isto kao to su joj oteta brojna antika blaga koja se nalaze po muzejima i privatnim zbirkama u evropskim kolonijalnim metropolama. Otuda ne udi to Kuberten nije ni pomenut na zvaninoj ceremoniji otvaranja Atinskih olimpijskih igara, i da mu je bilo uskraeno da se pojavi na poasnom mestu predvienom za najvie zvaninike. Za vreme trajanja Atinskih igara Kuberten nije postojao za Grke. Sahrana Kubertenovog srca u Olimpiji i promena imena "Olimpijske doline" u "Dolina Pjera de Kubertena" je izrugivanje helenskoj civilizaciji, Grcima kao i evropskoj kulturi koja se temelji na helenistikoj kulturnoj batini. Spreavanje Atine da organizuje olimpijske igre na njihovu stogodinjicu i sramna prodaja olimpijskih igara Atlanti samo ukazuje na kontinuitet u dominaciji svetskih monika nad olimpijskim pokretom. Inae, ve su prve Olimpijske igre koje su 1986. godine odrane u Atini, i po miljenju francuske javnosti, "znaajno doprinele ratu" izmeu Grke i Turske, i posluile su kao "zavesa za pripremanje ratoborne inicijative" (Mekalun). U "Dvadeset jednogodinjoj kampanji" Kuberten pie: "Nema nikakve sumnje da je uspeh Igara na neki nain zatrovao javno mnenje i pruio Helenima opasno samopouzdanje koliko u sopstvene snage, tako i u podrku drugih nacija."

Kada je re o istorijskim analogijama, savremene olimpijske igre po svojoj biti blie su borbama u rimskom Koloseumu nego u starogrkoj Olimpiji. Antike olimpijske igre su, u svom izvornom obliku, bile sredstvo za duhovno ujedinjenje helenske kao "gospodarske" rase i za njeno moralno (religiozno) uzdizanje. Istovremeno, one su bile sredstvo za militarizovanje vladajueg sloja i za njegovo ukljuenje u vrenje poslova od kojih je zavisio opstanak polisa (ratovanje, "lov" na robove i njihovo dranje u pokornosti, uestvovanje u dravnim poslovima i sl.). Za razliku od Grke, Rim je imao stajau (plaeniku) vojsku i smisao borilakih predstava, u vidu gladijatorskih borbi, nije bio borbeno aktiviranje, nego pasiviziranje plebsa. Juvenalova maksima panem et circences na najbolji nain izraava duh koji je vladao u antikom Rimu. Uesnici gladijatorskih borbi nisu slobodni graani ve, ne raunajui retke izuzetke, robovi. Njihova borba ne tei moralnom (religioznom) uzdizanju graana ve je, kao krvava "zabava", simbol nemorala i bezumlja koji je vladao u Rimu i kao takva je glavna duhovna hrana za mase. U godinama propasti "venog" Rima i narastanja nezadovoljstva plebsa, "igre" se dopunjuju novim "scenama" kao to su masovna klanja hriana i njihovo bacanje zverima. Sve vee porcije krvi postaju zamena za sve manje porcije hleba. Bitno drugaiji poloaj radnike klase razvijenih kapitalistikih zemalja Zapada u odnosu prema robovskoj radnoj snazi u antici, iz ega sledi nastojanje buroazije da integrie radniku klasu u njenu duhovnu orbitu, uslovljava sutinsku razliku izmeu antikog i modernog olimpizma. Istovremeno, promenjeni poloaj radnike klase u odnosu prema poloaju i stremljenjima rimskog plebsa ini novi kvalitet olimpijskih igara u odnosu prema Juvenalovoj maksimi panem et circences, koja je bila "sveta formula" za pacifikovanje parazitskih masa Rima. Kuberten je bio protiv olimpijskih igara kao cirkusa, ve je u njima video "crkvu" u kojoj ljudi treba da se poklone najviim vrednostima kapitalistikog drutva i napoje se njegovim "besmrtnim" duhom. Za njega su olimpijske igre bile najvia religiozna ceremonija. Zbog toga je Kuberten insistirao na amaterizmu i religio athletae, a profesionalne sportiste nazivao "cirkuskim gladijatorima". On u "svojim" olimpijskim igrama nije video kompenzaciju za nezadovoljstvo radnih "masa", ve oblik njihovog "vaspitanja", to znai unitavanja kritikog odnosa prema vladajuem poretku. Njihov karakter je trebalo da bude religiozno-svearski (trijumfalistiki, pompezan, monumentalan - impresivan), budui da se sa njima pribavlja boanski legitimitet vladajuim vrednostima: sa olimpijskim igrama je trebalo izazvati divljenje potlaenih prema vladajuem duhu kapitalizma i zauvek ih integrisati u njegovu duhovnu orbitu na nivou "civilizovanih" robova. "Vano je uestvovati!"

Jedna od najee izricanih lai, na kojoj se i danas gradi "humanistiki lik" Pjera de Kubertena, je ona da je Kuberten tvorac najpoznatije olimpijske maksime "Vano je uestvovati! i da je ona bila njegov vodi na putu ka olimpijskim vrhovima. U stvari, stav da je "Vanije uestvovati na olimpijadama nego pobediti." - izrekao je 19. jula 1908. godine pensilvanijski biskup Talbot u katedrali Svetog Pavla na ceremoniji koja je upriliena povodom Olimpijskih igara koje e se odrati u Londonu. Ubrzo e rei pensilvanijskog biskupa postati sastavni deo Kubertenovih olimpijskih govora, to je trebalo da ukae na njegova "internacionalistika" oseanja i prikrije prave motive koji su oznaili poetak njegove olimpijske misije. Naime, Kuberten je krenuo u svoju "olimpijsku epopeju" sa usklikom "Rebronzer la France!" ("Povratiti kolonijanu slavu Francuske!"). Kuberten nastupa na olimpijskoj pozornici ne kao "internacionalist", ve kao zagrieni francuski nacionalist koji je u olimpijskim igrama, kao takmienju izmeu "civilizovanih" naroda, video sredstvo za reformu francuskog obrazovnog sistema koja e omoguiti da ojaa borbeni i osvajaki duh kod mladih francuskih buruja. Proirenje francuskog kolonijalnog carstva - to je bio osnovni "humanistiki" motiv mladog skorojevia koji je u britanskoj imperiji video uzor kome je Francuska trebalo da tei. "Enrichissez vous!" ("Obogatite se!") - uzvikuje egzaltino Kuberten, svojim piskavim glasom, sa olimpijske govornice pozivajui francusku aristokratiju i buroaziju na osvajanje i pljaku u Africi, Aziji... Ubijanje "uroenika", koje je Kuberten davno pre Hitlera sveo na "nie rase", i otimanje njihove zemlje bilo je za Kubertena "civilizacijsko delo" i potvrda "superiornosti bele rase" (itaj: evropske aristokratije i buroazije) - koja se temeljila na pravu jaega. "Veliki humanista" Kuberten, da bi opravdao tlaenje i pljaku slabijih od strane monih, odnose koji vladaju u oporu digao je na nivo principa na kome treba da se temelje odnosi izmeu ljudi i naroda.

Kuberten je bio odluni protivnik meanja bele sa drugim rasama. Tokom itave svoje olimpijske karijere Kuberten istie da je bela rasa "najistija, nainteligentnija i najjaa" i poziva belce da ne dozvole ("Borba za istotu bele rase ostaje osnovni cilj svakog njenog pripadnika...") da njihova krv bude zagadjena krvlju "obojenih" naroda - ukljuujui tu i Jevreje koje Kuberten svodi na "Azijate". U vezi s tim napomena da nije Everi Brendid (Avery Brundage) bio prvi predsednik MOK-a koji je podrao junoafriki rasistiki reim i njegov sistem apartheada, ve je to bio "otac" modernog olimpizma, Pjer de Kuberten. Poetkom XX veka, u doba svog najveeg olimpijskog nadahnua, Kuberten pie: "Ne zaboravite pod kojim reimom su se razvijali junoafriki rudnici. (...) Da nema nita blie ropstvu nego ta institucija tamo? Ali ona uopte ne povredjuje ljudsko dostojanstvo jer je engleska razume se!" Evo kako Iv Pjer Bulonj (Yves-Pierre Boulongne) tumai Kubertenovo shvatanje kolonijalizma i rasizma: "Osvajanje kolonija poiva, po njegovom miljenju, na naelu boanskog prava, to jest na ubeenju da se ljudske rase medju sobom razlikuju po svojoj vrednosti i da beloj rasi, koja je po svojoj prirodi iznad drugih rasa, sve one treba da se podrede". O tome Kuberten: "Tvrditi da niko ne moe s pravom da pristupi evropeizovanju drugih naroda, da su etnike religije po svojoj vrednosti ravne hrianskoj religiji, da je pripadnik crne ili ute rase drugaiji od belca, ali da kao ovek vredi koliko i on - to su prijatni sofizmi ija se valjanost brani u salonu za puae, ali koji nemaju vrednost, niti su efikasni: oni predstavljaju za dekadenciju vezani paradoks koji moe trenutno da nam izazove osmeh na licu, ali koji nikada ne treba usvojiti kao pravilo ponaanja." (Kurz.Lj.S.) Olimpijske igre - priprema za rat Ako su "moderne" olimpijske igre u neemu sline antikim olimpijskim igrama, onda je to njihov beliciozni karakter. Antike olimpijske igre nisu bile posveene miru, nego ratu. One su bile primirje u toku kojeg su se slobodni Grci, kao pripadnici helenske rase i predstavnici svojih gradova-drava (polisa), borili za naklonost olimpijskih bogova, pre svega Zevsa, vrhovnog boga i boga rata. Na kraju olimpijskog turnira izvodi se trka hoplita i to u ratnoj opremi (titi, lem i zatitnici za noge) to simbolino izraava da je kraj primirja i da poinju pripreme za rat. Zavretak olimpijskih borbi oznaava se zvukom trube kojim se takmiari pozivaju u rat.

Oslanjajui se na antiku tradiciju, Kuberten u olimpijskim igrama vidi "sveto primirje" (la trve sacre), to znai duhovnu pripremu za rat. Polazei od stava da "bratstvo nije za ljude nego za anele", Kuberten proglaava rat ne samo za neminovnost, ve za najvii ispit ljudske (muke) zrelosti. Govorei o svom duhovnom uzoru Kubertenu, Karl Dim (Carl Diem), vodei ideolog nacistikog olimpizma, konstatuje: "U modernom dobu je oiveo ovaj militaristiki duh Igara. Kuberten, njihov obnovitelj, imao je vojniku krv u svojim venama. On se gnuao pacifizma i svih nebuloznih utopija o miru. Njegova pedagoka, istorijska, politika dela nam ukazuju na jedan neustraivi karakter, onaj pravog ratnika". Koliko je Dim bio u pravu govori i Kubertenov ratno-hukaki stav koji je objavljen u zvaninom olimpijskom glasilu "Revue olympique" 1913. godine: "Kontakt s orujem ini mladia ovekom. Divna tradicija koju su uspostavili Nemci i iz koje izvire svo vitetvo". Tek to je okonan Prvi svetski rat koji je usmrtio i osakatio milione mladih ljudi, Kuberten dri u Lozani, februara 1918. godine, govor u kome, izmeu ostalog, kae da je istorija omoguila Francuskoj da u poslednjih etrdeset godina zabelei "najdivniju od kolonijalnih epopeja" i da "vodi omladinu preko opasnosti od nekog pacifizma i neke slobode dovedene do ekstrema" sve do mobilizacije iz avgusta 1914. "koja e ostati jedan od najlepih spektakala koje je demokratija dala svetu". Za "mirotvorca" Kubertena pacifistiko vaspitanje mladei predstavlja najgori zloin.

Hitler - "jedan od najveih graditelja modernog doba"

Neki istraivai (kao to je to Bulonj) tvrde da je Kuberten bio kolonijalista i rasista do Prvog svetskog rata, a da su se nakon toga njegova shvatanja radikalno promenila. Kubertenov odnos prema nacistikoj Nemakoj i Hitleru pokazuju da je ta tvrdnja netana. Kuberten je u rasistikoj i osvajakoj Nemakoj video otelotvorenje svoje olimpijske filozofije, a u Hitleru "jednog od najveih graditelja modernog doba". Mnoga dokumenta, koja su godinama skrivana od strane olimpijske gospode od oiju svetske javnosti, nedvosmisleno ukazuju kako na bliske odnose Kubertena i nacistikog reima, tako i na bliskost Kubertenove olimpijske filozofije i nacistike ideologije. Nacisti su, ne bez razloga, u Kubertenu videli iskrenog prijatelja "nove" Nemake. Govorei 1938. godine na Berlinskom radiju o Kubertenovoj pisanoj zaostavtini Karl Dim, organizator nacistike Olimpijade i fanatini propagator nacizma kae i sledee: "Nemakoj je pripao zadatak da bude duhovni uvar olimpijske ideje. Osniva modernih olimpijskih igara, Pjer de Kuberten, kratko vreme pre svoje smrti predloio je nemakoj vladi da osnuje Olimpijski institut kojem je zavetao svoju pisanu zaostavtinu. Tako su spisi Kubertena, koji obuhvataju 60 000 kucanih strana, poevi od njegove prve sveske sa koleda, preli u nemake ruke, pa se ivotno delo velikog pedagoga i svetskog uma neposredno moe pratiti poevi od njegovih prvih studentskih sastava o Rusou (Rousseau) do dana kada je koplje u njegovim rukama postalo preteko i kada ga je nama poverio. On je smatrao da mi Nemci imamo puno razumevanja za obuhvatnu kulturnu snagu olimpijske ideje, a mi smo i pored toga osvojili njegovo srce."

Jedan od povoda da Kuberten proglasi naciste za uvare njegove olimpijske ideje bila je elja Hitlera da se olimpijske igre, sa kojih e biti iskljuene "nie rase", zauvek odravaju u "novoj Nemakoj". Nakon zavretka Berlinske olimpijade Hitler je dao nalog svom arhitekti Albertu peru (koji e postati ministar privrede u vreme agonije nacistikog reima) da napravi planove za "Nemaki stadion" koji je trebalo da se do 1945. godine izgradi u Nirnbergu (Nrnberg) i na kome je trebalo da se smesti vie od 400 000 gledalaca (!). Nije to bio jedini lini Hitlerov "doprinos razvoju olimpizma". Na predlog nacistikog ministra za sport, Hansa fon amera i Ostena (Hans von Tschammer und Osten), Hitler finansira iz fonda koji mu je bio na raspolaganju (sa 300 000 rajhs maraka) arheoloka iskopavanja u antikoj Olimpiji, koja su zapoeta jo u vreme Bizmarka (Bismarck) (i trajala od 1875-1881. godine). Trebalo je da antiko svetilite bude jo jedan "spomenik Treeg Rajha" koji e "izazvati divljenje".

Kuberten je imao jo jedan razlog da bude zahvalan Hitleru. Naime, ostarelom Kubertenu gotovo nita nije preostalo od ogromnog imetka (500 000 zlatnih francuskih franaka) koji je nasledio. Jedan deo je Kuberten uloio u svoju olimpijsku kampanju, a vie od polovine je propalo u berzanskim pekulacijama tokom Prvog svetskog rata. Na predlog Kubertenovog naslednika na mestu predsednika MOK-a, belgijskog grofa Baje-Latura (Baillet-Latour), osnovan je "Fond Pjera de Kubertena" sa kojim je trebalo pomoi Kubertenu da premosti finansijske potekoe. Shvatajui da bi to bio dobar propagandni potez, nacistika vrhuka predlae Hitleru da bude "iroke ruke" prema Kubertenu. Hitler je odmah odobrio da se Kubertenu isplati 10 000 rajhs maraka. Po svedoenju Levalda, koji je drugu ratu lino uruio Kubertenu, "otac modernog olimpizma" je "sa velikim zadovoljstvom i velikom zahvalnou primio ek".

U dramatinim danima pred Drugi svetski rat Kuberten ne krije svoje oduevljenje faizmom. U svojoj "Poslanici nosiocima olimpijske baklje", koja e biti itana tokom puta koju e nacistika olimpijska baklja prevaliti od antike Olimpije do nacistikog Berlina, Kuberten konstatuje: "Preivljavamo sveane asove, jer oko nas vaskrsavaju neoekivani dogadjaji. Dok se, kao u jutarnjoj magli, otkriva oblik (nove) Evrope i nove Azije, izgleda da e najzad oveanstvo uvideti da kriza s kojom se bori jeste pre svega kriza vaspitanja". A o kakvom se zapravo vaspitanju radi pokazuje i Kubertenovo oduevljenje sa "velianstvenim" kulturnim programom nacistikih Olimpijskih igara iji sastavni deo je bila i tadanja najpopularnija nacistika koranica, "Horst Wessel Lied", koju je, pozdravljajui nacistiki, pevalo preko 100 000 prisutnih na Berlinskom olimpijskom stadionu.

Kubertenova bliskost i lojalnost nacistikom reimu je bila tolika, da je nacistika olimpijska vrhuka, uz Hitlerovu saglasnost, odluila da Berlinske olimpijske igre budu okonane Kubertenovim snimljenim govorom u kome je on, naravno, veliao nacistiki reim i Hitlera. Evo kako glasi taj "uveni" Kubertenov olimpijski govor:

"uvajte sveti plamen! XI olimpijske igre uskoro e biti samo uspomene, ali kako snane i bogate uspomene! Pre svega, uspomene na lepotu. Od onog trenutka upravo pre trideset godina, kada sam u Parizu sazvao konferenciju o umetnosti, knjievnosti i sportu, s ciljem da se uspostavi stalna veza izmedju obnovljenog olimpizma i duhovnog stvaralatva, mudri napori su pomogli u realizaciji ovog ideala, od Stokholma do Los Anelesa. Sada ga Berlin zauvek posveuje sa smelim novinama krunisanim s potpunim uspehom, kao to je tafetno prenoenje svete baklje od Olimpije i velianstvena sveanost na monumentalnom stadionu prve veeri Igara, iji je idejni tvorac moj genijalni prijatelj i entuzijast Karl Dim.

Uspomene na hrabrost, jer je hrabrost bila neophodna da bi se savladale tekoe s kojima se Firer (Fhrer) sreo od trenutka kada je postavio zahtev "Wir wollen bauen!" ("Hoemo da gradimo!"), i da bi se suprodstavio nelojalnim i podmuklim napadima sa raznih strana koji nastoje da zaustave progresivno stvaralako delo (re je o bojkotu nacistike Olimpijade od strane anti-faista, prim.aut.).

Najzad, uspomene na nadu, jer se pod okriljem simboline zastave s pet krugova s miiima kovalo razumevanje snanije nego sama smrt... "Freude, Tochter aus..." (poetne rei ilerove/Schiller "Ode radosti", prim.aut.) Istorijsko kretanje i borba e se nastaviti, ali malo-pomalo nauka e zameniti opasno neznanje; uzajamno razumevanje e ublaiti slepu mrnju. Tako e gradjevina koju sam pola veka podizao biti uvrena. A vi, atlete, ne zaboravite vatru koju je sunce zapalilo i koja vam je dola s Olimpije da bi osvetlila i zagrejala nau epohu. uvajte je ljubomorno u dubini vaeg bia, da bi opet mogla da se pojavi na drugoj strani sveta kada, za etiri godine, budete slavili XII olimpijadu na dalekim obalama velikog Pacifika! " Re je o faistikom Japanu, jo jedan "pun pogodak" MOK-a!

Kuberten je imao isti odnos prema nacistikim Olimpijskim igrama kao i lanovi MOK-a. Na to upuuje i intervju koji je Kuberten dao Andre Langu (Andre Lang) i koji je 27.8.1936. godine objavljen u francuskom magazinu "Le Journal". Razgovor je vodjen povodom lanka koji je ak Gode (Jacques Goddet) objavio u asopisu "L"Auto" pod naslovom pozajmljenim od Emila Zole - "J"accuse!" ("Optuujem!") u kome Gode dovodi u pitanje legitimnost Berlinske olimpijade. Evo ta tom prilikom, izmeu ostalog, kae Kuberten: "ta, Igre su izopaene? Olimpijska ideja je rtvovana propagandi? To je potpuno netano. Velianstveni uspeh berlinskih Igara krasno je posluio olimpijskoj ideji. Samo Francuzi, ili gotovo samo Francuzi, igraju Kasandru..." I dalje: "U Francuskoj izaziva uznemirenje to to su Igre iz 1936. obasjane hitlerovskom snagom i disciplinom. Kako bi drugaije moglo biti? Naprotiv, treba to snanije eleti da se igre uvek tako sretno organizuju, da svaki narod tokom etiri godine uestvuje u njihovom pripremanju".

Oigledno, Kuberten je bio vie nego "veliki prijatelj" nacistike Nemake. On je, kao vrhovni svetenik olimpijskog pokreta modernog doba, bio organska spona izmedju (rasistike) stare Grke i "nove Nemake", odnosno, olimpijski glasnik koji e svetu saoptiti da su olimpijski bogovi, pre svih Zevs - bog rata, svoju naklonost zauvek podarili "arijevskoj nadrasi". Stoga nije udo to je Hitler (28.1.1936. godine) prihvatio predlog da se prostor ispred junog ulaza na olimpijski stadion u Berlinu nazove po Kubertenu. S tim u vezi je i izjava Dima, iz 1946. godine, da je samo u (nacistikoj) Nemakoj podignut spomenik Kubertenu i da je samo u njoj jedno mesto dobilo njegovo ime.

Istovremeno, nacisti (koji su vladali u MOK-u), na zasedanju MOK-a u Garmipartenkirhenu za vreme Zimskih olimpijskih igara iz 1936. godine, predlau Kubertena za Nobelovu nagradu za mir kao protivkandidata Karl fon Osijeckom (Carl von Ossietzky), koji je kao i mnogi drugi protivnici nacistikog reima trunuo u tamnici, iza koga je stajala svetska demokratska javnost. Kuberten je prihvatio kandidaturu nacista raunajui na podrku Norvekog olimpijskog komiteta. Nakon to je Norveki mirovni komitet Nobelovu nagradu dodelio Osijeckom, Kuberten, razoaran, pie nacistikom ministru za sport, Hansu fon ameru i Ostenu: "Zato znam da sam tokom pedeset godina vie doprineo miru time to sam izgradjivao medjunarodni sport, nego to bih to mogao da uinim uzaludnim govorima i beskorisnim primedbama. Vae priznanje u tom pogledu mi je dragoceno."

Na bliskost Kubertena i nacistiog reima upuuje i Kubertenovo pismo Hitleru od 17. marta 1937. godine: "Ekselencijo, bio sam duboko ganut posetom koju mi je uinio dravni ministar H. Eser (Esser) u ime i po nalogu Vae ekselencije, i urim da zbog toga izrazim svoju zahvalnost. Nemaka se time - i to na najdivniji nain - pridruuje mojem jubileju koji je 20. januara ove godine bio sveano proslavljen na Univerzitetu u Lozani, povodom ega sam pozvan da zaokruim pedeset godina ostvarenog rada koji se sav, na ovaj ili onaj nain, odnosi na reformu i usavravanje obrazovanja. Nemaka je vie puta pokazala svoje simpatije za taj rad, i ja joj za to dugujem najdublju zahvalnost. Ukoliko mi u prolee moje obnovljeno zdravlje dopusti, imau u vidu mogunost da iskoristim tako ljubazan poziv koji mi je dostavljen u ime Vae ekselencije, i koji je jo jedan dokaz blagonaklonosti koji treba pridodati onima koje sam ve primio. Molim Vau ekselenciju da izvoli primiti izraze mog potovanja i duboke odanosti. Pjer de Kuberten. Olimpijska baklja"

Svetskoj javnosti gotovo je nepoznato da su noenje olimpijske baklje od drevne Olimpije do mesta na kome se odravaju olimpijske igre prvi organizovali nacisti u ast Berlinskih olimpijskih igara iz 1936. godine - da bi "dokazali" da postoji neposredna veza izmeu helenskog drutva, duhovne kolevke evropske civilizacije, i nacistikog reima.

Tzv. olimpijska baklja" je zloupotreba antikog duhovnog blaga na nacistiki nain, u emu je uestvovao grki dvor, vlasti zemalja koje su dozvolile prolazak baklje, kao i sportisti. 20. jula 1936. godine u Olimpiji je odran ceremonijal paljenja olimpijske baklje. Dok je ezdeset mladia u horu recitovalo Pindarovu Osmu olimpijsku odu, petnaest devica je, pomou jakog soiva, upalilo olimpijsku vatru. Nakon to je proitana Kubertenova Poslanica nosiocima olimpijske baklje", odjeknuo je, u dvanaest sati, topovski pucanj sa Kronosovog brda i Konstantin Kondilis, najbolji grki trka, poneo je olimpijsku baklju ka nacistikom Berlinu. Da bi perverziju doveli do kraja, nacisti su traili da se proveri da li su devojke stvarno device. Ceremonija paljenja "olimpijske vatre" je bila jedan od najvulgarnijih oblika skrnavljenja antike duhovne (religiozne) tradicije.

Inae, baklja je noena i preko jugoslovenske teritorije (pravac Ni-Beograd-Subotica). Povodom njenog prolaska kroz gradove vlasti su organizovale sveane doeke. Prilikom boravka" baklje u Beogradu sa njom je upaljena svea na grobu kralja Aleksandra - ije ubistvo su organizovali nacisti. Prolazak baklje kroz Grku, Bugarsku, Jugoslaviju, Maarsku, Austriju i ehoslovaku dao je novi podstrek domaim" faistima i doprineo popularizaciji nacistike Nemake i nacistike ideologije. To je bio pravi rezultat ove pacifistike manifestacije". Most prijateljstva meu narodima" koji su nosioci nacistike baklje uspostavili bio je, u stvari, put smrti kojim e se uskoro krenuti nemaka soldateska s namerom da uniti balkanske narode. Meunarodni olimpijski komitet - stecite faista

Gospoda iz Meunarodnog olimpijskog komiteta imala su isti odnos prema nacistikoj Nemakoj kao i njihov duhovni otac" Kuberten. U tome je pednjaio njegov naslednik na mestu predsednika MOK-a, belgijski grof Baje-Latur (Baillet-Latour) koji je bio saglasan sa nacistikim zahtevom, nakon prvih uspeha nemake armije, da se olimpijske igre zauvek presele u novu" Nemaku. I jedan od amerikih predstavnika u MOK-u, general eril (Scherill) nije krio svoje oduevljenje faizmom. On je otiao na hodoae Musoliniju da bi od njega zatraio da dodje u SAD i sredi" komuniste. eril je 1936. godine dobio iz svoje zemlje znaajano pojaanje. Bio je to Everi Brendid, tadanji predsednik Olimpijskog komiteta Sjedinjenih Amerikih Drava, koji e postati lan MOK-a umesto svog zemljaka Ernesta Li Jankea (Ernest Lee Jahncke), jedinog lana MOK-a koji se javno suprodstavio pronacistikoj politici medjunarodne olimpijske gospode i zbog toga, jednoglasno, bio izbaen iz MOK-a. Everi Brendid je postao uven" ne samo po svom fanatinom rasizmu, ve i po tome to je, u osvit nemake invazije na Poljsku, drao govore po SAD-u u kojima je traio da se i u Americi, po uzoru na nacistiku Nemaku, otvore koncentracioni logori za Jevreje i komuniste. Za vreme Drugog svetskog rata je postao lan Lindbergove (Lindbergh) Faistike partije, a nakon rata bio je rame-uz-rame sa Dozefom Makartijem (Joseph McCarthy), zloglasnim lovcem na vetice", u jednom od najsramnijih perioda u novijoj istoriji amerike demokratije".

Everi Brendid, koji je inspiraciju za svoj nadahnuti olimpizam pronaao u Hitlerovom Mein Kampf "-u i Kubertenovom olimpijskoj filozofiji, 1952. godine postavljen je za predsednika Medjunarodnog olimpijskog komiteta. Koristei svoj uticaj i veze u amerikoj vlasti, Brendid e spasti zatvora svog predratnog prijatelja iz MOK-a, SA grupenfirera i nacistikog ratnog zloinca Karla fon Halta. Halt postaje ne samo poasni predsednik Lakoatletskog saveza Zapadne Nemake, ve ostaje u MOK-u i 1957. godine postaje lan Izvrnog odbora MOK-a. U meuvremenu, 1951. godine, Halt e, zbog njegovih zasluga u borbi za olimpijske ideale", postati predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta Zapadne Nemake. Pored nacistikog zloinca Halta, u MOK-u e nakon Drugog svetskog rata ostati i saradnik Nemaca (proveo est meseci u francuskom zatvoru) francuski markiz Melior de Polinjak (Marquis Melchior de Polignac). Zatim, faistiki general oro Vakaro (Giorgio Vaccaro), kao i faisti grof Paolo Taon di Revel (Count Paolo Thaon di Revel), grof Alberto Bonakoza (Count Alberto Bonacossa), saradnik nacista vojvoda Adolf Fridrih Meklenburg-verin (Herzog Adolf Friedrich Mecklenburg-Schwerin) (prvi predsednik Zapadno-nemakog olimpijskog komiteta nakon rata), pristaa nacista vedski grof Klarens fon Rozen (Count Clarence von Rosen) i drugi.

Interesantno je da je Brendid sauvao faistiku strukturu MOK-a pozivajui se na sveto" geslo da sport nema nita sa politikom". Drei se tog gesla, Brendid e se zbliiti sa jo jednim oduevljenim olimpijcem", faistikim diktatorom Frankom (Franco). Da bi krunisao pribliavanje izmedju faistike panije i SAD (u pitanju je bilo otvaranje amerikih vojnih baza na panskom tlu, jo jedna "mirotvoraka" akcija MOK-a), Brendid je 1965. godine odrao zasedanje MOK-a u Madridu. Predsedavao je, ko bi drugi, poznati mirotvorac" Franko doekan frenetinim aplauzom lanova MOK-a. Faisiki diktator je sa usklikom ivela smrt!" (Viva la muerte!") i uz obilatu pomo Musolinija i Hitlera i preutnu saglasnost "demokratskog" Zapada (upravo u vreme masakra panskih rodoljuba i internacionalnih brigadista odravaju se nacistike Olimpijske igre u Berlinu na kojima zvaninici slobodnog sveta" veliaju Hitlerovo mirotvorstvo") u krvi uguio pansku republiku. Ubijeno je milion ljudi, a koljaki zanos falangista nastavlja se i nakon pada republike. Preko dvesta hiljada antifaista obeeno je i masakrirano u prvim mesecima nakon to su faisti doli na vlast. Stotine hiljada ljudi je izbeglo iz panije traei spas po okolnim zemljama. Za veinu onih koji su ostali, panija je postala koncentracioni logor. Samaranev uspon na Olimp

Vrtoglava olimpijska karijera Huana Antonia Samaraa (Juan Antonio Samaranch), predsednika MOK-a od 1980. godine, jedan je od neposrednih rezultata zbliavanja MOK-a sa faistikim diktatorom. Brendid je "lansirao" Samarana u meunarodnu olimpijsku orbitu kao bliskog saradnika (i porodinog prijatelja) diktatora Franka i kao preduzimljivog oveka" koji je stekao ugled kao uspeni reklmani agent faistikog reima panije. Rukovodei se geslom da sport nema nita sa politikom" Samaran e, upravo se koristei sportom kao prvorazrednim politikim sredstvom, dospeti do najviih vrhova u faistikoj hijerarhiji moi. Kupovanje panske federacije hokeja na koturaljkama i uestvovanje u organizaciji II Mediteranskih igara u Barceloni (1955. godine) bili su samo prvi koraci koji su ga uveli u Nacionalni olimpijski komitet panije i doveli do mesta ministra za sport na koje e ga lino postaviti faistiki diktator Franko. Pozicije koje je stekao putem sporta omoguie mu da ga Karero Blanko (Carrero Blanco), zloglasni i nesueni "naslednik" Franka, postavi za predsednika regionalnog vea Katalonije u vreme poetka agonije faistikog reima. U pristupnoj besedi Samaran izjavljuje: Izraavam svoju iskrenu odanost i vernost reimu, vernost principima Movimienta" (faistiki pokret, prim. aut.), svoju pokornost panskom princu i svoju apsolutnu odanost Franku". Nakon atentata na Karera Blanku (koji su 1973. godine izveli komandosi ETA), Samaran je dobio zadatak da rukovodi merama odmazde. Po izjavama svedoka, u toku 1974. i 1975. godine dolo je do represije u obliku tolikog broja hapenja, muenja i veanja, koja nije zabeleena jo od kasnih etrdesetih godina". Za ubijanje leviara policija je koristila poseban metod falangista, davljenje uz pomo metalne ogrlice (garrote vil"), koji je primenjivan sve do Frankove smrti.

Samaran je ostao veran faistikom reimu sve do njegovog kraja. Dan uoi smrti faistikog diktatora, 20. novembra 1975. godine, Samaran u faistikoj uniformi, koju nije skidao etrdeset godina, uestvuje u proslavi posveenoj osnivau Falange", jedne od najkrvavijih zloinakih organizacija za koju istorija zna. Ono to je zapanjujue, ukoliko se poe od proklamovanog karaktera medjunarodnog olimpijskog pokreta, je da je Samaran marirao u faistikoj uniformi ulicama Barcelone i pozdravljao faistikim pozdravom u svojstvu potpredsednika Meunarodnog olimpijskog komiteta i uz njegovu bezrezervnu podrku. Uostalom, samo nekoliko godina kasnije, "stoprocentni frankovac", kako je Samaran sebi voleo pred prijateljima da tepa, postao je predsednik MOK-a. Nakon smrti faistikog diktatora Samaran izjavljuje: Frankov primer e nas uvek pratiti u naoj borbi za jednu bolju paniju!" "Samaran - gubi se!" Samaraneva politika karijera u paniji je okonana 23. aprila 1977. godine. Sto hiljada ljudi okupilo se ispred zgrade katalonskog regionalnog vea u Braceloni upuujui poruge Samaranu, koji je jo uvek bio predsednik regionalnog vea Katalonije, i uzvikujui Samaran, gubi se!" (Samaranch, fot e camp!") Samaran, kao i njegovi faistiki saborci, ipak je imao sree. Plaei se gradjanskog rata, nova vlast je proglasila optu amnestiju tako da nije dolo do sudjenja faistikim zloincima. Koristei se novcem i vezama, Samaran e se 18. jula 1977. godine nai u Moskvi u svojstvu ambasadora panije u Sovjetskom Savezu. Lukavi kameleon", nadimak koji je dobio u Kataloniji, e znalaki iskoristiti svoj boravak u Moskvi sa ciljem - da postane predsednik Meunarodnog olimpijskog komiteta. Odlazak u Moskvu, samo tri godine pred odravanje Moskovskih olimpijskih igara, trebalo je da mu ojaa poloaj medju sovjetskom olimpijskom birokratijom ija pomo mu je bila neophodna za zadobijanje olimpijskog trona. Sovjetski reim je imao velike probleme sa organizovanjem Olimpijskih igara - zbog vojne intervencije u Avganistanu. Samaran je bio veoma predusretljiv. Trudio se da uradi sve to je u njegovoj moi da bi zadovoljio sovjetsku birokratiju ne bi li je privoleo da izvri pritisak na svoje saveznike" iz Istonog bloka", kao i na zemlje Treeg sveta" u kojem je dominirao sovjetski uticaj da bi, prilikom izbora za predsednika MOK-a koji je 1980. trebalo da se obavi u Moskvi, glasaju za njega. O tome engleski novinari Simson i Denings (Simson i Jennings): Ubeeni sledbenik Franka, koji je etrdeset godina podravao istrebljivanje komunista u paniji hapenjem, muenjem i veanjem, izveo je za njega tipini salto i svuda naokolo poeo da se ulaguje. Ironija je bila savrena. U toku itavog ivota Samaran se borio protiv crvenih" - a sada je nastojao da im se dodvori da bi se domogao najvieg poloaja u sportu. Na dan nacionalnog praznika panije Samaran se pojavio na sovjetskoj Televiziji i odrao tro-minutni govor o prijateljstvu - na ruskom. Namuio se da bi savladao jezik, a govor je nauio napamet. Taj ovek stvarno nije znao za sram."

Svoj put ka vrhu Olimpa Samaran je poploao i pijankama koje je, u panskoj ambasadi u Moskvi, organizovao za sovjetsku birokratsku vrhuku. panske noi" i podrumi puni vina zbliili su faistikog zlikovca, koji je po svaku cenu hteo da zavlada svetskim sportom, i beskrupuloznu sovjetsku birokratiju koja je po svaku cenu htela da sauva vlast. Nije nikakvo udo to se Samaran tako dobro snaao u tadanjoj Moskvi: on se naao meu svojim istomiljenicima koji su se kao i on itavog ivota borili protiv emancipatorskog naslea graanskog drutva. I dok su sovjetski bombarderi sravnjivali sa zemljom avganistanska sela Samaran se, sa svojim domainima u Moskvi, pripremao da proslavi svoj izbor na mesto predsednika Meunarodnog olimpijskog komiteta i da, naravno, odri olimpijsku zdravicu u slavu mira" i saradnje meu narodima"!

Pridobijanje sovjetske birokratije bio je samo jedan od Samaranevih poteza da bi zadobio to vie glasova u MOK-u. Njegov sledei potez je bio pridobijanje lanova MOK-a iz latino-amerikih zemalja. U tome e mu pomoi njegov stari prijatelj oao Avelan (Joao Avelange), moni predsednik Svetske fudbalske federacije, inae trgovac orujem i andjeo uvar" krvavih vojnih hunti June Amerike. Sledea, ali ne manje vana linost, bio je Horst Dasler (Horst Dassler), vlasnik firme Adidas", siva eminencija" svetskog sporta i Samaranev patron. Uz pomo Daslera (kome e Samaran u znak zahvalnosti dodeliti "Zlatni olimpijski orden" - najvie priznanje MOK-a za izuzetne zasluge u razvoju olimpizma") Samaran je omoguio Avelanu da prebrodi finansijske tekoe oko organizovanja Svetskog prvenstvau fudbalu 1982. godine, a za uzvrat Avelan e iskoristiti svoj uticaj na latino-amerike zemlje i obezbediti glasove za Samarana.

16. jula 1980. godine obavljen je u Moskvi izbor za predsednika MOK-a. Samaran je izabran u prvom krugu. U zemlji u kojoj je faizam naneo neopisiva zla i usmrtio vie od dvadeset pet miliona ljudi i stotine hiljada dece, za predsednika Meunarodnog olimpijskog komiteta, organizacije koja je zvanino simbol najviih ljudskih vrednosti i stremljenja, izabran je ovek koji je imao dva puta dui faistiki sta od Hitlera ili Musolinija i koji je bio jedan od vodeih faista panije! Samaranev boravak u Moskvi bio je samo uvod u uspenu saradnju sa birokratskim reimima Istone Evrope. Zadobiti njihovu podrku bio je zadatak od stratekog znaaja za Samaranevu olimpijsku politiku". Za vreme zasedanja MOK-a u Istonom Berlinu Samaranu je dobrodolicu poeleo Manfred Evald (Manfred Ewald), predsednik Olimpijskog komiteta Istone Nemake i rukovodilac doping-programa. Njemu je Samaran ve dodelio "Srebrni olimpijski orden". Ovom prilikom Zlatni olimpijski orden" bie dodeljen Erihu Honekeru (Erich Honecker) za njegov ogromni doprinos u razvoju olimpizma". Iste (1985.) godine Samaran dodeljuje Zlatni olimpijski orden" Nikolae aueskuu (Nicolae Ceausescu), kasapinu iz Bukureta", za njegov nemerljivi doprinos razvoju olimpijskog pokreta. Dve godine kasnije Samaran putuje u Sofiju da bi bugarskom diktatoru i vodeem bugarskom olimpijcu, Todoru ivkovu, okaio oko vrata najvie olimpijsko odlikovanje. Ve sledee godine Samaran se obreo u Junoj Koreji da bi sa olimpijske govornice dao sramnu podrku jednoj od najkrvavijih vojnih hunti XX veka i odlikovao njene voe Zlatnim olimpijskim ordenom. Za vreme trajanja Olimpijskih igara u Seulu vojna hunta je zatvorila u koncentracione logore vie od 250 000 protivnika reima. lanovi MOK-a, kao i predstavnici demokratskih zemalja Zapada, nisu imali nikakve primedbe. Za njih, Olimpijske igre u Seulu odrane su u po najviim olimpijskim standardima. Novi momci u MOK-u Stvari se utoliko menjaju to tvrdokorne predstavnike totalitarnih reima zamenjuju pragmatini novi momci koje, pre i iznad svega, interesuje novac. Mesta nekadanjih uvara olimpijske ideje zauzimaju skorojevii koje svoje pozicije u MOK-u vide kao mogunost da se to vie obogate. To je logino jer, kao to vidimo, na olimpijskim borilitima sve manje dominiraju nacionalne, a sve vie zastave multinacionalnih kompanija. Sve bespotedniji ekonomski rat, koji se vodi na svetskom prostoru, neposredno odreuje granice slobode sportista koji su samo orue kapitala za ostvarivanje profita i u tom smislu roba (radna snaga), kao i reklamni panoi i reklamni agenti kapitalistikih firmi. Astronomske cifre koje se vrte u industriji zabave, u kojoj sport ima sve vei udeo, samo govore o njenom sve veem znaaju kao izvoru profita, kao i reklamnog medija koji dobija sve vei znaaj u borbi kapitalistikih grupacija za trite. Sve manja mogunost za oplodnju kapitala u tradicionalnim branama proizvodnje; nastojanje da se kolonizuje dokolica potlaenih i na taj nain predupredi borba za novi svet; relativno visok nivo potroakog standarda zaposlenih u razvijenim kapitalistikim zemljama uslovljava prelivanje kapitala u zabavljake brane.

Presti MOK-a, kao i njegovu materijalnu dobit, obezbeuju sportisti. MOK je, zapravo, parazitska organizacija koja ivi od nadljudskih napora sportista celog sveta. Bez njihovih rezultata i rtvovanja MOK ne bi imao nikakav drutveni znaaj. Za razliku od sportista, od kojih samo neki bivaju nagraeni novcem i lovorikama (a mnogi zavravaju svoju sportsku karijeru u bolnici ili na groblju), olimpijska gospoda su uvek na dobitku. to je jo gore, zahvaljujui tome to imaju monopol na olimpijski pokret, gospoda iz MOK-a manipuliu ne samo nacionalnim olimpijskim komitetima, ve i sportistima irom sveta. Takozvani vrhunski sportisti postali su roblje MOK-a kojim olimpijski menaderi trguju nastojei da ostvare to veu dobit. Istovremeno, sportisti su, zbog egzistencijalne zavisnosti od sporta, primorani da prihvate da uestvuju na olimpijskim igrama ak i onda, kada je oigledno da one slue za meunarodnu promociju faizoidnih reima.

Ne treba biti mnogo uman da bi se shvatilo kako e stvari dalje da se razvijaju ukoliko se ne stane na put samovolji kapitala. Sve vea sirotinja i sve vei novac koji se ulae u sportski show-business neminovno dovodi do toga da sportisti postaju kaskaderi, gladijatori i cirkuzaneri najnieg ranga. Istovremeno, rizik smrti postao je sastavni deo dananje sportske borbe. MOK-u, kao ni drugim organizatorima sportskih spektakala, nije u interesu da se sprei upotreba stimulativnih sredstava u sportu jer bez njih nema rekorda, a bez ovih nema publike, televizijskih prenosa, reklama to znai zarade. Budui da se organizuje sve vei broj meunarodnih takmienja na kojima svaki sportista (zavisno od rezultata na svetskim rang-listama) ima svoju cenu i gde se dobijaju posebne (sve vee) nagrade za postizanje rekorda, logino je da sportisti, koji ive od sporta i za sport, moraju da upotrebe sva sredstva koja im pruaju mogunost da ostanu na vrhu. Sportisti se danas masovno dopinguju ne zato to je to laki nain da se doe do rezultata, nego zato to je klasinim treningom nemogue dosegnuti takav telesni razvoj koji je neophodan da bi se postigao rekord. Doping je ve dugi niz godina sastavni deo svakodnevnog jelovnika sportista irom sveta i, kao takav, nuno zlo bez koga se, sledei logiku rekord po svaku cenu, ne moe ii dalje. Mere za kontrolu dopinga koje je predloio MOK samo su, kao to je to i do sada bio sluaj, bacanje praine u oi meunarodnoj javnosti i nain da se svetska javnost uveri da je MOK-u stalo da izae na kraj s tim zlom. Jer, kako se moe voditi uspena borba protiv upotrebe stimulativnih sredstava u sportu kada kapitalistike firme, u borbi za trite, nude sportistima basnoslovne sume za reklamiranje svojih proizvoda zahtevajui od njih pobede i rekorde? Kako se moe oekivati uspena borba protiv dopinga kada je najveem broju sportista sport praktino jedina mogunost da se izbave iz sirotinjskog geta? Kada se dolo do takvih rezultata koji se ne mogu prevazii bez sve stravinijeg unitavanja ljudskog organizma dodatnim sredstvima? Kako se boriti za istotu sporta kad on izrasta u svetu u kome je sve podreeno profitu; u kome je ovek sveden na radno-potroaki mehanizam; u kome se logika kupi-upotrebi-baci uvlai u sve pore ljudskog ivljenja? U takvom svetu, u kome je borba za pobedu postizanjem veeg rezultata (bez obzira na ljudsku cenu) uslov opstanka, iluzorno je oekivati da e sport, koji je upravo kondenzovani izraz tih odnosa, moi da sauva istotu. Sport je od svog nastanka samo pratio razvoj kapitalizma. Nekada je atletika, kao kraljica sportova, bila simbolini izraz razvojnih mogunosti kapitalizma. Danas, kada ovek vidi deformisana tela sportista, dece i ena pogotovu, malo ostane od oduevljenja sa kojim su nekada praena sportska nadmetanja. Telo oveka u sportu sve vie postaje deo uobiajenog dekora kapitalistikog sveta na zalasku: klimatske promene, zagaen vazduh, unitene reke i ume, sve vei broj istrebljenih ivotinjskih vrsta... Dalji progres na temelju logike profita mogue je ostvariti samo sve veom zloupotrebom oveka i njegovog organizma. Ne radi se samo o dopingu tela, ve o stvaranju fanatizovane, gladijatorsko-kaskaderske svesti koja je u stanju da dovede telo do cilja po cenu njegovog unitenja. Stvaranje psihe rekordera podrazumeva unitavanje linosti oveka i kritike svesti koja moe da postavi pitanje o smislu tog, sve oiglednije, samoubilakog poduhvata. Zbog toga se ide na sve mlae uzraste: to se ranije pone, vea je mogunost da se sveukupni psiho-fiziki razvoj deteta uklopi u zadati model rekordera koji se mora ostvariti da bi se postigao projektovani rezultat.

Sport ima neskrivenu ulogu kada se radi o ostvarivanju i zatiti stratekih interesa vladajueg poretka. Za Kubertena i Brendida olimpizam je trebalo da postane najvia religija XX veka koja e sauvati kapitalistiko drutvo od raspada. Tu ulogu sport ni danas nije izgubio, mada se ona pojavljuje u mnogo banalnijem obliku. U Kubertenovo vreme, posebno u vreme vladavine nacistikog reima u Nemakoj, sport je korien kao sredstvo za stvaranje masovnog fanatizma. U dananjem kapitalistikom drutvu, u kome je destrukcija temelj razvoja vladajueg sistema, kapital koristi sport da bi stvorio masovni idiotizam. Sport je postao sredstvo za ispiranje mozga i za sterilisanje menjalakih potencijala oveka, oblik masovne psihoterapije, nain da se ljudi spree da bace pogled izvan zidina kapitalistikog sveta. Teko da bi dananji sport mogao da bude proglaen za religiju u onom smislu koji ima kod Kubertena. Dananja sportska ideologija ne tei da stvori Kubertenovog novog oveka, ali je bliska Kubertenovom olimpizmu po tome, to tei da ubije sl