Ian McEwan

Istrajna ljubav

bojana888

1.

Početak je jednostavno označiti. Bili smo na suncu ispod cera, delimično

zaštićeni od naleta jakog vetra. Klečao sam na travi s vadičepom u ruci, a

Klarisa mi je dodavala bocu vina - Daumas Gassac iz 1987. godine. To je

trenutak, to je tačka sa zastavicom na mapi: pružio sam ruku, hladan grlić i crna

folija dotakli su mi dlan, čuli smo nekog muškarca kako viče. Okrenuli smo se,

pogledali preko polja i spazili nevolju. Već sam trčao u tom pravcu. Preobražaj

je bio potpun: ne sećam se da sam ispustio vadičep, ne sećam se da sam ustao,

da sam doneo odluku, niti da je Klarisa vikala za mnom. Kakva glupost, trkom

uleteti u ovu priču i njene lavirinte, hitro pobeći od naše sreće na svežoj

prolećnoj travi, pod cerom. Opet se čuo uzvik, i dečji vrisak, utišani vetrom koji

je urlao u visokim krošnjama uz živicu. Potrčao sam brže. A onda, iznenada, iz

raznih pravaca, četiri muškarca su utrčavala na polje, baš kao i ja.

Vidim nas s visine od sto metara, kroz oči orla-mišara koga smo pre toga

posmatrali kako lebdi, kruži i ponire u uzburkane struje: pet muškaraca ćuteći

jure prema središtu ogromnog polja. Ja sam prilazio sa jugoistoka, vetar mi je

duvao u leđa. Oko dvesta metara levo od mene dvojica su trčala uporedo.

Radnici s farme koji su popravljali ogradu na južnoj strani polja, uz sam put. Na

istoj razdaljini iza njih bio je automobilista, Džon Logan, čija su kola stajala na

samoj ivici trave, sa širom otvorenim vratima, jednim, svim. Sad, kada znam što

znam, prosto ne mogu da zamislim Džeda Parija pravo ispred sebe, kako se

pomalja između bukvi na drugoj strani polja, četiri stotine metara daleko, i trči

pravo u vetar. Orlu smo Pari i ja ličili na mrvice, naše bele košulje blistale su na

zelenoj pozadini, a mi smo jurili jedan prema drugome, kao ljubavnici, nesvesni

tuge koju će taj splet doneti. Ostalo je dosta minuta do susreta koji će nas

sasvim izmestiti, njegov silan značaj bio je skriven od nas, ne samo branom

vremena, već i kolosom koji je stajao usred polja i privlačio nas snagom

strahovite nesrazmere između njegove basnoslovne veličine i nemoćnog

ljudskog jada u njegovom podnožju.

A šta je Klarisa radila? Ona kaže da je brzim korakom pošla ka središtu

polja. Ne znam kako nije potrčala. Do trenutka kada se dogodilo - ono što

nameravam da ispričam, pad - skoro nas je stigla i imala je dobar pregled

događaja, neopterećena učestvovanjem, užadima i vikom, i našim tragičnim

odsustvom saradnje. Ono što opisujem oblikovano je i Klarisinim utiskom,

onim što smo jedno drugom ispričali u vreme opsesivnog preispitivanja koje je

usledilo: posledice, otava, to je pravi izraz za ono što se dogodilo na polju koje

je bilo spremno za ranu letnju kosidbu. Otava, druga kosidba, bujanje koje su

pospešili prvi majski otkosi.

Uzdržavam se, odlažem podatke. Oklevam u prethodnom trenu jer je to

još uvek vreme kada je i neki drugi ishod bio moguć; sakupljanje šestoro ljudi

na ravnom zelenom prostoru iz orlove perspektive deluje svojom lagodnom

geometrijom - prepoznatljiva, ograničena ravan bilijarskog stola. Izvorne

okolnosti, sila i pravac delovanja te sile, određuju sve kasnije puteve, sve

uglove sudara i uzvrata, a žar svetiljke odozgo obasjava polje, čoju i sve što se

po njoj kreće, umirujućom vedrinom. Čini mi se dok smo se skupljali, pre nego

što smo se susreli, da smo svi bili u okvirima čiste matematike. I dalje se bavim

našim rasporedom, relativnom udaljenošću i odnosom prema stranama sveta -

jer što se događanja tiče, bio je to poslednji trenutak u kom sam znao šta se

dešava.

Prema čemu smo trčali? Mislim da niko od nas nikad neće biti sasvim

siguran. U suštini, odgovor je - prema balonu. Ne onom okruglastom prostom u

kojem su ispisane reči ili misli junaka iz stripa, niti, po analogiji, balonu koji

pokreće vruć vazduh. Bio je to neizmerno velik balon napunjen helijumom,

hemijskim elementom koji nastaje od vodonika u nuklearnim pećima zvezda,

kao prvi korak na putu ka stvaranju mnoštva i raznolikosti materije u kosmosu,

u šta spadamo i mi sami, a i sve naše misli.

Trčali smo prema katastrofi koja je sama po sebi bila neka vrsta peći u

čijoj će vrelini pojedinci i njihove sudbine biti preoblikovani. Ispod balona

stajala je korpa a u njoj dečak; pored korpe, čvrsto držeći uže, bio je čovek u

nevolji.

I bez balona dan bi bio zapamćen, ali na najprijatniji način, jer smo tog

dana Klarisa i ja ponovo bili zajedno, posle šest nedelja. Bio je to najduži

rastanak u proteklih sedam godina. Na putu za Hitrou skrenuo sam do Kovent

Gardena i parkirao se nedaleko od Karluča, na gotovo nedozvoljenom mestu.

Otišao sam da kupim sve za izlet, a stožer je bila velika lopta mocarele, koju je

prodavac drvenom štipaljkom izvukao iz zemljanog suda. Kupio sam još crne

masline, mešanu salatu i fokaču. Onda sam požurio na Long Ejker, da kod

Bertrama Rote podignem Klarisin rođendanski poklon. Posle stana i našeg auta,

bio je to najskuplji predmet koji sam ikad kupio. Dok sam se vraćao ulicom,

učinilo mi se da kroz debeli mrki omot retkost te knjižice ispušta toplotu.

Posle četrdeset minuta zurio sam u monitore sa obaveštenjima o dolasku

aviona. Let iz Bostona je upravo prispeo i pretpostavio sam da mi ostaje još

pola sata čekanja. Ukoliko je nekome potrebna potvrda Darvinove tvrdnje da su

mnogi izrazi emocija kod ljudskih bića opšti, genetski upisani, uveriće se u to za

samo nekoliko minuta u blizini vrata kroz koja izlaze prispeli putnici na

četvrtom terminalu aerodroma Hitrou. Video sam istu radost, iste neobuzdane

osmejke na licima raskošne Nigerijke, bake tankih usana iz Škotske i bledog,

pristojnog, poslovnog Japanca, kada bi, gurajući kolica sa prtljagom, ugledali

poznato lice u nestrpljivoj gomili. Prijatno je posmatrati raznolikost ljudi, ali i

njihovu istovetnost. Čuo sam istu silaznu notu, uzdah i ime, dok su se dvoje

probijali da se zagrle. Durska sekunda, ili molska terca, ili nešto između? Ta-ta!

Jolan-ta! Ho-bi! Nz-e! Dugo odsutni očevi, bake i deke ispuštali su i glasove

uzlaznog pevajućeg tona pred ozbiljnim, opreznim licima male dece, ulagujući

se, nastojeći da izmole uzvratnu ljubav istog trena. Han-na? To-mi? Primi me!

Razlika je bilo u ličnim dramama: otac i sin tinejdžer, možda Turci, dugo

su ćuteći stajali zagrljeni, opraštajući jedan drugome, možda u žalosti za nekim

koga su izgubili, ne primećujući da se oko njih gomilaju kolica sa prtljagom;

identične bliznakinje, pedesetak godina stare, pozdravile su se sa očitom

nelagodom, samo su se ovlaš rukovale i poljubile, bez pravog dodira. Dečak,

Amerikanac, na ramenima oca koga nije prepoznao, vrištao je da ga spuste,

zbog čega je njegova umorna mati pobesnela.

Međutim, pretežno su tu bili osmesi i zagrljaji, i tokom trideset pet

minuta video sam više od pedeset srećnih filmskih završetaka. Naizgled je svaki

potonji bio slabije odigran od prethodnog, sve dok nisam osetio emotivnu

iscrpljenost u kojoj mi se činilo da su i deca neiskrena. Upravo sam se pitao

koliko ću sam biti ubedljiv, kad me je Klarisa potapšala po ramenu; nije me

odmah ugledala, pa me je tražila kroz gomilu. Istog časa je nestala bezličnost i

uzviknuo sam njeno ime, u istom tonu kao i svi ostali.

Posle manje od jednog sata kola su bila parkirana pored puta koji vodi

kroz bukovu šumu u pobrežju Čilterns, u blizini mesta Krismas Komon. Dok je

Klarisa obuvala druge cipele, ja sam stvari za izlet prepakovao u ranac. Pošli

smo stazom držeći se za ruke, ushićeni ponovnim sastankom; sve što sam znao -

veličina i dodir njene ruke, toplota i mirnoća njenog glasa, keltska bleda put i

zelene oči - sve je to bilo novo, sijalo je nepoznatom svetlošću i podsećalo me

na naše prve susrete i mesece zaljubljivanja. Ili sam ja, palo mi je na pamet,

neko drugi, sopstveni suparnik, koji je došao da mi je ukrade. Kada sam joj to

rekao, nasmejala se i odgovorila da sam najsmušenija bena na svetu. Onda smo

zastali da se poljubimo, pitajući se da li je trebalo otići pravo kući u krevet, i

kroz sveže lišće ugledali smo sa zapadne strane helijumski balon kako sanjivo

leluja preko pošumljene doline. Nismo videli ni čoveka ni dečaka. Sećam se da

sam pomislio, mada nisam rekao, kako je opasno putovati kada letelicom

upravlja vetar, a ne pilot. Onda sam pomislio da je verovatno zbog toga i

privlačno. I istog časa mi je ta misao iščilela iz svesti.

Išli smo kroz Kolidž Vud ka Pishilu, zastajkujući da se divimo novom

lišću na bukvama. Činilo nam se da svaki listić sija nekom unutarnjom

svetlošću. Razgovarali smo o čistoti te boje, tog bukovog lista u proleće, i kako

ti se um pročišćava dok ga posmatraš. Kad smo zašli u šumu, podigao se vetar i

grane su počele da škripe kao zarđale mašine. Put smo dobro poznavali. Bio je

to zacelo najlepši pejzaž na sat vožnje od centra Londona. Voleo sam

ustalasanost polja, razbacane mrlje krečnjaka i kremena, i staze koje se

presecaju i uranjaju u tamu bukovih stabala, neke zapuštene, vlažne udoline u

kojima je debela, šarena mahovina prekrivala trula debla i gde se povremeno

mogao videti po koji jelen kako tumara kroz šiblje.

Dok smo išli ka zapadu uglavnom smo pričali o Klarisinom istraživanju -

o tome kako je Džon Kits umro u Rimu, u kući uz podnožje Španskih stepenica,

gde je stanovao sa svojim prijateljem Džozefom Severnom. Da li je moguće da i

dalje postoje tri-četiri neobjavljena Kitsova pisma? Da li je, možda, jedno od

njih upućeno Fani Bron? Klarisa je imala osnova da u to veruje i jedan deo svog

sabatikuma provela je putujući kroz Španiju i Portugal da bi obišla kuće znane

Fani Bron i Kitsovoj sestri Fani. Sada se vratila iz Bostona, gde je radila u

Hotonovoj biblioteci na Harvardu, nastojeći da pronađe prepisku Severnovih

daljih rođaka. Koliko je poznato, Kits je svoje poslednje pismo napisao nepuna

tri meseca pre smrti, jednom starom prijatelju - Čarlsu Braunu. Pismo ima

prilično svečan ton, i prepoznatljivo je po naoko uzgrednom, savršenom opisu

umetničkog stvaranja - „poznavanje kontrasta, osećanje za svetlost i senku, svi

ti podaci (čulni doživljaji) koji su pesmi neophodni, veliki su neprijatelji

oporavku stomaka.” U tom je pismu i čuveni oproštaj, tako britak u svojoj

uzdržanosti i učtivosti: „Ne mogu da se oprostim od tebe, čak ni u pismu. Nikad

nisam umeo da se poklonim kako treba. Bog te blagoslovio! Džon Kits.” Ali u

biografijama se tvrdi da je Kitsu u to vreme bio zaustavljen tuberkulozni proces,

i da je to stanje potrajalo narednih desetak dana. Išao je u Vilu Borgeze, šetao

ulicom Korso. Sa zadovoljstvom je slušao kako Severn svira Hajdna,

obešenjački je bacio večeru kroz prozor jer je hrana bila loša, čak se nosio

mišlju da započne novu pesmu. Ako postoje pisma iz tog razdoblja, zašto bi

Severn, ili, verovatnije, Braun, poželeli da ih zataje? Klarisa je mislila da je

odgovor našla u nekoliko natuknica u prepisci Braunovih daljih rođaka, s kraja

prve polovine 19. veka, ali nije imala dovoljno dokaza, bili su joj potrebni

nezavisni izvori.

„Znao je da nikad više neće videti Fani”, rekla je Klarisa. „Pisao je

Braunu da ne bi mogao da podnese da vidi njeno ime napisano. Ali nikad nije

prestao da misli na nju. Tih decembarskih dana osećao se dovoljno snažan i

silno ju je voleo. Lako ga je zamisliti kako piše pismo koje nema nameru da

pošalje.”

Stisnuo sam joj ruku i ništa nisam odgovorio. Malo sam znao o Kitsu i

njegovoj poeziji, ali sam pomislio da u svom beznadežnom stanju verovatno

nije ni želeo da joj piše, baš zato što ju je toliko voleo. U poslednje vreme

mislio sam da Klarisino zanimanje za ta hipotetička pisma ima veze sa našom

situacijom, sa njenim ubeđenjem da ljubav koja se ne iskaže u pismu nije

savršena. Tokom više meseci posle našeg upoznavanja, рrе nego što smo kupili

stan, napisala mi je nekoliko dragulja, strastveno apstraktnih u istraživanju

osobenosti po kojima je naša ljubav drukčija i bolja od svih koje su ikada

postojale. Možda je to i suština ljubavnog pisma, da slavi jedinstveno. Pokušao

sam da odgovorim na isti način, ali sve što mi je moja iskrenost dopuštala bile

su činjenice, pa i one su mi izgledale čudesno: prelepa žena voli i želi da bude

voljena, a njen izabranik je glomazan, nespretan, proćelav momak koji ne može

da veruje kolika ga je sreća snašla.

Kad smo se približili Mejdensgrouvu, zastali smo i posmatrali mišara.

Možda je balon ponovo prešao preko našeg puta dok smo bili u šumi koja se

prostire po dolinama oko prirodnog rezervata. U rano poslepodne stigli smo do

staze za Ridžvej i pošli na sever, linijom nagiba. Onda smo naišli na jedan od

onih širokih prstiju tla koji se zapadno od Čilternsa pružaju ka bogatim njivama

u dolini. Preko Oksfordske doline mogli smo da nazremo obrise pobrežja

Kotsvolds i dalje, verovatno Brekon Bikonsa, koji su se uzdizali kao nejasna

plavičasta masa. Nameravali smo da idemo do kraja, odakle je bio najbolji

pogled, ali je vetar već bio previše jak. Vratili smo se preko polja i zaklonili se

među cerovima na severnoj strani. Zbog tog drveća nismo videli da se balon

spušta. Kasnije sam se pitao kako to da ga vetar nije oduvao mnogo dalje. Još

kasnije sam otkrio da vetar na visini od sto pedeset metara toga dana nije bio isti

kao u nivou tla.

Razgovor o Kitsu je zamro kad smo otpakovali ručak. Klarisa je izvadila

bocu iz kese i pružila mi je držeći je za dno. Kao što sam već rekao, grlić boce

dodirnuo mi je dlan kada smo čuli uzvik. Bariton, na uzlaznoj skali straha. Bio

je to znak početka i, naravno, kraja. U tom trenutku okončalo se celo jedno

poglavlje mog života. Da sam znao, da sam imao bar sekundu-dve, možda bih

dozvolio sebi malo nostalgije. Sedam godina bili smo u braku iz ljubavi i nismo

imali dece. Klarisa Melon je bila zaljubljena u još jednog muškarca, ali on nije

predstavljao problem budući da mu se približavao dvestoti rođendan. U stvari,

on mi je samo pomagao u ratobornom prepiranju koje je bilo deo naše

ravnoteže, jer tako smo razgovarali o poslu. Živeli smo u stambenom bloku iz

tridesetih godina na severu Londona sa manje briga nego što se to obično

dešava - relativno kratak period oskudice, neopravdan strah od raka, razvodi i

bolesti među prijateljima, Klarisin gnev zbog mojih povremenih maničnih

napada nezadovoljstva poslom - ali ništa nije ugrožavalo naš slobodan i blizak

život.

Kada smo ustali od ručka, evo šta smo videli: ogroman sivi balon, velik

kao kuća, u obliku suze, spustio se na polje. Pilot je verovatno već napola izašao

iz korpe kada je ona dotakla tlo. Noga mu se uplela u uže na kojem je bila

kotva. Sada, dok su naleti vetra gurali i podizali balon prema strmini, korpa ga

je vukla i nosila preko polja. U njoj je bilo dete, dečak od desetak godina. U

iznenadnom zatišju, čovek je stao na noge i zgrabio korpu, ili dečaka. Onda je

došao novi nalet vetra i pilot je ponovo pao na leđa, udarajući o neravno tlo,

pokušavajući da zabije noge u zemlju, ili da zamahne prema kotvi iza sebe ne bi

li je uglavio u zemlju. Čak i da je mogao, ne bi smeo da se oslobodi užeta sa

kotvom. Svojom težinom je držao balon pri tlu, a postojala je opasnost da mu

vetar istrgne uže iz ruku.

Dok sam trčao, čuo sam kako dovikuje dečaku i nagovara ga da iskoči iz

korpe. Međutim, gibajući se preko polja, balon je dečaka bacao s jedne strane na

drugu. Kada je uspeo da se uspravi, čovek je prebacio jednu nogu preko ivice

korpe. Onda je balon uzleteo i pao, udario o brežuljak, a dečak je pao nauznak i

nestao iz vidokruga. Zatim se ponovo uspravio, ispružio ruke prema čoveku i

nešto mu doviknuo - reči ili nerazgovetni strah, nisam mogao da razaberem.

Mora da sam bio na stotinak metara kada je čovek ponovo ovladao

situacijom. Vetar je stao, on je ustao, nagnuo se nad kotvu da je zabije u zemlju.

Odrešio je kanap oko noge. Iz nekog razloga, prepuštanja, iscrpljenosti ili

jednostavno zato što mu je tako rečeno, dečak je ostao gde je bio. Kula od

balona se njihala, naginjala i vukla, ali je zver bila smirena. Usporio sam, ali

nisam stao. Kada se ispravio, čovek nas je ugledao - bar radnike sa farme i

mene - i mahnuo nam je. I dalje mu je bila potrebna pomoć, ali meni je

odgovaralo da samo brzo hodam. I radnici su sada hodali. Jedan od njih je

glasno kašljao. Ali čovek sa autom, Džon Logan, znao je nešto što mi nismo

znali i nastavio je da trči. Što se tiče Džeda Parija, njega nisam video od balona,

koji je bio između nas.

Vetar se ponovo razbesneo u krošnjama i odmah potom sam na svojim

leđima osetio njegovu silinu. Onda je udario u balon, koji se zaustavio u svom

nevino komičnom njihanju i iznenada se umirio. Samo su se preko zategnute

površine ljeskali talasići otpora, dok je zarobljena snaga rasla. Balon se otkačio,

kotva je uzletela raspršujući prašinu, korpa se popela na tri metra od zemlje.

Dečak je ponovo pao i nismo ga videli. Pilot je u rukama držao uže i visio je na

pola metra od zemlje. Da ga Logan nije stigao i uhvatio jedno od užadi, balon bi

odneo dečaka. Međutim, sada je njih dvojicu vukao preko polja, a radnici i ja

smo ponovo trčali.

Stigao sam pre njih. Kada sam uhvatio uže, korpa mi je bila iznad glave.

U njoj je dečak vrištao. Uprkos vetru osetio sam miris urina. Džed Pari je

nekoliko trenutaka kasnije uhvatio drugo uže, a odmah zatim pristigli su i

radnici, Džozef Lejsi i Tobi Grin. Grina je spopao kašalj, ali nije ispuštao uže.

Pilot nam je vikao šta da radimo, ali toliko pomamno da ga niko nije slušao.

Suviše dugo se borio i sada je bio iscrpljen i nije mogao da obuzda emocije. Sa

nas petoricom za užadima, balon je bio siguran. Samo je trebalo da ostanemo na

nogama i da polako povlačimo korpu nadole, a odmah smo se toga i prihvatili,

bez obzira na pilotova uputstva.

Sada smo već stajali na obodu strmine. Tlo se najpre naglo spuštalo pod

nagibom od otprilike dvadeset pet stepeni, a zatim se blago ispravljalo prema

dnu. Deca iz okoline vole da se zimi tu sankaju. Svi smo pričali uglas. Nas

dvojica, ja i automobilista, hteli smo da odvučemo balon od ivice. Neko je

mislio da prvo treba da izvadimo dečaka. Neko drugi je tražio da balon sasvim

spustimo da bismo ga ukotvili. Nisam video da su te stvari u suprotnosti: mogli

smo da spuštamo balon i dok se krećemo ka polju. Ali, prevladalo je ono drugo

mišljenje. Pilot je imao četvrtu ideju, ali niko ga nije slušao niti mario za to.

Treba nešto da pojasnim. Možda je i postojao neki maglovit zajednički

cilj, ali nijednog trenutka se nismo ponašali kao ekipa. Nije bilo prilike za to,

nije bilo vremena. Pod balonom smo se našli zajedno samo zahvaljujući

slučajnom poklapanju vremena i mesta i našoj spremnosti da pomognemo. Niko

nije rukovodio - bolje reći, svi smo nastojali da rukovodimo, pa smo se

nadmetali u vikanju. Niko nije obraćao pažnju na pilota koji je, crven u licu,

vrištao i preznojavao se. Iz njega je zračila nesposobnost, kao toplota. Ali, sad

smo i mi počeli da izvikujemo uputstva. Znam da se tragedija ne bi dogodila da

su me pustili da sam vodim stvar. Kasnije sam čuo da i drugi to govore za sebe.

Ali nije bilo vremena, nije bilo prilike da se pokaže karakterna snaga. Bilo

kakav vođa, bilo kakav plan bio bi bolji nego nikakav. Od lovca-sakupljača do

čoveka postindustrijskog doba, antropolozi nisu pronašli ljudsku zajednicu bez

vođe i vođenih; i nijedno prešno pitanje nije moglo da se delotvorno reši

demokratskim postupkom.

Nije bilo teško spustiti korpu dovoljno nisko da možemo da zavirimo u

nju. Na pomolu je bio novi problem. Dečak je bio sklupčan na podu. Rukama je

pokrio lice i čvrsto se držao za kosu. „Kako se zove?”, pitali smo usplahirenog

čoveka.

„Hari.”

„Hari!”, vikali smo. „Hajde, Hari. Hari! Daj mi ruku, Hari. Izlazi odatle,

Hari!”

Hari se, međutim, još više sklupčao. Uzmicao je svaki put kad bismo

izgovorili njegovo ime. Kao da smo ga umesto dozivanja gađali kamenjem.

Volja mu je bila potpuno paralisana, stanje koje je poznato kao stečena

bespomoćnost i često se sreće kod laboratorijskih životinja podvrgnutih

nesvakidašnjem stresu; svi nagoni da se problem reši tada nestaju, nagon za

samoodržanjem je sasvim iscrpljen. Povukli smo korpu na zemlju i uspeli da je

na tom mestu i zadržimo. Upravo smo se nagnuli unutra da izvadimo dečaka,

kada se pilot progurao između nas i pokušao da se popne u korpu. Kasnije je

tvrdio da nam je rekao šta namerava da uradi. Tada smo čuli samo sopstveno

urlanje i psovanje. Njegov postupak je bio smešan, ali se pokazalo da su mu

namere bile sasvim razumne. Hteo je da povuče konopac koji se upleo u korpu i

da ispusti gas iz balona.

„Budalo jedna!”, vikao je Lejsi. „Pomozi nam da izvučemo dete.”

Čuo sam šta se sprema dve sekunde pre nego što je stiglo do nas. Kao da

je ekspresni voz projurio kroz krošnje i hujao prema nama. Vazdušast, cvileći,

šuštavi zvuk za pola sekunde je dosegao punu jačinu. U istrazi su deo dokaznog

materijala bili i podaci meteorološke službe o jačini vetra tog dana; rečeno je da

je bilo udara jačine sto kilometara na sat. Mora da je ovo bio jedan od tih, ali

pre nego šta ga pustim da stigne do nas, želim da zaustavim kadar u mirnoći ima

sigurnosti - i da opišem našu skupinu.

S moje desne strane tlo je naglo nestajalo. S moje leve strane bio je Džon

Logan, porodični lekar iz Oksforda, star četrdeset dve godine, oženjen

istoričarkom, otac dvoje dece. Nije bio najmlađi u grupi, ali je bio fizički

najspremniji. Učestvovao je na oblasnim teniskim turnirima, bio član

planinarskog društva i spasilačkih planinarskih ekipa. Logan je očigledno bio

blag, povučen čovek, inače je mogao da nam se nametne kao vođa. S njegove

leve strane bio je Džozef Lejsi, radnik na farmi, šezdeset tri godine star, bez

stalnog zaposlenja, kapiten lokalnog kuglaškog tima. Sa ženom je živeo u

Votlingtonu, gradiću u samom podnožju strmine. Levo od njega bio je njegov

drugar Tobi Grin, pedesetosmogodišnjak, takođe radnik na farmi, neoženjen,

koji je živeo sa majkom u Rasels Voteru. Obojica su radila na Stonorovom

imanju. Grin je patio od pušačkog kašlja. Sledeći u krugu, onaj što je pokušavao

da uđe u korpu, bio je pilot, Džejms Ged, pedeset pet godina star, rukovodilac

jednog malog reklamnog preduzeća, nastanjen u Redingu sa suprugom i jednim

odraslim detetom, mentalno zaostalim. Istraga je utvrdila da je Ged prekršio bar

šest bezbednosnih propisa, što je istražni sudija pročitao ravnim tonom. Gedu je

oduzeta dozvola da pilotira balonom. Dečak u korpi bio je Hari Ged, njegov

unuk, deset godina star, iz Kembervela u Londonu. Naspram mene bio je Džed

Pari; levo od njega tlo se naglo spuštalo. Dvadesetosmogodišnjak, nezaposlen.

Živeo je u Hempstedu od nekog nasledstva.

To je bio tim. Što se nas tiče, pilot se odrekao svoje nadležnosti. Bilo smo

bez daha, uzbuđeni, odlučni da svako sprovede svoj plan. A dečak nije bio

sposoban da učestvuje u sopstvenom spasavanju. Ležao je na gomili,

podlakticama zaklonjen od spoljnog sveta. Lejsi, Grin i ja smo nastojali da ga

izvučemo, a sad se i Ged peo preko nas. Logan i Pari su dovikivali savete. Ged

je upravo stavio nogu pored unukove glave, Grin ga je psovao, i onda se

dogodilo. Snažan udar u balon, jedan, dva. Drugi mnogo jači od prvog, a i prvi

je bio žestok. Geda je izbacio iz korpe, pravo na zemlju, balon se podigao

gotovo dva metra, pravo u nebo. Godova poprilična težina ispala je iz jednačine.

Uže mi je promicalo kroz rukе, palilo dlanove, ali sam ga i dalje držao, na oko

pola metra iznad kraja. I drugi su se držali. Korpa nam je sada bila tačno iznad

glava, a mi smo visili opruženih ruku, kao zvonari za nedeljnu misu. Usred te

mukle zapanjenosti, pre nego što smo uspeli da zavičemo, stigao je drugi udar i

pokrenuo balon uvis i na zapad. Odjednom smo hodali kroz vazduh, celom

težinom visili o pesnicama koje su držale užad.

Ta jedna, ili možda dve sekunde iznad zemlje u mom scćanju zauzimaju

prostor kao da se radi o dugom putovanju uz neistraženu reku. Prvi nagon bio

mi je da se držim da bih težinom spustio balon. Dete nije moglo ništa da učini;

naprosto će ga odneti. Na dve milje zapadno od tog mesta bio je dalekovod.

Dete, samo, bespomoćno. Dužnost mi je bila da izdržim, da se držim, i mislio

sam da ćemo svi isto da učinimo.

Gotovo istovremeno sa željom da ostanem na užetu i spasem dečaka,

samo jedan neuronski impuls kasnije, stigle su druge misli, spoj straha i

munjevito proračunatih složenih logaritama. Dizali smo se, tlo se udaljavalo, a

balon je hrlio ka zapadu. Znao sam da uže treba da obuhvatim stopalima i

nogama. Ali kraj konopca mi je sezao tek do struka a ruke si mi klizile. Nogama

sam mlatio po vazduhu. Svakog delića sekunde udaljenost od tla se povećavala,

i neminovno će doći trenutak kada više neće biti moguće, odnosno biće opasno

po život pustiti to uže. U poređenju sa mnom, Hari je bio bezbedan, onako

sklupčan u korpi. Možda će se balon sam spustiti na kraju brega. Možda je moj

nagon da se i dalje držim samo nastavak onoga što sam pokušavao da uradim

pre nekoliko trenutaka, samo nesposobnost da se brzo prilagodim.

A opet, pre sledećeg uzbuđenog otkucaja srca, u jednačinu je ušla nova

promenljiva: neko je pustio svoje uže i balon se popeo za još bar pola metra,

zajedno sa onima koji su se i dalje držali za njega.

Nisam znao, niti sam ikada saznao, ko je prvi pustio svoje uže. Nisam

spreman da prihvatim da sam to bio ja. Ali niko neće da prizna da je bio prvi.

Sigurno je samo jedno: da smo ostali složni, spustili bismo balon svojom

težinom iznad strmine posle nekoliko sekundi, jer je vetar stao. Ali, kao što

rekoh, nismo bili ekipa, nije bilo plana, nije bilo ni prekršenog sporazuma. Nije

bilo propusta. Možemo li da prihvatimo da je u stvari bilo u redu da svako za

sebe odlučuje? Jesmo li kasnije mirne duše smeli reći da je to bila razumna

odluka? Nikad se nismo mogli time utešiti, ali je u našoj prirodi upisan jedan

dublji zavet, prastar i automatičan. Saradnja - temelj naših prvih lovačkih

pohoda, sila koja je pokrenula našu sklonost da razvijemo jezik, sastavni činilac

naše društvenosti. Jad koji smo kasnije osećali dokaz je da smo znali da smo

izneverili sami sebe. Međutim, u našoj prirodi postojao je i nagon da pustimo

uže. Sebičnost je takođe upisana u našem srcu. To je unutrašnji sukob sisara -

šta dati drugima, a šta zadržati samo za sebe. Kretanje tim putem, uz svest da

druge treba nadzirati dok oni kontrolišu nas, to je ono što nazivamo moralnošću.

Viseći iznad strmine Čilternsa, naša ekipa je prošla kroz prastaru, nerešivu

dilemu: mi, ili ja.

Neko je rekao ja, i posle se ništa nije moglo postići čak i da je rečeno mi.

Uglavnom smo dobri kada to ima smisla. Dobro društvo je ono koje nalazi

smisao u tome što je dobro. Odjednom, viseći ispod one korpe, mi smo bili loše

društvo, raspadali smo se. Odjednom je razuman izbor bilo misliti na sebe. Dete

u korpi nije moje dete, te neću ni da umrem za njega. Čim sam ugledao kako

pada jedno telo čije? - i osetio da se balon podigao još više, stvar je bila rešena;

tu nije bilo mesta altruizmu. Nije imalo smisla da čovek bude dobar. Pustio sam

uže i padao, mislim, oko četiri metra. Pao sam na bok i ugruvao butinu. Oko

mene - pre ili kasnije, nisam siguran - tela su udarala o tlo. Džed Pari se nije

povredio. Tobi Grin je polomio gležanj, Džozef Lejsi, najstariji, koji je služio

vojsku u padobranskim jedinicama, samo se zaduvao.

Kada sam konačno stao na noge, balon je odleteo još pedeset metara, a

jedan čovek je i dalje visio na užetu. Kod Džona Logana, supruga, oca, doktora

i spasioca planinara, plamen altruizma mora da je bio malčice jači. Nije mu

mnogo trebalo. Pošto smo nas četvorica pustili užad i oslobodili balon tri stotine

kilograma tereta, mora da je poleteo uvis. Ni sekundu nije smeo da okleva.

Kada sam se uspravio, bio je trideset metara iznad mene, a balon se i dalje peo

upravno nad strminom. Nije se borio, nije mlatio nogama po vazduhu

pokušavajući da nađe oslonac. Visio je sasvim nepomičan uporedo s užetom,

sva snaga bila mu je usredsređena na sve slabiji stisak šaka. Već je bio sićušna,

gotovo crna prilika na nebu. Dečak se nije video. Balon se sa svojom korpom

peo uvis i lebdeo u pravcu zapada, a Logan se smanjivao i bilo je sve strašnije,

toliko strašno da je bilo gotovo smešno, kao akrobacija, kao šala, kao crtani

film, i iz mojih grudi se uzvio prestravljeni smeh. Zato što je bilo bezumno, kao

doživljaji Duška Dugouška, Toma, ili Džerija, i na trenutak sam pomislio da je

sve to privid, da sam samo ja prozreo šalu, da će moja potpuna neverica ponovo

dovesti stvarnost u red, pa će se i doktor Logan bezbedno spustiti na zemlju.

Ne znam da li su drugi stajali ili ležali. Tobi Grin se verovatno previjao

zbog gležnja. Ali se dobro sećam tišine kada sam se nasmejao. Niko nije vikao,

niko nije glasno davao savete. Nema bespomoćnost. Sada je već bio dve stotine

metara daleko od nas, možda devedeset metara iznad zemlje. To ćutanje bilo je

neka vrsta našeg mirenja sa činjenicama, neka vrsta smrtne presude. Ili je to

možda bio užasnuti stid, jer je vetar dotle prestao, i jedva da smo ga osećali na

leđima. On se toliko dugo držao za uže da sam pomislio da će možda i ostati

tako dok se balon polako ne spusti, dok se dečak ne osvesti i povuče ventil za

ispuštanje gasa, dok ga neki zrak, ili bog, ili već neka neverovatna pojava iz

crtaća ne pokupi odande. Dok sam se tako nadao, videli smo kako on klizi do

samog kraja užeta. Pa je opet tu visio. Dve, tri, četiri sekunde. Onda se pustio.

No i tada je postojao delić vremena kada je gotovo izgledalo da ne pada; ja sam

opet pomislio da ima izgleda da će se umešati neki čudan zakon fizike,

pobesnela termika, neki fenomen koji neće biti nimalo čudniji od onoga što smo

posmatrali, i da će ga to uhvatiti i poneti. Gledali smo kako pada. Videlo se

ubrzanje. Bez milosti, bez sažaljenja prema telu, hrabrosti, dobroti. Samo

beskompromisna sila teže. A odnekud, možda iz njega, možda iz grla neke

ravnodušne vrane, tanušni krik zasekao je umireni vazduh. Pao je kao što je

visio, kruti, crni prutić. Do tada nikad nisam video nešto toliko strašno kao što

je bio taj čovek koji pada.

2.

Treba da usporim. Da pažljivo razmislim o onih trideset sekundi posle pada

Džona Logana. Šta se događalo istovremeno, šta se naglo smenjivalo, šta je

rečeno, kako smo se kretali, kako se nismo kretali, šta sam mislio - te

pojedinosti treba razdvojiti. Toliko je proisteklo iz tog događaja, toliko je

ogranaka i odeljaka začeto tokom tih prvih trenutaka, toliko je staza ljubavi i

mržnje zapalio taj početni raspored snaga da mi može pomoći samo pomno

razmišljanje, možda čak i cepidlačenje. Najverniji opis stvarnosti ne mora da

sadrži stvarnu brzinu događanja. Čitave knjige, čitava istraživačka odeljenja

posvećena su prvoj polovini prvog minuta istorije vasione. Vrtoglave teorije

haosa i vrtloga zasnovane su na presudnom uticaju izvornih uslova koje treba do

sitnica opisati.

Već sam obeležio početak, prasak posledica, onim dodirom boce vina i

krikom očaja. Ali ta strelica na mapi pitanje je zamisli kao i bilo koja tačka

Euklidove geometrije, i mada je to naizgled pravi izbor, mogao sam da se

opredelim i za trenutak kada smo se Klarisa i ja dogovorili da pođemo na izlet,

pošto sam je dočekao na aerodromu, ili kada smo odlučili kojim putem da

krenemo, ili na kojem polju i u koje vreme da ručamo. Uvek postoje prethodni

uzroci. Početak je proizvoljan i jedna stvar se nameće ispred neke druge samo u

odnosu na ono što sledi. Hladni dodir stakla na koži i krik Džejmsa Geda - ti

istovremeni trenuci obeležavaju prelaz u jedno drugo stanje, odstupanje od

očekivanog: od vina koje nismo probali (popili smo ga te večeri da otupimo

utiske) do poziva na svedočenje, od našeg divnog i naizgled trajnog zajedničkog

života do teškog iskušenja koje je trebalo kasnije podneti.

Kada sam ispustio tu bocu vina da bih otrčao preko polja prema balonu i

korpi koja je odskakala, prema Džedu Pariju i ostalima, izabrao sam onaj

ogranak staze koji je isključivao određenu vrstu lagodnog života. Borba sa

užadima, rasipanje naše ekipe i Loganov odlazak - bili su to očigledni, veliki

događaji koji uobličavaju našu priču. Ali sada shvatam da je neposredno posle

njegovog pada bilo tananih pojedinosti koje su ozbiljno uticale na potonji

razvoj. Trenutak kada je Logan udario o tlo trebalo je da bude završetak priče, a

ne novi početak koji sam mogao da izaberem. To poslepodne moglo je da se

završi pukom tragedijom.

Tokom te jedne sekunde, ili dve, koliko je trebalo Loganu da stigne do

zemlje, imao sam osećaj već doživljenog, a odmah sam znao i zašto. Vratila mi

se noćna mora koju sam povremeno imao u dvadesetim i tridesetim i od koje

sam se budio uz urlik. Mesto događaja nije uvek bilo isto, ali suština je bila

nepromenjena. Stajao bih na istaknutom mestu i izdaleka posmatrao neki

strašan događaj - zemljotres, oblakoder u plamenu, brodolom, erupciju vulkana.

Video bih bespomoćne ljude, zbog daljine smanjene na neprepoznatljivu masu,

kako se komešaju suočeni s neizbežnom smrću. Užas je bio u kontrastu između

njihove prividne razmere i neizmernosti njihove patnje. Shvatio bih koliko je

život jeftin; hiljade preneraženih ljudi, sitnih poput mrava, bilo je na ivici

propasti, a ja ništa nisam mogao da uradim. Nisam se tada toliko bavio snom,

koliko njegovim emotivnim dejstvom - uz užas, krivicu i bespomoćnost - i

osećajem mučnine od ispunjenog predskazanja.

Dole, ispod nas, na mestu gde se strmina završavala, bilo je travnato polje

za ispašu, okruženo nizom potkresanih vrba. Iza njih je bio veći pašnjak na

kojem su pasle ovce i nekoliko jagnjića. Logan je pao u samo središte tog

drugog polja, i mi smo sve videli. Učinilo mi se da se u trenutku udara to

sićušno štapićasto telo prelilo, presulo preko zemlje, kao kap viskozne tečnosti.

Ali u miru i nepomičnosti videli smo, kao da je iznova stvorena, zgusnutu tačku

njegovog sklupčanog tela. Najbliža ovca, pet-šest metara udaljena od njega,

uopšte nije prekinula da pase.

Džozef Lejsi je pomagao svom drugaru Tobiju Grinu, koji nije mogao da

stoji. S moje desne strane bio je Džed Pari. Džejms Ged je bio malo pozadi.

Njega Logan nije toliko zanimao kao nas. Vikao je nešto o unuku, kojeg je

balon nosio preko doline reke Oksford, prema stubovima dalekovoda. Ged nas

je zaobišao i pošao nekoliko koraka niz breg, kao da će za balonom. Sećam se

svoje glupave misli: Takav mu je genetski sklop. Klarisa mi je prišla s leđa,

zagrlila me oko struka i pritisnula lice o moja leđa. Iznenadilo me je što već

plače (kroz košulju sam osećao vlagu), a meni se činilo da je tuga još jako

daleko.

Kao kad samog sebe sanjam, bio sam istovremeno i prvo i treće lice.

Preduzimao sam štošta i posmatrao sebe kako to radim. Razmišljao sam i video

svoje misli kako preleću preko ekrana. Kao u snu, emotivne reakcije nije bilo,

ili je bila neprikladna. Klarisine suze bile su samo činjenica, ali sam bio

zadovoljan što su mi oba stopala čvrsto na zemlji, dovoljno razdvojena, i što

ruke držim prekrštene na prsima. Pogledao sam preko polja dok se sledeća

misao polako ispisivala - taj čovek je mrtav. Osetio sam kako mi se toplota širi

telom, neka vrsta samoljublja, i prekrštenim rukama sam se čvrsto zagrlio.

Zaključak je bio - a ja sam živ. Proizvoljna stvar: ko je živ, a ko mrtav u nekom

trenutku. Ja sam, eto, bio živ. Tada sam primetio da me Džed Pari posmatra.

Dugačko, koščato lice bilo je kao okvir za neko bolno pitanje. Jadno je izgledao,

kao pas koga čeka neizbežna kazna. U tom trenutku, dok su prozirne sivoplave

oči tog stranca bile uprte u moje, osetio sam da i njega mogu da uključim u

sebičnu toplinu saznanja da sam živ. Čak sam pomislio kako bi trebalo da ga,

utehe radi, potapšem po ramenu. Misli su mi bile ispisane na ekranu - ovaj

čovek je u šoku. Traži moju pomoć.

Da sam tada znao šta je njemu taj pogled značio i kako će ga kasnije

protumačiti i oko njega izgraditi svoj duševni život, ne bi mi bilo tako toplo. U

tom bolnom, upitnom pogledu nalazio se prvi zametak, a ja o tome nisam imao

pojma. Taj euforični mir koji sam osećao bio je samo simptom mog stanja šoka.

Parija sam počastio prijateljskim klimanjem glave i, zaboravivši na Klarisu

priljubljenu uz moja leđa - imao sam posla, sve ću odjednom da sredim - rekao

mu glasom koji mi se učinio dubok i utešan: „Sve je u redu.”

Ta očita neistina tako mi je prijatno odzvonila između rebara, da sam hteo

da je ponovo kažem. Možda i jesam. Prvi sam progovorio posle Loganovog

pada. Uvukao sam ruku u džep od pantalona i izvukao, od svih stvari koje je u

tom trenutku trebalo imati, mobilni telefon. Mladić je neznatno raširio oči što

sam shvatio kao znak poštovanja. To sam i sam osećao prema sebi dok sam

držao tu pločicu na dlanu i palcem iste ruke tri puta pritisnuo devetku. Bio sam

deo sveta, opremljen, sposoban, povezan. Kada se javila služba za hitne

intervencije tražio sam da dođu policija i hitna pomoć i podneo im sažet ali

jasan izveštaj o nezgodi, o balonu koji je otplovio sa dečakom, o tome gde se

nalazimo i kako se najbrže do nas stiže. Samo sam to bio kadar da uradim da

bih obuzdao uzbuđenje. Hteo sam da vičem - naredbe, bodrenja, nerazumljive

samoglasnike. Bio sam krhak, okretan, možda sam izgledao srećan.

Kada sam isključio telefon, Džozef Lejsi je rekao: „Ne treba njemu hitna

pomoć.”

Grin je podigao pogled sa svog gležnja. „Trebaće njima, da ga odnesu.”

Setio sam se. Naravno. To mi je bilo potrebno - da nešto preduzmem.

Dotle sam već podivljao, bio sam spreman da se bijem, da trčim, da igram, bilo

šta. „Možda i nije mrtav”, rekao sam. „Uvek ima nade. Sići ćemo i proveriti.”

Dok sam to govorio, osetio sam da mi noge drhte. Hteo sam da siđem niz

strminu, ali nisam bio siguran u ravnotežu. Uzbrdo bi bilo lakše. Rekao sam

Pariju: „Pođi i ti”. Hteo sam to da mu predložim, ali je zvučalo kao zahtev, kao

da nešto tražim od njega. Pogledao me je. Nije mogao da progovori. Sve, svaki

moj potez, svaku reč je pohranjivao, sakupljao i gomilao, da tokom duge zime

ima čime da hrani svoju opsednutost.

Sklonio sam Klarisine rukе sa struka i okrenuo se. Nije mi palo na pamet

da me ona u stvari pridržava. „Hajdemo dole”, rekao sam tiho. „Možda nešto

možemo da učinimo.” Čuo sam kako umekšavam glas, kako ga vešto utišavam.

Bio sam u televizijskoj sapunici. Sada se obraća supruzi. Intiman, napeti

dvoplan.

Klarisa je naslonila glavu na moje rame. Kasnije mi je rekla da je

pomislila kako treba da me ošamari. „Džo”, prošaptala je, „moraš da usporiš”.

„Šta se dešava?”, rekao sam glasnije. Usred polja je ležao čovek i umirao,

a niko se nije micao. Klarisa me je pogledala i mada su joj naizgled usne bile

spremne da izgovore reči, nije htela da mi kaže zašto treba da usporim. Okrenuo

sam se prema ostalima koji su stajali na travi i čekali, tako sam bar mislio, da im

ja kažem šta da rade. „Idem do njega. Hoće li još neko sa mnom?” Nisam čekao

da mi odgovore, već sam kratkim koracima krenuo niz brdo, svestan neke tečne

labavosti u kolenima. Posle dvadeset sekundi sam se osvrnuo. Niko se nije

pomerio.

Ludilo je polako popuštalo dok sam silazio niz strminu i osetio sam se

usamljeno u svojoj odluci i zarobljen njom, kao u zamci. Osim toga, tu je bio i

strah, ne baš u meni, već u polju, razliven kao izmaglica, gušći u samom jezgru.

Ulazio sam u to lišen izbora, zato što su me posmatrali i zato što bi, ukoliko se

vratim, trebalo da se popnem uz brdo, što je dvostruko poniženje. Mahnitost se

povlačila, a strah se uvlačio. Mrtvac s kojim nisam želeo da se sretnem, čekao je

na mene usred polja. Bilo bi još gore da je živ i na umoru. Onda bih morao da se

suočim sa njim, sam, i da mu pružim prvu pomoć, kao da se radi o nekoj

društvenoj igri. Njega ne bih prevario. Ionako bi umro, u mojim i na mojim

rukama. Hteo sam da se okrenem i pozovem Klarisu, ali posmatrali su me,

znam, a toliko sam se razmetao dok sam bio gore, s njima, da me je bilo stid.

Ovaj dugi silazak bio je moja kazna.

Stigao sam do drvoreda potkresanih vrba u podnožju brega, prešao preko

suvog jarka i provukao se kroz ogradu od bodljikave žice. Više me nisu mogli

videti i došlo mi je da povraćam. Umesto toga, pomokrio sam se uz jedno drvo.

Ruka mi je gadno drhtala. Posle toga sam se umirio, stajao sam odlažući

trenutak kada treba da se uputim preko polja. Osećao sam fizičko olakšanje što

me više ne vide, kao da sam se zaklonio od pustinjskog sunca. Bio sam svestan

Loganovog položaja, ali ni sa ove udaljenosti nisam hteo da ga pogledam.

Ovce, koje su jedva okrenule glave posle udara, sada su zurile i povlačile

se ispred mene, posrćući. Osećao sam se malo bolje. Logan mi je stalno bio na

rubu vidnog polja, ali ipak sam znao da ne leži na zemlji. Nešto je štrčalo u

sredini polja, neka kratka antena njegovog sadašnjeg ili pređašnjeg bića. Tek

kada sam bio na oko sedam metara usudio sam se da ga pogledam. Sedeo je

leđa okrenutih ka meni, kao da meditira, ili gleda u pravcu u kojem je odleteo

balon sa Harijem. Bio je to smiren položaj. Prišao sam, instinktivno uznemiren

što mu prilazim s leđa, ali zadovoljan što mu još ne vidim lice. I dalje sam

verovao da možda postoji neka tehnika, neki zakon fizike ili proces o kojem

ništa ne znam, ali koji će mu omogućiti da preživi. Tako miran u polju, kao da

hoće da se sabere posle stravičnog doživljaja, ulivao mi je nadu, pa sam se

glupavo nakašljao i rekao, znajući da me niko drugi ne može čuti: „Treba li vam

pomoć?” U tom času to i nije bilo toliko smešno. Video sam kako mu se kosa

kovrdža nad kragnom i kako mu je koža na vrhu ušiju pocrnela od sunca. Na

njegovom sakou od tvida nije bilo mrlja, ali je nekako čudno visio pošto su mu

ramena bila uža nego što bi se očekivalo. Bila su uža od ramena odraslog

čoveka. Nisu se širila iz korena vrata. Sklop njegovog kostura se urušio, tako da

je glava ostala na jednom zadebljanom štapu. Videvši to, shvatio sam da je ono

što sam smatrao mirom u stvari odsustvo. Tu nije bilo nikoga. Bila je to tišina

neživota, i opet sam shvatio, jer sam i ranije viđao mrtva tela, zašto je

prednaučno doba moralo da izmisli dušu. Bilo je to bar isto toliko jasno kao i

privid da večernje sunce tone kroz nebeski svod. Isključivanje bezbrojnih

međusobno povezanih nervnih i biohemijskih razmena golom oku stvara privid

ugasle iskre, ili naprosto odlaska jednog neophodnog činioca. Bez obzira na to

koliko sebe smatramo naučno obrazovanima, strah i strahopoštovanje i dalje nas

obuzimaju u prisustvu mrtvih. Možda se u stvari čudimo životu.

Tim sam mislima nastojao da se zaštitim dok sam obilazio leš. Seo sam u

malo ulegnuće u zemlji. Nisam video Logana kao mrtvog dok mu nisam video

lice, a i to što sam video samo sam nazreo. Iako je koža bila netaknuta, teško da

se to moglo nazvati licem, jer je koštani sklop bio polomljen i imao sam utisak,

pre nego što sam skrenuo pogled, potpunog, pikasovskog poremećaja

perspektive. Možda sam samo zamislio vertikalan položaj očiju. Okrenuo sam

se i video Parija kako ide preko polja prema meni. Mora da je brzo pošao za

mnom jer je već bio dovoljno blizu da se čujemo. Sigurno je video kad sam

zastao u zaklonu od drveća.

Posmatrao sam ga preko Loganove glave dok je usporavao, a onda mi je

doviknuo: „Ne dirajte ga, molim vas, ne dirajte ga.”

Nisam to ni nameravao, ali ništa nisam odgovorio. Gledao sam Parija,

kao da ga prvi put vidim. Stajao je s rukama oslonjenim na kukove i zurio, ne u

Logana, već u mene. Čak i u tom trenutku, više sam ga zanimao ja. Došao je

nešto da mi kaže. Bio je visok i mršav. Same kosti i žile, u dobroj formi. Na

sebi je imao farmerke i nove novcate patike s crvenim pertlama. Kosti su

naprosto prštale iz njega, sasvim suprotno Loganu. Zglobovi na prstima uz

kožni kaiš bili su veliki i kvrgavi, pod kožom belom i zategnutom. I jagodice na

licu bile su mu zategnute i visoke. Zbog njih i perčina ličio je na indijanskog

ratnika. Imao je upadljiv izgled, pomalo zastrašujući, ali ga je glas odao. Bio je

slabašno neodlučan, bez akcenta, s tragovima kokni govora - ko zna da li je to

bila prošlost koje se odrekao ili čista afektacija. Pari je govorio kao svi iz

njegove generacije - svaki iskaz imao je uzlaznu intonaciju pitanja; bilo je to

ponizno oponašanje Amerikanaca, ili Australijanaca, ili, kao što sam čuo da

jedan lingvista objašnjava, bio je to glas suviše okaljan neodređenim sudovima,

suviše neodlučan i pomirljiv da saopšti šta se događa u svetu.

Naravno, ni na jednu od ovih stvari nisam tada pomislio. Čuo sam samo

cviljenje nemoći i opustio sam se. Rekao je: „Klarisa se zabrinula za vas? Rekao

sam joj da ću da siđem i da vidim kako ste?”

Moj muk je bio neprijateljski. Bio sam dovoljno star da mi se ne dopadne

to što koristi lična imena i takođe što misli da zna kako se Klarisa oseća. Tada

još nisam znao njegovo ime. Pravila društvenog ponašanja bila su bitna, čak i sa

mrtvacem između nas. Kasnije sam čuo od Klarise da joj je Pari prišao da se

predstavi i onda krenuo za mnom niz breg. Nije me ni pomenula.

„Jeste li dobro?”

Odgovorio sam: „Ništa ne može da se uradi; ostaje nam samo da

čekamo”, i pokazao sam na put, iza drugog polja.

Pari je prišao par koraka, pogledao Logana, onda se okrenuo prema meni.

Sivoplave oči su mu sijale. Bio je uzbuđen, ali niko nije mogao ni da pretpostavi

koliko je bilo to uzbuđenje. „U stvari, mislim da nešto ipak možemo da

učinimo.”

Pogledao sam na sat. Prošlo je petnaest minuta od razgovora sa službom

za hitne intervencije. „Samo napred”, rekao sam. „Radite što god želite.”

„То bismo mogli zajedno?”, rekao je, i pogledom tražio zgodno mesto na

tlu. Sasvim luda misao prošla mi je kroz glavu: da slučajno ne predlaže neku

užasnu nepristojnu radnju sa lešom. Spuštao se na zemlju i pogledom me je

pozivao da mu se pridružim. Onda sam shvatio. Klečao je.

„Mogli bismo”, rekao je s ozbiljnošću koja me je upozorila da se ne šali,

„da se zajedno pomolimo?” Pre nego što sam stigao da se usprotivim, što nisam

bio u stanju da uradim jer sam ostao bez reči, Pari je dodao: „Znam da je teško.

Videćete da pomaže. Znate, u ovakvoj prilici zaista pomaže.”

Udaljio sam se i od Logana i od Parija. Zbunio sam se i pomislio da ne bi

trebalo da uvredim iskrenog vernika. Onda sam se pribrao. Pa, on nije brinuo da

li će mene da povredi.

„Izvinite”, rekao sam ljubazno. „Nisam ja za to.”

Pari je nastojao da razumno govori sa svoje smanjene visine. „Slušajte, ne

poznajemo se i nema razloga da mi verujete. Bog nas je spojio u ovoj tragediji i

to treba da iskoristimo na neki način?” Pošto je video da se ne mičem, dodao je:

„Mislim da vam je molitva jako potrebna?”

Slegnuo sam ramenima i odgovorio: „Žao mi je. Samo nastavite.” Dodao

sam malo američkog prizvuka svom glasu da bih delovao bezbrižno, iako se

nisam tako osećao.

Pari nije odustajao. I dalje je klečao. „Mislim da ne razumete. Nije u

pitanju dužnost. Više, kao, ispunjenje ličnih potreba? Nema nikakve veze sa

mnom, u stvari, ja sam glasnik. To mi je dar.”

Što je više navaljivao, nestalo je moje smetenosti. „Hvala. Neću.”

Pari je zatvorio oči i duboko udahnuo, još se nije molio, samo je

prikupljao snagu. Odlučio sam da se vratim uz brdo. Kada je čuo da se

udaljavam, ustao je i prišao mi. Nije hteo da me ostavi na miru. Očajnički je

hteo da me ubedi, ali je i dalje bio strpljiv, pun razumevanja. Kao da se smešio

kroz nekakav zastor bola: „Nemojte da odbijete. Znam da to inače ne radite.

Hoću da kažem, ni u šta ne morate da verujete, samo dozvolite sebi da to uradite

i obećavam vam, obećavam...”

Dok se saplitao oko tog obećanja, prekinuo sam ga i udaljio se. Strepeo

sam da će pružiti ruku i dotaći me. „Žao mi je. Vraćam se svojoj prijateljici."

Nisam hteo da sa njim podelim Klarisino ime.

Mora da je znao da me može zadržati samo potpunom promenom tona.

Već sam se udaljio nekoliko koraka kad je oštro viknuo: „Nema problema.

Samo mi bar odgovorite.”

Bilo je neodoljivo. Zaustavio sam se i okrenuo.

„Šta vas sprečava? Mislim, možete li da mi kažete šta je u pitanju?”

Jedan tren sam pomislio da mu odgovorim hteo sam da zna da mi njegova

vera ne nameće nikakvu obavezu. Onda sam se predomislio i rekao: „Ništa.

Ništa me ne sprečava.”

Ponovo je krenuo ka meni; ruke su mu visile niz bokove, s dlanovima

okrenutim nagore, prstima raširenim u maloj melodrami zbunjenog razumnog

čoveka. „Zašto onda ne probate?”, rekao je kroz uzdržani smeh. „Možda ćete

shvatiti razlog kad osetite koliku vam to snagu pruža. Molim vas, probajte?”

Ponovo sam oklevao i gotovo sam bio spreman da oćutim. Ali sam

odlučio da mu kažem istinu. „Zato, prijatelju, što niko ne sluša. Gore nikoga

nema.”

Pari je nakrivio glavu i preko lica mu se razlio najveseliji osmeh. Pitao

sam se da li je čuo šta sam rekao jer je izgledao kao da sam mu upravo saopštio

da sam sveti Jovan Krstitelj. Onda sam preko njegovog ramena ugledao dva

policajca kako se penju preko gvozdene kapije. Dok su trčali poljem prema

nama, jedan je rukom pridržavao kapu kao policajci u nemim komedijama.

Dolazili su da pokrenu zvaničnu obradu sudbine Džona Logana i, po mom

mišljenju, da me oslobode zračenja ljubavi i samilosti Džeda Parija.

3.

Do šest sati te večeri već smo bili u svojoj kući, u svojoj kuhinji, i sve je

izgledalo kao i ranije - železnički sat iznad vrata, Klarisina zbirka kuvara,

kitnjasto-kaligrafska poruka koju je spremačica ostavila dan ranije. Gotovo

bogohulno je delovao netaknut raspored šolje i novina od doručka. Klarisa je

odnela svoj prtljag u spavaću sobu, a ja sam raspremio sto, otvorio bocu vina

spremljenu za izlet i izneo dve čaše. Seli smo jedno naspram drugog i počeli.

U kolima nismo mnogo govorili. Kao da nam je bilo dovoljno što

nepovređeni prolazimo kroz saobraćaj. Sada je sve izletelo u bujici, kao post-

mortem, sećanje na doživljeno, izveštaj, ponavljanje tuge, isterivanje straha. Te

večeri smo toliko pričali o onome što se dogodilo i o tome šta smo primetili, o

rečenicama i rečima koje smo brusili da prenesu pravo značenje, pa bi neko

pomislio da se radi o obredu, da nisu u pitanju reči već čaranje. U ponavljanju

smo nalazili utehu, kao i u poznatoj težini vinskih čaša, ili u vlaknima stola od

čamovine koji je nekad pripadao Klarisinoj prabaki. Uvek sam mislio da su

glatka, plitka ulegnuća na površini stola u blizini ivica oštećenih nožem, izdubili

nečiji laktovi, isti kao naši; oko tog stola mora da se razgovaralo o mnogim

smrtima i krizama.

Klarisa je početak svoje priče ispričala na brzinu, o lelujavom, teturavom

prepletu užadi i ljudi, o vici i psovkama, i kako je i sama prišla da pomogne, ali

nije pronašla slobodno uže koje bi uhvatila. Zajedno smo proklinjali pilota,

Džejmsa Geda, i njegovu nesposobnost, ali to nije moglo da nas na duže vreme

zaštiti od pomisli na sve ono što smo mogli da uradimo da bi se izbegla

Loganova smrt. Onda smo ubrzali film, do onog trena kada se pustio, a na koji

smo se te večeri mnogo puta vraćali. Rekao sam joj kako mi se učinilo da visi u

vazduhu pre nego što je počeo da pada, a ona mi je ispričala kako se iznenada

setila jednog Miltonovog stiha: Bačen naglavce u plamenu s nebeskog svoda.

Stalno smo uzmicali od tog trenutka, obilazili ga, odugovlačili, sve dok ga

nismo saterali u ćošak i počeli da ga polako pripitomljujemo rečima. Vratili smo

se na borbu sa balonom i užadima. Bilo mi je muka od krivice, a o tome još

nisam mogao da govorim. Pokazao sam Klarisi ožiljke od užeta na dlanovima.

Vino smo popili za manje od pola sata. Klarisa je podigla moje šake do usana i

poljubila mi dlanove. Gledao sam je u oči - u to divno milo zeleno - ali taj

trenutak nije mogao da se sačuva, ta vrsta mira nije nam bila dozvoljena.

Napravila je bolnu grimasu i uzviknula: „О, Bože, kada je pao!” Hitro je ustala

da donese novu bocu božolea sa stalka.

Opet smo razgovarali o padu i o tome koliko mu je trebalo da stigne do

tla, dve sekunde, možda tri. Odmah smo se povukli u sporedne pojedinosti,

policiju, bolničare, od kojih jedan nije bio dovoljno snažan da ponese svoj kraj

nosila sa Grinom, pa je Lejsi morao da mu pomogne preko polja; onda i šleper

koji je odvukao Loganov auto. Pokušali smo da zamislimo predaju tog praznog

automobila gospođi Logan, koja ga je čekala sa dvoje dece u njihovoj kući u

Oksfordu. Ali i ovo je bilo nepodnošljivo, pa smo se opet vratili svojim

pričama. U narativima su postojali čvorovi, zapleti užasa sa kojima nismo mogli

odmah da se suočimo, već bismo ih samo okrznuli pre nego što se povučemo, i

ponovo vratimo. Bili smo zatvorenici u ćeliji, nasrtali smo na zidove i gurali ih

udarajući glavama. Naš zatvor se polako povećavao.

Neobično mi je kada se setim da smo tada mislili da smo bezbedniji sa

Džedom Parijem. Ispričala mi je kako joj je prišao i predstavio se, i kako je

onda i ona rekla svoje ime. Nisu se rukovali. Potom se on okrenuo i pošao za

mnom niz brdo. Ispričao sam priču o molitvi kao čistu komediju i Klarisa se

nasmejala. Preplela je svoje prste kroz moje i stisnula ih. Hteo sam da joj kažem

da je volim, ali je iznenada između nas sedeo Logan, prav i nepomičan. Morao

sam da ga opišem. Bilo je mnogo gore u sećanju nego kada sam ga video. Mora

da mi je šok tada otupeo reakciju. Pričao sam joj kako mi se učinilo da mu

delovi lica vise na pogrešnim mestima, onda sam prekinuo opis da joj kažem

koja je razlika između tada i sada i kako je neka logika sna učinila da

nepodnošljivo postane sasvim obično, kako mi uopšte nije smetalo da nastavim

razgovor sa Parijem dok je Logan sedeo na zemlji razbijen na sitne komadiće. I

dok sam to govorio, primetio sam da i dalje izbegavam Logana, da sam odustao

od opisa koji sam započeo jer i dalje nisam kadar da upijem podatke, a Klarisi

sam hteo i to da kažem. Strpljivo me je posmatrala u tom vrtlogu povratka u

sećanje, emociju i komentar. Nije se radilo o tome da ne mogu da nađem reči;

nisam mogao da pratim brzinu svojih misli. Klarisa je odgurnula stolicu i prešla

na moju stranu stola. Privukla mi je glavu na svoje grudi. Zaćutao sam i

zatvorio oči. U nitima njenog džempera osetio sam miris svežeg vazduha i

učinilo mi se da se preda mnom otvara nebo.

Malo kasnije smo ponovo bili na svojim stolicama, oslonjeni na sto kao

majstori predani poslu: brusili smo iskrzane ivice sećanja, kovali neizgovorivo u

oblik reči, od pojedinačnih opažaja šili priču, sve dok nas Klarisa nije vratila na

pad, na onaj trenutak kada je Logan skliznuo niz uže, visio na kraju jedan

dragoceni tren i onda ga pustio. Morala je na to da se vraća, na tu sliku za koju

je bio prikovan njen šok. Sve je ponovo ispričala i ponovila je stihove iz

Izgubljenog raja. Onda mi je rekla da je i sama priželjkivala neko čudesno

izbavljenje, čak i dok je on leteo nadole. Pali su joj na pamet anđeli, ne

Miltonovi prokletnici koje bacaju s neba, već otelotvorenje svekolike dobrote i

pravde u jednom zlatnom liku koji se zaleće s oblaka da svojim rukama prihvati

čoveka koji pada. U tom buncavom trenutku prepunom misli, učinilo joj se da je

Loganov pad iskušenje kojem nijedan anđeo ne može odoleti, a njegova smrt je

opovrgla njihovo postojanje. Hteo sam da pitam da li je potrebno to

opovrgavati, ali me je ona čvrsto stegla za ruku i rekla: „Bio je dobar čovek”,

tako molećivim tonom kao da hoću da ga osudim. „Dečak je bio u korpi, i

Logan nije hteo da odustane. I sam je imao decu. Bio je dobar čovek.”

Zbog posledica jedne rutinske hirurške intervencije, Klarisa od početka

svojih dvadesetih godina nije mogla da zatrudni. Mislila je da su joj zamenili

lekarski nalaz, ali to nije mogla da dokaže. Dugotrajan pravni postupak zamro je

u odlaganjima i zaprekama. Polako je pohranila svoju tugu i ponovo izgradila

život, s tim da deca ostanu deo tog života. Svi su je obožavali, nećaci,

nećakinje, kumčići, deca iz susedstva i stari prijatelji. Pamtila je sve njihove

rođendane i svaki Božić. U našoj kući je postojala soba, delimično dečja soba,

delimično tinejdžerska, u kojoj bi nekad prespavala dečica ili omladinci.

Prijatelji su smatrali da je Klarisa uspešna i srećna žena, i uglavnom su bili u

pravu. Samo bi se povremeno dogodilo nešto što bi pokrenulo svest o gubitku.

Pet godina pre nesreće sa balonom, kada smo se tek dve godine znali, Mardžori,

Klarisina dobra prijateljica sa univerziteta, izgubila je svoju četvoronedeljnu

bebu zbog neke retke bakterijske infekcije. Klarisa je išla u Mančester da vidi

dete kad je imalo samo pet dana i ostala je celu sedmicu da pomogne oko bebe.

Vesti o detinjoj smrti sasvim su je posekle. Nikad nisam video tugu koja tako

parališe. U pitanju nije bila samo smrt tog deteta, već je Klarisa doživela

Mardžorin gubitak kao svoj lični. Klarisa je tugovala za senom deteta koje je

preko osujećene ljubavi gotovo oživelo. Bolovala je Mardžorin bol. Posle

nekoliko dana proradio joj je odbrambeni sistem i nastojala je da pomogne

Mardžori.

To je bio ekstreman primer. U drugim slučajevima, nezačeto dete ne bi

stiglo ni da se promeškolji, a trenutak bi već prošao. Sada je u Džonu Loganu

videla čoveka spremnog da umre da bi sprečio gubitak koji je osećala kao svoj.

Dečak nije bio njegovo dete, ali je on bio otac i razumeo je. Njegova ljubav je

probila Klarisinu odbranu. Tim molećivim uzdahom - bio je dobar čovek -

molila je sopstvenu prošlost, sen svog deteta, da joj oprosti.

Nemoguće je bilo zamisliti da je Logan poginuo uzalud. Kasnije se

ispostavilo da dečak, Hari Ged, uopšte nije povređen. Ja sam pustio uže.

Doprineo sam pogibiji Džona Logana. Ali, i dok sam osećao mučninu krivice,

nastojao sam da ubedim sebe da sam s pravom pustio uže. Da nisam, onda

bismo možda Logan i ja zajedno pali, i Klarisa bi noćas sama sedela u kući.

Policija nam je kasno tog poslepodneva javila da se dečak spustio petnaestak

kilometara zapadno od polja. Kada je shvatio da je sam, morao je da preduzme

nešto da bi se spasao. Budući da više nije bio uplašen dedinom panikom, sabrao

se i uradio sve što je bilo potrebno. Pustio je da se balon uzdigne iznad

dalekovoda, a onda je otvorio ventil za gas i polako se spustio na polje u blizini

sela.

Klarisa je zaćutala. Bradu je oslonila na stisnute šake i zurila u vlakna

drveta na stolu. „Da”, rekao sam konačno. „Hteo je da spase maloga.” Polako je

odmahnula glavom, potvrđujući neku neizrečenu misao. Čekao sam, zadovoljan

što izbegavam sopstvena osećanja da bih joj pomogao sa njenim. Svesna da je

posmatram, podigla je pogled. „Mora da ima nekog smisla”, tupo je rekla.

Oklevao sam. Nikada nisam voleo taj način razmišljanja. Loganova smrt

je bila besmislena - i zbog toga smo delimično bili u šoku. Dobri ljudi ponekad

pate i umiru, ali ne zato što je njihova dobrota stavljena na probu, već upravo

zbog toga što nije bilo ničega, nikoga, da je stavi na probu. Nikoga osim nas.

Predugo sam ćutao, jer Klarisa je iznenada dodala: „Ne brini, Džo. Nisam

izgubila razum. Hoću samo da pitam, kako da shvatimo ovu stvar?”

Rekao sam: „Pokušali smo da pomognemo i nismo uspeli.”

Nasmešila se i odmahnula glavom. Prišao sam joj, stao uz njenu stolicu,

zagrlio je i zaštitnički je poljubio u glavu. S uzdahom je prislonila lice uz moju

košulju i obgrlila me oko struka. Glas joj je bio mukao. „Е, baš si blesav. Tako

si racionalan ponekad, kao dete...”

Da li je htela da kaže da je racionalnost vrsta nevinosti? Nikad nisam

saznao jer su joj se ruke blago kretale preko moje guze, nadole, između nogu.

Milovala mi je testise. Onda mi je jednom rukom otkopčala pojas, izvukla

košulju i poljubila mi stomak. „Reći ću ti bar jedno značenje toga, ti glupane. A

to je da ćemo još više morati da se volimo.”

Naravno. Kako se nisam setio? Zašto ne razmišljam na taj način?

Potrebna nam je ljubav. Nastojao sam da se odreknem čak i dodira njene ruke,

mislio sam da nežnosti nisu pristojne u ovoj prilici, uživanje, nepoštovanje

smrti. Nešto na šta ćemo se kasnije vratiti, kada završimo sve priče i

suočavanja. Klarisa je napravila pomak ka osnovnim stvarima. Držeći se za

ruke, otišli smo u spavaću sobu. Sela je na ivicu kreveta, skinuo sam joj odeću.

Kada sam joj poljubio vrat privukla me je k sebi. „Svejedno je šta radimo”,

prošaptala je. „Ne treba ništa da radimo. Hoću samo da te grlim.” Uvukla se pod

ćebe. Ležala je podignutih kolena dok sam se svlačio. Pošto sam se i ja pokrio,

zagrlila me je oko vrata i privukla mi lice do svoga. Znala je da volim da se tako

grlimo. Tada sam osećao da pripadam, da imam korene, da sam blagosloven.

Znao sam da voli da zatvori oči pa da ih ljubim, onda nos i obraze, kao dete

pred odlazak na spavanje, i tek na kraju usne.

Često smo prekorevali jedno drugo što gubimo vreme na stolicama,

obučeni, u priči, a mogli bismo isto da radimo ležeći, u krevetu, licem u lice,

nagi. To dragoceno vreme pre ljubavnog čina pogrešno nosi pseudoklinički

naziv „predigra”. Tada bi se svet suzio i produbio, glasovi bi nam utonuli u

toplinu naših tela, razgovor bi postajao asocijativan i nepredvidiv. Sve je bilo

samo dodir i dah. Nadolazile bi mi obične rečenice koje nikad nisam glasno

izgovarao jer su zvučale banalno - Evo nas, ili Hajde opet, ili Da, to. Kao

trenutak u snu koji se ponavlja, ti opsežni, nevini minuti ostajali su u zaboravu

sve dok ponovo ne bismo u njih uronili. A onda bi se naši životi vratili bitnim

stvarima i novom početku. Kada bismo zaćutali, ležali bismo tako blizu, usta uz

usta, odlažući spajanje koje nas je još više vezivalo zahvaljujući ovom uvodu.

Eto, tu smo, opet isto, i konačno spasenje. Tmina s druge strane tame

spavaće sobe bila je beskrajna i hladna kao smrt. Nas dvoje bili smo topla tačka

u tom prostranstvu. Bili smo ispunjeni događajima od tog poslepodneva, ali smo

ih izbacili iz razgovora. Pitao sam: „Kako se osećaš?”

„Uplašeno”, odgovorila je. „Zaista uplašeno.”

„Ne izgledaš uplašeno.”

„Osećam da iznutra podrhtavam.”

Da izbegnemo tu stazu koja nas je vodila nazad do Logana, pričali smo

strašne priče i, kao što se često dešava, u njihovom središtu bilo je detinjstvo.

Klarisa je imala sedam godina kada je s porodicom otišla u Vels na letovanje.

Jednog kišnog jutra, nestala je njena petogodišnja rođaka. Nije je bilo punih šest

sati. Došla je policija, dovela dva psa tragača. Seljani su izašli i pretraživali

žbunove paprati. Jedno vreme je i helikopter nadletao više predele. Tek pred

ponoć, devojčica je pronađena u ambaru; spavala je ispod džakova. Klarisa je

zapamtila kako su se svi veselili te noći u iznajmljenoj kućici. Njen teča,

dcvojčicin otac, upravo je ispratio i poslednjeg policajca. Kada se vratio u sobu,

pokleknuo je i svom težinom se spustio u fotelju. Noge su mu se silno tresle;

deca su netremice posmatrala kako je Klarisina tetka klekla pored njega i

dlanove blago spustila na njegove butine. „Tada to nisam povezala s potragom

za devojčicom. Ličilo mi je na neku neobičnu stvar koju kao dete ravnodušno

posmatraš. Mislim sam da je u pitanju pijanstvo, ta kolena koja igraju gore-dole

u njegovim pantalonama.”

Ja sam ispričao svoj prvi nastup sa trubom kada mi je bilo jedanaest

godina. Imao sam toliku tremu i ruke su mi se tako tresle da nisam mogao da

držim pisak na usnama, niti sam usne mogao da napućim da bih odsvirao pravu

notu. Zato sam ceo pisak stavio među zube i jako zagrizao da mi ne ispadne, i

onda sam tačku izveo pola pevajući, pola duvajući. Niko to nije primetio u

opštoj kakofoniji dečje božične proslave. „Čаk i sada umeš da oponašaš trubu

kada si u kupatilu.”

Od drhtanja stigli smo do plesanja (ja ga mrzim, ona ga voli), a odatle do

ljubavi. Govorili smo jedno drugom ono što ljubavnici vole da čuju i žele da

kažu: „Još više te volim otkad sam te videla kako umeš da poludiš”, rekla je.

„Konačno je racionalista popustio.”

„То je tek početak”, obećao sam. „Samo posmatraj.”

Pomen mog ponašanja posle Loganovog pada razbio je čaroliju, ali samo

na tridesetak sekundi. Zagrlili smo se još jače i poljubili. Ono što je usledilo bilo

je uvećano ogoljenim emocijama pomirenja, kao da je uzajamnim opraštanjem

umiljato razrešena burna sedmica pretnji i uvreda. Nas dvoje ništa nismo imali

da oprostimo, samo smo, pretpostavljam, jedno drugo oslobađali krivice zbog

smrti, ali to su bila osećanja koja su nas zapljuskivala sa svakim talasom

uzbuđenja. Visoka cena je plaćena za to ushićenje, i morao sam da se upinjem

da odagnam sliku mračne kuće u Oksfordu, usamljene, kao usred pustinje, gde

kroz prozor na spratu dvoje zbunjene dece posmatra turobne ljude koji dolaze u

posetu njihovoj majci.

Onda samo zaspali, a kada smo se sat kasnije probudili, bili smo gladni.

Ponovo u kuhinji, u kućnim mantilima, u pljački frižidera, otkrili smo potrebu

za društvom. Klarisa je otišla do telefona. Emotivna uteha, ljubavni čin, kuća,

vino, hrana, društvo - hteli smo da ponovo oko sebe potvrdimo svoj svet. Kroz

pola sata sedeli smo sa prijateljima, Tonijem i Anom Brus, jeli tajlandsku hranu

koju sam naručio telefonom i pričali šta nam se dogodilo. Pričali smo kao bračni

par, jedno vreme svako za sebe, uz povremene prekide onog drugog, onda se

povlačili i puštali onog drugog da nastavi. Bilo je i trenutaka kada smo govorili

uglas, ali je i pored svega naša priča postajala sve povezanija; dobila je oblik i

prepričavali smo je na bezbednom mestu. Posmatrao sam razborita, inteligentna

lica svojih prijatelja kako malaksavaju. Njihov šok bio je samo senka našeg, pre

je ličio na dobronamernu imitaciju tog osećanja. Zbog toga smo bili u iskušenju

da preteramo, da preko ponora koji je razdvajao doživljeno i prepričane

anegdote bacimo most od superlativa. Danima i nedeljama smo Klarisa i ja

mnogo puta pričali istu priču svojim prijateljima, kolegama, rođacima. Primetio

sam da koristim iste rečenice, iste prideve. Već sam mogao da pričam o onome

što se dogodilo, a da to ni u najmanjem stepenu ne proživljam ponovo, čak i da

ga se ne sećam.

Toni i Ana su otišli u jedan ujutro. Ispratio sam ih. Kada sam se vratio,

Klarisa je pregledala beleške za predavanja. Naravno, sabatikum je završen.

Sutra je ponedeljak i ona počinje da predaje. Otišao sam u svoju radnu sobu i

proverio beležnicu iako sam tačno znao šta me čeka - dva sastanka i jedan

članak koji je trebalo završiti do pet sati. Na neki način smo bili zaštićeni od te

katastrofe. Imali smo jedno drugo, imali smo mnogo prijatelja. Imali smo

zahtevan i zanimljiv posao kojem smo se predavali. Stajao sam u svetlosnom

krugu lampe na pisaćem stolu i zurio u pet-šest razbacanih pisama koja su

čekala odgovor, i to me je umirilo.

Razgovarali smo još tridesetak minuta, ali samo zato što smo bili

preumorni da se spremimo za krevet. Konačno smo legli u dva. Nije prošlo ni

pet minuta posle gašenja svetla kad je zazvonio telefon i trgao me iz prvog sna.

Mislim da sam tačno zapamtio njegove reči. Rekao je: „Је li to Džo?”

Nisam odgovorio. Prepoznao sam mu glas. Onda je rekao: „Hteo sam samo da ti

kažem da razumem kako se osećaš. I ja se isto tako osećam. Volim te.”

Spustio sam slušalicu.

Klarisa je promrmljala u jastuk: „Ko je to bio?”

Možda sam bio iscrpljen, možda sam hteo da je zaštitim skrivanjem

istine, ali znam da sam prvu ozbiljnu grešku napravio kada sam se okrenuo na

stranu i odgovorio joj: „Ništa. Pogrešan broj. Spavaj.”

4.

Iako smo se narednog jutra probudili sa svim ovim događajima koji su zvonili u

vazduhu iznad našeg kreveta, dan sa mnoštvom obaveza bio je pravi melem.

Klarisa je izašla iz kuće u pola devet zbog seminara iz romantičarske poezije,

koji je držala na redovnim studijama. Posle toga je bila na sednici Katedre,

ručala s jednim kolegom, ocenjivala studentske radove i održala konsultacije sa

postdiplomcem koji je pisao o Liju Hantu. Kući je stigla pre mene, u šest sati.

Telefonirala je, istuširala se i izašla da večera sa svojim bratom Lukom, čiji se

brak raspadao posle petnaest godina.

Istuširao sam se na početku dana. Odneo sam termos kafe u radnu sobu i

čitavih petnaest minuta sam razmišljao da li da se predam iskušenjima rada kod

kuće - novinama, telefonskim razgovorima, sanjarenju. Imao sam dovoljno tema

i za zurenje u zid. Ipak sam se trgnuo i naterao se da završim tekst o teleskopu

Habl za jedan američki časopis.

Taj me je projekat godinama zanimao. U njemu su bili otelotvoreni

staromodni heroizam i veličanstvenost; nije imao nikakvu vojnu svrhu niti

neposrednu komercijalnu vrednost, a nastao je iz jednostavne i plemenite -

pobude da se što više sazna i shvati. Kada je otkriveno da glavno ogledalo

prečnika od skoro dva i po metra nema dovoljnu krivinu, odnosno da mu

nedostaje deset hiljaditih delova inča, dole na zemlji gotovo niko nije bio

razočaran. Naprotiv, svi su slavili i likovali, previjali su se od smeha i radosti

planetarnih razmera. Posle brodoloma Titanika postali smo stroži prema

tehničarima, cinični prema njihovim preteranim ambicijama. Eto naše najveće

igračke u svemiru, visoke, kažu, kao četvorospratnica, spremne da našim

mrežnjačama pošalje čudesne slike porekla vasione, naših prapočetaka s

početka vremena. I nije uspelo, ne zbog nekog algoritamskog tajnog sastojka u

računarskom programu, već zbog greške koju je svako mogao da razume -

kratkovidosti, starinskog brušenja i glačanja. Habl je postao glavna tema

televizijskih viceva, dobro se rimovao sa trouble i rubble1; bio je dokaz konačne

propasti američke industrije.

Habl je veličanstvena zamisao, ali je operacija spasavanja bila tehnološki

uzvišena. Stotine časova hodanja po svemiru, deset korektivnih ogledala

postavljenih nadljudski precizno po obodu manjkavog sočiva, a dole, u

kontrolnom centru, vagnerijanski orkestar naučnika i kompjuterske sile. S

tehničke tačke, bilo je teže od slanja čoveka na mesec. Greška je ispravljena,

slike stare dvanaest milijardi godina stigle su ispravne i oštre, svet je zaboravio

svoj prezir i divio se - čitav jedan dan - a onda se okrenuo redovnom poslu.

Radio sam bez prekida dva i po sata. Tog jutra, dok sam kucao tekst,

mučio me je neki nemir, fizički osećaj koji nisam bio kadar da imenujem.

Postoje greške koje ni gomila astronauta ne može da ispravi. Kao ona moja od

juče. Ali šta sam uradio, šta nisam uradio? Ako je u pitanju krivica, gde je

počela? Uz užad ispod balona, puštanjem užeta, kasnije uz leš, sinoć na

telefonu? Neprijatan osećaj bio mi je na koži i ispod nje. Kao da se nisam oprao.

Kada sam prekinuo pisanje i razmislio o svemu što se dogodilo, uopšte nije bila

u pitanju krivica. Odmahnuo sam glavom i nastavio da kucam brže. Ne znam

kako sam uspeo da potisnem svaku pomisao na telefonski poziv kasno prošle

noći. Nekako sam ga pomešao sa svim problemima iz prethodnog dana.

Verovatno sam i dalje bio u šoku, pokušavao da se umirim radom.

Završio sam tekst, ispravio ga, odštampao i poslao faksom u Njujork, pet

sati pre roka. Pozvao sam telefonom policijsku stanicu u Oksfordu i, pošto su

me povezali sa tri različita odeljenja, saznao da se sprema istražni postupak

povodom smrti Džona Logana, da će sud verovatno zasedati kroz šest nedelja i

da se od svih nas očekuje da budemo prisutni.

Taksijem sam se odvezao u Soho da se nađem s jednim producentom

radio emisija, koji me je primio u svojoj kancelariji i objasnio da bi želeo da

1 Trouble muka; rubble šoder.

pripremim program o povrću u velikim samoposlugama. Odgovorio sam da se

time ne bavim. Onda me je producent - Erik - zapanjio, jer je ustao i održao

strastven govor. Rekao je da potražnja za svežim graškom, jagodama i sličnim

sezonskim plodovima uništava okolinu i lokalnu privredu u raznim afričkim

zemljama. Rekao sam da to nije moja oblast i dao mu imena ljudi koje bi mogao

da pozove. A onda, iako sam ga jedva poznavao, a možda upravo zbog toga,

odgovorio sam istom strašću i ispričao mu celu priču. Nisam mogao da se

uzdržim. Morao sam nekome da ispričam. Erik je strpljivo slušao, usput

ispuštao odgovarajuće zvukove i klimao glavom, ali me je gledao kao da sam

zaražen, kao da sam mu u kancelariju doneo tek mutirani virus zle sreće. Mogao

sam da prekinem, mogao sam da izmislim kraj. Govorio sam jer nisam mogao

da se zaustavim. Govorio sam zbog sebe, ne radi svog sagovornika - zlatna

ribica bi poslužila isto kao i radio producent. Kada sam završio, na brzinu se

pozdravio - imao je još jedan sastanak, javiće mi se sa novom idejom - a ja sam

izašao na prljavi Merd Strit i osećao sam se kao okužen. Bezimeno osećanje se

vratilo, ovoga puta u vidu svraba na vratu i pečenja u želucu, i po treći put tog

dana pretvorilo se u varljivo teranje na veliku nuždu.

Poslepodne sam proveo u čitaonici Londonske biblioteke, proveravajući

neke manje poznate Darvinove savremenike. Hteo sam da pišem o tome kako su

anegdota i priča nestale iz nauke, polazeći od ideje da je Darvinova generacija

bila poslednja koja je sebi mogla da dozvoli luksuz pripovedanja u objavljenim

člancima. Preda mnom je bilo pismo upućeno časopisu Nejčer 1914. godine, još

jedan prilog dugotrajnoj prepisci o svesti u životinja, a posebno o pitanju da li

se može reći da su viši sisari, kao psi na primer, svesni posledica onoga što čine.

Pisac, neki gospodin NN. imao je bliskog prijatelja čiji je pas najviše voleo

određenu udobnu stolicu pored kamina u biblioteci. Gospodin NN i njegov

prijatelj jednom prilikom su se posle večere povukli da popiju po čašu porta na

miru. Psa su oterali sa stolice i njegov gospodar je seo na to mesto. Pošto je

minut-dva proveo razmišljajući pored vatre, pas je otišao do izlaznih vrata i

zavijao da ga puste napolje. Njegov gospodar je poslušno ustao i prešao preko

sobe, a džukela je odmah dojurila i smestila se na svoje omiljeno mesto.

Nekoliko trenutaka na njušci joj je stajao izraz neskrivenog trijumfa.

Pisac je zaključio da je pas svakako imao plan, izvestan osećaj za

budućnost koju je nastojao da uobliči pomoću smišljene podvale. Uživanju u

uspešno izvedenom poduhvatu mora da je posredovalo sećanje. Meni se dopalo

što su snaga i privlačnost same priče zamaglili prosuđivanje. Po svim merilima

naučnog istraživanja, ta priča je bila besmislena, iako je bila zgodna. Nije bilo

teorije, uslovi nisu određeni, besmislen izdvojen primerak, smešan

antropomorfizam. Bilo je lako protumačiti priču tako da se pas može uporediti

sa automatom, ili bićem koje je osuđeno da stalno živi u sadašnjosti: oterano sa

svoje stolice, ono nalazi jednako dobro mesto pored vatre, gde uživa (a ne

smišlja podvalu) sve dok ne postane svesno da treba da mokri, odlazi do vrata

kao što je naučeno, iznenada primećuje da je omiljeno mesto ponovo prazno, na

trenutak zaboravlja signal iz bešike i vraća se da zauzme svoj posed, a izraz

trijumfa samo je izraz neposrednog zadovoljstva ili projekcija u svesti

posmatrača.

Lično sam udobno sedeo na velikoj kožnoj fotelji glatkih rukohvata.

Ispred sebe sam video još tri člana biblioteke, sa knjigama i časopisima u krilu, i

sva trojica su spavala. Napolju, promukli saobraćaj na trgu Sent Džejms, čak i

buka kurirskih motocikala, uspavljivala je koliko bi uspavljujuće bilo i nečije

mahnito kretanje. Unutra se čulo kako voda mrmolji kroz nevidljive prastare

cevi a još bliže, kako patos škripi pod nogama nekoga, nevidljivog, iza police sa

časopisima, ko bi napravio nekoliko koračaja, zastao na trenutak ili malo duže, i

ponovo krenuo. Kasnije sam shvatio da je gotovo pola sata taj zvuk bio prisutan

na spoljnim ivicama moje svesti. Pitao sam se da li da ljubazno zamolim tu

osobu da se umiri, ili da joj predložim da ponese gomilu časopisa i sedi u tišini.

Moj se mučitelj pokrenuo - četiri opuštena škripava koraka, onda mir. Pokušao

sam da nastavim sa gospodinom NN i umnim sposobnostima pasa, ali mi je

pažnja ponovo poremećena. Kada se neko kretao kroz prostoriju, trudio sam se

da ne dižem pogled sa stranice, čak i kada ništa nisam pamtio. Onda sam

popustio i video samo blesak bele cipele i nečeg crvenog, i čuo kako se uz

uzdah zatvaraju vrata na feder koja vode iz čitaonice na stepenište.

Kada je nemirni rasipnik vremena otišao, svoj gnev sam preneo na

upravu. Zgrada je bila poznata po buci, pre svega po zujanju fluorescentnog

osvetljenja iznad polica sa knjigama, koje niko nije bio kadar da popravi.

Možda bi mi bilo bolje u biblioteci Velkam. Tamo je naučna zbirka bila čista

sprdnja. Polazište im je bila ideja da se svet dovoljno dobro može shvatiti preko

romana, istorija i biografija. Da li su naučne analfabete na čelu tog mesta, koji

su sebe pri tome smatrali obrazovanim ljudima, zaista verovali da je književnost

najveće umno dostignuće naše civilizacije?

Ovaj unutrašnji monolog trajao je čitava dva minuta, sasvim sam utonuo

u njega, nevidljiv sebi samome. Vratila me jednostavna potvrda samosvesti koju

čak ni gospodin NN ne bi mogao da pripiše prijateljevom psu. Naravno da me

nisu uznemirili ni škripava daska u podu, niti uprava biblioteke. U pitanju je

bilo moje emotivno stanje, mentalno-utrobne prilike koje još nisam razumeo.

Zavalio sam se u fotelju i pokupio zabeleške. Tada još nisam shvatio poruku

obuće i boje. Zurio sam u stranicu koja mi je ležala na krilu. Poslednje reči koje

sam napisao pre nego što sam izgubio kontrolu nad mislima bile su „namernost,

namera, pokušava da potvrdi nadzor nad budućnošću”. Te su se reči odnosile

na psa kada sam ih zapisao, ali pošto sam ih ponovo pročitao, uzrujao sam se.

Nisam mogao da nađem reči da opišem šta osećam. Nečisto, zagađeno, ludo,

fizičko ali na neki način moralno. Očigledno nije tačno da bez jezika misao ne

postoji. Imao sam misao, osećanje, oset i tražio sam pravu reč za to. Kao što se

krivica odnosi na prošlost, šta je to što u istom odnosu stoji naspram

budućnosti? Namera? Ne, nikakav uticaj na budućnost. Predosećanje. Teskoba,

gnušanje prema budućnosti. Krivica i predosećanje, povezani linijom koja ide

od prošlosti do budućnosti, sa stožerom u sadašnjosti - jedinom trenutku kada se

to može doživeti. Nije to bio baš strah. Strah je previše usmeren, ima svoj cilj.

Užas je prejaka reč. Strah od budućnosti. Strepnja. Da, tu negde, otprilike. Bila

je to strepnja.

Ispred mene se tri spavača nisu ni pomerila. Vrata na feder su se kretala u

sve kraćoj amplitudi i ostala je samo molekularna jeka, jedan stepenik više od

izmišljenog. Ko je bila ta osoba koja je upravo izašla? Zašto tako naglo? Ustao

sam. Ipak je to bila strepnja. Ceo dan bio sam u takvom stanju. Sasvim

jednostavno, bio je to oblik straha. Strah od ishoda. Ceo dan sam se plašio. Zar

sam tako tup da ne prepoznajem strah od samog početka? Zar u Ekmanovoj

čuvenoj studiji o interkulturalnosti to nije osnovno osećanje, uz odvratnost,

iznenađenje, bes i ushićenje? Zar nisu strah i prepoznavanje straha kod drugih

povezani sa nervnom aktivnošću u amigdali, smeštenoj duboko u starom

sisarskom delu našeg mozga odakle hitro šalje svoje reakcije? Ali moja reakcija

nije bila hitra. Moj je strah na licu držao masku. Zagađenost, zbunjenost,

blebetanje. Plašio sam se svog straha jer mu još nisam znao uzrok. Strahovao

sam od onoga šta će mi uraditi, šta će me naterati da sam uradim. I nisam

mogao da odvratim oči od vrata.

Možda je u pitanju bila iluzija koju je stvorilo uporno gledanje, ili pak

nervno ometena zakasnela percepcija, ali činilo mi se, i dok sam se kretao

prema tim vratima, da sam i dalje utonuo u svoju meku kožnu fotelju i da

gledam u njih. Silazio sam širokim stepenicama sa crvenim tepihom, preskakao

po dva stepenika, okrenuo se u brzini oko stuba na odmorištu, u tri koraka

prešao poslednji krak i uleteo u činovnički, predigitalni mir kataloškog

odeljenja. Projurio sam pored svojih kolega, članova, pored knjige utisaka i

gomile školskih ranaca i kaputa, kroz glavna vrata, pravo na ulicu. Na trgu Sent

Džejms vladao je saobraćajni kolaps, bez pešaka. Tražio sam par belih cipela,

patika sa crvenim pertlama. Brzo sam koračao između vozila koja su,

zaglavljena, strpljivo brundala. Znao sam tačno gde bih se postavio ako bih

želeo da držim vrata biblioteke na oku: na severoistočni ugao preko puta stare

libijske ambasade. Prolazeći, bacio sam pogled uz ulicu Vojvode od Jorka.

Pločnici su bili prazni, kolovozi puni. Sada su automobili bili stanovnici grada.

Došao sam do ograde na uglu. Nije bilo nikoga, čak ni pijanaca u parku. Zastao

sam okrećući se, polako sam dolazio do daha. Bio sam tačno na mestu na kojem

je neki Libijac, pucajući s prozora preko puta, ubio policajku Ivon Flečer. Kod

nogu mi je bio buketić nevena uvezan vunom, kao da ga je donelo neko dete.

Tegla od marmelade u kojoj je stigao u međuvremenu se prevrnula i u njoj je

ostalo malo vode. Nisam mogao da se otrgnem osećanju da mi ta tegla, koju

sam gurnuo bliže ogradi gde je možda niko neće ponovo dirati, može doneti

sreću, ili zaštitu, i da su na takvim optimističkim žrtvenim činovima, činovima

koji treba da oteraju lude, divlje, nepredvidive sile, zasnovane čitave religije,

razvijeni čitavi sistemi razmišljanja.

Onda sam se vratio unutra, u čitaonicu.

5.

Tog dana sam imao i drugi sastanak - bio sam u žiriju za dodelu nagrade

namenjene knjizi iz oblasti nauke, i dok sam stigao kući, Klarisa je već otišla da

se vidi s bratom. Imao sam potrebu da razgovaram s njom. Donekle me je

poremetio napor da puna tri sata budem pametan i pravedan. U našem

udobnom, gotovo ukusnom stanu, poznata masa i boja soba učinila mi se

zbijenija i nekako prašnjava. Napravio sam sebi džin-tonik i popio ga pored

telefonske sekretarice. Poslednja poruka bio je zaustavljeni dah i kasnije zvuk

spuštanja slušalice. Morao sam da razgovaram s Klarisom o Pariju. Trebalo je

da joj ispričam o njegovom sinoćnom pozivu, o tome kako me je pratio u

biblioteci, o ovoj nelagodi, ovom strahu koji sam osećao. Pomislio sam da odem

do restorana, da je nađem, ali sam znao da je do sada već njen brat, preljubnik,

počeo svoju neumoljivu ariju tek razvedenog muškarca - bolnu samoodbranu,

odu o pretvaranju ljubavi u mržnju ili ravnodušnost. Klarisa verovatno u šoku

sve to sluša jer joj je snaja veoma draga.

Da bih se smirio, uključio sam večernju kliniku prenesenog bola -

televizijske vesti. Večeras - masovna grobnica u nekoj šumi usred Bosne,

kancerozni ministar s ljubavnim gnezdom, drugi dan suđenja za neko ubistvo.

Umirio me je poznati format: muzika ratnog ritma, meki i uzbuđeni ton spikera,

lagodna istina da je sva patnja relativna, a onda konačno omamljenje -

vremenska prognoza. Vratio sam se u kuhinju da smešam još jedno piće i seo za

kuhinjski sto. Ako mi je Pari ceo dan bio za petama, onda zna gde živim. U

protivnom je stanje mog uma veoma slabo. Međutim, u suštini nije tako, i on to

zna, a meni je preostalo da o tome podrobno razmislim. Sinoćni kasni poziv

sam mogao da pripišem stresu i piću u samoći, ali ne i činjenicu da me je ceo

dan pratio. A znao sam da jeste jer sam video bele patike i crvene pertle. Osim -

a ovaj uobičajeni skepticizam bio je potvrda moje zdrave pameti - osim ako

nisam izmislio crvenu boju, ili se sve stopilo u jednu sliku. Uostalom, tepih u

biblioteci bio je crven. Ali sam video boju koja je bila utkana u sliku cipele.

Osetio sam ga iza sebe i pre nego što sam ga video. Bio sam spreman da

dopustim da je ovakva pronicljivost nepouzdana. Ali, stvarno je bio on. Kao i

mnogi ljudi koji žive bezbednim životom, odmah sam zamislio najgore. Koji

sam mu razlog pružio da me ubije? Da li misli da sam njegovu veru izvrgnuo

ruglu? Možda je ponovo zvao...

Podigao sam bežičnu slušalicu i pozvao poslednji broj. Kompjuterizovani

ženski glas izgovorio je nepoznat londonski broj. Pozvao sam, slušao i

odmahivao glavom. Bez obzira na moje razumne sumnje, iznenadila me je

potvrda. Parijeva sekretarica je rekla: „Ostavite poruku posle signala i neka vam

Bog pomogne.” On, dve rečenice. Da se njegova vera dotle prostire, u

plitkoumlje telefonske sekretarice, u sve uglove njegove proze! Šta je hteo da

mi poruči kad je rekao da i on isto oseća? Šta je hteo?

Pogledao sam prema džinu i odlučio da se uzdržim. Preda mnom je bio

neposredniji problem - kako da provedem veče dok se Klarisa ne vrati. Ako sad

ne napravim svestan izbor, znao sam da ću da brinem i pijem. Nisam hteo da se

vidim s prijateljima, zabava mi nije bila potrebna, nisam čak bio ni gladan.

Slične pustoši su mi bile poznate, i jedini način da ih savladam bio je da radim.

Otišao sam u radnu sobu, upalio svetlo i kompjuter i raširio beleške iz

biblioteke. Bilo je osam i petnaest. Za tri sata sam mogao da završim okosnicu

članka o narativu u nauci. Već sam imao okvir teorije - ne bih rekao da je u

pitanju teorija u koju verujem, ali mogao sam oko nje da izgradim tekst.

Pretpostavka, izvedeni dokazi, moguće protivteze, potvrda u zaključku. Još

jedan narativ, možda već korišćen, ali dobro je poslužio hiljadama novinara pre

mene.

Rad je bio izgovor - uopšte nisam sumnjao u to. Nisam imao odgovore na

pitanja koja sam postavio, a razmišljanje tu ne pomaže. Pretpostavio sam da se

Klarisa neće vratiti pre ponoći, pa sam se upustio u ozbiljnu, površnu raspravu.

Za dvadeset minuta sam odlutao u željeno stanje, dobro ograđeni beskrajni

zatvor usmerene misli. Ne dešava mi se to uvek, pa sam te noći bio veoma

zahvalan. Nisam morao da se branim od uobičajenih naplavina, pabiraka

nedavnih uspomena, znamena neurađenog ili avetinjskih olupina seksualne

želje. Obala je bila čista. Nisam se dizao sa stolice da bih skuvao kafu, i uprkos

toniku, nisam imao potrebu da mokrim.

Anegdotski naučnik rodio se iz devetnaestovekovne kulture amatera. Sva

ta gospoda bez karijera, svi ti sveštenici s viškom slobodnog vremena. I sam je

Darvin, pre polaska na putovanje brodom Bigl, sanjao je o životu na selu gde bi

mogao da se strasno bavi kolekcionarstvom, pa i u životu koji su mu genije i

prilika obezbedili, Daun Haus je više ličila na parohijski dom nego na

laboratoriju. Glavni umetnički oblik bio je roman, velika razvučena priča koja

ne samo da je iscrtavala lične sudbine, već je bila odraz čitavih društava i bavila

se savremenim problemima društva. Obrazovani ljudi su uglavnom čitali

savremene romane. Pripovedanje je bilo duboko usađeno u dušu devetnaestog

veka.

Onda su se dogodile dve stvari. Nauka je postala teža i stručnija. Preselila

se na univerzitete, svešteničke priče su se povukle pred tvrdokornim teorijama

koje su mogle da opstanu netaknute i bez eksperimentalne potvrde i sadržale su

sopstvenu formalnu estetiku. U isto vreme, u književnosti i ostalim

umetnostima, novopečeni modernizam je slavio vrline forme i strukture,

unutrašnje jedinstvo, okrenutost ka sebi. Svojevrsno sveštenstvo je čuvalo

hramove ove teške umetnosti od običnog čoveka koji bi mogao u njih da zaluta.

Slično se događalo u nauci. Na primer u fizici, malobrojna elita evropskih

i američkih posvećenika prihvatila je i slavila Ajnštajnovu opštu teoriju

relativnosti mnogo pre nego što su stigli podaci koji su je potvrdili. Ta teorija,

koju je Ajnštajn predstavio svetu 1915. i 1916. godine, iznela je pretpostavku

koja je bila uvreda za zdrav razum: da je gravitacija samo posledica

zakrivljenosti prostor-vremena uslovljene rasporedom mase i energije.

Predviđalo se da će doći do skretanja svetlosti pod dejstvom gravitacionog polja

sunca. Jedna ekspedicija je već bila poslata na Krim da posmatra pomračenje

1914. godine i proveri to predviđanje, ali se umešao rat. Druga ekspedicija se

1919. godine uputila na dva udaljena atlantska ostrva. Potvrda je munjevitom

brzinom obišla svet, ali u želji da se teorija do kraja potvrdi, prevideli su

netačne ili nezgodne podatke. Još ekspedicija organizovano je da bi se

posmatrala pomračenja i proverilo ono što je Ajnštajn prorekao - 1922. u

Australiji, 1929. na Sumatri, 1936. u SSSR i 1947. u Brazilu. Nepobitna

eksperimentalna potvrda postala je moguća tek sa razvojem radio-astronomije

pedesetih godina 20. veka. ali tolike godine praktičnih napora imale su malo

značaja. Teorija je već od dvadesetih godina bila u udžbenicima. Integral njene

moći bio je toliko velik i toliko lep, da mu se nije moglo odoleti.

Prema tome, krivudanje narativa povuklo se pred estetikom forme, u

umetnosti i u nauci. Kucao sam sve do kasno uveče. Previše vremena potrošio

sam na Ajnštajna i tražio sam novi primer teorije koja je prihvaćena zbog svoje

elegancije. Što sam imao manje poverenja u svoje argumente, sve brže sam

kucao. Pronašao sam izvrnuti primer iz sopstvene prošlosti - kvantnu

elektrodinamiku. U tom slučaju bila je gomila eksperimentalnih potvrda ideja o

elektronima i svetlosti, ali je teorija - posebno kada je o njoj govorio Dirak u

izvornom obliku - teško mogla postati opšteprihvaćena. Bilo je nedoslednosti,

bilo je jednostranosti. Ukratko, teorija nije bila privlačna, nije bila elegantna,

obična neusklađena pesma. Nije prihvaćena zato što je bila ružna.

Radio sam tri sata i napisao dve hiljade reči. Dobro bi mi došao i treći

primer, ali mi je ponestajalo snage. Odštampao sam napisano i zurio u stranice

na svom krilu, zapanjen da je tako tričavo rasuđivanje, da su tako iznuđeni

primeri, mogli da mi toliko dugo drže pažnju. Protivargumenti izbijali su iz

urednih redaka teksta. Kakav dokaz uopšte mogu da ponudim u prilog

pretpostavci da su romani Dikensa, Skota, Trolopa, Tekerija i sličnih, uopšte

uticali na predstavljanje naučnih zamisli? Štaviše, moji primeri su bili

pripovedački iskrivljeni. Poredio sam biološke nauke 19. veka (onog

domišljatog psa iz biblioteke) s prirodnim naukama 20. veka. Već i u samim

analima viktorijanske fizike i hernije bilo je bezbroj sjajnih teorija u kojima se

ne nalazi ni mrva narativne sklonosti. A koji su to bili tipični proizvodi naučne

ili pseudonaučne misli 20. veka? Antropologija, psihoanaliza pobesnelo

izmišljanje. Koristeći najviše metode pripovedanja i sve svešteničke smicalice,

Frojd je sve založio na verodostojnost, ali ne i lažnost, nauke. A šta ćemo s

bihevioristima i sociolozima iz dvadesetih godina 20. veka? Kao da je čitava

armija Balzaka u belim mantilima na silu osvojila univerzitetske katedre i

laboratorije.

Spojio sam svojih dvanaest stranica spajalicom i odmeravao im težinu na

šaci. Ono što sam napisao nije bilo istinito. Nije napisano u potrazi za istinom,

nije spadalo u nauku. Bilo je to novinarstvo, novinarski prilog za časopis, a

najviše merilo bilo je da se lako čita. Mahao sam stranicama nastojeći da

smislim još neko utešno opravdanje. Korisno sam skrenuo pažnju s drugih

stvari, sada mogu da napravim i poseban, ujednačen tekst od protivargumenata

(u 20. veku je došlo do sažimanja narativa u nauci, itd.) i u svakom slučaju, bio

je to tek prvi nacrt, kome ću se ponovo vratiti kroz desetak dana. Bacio sam

stranice na pisaći sto i kad su pale čuo sam, po drugi put tog dana, kako iza

mene škripi daska u podu. Neko mi je stajao iza leđa.

Primitivni, takozvani simpatički nervni sistem čudnovata je stvar koju

poseduju sve vrste koje svoj opstanak mogu da zahvale hitroj reakciji, brzini i

čvrstini u borbi i munjevitom begu. Evolucija nas je sve odabrala po toj

spretnosti. Nervni završeci, pohranjeni duboko u srcu, izlučuju noradrenalin, i

srce počinje da pumpa brže. Više kiseonika, više glukoze, više energije, brža

misao, snažniji udovi. To je tako prastar sistem, toliko davno razvijen na

raselini naše sisarske i nesisarske prošlosti, da njegov rad nikad ne prodire u

višu svest. Ne bi ni bilo vremena, i ne bi bilo delotvorno. Do nas stižu samo

posledice. Udar na srce naizgled se dešava istovremeno kada i poimanje

opasnosti; dok vidni i slušni korteks razdvaja i pretvara u svest ono što je oko

ugledalo ili uho čulo, moćne kapljice kaplju.

Prvi zastrašujući hladni skok mog srca dogodio se pre nego što sam

počeo da se okrećem i ustajem iz stolice i podižem ruke spreman da se branim,

ili da napadnem. Pretpostavljam da je relativno lako prišunjati se modernom

ljudskom biću, lišenom prirodnih neprijatelja, ušuškanom u igračke,

izmišljotine i udobne sobe. Veverice i drozdovi samo nas s prezirom gledaju i

smeju se.

Ono što sam video da mi se brzo približava preko sobe, ispruženih ruku

kao mesečar iz crtaća, bila je Klarisa i ko zna po kojoj sam složenoj intervenciji

viših centara uspeo da prividno pretvorim pokret primitivnog straha u nežno

primljen i uzvraćen zagrljaj, i da osetim dok su joj se ruke svijale oko mog

vrata, udar ljubavi koja se, u suštini, ne može razdvojiti od olakšanja.

„О, Džo”, rekla je. „Nedostajao si mi celog dana, volim te, a veče s

Lukom je bilo užasno. O, Bože, volim te.”

I, o Bože, voleo sam i ja nju. Bez obzira na to koliko sam mislio na

Klansu, u sećanju ili očekivanju, to što sam je doživeo ponovo, osetio i čuo, ona

neosporna ljubav koja je strujala između nas, to zapravo životinjsko prisustvo,

uvek bi me, mada poznato, uzdrmalo kao neočekivano. Možda je takva

amnezija funkcionalna - oni koji ne mogu svoje srce i um da otrgnu od svojih

voljenih, osuđeni su na neuspeh u životnoj borbi i ne ostavljaju genetskog traga.

Stajali smo usred moje radne sobe, Klarisa i ja, na žutom rombu u sredini

„buhara” tepiha, ljubili se i grlili, a između poljubaca čuo sam prve deliće

gluposti koju je njen brat učinio. Ostavlja svoju milu, lepu ženu, krasne

bliznakinje i kuću u Izlingtonu iz doba kraljice Ane, da bi živeo s nekom

glumicom koju je upoznao pre tri meseca. To je već amnezija velikih razmera.

Preko zalogaja joj je rekao da razmišlja da napusti posao i da napiše pozorišni

komad, u stvari monolog, monodramu, koja bi mogla da bude postavljena u

jednoj prostoriji iznad frizerskog salona u Kensal Grinu.

„Рrе nego što odemo u Raj”, počeo sam, a Klarisa je završila: „preko

Kensal Grina.”

„Besmislena hrabrost”, primetio sam. „Mora da živi u erekciji.”

„Hrabrost da sere!” Naglo je udahnula i obasula me zrakom ljutog

zelenila. „Glumica! On živi u klišeu!”

Na trenutak sam postao njen brat. Kad je to shvatila, privukla me je bliže

i poljubila. „Džo. Ceo dan te želim. Posle jučerašnjih događaja, i prošle noći...”

Oslonjeni jedno na drugo, otišli smo iz radne u spavaću sobu. Dok mi je

Klarisa pričala nove pojedinosti iz rasturenog doma, a ja njoj opisivao tekst koji

sam napisao, pripremali smo se za naše noćno putovanje u ljubavni odnos i san.

Te večeri sam već prevalio jedan deo puta od vremena kad sam ušao u kuću i

jedino želeo da razgovaram s Klarisom o Pariju. Rad me je ovio velom

apstraktnog zadovoljstva, a njen dolazak kući me je sasvim povratio, bez obzira

na tužnu priču. Više se ničega nisam plašio. Da li bi onda bilo dobro, dok

ležimo jedno prema drugom kao i prošle noći, da našu sreću remetim pričom o

Parijevom telefonskom pozivu? S obzirom na ono što smo prethodnog dana

doživeli, da li bih bio kadar da našu nežnost razorim teskobnim sumnjama da

me neko prati? Svetla su bila prigušena, uskoro ćemo ih ugasiti. Duh Džona

Logana i dalje je bio u sobi, ali nas više nije plašio. Pari je ostavljen za sutra.

Ništa više nije bilo hitno. Zatvorenih očiju, u dvostrukoj tami, pratio sam obris

Klarisinih prelepih usana. Gricnula me je za zglob na prstu, nestašno snažno.

Ponekad je umor veliki afrodizijak, poništava sve misli, časti nas putenim

usporenim kretanjem otežalih udova, traži velikodušnost, prihvatanje, beskrajno

prepuštanje. Ispali smo iz dnevnih događaja kao bića istresena iz mreže.

Pored našeg kreveta, u mraku, telefon je ćutao. Par sati ranije, isključio

sam ga iz zida.

6.

Postojalo je razdoblje u ovom veku kada su brodovi, beli prekookeanski linijski

brodovi koji su tako raskošno orali talase Atlantika između Londona i Njujorka,

bili nadahnuće za domaću arhitekturu. Dvadesetih godina se u Mejda Vejlu

nasukalo nešto nalik na Kvin Meri. Sada je preostao samo komandni most,

zgrada u kojoj se nalazi naš stan. Sija bleštavo belo između platana. Uglovi su

zaobljeni, prozori u klozetima i na plitkim spiralama stepeništa su okrugli, kao

brodski. Ostali prozori u čeličnim ramovima su niski i pravougaoni, otporni na

buku gradskog života. Na podu je hrastov parket koji može da izdrži veliki broj

razigranih kvik-stepera.

Dva stana na samom vrhu imaju i nekoliko prozora u tavanici kao i jedan

i po zaokret gvozdenog stepeništa koje vodi na ravan krov. Naši susedi, uspešan

arhitekta i njegov momak, koji održava kuću, napravili su bajkovit vrt na svojoj

polovini; klematis, bela loza, surovo uvrnuta oko stubova, a oštro lišće ubodeno

između velikih, glatkih kamenova donetih iz reke, koje, kao Japanci, drže u

otvorenim drvenim kutijama.

Tokom pomamnog meseca posle useljenja, Klarisa i ja smo iscrpli one

male rezerve snage koja je mogla da se usmeri na ukrašavanje i opremu gnezda,

tako da su na našoj strani krova bili samo plastični sto i četiri plastične stolice,

zašrafljeni, za slučaj jakog vetra. Tu možete da sedite između televizijskih i

satelitskih antena, pod nogama je krovna prekrivka, nagužvana i prašnjava kao

slonovska koža, možete da gledate prema Hajd parku i slušate umirujući huk

saobraćaja u zapadnom Londonu. S druge strane stola je najbolji pogled na

sveto mesto uređenog rastinja naših suseda, a iza toga, magloviti krovovi

severnih predgrađa. Tu sam sedeo sledećeg jutra u sedam ujutro. Ostavio sam

Klarisu da spava, a sebi sam doneo kafu, novine i stranice koje sam prethodne

noći iskucao.

Međutim, umesto da čitam svoj, ili neki tuđi tekst, mislio sam na Džona

Logana i to kako smo ga ubili. Juče su događaji od prethodnog dana bili

zamagljeni. Ovoga jutra je razmetljivo sunce osvetlilo i oživelo ceo prizor.

Ponovo sam osećao uže u šakama dok sam opipavao žuljeve. Računao sam. Da

je Ged ostao u korpi s unukom, da smo svi ostali obešeni o užad, i ako

pretpostavimo da je svako od nas u proseku težio osamdeset kilograma, onda bi

nas četiri stotine kilograma sigurno držalo pri zemlji. Da prvi nije pustio uže,

ostali bi se zadržali na svojim mestima. Ako je bio taj prvi? Nisam ja. Nisam ja.

Čak sam naglas izgovarao te reči. Sećao sam se mase koja pada i iznenadnog

uzletanja balona. Ali nisam mogao da se setim da li je ta masa bila ispred mene,

s moje leve ili desne strane. Da sam znao položaj, znao bih i ko je to bio.

Treba li tu osobu kriviti? Dok sam pio kafu, saobraćaj se pojačao i počeo

je lagani krešendo. Bilo je teško razmišljati o pojedinostima. Padale su mi na

pamet fraze, otrcane i odmerene, koje ništa nisu rešavale. S jedne strane, prvi

kamičak lavine, a s druge, razbijanje jedinstva. Uzrok, ali ne i činilac s

moralnom odgovornošću. Tasovi se pomeraju, od altruizma do ličnog interesa.

Da li je u pitanju bila panika ili racionalan proračun? Da li smo ga zaista ubili,

ili smo naprosto odbili da poginemo s njim? Ali, da smo bili s njim, da smo

ostali uz njega, niko ne bi poginuo.

Drugo pitanje bilo je da li treba da odem do gospođe Logan i da joj

ispričam šta se dogodilo. Imala je pravo da od svedoka sazna da je njen muž bio

heroj. Već sam nas video kako sedimo na drvenim šamlicama okrenuti jedno ka

drugom. Ona je uvijena u crno, u udovičku crninu iz pantomime, a nalazimo se

u zatvorskoj ćeliji s visokim prozorom na kojem su rešetke. Njeno dvoje dece

stoji pored nje, uz njena kolena, i neće da me pogledaju u oči. Moja ćelija, moja

krivica? Ta slika mi je stigla s jednog napola zaboravljenog ulja u

poznoviktorijanskom narativnom stilu, na temu: „А kada ste poslednji put videli

oca?” Narativ - utroba mi se stegla pri pomisli na tu reč. Kakve sam samo

gluposti napisao prethodne noći. Kako ispričati gospođi Logan o žrtvi njenog

muža, a ne skrenuti pažnju na naš kukavičluk? Ili je možda bila u pitanju

njegova glupost? Bio je heroj, a slabići su ga poslali u smrt. Ili, mi smo

preživeli, a on je bio budala koja je loše proračunala.

Toliko sam bio obuzet mislima da nisam primetio Klarisu sve dok nije

sela s druge strane stola. Nasmešila mi se i usnama poslala poljubac. Grejala je

ruke na velikoj šolji kafe.

„Razmišljaš o onome?”

Klimnuo sam. Moram joj reći pre nego što me obuzmu njena blagost i

naša ljubav. „Sećaš li se da je onoga dana telefon zazvonio dok smo tonuli u

san?”

„Aha. Pogrešan broj.”

„Bio je to onaj tip s perčinom. Znaš, onaj što je hteo da se pomolimo.

Džed Pari.”

Namrštila se. „Zašto mi nisi rekao? Šta je hteo?”

Zastao sam. „Rekao je da me voli...”

Svet se zamrzao na trenutak dok je razmišljala o onome što sam rekao.

Onda se nasmejala. Lako, veselo.

„Džo! Nisi mi rekao zato što ti je bilo neprijatno? Blento!”

„Samo mi je to trebalo. Onda mi je bilo krivo što ti nisam rekao, pa mi je

još više smetalo. A onda nisam hteo da prekidam sinoćni susret.”

„Šta je rekao? Samo, volim te, tako?”

„Da. Rekao je, i ja isto osećam. Volim te...”

Klarisa je rukom pokrila usta, kao devojčica. Nisam očekivao da će biti

ushićena. „Tajna pederska veza s verskim fanatikom! Jedva čekam da ispričam

tvojim drugarima, naučnicima.”

„U redu, u redu.” Bilo mi je lakše što me začikava. „Nije to sve.”

„Nije valjda da ćete se venčati.”

„Slušaj. Juče me je pratio.”

„О, Bože. Njega je baš pogodilo.”

Znao sam da treba da joj budem zahvalan na toj neozbiljnosti, na utehi

koju mi pruža. „Klarisa, to je zastrašujuće.” Ispričao sam joj o čoveku u

biblioteci i kako sam trčao za njim do trga. Prekinula me je.

„U stvari, u biblioteci ga nisi video.”

„Video sam mu cipelu kad je išao prema vratima. Bele patike s crvenim

pertlama. Sigurno je bio on.”

„Ali, nisi mu video lice.”

„Klarisa, on je bio!”

„Ne ljuti se na mene, Džo. Nisi mu video lice, i nije ga bilo na trgu.”

„Nije. Već je zamakao.”

Sad me je na nov način posmatrala i kretala se kroz razgovor s oprezom

eksperta za detonaciju mina. „Da raščistimo: pomislio si da te neko prati i pre

nego što si video cipelu?”

„Samo osećaj, neprijatan. Tek u biblioteci, kad sam imao vremena da

razmislim, tek onda sam shvatio kako to na mene utiče.”

„I onda si ga video.”

„Da. Njegovu cipelu.”

Pogledala je na sat, otpila kafu. Zakasniće na posao.

„Treba da pođeš. Razgovaraćemo uveče.”

Klimnula je, ali nije ustala. „Ne znam šta te je uznemirilo. Neki jadnik se

zaljubio u tebe i sada te prati. Ma, hajde, šališ se, Džo! To je smejurija koju ćeš

prepričavati prijateljima. U najgorem slučaju, neprijatnost. Ne smeš dozvoliti da

utiče na tebe.”

Osetio sam detinjastu tugu kada je ustala. Dopalo mi se to što govori.

Hteo sam da ponovo čujem isto, rečeno drugim rečima. Prišla mi je i poljubila

me u glavu. „Previše radiš. Opusti se. I zapamti da te volim. Volim te.” Opet

smo se poljubili, duboko.

Otpratio sam je do stana i posmatrao je dok se spremala da krene. Možda

zbog zabrinutog pogleda koji mi je uputila dok je žurno prolazila pored mene da

spakuje torbu, možda zbog zabrinutog tona kojim mi je rekla da će se vratiti u

sedam sati i da će mi se javiti telefonom tokom dana, tek, stojeći tu na

uglačanom parketu plesnog podijuma, osećao sam se kao duševni bolesnik na

kraju posete. Ne ostavljaj me ovde sa ovim mislima u glavi, pomislio sam.

Zauzmi se da me puste na slobodu. Obukla je kaput, otvorila vrata i taman je

htela da mi se obrati, ali nije izustila ni reč. Setila se knjige koja će joj biti

potrebna. Otišla je po knjigu, a ja sam ostao kraj vrata. Znao sam šta sam hteo

da kažem, možda je još bilo vremena. Nije u pitanju „neki jadnik”. To je čovek

vezan za mene kao što su to bili i radnici s farme, povezuje nas isto iskustvo,

ista odgovornost za ono što se dogodilo, u najmanju ruku, zajedničko učešće u

nečijoj smrti. Osim toga, to je čovek koji je hteo da zajedno očitamo molitvu.

Možda je uvređen. Možda je neka vrsta izludelog osvetnika.

Klarisa se vratila s knjigom, gurala ju je u torbu, a neke papire je držala u

zubima. Već je napola izašla. Kada sam počeo da govorim ono što sam smislio,

spustila je torbu da bi oslobodila ruke i usta. „Ne mogu, Džo, ne mogu. Već

kasnim. Imam predavanje.” Oklevala je, mučila se. Onda je rekla: „Hajde, reci

mi, ali brzo.” Uto je zazvonio telefon i laknulo mi je. Mislio sam da ima

konsultacije, a ne predavanje, i da sam joj dao priliku da se iskupi, izgubila bi

još više vremena.

„Samo idi, ja ću se javiti”, rekao sam veselo. „Reći ću ti večeras.”

Poslala mi je poljubac i otišla. Čuo sam joj korake dok sam prilazio

telefonu. „Džo?”, rekao je glas. „Džed ovde.”

Iznenadio sam se i na trenutak ostao bez reči, što je bilo sasvim naopako.

Telefonirao je prekjuče, govorio sam o njemu, mislio o njemu. Mislio sam o

njemu toliko da sam zaboravio da on postoji kao fizičko biće koje je sposobno

da koristi telefonski sistem.

Zastao je kad je izgovorio svoje ime, onda je progovorio dok sam ćutao.

„Javljao si se telefonom.” Svi smo imali aparate koji pamte poslednji pozivni

broj. Telefon nije više ono što je bio. Nemilosrdna dovitljivost učinila ga je

nepristojno ličnim.

„Šta hoćete?” Hteo sam da povučem reči još dok sam ih izgovarao.

Nisam želeo da znam šta hoće, nisam želeo da mi to kaže. U stvari, to i nije bilo

pitanje, više jedan neprijateljski gest. Kao i sledeće: „I ko vam je dao moj broj?”

Pari je bio zadovoljan. „Poduža priča, Džo? Otišao sam...”

„Neću da slušam tu priču. Neću više da me zovete.” Gotovo sam

izgovorio: ni da me pratite, ali me je nešto zadržalo.

„Treba da razgovaramo.”

„Meni nije potrebno.”

Čuo sam kako Pari uzdiše. „Mislim da ti je potrebno. Bar mi se čini da

treba da slušaš.”

„Sada ću da prekinem vezu. Ako se još jednom javite, zvaću policiju.”

Zvučalo je budalasto, beznačajno, otprilike kao kad neko kaže: tužiću

gadove. Znao sam lokalnu stanicu. Bili su preopterećeni i znalo se koji su im

prioriteti. Ovo je spadalo u stvari koje građani treba sami da razreše.

Pari je odmah odgovorio na moju pretnju. Glas mu je bio viši i reči brže.

Morao je da se isprazni pre nego što prekinem vezu. „Slušaj. Obećavam ti.

Samo jednom da se vidimo, da me saslušaš i više ti se nikad neću javljati.

Obećavam, svečano obećavam.”

Svečano. Više liči na panično obećanje. Računao sam: možda bi trebalo

da se vidim s njim, da i on mene vidi, da mu objasnim da nemam nikakve veze s

bićem iz njegovog izmišljenog sveta. Da ga pustim da govori. S druge strane

stajali su novi telefonski pozivi. Možda bih smogao malo nepristrasne

znatiželje. Kad se završi cela ova priča, biće mi važno da znam više pojedinosti

o Pariju. U suprotnom će on ostati samo moja projekcija, kao što sam i ja

njegova. Prošlo mi je kroz glavu da ga navučem da prizove svog boga kao

jemca tog svečanog obećanja. Ali nisam hteo da ga izazivam.

Pitao sam: „Gde ste?”

Oklevao je. „Mogu da dođem do tebe.”

„Ne, recite mi gde ste.”

„U govornici na kraju tvoje ulice?”

Rekao je, pitao, bez stida. Bio sam zapanjen, ali sam rešio da to ne

pokažem. „U redu”, odgovorio sam. „Doći ću.” Spustio sam slušalicu, obukao

kaput, uzeo ključeve i izašao iz stana. S radošću sam otkrio da se Klarisin miris,

Diorissimo, još oseća u vazduhu na stepeništu, sve do dole.

7.

Ispred naše zgrade, pravo i uzbrdo, išla je avenija s platanima čije je lišće

napupilo. Čim sam stao na pločnik, video sam Parija kako stoji ispod drveta na

uglu, stotinak metara dalje. Kada me je ugledao, izvadio je šake iz džepova,

prekrstio ruke, onda ih spustio. Pošao mi je u susret, predomislio se i vratio pod

drvo. Polako sam išao prema njemu i osetio kako mi popušta teskoba.

Čim sam se približio, Pari se povukao još dublje pod drvo, naslonio se na

stablo i trudio se da deluje nehajno tako što je palac uvukao u džep od

pantalona. U stvari, izgledao je kukavno. Kao da se smanjio, samo kosti i

zglobovi; nestao je smeli lukavi ratnik Indijanac, bez obzira na perčin. Nije hteo

da me pogleda u oči kada sam prišao. Nervozno je očima prešao preko mog lica,

a onda oborio pogled. Osećao sam se sasvim opušteno kad sam pružio ruku.

Klarisa je bila u pravu - on je bezopasno biće čudnih nazora, dosadan, ali ne i

pretnja u koju sam ga pretvorio. Bio je tužan prizor, šćućuren pod mladim

lišćem platana. Na moje tumačenje uticala je nesreća, i šok koji je usledio.

Lakrdiju sam pročitao kao nerazjašnjivu pretnju. Šaku mu nisam ni osetio, kad

se rukovao sa mnom. Obratio sam mu se odlučno, ali s dozom blagosti. Bio je

dovoljno mlad da mi bude sin. „Odmah mi recite o čemu se radi.”

Odgovorio je: „Tamo je kafić...” i glavom je pokazao u pravcu Edžver

Rouda.

„I ovde je dovoljno dobro”, rekao sam. „Nemam mnogo vremena.”

Opet se podigao vetar, kao da ga je slabašno sunce izbrusilo. Privio sam

kaput i zategao pojas. Dok sam to radio, bacio sam pogled na Parijeve cipele.

Danas nije imao patike. Mekane cipele od mrke kože, verovatno ručne izrade.

Otišao sam do obližnjeg zida, naslonio se i prekrstio ruke.

Pari se odmakao od drveta i stao ispred mene zureći u svoje noge. „Više

bih voleo da smo unutra”, rekao je gotovo cvileći.

Ništa nisam odgovorio, čekao sam. Uzdahnuo je i pogledao niz ulicu

prema mojoj zgradi, a onda je pogledom otpratio kola koja su prošla. Podigao je

oči prema nagomilanim kumulusima, pregledao nokte na desnoj šaci, ali nije

mogao da pogleda u mene. Kad je najzad progovorio, mislim da mu je pogled

bio uprt u pukotinu na pločniku.

„Nešto se dogodilo”, rekao je.

Pošto nije nastavio, pitao sam: „Šta se dogodilo?”

Duboko je udahnuo kroz nos. I dalje me nije gledao. „Znaš ti šta”,

mrgodno je odgovorio.

Pokušao sam da mu pomognem. „Mislite na nesreću?”

„Znaš šta je u pitanju, ali hoćeš da ja kažem.”

Rekao sam: „Čini mi se da je tako bolje. Uskoro moram da idem.”

„U pitanju je kontrola, zar ne?” Uputio mi je pogled mladalačkog prezira

i ponovo ga spustio. „Tako je glupo igrati igre. Zašto naprosto ne kažeš? Ničeg

ne treba da se stidiš.”

Pogledao sam na sat. Ovo mi je najbolji deo dana za rad, a još nisam

stigao ni do centra Londona da podignem jednu knjigu. Prema nama je dolazio

prazan taksi. I Pari ga je primetio.

„Misliš da si kul, a u stvari je smešno. Nećeš izdržati dugo, znaš i sam.

Sada je sve drugačije. Samo nemoj da se pretvaraš. Molim te...”

Posmatrali smo taksi kako prolazi. Rekao sam: „Tražili ste da se

sastanemo jer imate nešto da mi kažete.”

„Tako si okrutan”, rekao je. „Ali ti imaš svu moć.” Ponovo je duboko

udahnuo kroz nos, kao da se priprema za neku tešku cirkusku tačku. Uspeo je da

me pogleda kad je jednostavno rekao: „Voliš me. Voliš me, i ja samo mogu da

ti uzvratim ljubav.”

Ništa nisam odgovorio. Pari je opet duboko udahnuo. „Ne znam zašto si

mene izabrao. Znam samo da sad i ja tebe volim i da postoji razlog, postoji

svrha.”

Prošla su kola hitne pomoći s uključenom sirenom i morali smo da

sačekamo. Pitao sam se kako da odgovorim i da li će neskriveni gnev da ga

otera. Međutim, tokom nekoliko sekundi koliko je bilo potrebno da se buka

udalji, rešio sam da budem odlučan i razložan.

„Slušajte, gospodine Pari...”

„Džed”, hitro je rekao. „Džed.” Više nije imao upitni ton.

Rekao sam: „Ne poznajem vas, ne znam gde živite, niti šta radite, ni ko

ste. A i ne želim da znam. Sreo sam vas jednom i mogu vam reći da prema

vama ništa ne osećam...”

Pari je govorio u isto vreme, dahćući. Pružao je ruke ispred sebe kao da

želi da odgurne moje reči. „Molim te, ne radi to... Ne mora da bude tako, časna

reč. Ne treba to da mi radiš.”

Obojica smo odjednom zaćutali. Pitao sam se da li da ga ostavim tu i

popnem se uz ulicu da nađem taksi. Možda razgovor pogoršava stvari.

Pari je prekrstio ruke i progovorio odlučnim tonom muškog razgovora.

Pomislio sam da me možda oponaša. „Slušaj, ne treba tako razmišljaš. Mogao

bi obojicu da spaseš velike bede.”

Rekao sam: „Juče ste me pratili, je l’ tako?” Skrenuo je pogled i ništa nije

odgovorio, što sam protumačio kao potvrdu.

„Otkuda vam ideja da vas volim?” Pokušao sam da pitanje bude iskreno,

a ne samo retoričko. Hteo sam da saznam, iako sam hteo i da odem.

„Nemoj”, Pari je odgovorio šapatom. „Molim te, nemoj.” Donja usna mu

je drhtala.

Insistirao sam. „Koliko se sećam, razgovarali smo u podnožju brega.

Jasno mi je da ste se posle nesreće čudno osećali. Ja svakako jesam.”

Na moje veliko iznenađenje, Pari je u tom trenutku stavio ruke preko lica

i počeo da plače. Istovremeno je pokušao nešto da kaže, što u početku nisam

čuo. Onda sam protumačio. „Zašto? Zašto? Zašto?”, ponavljao je. Kad se malo

povratio, rekao je: „Šta sam ti uradio? Zašto teraš po svome?” Na to pitanje se

opet rasplakao. Odmakao sam se od zida gde sam stajao i udaljio se par koraka

od Parija. Pošao je za mnom posrćući, nastojeći da povrati glas. „Ne mogu da

obuzdam svoja osećanja, kao ti”, govorio je. „Znam da ti ovo daje moć nada

mnom, a ja ništa ne mogu da učinim.”

„Verujte, ja nikakva osećanja ne treba da obuzdavam”, rekao sam.

Posmatrao mi je lice, nekako gladno, očajnički. „Ako se šališ, onda je

vreme da prestaneš. Obojica trpimo.”

„Slušajte”, rekao sam. „Sad idem. I nadam se da se više nećete javljati.”

„О, Bože”, zakukao je. „Izgovoriš to, a onda me tako pogledaš. Šta ti u

stvari hoćeš od mene?”

Počelo je da me guši. Okrenuo sam se i pošao prema Edžver Roudu. Čuo

sam kako trči za mnom. Onda je počeo da me vuče za rukav, pokušavajući da

me uhvati za ruku. „Molim te, molim te”, mumlao je. „Ne možeš tek tako. Reci

mi nešto, daj mi neku malenkost. Istinu, ili samo delić istine. Reci da me mučiš.

Neću pitati zašto. Samo mi, molim te, reci da mi to radiš.”

Istrgnuo sam ruku i stao. „Ne znam ko ste. Ne razumem šta hoćete. Sad

me ostavite na miru.”

Odjednom je postao ogorčen. „Baš smešno”, rekao je. „Čak se ne trudiš

ni da budeš ubedljiv. A tako je uvredljivo.”

Stavio je ruke na bokove i prvi put sam počeo da odmeravam koliku

fizičku pretnju predstavlja. Bio sam veći od njega, a ipak sam računao, u životu

nisam nikog udario, a on je dvadeset godina mlađi, velikih zglobova, s

beznadežnim povodom - koji god da je. Ispravio sam se da izgledam viši.

„Nije mi palo na pamet da vas vređam”, rekao sam. „Sve do sad.”

Pari je pomerio ruke s bokova i pokazao mi otvorene dlanove. Kod njega

je naprosto iscrpljujuća bila raznolikost njegovih emocionalnih stanja i brzina

kojom su se ona menjala. Razumnost, suze, očaj, nejasna pretnja - a sada,

iskrena molba. „Džo, molim te, pogledaj me, seti se ko sam, seti se šta te je

uzbudilo na samom početku.”

Beonjače su mu bile izuzetno bistre. Gledao me je u oči na trenutak, a

onda skrenuo pogled. Primetio sam obrazac koji ponavlja dok govori. Prvo te

pogleda u oči, onda okrene glavu kad progovori, kao da se obraća nekom pored

sebe, ili nekoj nevidljivoj spodobi koja mu sedi na ramenu. „Nemoj da nas

poričeš”, rekao je sada toj spodobi. „Nemoj da poričeš to što imamo. I molim te,

nemoj sa mnom igrati tu igru. Znam da ćeš to teško shvatiti, da ćeš se opirati, ali

nas dvojica smo se sreli s razlogom.”

Trebalo je da odem, ali me je zadržala njegova napetost i dovoljno lične

radoznalosti, da ponovim: „S razlogom?”

„Nešto smo razmenili, tamo gore na brdu, pošto je pao. Bila je to čista

energija, čista svetlost?” Pari je živnuo i, pošto se oslobodio svoje neposredne

muke, svaka izjava se završavala upitnom uzlaznom linijom. „Nije bitno što me

voliš”, nastavio je, „i što ja volim tebe. To je samo sredstvo.”

Sredstvo?

Odgovorio je na moje mrštenje, kao da nekom maloumniku objašnjava

očiglednu stvar. „Da te privedem Bogu, kroz ljubav. Branićeš se kao mahnit jer

si se udaljio od svojih osećanja? Ali ja znam da je Hrist u tebi. I ti to znaš na

određenom nivou. Zato se tako zorno braniš svojim obrazovanjem i razumom i

logikom i tim otuđenim načinom razgovora, kao da nisi deo ničega? Možeš da

se praviš da ne znaš o čemu govorim, možda zato što hoćeš da me povrediš i da

vladaš mnome, ali ja ti donosim darove. Svrha toga je da te privedem Hristu,

koji je u tebi, koji jeste ti. To je dar ljubavi. Veoma jednostavno?”

Slušao sam nastojeći da držim usta zatvorena. Bio je tako iskren i

bezazlen, izgledao je tako slomljen, i govorio je takve gluposti da sam se

iskreno sažalio nad njim.

„Slušajte”, rekao sam što ljubaznije. „Šta vi u stvari hoćete?”

„Hoću da se otvoriš...”

„Dobro, dobro. Ali šta u stvari hoćete od mene? Ili sa mnom?”

To mu je bilo teško. Uvijao se u odeći, pogledao na onu stvar na ramenu,

i onda rekao: „Hoću da te viđam?”

„I onda?”

„Da pričamo... da se upoznamo.”

„Samo da pričamo? Ništa više?”

Nije hteo da odgovori niti da me pogleda.

Rekao sam: „Stalno koristite reč ljubav. Da li razgovaramo o seksu? Da li

to želite?”

Učinilo mu se da sam nepravedan. Ponovo mu je glas bio pun jecaja.

„Znaš i sam da o tome ne možemo ovako da razgovaramo. Već sam ti rekao,

moja osećanja nisu bitna. Postoji svrha koju u ovom trenutku ne znaš.”

Još je govorio u istom stilu, ali sam ga samo napola slušao. Kako je bilo

neobično, stajati u sopstvenoj ulici, u svom kaputu, u utorak ovog prohladnog

majskog jutra i razgovarati sa strancem o onome što više priliči ljubavnoj vezi

ili braku u rasulu. Kao da sam propao kroz procep sopstvenog života u neki

drugi, s drugim seksualnim sklonostima, drugom prošlošću i budućnošću. Kao

da sam propao u život u kojem drugi muškarac može da mi kaže: Ne možemo

ovako da razgovaramo, ili: Moja osećanja nisu bitna. Osim toga, čudilo me je

kako je jednostavno ne reći: Ko si ti jebo te? O čemu govoriš? Jezik koji je Pari

koristio izazivao je u meni odgovore, izvučene iz starih emotivnih iskustava.

Trebala mi je snaga volje da se otarasim osećaja da mu nešto dugujem, da mu

nerazumno nešto uskraćujem. Delimično sam se uklopio u tu domaću dramu,

iako nam je dom bio samo ovaj usrani pločnik.

Pitao sam se da li će mi zatrebati pomoć. Pari je znao gde stanujem, a ja

ništa o njemu nisam znao. Prekinuo sam ga i rekao: „Dajte mi svoju adresu”, što

je sigurno pogrešno protumačio. Iz džepa je izvadio posetnicu s imenom i

adresom u Frognal Lejnu, Hempsted. Stavio sam je u novčanik i krenuo brzim

korakom. Video sam taksi kako ide prema nama. I dalje mi je na neki način bilo

žao Parija, ali je bilo jasno da nema pomoći od razgovora s njim. Žurio je pored

mene.

„Kuda sad ideš?” Ponašao se kao znatiželjno dete.

„Molim vas, više me ne uznemiravajte”, rekao sam i podigao ruku da

zaustavim taksi.

„Znam šta zaista osećaš. Ako je ovo neka proba, nije potrebna. Nikad te

neću izneveriti.”

Taksi se zaustavio, otvorio sam vrata i osećao se pomalo lud. Hteo sam

da ih zalupim, ali sam ustanovio da ih Pari drži. Nije hteo da uđe, ali je imao još

nešto da mi kaže.

„Znam koji problem imaš”, nagnuo se i poverio mi se preko buke dizel

motora. „Sve potiče od tvoje dobrote. Ali, Džo, treba se suočiti s bolom. Treba

svi troje da razgovaramo.”

Odlučio sam da više ništa ne kažem, ali nisam mogao da se uzdržim.

„Troje?”

„Klarisa. Najbolje je da se to odmah reši...”

Nisam mu dozvolio da završi. „Vozite”, rekao sam vozaču i obema

rukama istrgnuo vrata iz Parijevih šaka.

Dok smo odlazili, okrenuo sam se da pogledam. Stajao je na kolovozu,

izgubljeno mi mahao i bez ikakve sumnje izgledao kao čovek blagosloven

ljubavlju.

8.

Rekao sam vozaču da me odveze do Blumsberija. Zavalio sam se da se smirim i

setio se svojih nesuvislih osećanja prethodnog dana, kad sam izleteo na trg Sent

Džejms u potrazi za Parijem. Tada je predstavljao nepoznato u koje sam

projektovao svakojake nerazgovetne strahove. Sada sam o njemu mislio kao

zbunjenom, mušičavom mladiću koji nije mogao da me pogleda u oči,

bezazlenom upravo zbog svojih nepodobnosti i emotivnih poriva. Bio je dirljiv

prizor, ne pretnja, već neprijatnost, i sve se to moglo složiti, kao što je Klarisa

rekla, u jednu zanimljivu priču. Možda je ta moja sposobnost da ga izbacim iz

svesti u tom času bila izopačena, posle tako napetog susreta. U tom trenutku

učinila mi se razumnom i neophodnom - dovoljno sam vremena ovoga jutra

protraćio na njega. Pre nego što je taksi stigao da pređe jednu milju, misli su mi

odlutale na posao koji sam nameravao da obavim tokom dana, na tekst koji sam

počeo da oblikujem dok sam čekao Klarisu na aerodromu.

Ovaj dan sam odredio za rad na dugačkom članku o osmehu. Ceo broj

jednog američkog naučnog časopisa trebalo je da bude posvećen temi koju je

urednik nazvao intelektualnom revolucijom. Biolozi i psihijatri evolucionisti

davali su društvenim naukama novi oblik. Posleratni konsenzus, standardni

model društvenih nauka, polako se raspadao, a ljudska priroda je bila spremna

za preispitivanje. Na svet ne dolazimo kao prazni listovi papira, niti kao sprave

za učenje svega i svačega. Sada smo „proizvodi” svog okruženja. Ukoliko

želimo da saznamo šta smo, treba da znamo odakle potičemo. Razvili smo se

kao sva ostala bića na zemlji. Na svet dolazimo s ograničenjima i

sposobnostima koje su genetski upisane. Mnoge naše osobine, oblik stopala,

boja očiju, su unapred određene, a ostale, poput društvenog i seksualnog

ponašanja ili učenja jezika, čekaju da počnemo život da bi bile primenjene.

Njihova primena, međutim, nije beskrajno promenljiva. Svi mi imamo prirodu.

Ta reč, potekla od humanih biologa, potvrđuje Darvina; način na koji na licu

iskazujemo svoja osećanja gotovo je isti u svim kulturama, a osmeh bebe je

društveni signal koji je izuzetno lako izdvojiti i proučiti. Javlja se kod Kung San

novorođenčadi u pustinji Kalahari u isto vreme kad i kod američke dece na

gornjoj zapadnoj strani Menhetna, i ima isto dejstvo. Kao što je Edvard O.

Vilson jednostavno rekao, „podstiče veću roditeljsku ljubav i naklonost”. I

dodao: „Ро terminologiji zoologa, to je društveni okidač, urođen i donekle

nepromenljiv znak koji posreduje u osnovnim društvenim odnosima”.

Pre nekoliko godina, urednici naučnih knjiga mislili su samo na haos.

Sada lupaju pesnicom o sto i traže bilo kakav neuobičajen pogled na

neodarvinizam, evolucionu psihologiju i genetiku. Nisam se žalio, posao je

dobro išao, ali je Klarisa bila protiv tog projekta. Radilo se o izludelom

racionalizmu. „То je novi fundamentalizam”, rekla je jedne večeri. „Рrе

dvadeset godina ti i tvoji prijatelji bili ste socijalisti i okruženje je bilo krivo za

sve. Sada ste nas zatvorili u genetsku stupicu, i kažete da sve ima svoj razlog!”

Uznemirila se kada sam joj pročitao Vilsonove reči. Sve je ogoljeno, rekla je, i

u tom postupku izgubljeno je mnogo bitnije značenje. Mišljenje zoologa o

dečjem osmehu ne bi trebalo da bude važno. Istinsko dejstvo tog osmeha je u

oku i srcu roditelja, i u razvoju ljubavi koja dobija smisao samo kroz vreme.

Bili smo usred jednog od uobičajenih kasnovečernjih zasedanja u kuhinji.

Rekao sam joj da odnedavno previše vremena provodi u društvu Džona Kitsa.

Bio je nesumnjivi genije, ali i - mračnjak mislio je da nauka lišava svet čuda, a u

suštini se događa sasvim suprotno. Ako nam je bitan dečji osmeh, zašto da ne

razmišljamo o njegovom poreklu? Treba li da kažemo da nam se sva

novorođenčad podsmevaju? Ili da ih Bog škaklja? Ili, najmanje uverljivo, da su

od majki naučila da se osmehuju? Međutim, osmehuju se i deca rođena gluva i

slepa. Osmeh mora da je dobro ožičen, i to s dobrim evolutivnim razlogom.

Klarisa je rekla da je nisam razumeo. Nema ničeg lošeg u analizi pojedinosti, ali

je onda lako izgubiti celinu iz vida. Složio sam se. Sinteza je ključna. Klarisa je

opet rekla da je ne razumem, ona govori o ljubavi. Rekao sam da i ja govorim o

ljubavi, i kako deca sebi obezbeđuju veći deo ljubavi iako još ne umeju da

govore. Rekla je, ne, i dalje ne razumem. Tu smo prestali da razgovaramo o

ovoj temi. Вez uvrede. Više puta smo se dotakli teme u drugačijem obliku.

Ovoga puta smo u stvari govorili o odsustvu dece iz našeg života.

Pokupio sam knjigu u Dilonsovoj knjižari i još dvadesetak minuta proveo

u radnji, razgledajući. Bio sam nestrpljiv da počnem s pisanjem, pa sam ponovo

seo u taksi do kuće. Kad sam se okrenuo, pošto sam platio vozaču, video sam

Parija ispred zgrade, odmah pored ulaza. Šta sam očekivao? Da će nestati zato

što razmišljam o nečem drugom? Sramežljivo me je pogledao dok sam prilazio,

ali se nije pomerio.

Počeo je da govori i pre nego što sam se približio. „Rekao si da čekam, i

eto, čekam.”

U ruci sam držao ključeve. Oklevao sam. Hteo sam da kažem da mu to

nisam rekao i da ga podsetim na „svečano obećanje”. Pitao sam se treba li da ga

ponovo saslušam i da još nešto saznam o stanju njegove svesti. Međutim,

užasnuo sam se pri pomisli na to da se ponovo upustim u domaću dramu, ovoga

puta na uskoj popločanoj stazi između ošišanih žbunova živice.

Pokazao sam mu ključ i rekao: „Stojite mi na putu.”

I dalje je stajao tačno ispred ulaza. Rekao je: „Hoću da razgovaramo o

nesreći.”

„Ра, ja neću.” Pošao sam još dva koraka prema njemu, kao da je utvara,

kao da kroz njega mogu da uguram ključ u bravu.

Opet je zacvileo. „Slušaj, Džo. Ima toliko stvari o kojima treba da

razgovaramo. Znam da i ti o tome razmišljaš. Zašto sad ne sednemo i vidimo šta

može da se uradi.”

Odgurnuo sam ga ramenom. „Izvinite.” Iznenadio sam se da se naprosto

rastopio od dodira. Bio je lakši nego što sam mislio. Pustio je da ga odgurnem u

stranu, tako da mogu da otvorim vrata.

„U stvari”, rekao je, „ја tome prilazim sa stanovišta oproštaja.”

Ušao sam u predvorje, spreman da ga sprečim da pođe za mnom. Ostao je

na istom mestn. Zatvorio sam vrata i kroz neprobojno staklo video po obliku

usana da mi govori nešto, što je opet moglo da bude „oproštaj”. Popeo sam se

liftom i tek što sam stigao pred vrata stana, čuo sam da zvoni telefon. Pomislio

sam da je Klarisa, da zove kao što je obećala. Požurio sam u predsoblje i

zgrabio slušalicu.

Bio je to Pari. „Molim te, ne beži od ovoga, Džo”, počeo je.

Prekinuo sam vezu i spustio slušalicu pored telefona. Onda sam se

predomislio i vratio je. Isključio sam zvonjenje i uključio sekretaricu. Počela je

da radi još dok sam prelazio preko sobe do prozora. Pari je bio dole, s druge

strane ulice, gde sam mogao da ga vidim, na uhu je držao mobilni. Čuo sam mu

glas iz aparata u predsoblju, iza mene. „Džo, božja ljubav će te potražiti.”

Podigao je pogled i verovatno me je ugledao kako se povlačim iza zavese.

„Znam da si tamo, vidim te. Znam da slušaš...”

Vratio sam se u predsoblje i utišao aparat. U kupatilu sam se umio

hladnom vodom i pogledao se u ogledalu dok su mi kapi curile niz lice i upitao

se kako izgleda biti opsednut nekim kao što sam ja. Ovaj trenutak, kao i onaj u

polju kada mi je Klarisa dodala bocu s vinom, mogao bi da bude početak, jer

mislim da sam tada zaista shvatio da se ovo neće završiti tog dana. Vraćajući se

u predsoblje do telefonske sekretarice, pomislio sam da sam u vezi.

Podigao sam poklopac aparata. Traka se i dalje okretala. Pomerio sam

polugu naviše da pojačam ton i čuo Parijev poznati glas kako slabašno poručuje

„...da sve napustiš, Džo, a ja te volim. Ti si sve pokrenuo. Ne možeš sad da mi

okreneš leđa...”

Brzo sam otišao u radnu sobu, uzeo telefon s faks-mašine i javio se

policiji. U tih nekoliko sekundi pre nego što je uspostavljena veza, shvatio sam

da uopšte ne znam šta da im kažem. Javio se ženski glas, hladan i sumnjičav,

otvrdnuo u svakodnevnim poplavama panike i jada.

Odgovorio sam otresitim i razložnim tonom odgovornog građanina.

„Hteo bih da prijavim slučaj uznemiravanja, sistematskog proganjanja.”

Prebacila me je na muškarca čiji je glas odavao istu vrstu oprezne smirenosti.

Ponovio sam prethodno. Pre prvog pitanja bio je samo delić oklevanja.

„Jeste li vi progonjena osoba?”

„Da. Već...”

„Da li je osoba koja vas ometa sada s vama?”

„On upravo stoji ispred mog stana.”

„Da li vas je fizički povredio?”

„Ne, ali...”

„Da li vam je pretio fizičkom povredom?”

„Ne.” Shvatio sam da moja žalba treba da se ulije u odgovarajući

birokratski kalup. Nijedan službeni postupak nije dovoljno razrađen da bi

obuhvatio svaku privatnu priču. Budući da mi nije omogućeno da iskažem svoju

žalbu, nastojao sam da se utešim time što će se moja priča utopiti u

prepoznatljiv javni oblik. Parijevo ponašanje mora da bude uopšteno kao

prestup.

„Da li je pretio da će uništiti vaš imetak?”

„Ne.”

„Da li je pretio nekom trećem licu?”

„Ne.”

„Da li vas ucenjuje?”

„Ne.”

„Možete li da dokažete da namerava da vam nanese bol?”

„Ра, ne.”

Glas je iz zvanične neutralnosti prešao u gotovo nepatvorenu znatiželju.

Čini mi se da sam prepoznao jorkširski naglasak. „Možete li onda da mi kažete

šta vam radi?”

„Stalno mi telefonira. Obraća mi se...”

Glas se brzo vratio na propisani nivo, na planirani sled pitanja. „Da li se

ponaša nepristojno i uvredljivo?”

„Ne. Slušajte, zašto me ne pustite da objasnim? Čovek ima fiks-ideju. Ne

pušta me na miru.”

„Znate li šta u stvari želi?”

Zastao sam. Po prvi put sam postao svestan glasova drugih ljudi iza

policajčevog. Možda postoje čitavi redovi policajaca sa slušalicama na ušima, i

čitavog dana, samo pljačke, ubistva, samoubistva, silovanja pod pretnjom noža.

Među njima i ja - pokušaj verskog preobraćenja usred dana.

Rekao sam: „Hoće da me spase.”

„Da vas spase?”

„Ма, znate, da me preobrati. Opsednut je. Naprosto me ne pušta na miru.”

Sad me je taj glas prekinuo, najzad je postao nestrpljiv. „Žao mi je,

građanine. To nije za policiju. Jedino ako vas povredi, ako vam ugrozi imetak,

ako vam preti, inače nije prekršaj. To što pokušava da vas preobrati, nije protiv

zakona.” Onda je okončao naš hitan razgovor ličnim kritičkim stavom. „U ovoj

zemlji postoji sloboda veroispovesti.”

Vratio sam se do prozora u dnevnoj sobi i pogledao dole, na Parija. Više

nije pričao s mojom telefonskom sekretaricom. Stajao je s rukama u džepovima,

okrenut prema zgradi, tup kao Stazi agent.

Napravio sam termos kafe i par sendviča i povukao se u svoju radnu sobu

koja gleda na drugu ulicu. Sedeo sam i čitao, bolje reći, preturao po beleškama.

Sasvim rasturene koncentracije. Parijevo proganjanje pogoršalo je staro

nezadovoljstvo. Ponekad mi se vraća misao, posebno kad nisam srećan nekim

drugim povodom, da sve ideje koje koristim pripadaju drugim ljudima. Ja samo

slažem i prerađujem njihova istraživanja i predajem ih običnom čitaocu. Ljudi

kažu da imam dara da pojasnim stvari. U stanju sam da ispredem pristojnu priču

od posrtanja, vraćanja na početak i slučajnih uspeha koji stoje iza većine

naučnih proboja. Istina, neko mora da posreduje između istraživača i javnosti,

da pruži objašnjenja višeg stepena u koja se čovek u laboratoriji ne upušta, zato

što je prezauzet, ili zato što je previše oprezan. Takođe je tačno i da dobro

zarađujem, ljuljajući se na najvišem drveću science-fashion džungle kao pauk ili

majmun - dinosaurusi, crne rupe, kvantna čarolija, haos, energetski nizovi,

neuronauke, povratak Darvinu. Divno ilustrovane knjige u tvrdom povezu,

televizijske dokumentarne emisije proistekle iz knjiga, radio razgovori i

konferencije u najprijatnijim mestima na planeti.

U lošim trenucima vraća mi se misao da sam parazit i da se verovatno ne

bih tako osećao da nemam dobru diplomu iz fizike i doktorat iz kvantne

elektrodinamike. Trebalo je da i ostanem onde, da radim na svom malom

doprinosu planini ljudskog znanja. Međutim, kada sam napustio univerzitet,

uhvatio me je nemir posle sedam godina disciplinovanog studiranja. Mnogo

sam putovao, nemarno i predugo. Kada sam se konačno vratio u London, počeo

sam posao s jednim prijateljem. Hteli smo da plasiramo na tržište jedan izum, u

suštini vešto fazno usklađena elektronska kola, na kojem sam radio u slobodno

vreme tokom postdiplomskih studija. Taj sićušni deo trebalo je da poboljša rad

određenih mikroprocesora, i tada nam se činilo da će biti potreban svakom

kompjuteru na svetu. Jedna nemačka firma platila nam je karte prve klase za let

do Hanovera, i nekoliko dana smo mislili da ćemo postati milijarderi. Ali

proizvod nije mogao da se patentira. Ekipa iz jedne naučne stanice u okolini

Edinburga stigla je pre nas, s boljom elektronikom. Onda se kompjuterska

industrija okrenula u sasvim drugom pravcu. Naša firma nikad nije sklopila

nijedan posao, a ljudi iz Edinburga su sasvim propali. Kad sam se vratio

kvantnoj elektrodinamici, u mojoj biografiji je bila velika rupa, znanje iz

matematike je zarđalo, a sa blizu trideset izgledao sam prestar za tu veliku

takmičarsku igru.

Sve mi je bilo jasno na kraju poslednjeg intervjua po naglašenoj

ljubaznosti mog starog profesora koji me je ispratio moja akademska karijera

pretrpela je brodolom. Išao sam niz Egzibišn Roud po kiši i pitao se šta da

radim. Kiša se pretvorila u pljusak dok sam prolazio pored Prirodnjačkog

muzeja. Sa još dvadesetak ljudi uleteo sam u muzej da se sklonim. Seo sam

pored modela diplodokusa u prirodnoj veličini i, dok sam se sušio, posmatrao

sam ljude oko sebe i osetio neobično zadovoljstvo. Često mi velike grupe

izazivaju čistu mržnju prema ljudskom rodu. Ovoga puta, međutim, u ljudima

sam prepoznao znatiželju i divljenje koje ih oplemenjuje. Svi koji su ušli, bez

obzira na starost, imali su potrebu da priđu i dive se toj veličanstvenoj životinji.

Slušao sam razgovore i, osim oduševljenja, zanimalo me je i opšte neznanje.

Čuo sam kako jedan desetogodišnjak pita troje odraslih s kojima je došao da li

bi ovakvo biće jurilo i jelo ljude. Iz spremno datih odgovora bilo je jasno da je

kod odraslih vremenska skala evolucije krajnje poremećena.

I dok sam tako sedeo, počeo sam da razmišljam o nekoliko raznorodnih

stvari koje sam znao o dinosaurusima. Setio sam se Darvinovog opisa u delu

Putovanje na brodu ’Bigl’ pronalaska velikih fosilnih kostiju u Južnoj Americi,

i kako je ključno za njegovu teoriju bilo pitanje starosti tih kostiju. Na njega su

veliki utisak ostavili dokazi koje je izneo geolog Čarls Lajel. Zemlja je bila

mnogo starija od četiri hiljade godina koje je crkva odredila. U naše vreme je

nadmetanje hladnokrvnih i toplokrvnih rešeno u prilog ovih drugih. Postoje

novi geološki dokazi o raznim kataklizmama koje su uzburkale život na zemlji.

Ogromni krater u Meksiku možda je nastao od meteora koji je okončao carstvo

dinosaurusa i tako dao priliku malim mišolikim bićima koja su se vrzmala oko

njihovih nogu da prošire svoj domen i omoguće sisarima - pa konačno i

primatima - da se razviju. Postojala je i zamamna ideja da dinosaurusi uopšte

nisu istrebljeni. Priklonili su se potrebama prirodnog okruženja i razvili se u

bezazlene ptice koje hranimo u svojim vrtovima.

Još pre nego što sam izašao iz muzeja, na poleđini pozivnog pisma za

intervju ispisao sam nacrt knjige. Tri meseca sam čitao, šest meseci pisao.

Sestra mog propalog ortaka bila je ilustrator i ljubazno se odrekla honorara.

Knjiga je izašla upravo u vreme kada nijedna knjiga o dinosaurusima nije mogla

da propadne, a moja je bila tako dobra da sam potpisao ugovor za crne rupe.

Počeo je moj radni vek, uspesi su se nizali, ali su se sve ostale mogućnosti u

nauci zatvarale. Bio sam novinar, komentator, nisam pripadao naučnim

redovima svoje struke. Nikad se neću vratiti na one dane, nesmotrene s današnje

tačke gledišta, kada sam se bavio izvornim istraživanjem za doktorat u oblasti

magnetnog polja elektrona, kada sam prisustvovao konferencijama o pitanju

beskonačnosti u renormalizabilnim teorijama - ne kao posmatrač, već kao

aktivan učesnik, istina, nižeg ranga. Sada me više nijedan naučnik, pa čak ni

laboratorijski tehničar ili vratar u koledžu, ne bi ozbiljno shvatio.

Danas mi se vratilo - u radnoj sobi s kafom i sendvičima, bez teksta o

osmehu, a s Parijem koji stražari na pločniku - to kako se desilo da na ovome

završim. Povremeno sam čuo zvuk uključivanja telefonske sekretarice. Otprilike

svakog sata sam odlazio u dnevnu sobu da proverim i stalno je bio tu, zurio u

ulaz, kao pas privezan ispred radnje. Samo jednom sam ga video kako mi

telefonira, inače je stajao mirno, malo razdvojenih stopala, ruku zavučenih u

džepove, a izraz na njegovom licu, koliko sam mogao da vidim, odavao je

koncentraciju i, možda, neizbežnu sreću.

Kada sam pogledao u pet sati, nije ga bilo. Ostao sam pored prozora neko

vreme, zamišljajući da u ispražnjenom prostoru vidim njegovu siluetu, stub

odsustva koji sija u sumraku kasnog popodneva. Onda sam otišao do telefona i

sekretarice koja je pokazivala trideset tri poruke. Uključio sam brzo

premotavanje i čuo Klarisin glas. Nadala se da sam u redu, vratiće se u šest, voli

me. Bile su tri poruke u vezi s poslom i dvadeset devet Parijevih. Dok sam

razmišljao o tom broju, traka je počela da se okreće. Pojačao sam ton. Zvučalo

je kao da zove iz taksija. „Džo. Sjajna ideja sa zavesama. Odmah sam shvatio?

Samo hoću da ponovim - i ja isto osećam. Zaista osećam.” Na tim poslednjim

rečima glas je postao viši od emocija.

Zavese? Vratio sam se u dnevnu sobu i pogledao. Visile su kao i uvek.

Nikad ih ne navlačimo. Povukao sam jednu, glupavo se nadajući da ću pronaći

rešenje.

Onda sam ponovo seo u svoju radnu sobu, ali nisam radio, samo sam

razmišljao i čekao Klarisu, i opet su mi se misli vratile na to kako sam postao

ovo što sam, kako je moglo da bude drugačije i smejurija - kako bih mogao da

se vratim svom izvornom istraživanju i postignem nešto važno pre nego što

napunim pedesetu.

9.

Klarisin povratak bi imao više smisla ukoliko bih ga ispričao s njenog

stanovišta. Odnosno bar s onog stanovišta koje sam naknadno razabrao. Penje

se uz stepenice noseći pet kilograma knjiga i papira u kožnoj torbi, koju je već

pronela osam stotina metara dugačkim putem od stanice podzemne železnice.

Za njom je loš dan. Prvo joj se javila studentkinja s kojom je juče imala

sastanak kao mentor, sirova cura iz Lankastera, i plačnim glasom nesuvislo

vikala na nju. Pošto ju je Klarisa umirila, devojka je izašla s optužbom da joj

postavlja nemoguće zadatke, da je tera da u istraživanju luta ćorsokakom.

Seminar o poeziji romantizma nije bio dobar zbog toga što dva studenta nisu

pripremila zadatu obradu teme, a ostali nisu ništa pročitali u međuvremenu.

Krajem jutra je otkrila da joj nema agende sa dogovorenim sastancima. Tokom

pauze za ručak jedna koleginica se sve vreme žalila da joj je muž suviše nežan u

krevetu, da mu nedostaje neophodna seksualna agresivnost kojom bi je savladao

i doveo do orgazma, a ona zna da ga zaslužuje. Tri sata tokom poslepodneva

Klarisa je provela na sastanku jednog univerzitetskog odbora i shvatila da su je

vešto naveli da glasa za najmanje zlo - sedam odsto smanjenja budžeta njene

katedre. Odatle je otišla pravo na razgovor o uspešnosti i delotvornosti rada koji

je vodilo rukovodstvo univerziteta, gde su je opomenuli jer i dalje uporno kasni

s popunjavanjem obrasca o kvoti i rasporedu radnih zadataka i da, osim toga,

odnos udela predavanja, istraživanja i administrativnih zadataka u njenom

slučaju pokazuje neravnomernu raspodelu.

Dok vuče torbu uz stepenice, oseća da joj je napornije nego inače i čini

joj se da će možda dobiti kijavicu. Ima neprijatan osećaj u korenu nosa i oči je

peku. Bol u krstima se širi, što je pouzdan znak da ima virusnu infekciju.

Najgore od svega je što se ponovo setila nesreće s balonom. Nijednog trenutka

je nije sasvim potisnula iz sećanja, ali ju je tokom dana uglavnom držala na

odstojanju, kao priču u zasebnom pregratku. Sad se otrgla, tu je u njoj. Kao

miris na vrhu prstiju. Slika Logana kako pušta uže bila joj je pred očima još od

kraja poslepodneva. Uz sliku je išlo osećanje stravične bespomoćnosti, i ono je

izgleda stvorilo fizičke simptome prehlade ili gripa. Mislila je da više ne vredi

prepričavati događaj prijateljima jer je po svom shvatanju stigla do srži

bezosećajnosti. Dok se penje poslednjim stepenicima primećuje da joj se bol

seli u kolena. Možda se to događa kad vučeš knjige uz stepenice, a više nemaš

dvadeset godina? Dok stavlja ključ u ulazna vrata, raspoloženje počinje polako

da joj se vraća jer se setila da će Džo biti kod kuće i da je uvek lepo pazi kada

joj je to potrebno.

Ulazi u hodnik i on je čeka na vratima svoje radne sobe. Izgleda nekako

divlje, što dugo nije videla. Taj njegov izgled povezuje sa preterano

ambicioznim zadacima, uzrujanim i obično glupim planovima koji ponekad

spopadnu mirnog i organizovanog čoveka u koga je zaljubljena. On joj prilazi i

počinje da govori još pre nego što je sasvim otvorila vrata. Bez poljupca i

pozdrava, govori o uznemiravanju i maloumnosti iza čega kao da stoji neka

optužba, možda i bes protiv nje, jer ona uopšte nije u pravu, kaže on, ali sada će

joj izneti dokaze. Pre nego što je uspela da ga pita o čemu govori, u stvari, pre

nego što je spustila torbu, on je prešao na novu temu, priča o razgovoru koji je

upravo završio sa svojim prijateljem sa Odeljenja za fiziku čestica u ulici

Gloster, i kako mu se čini da će mu taj prijatelj srediti susret s profesorom. A

Klarisa samo hoće da kaže: Gde je moj poljubac? Zagrli me! Pazi na mene!

Džo, međutim, srlja kao da godinu dana nije video ljudsko biće.

Na trenutak niti čuje niti vidi, pa Klarisa podiže obe ruke dlanova

okrenutih napolje, kao da se predaje i kaže: „Odlično, Džo. Idem u kadu.” On se

ni tada ne zaustavlja, a verovatno nije ni čuo njene reči. Kad pođe prema

spavaćoj sobi, on ide za njom i prati je, govoreći na hiljadu načina da mora da

se vrati nauci. Čula je to i ranije. U stvari, poslednji put pre dve godine kada je

prošao kroz pravu krizu; na kraju je zaključio da se miri sa životom, koji i nije

tako loš - i to je trebalo da bude kraj priče. Sada podiže glas da bi nadjačao buku

slavina, vratio se na priču o uznemiravanju, ona čuje ime Pari i seti ga se. O, da,

to. Čini joj se da razume Parija. Usamljen, neprilagođen čovek, zaluđeni vemik

koga verovatno izdržavaju roditelji, žudi da se poveže s nekim, bilo kim, čak i

Džoom.

Džo stoji u ragastovu kupatilskih vrata kao novootkriveni majmun koji

priča bez prestanka. Priča, ali gotovo bez samosvesti. Provlači se pored njega da

bi se vratila u spavaću sobu. Volela bi da mu kaže da joj donese čašu belog

vina, ali pomisli da će on verovatno i sebi nasuti vina i sedeti s njom dok se

kupa, a ona u tom času želi samo da bude sama, ako on neće da se brine o njoj.

Seda na ivicu kreveta da bi odšnirala čizme. Ako je stvarno bolesna, onda bi

mogla i da mu to kaže. Izgleda da je granični slučaj, možda je samo umorna,

poremećena nedeljnim događajem, jer inače nikad ne pravi nepotrebnu gužvu,

pa zato sada samo podiže nogu a Džo se spušta na koleno da bi joj pomogao da

skine čizmu - i sve vreme ne prestaje da govori. Hoće da se vrati teorijskoj

fizici, hoće podršku katedre, spreman je da predaje šta god mu ponude, ima

ideje o virtuelnom fotonu.

Ona stoji u čarapama i otkopčava bluzu. Otkrivanje i osećaj tabana na

debelom tepihu kroz svilu pomalo je uzbuđuje i priseća se prethodne noći i noći

pre toga, one tuge i talasanja osećanja i seksa, priseća se i da vole jedno drugo,

ali su sada u različitim mentalnim vasionama i imaju sasvim različite potrebe.

Eto, to je sve. Promeniće se, i zbog toga ne treba izvlačiti značajne zaključke,

što joj nameće trenutno raspoloženje. Skida bluzu, stavlja prste na kopču

brushaltera, pa se predomisli. Bolje se oseća, ali ne sasvim dobro, pa neće da

pošalje pogrešan signal Džou, pod pretpostavkom da ga on primeti. Kad bi pola

sata mogla sama da bude u kadi, posle bi mogla da ga sasluša, a i on bi slušao

nju. Pričanje i slušanje koje bi trebalo da bude dobro za bračne parove. Prelazi

preko sobe da obesi suknju, onda seda na krevet da skine čarape i dok s pola

pažnje sluša Džoa, razmišlja o Džesiki Mario, ženi koja joj se za ručkom žalila

na muža: previše nežan, preterano blag u seksu. Koga stekneš i kako se to sklopi

- toliko je u tome slučajnosti, toliko razgranatih posledica tvog nesvesnog izbora

partnera, da niko, nikakvom velikom pričom, ne može to da raspetlja ako se

veza ne posreći.

Džo joj govori da više nije važno što je njegovo znanje matematike

uveliko zaostalo jer savremeni računarski programi mogu sve da reše. Klarisa je

videla Džoa na delu i zna da teorijskom fizičaru, kao i pesniku, pored talenta i

dobre ideje treba samo list papira i naoštrena olovka - ili moćan kompjuter. Da

hoće, mogao bi odmah da se vrati u svoju radnu sobu i „nazad u nauku”.

Katedra, profesori, kolege i radni prostor koji tvrdi da mu je potreban, sasvim su

zanemarljivi, ali ga oni štite od neuspeha jer ga nikad neće pustiti da uđe. (Njoj

lično je muka od univerzitetskih katedri.) Preko donjeg veša oblači kućnu

haljinu. Vratio se toj mahnitoj ambiciji zato što je uznemiren - i njega je na

razne načine pogodila nedelja. Nevolja s Džoovim preciznim i obazrivim umom

je u tome što ne vodi računa o sopstvenom osećajnom polju. Kao da nije svestan

da su njegovi argumenti samo bulažnjenje, da je u pitanju zabluda koja ima svoj

uzrok. Prema tome, ranjiv je, ali ona još ne može da ga zaštiti. I on je, kao ona,

stigao do srži Loganove tragedije, ali je dotle stigao nesvesno. I dok ona želi da

mirno leži u sapunjavoj vodi, on hoće da promeni svoju sudbinu.

Kad se vratila u kupatilo, pomešala je hladnu i vrelu vodu drškom četke,

dodala borovo ulje i lila kristale, a zatim, naknadno, božični poklon svog

kumčeta, miris koji su koristili stari Egipćani - bar sudeći po etiketi - i koji je

poznat po tome što korisniku može da podari mudrost i unutrašnji mir. Izručila

je celu flašicu. Džo je spustio dasku na klozetskoj šolji i seo. Njihova veza je

takva da u njoj svako može, bez posledica, da izrazi želju da bude sam, ali je

njegova napetost sprečava. Posebno u času kad opet priča o Pariju. Dok se

smešta u zelenu vodu, Klarisa je usredsređena na ono što Džo govori. Policija?

Zvao si policiju? Trideset tri poruke na telefonu? Ali, videla je kad je ušla da

stoji nula. On ih je izbrisao, kaže, i Klarisa se uspravlja u vodi da ga pogleda i

on joj uzvraća pogled. Otac joj je umro od Alchajmerove bolesti kad je imala

dvanaest godina. Uvek je strepela da će živeti s nekim ko će da poludi. Zato je

izabrala razumnog Džoa.

Zbog nečega u tom pogledu, ili njenog neočekivanog ispravljanja leđa, ili

zbog zapanjenosti od koje joj se spustila vilica, Džo je počeo da zamuckuje,

sapleo se o jednu reč - „femonen” - onda je nakratko zaćutao, pa zatim

progovorio tišim glasom. „Šta je bilo?”

Ona ne spušta pogled s njega i kaže: „Govoriš mi bez prestanka od kako

sam stigla. Uspori malo, Džo. Udahni duboko nekoliko puta.”

Dirnuta je njegovom spremnošću da uradi ono što je rekla.

„Kako se osećaš?”

Zureći u pod ispred sebe, stavio je ruke na kolena i glasno uzdiše na

kraju. „Uznemireno.”

Ona čeka da Džo nastavi, a on čeka na nju. Oboje čuju neujednačeno

pucketanje cevi s toplom vodom dok se skuplja iza kade. Ona kaže: „Znam da

sam ovo i ranije rekla, pa nemoj da se ljutiš. Zar ne misliš da malo preteruješ s

tim Parijem. Možda on i nije tako veliki problem. Mislim, pozovi ga na šolju

čaja i verovatno ti više neće dosađivati. Nije on uzrok tvoje uznemirenosti, već

simptom.” Govoreći to, misli na trideset izbrisanih poruka. Možda Pari,

odnosno onaj Pari iz Džoove priče, i ne postoji. Stresa se i spušta u vodu ne

skidajući pogled s njega.

On kao da pažljivo razmišlja o onome što je rekla. „Simptom, ali čega

zapravo?”

U poslednjoj reči se krije hladno upozorenje i ona odgovara

neobaveznijim tonom. „О, ne znam. Možda stari žal za izvornim istraživanjem.”

Nada se da je samo to u pitanju.

Opet on brižljivo razmišlja. Kao da se najednom umorio od odgovora na

njena pitanja. Liči na dete pred spavanje, tako slobodno sedi na klozetskoj šolji

dok je ona u kadi. Kaže: „Upravo je obrnuto. Zbog te smešne situacije koju ne

mogu da izmenim, osetio sam se bedno i onda počeo da razmišljam o svom

radu, o onome što bi trebalo da radim.”

„Zašto kažeš da ništa ne može da se uradi, mislim, oko tog tipa?”

„Rekao sam ti. Pošto sam razgovarao s njim, ostao je da stoji ispred

zgrade i nije se pomerio punih sedam sati. Ceo dan je telefonirao. Policija kaže

da to nije njihova nadležnost. Pa, šta onda hoćeš da učinim?”

Klarisa oseća hladnoću oko srca, kao i uvek kada je njegov bes usmeren

na nju. Međutim, u isto vreme je svesna da je uradila upravo ono što nije želela.

Dopustila je da je Džo uvuče u sopstveno stanje duha, u svoje probleme, svoje

dileme, svoje potrebe. Bila je bespomoćna dok se nisu probudili zaštitni nagoni.

Brižljivim pitanjima htela je da mu pomogne, a za nagradu dobija njegovu

agresiju, dok su njene potrebe zanemarene. Bila je spremna da se pobrine za

sebe pod uslovom da on nije spreman na to, ali joj je čak i to utočište uskraćeno.

Govori brzo, njegovo pitanje sklanja svojim. „Zašto si izbrisao poruke s trake?”

To ga zbunjuje. „Šta govoriš?”

„Jednostavno pitanje. Tih trideset рошkа bile bi dokaz uznemiravanja

koji bi predao policiji.”

„Policija nije...”

„U redu. Ja sam mogla da ih preslušam. Bile bi dokaz za mene.” Ustaje u

kadi i brzim pokretom dohvati peškir da se pokrije. Zavrti joj se u glavi od te

brze kretnje. Možda joj srce stvarno nije dobro.

I Džo je ustao. „I mislio sam da ćemo stići do ovoga. Ne veruješ mi.”

„Ne znam šta da mislim.” Neobično žustro se trlja peškirom. „Znam samo

da sam posle jednog užasnog dana uletela u isto tako strašan tvoj dan.”

„Užasan dan. Misliš da se radi samo o užasnom danu?”

Oboje su ponovo u spavaćoj sobi. Ona se pita da nije preterala. Ali, eto,

pre vremena je izašla iz kade, traži veš, a bol u leđima i dalje se širi. Retko se

svađaju, Klarisa i Džo. Ona nema dara za raspravu. Nikad nije bila spremna da

prihvati pravila borbe koja dopuštaju ili pak zahtevaju da govoriš stvari koje ne

misliš, koje su možda iskrivljena istina, ili čak uopšte nisu istinite. Oseća da je

svaka neprijatnost koju izgovori sve više udaljava ne samo od Džoove ljubavi,

već od sve ljubavi koju je do sada iskusila, pa strepi da je na površinu isplivala

neka pohranjena zloća koja je njen pravi lik.

Džo ima drugu vrstu problema. Njegova osećanja se sporo pretvaraju u

gnev, pa čak i kada se to dogodi, zbog svoje pogrešne inteligencije, zaboravlja

šta treba da kaže i ne može da osvoji poene. Ne može ni da se oduči od navike

da na optužbu odgovori razumno i razložno, umesto da odmah ubaci svoju

optužbu. Lako ga je nadigrati iznenadnom nebitnom opaskom. Uzrujanost mu

ne dozvoljava da shvati za šta se zalaže i tek kasnije, kada se smiri, misli mu se

razviju u razgovetnu odbranu. Osim toga, posebno je teško biti oštar prema

Klarisi jer je lako ranjiva. Gnevne reči odmah ostave trag bola na njenom licu.

Ali sada im izgleda da igraju igru koju ne mogu da zaustave, a strašna

sloboda lebdi u vazduhu. „Taj čovek je smešan”, Džo nastavlja. „Naprosto se

fiksirao.” Klarisa hoće da progovori, ali je on pokretom ruke zaustavlja. „Ne

mogu da ti dokažem da to treba ozbiljno shvatiti. Brine te samo to što ti ne

masiram prokleta stopala posle teškog dana.” Pomen nedavno doživljene

polučasovne nežnosti u istoj meri šokira i Džoa i Klarisu. Tada nije zamerao, u

stvari uživao je. Klarisa okreće glavu od njega, ali uspeva da kaže ono što je

namerila. „Veoma si napet od kada si ga upoznao. Izgleda kao da si ga sam

izmislio.”

„Tako je! Shvatam. Sam sam to sebi smestio. Sam sam skrojio sopstvenu

sudbinu, to je moja karma. Mislio sam da si čak i ti iznad tog nju ejdž

bulažnjenja.”

To „čak” stiže niotkuda, kao ritmična popuna, nesmotreni pojačavač.

Klarisa nikad nije pokazala ni najmanju zainteresovanost za nju ejdž. Gleda ga,

zbunjena. Uvreda ju je oslobodila. „Treba da se upitaš u kojem smeru deluje ta

fiksacija.” Džou ta primedba da je možda on opsednut Parijem izgleda tako

čudovišno da ne može ništa drugo da odgovori osim „Bože!” Nemotivisana

energija tera ga ode do prozora. Nikog nema napolju. S toliko gneva u vazduhu,

Klarisa se oseća ranjivo tako napola obučena, pa koristi promenu položaja koji

je njena primedba izazvala i grabi suknju s vešalice. Dve vešalice padaju na

pod, ali ona ih ne podiže, što bi inače uradila.

Džo duboko udahne, okreće se od prozora da bi izdahnuo. Namerno

pokazuje kako se smiruje, kako će ponovo da počne od razumne premise, kako

je razuman čovek koji neće dopustiti da ga neko otera u krajnost. Govori

mirnim, zadihanim glasom, preterano sporo. Gde li naučimo te trikove? Jesu li

upisani u nas kao i ostali osećajni repertoar? Kaže: „Slušaj, postoji problem,

tamo napolju” - pokazuje na prozor - „i od tebe sam želeo samo podršku i

pomoć.”

Ali Klarisa se ne da urazumiti. Promukli glas, prošlo vreme glagola

„želeti”, govore joj o samosažaljenju i ljute je. Nema potrebe da mu kaže da je

uvek imao njenu podršku i pomoć. Umesto toga, prilazi mu iz novog pravca,

izmišlja nepravdu i opoziva je istim misaonim činom. „Prvi put kad se javio

telefonom i rekao ti da te voli, priznao si da si me slagao.”

Džo je toliko iznenađen da samo zuri u nju i, dok mu se usta muče da

izgovore reč, Klarisa, neiskusna u ovoj vrsti bitke, oseća bilo trijumfa koji se

lako može pročitati kao osveta. U tom času iskreno misli da je prevarena, pa

prema tome i ovlašćena da doda: „Šta onda treba da mislim? Reci mi. Onda

ćemo videti kakva ti vrsta podrške i pomoći treba.” Dok to govori, uvlači noge u

papuče. Džou se polako vraća glas. Toliko je istovremenih sukobljenih misli da

mu je svest zamagljena. „Čekaj. Da li zaista misliš...”

Svesna da njene primedbe neće izdržati raspravu, Klarisa izlazi iz sobe

dok je još u prednosti, odlazi dok je još divno biti povređen. „Jebi se, onda”,

viče Džo prema njenim leđima. Oseća da bi mogao da podigne stolicu ispred

toaletnog stola i da je baci kroz prozor. Trebalo je on da izađe. Posle kratkog

oklevanja, požuri iz sobe, prođe pored Klarise u hodniku, zgrabi kaput s kuke i

izlazi, zalupivši vrata za sobom, zadovoljan što je ona dovoljno blizu da čuje

tresak.

Na izlasku iz zgrade, čudi se kako je mračno. I kiša pada. Skupi kaput i

zategne pojas, a kad ugleda Parija kako ga čeka na kraju popločane staze, čak i

ne zastane.

10.

Učinilo mi se da se kiša pojačala u trenutku kad sam izašao iz zgrade, ali nisam

hteo da se vraćam po šešir ili kišobran. Nisam obratio pažnju na Parija i krenuo

sam tako žestokim tempom da je on, kada sam se na uglu okrenuo, bio pedeset

metara iza mene. Kosa mi je bila skroz mokra i voda je već počela da mi ulazi u

desnu cipelu jer je đon odavno bio bušan. U meni je gnev dostigao hladno

usijanje, i na neki detinjast način, nije bio usmeren. Pari je, naravno, bio kriv što

se uvukao između Klarise i mene, ali sam bio besan na oboje - on je bio ta

nevolja protiv koje mi ona nije dala podršku - i ne samo na njih, već na sve i

svakoga, posebno na tu kišu koja je sipila i na činjenicu da nemam pojma kuda

sam se uputio.

Postojalo je još nešto, kao koža, neka meka ljuštura oko jezgra mog

gneva, koja ga je omeđavala i činila još dramatičnijim. Komadić sećanja,

žvrljotina, slabašna veza s korenom u nekom zaboravljenom štivu, nebitna za

moje tadašnje namere, ali pohranjena u meni kao trajni delić dečjeg sna. Sada je

i to bitno, pomislio sam. Moglo bi mi pomoći. Ključna reč je bila „zavesa”, koju

sam video ispisanu sopstvenim rukopisom, i kao što se kiša na mojim

trepavicama delila i prelamala ulična svetla, tako se i ta reč naizgled cepala,

vučena na razne strane asocijacijama koje su upravo sišle s ekrana sećanja.

Video sam veličanstvenu kuću u daljini, na nejasnoj crno-beloj ilustraciji u

nekim starim novinama, visoku ogradu i možda neko vojno lice, čuvara ili

stražara. Međutim, ako je to bila kuća u kojoj je visila ta značajna zavesa, ništa

mi nije značila.

Išao sam dalje, pored stvarnih kuća, velikih osvetljenih vila, uzdignutih

iznad visokih ulaznih kapija s interfonom, iza kojih sam video nehajno

parkirana kola. Bio sam u takvom raspoloženju da sam mogao svesno i sa

zadovoljstvom da zaboravim na naš stan vredan pola miliona funti i uživam u

maštanju da sam siromašak koji po kiši juri pored bogataških kuća. Neki su

imali sreće u svemu, ja sam propustio ono malo prilika koje su mi se ukazale,

bio sam ništavilo i niko za mene nije mario. Od rane mladosti nisam pravio

takve varke sa sopstvenim osećanjima, i kada sam otkrio da i dalje to mogu da

radim, radovao sam se kao da sam olimpijski pobednik. Kada sam ponovo

potražio „zavesu”, nije bilo nijedne asocijacije, ni senke. Usporio sam i

pomislio kako je mozak tako fina, filigranska stvar da čak nije u stanju ni da

odglumi promenu u svom osećajnom stanju, a da ne poremeti okolnosti miliona

drugih nezapaženih kola.

Shvatio sam da mi se moj mučitelj približava i pre nego što je napola

jodlujući uzviknuo moje ime. Onda me je ponovo pozvao. „Džo! Džo!”

Primetio sam da jeca. „Ti si kriv. Ti si sve započeo, ti si hteo da se ovo dogodi.

Poigravaš se sa mnom, stalno, a praviš se...” Nije mogao da završi. Ponovo sam

požurio i gotovo sam trčao kad sam prešao sledeću ulicu. Njegov plač je

jenjavao sa svakim batom koraka. Bio sam zgrožen i uplašen. Okrenuo sam se

kad sam stigao na drugu stranu. Pošao je za mnom i stajao je na sredini ulice

čekajući prekid u saobraćaju. Mogao je i da padne pod točkove kola u prolazu,

što sam i želeo, a želja je bila hladna i jaka, ali nisam se iznenadio, niti zastideo.

Kada je ugledao moje lice koje se najzad okrenulo ka njemu, počeo je da

izvikuje niz pitanja. „Kada ćeš me ostaviti na miru? Uhvatio si me. Ništa ne

mogu da uradim. Zašto ne priznaš šta radiš? Zašto se i dalje praviš da ne znaš o

čemu govorim? I signali, Džo. Zašto ih i dalje šalješ?”

I dalje je stajao na sredini puta, a saobraćaj je u nepravilnim intervalima

poništavao i njega i njegove reči. Podigao je glas do tako škripavog vriska da

sam ga gledao kao prikovan. Trebalo je da trčim dalje, bio je to najbolji trenutak

da se izgubim. Međutim, njegov bes me je prisiljavao da ga posmatram,

zapanjen, mada nisam gubio nadu u spasonosnu mogućnost da će ga zgnječiti

neki autobus, dok stoji tamo, osam metara daleko od mene, i preklinje me i

proklinje.

Reči je izgovarao vrišteći, stalno dižući ton, kao da je neka izgubljena

ptica u zoološkom vrtu progovorila gotovo ljudskim glasom. „Šta hoćeš? Voliš

me, a hoćeš da me uništiš. Praviš se kao da se to ne dešava. Kao da se ništa ne

dešava! Jebi se! Poigravaš se... mučiš me... šalješ mi te jebene sitne tajne

signale da me privučeš. Znam šta hoćeš, jebi se! Jebi se! Misliš da ne znam?

Hoćeš da me odvojiš od...” Zaglušio ga je kamion velik kao kuća, misliš da

možeš da me odvojiš od njega. Na kraju ćeš mi prići. Na kraju. I njemu ćeš prići

jer ćeš morati. Jebi se, molićeš za milost, puzićeš na stomaku...”

Onda su ga savladali jecaji. Pošao je prema meni, ali su ga kola koja su

jurila sredinom puta naterala da se vrati, besnom sirenom čiji se zvuk menjao po

Dopleru i razlagao Parijev žalosni glas. Dok je vikao, u jedan mah sam se

gotovo sažalio na njega, uprkos odbojnosti i odvratnosti koju sam osećao.

Možda sažaljenje nije prava reč. Gledajući ga tako zaglavljenog kako mahnita,

osetio sam olakšanje što nisam na njegovom mestu, kao kada vidim nekog

pijanca ili šizofrenika kako reguliše saobraćaj. Pomislio sam i da je njegovo

stanje tako neobično, njegovo poimanje realnosti tako poremećeno da mi ne

može naneti zlo. Neko je trebalo da mu pomogne, ali ne ja. Sve je to teklo

uporedo s apstraktnom žudnjom da tu napast vidim bezgrešno poništenu na

asfaltu.

Onda je potekla treća struja misli i osećanja dok sam ga slušao.

Podstaknuta rečju koju je dva puta upotrebio: signal. Oba puta se zbog toga

pomerila i naglo povukla zavesa koja me je mučila ranije, i te dve reči su se

spojile i omrestile elementarnu sintaksu: zavesa kao signal. Bio sam bliže nego

ranije. Skoro sam je video. Veličanstvena kuća, čuvena stambena zgrada u

Londonu, zavese na njenim prozorima korišćene za poruke...

Borba s tim tananim asocijacijama pred očima mi je stvorila zavese u

mojoj radnoj sobi, zatim i samu radnu sobu. Ne njenu udobnost niti žar svetla

ispod abažura od pergamenta, niti sjaj crvene i plave boje na „buhara” tepisima,

niti podvodne tonove na mom lažnom Šagalu (Le Poete Allonge, 1915), već

onih tridesetak metara registratora koji su popunili pet polica, ceo jedan zid,

crne kutije s etiketama prepune isečaka; a na drugoj strani, pored prozora

okrenutog ka jugu, mali oblakoder od hard-drajva sa tri gigabajta podataka,

spremnih da mi pomognu da izgradim most između te palate i ovih reči.

Setio sam se Klarise s iznenadnom navalom vesele ljubavi, i učinilo mi se

da ćemo se lako izmiriti - ne zato što sam se loše poneo ili nisam bio u pravu,

već zato što sam tako očigledno, neporecivo bio u pravu, a ona je naprosto

stekla pogrešan utisak. Moram što pre da se vratim.

Kiša je i dalje padala, ali nije pljuštala. Svetla na semaforu trista metara

dalje od mene već su se promenila i po rasporedu nailazećeg saobraćaja shvatio

sam da Pari samo što nije prešao ulicu. Ostavio sam ga tamo gde se zatekao, s

rukama preko lica, u suzama. Verovatno nije video kada sam skrenuo i lakim

trkom pošao uskom stambenom ulicom. Čak i ako nađe snage u tom svom očaju

da pođe za mnom istom brzinom, mogao bih da ubrzam oko bloka zgrada i da

mu za minut pobegnem.

11.

Dragi Džo, osećam kako sreća struji kroz mene kao električna struja. Zatvorim

oči i vidim te kako stojiš na kiši, kao sinoć, s druge strane puta, a između nas

pruža se neizgovorena ljubav kao zategnut čelični kabl. Zatvorim oči i naglas

zahvalim Bogu što postojiš, što je i meni dozvolio da postojim u isto vreme i na

istom mestu, i što je dozvolio da se obojica nađemo u ovoj neobičnoj

pustolovini. Zahvaljujem mu na svakoj najmanjoj stvari koja je u vezi sa nama

dvojicom. Jutros sam se probudio, a na zidu pored mene bio je savršen krug

sunčeve svetlosti, i zahvalio sam mu što ta ista sunčeva svetlost obasjava i tebe!

Kao što je sinoć kiša natopila i mene i tebe i tako nas povezala. Hvalim Boga

što me je poslao tebi. Znam da su pred nama teškoće i bol, ali je put kojim nas

On šalje namerno težak. To je njegova namera! To nas iskušava i snaži, i najzad

će nas dovesti do još veće radosti.

Znam, dugujem ti izvinjenje - reč je premala. Stojim pred tobom nag,

nezaštićen, zavisim od tebe, tvoje milosti, i molim da mi oprostiš. Od samog

početka si prepoznao našu ljubav. Prepoznao si je u pogledu koji smo izmenili

na brdu posle njegovog pada, svu silinu i moć i blagoslov ljubavi, a ja sam bio

tup i glup, odbijao ljubav nastojeći da se zaštitim od nje, pokušavao da se

pravim kao da se to ne događa, da se to ne može dogoditi na ovaj način,

prenebregao sam ono što si mi poručivao očima i svakim svojim gestom. Mislio

sam da je dovoljno da pođem za tobom niz brdo i predložim da se zajedno

pomolimo. Imao si pravo što si se naljutio zato što ne vidim ono što si ti odavno

video. Bilo je tako očigledno, ono što se dogodilo. Zašto sam odbio da

prihvatim? Verovatno si mislio da sam tako neosetljiv, takav moron. S pravom

si se okrenuo i otišao. Pa čak i sada, kad se setim trenutka kad si ponovo pošao

uzbrdo, kad se setim tvojih opuštenih ramena, tvog teškog koračanja odbijenog

čoveka, naglas zakukam zbog svog ponašanja. Džo. U ime Boga, molim te,

oprosti mi.

Sada bar znaš da sam konačno uvideo ono što si ti video ranije. A ti, sapet

svojim prilikama i svojom osetljivosti prema Klarisinim osećajima, prihvatio si

me tako da nametljive oči i uši ne primete, na način koji samo ja mogu da

razumem. Znao si da ću na kraju doći do tebe. Zato sam ti telefonirao kasnije te

noći, čim sam shvatio šta si mi očima poručio. Kad si podigao slušalicu, čuo

sam olakšanje u tvom glasu. Prihvatio si moju poruku u tišini, ali znaj da sam

razumeo tvoju zahvalnost. Posle sam plakao od radosti, i slutio sam da i ti

plačeš. Život konačno može da počne. Konačno se isplatilo čekanje,

usamljenost i molitve, kleknuo sam i zahvalio se, mnogo puta sve dok nije

svanulo. Da li si spavao te noći? Verujem da nisi. Ležao si u mraku i slušao

kako Klarisa diše, pitajući su kuda nas sve ovo vodi.

Džo, sada si zaista nešto pokrenuo!

Ima toliko stvari koje treba da ispričamo, ima toliko da se nadoknadi.

Istraživanja su počela na dnu okeana, ali je površina i dalje nedirnuta. Hoću da

kažem da si spoznao moju dušu (sasvim sam siguran) i znaš kako da prodreš još

dublje, ali ne znaš ništa o običnim pojedinostima iz mog života - kako živim,

gde živim, moju prošlost, moju priču. Znam, sve je to samo spoljni omotač, ali

naša ljubav treba sve da obuhvati. Ja već dosta znam o tvom životu. Postavio

sam to sebi kao zadatak, kao misiju. Uvukao si me u svoj svakodnevni život i

tražio od mene da ga shvatim. U stvari, ništa ne mogu da ti odbijem. Ako mi

ikad budu postavljali ispitna pitanja o tebi, biću najbolji, nijedan odgovor neće

biti netačan. Bićeš tako ponosan na mene!

Dakle, moj spoljni omotač. Znam da ćeš jednog dana doći. Kuća je divna,

povučena od puta koji na tom mestu skreće, u ulici Frognal Lejn; oko nje su

travnjaci, a u središtu je malo unutrašnje dvorište koje niko ne može da vidi, čak

i kada prođe kroz ulaznu kapiju (osim poštara, retko ko prolazi) i priđe vratima

kuće. Minijaturna verzija neke veličanstvene francuske palate. Ima čak i

izbledele zelene žaluzine i vetrokaz u obliku petla na krovu. Pripadala je mojoj

majci, koja je umrla od raka pre četiri godine. Ona ju je nasledila od sestre, koja

ju je, opet, dobila u razvodnoj nagodbi nekoliko dana pre nego što je poginula u

saobraćajnoj nesreći. Sve ti ovo pričam da ne bi stekao pogrešan utisak o mojoj

porodici. Tetka je bila u užasnom braku s nekim prevarantom koji se obogatio

na nekretninama, ali ostatak porodice preživljavao je baveći se običnim

poslovima. Otac mi je umro kad sam imao osam godina. Imam stariju sestru u

Australiji, ali nismo uspeli da je pronađemo kada je majka umrla i iz nekog

razloga nije pomenuta u oporuci. Imam i nekoliko rođaka koje uopšte ne viđam

i, koliko znam, jedini sam u porodici produžio školovanje posle šesnaeste

godine. Eto, to sam ja, kralj u sopstvenom dvorcu koji mi je Bog podario s

razlogom samo njemu znanom.

Svuda oko sebe osećam tvoje prisustvo. Mislim da ti se više neću javljati

telefonom. Nije zgodno, zbog Klarise, a kad ti pišem osećam da si mi još bliže.

Zamišljam te kako sediš pored mene, vidiš ono što i ja vidim. Sedim za malim

drvenim stolom na prepravljenom balkonu koji se nastavlja na radnu sobu i

gleda na unutrašnje dvorište. Kiša pada na dve trešnje u cvetu. Grana jednog

drveta raste kroz metalnu ogradu, pa sam dovoljno blizu da vidim kako voda

oblikuje ovalne kapi blago osenčene svetloružičastom bojom behara. Ljubav mi

je dala nove oči. Tako jasno vidim, toliko pojedinosti. Vlaknastu drvenu

površinu starih bandera, svaku vlat trave na mokrom travnjaku dole, majušne

golicave crne noge bubamare koja mi je pre jednog trena prešla preko šake. Sve

što vidim, želim da dodirnem i pomilujem. Najzad sam budan. Osećam da sam

živnuo, oživeo od ljubavi.

Dodir i mokra trava su me podsetili. Kada si sinoć izašao iz svoje kuće i

rukom prešao preko vrha živice - u prvi mah nisam razumeo. Odšetao sam niz

stazu, ispružio ruku i prstima protrljao lišće koje si dodirnuo. Osećao sam svaki

listić i zapanjio se kad sam shvatio da su ti listići drugačiji od onih koje nisi

dodirnuo. Po ivicama tog mokrog lišća bio je neki žar, nešto mi je peklo prste.

Onda sam shvatio. Ti si ih dodirnuo na određen način, po obrascu koji je

prenosio jednostavnu poruku. Zar si mogao da pomisliš da se neću setiti, Džo!

Tako jednostavno, tako mudro, tako puno ljubavi. Kako je divno na taj način

saznati za ljubav, preko kiše i lišća i kože, šara istkana povesmom Božjeg

putenog dela prerasta u vreli osećaj dodira. Mogao sam sat jedan da ostanem na

tom mestu u čudu, ali nisam hteo da zaostanem. Hteo sam da vidim kuda me

vodiš kroz kišu.

Samo, da se vratim na površinu okeana. U jednoj školi stranih jezika u

blizini Lester Skvera predavao sam engleski. Bilo je podnošljivo, ali se nisam

slagao s ostalim predavačima. Opšte odsustvo ozbiljnosti išlo mi je na živce.

Verovatno su me iza leđa ogovarali jer sam polagao mnogo na svoju veru - a to

više nije u modi! Čim sam došao do novca i kuće, prestao sam da radim i

preselio se ovamo. Shvatao sam to kao povlačenje - kao čekanje. Oduvek mi je

bilo jasno da sam ovo neverovatno divno mesto dobio s razlogom. Jedne

sedmice, otrcan jednosoban stan u ulici Arnos Grouv, već naredne dvorac na

Hempstedu i čitavo malo bogatstvo u banci. Mora da je postojao neki plan, i

moja dužnost, mislio sam (a vreme je pokazalo da sam u pravu) bila je da

budem miran i da osluškujem tišinu, i da budem spreman. Molio sam, meditirao

i ponekad odlazio u duge šetnje po poljima, i znao sam da će se pre ili kasnije

ukazati Njegova namera. Trebalo je samo da budem spreman, pripravan za prvi

znak. A onda sam ga promašio uprkos svim pripremama! Trebalo je da ga

prepoznam kad su nam se pogledi ukrstili, tamo gore na brdu. Tek kada sam se

vratio te večeri, vratio u ovu tišinu i usamljenost, tek onda sam shvatio i zato

sam ti telefonirao... Ali, sad se već vrtim ukrug!

Ova kuća te čeka, Džo. Biblioteka, bilijarska sala, dnevna soba s divnim

kaminom i ogromnim starim sofama. Imamo čak i mali bioskop (video-trake,

naravno), sobu za vežbanje i saunu. Ispred nas su prepreke, naravno. Planinski

venci! A najveći je tvoje odricanje Boga. Sve sam prozreo, znaš i sam. U stvari,

verovatno si hteo da tako bude. To je igra koju igraš sa mnom, delom

zavođenje, delom mučenje. Hoćeš da ispitaš granice moje vere. Da li te užasava

to što tako lako mogu da te prozrem? Nadam se da ti godi, kao što i meni godi

kada me vodiš svojim porukama, tim šiframa koje me u dušu pogađaju. Znam

da ćeš prići Bogu, kao što znam i da mi je zadatak da te dovedem ovamo, preko

ljubavi. Ili, drugim recima, preko lekovite moći ljubavi premostiću taj jaz prema

Bogu.

Džo, Džo, Džo... priznaću, na pet listova sam ispisao tvoje ime. Možeš da

mi se smeješ - ali ne previše. Možeš i da budeš surov prema meni - ali da ne

preteraš. Iza tih igara koje igramo nalazi se cilj koji ni ti ni ja ne treba da

dovodimo u pitanje. Sve što zajedno uradimo, sve što jesmo, u Božjim je

rukama i naša ljubav svoje postojanje, oblik i značenje crpe iz Njegove ljubavi.

Ima toliko da se priča.

Toliko sitnih pojedinosti. Još treba da razgovaramo i o Klarisi. Mislim da

je u redu da ti to vodiš i da mi kažeš šta bi bilo najbolje. Hoćeš li da ja

razgovaram s njom? Vrlo rado. Mislim, ne radujem se, već sam spreman. Da li

da sve troje sednemo i zajedno porazgovaramo? Ubeđen sam da postoji način

koji neće biti tako bolan za nju. Ali to treba da bude u tvojim rukama i čekam da

mi javiš šta si odlučio. Dok pišem osećam tvoje prisustvo, tik uz moj desni

lakat. Kiša je prestala, ptice su nastavile sa svojom pesmom i vazduh je još

blistaviji. Završavanje ovog pisma podseća na rastanak. Uvek mi se čini da te

izneveravam kada odlazim od tebe. Nikad neću zaboraviti onaj trenutak u

podnožju brda i kako si se okrenuo od mene, odbačen i zapanjen mojim

odbijanjem da u tom času prepoznam našu ljubav. Nikad neću prestati da se

izvinjavam. Izvini, Džo, hoćeš li mi ikad oprostiti?

Džed

12.

I dalje sam imao osećaj da nisam uspeo u nauci, da sam parazit, marginalac. Taj

me osećaj nikad nije sasvim napustio. Nekadašnji nemir verovatno je osvežio

Loganov pad, ili situacija s Parijem, ili možda sitna pukotina udaljavanja koja se

pojavila između Klarise i mene. Sedenje u radnoj sobi i napeto razmišljanje

očigledno nije moglo da me odvede do izvora moje nelagode, niti do rešenja.

Pre dvadeset godina možda bih platio profesionalnom slušaocu, ali sam negde

usput izgubio veru u lečenje putem priče. Po mom mišljenju, bila je to otmena

prevara. Ovih dana sam više voleo da vozim kola. Nekoliko dana pošto sam

primio Parijevo pismo, mislim njegovo prvo pismo, odvezao sam se do

Oksforda da posetim Loganovu udovicu.

Tog jutra je put bio neobjašnjivo prazan, svetlo je bilo ujednačeno, sivo i

bistro i duvao mi je snažan vetar u leđa. Duž visokog ravnog dela pre strmine,

gotovo sam udvostručio dozvoljenu brzinu. Snažna potreba da idem dalje,

potreba da četvrtinu pažnje držim na retrovizoru (zbog policije, zbog Parija) i

prilike koje su zahtevale da se koncentrišem, delovale su smirujuće i davale su

mi privid pročišćenja. Kad sam silazio kroz krečnjački usek, četiri kilometra

severno od mesta nesreće, Oksfordska dolina otvorila se preda mnom kao neka

strana zemlja. Na kraju dvadeset pet kilometara ravne zelene izmaglice,

skrivena u jednoj viktorijanskoj kući, nalazila se tuga prema kojoj sam vozio.

Smanjio sam brzinu na sto da mogu još malo da razmišljam.

Pretraživanje baze podataka zbog zavese-signala ništa nije donelo.

Nasumice sam otvorio nekoliko registratora sa isečcima, ali se tokom pola sata

nije pojavio nijedan naslov koji bi me uputio, i odustao sam. Nekad sam negde

pročitao o zavesi koja je korišćena kao signal i to je na neki način bilo povezano

s Parijem. Pomislio sam da bi mi najbolje bilo da se time ne bavim i da se

nadam da će se snažne asocijacije probiti same, možda u snu.

Ni sa Klarisom nisam bio bolje sreće. Istina, razgovarali smo, bili smo

učtivi, čak smo vodili ljubav, nakratko, ujutro pre posla. Za vreme doručka sam

pročitao Parijevo pismo i dao joj ga. Učinilo mi se da se slaže sa mnom da je

lud i da s pravom mislim da me uznemirava. „Učinilo” mi se zato što nije bila

svim srcem uključena, pa i ako je rekla da sam u pravu - a mislim da jeste -

nikad nije priznala da je sama pogrešila. Osetio sam da još nije odlučila, iako je

to porekla kad sam je pitao. Čitala je pismo i mrštila se, na jednom mestu je

prekinula, pogledala me i rekla: „Stil mu je veoma sličan tvom.”

Onda me je pitala šta sam tačno rekao Pariju.

„Rekao sam mu da se gubi”, odgovorio sam, možda previše uzrujano. A

kada je ponovo pitala, onda sam, razdražen, povisio glas: „Ра pogledaj samo

ono o poruci na živici! Lud je, zar ti nije jasno?”

„Jeste”, mirno je rekla i nastavila da čita. Mislim da sam shvatio šta ju je

mučilo. Bila je to Parijeva vešta tehnika navođenja na prošlost, na nekakav pakt,

tajni sporazum, tajni život pun pogleda i pokreta, a ja sam sve poricao onako

kako bih govorio i da je zaista tako. Zašto sam tako očajan, ako nemam šta da

krijem? Na pretposlednjoj strani se nalazila ona opaska „da razgovaramo i o

Klarisi”, i tu je zastala i podigla pogled, ali ne prema meni, već u stranu, i

polako duboko udahnula. Spustila je list koji je držala i vrhovima prstiju dotakla

čelo. Rekao sam u sebi: ne veruje ona Pariju, već je njegovo pismo tako

nezadrživo samouvereno, to je tako nepatvorena emotivna priča - jer on

očigledno oseća upravo ono o čemu piše - da neizbežno izaziva i prikladne

automatske reakcije. Čak i glupi film može da vas rasplače. Postoje duboke

emotivne reakcije koje potiskuju cenzuru viših razumskih procesa i primoravaju

nas da odigramo svoje uloge, makar samo u naznakama - ja, ozlojeđenog

raskrinkanog tajnog ljubavnika, Klarisa, surovo prevarenu ženu. Ali, kad sam

pokušao tako nešto da kažem, pogledala me je, blago protresla glavom, u čudu

nad mojom glupošću. Poslednjih nekoliko redova samo je prešla pogledom.

Kada je neočekivano ustala, upitao sam: „Kuda ideš?”

„Treba da se spremim za posao.” Žurno je izašla iz prostorije i imao sam

osećaj da nam je neko uskratio kraj. Trebalo je da se dogodi trenutak

zbližavanja, uzajamnog razuveravanja, trebalo je da stanemo jedno pored

drugog ili leđa uz leđa, da jedno drugo zaštitimo od pokušaja da se nasilno

poremeti naša privatnost. Umesto toga, kao da je nasilje već izvršeno. Hteo sam

to da joj kažem kad se vratila vesela i poljubila me u usta. Grlili smo se čitav

minut u kuhinji i ona mi je govorila divne nežnosti. Bili smo zajedno. Više nije

trebalo ništa da kažem. Onda se otrgnula, zgrabila kaput i otišla. Pomislio sam

da je među nama ostala neizgovorena raspra, iako nisam bio siguran povodom

čega.

Ostao sam u kuhinji, raspremio posuđe, završio kafu i pokupio sve listove

pisma - male plave papiriće koje sam iz nekog razloga povezivao s

polupismenim ljudima. Naše neopterećeno ponašanje koje smo bez ikakvog

truda godinama negovali, odjednom je počelo da liči na doteranu konstrukciju,

dobro uravnoteženu tvorevinu, poput prastarog putničkog sata. Više nismo

umeli da ga navijemo, nismo umeli da to postignemo bez velike koncentracije.

U poslednje vreme, svaki put kada bih se obratio Klarisi bio sam svestan

mogućih posledica onoga što kažem. Odajem li utisak da mi potajno godi

Parijeva pažnja, ili da ga nesvesno izazivam, ili da uživam, i ne znajući, u vlasti

koju imam nad njim, ili - možda ona upravo to misli - u vlasti koju imam nad

njom?

Samosvest uništava erotsku radost. U krevetu, samo sat i po ranije, bili

smo neubedljivi, kao da se između naših sluzokoža nalazi fina prašina, možda

pesak, ili misaoni ekvivalent opipljiv kao pesak na plaži. Sedeći u kuhinji posle

Klarisinog odlaska, zbrajao sam mračan uzročno-posledični niz od psihičkog do

somatskog - loše misli, nedovoljna uzbuđenost, minimalno vlaženje - i bol.

Koje su to bile loše misli? Jedna od njih je bila sumnja da u onom predelu

osećanja koje se opire logici Klarisa smatra da sam za Parija sam kriv. On je

utvara koju sam samo ja mogao da prizovem, duh mog iščašenog, nesavršenog

karaktera, odnosno, kako je s ljubavlju volela da kaže, moje nevinosti. Ja sam

ga doveo i držao među nama, čak i kada sam to poricao.

Klarisa je rekla da nisam u pravu, da je naprosto smešno što tako

razmišljam, ali nije rekla mnogo više o sopstvenom stavu. Govorila je o mom

dok smo se oblačili tog jutra. Uznemiren sam, rekla je. Navlačio sam duboke

cipele i nisam je prekinuo. Rekla je da ne voli što sam se vratio staroj opsesiji

„povratka nauci”, kad imam tako ugodan posao i obavljam ga tako dobro.

Nastojala je da mi pomogne, ali sam ja u toku samo nekoliko dana počeo tako

mahnito, tako grozničavo da obraćam pažnju na Parija, tako... Prekinula je na

tren da bi našla pravu reč. Stajala je u vratima, i oko struka nameštala svilom

postavljenu plisiranu suknju. Na jutarnjoj svetlosti su joj oči zbog bledog tena

izgledale još zelenije. Bila je prelepa. Naizgled izvan domašaja, utisak koji je

pronađena reč samo pojačala. „...Usamljen, Džo. Tako si usamljen u svemu, čak

i kada mi govoriš o tome. Osećam da mi ne daš da pristupim. Ne govoriš iz

duše.”

Samo sam je gledao. Ili sam joj uvek u sličnim trenucima govorio iz duše,

ili nikad nisam i ne znam šta to znači. Ali, nije u pitanju to što mislim. Mislio

sam na isto kao i kada sam je upoznao: kako je uopšte tako prevelika, tako

obična klada kao što sam ja našla tu bledu lepoticu? I nova loša misao: da li već

razmišlja o tome da je mogla i bolje da prođe?

Spremala se da izađe iz sobe i ode u kuhinju i kojoj nas je, bez našeg

znanja, očekivalo Parijevo pismo. Pogrešno je shvatila izraz na mom licu. Pre

me je preklinjala nego optuživala kada je rekla: „Kako me to gledaš. Kao da

smišljaš nešto što nikad neću saznati. Neko unutrašnje dvostruko knjigovodstvo

koje je po tvom mišljenju najbolji put do istine. Zar ne vidiš kako te to

isključuje?”

Znao sam da je neću ubediti ako kažem: „Samo sam mislio kako si lepa i

kako te ne zaslužujem.” A nije mi palo na pamet dok sam ustajao da možda ona

mene ne zaslužuje. Eto. Završni račun, dvostruko knjigovodstvo. Bila je u

pravu, dvostruko, jer ništa nisam rekao i ona nikad neće saznati. Nasmešio sam

se: „Razgovaraćemo o tome za doručkom.” Ali smo razgovarali o Parijevom

pismu, a ni to nam nije uspelo.

Pošto je otišla, pošto sam raspremio sto, ostao sam u kuhinji s mlakom

kafom, gurajući Parijeve stranice u tesnu kovertu, kao da se u njima nalaze

virusne spore koje će nam zagaditi kuću. Još loših misli: u pitanju je samo

sanjarija, ali sam morao da joj pustim na volju. Palo mi je na pamet da Klarisa

možda koristi Parija kao izgovor. Njena reakcija je u svakom slučaju bila čudna.

Kao da pogoršava nevolju tako što me povezuje s Parijem. Kako da objasnim?

Da li se kaje što je sa mnom? Da nije možda upoznala nekog? Ako hoće da me

napusti, bilo bi jednostavnije da sebe ubedi da zaista postoji nešto između Parija

i mene. Da li je stvarno srela nekog? Na poslu? Kolegu? Studenta? Da se ne radi

o uzornom slučaju nesvesnog samoubeđivanja?

Ustao sam. Samoubeđivanje su mnogo voleli psiholozi evolucionisti.

Pisao sam o tome za jedan australijski časopis. Bio je to primer prave salonske

nauke, ovako: ako živiš u grupi, kao što su ljudi oduvek činili, osnovni

preduslov za ličnu dobrobit bio bi da ubediš druge u sopstvene potrebe i

interese. Ponekad je potrebno da se poslužiš lukavstvom. Jasno je da ćeš biti

najubedljiviji ako prvo ubediš sebe, tako da ne moraš da se pretvaraš da veruješ

u svoje reči. Prema tome, najbolje su uspevali oni koji su sami sebe zavaravali,

pa stoga i njihovi geni. I tako smo se gložili i tukli, jer je naša jedinstvena

inteligencija uvek bila u službi naše naročite odbrane i selektivnog slepila

prema slabostima naših argumenata.

Dok sam prelazio preko kuhinje, iskreno, nisam uopšte znao kuda sam

pošao. Na vratima Klarisine radne sobe, učinilo mi se da ulazim po svoju

heftalicu. Dok sam prilazio pisaćem stolu preko te male sobe, možda sam rekao

sebi da treba da pogledam da se nije neko pismo za mene pomešalo s njenom

jutarnjom poštom, kao što se ponekad desi. Preda mnom je bila moralna

prepreka koju je trebalo da preskočim, pretpostavljam upravo onim

samoubeđivanjem koje sam njoj pripisao.

Radna soba nije bila tako ozbiljno mesto kao što je Klarisa u početku

želela. Na univerzitetu je imala prostor za rad, gde je obavljala prave poslove.

Ova soba bila je prelazna tačka, skladište između kuće i posla, gde su se

gomilali papiri, knjige i studentski radovi. Bila je to stanica za praćenje

kumčića. Odavde im se odgovaralo na pisma, tu su pakovani pokloni, njihovi

crteži i darovi neuredno su bili rasuti. Tu je dolazila da pripremi račune za

plaćanje i da piše prijateljima. Uvek je imala poštanske marke i umetničke

razglednice s prošlogodišnjih velikih izložbi.

Kad sam stigao do njenog pisaćeg stola, zaista sam se trudio da potražim

heftalicu i konačno je našao ispod novina. Čak sam i glasno izrazio

zadovoljstvo. Da li je još neko bio u toj sobi, neki božanski posmatrač koga sam

hteo da uverim? Da li su ti gestovi bili samo ostatak - genetski ili društveno

usađen - vere u sveprisutno božanstvo? Cela moja predstava, moje poštenje,

nevinost i samopoštovanje, raspali su se u trenutku kada sam spustio heftalicu u

džep, ali nisam izašao iz sobe, već sam nastavio da preturam po papirima na

pisaćem stolu.

Naravno, više nisam mogao da poreknem šta sam radio. Sebi sam

govorio da je to zato što želim da razmrsim čvorove, unesem svetlost i razum u

tu gomilu neizgovorenog. Bila je to bolna potreba. Spasću Klarisu od nje same i

sebe od Parija. Obnoviću onu vezu i ljubav kojima se godinama napajao naš

život. Ukoliko su moje sumnje neosnovane, onda je tek bilo neophodno da ih

uklonim. Otvorio sam fioku u kojoj je držala skorašnju prepisku. Svaki novi čin,

svaki trenutak dubljeg zalaženja, bio je sve grublji. I svake sekunde sam imao

sve manje griže savesti zbog svog nedoličnog ponašanja. Nešto zategnuto i

čvrsto, neki paravan, ljuštura, izrastalo je da me zaštiti od moje savesti.

Rasuđivanje se kristalisalo oko delimično određene pravde - imao sam pravo da

saznam šta iskrivljuje Klarisine reakcije na Parija. Šta je sprečava da bude na

mojoj strani? Neki uspaljeni mali bradati jarac od postdiplomca? Podigao sam

jedan koverat. Poštanski žig od pre tri dana. Adresa ispisana sitnim, namerno

neurednim kurzivom. Izvukao sam jedini list papira. Srce mi se steglo od

oslovljavanja. Draga Klarisa. U stvari nije bilo ništa. Stara prijateljica iz

školskih dana šalje porodične vesti. Onda sam uzeo drugo pismo - njen kum,

istaknuti profesor Kejl, poziva je da zajedno ručaju u restoranu za njen

rođendan. Pričala mi je o tome. Pogledao sam treće pismo, od Luka, onda

četvrto, peto, i bilo mi je muka od njihove ukupne bezgrešnosti. Pregledao sam

još tri. To je život, govorila su pisma, život žene koju tvrdiš da voliš, vredne,

inteligentne, prijatne, složene. Šta uopšte radiš ovde? Pokušavaš da nas umrljaš

sopstvenim otrovom! Izlazi! Počeo sam da otvaram poslednje pismo i

predomislio se. Bio sam toliko gnusan da sam opipao džep izlazeći iz sobe da

potvrdim - ili stvorim takav utisak - da je heftalica na svom mestu.

Stajao sam u koloni vozila na ulasku u svakodnevni metež Hedingtona.

Veliki autobus je stao iza semafora, na mestu gde je put ionako sužen zbog

opravke. Automobili su čekali na red da se nekako provuku. Moj upad obeležio

je pogoršanje naših odnosa i Parijev lukavi uspeh. Kada se vratila kući te večeri,

Klarisa je bila ljubazna, čak živahna, a ja sam se toliko stideo da nisam mogao

da se opustim. Još malo samosvesti. Sada sam zaista imao šta da krijem od nje.

Više puta sam prešao crtu svoje nevinosti.

Sledećeg jutra, dok sam sedeo sam u svojoj radnoj sobi, kao da se

ponovilo. Opet je umro jedan nevin san, kada sam otvorio pismo svog profesora

i saznao da ne mogu da mi obezbede mesto na katedri. Ne samo da postoje

problemi s prijemnim postupkom i smanjenje sredstava za fundamentalna

istraživanja, već je i moj predloženi rad na virtuelnom fotonu bio izlišan.

„Uveravam vas da to nije zato što su pronađeni svi odgovori, već su pitanja

preformulisana tokom poslednjih pet godina. Izgleda da tu novu formulaciju

niste primetili. Savetujem vam, Džozefe, da nastavite s onim što ste do sada

tako dobro radili.”

Zaglavio sam se. Dvadeset pet minuta sam čekao u glavnoj ulici

Hedingtona da prođem pored autobusa, posmatrao ljude kako ulaze u banku,

apoteku, video-klub, i izlaze odande. Za petnaestak minuta trebalo je da stignem

do kuće gospođe Logan, a nisam znao šta da kažem. Više nisam znao zašto sam

pošao. Na početku sam hteo da joj pričam o hrabrosti njenog muža, ukoliko to

niko nije učinio pre mene, ali se pojavilo dosta tekstova o tome u novinama.

Kada sam joj telefonirao, bila je smirena, rekla je da joj je drago što dolazim,

što mi se učinilo kao dovoljno dobar razlog za posetu. Onda sam pomislio kako

bi trebalo pustiti da se stvari odvijaju same od sebe. Sada, nadomak kuće, više

nisam bio siguran u to. Jutros sam bio srećan što ću izaći iz kuće, voziti kola,

izvan grada. Sada se sve to potrošilo. Išao sam na sastanak sa stvarnom tugom i

bio sam zbunjen.

Kuća je bila prislonjena na susednu, zagušena svežim zelenilom, duboko

u srcu vrtnog predgrađa severnog Oksforda. Imao sam teoriju da ćemo jednog

dana ponovo otkriti pravu ružnoću viktorijanske stambene arhitekture, a to će

biti prvi naredni dan pošto utvrdimo kako treba da izgleda savremena, dobro

projektovana kuća. Do tada ništa bolje ne možemo da smislimo i viktorijanska

kuća nam sasvim odgovara. Izlazak iz kola možda je proizveo neznatno

smanjenje dotoka krvi u glavu i usmerilo mi misli u suprotnom pravcu. Nemam

poverenja u sebe, pomislio sam. Pogotovo posle upada u Klarisinu privatnost.

Zastao sam na ulaznoj kapiji. Do vrata je išla staza od opeke oivičena

maslačkom i zvončićima. Bilo bi isuviše jednostavno zaključiti da je moj osećaj

da kuća ispušta tugu čista projekcija. Zato sam se potrudio da nađem znake

toga. Zapušten vrt, navučene zavese na prozorima gornjeg sprata, razbijeno

staklo ispod ulaznih stepenika, od boce za mleko, možda. Nisam imao

poverenja u sebe. Kad sam pozvonio, opet sam pomislio na heftalicu i kako

nepošteno možemo neke stvari da zadržimo za sebe. Čuo sam da se neko kreće

u kući. Nisam došao da pričam gospođi Logan o hrabrosti njenog muža. Došao

sam da joj objasnim da ja ne snosim nikakvu krivicu, da nisam kriv za njegovu

smrt.

13.

Žena koja je otvorila vrata iznenadila se kada me je videla i gledali smo se

dobre dve sekunde pre nego što sam je užurbano podsetio na naš dogovor. Oči

uprte u moje bile su male i suve, nisu bile crvene od tuge nego usahle, sa

caklinom od umora. Izgledala je odsutno, daleko, u nekom svom neizrecivom

podneblju, kao usamljeni istraživač Severnog pola. Do vrata je donela topao

miris na domaće pecivo, pa sam pomislio da je možda spavala obučena. Oko

vrata joj je visila dugačka ogrlica od nepravilnih komadića ćilibara i levom

rukom ju je smušeno mrsila. Tokom moje posete, sve vreme je između kažiprsta

i palca okretala i gnječila jedan komad, manji od ostalih. Kad sam završio,

odgovorila je: „Naravno, naravno”, i herojski pokrenula lice i još šire otvorila

vrata.

Poznavao sam tu vrstu enterijera iz severnog Oksforda zahvaljujući

dugogodišnjim posetama profesorima raznih naučnih disciplina. Taj tip je

nestajao, budući da kuće u predgrađu više nisu kupovali profesori. Preuređene

su negde pedesetih, šezdesetih godina. Useljene su knjige, nekoliko komada

nameštaja, i od onda više ništa nije menjano. Bez projekta, bez stila, bez

udobnosti, a zimi i bez dovoljno toplote. Čak je i svetlost bila mrka, ista kao i

miris vlage, ugljene prašine i sapuna. U spavaćim sobama nije bilo grejanja, a

reklo bi se da je u kući bio samo jedan telefon, onaj sa brojčanikom koji je

stajao u predsoblju, daleko od svake stolice. Na podu je bio linoleum, a na

zidovima prljavi električni vodovi; iz kuhinje je dopirao kiseli miris gasa i video

se delić police od furnira s metalnim nosačima, na kojoj su stajale bočice

tamnog i crvenog sosa. Bila je to strogost koju su nekad smatrali odlikom

intelektualnog života, neputeno usklađena sa srži engleskog pragmatizma,

neuzrujana, izbrušena prema najneophodnijem, prema akademskom životu

dalekom od prodavnica. U svoje vreme je verovatno predstavljala udarac

edvardijanskim shvatanjima kojima je starija generacija bila opterećena. Sada je

to ličilo na savršen dekor za tugu.

Džin Logan me je odvela u natrpanu zadnju sobu koja je gledala na

ogroman ograđen vrt pod krošnjom trešnje u cvatu. Kruto se sagnula da pokupi

ćebe s poda, pored dvoseda na kojem su jastuci i navlaka bili zarozani i

zgužvani. Stisnuvši ćebe na stomak obema rukama, upitala me je da li sam za

čaj. Pretpostavio sam da je spavala kad sam zazvonio, ili je samo nepomično

ležala pod prekrivačem. Kad sam se ponudio da joj pomognem u kuhinji,

nestrpljivo se nasmejala i rekla mi da sednem.

Vazduh je bio tako gust da je disanje predstavljalo svestan napor. Kamin

na gas je bio upaljen, goreo je žutim plamenom i verovatno ispuštao ugljen-

monoksid. To, i zatomljenu tugu. Pokušao sam da doteram gorionik dok je Džin

Logan bila u kuhinji. Pošto nisam uspeo, odškrinuo sam staklena vrata prema

vrtu, ispravio jastuke i seo.

U sobi ništa nije govorilo da tu žive i deca. Stešnjen u niši, pod teretom

knjiga i gomila magazina i akademskih časopisa, bio je visoki pijanino, a u

njegovim svećnjacima bile su osušene grančice, verovatno prošlogodišnji

pupoljci. Knjige s obe strane kaminskog dimnjaka bile su jednoobrazna izdanja

Gibona, Makolija, Karlajla, Trevelijana i Raskina. Uz jedan zid stajala je

naslonjača presvučena tamnom kožom, s velikom rupom sa strane popunjenom

požutelim novinama. Na podu su bili slojevi istanjenih i izbledelih tepiha. Preko

puta otrovne vatre, s druge strane dvoseda, bile su dve stolice koje su mi ličile

na stil četrdesetih godina - visoki drveni nasloni za ruke i niska kockasta sedišta.

Sigurno su Džin i Džon Logan nasledili nepromenjenu kuću od svojih roditelja.

Pitao sam se da li je osećaj tuge postojao ovde i pre Loganove smrti.

Džin se vratila sa dve radnički duboke šolje čaja. U međuvremenu sam

pripremio mali uvodni govor, ali je ona prva počela da govori, čim je sela na

ivicu svoje neudobne stolice.

„Ne znam zašto ste došli”, rekla je. „Nadam se da nije u pitanju samo

znatiželja. Budući da se ne poznajemo, volela bih da mi ne izjavljujete saučešće,

da me ne tešite, i ostalo.” Nastojala je da to izgovori bez emocija, a utisak je bio

tim jači zbog užurbanih i zadihanih rečenica. Pokušala je da ublaži efekat

nasmešivši se slabašno, i dodala: „Mislim, hoću da vas poštedim neugodnosti.”

Klimnuo sam glavom i pokušao da srknem vreli čaj iz porcelanske kofice

koju sam držao u ruci. Za nju, u tolikoj patnji, ovakav društveni susret mora da

je ličio na pijanu vožnju - teško je umeriti brzinu razgovora, a lako preterati

nesmotrenim upravljanjem.

Nisam mogao da je sagledam van okvira nesreće. Da li je mrka mrlja na

svetloplavom kašmirskom džemperu ispod desne dojke znak

samozanemarivanja u tuzi? Kosa joj je bila masna i crvenom gumicom

nezgrapno zategnuta preko glave u čupavu punđu. Da li je i to bio znak žalosti

ili neka posebna vrsta akademskog stila? Iz novinskih tekstova saznao sam da

predaje istoriju na univerzitetu. Bez ikakvog predznanja, pretpostavili biste po

njenom licu da je osoba koja puno sedi i da ima tešku kijavicu. Nos joj je bio

šiljat, a na vrhu i oko nozdrva ličio je na ružičasti cvet, od trenja natopljenim

papirnim maramicama. (Na podu, pored mojih nogu, video sam praznu kutiju.)

Međutim, imala je privlačno lice, gotovo lepo, gotovo obično, izdužen, bled,

čist oval, s tankim usnama i gotovo nevidljivim obrvama i trepavicama. Oči su

joj bile neodređene boje peska. Odavala je utisak žilave nezavisnosti i lako

promenljive čudi.

Rekao sam joj: „Ne znam da li je iko od onih koji su bili na licu mesta

dolazio u posetu. Pretpostavljam da nije. Znam da ne treba da vam govorim

koliko je hrabar bio vaš suprug, ali možda želite da saznate neke pojedinosti.

Obdukcioni nalaz će biti gotov tek kroz šest nedelja...”

Odugovlačio sam jer uopšte nisam znao kako mi je obdukcioni nalaz pao

na pamet. Džin Logan je i dalje sedela na ivici stolice, nagnuta nad šolju vrelog

čaja koji joj je isparavao u lice. Možda je htela da ublaži bol u očima. Rekla je:

„Mislite da bih volela da čujem sve pojedinosti o njegovoj pogibiji.”

Iznenadila me je njena gorčina i zato sam je pogledao u oči. „Možda

postoji nešto što biste voleli da znate”, rekao sam govoreći još sporije nego pre.

Lakše sam se snalazio s njenim protivljenjem nego sa smetenošću njenom

tugom...

„Postoje stvari koje želim da saznam”, rekla je Džin Logan i u glasu joj se

odjednom javio gnev. „Imam mnogo pitanja za razne ljude. Ali ne verujem da

će mi odgovoriti. Prave se da ni pitanja ne razumeju.” Zastala je i s mukom

progutala. Pogodio sam pravo u onaj glas koji joj se stalno motao po glavi,

načuo sam misli koje su je mučile cele noći. Zajedljivost je bila preterano

dramatična, prenaglašena, i osetio sam iza toga težinu iscrpljenog ponavljanja.

„Naravno, ja sam luda. Ja sam nevažna, smetam. Nije zgodno odgovoriti na

moja pitanja jer se ne uklapaju u priču. Haj’te, haj’te, gospođo Logan! Nemojte

se kidati zbog stvari koje vas se ne tiču i koje su ionako nevažne. Znamo da se

radi o vašem mužu, ocu vaše dece, ali mi vodimo stvar i zato, molimo vas, ne

smetajte...”

Na reči „otac” i „deca” izgubila je kontrolu. Spustila je šolju sa čajem, iz

rukava izvadila zgužvanu maramicu i pritisnula je, utisnula između očiju.

Krenula je da ustane sa stolice, ali ju je nisko sedište sprečilo. Osetio sam onu

praznu, tupu nepristrasnost koja se rađa kada jedna osoba u prostoriji naizgled

drži vlast nad ukupnim raspoloživim emocijama. Ništa nisam mogao da učinim,

sem da čekam. Pomislio sam da verovatno spada u one žene koje ne vole da ih

vide kako plaču. Mogla je i da se navikne. Gledao sam pored nje, u vrt, pored

trešnjevog drveta, i video prve znake dečjeg prisustva. Na jednom delu

travnjaka, delimično skriven žbunjem, stajao je šator, mrki šator nalik na iglo.

Motke su popustile i šator se nagnuo u stranu, nad leju s cvećem. Bio je mokar i

zaboravljen. Da li im ga je on namestio pre smrti, ili su ga oni podigli da bi se

povezali sa sportski nastrojenim duhom koji je nestao iz kuće? Možda im je bilo

potrebno da se negde smeste, daleko od majčinog neizmemog bola.

Džin Logan je ćutala. Stisnute ruke držala je ispred sebe i zurila u pod iz

potrebe da i dalje bude, kako bi se reklo, sama. Koža između nosa i tanke gornje

usne bila je odrana. Obamrlost mi je nestala s jednostavnom mišlju da pred

očima vidim ljubav i laganu agoniju njenog uništenja. Kada sam zamislio kako

bi mi bilo da izgubim Klarisu, zbog smrti ili moje gluposti, žmarci su mi prošli

preko leđa i osetio sam kako se davim u toj maloj sobi bez vazduha. Moram

hitno da se vratim u London i spasem našu ljubav. Nisam unapred znao šta treba

preduzeti, ali sam bio spreman da ustanem i nađem neki izgovor. Džin Logan je

podigla pogled i rekla: „Izvinite. Drago mi je što ste došli. Lepo je od vas što ste

prešli toliki put.”

Rekao sam neku konvencionalnu uljudnost. Mišići u butinama i rukama

bili su mi napeti, spremni da me izbace iz stolice, da me vrate u Mejda Vejl.

Ono što sam pročitao u Džininoj tuzi saželo je moju situaciju na jednostavne

elemente, na periodični sistem zdravog razuma: kada je izgubiš, saznaćeš koliki

je dar ljubav. Patićeš isto ovako. Prema tome, vrati se i bori se za ljubav. Sve

ostalo, uključujući Parija, sasvim je nevažno.

„Vidite, postoje stvari koje bih želela da znam...”

Čuli smo kako se ulazna vrata otvaraju i zatvaraju, korake u hodniku, ali

nismo čuli glasove. Zastala je, kao da čeka da je pozovu. Potom su koraci -

dvoje ljudi, možda - otišli uza stepenice i ona se opustila. Htela je da mi kaže, ili

da me pita, nešto bitno, i znao sam da ne mogu da odem. A nisam mogao ni

noge da opustim. Hteo sam da joj predložim da razgovaramo u vrtu, pod

beharom, na svežem vazduhu.

Onda je rekla: „Neko je bio s mojim mužem. Da li ste primetili?”

Odmahnuo sam glavom. „Tu je bila moja prijateljica Klarisa, dvojica

radnika s farme, čovek po imenu...”

„Znam za njih. Neko je bio u kolima sa Džonom kada se zaustavio. Neko

je izašao iz auta kad i on.”

„Došao je s druge strane polja. Nisam ga primetio sve dok svi nismo

potrčali prema balonu. Siguran sam da tada niko nije bio s njim.”

Džin Logan nije bila zadovoljna. „Mogli ste da vidite kola?”

„Da.”

„I niste primetili da neko stoji pored kola i posmatra?”

„Da je bilo nekoga, sigurno bih se setio.”

Odvratila je pogled. To nisu bili odgovori koje je očekivala. Glasom je

nagovestila da ćemo opet ispočetka. Bilo mi je svejedno. Iskreno sam želeo da

pomognem.

„Sećate se da su vrata od kola bila otvorena?”

„Da.”

„Jedna ili dvoja?”

Oklevao sam. Na prizvanoj slici oboja vrata su bila otvorena, ali nisam

bio siguran i nisam hteo da je odvedem na pogrešan put. U pitanju je bilo nešto

ozbiljno, možda jaka uobrazilja. Nisam hteo da je pothranjujem. Ali, na kraju

sam nevoljno rekao. „Dvoja. Čini mi se, iako nisam sasvim siguran.”

„А zašto mislite da bi dvoja vrata bila otvorena ako je on bio sam?”

Slegnuo sam ramenima i čekao da mi ona kaže. Uvrtala je ćilibarsku

kuglicu brže nego ranije. Bolno uzbuđenje zamenilo je tugu. Čak i ja, mada

ništa nisam znao, mogao sam da pretpostavim da će odbrana zadati još više

bola. Htela je da čuje ono što nije želela da zna. Ali prvo je postavljala pitanja,

grubo rečeno, kao neki napadni advokat. Na trenutak sam zamenio predmet

njenog ogorčenja.

„Recite mi ovo. U kojem je pravcu London odavde?”

„Istočno.”

„Gde je Čilterns?”

„Istočno.”

Pogledala me je kao da je postignut značajan dokaz. Moj pogled je i dalje

bio prazan i bespomoćan. Moraće da me uhvati za ruku i odvede pravo u

očevidno središte svoje muke. Toliko dugo je u glavi živela s tim, jedva je

savladala uzrujanost u glasu kada je bila primorana da upita: „А koliko je

daleko London?”

„Devedeset kilometara.”

„А Čilterns?”

„Tridesetak.”

„Da li biste vi vozili iz Oksforda za London preko Čilternsa?”

„Ра, autoput prolazi kroz Čilterns.”

„А da li biste vozili u London preko Votlingtona i duž svih onih puteljaka

u okolini?”

„Ne.”

Džin Logan je zurila u izlizani persijski tepih pod nogama, izgubljena u

svom cilju, u jadu kojeg se nikad neće osloboditi u sučeljavanju s mužem. Čuo

sam korake u sobi iznad nas, i glasove, ženski i dečji. Posle dva-tri minuta rekao

sam: „Trebalo je da bude u Londonu tog dana?”

Čvrsto je zatvorila oči i klimnula. „Na konferenciji”, prošaputala je. „Na

jednom medicinskom skupu.”

Tiho sam se nakašljao. „Verovatno postoji sasvim nedužno objašnjenje.”

Oči su joj i dalje bile zatvorene, glas se spustio do niske jednoličnosti,

kao da govori pod hipnozom da bi u sećanje vratila taj neizrecivi dan. „Kola je

vratio policajac iz lokalne stanice. Šleperom, jer nisu mogli da pronađu

ključeve. Trebalo je da budu u kolima, ili u Džonovom džepu. Zato sam

pogledala unutra. Onda sam upitala policajca da li je pregledao kola. Jeste li

uzeli otiske prstiju? Odgovorio je da nisu pregledali i nisu uzeli otiske. Znate li

zašto? Zato što nije u pitanju zločin...”

Otvorila je oči da proveri da li sam shvatio svu važnost toga, celokupno

značenje tog apsurda. Činilo mi se da nisam. Razdvojio sam usne da ponovim

reč, ali je ona prva progovorila i ponovila glasno.

„Zločin! Nije u pitanju zločin!” Iznenada je ustala, prešla preko sobe,

zgrabila plastičnu torbu iz ugla gde su knjige bile naslagane do visine struka.

Vratila se i gurnula je prema meni. „Pogledajte. Hajde! Recite mi šta je to.”

Bila je to teška plastična torba s naštampanom neukusnom slikom dece

koja se igrajući provlače kroz slova u nazivu samoposluge. Što god da je bilo

unutra, visilo je do poda. Čim mi je došla u ruke, osetio sam smrad koji je širio,

reski, prepoznatljivi vonj trulog mesa.

„Hajde! Ništa vam neće biti.”

Zaustavio sam dah i otvorio ceger i na trenutak nisam prepoznao šta se

nalazi u njemu. Neka sivkasta masa bila je upakovana u plastiku, lopta od

aluminijumske folije, neka mrka masa na kvadratnom kartonu. Onda sam

ugledao tamnocrveno, u staklu, gotovo zaklonjeno papirom. Bila je to boca

vina, zato je torba bila teška. Sve ostalo se složilo. Video sam dve jabuke.

„Stvari za piknik”, rekao sam. Gađenje koje sam osetio nije bilo

prouzrokovano samo smradom.

„Bilo je na podu ispod sedišta do vozača. Išao je na izlet s njom. Negde u

šumi.”

„S njom?” Cepidlačio sam, ali imao sam potrebu da se suprotstavim

sugestivnoj moći njene uobrazilje. Nešto je izvlačila iz džepa na suknji. Uzela je

torbu i u ruku mi stavila malu svilenu maramu sa zebrastom sivo-crnom šarom.

„Pomirišite je”, naredila mi je dok je pažljivo vraćala torbu u ugao sobe.

Slankasto je mirisala, na suze ili bale, ili na znoj Džinine stegnute šake.

„Udahnite dublje”, rekla je. Stajala je nada mnom, ukočena i surova u

žudnji da stekne moju saglasnost.

Opet sam podigao komad svile do lica i pomirisao. „Žao mi je”, rekao

sam, „meni ne miriše ni na šta.”

„Ružina vodica. Zar ne osećate?”

Uzela je maramu. Više nisam ni hteo da je držim. Rekla je: „Nikad u

životu nisam koristila ružinu vodicu. To sam našla na sedištu pored vozača.”

Sela je i učinilo mi se da čeka da progovorim. Da li je osećala da sam kao

muškarac u izvesnoj meri na strani muževljevog prestupa, da sam posrednik

koji će sve ispričati i priznati. Pošto nisam progovorio, ona je rekla: „Zato, ako

ste nešto videli, ne treba da me štitite. Potrebno mi je da znam.”

„Gospođo Logan, nikog nisam video s vašim mužem.”

„Tražila sam da uzmu otiske u kolima. Mogla bih da dođem do te žene...”

„Samo ukoliko je već optuživana.”

Nije me čula. „Potrebno mi je da znam koliko je trajalo, i koliko je

značilo. Shvatate, zar ne?”

Klimnuo sam i pomislio da razumem. Imala je potrebu da odmeri gubitak

i da zna za čim tuguje. Treba sve da sazna i otpati pre nego što nađe bilo kakav

mir. U suprotnom, ostaće mučno neznanje i doživotna sumnja, najgore

pretpostavke, najstrašnije misli.

„Žao mi je”, počeo sam, ali me je prekinula.

„Naprosto moram da je nađem. Moram da razgovaram s njom. Verovatno

je sve videla. Onda je pobegla. Potresena, pometena. Ko zna?”

Rekao sam: „Verujem da bi vam se javila. Možda ne bi izdržala da ne

dođe do vas.”

„Ako priđe kući”, rekla je Džin Logan jednostavno, u trenutku kada su se

iza nas otvorila vrata i dvoje dece je ušlo u sobu „ubiću je. Nek mi bog

pomogne, ubiću je.”

14.

Klarisa bi mi ponekad s prizvukom tuge govorila kako bih bio izvanredan otac.

Govorila je da umem s decom, da se lako i spremno spuštam na njihov nivo.

Nikad nisam bio u prilici da duže vremena pazim na neko dete, tako da nisam

prošao kroz pravo vatreno krštenje roditeljskog samoporicanja. Međutim,

mislim da umem da pričam i da slušam. Dobro poznajem svih sedmoro njenih

kumčića. Dolazili su na vikende, neke smo vodili u inostranstvo na letovanje i

cele jedne sedmice predano smo se brinuli o dve devojčice - Felisiti i Grejs,

koje i dalje piške u krevet - dok su im se roditelji međusobno uništavali u

brakorazvodnoj parnici. Uspeo sam da donekle pomognem najstarijem

Klarisinom kumčetu, petnaestogodišnjaku punom prigušene bure, opijenom pop

kulturom i glupim pravilima dokazivanja među vršnjacima. Išao je sa mnom na

piće, odgovorio sam ga od ideje da napusti školu. Posle četiri godine upisao je

medicinu u Edinburgu i sada je veoma dobar student.

I pored svega, postoji nelagoda koju moram da prikrijem pri susretu s

nekim detetom. Vidim sebe kroz oči deteta i sećam se kako sam posmatrao

odrasle kada sam bio mali. Ličili su mi na neku sivu masu, voleli su samo da

sede, da čavrljaju, sviknuti da ne treba ničemu da se nadaju. Moji roditelji,

njihovi prijatelji, moji stričevi, ujaci, tetke, svi su oni vodili živote koji su se

prilagođavali ciljevima nekih drugih, dalekih, mnogo značajnijih ljudi. Za dete

je to, naravno, bilo samo pitanje ličnog određenja. Kasnije sam u nekim

odraslim ljudima otkrio dostojanstvo i blistavost, a potom sam te osobine, ili bar

prvu od njih, prepoznao kod svojih roditelja i većine ljudi iz njihovog kruga.

Ali, kada bih se kao desetogodišnjak pun snage i uobražen, našao u sobi punoj

odraslih, osećao sam se krivim i smatrao sam da je učtivo prikriti koliko se bolje

zabavljam na drugom mestu. Kada bi mi se neko stariji obratio - a svi su bili

stari - bojao sam se da će na mom licu ugledati sažaljenje.

Prema tome, kada sam se okrenuo u stolici da pogledam u Loganovu

decu, video sam svoj lik u njihovim očima - opet jedan neznanac u procesiji

koja u poslednje vreme prolazi kroz kuću, velik čovek u izgužvanom plavom

lanenom odelu s malom ćelom na temenu, koja se videla s vrata, gde su stajali.

Ko zna zašto je došao. Osim toga, opet jedan muškarac koji nije njihov otac.

Devojčica je imala desetak godina, a dečak je verovatno bio dve godine mlađi.

Iza njih, izvan sobe, stajala je dadilja, vesela mlada devojka u trenerci. Deca su

me gledala, ja sam uzvratio pogled, a majka je upravo izgovarala onu

smrtonosnu pretnju. Oboje su bili u farmerkama, patikama i duksericama s

Diznijevim likovima. Bili su tako ljupko neuredni i nisu mi izgledali utučeno.

Dečak me je uporno gledao i rekao: „Uopšte ne valja ubijati ljude.”

Njegova sestra se trpeljivo nasmejala i, pošto je Džin Logan počela da daje

uputstva dadilji, ja sam odgovorio dečaku: „Samo se tako kaže. To kažeš kada

nekog ne voliš.”

„Ako ne valja uraditi, onda ne valja ni reći da ćeš to da uradiš.”

„Jesi li do sada čuo da mi kažemo ’Toliko sam gladan da bih konja

pojeo’?”

Ozbiljno je razmislio. „I ja tako kažem”, priznao je.

„Ра, zar valja jesti konje?”

„Ovde je tako, ali u Francuskoj jedu konje. Tamo ih stalno jedu.”

„Istina”, rekao sam. „Ali, ako nešto ne valja, neće postati dobro samo

zato što smo prešli na drugu stranu Lamanša.”

Deca su prišla, priljubljeni rame uz rame. Posle onoga što je prethodilo,

razgovor o moralnom relativizmu bio je čisto olakšanje.

Devojčica je rekla: „U raznim zemljama imaju različite običaje. U Kini je

učtivo podrignuti posle jela.”

„Tačno”, odgovorio sam. „Kad sam bio u Maroku, rekli su mi da nikad ne

milujem decu po glavi.”

„Ni ja ne volim kad mi to rade”, rekla je devojčica, a dečak je u isti glas

uzbuđeno dodao: „Moj tata je video kako u Indiji seku glavu kozi.”

„А bili su sveštenici”, dodala je devojčica. Pomen oca nije izazvao

nikakvu spoljnu promenu, nikakvu grižu savesti. Za njih je on i dalje bio živ.

„Ра, onda”, rekao sam, „zar ne postoje pravila koja će ceo svet

poštovati?”

Dečak se osetio kao pobednik. „Ubijanje ljudi!” Pogledao sam devojčicu

i ona je klimnula, a na zvuk zatvaranja vrata svi smo se okrenuli prema njihovoj

majci koja je upravo završila s dadiljom.

„То su Rejčel i Leo. A ovo je gospodin...”

„Džo”, rekao sam.

Leo je seo majci u krilo. Čvrsto je stegla ruke oko njegovog struka.

Rejčel je otišla do prozora i gledala u vrt. „Šator”, tiho je rekla samoj sebi.

„Moram da je pronađem”, Džin Logan je vrlo poslovno nastavila naš

razgovor. „Nije dobro što je niste videli. Možda mi ipak možete pomoći.

Policija je sasvim neupotrebljiva. Možda je neko drugi nešto video. Ja ne mogu

da im se obratim, ali biste možda vi...”

„О čemu pričaš, mama?”, pitala je Rejčel sa svog mesta kod prozora.

Uhvatio sam teskobni, zaštitnički ton u pitanju koje je izrekla oklevajući, i

naslutio koliko pati. Sigurno postoje prizori od čijih ponavljanja devojčica

strahuje i mora da ih predupredi.

„Ni o čemu, draga. To se tebe ne tiče.”

Iako sam želeo da odbijem, nisam znao kako. Hoću li ceo život da

podredim tuđim opsesijama?

„Imam brojeve telefona ljudi sa farme”, rekla je. „Broj onog mladića

može lako da se pronađe, imam njegovu adresu. Zove se Pari. Tri telefonska

razgovora, samo to tražim.”

Bilo je suviše komplikovano da odbijem. „U redu”, rekao sam. „Učiniću

to.” I dok sam pristajao, shvatio sam da ću cenzurisati informacije da bih

zaštitio porodicu od nove nevolje. Rejčel i Leo bi se sigurno složili - postoje

trenuci kada valja slagati. Dečak je skliznuo iz majčinog krila i prišao sestri.

Džin Logan se nasmešila u znak zahvalnosti, ispravila suknju dlanovima, i tim

pokretom prenela poruku da je spremna za moj odlazak. „Napisaću vam

telefonske brojeve.”

Klimnuo sam i rekao: „Vidite, gospođo Logan. Vaš suprug je bio veoma

odlučan i hrabar čovek. Ne gubite to iz vida.” Rejčel i Leo su se zadirkivali kraj

prozora i morao sam da podignem glas. „Hteo je po svaku cenu da spase dečaka

i držao je konopac do kraja.

Električni vodovi su bili opasni. Dečak je mogao da pogine. Vaš suprug

naprosto nije hteo da pusti uže i sve nas je postideo.”

„Ali, vi ste živi”, rekla je, zastala i namrštila se kad je Leo zaskičao iza

dugačke zavese uz vrata prema vrtu. Sestra ga je golicala kroz tkaninu. Majka je

upravo htela da im kaže da se smire, ali se predomislila. I ona je morala glasnije

da govori. „Zar sumnjate da mi se sve vreme to ne vrti po glavi. Džon je bio

planinar, silazio je u pećine, bio je i dobar moreplovac. Ali, bio je i lekar.

Učestvovao je u spasilačkim ekipama i bio je veoma, veoma oprezan.” Na

svako „veoma” još čvršće je stezala pesnicu. „Nikad se nije upuštao u glupe

neizvesnosti. Nekad su ga ismevali prilikom penjanja zato što je uvek uzimao u

obzir moguću promenu vremena, ili nestabilnu stenu, neprilike na koje drugi

nisu mislili. Bio je pesimista u ekipi. Neki su mislili da je strašljiv. On na to nije

obraćao pažnju. Nikad se nije upuštao u nepotrebno rizične situacije. Prestao je

da se ozbiljno bavi planinarenjem odmah posle Rejčelinog rođenja. Zato je ta

priča besmislena.” Napola se okrenula da ukori decu koja su pravila još veću

buku, ali je rešila da završi ono što je imala da mi kaže i shvatila da joj njihova

graja stvara veću privatnost. Ponovo se okrenula ka meni. „То držanje za uže...

Vidite, razmišljala sam o tome i znam šta ga je ubilo.”

Najzad smo stigli do središta priče. Sad će mene optužiti i moram da je

prekinem. Treba prvo ja svoje da izgovorim. Onda mi je kao ohrabrenje izašla

pred oči slika kako nešto, neko, pada u trenutku kada sam pustio konopac. Ali

sam znao i staro upozorenje iz vremena kad sam radio u laboratoriji - veruj

samo u ono što vidiš. „Gospođo Logan”, rekao sam, „možda ste čuli nešto od

drugih, ne znam, ali vam iskreno mogu reći...”

Odmahivala je glavom dok sam govorio. „Ne, ne. Saslušajte me. Bili ste

tamo, ali ja znam više od vas. Vidite, Džon je imao i drugu stranu. Uvek je hteo

da bude najbolji, ali više nije bio atleta kao ranije. Imao je četrdeset dve godine.

To ga je bolelo. Nije mogao da prihvati. A, kada muškarci to osete... Ništa ne

znam o toj ženi. Nikad nisam posumnjala. Nije mi padalo na pamet. Ne znam ni

da li je bila prva, ali jedno znam. Ona ga je posmatrala i on je znao da ga

posmatra. Hteo je da se dokaže pred njom. Morao je da uleti usred tog prizora,

morao je prvi da uhvati uže i poslednji da ga pusti, umesto da uradi što bi inače

uradio - da se povuče i razmisli šta je najbolje. To bi učinio bez nje, i to je tako

potresno dirljivo. Pravio se važan pred devojkom, gospodine Rouz, i svi sada

zbog toga patimo.”

Teorija, priča, koju samo tuga, um poremećen bolom, može da smisli.

„Ali vi to ne možete znati”, pobunio sam se. „Toliko je pojedinosti, tako

razrađeno. To je samo pretpostavka. Ne smete u to da verujete.”

Pogledala me je sa sažaljenjem pre nego što se okrenula deci. „Sad je

stvarno previše buke. Ne čujemo šta govorimo.” Stajala je s nestrpljenjem. Leo

se uvio u zavesu i samo su mu se stopala videla. Rejčel je skakala oko njega,

pevajući nešto i gurkala ga, a on je odgovarao pevajući. Onda se povukla dok je

majka odvijala dečaka. Ton Džin Logan nije bio grdnja, više nežna opomena.

„Pašće šipka koja drži zavesu. Rekla sam ti juče i obećao si.”

Leo se pojavio crven i srećan. Uhvatio je sestrin pogled i ona je počela da

se kikoće. Onda se setio da sam prisutan i obratio se majci da bi mi pokazao.

„Ali, ovo je naše mesto, ja sam kralj a ona je kraljica. Izlazim samo kad mi ona

da znak.”

Leo je imao još štošta da kaže, a majka da ga blago ukori, ali ja ništa

nisam čuo. Kao da se neka nežna čipka sama od sebe krpila snagom svoje

zapletenosti. Sve se odjednom vratilo i nisam mogao da verujem da sam

zaboravio. Palata je bila Bakingemska palata, kralj je bio kralj Džordž Peti, žena

ispred palate bila je Francuskinja, vreme događaja, odmah po završetku Prvog

svetskog rata. Više puta je putovala za Englesku i želela je samo jedno, da vidi

kralja u kojeg je bila zaljubljena. Nikad ga nije lično upoznala i nikad neće,

samo je svakog jutra prvo na njega mislila.

Ustao sam i Rejčel mi je rekla nešto što nisam čuo, ali sam ipak klimnuo

glavom.

Žena je bila ubeđena da celo londonsko društvo govori o njenoj aferi s

kraljem i da je on duboko uznemiren zbog toga. Prilikom jedne posete, nije

mogla da nađe hotelsku sobu i mislila je da je kralj iskoristio svoj uticaj da bi je

sprečio da ostane u Londonu. Ali, u jedno nije sumnjala, kralj ju je voleo. I ona

je njega volela, samo mu je gorko zamerala. Odbacio ju je, a stalno joj je davao

nadu. Slao je signale koje je samo ona bila kadra da protumači, poručivao joj da

je voli i da će je uvek voleti bez obzira na to što mu je bilo nezgodno,

neprikladno i neprijatno. Za sporazumevanje s njom koristio je zavese u

Bakingemskoj palati. Ceo život je provela u zatvorskom mraku ove prevare.

Francuski psihijatar koji ju je lečio prepoznao je sindrom u njenoj izgubljenoj i

ogorčenoj ljubavi. Sopstveno ime podario je njenoj bolesnoj strasti - De

Klerambo.

Kada je Džin Logan videla da ustajem, pretpostavila je da se spremam da

odem. Otišla je do pisaćeg stola da mi ispiše imena i brojeve.

Deca su mi opet prišla i Rejčel je rekla: „Imam još jedan primer.”

„Stvarno?” Bilo mi je teško da se usredsredim na nju.

„Učitelj je rekao da u većem delu sveta nemaju maramice i da je u redu

ako se nos ovako briše.” Uhvatila je koren nosa palcem i kažiprstom, ostale

prste uzdigla iznad nozdrva i iseknula se u mom pravcu. Brat je vrištao od

zadovoljstva. Uzeo sam presavijeno parče papira od Džin Logan, zajedno smo

izašli iz sobe, niz mrki hodnik do vrata. Vratio sam se na De Kleramboa pre

nego što smo stigli do kraja hodnika. Sindrom De Klerambo. Ime zvuči kao

fanfare, kao jasni zvuk trube koji me vraća na ličnu opsednutost. Sad je trebalo

obaviti istraživanje i tačno sam znao gde da počnem. Sindrom je u stvari

ograničeni prostor proricanja, donekle utešan. Bio sam gotovo srećan kada je

otvorila vrata i kad smo svi četvoro izašli na popločanu stazu da se oprostimo.

Kao da mi je neko konačno ponudio istraživački projekat kod mog starog

profesora.

Džin Logan mi je zahvalila što sam došao, a ja sam obećao da ću se javiti

čim obavim razgovore. Pošto sam odlazio, deca su se povukla. Ponovo sam bio

stranac. Stisnuo sam nos i na pristojan način ponovio Rejčelino išmrkivanje.

Udostojili su me usiljenim osmesima. Naterao sam ih da se rukujemo. Dok sam

išao stazom, osećao sam da će ih moj odlazak vratiti na gubitak oca. Porodica je

bila na okupu ispred ulaznih vrata, majčine ruke na dečjim ramenima. Kada sam

stigao do kola i otključao vrata, okrenuo sam se da se još jednom pozdravim, ali

su njih troje već bili ušli u kuću.

15.

Na povratku kući, skrenuo sam na jug od autoputa, tamo gde se uzdiže Čilterns,

i odvezao se do polja. Parkirao sam na istom mestu na kojem i Logan, na samoj

ivici trave. Stojeći pored vrata sa suvozačeve strane, mogla bi bez smetnji da

prati celu dramu, od balona i korpe koji se vuku preko polja, do borbe s

konopcima i pada. Ne bi mogla da vidi mesto na koje je pao. Zamislio sam je

lepu, u ranim dvadesetim godinama, mahnitu od bola, kako trčeći beži uz put do

najbližeg sela. Možda je pošla drugim putem, niz breg prema Votlingtonu.

Stajao sam na njenom mestu i zamišljao tajne telefonske pozive ili poruke koje

su prethodile izletu. Možda su bili zaljubljeni. Da li ga je mučio osećaj krivice i

neodlučnosti, tog časnog porodičnog čoveka? A za nju, kakav žestok

preobražaj, od očekivane idile s obožavanim muškarcem, do košmara, do

trenutka oko kojeg će se okretati njen budući život. Iako prestrašena, setila se da

ponese svoje stvari iz kola - kaput i tašnu, možda, ali ne i ono što je bilo

pripremljeno za izlet i svilenu maramu - i onda je počela da trči. Bilo mi je

jasno da nije mogla da se oda. Ostala je u kući i čitala novine, ležala na krevetu

jecajući.

Krenuo sam preko polja bez određenog cilja. Sve je izgledalo drugačije.

Za manje od dve sedmice, žbunje i drveće se zgusnulo s prvim prolećnim

lišćem, a trava pod nogama nagoveštavala je buduću raskoš. Kao u policijskoj

rekonstrukciji, krenuo sam stazom kojom smo Klarisa i ja išli, sve do onog

mesta gde smo se zaklonili od vetra. Ličilo mi je na neko mesto iz detinjstva,

kojeg se samo delimično sećamo. Bili smo tako srećni što smo ponovo zajedno,

tako lagodni jedno prema drugom, a sada nisam mogao ni da zamislim kojim

putem bismo mogli da se vratimo u takvu nevinost.

Odatle sam polako otišao do središta polja, kako me je duh vodio, do

tačke na kojoj su se ukrstile naše sudbine. Zatim sam išao u smeru u kojem nas

je vetar oduvao, sve do ivice strmine. Tu je polje presecala staza kojom je Pari

ušao u moj život. Tamo gore, gde su mi stajala kola, tu se Logan zaustavio.

Ovde smo stajali i posmatrali kako pada s neba; tu mi je Раri uhvatio pogled i tu

ga je pogodila ljubav čije bolesno stanje jedva čekam da istražim.

To je bila moja golgota. Sišao sam niz brdo u polje i krenuo prema

sledećem mestu. Ovce nisu bile tu, a sporedni put iza živice bio je mnogo bliže

nego što sam zapamtio. Tražio sam otiske u zemlji, ali sam našao samo početak

koprivišta koje je išlo sve do kapije preko koje se popeo policajac. Ovde je Pari

hteo da se molimo i odatle sam krenuo nazad. I sada sam krenuo nazad

pokušavajući da zamislim na koji način je moje držanje protumačio kao

odbijanje.

Sada mi je bilo napornije da se popnem uz brdo. Onda mi je adrenalin

osnažio udove i ubrzao misli. Sada mi je duboko u butnim mišićima ležala

nevoljnost, i osećao sam kako mi srce bije u ušima. Na vrhu sam zastao da se

povratim, i osvrnuo se naokolo. Stotinak jutara polja i jedna strmina. Činilo mi

se da nikad u stvari nisam ni otišao odavde, ovo je bila pozornica - zelena

površina - mojih razmišljanja i ne bih se iznenadio da su iz različitih pravaca

počeli da mi prilaze Klarisa, Džon i Džin Logan, bezimena žena, Pari i De

Klerambo. Zamišljajući taj prizor, gledajući ih kako dolaze da me u potkovici

priteraju uz ivicu strmine, uopšte nisam sumnjao da bi došli da me svi zajedno

optuže - ali za šta? Da sam odmah znao, ne bi mogli tako lako da me optuže.

Nedostatak, mana, neuspelo zalaženje u misaoni prostor koji je teško objasniti

kao i prvi susret s aritmetikom. Klarisu bih uvek slušao, čak i sada kad nemamo

poverenja u sopstveno rasuđivanje, ali sam trenutno bio obuzet Francuzom u

odelu sa dvorednim kopčanjem.

Počeo sam da se vraćam preko polja, prema kolima. Bila je to veoma

jednostavna ideja, ali čovek s teorijom o patološkoj ljubavi koju je nazvao

svojim imenom, kao mladoženja pred oltarom, mora da otkrije, makar i

nesvesno, prirodu same ljubavi. Da bi postojala patologija, mora da postoji i

skriveni pojam zdravlja. De Kleramboov sindrom je bio tamno, iskrivljeno

ogledalo koje je odražavalo i na smešan način oponašalo blistaviji svet

ljubavnika koji se nehajno predaju svojoj ljubavi, ali to čine zdravog razuma.

(Pošao sam brže. Auto je bio oko četiri stotine metara daleko od mene, i shvatio

sam, ugledavši ga, da su prednja vrata sasvim sigurno bila širom otvorena, kao

krila.) Bolest i zdravlje. Drugim rečima, šta bih mogao da saznam o Pariju što bi

me vratilo Klarisi?

Saobraćaj prema Londonu je bio gust i trebalo mi je gotovo dva sata da

stignem pred svoju zgradu. Usput sam mislio o tome i očekivao sam da će on

biti tu. Ipak mi je srce poskočilo kada sam ga ugledao kako čeka da izađem iz

kola. Zastao sam pre nego što sam prešao ulicu. Stajao je pored ulaza, tako da

sam morao da prođem pored njega. Svečano se obukao - crno odelo, bela

košulja skroz zakopčana, crne lakovane cipele s belim odbleskom. Zurio je u

mene, ali mi njegov izraz lica ništa nije govorio. Pošao sam prema njemu brzo,

nadajući se da ću projuriti pored njega i ući u kuću, ali on je stao na stazu i

morao sam da ga gurnem da bih prošao. Izgledao je napet, možda ljut. U ruci je

držao koverat.

„Stojite mi na putu”, rekao sam.

„Da li si primio moje pismo?”

Odlučio sam da se provučem kroz živicu koja je rasla pored staze, ali je

on stao u prolaz a nisam hteo da ga dodirnem.

„Pustite me da prođem, ili ću zvati policiju.”

Željno je klimnuo, kao da sam ga pozvao na piće. „Voleo bih da prvo ovo

pročitaš”, rekao je. „Vrlo je važno.”

Uzeo sam koverat nadajući se da će se skloniti i pustiti me da prođem.

Međutim, to nije bilo dovoljno. Hteo je nešto da mi kaže. Prvo se osvrnuo da

vidi da li smo sami. Progovorio je dahtavim glasom i pretpostavio sam da mu

srce brzo kuca. Bio je to trenutak za koji se spremao.

Rekao je: „Platio sam jednog istraživača i nabavio mi je sve tvoje članke.

Pročitao sam ih prošle noći - trideset pet. Imam i tvoje knjige.”

Samo sam ga gledao i čekao. Nešto se promenilo u njegovom ponašanju.

Čežnja je i dalje bila prisutna, ali i okrutnost, neka pramena oko očiju. Izgledale

su manje.

„Znam šta pokušavaš da uradiš, ali ti neće poći za rukom. Čak i da milion

tekstova napišeš i ja ih sve pročitam, nikad nećeš uništiti ono što imam. To mi

se ne može oduzeti.”

Kao da je očekivao da mu protivrečim, a ja sam samo prekrstio ruke,

nastavio da čekam, i usredsredio pažnju na posekotinu od brijanja, na crni rez

na njegovom obrazu, tanak kao vlas. Ono što je potom rekao, tada mi se učinilo

da se odnosi na to kako je lako unajmiti istraživača, mada nisam bio sasvim

siguran. Posle toga sam pažljivo razmislio o njegovim rečima i pomislio da mi

možda preti. S druge strane, nije bilo teško da pomislim da mi preti, i na kraju

uopšte nisam znao šta je hteo da kaže.

A rekao je: „Znaš da sam vrlo imućan. Mogu da unajmim ljude da odrade

nešto za mene. Što god želim. Uvek postoji neko kome je novac potreban.

Iznenadio sam se koliko je jeftino, znaš, da neko uradi ono što ti nikad ne bi?”

Ostavio je ovo lažno pitanje da visi u vazduhu i posmatrao me.

„U kolima imam telefon. Ako me ne pustite da prođem, odmah ću pozvati

policiju.”

Uzvratio mi je istim toplim pogledom kao i ranije. Okrutnost je nestala iz

Parija čim je sa zahvalnošću prihvatio naklonost koju je otkrio u mom

upozorenju. „U redu je, Džo. Stvarno. I meni je teško. Razumem te, kao što i ti

razumeš mene. Ne treba da uvijaš u šifre, nema potrebe.”

Okrenuo sam se i pošao prema kolima. „Ne postoji šifra. Bilo bi bolje da

shvatite da vam je potrebna pomoć.”

Nasmejao se i pre nego što sam završio, prsnuo u smeh i lupio se po

butini, kao kauboj. Mora da je u mom glasu čuo ljubavni poklič. Gotovo je

vikao od radosti. „Tako je. Svi i sve je na mojoj strani. Biće onako kako ja hoću,

Džo. Ne možeš me sprečiti!”

Iako je bio lud, potrudio se da ustukne i pusti me da prođem.

Proračunato? Nisam mogao da se oslonim na njegovu poremećenost i samo zato

mi je bilo drago da završim razgovor i uđem u kuću. Osim toga, policija mi

očigledno ne bi pomogla. Nisam se ni osvrnuo da vidim ima li nameru da ostane

tu i dalje. Nisam hteo da mu pružim zadovoljstvo da sazna da me to muči.

Stavio sam koverat u zadnji džep i popeo se preskačući po dva stepenika. Kao

lek protiv bolova, delovala je ta razdaljina i visina između nas koja se svakog

sekunda povećavala. Proučavati Parija u odnosu na sindrom, bilo je

podnošljivo, čak sam u tome mogao i da uživam, ali sresti ga ponovo na ulici,

posebno sada, pošto sam pročitao njegovo prvo pismo - to me je užasnulo. Strah

od njega dao bi mu veliku moć. Mogao sam da zamislim da strepim od povratka

kući. Kad sam stigao na odmorište ispred vrata stana, pitao sam se da li mi je

zaista pripretio; ako je lako unajmiti istraživača, nije teže ni naći dve skitnice da

me na smrt premlate. Možda preterujem. Neizvesnost mi je pojačavala strah -

što se tiče pretnji, bilo je savršeno nijansirano.

Na to sam mislio dok sam otključavao vrata i ulazio u predsoblje. Zastao

sam na trenutak, da povratim dah, tumačio tišinu i mirisao vazduh. Iako joj

tašna nije bila na podu pored vrata, niti sako prebačen preko stolice, preko kože

sam osetio da se Klarisa vratila s posla i da nešto nije u redu. Pozvao sam je po

imenu, nisam čuo odgovor, pa sam ušao sam u dnevnu sobu. To je soba u obliku

slova L i trebalo mi je nekoliko koraka da utvrdim da nije u njoj. Učinilo mi se

da sam čuo šum u predsoblju iz kojeg sam upravo izašao i ponovo sam je

pozvao po imenu. Svaka zgrada ima svoj tonski arhiv škripe i kuckanja, obično

uslovljenih neznatnom pramenom temperature, pa me nije iznenadilo što nikog

ne vidim kad sam se vratio, iako sam i dalje bio ubeđen da je Klarisa negde u

stanu. Ušao sam u spavaću sobu misleći da je možda prilegla. Cipele koje je

nosila na posao stajale su jedna pored druge, a u prekrivaču je bilo udubljenje

gde je ležala. Nije bilo nikakvog znaka da je koristila kupatilo. Na brzinu sam

pregledao ostale prostorije - kuhinju, radnu sobu, dečju sobu - proverio sam

rezu na vratima koja vode na krov. Onda sam se predomislio i smislio logičan

redosled: došla je kući, skinula cipele, prilegla na krevet, obula drugi par cipela

i izašla. Pogrešno sam protumačio vazduh zbog teskobe koja me je obuzela

posle susreta s Parijem.

Ušao sam u kuhinju da napunim vodokuvač. Onda sam otišao u svoju

radnu sobu i tu sam je našao. Bilo je tako očigledno, a opet me je silno

iznenadilo. Kao da je prvi put vidim. Bosa, sklupčana u mojoj naslonjači,

leđima okrenuta pisaćem stolu, licem prema vratima. Uza sve što se tog dana

dogodilo, trebalo je da pretpostavim. Uzvratio sam pogledom ulazeći u sobu:

„Zašto nisi odgovarala?”

„Mislila sam da ćeš prvo ovde pogledati.” Kad sam se namrštio, dodala

je: „Zar ti nije palo na pamet da ću ti pregledati pisaći sto dok si van kuće? Zar

se ovih dana ne ponašamo tako?”

Umorno sam se spustio na kauč. Toliko pogrešiti bilo je kao neko

oslobođenje. Nema potrebe da se borim, nema smisla da išta dokazujem.

Bila je istovremeno sabrana i veoma ljuta. „Pola sata sedim ovde i

pokušavam da se nateram da otvorim jednu od ovih fioka i pregledam pisma. I

znaš li da nisam uspela da povećam znatiželju. Zar to nije strašno? Nije me

briga imaš li, ili nemaš tajni. Da si tražio da vidiš moja pisma, rekla bih ti, samo

napred. Ništa od tebe ne krijem.” Govorila je glasnije, a glas joj je drhtao. Nikad

je nisam video tako besnu. „Čak si ostavio otvorenu fioku, da bih je videla čim

uđem. To je iskaz, poruka, od tebe meni, to je signal. Muči me što ne znam šta

znači. Možda sam mnogo glupa. Reci mi, Džo. Šta pokušavaš da mi kažeš?”

16.

Dragi Džo, onaj student kojeg sam unajmio, pozvonio mi je juče posle podne u

četiri i izašao sam do kapije. Dao sam mu pet stotina funti za nedelju dana rada,

a on mi je za uzvrat kroz rešetke dodao paket. Tvojih trideset pet fotokopiranih

članaka. On je otišao srećan, a ja? Nisam pojma imao kakva me noć čeka.

Možda su to najgori časovi mog života. Pravo mučenje, Džo, suočiti se s tvojim

tužnim, suvim mislima. Misliti na one budale koje te plaćaju za to i nedužne

čitaoce kojima zagađuješ dan!

Seo sam u sobu koju je majka uvek zvala bibliotekom, iako su police bile

prilično prazne i pročitao svaku reč, u glavi sam čuo kako ih izgovaraš, samo

meni. Pročitao sam svaki članak kao pismo koje si mi poslao u budućnost u

kojoj ćemo se obojica naći. Stalno sam mislio šta hoćeš da postigneš. Da me

povrediš? Uvrediš? Iskušaš? Mrzeo sam te zbog toga, ali nijednog časa nisam

zaboravio da te isto tako volim i zato sam nastavljao. Potrebna mu je moja

pomoć, govorio sam sebi svaki put kada sam bio na ivici da odustanem,

potreban sam mu da bih ga oslobodio iz tog uskog kaveza razuma. Bilo je

trenutaka kada sam se pitao da li sam dobro razumeo šta Bog traži od mene. Da

li u Njegove ruke treba da predam autora ovih mrskih tekstova uperenih protiv

Njega? Možda mi je namenjen neki jednostavniji i čistiji zadatak. Hoću da

kažem, znam da pišeš o nauci, i očekivao sam zbunjenost, dosadu, ali nisam

znao da pišeš iz prezira.

Verovatno si već zaboravio tekst koji si napisao pre četiri godine za

časopis Nju Sajentist o najnovijim tehnološkim pomagalima u proučavanju

Biblije. Koga briga za određivanje starosti torinskog pokrova preko ugljenika?

Zar misliš da će ljudi izmeniti svoje uverenje kad čuju da se radi o

srednjovekovnoj podvali? Zar misliš da vera zavisi od dužine trulog platna?

Međutim, šokirao me je jedan drugi tekst, onaj koji si napisao o samom Bogu.

Možda je u pitanju šala, ah onda je još gore. Praviš se da znaš šta je i koje On -

književni lik, kažeš, kao iz nekog romana. Kažeš da su najbolji umovi iz te

oblasti spremni da se upuste u „zasnovano pogađanje” o tome koje izmislio

Jahvea, da svi dokazi upućuju na ženu koja je živela oko hiljadu godina pre

Hrista, na Vitsaveju, Hetitkinju koja je spavala s Davidom. Romansijerka je

izmislila Boga! Najbolji umovi bi pre umrli nego što bi se usudili da toliko

znaju. Baviš se silama koje ni ti niti ijedan ljudski stvor na zemlji ne može da

zna. Kažeš da je i Isus Hrist bio lik kojeg je uglavnom izmislio sveti Pavle i

„autor” Jevanđelja po Marku. Molio sam se za tebe, molio sam se da mi podari

snage da se sretnem s tobom, da te i dalje volim, a da me ne uniziš. Kako je

moguće voleti Boga i voleti tebe u isto vreme? Samo preko vere, Džo. Ne preko

činjenica, ili izmišljenih činjenica, niti preko intelektualne drskosti, već preko

poverenja u božju mudrost i ljubav kao živo prisustvo u našim životima,

prisustvo koje nijedan čovek, a pogotovo ne lik iz književnosti, nikad ne može

da poseduje.

Verovatno sam naivno mislio u prvom naletu osećanja prema tebi da će

sve biti jednostavno zato što ja želim da tako bude. U zoru mi je ostalo još deset

članaka da pročitam. Seo sam u taksi i odvezao se do tvog stana. Spavao si,

nesvestan sopstvene ranjivosti, ravnodušan prema zaštiti koju dobijaš iz izvora

čije postojanje poričeš. Život je bio veoma dobar prema tebi i verovatno sam

tada, stojeći na ulici, pomislio da si nezahvalan. Verovatno ti nikad ne padne na

pamet da se zahvališ na svemu što imaš. Sve se dogodilo slučajno? Sve si sam

stvorio? Brinem se za tebe, Džo. Brinem što svojom drskošću možeš sebi da

naudiš. Prešao sam na drugu stranu ulice i stavio ruku na živicu. Ovoga puta

nije bilo poruke. Zašto bi mi se obraćao kad ne moraš? Misliš da sve imaš,

misliš da sam možeš da zadovoljiš sve svoje potrebe. Ali bez svesti o Božjoj

ljubavi, živiš u pustinji. Kad bi samo shvatio šta ti nudim. Probudi se!

Možda si stekao utisak da mrzim nauku. Nikad nisam bio dobar đak i

lično me ne zanimaju najnovija dostignuća, ali znam da je to divna stvar.

Proučavanje i merenje prirode zaista je samo produžena molitva, proslavljanje

slave Božje vaseljene. Što više znamo o spletu Njegovog dela, to bolje

shvatamo kako malo znamo i kako smo sami mali. On nam je podario um. On

nam je podario čudesnu pamet. Kako je detinjasto i tužno da ljudi koriste taj dar

da poreknu Njegovo postojanje. Pišeš da sada dovoljno znamo o herniji i

možemo da pretpostavimo kako je nastao život na zemlji. Barice minerala koje

sunce zagreva, hemijski spoj, nizovi proteina, amino-kiseline, itd. Praiskonska

čorba. Izbacili smo Boga iz te priče, kažeš, i sada se On nalazi u poslednjem

utvrđenju, među molekulima i česticama kvantne fizike. Ne vredi, Džo. Opisati

kako se čorba kuva nije isto kao znati zašto se kuva, i ko je kuvar. Slabašna vika

protiv beskonačne moći. Na nekom mestu u tim poricanjima Boga nalazi se

vapaj za spas iz zamke sopstvene logike. Tvoji članci su samo produženi krik

samoće. Nema sreće u tom poricanju. Šta ti to može pružiti?

Znam da me nećeš saslušati - pa ipak. Tvoj um je zatvoren, odbrana ti je

spremna. Odgovara ti da se zaštitiš tako što češ me proglasiti ludim. Upomoć!

Napolju je neki čovek koji mi nudi ljubav i ljubav Boga! Zovite policiju, zovite

hitnu pomoć! Džo Rouz nije u problemu. Njegov svet je na svom mestu, sve se

uklapa, u problemu je Džed Pari, strpljivi maloumnik koji stoji na ulici kao

prosjak, i čeka da ugleda svog voljenog i da mu ponudi ljubav. Šta treba da

učinim da počneš da me slušaš? Samo molitva može na to da odgovori i samo je

ljubav kadra da to sprovede. Moja ljubav, međutim, više nije od te prosjačke

vrste. Ne sedim pored telefona u očekivanju tvojih ljubaznih reči. Ti mi ne

određuješ budućnost, nemaš moć da mi narediš da uradim što se tebi prohte.

Moja ljubav prema tebi čvrsta je i žestoka, ne prihvata odbijanje, i uporno se

kreće ka tebi, da te preuzme i izbavi. Drugim rečima, moja ljubav - koja je i

Božja ljubav - tvoja je sudbina. Tvoja poricanja i odbijanja i svi tvoji članci i

knjige liče na lupanje nogama umornog deteta. Ima vremena, bićeš zahvalan

kada taj trenutak dođe.

Vidiš? Noć provedena u čitanju me je osnažila. To čini Božja ljubav. Ako

već polako osećaš neugodnost, to je zato što u tebi već počinju promene i

jednog dana ćeš zadovoljno reći: Izbavi me od besmisla. Doći će vreme kada

ćemo se blagonaklono sećati ovih razgovora. Tada ćemo znati kuda su nas

odveli, i sa smeškom ćemo razmišljati o tome koliko sam ja bio uporan i koliko

si se ti uporno borio da me se otreseš. Prema tome, bez obzira na to što sada

osećaš, molim te, nemoj da uništiš ova pisma.

Kada sam jutros rano stigao, mrzeo sam te zbog onoga što si napisao.

Hteo sam da te povredim. Čak i više od toga. Još gore, a Bog će mi oprostiti.

Dok sam se vozio ovamo u taksiju, zamišljao sam kako mi hladno odgovaraš da

su Bog i Njegov jedini Sin samo likovi, kao Džejms Bond i Hamlet. Da si kadar

da proizvedeš život u laboratorijskoj posudi, pod uslovom da imaš odgovarajuće

hemijske preparate i milion godina. Ne samo da poričeš postojanje Boga - hoćeš

da zauzmeš Njegovo mesto. Takva oholost može da te uništi. Postoje tajne koje

ne smemo dirati, a postoji i poniznost koju treba da naučimo. Mrzeo sam te,

Džo, zbog tvoje drskosti. Hoćeš da tvoja bude poslednja. Dobro mi je poznato,

posle trideset pet pročitanih tekstova. Ne postoji ni trenutak sumnje, oklevanja,

niti prilika da priznaš svoje neznanje. Tu si s najnovijom istinom o bakterijama,

česticama i poljoprivredi, insektima i Saturnovim prstenovima, muzičkoj

harmoniji, teoriji rizika i pticama selicama... Mozak mi je bio kao mašina za veš

- drmao, vrteo, pun tvog prljavog veša. Zar mi možeš zameriti što sam te mrzeo

zbog stvari kojima dozvoljavaš da ti zagade um - sateliti, nanotehnologije,

genetski inženjering, biokompjuteri, vodonični motor. Sve je to jedna pijaca.

Kupuješ, predvodiš slavljenje svega, ti si reklamer unajmljen da hvali tuđe

stvari. Za četiri godine novinarskog rada ni reč o pravim stvarima kao što su

ljubav i vera.

Možda sam gnevan jer s nestrpljenjem čekam da počne naš zajednički

život. Sećam se da sam jednom otišao na letovanje sa školom - pešačili smo po

Švajcarskoj. Jednom smo proveli celo jutro penjući se dosadnom stenovitom

stazom. Svi smo se žalili - bilo je tako zamorno i besmisleno, ali nas je učitelj

naterao da nastavimo. Tik pred ručak stigli smo na visoku alpsku livadu,

ogroman osunčan prostor pun cveća i trave, sa svetlozelenom mahovinom po

obali potoka. Čudnovato mesto. Bili smo inače veoma bučni, ali smo odjednom

zaćutali. Neko je prošaptao da mu se čini da stižemo u Raj. Bio je to veliki

trenutak u mom životu. Čini mi se, kada prebrodimo sve teškoće, kada dođeš

ovamo i počnemo zajedno da živimo, biće kao da stižemo na tu livadu. Nema

više penjanja po stenama! Mir, i vreme koje se prostire pred nama.

Ima još nešto što želim da ti kažem na kraju. S praskom sam ušao u tvoj

život, kao i ti u moj. Verovatno bi voleo da se to nikad nije dogodilo. Tvoj život

će se uskoro obrnuti. Moraš reći Klarisi, moraš sve svoje stvari da preseliš, a

verovatno ćeš većinu želeti da baciš. Moraćeš sve da objasniš prijateljima, ne

samo promenu adrese, već i preokret u veri. Bol i muka, a ništa ti od toga ne

treba. Biće trenutaka kada ćeš poželeti da ti nikad nisam poremetio uređen i

zadovoljan život. Poželećeš da ne postojim. Sasvim razumljivo, ne treba da se

osećaš krivim. Bićeš besan, pokušaćeš da me oteraš jer oličavam uzbunu i

pometnju. Ali, sve mora tako da bude. Staza je strma i stenovita! Treba da nađeš

izraz za sve što osećaš. Proklinji me, gađaj me kamenjem u glavu, zamahni -

ako se usuđuješ. Međutim, postoji jedna stvar koju nikad ne smeš da učiniš dok

smo na putu ka našoj livadi - ne smeš me prezreti, ne smeš se praviti da se ništa

ne događa, ne smeš poricati teškoće, ni bol, ni ljubav. Nikad nemoj da hodaš

pored mene kao da ne postojim. Ništa ne može da nas prevari. Nikad ne poreci

da postojim, jer ćeš na kraju poreći sebe. Očaj koji sam osetio kada si odbacio

Boga bio je povezan s mojim osećajem da odbacuješ mene. Prihvati me i

videćeš da prihvataš Boga bez razmišljanja. Obećaj mi. Ne krij svoj bes i

ogorčenost. Ne smeta mi. Nikad te neću napustiti. Ali nikad, nikad nemoj

pokušati sebe da ubediš da ne postojim.

Džed

17.

Ne znam kako je do toga došlo, ali ležali smo u krevetu, jedno prema drugom,

kao da je sve u redu. Možda sam samo bio umoran. Bilo je kasno, ponoć je

davno prošla. Tišina je bila tako puna, maltene vidljiva, iskra postojanog sjaja, i

gusta takođe, kao sveža boja. Ta sinestezija je verovatno bila izazvana mojom

rastrojenošću, jer sve je bilo tako prisno i poznato, ležati na zelenom polju

njenog pogleda, dodirivati njene nežne tanke mišice. I tako je neočekivano bilo.

Nismo bili u ratu, a sve je između nas zastalo. Kao dve vojske sučeljene preko

lavirinta rovova. Bili smo nepomični. Jedino su se iznad naših glava mreškale

neizgovorene optužbe, kao zastave. Po njenom sam bio sumanut, izopačeno

opsednut, i još gore, kradljivi uljez u njenom privatnom prostoru. Što se mene

tiče, bila je izdajica, nije me podržala u vreme krize, nerazumno sumnjičava.

Nije bilo svađa, čak ni čarki, kao da smo osećali da nas sukob može

razdvojiti. I dalje smo razgovarali, ograničeno, čavrljali o poslu i razmenjivali

poruke o nabavci, kuvanju i kućnim popravkama. Klarisa je svakog radnog dana

odlazila od kuće na vežbe i predavanja i u bitku s upravom. Ja sam pisao

dugačak i dosadan prikaz pet knjiga o svesti. Kada sam počeo da se bavim

pisanjem o nauci, ta reč je bila manje-više zabranjena u naučnoj raspravi. Svest

nije bila predmet nauke. Sada je bila sveprisutna, uz crne rupe i Darvina, gotovo

važnija od dinosaurusa.

Nastavili smo svakodnevnu rutinu jer osim toga ništa nije bilo jasno.

Znali smo da smo izgubili srce, naše srce. Bili smo bez ljubavi, ili smo

zaboravili šta je ljubav, a nismo znali kako da o tome pričamo. Spavali smo u

istom krevetu, ali se nismo grlili. Koristili smo isto kupatilo, ali nismo

pokazivali svoju nagost. Bili smo oprezno opušteni jer smo znali da bi bilo šta

drugo, hladna uljudnost, na primer, raskrinkala igru i odvela nas u sukob koji

smo se trudili da izbegnemo. Što je nekada bilo prirodno, voditi ljubav i duge

razgovore ili zajedno ćutati, sada je izgledalo nasilno smišljeno, kao Harisonov

pomorski hronometar, koji je nemoguće i anahronistično iznova napraviti. Kada

sam je posmatrao dok četka kosu ili se saginje da s poda podigne knjigu,

prisećao sam se njene lepote kao da je podatak iz udžbenika koji sam napamet

naučio. Istinit, ali ne i primenljiv. Mogao sam i sebe iznova da stvorim u

njenom pogledu, glupavo velikog i nezgrapnog, biološki motivisanu toljagu,

ogroman polip nenadahnute logike s kojim je ona nekom greškom u vezi. Kada

bih joj se obratio, glas mi je u glavi zvučao tupo i ravno, ne samo svaka

rečenica, svaka reč je bila lažna. Utišan bes, fino rasuta samoomraženost, to su

bili moji činioci, moje boje. Kad bi nam se pogledi sreli, činilo mi se da naša

avetinjska, niža bića podižu ruke ispred naših lica da bi sprečila razumevanje.

Ali, retko bi nam se pogledi ukrstili, samo na tren ili dva pre nego što bi se

nervozno opet povukli. Naša negdašnja zaljubljena bića nikad ne bi mogla da

nas shvate niti da nam oproste, a evo o čemu se radilo: tih dana je glavni,

nepriznati osećaj u našem domaćinstvu bio stid.

Evo nas, negde između pola dva i dva sata ujutro, ležimo u krevetu,

zurimo jedno u drugo po slaboj svetlosti jedne svetiljke, ja nag, ona u pamučnoj

spavaćici, mišice i šake nam se dotiču, ali neodređeno, bez zalaganja. Sva su

pitanja nagomilana oko nas, i nijedno još ne sme da progovori. Dosta nam je što

možemo da se gledamo u oči.

Rekao sam da smo i dalje uspevali da razgovaramo o svakodnevnim

temama, ali se jedan vid našeg života utopio u dnevnu rutinu i o tome nismo

raspravljali. Ljudi često pominju da ono što je izvanredno, brzo postane obično.

Na to pomislim svaki put kada noću vozim autoputem ili kada sam u avionu

koji se kroz prekrivač od oblaka diže do sunca. Izuzetno se lako prilagođavamo.

Po definiciji, ono što je predvidivo povlači se u pozadinu da bi pažnja bila

neopterećena i mogla da se nosi sa slučajnim i neočekivanim.

Pari je slao tri do četiri pisma sedmično. Uglavnom su bila dugačka i

usrdna, napisana u sve usmerenijem sadašnjem vremenu. Često je pisao o

postupku pisanja samog pisma, o prostoriji u kojoj se nalazi, o promeni svetlosti

i vremena, svom promenljivom raspoloženju i o činjenici da mu taj vid

obraćanja meni stvara privid mog prisustva, u njegovoj blizini. Završavao je

dugačkim opisom tuge zbog rastanka. Pomeni vere bili bi gotovo opšti, da nisu

bili toliko žarki: njegova ljubav je kao Božja, strpljiva i sveobuhvatna, i preko

Parija će me Bog privući k sebi. Obično je bilo i optužbi, u vidu niti koja se

provlači kroz celo pismo, ili usredsređenih na jedan bolan pasus: ja sam

započeo tu ljubavnu priču i zbog toga treba da se suočim sa svojim obavezama

prema njemu. Poigravam se s njim, zavodim ga, šaljem mu poruke ohrabrenja, a

onda mu okrećem leđa. Začikavam ga, ponašam se kao koketa, majstor sam

sporog mučenja, ali moj genij nikad neće priznati šta činim. Kao da više ne

šaljem poruke preko zavese i živice. Sada sam mu se obraćao u snovima, kao

starozavetni prorok, potvrđivao mu svoju ljubav i predviđao srećne dane u

budućnosti.

Naučio sam kako da na brzinu preletim ta pisma. Zaustavljao sam se na

optužbama ili primerima osujećenosti, i tražio ponavljanje pretnje koju je

izgovorio ispred kuće. Gnev je bio prisutan, bez sumnje. Bilo je nekog mraka u

njemu, ali je vešto izbegavao da ga iskaže, mada je uvek bio prisutan kada je

pisao da sam izvor njegovog bola, kada je pomišljao da možda nikad neću doći

kod njega da zajedno živimo, kada bi natuknuo da bi moglo „da se završi u tuzi

i s mnogo više suza nego što smo sanjali, Džo”. Hteo sam više od toga. Žudeo

sam za tim. Molim te, daj mi oružje u ruke, Džed. Mala pretnja bila bi mi

dovoljna da odem do policije, ali nije hteo da mi je priušti, poigravao se sa

mnom i uzdržavao se, baš kao što je rekao da ja činim. Bilo mi je neophodno da

ponovi pretnju jer sam hteo da budem siguran, a budući da nije hteo da me

zadovolji, stalno sam sumnjao da će me pre ili kasnije zaista povrediti.

Istraživanja to potvrđuju. Jedan pregled kaže da je više od polovine svih

muškaraca sa De Kleramboovim sindromom preduzelo nasilnički napad na

predmet svoje opsednutosti.

Redovno kao pisma, bilo je Parijevo prisustvo ispred zgrade. Dolazio je

gotovo svakog dana i zauzimao položaj s druge strane ulice. Kao da je našao

ravnotežu između zahteva vremena i pritiska sopstvenih potreba. Ako me ne bi

spazio, ostajao je oko jednog sata i onda bi otišao. Ako bi me video kako

izlazim iz zgrade, kratko vreme bi me pratio, uvek sa svoje strane ulice, a onda

bi otišao ne osvrnuvši se. Time bi postigao dovoljno kontakta da održi ljubav u

životu i, koliko sam mogao da vidim, odlazio je pravo kući, u Hempsted, i

počinjao da piše pismo. Jedno od njih je počeo ovako: „Protumačio sam tvoj

jutrošnji pogled, Džo, ali mislim da grešiš...” Ali nikad nije pomenuo da je

odlučio da više ne razgovara sa mnom i odjednom sam bio očajan - ako mi ne

pripreti u pismu, nadao sam se da ću bar moći da snimim njegove reči. Mali

diktafon sam stalno imao u džepu, a ispod levog revera nosio sam mikrofon.

Jednom prilikom dok me je Pari posmatrao, zastao sam pored živice i prešao

rukom po zelenilu da bih ostavio otisak svoje poruke, onda sam se okrenuo i

pogledao ga. Ali nije hteo da priđe, niti je taj podatak spomenuo u pismu koje je

napisao kasnije, istog dana. Obrazac njegove ljubavi nije trpeo spoljne uticaje,

čak ni kad su poticali od mene. Njegov svet je određen iznutra, pokretala ga je

lična potreba, i na taj načinje mogao da ostane nelaknut. Ništa nije moglo da

dokaže da nije u pravu, ništa mu nije bilo potrebno da dokaže da je u pravu.

Ništa se ne bi promenilo ni da sam mu napisao pismo i izjavio strasnu ljubav.

Čučao je u ćeliji koju je sam stvorio, na silu izvlačio značenja, natapao

nepostojeću razmenu osećanja dramom nadanja i razočaranja, uvek ispitujući

fizički svet, njegov slučajan raspored, haotičnu buku i boje, ne bi li pronašao

nešto što odgovara njegovom trenutnom emotivnom stanju - i uvek nalazio

zadovoljstvo. Osvetljavao je svet svojim osećanjima, a taj svet je njega

potvrđivao svakom promenom tih osećanja. Očaj bi se javio zato što je primetio

mrak u vazduhu, ili mu je novi oblik ptičje pesme nagovestio moj prezir. Kada

je bio radostan, bila je to posledica dejstva nekog blaženo iznenadnog uzroka -

neka moja poruka u snu, predosećaj koji se „javio” za vreme molitve ili

meditacije.

Bio je to ljubavni zatvor samousmerenja ali, bez obzira na radost ili očaj,

nisam mogao da ga nateram da mi pripreti, pa čak ni da razgovara sa mnom. Tri

puta sam prešao na drugu stranu ulice, prema njemu, s uključenim snimanjem,

ali me nije sačekao.

„Nosi se, onda!”, vikao sam za njim. „Prestani da dolaziš. Prestani da me

uznemiravaš svojim glupim pismima.” U stvari, hteo sam da kažem, vrati se i

pričaj mi. Vrati se i suoči se s beznađem svog slučaja i izgovori svoje

neprikrivene pretnje. Ili ih bar reci preko telefona. Ostavi ih na telefonskoj

sekretarici.

Naravno, to što sam vikao za njim uopšte nije uticalo na ton pisma koje

sam primio sledećeg dana. Prepuno sreće i nade. Bio je nepovrediv u svojoj

sebičnosti, a ja sam imao tremu. Logika po kojoj bi u jednom skoku iz očaja

mogao da pređe u mržnju, ili iz ljubavi u uništenje, biće lična, nepredvidiva, i

ako me napadne, biće to bez upozorenja. Brižljivo sam noću zaključavao stan.

Kad sam se noću sam vraćao kući, uvek sam vodio računa ko je iza mene.

Češće sam se vozio taksijem i pri izlasku bih se uvek osvrnuo. Uz dosta teškoća

uspeo sam da me primi inspektor lokalne policijske stanice. Počeo sam da

izmišljam šta bi mi bilo potrebno za samoodbranu. Malj? Bokser? Nož?

Sanjario sam o žestokim sukobima koji su se uvek završavali u moju korist, ali,

poznavao sam svoje logično srce - taj organ dosadnog zdravog razuma - i bio

siguran da me neće sam napasti.

Učinilo mi se da je Klarisa nestala iz Parijevih misli. Sada je više nije

pominjao u pismima i nikad nije ni pokušao da razgovara s njom. U stvari,

upadljivo ju je izbegavao. Posmatrao sam ga s prozora dnevne sobe svaki put

kada bi izašla iz stana. Čim bi je ugledao kroz staklena vrata ulaznog hola,

požurio bi niz ulicu, i pre nego što bi izašla iz zgrade. Da li je u svojoj ličnoj

priči verovao da štedi njena osećanja? Da li je zamislio da sam joj sve objasnio i

tako je već sklonio, ili je mislio da je to njegovo delo? Ili priča uopšte nije

trebalo da bude dosledna?

Sada smo već deset minuta ležali u tišini. Bila je okrenuta na svoju levu

stranu i učinilo mi se da na svom jastuku čujem mešanje kockica njenog pulsa.

Možda je to bio moj ritam. Spor. Bio sam ubeđen da se usporava. U ovoj tišini

nije bilo napetosti. Gledali smo se u oči i pogledi su nam se kretali po licu onog

drugog, od očiju do usana, opet do očiju. Kao neko dugo i sporo prisećanje. Sa

svakim novim minutom provedenim u tišini, oporavljali smo se sve snažnije.

Svakako su moć ljubavne inercije, sati, sedmice, godine sklada provedene

zajedno bili veći od trenutnih prilika. Da li ljubav sama stvara svoje rezerve?

Pomislio sam da samo ne treba da se upustimo u strpljivo objašnjenje i pomno

saslušanje. Preterivali su u popularnoj psihologiji s dejstvom razgovora i previše

se očekivalo od toga. Sukobi, kao živi organizmi, imaju svoj prirodan životni

vek. Trebalo je samo znati kada ih pustiti da umru. U pogrešnom trenutku, reči

su mogle da deluju kao grčeviti trzaji. Biće može da oživi u patogenom obliku,

grozničavo regenerisano nekom zanimljivom novom formulacijom, ili nekim

morbidnim „novim pogledom” na stvar. Pomerio sam šaku i gotovo neosetno

jače pritisnuo njenu ruku. Usne su joj je razdvojile, senzualno odlepljivanje

označeno mekim glasom koji je pozivao. Trebalo je samo da se pogledamo i da

se setimo. Ljubavni čin i sve ostalo samo će se za sebe pobrinuti. Klarisine usne

uokvirile su moje ime, ali nije bilo zvuka, čak ni daška. Nisam mogao da

skinem oči s njenih usana. Tako mekane, tako sjajnocrvene u prirodnoj boji.

Karmin su izmislili da bi žene mogle da uživaju u bednoj imitaciji ovakvih

usana. „Džo...”, usne su ponovo rekle. O svom problemu nismo razgovarali i

zato što bismo neminovno pustili Parija u spavaću sobu, dozvolili mu da uđe u

naš krevet.

„Džo...” Ovoga puta dunula je ime kroz napola napućene divne usne,

onda se namrštila i duboko udahnula, tako da su joj reči dobile uobičajeno pun,

dubok ton. „Džo, sve je svršeno, gotovo. Bolje da priznamo. Mislim da je s

nama gotovo.”

Kad je to izgovorila, nisam osetio kako prelazim prag ponovljene

konceptualizacijc, niti je tlo propalo, nije ni krevet, iako sam ušao u uzvišen

prostor u kojem sam mogao da posmatram kako se te stvari ne događaju.

Naravno, bio sam u stanju poricanja. Ništa nisam osetio, baš ništa. Nisam

progovorio, ne samo zato što su moje hladnokrvne misli odskakutale, kao žaba,

u pravcu Džin Logan s kojom je Klarisa bila na istoj nervnoj adresi, a to je po

meni kategorija žena koje smatraju da su povređene i koje očekuju nešto od

mene.

Nastojim da budem vredan. Sedeo sam za pisaćim stolom s ceduljom

koju mi je dala gospođa Logan i telefonirao. Prvo sam zvao Tobija Grina u

Rasels Voteru i dobio živahnu staricu napuklog glasa, verovatno njegovu

majku. Ljubazno sam se raspitao za slomljeni gležanj njenog sina, ali me je

prekinula.

„А zašto vam je potreban?”

„U vezi s nesrećom, sa balonom. Samo sam hteo da ga pitam...”

„Dosta nam je novinara, gubite se.”

Lepo me je sredila, a ja sam to sasvim mirno primio. Pokušao sam opet,

posle nekoliko sati. Ovoga puta sam odmah rekao kako se zovem i da sam

zajedno s njenim sinom visio o užetu. Kad je konačno Tobi Grin došepao do

telefona, ispostavilo se da mi ne može pomoći. Video je auto Džona Logana na

drugoj strani polja, ali je imao posla oko živice, a posle je jurio prema balonu i

uopšte nije video da li je Logan bio sam. Bilo je teško držati Grinovu pažnju na

jednoj temi. Hteo je da mi priča o svom gležnju, o nadoknadi za bolovanje koja

bi trebalo da mu bude uplaćena na račun. „Do sada smo tri puta bili kod

nadležnih...” Slušao sam dvadesetak minuta priču o administrativnoj petljavini i

predusretljivosti, sve dok ga majka nije pozvala i onda je otišao bez pozdrava.

Njegov prijatelj iz Votlingtona, Džozef Lejsi, nije bio kod kuće tog dana.

Pozvao sam Reding i tražio Džejmsa Geda, čoveka iza balona. Odgovorila je

njegova supruga, glas joj je bio mek i ljubazan.

„Recite mu da sam jedan od onih koji su stavili život na kocku

pokušavajući da spasu njegovog unuka, da ga balon ne odnese.”

„Pokušaću”, rekla je. „Međutim, on ne voli da priča o tome.”

Čuo sam zvuk vesti na televiziji i Gedov glas kako ga nadjačava. „Sve što

imam da kažem, reći ću u istrazi.” Gospođa Ged se vratila i prenela mi poruku,

pokorno, ali s blagim žaljenjem, kao da i ona pati što on odbija da govori.

Kad sam najzad stigao do Lejsija, on je bio mnogo određeniji. „Šta hoće?

Nije valjda da im treba još svedoka.”

„Ovo je za njegovu udovicu. Misli da nije bio sam.”

„Ako postoji osoba koja je bila s njim, verovatno ima dobar razlog što se

krije. Osinje gnezdo, a?”

Odmah sam mu sve rekao, jer mi se učinilo da mu je odgovor bio previše

spreman i odlučan. „Misli da je u pitanju žena. U kolima je pronašla stvari

spremljene za izlet, i svilenu maramu. Misli da je imao ljubavnicu. To je muči.”

Coktao je jezikom, a onda je nastupila dugačka tišina.

„Jeste li i dalje tu, gospodine Lejsi?”

„Razmišljam.”

„Znači, videli ste je?”

Opet tišina. Onda je rekao: „Neću o tome preko telefona. Dođite u

Votlington, pa ćemo videti.” Dao mi je adresu i dogovorili smo se za vreme.

Kada sam pitao Klarisu, odgovorila je da joj se čini da su oboje vrata

Loganovih kola bila otvorena, možda čak i troje, ali nije videla nikog osim

Logana. Znači, ostao je Pari. Koliko sam zapamtio, došao je stazom koja je

prolazila blizu kola, tako da je bio bliže od svih nas ostalih. Da li bih mogao da

mu priđem sa skrivenim diktafonom, raspitam se o ovome, a onda da ga

navedem da mi pripreti? Ne samo da je situacija bila apsurdna, već je i sama

pomisao na pravolinijsku informaciju od Parija bila nezamisliva. Njegov svet su

činila osećanja, izmišljotine i žudnja. Pari je bio tema noćne more - u tolikoj

meri, da ga nisam mogao zamisliti kako obavlja obične poslove, na primer kako

se brije ili plaća račun. Gotovo kao da nije ni postojao.

Pošto ništa nisam rekao, nisam bio kadar da nateram sebe na odgovor,

Klarisa je opet progovorila. I dalje smo se gledali u oči. „Stalno misliš na njega.

Ne prestaješ. I sada si mislio na njega. Hajde, priznaj. Reci mi.”

„Jesam.”

„Ne znam šta je s tobom, Džo. Gubim te. Plašim se toga. Potrebna ti je

pomoć, ali mi se čini da ti je ja ne mogu pružiti.”

„Idem u policiju u sredu. Možda će oni...”

„Govorim o tvom umu.”

Uspravio sam se. „Ništa ne fali mom umu. Sasvim je u redu. Dušo, on

predstavlja pravu opasnost. Može da postane opasan.”

I ona se trudila da sedne. „О, Bože”, rekla je. „Ne razumeš”, i počela je

da plače.

„Slušaj, podrobno sve ispitujem.” Stavio sam joj ruku na rame, ali me je

jednim trzajem oterala. Ipak sam nastavio. „Pročitao sam da ljudi sa De

Kleramboovim sindromom spadaju u dve grupe...”

„Misliš da se čitanjem možeš izvući iz ovoga.” Odjednom je bila besna i

više nije plakala. „Zar ne shvataš da imaš problem?”

„Naravno”, odgovorio sam. „Samo me saslušaj. Dobro je da znaš. Postoje

oni čiji su simptomi deo opšteg psihotičkog poremećaja. Njih je lako uočiti. Ali,

postoje i oni sa čistim oblikom bolesti, u potpunosti opsednuti predmetom svoje

ljubavi, dok u ostalim oblastima života funkcionišu bez ikakvih teškoća.”

„Džo!” Vikala je. „Pričaš mi da stoji napolju, a kad izađem, nema nikoga.

Nikoga, Džo.”

„Kada primeti da prolaziš ulaznim holom, povuče se uz ulicu i sakrije se

iza drveta. Ne pitaj zašto.”

„А pisma, rukopis...” Pogledala me je i donja usna joj se opustila. Nečega

se setila i oklevala je.

Rekao sam: „Šta je bilo s pismima?”

Odmahnula je glavom. Ustala je i skupljala stvari koje su joj potrebne za

sutradan. Onda je stala u vratima i rekla: „Plašim se.”

„I ja. Može da pređe u nasilje.”

Nije gledala u mene, već u prostor iznad moje glave. Glas joj je bio

promukao. „Noćas ću da spavam u dečjoj sobi.”

„Klarisa, molim te ostani.”

Ali ona je otišla, a sledećeg dana je prenela svoje stvari u tu sobu i, kako

to već biva, nagonska odluka prerasla je u novo rešenje. I dalje smo živeli jedno

kraj drugoga, ali sam znao da sam prepušten sam sebi.

18.

U sredu je bio Klarisin rođendan. Kada sam joj dao čestitiku, poljubila me je

pravo u usta. Pošto je u duši rešila da sam rastrojen, pošto mi je rekla da je s

nama sve svršeno, mogla je da bude oduševljena i velikodušna. Novi život samo

što nije počeo, i ništa neće izgubiti svojom ljubaznošću. Nekoliko dana ranije

ovakva živost bi probudila sumnju u meni, možda ljubomoru, a sada mi je samo

potvrdila da ispravno zaključujem: ona nije ni istraživala, niti razmišljala.

Parijevo stanje nije se moglo zaustaviti. Budući da zadovoljenje nije nadohvat

ruke, njegova ljubav će se pretvoriti u nezainteresovanost ili mržnju. Klarisa je

smatrala da su joj osećanja najbolji vodič, da može da oseti put do istine, a

trebalo je da čovek bude dobro obavešten, spreman da predvidi okolnosti i da

sve brižljivo proračuna. Prema tome, bilo je prirodno, mada pogubno za oboje,

da ona i dalje misli da sam lud.

Čim je krenula na posao, otišao sam u radnu sobu i spakovao poklon, da

bih joj ga predao za ručkom koji smo dogovorili s njenim kumom, profesorom

Kejlom. Sakupio sam sva Parijeva pisma, sredio ih hronološki i stavio ih u

fasciklu. Opružio sam se u naslonjači i polako okretao stranice od početka,

tražeći i obeležavajući značajne pasuse. Onda sam ih prekucao, u zagradi

naznačio izvor iz kojeg su preuzeti. Na kraju sam imao četiri stranice izvoda, i

onda sam napravio tri kopije i svaku stavio u posebnu plastičnu fasciklu. Ta

strpljiva aktivnost dovela me je u neku vrstu organizacionog zanosa, u stanje

iluzije svakog administratora da će sva patnja sveta biti okončana zahvaljujući

slepom kucanju, dobrom laserskom štampaču i kutiji spajalica.

Nastojao sam da sastavim dosije pretnji i, mada nije bilo nijednog

očiglednog primera, bilo je nagoveštaja i prekida u logičkom izlaganju koje će,

u njihovoj ukupnosti, svakako primetiti policijska svest. Samo bi vešt književni

kritičar, kao Klarisa, mogao da između redova pročita poruke ljubavi, ali sam

znao da mi ona neće pomoći. Posle nešto više od jednog sata, shvatio sam da ne

treba da se usredsredim samo na upadljive iskaze osujećenosti i razočaranja o

tome kako sam sve ja započeo, kako sam ga navukao, kako sam ga čikao lažnim

obećanjima, naročito kad sam obećao da ću živeti s njim. Takve izjave su u

svoje vreme delovale zastrašujuće, ali gledajući unazad, u stvari su bile samo

patetične. Počeo sam da shvatam da su prave pretnje u nečemu drugom.

Na primer, prekinuo je priču o tome kako je usamljen bez mene, prešao

na misli o samoći i kako pamti kada je imao četrnaest godina da je otišao na

selo kod strica. Tada bi pozajmio malokalibarsku pušku i išao u lov na zečeve.

Prikradao se duž živice, napetih čula, sasvim usredsređen na zadatak - to je bila

samoća koju je najviše voleo. Opis bi bio sasvim bezazlen, da se nije toliko

upeo da oživi zadovoljstvo u ubijanju - „moć smrti iskočila mi je iz prstiju, Džo,

moć na daljinu. Ja to mogu! Mogu! Tako sam mislio. Da isteram to stvorenje,

da ga gledam kako se skačući premeće i zatim udara o tlo, izvija se i grči. Onda

bi se umirilo i ja bih mu prišao, osećao sam se kao sama sudbina, pun ljubavi

prema tom sitnom biću koje sam upravo uništio. Moć života i smrti, Džo. To

poseduje Bog, i mi koji smo stvoreni po njegovom obličju.”

Iz jednog drugog pisma prepisao sam tri rečenice: „Želeo sam da te

povredim. Čak i više od toga. Još gore, a Bog će mi oprostiti, mislio sam.” U

nedavnom pismu ima odjek onoga što mi je rekao kada sam se vratio iz

Oksforda. „Ti si ovo započeo i ne možeš od toga pobeći. Naći ću ljude koji će

za mene obaviti stvar - to ti je poznato. Dok pišem ovo pismo, dvojica momaka

prepravljaju mi kupatilo! Nekada sam to sam radio, bez obzira na novac. Sada

učim da to prepuštam drugima.” Dugo sam zurio u to pismo. Kakva je u stvari

veza između moje nesposobnosti da trčim i njegove sposobnosti da nađe ljude

koji će u njegovo ime obavljati posao? Nešto je nedostajalo. U poslednjem

pismu je napisao, bez ikakve veze s ostalim sadržajem: „Juče sam otišao u Maji

End, znaš tamo gde žive prave hulje. Da nađem još majstora!”

Na drugim mestima bilo je zloslutnih prizivanja tamne strane boga.

„Božja ljubav”, pisao je, „može da se ukaže u obliku gneva. Može da nam se

prikaže kao nesreća. Tu tešku lekciju učio sam celog života.” A onda, u vezi s

tim - „Njegova ljubav nije uvek nežna. A kako bi i bila kada treba da traje, kad

je se nikad ne možeš otresti? To je toplina, vrelina, i može da te spali, Džo, da

izgoriš u njoj.”

U Parijevoj prepisci bilo je veoma malo pozivanja na Bibliju. Njegova

vera je bila sneno maglovita u odnosu na pojedinosti doktrine. Kao da ne

pripada nijednoj crkvi. Njegovo uverenje je bilo samouko, uglavnom oslonjeno

na kulturu ličnog dobitka i zadovoljstva. Ima mnogo priče o sudbini, o

njegovom „putu” i kako ga ništa ne može s njega odvratiti, i o sudbini -

njegovoj i mojoj, koje su prepletene. Često je sebe označavao kao Boga. Božja

ljubav prema ljudskom rodu ulivala se u Parijevu ljubav prema meni. Bog je

neporecivo bio „tu unutra”, a ne na nebu, pa je onaj koji u njega veruje imao

pravo da se rukovodi osećanjem i intuicijom. Savršeno labav sklop zа jednu

poremećenu svest. Bez ograničenja teoloških prefinjenosti ili poštovanja vere,

bez društvenih sankcija, preispitivanja ostalih vernika, bez ikakvog moralnog

okvira koji je neophodan svim religijama, čak i kada imaju pogrešnu

kosmologiju. Pari je slušao samo unutrašnji glas svog ličnog Boga.

Prihvatanje izvora izvan samoga sebe očituje se samo u nekoliko pomena

priče o Jovu, pa čak ni iz toga se ne može zaključiti da je pročitao osnovno

štivo. „Izgleda da ti je bilo neugodno”, napisao je pošto me je video na ulici.

„Kao da osećaš bol, ali zbog toga ne treba da sumnjaš u nas. Seti se samo koliki

je bol Jov trpeo, a Bog ga je sve vreme voleo.” Opet neproverena pretpostavka

da su Bog i Pari jedno, i da će se zajedno pobrinuti za naše sudbine. Jednom

drugom prilikom čak se ukazala mogućnost da i ja mogu biti Bog. „Obojica

patimo, Džo, obojica smo pogođeni bolom. Pitanje je, koji je od nas dvojice

Jov?”

Kad sam pred kraj jutra izašao iz stana s mrkim kovertom u kojem su se

nalazili moji predano dokumentovani izvodi, i s Klarisinim poklonom u džepu,

Parija nije bilo. Zastao sam i osvrnuo se, gotovo očekujući da će se pojaviti iza

nekog drveta. Ta promena me je uznemirila. Nisam ga video od prethodnog

jutra. Pošto sam pročitao literaturu i znao sve mogućnosti, više bih voleo da

mogu da vidim gde je. Na putu prema policijskoj stanici više puta sam se

osvrnuo da proverim da li me prati.

Bilo je vreme zatišja, a ipak sam više od sata proveo u čekaonici. Tamo

gde se ljudska potreba za redom spaja s ljudskom sklonošću ka neredu, tamo

gde se civilizacija sudara sa sopstvenim nezadovoljstvom, tu ima trvenja i

trošenja. Ima ga u lepljivim rupama u linoleumu na pragu ispred svih vrata, u

zmijastoj vertikalnoj pukotini na mutnom staklu iza prijemnog šaltera, i u

vrelom, istrošenom vazduhu zbog kojeg svi posetioci skidaju kapute, a policajci

sede samo u košuljama. Bilo je toga i u mlitavim telima dvoje mališana u

vatiranim jaknama, koji su zurili u svoja stopala, isuviše besni jedno na drugo

da bi razgovarali, kao i u izdubljenom natpisu na rukohvatu moje stolice: blagi

prkos ili ljuta muka - jebi ga, jebi ga, jebi ga. Isto sam video i u fluorescentnom

bledilu velikog okruglog lica inspektora Linlija kada me je, najzad, umorno

odveo u sobu za razgovore. Kao da je retko izlazio napolje. Nije ni bilo potrebe,

kad se sva muka ovde sticala.

Prijatelj, novinar koji je tri godine proveo na kriminalnoj rubrici, rekao

mi je da ću policiju bar malo zainteresovati za svoj slučaj jedino ako podnesem

zvaničnu pritužbu na njihov dotadašnji postupak. Na taj način ću uspeti da se

provučem pored žene s naočarima koja je stražarila na prijemnom šalteru.

Pritužbu uvek treba razmotriti, što znači da ću moći da objasnim svoj problem

nekome ko je malo viši na hijerarhijskoj lestvici te stanice. Isti me je prijatelj

upozorio da ne očekujem previše. Moj sagovomik će pre svega misliti na svoju

penziju i miran život koji priželjkuje. On ima nalog da umanji pritužbu dok je

razmatra.

Linli mi je rukom pokazao da sednem u jednu od metalnih stolica.

Između nas je bio sto od ultrapasa prekriven krugovima od kafe. Cela površina

moje hladne stolice bila je masna pod rukom. Pepeljara je bila odsečeno dno

plastične koka-kola boce. Pored nje je u kašičici čučala kesa od čaja. Prljavština

i smrad su me lakonski pitali: kome ćeš da podneseš izveštaj?

Predao sam pritužbu ranije, Linli mi je posle izvesnog vremena

telefonirao i ispričao sam mu celu priču. U tom času sam se pitao da li je

pomalo pametan ili mnogo glup. Govorio je onim pridavljenim glasom koji

komičari ponekad koriste da najave zvaničnike. Linlijev glas je osim toga

sadržao i određeni stepen blesavosti. S druge strane, nije mnogo rekao. Pa čak i

sada, dok je otvarao fasciklu, nije rekao ni dobro jutro ni kako ste, čak ni hmm.

Čuo se samo elektronski zvižduk daha kroz nosne malje. Razmišljao sam da u

takvoj tišini osumnjičeni i svedoci kažu i više nego što su hteli. Zato sam ćutao i

posmatrao ga kako prelistava stranice na kojima je zapisao beleške svojim

iskošenim šiljatim rukopisom.

Linli je podigao pogled, ali ne prema mom licu. Zurio je u moje grudi.

Njegove sitne sive oči okrznule su moje tek kada je udahnuo da progovori.

„Znači, ovaj tip vas maltretira i preti vam. Podneli ste prijavu, ali ništa nije

učinjeno.”

„Tako je”, rekao sam.

„А kako maltretira...?”

„Kao što sam već rekao”, govorio sam pokušavajući da naopačke

pročitam šta je zapisao. Zar me uopšte nije slušao? „Šalje tri do četiri pisma

nedeljno.”

„Bezobrazluke?”

„Ne.”

„Nedolične predloge?”

„Ne.”

„Uvrede?”

„Ра, ne, u stvari.”

„Onda nešto seksualno.”

„Ne bih rekao da ima veze sa seksom. To je opsednutost. Potpuno je

usredsređen na mene. Samo na to misli.”

„Da li telefonira?”

„Više, ne. Samo šalje pisma.”

„Zaljubljen je u vas.”

Odgovorio sam: „Oboleo je od takozvanog De Kleramboovog sindroma.

To je stanje priviđenja. Misli da sam ja kriv za to, ubeđen je da mu šaljem tajne

signale...”

„Vi ste psihijatar, gospodine Rouz?”

„Ne.”

„Ali ste homoseksualac?”

„Ne.”

„Kako ste se sreli?”

„Već sam rekao. Tokom nezgode s balonom.”

Potegao je jednu stranicu svojih beležaka. „О tome ništa nije zapisano.”

Ukratko sam mu sve izneo, dok je on svoju tešku, simetričnu glavu

oslanjao na ruke, i dalje ne pokazujući želju da bilo šta zapiše. Kada sam

završio, pitao je: „А kako je počelo?”

„Javio se kasno te noći.”

„Rekao je da vas voli i vi ste prekinuli vezu. Mora da vas je to

poremetilo.”

„Uznemirilo.”

„I onda ste o tome razgovarali sa svojom ženom.”

„Sledećeg jutra.”

„Zašto tek tada?”

„Bili smo umorni i potreseni nesrećom.”

„Kako ona reaguje na sve ovo?”

„Poremetilo ju je. Veoma smo napeti.”

Linli je skrenuo pogled i napućio usne. „Zar se nikad zbog toga nije

naljutila? Zar se vi nikad niste naljutili na nju?”

„Naš odnos je zbog toga pod velikim pritiskom. Ranije smo bili veoma

srećni.”

„Gospodine Rouz, jeste li bolovali od neke psihijatrijske bolesti?”

„Nikad.”

„Stres na poslu, ili tako nešto?”

„Ni slično.”

„Novinarstvo je naporan posao, zar ne?”

Klimnuo sam. Počeo je da mi se gadi Linli i njegovo čudno, sferično lice.

Posle male stanke, rekao sam: „S razlogom verujem da će se taj momak prozliti.

Došao sam da tražim pomoć od policije.”

„S pravom”, odgovorio je Linli. „I ja bih isto učinio. Izgleda da će

pooštriti zakon o ovakvim slučajevima. Znači, stoji ispred kuće i gnjavi vas kad

izađete.”

„Tako je bilo. Ovih dana samo stoji. Ako mu se obratim, on ode.”

„Znači, u stvari...” Prekinuo je, pogledao, odnosno, pravio se da gleda u

svoje beleške. Mrmljao je nešto za sebe. „То je već uznemiravanje, hm...” Onda

se veselo okrenuo ka meni: „А sada, nešto o pretnjama.”

„Prepisao sam neke pasuse. Nije baš očigledno. Treba pažljivo da čitate.”

Dežurni inspektor Linli se zavalio i počeo da čita, i dok mu je pogled bio

spušten, pomno sam posmatrao njegovo lice. Nije samo bledilo bilo tako

odurno, već naduvena, neljudska geometrija oblosti. Gotovo savršen krug s

centrom na njegovom prćastom nosu, a u krugu njegova ćela i krivina njegovog

debelog podbratka. Taj krug bio je upisan na površini tek malo iskrivljene

kugle. Čelo mu je bilo izbočeno, obrazi su se kotrljali odmah ispod njegovih

sivih očiju i krivina se nastavljala na plavkastoj, ravnoj površini između nosa i

gornje usne.

Spustio je moje listove na sto, sklopio rukе iza glave i nekoliko sekundi

gledao u tavanicu, a zatim s trunkom sažaljenja pogledao u mene. „U poređenju

s ostalim progoniteljima, gospodine Rouz, ovaj je pravo nevinašce. Šta hoćete

od nas? Da ga uhapsimo?”

Odgovorio sam: „Treba da shvatite snagu te opsene i količinu

osujećenosti koja se gomila. Mora da zna da mu nije sve dozvoljeno.”

„U ovome nema ničega što se po Odeljku pet Zakona o javnom redu

može svrstati kao pretnja, zloupotreba ili uvreda.” Linli je govorio sve brže.

Hteo je da me se otarasi. „Ničega što predviđa Zakon o uvredi ličnosti iz 1861.

godine. Ne bismo imali razloga ni da ga opomenemo. On voli svog Boga, voli

vas, i stvarno mi je žao, ali nije prekršio zakon.” Podigao je izvode, pa ih opet

ispustio. „Hajde, recite mi, u čemu je pretnja?”

„Ako pažljivo pročitate i logično razmislite, videćete da poručuje da

može da nađe nekoga, da unajmi nekoga, da me premlati.”

„Nije dovoljno. Treba da vidite šta inače dobijamo. Još vam nije oštetio

kola, pretio nožem, još vam nije prosuo đubre pred kućni prag. Čak vas nije

napao pogrdnim rečima. Da li je vama, ili vašoj supruzi, palo na pamet da ga

pozovete na čaj i da popričate s njim?”

Kroz glavu mi je prolazilo da je dobro što ne gubim živce. „Slušajte, on je

klasičan slučaj. De Klerambo, erotomanija, šunjanje, prikradanje, svejedno kako

to zovemo. Podrobno sam proučio literaturu iz koje se vidi da osoba postaje

zaista opasna kada shvati da neće dobiti ono što želi. Bar biste mogli da

pošaljete par svojih ljudi do njegove kuće da vidi da ga imate na spisku.”

Linli je ustao, a ja sam uporno i dalje sedeo. Uhvatio je kvaku. Kao da mi

se podsmevao svojom namernom strpljivošću. „U društvu kakvo je naše, ili

kakvo bismo voleli da je naše, da ne pominjemo ograničeno ljudstvo, nema

govora da šaljemo policajce u kuću građanina A samo zato što je građanin B

pročitao par knjiga i zaključio da će doći do nasilja. Osim toga, moji ljudi ne

mogu da budu na dva mesta odjednom - da njega vrebaju, a vas da čuvaju.”

Hteo sam da odgovorim, ali je Linli otvorio vrata i izašao. Nastavio je iz

hodnika: „Ali, reći ću vam šta nameravam da uradim. Poslaću našeg pozornika

do vaše kuće iduće sedmice. Ima deset godina iskustva s problemima koje imaju

građani. Siguran sam da će vam dati koristan savet.” Onda je otišao, a iz

čekaonice sam čuo kako se glasno obraća, verovatno momcima u vatiranim

jaknama. „Pritužbu? Vas dvojica? Ma nemoj! Slušajte me pažljivo. Sad lepo da

odjebete, a ja ću možda da izgubim taj dosije.”

Kasnio sam na ručak i brzim korakom sam krenuo uz ulicu, što dalje od

stanice. Povremeno sam se osvrtao, da zaustavim taksi. Trebalo je da budem

besan, možda uplašen, međutim, sve mi je postalo jasno kad me je Linli onako

otkačio. Dvaput sam pokušao da skrenem pažnju policiji, više ne treba da se

trudim. Misli su mi se vratile na Klarisu i našu nesreću, verovatno zbog težine

poklona u džepu. Nisam mogao ozbiljno da prihvatim njenu rešenost da je s

nama sve svršeno. Uvek sam mislio da je naša ljubav trajna. Žureći Harou

Roudom, podstaknut onim što mi je inspektor Linli rekao, setio sam se njenog

prethodnog rođendana, koji smo proslavili ne sluteći nikakvu zbrku u našem

životu.

Rekao je „na dva mesta odjednom”, i setio sam se prvih sati tog jutra.

Ostavio sam je da spava i sišao da pripremim čaj. Verovatno sam pokupio poštu

s poda u ulazu, izdvojio rođendanske čestitke i stavio ih na poslužavnik. Dok

sam čekao da voda provri, pregledao sam tekst za radio koji je trebalo da

snimim tog popodneva. Dobro se sećam, jer sam taj materijal iskoristio za prvo

poglavlje jedne knjige. Da li postoji genetska osnova religioznih uverenja, ili

nam samo prija da o tome razmišljamo? Ako vera ne daje svakome istu

prednost, onda je broj mogućih rešenja neiscrpan i ništa se ne može dokazati.

Pretpostavimo da religija obezbeđuje odgovarajući položaj, posebno svojim

sveštenicima u tome ima mnogo društvene prednosti. Šta ako daje snagu u

nevolji, utehu, ako daje priliku verniku da preživi nesreću koja će uništiti

nevernika. Možda vernicima obezbeđuje strastveno uverenje, sirovu snagu

jednoumlja.

Možda deluje i na grupe i na pojedince, zajednicu spaja, pojedincu daje

identitet, i osećaj da su on i njegovi saborci u pravu, čak i onda - ili baš onda -

kada nisu u pravu. Uz božju pomoć. Osokoljeni pomahnitalim zajedništvom,

naoružani strašnom izvesnošću, bacamo se na susedno pleme, utučemo ga i

silujemo do besvesti i odemo gorljivi od pravednosti i opijeni pobedom koju su

nam naši bogovi obećali. Ponovljen pedeset hiljada puta tokom više milenijima,

složeni zbir gena koji nadziru neosnovana uverenja mogao bi da bude dobro

raspoređen. Uplivavao sam i isplivavao iz ovakvih razmišljanja. Voda je

provrila i prelio sam čaj.

Prethodne noći je Klarisa uplela kosu u jednu pletenicu koju je potom

vezala crnom somotskom trakom. Kada sam ušao sa čajem, rođendanskim

čestitkama i jutarnjim novinama, sedela je u krevetu i protresala raspletenu

kosu. Lepo je biti u krevetu sa svojom voljenom, a vratiti joj se dok je još topla

od noći, veoma je slatko. Čestitao sam joj uz čaj, pročitali smo prispele čestitke,

zagrlili se i počeli s rođendanskim milovanjem. Klarisa je četrdeset kilograma

lakša od mene i ponekad voli da na početku bude na meni. Oko sebe je sakupila

čaršave kao nevestinski veo i pospano me uzjahala. Tog jutra je u toku bila naša

igra. Ležao sam na leđima i pravio se da čitam novine. Dok me je uvlačila,

uzdisala je, vrpoljila se i drhtala. Ja sam se uporno pravio da je ne primećujem,

okretao stranice i mrštio se nad tekstom. To joj je pružalo sitno mazohističko

zadovoljstvo da je zanemarena, da nije primećena, da nije tu. Poništavanje!

Onda ju je obuzelo nadmoćno zadovoljstvo da mi poremeti pažnju, da me iz

pomame javnog sveta uvuče duboko u svet koji je bio samo njen. Sada je

trebalo da ja budem zbrisan, a sa mnom i sve što nije bilo ona sama.

Međutim, ovom prilikom nije uspela do kraja, jer sam nakratko postigao

ono što Linli kaže da njegovi policajci ne mogu, bio sam uz Klarisu, ali sam u

stvari čitao o kraljici. Bila je u poseti gradu pod imenom Jelounajf u dalekim

severoistočnim teritorijama Kanade u oblasti koja je velika kao Evropa, a ima

samo pedeset sedam hiljada stanovnika koji su, ispada, većinom pijanice i

propalice. Dok se Klarisa uvijala na meni, pažnju mi je privukao deo o užasnoj

klimi u toj oblasti, i ove dve rečenice: „Nedavno se snežna mećava sručila na

fudbalsku utakmicu severno od Jelounajfa. Oba tima su se smrzla jer nisu mogli

da pronađu put i da se spasu.” „Slušaj ovo”, rekao sam Klarisi. Onda me je

pogledala i stigao sam samo dotle. Bio sam njen.

Čin čitanja i razumevanja uključuje više odvojenih funkcija mozga koje

se preklapaju, a oblast koja nadzire seksualne funkcije deluje na nižem nivou,

evolutivno je starija i prisutna kod bezbroj organizama - ali ipak osetljiva na

više funkcije - pamćenje, osećanje i maštanje. To jutro na dan Klarisinog

rođendana tako dobro pamtim čestitke i pocepane koverte razbacane po krevetu,

sunčani zrak koji se na silu probija kroz otvor između zavesa - zbog toga što me

je jedna od naših razigranih epizoda prvi put u životu dovela do punog i

potpunog doživljaja postojanja na dva mesta istovremeno. Bio sam uzbuđen

Klarisom, napetih čula i svesti, a opet sam bio obuzet tragedijom iz one

novinske crtice: usred utakmice divlji vetrovi rasprše dva tima i svi igrači umiru

u svojim dresovima na ivici nevidljivog igrališta. Sva bića su ranjiva tokom

ljubavnog čina, ali je selekcija s vremenom pokazala da se nastavak vrste

najbezbednije ostvaruje nepodeljenom pažnjom. Bolje je da neki par povremeno

strada kao plen, nego da se silan poriv za nastavljanjem vrste razredi i

najmanjom česticom. Pa ipak sam nekoliko sekundi u potpunosti i istovremeno

uživao u dva životna, bitna, zadovoljstva, u čitanju i ljubavnom odnosu.

Kasnije, u kupatilu, upitao sam Klarisu: „Da li ti se čini da sam napredniji

od evolucije?”

Klarisa, stručnjak za Kitsa, sedela je gola na plutanoj stoličici i lakirala

nokte - priprema za rođendansku proslavu. „Ne”, odgovorila je. „Samo stariš. U

svakom slučaju”, i nastavila je imitirajući poznati glas s radija, „evolutivna

promena nastanka nove vrste može se spoznati samo unazad.”

Sada sam joj, u sebi, čestitao na poznavanju idioma. Kada se taksi

zaustavio, postalo mi je kristalno jasno koliko mi nedostaje naš nekadašnji život

i pitao sam se da li ćemo ikad uspeti da se vratimo takvoj ljubavi, zabavi i

jednostavnoj prisnosti. Klarisa je mislila da sam poludeo, policija da sam

budala, ali je samo jedno bilo nesporno: samo ja mogu da nas vratim u

pređašnje stanje.

19.

Stigao sam sa dvadeset minuta zakašnjenja. Mesto je bilo krcato u vreme ručka

- sve je grmelo od razgovora i kad sam ušao s ulice imao sam utisak da ulećem

u buru. Kao da su svi pričali o istoj stvari - što će se i dogoditi kroz jedan sat.

Profesor je već sedeo, ali je Klarisa bila na nogama, i još s vrata sam primetio

da je u istom ushićenom raspoloženju. Napravila je mali metež oko sebe. Jedan

je konobar klečao pored nje, kao da se moli, i pokušavao da uglavi neki

podmetač ispod noge od stola, drugi joj je prinosio novu stolicu. Kad me je

ugledala doskakutala je kroz galamu, uhvatila me za ruku i povela ka stolu, kao

da sam slep. Svu tu hirovitost pripisao sam svečarskom raspoloženju, jer smo

imali razloga da nazdravimo, i to ne samo njenom rođendanu. Profesor Džoslin

Kejl, Klarisin kum, postavljen je na počasno mesto u projektu ljudskog genoma.

Poljubio sam je pre nego što sam seo. Tih dana su nam se jezici retko

doticali, ali sada jesu. Džoslin se napola pridigao iz stolice i rukovao se sa

mnom. U istom času je na sto stigao šampanjac u kofi s ledom i pridružili smo

se opštoj buci. Kofa s ledom bila je usred osunčanog romba na belom stolnjaku,

visoki restoranski prozori dičili su se pravougaonicima plavog neba između

okolnih zgrada. Od poljupca sam dobio erekciju. U sećanju mi se zadržao

uspeh, svetlost, čavrljanje. U sećanju, sva hrana koju su nam prvo doneli bila je

crvena: bresaola, debeli jezici pečenih paprika preko kozjeg sira, radič, rotkvice

u beloj porcelanskoj činiji. Kasnije sam se setio kako smo se svi nagnuli ka

sredini i vikali, činilo mi se da se prisećam nekog događaja ispod vode.

Džoslin je iz džepa izvadio paketić umotan u plavi flispapir. Sto smo

prekrili zamišljenom tišinom dok je Klarisa odmotavala poklon. Možda sam

tada pogledao nalevo, ka susednom stolu. Kasnije sam saznao da je tu sedeo

Kolin Tap sa kćerkom i ocem. Možda sam ih ipak kasnije primetio. Ukoliko

sam tada primetio i usamljenog gosta koji je sedeo šest-sedam metara dalje,

leđima okrenut prema nama, u sećanju o tome nije bilo ni traga. U flispapiru se

nalazila crna kutijica, a u kutijici, na oblaku vate, zlatan broš. Bez reči ga je

podigla i pokazala nam ga na dlanu.

Dve zlatne trake upletene u dvostruku spiralu. Preko njih, grupe od po tri

tanke srebrne prečke kao bazni parovi, azbuka od četiri slova kojom su kodirana

sva živa bića u promenljivim trojkama. Na spiralnim trakama bili su ugravirani

sferični oblici dvadeset aminokiselina, a na svakom je bio ucrtan troslovni

kodon. Na punoj svetlosti površine stola, u Klarisinoj šaci nije bio samo običan

prikaz. Moglo je to da bude zaista ono što je predstavljeno - lanci aminokiselina

spremni za pretapanje u proteinske molekule. Baš tu, na njenom dlanu, mogli su

da se podele i proizvedu još jedan poklon. Kada je Klarisa prošaputala

Džoslinovo ime, restoranski zvukovi su nas opet preplavili.

„О, Bože, ovo je divno”, rekla je i poljubila ga.

Njegove slabovide žuto-plave oči su se ovlažile. Rekao je: „То je

Džilijanin broš. Bila bi srećna da zna da je sada tvoj.”

S nestrpljenjem sam čekao da predam svoj poklon, ali smo i dalje bili

opčinjeni Džoslinovim. Klarisa je zakačila broš na svoju sivu svilenu bluzu.

Da li bih se sada sećao tog razgovora, da ne znam čemu je prethodio?

Prvo smo se šalili da genomski projekat deli ovakav nakit naveliko i

besplatno. Onda je Džoslin pričao o otkriću DNK. Možda sam se tada okrenuo

na stolici da zamolim konobara da donese vode i primetio dva muškarca i

devojčicu. Popili smo šampanjac i pojeli predjelo. Ne sećam se šta smo zatim

naručili. Džoslin nam je pričao o Johanu Mišeru, švajcarskom hemičaru koji je

1868. godine otkrio DNK. To se smatralo jednom od velikih propuštenih šansi u

istoriji nauke. Mišer je obezbedio stalnu dostavu gnojem zagađenih zavoja iz

lokalne bolnice. (S mnogo ćelija leukocita, dodao je Džoslin, da bi Klarisa

razumela.) Mišera je zanimala hernija ćelijskog jedra. U jedrima je pronašao -

fosfor sasvim neverovatnu materiju, koja se nije slagala s tadašnjim idejama.

Neočekivan pronalazak, ali mu je izveštaj o radu zaustavio profesor koji je

potom dve godine ponavljao i potvrđivao rezultate svog studenta.

Nisam obratio pažnju na druge stvari, ne iz dosade, iako sam znao priču o

Mišeru, već iz nemira, nestrpljivosti koju je prouzrokovao osećaj slobode posle

obavljenog razgovora. Voleo bih da sam mogao da ispričam o svom susretu s

inspektorom Linlijem, da malo začinim događaj i iscedim zanimljive stvari, ali

sam znao da bi me to vratilo pravo u nesuglasice između Klarise i mene. Za

susednim stolom, otac je pomagao devojčici da izabere šta će da naruči, i zbog

toga je, kao i ja ovih dana, morao da spusti naočare na vrh nosa da bi mogao da

čita. Devojčica se nežno oslonila na njegovu ruku.

U međuvremenu je Džoslin pričao svoju priču, uživajući u trostrukoj

privilegiji godina, ugleda i darodavca. Mišer je nastavio. Sakupio je ekipu i

krenuo da proučava herniju onoga što je sam nazvao nukleinskom kiselinom.

Onda ih je pronašao: supstance koje čine četvoroslovnu azbuku na čijem je

jeziku ispisan svekoliki život adenin i citosin, guanin i timin. I nikom ništa. Što

je bilo neobično, pogotovo s godinama koje su odmicale. Mendelova

istraživanja o zakonima nasleđivanja bila su opšteprihvaćena, hromozomi su

identifikovani u ćelijskom jedru i pretpostavljalo se da oni sadrže genetske

podatke. Znalo se da se DNK nalazi u hromozomima, a hemijski ju je objasnio

Mišer, koji je 1892. godine nagovestio u pismu svom ujaku da bi DNK mogla

da bude ključ života, kao što je azbuka ključ za jezik i njegove pojmove.

„Bilo im je pred očima”, rekao je Džoslin. „Ali nisu bili kadri da vide,

nisu bili spremni da vide. Problem su, naravno, bili hemičari...”

Nije bilo lako govoriti u tolikoj buci. Sačekali smo da popije vodu. Priča

je bila za Klarisu, da ulepša poklon. Dok je Džoslin odmarao grlo, iza mene se

neko pomerio i privukao sam stolicu da bi devojčica mogla da prođe. Otišla je u

pravcu toaleta. Sledeći put kad sam je primetio, već je ponovo bila za stolom.

„Hemičari, eto. Veoma moćni, prilično visokoparni. Devetnaesti vek je

bio dobar za njih. Imali su vlast, ali su bili okoreli. Na primer, Fobus Levin, sa

Rokfelerovog instituta. Bio je ubeđen da je DNK sasvim nevažan molekul sa

proizvoljnim nizovima četiri slova - ACGT. Ideju je odbacio, a potom je,

savršeno ljudski, taj svoj negativan stav pretvorio u uverenje, duboko uverenje.

Znao je to što je znao, i molekul je bio beznačajan. Nijedan mlađi naučnik nije

imao pristupa. Trebalo je da prođe mnogo godina, sve do Grifitovih istraživanja

bakterija dvadesetih godina. To je Osvald Ejveri pokupio u Vašingtonu - Levin

je, naravno, već bio mrtav. Osvaldu je trebala čitava večnost, sve do četrdesetih

godina. Onda je Aleksander Tod u Londonu ispitivao veze između šećera i

fosfata. Pa je došla pedeset druga i treća, Moris Vilkins i Rozalind Frenklin,

zatim Krik i Votson. Znaš šta je jadna Rozalind rekla kada su joj pokazali

model DNK molekula? Rekla je da je to naprosto isuviše lepo da ne bi bilo

istinito...”

Pošto je rafalno nabrojao sva ta imena i dotakao se svoje večitc teme,

lepote u nauci, Džoslin je usporio i u tišini se predao uspomenama. Igrao se

salvetom. Imao je osamdeset dve godine. Sve ih je znao kao studente ili kolege.

A Džilijan je radila s Krikom posle prvog velikog proboja u oblasti adaptorskih

molekula. Džilijan je, kao i Frenklin, umrla od leukemije.

Nisam se odmah uključio, kasnio sam sekund-dva, ali mi je Klarisa dala

odlično polazište. Uvukao sam ruku u džep sakoa i nisam odoleo da ne citiram

stih sa ceduljica u bombonjerama: „Lepota je istina, istina lepota...” Klarisa se

nasmešila. Mora da je davno pogodila đa će dobiti Kitsa, ali nije mogla ni da

sanja šta će joj se naći u rukama, zavijeno u običan mrki papir. Još pre nego što

je do kraja skinula omot, prepoznala je knjigu i zacičala. Devojčica za susednim

stolom se okrenula na stolici da vidi šta se događa, dok je otac nije potapšao po

ruci. Osmina tabaka u žutosivom povezu, s nalepnicom na poleđini. Stanje:

loše, žute fleke, tragovi vode. Prvo izdanje njegove prve zbirke, Pesme iz 1817.

„О, kakvi pokloni!”, rekla je Klarisa. Ustala je i stavila mi ruke oko vrata.

„Mora da je koštalo hiljade funti...” Onda je priljubila usne na moje uvo i bilo je

kao nekad. „Nevaljalče jedan, toliko novca da potrošiš. Zbog toga ćeš celo

poslepodne da vodiš ljubav sa mnom.”

Sigurno nije bukvalno mislila, ali sam prihvatio igru i rekao: „Slažem se.

Ako će ti prijati.” U pitanju je bio šampanjac, naravno, i sasvim obična

zahvalnost, ali sam ipak bio zadovoljan.

Posle dan-dva bio sam u iskušenju da razradim pojedinosti oko susednog

stola, da nateram sećanje da otvori i ono što nikad nije zapamtilo, ali sam zaista

video kako muškarac, Kolin Tap, stavlja ruku na očevo rame i govori mu,

ohrabruje ga, umiruje. Osim toga, bilo mi je teško da razmrsim šta sam kasnije

otkrio od onoga što sam u to vreme primetio. Tap je, u stvari, bio dve godine

stariji od mene, ćerka mu je imala četrnaest, a otac sedamdeset tri godine.

Uopšte se nisam namerno trudio da pogodim koliko im je godina - pre toga mi

pažnja nije popuštala, naš sto je bio dovoljno zanimljiv, bilo nam je lepo - ali

sam verovatno dosta pretpostavio o odnosima među našim susedima, gotovo

nesvesno, iz ugla oka, bez reči, na onom preverbalnom jeziku munjevite misli

koji lingvisti zovu mentalnim. Devojčicu sam zapamtio, iako i nju samo

površno. Držala se pravo, što tinejdžeri ponekad rade, u nadi da će sabranošću

nametnuti utisak iskustva, a u suštini je na ljubak način otkrivala upravo

suprotno. Imala je taman ten, crna kosa bila joj je kratko ošišana i koža niže na

vratu svetlija - očito je nedavno skratila kosu. Ili sam te pojedinosti zapazio

kasnije, u haosu, ili možda posle haosa? Opet primer zbrke koju naknadno

razmišljanje može da unese u pamćenje. Otkrio sam da u ličnu uspomenu na

događaj unosim sliku čoveka koji je jeo sam za stolom, okrenut leđima. Nisam

ga primetio tada, nego tek na kraju, ali nikako nisam mogao da ga isključim iz

rekonstrukcije.

Za našim stolom, Klarisa je ponovo sela i razgovor je nastavljen o

mladićima koje tlače, ugnjetavaju i sputavaju stariji muškarci, njihovi očevi,

nastavnici, mentori ili idoli. Počeli smo od Johana Mišera i njegovog profesora,

Hope-Zajlera, koji je sprečio da njegov student objavi otkriće fosfora u

ćelijskom jedru. Zajler je osim toga bio i urednik časopisa kojem je Mišer slao

svoje radove. Odatle - a kasnije sam imao vremena da unazad odvrtim naš

razgovor - od Mišera i Hope-Zajlera, stigli smo do Kitsa i Vordsvorta.

Klarisa je sada bila izvor podataka, mada je izvan svoje neposredne teme

Džoslin znao ponešto o svemu, pa je iz Gitingsove biografije znao i čuvenu

priču o mladom Kitsu, koji odlazi u posetu obožavanom pesniku. Ja sam za tu

posetu saznao od Klarise. Krajem 1817. godine Kits je odseo u jednoj krčmi,

„Kod lisice i hrtova”, u blizini Boks Hila, na Severnim dinama, gde je

završavao svoj spev Endimion. Nedelju dana je tamo proveo, šetao dinama

omamljen kreativnim naponom. Imao je dvadeset jednu godinu, i napisao je

dugačku, ozbiljnu, prelepu poemu o zaljubljenosti. Kada se vratio u London, bio

je u uznesenom raspoloženju. Onda je čuo vesti i strašno se obradovao njegov

junak, Vilijam Vordsvort, bio je u gradu. Kits mu je poslao svoje Pesme s

posvetom - „V. Vordsvortu, uz autorovo iskreno poštovanje”. (Tu je trebalo da

poklonim Klarisi. Nalazila se u biblioteci na Prinstonu i mnoge njene stranice,

kako je tvrdila, nisu bile ni rasečene.) Kits je odrastao na Vordsvortovoj poeziji.

Po njemu je Izlet bio „jedna od tri stvari kojima se čovek može radovati u ovom

Dobu”. Od Vordsvorta je preuzeo shvatanje poezije kao svetog poziva,

najplemenitijeg truda. Onda je ubedio svog prijatelja, slikara Hejdona, da im

upriliči sastanak. U posetu velikom geniju pošli su zajedno iz Hejdonovog

ateljea u Lison Grouvu do ulice Kvin En. Hejdon je zabeležio u svom dnevniku

da je Kits izrazio svoje „najveće, najčistije, najiskrenije zadovoljstvo

predstojećim susretom”.

U to vreme - a imao je tada četrdeset sedam godina - Vordsvort je bio

poznato gunđalo, ali je prema Kitsu bio prijatan i posle nekoliko minuta

beznačajnog razgovora, upitao ga je na čemu trenutno radi. Hejdon je uskočio i

odgovorio u njegovo ime i zamolio Kitsa da kaže stihove himne Panu iz

Endimiona. Kits je ustao i šetajući ispred velikog čoveka recitovao „svojim

uobičajenim polupevajućim glasom (veoma dirljivo)...” U tom času je Klarisa

nadjačala buku u restoranu da bi nam citirala:

Umiri se nezamislivo utočište

Usamljenih misli, koje potisnu

Mnjenje na samu među neba

I ostave ogoljeni mozak

A kada je strastveni mladić završio, Vordsvort je, očigledno nespreman

da i dalje trpi obožavanje mladog čoveka, tišinu razbio svojom neočekivanom,

konačnom presudom, i suvo rekao: „Veoma ljupka paganska stvarčica”, što je

prema Hejdonu bio „bezosećajan i nepriličan postupak velikog Genija prema

Obožavaocu kakav je bio Kits i Kitsa je to duboko pogodilo” i nikad mu nije

oprostio.

„Da li da poverujemo u tu priču?”, rekao je Džoslin. „Kod Gitingsa sam

pročitao da ne treba verovati."

„I ne verujemo.” Klarisa je počela da nabraja razloge.

Da sam ustao dok je to radila i da sam se okrenuo ka ulazu, video bih

preko gomile rastorokanih glava kako ulaze dve muške prilike i obraćaju se šefu

sale. Jedan je bio visok, ali mislim da to nisam primetio. Saznao sam kasnije, ali

mi sećanje vraća varljivu sliku kao da sam tada ipak ustao: pretrpana prostorija,

taj visoki čovek, šef sale koji klima i neodređeno pokazuje u našem pravcu. I šta

sam onda, u svojoj uobrazilji, mogao da učinim da ubedim Klarisu i Džoslina, i

strance za susednim stolom da ostave jelo i potrče za mnom na sprat da bi kroz

povezane hodnike i vrata izašli na ulicu? Tokom desetina besanih noći vraćao

sam se da ih nagovorim da pođu. Slušajte, kažem našim susedima, ne poznajete

me, ali ja znam šta će se dogoditi. Možemo da izaberemo drugačiji ishod.

Ostavite noževe i viljuške i pođite za mnom, brzo! Ne, stvarno, verujte mi.

Samo imajte poverenja u mene. Hajdemo!

Ali me oni ne vide i ne čuju. Nastavljaju s jelom i pričom. Kao što sam

nastavio i ja.

Rekao sam: „Ali ta priča se i dalje prepričava. Čuvena šljaga!”

„Tako je”, spremno je odgovorio Džoslin. „Nije tačna, ali nam je

potrebna. Kao mit.” Pogledali smo u Klarisu. Kao i obično, ćutala je o onome

što zaista dobro poznaje. Pre mnogo godina, na jednoj zabavi, spustio sam se na

pijana kolena da je zamolim da napamet odrecituje La Belle Dame Sans Merci.

Ali danas smo slavili i nastojali da zaboravimo, i najbolje je bilo da nastavimo s

razgovorom.

„Nije tačna, ali saopštava istinu. Vordsvort je bio toliko drzak prema

drugim piscima da je bio gotovo nepodnošljiv. Gitings lepo kaže da je posle

četrdeset pete zašao u godine koje muškarci teško podnose. Kada je napunio

pedeset, smirio se, razveselio, i svi oko njega su lakše disali. Međutim, tada je

Kits već bio mrtav. Uvek ima nečeg ljupkog u priči o mladom geniju koga ne

priznaje moćnik. Kao onaj čovek koji je odbio da za kuću Deka snima Bitlse.

Ali, znamo da će se Bog u liku istorije osvetiti...”

Ona dvojica su do tada verovatno već išla između stolova prema nama.

Iskopao sam tih poslednjih trideset sekundi i dve stvari zasigurno znam. Jedna

je da nam je konobar doneo sorbe. Druga, da sam počeo da sanjarim. To mi se

često događa. Gotovo po definiciji, sanjarije ne ostavljaju traga, samo izbace

poimanje do same granice neba i ostave ogoljen mozak. Ali, toliko puta sam se

vraćao i setio sam se kako je počelo: Klarisa je rekla - tada je Kits već bio

mrtav.

Ponele su me te reči, taj memento mori. Na trenutak sam nestao. Video

sam ih zajedno: Vordsvorta, Hejdona, Kitsa, u jednoj prostoriji u Monktonovoj

kući, u ulici Kvin En, i zamislio sam sadržinu njihovih osećaja i misli, i sve

ostalo, dodir odeće, škripu stolica i drvenog poda, odjek glasa u njihovim

grudima, neznatnu toplinu ugleda, položaj nožnih prstiju u cipelama, i stvari u

njihovim džepovima, različita poimanja nedavne prošlosti i šta će potom da

učine, sve veći klimavi okvir koji nose o tome gde se nalaze u istoriji

sopstvenog života - sve to tako jasno, očigledno, kao rasklepetani, zatutnjali

restoran, i sve je nestalo, baš kao Logan kada je sedeo na travi.

Za dve sekunde se doživi ono što posle ceo minut opisujemo. Vratio sam

se i svoju odsutnost nadoknadio Klarisi i Džoslinu sopstvenom pričom o

naduvenom geniju. Bivši izdavač, oženjen mojom prijateljicom, fizičarkom,

ispričao mi je pedesetih godina kako je odbio roman s naslovom - Stranci

iznutra. (Tada su posetioci verovatno bili samo tri metra od nas, tačno iza našeg

stola. Mislim da nas nisu ni primetili.) I tako je moj prijatelj tek posle trideset

godina otkrio svoju grešku kada je u njegovoj bivšoj kući otkriven jedan stari

dosije. Nije zapamtio ime na rukopisu - svakog meseca je čitao desetine

predloga - a nije pročitao ni knjigu kada je konačno štampana. Bar ne odmah.

Autor, Vilijam Golding, promenio je naslov u Gospodar muva i izbacio je

dugačko, dosadno prvo poglavlje, koje se nije dopalo mom prijatelju.

Mislim da sam se upravo spremao da izvučem svoj zvučan zaključak - da

nas vreme štiti od najgorih grešaka - ali Klarisa i Džoslin nisu slušali. I sam sam

bio svestan pokreta s jedne strane. Okrenuo sam se u pravcu u kojem su gledali.

Dvojica muškaraca koji su se zaustavili pored susednog stola kao da su na licu

imali ožiljke od opekotina. Koža im je imala beživotno ružičastu boju proteze,

boju lutkinog lica ili medicinskog gipsa, kakvu nema nijedna ljudska koža.

Poput robota, nisu imali nikakav izraz na licu. Kasnije smo čuli za maske od

lateksa, ali u tom trenutku su ta dvojica bila stravičan prizor, čak i pre nego što

su išta učinili. Privremeno nas je umirio konobar koji nam je doneo desert u

posudama od rostfraja. Oba čoveka nosila su crne kapute i zato su ličili na

sveštenike. Njihova mirnoća bila je svečana. Sorbe je imao ukus lajma, i belo je

imalo samo nijansu zelenog. U ruci sam već držao kašičicu, ali je još nisam

upotrebio. Naš sto je besramno zurio.

Uljezi su samo stajali i gledali u naše susede, koji su uzvratili pogled,

zbunjeni, u očekivanju. Devojčica je gledala čas u oca čas u pridošlice. Stariji

čovek je spustio viljušku i kao da je hteo da progovori, ali ništa nije rekao.

Velikom brzinom odmotavalo mi se više mogućnosti: studentska igra, prodavci;

čovek za stolom, Kolin Tap, ili je lekar ili advokat i to su mu pacijenti ili

klijenti; nov način da se lično uruči telegramski poljubac; ludi rođaci, došli da

ga osramote. Huk razgovora za ručkom, koji je bio utihnuo u našoj neposrednoj

blizini, ponovo se pojačao. Kada je onaj viši izvukao crni štap iz kaputa, nalik

na čarobni štapić, stvarno sam mislio da je telegramski poljubac u pitanju. Ali,

koje bio onaj drugi, koji se okrenuo da odmeri prostoriju? Nas je preskočio, bili

smo isuviše blizu. Njegove oči, sitne kao praseće, u veštačkoj koži, nikad se

nisu srele s mojim. Visoki muškarac, spreman da baci čini, uperio je štapić u

Kolina Tapa.

I Tap je odjednom bio čitavu sekundu ispred nas. Na licu mu se videlo

nešto što nismo shvatali u toj čaroliji. Zbunjenost, sleđena u užasu, nije mogla

da pronađe pravu reč za nas jer nije bilo vremena. Prigušeni metak je udario u

belu košulju u visini ramena, odigao ga od stolice i bacio ga o zid. Zbog velike

brzine krv se raspršila, krvava maglina preko našeg stolnjaka, deserta, šaka,

preko naših očiju. Moj prvi poriv bio je jednostavan i svodio se na samozaštitu:

nisam verovao u ono što vidim. Klišei su ukorenjeni u istini: nisam verovao

svojim očima. Tap se sručio napred, na sto. Njegov otac se nije pomerio,

nijedan mišić na licu nije mu se pomerio. Devojčica je uradila jedino što je

mogla onesvestila se, svest joj se zatvorila pred tom strahotom. Kliznula je u

stranu, prema Džoslinu, koji je ispružio ruku - instinkt starog sportiste - i mada

nije mogao da zaustavi pad, bar ju je uhvatio za nadlakticu tako da nije udarila

glavu.

Dok je padala, čovek je podigao pištolj i uperio ga u Tapovo teme, i

sigurno bi ga ubio. Ali u tom trenutku je skočio jedan čovek koji je ručao sam.

Režeći kao pas, stigao je do stola i zamahom ispružene ruke odgurnuo cev tako

da se drugi metak zabio visoko u zid. Iako mu je kosa bila podšišana, kako

nisam prepoznao Parija?

Niko za našim stolom nije mogao da se pomeri niti da progovori. Dvojica

muškaraca su se brzo udaljila prema ulazu. Visoki je u prolazu sklonio pištolj

pod kaput. Nisam video da je i Pari otišao, a mora da je otišao u drugom pravcu

i izašao na požarni izlaz. Samo su dva stola videla taj događaj. Možda je neko

vrisnuo, a onda je tokom više trenutaka sve bilo nepokretno. Malo dalje, niko

nije ništa čuo. Razgovor, kuckanje escajga o tanjire, sve je to i dalje glupavo

trajalo.

Pogledao sam Klarisu. Lice joj je bilo crveno s jedne strane. Hteo sam

nešto da joj kažem, a onda sam shvatio, do kraja sam razumeo, bez ikakvog

napora, u istom nervnom blesku one preverbalne misli koja trenutno shvata i

veze i ustrojstvo, koja poznaje povezanost stvari mnogo bolje nego same stvari.

Nezamislivo utočište. Naša dva stola - sastav, broj gostiju, zastupljenost polova,

starost u odnosu na ostale. Kako je Pari mogao znati?

Bila je to greška. Ništa lično. Ugovorena akcija, i neko je zabrljao.

Trebalo je da ja budem meta.

Ali ništa nisam osećao, ni tračak osvetoljubivosti. Bilo je to u doba pre

pronalaska osećanja, pre podele misli, pre panike i krivice, i svih mogućih

izbora. Sedeli smo tako, nepokretni, bespomoćni u svom šoku, a oko nas se

polako stišavala buka dok se u koncentričnim krugovima od naše tišine širila

svest o događaju. Dva konobara su požurila u našem pravcu, zapanjenih i

praznih lica, i znao sam da naša priča može da se nastavi tek kada stignu do nas.

20.

Drugi put toga poslepodneva i drugi put u životu, sedeo sam u policijskoj stanici

- ovoga puta u ulici Bou - i čekao da me pozovu na razgovor. Statističari to

zovu slučajnim uzorkom, zgodan način da se umanji značaj. U istoj prostoriji je

osim Klarise i Džoslina bilo još sedam svedoka - četiri gosta iz restorana koji su

sedeli za obližnjim stolovima, dva konobara i šef sale. Očekivalo se da će

sledećeg dana i gospodin Tap biti u stanju da dâ izjavu iz bolničkog kreveta.

Devojčica i stariji čovek i dalje su bili u šoku i nisu mogli da govore.

Prošlo je sat ili dva, a već smo bili na naslovnim stranama večernjih

novina. Jedan od konobara je izašao da ih kupi, pa smo se okupili oko njega.

Bili smo čudno ushićeni pričom o onome što smo doživeli pretopljenom u

uobičajene fraze - „nasilje u restoranu”, „noćna mora u vreme ručka” i

„krvoproliće”. Šef sale je pokazao rečenicu u kojoj sam ja bio opisan kao

„poznati naučni publicista” a Džoslin kao „ugledni naučnik”, dok je Klarisa bila

naprosto ”lepojka”. Šef sale je s profesionalnim poštovanjem naklonio glavu u

našem pravcu. Iz novina samo saznali da je Kolin Tap zamenik ministra u

Odeljenju za trgovinu i industriju. Inače je bio poslovan čovek, tek nedavno

unapređen u člana Parlamenta, navodno sa „brojnim vezama i isto tako brojnim

neprijateljima na Srednjem Istoku”. Nagađalo se da je jedan „neustrašivi gost”

spasao Tapov život i potom tajanstveno nestao. Na unutrašnjim stranicama bilo

je komentara o Londonu kao „igraonici za fanatike”, o lako dostupnom oružju, a

povrh toga i tekst o tome kako polako nestaje „nevini, nenasilni život kakav je

nekada bio”. Prilozi su bili tako poznati i tako jezivo unapred pripravljeni. Kao

da je tema davno razrađena, a događaj koji smo videli naprosto odigran da

podvuče napisano.

Dvojica policijskih detektiva trebalo je da uzmu izjave svedoka, ali su se

dugo pripremali. Posle uzbuđenog čitanja novina, vratili smo se na svoja mesta i

zavladala je duboka tišina. Ljudi su često zevali, a zatim se umorno osmehivali

da potvrde kako je zevanje zarazno. Najzad su policajci bili spremni i Klarisa i

Džoslin su ušli prvi. Ona je izašla posle dvadeset minuta i sela pored mene da

sačeka svog kuma. Izvadila je Kitsa iz omota i otvorila ga da pomiriše stranice.

Onda me je uhvatila za ruku, stisnula je i stavila mi usne na uvo. „Predivan

poklon.” A potom: „Slušaj Džo, reci im samo ono što si video, dogovoreno?

Nemoj ništa da dodaješ.”

Znao sam po nečemu što je ranije rekla da nije prepoznala Parija. Nisam

hteo da se prepirem. Samo sam klimnuo i rekao: „Hoćeš li ti da odvezeš

Džoslina?”

„Da. Čekam te kod kuće.”

Džoslin je izašao, rukovali smo se i njih dvoje su otišli. Ostao sam da

čekam i spremim ono što sam hteo da kažem. Šef sale je izašao, jedan od gostiju

je ušao, potom jedan od konobara. Bio sam pretposlednji i u sobu za razgovore

uveo me je veoma učtiv mladić koji mi se predstavio kao policijski detektiv

Volas.

Pre nego što sam seo, izgovorio sam pripremljeni tekst. „Bolje odmah da

vam kažem šta se dogodilo. Metak koji je pogodio gospodina Tapa bio je

namenjen meni. Čovek koji je sam ručao i koji se kasnije umešao, već duže

vremena me progoni. Zove se Pari. U stvari, danas sam se već žalio policiji.

Voleo bih da stupite u vezu s inspektorom Linlijem iz stanice u ulici Harou. Čak

sam mu rekao da mislim da bi Pari mogao da unajmi nekoga da me premlati.”

Dok sam to govorio, Volas me je pažljivo posmatrao, mada mi se učinilo

da nije iznenađen. Kada sam završio, pokazao je na stolicu. „U redu. Idemo od

početka.” Onda je zapisao moje ime, adresu, i priču od trenutka kada sam

prispeo u restoran. Procedura je bila očekivano pedantna, a Volas ju je

povremeno usmeravao ka nebitnim stvarima: hteo je da zna o čemu smo pričali

za stolom i čak mi je tražio da opišem raspoloženje svojih sagovornika;

raspitivao se i o hrani, hteo je da čuje moje mišljenje o usluzi. Dvaput me je

pitao da li sam čuo Parija i ljude u kaputima kako viču. Kada smo završili,

pročitao mi je moju izjavu, naglašavajući svaku rečenicu kao da je sastavni deo

nekog spiska. Bila je to proza koje sam odmah hteo da se odreknem. Kada je

stigao do: „Za stolom nedaleko od stola za kojim smo mi ručali, sedeo je neki

čovek i jeo sam, a ja sam ga prepoznao...”, prekinuo sam ga. „Izvinite. Nisam

tako rekao.”

„Niste ga primetili?”

„Video sam ga, ali nisam odmah shvatio ko je u pitanju.”

Volas se namrštio. „Ali videli ste ga više puta, kako stoji ispred vaše kuće

i slično.”

„Ošišao se i bio mi je okrenut leđima.”

Volas je uneo ispravku i pročitao do kraja. Dok sam se potpisivao, rekao

je: „Molim vas ostanite u stanici, gospodine Rouz, voleo bih da malo kasnije

opet porazgovaramo.”

„Odgovara mi da sačekam ovde”, rekao sam. „Napolju je čovek koji hoće

da me ubije.” Volas je klimnuo i nasmešio se, odnosno razvukao usne a da ih

nije rastavio.

Svi svedoci iz restorana već su otišli i sada sam delio čekaonicu s besnim

američkim turistima čiji je prtljag, koliko sam načuo, ukraden dok je tovaren u

autobus ispred hotela. Sa strane je sedela jedna mlada žena, u neverici, bez reči,

odmahivala glavom i bezuspešno pokušavala da zadrži suze.

Dok sam sedeo sa Klarisom, odlučio sam da ne vršim pritisak na policiju.

Sami događaji će obaviti taj posao. Moja prethodna žalba bila je zavedena,

scena u restoranu bila je nepobitna potvrda. Parija treba optužiti za pokušaj

ubistva, a do tada meni treba obezbediti zaštitu. Budući da sam jedino ja ostao

iz restorana, budući da je uzbuđenje polako opadalo, osetio sam koliko sam

usamljen i ranjiv. Pari je bio svuda oko mene. Pobrinuo sam se da sednem

okrenut prema vratima, daleko od prozora. Svaki put kada bi neko ušao, zaboleo

bi me stomak. U paranoji sam ga video kako stoji preko puta stanice, između

ljudi u kaputima. Otišao sam do ulaza u stanicu i pogledao. Nisam bio ni

iznenađen niti rasterećen podatkom da ga nema. Taksiji i limuzine sa šoferima

dovozili su gledaoce na večernju opersku predstavu. Bilo je gotovo sedam i

petnaest. Vreme se preklopilo. Srećni ljudi koji su prolazili pored mene na putu

kući ili ka barovima i kafeima uživali su slobodu koju nisu osećali i koju ja

nisam imao: bili su neopterećeni, njih niko nije hteo da ubije.

Prijateljica kojoj je greškom rečeno da boluje od neizlečive bolesti

jednom mi je pričala o usamljenosti koju je osetila kada je izašla iz ordinacije.

Sažaljenje prijatelja naprosto ju je obeležilo kao nekog ko ima drugačiju

sudbinu. Umirali su ljudi koje je poznavala, pa je znala da će se život nastaviti i

bez nje. Vode će se zatvoriti nad njenom glavom, prijatelji će biti tužni, ali će se

oporaviti, malo pametniji, a nezabeleženi radni dani, zabave i večere kotrljaće

se i dalje. Tako sam se i ja osećao kada sam se okrenuo da se vratim u policijsku

stanicu. Nije bilo u pitanju samosažaljenje, mada je bilo i toga, više je ličilo na

uzmicanje u sopstveno jezgro, tako duboko uzmicanje da je sve ostalo -

razdraženi turisti, povređena devojka - izgledalo kao da se nalazi iza debele

staklene pregrade. Kad sam se vratio u čekaonicu, misli si mi nasumice plivale

po sopstvenom malom akvarijumu; niko nema ono što ja imam; kad bih samo

mogao da zamenim ovaj plan za kartu u operi, ili za izgubljeni kofer, ili za ono

stoje uznemirilo devojku.

Gotovo sam se sudario s Volasom, koji me je tražio. Više nije bio onako

učtiv i izgledao je življe. „Ovuda”, rekao je i poveo me niz hodnik do sobe za

razgovore. Seo sam i bilo mi je drago što se na njegovom stolu nalaze faksirane

stranice beleški inspektora Linlija.

Volas me je posmatrao s novim interesovanjem. Više se nije radilo o

rutinskom zapisu izjave svedoka. „Eto, malo sam popričao s inspektorom

Linlijem.”

„Dobro. Sad znate o čemu se radi.”

Nasmešio se. Sav se našepurio. „Tako nam se čini. Neće vam se dopasti,

gospodine Rouz, ali treba opet da mi date izjavu.”

„Izjavu? Zašto?”

„Počnimo od početka. Vi ste poslednji stigli za sto. Ispričajte mi šta ste

radili ujutro, recimo od devet sati.”

Možda sam se sporo razvijao, ali sam posle četrdesete shvatio da ne treba

da se povinuješ zahtevu samo zato što je razuman, ili razumno sročen. Godine

te oslobađaju obaveze. Nećeš izneveriti samog sebe ako odbiješ. Prekrstio sam

ruke i namestio osmeh. Odbio sam na prijatan način. „Žao mi je. Ništa ne mogu

da dodam. Prvo hoću da znam šta ćete da preduzmete.”

„Gospođica Melon je otišla na posao oko pola devet? Devet?”

„Jeste li poslali kola u Frognal Lejn?”

„Držimo se ovoga. Šta ste onda radili? Telefonirali? Pisali članak...?”

Teško sam se obuzdao da ne povisim glas. „Mislim da ne razumete. On je

opasan.”

Volas je preturao po papirima ispred sebe, po Linlijevim i svojim

beleškama, i mrmljao. „Tu je negde jedna beleška.”

„Neće se zaustaviti samo na jednom pokušaju. Voleo bih da nešto uradite,

a ne da beležite izjavu koju ste već čuli.”

„Evo je”, rekao je Volas veselo i izvukao prepolovljen komad papira.

Kontrolisao sam glas. „Ako mi kažete da je čista slučajnost da je čovek

koga sam prijavio u podne sedeo samo koji metar od...”

„Kits i Vordsvort?”, upitao je Volas.

Na trenutak sam se zbunio. Na njegovim usnama su ta imena zvučala kao

imena osumnjičenih, razbojnika, pijanaca iz lokalnog paba.

„О njima ste pričali za ručkom.”

„Da...”

„Jedan je ponizio onog drugog, je 1’ tako? Ko koga?”

„Vordsvort je ponizio Kitsa bar tako se priča.”

„А, u stvari to nije istina?”

Nisam mogao da se uzdržim. Skrenuo me je s teme. „Ра, izvor koji

imamo nije pouzdan.” Video sam da se na Volasovom papiru nalazi spisak pod

brojevima.

„Dosta neobično.”

„Šta hoćete da kažete?”

„Znate već, obrazovani ljudi kao što ste vi, pisci i tako. Zar takvi ne vode

dnevnike i zapisuju. Mislio sam da će bar oni biti u stanju da isprave podatak.”

Ništa nisam rekao. Vodio me je u nekom pravcu. Bolje da me odvede gde

je naumio bez otpora.

Volas je pogledao spisak. „Slušajte ovo”, rekao je. „Vrlo zanimljivo. Pod

brojem jedan: gospodin Tap je sa svojim gostima stigao pola sata posle vas...”

Hteo sam da poreknem, ali je podigao prst da me zaustavi. „То je od vašeg

profesora Kejla. Pod brojem dva, takođe od profesora: gospodin Tap je išao u

toalet, a ne njegova ćerka. Pod brojem tri: profesor Kejl kaže da niko nije bio

sam za stolom u vašoj blizini. A vaša gospođica Klarisa Melon kaže da je neko

sedeo sam u blizini vašeg stola ali ga nikad ranije nije videla. Bila je sasvim

sigurna u to. Pod brojem četiri. Gospođica Melon: pištolj je već bio izvučen

kada su dvojica muškaraca prišla Tapovom stolu. Pod brojem pet je podatak

koji sam dobio od svih svedoka osim vas: jedan od njih je rekao nešto na

stranom jeziku. Troje misli da je na arapskom, jedan da je na francuskom, a

ostali nisu sigurni. Niko od prvo troje ne govori arapski. Onaj koji kaže da je na

francuskom ne zna francuski, niti bilo koji strani jezik. Pod brojem šest...”

Volas se predomislio oko broja šest. Presavio je papir i stavio ga u gornji

džep bluze. Nagnuo se napred laktova oslonjenih na sto i progovorio

poverljivim glasom u kojem je bio tračak sažaljenja. „Daću vam besplatnu

informaciju. Pre osamnaest meseci u holu hotela u Adis Abebi neko je pokušao

da ubije Tapa.”

Nastala je tišina i ja sam razmišljao o tome kako nije pravedno da su

jednom zaista pucali na čoveka na koga su sada pucali greškom. Samo mi je

trebala ta besmislena slučajnost.

Volas se blago nakašljao. „Treba da pređemo kroz sve. Hajde da pričamo

o sladoledu. Vaš konobar kaže da ih je prinosio stolu u trenutku kada je

pucano.”

„Ја sam zapamtio drugačije. Počeli smo da jedemo, a onda ih je krv

poprskala.”

„Konobar kaže da je krv poprskala čak i njega. Sladoled je bio krvav kada

ga je spustio na sto.”

„Ali, sećam se da sam pojeo nekoliko kašičica.”

Osetio sam poznato razočaranje. Niko se ni u čemu ne slaže. Živimo u

magli samo napola zajedničkog, nepouzdanog opažanja, a opažajni podaci stižu

iskrivljeni kroz prizmu želje i uverenja, koja menja i naše sećanje. Vidimo i

pamtimo ono što nam odgovara, pa onda i sami sebe u to ubedimo. Nemilosrdna

objektivnost, pogotovo o nama samima, oduvek je bila beznadežna društvena

strategija. Potomci smo srditih, strastvenih pripovedača poluistina koji su,

trudeći se da ubede druge, uspevali da ubede i same sebe. Generacijama nas je

uspeh razvejavao, a s uspehom je stigla i naša mana, duboko ukorenjena u gene

kao kolotrag u mekom putu - kada nam to ne ide u prilog, ne možemo da se

složimo ni o onome što nam je ispred očiju. Veruj samo u ono što vidiš. Zato

postoje razvodi, pogranične razmirice i ratovi, i zato ovde kip Bogorodice plače

krvavim suzama, tamo kip Ganeša pije mleko. I zato su metafizika i nauka tako

smeli poduhvati, tako neobični izumi, veći od točka, veći od poljoprivrede,

ljudski artefakti koji idu uz dlaku ljudskoj prirodi. Nepristrasna istina. Ali nas

ništa nije moglo spasti od nas samih. Kolotrag je bio suviše dubok. Ne postoji

lično iskupljenje kroz objektivnost.

Kojim, meni važnim, interesima služi moj lični izveštaj o ručku u

restoranu?

Volas je strpljivo ponavljao pitanje. „Kojeg je ukusa bio sladoled?”

„Jabuka. Ako kaže da je imao drugi ukus, onda govorimo o dva različita

konobara.”

„Vaš prijatelj profesor kaže vanila.”

„Samo mi odgovorite na jedno. Zašto ne razgovarate sa Parijem?”

Nešto se namreškalo ispod kože duž Volasove vilice i nozdrve su mu se

malo raširile. Trudio se da ne zeva. „Na spisku je. Stići ćemo i do njega. Sada

nam je prioritet da pronađemo naoružane ljude. Ako nemate ništa protiv,

gospodine Rouz, zadržaćemo se na sladoledu. Jabuka ili vanila?”

„Hoće li vam to pomoći da pronađete one koji su pucali?”

„Pomaže kad znamo da naši svedoci daju sve od sebe. Pojedinosti su

važne, gospodine Rouz.”

„Onda, jabuka.”

„Koji je muškarac bio viši?”

„Onaj s pištoljem.”

„Је li bio mršaviji?”

„Rekao bih da su obojica bila srednje građe.”

„Možete li da se setite ičega u vezi s njihovim šakama?”

Nisam se sećao ničega, ali sam se pretvarao da razmišljam, mrštio se,

okretao glavu, zatvarao oči. Stručnjaci za neurologiju tvrde da ukoliko od

pacijenta koji se nalazi u MR skeneru zatražite da se seti nekog događaja,

primetićete izuzetno jaku aktivnost u vizuelnom korteksu, ali kako tužnu sliku

nudi sećanje, samo senku, jedva vidljivu, samo odjek šapata. Ne možeš iz njega

ustanoviti novi podatak. Ono se povlači pred istraživačem. Video sam rukave

dugačkih crnih kaputa, nejasne kao zabrljane dagerotipije, a na kraju rukava

ništa. Odnosno, svašta. Šake, rukavice, šape, kopita. Rekao sam: „Uopšte se ne

sećam ničega u vezi sa šakama.”

„Potrudite se, za mene. Na primer, da li je neko nosio prsten?”

Predstavio sam sebi šaku sličnu svojoj i dao joj prsten koji mi je Klarisa

poklonila: preplet srebra i zlata, ukusno skroman, namerno mali. Zglob mi je

namazala puterom kako bi prevukla prsten. Oboje smo bili zadovoljni što nisam

mogao lako da ga skinem. Rekao sam: „Ne mogu da se setim.” Onda sam

dodao: „Trebalo bi da pođem”, i ustao sam.

I Volas je ustao. „Voleo bih da ostanete, da nam pomognete.”

„I ja bih voleo da vi meni pomognete.”

Obišao je oko stola. „Pari nije ovo smislio, verujte mi. Što ne znači da

vam pomoć nije potrebna.” Dok je govorio, tražio je nešto u džepu od jakne.

Izvadio je tablu sa srebrnim mehurićima u kojima su bile pilule i zamahao mi

pred očima. „Znate li šta je ovo? Ja, ja popijem dve pre doručka. Četrdeset

miligrama. Dupla doza, gospodine Rouz.”

Požurio sam niz hodnik i opet osetio ono uzmicanje, umanjenje,

usamljenost. Možda je ipak u pitanju samosažaljenje: manijak hoće da me ubije,

a zakon jedino može da mi ponudi prozak.

Već je bio mrak kad sam izašao iz taksija na dnu moje ulice i počeo da se

pešice penjem prema zgradi u kojoj je bio naš stan. Skrivao sam se uz drvored

platana. Nije bio na uobičajenom mestu, niti malo dalje gde se ponekad

povlačio kada je Klarisa izlazila. Nije bio ni iza mene, niti na drugoj strani

ulice, ni iza živice, niti iza zgrade. Ušao sam i stajao u predvorju osluškujući. Iz

jednog stana u prizemlju dolazio je zatomljeni simfonijski klimaks, sirov i

prenaglašen. Verovatno Brukner. A odnekud iznad mene, u tavanici, čulo se

kako voda prolazi kroz cevi. Polako sam se popeo stepenicama i držao se

spoljne ivice na zaokretu. Nisam verovao da bi uspeo da se uvuče u zgradu, ali

mi je prijao taj obred opreznosti. Otključao sam vrata i onda povukao

sigurnosnu bravu. Mir u vazduhu govorio mi je da je Klarisa zaspala u dečjoj

sobi, a na kuhinjskom stolu se zaista nalazila njena poruka. „Mrtva umorna.

Pričaćemo ujutro. Ljubim te, Klarisa.” Gledao sam u to Ljubim i pokušavao da

izvučem neko značenje, ili nadu, posebno iz velikog LJ. Proverio sam da li su

svetlarnici zabravljeni, išao od sobe do sobe, palio svetlo i zatvarao prozore.

Onda sam nalio sebi veliku čašu grape i otišao u radnu sobu.

Uvek sam imao dva adresara. Džepni, u tvrdom povezu, koristim

svakodnevno i nosim ga na put. Dva ili tri puta tokom poslednjih dvadeset

godina zaboravio sam ga u hotelskoj sobi, a jednom i u telefonskoj govornici, u

Hamburgu, pa sam morao da kupim novi. Drugi je otrcan, A4 veličine, imam ga

još od dvadesete godine i uvek je u mojoj radnoj sobi. Očigledno, koristim ga

kao rezervu, odnosno rezervoar, za slučaj da izgubim onaj mali, ali je s

godinama prerastao u ličnu i društvenu istoriju. Ima zapisanu svu rascvetalu

složenost telefonskih brojeva; nekadašnji troslovni prefiksi londonskih brojeva

deluju edvardijanski. Napuštene adrese govore o nemiru i društvenom usponu

mnogih prijatelja. Ima imena koja bi bilo besmisleno prepisivati; ljudi umiru, ili

naprosto odu iz mog života, ili prekinu veze sa mnom ili sasvim izgube identitet

- desetine imena mi sada više ništa ne znače.

Upalio sam svetiljku pored naslonjače i smestio se u nju s grapom i

velikim imenikom otvorenim na prvoj stranici. Počeo sam da obrćem pretrpane

stranice, da pregledam palimpseste u nadi da ću pronaći bar nekog s one strane

zakona. Možda sam, u stvari, vodio veoma skučen život, jer nisam poznavao

nikog lošeg, nikog ko je smišljeno bio loš. Pod H sam pronašao poznanika koji

je prodavao havarisana kola. Umro je od raka. Pod K, druga iz škole sklonog

depresiji, koji je jedno vreme radio u kazinu. Potonuo je u kivan brak, a njegova

žena, inače psihijatar, sredila je da ga leče elektrošokovima. Onda su se preselili

u Belgiju.

Nastavio sam da obrćem: prijatelji, poluprijatelji, četvrt-prijatelji i

nepoznati ljudi u mom životu, većinom sasvim prijatni. Možda jedan ili dva

lažova, neki lenjivac, hvalisavac, jedan koji je sam sebe zavaravao, ali niko nije

imao potrebu za nezakonitim, niko se nije bavio nezakonitim poslovima. Pod N

je bila engleska ruža koju sam upoznao u jesen 1968. godine kada smo spavali u

istoj vreći u Kabulu i Mazar-i-Sarifu. Kada se vratila u Englesku posle nekoliko

godina, bacila se na sistematsku krađu po radnjama. Sada je bila upravnica

škole u Čeltenhamu. Nije bila postojana. Takođe rođen u znaku N bio je Džon

Nolan, osuđen pre dvadeset godina - zbog ubistva. Na jednoj pijanci je bacio

mačku s balkona na drugom spratu i nabio je na ogradu parka. Tužbu je, s

pravom, podnelo društvo za zaštitu životinja i osuđen je na kaznu od pedeset

funti. Međutim, ostao je na radnom mestu u poreskom odeljenju.

Dumsdej buk ljudske razmene i prolaznog poseda, koju sam više od četvrt

veka povećavao i prepravljao, pričala je jednu određenu priču o modernoj

iskvarenosti. Protagonisti su dobro prosejani, previše isprepleteni, s iskošenim i

pomerenim karakternim manama i nisu privlačni za sistem kaznenog zakona.

Azbuka mog društva opisivala je ograničen stepen neuspeha i priličnu količinu

uspeha, i sve se to događalo u uskom opsegu obrazovanja i novca. Ne velikog

bogatstva, uglavnom, već razumno dovoljne količine. Naprosto nije bilo potrebe

za tuđim novcem. Prestupi srednje klase uglavnom su u glavi, i u krevetu ili oko

njega. Prebijanje, nasilje, otmice, silovanja i ubistva - o tome se maštalo kada bi

se ukazala prilika. Ne uzdržavamo se toliko zbog morala koliko zbog dobrog

ukusa, u pitanju je politesse. Klarisa me je naučila Stendalovoj opasci: „Le

mauvais gout mene аих crimes”.

Bio sam sve nezadovoljniji, ali sam i dalje prelistavao svoj popis,

nastojao da ne obraćam pažnju na povremenu ljubopitljivost ili neodređenu

krivicu koju su izazivala pojedina imena, sve dok nisam stigao do gotovo

pustog šipražja poslednjih stranica, U, V, X, Y i Z, koje jalovo okružuju oazu

poslednje šanse - slovo W. Zaklonjeno pastoralnim prezimenima poput Vuds,

Vitfilds, Voters, Vorens, upisano bledom, tankom olovkom, tuđim rukopisom,

bilo je ime Džonija B. Vela. Možda ne baš kriminalac u mom imeniku, ali bar u

mojoj svesti, povezan kao neuron.

Zvao se Džon Vel, a B je pozajmio, ili ga zaradio, od Čak Berijevog

junaka, klinca čija je gitara zvučala kao zvon zvona. Koliko se sećam, našem

Džoniju ništa nije tako lako išlo dok je javnim prevozom lutao po predgrađima

južnog i severnog Londona noseći marihuanu i hašiš u stanove onih koji su bili

isuviše obesni da se spuste na nivo ulice. Po svemu je bio preprodavac droge, ali

je to bio preoštar termin, previše sirov - pre bi se moglo reći da je Džoni B. Vel

tip poštenog trgovca, otprilike kao neki iskreno posvećeni dobavljač dobrih vina

ili vlasnik dobro uhodane delikatesne radnje. Nije preterivao s cenama,

prodavao je samo najbolji kvalitet i znao je sve o svojim proizvodima. Na isti

način je bio pošten - napet i tačan kada je brojao novčanice, namerno preosetljiv

kada se trudio da izgladi propali posao. Bio je bezopasan i diskretan i svi su ga

rado primali. U tim svojim zamagljenim obilascima - jer je svaka nova prodaja

bivala zapečaćena ili započeta džointom - umeo je da pređe put od čaja s očnim

lekarom do kupanja u kući prijatelja advokata, pa večere u stanu neke rok

zvezde, i na kraju da prespava u internatu za bolničarke.

Imao je svoj stan: orman za metle u Stretamu s priključkom za vodu.

Jedne večeri otvorio je vrata i ugledao četiri iskežene maske Džimija Kartera -

davno je to bilo - i u svakom paru ruku bila je po jedna metalna šipka. Nisu

progovorili, nisu ga ni pipnuli. Samo su prošli pored njega i uništili mu stan -

mora da je to trajalo čitavih pet sekundi - i onda su otišli. Organizovani kriminal

je polako isključivao hipike.

Bio je to jedan od prvih slučajeva racionalizacije tržišta. Dotle su uvoz i

rasturanje droge spadali u domen kapitalističkih preduzetnika, usamljenih

darma lutalica koje su sve ulagale u nabijeni mirisni ranac. S dolaskom

poslovnjaka i metalnih šipki, stvar se uprostila i demokratizovala, a proizvod je

spao na trećerazredni pakistanski hašiš koji se diluje po pabovima, fudbalskim

stadionima i zatvorima.

Nekoliko meseci je izgledalo da Džoni B. Vel ipak treba da pronađe pravi

posao, sve dok mu nisu ponudili zaštitu upravo oni koji su mu uništili dom.

Nevelika osnovna plata i provizija od prodaje. Tada je bio prinuđen da proširi

krug svojih kontakata. Zato sam sada pomislio da bi možda on mogao da mi

pomogne. Gazde su mu bili nadobudni momci koji su stalno sedeli u chambre

separe u zadnjem delu paba na Tals Hilu. Imali su mnogo prijatelja i Džonija

slali na mnoge adrese. Razbojnici su ga uvek smatrali poštenim trgovcem, što je

i bio, i niko mu se nije podsmevao niti ga je dirao. Istovremeno je održao veze

sa svojim nekadašnjim, zahtevnim klijentima i lično im dobavljao proizvode

najboljeg kvaliteta - kornete od šivenog lišća iz Nigerije, tkane štapiće iz Natala

i Tajlanda, nove vrste bez semena iz Orindž Kauntija, tanušne zlatne listove iz

Libana. Pod novom upravom, tipičan sanjivi dan ponekad je podrazumevao

pivo s inovatorima u vreme ručka ili poslepodnevni čaj sa šminkerima koji im

daju zadatke.

Bio je to usamljenički život, težak, mnogo teži od pritiska na ulazno

zvono. Džoni B. Vel se nikad nije obogatio. Bio je previše iskren, previše

pošten i previše stondiran. Nikad se nije vozio taksijem. Koji bi još diler na

svetu čekao trideset pet minuta na autobus u potpuno iznošenim cipelama?

Jednostavno je verovao u sebe kao filantropa, ubeđen da smola ili procvetalo

lišće voćnog mirisa, zapaljeni i udahnuti, redovno donose dobro raspoloženje

među ljude, da bi sa tim duševnim mirom prestali i nestali javni i privatni

sporovi i da bi u duše prodrla svetlost. U međuvremenu, dok su osamdesete

godine dvadesetog veka posustajale, poslovnjaci i oni s metalnim šipkama,

advokati, konsultanti i rok zvezde, okrenuli su se novcu.

Učinilo mi se da je u mojoj radnoj sobi krug svetlosti u kojem sam sedeo

odjednom blesnuo i skupio se oko mene. Grapu sam ispio, mada se nisam sećao

poslednjeg gutljaja. Zurio sam u Džonijevo paučasto ime i u sedam cifara iza

njega. Samo mi on može pomoći. Kako ga se ranije nisam setio? Zašto ga se

odmah nisam setio? Verovatno zato što ga jedanaest godina nisam video.

Kao i mnogi pre mene, polako sam shvatao da je u srednjim godinama

života punog uspeha i pritisaka alkohol najbolja supstanca za promenu

raspoloženja. Dopušteno, društveno - blagu zavisnost lako sakriješ među

ostalim zavisnicima - u svim svojim beskrajnim, dovitljivim pojavnim oblicima,

tako puno boje i ukusa, piće u ruci pobedonosno slavi samom svojom formom;

svojim tečnim svojstvom na istoj je ravni s mlekom, čajem, kafom, vodom, pa

prema tome i sa samim životom. Piti je prirodno, udisati osmuđeno bilje daleko

je od disanja, kao što je i gutanje tableta daleko od jela, a osim toga, u prirodi ne

postoji ubod sličan ubodu igle, osim ujeda insekta. Čaša viskija sa malo

izvorske vode, ili čaša hladnog šablija, možda će ti samo donekle popraviti

raspoloženje, ali uopšte neće poremetiti staklasti kontinuum tvoje ličnosti.

Naravno, treba imati u vidu i opijanje, prostakluke, povraćanje i nasilje, pravu

zavisnost, fizičku i mentalnu zapuštenost, i ponižavajuću, mučnu smrt.

Međutim, to su posledice zloupotrebe koje proističu, kao bordo iz boce, iz

ljudske slabosti, iz karakterne mane. Ne treba kriviti samu supstancu. Čak i

čokoladni keks ima svoje žrtve, a imam i jednog postarijeg prijatelja koji već

trideset godina vodi ispunjen i koristan život na odgovarajućoj zalihi čistog

heroina.

Stajao sam u polumraku hodnika i osluškivao; čula se samo škripa drveta

i zvon metala i, duboko u cevima, voda kako otiče. Iz kuhinje je dopiralo

zujanje frižidera, a spolja umirujući šum noćnog grada. Vratio sam se u radnu

sobu, seo i stavio telefon u krilo. Razmišljao sam o tom trenutku, o prekretnici.

Bio sam na putu da iskoračim iz osvetljenog omotača straha i obazrivog

sanjarenja na oštre ivice sveta posledica. Znao sam da će jedan potez, jedan

događaj, izazvati drugi, sve dok ne izgubim kontrolu nad tim nizom, i da je ovo

trenutak da se povučem ukoliko imam ikakve sumnje.

Džoni je posle četvrtog zvona podigao slušalicu i rekao sam mu ko sam.

Trebalo mu je manje od sekunde.

„Džo! Džo Rouz. Hej! Kako si?”

„Potrebna mi je pomoć.”

„О, stvarno? Imam nešto veoma zanimljivo...”

„Ne, Džoni. Ne to. Treba mi tvoja pomoć. Treba mi pištolj.”

21.

Sledećeg jutra sam odvezao Džonija do kuće na Severnim dinama. U zadnjem

džepu nosio sam paketić sa 750 funti, uglavnom u dvadeseticama. Izgleda da

pedesetice nisu bile poželjne.

Dok smo se vukli kroz zagušujuću dosadu Tutinga, Džoni je još petljao

oko električnih prekidača za sedišta i mumlao sebi u bradu dok je palio svetiljku

da pogleda mapu i uređaj za navigaciju. „Znači, dobro si prošao... Znao sam da

ćeš uspeti.”

Iz gotovo vodoravnog položaja održao mi je lekciju kako se treba

ponašati sa pištoljem. „То ti je kao u banci. Nikad ne pominješ novac. Na

sahranama niko ne pominje smrt. Ni pištolj se ne pominje. Samo glupaci koji

gledaju televiziju govore puca ili akter. Pokušaj da ga uopšte ne pominješ. Ako

baš moraš, reci komad, ili sprava, sredstvo.”

„Hoće li mi dati i metke?”

„Da, da, ali se to zove - zrno.”

„I neko će mi pokazati kako radi?”

„Bože sačuvaj. To nije kul. Odneseš ga u šumu i probaš. Oni ti ga

predaju, a ti ga staviš u džep.” Džoni se podigao i seo. „Jesi li siguran da treba

da ideš okolo s pištoljem?”

Ništa nisam odgovorio. Dobro sam mu platio za pomoć. Nisam mu

objasnio razloge, tako da smo obojica bili zaštićeni. I dalje smo stajali

zaglavljeni u saobraćaju. Na radiju su prekinuli džez i pokvareno pustili

atonalnu muziku, predano hripanje i udaranje koje mi je išlo na živce. Isključio

sam radio i rekao: „Reci mi nešto više o tim ljudima.” Već sam znao da su u

pitanju bivši hipici koji su se obogatili na kokainu. Onda su sredinom

osamdesetih prešli na zakonite poslove i nekretnine. Sad je došlo do zastoja, pa

su bili spremni da mi prodaju pištolj po užasno naduvanoj ceni.

„S obzirom na okolnosti”, rekao je Džoni, „mogu se smatrati

intelektualcima.”

„Šta bi to trebalo da znači?”

„Na svim zidovima su police s knjigama. Vole da pričaju o značajnim

pitanjima. Misle da su Bertrand Rasel, ili tako neko. Verovatno ti se neće

dopasti.”

Već mi se nisu dopadali.

Kada smo stigli do autoputa, Džoni je ponovo bio u vodoravnom

položaju i spavao. Obično nije ustajao pre podneva. Put je bio miran i prav, pa

sam mogao da ga osmotrim. I dalje je nosio brkove kao američki rendžeri - sada

već pobeleli krajevi spuštali su se preko gornje usne i gotovo mu upadali u usta.

Da li su žene pri poljupcu osećale ukus grube muškosti ili jučerašnjeg karija?

Trideset pet godina cerenja i žmirkanja kroz dim namreškalo mu je lice sve do

ušiju. Duboke bore bile su mu usečene od nozdrva do uglova usana - te linije

smeška bile su pune razočaranja. Znao sam da se osim klijenata i devojaka ništa

nije promenilo u Džonijevom životu. Ali život na margini više nije bio

originalan, nedostatak poželjnih stvari više nije bio oblik lakoće života, a kosti i

žile slale su poznatu poruku; bila je ispisana na koži, bila je u ogledalu. Džoni je

i dalje išao u iznošenim cipelama, živeo kao student, kao dobročinitelj, i brinuo

se da je novi skank iz Amsterdama prejak i loš za srce.

Džoni se probudio kada sam sišao s autoputa zbog promene tonaliteta

bubnjanja kolovoza. I dalje ležeći na leđima, iz džepa na košulji izvukao je

tanki džoint i zapalio. Dva puta je duboko povukao, pritisnuo dugme za

podizanje sedišta i šumno, dimeći se, uleteo mi u vidno polje. Nije me ponudio.

Bio je to veoma ličan doživljaj, prvi dim u danu, koji inače povlači uz čaj i tost.

Povukao je i progovorio izdišući na starinski način. Kakav svetac. „Sad

skreni ulevo. Prati znake za Ebindžer.” Uskoro smo počeli da se spuštamo pored

uvijenih grana i stabala, kroz mračne tunele šiblja, niz puteljak oivičen visokom

ogradom. Upalio sam farove. Sklanjali smo se u proširenja da bismo se

mimoišli s vozilima koja su nam dolazila u susret. Svi mi za volanom mrko smo

se smešili jedni drugima i klimali glavom, praveći se da nas ne vređa stešnjeni

prostor. Zašli smo duboko izvan centra, u stvari u deo predgrađa. Na svakih dve

do tri stotine metara, kraj puta je bila kapija od opeke i kovanog gvožđa iz

dvadesetih godina, ili petodelna drvena kapija s fenjerima. Iznenada smo naišli

na čistinu gde se sticalo više puteva. Tu je stajao neki pab u bondruku, a

stotinak automobila parkiranih ispred njega pržilo se na vrućini. Suncem

obasjana prazna kesa od čipsa sanjivo nam je skočila na šofersko staklo. Dva

vučjaka su zurila u zemlju. Onda smo se vratili u tunel, a kola su bila puna

dima.

„Lepo je izaći iz grada”, rekao je Džoni. Spustio sam prozor. Pomislio

sam da bih mogao i pasivno da se ustondiram. Svežanj novčanica u džepu žuljio

mi je kuk, sve je bilo tako naglašeno, kao da je ispisano nevidljivim kurzivom.

Možda je sve to bio strah.

Posle deset minuta skrenuli smo na izbrazdani prilazni puteljak - korov je

rastao kroz pukotine u asfaltu.

„Neverovatno kako to život postiže”, rekao je Džoni. „Eto, naprosto

proklija?” Bilo je to veliko pitanje, očigledno proba za druženje koje nas je

očekivalo. Odgovorio bih hitro, da smirim živce, ali se upravo tog trenutka

ukazala ružna kuća sagrađena po uzoru na tjudorski stil i reči su mi zamrle u

grlu.

Krivudavi prilazni put doveo nas je do dvostruke garaže podignute od

cementnih blokova i obojene u neravnomerno izbledelu purpurnu boju. Na

skroz zarđalim vratima bio je katanac. Ispred njih su kroz visoku travu i koprive

provirivali kosturi i utrobe bar pet motocikala. Ličilo mi je na mesto na kojem

se sasvim bezbedno može počiniti zločin. Na zidu garaže nalazio se gvozdeni

obruč sa kojeg je visio dugačak lanac, ali na drugom kraju nije bilo psa. Tu smo

se zaustavili i izašli iz kola. Kopriva je rasla sve do gregorijanskih ulaznih vrata.

Iz kuće je dopirao zvuk bas-gitare i nespretno ponovljene tri note.

„Ра, gde su ti intelektualci?”

Džoni se namrštio i rukom napravio oštar pokret nadole, kao da moje reči

vraća u bocu. Gotovo šapatom mi je odgovorio dok smo išli prema vratima.

„Bićeš mi zahvalan na savetu: ne ismevaj ove ljude. Život im nije bio lak kao

tebi i, hmm, nisu baš uravnoteženi.”

„Trebalo je ranije da mi kažeš. Hajdemo.” Povukao sam ga za rukav, ali

je on slobodnom rukom već pozvonio.

„Baš je kul”, rekao je. „Pazi gde gaziš.”

Koraknuo sam unazad i napola se okrenuo, rešen da se vratim, ali su se

vrata naglo otvorila, pa sam ostao iz učtivosti. Iz kuće se valjao, odnosno

kuljao, snažan miris zagorele hrane i amonijaka i na trenutak ocrtao priliku koja

je stajala na ulazu.

„Džoni B. Vel?”, rekao je čovek. Imao je obrijanu glavu i male navoštene

brkove obojene kanom. „Otkud ti ovde?”

„Sinoć sam ti se javio telefonom, zar se ne sećaš?”

„Da, naravno, rekli smo u subotu.”

„Danas je subota, Stive.”

„Neće biti, Džoni, danas je petak.”

Obojica su se okrenula ka meni. Pratio sam vesti o napadu na restoran

tako da su novine su bile razbacane po zadnjem sedištu kola. „Zapravo, danas je

nedelja.”

Džoni je odmahnuo glavom. Kao da sam ga izdao. Stiv me je gledao s

mržnjom u očima. Shvatio sam da nisu posredi dva izgubljena dana, već

činjenica da sam rekao „zapravo”. Bio je u pravu, ovde to nije zvučalo kako

treba, ali ni ja nisam skrenuo pogled. Ispljunuo je nešto belo u koprive i rekao:

„Znači, ti si onaj što hoće da kupi pištolj i metke.”

Džoni je pronašao na nebu tačku koja ga je mnogo zanimala. Odgovorio

je: „Hoćeš li nas pozvati da uđemo?”

Stiv je oklevao. „Ako je nedelja, onda nam dolaze gosti na ručak.”

„Naravno. To smo mi.”

„То je bilo juče, Džoni.”

Na silu smo se nasmejali. Stiv je stao u stranu i pustio nas da uđemo u

smrdljivi hodnik.

Kada je zatvorio vrata, ostali smo u mrklom mraku. Da bi nam nekako

objasnio, Stiv je rekao: „Spremamo tost, a pas se posrao po celoj kuhinji. Otišli

smo za Stivom dublje u kuću. Zbog vesti o psu, sedamsto pedeset funti za

pištolj odjednom je izgledalo skupo.

Ušli smo u veliku kuhinju. Plavi oblak dima lebdeo je u visini ramena,

naspram svetlosti koja je dopirala kroz staklena vrata na drugom kraju

prostorije. Neki čovek u kombinezonu i gumenim čizmama brisao je pod

nerazblaženom varikinom iz pocinkovane kofe. Džonija je pozdravio po imenu,

a meni je samo klimnuo. Nije bilo ni traga od psa. Za šporetom je stajala žena i

mešala nešto u šerpi. Kosa joj je bila puštena sve do struka. Prišla mi je sporim,

lelujavim koracima i učinilo mi se da prepoznajem tip. U Engleskoj su hipici

uglavnom bili momci. Poneka tiha devojka sedela bi na rubu prekrštenih nogu,

pušila travu i sipala čaj. I baš kao što je Prvi svetski rat odneo svu poslugu iz

bogatih kuća, tako su i te devojke nestale preko noći, na prvi zov trube ženskog

pokreta. Odjednom ih nigde nije bilo. Ali Dejzi je ostala. Prišla mi je i rekla

kako se zove. Naravno, znala je Džonija i obratila mu se po imenu kad mu je

dodirnula mišicu.

Pretpostavio sam da ima pedesetak godina. Duga, prava kosa bila je

poslednja veza s bovom mladosti. Sa Džonijevog lica se jasno čitao neuspeh, a

kod Dejzi je ista poruka bila usečena u opuštene krajeve usana. U poslednje

vreme primetio sam isti položaj usana među svojim vršnjakinjama. Čitav život

proveden u davanju, kako bi rekle, a ništa za uzvrat. Muškarci su bili gadovi,

društveni ugovor nepravedan, a biologija čista nesreća. Težina razočaranja

savila je te usne i zaključala ih u tom opuštenom položaju, Amorovom luku

promašaja. Na prvi pogled ličilo je na neodobravanje, ali su usne prenosile

mnogo dublju poruku kajanja i bola, iako njihove vlasnice nisu imale pojma šta

one govore o njima.

Rekao sam Dejzi kako se zovem. I dalje je držala ruku na Džonijevoj

mišici, ali se meni obratila. „Danas kasno doručkujemo. Morali smo sve iz

početka.”

Posle nekoliko trenutaka sedeli smo za dugačkim kuhinjskim stolom, i

ispred svakog je stajala činija ovsene kaše i komadina hladnog tosta. Preko puta

mene bio je Zan, čovek koji je brisao pod. Ogromne podlaktice bile su mu

mesnate, bez malja. Imao sam utisak da mu se ne dopadam.

Kada je Stiv seo u čelo stola, sastavio je dlanove, podigao glavu i

zaklopio oči. Istovremeno je duboko udahnuo kroz nos. U zadnjem delu nosne

šupljine sline su slučajno stvorile dvotonsku sviralu i bili smo prinuđeni da

slušamo taj zvuk. Neprijatno dugo je zadržao dah i ispustio ga veoma polako.

Ne znam da li je u pitanju bilo kontrolisano disanje, meditacija, ili molitva

zahvalnica.

Nisam mogao da skinem pogled s njegovih brkova. Bili su sasvim

različiti od Džonijevih. Žestoko tamnocrveni, pravi kao prut i voskom zašiljeni

kao pruski. Stavio sam šaku preko lica da sakrijem osmeh. Drhtao sam i kao da

nisam imao težine. Zbog jučerašnje pucnjave, zbog ove nesmotrene kupovine,

zbog prethodnog straha. Zato sam osećao kao da u stvari nisam prisutan i brinuo

sam da ne kažem ili uradim neku glupost. Želudac mi je ponirao, bio sam

nemiran, sklon kikotanju: osećanja pojačana slutnjom da sam zarobljen za tim

stolom. Mora da je to bila posledica pasivnog pušenja u kolima. Nisam mogao

da zaustavim poređenja koja su se gomilala oko Stivovih brkova. Dva zarđala

eksera koja vire iz desni. Šiljati jarboli škune koju sam napravio kad sam bio

mali. Držači za kuhinjske krpe.

Ne podsmevaj im se... Nisu uravnoteženi. Čim sam se setio Džonijevih

upozorenja, čim sam shvatio da ne smem da se smejem, znao sam da sam

izgubljen. Prvi manji prasak daha kroz nos zamaskirao sam kao obrnuti šmrktaj.

Podigao sam kašiku s kašom da se ne vidi. Ali niko još nije počeo da jede. Niko

nije pričao. Svi smo čekali na Stiva. Kada su mu se pluća napunila do vrha,

spustio je obrijanu glavu i izdahnuo, a vrhovi brkova zatreperili su kao kod

gladnog glodara. S mog mesta izgledalo je da ljudski smisao napušta brod

njegovog lica koji tone. Oko spirale moje teskobe i ushićenosti poigravala je

povorka novih nezvanih slika iz detinjstva. Pokušao sam da ih rasteram, ali je

prizivna sila smešnih brkova potirala sve pred sobom: viktorijanskog dizača

tegova s poklopca metalne kutije za keks, klin u vratu Frankenštajnovog

čudovišta, dekorativni budilnik sa slikom lica koje pokazuje da je petnaest

minuta do tri sata, puha na čajanki Ludog šeširdžije, Pacova iz školske

predstave o Žapcu.

I taj čovek mi prodaje pištolj.

Ništa nisam mogao da učinim. Kašika mi se tresla u ruci. Pažljivo sam je

spustio, stegao vilice i pratio kako mi znoj izbija na naušnici. Počeo sam da se

ljuljam. Zan me je sumnjičavo posmatrao. Stolica je škripala, ja sam promuklo

kvocao. Toliko vazduha mi je izašlo iz pluća pa sam se bojao da ću veoma

bučno udahnuti, ali sam mogao da biram samo između bruke i smrti. Vreme se

usporilo dok sam popuštao onome što se nije moglo izbeći. Protegnuo sam se na

stolici, zario lice u šake i piskavo udahnuo. Pluća su mi se punila i znao sam da

će doći nalet smeha. Prikrio sam ga kijanjem koje je zvučalo kao jodlovanje.

Ustao sam, i svi ostali su bili na nogama. Nečija stolica je udarila o pod.

„То je zbog varikine”, čuo sam kako Džoni objašnjava.

Pravi prijatelj. Sad sam znao šta treba da kažem. Posrćući kroz nastalo

uzbuđenje, i dalje sam se borio s prizorom Stivovih brkova. Brekćući i kašljući,

gotovo zaslepljen suzama, pošao sam preko prostorije prema staklenim vratima,

koja su se preda mnom otvorila kao uznjihane zavese, i otumarao niz drvene

stepenike do suve ledine posute maslačkom.

Dok su me svi posmatrali, okrenuo sam se leđima prema kući, pljunuo i

duboko uzdahnuo. Kada sam se najzad smirio, ispravio sam se i ispred sebe

ugledao psa vezanog električnim kablom za zarđali metalni krevet. Verovatno je

to bio pas koji je opoganio kuhinjski pod. Podigao se na noge, nakrivio glavu i

tako neodređeno dopola mahnuo repom, kao da se izvinjava. Koja je još

životinja osim nas i ostalih primata sposobna za dugotrajan osećaj odvratnog

stida? Pas me je posmatrao, i ja sam gledao psa, učinilo mi se da se trudi da me

uvuče u saučesništvo nesrodnih vrsta. Nisam se dao. Okrenuo sam se i krenuo

ka kući, vičući: „Izvinite! Amonijak! Alergija!” A pas, lišen generativne

gramatike i svih mogućnosti obmane koje meni stoje na raspolaganju, ponovo

se spustio na golu ledinu da čeka oproštaj.

Ubrzo smo ponovo bili za kuhinjskim stolom, prozori i vrata su bili širom

otvoreni, i razgovaralo se o alergijama. Zan je svojim sudovima dodavao

prizvuk temeljne istine ukrašavajući ih rečju „suštinski”.

„Suštinski”, rekao je gledajući u mene, „vaša alergija je vid

neuravnoteženosti.”

Bio je zadovoljan kad sam rekao da je stvar nepatvorena. Učinilo mi se da

me možda i ne prezire. Istim neprijatnim pogledom posmatrao je i svoju kašu.

Ono što se meni učinilo kao izraz, u stvari je bilo njegovo opušteno lice. Na

pogrešan zaključak navela me je vijuga njegove gornje usne, koju je neki

genetski prekid pretvorio u kez.

„Suštinski”, nastavio je, „postoji razlog za alergiju, a istraživanja

pokazuju da u više od sedamdeset odsto slučajeva uzrok može da se nađe u

suštinski osujećenim potrebama u detinjstvu.”

Odavno nisam čuo ovu izmišljotinu, s improvizovanim procentima,

sumnjivim istraživanjima, merenjem nemerljivog. Sve je zvučalo tako

detinjasto.

Rekao sam: „Ја sam u onih manje od trideset odsto.”

Dejzi je ustala i sipala nam još kaše. Govorila je tihim glasom osobe koja

zna istinu, ali se ne bori za nju. „Postoji preklopljeni položaj planeta s posebnim

uticajem na zemljane znakove i desetu kuću.”

U tom trenutku je Džoni živnuo. Bio je napet od kada smo ponovo seli,

verovatno u strahu da se neću dolično ponašati. „Za sve je kriva industrijska

revolucija. Pre početka devetnaestog veka niko nije imao alergije, niko nije ni

čuo za polensku kijavicu. Onda smo počeli da bljujemo sve ono đubre u vazduh,

pa u hranu i vodu, i ljudski imuni sistem je počeo da ga taloži. Nije predviđeno

da u organizam unosimo toliku prljavštinu...”

Džoni je hvatao zalet, a onda mu je Stiv upao u reč. „Izvini, Džoni,

govoriš čiste gluposti. Industrijska revolucija nam je razvila određeno stanje

duha, i od toga smo bolesni.” Naglo se okrenuo ka meni. „Šta ti misliš?”

Mislio sam da neko treba da donese pištolj. Odgovorio sam: „Kod mene

je svakako u pitanju stanje duha. Kada se dobro osećam onda mi amonijak

uopšte ne smeta.”

„U stvari, ti si nesrećan”, rekla je Dejzi i napućila svoje nesrećne oborene

usne. „Vidim dosta prljavožutog u tvojoj auri.” Da je sto bio uži, uhvatila bi me

za ruku.

„Istina”, rekao sam i video priliku da kažem šta mislim. „Zato sam i

došao.” Pogledao sam Stiva, a on je skrenuo pogled. Dok sam čekao, tišina se

zategla. Džoni je izgledao bespomoćno, pa sam se pitao da li sam pogrešio.

Svi su ćutali čekajući ko će prvi da progovori. Odlučio se Zan: „Mi

suštinski ne pripadamo onima koji imaju pištolje.”

Nije znao kako da nastavi, pa mu je Dejzi pomogla. „Imamo ga dvanaest

godina, ali nikad nije korišćen.”

Zbunili smo se. Niko nije znao na čemu je. Zan je opet prvi počeo. „U

stvari, mi smo protiv pištolja...”

„Bilo kakvog pištolja”, rekla je Dejzi.

Stiv je pojasnio. „Štoler 32, napravljen je pre nego što su Norvežani

ponovo prodali fabriku holandskom i nemačkom koncernu koji ga je prvi

napravio. Ima karbidni dvostepeni okidač...”

„Stiv”, rekao je Zan strpljivo „Suštinski, to je stiglo do nas u jedno drugo

vreme, kada je sve bilo ludo i drukčije i možda nam je stvarno bio potreban.”

„Samoodbrana”, odvratio je Stiv.

„Mnogo smo pričali o ovome, davno pre vašeg dolaska”, rekla je Dejzi.

„Ne bismo voleli da nam ga neko uzme i znate već...”

Nije mogla da završi, pa sam upitao: „Da li ga prodajete?”

Zan je prekrstio svoje moćne podlaktice. „Nije baš tako. I nije novac u

pitanju.”

„Čekaj malo”, požurio je Stiv. „Ni to nije tačno.”

„Hriste Bože!” Zan je bio pomalo nervozan. Nije bio u stanju da zakači

reč za misao, težak posao, a neko ga je stalno prekidao. Polako se zaklanjao za

svoj kez. „Slušajte”, rekao je. „Nekad je najvažniji bio novac. Samo novac.

Moglo bi se reći da je tako bilo jednostavnije. Ne kažem ni da je bilo pogrešno,

ali vidite šta se dogodilo. Ljudi su želeli nešto drugo. Više ne može da se

razmišlja samo o jednoj stvari. Sve je povezano, sad smo shvatili, pokazali su

nam, to je društvo. Suštinski je holistično.”

Stiv se nagnuo prema Dejzi i dramatično pitao zaklonivši usta šakom: „О

čemu priča?”

Dejzi se obratila meni. Možda je i dalje razmišljala o tome kako nisam

srećan. „Jednostavna stvar. Nismo protiv prodaje, ali bismo voleli da znamo šta

će vam pištolj.”

Odgovorio sam: „Vama novac, meni pištolj.”

Džoni se ponovo pokrenuo. Izgledalo je da posao u kojem je posredovao

može da se izmigolji. „Vidiš, Džo mora da bude oprezan. I za naše i za svoje

dobro.”

Nije mi se svidelo što pominje moje ime. Moglo bi da ostane u vazduhu

te kuhinje još nedeljama, sa svim ostalim stvarima, pa da ga neko i upotrebi.

„Slušaj...” Džoni mi je dotakao ruku. „Mogao bi da kažeš nešto ljudima

da ih umiriš.”

Svi su gledali u mene. Kroz otvorena vrata čulo se kako onaj mešanac

cvili, nekako na silu, kao da hoće da utomi taj zvuk. Mislio sam samo kako da

odem - sa pištoljem, ili bez njega. Značajno sam pogledao na sat i rekao: „Reći

ću vam u pet reči i više ništa. Neko hoće da me ubije.”

U tišini su svi, pa i ja, zbrajali reči.

„Znači, samoodbrana”, rekao je Zan s prizvukom nade u glasu.

Slegnuo sam ramenima kao da se slažem. Po licima im se videlo da se

dvoume. Hteli su novac, ali i oproštaj greha. Ti prodavci kokaina, te varalice u

kupoprodaji nekretnina, osiromašeni negativnom aktivom i svojim maglovitim

uverenjima, sad su hteli da dokažu svoju moralnost i očekivali su da im u tome

pomognem. Bolje sam se osećao. Znači, ja sam loš čovek. Odjednom sam bio

oslobođen. Izvadio sam svežanj novčanica i bacio ga na sto. Zašto da se

nagađamo?

Rekao sam: „Izbrojte.”

U prvom trenutku, niko se nije pomerio, onda im je najednom sinulo i

Stivova ruka je zamalo stigla pre Zanove. Dejzi je samo zurila. Stvar je bila

ozbiljna. Možda su inače živeli samo na tostu i kaši.

Stiv je izbrojao novčanice brzinom bankarskog službenika, a kad je

završio, stavio ih je u džep i rekao: „U redu. Sad odjebi, Džo!”

Da bih spasao obraz, počeo sam nervozno da se smejem.

Onda sam primetio da se Zan ne smeje. Sedeo je i čekao, prekrštenih

ruku, onako iskežen. Na desnoj podlaktici mu se jedan mišić - ja ga nisam imao

- ritmično grčio od nevidljivog pokreta šake. Progovorio je kada je smeh zamro,

ali ne glasom kojim je objašnjavao holizam, već višim i promuklijim, a jezik mu

je suvo udarao o nepce. Bio je miran, ali sam primetio buru ispod kože, u žili

kucavici u dnu grla. Tada je i meni malo jače zastrujala krv. Zan je rekao: „Stiv,

vrati novac na sto i donesi pištolj.”

Stiv je počeo da ustaje ne skidajući oči sa Zana. „Dobro”, rekao je mirno i

pošao preko sobe.

Zan je ustao. „Taj novac ne ide u kasicu.”

Stiv se nije okrenuo, ali je odgovorio sa istom odlučnošću: „То je ono što

mi dugujete”, i nastavio da korača.

Zanu je najbliža bila prazna činija od kaše. Uhvatio ju je palcem i

kažiprstom i hitnuo je, kao što se baca frizbi, dok je ispruženom levom rukom

držao ravnotežu. Činija je za malo promašila Stivov vrat i razbila se o ragastov.

„Ne!”, viknula je Dejzi. U tom kriku bilo je primesa umorne, nestrpljive

majke. Onda je bez reči izašla iz sobe. Videli smo joj leđa, i kosu koja se njiše

oko struka. Otišla je i čuli smo njene korake na stepenicama. Džoni me je

pogledao. Znao sam šta misli. Mi smo krivi za svađu. U stvari, samo ja, jer je

Džoni sedeo i zavijao cigaretu, odmahivao glavom i uzdisao gledajući kako mu

prsti drhte.

Stiv se okrenuo i sada se vraćao ka kuhinjskom stolu. Zan je pošao prema

njemu, uhvatio ga za košulju i pokušao da ga gume ka zidu. „Ne počinji”, rekao

je zadihano. „Stavi ga na sto.” Ali Stiv se nije dao. Telo mu je bilo čvrsto i

zategnuto, izgledao je surovo. Naslonili su se jedan na drugoga na samoj sredini

sobe. Izgleda da im je najteže bilo da dišu. Bili su tako blizu da je između

njihovih lica lebdeo neki geštalt svećnjak.

Stiv je brzo rekao: „Domaćinstvo mi duguje, oboje mi dugujete. A sad

skini tu jebenu ruku s mene.” Nije čekao na pristanak. Leva ruka poletela mu je

ka Zanovom grlu i stegla ga je. Zan je zamahnuo slobodnom rukom u širokom

luku i otvorenom šakom pljusnuo Stiva u lice. Udar je zvučao kao prasak

probušenog balona i od siline su se razdvojili. Na trenutak su zastali ukočeni,

onda su poleteli i uhvatili se u klinč. Četvoronožna zver se ljuljala i postrance

kretala nazad ka kuhinjskom stolu. Džoni i ja smo čuli samo prigušeno roktanje.

Spuštenih glava, zatvorenih očiju, usana zategnutih preko zuba, pipali su i

tumarali i uvijali se jedan oko drugoga kao ljubavnici.

Nešto je moralo da popusti. Zan je uvukao ruku pod Stivovu bradu i

počeo da mu gura glavu unazad. Ničiji vratni mišići nisu mogli da se mere s

odvratnim nabojem te ruke, pa ipak je to bio veoma uzdrhtali stisak, jer je Stiv

gurnuo palac u Zanovu nozdrvu i pipao je da nađe oči, tako da je Zan morao da

se nagne unazad i sad je bio potpuno istegnut. Stivova glava se naginjala unazad

i Zanov sledeći potez bio je da mu uhvati kragnu - desnom rukom je obgrlio

Stiva oko vrata, levom je pridržavao svoj članak da bi ga što jače stegao. Pošao

sam prema njima. Stiv se polako spuštao na kolena. Ječao je, mlatarao rukama i

slabašno udarao Zana po nogama.

Nadlanicom sam potapšao Zana po licu i čučnuo da mu šapnem na uvo.

„Ubićeš ga. Jesi li to namerio?”

„Ne mešaj se. Odavno se ovo sprema.”

Povukao sam ga za uvo da bi se okrenuo prema meni. „Ako umre, onda si

viđen za doživotnu.”

„Nikakva cena!”

„Džoni”, viknuo sam. „Moraš pomoći!”

Video sam da se Dejzi vratila. Obema rukama je držala kutiju za cipele i

na licu joj se čitao zamor. Oborena usta govorila su s čim sve mora da se nosi -

njeni muškarci se upinju da osvoje mehaničku prednost, polugu kojom će jedan

drugome slomiti vrat.

„Uzmite”, prošaputala je. „Uzmite i nosite!”

Ustao sam i preuzeo kutiju od Dejzi. Bila je teška i s obe ruke sam morao

da pridržavam tanki karton. Stiv je ponovo zaječao, pogledao sam Džonija.

Uzvratio mi je molećivim pogledom i glavom pokazao na vrata. „Tako je”,

odlučno je rekla Dejzi, „najbolje da odete”.

Toliko je izgledala iscrpljena da mi je palo na pamet da je možda u

pitanju neki domaći obred, utvrđena predigra zamršenog seksualnog odnosa. S

druge strane, pomislio sam da ipak treba da spasemo Stivov život.

Džoni me je povukao za rukav. Pošao sam s njim nekoliko koraka preko

kuhinje. Promrmljao mi je na uvo: „Ako se nešto dogodi, neću da budem

svedok.”

Shvatio sam šta hoće da kaže, pa smo se klimanjem glave pozdravili sa

Dejzi, još jednom pogledali prizor Stivove glave u uzdrhtaloj stezi Zanove

podlaktice, onda smo požurili niz hodnik ka ulaznim vratima.

Čim smo ušli u kola, Džoni je izvadio džoint i zapalio. Meni tog časa

uopšte nije bila potrebna ta vrsta droge. Bolje da se negde zaustavimo da

popijem viski i smirim se. Upalio sam kola i odlučno krenuo nazad prilaznim

putem.

„Znaš, baš je smešno”, rekao je Džoni kroz dim, „bio sam više puta kod

njih, vodili smo veoma zanimljive razgovore.”

Izašao sam na put. Hteo sam da mu odgovorim kad je zazvonio telefon.

Ostavio sam ga priključenog na upaljač za cigarete.

S druge strane je bio Pari. „Jesi li ti to, Džo?”

„Da.”

„Ovde sam u tvom stanu, razgovaram sa Klarisom. Evo je! Jesi li tu?

Džo? Čuješ li?”

22.

Imao sam utisak da sam na sekund-dva izgubio svest. Onda sam shvatio da

tutnjanje u mojim ušima potiče od motora. Išli smo gotovo šezdeset milja na sat,

a ja sam zaboravio da promenim brzinu. Prešao sam iz druge u četvrtu i usporio.

„Slušam”, rekao sam.

„Slušaj pažljivo”, govorio je Pari. „Evo je.”

„Džo?” Odmah mi je bilo jasno da je uplašena. Govorila je glasno i

piskavo. Nastojala je da se kontroliše.

„Klarisa. Jesi li dobro?”

„Treba odmah da se vratiš. Ni sa kim ne razgovaraj. Ne obraćaj se

policiji.” Ravan ton trebalo je da mi prenese da reči nisu njene.

„U Sariju sam”, odgovorio sam. „Trebaće mi bar dva sata.”

Čuo sam kako to ponavlja Pariju, ali nisam uhvatio šta je on na to rekao.

„Samo dođi pravo ovamo”, rekla je.

„Reci mi šta se događa. Jesi li dobro?”

Govorila je kao automat. „Dođi pravo ovamo. Nikog nemoj da dovodiš.

Gledaće te s prozora.”

„Ne brini, uradiću ono što traži.” Onda sam dodao: „Volim te.”

Čuo sam kako slušalica prelazi u druge ruke. „Jesi li sve shvatio? Nećeš

me izneveriti?”

„Slušaj, Pari”, rekao sam. „Uradiću sve što želiš. Stižem za dva sata. Ni

sa kim neću razgovarati. Samo nemoj da je povrediš. Molim te, nemoj da je

povrediš.”

„Sve zavisi od tebe, Džo”, rekao je i prekinuo vezu.

Džoni me je posmatrao. „Problemi kod kuće”, promrmljao je saučesnički.

Otvorio sam prozor i duboko udahnuo svež vazduh. Prolazili smo pored

onog paba i ulazili u šumu. Skrenuo sam na neki puteljak i vozio oko pola milje,

sve dok nisam izbio na proplanak pored neke razvaline. U okolini je bilo

znakova da je popravka u toku - mešalica za cement, hrpa skela i opeke, ali

nijednog čoveka. Ugasio sam motor i pružio ruku da dohvatim kutiju za cipele

sa zadnjeg sedišta. „Daj da pogledamo tu spravu.”

Podigao sam poklopac i zavirili smo unutra. Nikad ranije nisam opalio iz

pištolja, niti sam ikada video pištolj, ali sam, po sećanju na filmske scene,

odmah prepoznao predmet koji je ležao napola skriven iscepanom, starom

belom košuljom. Samo me je iznenadio dodir. Bio je lakši nego što sam

očekivao, suvlji, topliji. Zamislio sam da će biti mastan, hladan i težak. Osim

toga, kad sam ga podigao i nanišanio kroz prozorsko staklo, uopšte nije delovao

kao smrtna opasnost. Još jedna inertna sprava koju otpakuješ kod kuće posle

kupovine - mobilni telefon, video-rekorder, mikrotalasna pećnica - i pitaš se

koliko će ti trebati vremena da je nateraš da proradi. Dodatna prednost je bilo

odsustvo knjižice s uputstvima na šezdesetak strana. Okretao sam pištolj i tražio

pristup unutrašnjosti. Džoni je zavukao ruku u iscepanu košulju, izvadio kutiju

od crvenog kartona i otvorio je.

„Ima deset metaka”, rekao je i uzeo oružje, otvorio kopču na dnu drške i

stavio šaržer u kućište. Svojim žutim kažiprstom pokazao mi je osigurač.

„Gurni ga skroz napred dok ne škljocne.” Onda ga je razgledao. „Lepa spravica.

Stiv se samo glupirao. Brauning, devet milimetara. Sviđa mi se ova drška od

plastike. Mnogo je bolja nego drška od orahovine.”

Izašli smo iz kola i Džoni mi je vratio pištolj. „Nisam znao da se razumeš

u ovo”, rekao sam. Otišli smo u šumu iza razvaljene kuće.

„Jedno vreme sam se bavio pištoljima”, sanjivo je odgovorio. „Tako se

onda razvijao posao. Dok sam bio u Americi, išao sam na kurs u Tenesiju.

Kugar Ranč. Mislim da su neki bili nacisti. Nisam siguran. U svakom slučaju,

stalno su ponavljali dva taktička pravila. Prvo, treba uvek da pobediš, drugo,

treba uvek da varaš.”

U nekim drugim okolnostima, možda bih se upustio u raspravu o

komplikovanom evolutivnom argumentu, preuzetom iz teorije igre, da je za

svaku društvenu životinju neprestano varanje put ka samouništenju. Sada mi je,

međutim, bilo muka. Noge su mi klecale, creva su mi bila puna tečnosti. Dok

smo koračali po šuštavom suvom lišću svesno sam nastojao da se ne opustim.

Znao sam da ne treba da gubim vreme. Trebalo je da požurim u London. Ali,

bilo je neophodno da saznam šta da radim sa pištoljem. „Evo, može ovde”,

rekao sam. Još jedan korak i usrao bih pantalone.

„Drži ga s obe ruke”, rekao je Džoni. „Udar je prilično jak, ako nisi

navikao. Raširi noge i ravnomemo rasporedi težinu. Polako izdahni kada

povučeš obarač.” Dok sam pratio uputstva, pištolj je opalio, uzdigao se i

pomerio unazad u mojim rukama. Otišli smo do bukve i nekoliko minuta tražili

rupu. Metak se jedva video; zario se pet centimetara u meku koru drveta. Dok

smo se vraćali u kola, Džoni je govorio: „Drvo je stvar za sebe, sasvim je

drugačije kada nanišaniš na nekoga. U stvari, time im daješ odobrenje da te

ubiju.”

Ostavio sam ga da me čeka na prednjem sedištu, poneo nešto papira i

vratio se među drveće. Petom sam udubio plitak rov. Dok sam čučao s

pantalonama spuštenim do članaka, pokušao sam da se smirim tako što sam

razmaknuo suvo lišće i šakom pokupio malo zemlje. Neki ljudi nalaze svoju

budućnost u zvezdama i galaksijama. Ja više volim zemljani razmer biološkog.

Podigao sam dlan do lica i pomno posmatrao. U gustoj crnoj zrnastoj kaši

ugledao sam dva crna mrava, skokuna, i tamnocrvenog crvastog stvora s

gomilom mrkih nogu. To su bili tutnjavi divovi donjeg sveta, a nedaleko ispod

praga vidljivosti bio je uzavreli svet glista - strvodera i grabljivaca, koji su se

njima hranili, pa čak i oni su bili divovi u odnosu na stanovnike mikroskopskog

sveta, parazitske gljivice i bakterije u toj pregršti moglo je da ih bude i deset

miliona. Zahvaljujući slepoj prisili koja je ove organizme terala da se hrane i

izlučuju, tlo je bilo plodno, te otud biljke, drveće i sva stvorenja koja žive među

njima, a u njih smo nekada i mi spadali. Nadao sam se da će me smiriti

podsećanje na činjenicu da smo i pored svih opterećenja i dalje deo ovog

prirodnog kruga - životinje koje jedemo pasu biljke koje se, kao i naše povrće i

voće, hrani zemljom koju oblikuju ovi organizmi. Međutim, dok sam čučao da

doprinesem plodnosti šumskog tla, nisam mogao da poverujem u

neprikosnoveni značaj ovih velikih ciklusa. Odmah iza drveća koje je izdisalo

kiseonik stajala su moja kola koja su isparavala otrov, u njima je bio moj pištolj,

a šezdeset kilometara dalje na pretrpanom putu stajao je ogroman grad na čijoj

se severnoj strani nalazi moj stan u kojem me čeka luđak, De Klerambo, moj De

Klerambo, sa mojom uplašenom voljenom ženom. Šta je u tome bitno za ciklus

raspadanja ugljenika ili za vezivanje azota? Više nismo deo velikog lanca. Iz

Vrta smo izbačeni zbog sopstvene složenosti. Usred smo zbrke sopstvenog

uništenja. Uspravio sam se i zakopčao pojas, a potom sam, s revnošću domaće

mačke, nogom nabacao zemlju na svoj mali jarak.

Toliko obuzet ličnim problemima, zapanjio sam se kad sam ustanovio da

je Džoni ponovo zaspao. Probudio sam ga i objasnio mu da treba hitno da se

vratim kući. Mogao bih da ga ostavim na nekoj železničkoj stanici, ako želi.

Odgovorio je da mu je svejedno. „Slušaj, Džo. Ako upadneš u gužvu i dođe

policija, brauning nema nikakve veze sa mnom. Jesmo se razumeli?” Potapšao

sam desni džep na sakou i upalio motor.

Upaljenih farova, požurio sam uzanim putem i nisam pravio nikakve

ustupke saobraćaju koji mi je dolazio u susret. Vozači su se preda mnom

povlačili unazad u proširenja predviđena za mimoilaženje. Kad smo izbili na

autoput, Džoni je zapalio svoj treći džoint. Držao sam brzinu od sto osamdeset

kilometara i sve vreme pazio da se ne pojavi policijska patrola. Pokušao sam da

pozovem stan, ali niko nije odgovorio. Razmišljao sam da li da se javim policiji.

Bilo bi divno da naiđem na nekog ko će poslati elitni odred da se iz helikoptera

spusti na Parija i da ga savlada pre nego što nekog povredi. Znao sam da ću,

ukoliko se uopšte probijem, dobiti Linlija ili Volasa, ili nekog drugog umornog

birokratu.

Zaustavio sam se u glavnoj ulici Stretama, dao Džoniju novac i ostavio ga

tu. Naslonio se na otvorena vrata da se pozdravimo. „Kad završiš sa pištoljem

nemoj da ga čuvaš, niti da ga prodaš. Baci ga u reku.”

„Hvala ti na svemu, Džoni.”

„Brinem se za tebe, Džo, ali mi je drago što izlazim iz kola.”

Sasvim neočekivano, tog poslepodneva saobraćaj u Londonu nije bio

gust, i sat i po posle telefonskog poziva stigao sam do svoje ulice. Skrenuo sam

pre stana i parkirao iza zgrade. Sa zadnje strane, tamo gde su stajale kante za

smeće, nalazio se zaključan požarni izlaz, od kojeg su samo stanari imali ključ.

Otključao sam prolaz i tiho se popeo na krov. Poslednji put sam bio tu ujutro

posle Loganove nesreće, posle prvog Parijevog poziva. Na stolu je bila mrlja od

moje jutarnje kafe. Bilo je puno svetlosti, tako da sam bio primoran da kleknem

i šakama zaklonim staklo da bih video kroz svetlarnik. Video sam predsoblje i

deo kuhinje. Video sam Klarisinu tašnu, i ništa više.

Kroz drugi svetlarnik video sam obrnutu sliku, kroz predsoblje u dnevnu

sobu. Srećom su vrata bila širom otvorena. Klarisa je sedela na sofi i bila

okrenuta u mom pravcu, ali nisam mogao da razaznam izraz na njenom licu.

Pari je sedeo tačno ispred nje na drvenoj kuhinjskoj stolici. Bio mi je okrenut

leđima i pretpostavio sam da joj nešto govori. Bio je najviše deset metara daleko

od mene i uživao sam u pomisli da bih mogao odmah da pucam u njega, iako je

bio previše blizu Klarise, a ja još nisam umeo da nišanim, niti sam dovoljno

znao o pištoljima da predvidim na koji način će staklo skrenuti metak s putanje.

To sanjarenje nije imalo nikakve veze sa stvarnim pištoljem čiju sam

težinu osećao u džepu. Vratio sam se u kola, parkirao ispred zgrade i zatrubio

dok sam izlazio. Pari je prišao prozoru i delimično se sakrio iza zavese. Gledao

je nadole, pogledi su nam se susreli i tom razmenom smo obrnuli naše

uobičajene položaje. Opipao sam pištolj dok sam se peo stepenicama, napipao

osigurač i vežbao da ga otkočim. Pozvonio sam na vratima i otključao ih. Čuo

sam kako mi srce bije pod košuljom, i vidno polje mi je podrhtavalo od pritiska

pulsa. Kad sam izgovorio Klarisino ime, odebljali jezik se zaglavio između „k” i

„l”.

„Ovde smo”, odgovorila je i dodala glasom koji je od upozorenja

promenio ton: „Džo...”, ali Pari ju je ućutkao. Polako sam pošao ka dnevnoj

sobi i zastao na vratima. Strahovao sam od iznenadnog poteza koji bi mogao da

me izazove. Pomerio je kuhinjsku stolicu u stranu i sedeo je na sofi. Klarisa je

bila veoma blizu, s njegove leve strane. Pogledali smo se, ona je na trenutak

zatvorila oči, što sam protumačio kao: bilo je gadno, on je gadan, pazi se.

Ošišane kose, izgledao je mlad i benast. Ruke su mu se tresle.

Nastala je potpuna tišina kada sam se pojavio pred njima. Da je ispunim,

rekao sam: „Više mi se dopadao perčin.”

Pogledao je udesno, u nešto nevidljivo na svom ramenu, pre nego što mi

je uzvratio pogled. „Znaš zašto sam ovde.”

„Ра...”, rekao sam i zakoračio u sobu.

Njegov glas je zaškripao na višem tonu. „Ne približavaj se. Rekao sam

Klarisi da se ne miče.”

Gledao sam mu odeću i pitao se ima li oružje. Mora da ima. Nije došao

da me ubije golim rukama. Mogao je da pozajmi ili da kupi od onih koje je

unajmio. Na bež pamučnom sakou nije bilo nikakve izbočine, mada je bio širok

i nije se moglo lako primetiti. Ivica nečeg crnog, možda češlja, virila je iz

gornjeg džepa. Nosio je uske farmerke preko sivih kožnih čizama i samo je u

sakou mogao da sakrije ono što je poneo. Sedeo je tik pored Klarise, tako da je

levom nogom dodirivao njenu desnu, gotovo je prignječivši uz naslon sofe. Ona

je bila sasvim mirna, dlanove je držala na kolenima, a telo joj je odavalo

gađenje i gnušanje od njegovog dodira. Glava joj je donekle bila okrenuta ka

njemu, spremna za njegov sledeći potez. Bila je mirna, ali je mreškanje mišića i

žila na vratu govorilo da je napeta, spremna na skoči.

„Sad imaš mene”, rekao sam, „Klarisa ti više ne treba.”

„Oboje ste mi potrebni”, brzo je odgovorio. Šake su mu se tresle, pa je

morao da ih stisne. Na čelu su mu se pojavile graške znoja i učinilo mi se da se

oseća slatkasti zadah trave. Sad će se dogoditi ono što je naumio. I pored toga,

sad kad je bio tu preda mnom bila mi je sasvim neverovatna pomisao da uperim

pištolj u njega. Želeo sam da sednem, odjednom sam bio strašno umoran i

poželeo sam da legnem negde i odmorim se. Izneverio me je adrenalin koji bi

trebalo da obezbedi budnost i okretnost. Nisam mogao da zaustavim zevanje, a

njemu je to verovatno bilo znak da sam sasvim miran.

„Na silu si ušao”, rekao sam.

„Volim te, Džo”, jednostavno je odgovorio, „i to mi je upropastilo život.”

Pogledao je Klarisu kao da joj stavlja na znanje da se ponavlja. „Sigurno

shvataš da nisam želeo da se stvari ovako razvijaju. Ali ti nisi hteo da me

ostaviš na miru i onda sam pomislio da mora da postoji razlog. Sigurno si me s

razlogom mamio. Pozvan si pred Boga i borio si se protiv toga, učinilo mi se da

od mene tražiš pomoć...” Prekinuo je, pogledao preko ramena tražeći sledeću

misao. Pažnja mi nije popuštala, ali sam sve više strepeo što sedi tako blizu

Klarise. Zašto joj ne dozvoljava da se pomeri? Setio sam se onog trenutka

tokom posete Loganovima kada sam shvatio kako bi mi bilo da je izgubim.

Treba li nešto da preduzmem sada? Setio sam se i Džonijevog upozorenja. Čim

izvadim pištolj, daću Pariju dozvolu da me ubije. Možda se opasnost može

razvodniti razgovorom. Jedino sam znao da ne smem da mu protivrečim.

Klarisa je progovorila mirno i veoma tiho. Uprkos opasnosti, htela je da

ga urazumi. „Sigurna sam da Džo nije hteo da vas povredi.”

Znoj je već curio s Parija. Smerao je nešto da učini. Na silu se nasmejao.

„О tome bi se moglo razgovarati!”

„U stvari, bio je u velikom strahu od vas, jer stajali ste ispred kuće, pisali

pisma. Uopšte vas nije poznavao, a onda ste se iznenada pojavili...”

Pari je zatresao glavom. Bio je to nevoljni grč, još jači nervozni pogled

iskosa, i učinilo mi se da se nazire srž njegovog stanja; morao je da ukloni sve

činjenice koje se nisu uklapale. Rekao je: „Ne razumete. Nijedno od vas ne

razume, pogotovo vi ne razumete.” Okrenuo se prema Klarisi.

Uvukao sam desnu ruku u džep sakoa da opipam osigurač, ali tako sam

nespretno pipao da ga nisam pronašao.

„Nemate pojma zbog čega je tako. Kako biste i znali? Nisam došao da o

tome pričam. Nije vredno pričati o tome, zar ne Džo? S tim smo završili. Svi.”

Prešao je prstom kroz znoj duž obrva i glasno uzdahnuo. Čekali smo. Kad je

podigao glavu, gledao je u mene. „Neću više o tome. Nisam zbog toga došao.

Došao sam da te nešto zamolim. Mislim da znaš šta.”

„Možda”, odgovorio sam.

Duboko je udahnuo. Stigli smo do kraja. „Oproštaj?”, rekao je s

uzlaznom intonacijom pitanja. „Molim te, oprosti mi, Džo, zbog onoga što sam

juče uradio, što sam pokušao da uradim.”

Toliko me je iznenadio da nisam mogao odmah da progovorim. Izvukao

sam ruku iz džepa i rekao: „Pokušao si da me ubiješ.” Hteo sam da čujem da to

kaže. Hteo sam da Klarisa čuje.

„Planirao sam, platio. Pošto mi ne uzvraćaš ljubav, mislio sam da bi bilo

bolje da si mrtav. Čisto ludilo, Džo. Molim te, oprosti mi.”

Hteo sam opet da mu kažem da pusti Klarisu da izađe, a on se okrenuo

prema njoj, gurnuo ruku u gornji džep, izvukao nož s kratkom oštricom i počeo

njime da vitla po vazduhu u polukrug. Nisam imao vremena da se pomerim.

Ona je podigla obe ruke do grla, ali to nije bila njegova meta. Stavio je špic

oštrice tačno ispod svoje ušne školjke i tu ga zaustavio. Ruka na nožu se tresla i

snažno pritiskala. Okrenuo se udesno da joj pokaže, a onda je pokazao meni.

Preklinjao je kao da cvili, nepodnošljiv zvuk. „Nikad mi ništa nisi dao.

Molim te, dozvoli mi bar jedno. A ovo ću u svakom slučaju dovršiti. Dozvoli mi

da bar to dobijem od tebe. Oproštaj, Džo. Ako mi ti oprostiš i Bog će mi

oprostiti.”

Od iznenađenja sam oglupavio, osećaj olakšanja zbrkao mi je reakciju.

Toliko neočekivano, takav obrt: da on uopšte ne namerava da napadne ni

Klarisu ni mene, već da sebi prereže grkljan pred nama, ta činjenica mi je sporo

dopirala do mozga. Uspeo sam da kažem: „Baci nož, pa ćemo da razgovaramo.”

Odmahnuo je glavom i učinilo mi se da još jače pritiska. Krv je curila u

pravoj liniji s vrha noža.

Klarisa je naizgled bila oduzeta. Onda je ispružila ruku prema njegovom

zglavku, kao da bi mogla da ga prizove pameti dodirom prsta.

„Sada”, rekao je. „Molim te, Džo. Sada.”

„Kako da ti oprostim, kad si lud?”

Ciljao sam na njegovu desnu stranu, dalje od Klarise. U zatvorenom

prostoru je prasak izbrisao sve ostale čulne utiske i soba je zasjala kao prazan

ekran. Onda sam video nož na podu i Parija zavaljenog s rukom na razbijenom

laktu, bledog lica i usta otvorenih od šoka.

U svetu u kojem je logika pokretač osećanja, ovo bi bio trenutak da

Klarisa ustane, da krenemo jedno ka drugom, zagrlimo se uz poljupce i suze,

reči utehe, oproštaja i ljubavi. Trebalo je da skupimo hrabrosti i okrenemo leđa

Pariju, čije su se misli sabrale u blistavu tačku bola, razbijenu žbicu i lakatnu

kost (posle šest meseci našao sam komadić kosti ispod sofe), trebalo je da se

osmelimo i ostavimo ga, a posle dolaska policije i pošto su ga bolničari hitne

pomoći odneli, posle priče i milovanja i dva ispijena čajnika, mogli smo da

odemo u spavaću sobu, da legnemo okrenuti jedno prema drugom i dozvolimo

sebi da se vratimo u čist porodični prostor. Onda bismo mogli da ponovo

gradimo život, upravo na tom mestu.

Ali takva logika bi bila neljudska. Postojali su trenutni i stari uzroci zbog

kojih vrhunac tog poslepodneva nije mogao da bude takav osećaj sreće.

Sažimanje priče, posebno u filmovima, zavara nas srećnim krajem i zaboravimo

da produženi stres izjeda osećanja. Sasvim ih umrtvi. Ne dolazi se lako do

trenutka radosnog oslobođenja od paničnog straha. Tokom poslednja dvadeset

četiri sata Klarisa i ja smo bili svedoci neuspelog ubistva i samoubistva. Klarisa

je poslepodne provela pod pretnjom Parijevog noža. Kada mi je govorila preko

telefona, držao joj je oštricu na obrazu. Što se mene tiče, osim stresa,

nakupljene stravične izvesnosti potvrđene događajima nisu mi donele brzu

utehu zbog dokaza da sam bio u pravu. Umesto toga, pritiskao me je ravan i

teskoban osećaj nepravde. Bio je to bes bez strasti, koji nisam mogao da

podnesem i izrazim jer sam nagonski shvatio da u ovom slučaju biti u pravu

znači biti zaražen istinom.

Osim toga, ne postoji samo jedan sistem logike. Na primer, policija je,

kao i uvek, drugačije tumačila stvari. Što god da su smerali prema Pariju, kada

su došli do stana dvadesetak minuta posle pucnjave, sasvim su jasno znali šta će

sa mnom da urade. Nedozvoljeno posedovanje vatrenog oružja i Ranjavanje s

predumišljajem. Pari je otišao svojim putem na nosilima, a mene su uhapsili

policijski potporučnik i poručnik, zvanično, mada uz neznatno izvinjavanje.

Napravili su izuzetak u odnosu na uobičajenu proceduru kada je vatreno oružje

u pitanju i dozvolili su mi da bez lisica siđem niz stepenice. Usput smo sreli

policijskog fotografa i forenzičara. Rutina, razuveravali su nas, u slučaju da

neko od nas promeni iskaz. Treći put u toku dvadeset četiri sata, bio sam u

policijskoj stanici. Treći put u životu. Opet proizvoljno grupisanje. Klarisu su

zamolili da pođe kao svedok. Inspektor Linli nije bio na dužnosti, ali su doneli i

pročitali moj dosije, i ophodili su se prilično ljubazno. Pa ipak sam zadržan u

pritvoru preko noći, u ćeliji pored jednog besnog pijanca, a narednog jutra su

me, posle dugačkog razgovora, pustili uz kauciju s obavezom da se javim posle

šest nedelja. Na kraju, posle Linlijevog pisma načelniku službe javnog

tužilaštva, nikad nisam ni za šta optužen.

Bez milovanja te noći, bez razgovora za kuhinjskim stolom i kreveta u

kojem smo bili zajedno posle smrti Džona Logana. Još gora od toga bila je u to

vreme slika koja me je progonila one neprospavane noći u ćeliji, slika koja mi

se javljala i sledećih dana. Video sam nož na podu, video sam Parija zavaljenog

u sofi kako drži svoju ruku - a onda sam video izraz na Klarisinom licu. Stajala

je i zurila u pištolj koji sam držao u ruci s izrazom takve odvratnosti i

iznenađenja da sam pomislio da nikad nećemo prevazići taj trenutak. U

poslednje vreme mi se najgore slutnje potvrđuju. Stvari sam ispravljao na

najgori mogući način. Spisak je bio tužno dugačak. Možda je s nama zaista

svršeno.

23.

Dragi Džo, žao mi je zbog svađe. Nisam zajedljiva zaista mi je žao, iskreno.

Uvek smo se ponosili što živimo bez onih povremenih svađa za koje su nam

drugi parovi govorili da su neophodne i lekovite. Užasno mi je bilo sinoć.

Mrzela sam sebe što sam se razbesnela, a istovremeno sam strahovala od tvog

gneva. Ali, šta je tu je, ne može se poreći. Stalno si ponavljao da ti dugujem

duboko izvinjenje zato što nisam stajala uz tebe, „rame uz rame”, protiv Parija,

što sam sumnjala u tvoj zdrav razum, što nisam imala poverenja u tvoju moć

rasuđivanja i zaključivanja i tvoje predano istraživanje njegovog duševnog

stanja. Mislim da sam ti se više puta izvinila sinoć, i ponovo ću. Mislila sam da

je Pari patetičan i bezazlen smušenjak. U najgorim prilikama, mislila sam da je

sve delo tvoje uobrazilje. Nisam očekivala da će postati tako žestok. Nisam bila

u pravu, izvinjavam se, stvarno mi je žao.

Ali sinoć sam pokušala da ti kažem i sledeće: činjenica da si bio u pravu

nije jednostavna. Ne mogu da se oslobodim pomisli da ishod ne bi bio tako

stravičan da si se drukčije ponašao. Osim toga, nema sumnje da nas je celo to

iskustvo skupo koštalo, bez obzira na to koliko si bio u pravu. Rame uz rame?

Ali ti si sam išao, Džo. Od samog početka, pre nego što si išta znao o Pariju, bio

si tako silno i neobično obuzet njime. Sećaš li se njegovog prvog telefonskog

poziva? Čekao si dva dana da mi ispričaš. Već sledećeg dana pominjao si

poznatu priču kako se vraćaš „pravoj nauci” iako smo ranije rešili da to nema

svrhe. Hoćeš li zaista da kažeš da to nije imalo nikakve veze s Parijem? Te

večeri si izleteo iz stana i zalupio vrata preda mnom. Nikad nam se tako nešto

nije dogodilo. Bio si sve uznemireniji i sve opsednutiji. Nisi hteo da razgovaraš

ni o čemu drugom. Neću da dužim, ali kada si mi pretresao pisaći sto, shvatila

sam to kao strašno izdajstvo. Kakav sam ti povod dala za ljubomoru? Dok je

stvar oko Parija dobijala sve veće razmere, posmatrala sam te kako se sve više

povlačiš u sebe, a sve dalje i dalje od mene. Bio si mahnit, opsednut, i veoma

usamljen. Bio si detektiv, imao si misiju. Možda je to zamenilo nauku kojom si

hteo da se baviš. Istraživao si, donosio logične zaključke i mnogo šta si pravilno

primetio, ali si tokom tog postupka zaboravio da me povedeš sa sobom,

zaboravio si kako se poverava.

Još jednu stvar sam htela sinoć da ti kažem, ali si me ućutkao svojom

vikom. One večeri posle nesreće s balonom - bilo je sasvim jasno iz onoga što si

tada rekao da te muči pomisao da si možda ti prvi pustio uže. Očigledno ti je

bilo potrebno da se suočiš s tom mišlju, da je odagnaš, da se pomiriš s njom -

šta god. Mislila sam da ćemo o tome opet pričati. Mislila sam da ti mogu

pomoći. Po mom mišljenju nije trebalo ničeg da se stidiš. Naprotiv, mislim da si

tog dana bio veoma hrabar. Tvoja su osećanja posle nesreće bila iskrena. Zar

nije moguće da ti je Pari samo pružio priliku da pobegneš od svoje krivice? Kao

da si svoje uznemirenje preneo na ovu novu situaciju, bežao od teskobe s

rukama na ušima, a trebalo je da na sebe primeniš tu moć razumne analize

kojom se toliko ponosiš.

Prihvatam da je Pari luđi nego što sam mogla i da pretpostavim. Ipak,

razumem kako je uspeo da stvori utisak da ga ti mamiš. Pokrenuo je nešto u

tebi. Od prvog dana si ga posmatrao kao protivnika i rešio si da ga poraziš, i to

nas je oboje skupo koštalo. Da si više sa mnom delio, možda Pari uopšte ne bi

stigao do tog stanja. Sećaš li se da sam ti veoma rano predložila - one noći kada

si me u besu napustio - da bi ga trebalo pozvati na razgovor? Samo si zurio u

mene u neverici, ali sam sasvim sigurna da tada Pari nije znao da će jednog

dana poželeti da te ubije. Možda smo zajedno mogli da ga skrenemo s pravca

kojim je pošao.

Išao si svojim putem, sve si mu odbijao, što je razbuktalo njegovu

uobrazilju, a kasnije i mržnju. Pitao si me sinoć da li shvatam da si mi spasao

život. U osnovi, naravno, tako je bilo. Uvek ću ti biti zahvalna. Bio si hrabar i

domišljat. U stvari, bio si sjajan. Ali ne mogu da prihvatim da se nije moglo

izbeći da Pari unajmi ubice i da mi na kraju pripreti nožem. Pomišljala sam da

će pre sam sebi da naudi. Koliko sam grešila i koliko sam bila u pravu! Spasao

si mi život, ali možda si mi i ugrozio život - uvlačenjem Parija, stalnim

preterivanjem, predviđanjem svakog njegovog novog poteza, kao da si ga

sam gurao u tom pravcu.

Jedan stranac je na silu ušao u naše živote, a odmah zatim si mi ti postao

stran. Zaključio si da pati od De Kleramboovog sindroma (ukoliko je to stvarno

neka bolest) i pretpostavio si da će pribeći nasilju. Bio si u pravu, postupio si

odlučno i treba da se ponosiš time. A šta je s ostalim? Zašto se to dogodilo,

koliko je i tebe samog promenilo, da li je moglo drukčije da bude, koje su sve

posledice na nas dvoje - to je ono što imamo i o čemu treba da razmišljamo.

Mislim da je potrebno da neko vreme budemo razdvojeni. Meni je

svakako potrebno. Luk mi je ponudio svoj stari stan na Kamden Skveru, dok ne

nađe nove stanare. Ne znam kuda će nas to odvesti. Bili smo tako srećni

zajedno. Strasno i odano smo se voleli. Uvek sam mislila da je naša ljubav od

one vrste koja traje. Možda će tako i biti. Jednostavno, ne znam.

Klarisa

24.

Deset dana posle pucnjave odvezao sam se u Votlington na zakazani sastanak sa

Džozefom Lejsijem. Sledećeg dana sam celo prepodne proveo u radnoj sobi i

telefonom ugovarao pojedinosti, a posle podne sam odšetao do obližnje

prodavnice italijanskih specijaliteta da pokupujem ono što će nam biti potrebno

za piknik. Uglavnom kao i ranije - lopta mocarele, čabata, masline, paradajzi,

inćuni, a za decu obična pica margarita. Sledećeg jutra sam popakovao hranu u

ruksak, dodao dve boce kjantija, mineralnu vodu i šest malih boca koka-kole.

Dan je bio oblačan i prohladan, ali se sa zapada širila tanka traka plavetnila, a

prognoza je obećavala topli talas na duže od sedam dana. Odvezao sam se do

Kamdena da pokupim Klarisu. Kada sam joj prethodnog dana ispričao Lejsijevu

priču, tražila je da zajedno odemo u Oksford. Toliko smo zajedno prevalili,

glasilo je njeno objašnjenje, pa je želela da bude prisutna na kraju bez obzira na

posledice koje je događaj ostavio na nas dvoje.

Mora da je gledala kada ću naići jer se pojavila na vrhu stepenica ispred

bratovljevog stana čim sam parkirao kola. Izašao sam i posmatrao je dok je

prilazila, pitajući se kako ćemo se pozdraviti. Nismo se videli od one večeri

kada sam odbio da joj odnesem do taksija kofere s odećom i knjigama. Oslonjen

na otvorena vrata automobila na jutarnjoj svetlosti, osetio sam iznenadan bol -

delom očaj, delom paniku - dok sam posmatrao kojom se brzinom to blisko,

poznato biće preobraća u zasebnu osobu. Pamučna haljina je bila nova, kao i

zelene espadrile. Čak joj je i koža drukčije delovala, bleđe i mekše. Rekli smo

jedno drugom „zdravo”, smuvali rukovanje - bolje nego lažni poljupci u obraz.

Poznati parfem me nije umirio. Samo je još više isticao novine.

Možda je i ona imala slična osećanja, jer čim sam pokrenuo kola, previše

veselo je rekla: „Sviđa mi se novi sako.”

Zahvalio sam joj i odgovorio da je i njena haljina vrlo lepa. Nisam hteo

da se ponovo sukobimo, a nisam mogao ni da pređem preko prethodnih

sporenja. U stvari, zahvaljujući toj sedmici koju smo proveli odvojeno imali

smo mnogo neutralnih tema. Prvo, moj razgovor sa Džozefom Lejsijem u

njegovoj bašti, potom sve što sam ugovorio za ovaj dan - i tako smo stigli do

zapadnih predgrađa. Onda smo razgovarali o radu. Ukazao se novi momenat u

potrazi za Kitsovim poslednjim pismima. Bila je u vezi s japanskim naučnikom

koji je tvrdio da je pročitao neobjavljenu prepisku pre dvanaest godina u

Britanskoj biblioteci, iz pera dalekog rođaka Kitsovog prijatelja Severna. Tu je

pomenuto pismo upućeno Fani, koje nikad nije ni trebalo da bude poslato,

„vapaj večne ljubavi neokaljane očajem”. Klarisa je svaki slobodan trenutak

provodila nastojeći da uđe u trag toj vezi preko Severna. Sve je bilo otežano

preseljenjem biblioteke na novu adresu kod stanice Kings Kros i Klarisa je

razmišljala da odleti do Tokija i pročita zabeleške tog naučnika.

Što se mene tiče, bio sam u Bermingemu na probnoj vožnji električnog

automobila za jedne nedeljne novine. Trebalo je da letim u Majami radi

izveštaja o konferenciji o istraživanju Marsa. Kada sam uz malo smešnog

preterivanja ispričao užas predstavnika kompanije suočenih s činjenicom da

električni prototip ne može da se pokrene, Klarisa se nije nasmejala. Možda je

razmišljala o centrifugalnoj geografiji - Mejda Vejl i Kamden Taun, Majami i

Tokio - koja nas je u vrtlogu razdvajala. Ćutali smo dok smo se od Čilternsa

spuštali u Oksfordsku dolinu, pa sam počeo da joj pričam o naseljavanju Marsa.

Izgleda da je bilo moguće presaditi jednostavne oblike života kao što je lišaj, a

potom otporno drveće, što bi tokom hiljada godina pomoglo nastanak atmosfere

zasnovane na kiseoniku. Temperatura bi se povećala i posle izvesnog vremena

Mars bi mogao da bude veoma lepo mesto. Klarisa je zurila kroz vetrobran u

put koji nam se valjao pod nogama, u polja s leve i desne strane i divlju trstiku

ispred živice uz put. „Šta vredi? Ovde je tako divno, a mi smo i dalje nesrećni.”

Nisam je pitao ko smo to „mi”. Strepeo sam od ličnih tema u tako malom

prostoru. Gadno smo se posvađali i dugo je trajalo, i mada nisam vikao, kao što

je napisala, podigao sam glas - oboje smo podigli glas - i hodao sam kroz sobu

obuzet nekom snenom uzrujanošću. To nam je u nasleđe ostavio Pari, uz onu

krvavu mrlju na tepihu - tu orgiju međusobnog optuživanja, autopsiju posle koje

smo, umorni i ogorčeni, u tri sata ujutro legli u odvojene krevete. Klarisino

pismo nas je još više udaljilo. Pre petnaest godina bih ga možda ozbiljno

shvatio, možda bih pretpostavio da je otelotvorenje mudrosti, tananost koju

nisam shvatio zbog svoje grubosti. Možda bih pomislio, zbog svog

sentimentalnog vaspitanja, da mi je dužnost da primim ukor. Međutim, s

godinama očvrsnemo u ono što smo i njeno pismo sam protumačio kao

nerazumno. Nije mi se svideo ton povređene, besprekorne osobe, niti sladunjava

logika puna emocija. Luđak je platio da me ubiju u restoranu. Šta znači, u

poređenju s tim, „podeliti osećanja”? Šta znači, ponet, opsednut,

nezainteresovan za seks? Ko se ne bi tako osećao? Bolesna savest koja vapi da

se prikači na moju. Nisam želeo da budem usamljen. Niko nije hteo da me

sasluša. U samoću su me oterali ona i policija.

Sve sam to rekao preko telefona onog jutra kada je stiglo pismo i naravno

da nam to uopšte nije pomoglo. Sada smo zajedno, u stvari, rame uz rame, u dva

kvadrata prostora, ali se pitanje našeg neslaganja ne sme pokrenuti. Pogledao

sam je i pomislio kako izgleda prelepo i tužno. Ili je tuga bila samo u meni?

Razgovarali smo o običnim stvarima dok smo vozili kroz Hedington i

centar Oksforda. Parkirao sam ispred kuće Loganovih na potpuno istom mestu

kao i ranije. Mirna ulica bila je opervažena drvećem koje je stvaralo tunel

zelene svetlosti ispresecane bleštavim tačkama sunčevih zraka. Dok sam izlazio

iz kola razmišljao sam o životu - dosadnom i plodnom - koji bi čovek mogao da

vodi na ovakvom mestu. Poneo sam ruksak i odšetali smo popločanom stazom

do ulaznih vrata, kao bračni par pozvan na ručak. Klarisa je čak promrmljala

nešto o lepom vrtu. Tu čaroliju pojačane običnosti razbio je mali Leo, koji se

pojavio pred nama kada su se otvorila vrata. Bio je go i na sebi je imao samo

nevešto iscrtane tigrove pruge na grudima i nosu. Pogledao me je, ali me nije

prepoznao, i rekao: „Nisam tigar, ja sam vuk.”

„Dobro, ti si vuk, a gde je tvoja mama?”

Pojavila se iza Lea u mračnoj niši pored kuhinje i pošla ka nama. Vreme

nije ništa izlečilo. Isti tanak nos, isto crvenilo iznad gornje usne. Možda joj je

lice malo otvrdlo, možda joj se gnev povlačio u kosti. U desnoj šaci je držala

zgužvanu maramicu. Premestila ju je u levu ruku da bi se rukovala s Klarisom, a

potom i sa mnom. Gospođa Logan nas je zamolila da sačekamo u vrtu iza kuće

dok ne umije i presvuče Lea. Tu smo našli Rejčel, kako u šortsu leži potrbuške

na travi i sunča se. Kad nas je čula, prevrnula se na leđa i pravila se da spava, ili

da je u transu. Klarisa je kleknula pored nje i zagolicala je travkom ispod brade.

Zatvorenih očiju zbog jakog sunca, Rejčel je glasno zapištala: „Znam ko

ste. Ne zasmejavajte me.” Kad više nije mogla da izdrži, ustala je i ugledala

Klarisino lice, a ne moje.

„Ne znaš ko sam ja, pa onda mogu da te zasmejavam”, rekla je Klarisa. „I

neću prestati sve dok ne pogodiš kako se zovem.” Razgovor je nastavljen sve

dok Rejčel nije zavikala: „Đavo s lučom!”, i molila je da se smiluje. Okrenuo

sam se da uđem, a ona je uzela Klarisu za ruku i vodila je po vrtu. Primetio sam

da je šator pao i da su ga izgazili na travi.

Našao sam Džin Logan kako kleči u hodniku i zakopčava Leovu sandalu.

„Već si dovoljno veliki da sam to radiš”, govorila je. On ju je dlanom milovao

po glavi. „А ja volim kad mi ti to radiš”, rekao je i pogledao me s osmehom

pobedonosnog posedovanja.

„Hteo bih da čujete priču iz prve ruke. Zato mi recite gde hoćete da

odemo na piknik”, rekao sam joj.

Ustala je i uzdahnula, i opisala mi mesto pored Temze zvano Port Medou.

Onda mi je pokazala telefon u dnu stepeništa. Čekao sam da sa Leom izađe u vrt

i tek zatim okrenuo broj koledža i tražio profesora logike.

Livada je bila na samo pet minuta hoda. Ljubomoran na sestrinu novu

prijateljicu, Leo se obesio o Klarisinu drugu ruku i pevao sve odlomke iz

pesama Bitlsa kojih je mogao da se seti - bilo šta, samo da prekine njihov

razgovor. Rejčel je na to počela glasnije da govori. Džin Logan je išla sa mnom,

nekoliko koraka iza tog bučnog trija. Primetila je: „Tako je dobra prema njima.

Oboje ste tako dobri.” Opisao sam raznu decu koja su prošla kroz naš život i

sobu koju smo za njih izdvojili u stanu. Klarisinu spavaću sobu, koja sada nije

bila ni to.

Dok smo prelazili preko železničkog mosta, iznenada se ukazala

prostrana livada puna maslačka. Džin Logan je rekla: „Sama sam tražila da mi

ispričate, ali nisam sigurna da ću izdržati, naročito uz Rejčel i Lea.”

„Hoćete”, rekao sam. „Do sada ste uspevali.”

Hodali smo preko polja, kroz maslačak, prema reci, a za nama je išlo

nekoliko ljubopitljivih telića. Otišli smo još nekoliko stotina metara uzvodno.

Na mestu gde je obala bila izlokana zbog stalnog dolaska goveda na pojilo,

nastala je mala plaža. Tu smo se zaustavili i smestili. Džin je prostrla veliko

vojničko šatorsko krilo, a ja sam vadio hranu. Tada sam shvatio da je prostirka

verovatno pripadala Džonu Loganu i da je s njom išao na ekspedicije o kojima

nikad ništa nećemo saznati. Ženama sam nasuo vino. Leo i Rejčel su gazili po

reci, zvali me, čikali me da im se pridružim. Skinuo sam cipele i čarape,

podvrnuo pantalone i pošao tamo. Čitav jedan život je prošao od vremena kad

sam poslednji put stajao tako, osećao kako mi se voda provlači između prstiju i

udisao puni zemljano-vodeni miris reke. Dok su Klarisa i Džin razgovarale, mi

smo hranili patke, igrali žabice s oblucima, i od blata pravili uzvišenje s jarkom.

Umirili smo se, Rejčel mi je prišla i rekla: „Sećam se kad ste došli i kada smo

pričali.”

„I ja se sećam”, odgovorio sam.

„Hajde opet da pričamo.”

„Važi, o čemu?”

„Počnite vi.”

Razmišljao sam i onda pokazao na reku. „Zamisli najmanju moguću

količinu vode. Tako sićušnu da je nevidljiva...”

Žmirkala je kao na travi u bašti. „Kao najmanja majušna kapljica.”

„Mnogo manju. Toliko malu da ti ni mikroskop ne bi pomogao. Gotovo

ništa. Dva atoma vodonika, jedan atom kiseonika, povezani tajnovitom moćnom

silom.”

„Vidim je”, uzviknula je. „Napravljena je od stakla.”

„Eto. Sad pomisli na milione, milijarde takvih čestica nagomilanih

zajedno u svim pravcima, gotovo do beskonačnosti. A sad zamisli da je rečno

korito dugačak, plitak tobogan, zavojit i blatnjav, koji se pruža stotinama milja

sve do mora...”

Dalje nismo stigli. Leo se igrao na obali, a onda je shvatio da se nešto

događa bez njegovog učešća. Doleteo je, spreman da me gurne u vodu ako ga ne

pustim da nam se pridruži.

„Mrzim te”, rekla je Rejčel. „Gubi se.”

U tom času su nas pozvali na ručak, ali pre nego što smo stigli do obale,

Rejčel me je uštinula za ruku da mi stavi na znanje da nismo završili.

Hrana je navela razgovor na Italiju i letovanja. Deca su takođe

učestvovala sa svojim očigledno zbrkanim sećanjima na plažu gde žive

papagaji, na četinare u blizini vulkana, a Rejčel se setila i čamca sa staklenim

dnom. Leo je tvrdio da tako nešto ne postoji. Pošto je čamac je bio iznajmljen

samo na jedan dan, i pošto je penjanje na vulkan trajalo šest sati, a Lea su

uglavnom nosili, sve je to prizvalo u sećanje energičnog Džona Logana, iako ga

čak ni dečak nije pominjao po imenu.

Kad smo završili s ručkom, odrasli su se olenjili od vina i sunca. Deci

smo bili dosadni, pa su poneli komadiće jabuke da nahrane ponije. Džin je

objasnila da Rejčel tuguje za ocem, ali neće da priča o tome. „Videla sam kako

razgovarate pored reke. Privija se uz svakog muškarca koji dođe u kuću. Oseća

da od njih može da dobije nešto što nikad ne može dobiti od mene. Puna je

poverenja. Volela bih da znam šta traži. Možda je u pitanju samo zvuk muškog

glasa.”

Posmatrali smo decu dok je govorila. Odlutala su uz reku. Kad su se

udaljili od majke, Leo se okrenuo da je pogleda i uhvatio sestru za ruku. Džin je

počela da nam priča kako se deca lepo paze, a onda je iznenada prekinula i

rekla: „О, Bože! Eno je. Mora da je to ona.”

Uspravili smo se i okrenuli da pogledamo. Ustao sam.

„Znam da sam vas zamolila da to učinite”, rekla je Džin brzo. „Međutim,

mislim da ne mogu da se sretnem s njom. Isuviše je malo vremena prošlo. I

dovela je nekog sa sobom. Svog oca. Ili možda advokata. Ne želim da

razgovaram s njom. Mislila sam da mogu...”

Klarisa je stavila ruku na Džinino rame. „Ne brini”, rekla je.

Njih dvoje su se zaustavili desetak metara dalje i sad su stajali jedno uz

drugo, čekajući na mene. Devojka je skrenula pogled kad sam se približio. Znao

sam da je studentkinja. Imala je dvadesetak godina, veoma lepa, otelotvorenje

najgorih strepnji Džin Logan. Muškarac je bio Džejms Rid, profesor logike na

njenom koledžu. Profesor nije mogao biti mnogo stariji od mene. Možda je

imao pedeset godina. Prilično debeljuškast. Predstavio je studentkinju kao Boni

Dids, i kad sam je uhvatio za ruku, shvatio sam kako stariji čovek može sve da

stavi na kocku. Da mi je neko opisao njenu lepotu, rekao bih da je u pitanju

kliše - ta plavokosa, plavooka ružičasta lepota koja vodi poreklo od Merilin

Monro. Na sebi je imala farmerke odsečenih nogavica i odrpanu ružičastu

košulju. Za razliku od nje, profesor je bio u lanenom odelu i imao je vezanu

kravatu.

„Ра?”, rekao je uz uzdah. „Da obavimo stvar?” Posmatrao je studentkinju

koja je gledala u svoje sandale (nokti su bili crveno lakirani) i skrušeno

klimnula glavom.

Odveo sam ih do mesta gde smo se smestili i predstavio ih. Džin nije

htela ni da pogleda u Boni, a ova je, za uzvrat, stalno gledala u profesora.

Pozvao sam ih da sednemo. Boni je diplomatski sela na travu prekrštenih nogu,

na samoj ivici prostirke. Rid je napravio kompromis između dostojanstva i

uljudnosti i kleknuo na jedno koleno. Pogledao me je, a ja sam klimuo.

Ruke je stavio na koleno, pogleda uprtog u zemlju nastojao je da

usredsredi misli, kao što je godinama radio dok je predavao. „Došli smo”,

najzad je rekao, „da objasnimo i da se izvinimo.” Obratio se Džin, ali je ona i

dalje gledala u živopisne ostatke pice. „Trenutno prolazite kroz ovu tragediju,

ovaj strašni gubitak, i verujem da vam uopšte nije potreban ovaj novi bol.

Marama zaboravljena u kolima vašeg muža pripadala je Boni - nema nikakve

sumnje.”

Džin ga je prekinula. Užagreni pogled iznenada je usmerila ka devojci.

„Onda bi, možda, trebalo da mi ti to kažeš.”

Boni je, međutim, naprosto usahnula u vrelini tog pogleda. Nije mogla da

progovori, nije smela da podigne pogled.

Rid je nastavio. „Bila je tamo, a i ja. Bili smo zajedno.” Pogledao je u

Džin i sačekao da ona primi to što je rekao. Onda je produžio. „Evo,

najjednostavnije rečeno. Boni i ja se volimo. Tajili smo, a sada nam je jasno da

treba da se suočimo sa raznim neprijatnostima. Ni sanjali nismo da će naše tako

nezgrapno tajenje izazvati toliko neprilika. Nadam se da ćete posle mog

objašnjenja ipak moći da nam oprostite.”

Daleko duž obale reke, čulo se dozivanje dece. Džin je mirno sedela.

Levu ruku držala je preko usta, kao da želi da spreči sebe da progovori.

„Uskoro više neću moći da opravdam svoj posao na koledžu i

univerzitetu. S olakšanjem su otići. Ali, to se vas ne tiče.” Gledao je devojku

nastojeći da uhvati njen pogled, ali ona nije odgovarala.

„Sve do nedavno, Boni i ja smo se držali pravila da se u Oksfordu nikad

ne pojavimo zajedno. Sada smo se manuli te igre. Onog dana kada se to

dogodilo, hteli smo da odemo na izlet u Čilterns. Preuredio sam časove i otišao

po Boni na autobusku stanicu na kraju grada. Provezli smo nešto više od

kilometra, i kola su mi se pokvarila. Odgurali smo ih u stranu i tada me je

ubedila da ne odustajemo od plana. Kola se mogu srediti kasnije. Mogli bismo

da stopiramo. I tako sam se sakrio iza Boni, bilo mi je užasno neprijatno i pitao

sam se da li će me iko prepoznati. Posle nekoliko minuta, zaustavio se jedan

automobil. U njemu je bio vaš suprug, na putu za London. Bio je veoma prijatan

i ljubazan. Čak i ako je nešto posumnjao u vezi s nama, nije to pokazao.

Naprotiv. Ponudio je da skrene s autoputa i da nas odveze do Krismas Komona.

Već smo skoro stigli to tog odredišta kad smo ugledali čoveka i dečaka kako se

muče s balonom na jakom vetru. Nisam odmah sve shvatio, sedeo sam na

zadnjem sedištu. Vaš muž je naglo zakočio i bez reči izleteo da im pomogne. I

mi smo izašli, da vidimo šta se događa. Lično, nisam fizički aktivan, a izgledalo

je da ih ima sasvim dovoljno da reše tu stvar. Zato mi se, bar u početku, učinilo

da bi bilo pametno da ostanem gde sam. Učinilo mi se da im ne mogu pomoći.

Onda se cela gnusna stvar istrgla kontroli, i shvatili smo da treba nekako da

stignemo do njih i da im pomognemo da zadrže balon na zemlji. Onda smo

potrčali. Ali, bilo je prekasno, balon je već uzleteo - ostalo znate.”

Rid je oklevao birajući reči. Glas mu je utihnuo i morao sam da se

nagnem da bih ga čuo.

„Kada je pao, bili smo van sebe. U stvari, uhvatila nas je panika. Pošli

smo niz stazu, nastojeći da se smirimo i da razmislimo šta da preduzmemo.

Kola su ostala daleko iza nas, zaboravili smo na stvari za piknik, i na Boninu

maramu. Satima smo hodali. Stidim se što sam stalno mislio šta da kažem, ako

nas pozovu kao svedoke, zašto sam bio usred polja sa svojom studentkinjom.

Naprosto nismo znali šta da preduzmemo.

Posle nekoliko sati shvatili smo da ulazimo u Votlington. Otišli smo u

neki pab da se raspitamo o autobuskom ili taksi prevozu. Za barom je stajao

čovek i pričao barmenu i grupi redovnih gostiju šta se dogodilo tog popodneva.

Očigledno se radilo o jednom od onih koji su visili o užadima. Onda smo mu

rekli da smo i mi bili tamo. Te stvari vas vežu, znate, i imate potrebu da pričate.

Ostali, koji nisu bili s nama, ličili su na autsajdere. Na kraju smo tog čoveka,

Džozefa Lejsija, otpratili do kuće da bismo duže pričali i onda sam mu rekao u

kakvoj sam neprilici. Kasnije nas je odvezao do Oksforda i usput nam rekao da

ima dovoljno svedoka nezgode i nema nikakve potrebe da i mi dajemo izjavu.

Međutim, rekao je takođe da će nam javiti u slučaju da bude neslaganja ili

oprečnih iskaza. Onda bih mogao ponovo da razmislim i odlučim šta da radim.

Eto. Nikad se nismo javili. Znam da vas je to uznemirilo, i stvarno mi je veoma

žao...”

Posle tih reči, odjednom sam ponovo postao svestan livade, zlatnih

bokora ljutića, grupe konja i ponija koji su na drugom kraju u galopu jurili

prema selu, udaljenog zujanja kružnog puta i sasvim blizu nas, na reci, trke

jedrilica koja se odvijala u napetoj tišini. Deca su nam se polako približavala,

udubljena u razgovor. Klarisa je neprimetno sklanjala ono što je ostalo za nama

posle piknika.

„О, Bože”, uzdahnula je Džin.

„Bio je neustrašiv”, dodao je profesor, kao što sam i ja jednom rekao. „То

je hrabrost o kojoj mi možemo samo da sanjamo. Međutim, možete li ikad da

nam oprostite što smo bili tako sebični, tako neobzirni?”

„Naravno”, rekla je ljutito. Oči su joj bile suzne. „А ko će meni da

oprosti? Jedina osoba koja bi to mogla da učini, sada je mrtva.”

Rid je govorio u isto vreme, savetovao je da ne misli na taj način. Džin je

opet podigla glas da sebe ukori. Profesorove reči utehe preplitale su se s njenim

rečima. To nadmetanje u opraštanju, bez daha, ličilo mi je na ludilo, na Ludog

šeširdžiju, tu na obali reke gde je nekad Luis Kerol, starešina koledža Krajst

Čerč, zabavljao ljupke predmete svoje opsesije. Uhvatio sam Klarisin pogled i

nasmešili smo se jedno drugom, kao da i nas dvoje na brzinu razmenjujemo

molbe za oproštaj, možda samo međusobnu trpeljivost, usred mahnitog

kontrapunkta ono drugo dvoje, Džin i Rida. Skupio sam ramena kao da joj

poručujem da ni ja nisam znao, kao što mi je ona poručila u svom pismu.

Najzad smo svi ustali. Stvari od izleta su sklonjene, platno je savijeno.

Boni, koja još uvek nije ništa prozborila, udaljila se nekoliko koraka i

nervoznim pokretima davala na znanje da treba da krenemo. Ili je bila priglupa -

poslovična glupa plavuša - ili nas je sve prezirala. Rid se bespomoćno vrteo,

željan da joj ugodi, ali sputan sopstvenom ljubaznošću, nije bio kadar da se na

pravi način oprosti. Nabacio sam ruksak preko ramena i taman se spremao da

pođem, pozdravim se i izvučem ga iz nevolje, kad su mi s obe strane prišli

Rejčel i Leo.

Nikad nisam prerastao ono osećanje blagog ponosa, prihvatanja, kada te

neko dete uhvati za ruku. Povukli su me prema maloj blatnjavoj plaži, i tu smo

stajali i posmatrali tromo, mrko prostranstvo vode.

„А sada”, rekla je Rejčel, „kaži i Leu. Polako sve ispričaj ponovo, ono o

reci.”

APENDIKS I

Preštampano iz časopisa British Review of Psychiatry

Robert Wenn MB Mch. MRCPsych

Antonio Camia MA, MB, DRCOG, MRCPsych

Homoerotska opsednutost s religioznim primesama: klinička

varijanta De Clerambaultovog sindroma

Slučaj čistog (primarnog) oblika De Clerambaultovog sindroma opisan je

kod muškarca čija su verska uverenja u središtu njegovih sumanutosti. Pacijent

je opasan za druge i ima suicidalne tendencije. Ovaj slučaj podržava nedavno

objavljene tekstove koji dokazuju da ovaj sindrom predstavlja nozološki entitet.

Uvod

„Erotske sumanutosti”, „erotomanija” i slični poremećaji ljubavnog

osećanja obrađeni su u obimnoj literaturi, u kojoj su opisani, s jedne strane,

neuobičajeno ponašanje koje ne mora da bude poremećeno, a na drugoj,

neobične varijante koje mogu biti simptom shizofrene psihoze. Prvi pomeni

mogu se naći kod Plutarha, Galena i Cicerona. Kao što su Enoch & Trethowan

(1979) pokazali u pregledu raspoložive literature, „erotomanija” nikad nije

jasno definisana.

De Clerambault je 1942. godine brižljivo opisao paradigmu koja nosi

njegovo ime, sindrom koji je nazvao „les psychoses passionelles”, odnosno

„čista erotomanija”, da bi ga razlučio od šire prihvaćenih paranoidnih stanja s

erotskom komponentom. Pacijent, ili „subjekat”, obično žena, ima snažno

sumanuto uverenje da je u nju zaljubljen muškarac, „objekat”, obično višeg

društvenog položaja. Pacijentkinja je možda bila, a možda i nije, u kontaktu s

predmetom svoje sumanutosti. Pacijentkinja će uglavnom smatrati nevažnim

podatak da je objekat već oženjen. Dokaze njegove nezainteresovanosti, pa čak

i mržnje, subjekat tumači kao neverovatne ili protivrečne; njenu ubeđenost da je

on „stvarno” voli ništa ne može da promeni. U izvedene teme spada uverenje da

objekat bez nje nikad neće pronaći pravu sreću, kao i to da je njihova veza

opšteprihvaćena i odobrena. De Clerambault je podvukao da je u čistom obliku

stanja početak jasan i iznenadan, poput udara, i da je to važan diferencijalno-

dijagnostički faktor. Verovatno je pogrešno smatrao (Enoch & Trethowan 1979)

da se paranoidna stanja s erotskom komponentom razvijaju postepeno.

Središnji činilac De Clerambaultove paradigme je, po njegovim rečima,

„bazični postulat” pacijentkinje koja je „ubeđena da ima ljubavnu komunikaciju

s osobom mnogo višeg položaja, koja se prva zaljubila i napravila prve korake.”

Da bi pacijentkinja zadovoljila svoje potrebe, takva komunikacija može da se

odvija preko tajnih signala, direktnog kontakta ili primene „pojavnih sredstava”.

Ona je uverena da bdi i štiti predmet svoje sumanutosti.

U jednom od svojih prvih i najčuvenijih slučajeva, De Clerambault je

opisao pedesettrogodišnju Francuskinju koja je verovala da je kralj Džordž V

zaljubljen u nju. Posle 1918. godine uporno ga je proganjala i više puta putovala

u Englesku:

„Često ga je čekala ispred Bakingemske palate. Jednom je videla kako se

na nekom prozoru pomera zavesa i protumačila je to kao kraljev signal. Tvrdila

je da svi građani Londona znaju za njegovu ljubav prema njoj, ali je verovala da

je on sprečava da nađe stan u Londonu i da rezerviše hotelski smeštaj. Osim

toga, bio je kriv što joj se izgubio prtljag s novcem i njegovim slikama...

Živopisno je sažela strast koju je osećala prema njemu: ’Kralj me možda mrzi,

ali me nikad neće zaboraviti. Nikad ne mogu da budem ravnodušna prema

njemu, kao ni on prema meni... Uzalud mi nanosi bol... Iz dubine srca osetila

sam privlačnost prema njemu...”

Tokom godina, uz opise novih slučajeva, postojala je tendencija da se

prošire i preciziraju osnovni kriterijumi: ne pate samo žene, i nije u pitanju

samo heteroseksualna privlačnost. Bar jedan od De Clerambaultovih pacijenata

bio je muškarac, i od tada je zabeleženo više takvih slučajeva. U svom pregledu

poglavito muških pacijenata, Mullen i Pathe zaključuju da su muškarci češće

intruzivni i opasni po druge. Homoseksualne slučajeve opisali su Mullen &

Pathe (1994), Lovett Doust & Christie (1978), Enoch i saradnici, Ruskin &

Sullivan (1974) i Wenn & Camia (1990).

Shodno tome, dijagnostički kriterijumi koje za primarni sindrom (De

Clerambaultov sindrom) predlažu Enoch & Trethowan verovatno će naići na

podršku među onima koji prihvataju klinički entitet: „sumanuto ubeđenje da

postoji ljubavna komunikacija s drugom osobom; ta osoba, mnogo višeg

društvenog položaja, prva se zaljubljuje i prva pokušava da uspostavi kontakt,

početak je iznenadan, predmet ljubavne sumanutosti se ne menja, pacijent nalazi

objašnjenje za paradoksalno ponašanje objekta, tok je hroničan, nema

halucinacija i nema kognitivnih poremećaja”.

Mullen i Pathe citiraju Pereza (1993) koji je primetio da sve prisutnija

svest o opasnosti koju predstavljaju pacijenti sa De Clerambaultovim

sindromom utiče na usvajanje velikog broja novih zakona koji treba da zaštite

njihove žrtve. Mullen i Pathe podvlače da je stanje tragično i po pacijente i po

njihove žrtve: pacijentima ljubav postaje „izolujući i autistični način postojanja,

bez mogućnosti sjedinjenja. Tragedija onih na koje su upravili svoju neželjenu

pažnju u najmanju ruku svodi se na činjenicu da ih neko uznemirava, dovodi u

nepriliku, da im se rasturaju intimne veze, a u najgorem slučaju mogu postati

žrtve nasilja koje je izazvano srdžbom, ljubomorom ili seksualnom željom.”

Istorija slučaja

Sud je uputio P-a (dvadeset osam godina, neoženjen), posle optužbe za

pokušaj ubistva.

P. je drugo dete starijeg oca, koji je umro kada je P. imao osam godina, i

nebrižljive majke, koja se preudala kada je P. imao trinaest godina. Po

sopstvenoj izjavi, P. je bio napeto i usamljeno dete, sklono sanjarenju; nije lako

sklapao prijateljstva. Kada se majka preudala, poslali su ga u internat, gde je

postigao uspeh iznad prosečnog, ali ništa izuzetno. Dok je bio u internatu,

starija sestra se odselila u inostranstvo i nikad je više nije video. Ne seća se da

su ga zadirkivali ili maltretirali, ali nije stekao bliske prijatelje i misli da su ga

ostali dečaci posmatrali s prezrenjem zato što nije „imao oca kojim bi se

hvalisao kao ostali”. Primljen je na univerzitet gde se obrazac socijalne izolacije

nastavlja. Smatrao je da su studenti površni. Postao je član Studentskog

hrišćanskog pokreta. Iako nije dugo ostao član, već u to vreme je pronašao

utehu u veri. Završio je studije istorije sa slabim prosekom i sledeće četiri

godine promenio je dosta niskostručnih poslova. Do tada gotovo nije imao

nikakav kontakt sa majkom, koja se razvela od drugog muža a od sestre je

nasledila ogromnu kuću u severnom delu Londona i određen novčani iznos.

P. je završio obuku za predavača engleskog jezika strancima i godinu

dana je bio zaposlen, onda je majka umrla i on je postao jedini naslednik njene

imovine jer sestru nisu mogli da pronađu. Napustio je posao, preselio se u kuću,

gde su se intenzivirale izolacija i njegova verska uverenja. Mnogo vremena je

provodio u meditaciji o „božjoj slavi” i odlazio u duge šetnje po okolini. Tada je

počeo da veruje da mu Bog priprema iskušenje na koje mora da odgovori.

U jednoj od tih šetnji, P. je pritekao u pomoć povodom nezgode koja se

dogodila ljudima u balonu na helijum. Razmenio je pogled sa R-om, slučajnim

prolaznikom koji je takođe pritekao u pomoć, za koga je pomislio da se u tom

trenutku zaljubio u njega. Kasno te noći P. je prvi put telefonirao R-u da mu

saopšti da je njihova ljubav uzajamna. P. je shvatio da mu je Bog postavio

zadatak da uzvrati ljubav koju mu je R. objavio, i da ga „privede Bogu”. Ovo

uverenje je ojačalo kad je otkrio da je R. poznati pisac naučne publicistike koji

polazi od ateističkih stavova. U svojim brojnim doživljajima božje volje, P. nije

imao halucinacije.

Onda je počela navala pisama, suočavanja na kućnom pragu i stražerenja

na ulici, pojedinosti koje su dobro poznate u tužnim zapisima o ovom

poremećaju. Zanimljiv odjek De Clerambaultovog čuvenog slučaja javlja se u

porukama koje P. pronalazi u drugačijem položaju zavesa u R-ovom stanu. P.

takođe dobija informacije preko dodira lišća živice i R-ovih članaka, koji su

objavljeni mnogo pre njihovog prvog susreta. R. je pre toga živeo u dobrom

braku sa svojom nevenčanom ženom M. ali je posle nekoliko dana njihov odnos

bio pod velikim pritiskom P-ovih neumoljivih napada. Kasnije su se razdvojili.

P. je uglavnom bio u euforičnom raspoloženju, ubeđen da će R., uprkos svojoj

manifestnoj hostilnosti, prihvatiti sudbinu i preseliti se da živi sa P-om u

njegovoj velikoj kući. P. je verovao da se R. „poigrava s njim” i da iskušava

njegovu predanost.

Ubrzo se euforija pretvorila u gnev. Gotovo na samom početku, P. je

uspeo da ukrade rokovnik koji je M. držala na radnom mestu. Koristeći podatke

koje je tu pronašao o vremenu kada R. treba da bude u određenom restoranu, P.

je unajmio ubice da pucaju u R-a. Napad se završio tako što je gost za susednim

stolom pogođen u rame. P. je bio ophrvan grižom savesti i nameravao je da se

ubije nožem u prisustvu R-a. Ali i ovaj plan je propao. P. je uhapšen i optužen

ne samo da je organizovao napad u restoranu već i zato što je M. držao pod

pretnjom noža. Sud je zahtevao kompletan psihijatrijski izveštaj.

Tokom intervjua, pacijentovo ponašanje je bilo adekvatno, a afekat

usklađen sa činjenicom da se nalazi u prepunom istražnom zatvoru. Budući da

je na prvom pregledu, po zahtevu njegovog advokata, postavljena dijagnoza

shizofrenije, obavljena su kognitivna, fizička i laboratorijska ispitivanja, koja

nisu pokazala anomalije, kao ni EEG. Nije bilo formalnih poremećaja mišljenja,

niti halucinacija. Nije bilo ni ostalih šnajderovskih simptoma prvog reda

(Schneider 1959). P. je pokazao natprosečne vizuelno-spacijalne sposobnosti,

sposobnost apstrakcije i koncentracije. Skor WAIS testa je sledeći: verbalni IQ

130, manipulativni IQ 110, totalni 120. Na Bentonovom testu nije pokazao

nikakve znake kognitivnog oštećenja. Na Wechslerovoj skali pamćenja

pokazalo se da mu je kratkoročna memorija neoštećena i za jednostavan i za

složen materijal.

P. je izjavio da zna da ga R. i dalje voli jer ga je sprečio da izvrši

samoubistvo. Osim toga, na saslušanju u zatvoru, P. je primio „ljubavnu

poruku” od R-a. P. se kajao zbog toga što je pokušao da ubije R-a i zato veruje

da sve što ga očekuje u životu jeste iskušavanje, ne samo njegove vere u Boga,

već i njegove ljubavi prema R. Pacijent ove tvrdnje iznosi artikulisano i

koherentno. Stiče se utisak da je sistem sumanutih ideja čvrsto učauren i jasno

izolovan od ostatka ličnosti. Prepisana je farmakoterapija (5 mg pimozida

svakog dana) i blago konfrontirajuća terapija usmerena na uvid, ali tokom šest

meseci nije postignut nikakav napredak. Sud je na kraju odlučio da pacijent

treba da bude primljen na neodređeno vreme u zatvorsku psihijatrijsku bolnicu.

P. je pregledan šest meseci posle prijema, stanje sumanutosti nije promenjeno

iako je uvedena nova hemoterapija. P. je s istim pouzdanjem verovao da ga R. i

dalje voli na isti način i da će ga on, P, svojom patnjom privući Bogu. P.

svakodnevno piše R-u iz bolnice. Njegova pisma bolničko osoblje sakuplja ali

ih ne prosleđuje da bi zaštitilo R-a od daljeg stresa. Pacijenta ćemo i dalje

posmatrati.

Diskusija

Ellis & Mellsop (1985) zaključuju da je De Clerambaultov sindrom

etiološki heterogeni poremećaj. Teorije etiologije uključuju alkoholizam,

nasilan prekid trudnoće, postamfetaminsku depresiju, epilepsiju, povrede glave i

neurološke poremećaje. Ništa od nabrojanog nije primenljivo u ovom slučaju.

Posle pregleda različitih opisa premorbidne ličnosti u čistim slučajevima,

Mullen & Pathe u zaključku pominju „socijalno neprilagođenu ličnost koja se

izoluje od drugih zato što je preosetljiva, sumnjičava ili smatra sebe mnogo

superiornijom. Takve osobe obično se opisuju kao pojedinci koji vode

društveno prazan život... njihova želja da uspostave odnos s drugim osobama

praćena je jednako jakim strahom od odbacivanja ili strahom od bliskosti,

seksualne i emotivne.”

Značajna promena u životu ovog pacijenta nastala je pošto je nasledio

majčinu kuću; čitav život neuspeha u uspostavljanju bliskih odnosa dostigao je

vrhunac u novoj situaciji u kojoj P. više ne mora da zarađuje za život, može da

prekine sve kontakte sa svojim saradnicima u školi stranih jezika i sa svojom

gazdaricom, i da se povuče. U vreme te povećane usamljenosti postao je svestan

da je stavljen na probu. Tokom jedne šetnje u prirodi našao se u slučajno

okupljenoj grupi prolaznika koji su nastojali da obuzdaju balon uskovitlan jakim

vetrovima. Taj preobražaj od „društveno praznog” života do intenzivnog

timskog rada mogućno je bio okidajući faktor za pojavu sindroma jer, kada je

drama završena, P. je postao svestan da ga R. voli; početak tog sumanutog

odnosa jemčio je da P. više ne mora da se vrati u svoju prethodnu izolaciju.

Arieti & Meth (1959) smatraju da erotomanija može da ima ulogu odbrane od

depresije i usamljenosti kroz stvaranje celovitog intrapsihičkog sveta.

Za opis koji daju Mullen & Pathe značajan je i pacijentov strah od

seksualne prisnosti. Kada su ga u toku razgovora pitali o njegovim erotskim

planovima u pogledu R-a, P. je izbegavao da odgovori i čak se uvredio. Iako

veliki broj muških pacijenata ima specifične i intruzivne seksualne namere

spram svojih žrtava, ostali, kao i mnoge pacijentkinje, u cilju da sebe zaštitite,

imaju nejasne predstave o tome šta bi želeli od predmeta svoje naklonosti.

Enoch & Trethowan navode Esquirola (1772-1840) koji je primetio da

„pacijenti koji pate od erotomanije nikad ne prelaze granice uljudnosti, oni

ostaju čisti i nevini”. Bucknell & Tuke, sredinom 19. veka, „pravu erotomaniju”

povezuju sa „sentimentalnom formom”.

Ovaj slučaj potvrđuje izveštaje nekih komentatora (Trethowan 1967,

Seeman 1978, Mullen & Pathe) o značaju odsutnih ili izgubljenih očeva. U

ovom trenutku samo se može nagađati da li je R., star četrdeset sedam godina, u

očima pacijenta P-a predstavljao očinsku figuru, ili je kao uspešan, društveno

integrisan pojedinac, predstavljao ideal kojem je P. težio.

U najnovijim radovima jasno se povezuje erotomanija sa dispozicijom

pacijenta da bude opasan za druge (Gagne & Desparois 1995; Harmon, Rosner

& Owens 1995; Menzies, Fedoroff, Green & Isaacson 1995). Hospitalizacija

može biti neophodna da bi se objekat ljubavi zaštitio od napada pacijenta

(Enoch & Trethowan; Mullen & Pathe). U ovom slučaju, budući da je podneta

krivična prijava, u središtu je bilo pitanje dispozicije pacijenta da bude opasan,

posebno s obzirom na ishod. P. se smestio u restoran da posmatra kako

unajmljene ubice likvidiraju R-a. Kad napad nije uspeo, pokušao je da

interveniše. Posle toga se pokajao i svoju nasilnost usmerio na sebe samoga u

prisustvu R. i M. Sve dok se snaga P-ove sumanutosti ne smanji, on je

potencijalno opasan i zato je opravdano da bude primljen u zatvorsku bolnicu.

Lovett Doust & Christie daju pregled osam slučajeva i pominju „kod

vernika moguću tesnu vezu između nekih patoloških aspekata ljubavi i crkvenih

načela.” Takođe se s razlogom može pretpostaviti da to što određene sekte

inhibiraju iskazivanje seksualnih namera može da dovede do nekih patoloških

stanja. Dalje, sveštenici pod celibatom, upravo zbog svoje nepristupačnosti,

mogu da budu omiljeni objekti onih koji pate od De Clerambaultovog sindroma.

Druga sveštena lica postaju predmet erotskih sumanutosti zbog svog položaja

unutar pastve (Enoch & Trethowan). Međutim, P. nije pripadao nijednoj crkvi

ni veroispovesti, a predmet njegove sumanutosti bio je ateista. P. je postao

odani vernik pre nastanka psihopatološkog stanja, ali su se religiozna uverenja

pojačala posle preseljenja u majčinu kuću i potpune izolacije. Njegov odnos s

Bogom je ličan i služi mu kao zamena za druge bliske odnose. Njegova misija,

da „R-a privede Bogu”, može se posmatrati kao pokušaj da se postigne potpuno

integrisani intrapsihički svet u kojem će se sjediniti internalizovano versko

osećanje i sumanuta ljubav. Tokom intervjua, P. je insistirao da nikad nije čuo

božji glas, niti je imao doživljaj spoznaje Boga. Postao je „svestan” božje volje

ili promisli na generalizovan način svojstven mnogim ljudima koji imaju jak

verski osećaj. Pretraživanje literature nije ukazalo na drugi slučaj čiste

erotomanije u koji je na sličan način uključeno versko osećanje, odnosno ljubav

prema Bogu.

Zaključak

Pacijentovo stanje ne zadovoljava samo jedan od kriterijuma za dijagnozu

primarnog oblika De Clerambaultovog sindroma koje Enoch & Trethowan

predlažu u gornjem navodu: P. razvija sumanuto ubeđenje da se nalazi u

ljubavnoj komunikaciji s drugom osobom, R-om, koji se prvi zaljubio i učinio

prvi korak. Početak je bio iznenadan. Predmet P-ove sumanutosti je

nepromenjen. U stanju je da racionalizuje R-ovo paradoksalno ponašanje i tok

će, po svemu sudeći, biti hroničan. P. nema halucinacije niti kognitivne

poremećaje. Jedini izuzetak je činjenica da, iako bi se moglo reći da je R. na

višem društvenom položaju, P. to nije mogao znati prilikom prvog susreta. Ovaj

stepen dijagnostičke saglasnosti i činjenica da P. ima određen broj premorbidnih

karakteristika kao i ostali pacijenti, podržava stav da je sindrom zaseban

nozološki entitet.

U pogledu ishoda, komentatori su uglavnom pesimisti. De Clerambault je

opisao slučajeve čiste erotomanije koji su bez značajnijih promena trajali

između sedam i trideset sedam godina. Pregled stručne literature napisane posle

tog vremena potvrđuje da je to izuzetno istrajan oblik ljubavi koja se često

završava tek smrću pacijenta.

Žrtve obolelih od De Clerambaultovog sindroma mogu da budu izložene

uznemiravanju, stresu, fizičkom, seksualnom napadu, ili nasilnoj smrti. U ovom

slučaju su se R. i M. izmirili i kasnije usvojili dete, ali su se ostale žrtve

razvodile ili iseljavale iz zemlje, ili pak tražile psihijatrijsku pomoć zbog stresa

kojem ih je pacijent izložio. Zbog toga je značajno da se usavršavaju

dijagnostički kriterijumi i da se stave na uvid svim zainteresovanim stručnim

licima. Pacijenti sa poremećajima sumanutosti verovatno neće tražiti stručnu

pomoć jer se ne osećaju bolesnima. Takođe se dešava da ni njihovi prijatelji i

porodica nisu spremni da ih tako posmatraju jer, kako primećuju Mullen &

Pathe, „patološki produžeci ljubavi ne samo da se dodiruju, već se i preklapaju s

normalnim doživljajem, i nije uvek lako prihvatiti da jedno od naših

najvrednijih osećanja može da pređe u psihopatologiju.”

Bibliografija

ARIETI, S. & METH, M. (eds) (1959) American Handbook of

Psychiatry, Vol. 1, Basic Books, New York, pp. 525, 551

BUCKNELL, J. C. & TUKE, D. H. (1882) A Manual of Psychological

medicine, 2nd ed, Churchill, London

DE CLERAMBAULT, C. G. (1942) „Les Psychoses passionelles”,

Oeuvres Psychiatriques, pp. 315-322. Paris, Presses Universitaires

EL-ASSRA, A. (1989) „Erotomania in a Saudi Woman”, British Journal

of Psychiatry, 153, 830-833

ELLIS, P. & MELLSOP, G. (1985) British Journal of Psychiatry, 146, 90

ENOCH, M. D. & TRETHOWAN, W. H. (1979) Uncommon Psychiatric

Syndromes, Bristol, John Wright

ESQUIROL, J.E.D. (1845) Mental Maladies: A Treatise On Insanity

(prevod E. de Saussure, 1965), New York, Hafner

GAGNE, P. & DESPAROIS, L. (1995) „L’erotomanie male: un type de

harcelement sexuel dangereux”, Revue Canadienne de Psychiatrie, 40, 136-141

HARMON, R. B., ROSNER, R. & OWENS, H. (1995) „Obsessional

harassment in a criminal court population”, Journal of Forensic Sciences, 42,

188-196

HOLANDER, M. H. & CALLAHAN, A. S. (1975), Archives of General

Psychiatry, 32, 1574

LOVETT DOUST, J. W. & CHRISTIE, H. (1978) „The pathology of

love: some clinical variants of de Clerambault’s syndrome”, Social Science and

Medicine, 12, 99-106

MENZIES, R. P., FEDEROFF, J. P., GREEN, C. M. & ISAACSON, K.

(1995), „Prediction of dangerous behaviour in male erotomania”, British

Journal of Psychiatry, 166, 529-536

MULLEN, P. E. & PATHE, M. (1994) „The pathological extensions of

love”, British Journal of Psychiatry, 165, 614-623

PEREZ, C. (1993) „Stalking: when does obsession become a crime?”,

American Journal of Criminal Law, 20, 263-280

RASKIN, D. & SULLIVAN, K. E. (1974) „Erotomania”, American

Journal of Psychiatry, 131, 1033-1035

SCHNEIDER, K. (1959) „Clinical Psychopathology” (prevod M. W.

Hamilton), New York, Grune & Stratton

SEEMAN, M. V. (1978) „Delusional loving”, Archives of General

Psychiatry, 35, 1265-1267

SINGER, J. G. & CUMMINGS, J. L. (1987) „De Clerambault’s

syndrome in organic affective disorder”, British Journal of Psychiatry, 151,

404-407

TRETHOWAN, W. H. (1967) „Erotomania an old disorder

reconsidered”, Alta, 2, 79-86

WENN, R. & CAMIA, A. (1990) „Homosexual erotomania”, Acta

Psychiatrica Scandinavica, 85, 78-82

APENDIKS II

Pismo pronađeno kod g. Dž. Parija, napisano krajem treće godine posle

prijema. Original je odložen s pacijentovim zabeleškama. Fotokopija je

prosleđena dr R. Venu, na njegov zahtev.

Utorak

Dragi Džo, u zoru sam se probudio i ustao iz kreveta. Obukao sam kućni

kaput i otišao do istočnog prozora, ne uznemirivši noćnu smenu. Vidiš kako

sam pun volje kada si dobar prema meni! Imaš pravo, kada se sunce podiže iza

drveća, ona postaju crna. Grane na samom vrhu umrežene su na nebu, kao

utroba neke mašine od žica. Međutim, nisam na to mislio samo zato što je dan

bio vedar, bez oblaka, već i zato što je ono što se uzdiglo iznad vrhova krošnji

posle deset minuta bio sjaj Božje slave i ljubavi. Naše ljubavi! Prvo me je

okupala, a posle zagrejala kroz okno. Stajao sam tamo, zategnutih ramena,

opuštenih ruku, i duboko udisao. Stare suze su samo klizile. Koja radost!

Hiljaditi dan. Moje hiljadito pismo, a ti mi kažeš da baš tako treba da radim! U

početku nisi shvatio smisao i proklinjao si što smo razdvojeni. Sad znaš da te

svaki dan koji ovde provedem polako približava toj veličanstvenoj svetlosti,

Njegovoj ljubavi, a to sada znaš iako ranije nisi, zato što si i sam dovoljno blizu

da osetiš kako se bespomoćno i radosno okrećeš njegovoj toplini. Nema

povratka, Džo! Kad postaneš Njegov, postaćeš i moj. Gotovo sam zbunjen

tolikom srećom. Zatočenik sam. Na prozorima su rešetke, odeljenje se noću

zaključava; dane i noći provodim u društvu maloumnika koji vuku noge,

mrmljaju i balave - one koji ne vuku noge, vezuju. Bolničari su grubijani;

siguran sam da su bivši zatočenici koji su se nekako provukli na drugu stranu.

Duvanski dim, prozori koji se ne mogu otvoriti, urin, reklame na televiziji. To je

svet koji sam ti hiljadu puta opisao. Trebalo bi da popuštam, ali pred sobom

vidim cilj, veći nego ikad u životu. Nikad se nisam osećao tako slobodnim.

Letim, tako sam srećan, Džo! Da su znali koliko ću ovde biti srećan, otpustili bi

me. Moram da prekinem s pisanjem, da se zagrlim. Svakim danom stičem našu

sreću i nije me briga i ako ceo život potraje. Hiljadu dana - ovo je pismo za tvoj

rođendan. Iako to dobro znaš, moram opet da ti kažem da te obožavam. Za tebe

živim. Volim te. Hvala ti na tvojoj ljubavi, hvala što si me prihvatio, hvala što si

shvatio šta sve činim za našu ljubav. Pošalji mi uskoro poruku i zapamti vera je

radost.

Džed

ZAHVALNICA

Pre svega, želeo bih da se zahvalim Reju Dolanu, prijatelju s kojim idem i

u šetnje po prirodi, na dugogodišnjim podsticajnim razgovorima. U moju

zahvalnost uključeni su i Galen Stroson, Krejg Rejn, Tim Garton Eš i glavni

inspektor Ejmon Makafl. Dugujem mnogo i sledećim piscima i knjigama: E. O.

Wilson, On Human Nature, The Diversity of Life, Biophilia; Stephen Weinberg,

Dreams of a Final Theory, Steven Pinker, The Language Instinct, Antonio

Damasio, Descartes Error; Robert Wright, The Moral Animal; Walter Bodmer,

Robert McKie, The Book of Man; Robert Gittings, John Keats; Stephen Gill,

William Wordsworth, A Life.