Velika kolicina vode isparava sa vodenih povrsina, kopna I biljnog pokrivaca I dospeva u atmosferu u vidu vodene pare. Ona cini vlaznost vazduha I od nje zavisi mogucnost pojave padavina.

Isparavanje se izrazava u 1/m² tj. u mm. Zavisi od velicine I toplotnog stanja povrsine s koje

se vrsi isparavanje, stepena vlaznosti vazduha I brzine vetra.

Isparavanje s kopna je manje nego s mora, a na Zemlji je najvece oko povratnika gde duvaju pasati.

Isparavanje se meri pomocu isparitelja ili evaporimetra.

Najvazniji pokazitelji vlaznosti vazduha su apsolutna I relativna vlaznost vazduha.

Apsolutna vlaznost je kolicina vodene pare u gramima koju sadrzi 1m³ vazduha. Njena vrednost raste s porastom temperature.

Relativna vlaznost je stepen zasicenosti vazduha vodenom parom I izrazava se u procentima.

Izohumide su zatvorene kruzne linije koje spajaju mesta sa istom vlanoscu vazduha.

Relativna vlaznost vazduha se meri pomocu higrometra I higrografa koji rade na principu promene duzine ljudske vlasi. Ukoliko je vlaznost vazduha veca ljudska vlas je duza, a ukoliko je vlaznost vazduha manja vlas je kraca.

Temperatura rosne tacke je temperatura pri kojoj dolazi do zasicenja, kada je vlaznost vazduha 100%.

Magla je zamucenost vazduha i se stvara kondenzacijom vodene pare u zraku. Kondenzacija započinje kod relativne vlage znatno manje od 100% te se stvara sumaglica kod koje je vidljivost izmedju 1-2km.

Magla se najvise javlja u subpolarnim geografskim sirinama, na mestu sudara hladnih I toplih morskih struja.

Poseban oblik magle je gradska magla ili smog. Javlja se u velikim gradovima I velikim

industriskim oblastima gde je vazduh zagadjen.

Oblaci su zapravo velike količine toplog, vlažnog vazduha koje su se podigle uvis do određene visine na kojoj su se ohladile, a vodena para se pretvorila u sitne kapi kiše ili komadiće leda. Svaki oblak je različit i neprestano menja svoj oblik.

Ima mnogo vrsta oblaka u zavisnosti od toga na kojoj se visini nalaze i kakvo vreme donose. Tako se, na primer, takozvani "svetleći oblaci" nalaze na visini od čak 60 do 80 kilometara od Zemljine površine! Tu su i "sedefasti oblaci", na 20-30 kilometara visine, veoma lepih boja i oblika, zatim "cirusi" - paperjasti oblaci na oko 6-10 km od Zemljine površine, a na istoj visini se mogu naći i "cirostratusi" - oblaci nalik čaršavima i "cirokumulusi" - mali okruglasti i međusobno zbijeni oblaci. Svi ovi oblaci sastoje se od sitnih komadića leda. Najniži oblaci se nalaze na visini od 2 do 6 kilometara i obično donose kišu, pljuskove i grmljavinu. Najviši među njima su "altokumulusi" - velike okruglaste sive mase i "altostratusi" - nalik velikom sivom velu na nebu. Nešto niži su "stratokumulusi", veliki beli oblaci koji obično predskazuju lepo vreme narednih dana, zatim "nimbostratusi" - masivni bezoblični oblaci koji donose višednevne padavine, i "stratusi" koji zapravo predstavljaju velike gomile magle u atmosferi. "Najtmurniji" među oblacima su "kumulusi" i "kumulonimbusi" - masivni tamni oblaci koji donose oluju, kišu i grmljavinu.

Oblacnost je velicina vidljivog neba pekrivena oblacima, procenjuje se slobodnim okom I izrazava u desetinama neba prekrivenih oblacima.

Od nje zavise kolicina Sunceve radijacije, terestricko zracenje, dnevni hod temperature vazduha I dnevna amplitunda.

Iznosfere su kruzne zatvorene linije koje spajaju sva mesta jednake oblacnosti.

Ona je u oblastima niskog vazdusnog pritiska veca a u oblastima niskog manja. Zbog toga su najoblacniji ekvatorijalni I subpolarni predeli.

Insolacija ili trajanje suncevog sjaja je duzina obasjavanja Zemljine povrsine Suncevim zracima u nekom mestu.

Zavisi od geo. Sirine, od godisnjeg doba, oblacnosti, konfiguracije terena I zagadjenosti vazduha.

Izohele su krive zatvorene linije koje spajaju mesta iste insolacije.

Insolacija se meri heliografom, I izrazava se u casovima sijanja Sunca u toku dana, meseca, godine. Sastoji se od staklene kugle kroz koju prolaze suncevi zraci, padaju na specijalnu papirnu traku I progorevaju je.