SADRŽAJ

CENTRALNA BANKA KAO ZNAČAJAN UČESNIK NA FINANSIJSKOM TRŽIŠTU...........................................................................................................................

1. Pojam i značaj centralne banke........... ........................................................................................2

2. Istorijski prikaz razvoja instituta centralne banke.......................................................................4

3. Poslovi centralne banke u funkciji stabilnosti na finansijskim tržištima....................................8

3.1. Determinante politike centralne banke na finansijskom tržišu .....................................8

3.2. Centralna banka i operacije na otvorenom tržištu.......................................................20

4. Centralna banka i njena monetarna politika kao značajna determinanta rasta i razvoja finansijskog tržišta..........................................................................................................................23

5. Uloga i funkcije centralne banke-osnovne karakteristike..........................................................25

5.1. Održavanje likvidnosti banaka i drugih finasijskih organizacija................................27 5.2. Održavanje likvidnosti u plaćanjima prema inostranstvu........................................... .31

5.3. Obavljanje bankarskih i drugih finansijskih poslova za državu....................................34

5.4. Posebna ovlašćenja u oblasti kontrole..........................................................................37

6. Zaključak.....................................................................................................................................41

7. Literatura.....................................................................................................................................42

CENTRALNA BANKA KAO ZNAČAJAN UČESNIK NA FINANSIJSKOM TRŽIŠTU

1.Pojam i značaj centralne banke

Odrediti pojam i značaj centralne banke nije nimalo lak posao. Za to postoji više razloga, a među njima je sigurno najvažniji taj da ne postoji, po pravilu, dve centralne banke koje imaju isti položaj, ovlašćenja i odgovornosti. Teorija opet po svojoj prirodi i funkciji vrši uopštavanje i daje pojam ovog instituta.

Centralna banka je glavna ustanova monetarno-kreditnog sistema i izvršni organ monetarno-kreditne politike u jednoj zemlji. Centralne banke u razvijenim tržišnim privredama danas predstavljaju finansijske institucije, koje su preokupirane postizanjem određenih ciljeva za čitavu privredu, kao što su održavanje likvidnosti makrosistema, sprečavanje masovnog bankrotstva banaka, visoke nezaposlenosti, a ne maksimiziranjem profita. Nesumnjivo posle ovakvih definicija postavlja se pitanje da li je centralna banka, uopšte banka. Postoji mišljenja da jeste, ali ipak u jednom preciznom domenu-banke države i tzv. „kreditora poslednje instance”. Van toga centralna banka je sve više posebna struktura, nego banka. Postoje autora koji smatraju da je centralna banka - banka poslovnih banaka i ostalih finansijskih organizacija, kao bankar državnih struktura.

Stabilnost cena, odnosno stabilnost kupovne moći nacionalne valute, predstavlja posmatrano na dugi rok glavni zadatak centralne bankarske institucije u zemljama tržišne privrede. Taj zadatak je istovetan, nezavisno za to o kojoj se zemlji radi. Obezbediti reprodukcioni proces sa dovoljnom količinom novca, a da to ne dovede do obezvređivanja nacionalne valute i da ne ugrozi sam proces je ono što centralna banka mora da učini. Uopšte, ekonomska suverenost jedne zemlje (države) obuhvata u sebi i monetarnu suverenost koja se očituje kroz odgovarajući autonomni monetarni i devizni sistem. Postoji mogućnost, naravno, da se ovlašćenja u vezi sa tim prenesu na nivo globalne suverenosti na međunarodnom regionalnom nivou1. Naravno, to otvara pitanja koliko je moguće voditi jednu celovitu monetarnu politiku na tako velikom prostoru uz saglašavanje interesa zemalja različite ekonomske snage, nivoa industrijske razvijenosti i strukture, kao i nacionalne kulture i istorijskog razvoja. U kojoj meri se izvršna vlast svake zemlje želi odreći instrumenata monetarne i fiskale politike, a da odgovara za stanje u zemlji svojim biračima, pa makar i svake četvrte godine. Izražavanje monetarne suverenosti vrši se kroz izgradnju i održavanje centralne banke, odnosno njeno institucionalno formulisanje, definisanje funkcija i određivanje mera (instrumenata) monetarnog regulisanja. Utvrđivanje ovih društvenih odnosa može se izvršiti na mnogo raznih načina, više ili manje uspešnih. Međutim, neophodno je da se prevashodno ispoštuje kriterijum cilja, koji se postavlja kao primaran (i nezaobilazan) u funkcionisanju centralne monetarne, bankarske institucije. Cilj je kategorija od opšteg društvenog interesa i značaja, te ga zato obično definišu (u grubim crtama), na implicitan ili eksplicitan način, zakon koji uređuje centralnu banku. Bez obzira kako se centralna banka

1 Na primer: Evropska ekonomska zajednica, Monetarna unija Švajcarske i Lihtenštajna, Zemlje Centralne Afrike

2

zvala ona ima neke karakteristike koje je kao kategoriju izdvajaju u nauci Bankarstva i bankarskog prava.

Tako centralnu banku karakteriše:

1) pravo izdavanja novčanica koje u odnosnoj zemlji važe kao zakonsko sredstvo plaćanja. Ovo pravo se najčešće tretira kao posebna privilegija koja se daje centralnoj banci, uz zakonsko propisivanje uslova za vršenje emisionog posla;

2) javno-pravni karakter;3) koncentracije monetarne rezerve2;4) striktno određen delokrug rada. Aktivnost centralne banke je uvek propisana

zakonom sa taksativno nabrojanim ovlašćenjima i odgovornostima, uz navođenje i poslova koji su najstrožije zabranjeni;

5) centralisanje virmanskog platnog prometa i uloga državnog blagajnika;6) centralni položaj u piramidi bankarskog sistema i dužnost njegovog stožera

Centralna banka mora uticati na dinamizaciju, usmeravanje i stabilizaciju ukupne privredne aktivnosti u zemlji, a takođe mora održavati odnose sa međunarodnim finansijskim organizacijama, i to posebno sa Međunarodnim monetarnim fondom (IMF) i Grupom Svetske Banke (World Bank Group). Ona, po pravilu, nema direktne odnose sa nebankarskim sektorom, izuzev države, za koju vrši određene finansijske poslove, ali zato politika i aktivnosti centralne banke utiču na sve sektore, prvenstveno privrednog života u zemlji. Od trenutka kada su počele globalne krize i recesije uloga centralne banke je postala značajnija. Uloga centralne banke odnosi se na regulisanje nivoa novčane mase i kredita u makrosistemu, kao i determinisanje stopa rasta ovih agregata u skladu sa optimalnom stopom rasta društvenog proizvoda, adekvatnom stopom zaposlenih, relativnom stabilnošću cena i platnog bilansa. Pri tome je akcenat dat na kvantitativne dimenzije napajanja makrosistema svežim novčanim i kreditnim agregatima, kao i na stvaranje odgovarajućih cenovnih uslova finansiranja tekuće društvene reprodukcije. Naravno, bankarskom sistemu pripada alokativna i racionalna uloga kod distribucije kredita. Centralna bankarska ustanova može samo indirektno da usmerava novčane i kreditne tokove, ali ona ne raspolaže mehanizmima distribucije i alokacije novčanih i kreditnih agregata nebankarskom sektoru. Centralna banka ostvaruje svoju ulogu kroz obezbeđivanje likvidnosti celokupnog bankarskog sistema na (potencijalne kontrole) čijem se vrhu nalaze. Da bi to činila, ona uglavnom i vrši funkciju supervizije banaka i drugih finansijskih organizacija, kako bi eventualno sprečila aktivnosti banaka koje mogu dovesti do destabilizacije celokupnog bankarskog sistema. Takođe, centralna banka ima veoma značajnu dužnost na planu stabilizacije platnog bilans i deviznog kursa u zemlji.

Konačno, centralnu banku, bez obzira kakav ona konkretan naziv nosila, treba shvatiti kao veoma važnu finansijsku instituciju moderne privrede, koja je državna ustanova sa društvenom funkcijom kontrole operacija delova nacionalnog finansijskog sistema i kontrole rasta naovčane mase u sistemu.

2 Pod pojmom „monetarne rezerve“ se podrazumevaju metalne i ino valute, devizne i druge rezerve koje služe održavanju kvaliteta nacionalne novčane jedinice.

3

2.Istorijski prikaz razvoja instituta centralne banke

Razvoj centralnog bankarstva počeo je u zemljama zapadne Evrope i pre industrijske revolucije, što dovodi do zaključka da je opšti nivo razvoja bankarstva bio jedan od važnih uslova za ekonomski uspon ovih zemalja. Smatra se da se sa datumima osnivanja prvih centralnih banaka obeležava početak razvoja modernog bankarstva u svetu, prvenstveno u razvijenim industrijskim zemljama.

Prva je osnovana centralna banka u Švedskoj pod nazivom Riksbank, 1656. godine, zatim najpoznatija centralna banka na svetu-Bank of England, 1694. godine, koja proslavila 300 godina postojanja. Nakon toga dolazi, posle više od sto godina, do formiranja centralnih banaka u drugim zemljama. U Francuskoj je osnovana centralna banka pod nazivom Banque de France, 1800. godine. De Nederlandsche bank (Holandska centralna banka) je osnovana 1824., Norveška Norges bank 1816., Austrijska nacionalna banka 1817. godine . U Danskoj je centralna banka osnovana 1818. godine, u Belgiji 1850. godine, Španiji 1856., Carskoj Rusiji 1875. godine. U poslednjoj četvrtini devetnaeston veka su organizovane centralne banke u Portugaliji, Rumuniji, Bugarskoj, Srbiji, Egiptu, Alžiru, Turskoj, Japanu i na Javi.

Iako su centralne banke osnovane uglavnom u XIX veku, treba reći da centralno bankarstvo dobija značaj tek tridesetih godina ovog veka. Obično se kaže da je centralno bankarstvo postojalo i pre XX veka, ali da nije bilo priznato kao posebna oblast teorije i prakse. Ipak se smatra da se pre XX veka može govoriti samo o teoriji i praksi emisionih banaka. Tako, sve banke koje autori nabrajaju kao centralne banke mi shvatamo kao novčane emisione banke. Pomenuta švedska Riksbank vodi poreklo od štokholmske banke koja je 1656. godine osnovana radi emisije novčanica, a 1668. godine doživela transformaciju. Sledeća emisiona banka bila je Bank of England osnovana 1694. godine, pa Bank of Scotland, koja 1695. godine doživljava transformaciju u Kraljevinu škotsku banku. U Francuskoj se osniva Banque Royale de Law 1720. godine. U Pruskoj prva emisiona banka, osnovana 1765.godine dobija naziv Bank von Preussen. U Italiji emisionu funkciju vrši Banca di Toscana u novu ustanovu za emisiju novca “Banca National di Sardinia“. U Sjedinjenim Američkim Državama prva emisiona ustanova je bila Bank of North America osnovana 1781. godine, kojoj se pridružuje 1787. Bank of Unitet States. U to vreme ove banke su imale samo emisionu funkciju, i po pravilu tu dužnost su vršile kao posebno javno ovlašćenje.

U toku stvaranja emisionih banaka, a naročito početkom i sredinom XIX veka, teorija je raspravljala da li na novčanicu treba primeniti načelo slobode ili pak zakonskog uređivanja. Princip slobode emisije novčanica nikad nije podrazumevao potpunu slobodu. Čak i u Engleskoj i Škotskoj, gde je postojala izvesna sloboda osnivanja emisionih banaka, nametan je poneki uslov ili kakvo ograničenje od strane Vlade, bilo u pogledu osnivanja, bilo u pogledu same emisije novčanica. U teoriji XIX veka postojale su dve teze:1) teza o slobodi koja bi se dopustila u pogledu broja emisionih banaka u jednoj zemlji (uz izvesna ograničenja) i 2) teza o ograničenjima koja bi se predvidela putem zakona i koja bi se ticala ne samo osnivanja organizacije emisionih banaka već i emisije novčanica. Kako u praksi tako i u teoriji pobedila je teza o potrebi ovlašćenja kod emisije novčanica. U to vreme emisione banke su po pravilu bile privatne ustanove organizovane kao akcionarska društva, koje su vršile emisionu funkciju kao javno-pravno ovlašćenje, pod kontrolom države. Emisiona banka je vršila i funkciju u korist države i njenih

4

finansija. Emisiona banka kreditira državu u vreme kada njeni prihodi slabije pritiču i neuspevaju da podmire državne rashode, a vršila je često i dužnost državnog blagajnika.

Bank of England, kao najpoznatija centralna banka je interesantna za istorijsku prezentaciju. Osnovana je 1694. godine sa privilegijom izdavanja banknota za London i njihovu okolinu. U to vreme Bank of England je bila deoničarsko društvo, i nije bila jedina emisiona banka u Engleskoj, odnosno postojao je tzv. pluralitet emisionih banaka: sve do 1797. godine, odnosno do Napoleonovih ratova, Banka je stalno razmenjivala svoje banknote za zlato. Poremećaji nastali u vreme i zbog pomenutih ratova prouzrokovali su slabljenje pokrića i mogućnost zamene. To je dovelo dalje do pada vrednosti novčanica i obustavljanje zamene za zlato do 1821. godine po pređašnjem paritetu. Dalje krize 1825. i 1836. godine su dovele do nemogućnosti zamene banknota za zlato. Kao posledica toga formirale su se dve škole u monetarnoj ekonomiji: 1)valutne novčanice(„Currency“) i 2) bankarske(„Banking“). Pod uticajem prve teorije,prema kojoj količina papirnog novca mora biti potpuno pokrivena zlatom i mora postojati konvertabilnost, 1844. godine je proglašen Pilov „Banking act“, kojim je Bank of England postala jedina emisiona banka u Velikoj Britaniji. Po tom aktu ona je bila dužna da drži 100% pokrića za novčanice koje je izdala, izuzev za 14 miliona funti sterlinga za državni dug koji je postojao kod nje. Iznos nastao ratnim zaduživanjem nije se mogao ni vratiti, a ni zlatom pokriti. Ovim zakonom je utvrđena nova organizaciona struktura. Bank of England je postala dvodelno uređena te je postojalo: 1)emisiono odeljenje i 2) bankarsko odeljenje. Emisiono odeljenje izdavalo je novčanice i to nepokriveni deo uz državne obveznice, a pokriveni za zlato preko bankarskog odeljenja, koje putem bankarskih operacija prenosi novčanice u promet. Nepovoljne posledice ovakvog sistema su se naročite primećivale za vreme kriza i ratova, kod drastičnog odliva deviza u inostranstvo. U tom peridu novčani opticaj se smanjivao, te je bankarsko odeljenje imalo manje sredstava za kreditiranje baš u vreme povećanih zahteva. Krize su se tako zaoštravale. Preduzimane su mere da se potrebna sredstva privuku kroz sniženje eskontne stope, što je samo bankama povećalo zaradu, ali se krize nisu rešile. To je dalje uticalo da se proširi delatnost sa čekovima i međusobnim obračunavanjem, što je za posledicu imalo povećanje bezgotovinskog sistema plaćanja. Takav je sistem pogodovao održavanju vrednosti engleskog novca, a time i prihoda od investicija u inostranstvu, koji su bivali čak i pet puta veći nego pak prihodi od spoljne trgovine. Specifičnost engleskog emisionog sistema očitavala se u naročitoj osetljivosti u odnosu prema metalnom pokriću. Ta se osetljivost posebno ogledala u čestoj promeni eskontnih stopa.

Ratovi su bitno uticali na promenu engleskog emisionog sistema. U prvom svetskom ratu izdavan je državni papirni novac, tako da ga je krajem 1920. godine bilo za 367 miliona funti s 28 % pokrića u zlatu i 19,5 % u banknotama, dok je 100 % pokrivenih zlatom banknota bilo samo 132 miliona funti. S obzirom na povezanost, negativan trend jedne vrste je direktno pogađao i drugu vrstu funti. Posle rata deflacionom politikom je smanjivan novčani opticaj dok 1925. godine „Gold Standard Act“ nije uspostavio stari paritet, kada je i državni papirni novac unesen u nepokriveni kontigent novčanica. Godine 1928. iznos nepokrivenog kontigenta je povećan sa 19.750.000 funti na 260 miliona, zakonom pod nazivom „Currency and Bank Notes Act“. Do nacionalizacije 14.februara 1946. godine bio je donesen još jedan zakon o bankarskom i novčanom sistemu(„Currency and Banking Act iz 1939. godine).

5

Banque de France odmah od svog osnivanja 1800. godine imala je svoj poseban pricip emisije novca, poznat kao maksimiziranje novčanog opticaja. Ova banka je prva ustanovljena kao akcionarsko društvo sa znatnim udelom državnog kapitala i jasno definisanim prerogativnim državne suprematije nad ostalim deoničarima. Godine 1870. određen je bio limit od 1.800.000.000 francuskih franaka, 1883.-3.5 milijarde, a 1897.godine-5 milijardi, 1906.godine-5,8 milijardi, a 1911. celih 6,8 milijardi. Svetski ratovi su doveli do inflacije i podrivanja ovakvog sistema. Bez obzira što emisija nije bila direktno vezana za zlatno pokriće, poverenje u francusku valutu bilo je veliko, jer se njegovo pokriće nikad nije spuštalo ispod 80 %. Štaviše, u par navrata Banque de France je odobrila revolving kredit Bank of England radi očuvanja stabilnosti valute. Sa Prvim svetskim ratom Banque de France počinje da deluje kao institucija za finansiranje državnih potreba, Zato se količina novca u opticaju povećava na 30 milijardi franaka 1918.godine, odnosno 60 milijardi 1926. godine. Najzad se 1928. godine usvaja delimični sistem pokrića u vidu procentualnog izražavanja. U to vreme bilo bilo je prisutno i 70 milijardi franaka posebnih državnih bonova, pored postojećih 40 milijardi franaka novčanica. Morganov sanacioni zajam spasao je francuski finasijski sistem od kolapsa. Posle 1928. godine pristupilo se drastičnoj reformi, koja je imala za posledicu izmenu sistema emisije novca. Bilo je odrešeno 35% pokrića za novčanice. Po završetku drugog svetskog rata je i Banque de France nacionalizovana.

Ideja o jedinstvenoj centralnoj banci u Nemačkoj se javila sa ujedinjenjem 1870. godine, a pobeda nad Francuskom 1871. godine donela je kontribuciju od 5 milijardi francuskih franaka u zlatu što je bilo dovoljno da se pristupi emisiji novca sa zlatnom podlogom. Godine 1875. formira se Rajhsbanka čiju upravu imenuje država, ali je tada bilo 32 emisione banke na teritoriji Rajha. Po zakonu Rajhsbanka je bila dužna da izdaje novčanice uz 1/3 pokrića u zlatu, uključivši u njega i državne blagajničke zapise, dok je ostali deo imao u podlozi prvoklasne trgovačke menice.Tako u Nemačkoj nije direktno određivan kontigent novčanica bez pokrića, već indirektno, kroz određivanje zlatnog pokrića i poreza na prekoredno izdane novčanice od strane emisione banke. Po zakonu od 1875. godine na novčanice izdate preko sume od 472,8 milona maraka imao se platiti porez po stopi od 5 %, a 1909. godine limitirana suma je bila 550 miliona, a kasnije 750 miliona maraka. Porez je bio ukinut 1914. godine, ali je ponovo vraćen 1924. godine sa stopom od 5 % do 8 %, zavisno od visine pokrića novčanica . Banknote bez metalnog pokrića morale su se osigurati prvoklasnim trgovačkim menicama, sa rokom od tri meseca. U toku priprema za Prvi svetski rat, Rajhsbanka je prikupila kroz svoje operacije dosta zlata. Pred Drugi svetski rat Rajhsbanka je favorizovala sistem plaćanja bez pokrića. Uz favorizovanje svih oblika štednje i određenih neekonomskih mera na planu forsiranja odgovornosti za stanje u zemlji, dobar deo potrošnjeje eliminisan, te Nemačka nije imala takav inflatorni udar kako se to moglo očekivati. Posle Drugog svetskog rata formirana je „Bank deutscher Lander“, sistem banak sličan američkim federalnim rezervama. Godine 1957. se formira „Deutsche Bundesbank“, kao jedinstvena centralna monetarna ustanova3.

Sjedinjene Američke Države su nastojale još krajem XVIII i početkom XIX veka napraviti centralnu emisionu ustanovu, ali je to ometeno otporom farmera protiv centralne vlasti i monopolizacije bankarskog posla, premda je to po ustavu SAD bilo moguće. Onda su lokalne banke dobile pravo izdavanaj novčanica, a posledica toga je bio

3 Šević Željko, „Centralna banka: položaj, organizacija, Čigoja štampa Beograd 1996., str. 10

6

haos u novčanom opticaju usled raznovrsnih novčanica, neiskupljivanje tih novčanica... Preteranom emisijom novca za vreme građanskog rata od 1861. do 1865. godine oborena je vrednost novca, pa se ponovo postavilo pitanje sređivanja novčanog opticaja, a to se učinilo tako što su državi obezbeđeni veoma povoljni zajmovi. Prema zakonu od 1863. godine privatne tzv. „nacionalne banke“ mogle su izdavati novčanice, ako su imale propisani minimalni kapital,a za izdavanje novčanica deponovale bi izvestan iznos državnih obveznica kod Ministarstva finansija. Ako je iznos emitovanih banknota bio preko 80 % akcionarskog kapitala, onda se za izdaveane iznose preko limita moralo platiti 0,25 % poreza. Druge banke su mogle uzdavati novčanice pod uslovom da plate porez od 10 %. Rezerve „nacionalnih banaka“ morale su biti u visioni od 25 % ukupnih depozita i u početku su čuvane u sopstvenoj blagajni , a kasnije kod banaka u većim gradovima, koje su pak 50 % svojih depozita morale čuvati u bankama najveća tri grada. Vidimo da uznos emitovanih novčanica nije zavisio od potreba robnog prometa, već od iznosa državnih obveznica. U vreme privrednog poleta državnim papirima su rasli kursevi, pa se bankama nije isplatilo da ih kupuju, usled čega se količina novca nije povećavala baš onda kada je bila najpotrebnija. Takvo, neadekvatno reagovanje banaka se naročito dobro videlo u perioda krize, posebno 1907. godine. U vreme krize 1907. godine postojalo je preko 15.000 nacionalnih banaka , dok je 1913. godine, u vreme stvaranja sistema federalnih rezervi, bilo negde oko 7,5 hiljada. Radi koncentracije bankarskih rezervi i sređivanja emisije novca osnovano je 12 federalnih rezervnih banaka u 12 distrikta koji su pokrivali celokupnu teritoriju SAD. Sve „nacionalne banke“ su bile dužne da se učlane u taj federalni rezervni sistem, koji se naziva rezervni baš zbog toga što objedinjuje pomenute rezerve(„nacinalnih banaka“). Federalne rezervne banke, kao „banke banaka“ posluju samo sa bankama članicama dajući im kredite. Regulisanje novčanog opticaja vrši Board of Governors of Federal Reseve System, svojim merama eskontne politike, politikom obaveznih rezervi i otvorenog tržišta.

Možda ni u jednoj zemlji nije bilo teže formirati centralnu bankarsku instituciju, nego u SAD i skoro čitavo jedno stoleće mlada republika je postojala bez nje. Kada je njen embrion, Bank of United States, počela raditi 1817. godine, proglašena je monstrumom i reformisana je posle sedamnaest godina. Endrju Džekson izgradio je demokratsku partiju na pitanju da li je centralna banka kompatibilna sa američkim idejama. Narod-stvarni ljudi, kako ih je Džekson nazivao-složio se sa njima. Centralna banka je značila da će „većinu kontrolisati nekolicina i to prvo prisvajanjem kontrole nad radom i zaradama većine ljudi“. Godine 1832. predsednik Džekson je stavio veto na zakonski predlog da Bank of United States nastavi rad. Sledeće godine državna blagajna povukla je svoj novac iz te banke i deponovala ga u jedan broj odabranih banaka u saveznim državama, a nacija se vratila slobodnom bankarstvu i nesputanom ekonomskom razvoju. No ipak, kasnije se uspelo u tome da se formira najjača centralna banka na svetu.

Smatrala sam da je korisno da prikažem razvoj četiri najuticajnije centralne banke, premda istorija svake od centralnih banaka daje dosta ideja kako se u jednom društvu u određenom trenutku raspoređuju političke snage oko ovog bitnog pitanja. Objektivno se može reći da je monetarna istorija zemlje u stvari istorija centralne banka.

7

3.Poslovi centralne banke u funkciji stabilnosti na finansijskim tržistima

3.1. Determinante- politika centralne banke na finansijskom tržišu

Osnovna funkcija centralne banke je da osigura stabilnu unutrašnju i spoljnu likvidnost, a s tim u vezi i „zdrav“ nacionalni novac i njegov (relativno) stabilan kurs. Za ostvarivanje ovog osnovnog cilja centralna banka se služi nizom instrumenata sadržanih u kreditno-monetarnoj politici na području njene info-funkcije. Suštinski posmatrano ovim politikama se obezbeđuje u kvantitativnom i kvalitativnom smislu obim optimalne novčane mase, obim kreditne intervencije kod državnih entiteta i obim odobravanja kredita od strane poslovne banke svojim komitentima. Dalje, obim kredita bankarskog sektora komitentima u realnom sektoru privreda je tako posredno vezan i zavistan od mera centralne banke. U tržišnim privredama ograničenje kredita se ostvaruje putem funkcionisanja tržišta novca.

Međubankarsko tržište žiralnog novca i kratkoročnih hartija od vrednosti koje se u poslovnom žargonu i naziva tržištem novca, predstavlja najznačajniji deo novčanog tržišta u okviru jedne nacionalne ekonomije. Njime se omogućava i obezbeđuje kupovina i prodaja međubankarskog žiralnog novca i kratkoročnih hartija od vrednosti. Ciljevi tako definisanog tržišta su mnogobrojni od kojih kao najvažnije treba spomenuti: obezbeđenje i održavanje optimalne likvidnosti novčanog i kreditnog sistema zemlje, zadovoljenje tražnje za novčanim sredstvima subjekata tržišta i ostvarivanje dopunskih prihoda banaka i drugih učesnika na njemu. Osim toga ovim tržištem se obezbeđuju svi potrebni preduslovi de se, kroz cenu novca i kratkoračnih hartija od vrednosti koja se formira u procesu funkcionisanja tržišta novca iskaže uravnoteženje ponude i tražnje novčanih sredstava kao osnovni postulat stabilnog tržišta i tržišnog privređivanja.

Politiku centralne banke na tržištu novca treba shvatiti kao skup aktivnosti koje preduzima centralna banka sa ciljem svesnog izazivanja određenih posledica, koje se očituju kao tržišne oscilacije4. Promene mogu biti kako pozitivne, tako i negativne. Kao negativne pojave najčešće se pojavljiju: nelikvidnost, restrikcija, kontrakcija, nestabilnost, uznemirenost, napetost, dok su pozitivne pojave:likvidnost, ekspanzija, opuštanje, stabilnost, ležernost i slično. Kamatna stopa je najbolji pokazatelj kretanja i stanja na tržištu. Kada se posmatraju uticaji na kretanja na tržištu, neki su posledica ponašanja, preduzetih mera centralne banke, dok su drugi posledica opšte privredne politike.

Na ponudu i tražnju na tržištu novca, pa tako i na tržišne oscilacije utiče veliki broj različitih faktora od kojih bi kao najznačajniji mogli biti sledeći:

1) Povećanje, odnosno smanjenje eskontne stope centralne banke,2) Povećanje, odnosno smanjenje reeskontnog i relombardnog kontigenta

centralne banke,3) Prodaja, odnosno kupovina hartija od vrednosti od strane centralne banke,4) Povećanje odnosno smanjenje obavezne rezeve,

4 Pod tržišnim oscilacijama se podrazumevaju sva kretanja i promene na tržištu (novca, u ovom slučaju), bez obzira da li su te promene u pozitivnom ili negativnom kontekstu.

8

5) Porast ili smanjenje kredita centralne banke državi i paradržavnim institucijama odnosno nebankarskom sektoru,

6) Smanjenje ili povećanje obima privatnog izdanja hartija od vrednosti tržišta novca,

7) Deficit ili suficit trgovinskog i platnog bilansa,8) Veći ili manji obim sredstava budžeta i vanbudžetskog bilansa,9) Veći ili manji obim „novca na putu“,10) Veći ili manji obim gotovinskog platnog prometa, 11) Veći ili manji obim tezaurisanog novca i blagajničkog minimuma.

Svaki od ovih faktora neposredno utiče i od izuzetnog je značaja na ponudu i tražnju za novcem na tržištu novca.

1.Povećanje odnosno smanjenje eskontne stope centralne banke

Jedan od najvažnijih faktora koji deluju na ponudu i tražnju novca je svakako visina eskontne stope centralne banke . Pri tom su od posebnog značaja promene te stope bezobzira da li se one odnose na povećanje ili smanjenje.

Tako na primer povećana eskontna stopa centralne banke ima za posledicu poskupljenje novca centralne banke odnosno eskontnih kredita, čto automatski dovodi do uzdržanosti poslovnih banaka da svoje menične portfelje reeskontuju kod centralne banke.

Poskupljenje pribavljanja ove vrste novca ima dalje za posledicu da one poslovne banke, koje su u stanju da se pojave kao zajmodavci odnosno prodavci na tržištu novca, neće više biti spremne da višak svojih novčanih sredstava prodaju pod onim uslovima koji su važili pre povećanja eskontne stope, već će za svoj novac tražiti daleko veće kamatne stope nastojeći pri tome da nivo svojih kamatnih stopa približe nivou promena i novim eskontnim stopama.S druge strane kod kupaca na tržištu novca raste spremnost da prihvate i te nove povećane kamte, jer u protivnom moraju platiti veće kamate pri reeskontovanju svojih meničnih potrtfelja kod centralne banke.

Iz tih osnovnih razloga raste kamatna stopa na tržištu novca za dnevni iterminski novac i to isključivo iz razloga manje ponude od tražnje. Da li je ovaj porast kamatnih stpoakongruentan sa porastom eskontne stope ili je on nešto manji ili veći zavisi s jedne strane od konkretne situacije na tržištu, i s druge strane od toga, da li centralna banka ovu promenu eskontne stope propraćuje i drugim merama vezanim za poskupljenje svog novca5.

Dejstvo povećanja eskontne stope centralne banke ne ograničava se, odnosno ne deluje samo na porast kamatne stope za dnevni i terminski novac na tržištu novca, već adekvatno tome deluje i na kamatne stope za hartije od vrednosti tržišta novca koje su u poslednje vreme, stručno nazivaju diskontnim stopama. Ove kamatne stope sledeći logiku porasta eskontnih kamatnih stopa, beleže tendenciju povećanja i to iz istih onih razloga koji su doveli i do povećanja stopa za dnevni i terminski novac.

Osim povećanja kamate za reeskontne kredite i kamata na hartije od vrednosti tržišta novca, povećane eskontne stope centralne banke dovede i do povećanja kamata na lombardni kredit kao i na sve vrste drugih kredita centralne banke poslovnom bankarstvu.

5 Dr Života Ristić „Tržište novca“, Čigoja štampa-Beograd 2004.godine, str 127

9

Ovako lančani porast kamatnih stopa izazvan porastom eskontne stope centralne banke ima dalje za posledicu poskupljenje refinansiranja bankarskih institucija po osnovi povlačenja novca od centralne banke na jednoj strani i automatskog povećanja kamatne stope na kredite koje poslovne banke odobravaju svojim komitentima na drugoj strani.

Porast kamatnih stopa na kredite komitentima, odnosno visina i kongruencija tog porasta u odnosu na porast eskontne stope, zavisi pre svega, od konkurentne sposobnosti svake pojedinačne banke na tržištu novca i kredita u dotičnoj nacionalnoj ekonomiji.

Porast kamatnih stopa na kredite, odnosno porast aktivnih kamatnih stopa u bankarstvu i kod poslovnih banaka ima za posledicu i porast pasivnih kamatnih stopa, odnosno porast kamatnih stopa na sredstva koja su deponovana kod banke u bilo kom obliku. U slučaju da banka iz bilo kog razloga ne koriguje svoje pasivne kamatene stope naviše, ta i takva banka se izlaže opasnosti vezanoj za pojavu nelikvidnosti na jednoj strani, ili opasnosti vezanoj za restrikciju svog kreditnog volumena, odnosno ukupne svoje aktive na drugoj strani.Potpuno su obrnute posledice i dejstva pada eskontne stope centralne banke.

Sniženje eskontne stope centralne banke ima za posledicu pojeftinjenje eskontnih kredita kao i svih drugih oblika kredita centralne banke poslovnim bankama. Smanjenje eskontne stope centralne banke znači jeftinije refinansiranje, od ranijeg, za poslovno bankarstvo kao i za sve druge korisnike kredita što za sobom povlači i jeftiniji dnevni ili terminski novac na tržištu novca, odnosno pad kamata na dnevni i terminski novac.

Ovaj pad kamata na tržištu novca ima za posledicu i pad kamata na hartije od vrednosti tržišta novca, na pad kamate na lombardne kredite, a zatim i na generalno smanjenje kamata na kredite koje poslovne banke odobravaju svojim komitentima odnosno na smanjenje aktivne kamate. Pad aktivnih kamata logično se nastavlja i dovodi do smanjenja pasivnih kamatnih stopa. Dinamika i kongruentnost smanjenja pasivnih kamatnih stopa u odnosu na smanjenje aktivnih kamatnih stopa često je od velikog uticaja na rentabilitet bankarskog poslovanja s obzirom na činjenicu da je zbog prisustva velike konkurencije, banka prinuđena da pasivne kamatne stope smanji daleko kasnije od smanjenja svojih aktivnih kamatnih stopa.

Promene eskontne stope centralne banke dakle utiču na sveukupna kretanja svih kamatnih stopa u okvirima jedne nacionalne ekonomije, koja su pre svega, rezultat kamatnih reakcija na tržištu novca.

Iz svega do sada rečenog proizilazi nedvosmisleno zaključak da povećanje ili smanjenje eskontne stope centralne banke direktno dovodi do povećanja ili smanjenja kamatnih stopa na tržištu novca u okviru jedne nacionalne ekonomije. To povećanje ili smanjenje izazvano je povećanjem ili smanjenjem novca, odnosno tražnje za novcem na tržištu novca. To dalje praktično znači da povećana eskontna stopa centralne banke ima za posledicu povećanu tražnju, odnosno smanjenu ponudu na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvaranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao: teška, nelikvidna, restriktivna, kontraktivna, napeta, uznemirena, ili jednostavno se može reći da na tom tržištu vlada stanje skupog novca. i obrnuto, smanjena eskontna stopa centralne banke ima za posledicu smanjenu tražnju odnosno povećanu ponudu na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvaranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao:laka, likvidna, ekspanzivna, opuštena, ležerna ili jednostavno se može reći da na tom i takvom tržištu vlada stanje jeftinog novca.

10

2.Povećanje, odnosno smanjenje reeskontnog i relombardnog kontigenta centralne banke

Eskontni i lombardni kontigent centralne banke u zemljama sa razvijenom tržišnom privredom pa time i razvijenim tržišnim novcem predstavlja osnovi instrument centralne banke putem i preko koga ona vrči emisiju tzv. primarnog novca. Kako je to ranije istaknuto obim ovog kontigenta utvrđuje autonomno centralna banka vodeći pri tom računa o stabilnosti funkcionisanja tržišta novca na jednoj strani, i o optimalnoj novčanoj masi, na drugoj strani. Povećanjem obima reeskontnog i relombardnog kontigenta centralna banka neposredno utiče na regulisanje ponude i tražnje za novcem na novčanom tržištu.

Povećani reeskontni ili relombardni kontigent centralne banke jednoj poslovnoj banci znači de facto stvaranje veće mogućnosti toj banci da ona svoj portfelj menica reeskontuje kod centralne banke i na taj način poveća svoju likvidnost. Njena povećana likvidnost znači njen dalji manji pritisak na nacionalnom tržištu novca, što dovodi do smanjenja tražnje na to tržištu.

Poslovna banka će ovu mogućnost koristiti, naravno samo u onim slučajevima kada je reeskont menica u okviru reeskontnog kontigenta kod centralne banke rentabilniji posao za nju, nego posao kupovine sredstava na tržištu novca. Osim principa rentabiliteta, poslovna banka mora takođe za ovu operaciju imati prostora u svom reeskontnom kontigentu koji je dobila od centralne banke. Prema tome, porast korišćenja reeskontnog kontigenta i porast obima korišćenja relombardnih kredita kod centralne banke ima za posledicu povećanje likviditeta tržišta novca i obrnuto.

Iz svega do sada rečenog proizilazi nedvosmislem zaključak da povećano ili smanjeno korišćenje reeskontnog i relombardnog kreduta centralne banke u okviru odobrenog reeskontnog i relombardnog kontigenta, je pre svega, rezultat i posledica u okviru jedne nacionalne ekonomije. To dalje praktično znači da povećani reeskontni i relombardni krediti centralne banke poslovnim bankama i njihovo korišćenje od strane poslovne banke ima za posledicu povećanu ponudu, odnosno smanjenu tražnju na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvaranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati:teška, nelikvidna, restriktivna, kontraktivna, napeta, uznemirena, ili jednostavno se može reći da na tom i takvom tržištu vlada stanje jeftinog novca. I obrnuto, smanjenjem reeskontnog i relombardnog kontigenta pa s tim u vezi i nekorišćenje ili manje korišćenje ovih kontigenataima za posledicu povećanu tražnju odnosno smanjenu ponudu na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao: teška, nelikvidna, restriktibna, kontraktivna, napeta, uznemirena ili jednostavno se može reći da na tom i takvom tržištu vlada stanje skupog novca. Prema tome, povećanje ili smanjenje eskontnih ili lombardnih kredita centralne banke poslovnim bankama obrnutog je uticaja i dejstva na ponudu i tražnju na tržištu novca od uticaja i dejstva koje ima povećanje ili smanjenje eskontne stope centralne banke

11

3.Povećanje odnosno smanjenje obavezne rezerve

Obavezna rezerva se smatra jednim od najuspešnijih instrumenata kojim cetralna banka obezbeđuje, usmerava i reguliše likvidnost poslovnih banaka pa time i stanje ponude i tražnje na tržištu novca. Obavezna rezerva je u stvari iznos novca koji poslovne banke moraju držati beskamatno kod centralne banke. Iznos obavezne rezerve se obračunava primenom tzv. stopa minimalne obavezne rezerve koje propisuje i autonomno donosi cetralna banka. Ove stope su u višestrukom pogledu diferencirane i to po vrsti depozita (obaveze po viđenju, oročeni štedni ulozi), po veličini poslovne banke, po sedištu banke i po poreklu sredstava (domaći i strani depozit).

Na osnovu ovako utvrđenih stopa minimalne rezerve kao i osnovice na koje se te stope primenjuju, poslovne banke vrše obračun obavezne minimalne rezerve svakog meseca.

Izdvajanje odnosno uplatu i izmirenje obaveza po osnovu minimalne rezerve banke izvršavaju svakog meseca, pri čemu se ta obaveza u zemljama u kojima je tržište novca razvijeno, izvršava na potpuno slobodan način u vreme kada to poslovnoj banci obvezniku najviše i odgovara. Obavezu po osnovu minimalne rezerve znači poslovne banke ne moraju ispunjavati svaki dan u visini tridesetog dela mesečnog iznosa već u onim danima i onim iznosima kada je to sa aspekta konkretne poslovne banke za nju i najrentabilnije. Za centralnu banku je u tom slučaju od značaja samo činjenica da je poslovna banka na ime minimalne rezerve u toku meseca imala na svom računu iznos koji je najmanje identičan iznosu obračunate obavezne rezerve. Takav način obračuna i izdvajanju obavezne rezerve je od velikokog značaja za slobodnije i komotnije ponašnje poslovnih banaka u vezi optimalnog korišćenja viška novčanih sredstava. Iz tih razloga se npr. može dogoditi da jedan broj većih banaka iz taktičkih i drugih razloga na svojim kontima imaju relativno male iznose kako bi se na drugoj strani na tržištu novca pojavljivale kao veliki ponuđač dnevnog ili terminskog novca. Kamatna stopa za dnevni novac s tim u vezi opada i to u pojedinim slučajevima vrlo jako, brzo i intenzivno. I obrnuto, krajem meseca kada dođe do povećanja obaveze poslovnih banaka da većim iznosima na svojim računima udovolje obavezi izdvajanja minimalne rezerve dolazi do njihovog intenzivnijeg nastupa na tržištu dnevnog novca, ovog puta u ulozi kupca. To i takvo stanje ima za posledicu povećanu tražnju koja vrlo brzo i jako dovodi do porasta kamatnih stopa na tržištu novca.

Povećana stopa minimalne rezerve znači praktično obavezu poslovnih banaka da veće iznose neukamaćenih sredstava drže kod centralne banke. Ovu povećanu svoju obavezu poslovne banke mogu izvršiti, osim reeskontovanjem svojih meničnih portfelja i korišćenjem lombardnih kredita, još i većim kupovinama novca na tržištu novca odnosno manjim prodajama svojih novčanih viškova koji umesto na tržište moraju biti usmereni na pokriće obaveze izdvajanja za obaveznu rezervu . Na taj način raste tražnja na tržištu novca, a opada ponuda. Povećanje stopa minimalnih rezervi deluje na tržište restriktivno. I obrnuto, kada centralna banka smanjuje stope minimalnih rezervi tada iznosi obavezne rezerve koji se moraju beskamatno držati kod centralne banke su manji, pa samim tim i poslovnom bankarstvu ostaje veća količina novca koju može plasirati na tržištu novca.Takva situacija daje ekspazivni karakter tržištu novca odnosno u takvim situacijama tražnja opada, a ponuda raste.

12

Iz svega do sada rečenog proizilazi nedvosmislen zaključak da povećanje ili smanjenje stope obavezne rezerve centralne banke direktno dovodi do smanjenja odnosno povećanja novca od strane poslovnih banaka i drugih učesnika na tržištu novca. To dalje praktično znači da povećana stopa obavezne rezerve centralne banke ima povećanu tražnju odnosno smanjenu ponudu na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvarnja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao: teška, nelikvidna, restriktivna, napeta ili jednostavno se može reći da na tom tržištu vlada stanje skupog novca. I obrnuto, smanjenje stope obavezne rezerve ima za posledicu smanjenje tražnje odnosno povećanje ponude na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvaranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao: teška, nelikvidna, restriktivna, napeta ili jednostavno se može reći da da na tom i takvom tržištu vlada stanje skupog novca. I obrnuto, smanjenje stope obavezne rezerve ima za posledicu smanjenje tražnje odnosno povećanje ponude na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvaranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao likvidna, ekspanzivna, opuštena ili jednostavno se može reći da na tom i takvom tržištu vlada stanje jeftinog novca.

4. Porast ili smanjenje kredita centralne banke nebankarskom sektoru-državi i paradržavnim institucijama

Osim sistema pokrića nedostataka sredstava za izvršavanje svojih obaveza putem hartija od vrednosti, država, a naročito paradržavne institucije: pošta, železnica, materijalne državne rezerve i sl., koriste se i sistemom zaduživanja kod centralne banke.

Odobravanje kredita nebankarskom sektoru od strane centralne banke je potpuno normalna i tržišna pojava ali samo u onim slučajevima kada se to kreditiranje vrši iz tzv. realnih izvora. To znači da je centralna banka obavezna da za iznos odobrenog kredita državi poništi adekvatan iznos optimalne novčane mase jednim od svojih brojnih instrumenata koji joj za tu svrhu stoje na raspolaganju. Na taj način odobreni krediti državi imaju namenski karakter i služe za finansiranje kratkoročnih budžetskih deficita nastalih poremećajem priliva budžestkih sredstava odnosno neizvršavanjem poreskih obaveza iz razloga nastalih privrednih poteškoća. Korišćenjem ovih kredita i izvršavanjem svojih dospelih obaveza država praktično doprinosi stabilizaciji privrednih tokova i prekida negativne tendencije u konjukturnim oscilacijama.

Ovaj oblik kreditiranja treba razlikovati od kreditiranja države radi finansiranja privrednog razvoja odnosno od oblika tzv. „deficitarnog finansiranja“ putem koga država ili nebankarski sektor pribavlja dodatni novac od centralne banke iz osnova primarnog novca. Na taj način centralna banka odobrava kredit državi i ako je uverena da će on biti o roku i na vreme vraćen i bez garancije da će ovim i na ovakav način emitovanim novcem doći do adekvatnog povećanja volumena realnog društvenog proizvoda.

Politika deficitarnog finansiranja privrednog razvoja“deficit spending policy“ može u izuzetnim sizuacijama imati nekog svog opravdanja (intenzivnije korišćenje prirodnih resursa, instaliranih kapaciteta, prevazilaženje recesije, i sl.) ali u pricipu ova politika uvek završava sa veoma velikim i teškim negativnim posledicama na stabilnost privrede i privređivanja izazvanih galopirajućom inflacijom.

Odobravanje kredita nebakarskom sektoru, posmatrano sa aspekta dejstva na tržišne oscilacije, ima neutralan karakter, s obzirom na činjenicu da se novcem-

13

sredstvima budžeta države ne trguje na tržištu novca sa jedne strane i s obzirom na način i tehnologiju odobravanja kredita ovom sektoru (kredit se odobrava računu budžeta) od strane centralne banke na drugoj strani.

Dejstvo ovog i ovakvog kredita na tržište novca osetiće se tek u momentu njegovog korišćenja, odnosno onda kada korisnici budu davali naloge za plaćanje uz kredita. Izvršavajući ove naloge centralna banka tereti račun budžeta a odobrava račune onih poslovnih banaka kod kojih primaoci novca iz doznake drže sredstva svojih računa.

Na taj način poslovna banka dolazi do nove količine novca sa kojom se može pojaviti na strani nove ponude na tržištu novca ili ga može upotrebiti za sopstvenu likvidnost i na taj način smanjiti tražnju na tržištu novca.

Kad nastupi period otplate kredita i nebankarski sektor vrati centralnoj banci uzete kredite u principu iz sredstava budžestskih priliva, tada i u tom slučaju se za iznos otplata prvo terete računi poslovnih banaka a odobrava račun budžeta i drugo tereti račun budžeta a odobrava račun centralne banke.

Iz svega do sada rečenog proizilazi nedvosmislen zaključak sa iskorišćeni veći ili manji obim kredita centralne nebankarskom sektoru dovodi do povećanja odnosno smanjenja ponude na tržištu novca.To dalje praktično znači da veći obim kredita centralne banke državi i nebankarskom sektoru ima za posledicu smanjenje ponude novca na tržištu novca u fazi odobravanja kredita, porast ponude novca u fazi korišćenja kredita i smanjenje ponude novca u fazi otplate kredita kao i povećanje ponude novca u fazi gašenja kredita. Iz tih razloga se može reći da se situacija na tržištu novca u fazi odobravanja i otplate kredita može nazvati kao: teška, nelikvidna, restriktivna, napeta, uznemirena ili jednostavno „stanje skupog novca“. I obrnuto, stanje tržišta novca u fazi korišćenja i gašenja kredita može se nazvati kaoČ laok, likvidno, ekspanzivno, opušteno, ležerno ili jednostavno stanje jeftinog novca.

5. Smanjenje ili povećanje obima privatnog izdanja hartija od vrednosti tržišta novca

Sve hartije od vrednosti mogu se svrstati na dve osnovne grupe i to:

hartije od vrednosti tržišta novca javno pravnog izdanja (blagajnički zapisi, državna obveznica i sl.) i

hartije od vrednosti privatnog izdanja (menični bankarski akcept, depozitni certifikt i sl.)

Pri tom je posebno naglašeno pravo centralne banke da autonomno utvrđuje da li se jedna hatrija od vrednosti privatnog izdanja smatra hartijom od vrednosti tržišta novca.

Prema tome da li će jedan bankarski akcept kao komercijalna hartija od vrednosti privatnog izdanja biti predmet trgovine između centralne banke i ostalih učesnika na tržištu novca i u kom obliku, zavisi jedino i isključivo od centralne banke. Zahvaljujući toj činjenici, centralna banka je u mogućnosti da vrlo uspešno regiliše kvantitet i kvalitet hartija od vrednosti-privatnog izdanja koje se kupuju i prodaju na tržištu novca. Kvalitet se reguliše utvrđivanjem određenih uslova koji se moraju predhodno ispuniti, npr. povećanjem ili smanjenjem rediskontne kamate,a kvantitet se definiše veličinom iznosa hartije od vrednosti privatnog izdanja sa kojim se može trgovati na tržištu novca.

14

Smanjenjem rediskontne kamatne stope ili povećanje obima hartija od vrednosti privatnog izdanja sa kojima s trguje na tržištu novca, centralna banka povećava zainteresovanost poslovnih banaka da te i takve hartije od vrednosti kupuju od centralne banke. Ovom kupovinom poslovne banke smanjuju viškove novčanih sredstava na svojim računima, zbog čega nisu više u situaciji da se na tržištu novca pojavljuju kao prodavci novca već vrlo često se moraju javiti kao kupci. Zbog svega toga na tržištu je prisutna tendencija porasta tražnje, a pad ponude. Istovremeno će, ako centralna banka odluči da poveća obim novca iz kog će kupovati npr. bankarske akcepte kao hartiju od vrednosti tržišta novca, to dovesti do toga da će tražnja na tržištu novca pasti jer će banke svoj portfelj bankarskih akcepata ustupiti centralnoj banci, naravno ukoliko je to za njih i rentabilan bankarski posao.

Iz svega do sada rečenog proizilazi zaključak sa povećanje ili smanjenje obima kupovine privatnog izdanja hartija od vrednosti tržišta novca od strane centralne banke direktno dovodi do povećanjaili smanjenja ponude na tržištu novca. To dalje praktično znači da smanjeni obim kupvine ovih hartija od strane centralne banke ima za posledicu povećanje tražnje odnosno smanjenje ponude na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao:teška, nelikvidna, napeta ili jednostavno se može reći da na tom tržištu vlada stanje skupog novca. I obrnuto, povećnje obima kupovine ovih hartija od vrednosti od strane centralne banke ima za posledicu smanjenje tražnje odnosno povećanje ponude na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvaranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao: likvidna, ekspanzivna, opuštena ili jednostavno se može reći da na tom i takvom tržištu vlada stanje jeftinog novca.

Obrnuto od dejstva kojeg ima na tržišne oscilacije povećanje ili smanjenje obima kupovine privatnog izdanja hartija od vrednosti tržišta novca od strane centralne banke, povećanje ili smanjenje rediskontne stope centralne banke na ove hartije od vrednosti dovode do smanjenja odnosno povećanja ponude na tržištu novca-dakle potpuno obrnuto od dejstva obima kupovine-o čemu je ranije već bilo govora.

6. Deficit ili suficit trgovinskog i platnog bilansa

Suficit ili aktivni trgovinski bilans jedne zemlje ima za rezultat povećanje deviznih rezervi u platnom bilansu centralne banke.

Povećanje deviznih rezervi, sa aspekta tržišta novca, ima za posledicu višak nacionalnog novca na računima poslovnih banaka. Taj višak do koga su banke došle prodajući devizni priliv centralnoj banci za nacionalnu valutu povećava ponudu novca na tržištu.

Deficit odnosno pasivan trgovinski bilans ima međutim za posledicu smanjenje deviznih rezervi u platnom bilansu. Kao rezultat znatno većeh izvoza roba i usluga deficita trgovinskog bilansa označava stanje u okviru jedne nacionalne ekonomije u kome je centralna banka, prinuđena da prodajom stranih sredstava plaćanja poslovnim bankama za nacionalni novac održava likvidnost zemlje prema inostranstvu. Prodajom deviza, centralna banka povlači i nacionalni novac sa računa poslovnih banaka i tako praktično smanje ponudu na nacionalnom tržištu novca. Iz svega do sada rečenog proizilazi zaključak da suficit ili deficit trgovinskog odnosno platnog bilansa direktno dovodi do povećanja ili smanjenja ponude na tržištu

15

novca. To dalje praktično znači da suficit odnosno porast deviznih rezervi ima za posledicu smanjenu tražnju odnosno povećanu ponudu na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvarnja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao: likvidna, ekspanzivna, opuštena, ležerna, ili jednostavno se može reči da na tom i takvom tržištu vlada stanje jeftinog novca i obrnuto. Deficit odnosno pad deviznih rezervi ima za posledicu povećanje tražnje odnosno smanjenje ponude na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvaranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao: nelikvidna, restriktivna, teška, napeta, uznemirena ili jednostavno se može reći da na tom i takvom tržištu je prisutna tendencija skupog novca.

Suficit ili deficit trgovinskog, odnosno platnog bilansa, osim uticaja na nacionalno tržište novca, igraju značajnu ulogu i na internacionalnom tržištu novca. Ta uloga proizilazi pre svega iz činjenice da se tržište novca u zemlji koja ima deficit karakteriše skupim novcem odnosno visokim kamatama na nacionalnu valutu, dok se tržište novcau drugoj zemlji partnera, koja mora imati suficit, karakteriše jeftinim novcem odnosno, niskim kamatnim stopama za nacionalnu valutu.

Zahvaljujući dejstvu mehanizma kamatne arbitraže, o čemu ja ranije bilo reči, skupi novac iz zemlje sa suficitom neumoljivo će bežati u zemlje sa deficitom u platnom bilansu i na taj način ostvariti ravnotežu na inernacionalnom nivou pod uslovom da se radi o zemljama sa potpunom konvertibilnošću sopstvenih valuta.

U slučaju da tržišni mehanizam kamatne arbitraže ne dovede do izjednačavanja platnog bilansa, tada i u tom slučaju centralna banka svojim instrumentima u okviru devizne politike deluje ili na promenu pariteta-kursa svoje nacionalne valute ili pak zaduživanjem u inostranstvu održava optimalni nivo deviznih rezervi.

7. Veći ili manji obim zaduživanja u inostranstvu

Platni bilans kao godišnji pregled svih finansijskih transakcija jedne zemlje sa inostranstvom u svom „ex definition“ izrazu mora biti uravnotežen. To praktično znači da suficit ili deficit koji se pojavljuje u ekonomskim odnosima jedne zemlje s inostranstvom pre njegovog definisanja mora biti pozicijom „transakcije novcem i kapitalom“ otklonjen.

Transakcija novcem i kapitalom kao pozicija platnog bilansa kojom vrši njegovo uravnoteženje sastoji se od uzetih ili datih kratkoročnih i dugoročnih kredita.

To praktično znači da zemlja koja ima deficit u poziciji „transakcije novcem i kapitalom“ imaće „uzete kredite u inostranstvu“, a zemlje sa suficitom u okviru ove platnobilansne pozicije imaće stavku „dati krediti inostranstvu“.Kada poslovne banke odobravaju kredite u inostranstvu u većem obimu od korištenih kredita iz inostranstva, tada i u tom slučaju za veći iznos deviznih sredstava koje će kupiti od centralne banke. Kupovina deviznih sredstava znači smanjenje deviznih rezervi, ali istovremeno i smanjenje obima nacionalnog novca, odnosno porast tražnje na tržištu novca. I obrnuto, manji obim odobrenih od korišćenih kredita iz inostranstva znači prodaju deviznih sredstva centralnoj banci, odnosno povećanje deviznih rezervi što istovremeno znači povećanje obima nacionalnog novca tj. porast ponude na tržištu novca.

Veći obim uzetog kredita iz inostranstva od obima kredita datog inostranstvu ima dakle za posledicu porast ponude na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvaranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao likvidna, ekspanzivna, opuštena ili jednostavno se može reći da na tom i takvom tržištu vlada stanje jeftinog

16

novca. I obrnuto, veći obim datih kredita inostranstvu od obima kredita uzetog iz inostranstva ima za posledicu porast tražnje na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvarnja situacije koja se može nazvati kao :nelikvidna, restriktivna, teška, napeta ili jednostavno se može reći da na tom i takvom tržištu vlada stanje skupog novca.

8. Veći ili manji obim sredstava i vanbudžetskog bilansa

U principu u zemljama sa tržišnom privredom, sredstva države i paradržavnih institucija ne vode se na računima kod poslovnih banaka već na posebno za to otvorenim računima kod centralne banke ili kod drugih finansijskih institucija koje po prirodi nisu neposredni učesnici na tržištu novca.

Iz tih razloga i sredstva koja se nalaze na ovim računima imaju neutralno dejstvo na ponudu i tražnju na tržištu novca jer se salda ovih računa ne uključuju u sredstva računa učesnika na tržištu novca.

Međutim, priliv sredstva na ovim računima je od direktnog uticaja na stanje ponude ili tražnje na tržištu novca s obzirom da je taj priliv neposredna rezultanta odliva novca sa računa poslovnih banaka.Prema tome, priliv sredstava na računima države i paradržavnih institucija, po osnovu uplata fiskalnih obaveza, predstavlja u stvari odliv novca sa računa poreskih obveznika pa tako u tom obimu i smanjenje ponude na tržištu novca.

Ovaj odliv se u praksi često dešava uvek u istim vremenskim tzv. poreskim terminima, kada poreski obveznici izmiruju svoje obaveze po osnovu poreza i oni manje-više vezani za sredinu aprila, jula, oktobra i kraj decembra. U ovim terminima tržište novca pokazuje uznemirenost i tendencije porasta kamatne stope što je rezultat porasta tražnje i pada ponude.

Ono što ove promene, izazvane odlivom sredstava po osnovu plaćanja poreza u utvrđenim poreskim terminima čini karakterističnim, to je činjenica da su te promene unapred poznate i da imaju redovan i ritmički pojavni oblik, pa se stim u vezi na njihovo negativno dejstvo može delovati kontramerama takođe tržišnog karaktera. Tu se, pre svega misli na blagovremeno povlačenje sredstava od centralne banke po osnovu portfelja hartija od vrednosti tržišta novca ili na mere koje centralna banka sprovodi na tržištu novca u cilju povećanja ponude odnosno smanjenje tražnje-

Iz svega do sada rečenog proizilazi zaključak da povećanje priliva na račune države i paradržavnih institucija dovodi do povećanja odliva sa računa poslovnih banaka, a ovo dalje dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvaranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao:teška, nelikvidna, restriktivna, napeta ili jednostavno se može reći da na tom u takvom tržištu vlada stanje skupog novca. Obrnuta situacija na tržištu novca se dešava kada nastaje odliv sa računa države i paradržavnih institucija.

9. Veći ili manji obim „novca na putu“

U obavljanju platnog prometa, pa s tim u vezi pri realizaciji naloga plaćanja jedan deo novčane mase ima karakter „novca na putu“. To je upravo onaj deo novca koji se ne nalazi ni na računu nalogodavca ni na računu korisnika, već na putu od obveznika do korisnika. To praktično znači da je za iznos naloga terećen račun nalogodavca, za koji

17

iznos je nastao odliv sa konta njegove banke, a da pri tom nije došlo do priliva tog iznosa novca na konto korisnika odnosno njegove banke.

Na taj način se kod banke nalogodavca smanjuje potencijalna pogućnost iznošenja tog iznosa na tržište novca. S druge strane i banka korisnika nije u mogućnosti da evidentira priliv koji bi takođe mogla ponuditi tržištu novca. Porast obima novca na putu je naročito karakterističan u tzv. Ultimo terminima: krajem meseca, kraj kvartala i kraj godine kada zbog obimnog broja naloga za plaćanje dolazi i do neblagovremenog izvršavanja naloga zbog čega su ogromne sume novca u trajanju dva, tri, pa i više dana povučena sa tržišta novca.

Iz svega toga proizilazi zaključak da veći ili manji obim „ novca na putu“ direktno dovodi do smanjenja ili povećanja ponude novca na tržištu. To dalje praktično znači da veći obim „novca na putu“ ima za posledicu smanjenu ponudu na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvaranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao: teška, nelikvidna, restiktivna, napeta ili jednostavno se može reći da na tom i takvom tržištu vlada stanje skupog novca. I obrnuto, manji obim „novca na putu“ ima za posledicu povećanu ponudu na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvaranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao: likvidna, ekspanzivna, opuštena ili jednostavno se može reći da na tom i takvom tržištu vlada stanje jeftinog novca.

10. Veći ili manji obim gotovinskog platnog prometa

Gotov novac nije predmet novčanih transakcija na tržištu novca. Uprkos tome , obim gotovog novca u prometu je od velikog uticaja na tržišne oscilacije i kolebanja na tržištu novca.Taj značaj i uticaj ogleda se u činjenici da svaki porast obima gotovog novca znači u isto vreme i smanjenje žiralnog novca na računima banaka. To smanjenje pak dalje znači smanjenje potencijalno moguće ponude najmanje u istom iznosu na tržištu novca.Porast obima gotovog novca je, pre svega, rezultat porasta gotovinskog platnog prometa i dinamički posmatrano javlja se manje više u istim vremeskim periodima, obično polovinom ili krajem meseca, kada se vrši isplata plata.Porast obima gotovog novca u ovim vremenskim periodima zajedno sa porasto „novca na putu“ u tim istim periodima i plaćanjem poreza, čini ovo „ultimo periode“ izuzetno značajnim i važnim za ponašanje svakog od učesnika na tržištu novca.

Obrnute reakcije i tržišne oscilacije su u slučaju smanjenja gotovog novca u opticaju koje ima za direktnu posledicu povećanje žiralnog novca na računima poslovnih banaka što dalje dovodi do porasta ponude na tržištu novca.

Iz svega rečenog može se zaključiti da povećanje obima gotovog novca ima za posledicu smanjenje ponude na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilcija u smislu stvaranja situacije na tom tržištu koja se miže nazvivati kao: teška, nelikvidna, restiktivna, napeta ili jednostavno se može reći da na tom i takvom tržištu vlada stanje skupog novca. I obrnuto, manjo obim gotovine ima za posledicu povećanu ponudu na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija u smislu stvaranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao: likvidna, ekspanzivna, opuštena ili jednostavno se može reći da na tom i takvom tržištu vlada stanje jeftinog novca.

18

11. Veći ili manji obim tezaurisanog novca

Na isti način kako na tržišne oscilacije deluje veći ili manji obim „novca na putu“ i gotovine, deluje i veći ili manji obim tezaurisanog novca i blagajničkog minimuma. To dejstvo se prvenstveno ogleda u većoj ili manjoj ponudi odnosno tražnji na tržištu novca.Veći obim tezaurisanog novca i blagajničkog minimuma znači praktično manje žiranog novca na računima učesnika na tržištu novca.To dalje znači i manju ponudu novca na tržištu.

U okviru jedne nacionalne ekonomije u kojoj je koeficijent tezauracije novca manji i u kojoj se gotovinski platni promet realizuje sa manjim iznosima blagajničkog minimuma u toj i takvoj ekonomiji je prisutna veća novčana masa za transakcije na tržištu novca.

Na osnovu ovih postavki može se zaključiti da veći obim tezauriasnog novca i blagajničkog minimuma ima za posledicu smanjenje ponude na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija i stvaranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao:teška, nelikvidna ili napeta. I obrnuto, manji obim tezaurisanog novca i blagajničkog minimuma ima za posledicu povećanje ponude na tržištu novca što dovodi do tržišnih oscilacija i stvaranja situacije na tom tržištu koja se može nazvati kao: likvidna, ekspanzivna ili opuštena.

Može se zaključiti da se svaka promena diskontne i eskontne stope, kontigenata za rediskont, stope obavezne rezerve, obima kredita državi, kao i druge promene direktnog i indirektnog delovanja centralne banke odražava na tržište novca. Učesnici na tržištu moraju da prate ponašanje centralne banke kao organizatora i kao regulatora tržišta novca. Zavisno od sopstvene procene tržišnih uslova i pretpostavljenje buduće politike centralne banke, poslovna banka će autonomno opredeliti poslovnu politiku uopšte, a posebno na tržištu novca u narednom periodu. Primena bilo kog od instrumenata centralne banke, dovodi do kretanja i promene situacije na tržištu novca bez obzira da li su te promene u pozitivnom ili negativnom smeru, a koje se jednim imenonom označavaju kao tržišne oscilacije. U cilju održavanja stabilnih kamatnih stopa i regulisanja ponude i tražnje na tržištu novca centralna banka se služi čitavim kompleksom mera. Zavisno od ciljeva projektovane monetarne politike, odnosno ukupne ekonomske politike centralna banka će opredeljivati i politiku na tržištu novca, kao najznačajnijem segmentu finansijskog tržišta. Prednost postupanja na tržištu novca je nesumnjivo u tome što je tu monetarno postupanje najsamostalnije, za razliku od ostalih prostora ostvarivanja banaka i drugih finansijskih organizacija, gde je veća zavisnost uspeha monetarnih mera od drugih ekonomskih mera (fiskalnih i dr.). Zbog toga se operacije centralne banke na otvorenom tržištu smatraju najfinijim instrumentom monetarne politike, a tržište novca najzahvalniji ekonomski prostor za sprovođenje monetarne politike.

19

3.2. Centralna banka i operacije na otvorenom tržištu

Centralna banka sa svojim kapacitetom najviše monetarne vlasti je osnovni i najvažniji učesnik na tržištu novca. Ona ima nezaobilazni uticaj na celokupnu finansijsku sferu, a u okviru toga i na sama finansijska tržišta, kao medijator. Smatra se da kao učesnik na tržištu novca ona vrši funkciju „banke banaka“ vodeći kod sebe evidenciju o stanju na računima svih poslovnih banaka i drugih učesnika na tržištu novca. Ona treba da je potpuno autonomna u regulisanju, propisivanju i implementaciji pravila ponašanja, funkcionisanja i načina rada na tržištu novca koji su neprikosnovena i potpuno obavezujuća za druge učesnike na tržištu. Centralna banka ima sposobnost da na posredan ili neposredan način utiče na uslove poslovanja na finansijskom tržištu, imajući na raspolaganju mogućnosti određenja diskontne stope, dimenzioniranja novčanih kontigenata, određene stope obavezne rezerve, definisanjem javnog duga izraženog u prodaji ili kupovini državnih hartija od vrednosti. Tržište novca je jedan od najvažnijih mehanizama putem i preko koga centralna banka svojim instrumentima ostvaruje svoje ciljeve i zadatke.

Pod operacijama na otvorenom tržištu podrazumeva se metod regulisanja kreditnih potencijala banaka i novčane mase koje centralna banka vrši putem kupovine ili prodaje državnih hartija od vrednosti. Prilikom sprovođenja kupovnih operacija, dolazi do povećanja količine državnih hartija od vrednosti u aktivi bilansa centralne banke, dok na strani pasive dolazi do odgovarajućeg srazmernog povećanja monetarne baze. Porast monetarne baze početno označava stvaranje viškova likvidnosti banaka koje u daljem toku plasiraju višak kreditnog potencijala sa rezultirajućim povećanjem novčane mase u privredi. Kod prodaje hartija od vrednosti na otvorenom tržištu dolazi do smanjenja količine hartija od vrednosti u aktivi centralne banke, uz odgovarajuće smanjenje monetarne baze u pasivi bilansa centralne banke. Kupovina hartija od vrednosti je znak ekspanzivne monetarne politike, dok pak prodaja označava restriktivniju monetarnu politiku.

Da bi centralno-bankarski sistem, odnosno najviša centralna monetarna vlast mogla uopšte da koristi operacije na otvorenom tržištu, potrebno je da su predhodno ispunjeni određeni preduslovi . Smatra se da su te institucionalne predpostavke vezane za postojanje razvijenog tržišta hartija od vrednosti, priroda hartija od vrednosti, postojanje permanentne tražnje, jasno definisano primarno i sekundarno tržište hartija od vrednosti.

Prva, opšta pretpostavka za postojanje operacija na otvorenom tržištu je postojanje razvijenog finansijskog, odnosno tržišta novca. Ova pretpostavka je opšte prirode, te ne treba je samo vezivati za operacije na otvorenom tržištu. No, tržište mora da ima adekvatnu širinu i dubinu, odnosno da postoji velika masa državnih obveznica sa razlićitim rokovima, kao i jaka ponuda i tražnja državnih obveznica i to nezavisno od neposredne aktivnosti centralne banke. Poreklo hartija od vrednosti koje su predmet operacija na otvorenom tržištu je u deficitarnom finansiranju države. Kreditni kvalitet države se obezbeđuje kroz urednost u isplati dospelih obaveza po hartijama od vrednosti. Kroz niz aktivnosti markentiške prirode obezbeđuje se stabilna visoka potražnja za državnim hartijama od vrednosti. Takođe, jedan broj osobina vodi ka stabilnosti potražnje za njima. Naime državne obveznice nose kamatu kao i druge obveznice istog kvaliteta;

20

moguće ih je prodati i pre dospelosti na sekundarnom tržištu i to pod po pravilu uvek je struktura saodgovarajuća zahtevima kupaca i konačno državne hartije od vrednosti imaju vrlo veliku disperziju, i to bez nekog unapred predviđenog pravila. Sve ove mere su usmerene ka cilju da se stvori relativno stabilna navika da subjekti jedan deo likvidne aktive drže u državnim obveznicama i to naročito kratkoročnim koje imaju male oscilacije u kursevima. Konačno centalna banka može da učestvuje na sekundarnom tržištu kroz kupovinu državnih hartija od vrednosti, no to ona treba da čini slobodno, što znači bez definisanja obaveze i da bude odgovorna za sprovođenje celokupne politike državnog duga. Ona operacija mora da preuzme polazeći od sopstvene procene regulativnog uticaja na formiranje monetarne baze putem operacije na otvorenom tržištu.

Delujući na otvorenom tržištu najviša centralna monetarna vlast neposredno deluje na regulisanje kvantuma monetarne baze koja se nalazi kod bankarskog sektora centralne banke. Vršeći svoju delatnost na otvorenom tržištu centralna banka utiče na kreditni potencijal i likvidnost banaka i time indirektno dimenzionira volumen novčane mase. Glavni efekat dejstva operacija na otvorenom tržištu se ogleda u tržišnom limitiranju bankarskih kredita i novčane mase, dok se usput ostvaruje i uticaj na promene kamatnih stopa gledano na kratak rok. Dejstva operacija na otvorenom tržištu pogađaju kako regulisanje ponude bankarskih kredita, tako i na regulisanje tražnje za sredstvima na finansijskim tržištima. Naime kada centralna banka kupuje kratkoročne državne hartije od vrednosti, odmah dolazi do povećanja nivoa bilansa centralne banke. Na strani aktive bilansa centralne banke povećava se stavka hartija od vrednosti, dok na strani na strani pasive dolazi do povećanja, u srazmeri, monetarne baze. Na ovaj način kroz pojavu primarnog novca kojim su kupljene hartije od vrednosti povećava se kreditni potencijal banaka. Konačni efekat na privredu treba sagledati kroz uključivanje monetarnog i kreditnog multiplikatora kao faktora. Ukoliko su prodavci hartija od vrednosti banke efekti su direktniji. Ako su prodavci subjekti iz nebankarskog sektora efekti su posredniji. Prodajne operacije centralne banke imliciraju sniženje nivoa bilansa centralne banke, jer na strani aktive dolazi do smanjenja nivoa državnih hartija od vrednosti, a na strani pasive smanjuje se iznos monetarne baze. Dimanički posmatrano, restriktivan impuls kretanja primarnog novca teži da izazove multiplikovane efekte u pravcu daljeg smanjivanja kreditnog potencijala banaka i novčane mase.

Operacije na otvorenom tržištu koje vrši centralna banka mogu da utiču (i obično utiču) na formiranje kamatnih stopa po kojima nadležna državna institucija vrši emitovanje novih serija državnih hartija od vrednosti. Kada centralna banka kupuje državne obveznice, ona na sekundarnom tržištu povećava tražnju za hartijama od vrednosti i stoga cene rastu. Rast cena dovodi do sniženja stope prinosa na obveznice. Kada centralna banka prodaje hartije od vrednosti ona implicira sniženje cena obveznica, a samim tim i povećanje prinosa. Koliko vidimo operacije na otvorenom tržištu kao sredstvo monetarne politike su vrlo poželjne i efikasno, ali sa aspekta upravljanja javnim dugom to nije slučaj. Država je zainteresovana za (relativno) stabilne kamatne stope na državne obveznice, jer se samo tako može obezbediti ugled na tržištu. Ako centralna banka prodaje obveznice, snižava se njihova cena, a prinos raste, te je država prinuđena, da bi bila konkurentna da snizi kamatnu stopu za sledeću emisiju hartija od vrednosti, i obrnuto.

Putem operacija na otvorenom tržištu centralna banka može da vrši permanentno regulisanje primarnog novca i likvidnosti ekonomije, te upravo zato jačina monetarnih

21

impulsa na kratak rok može da bude blaža. Permanentno doziranje količine primarnog novca može da bude vršeno u sklopu tzv. dinamičkih operacija na otvorenom tržištu, kada centralna banka ima za cilj da deluje na programirane promene u novčanoj masi. Takođe, postoje i tzv. „defanzivne operacije“ na otvorenom tržištu kada centralna banka nema u vidu promene novčane mase već kompenziranje autonomnih tokova u formiranju primarnog novca i kreditnog potencijala banaka.

Postavlja se pitanje da li operacije na otvorenom tržištu treba da budu sprovođene samo kroz kupovine i prodaje kratkoročnih državnih hartija od vrednosti. Korišćenje samo kratkoročnih državnih hartija od vrednosti proisteklo je iz tradicionalnog koncepta monetarnog regulisanja u kojem se pravi striktna razlika između kratkoročne investicione sfere aktivnosti banaka s tim da centralna treba da reguliše kratkoročnu kreditnu aktivnost bankarskih institucija. Postoji i mišljenje da javnost ima veće poverenje u centralnu banku ukoliko se u njenoj aktivi nalaze isključivo kratkoročne hartije od vrednosti ili druga potraživanja visoke likvidnosti. Koncepcija da centralna banka treba da manipuliše samo kratkoričnim državnim hartijama od vrednosti zasniva se na tezi da centralna banka, doduše neposredno preko preko operacija na otvorenom tržištu deluje na kratkoročne kamatne stope, ali da se pokrenuta pomeranja kamatnih stopa na kratkoročnom sektoru finansijskog tržišta prenose i na dugoročne sektore tog tržišta. Ukoliko je teorija fluidnosti strukture kamatnih stopa tačna, dovoljno je da centralna banka utiče neposredno na kamatne stope na kratkoročnom kreditnom sektoru, jer preko transmisionih veza posredno utiče na formiranje kamatnih stopa na ukupnom kreditnom sektoru. No treba imati u vidu da postoji teorijska koncepcija koja ukazuje da su dugoročne kamatne stope relativno nezavisne u odnosu na kretanje kratkoročnih kamatnih stopa. To je teorijska osnova da se napusti koncept regulisanja isključivo kratkoročnih stopa kroz kupovinu ili prodaju kratkoročnih državnih hartija od vrednosti i usvoji uticaj na kretanje kratkoročnih i dugoročnih kamatnih stopa kroz proširenje operacija na otvorenom tržištu, tako da one uključuju državne hartije od vrednosti bez obzira na ročnost. Operacije na otvorenom tržištu deluju istovremeno na regulisanje rezervi banaka, kao i na tržišne kamatne stope. Pri tome treba imati u vidu da je veoma teško obezbediti definisano željeno kretanje rezervi banaka i kontrolu nivoa kamatnih stopa na tržištu.

U današnje vreme politika otvorenog tržišta kao i politika obaveznih rezervi su dva komplementarana metoda ostvarivanja monetarne politike. Pri tome politika obaveznih rezervi neposredno deluje na portfolio regulisanja banaka i takođe ima efekat na formiranje vrednosti monetarnog multiplikatora, jer promena bilansa centralne banke se očituje na novčanu masu.

Ukupno gledano operacije na otvorenom tržištu su takav instrument monetarnog regulisanja, koji stoji na raspolaganju centralnoj banci, i omogućava neprekidno i „fine tuning“ doziranje ekspanzije monetarne baze. Putem ovih operacija centralna banka može da vrši stalno regulisanje monetarne baze i likvidnosti celokupne nacionalne privrede i upravo zbog toga efekti na kratki rok ne moraju biti intenzivni . Stoga se uz njih mora obezbediti i koordinirana primena drugih monetarnih instrumenata (naročito politike obavezne rezerve), a i mere van monetarne sfere. Vanmonetarne mere treba da preduzme država u okviru upravljanja javnim dugom, jer monetarni efekti ocenjeni pozitivno mogu izazvati kontraindikacije u sektoru javnog duga. Naravno uz bitnu predpostavku, koji

22

pominjemo (ponovo) na kraju- centralna banka ne sme biti upravljač javnog duga, ako se želi efikasna i fektivna monetarna politika.

5. Centralna banka i njena monetarna politika kao značajan faktor rasta i razvoja finansijskog tržišta

Današnje centralne banke, kao nosioci monetarne politike, moraju da brinu na samo o količini novca, već mnogo šire o „zdravlju“ finansijskih tokova cele nacionalne privrede, odnosno o celokupnoj nacionalnoj ekonomiji. U savremenoj teoriji je opšte prihvaćeno stanovište da je osnovni smisao monetarne politike njeno delovanje na nivo i strukturu privredne aktivnosti, putem regulisanja obima i strukture efektivne novčane tražnje, adekvatnim formiranjem visine i strukture novčane mase. Stoga danas monetarna politika, naravno uz fiskalnu politiku, postaje izuzetno aktivno sredstvo vođenja stabilizacione, odnosno konjukturne politike.

Monetarna politika (monetarno-kreditna politika) je komponenta globalne ekonomske politike, čiji je bazični zadatak do nedavno bilo skoro samo regulisanje volumena novca u opticaju u okviru nacionalne privrede. Ali usvajanjem politike tzv. „aktivnog novca“ (razvojnog novca)6, monetarna politika dobija i druge zadatke, ne manje važne. Pre svega, svojim selektivnim delovanjem na određene oblike proizvodnje, potrošnje pa i prometa, ona značno deluje na strukturu, tempo i stabilnost ekonomskog razvoja. Zadaci i ciljevi monetarne politike danas bi mogli biti sledeći:

1) Kvantitativni-regulisanje potrebne količine novca u nacionalnoj privredi i 2) Kvalitativni- selektivni krediti, kreditiranje države i javnog sektora i dr.

Primarni zadatak monetarne politike bio je i ostaje snabdevanje nacionalne

privrede potrebnom (optimalnom) količinim novca i kredita, ostvarivanje konstantne optimalne stope ekonomskog rasta i razvoja i održavanje relativne stabilnosti cena, odnosno nacionalne novčane jedinice, pa i privrede u celini. Takođe, u bitne ciljeve ekonomske politike se svrstavaju i održavanje uravnoteženih odnosa u platnom (spoljno-trgovinskom) bilansu i očuvanje, odnosno obezbeđenje spoljne likvidnosti zemlje u međunarodnim plaćanjima. Monetarna politika u ostvarivanju svih navedenih ciljeva mora redovno da ostvaruje svoj zadatak obezbeđenja potrebne količine novca u finansijskim tokovima nacionalne privrede, koja nastoji da preko novca i kredita otklanja i onemogućava negativne tokove u privredi, posebno one koji mogu da potiču od preterane ili pak nedovoljne količine novca u privredi.

Optimalno vođena monetarna politika u svakoj privredi mora da vodi računa i o opasnostima do kojih može da dovede preterana restriktivna ili preterana ekspanzivna politika. Stoga ciljevi mogu biti dvojaki:

1) Dugoročni – strateški2) Kratkoročni – korektivni

6 Novac kao sredstvo za postizanje određenih razvojnih i širih društvenih ciljeva

23

Dugoročni ciljevi monetarne politike predstavljaju njenu osnovnu orjentaciju u ostvarivanju određenih razvojnih i stabilizacijskih zadataka. To su njeni osnovni ciljevi u koje se mogu svrstati:

1) Održavanje relativne stabilnosti cena, odnosno kupovne moći nacionalne valute,

2) Ostvarivanje optimalne stope konstantnog privrednog rasta,3) Ostvarivanje visoke (neki kažu „pune“) zaposlenosti,4) Održavanje spoljne stabilnosti novca, odnosno održavanje ekvilibrijuma

platnog bilansa i harmonije spoljnih finansija,5) Ostvarenje pozitivnih strukturalnih promena u nacionalnoj privredi,6) Stimulacija i destimulacija stvaranja akumulacije u privredi i dr.

Kratkoročni ciljevi se tiču čisto korektivnih mera, kratkog dometa, kojima se u okviru strateških ciljeva monetarne politike, efikasnim operativnim potezima rešavanju uočene disproporcije u procesu ekonomskog razvoja. Kratkoročna monetarna politika treba da otklanja manje i prolazne disproporcije u nacionalnoj privredi, što znači da ovako usmeravana monetarna politika mora da bude veoma elastična, jer brzo reaguje na uočene slabosti privrede, ali i daje brze efekte, bez odloženog dejstva. Uloga monetarne politike je bitna i evidentna, ali teorija ima tu različite pristupe:

1) Monetarna politika ima odlučujući faktor u ekonomskom razvoju i stabilnosti privrede

2) Monetarna politika ima pasivnu ulogu, i ima zadatak samo da se prlagođava potrebama reprodukcije, pa ne može da bude aktivni činilac privrednog razvoja

3) U prvi plan se stavlja realni plan reprodukcije, ali se ne zanemaruju ni monetarni faktori.

Prva koncepcija obično odgovara privrednim zemljama u razvoju ili tranziciji, druga centralizovanim privredama, dok treća koncepcija obično se vezuje uz razvijene tržišne privrede.

Monetarna politika kada se racionalno i efikasno koristi, pozitivno utiče na razvojni tok proizvodnje, zaposlenost, spoljnu i unutrašnju stabilnost nacionalne valute, kao i na lakše ostvarenje drugih (sekundarnih) ciljevatekuće nacionalne politike. Pri tom treba imatiu vidu i činjenicu da ciljevi koji se tiču materijalne proizvodnje, zaposlenosti, stabilnosti cena i stanja platnog bilans predstavljaju krajne tačke u uticaju monetarne politike. Iz njih se izvode drugi ciljevi, koji su prilagođeni praktičnim mogućnostima i priroi monetarne politike i ustvari su sredstvo za ostvarivanje krajnjih ciljeva ne samo monetarne politike, već celokupne globalne ekonomske politike. U tom momentu to više nije čista monetarna politika, te nije predmet našeg interesa u ovom radu.

Poseban teorijski problem u monetarnoj ekonomiji predstavlja definisanje monetarnih agregata. Tim pojmom treba obuhvatiti toliko širok „prostor“ da izabrani agregati mogu da odgovore na pitanja o prirodi monetarne politike i njenom uticaju na realna kretanja. Mora se obezbediti jasna povezanost između monetarnih agregata i mera

24

monetarne politike. U pogledu izbora monetarnih agregata kao zadataka monetarne politike, postavljaju se još složeniji kriterijumi. Kako god bili definisani monetarni agregati moraju da saodgovarajući realnom sektoru privrede. Praksa je utvrdila da što je osnova agregata šira, to je veća korelacija između promena monetarnih agregata i realnih varijabli. Stoga treba naći razumnu kombinaciju koja s jedne strane dozvoljava dovoljnu stabilnost korelativnog odnosa, a istovremeno dozvoljava da se oceni pravac uzročnih odnosa. Tako termin „monetarni krediti“ počeo je da se upotrebljava kao zajednički pojam za različite grupe finansijskih instrumenata, tj za novac i druga finansijska sredstva.

Novčana masa7, shvaćena bilo šire, bilo uže, predstavlja najlikvidniji deo finansijskog insrtumenta. No, to ne znači da ostali instrumenti nisu likvidni, već je različit nivo njihove likvidnosti8. Sa razvojem privrede dolazi i do sve veće izdiferenciranosti i razvoja finansijske strukture, koja obuhvata finansijske oblike, finansijske tokove i finansijske institucije, po prvobitnom pristupu, novčana masa se sastoji iz instrumenata plaćanja. Kasnije se pojam novčane mase širi i biva povezan sa ukupnom likvidnošću privrede. Najstariji pristup pojmu novčane mase obuhvata samo finansijske oblike koji obavljaju funkciju prometnog i platežnog sredstva. Po ovoj definiciji novčana masa obuhvata samo gotov novac u opticaju i depozite po viđenju. Profesor Milton Fridman smatra da definicije novčane mase treba da obuhvate pored instrumenata plaćanja i druge finansijske oblike. Fridman je posmatrao sledeće empirijske definicije novca:

M1-koji sačinjava gotovina i depoziti po viđenju,M2-koji uz gotovinu i depozite po viđenju sačinjavaju i štedni depoziti kod

banakaM3-sačinjava gotovina, depoziti po viđenju i štedni depoziti kod banaka i

nebankarskih organizacija

5. Uloga i funkcije centralne banke-osnovne karakteristike

Pod pojmom „funkcije“ treba shvatiti vršenje dužnosti, obavljanje posla stavljenog u nadležnost, uopšte radnju koju neki subjekat po nekom osnovu treba, odnosno mora da vrši. Kada se radi o državnim programima ili organizacijama (javnih službi) upotrebljava se pravni termin nadležnost. Bez obzira na to što centralna banka vrši posao od posebnog društenog interesa, ne može se govoriti o nekoj nadležnosti, izuzev u poslovima nadzora banaka kada deluje direktno kao javna vlast, rešavajući o pravima i obavezama banaka o drugih finansijskih organizacija. Samu funkciju, odnosno funkcije ne smemo shavtiti statički, već dinamički, premda funkcija zavisi od socijalnog položaja nosioca funkcije. Funkcije se ostvaruju u interakciji nosioca funkcija i njegovog socijalnog okruženja.

U osnovi centralna banka je državna ustanova koja vrši izuzetne javne funkcije u oblasti praćenja operacija i postupanja u nacionalnom finansijskom sistemu i vrši kontrolu rasta novčane mase. Centralna banka po pravilu ne radi direktno sa javnošću, jer

7 Količina novca koj aegzistira u određenoj nacionalnoj privredi u određeno vreme.8 Likvidnost označava sposobnost nekog dela imovine da se u kratkom roku pretvori u novac i to bez gubitka.

25

je ona pre „zajmodavac kranje instance“ i komunicira sa poslovnim bankama i učesnicima na tržištu kapitala i novca vršeći funkcije kreatora i realizatora monetarne politike. Položaj centralne banke u odnosu na državu omogućuje joj da obavlja poslove koji su joj stavljeni u dužnost. Centralna banka nema cilj maksimiziranje profita za svog vlasnika (ili vlasnike), zahvaljujući zakonskim ovlašćenjima ona ima sredstva za kontrolu poslovnog bankarstva (po pravilu) a u svom celokupnom delovanju je generalno poodređena državi. Biti potčinjen državi u modernom centralnom bankarstvu ne označava zavisnost i potčinjenost izvršnoj vlasti (vladi), već stanje političke odgovornosti prema najvišem predstavničkom telu, koje u krajnjoj instanci uvek može promeniti popis o centralnoj banci i time urediti njen položaj na drugačijim osnovama. Doduše jedan broj autora ovu, treću karakteristiku kod centralne banke vezuje za položaj Bank of England.

Zakon koji uređuje položaj centralne banke, po pravilu, uređuje pojedinačno i funkcije dotične banke. Teorija ipak daje dve osnovne funkcije centralne banke:

1) Vođenje monetarne politike, odnosno kontrola ponude novca, sa ciljem da se osigura niska stopa inflacije bez kreiranja visoke stope nezaposlenosti, i

2) Osiguranje normalnog funkcionisanja bankarskog finansijskog sistema. U finansijskom sistemu sa mnoštvom finansijskih posrednika opasnost od pojave finansijskih panika je stalno prisutna. Da bi se izbegle negativne posledice kolapsa sistema, centralna banka treba da se pojavljuje u ulozi zajmodavca u krajnjoj instanci.

Kao druge funkcije navode se: 1) emisija novca i kovanog novca; 2) poslovi usluga za poslovne banke; 3) poslovi koji se vrše za državu, i 5) poslovi kontrole nad poslovnim bankama. Obično se ovaj drugi set naziva „rutinske funkcije“. Američki autori posmatraju funkcije centralne banke kroz njenu ulogu u nacionalnoj privredi. Tako centralna banka se bavi: 1) kontrolom novčane mase; 2) stabilizaciona uloga na novčanom i tržištu kapitala; 3) zajmodavac krajnje instance, i 4) održavnje platnog mehanizma (platnog prometa). Uopšteno treba zautet stav da bez obzira na teorijska uopštavanja, ustvari nacionalni propisi jasno definišu funkcije i mehanizme njihovog ostvarivanja. Na centralnoj banci je samo da sprovođenjem zakona ostvari idealnu situaciju u normativnom poretku i paralelno da ostavri povoljnu situaciju u narodnoj privredi. Postupanje centralne banke u ostvarivanju funkcija nije autohtono, i najmanji potez centralne banke izaziva pozornost celog fianansijskog, odnosno bankarskog sistema. Stoga nije moguće primenjivati rešenja iz jedne zemlje, nekritički, na drugu zemlju, odnosno na rad centralne banke u toj zemlji.

Najbitnije pitanje koje daje podlogu poimanja funkcija centralne banke je pitanje u kom obimu institucionalne strukture dozvoljavaju samoj Banci da obavlja funkcije, koje su imanentne u modernoj ekonomiji. Ustvari svedoci smo da u modernoj ekonomiji se pojačavaju veze između institucionalnog i ekonomskog, i operativnog (tehničkog) i pravnog. Vršeći svoje osnovne funkcije centralna banka kontroliše kreaciju novca sa ciljem da se održi (održava) unutrašnja i spoljnja ekonomska ravnoteža (equilibrium of the economy). Banka vrši svoje funkcije kroz administrativne i tržišne odnose sa kreditnim sistemom, Trezorom i stranim sektorom. Svaki od ova tri sektora zahteva posebni kanal za povećanje i smanjenje monetarne baze. Kroz te kanale, upotrebom instrumenata, centralna banka utiče na očekivanja, agregatnu tražnju za domaćim

26

proizvodima i uvoznom robom i uslugama, kao i na spoljna kapitalna kretanja. Konačni ciljevi monetarne politike su eloknirani zajedno sa pojavom novih vrednosti u modernom društvu. Ustvari, manje ili više, centralna banka još uvek ispunjava zadatak koji nije tako tradicionalan kao ranije, u održavanju stabilnosti novca. Čak kad je ovaj cilj predviđen ustavom, zakonom ili drugim pravnim aktima, ne može se prenebregnuti uticaj drugog spoljnog cilja-pune zaposlenosti resursa u skaldu sa inostranim kretanjima. Novi zahtevi koji se postavljaju pred centralnu banku u vezi sa kontrolom i nadzorom kreditnih, bankarskih i drugih ustanova. Da bi to mogla da ostvari centralna banka dobija instrumente sa karakteristikama vlasti, uspostavljenih da afirmišu efikasnost i stabilnost finansijskog sistema. Ta „javna“ delatnost centralne banke ne sme da bitni utiče na kretanje novca i kredita, koji primarno zavisi od položaja centralne banke. Naravno, ona ne sme delovati administrativno na proces interakcije finansijskih na realne varijable. Treba voditi računa da monetarna funkcija centralne banke u odnosu na celokupni bankarski sektor treba da se primarno implicira kroz politiku refinansiranja.

5.1. Održavanje likvidnosti banaka i drugih finansijskih organizacija

Platni promet je predmet novca i vrednosnih papira kojim se vrši plaćanje preko bankarske ili neke slične organizacije. Pri tome platni promet može biti unutrašnji ukoliko se obavlja u zemlji između domaćih lica i ino-platni promet ukoliko se vrši sa inostranstvom, odnosno između domaćih ili stranih lica. U vršenju poslova platnog prometa bankarska i druga organizacija preko koje se vrši plaćanje je zastupnik svog komitenta koji je izdao nalog za plaćanje. Platni promet može da bude bezgotovinski i gotovinski. Bezgotovinski platni promet vrši se bez upotrebe gotovog novca, te se plaćanje vrši knjigovodstvenom operacijom prenošenja oderđenog iznosa novca sa računa dužnika na račun poverioca. Bezgotovinskim plaćanjem se ono obavlja brže i efikasnije, izbegavaju se troškovi oko upotrebe novčanica i rizica čuvanja i rukovanja novčanicama. Vršenje ove funkcije omogućava koncentraciju novčanih sredstava u bankarskim organizacijama. Gotovinsko plaćanje je ono plaćanje koje se vrši preko banke ili druge odgovarajuće organizacije upotrebom gotovog novca.

Centralna banka može imati veći ili manji uticaj na organizaciju platnog prometa u zemlji. U zemljama centralizovanog bankarskog sistema centralna banka vrši celokupan platni promet, preko svojih filijala ili drugih organizacionih jedinica. Tako je bilo u svim zemljama tzv. Socijalističke provenijencije. U Jugoslaviji je bilo tako do šezdesetih kada je osnovana Služba društvenog knjigovodstva. U zemljama decentralizovanog bankarskog sistema cantralna banka obezbeđuje funkcionisanje platnog prometa, ali ga ne vrši neposredno, već to rade za te poslove licencirane bankarske i njima upodobljene organizacije. Za platni promet je posebno važno da bude organozovan tako da funkcioniše brzo, efikasno i tačno.

Platni promet je ustvari dinamika finansijskog sistema jedne zemlje. Dinamički elementi sistema se očituju na tržištima (kapitalno, novčano i devizno), ali bez platnog prometa organizovanog globalno, ne bi se ni moglo govoriti o savremenom i efikasnom fianansijskom tržištu, odnosno njegovim konstitutivnim delovima, posebnim tržištima. Finansijska transakcija je imanentna platnom prometu, kao i platni promet njoj. U cilju eliminisanja nedoumice i grešaka, samovlašća i haosa centralna bankarska institucija, tj.

27

centralna monetarna vlast mora da obezbedi svoj uticaj na organizovanje i funkcionisanje platnog prometa, kako u zemlji, tako i prema inostranstvu. Dobar platni sistem je sličan dobrom mernom sistemu, jer je efikasan, pouzdan i ne previše skup, a i ignorisan je dok solidarno funkcioniše. Interes transaktora je da budu u takvoj poziciji da lako potvrde da su transakcije obavljene i da dobiju informaciju o promenama koje su se dogodile na njihovim depozitnim računima.

Centralna banka ima neizbežnu dužnost da se stara o stabilnosti ukupnog finansijskog sistema, te u novije vreme u nameri da se ta dužnost što kvalitetnije obavi primećuje se tendencija povećanja uticaja centralne banke na platni sistem. Država u cilju obezbeđenja stabilnosti celokuonog finansijskog sistema mora da preduzme čitav niz mera radi zaštite integriteta platnog sistema i kontrole rizika. U tom smislu se zakonom utvrđuje minimum sigurnosti, tehničke i kadrovske opremljenosti i slično. U Engleskoj duga kontrola pre ulaska u sistem je osnov zaštite od propusta. Takođe i utvrđivanje limita kod eksponiranosti ili pokrića ima za cilj zaštitu sistema od diskreditacije. U sistemima SAD, Japan, Kanada, SR Nemačka, Švedska, Švajcarske i Engleske limiti su već postavljeni, dok u Francuskoj, Italiji, i Danskoj očekuje njihovo uspostavljanje. U većini zemalja limiti u dobrovoljno uvedeni na bilateralnoj osnovi, dok u SAD je limite postavio FED. Napravljene su i šeme podele rizika. Te šeme su pratile uvođenje limita kod eksponiranosti u kliring sistema SAD, Japana i Kanade. Nezavisno od toga šta se koristi kod zaštite od kreditnog rizika, zaloga može biti uvedena u cilju minimitiranja rizika nelikvidnosti. U švajcarskom platnom sistemu izdavanja naloga bez pokrića tokom dana nije dozvoljeno. Transaktor se može naći u redu na listi čekanja kada se odlaže izvršavanje plaćanja zbog odsutnosti raspoloživih sredstva na računima poravnavanja. Ovaj mehanizam ima iste efekte kao i uvođenje zaloga u drugim zemljama.

U SAD nosilac platnog prometa je sistem centralne banke-FED. Sistem preko svojih 12 članica – federalnih rezervnih banaka i njihovih 25 filijala obezbeđuje raznovrsne usluge depoznitnim institucijama, među koje spada i kolekcija međubankarskih čekova, kliring elektronskog transfera sredstava i plaćanja preko automatizovanog kliringa kuće. Mreža elektronskih komunikacija u SAD povezuje sve pomenute punktove, obezbeđujući efikasne transfere. Depozitne institucije su povezane sa federalnim rezervnim bankama, posebnom mrežom koja omogućuje protok informacija ka definisanoj destinaciji. Oko 11.000 članica je povezano elektronskim putem, kod njih 7.000 koristi lokalnu komunikacionu mrežu. Depozitna institucija koja šalje poruku nalaže FED-u da zaduži njen račun i da odobri sredstva na račun depozitne institucije u čiju korist se plaćanje vrši . Bitno je pomenuti da se svaki nalog obračunava i procesira pojedinačno. U SR Nemačkoj najveći obim transfera se odvija u „Žiro mrežama koje su za svoje članove razvile glavne grupe krdetnih institucija-komercijalne banke, štedionice. Ukoliko je reč o transakcijama između institucija unutar uspostavljanja „žiro“ mreže“, do poravnanja dolazi unutar same mreže, jer se sve da urediti korespodentskim odnosima članica mreže. Inače, u SR Nemačkoj ima 4.920 banaka za gotovinsko plaćanje, platni promet, dok je 736 štedioniva, pokrajnsko-državnih poslovnih banaka i žiro centrala. Bundesbanka upravlja svim žiro mrežama za lokalni i međumesni kliring. Kliring na lokalnom nivou se obavlja na približno dve stotine punktova u kojima banka ima ispostave. Kliring se odnosi na čekove, direktna zaduženja i druge obaveze. Banke u međumesnom prometu koriste mrežu da bi uspostavlie odnos sa bankom na drugom kraju mreže, pa čak i ako se radi o tome da banke pripadaju različitim žiro-sistemima.

28

Bundesbanka može da upravlja plaćanjima zasnovanim na hartijama od vrednosti i plaćanjima koja nisu zasnovana na hartijama od vrednosti. Sistem je vrlo efikasan, jer na dan prezentiranja čekovi odmah prolaze kroz sistem i knjiže se na potražnoj strani.

Pod likvidnošću treba shvatiti sposobnost dužnika da novčane obaveze podmiruje o rokovima njihovog dospeća. Svi subjekti u privrednom sistemu moraju da održavaju svoju likvidnost plaćanja. U normalnom platnom sistemu koji funkcioniše, neizvršavanje novčanih obaveza se smatra kao nezakonito prisvajanje tuđe imovine, i to je zakonom zabranjeno ponašanje. Takvo nepoželjno ponašanje može biti sankcionisano, i najčešće jeste, kako sistemskim privrednim propisima tako i krivičnopravnim propisima. Kako je likvidnost ipak dinamička kategorija ona se može i mora planirati. Privredni subjekti bez obzira na sektor u kome rade moraju da utvrde način održavanje svoje likvidnosti i mere koje će se preduzimati u slučaju eventualne nelikvidnosti. U tom smislu se utvrđuju:

1) Usklađivanje pravila i odliva sredstava;2) Obustava plaćanja na teret računa banke;3) Korišćenje kredita za likvidnost kod centralne banke i/ili kod drugih banaka i

finansijskih organizacija;4) Prodaja kratkoročnih hartija od vrednosti, kao i obustava eskonta hartija od

vrednosti;5) Privremena naplata određenih bančinih potraživanja;6) Odlaganje puštanja u tečaj već odobrenih kredita;7) Privremena obustava novih zaduženja banke;8) Odlaganje izvršenja određenih obaveza banke, i 9) Druge mere.

Kad je reč o likvidnosti u bankarskom sistemu, u literaturi se mogu naći tri slučaja (ne)likvidnosti:

1) Povlačenje novčanih sredstava samo od jedne banke;2) Povlačenje novca od svih banaka i 3) Preuzimanje pojedinačnih bančinih aktivnih pozicija od strane njenih

poverilaca.

Prvi pomenuti slučaj nelikvidnosti postojao bi onda kad bi samo jedna poslovna banka bila izložena izuzetnoj navali deponenata da povuku svoja novčana sredstva od te banke, kako bi ih zadržali kod sebe ili ih uložili u drugu banku. Čini nam se da bi se u ovom slučaju pre moglo govoriti o pojedinačnom bonitetu bančinih dužnika nego o nelikvidnosti same banke. U slučaju kada su dužnici same banke izvesni, onda nema razloga da deponenti opsedaju banku.

Drugi pomenuti slučaj nelikvidnosti bio bi onda kad deponenti povlače svoja sredstva iz svih banaka. Razlozi za to mogu biti razni, od glasina pa do kretanja na berzi, u celokupnoj privredi. Ukoliko povlačenje sredstava uzme maha u tolikom obimu da opsedanje obuhvata sve banke, to je onda izraz sumnje u ceo bankarski sistem i naznaka bankarske krize. Opšte povlačenje novca, teorijski, izaziva takvu deflaciju da nijedan stepen likvidnosti ne može da zadovolji zahteve za novcem, jer tada su sve banke

29

nelikvidne. U takvoj situaciji jedini spasilac je- centralna banka, odnosno državna intervencija.

Treći slučaj problema bankarske nelikvidnosti, najvažniji, postojao bi onda ako bi centralna banka svesno provodila deflacione mere ili ako bi se iz konjukturnih razloga javila samostalna, automatska, deflacija („autodeflacija“). U ovom slučaju da bi pojedini delovi bančine aktivne imovine prelazili u ruke njenih poverilaca, tako da bi se smanjili ukupni bilansni zbirovi banaka. Poverenje u banke (bankarski sistem) se zasniva na čvrstom verovanju deponenata da će u svakom momentu moći da dođu do svojih novčanih sredstava koja su poverili banci. Da bi banka bila u mogućnosti da uredno i blagovremeno odgovara svima preuzetim obavezama prema deponentima, ona mora da prilagođava svoje aktivne poslove svojim pasivnim poslovima. Drugim rečima, banka može da odobrava kredite samo pod onim uslovima pod kojima je i sama koristi kredite: odobravanje dugoročnih kredita može da refinansira samo dugoročno prikupljenim sredstvima, dok kratkoročne kredite kratkoročno prikupljenim sredstvima. Istine radi treba reći da se banke ne pridržavju uvek ovog pravila, imajući u vidu, iskustveno, razliku između formalne i faktički dospelosti obaveze. Bankarska likvidnost se deli na:

1) Pravu i 2) Izvedenu (sekundarnu) likvidnost

Pod pravom likvidnošću smatramo isključivo raspoloživa novčana sredstva u bančinom posedu zajedno sa novčanim potraživanjem „po viđenju“ od strane centralne banke. U sastav izvedene likvidnosti svrstavaju se mogućnosti banke da prodajom bilo kojih delova aktive imovine dođe do gotovog novca (prodajom deviza i efekata njihovim lombardovanjem, reeskontovanjem menica). U klasičnom bankarstvu portfelj hartija od vrednosti predstavlja tzv. („gvozdene rezerve likvidnosti“). Pravu likvidnost predstavlja odnos između raspoloživih novčanih sredstava (zalihe novca u blagajni i potraživanja „po viđenju“ kod centralne banke), izražen u procentima, prema kratkoročnim obavezama.

Izvedenu (opštu) likvidnost predstavlja odnos između raspoloživih novčanih sredstva zajedno sa lako unovčivim delovima aktivne imovine, izražen u procentima, prema kratkoročnim obavezama. U najvećem broju zemalja u svetu, odnosno u svim zemljama u svetu koje imaju autonoman bankarski sistem, postoje zakonski propisi o visini rezervi likvidnosti poslovnih banaka. U tim propisima se može zahtevati da poslovne banke moraju da drže jedan deo blagajničkih rezervi kod centralne banke, no to je više političkog no realnog značaja, jer bi se radilo o minimalnim rezervama, koje nikako ne bi mogle pomoći banci u krizi.

Sa stanovišta celokupne privrede pod likvidnošću se podrazumeva sposobnost plaćanja nacionalne privrede u celini. A ova likvidnost zavisi od mogućnosti snabdevanja privrede potrebnim sredstvima plaćanja, zatim od sposobnosti privrede sa uredno i blagovremeno vrati korišćena sredstva, što praktično znači da zavisi od likvidnosti svih poslovnih banaka u zemlji. Nelikvidnost nacionalne privrede odgovarala bi deflaciji, a prevelika likvidnost inflaciji. Prema rezultatima dosadašnje prakse centralna banka je najčešće preuzimala mere na održavanju likvidnosti bankarskog sistema, a koje su se očitavale kroz propisivanje:

30

1) Visine, uslova i načina održavanja minimalne likvidnosti banaka;2) Okvira ročne strukture plasmana banaka radi obezbeđenja optimanog

disponibiliteta sredstvima banaka;3) Formiranje posebne rezerve banaka za plaćanja po štednim ulozima i tekućim

računima građana;4) Uslova za davanje kredita banaka na bazi hartija od vrednosti za kratkoročno

premošćavanje problema dnevne likvidnosti;5) Najniže opšte uslove kreditne sposobnosti banaka i6) Postupak za utvrđivanje likvidnosti banaka

Sa opšteg privrednog stanovišta ni centralne banke nisu neograničeno likvidne, iako su jedine ovlašćene za izdavanje novčanica, i u čisto tehničkom smislu mogu da neograničeno emituju novčanice. Centralna banka, vršeći svoju emisionu funkciju, mora da vodi računa i o unutrašnjoj i spoljnij likvidnosti. Ove dve likvidnosti se međusobno uslovljavaju, unutrašnja likvidnost koja teorijski može biti skoro neograničena, dođe li u situaciju da dokaže ekstremnost, izuzetno će se negativno odraziti na spoljnu likvidnost. Odnosno, svaka centralna banka koja misli da je neograničeno likvidna u okviru domaćeg finansijskog prostora, morala bi, neizbežno, da izgubi spoljnu likvidnost. U okviru ostvarivanja klasične dužnosti centralne banke, očuvanja kupovne snage novca (održavanje nivoa cena stabilnim), postavlja se problem realizacije novca za robu. Suština ovog problema se sastoji u tome što bi morala da bude obezbeđenja mogućnost zamenivanja novčanica u svako doba za bilo koju vrstu robe i usluga, po stabilnim cenama. To znači da bi kupovna snaga novca morala da bude stabilna u domaćem prometu. Dok se likvidnost bankarskog sektora obezbeđuje raspolaganjem sredstava plaćanja koja one same ne mogu da stvaraju, likvidnost emisionih banaka zavisi od raspoloživosti međunarodnih sredstava plaćanja. Ukoliko postoje dovoljne monetarne rezerve, onda je likvidna ne samo nacionalna centralna banka, već i celo područje primene nacionalne valute (nacionalne privrede u celini).

5.2. Održavanje likvidnosti u plaćanjima prema inostranstvu

Platni promet sa inostranstvom obuhvata plaćanje između domaćih subjekata platnog prometa u drugim zemljama, koji se vrši preko ovlašćenih banaka. Platni promet se vrši transferom deviza putem kliringa.

Devize su novčano potraživanje u inostranstvu po bilo kom osnovu, najčešće kratkoročnog karaktera. Po svojim karakteristikama devize mogu biti konvertibilne i nekonvertibilne, i transferibilne i netransferibilne.

Konvertibilne devize su devize koje se u zemlji gde se potražuju mogu slobodno i bez ikakvih ograničenja pretvoriti u druge devize.

Nekonvertibilne devize su one devize koje se ne mogu slobodno menjati za druge devize, ili je ta promena restriktivna.

Tranferibilne devize su one devize koje se mogu upotrebiti kako za plaćanje u zemlji gde su ostvarene, tako i u drugim zemljama.

Netransferabilne devize su pak one koje se mogu realizovati samo u zemlji gde u ostvarene. Sa aspekt aplatnog prometa devize su klirinške ili neklirinške.

31

Klirinške devize su one devize čiji se transfer vrši samo putem kliringa, dok su neklirinške devize one čiji se transfer vrši putem tzv, slobodnog plaćanja.

Istorijski platni promet sa inostranstvom ima dva osnovna perioda: prvi do tridesetih godina ovog veka, u zlatno vreme važenja, koji se može okarakterisati kao period slobodnog platnog prometa sa inostranstvom i drugi period, koji počinje od Velike svetske ekonomske krize koji se može nazvati periodom kontrolisanog platnog prometa sa inostranstvom. U vreme postajanja tzv. Zlatnog standarda sve zemlje sveta u kojima je postojao takav standard predstavljale su monetarna područja koja su prelazila nacionalne granice pojedinih zemalja, što je bila posledica tačnog utvrđivanja međusobnih odnosa valuta. Krajem Velike svetske ekonomske krize mnoge zemlje u Evropi su morale da napuste slobodan platni promet sa inostranstvom i da ga stave pod kontolu. Dalje održavanje ekonomskih odnosa sa drugim zemljama nađeno je u zaključivanju međudržavnih bilateralnih sporazuma.

U današnje vreme platni promet sa inostranstvom je podvrgnut deviznoj kontroli ili deviznim ograničenjima. Devizna kontola je svako proveravanje poslova koji se obavljaju sa inostranstvom da bi se utvrdilo da li su poslovi obavljeni u skladu deviznim i drugim propisima (naknadna kontrola) ili da se predhodno provere određeni podaci, kako bi se poslovi sa inostranstvom obavili saglasno postojećim propisima. U današnje vreme ne postoje, uporednopravno posmatrano, velike razlike između država po pitanju devizne kontrole.

Tipologija devizne kontrole je sledeća:

1) Vrhovna devizna kontrola koju obavlja organ državne uorave nadležan za poslove finansija, koja kontroliše da li se primena deviznih propisa odvija u duhu devizne politike putem proveravanja rezultata postojanja, kao i prijavljenih koji tek teba da se obave;

2) Devizna inspekcija koja deluje kao samostalni organ ili deo državnog organa nadležnog za poslove finansija, koja je ovlašćena za kontrolu svih poslova koji su obavljeni , kao i onih koji nameravaju da se obave, i to od strane svih učesnika i robnom i nerobnom prometu sa inostranstvom, bez izuzetka, i

3) Devizna dokumentarna kontrola, koja je po pravilu organ centralne banke, ali može postojati i kao samostalan organ, a koji vrši naknadnu kontrolu poslovanja subjekata platnog prometa sa inostranstvom po osnovu dokumenata koji prate taj i takav promet.

Pod deviznim ograničenjima se smatraju propisi kojima se na autoritativan način stavlja pod kontrolu priliv i odliv deviza zbog toga što u njima po postojećem kursu vlada oskudica. To je ustvari racionisanje oskudnog artikla (u ovom slučaju deviza) čije se formiranje cena iz određenih razloga ne želi prepustiti samo tržištu i njegovim zakonima. Teorija kaže da su zemljama na raspolaganju stavljene, umesto deviznih ograničenja, u vreme ranijih kriza, mere kao što su:

1) Deflatornom politikom uspostaviti ravnotežu domaće privrede i time uravnotežiti bilans plaćanja;

2) Napuštanjem zlatnog važenja i da domaća valuta nađe vrednost na tržištu, i 3) Pristupa devalvaciji valuta

32

Zemlje su se ipak, iz mnogobrojnih razloga, opredelile za devizna ograničenja. Devizna ograničenja se dele tri grupe:

1) Kvanititativna2) Kvalitativna i3) Mešovita ograničenja

Kvantitativna ograničenja su ona kod kojih se generalno ili pojedinačno određuje koja se plaćanja smeju izvršiti, u kojoj valuti i koja lica smeju da se bave deviznim transakcijama. Najčešće uz ove devizne restrikcije ide i kompleks mera spoljnotrgovinskog ograničenja.

Kvalitativna ograničenja dostižu postavljeni cilj posredno i to uglavnom preko troškova kojima se transakcije podvrgavaju. U ovom slučaju restriktivna mera je različitost kursa po kome centralna banka kupuje i prodaje devize, a takođe se može primeniti i sistem višestrukih deviznih kurseva, devizne takse, izvozne premije i uvozne takse, što u stvari predstavlja perfidno manipulisanje deviznim kursevima. Kod mešovitih ograničenja dolazi do kombinacije ograničenja iz predhodne dve grupe. Kao devizna ograničenja države obično koriste:

Regulisanje kursa, i to obično inauguracijom zakonom utvrđenog fiksnog, precenjenog kursa

Regulisanje prometa zlatom, devizama i valutama Regulisanje realnih tranakcija u inostranstvu i prometu Regulisanje kapitalnih trasakcija sa ino-elementima

Činjenica je da devizna ograničenja, kao uostalom i sva administrativan ograničenja limitiraju postizanje maksimalne ekonomičnosti, što je zalog populzivnog razvoja. Zaštićene u robnom prometu od inostrane konkurencije, nacionalne privrede na proizvode one artikle u čijoj proizvodnji uživaju komparativnu prednost i prozvodnja, uopšte uzev, poskupljuje a s tim i cene rapidno rastu. Ta pojava se pojačava i tzv. „switch-poslovima“, gde se da bi se mogle iskoristiti nekonvertibilne devize, pojavljuje tendencija njihove prodaje ispod zvaničnog kursa, ma koliko on bio ekonomski realan. Time se narušavaju postojeći , uspostavljeni odnosi i dolazi do unakrsnih kurseva. Sve to dalje vodi samoizolaciji nacionalne privrde, njenom sporijem uklapanju u međunarodnu privredu. Razmena opada, a time i ukupni obim svetske trgovine.

Devizna ograničenja svoj pravni okvir imaju u deviznom sistemu, a njihove međusobne odnose i vreme primene određuje trenutna devizna politika. Sam devizni sistem treba razumeti kao skup zakonskih propisa kojima se reguliše, ograničava ili pak zabranjuje promet robom i uslugama sa inostranstvom, sticanje i raspolaganje devizama, kao i sva plaćanja i naplate sa inostranstvom. Devizni sistem po stepenu ograničenja može biti :

Strog - kada je regulisan celokupan promet robe i usluga sa inostranstvom, kao i svako sticanje i raspolaganje sa devizama

33

Liberalan - kada je regulisan samo mali deo prometa roba i usluga, smo određena plaćanja i naplate u inostranstvu, ili samo pojedinačna sticanja i raspolaganja sa devizama

Devizna politika je delatnost koja utvrđuje ciljeve i obrazuje pravnu i ekonomsku strukturu u granicama u kojima se posluje sa devizama. Utvrđivanje ciljeva devizne politike je zadatak monetarnih vlasti (najčešće Vlada, dok ređe parlament), dok je sprovođene usvojene devizne politike skoro potpuno u rukama centralne banke. Zavisno od sprovođenja politike konstituisaće se odgovarajuće devizni sistem, tj. devizni režim.

Koliki uticaj devizna tržišta imaju na nacionalnu privredu može se videti iz toga koliko je bila snažna monetarna kriza 1971. gidone, kad je suspendovana konvertibilnost američkog dolara u zlato, napušten sistem čvrstih deviznih kurseva i prelazak na fleksibilne ili flotirajuće devizne kurseve, pa zatim je sprovedeno prilagođavanje intervalutnih vrednosti između značajnih valuta krajem 1971. godine, uključujući i dolar. Sprovedena je jedna pa druga devalvacija dolara, pa revalvacija švajcarskog franka austrijskog šilinga i nemačke marke.

U okviru nadležnosti za održavanje spoljno-privredne likvidnosti, a to znači održavanje spoljne vrednosti nacionalnog novca, centralne banke treba da obezbede stabilnost deviznih kurseva razmene domaćeg novca, kao i dovoljne zalihe rezervi u međunarodnim sredstvima plaćanja (moneterne rezerve ili međunarodna likvidnost). Obezbeđenje stabilnih kurseva razmene i dovoljnih zaliha monetarnih rezervi-pri postojanju slobodne trgovine devizama-zahteva, međutim, i održavanje količina sopstvenog novca u domaćem prometu u određenim granicam. Ovako postavljen zahtev tzv. „spoljne likvidnosti“ uslovljava nužno ograničavanje izdavanja novčanica. Svaka centralna banka, koja bi smatrala da je neograničeno likvidna u okviru domaćeg montarnog područja, morala bi neizbežno da izgubi svoju spoljnu likvidnost. Centralna banka je ovlašćena da preduzme niz mera u odnosu na bankarski sektor, da bi se obezbedila spoljna likvidnost. U tom smislu centralna banka može zahtevati da se drži određen kontigent valute, kontigent likvidnih deviza kod stranih banaka. U određenim trenucima banka može da preuzme i niz mera administrativne prirode. Konačno, centralna banka može da predloži vladi da se donese odluka o moratorijumu na inostrana plaćanja. No, ova mera je krajnja i ne može se nikako smatrati redovnom merom monetarne, odnosno devizne politike, već poslednjom merom zaštite interesa nacionalne privrede u neredovnim uslovima.

5.3.Obavljanje bankarskih i drugih finansijskih poslova za državu

Zakoni o centralnim bankama predviđaju ili eksplicitno ili implicitni poslove koje centralna banka obavlja za državu. Common Law zemlje po pravilu govore o poslovima koji se obavljaju za Vladu. Takođe, centralnoj banci se stavlja u nadležnost i obavljanje određenih drugih poslova u vidu zakonskog ovlašćenja, kao savetovanje vlade, vođenje nekih registara, prikupljanje informacija i drugo. Ako se ima u vidu praksa regulisanja odnosa države i centralne banke, to se može uraditi na tri načina:

1) U posebnom odeljku zakona;

34

2) U okviru odeljka koji govori o sveokupnosti odnosa vlade i banke u sferi upravljanja i

3) Prećutno bez pominjanjau zakonu, uz dva modaliteta:a) da to bude urađeno podzakonskim aktom i b) da ne bude uopšte normativno regulisano, a da se ipak u praksi ostvaruje.

Smatra se da je osnovna dužnost centralne banke da obavlja bankarske poslove za državu ili kako se to kaže da bude „bankar države“. U tom smislu se izjašnjava najveći broj zakona u svetu. Centralna banka otvara i održava račune za državu, odnosno vladu, kao izvršnu vlast. Banka takođe prima depozite od države. Obično se predviđa da centralna banka postupa kao bankar za javna preduzeća i druge javne korporacije. Ovo poslednje je predviđeno kao mogućnost, a ne imperativna odredba. Doduše to ne mora biti pravilo, te kako država može da obavlja poslove preko jedne ili više poslovnih banaka. U uslovima dominante državne svojine to i nije neki problem, ali kad dođe do promene svojinske strukture u korist privatnog sektora nije uopšte popularno, a ni politički oportuno da se proveri obavljenje bankarskih poslova za državu ekskluzivno jednoj ili konzorcijumu privatnih banaka. Stoga treba opet očekivati da će zakoni o centralnoj banci sve više utvrđivati da će bankarsko poslovanje za državu (vladu) obavljati centralna banka. Tako je predviđeno po zakonima koji su usvojeni i zemljama istočne Evrope, posle ponovne orijentacije na tržišnu privredu.

Medijator odnosa centralne banke i države je budžet i samo u njegovim okvirima se taj odnos održava. Ipak, svi zakoni predviđaju, na ovaj ili onaj način, da centralna banka može da daje kratkoročne kredite za prevazilaženje trenutnih problema. U principu ti krediti ne prelaze 10 % planiranih budžetskih prihoda. Zemlje privrede u tranziciji nastoje da procenat dozvoljenog zaduženja bude do 5 % planiranih godišnjih budžetskih prihoda, a neke od zemalja Persijskog zaliva stavile su limit od čak 25 % planiranih godišnjih budžetskih prihoda. Neki zakoni predviđaju kamatni limit na te kredite, dok drugi zakoni o tome ništa ne govore. U latino američkim zemljama centralna banka i vlada, oličena u ministarstvu finansija, ugovara kamatnu stopu. Obično se predviđa da kamatna stopa samo izuzetno može biti niža od eskontne stope centralne banke. Ročnost kredita može biti zakonom regulisana i najčešće jeste. Zakoni kažu najčešće da kredit treba da bude ročnosti do jedne godine, odnosno da bude vraćen u toku budžetske godine u kojoj je dat. Kredit mora biti vraćen i njime ne treba da se finansira budžetski deficit. Štaviše, u zemljama privreda u tranziciji se predviđa da prihodi od privatizacije državne imovine moraju biti primarno upotrebljni za pokriće uzetih kredita, po raznim osnovama. Tačnije, poželjno je da se taj prihod koristi za smanjivanje državnog duga, pa makar i u obimu trenutnog godišnjeg kredita.

U jednom broju zakona jasno se definiše mogućnost centralne banke da postupa kao zastupnik države u jednom broju bankarskih poslova, odnosno na tržišima. U tom smislu obično se predviđa mogućnost zastupničkog izolovanja hartija od vrednosti za državni trezor (u njegovo ime i za njegov račun). Izdavanje za centralnu banku podrazumeva tehničku pripremu obrazca hartija od vrednosti, obradu tržišta, upis i prodaju na primarnom tržištu hartija od vrednosti. Država propisuje obaveze iz zajma, njegove uslove, dok sprovođenje u život tehničkog dela vrši centralna banka. Ipak, postoji mogućnost da država poveri administriranje zajma i nekoj drugoj velikoj banci, ali se to događa veoma retko. Tako je recimo Zajam za privredni preporod Srbije

35

administrirala Beogradska banka, kao najjača banka u Srbiji, odnosno u SFR Jugoslaviji. Po nekim zakonima centralnoj banci se stavlja u mogućnost da izdaje obveznice u inostranstvu i da na taj način pribavlja devizna sredstva. Država može da dug prema centralnoj banci pokrije obveznicama samo uz saglasnost Banke, a diskontan stopa je predmet dogovora. Po pitanju poslovanja na tržištima kapitala centralna banka ima pravo da bude zastupnik države kod svih operacija koje nemaju karakter javnih ovalašćenja. Po nekim propisima centralna banka može kupovati akcije, dok po drugim to je eksplicitno zabranjeno. U zemljama Latinske Amerike je, po pravilu, odredba o mogućnosti posedovanja akcija uvek prisutna u odnosnom zakonu.

Problem kursnih razlika kod inostranih kredita nije jednostavno rešenje. Ako je centralna banka više vezana za vladu, onda teret negativnih kursnih razlika obično leži na njoj, dok kod nezavisne centralne banke dražava snosi negativne kursne razlike. Ako država snosi razliku, postoje dva odnosa centralne banke prema tom činu:

a) indiferentan, kada centralna banka ne brine da li država to mora snositi ili ne, bez većih poteškoća, i

b) da je dužna i spremna da državi ponudi kredit za prevazilaženje problema. Kredit može biti beskamatni i niskokamatni

Problem negativnih kursnih razlika je naročito opterećivao bankarski sistem bivše SFRJ. Negativne kursne razlike predstavljaju nepokrivene dugove ili obaveze bankarskog sektora prema drugim sektorima i inostranstvu. Formalno ove pozicije su se evidentirale u aktivi, ali zbog toga što ne predstavljaju realno potraživanje imaju karakter fiktivne aktive ili gubitka. Kursne razlike u bankarstvu su fenomen koji se regustruje u uslovima povećane stope inflacije, spoljne zaduženosti domaćih subjekata, postojanje deviznih računa nebankarskih institucija kod banaka, sistematske depresijacije kursa domaće valute i neusklađene kamatne stope. Zbog znatno većih deviznih obaveza u odnosu na devizna potraživanja bankarskog sektora iznosi negativnih kursnih razlika su bili višestruko iznad pozitivnih salda. Osnovni generatori permanentnog kulminiranja negativnih kursnih razlika su sistematsko depresiranje kursa domaće valute i usled toga rast dinaske protivvrednosti devizne štednje kod banaka i negativna realna kamatna stopa na kredite plasirane domaćim sektorima od strane banaka. Povećanje negativnih i pozitivnih kursnih razlika nastaje prilikom povećanja deviznih obaveza i potraživanja centralne banke. Smanjenjem devizne deviznih rezervi i smanjenjem deviznih obaveza nastaju tzv. realizovane kursne razlike koje nužno proizvode odgovarajuće monetarne i finansijske efekte. Jedinično smanjenje deviznih rezervi centralne banke zančiće povlačenje povlačenje novčane mase iz sistema, dok će smanjenje deviznih obaveza delovati na povećano ulivanje monetarne baze i celokupne novčane mase u sistem. U uslovima približno ravnotežnog odnosa između smanjenja deviznih obaveza i smanjenja deviznih rezervi centralne banke neto monetarni efekat bi bio zanemarljiv. Ali, otvara se problem u uslovima povećanog smanjivanja deviznih obaveza usled otplate inostranog duga ili smanjenje devizne štednje. U tom mora se aktivirati posebana novčana sredstva za finansijsko pokrivanje ovih tokova.

Treba povesti računa da uporedno bankarsko pravo poznaje dva glavna načina određivanja poslova centralne banke, i to:

1) pojedinačno nabrajanje svih poslova centralne banke i

36

2) načelno definisanje poslova uz nabrajanje poslova ili vrsta poslova koje Banka ne sme da obavlja.

Naravno, ima i zemalja koje kombinuju ova dva načina, ma koliko to na prvi pogled izgledalo neizvodljivo. No, ovde treba napraviti jasni razliku između aktivnosti banke koje imaju karakter javnih ovlašćenja i neautoritativnih aktivnosti banke. Centralna banka je funkcionalni sinonim za najvišu centralnu vlast u jednoj zemlji, te ona po predpostavci ima prerogativne vlasti, a ipak u modernoj ekonomiji ona mora da stekne ugled i vrši dužnost ne autoritetom vlasti, već autoritetom ekonomske snage i sopstvene efikasnosti i efektivnosti. Time, čini nam se, otvara se nov pravac u daljem normativnom regulisanju statusa i funkcija centralne banke.

6.4.Posebna ovalašćenja u oblasti kontrole

Reč „kontrola“ je francuskog porekla i etimološki nastaje spajanjem dve reči: „contre“ i „role“, u „Controle“. Prva reč „contre“ je prilog ili predlog sa značenjem: proziv;prema; uz; o; na; za; pored; uprkos, ili pak imenica muškog roda sa značenjem suprotnost, protivnost, protivno. „Role“ je (zvaničan) registar u koji se unose značajne vrednosne činjenice (uz druga značenja). Kontrola (“Conntrole“) je drugi paralelni registar, koji se vodi radi proveravanja prvog, putem upoređivanja.Reč „kontrola“ izgleda ima poreklo u latinskom „contrarotulum“, upotrebljenom u srednjem veku za označavanje prepisa neke isprave sačinjavanog u svrhu veće sigurnosti. U nasoj opštoj enciklopediji reč „kontola“ znači: nadzor, proveravanje, moć, upravljanje, obuzdavanje. Suština kontrole je, najpre, u ispitivanju da li postoji i ako postoji koliko je odstupanje izvesnog rada (njegovih rezultata) od postavljenog kriterijuma. U tom procesu kontrolor donosi ocenu u pogledu objekta kontrole. Krajnji zadatak kontrole je u otklanjanju, odnosno ispravljanju utvrđenog odstupanja, kako bi se kontrolisan rad „vratio“ u normalan tok. Pokazuje se da je kontrola, u principu, akcija naknadnog karaktera; kod nadzora, međutim težište je na stalnosti, kontinuitetu. Kada se govori o vrstama treba imati u vidu:

1) unutrašnji u spoljnu kontrolu;2) prethodnu i naknadnu kontrolu;3) inokosnu i kolektivnu kontrolu;4) pravnu, tehničku i političku kontrolu;5) redovnu i vandrednu kontrolu,6) opštu i specijalnu kontrolu, itd.

Unutrašnja kontrola postoji kada sam subjekat kontrole organizuje u okviru svoje organizacione strukture posebnu organizacionu jedinicu sa zadatkom praćenja i kontrole rada ostalih organizacionih oblika (elemenata strukture). Spoljnu kontrolu vrši samostalni organ van strukture subjekata kontole, i taj organ pripada, po pravilu užoj ili široj strukturi, koja nema organizacione veze sa subjektom kontrole. Eksterna spoljna kontrola ima isti cilj, ali je po pravilu, objektivnija, jer ne „pati“ od propusta i neefektivnosti strukture samog subjekta. Dalje, dok je unutrašnja kontrola elemenat

37

funkcije upravljanja, spoljna kontrola ima za cilj društvenu harmonizaciju i usklađivanje sa standardima.

Prethodna, odnosno preventivna kontrola se preduzima pre no što se subjekt kontrole upusti u vršenje aktivnosti kojaj je objekat kontrole. Cilj ove kontrole se ogleda u nameri smanjivanja ili eliminacije propusta koji se mogu javiti u kasnijem vršenju aktivnosti. Naknadna kontrola se obavlja po obavljenom procesu koji je predmet kontrole. Ona je više represivnog karatera, jer ukazuje na propuste koji su se dogodili u toku vršenja aktivnosti, te da, ukoliko je to ikako moguće, dođe do ispravki, odnosno da se (konačno) obezbedi poželjna posledica.

Inokosna i kolektivna kontrola se mogu kao kriterijumi shvatiti dvojako i to :a) zavisi od broja kontrolora, i b) zavisi od broja kontrolisanih subjekata. Kada se posmatra sa aspekta kontrolora, inokosna kontrola postoji onda kada poslove kontrole obavlja tim kontrolora koji su specijalizovani po određenim pitanjima kontrole. Ukoliko dolazi grupa kontrolora koji svi zajedno obavljaju ceo proces kontrole globalno, u potpunosti, ne može se govoriti o kolektivnoj, već i dalje o inokosnoj kontroli. Zavisno od kontrolisanog subjekta-kontrola koja se vrši nad jednim izabranim subjektom je inokosna, a kolektivna kontrola je ona kontrola koja se sprovodi istovremeno nad jednim tipom subjekta kontrole. Kolektivna kontrola sa aspekta kontrolisanih subjekta ima za cilj sprečavanje širih, tzv,“ sistematskih“ propusta i malverzacija koje svojim obimom mogu ugroziti čitav sistem u kome kontrolisani vrši delatnost, odnosno logiku sistema.

Tehnička, tj. stručna kontrola podrazumeva upoređivanje izvesne aktivnosti sa precizno proračunim, matematičkim i drugim kvantitativno definisanim standardima ili pak drugim tehničkim uputsvima. Politička kontrola se odnosi na ispitivanje da li je neki posao obavljen u skladu sa određenom političkom odlukom, stavovima, načelnim opredeljenjima i slično. Pravnom kontrolom se proverava nečije ponašanje s obzirom na pravna pravila, definisana u pravnim propisima i pravnim standardima. Pravna kontrola se ispoljava kao kontrola zakonitosti ili kontrola pravilnosti.

Redovna kontrola se obavlja po unapred utvrđenom planu i dinamici, u tačno utvrđenim intervalima-tri,šest,devet meseci, godina dana.Vandredna kontrola se vrši zavisno od ukazane potrebe, bično bez definisane učestalosti. Redovna kontrola je obično unapred najavljena, dok vandredna kontrola ima karakteristiku iznenađenja za kontrolisani subjekat.

Opšta kontrola obuhvata pregled čitave aktivnosti koju preduzima subjekat kontrole, dok specijalna (specijalizovana) kontrola ima za predmet samo neke aspekte aktivnosti koje preduzima subjekat. Opšta kontrola je obim koji se, po pravilu, preduzima kod redovnih kontrola, dok se speciljalizovane kontrole preduzimaju kod vandrednih kontrola.

Kontrola, odnosno preciznije nadzor banaka i drugih finansijskih organizacija se obično veže za centralnu banku, premda u jednom broju zemalja te poslove obavlja i neki drugi organ samostalno, ili pak u okviru organa uprave nadležnog za poslove finansija. Nema pravila o tome kako se bira odgovarajući organizacioni oblik organizovanog nadzora banaka. Zajedničko je to da se utvrđuju dve instance kontrole:1) preventivna kontrola, tzv. organizaciona kontrola, i 2) naknadna, odnosno kontrola rada banke. Tako, u zemljama Evropske Unije u Belgiji, Danskoj i SR Nemačkoj centralne banke ne vrše nadzor nad finansijskim intitucijama, dok je to pak slučaj sa svim ostalim zemljama Zajednice. Razvijenost finansijskog sistema, stepen razvoja privrede ni u kom slučaju ne

38

mogu biti relevantni kriterijumi za finansijsku organizaciju. Ova funkcija centralne banke ima jasnu izraženu nacionalnu crtu, jer dosta teško mogu naći zajednički elementi, izuzev osnovnih principa nadzora.

Funkcija kontrole banaka i drugih finansijskih organizacija se ne smatra tradicionalnom centralno-bankarskom funkcijom, i ima za cilj da obezbedi stabilan i finansijski zdrav nacionalni bankarski sistem, koji bi zadovoljio potrebe privrede u celini. U fazi predhodne (prudencijalne) kontrole treba da se obezbedi saobraznost banke zahtevima koji predstavljaju bankarski propisi, kako po pitanjima osnivačkih dokumenata, tako i kadrova, kapitala. U fazi kasnije kontrole predmet nadzora je poslovanje banke. Kroz predhodnu kontrolu treba ovezbediti da banka koja ne ispunjava kriterijume na može uopšte ni početi sa radom, dok u kasnijoj kontoli treba da se na vreme otkriju nepravilnosti u radu i poslovanju banke koje mogu proizvesti negativne posledice na sigurnost depozita, a time i da poljuljaju poverenje građana u bankarski sistem.

39

ZAKLJUČAK

Danas je više nego jasno da je centralna banka glavna ustanova monetarno-finansijskog sistema i nosilac monetarno-kreditne politike u jednoj zemlji. U kom obliku će se javiti zavisi od konkretnog izbora dotične zemlje. Tako u Južnoj Africi centralnom bankom upravljaju upravljaju akcionari u dobroj meri, jer je Južnoafrička rezervna banka-akcionarsko društvo, sa određenim zakonskim privilegijama. Ali to nije pravilo, jer najveći broj centralnih banka su danas institucije javnog prava, formirane zakonom od strane države za vršenje širih društvenih neophonih i korisnih funkcija. Pri tome se ide ka sve većoj institucionalnoj nezavisnosti centralne banke.

Upravljanje centralnom bankom mora da odrazi u najvećoj meri trenutni odnos političkih snaga u određenoj zemlji, ali to ne sme biti imperativ. Kada se uspostavljaju upravljačka tela u centralnoj banci pledira se na viskokokvalifikovanosti i stručnosti, a ne na političkoj simpatiji i podobnosti. U savremeno koncipiranoj centralnoj banci postoji kolektivni organ upravljanja Savet, Veće, Odbor i sl. koji ili upravlja centralnom bankom ili pak pomaže guverneru u upravljanju. Radom banke rukovodi guverner, koji je inokosni organ, mada ima i suprotnih primera (npr. Island). Guverneru treba da pomažu u radu jedan ili više pomoćnika. Naime, guverner ima zamenika koji je po zakonu samo „rezervni guverner u senci“, premda po ovlašćenju guvernera može vršiti određene poslove i samostalno; ali je prisutan i jedan broj pomoćnika po sektorima koji nose naziv viceguverneri. Tu postoji i čitav niz drugih rukovodećih radnika koji obezbeđuju funkcionisanje centralne banke. Danas skoro da nema zemlje u svetu koja na ovaj ili onaj način nema neku centralnu monetarnu ustanovu. Time se pokazuje da nije moguće govoriti o državnoj suverenosti bez ekonomske, a ove potonje bez monetarne suverenosti. Nosilac monetarne suverenosti je baš centralna banka.

Centralno bankarstvo se pojavilo sredinom XIX veka, premda svoj procvat dobija posle Drugog svetskog rata. Do tada se po pravilu govorilo samo o emisionim ili novčanim bankama, mada ima izuzetaka naročito u nemačkoj pravnoj i ekonomskoj literaturi, gde se govori o emisionim centralnim bankama. U trenutku velikih kriza, usled nedostatka potrebnih inovacija, interesovanje države za ukupni privredno-finansijski sistem raste. Kao posledica toga u praksi se izvršilo „usavršavanje“ emisionih banaka u centralne banke. Emisija novčanica je samo jedna od mnogobrojnih funkcija centralne banke. Činjenica je da je ta funkcija najznačajnija, naročito ako se shvati šire-kao kontrola i kontigentiranje ukupne novčane mase u privredi. Tako shvaćena funkcija emisije novca dobija širu dimenziju, nego što je samo emitovanje novčanica i njihovo puštanje u opticaj. Od čiste emisione banke ona postake specifična bankarska institucija, koju karakterišu elementi javno-pravnog karaktera, a koja ima vrlo odgovorne i delikatne funkcije od kojih se posebno ističe regulisanje monetrane stabilnosti zemlje i održavanje likvidnosti u međunaraodnim okvirima..

Takođe, centralna banka kao monetarna vlast je osnovni i najvažniji učesnik na tržištu novca. Ona je praktično osnivač, organizator, regulator i kontrolor ukupnih radnji i stanja na tržištu novca. U ostvarivanju te uloge centralna banka se služi svojim instrumentima; kreditno-monetarnom i deviznom politikom u koordinaciji sa fiskalnom (budžetskom i poreskom) politikom, kao i politikom spoljnjeg i unutrašnjeg duga. Tako se može uvideti da je tržište novca u modernoj privredi osnovni mehanizam preko koga

40

centralna banka ostvaruje svoju ulogu, kroz fino regulisanje. Zbog toga je situacija na tržištu novca najbolji indikator stanja u privredi odnosne zemlje. Svojom globalnom aktivnošću centralna banka utiče na celokupna privredna kretanja u zemlji. Njenom politikom ona dimenzionira privredni rast, određujući cenu novca i kredita, odnosno utičući na prinose na finansijskim tržištima. Ukoliko centralna banka nema sposobnosti da precizno pozicionira realnu potrebu procesa reprodukcije za novcem onda nastupa opšta disharmonija, koja se po pravilu u savremenoj privredi očituje kao infalcija. Ponovo treba istaći

41

LITERATURA

[1] Anđelić, dr Goran B.: „Investiranje”, monografija, Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad, 2006.

[2] Dragić Stojadinović: “Osnovi naučnog rada“, Ekonomski fakultet Priština, Beograd, 2003.

[3] Đukić, Đorđe:“ Centralna banka i finansijski sistem“, Čačak 2006

[4] Kulić, Mirko: “Finansijska tržišta“, Megatrend univerzitet, Beograd 2007.

[5] Ristić, dr Života: ”Tržište kapitala – teorija i praksa”,Čigoja štampa, Beograd, 2004.

[6] Ristić, dr Života: ”Tržište novca – teorija i praksa”, Čigoja štampa, Beograd, 2004.

[7] Vasiljević, dr Branko: “Osnovi finansijskih tržišta“, Beograd, 2000.

[8] Vasiljević, Mirko: “Finansijska tržišta“, Komisija za hartije od vrednosti, Beograd 2008.

[9] Stojadinović, Dragić: “Osnovi naučnog rada“, Ekonomski fakultet Priština, Beograd, 2003.

[10] Šević Željko:„Centralna banka: položaj i organizacija”, Čigoja štampa, Beograd,1996.

Časopisi:

[1] Bankar :”Tajne bankarskih profita”, broj 21, 2008

Internet izvori:

[1] http://www.e-magazin.co.yu/ - (Ekonomski magazin)

[2] http: //www.nbs.yu/ - (Narodna banka Srbije)

[3] http://www.mcentar.co.yu/ - (Međunarodni centar za razvoj finansijskog tržišta)

42

43

44