СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА

РАТНИ ПЕРИОД (1804–1815)

БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК УОЧИ УСТАНКА

“Турско господарство над Србима”

У царству турскоме, ко гођ вјерује свеца Мухамеда, он се зове, и јест,

Турчин; а ко није Турчин, он је раја (тј. турски подајник). Истина да је сваки

Турчин у свом царству племић (немеш), али се опет може pећи да су земаљски

прави племићи спахије, под којима је сва Србија, осим нешто царских села, која

се зову мукада или јеминлук. У Србији су спахије, које су понајвише бегови из

Босне и из Херцеговине – стари Србљи, од којих су млоги и у турској вјери

сачували своја стара презимена до данас, нпр. Јbубовићи, Соколовићи, Видаићи,

Рашчићи, Бранковићи, Филиповићи, Ђурђевићи; а и од турских имена, презимена

понајвише им се свршују на ић, нпр. Бегзадић, Шаинпашић, Ченгић итд. – од

свију осталих Турака најбољи људи за народ. Нити они имају по селима својих

кућа ни намјесника; нити је обичај да им се што ради. Кад буде у јесен, спахија

дође сам, или пошаље кога, ако живи далеко, те покупи главницу и десетак, који

су му људи дужни однијети кући, ако га онђе не прода или му га они не откупе.

Спахија узима главницу само од ожењених људи, па и то није свуда једнака, нити

је одређена, јер се у њу ђешто рачуни и десетак које одашта, нпр. од вина, од

кошница итд. Млоге спахије, особито које су надалеко, погоде са сељацима те им

плаћају на годину од ожењене главе у име свега; тако ја знам да су ђекоја села од

1804. године плаћала спахији по 10 гроша (као што су онда били грошеви 6 фор. и

40 кр., а као што су сад једва 2 фор. у сребру) од ожењене главе, па више ништа.

Како спахија нема у селу своје куће, он, кад дође у село, одјаше ђе зна да је

најбоља кућа, па га све село храни док је онђе. Спахија је дужан своје сељаке

бранити од сваке биједе и неправде, и то они свагда радо чине, особито који су

знатнији. Рашковићи су, као Срби, у Староме Влаху имали спахилук до године

1805, па га онда некаквом Турчину дали у залогу; може бити да би се онамо к

Херцеговини још који ђе нашао који је коју кућу задржао од старине; али у

биоградском пашалуку Србина спахије нема ниједнога, нити хришћанин данас у

Турској може постати спахија.

Спахије су дакле у Србији смиље и босиље; али ђекоја села имају другу

биједу, тј . читлук-сахибије, које узимају девето. Које село има само спахију, онђе

сељаци кажу да је земља њихова, а спахијино је само десето од онога што они

ураде; али ђе је читлук-сахибија, онђе он каже да је земља његова, па не само што

узима девето од свакога усјева, него му још људи морају радити (отприје обично у

неђељу, али позније и у друге дане, кад му што затреба), а ђекоји начини и кућу у

селу, или онако на досаду људма не избива из села. По свој прилици, ђекоја су се

села још од старине, богзна у каквим несрећним догађајима, морала почитлучити;

али су од посљедњега турскога и аустријскога рата баше (јањичари) биле готово

сву Србију почитлучиле на силу: ђекоји су се наметнули селима без икакве плате

и погодбе, и казали: ја сам вам читлук-сахибија; а ђекоји, који су то као правим

путем ћели утврдити и за унапредак, везали су људе и тукли нагонећи их да им

своју земљу продаду (пошто они, Турци, хоће). Ласно је знати да спахија мрзи на

читлук-сахибију, који се и код правога царског суда држи за неправедног

господара. У биоградском пашалуку сад се (особито од године 1815) ниједан

читлук-сахибија не смије ни показати.

Како испод самога спахије, тако и испод читлук-сахибије, сваки се човек

може преселити из једнога села (или нахије) у друго, кад гођ намисли, не

јављајући се ни ономе епахији откуда полази, ни оном ђе долази. Своју

дојакошњу земљу може продати, кућу такођер, или покварити, а вотњаке и

винограде може долазити те брати, па спахији давати десетак; а онамо ђе долази,

може кућу на пустом мјесту начинити, и крчити себи њиве и ливаде, и садити

винограде и вотњаке ђе хоће.

Осим спахијскога десетка и главнице, раја даје Турцима још царев харач

(царску главницу) и nорезу. Харач је у Србији и у Босни по 112 пара, и с

којекаквим трошковима изађе на 3 гроша, од сваке мушке главе од 7 година пак

до саме старости. Пореза се обично даје двапут у години, тј. о Ђурђеву дне и о

Митрову дне; у њој се дају новци за пашу и за остале све нахијске трошкове, нпр.

што се понешто даје кнезовима, што се плаћају пандури, ако је какав паша, или

други ко, кроз нахију прошао и дочекиван био итд. Зато пореза није свагда

једнака као харач, него је кад мања, кад већа. Још се плаћа на козе и на овце

чибук, по пару или по двије од главе. Ко сије дуван, мора платити на њега

понешто ђумрука. Све ове дације кад се скупе уједно, мање долази на човека него

и у каквој европејској држави. Али су онамо друга зла, којима у европејским

државама нема ни спомена, тј. глобе. Кад ко убије човека, онамо се слабо тражи

крвник, него се иште крвнина (најмање 1000 гроша); па се крвнина не плаћа само

кад ко убије кога, него и кад човек падне с дрвета или с коња те се убије, или се

утопи у воду, или умре од зиме, или му макар шта било, само кад се нађе мртав.

Такови се човек не смије сахранити док не дођу Турци да га чине ћеш (да га виде),

за који особито ваља платити. Крвнину по старом обичају плаћа само оно село ђе

се крв учини, или на којега се земљи мртво тело нађе; али је у новија времена (да

би више изнијела) ударана и на сва околна села, које се зове џивар. Крвник,

учинивши крв, побјегне у другу нахију, или се ђе ближе сакрије, а пошто се

крвнина плати и мало се позаборави, само гледа да се помири с родом убијенога,

па се онда врати кући слободно. Од крвнине нимало није мања глоба кад се

догоди да ђевојка роди дијете, које се срећом ријетко догађа (ова је глоба по свој

прилици зато постала што се таква ђеца понајвише мртва налазе; али се послије

није питало јели дијете живо или мртво). Ово су обично опште глобе; а

случајнима, за биједе на јединствене људе (нпр. да је који што рекао против

Турака итд.), особито за које се зна да имају новаца, нема ни броја.

У пашалуку је највећи заповједник и управитељ паша од три туга

(учтуглија), који се зове и везир. Под оваквим пашом има ђешто по неколико

паша по од два туга, као нпр. што је под босанским зворнички, сребрнички,

гораждски, скопаљски и новопазарски. Учтуглија паша, као намјесник царев, има

власт у пашалуку своме погубити свакога човека, и Турчина и рајетина, не бојећи

се да ће му се кад одговор искати зашто је то учинио. Послије њега највећи је

његов ћаја, који понајвише има два туга, и зато се зове ћаја-бег; а од овога је још

млого мањи хазнадар. Пашини су момци (Leibgarde) делије, све коњици с

дугачким калпацима, којих се поглавица зове делибаша; слуге су му кавази и

чауши; а сви његови људи зову се пашајлије или пашалије. Кад паша своје људе

пошаље у другу варош или куд у земљу да кога доведу на суд, они се зову

бумбашири; а пашина написана заповијест или уредба зове се бурунтија. Паша

једнако сједи у ономе граду ђе му је столица (нпр. босански у Травнику, а

биоградски у Биограду), а нема обичаја да иде по пашалуку да види како је и шта

се ради. Паше се постављају у Цариграду, куда они, осим онога што је одређено у

царску хазну, морају небројене новце да шаљу министрима и другој којекаквој

господи; зато је њихов највећи посао да скупе доста новаца. Биоградски паша,

осим харача, пореза и чибука, добија млого и од ђумрука на Сави и на Дунаву; а и

од глоба добија сваки паша млого, јер који је зао и среброљубив, као што су

понајвише, он глоби и Турке и рају једнако, и још Турке по на једнога више, јер су

богатији. Политика турскога двора слабо допушта да један паша дуго сједи на

једном пашалуку, него их често мијењају. А млогоме (кад што скриви или га

облажу непријатељи) и главу однесу у Цариград, да ни сам не зна зашто. Паше cу

тако вјерне своме цару да су међу њима врло ријетки који би свој живот бранили

против царске воље и заповијести; а може бити да се у 1000 не би један нашао

који не би волио од свога цара умријети него у хришћанској земљи живјети.

У свакој нахији, у главној вароши сједи кадија и муселим. Кадија суди по

алкурану, а муселим (који се зове и војвода) затвара људе и извршује оно што

кадија пресуди. Ниједан од ове двојице нема плате од царства, него још они

морају да закупљују ова њихова господства. Тако они живе највише од глоба и од

мита; зато морају желити да има кривих људи и тужби што више. Кад кадија хоће

кога из села да дозове к себи, он по кадинцу пошаље мураселу по њега. Ко не

хтједне с кадинцем доћи кадији, он је одметник, и нема му другог спасенија него

бјежати у хајдуке; а ко дође, он, осим свега осталога, ваља кадинцу да плати

ајактерију (као попутнину). По праву, ваљало би да муселим не чини ником

ништа без кадије; но будући да је кадија само учен човек, доста пута и издалека

откуда, а муселими све војници и пашини љубимци, којима паша за заслуге та

мјеста даје, зато они слабо и маре за кадију, него чине сами што им је воља, а

особито кад су у земљи какве буне и немири.

У Србији, Турци, као господа, сједе само по градовима и по варошима.

Они, као племићи у своме царству, не плаћају никакве дације (ни харача, ни

порезе, ни чибука), осим што држе по варошима мезулане (поште за царске

татаре), које обично сваке године у почетку мјесеца марта јавно закупљују они

који се потхвате да их најјефтиније држе. Ако ђе сједе на спахијској земљи, као по

мањим варошима и по паланкама, онда морају и спахији да дају десетак или да му

плаћају. Кад се у вароши учини крв, и они морају крвнину плаћати. По мањим

варошицама и по паланкама, и од њих ђекоји, особито Бошњаци (Срби закона

турскога) раде земљу и држе стоку; али по градовима и по већим варошима слабо;

него гаспода, и поред њих млоге беспослице, живе од раје (нпр. спахије, читлук-

сахибије, различни чиновници, и слуге свију ових), а остали тргују и раде

различне занате. Но они имају и заната господских, које само Турчин смије

радити, нпр. Србин не може бити налбанта (што поткива коње), ни табак (Garber),

ни сарач (Riemer), ни казас (Gombar); тешко и берберин и папуџија. Осим ових

заната, које раји није слободно радити, од њих има и терзија, туфекчија, кујунџија

и јекмекчија (хљебара); али ћурчија неће да буде ниједан. Само Турчин Турчину

назива селам (поздрав кад се састану); да од раје ко Турчину селам назове, одмах

би га погубили, ако се не би хтио потурчити; а да не би Турчин у томе

погријешио, ваља да се по хаљинама познаје ко је раја, ко ли је Турчин. Зато раја

не само не смије носити зелене боје, него ни онако лијепих хаљина као што су у

Турака, нпр. шалова око главе, тока, долама, особито везених сребром или златом.

На неким мјестима раји није слободно носити ни црвених фесова, ни јеменија; у

Цариграду, само бератлије смију носити жуте местве и папуче. Тако се раји не

пристоји имати ни лијепу кућу као што је турска, или још љепшу; ни добра и

лијепа коња; и сами природни дарови, нпр. лијепо лице, велики лијепи бркови, не

гледају се радо у раје. Сабље раји нипошто није слободно носити; пиштољи и

дуге пушке и велики ножеви истина допуштају се, само да нијесу оковани

сребром или онако лијепи и наочити као у Турака; али опет кад се дође у град или

у варош, или се у селу изиђе пред господу турску, ваља дугу пушку и велики нож

оставити, а пиштоље за леђа гурнути или гуњем заклонити. Не само кад иоле

какав турски поглавица или зликовац иде сокаком, раја мора да устаје на ноге,

него и најгорему Турчину раја мора с пута сврнути, макар у блато до кољена. Не

само што раја не смије кроз град ни кроз варош јахати, него и у пољу кад сретне

Турчина ваља да сјаше, или да пита је ли слободно јахати (на тако питање ђекоји

одговори: “Јаши, море”; а ђекоји: “Сјаши, крсте, закон ти”). Сваки Турчин смије

хришћанину псовати и оца и мајку, и вјеру и душу, и крст и пост; а хришћанин

Турчину не смије то ниједно за главу. Кад какав, иоле ођевен, Турчин у вароши,

или ђе му драго, одјаше коња, он првога Србина ког види зове те му да коња да

вода; тако господа турска узимају са сокака Србе за различне послуге, нпр. да

туку каву, да доносе воду, да сијеку дрва итд. Истина да сваки Турчин свагда не

смије Србина убити јавно; али ударити чибуком или штапом, томе суда нема, као

ни псовки. Кад је рат, Турци, истина, раје не зову на војску, него сами бране своју

царевину и вјеру; али раја мора да их храни куд пролазе и ђе се налазе, путове и

градове да гради и поправља, и да вуче топове и џебану. Ако се ко од pаje

потурчи, одмах има сва права као и остали Турци; и не само што га неће нико

прекорити пређашњом вјером, него ћe гa још сваки радије помоћи него рођенога

Турчина; зато је тешко наћи потурчењака да зло живи, а много их има паша и

везира. Да су потурчењаци гори за рају од правих Турака, то се зна: “Нема

Турчина без потурчењака” (ово се може рећи и за Бошњаке према Османлија –

правих Турака).

Вук С. Караџић, Први и други српски устанак. Живот и обичаји народа

српског, Нови Сад–Београд, 1969, 65–71.

Хајдуци

Имајући Турци над Србима такву власт и таква права, наравно је да се

Срби морају старати колико је могуhе мање да се мијешају с њима. Зато Срби не

само што не живе по градовима и по варошима, него не живе радо ни близу ових,

а још мање по великим друмовима, куда Турци често пролазе; него се најрадије

завлаче по шумама и по брдима и потоцима, куда се често куће примичу за

шумом; а у градове и у вароши не иду радо без особитога посла или невоље. Тако

има маторих људи који нигда нијесу били у граду ни у вароши. А Турци

беспослени, срећом, особито у мирно доба, слабо се скитају по селима, једно што

им паша, особито на тужбе кнезовске и спахијске, забрањује да их се по млого

скита и рају узнемирује; а друго, што по један, и по два и по три баш и не смију од

Срба, јер како гођ што Турци држе да Србина није гриота убити, тако исто и Срби

понајвише мисле за њих; и тако млогога који се беспослен скита по селима, и

људима досађује, нестане, па ако га сакрију, ником ништа, ако ли му се стрв

пронађе, а оно се плати крвнина, пa мир.

Турско владање и суд, и њихово поступање с рајом, највећи је узрок што у

Србији, као и у Босни и Херцеговини и у свој Турској, има млого хајдука. Кад

човек зна да га суд и закон не чува од силе и од неправде, он мора сам да се чува и

себи правицу да тражи. Србин само удаљен од Турчина може мирно живети као

слободан човек; али сваки свагда не може бити од њега удаљен. Казато је да сваки

по кога кадија пошаље мураселу мора ићи у варош, ако ли који не смједне отићи,

онда му нема другог спасениј и него са животом бјежати у шуму; на ђекога узму

Турци штогођ зуб, пак мора да бјежи у шуму да га не убију; млогоме Турци отму

штогођ, или му учине какву другу неправду, па отиде у хајдуке да се освети; а

млоги отиде у хајдуке само да се наноси лијепих хаљина и оружја по својој вољи.

Зато су онамо хајдуци понајвише најодлучнији људи, и сви се држе више за

јунаке него за рђаве људе. Бајо Пивљанин и Лимун могу се у српском језику

назвати хајдуци, али би им Нијемац прије могао казати да су Helden (јунаци) него

Rauber. Они су имали по сто и више друга с којима су љети четовали по Босни и

по Херцеговини, а зимовали су по градовима у приморју адријатичком. Такови су

хајдуци највише постали (од првих племића) како су Турци сасвим обладали

Србијом и Босном и Херцеговином, а особито y XVI u XVII вијеку, пак су чували

млетачко приморје од Турака, нпр. Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић

Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар, и други млоги, којима се имена славе у

народним пјесмама нашим. Од свију ових може бити да је најстарији Старина

Новак. У Босни, у гори Романији, има више пута и данас Новакова стијена, за коју

се приповиједа да је Новак под своју старост у њој живио, а на путу држао

прострту кабаницу и поред ње сабљу ударену о земљу, те су путници по својој

вољи бацали по штогођ на кабаницу.

Премда млоги људи не иду у хајдуке да чине зло (тј. да плијене и да

убијају), него само да сачувају свој живот, или да се коме за што освете, или да

живе слободно, али кад се већ човек (особито прост) отпади од обичнога друштва

људскога, он послије, један поред другога, почне сва зла чинити. Но опет се и

данас хајдуку чини највећа срамота и псовка кад му се рече да је лопов u

пржибаба. Прави хајдук никад неће убити човека који му ништа не чини, већ ако

да га наметне какав пријатељ или јатак; њему се чини срамота од сиромаха човека

отети што друго осим лијепа оружја; али трговце по путу дочекивати и ударати на

куће богатих људи, (веле да) није срамота. Стари су хајдуци најрадије дочекивали

кад се куд шаљу царски новци, али сад то слабо чине, будући да народ за то опет

мора да страда и да плаћа, и послије њих да гони. Кад хајдуци ударе коме на кућу

па не нађу новаца, онда га уцијене, па му одведу сина или брата, и воде гa са

собом докле им гођ он не донесе уцјену. Хајдуци посте и моле се богу као и

остали људи; а особито се чувају од женскиња. Да се дозна за каквога да се

мијеша са женскињем, онога би друштво његово убило, јер кажу да би с таквога

сви морали бити несрећни. Данас хајдука највише по 10–12 иде заједно; и макар

их само два или три била, опет се зна ко им је харамбаша (старјешина). Они свуда,

докле гођ иду, имај у своје јатаке, којима долазе те се хране и дају којешта на

оставу. Кад дође зима, онда се обично разиђу по зимовницима, понајвише

јатацима, па се начине као слуге; а кад закука кукавица и гора се стане зеленити,

онда сваки иде на рочиште. Да се догоди да ко хајдука на вјери убије или изда,

тешко ономе од хајдука. Не само друштво онога, него и други гледају да га покају

макар и послије педесет година. У свакој кнежини има по неколико пандура,

обично Срба, а ђешто измијешаних с Турцима, који ћерају хајдуке; а кашто кад се

хајдука појави млого, и стану често убијати и отимати, подигне се и народ сав у

поћеру. Истина да их једни у друштву ћерају и траже, а код куће их пo зградама и

по шумама крију, али се опет догоди да их кашто нађу и побију, и главе им

пандури однесу Турцима, те се по градовима на шиљцима метну на бедене; а кога

Турци жива у руке докопају, онога (жива) набију на колац. Хајдук се може

предати кад гођ xoћe, тј. он поручи кнезу и кметовима те му изваде од паше

бурунтију, па онда изиђе из хајдука, и нико му више не смије поменути за оно

што је коме отео или кога убио. Таква се предаја често догађа. Кашто кнез и

кметови зову хајдуке на предају. Предани хајдуци понајвише бивају после

пандури, једно што су се отпадили од кућевнога посла, па их мрзи радити, а

друго: што они најбоље знају хајдучке трагове. Што су гођ Турци бољи, и мање

зулума, то је мање хајдука; а што су гођ Турци гори, то је више хајдука. Кад се

хајдуци врло умноже, а народ не може да их преда или побије, онда изиђу Турци

на тефтиш, тј. изиђу у народ, па затвором, бојем и глобама нагоне кметове и

родбину хајдучку да се траже хајдучки јатаци и да се хватају хајдуци. Тефтиши

обично бивају послије ратова.

И у Турака има хајдука, који се обично зову кесеџије; но он и иду на

коњма, и не крију се тако као српски. Кесеџије су се послије посљедњега

њемачкога и турскога рата у Маћедонији биле умложиле на хиљаде; и будући да

их је испочетка највише било из вароши Крџе, зато се прозову крџалије. Они су

ишли јавно на стотине заједно, па нијесу уцјењивали људе, него читаве вароши, а

које им нијесу ћеле или могле уцјене плаћати, оне су палили и харали, као што су

попалили и раселили знатну цинцарску варош Воскопоље. Они су између себе

највише говорили турски и арнаутски; али су у друштво своје примали људе од

свакога народа и закона, и будући да су слабо држали икакав закон, зато се није

ни знало који је ког закона. Сви су имали добре и накићене коње. Носили су

обично плаветне шалваре и кратке, златом извезене, копоране и ђечерме, а око

главе шарене свилене шалове; оружје им је било оковато у сребро и у злато; осим

пиштоља, ножева и сабаља, носили су сви дугачке пушке, крџалинке, које cу се

кундаком и осталом опремом разликовале од осталих пушака. Они су водили са

собом и младе робиње, које су се звале ђувендије; оне су им у вријеме боја, у

мушке хаљине обучене, држале коње, а на беспослици играле уз тамбуре.

Крџалије су се послије и најимале те војевале кoмe јe требало: кад су се, нпр.,

између себе ђе завадиле двије вароши, или двије паше, или два рођена брата, они

су помагали ономе који је боље плаћао. C њима је Пасманџија разбио царску

војску. Њихове су највеће поглавице биле бимбаше, које су имале под собом по

неколико буљубаша. Најзнатније су им бимбаше биле: Хаџи-Манов, Дели-

Кадрија, Кара-Фејзија и Гушанц-Алија. Прошавши српски и руски рат умалио их

је, и готово истријебио сасвим.

Вук С. Караџић, Први и други српски устанак. Живот и обичаји народа

српског, Нови Сад–Београд, 1969, 72–76.

Збег

[...] Јесен та бејаше лепа кад се у подножју сви изселисмо. Шуме велике,

дрва на све стране изобилно: поправе сељани себи, где је који хотео, колибе, у

које се склонимо, да ту само презимимо, а на пролетије, да се у космајске

планине, више будући, за бољу од Турака безопасност, преселимо. Приспе нам и

зима, паде велики снег, под којим отешћане гране на дерви клону к земљи,

смерзнути потоци почну сад под ледом уздисати: ухвати се свуда иње, и

поизчезне нам слатко оно птица цверкутање, само би се једне сове често обноћ

чуле, да ухућу, и тишину ону ноћну потресу. По колибах свуда ватра, како дању,

тако и по целу ноћ непрестано горе, и људи сви од дима почадили а и глађу и

страхом изтомљени да их је жалост била погледати. Испочетка још, докле је коме

оно мало ране, што су имали, потрајало, и којекако, но кад ране нам нестаде, онда

се у чуду најдемо. Но на последок неста нам соли, нити смо је могли откуда

добити: места бо и градови свуд позатворани, ни за које новце достати је нисмо

могли. У кога се застало још сира, ти су месо са сиром јели, и тако су се помало

солили, а који нису имали ни сира, ти су морали месо онако неслано јести, но како

нам је то падало, сваки себи може представити. Једући непрестано месо без хлеба

и без соли добију многи пролив, и тако изслабе, да је свако као болесно једва ићи

могло. Многи су у нужди тукли од кукуруза чокове, и такове су у жервњи млели,

и од њих хлеб себи месили, да би со тим гладну утробу своју мало заварали. И

који су имали мало кукурузна брашна, да с чокови они помешају, и којекако,

могао је се по који залогај с месом изести, а који су од самих чокова пробирали

јести, нису могли. Неки су најпосле брали и ресу ону с лескових дрва, и то су

жервнали, да једу, но тако је то горко било, да се јести ни пошто није могло. Ах, и

дан данашњи кад се оне туге и оног мучења споменем, грозим се у себи. Но при

свем том, колико се опомињем, од такове глади и онако гурећи се на зими по

колебах нису људи још умирали! Слабо је истина свако било, и као болесно свако

је изгледало, али су живили. У такових ту тесних обстојателстви једва је се

чекало, да смо зене пролеће, једно да би се људи куда маћи могли, ране, а особито

соли себи откуд прибавити, а друго да виде шта ће и од рата бити, хоћеду ли се

ударити, и како ће шчастије с ким поступити, да једном виде при чем су. [...]

Автобиографија Милована Видаковића,

Гласник Српског ученог друштва, књ. XXX, Београд, 1871, 117–1.

Дахијска управа и сеча кнезова

[...] Сад четири дахије: Мемед-ага Фочић, Мула Јусуп, Кучук Алија и

Аганлија постану и преко везира почну владати, и што годе они напишу и

заповеде, то је везир Хаџи-Муста-паша својим муром морао потврдити. (О томе

сам видео тако написато у једној књизи Хећим-Томе, који је онда у Београду

седео, и ту стоји забележено да је Хаџи-Муста-пашин син 1801. године отишао u

да су јаничари воденим лагумом у град уишли, и, како су се утемељили, убили су

пашу. Кнезови и паша тукли су се с јаничарима од 1795. године. – У манастиру

Боговађи у једној књизи стоји овако написато: “Љета 1801. јануарија 26. удави

београдски паша владику Методија; за његово нестројеније и безаконије уподоби

се Фоки мучитељу, цару греческому. Того времене бист междусобна бран. Турци

Видинлије својему цару непокорни. И много бист междусобно крвопролитије

помежду их. И бист скупо жито: пшеница 100 ока 18 гроша а кукуруз 10 гроша.

То време бист лепа зима. Ово собствено рукоју потписа Хаџи-Рувим”).

Њих четворица поделе сав пашалук, свакоме по три нахије; они пак сва

села у нахији поделе својим момцима, који су се звали мале аге.

О томе како је Београд узет слушао сам где Муја, уровачки бег, прича мом

оцу.

После годину или две тај исти Муја рече мом оцу: “Видиш, кнеже, ова

четири пса у Београду (тј. четири дахије) шта раде од раје и од поштених Турака.

Ја сам први кроз рупу у град ушао, пак сада, да смеду, узели би ми и ово село

(Уровце) и себи присвојили; но и у мене је јоште оштар кремен. Ја ти кажем: ово

дуго њима бити неће. Ја ћу да идем на ћабу, но није стога што ми је ћаба мила, но

само да се уклоним, да са псима и ја не изгорим. Него ти, кнеже, послушај мене:

доведи кнегињу и оно мало дете (покојни Сима бијаше мален), пак да ја тебе и све

што је твоје у Немачку претурим, те живи јоште коју годину у миру. А знај добро:

ако ја од ћабе дођем жив, тебе нећу жива наћи; а ако и не дођем, они ћe тебе

посећи.” – Мој отац каже: “А куд, бег? Да ја побегнем у Немачку, они ће рећи: оде

Алекса да крене противу нас Немце, да војује на нас, пак ће други кнезови и

сиротиња с мене страдати; но где сам се родио, ту ћy да живим, па што ми бог да.”

На то му алај-бег рече: “Ја сам ти казао и с моје душе скидам, а доста смо хлеба u

соли заједно појели!” (Баш сам ово све слушао кад моме оцу говори).

Сад оне четири дахије искупе кнезове, пошто су Београд јаничари освојили

1799. године, и дозову мог оца и кажу му: “Алекса, већ се ми с царем завадисмо,

него смо начинили један мизар (прошеније) да цару пошљемо, него да и ви ваше

мурове ударите да би се ми оправдали.” – ,”Добро, aгe, – одговори мој отац — да

се с кнезовима договоримо.” – На то они: “Нема ту од договора ништа, него сви

редом морате ударити мурове!” – Иди сад га реци нећемо пред онака четири лава,

који су и свога везира притеснили. Они су прошеније начинили као од стране

кнезова и раје, и везира код цара туже да је он глобар и зулумћар, да је пола раје у

Немачку побегло од његове глобе, и да није јаничарских ага, сиротиња не би ни

вола имала на чему би орали и хлебом се хранили, нит би се имало откуд цару

харач давати, нити за што соли купити, но све јаничарске аге дају и сиротињу

помажу, и проче и проче. Кнезови нису имали куд него поударају прсте, богзна

колико људи, на то прошеније и потпишу, само да се курталишу. Сад већ оне

четири дахије почну рахат да живе; сваки је оне своје три нахије, које су му на део

дошле, управљао и све приходе себи купио, а цару ништа, но само што cу јаничар-

аги и другим капиџијама својим у Цариграду мито шиљали да их код цара бране.

Дахије отворише оловски мајдан у Дренајићу ваљевске нахије, под Медведником,

и све је мој отац од наше куће на колима у Београд олово спремао, но ипак су

кумпанијама што су олово копали плаћали сваку оку по 20 пара.

Аганлија – ком је у део пала соколска нахија – пошаље у Азбуковицу и

покупи хараче. Азбуковица је била малићана Хаџи-бега из Сребрнице, који

пошље своје Турке те све харачке новце отме. Аганлија кад чује то разљути се, те

нареди у војску крагујевачке, ужичке, соколске, ваљевске и шабачке Турке. Затим

зовне мога оца: “Ја знам, али xoћy да ми и ти право кажеш колико си Хаџи-Муста-

паши доводио српске војске кад сте нас јаничаре тукли?” – Мој отац морао му је

право казати да је 1800 момака свагда водио. – ”Е, добро, право си казао, – рекне

Аганлија, — и ja xoћy да толико војске код тебе у скупу нађем, а доћи ћe u Турци

из свију касаба, да идемо да тучемо твога пријатеља Хаџи-бега и да му попалимо

Сребрницу за моје азбуковачке хараче. И xoћy да понесеш јоште 2000 ока ракије:

кад пођемо Дрину газити, да сваком Србину по оку ракије дадеш да попије.” –

Мој отац морао је на то пристати, дође у кнежину и спрема војску за одређени

рок.

Аганлија удари преко ваљевске нахије са својом војском, мој отац

предусретне га са својом војском и оду на Дрину у Азбуковицу, где се слегну и од

свију касаба Турци. Ту се смешају и уједначе Срби и јаничари, као под Хаџи-

Муста-пашом што су били Срби са пашајлијама противу јаничара. Ту похарају сва

азбуковачка села, тако да ниједна овца, ниједно крме остало није живо. Аганлија

одмара војску, прави план и казује како ће Србима дати по оку ракије да они

напред газе на броду, а коњик да иде за њима. Но ево муке, Хаџи-бег и Асан-ага

ископали на броду (с оне стране) шанац и напунили га Бошњацима. Види мој отац

да ће сва српска војска у по Дрине пропасти, јер кад би Срби нагазили, Бошњаци

би с оне стране опалили хиљаду две пушака у гомилу Срба и, осим што би

побили, који се мало рани, ухватио би се за другога, а онај опет за другога, а пуста

Дрина брза и аловита, па би све однела и ниједан не би изнео главе.

Кад се Турци Ваљевци и друге касаблије скупе на село (еглену, разговор),

оде и он међу њих, седне и рекне им: “Ако бог да, сутра или прекосутра, како

пређемо Дрину, одмах ћу да запалим Хаџи-бегове конаке.” – На то ћe му рећи

Сердановић барјактар: “А како би ти запалио конак твога пријатеља?” – “Ето –

вели – тако, као што би и он мени учинио; тако је сада време донело, и моја војска

једва чека да пређе да пљачка тамо Турке ... Збиља, ви Турци и бегови, зашто не

молите агу (Аганлију) да се прође ове војне и да не иде преко Дрине? Ви видите

онај Осат: све су оно готово турске куће и деца; па кад ови моји Срби попију по

оку ракије и уђу у турске куће све ће бити брбат, а то неће ни богу ни људма бити

мило. А мало је зар што смо се с царем завадили, пак сада хоћемо и с Босном?

Помислите кад немачки добош залупа на Сави, а ви с децом побегнете на Дрину и

хоћете у Босну, а Хаџи-бег, овако као сад, напуни шанчеве с војском и не да вам

преко Дрине. – Зашто не промислите куда ћете ви онда, а за мене је лако”. – ”Е,

мој кнеже, то ми све видимо, али ко сме ономе арслану о миру поменути!” – рекну

Турци. – “Ја ћу му најпре напоменути, али ви сви помогните ми”, – рекне мој

отац, и предвече оду Аганлији. И дворили су по обичају Аганлином, јер пред њим

нико није смео сести, па и сама улема, тј. старци с белим брадама, морали су

свагда пред њим стајати. Пошто су тако неко време дворили, рекне им Аганлија:

“Е, хајдете сада на конаке своје, пак сабаиле ујутру ви Турци азур коње; а ти

Алекса рано сваком Србину подај по оку ракије, пак ћемо на газ преко Дрине.”

Они на то сви се поклоне, а опет једнако стоје, неће да одлазе, а сви ћуте.

Аганлија опет рекне: “Хајдете, хајдете сада, како сам рекао!” – На то мој отац

пође му скуту и рекне: “Ага, ми ћемо ићи, ал’ те сва улема и ја молимо да се

смилујеш на оне куће и на ону фукару и српску и турску преко Дрине, и не

преводи ову војску; сагрешићемо код бога, а и код цара се окривити.” – ”Хајдете,

хајдете, нема од тога ништа!” – “Ми одосмо, ага, ал’ ћемо опет доћи молити да се

смилујеш.”

Затим оду сви. Мој отац мислио је опет да иде да моли. Но тек што је тако

забринут дошао у српску војску, а момак дође и каже: “Хајде, кнеже, зове те ага.”

Мој му отац оде, он му рекне: седи, и он по турском обичају на колена седне.

Аганлија му почне лако говорити: “Алекса, ја сам видим ово што сам наумио да

не може на добро изаћи, али сам се зарекао пред Турцима, и не могу лако

одустати; но ти, као што си започео молити, а ти моли; зато опет састави ову

улему, и дођите да ме молите; ја ћy ce љутити и викати на вас; напослетку ја ћу

вас као преко воље послушати да не идемо преко Дрине; али у твоју главу, ако

коме Турчину кажеш да сам ти ја повладио.” – Мој се отац врло томе обрадује, и

ујутру рано покупи све старе белобраде Турке, оду Аганлији и почну молити, а он

се разљути и почне их одбијати, а он и сва улема попадају на колена и љубе

скутове, и веће тако једва даде се умолити: “Ал’ xoћy – вели (Аганлија) – да ми

Хаџи-бег врати харачке новце!” – Због тога оде мој отац преко Дрине Хаџи-бегу,

али Хаџи-бег не да новаца, но вели: “Нека дође тај Аганлија па нека узме сам

собом не тридесет кеса но и више, ако може.” Мој отац једва умоли Хаџи-бега те

поврати петнаест кеса, а оних других петнаест разреже по нахији те Аганлији

даде, и тако спасе ту српску војску од очевидне пропасти и погибели, и поврате се

својим кућама. Ова Аганлина војна била је 1802. године.

Једанпут оде мој отац четвртом дахији у Беоrрад, Мула-Јусуфу, који је

наше село Бранковину држао. Он га лепо прими, али му кафеџија у кафи отров

даде. Мој отац кад допола филџана попије, мука га ухвати, остави филџан и једва

у свој квартир дође. Дозове одмах Петра Ичкоглију, базрђанбашу, с којим се врло

пазио, који позна да је отрован и који заповеди да му се даје много благо млеко и

од патке крв, и друго шта је базрђанбаша знао употребе, те је много бљувао, и

тако га поврати, јер није био сав филџан попио. Виде дахије да и тако не успеше, а

имаду зуб на све главне кнезове, али особито на мoгa оца, кога су се бојали и

мрзили што је немачки официр био и фрајкор на Турке предводио, а јошт више

мрзили су га зато што је Хаџи-Муста-паши војску доводио и јаничаре тукао, и

што је непрестано договарао се са другим кнезовима и сиротињу заступао; исто

тако био им је кост у грлу што је он имао у својој кнежини свагда спремних и

оружаних 1800 момака, које је и Аганлија видео када су с њиме на Дрину ишли. И

они – дахије – почну зазирати од тога што су Срби са својим кнезовима научили

војевати; помисле да им они досадити могу. Зато се тајно договоре да у пашалуку

све кнезове исеку и своје непријатеље с пута уклоне, и тако да у безопасности

буду, и да са тим народ заплаше и без главе оставе, и да чине шта они xoћe.

Дахије пошљу у сваку касабу својим муселимима заповест тајно, и одреде

им дан, да сваки муселим свога кнеза погуби; а Фочић Мемед-ага, не могавши се

поуздати да ћe мога оца и Бирчанина други ко моћи погубити, науми сам тога

ради изаћи у Ваљево. Зато поручи да долази у ваљевску и шабачку накију у

теферич и да лови, но да му кнезови конаке преправљају и друге заире што му на

200 момака треба. У јануарију крене дахија Фочић Мемед-ага, удари у Зеоке и код

куће кнеза Станоја руча. Премда су и Станоје и Хаџи-Рувим записани били у

тефтеру да погину, опет није за онда кнезу Станоју ништа хтео, да се не би чуло и

да не би мој отац и Бирчанин побегли. Бирчанин Илија, мој отац и Милован, кнеза

Николе Грбовића син (јербо је кнез Никола Грбовић боловао), изађу из Ваљева и

сретну Фочића у Пољу Љубенину; он их претворно лепо прими, па оданде пођу к

Ваљеву. Но како дођу и сјашу у Ваљеву, одмах Фочић сва три метне у апс и метне

синџир на врат и обе руке заједно у једно гвожђе, што ‘но се зове лисица, које је

Фочић са собом донео. Они су били тако оковани да нису својим рукама ни хлеба

до уста донети могли, него су их други захрањивали.

Чујемо ми у Бранковини тај несрећни глас. Одмах мој стриц Јаков, зет

Живко Дабић и ближњих неколико кметова отрче у Ваљево, и заједно са старим

Турцима Ваљевцима, – јербо су сви ваљевски Турци мога оца и Бирчанина

уважавали и пазили, – дођу Фочића молити да пусти кнезове. Фочић каже: “Нису

ме лепо дочекали и конаке спремили, но најпосле донесите сто кеса глобе, па да

иx пустим.” Мој стриц, како то чује од Фочића, које од трговаца Срба (које и

ваљевски Турци даду у помоћ) са својим што смо имали накупи и састави 19.500

гроша. Онда је био цесарски дукат 7 гроша и по. Одмах оде по пријатељима и оно

друго тражити и састављати. Ваљевски Турци били су обрекли увече све дати; али

кад дознаду да ћe Фочић и новце узети и кнезове посећи, онда Турци моме стрицу

то неће да кажу, али сваки почне се извињавати да нема код себе новаца, но да ће

до неки дан набавити и дати. Из наше куће сва чељад и деца поскидали су свој

накит, поодрезивале жене са подбрадника и паре ситне, и послали за откуп

кнезова, да би се тим бајаги Фочић уверио да већ других новаца немамо, и не би

ли се сажалио да пусти кнезове. Виче Бирчанин и Грбовић из тавнице: “Јакове,

брате, тражи и састављај и подај колико год ишту, само живот откупљуј !” – А мој

отац једнако виче: „Не дај, Јакове, не дај, паре, не остављај ми деце под дугом да

робују. Он ћe и новце узети и нас исећи. Из овог синџира и из ових лисица не

мисли он нас живе пустити. Но кажем ти: не дај ни паре, не остајте под дугом, да

ми деца просе.” – Међутим, и ја се усудим и одем у Ваљево. Сакријем се у једну

екмеџиницу, пошљем пандура Глишу Павића, нашега комшију, да запита оца

смем ли ја до њега доћи. Како мој отац чује да сам ја дошао, рекне: “Што ћe он

овде? Ако бога знаш, Глишо, трчи и проведи га – и кажи му којим сокаком – да та

не опазе Турци. Нека бега куд га бог учи, овде ми ништа ни он ни ти ни ко други

помоћи не може, нити ћe мене жива Турчин пустити.” – Глиша дође мени,

проведе ме, и побегнем из Ваљева.

Тек што сам топовски метак у шумар био измакнуо, а чујем где мој стриц с

брда виче: “Ај, Матија, ај, Матија, чекај!” Ја причекам, он ми каза да Турци

посекоше кнезове. То је овако било.

Турци свежу мога оца и Бирчанина, а Милована Грбовића пусте. Кад

почну везати мога оца, види он шта ћe бити и рекне: “Је ли туна Јаков да му

нешто кажем?” - Онда рекне Милисав из Дупљаја плачући: “Није, кнеже, овде, но

кажи мени, ја ћy мy казати.” –То му – рече – кажи да ни он и нико од мојих одсада

Турцима не верује.” Поведу их на погубленије, и као што су ми после тога многи

и Срби и Турци казивали, мој отац сасвим при себи био, аки би на пир вођен био,

и слободним гласом викне: “Фочићу, Фочићу, не молим те за живот него те само

молим, немој ме бешчесном смрћу морити, но сабљом којом се јунаци губе; а знај,

Фочићу, да ћe моја крв и пред Богом и пред људима теби дoсадити!” – Он је хтео

скупљеном народу говорити, но Фочић повиче: “Водите их даље!” На том

позоришту света је много скупљено било; јер и Срби и Турци, да би већи страх од

дахија имали, морали су доћи да ове прве жртве српске гледају. Најпре даде

Фочић на српски једно писмо пред свима прочитати, које гласи овако:

“Поздравље теби, господине мајору Митезеру у Земуну, од мене кнеза Алексе и

од проте. Да знате да смо ми ове дахије међу собом позавађали, и они ћe ce скоро

између себе потући, зато молимо: преправите џебане и официра, а војске доста

имамо, да нам помогну да дахије одавде отерамо. Ако томе писму не верујете,

питајте базрђанбашу Петра Ичкоглију или Јанка Зазића из Скеле и Еладију из

Забрежја, они ћe вам из уста све казати...” (За то писмо на другом месту казаћу

пространије). Кад се то писмо прочита, рекне Фочић скупљеном народу: “Ето, ова

писма сече Алексу, који с Немцима се договара, и код нашег цара нас тужи и

опада, и о нашим главама ради, зато би грехота била његову главу живу

оставити.” Потом повиче на џелата: сеци, и одмах оба посекоше (најпре је

Бирчанин посечен), а народ с позорја разбегне се, а Турци Ваљевци поплаше се, и

одмах почели су један по један тајно од других своје важније ствари припремати.

Главе обадве метне Фочић више себе на чардак. То је било јануарија 23. предвече

1804. године. Њихова тела стајала су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу до

Колубаре.

Фочић је послао своје момке натраг у Зеоке да одсеку главу кнезу Станоју,

па у Боговађу Хаџи-Рувиму, и да му донесу. Оду његови момци у Зеоке и нађу

кнеза Станоја код куће, кажу му да иду у Београд и да их је ага послао, и хоће

онде да ручају. Кнез их дочека. Кад су седели y кући поред ватре, један петао дође

пред врата и кукурекне, а Турчин узме шишану и рекне: ”Xoћу ли, кнеже, убити

онога ороза за ручак?” Кнез му одговори: “Имамо ручка доста, а и тако је петак;

али баш кад хоћеш, a ти удри.” Турчин запне шишану пак окрене најпре на

отворена врата на петла, а затим је спусти те кнезу Станоју према себи скреше у

прси, који падне. Турчин повади нож и почне Станоју главу сећи; a Никола,

синовац Станојев, који није ни 20 година имао, како виде то, утрчи у вајат, узме

кнежеву шишану и повиче: “Нећеш, Турчине, ни твоје однети!” опали и покрај

Станоја обали Турчина, погодивши га посред котлаца. Она друга два Турчина

затворе се y кућу, и кад сељаци, Зеочани, дотрче, а они из куће почну викати:

“Агина је заповест, агина је заповест, умирите се, рајо! Крв за крв нека иде.” И да

би се синовац кнежев уверио да је Турчин заиста убијен, отворе врата они Турци

и избаце Турчина напоље. Онај што је турске коње водао утекао је у поток како је

пушка пукла у кући, а коње је пустио; друкчије Турци би може бити могли утећи.

Сељаци стишају кнежева синовца Николу, који је хтео и оне друге Турке да убије

и одбију једног за другог, а оне друге Турке испрате До хана. Кад Хаџи-Рувим

дочује да су кнезови у Ваљеву похапшени, а он не хтедне бегати преко Саве, а

лако је могао, него дође у Београд, јави се код владике Леонтија, а Леонтије није

смео га сакрити него јави Аганлији. Овај пошље момке те Хаџи-Рувима ухвате и

на Варош-капији посеку, и после варошани измоле и сахране га код цркве. То је

било после, на недељу дана кад су кнезови исечени у Ваљеву (30. јан. 1804).

Као што сам горе казао, причекам ја стрица, и пошто ми каза да кнезови

погибоше, потерамо коње што брже можемо и дођемо кући. Моја мати, јошт

четири наше жене, сестра и сва деца ударе у запевку и плач. Кажемо им да ћyте,

но свака своје што боље има да спрема у торбе, да се бега у шуму, а да се ману

запевке, које одмах и учине и оно вече одмах сви побегнемо у нашу планину

Посово, и тамо сву своју фамилију сакријемо, и почнемо мислити шта ћемо даље

радити. Кад ујутру (24. јануара 1804. године) ето ти нашега зета Живка Дабића и

јошт два Турчина, пријатеља мога оца, са јоште три кмета, и кажу Турци: “Хајде,

Јакове, послао нас Мемед-ага Фочић, xoћe тебе да окнежи.” Мој стриц каже им да

он не сме међу Турке више ићи, a да неће кнез да буде. – Турци кажу: “Слободно,

тврда је вера, Фочић xoћe опет кнеза од вашега оџака, и неће да иде докле из ваше

родбине кога не окнежи.” – Кад видеше Турци да никако мој стриц неће да иде у

Ваљево, они се спремише да иду и рекоше: “Е, Јакове, готови конак; ето ти сутра

Фочића у гости!” – Онда мој стриц немаде куда, него оде у Ваљево, и кад је

дошао, Фочић му рекне: “Јакове, Алекса је тражио наше главе пак изгуби своју,

но ја xoћy опет од вашега оџака да окнежим.” – На то му се почне стриц

извињавати: “Ја сам узео новце из Немачке и растурио по вилајету да тргујем, а

проти не подноси, а од оних других није ниједан вешт вилајету, но молимo те, ага,

мети другога кога хоћeш!” – ”Јок, јок! ја од вашега соја хоћу кнеза и никако

друкчије!” говорио је Фочић. Онда мој стриц оде и договори се с ваљевским

Турцима, те сви рекну да је Пеја Јанковић из Забрдице Алексин рођак. То Фочић

верује и окнежи Пеју, који је код мога оца био буљубаша, и коме смо ми

кумовали.

Међутим, Ваљевци измоле од Фочића, и тело мога оца неки Манојло из

Кличевца на колима дотера и код цркве у Бранковини без главе сахранимо. Глава

је остала код Фочића на чардаку. Но неки Живан Јеротић из села Близоња, који је

онде послуживао, ноћу је украде, метне у недра, склопи гуњ око себе, и тако главу

у недрима нама донесе. Tpeћи дан одемо к цркви, поставимо страже около, гроб

мога оца откопамо, главу на тело наместимо као што је на живом била и онда опет

закопамо.

Фочић оде у Шабац, но ми опет не повратимо фамилије у кућу, но једнако

у планини Посову седе. А ми само ноћу дођемо, и накупи се комшија те седимо; а

како зора, а ми опет у шуму у збег. – Како Фочић у Шабац дође, хтео је и тамо

кнезове сећи, но његов брат Мус-ага Фочић није дао, но рекао: “Ја за ове кнезове

стојим добар!” – Мемед-ага Фочић частио се код свог брата и по лову ишао, но

кад чује да Црнога Ђорђа нису послани Турци могли погубити, него је побегао,

уплаши се Фочић и не смеде преко ваљевске нахије проћи, куд су се људи многи

већ били узрујали због исечених кнезова, него седне на чамац и низа Саву у

Београд побегне. [...]

Мемоари Проте Матије Ненадовића, Нови Сад, 1969, 84–96.