Амијан Марцелин ( око 330 – око 400 )

Био је Грк из Антиохије који је служио као војник против Германа и против Персијанаца на истоку , а живот је завршио у Риму . Ту је у 31. књизи написао Res Gestae . Дело му обухвата време од цара Нерве ( 96 - 98 ) до смрти цара Валенса ( 378 ) . Због прича о чудима и знамењима постао је нејасан . Он је један од најважнијих извора за прву фазу сеобе народа . И најбољи извор за борбе цара Јулијана са Аламанима 357. и за борбу Римљана са Готима 378. Од његовог дела сачувано је првих 18 књига .

Сеоба народа

Варварски народи који су живели око Римског царства и лагано продирали на римску територију у 4 и 5 веку ће провалити у Царство . Података о сеоби може се наћи у повремено издаваним државним календарима Римског царства. Ове листе познате под именом Consularia биле су у поседу имућнијих породица или установа које су требале да их употпуњују важнијим догађајима везаних уз имена конзула.

Сулпиције Север (365 – 425)

Аквитански свештеник који је написао житије главног светитеља Мартина, спис Historia sacra у 2 књ. Дело је кратко и сажето и служи за анализу и објашњење догађаја. Написано је ретко лепим стилом. Опширнији је у приказу догађаја којима је савременик, посебно борбе цркве против аријанства и других јереси. У својим дијалозима дао је портрет црквеног оца Јеронима.

Павле Орозије (380 – 420)

Римски историчар родом из Шпаније, иначе свештеник . Године 414. прелази у Шпанију где се упознао са светим Августином . Ту је 418. године написао дело Historiarum adversus paganus libri VII које иде од стварања света до 417.г. са тежњом да докаже да хришћани нису криви за пропаст Рима. Његово дело, и поред делова неких изгубљених писаца, је компилација хроника Евсевија Сулпиција Севера и римских паганских историчара. У стварању варварских држава на територији Западног Римског царства, према Орозију, главну су улогу имали Готи, западни су створили државу у јужној Галији и Шпанији, источни у Италији. Данашњу науку од већег су интереса они делови у којима је користио Тит Ливија и Тацита.

Тиро Проспер ( 390 - 463 )

Написао је једну кратку хронику у којој има вести о Визиготима . Проспер је написао хронику од постанака света до средине 5 в. у коме се издваја део од 425. г. јер за тај период нема других извора . Овом писцу се приписује и Chronicon imperiale која иде до 452. г. па се у томе подудара са хроником од постанка света

Еугипије

Описује прилике у провинцији Норик и стање на дунавској граници у V в. . Најбоље осликава живопис Светог Северина - Vita Sancti Severini , дело настаје 511. г. Био му је ученик и по повратку у Италију из Норика одлучио је да напише житије свог учитеља. Кад се изузму извесна претеривања, ова књига написана је у 46 глава које су првокласни извор за важне догађаје тог времена у Норику и на Дунаву . У једном делу помиње се Одоакар који долази код Северина по благослов . Књига била је популарна и као таква позната и Павлу Ђакону и Исидиору Севиљском .

Салвијан

Вероватно рођен у Триеру . Закалуђерио се на острву Лерини испред јужнофранцуске обале . Као марсељски свештеник између 440. и 451. написао је дело De gubernatione Dei libri octo . То је аналогија варвара и оштра критика Римљана због њиговог морланог пада. Дело му је пуно претеривања . За њега је карактеристично да говори о највећем злочину у римском друштву – ропству. У другом делу Ad ecclesiam потписано псеудонимом Тимотеј, позива све вернике да своје имање оставе цркви. Сачувано је 9 писама која су често приватне природе.

Нитард

Био је први прави световњак у средњовековној историографији, по мајци је био унук Карла Великог, иначе гроф. Служио је Карла Ћелавог као војни заповедник и дипломата. По налогу Карла Ћелавог израдио је дело Historiarum libri quattuor , обухвата време између 814 и 843.г. Имао је приступ важним збивањима и државним актима. У његовом делу сачуван је и текст стразбуршке заклетве 842.г., који представља најстарији документ немачког односно романског језика. Текст садржи и уникатно сведочанство о устанку Стелинга у Саксонији 841-843 . Нитард умире око 850.

Хронике , анали и житија Каролиншке епохе

Хронике иду од ствараа света до времена у коме је живео њихов састављач . Овде треба навести тзв. Универзалну хронику насталу око 761. која иде до 741. .Занимљиво је да већ за време владавине Пипина Малог његов ујак Хилдебрант дао не само преписати Фредегарову хронику , него ју је довео до 752.. Кратку хронику Breviarum regnum Francorum саставио је Ерханберт , непознати писац по прилици 816. Писац овог дела ослања се на дела Гргура Турског . Хроника од шест векова света , води порекло до 820. а саставио је напознати писац . До 818. допире и Chronicon mojsiacense . Тако названа по самостану св. Петра у Мојсану . Једну светску хронику оставио је и бискуп Фриехулф из места Лизије у Нормандији који описује долазак германских племена на римску територију . У време опсаде Париза од стране Нормана у Француским манастирима настају списи световног карактера , међу њима су Miracula , мада она по својој врсти могу

бити црквена књижевност . У Салцбургу око 871. настаје чувени спис Conversio Bagoariorum et Carantonorum . У истом месту настаје и Liber confraternitatum salisburgensium vetustior 907…

Ибн Исхак (704-768 )

Рођен је у Медини . Живео је у Египту и Ираку . Своје дело , Мухамедову биографију завршава у Баграду . У његовом делу упоредо са материјалом коме се може веровати постоје и многе легенде и измишљени поетски цитати . Ипак спис је значајан за историју раног ислама .

Ибн Саад

Био је секретар историчара Вахидија. Назив његовог дела је „Китаб ат-табакат ал-кабир“ ( Велика књига разраде ) . Његов предходник био је Омар Вахиди , рођен у Медини , живео у Багдаду као кадија . Написао је доло „ Китаб ал магази “ ( Књига похода ) састоји се од предања ( делом легендарних ) о војним подухватима првих муслимана , за време Мухамедова живота .

Извори за историју Кијевске Русије

Најважнију и најстарију групу извора чине Летописи. По свом постанку то су споменици састављени у круговима блиским кнезу. Централне личности су крупни феудалци, кнез и епископ. Творци летописа су већином били монаси , због тога религиозни моменат игра велику улогу .Сачувани су у многим преписима од XIV до XVI. Најзначајнији од њих је Началнаја летопис или Повјест Времених Лет.

Повјест Времених Лет

Документ садржи доста података о Источним Словенима , политичком , економском и кулутурном развитку старе Русије. У центру пажње је учвршћивање Хришћанства . Спис обухвата период до 1110. г. а настала је у Кијеву . Сачувана је у 2 редакције Леврентијевској и Ипатијевској . Лаврентијевска редакција је најстарија и најбоља . Допире до 1116. г. и сачувана је у 3 преписа : старијем Лабрентијевском , и млађем Кенисбершким и Тријитским . Написао га је 1337. за Суздаљског кнеза Константиновића монах Лабрентије .Кенигцбершки Радзиловски списак настао је у XV в. вероватно са старијег преписа са почетка XIII . У XVII веку припадао је Литавском кнезу Богуславу Радзивили. Московски , академски ( тријитски ) списак потиче из XV века. Тачнији је од Радзиловског. Сличан је Лаврентијевском списку до 1206. г. после чега се наставља летописним извештајима који су настали у суздаљској владимирској кнежевини до 1419.Повјест времених лет почиње причом о подели земље између Нојевих синова: Јафете , Хама и Сема. Након тога почње прича о Словенима , затим о Ћирилу и Методију , као и прве информације о Кијеву .

Рускаја Правда

Ово је први зборник руских закона које се сачувао . Важан је извор за историју Кијевске Русије , настала је у XI и XII веку. Представља зборник кнежевских наредби састављен на основу обичајног права тог времена . По свом садржају дели се на три групе или редакције Кратку , Велику и Скраћену.

Кратка Руска Правда

Сви историчари се слажу да је она најстарија по свом настанку . Сачувала се у два преписа из XV века . Састоји се из два дела : Древњешаја правда ( Правда Јарослава) и Правда Јарославићеј . Први део представља најстарији руски правни документ .

Велика Руска Правда

Сачувана је у више од стотину преписа почињући с краја XIII века па све до XVIII века .Преписи у њој могу се сврстати у две групе . Прва група је смештена у тзв. Крмчијама и Мериле праведном . Овај документ првобитно води порекло из Византије. Касније је он допуњен локалним материјалом .Већина преписа Руска Правда налазила се у саставу различитих крипција XV до XVIII века .Већ у XVIII веку Велика Правда била је унешена у нарочити правни зборник руског порекла који се зове Мерила Праведнога . Припдао је Троицком Сергијеву манастиру код Москве . По обиму Велика Правда је 6 пута већа од Кратке Правде .

Слово о полке Игорове

Представља споменике грађанске књижевности . Најпознатија су дела : Слово о полке Игорове , Слово Данила Замегника , Поученија Владимир Мономаха. Као историјски извор највећи значај има Слово о полке Игорове .Текст је пронађен 1795. г. . Дело је непознатог писца , написано је око 1185 до 1178 . Дело говори о походу северних кнежева на челу са Игором против Половаца . Поход се завршио неуспехом и сам Игор је пао у ропство из којег је касније побегао . Време и место настанка дела су спорни тј. изимају се оквирно . Аутор списа вероватно је неко близак самом кнезу Игору .