1

Др Јанко Шафарик

ИЗВЈЕСТИЈЕ

О ПУТОВАЊУ ПО СЕРБИЈИ

1846. ГОДИНЕ

Приредили:

Др Љубомир Дурковић – Јакшић

Мр Милоје Ж. Николић

САДРЖАЈ

1. Предговор (мр Милан Трипковић)

2. О настанку Шафариковог рукописа Извјестије о путовању по Сербији 1846. године (др

Љубомир Дурковић-Јакшић)

3. Значај Шафариковог Извјестија за проучавање и спасавање културног блага Србије (мр

Милоје Ж. Николић)

4. Путовање по Србији 1846. године (др Јанко Шафарик)

5. Толкованије таблица

6. Речник мање познатих речи (мр Милоје Ж. Николић)

7. Регистар личних имена (мр Милоје Ж. Николић)

8. Регистар географских имена (мр Милоје Ж. Николић)

2

ПРЕДГОВОР

После више од 150 година читаоцима се нуди интересантан рад Јанка Шафарика, Извјестије

о путовању по Сербији 1846. године. У листу Шумадинка, који је уређивао Љуба Ненадовић,

почео је да излази у наставцима овај путопис, али је забраном слободоумне „Шумадинке" остао да

чека боља времена. Стицајем околности овај рад се објављује у чика Љубином Ваљеву.

Шафариков животопис и његово извјестије познати су малом броју интелектуалаца. Овом

приликом у потпуности се приказује Шафарик, Словак по народности, велики заљубљеник у Србију.

Свестрано образована личност, велики зналац историје и споменичког блага Србије, разликује се од

већине путописаца по томе што је своје знање ставио у службу нашег народа. Оно по чему је особен

је да он не само посматра и констатује, већ као прави домаћин саветује, предлаже, речју, настоји да

буде све на добробит Србије.

Шафарик припада малобројним путописцима, који речима и цртежом на пластичан начин

дочаравају Србију 19. века. Таблице, цртежи имају и његово тумачење.

Да нам Шафарик буде што ближи и његово дело разумљивије, побринуо се др Љубомир

Дурковић својим прилогом о животном путу овог научника и о настанку и судбини његових записа

са путовања по Србији 1846. год. Дурковићев прилог на занимљив начин осветљава личност Јанка

Шафарика и његов и хвале вредан рукопис.

На врло малом простору, али богато по ономе што нуди, мр Милоје Ж. Николић пише о

значају Шафариковог путописа за проучавање и спасавање културног блага Србије.

Саставни део ове књиге чини речник мање познатих речи, регистар географских назива и

регистар личних имена, који су урадили приређивачи путописа.

Све ово са основним делом књиге говори нам о озбиљности посла којег су се приређивачи

прихватили како би она била што потпунија.

Завод за заштиту споменика културе „Ваљево" издавањем овог Шафариковог списа, одаје

дужну пажњу једном од првих весника заштите културно-историјске баштине Србије. У исто време

ова књига, скромна по обиму, богата по садржају, драгоцена је не само као извор за српску историју,

већ и као поучан водич за све оне који и данас раде у служби за заштиту споменика културе.

Мр Милан Трипковић

О НАСТАНКУ ШАФАРИКОВОГ РУКОПИСА

ИЗВЈЕСТИЈЕ О ПУТОВАЊУ ПО СЕРБИЈИ 1846. ГОДИНЕ

После успеха књаза Милоша да 1830. добије аутономију Србији и установи њене границе

према Турској, отпочело се са побољшавањем њене одбрамбене моћи и организовањем државних

власти. нарочито по доношењу Устава 1835, а упоредо с тим на оснивању просветних установа и

стварању услова за умни рад. Све је то чињено корак по корак, према могућностима обнављања

Србије: отваране су основне школе, гимназије, Богословија, Лицеј и основано је Друштво српске

словесности.

Да би се то могло остваривати, били су потребни стручни кадрови, како за организовање и

вођење органа власти тако и за просвету и науку. Зато је држава од 1839. отпочела, да о свом трошку

шаље ученике на стране високошколске установе да се спремају за рад у разним струкама у

отаџбини.1)

3

1) Др Љубомир Дурковић-Јакшић, Први српски питомци у Русији (пре 100 година), Гласник СПЦ

1945, 32-35; Јован Милићевић, Прва група србијанских студената државних питомаца (1839-1842),

Историјски часопис, Београд 1960, књ. IХ-Х 365-372; Љ. Дурковић-Јакшић, Прилог за проучавање

школовања и политички рад Светозара Марковића у Швајцарској, [у:] Светозар Марковић и

интернационала, Научни скуп САНУ, 1991, књ. 56, стр. 167-185.

Потреба за школованим кадровима принуђавала је младу Кнежевину Србију, да не чека

повратак својих питомаца са школовања, већ, као што је то чинила за време устанака, прима

стручњаке, понајвише прекосавске и дунавске родољубиве Србе и Словене, или их тражи по позиву:

административне службенике, учитеље, наставнике, лекаре и инжењере. Тако је и др Јанко

Шафарик, новосадски лекар, дошао у Србију по позиву српске владе.

Јанко Шафарик рођен је 1/14. новембра 1814. у Кир-Керешу, Пештанска жупанија, где је

завршио основну школу, па је послат у Нови Сад у немачку гимназију. До 1823. становао је код

свога рођака Стјепана, новосадског евангелистичког пароха, а те године преселио се у кућу свога

стрица Павла Шафарика, знаменитог слависте, нарочито познатог по проучавању прошлости Јужних

Словена, који је тада био професор и управитељ српске гимназије.

Боравећи у Новом Саду, Српској Атини, како су је тада Срби звали, млади Шафарик се

дружио са српском омладином и учио је српски језик, а у кући стричевој гледајући српске старине,

нарочито рукописне књиге и новце, које је његов стриц проучавао, осрбио се за цео живот.

По завршетку гимназије 1829. отишао је да слуша философију и право у Пожун (данашњу

Братиславу), где се тада омладина окупљала под словенском заставом, коју је развио Људевит Штур;

ту су се окупљали и српски ђаци који су имали богату Библиотеку у евангелистичком Лицеју и своје

удружење „Слобода", под надзиратељством самог Штура, одређеног за то од стране Матице српске.2)

2) Љ. Дурковић-Јакшић, Историја српских библиотека 1801-1850, Београд 1963, 126-127. О српским

ђацима у Пожуну доста је писао Ристо Ковијанић, наш дугогодишњи лектор српског језика у

Братислави између два рата, о коме се говори у Leksikonu jugoslovenskih pisaca (Нови Сад 1987 111,

363-364).

Године 1832. Јанко Шафарик одлази у Пешту да учи медицину, где је често походио Јанка

Колара, пештанског евангелистичког пароха, славног словенског идеолога, а затим 1834. прелази у

Беч да би 1838. довршио медицину, после чега неко време борави у Прагу, где се интересовао за

археологију и славистику, и са друговима радо читао књиге дубровачких писаца, као и из чешке

књижевности, о чему је писао у чешким часописима- Kvêty 1838-1842. и Часопису Чешког музеја.

Године 1839. бави се лекарском праксом у Пешти и родном месту, где је и обрађивао имање свога

оца, који је био преминуо. Наклоност за економијом у сеоским пословима показао је и у Србији, јер

је покрај ушћа Колубаре, близу Обреновца, имао имање на коме је гајио расне коње и стоку.3)

3)

Slovník naukový, Praha, 1872, K, 13-14; Konstant Wurzbach-Tannenber, Biografisches Lexikon des

Kaisertums Öesterreish, Wien 1874, XXVIII, 50-52; Stojan Novaković, Dr Janko Šafarik, Rad JAZU, 41,

1877, 192-193.

Јанко Шафарик није дуго остао у свом родном месту. Он је већ 1840. дошао у Нови Сад,

запослио се као градски лекар и наставио дружење са Србима, за које је био везан из своје младости,

и зато се огледао радом у Летопису Матице српске 1840, превођењем оног што је његов стриц

претходне године објавио у Часопису Чешког музеја, записе о јужним Словенима, а у Danici ilirskoj

описао је једну глагољску старину.4)

4)

Васа Стајић, Новосадске биографије, Нови Сад 1940, св. V, 258.

4

На позив Попечитељства 1843. Јанко Шафарик долази у Београд и већ 7. јула бива постављен

за професора физике у Лицеју, од када својим животом и радом припада првенствено Србији, у коју

је донео словенску идеологију, нарочито везану за њене старине, и жељу за унапређењем српске

просвете, књижевности и науке. Свој програм рада у Србији изнео је у почетку школске 1843/44.

године, обраћајући се Попечитељству просвештенија молбом, да може недељом и празником држати

у Лицеју јавна, свима приступачна, предавања о историји и књижевности, да би, како је говорио,

„слабе моје силе за ову цјел употребити моћи, била је моја најсрдачнија жеља, и најмилије моје

занимање хисторија и литература словенска, да сам особито ње ради овамо прешао; али видевши,

прешавши овамо у средину милог рода србског, да опстојатељства завођења катедре славенске за сад

не дозвољавају, с радостију ћу ја утемељење њено од срећнијег времена очекивати, кад и у

садашњем стању за напредак рода славенскога у Србству колико толико допринијети прилику имам;

но вријеме пролази, и с великом штетом нашом и цијелога Славенства, у Србији још нико о њему

јавно не говори, још Србин ништа о њему, о браћи својој не чује".

У наставку те молбе, Шафарик је писао: „Србљин треба да зна ко је он данас у свету, ко ли су

његова рођена браћа Славени, која је била његова и свију досадашња важна судбина и хисторија,

колико славним утехом су они досадашње своје задатке и наложена њима од провиђења Божијег

дела и извршили, да тако, негдашњом славом и величином народа свога одушевљен, будућност своју

још за њега опредељену познати и за њу се достојно приправљати може. Из дугог столетног санка

буди се народ славенски, да већ једног, после што је телесном силом, храбром мишицом и

драгоценом крвљу својом роду човечанском толико и велике услуге учинио, и на пољу друштвеном

достојно своје величине и своје слособности место заузео. Дај да и Срби за овај преважан задатак

радити почну, да најпре сами себи, своју браћу, општу славенску народност и пут њој судбином

назначен упознају, па да сложно с једноплеменом браћом својом на усавршествованија рода

человјеческога на славу Божију деловати почну."

Министар просвештенија прихватио је ову молбу, па је већ 22. септембра и г. одобрио да

предавања Шафарикова отпочну, похваливши његову намеру, и тако је он прво предавање одржао 1.

октобра,5)

а почео се јављати и писањем.6)

5)

St. Novaković, Nav. delo, 195-196; Љ. Дурковић-Јакшић, Мицкјевић и Југословени, Нови Сад 1987,

23-24.

6) Јанко Шафарик, Свети Константин (Кирил) и Методије учитељи славенски, Голубица, Београд,

5, 1843-1844, 327-350; исти, Некролог (о Ђури Милутиновићу Слепом), Новине србске, Београд, 16.

IХ 1844 (о Ђури, књигопродавцу, види: Љ. Дурковић-Јакшић, Ђура Мидутиновић (1770-1844),

Историски часопис, Београд, 3, 1952, 141-156).

Није још познато како да се то догоди, када су у Србији ницале велике идеје и деловања, да

Јанко Шафарик, Словак, дође исте године када је дошао и Фрања Зах, Моравац, и да идуће 1844.

заједнички учествују у оснивању Тајног панславистичког друштва у Београду, у коме су, поред

њих двојице, били и чланови из Хрватске Србин Стеван Хркаловић и Хрват Паја Чавловић, из Босне

Тома Ковачевић, Војводине Милош Поповић, па Србијанац Милош Давидовић и Дубровчанин

Србин Матија Бан, којима је Илија Гарашанин, попечитељ внутрењих дела, обећао заштиту, Стеван

Книћанин, члан Совјета, помоћ, а кнез Александар покровитељство, из кога друштва доцније ниче и

први план о стварању југословенске федеративне државе.7)

Овде ваља нагласити посебно, да је члан друштва Фрања Зах саставио 1844. и план како треба Србија да води унутрашњу и спољну политику,

тзв. Начертаније,8)

а Паја Чавловић уређује 1844-45. први југословенски илегални лист Бранислав,

који је тајно слат и растуран у Хрватској.9)

7)

Љ. Дурковић-Јакшић, Србијанско-црногорска сарадња (1830-1851), Београд 1957 66-68, 87-90;

Архив Србије. Заоставштина Страњаковића (необрађена) - писма Ј. Шафарика Ковачевићу од 31. XII

1845. и Тенки Стефановићу од 18. IV 1848.

5

8) Љ. Дурковић-Јакшић, О настанку „Начертанија 1844. године, [у:] Илија Гарашанин (1812-1874),

Београд 1992,20-43.

9)

Исти, Бранислав први илегални југословенски лист 1844-1845, Београд1968.

Јанко Шафарик ће се највише истаћи у раду око сакупљања српских старина, њиховој

заштити и проучавању. Књаз Милош је од самог почетка владавиne указивао посебну пажњу чувању

старина, и зато је манастире и цркве обнављао, а већ 1832. пописани су, са ознаком кад су подигнуги

и обновљени. Он је и сам добијeне старине чувао у крагујевачком Конаку, а још пре 1828. наређивао

молеру да преписује значајне натписе на споменицима, хрисовуље и дипломе ради помоћи научним

радницима, нарочито Павлу Шафарику за „сербски дипломатаријум". Књаз је 18. фебруара 1839.

наредио Совјету да жели да се добро свих манастира осигура и доведе у ред, и зато је Совјет одмах

решио да се копије диплома прикупе.10)

10)

Архив Србије. КК, XXXV, 535, XI., 9; ПП, 1838, 212, 1839, 106; Митрополија, 1839, 110, 175; др

Стеван Томић, Počeci zaštite spomenika kulture, Београд 1958, 20-30; Гласник ДСС, 1, 1847, 205-213;

Љ. Дурковић-Јакшић, Епископ Јоаникије Нешковић и обнова 1856. Манастира Жиче, Краљево

1987, 33-36.

Потреба за прикупљањем и проучавањем српских старина појавила се међу малобројним

школованим људима који су радили у обновљеној Србији. „Почели су с концем 1840. и почетком

1841. год. професори у Крагујевцу настојавшег Лицеума, најпре између себе, а после и с главнима

Попечитељства просвештенија људима приватно договарати се о установљенију једног друштва,

кога би задатак био о изображенију народног језика и разпрострањенију наука у народу српском

дејствовати."

И заиста, 1841. је основано Друштво србске словесности. али због догађаја око промене на

престолу Србије научни рад у овом Друштву је отпочео тек 1844, када је на седници 1. августа за

његовог члана изабран, међу још неколицином, и др Јанко Шафарик, доктор медецине, професор

физике и словенске филологије у Лицеју, члан Одбора просвештенија и јестествоиспитујућег

друштва, и то „из уваженија трудова у изображенију србске и отечествене младежи, као и из

призренија њени отлични способности за усавршавање отечественог језика и књижевности".

Од тада се Шафарик укључује у рад на првом месту о језику, јер већ 1845. припрема на

српском „називословне речи" - терминологију за физику и хемију, а пошто је крајем те године

решено да се сачини план о сакупљању података за новију српску историју и кад је тај план

достављен 13. априла 1846, вођена је расправа о њему, у којој је учествовао и Шафарик, који је

предложио да се прикупљају и исписују подаци „не само новије него и старе историје српске".11)

11)

Архив САНУ. ДСС-протокол седница 1. VIII 1844, 26. II - 11. VI 1845; Гласник ДСС, 1,1847, 216-

222.

И само Попечитељство просвештенија, поред осталих послова, водило је бригу о заштити,

скупљању на једном месту и чувању српских старина, па је још 10. маја 1844. издало налог

окружним начелствима, у коме им је нарочито препоручивано да набављају за Музеј старе новце,

посебно српских владара. О зачецима тога Музеја, месту сакупљања и чувања српских старина,

бринуо се Јован Стерија Поповић, тада начелиик Попечитељства просвештенија до његовог одласка

из Србије, а наследио га је у том послу Јанко Шафарик.12)

12)

Гласник ДСС, 1,1847,153-154.

6

Проблем прикупљања српских старина покретан је нарочито из Друштва српске словесности.

То је чињено често по жељи Јанка Шафарика, који је хтео да сам истражује и обрађује, јер се био за

то определио. Ово друштво је, у Новини србској 1846, бр. 17. најавило да ће у свом Гласнику, који ће

се покренути, објављивати чланке на првом месту, о језику, књижевним саставима, ширењу науке у

српском народу, српским старинама, (споменици, дипломе, новци, метални предмети, народне

умотворине, обичаји, земљорадња итд.). Већ на седници Друштва 1846, Јанко Шафарик је задужен

да сачини „расправу из природословних наука",13)

а 15. јануара 1847. кнез Александар је одобрио

предлог Попечитељства просвештенија од 17. децембра претходне године, да се изда 350 талира

Јанку Шафарику за понуђену његову збирку римских новаца за Музеј.14)

У то време настојало се на

прикупљању покретних старина, а то је учињено по наређењу упућеном начелницима и епископима

да би их пописивали и прикупљали.15)

13)

Исто, стр. I-IV, 155-183, 214-216; Архив САНУ. ДСС- протокол седница 28.I и14. II.1846.

14) Архив Србије. ППс, 1847,1, 50.

15) Исто. ППс, 1846, V, 85: 1847, I, 50, III, 210, VI, 9; Митрополија, 1843, 526; 1847, 219, 260; 1850, 718,

726; 1851, 34; 1853, 12;: 1854, 302, 380.

Да би се стране речи уклониле из српског језика, нарочито терминолошке речи замениле

српским, у Одбору просвештенија при Попечитељству просвештенија, Димитрије Исаиловић,

председник тога Одбора, предложио је да се шаљу људи на терен да забележе домаће називе

економских и природних предмета. Ово је био повод да се Шафарик пошаље ради скупљања грађе за

то „називословије српско", да по Србији истражује „наименованије трава, дрва, птица и орудија к

домаћој економији принадлежећих". Поред овог задатка, у упутству за рад на терену, речено је, да

„узгредно вниманије обрати и на такове предмете, који по древности или важности својој

заслужују да се у Музеум сербски преносе, и о томе Попечитељство у своје време извести; тако

исто обратиће г. Шафарик позор и на оне предмете, стародревне или каквим нибуд вниманију

важне, који се покретати не могу, и од којих ће описаније, у колико му главна цјел допустила

буде Попечитељству просвештенија поднети".16)

16)

Ст. Новаковић, Nav. delo, 198-199.

Са предлогом за научни рад на терену Јанка Шафарика 1846. се сагласио и сам кнез

Александар. На путовању Шафарик се старао да упозна српске старине, али је за Музеј

позајмљивао рукописне књиге,17)

а где није могао стићи, задуживао је на терену друге да то ураде и

оно што нађу да му о томе пошаљу обавештење. Ево једног таквог примера. Привремени писар у

Срезу студеничком Алекса Поповић 30. августа 1846. из Склапнице писао му је: к7.84Х

„Високоучени и високопочитајемиј Господине! За најсветију своју дужност из самог

вашег кад сте овамо долазили побуђења почитујући, и да ја слабачкиј из овако далеког и

незнатног места роду своме, а нарочито у историческом призренију, што лепо које би

негдашњу славу србску представљало изнађем и вама за награду безодморни трудова

пошаљем, одма, после растанка мога с вама у Маглићу, више сам старих развалина обишао и приљежно свакиј и најмањиј опомен древности испитиво, но нигди и ништа, и самиј се је траг

овога изгубио, па тако најпосле и у Испосницу С. Саве, гди сте и ви намеравали отићи, но и

овде ништа више нисам могао наћи, осим врло лепо новим образима и књигама накићену

црквицу. На један фртаљ од Испоснице има једна мала црквица, опет С. Саве, но и тамо

ништа више осим стари зидина из старине нема.

Кад сам на више места, па и овде, сујетно оно што сам највише почитавао, тражио, пун

незадовољства и у највећем очајанију враћајући се, свратим у М. Студеницу и приповедам

7

овде вама познатом калуђеру Игњатију Боровићанину, сакатом, како сам се у надежди мојој

преварио и читаву седмицу бадава којекуд тумарао, на које ми он одговори: „Ти онде докле је

стариј испосник Софроније долазио ништа не тражи, јер је он на све старе рукописе мрзео, и

колико их је год нашао све је у воду побацао", а међутим каже ми, да се доста и на артију и

пергаменту стариј рукописа у Наији нећској, у манастирима Дечану, Патријаршији, и јошт

неким куда је он ишао, наћи може, а он их је вели својим очима доста видео.

Казивање ово, горепоменутог калуђера Игњатија, кога ја као разумна човека познајем,

да се доста стари рукописа недалеко одавле у Турској, у неким манастирима налази, и ја вама

соопштавајући, наново је у мени оживело жељу и надежду, да ћу на свакиј начин показати

моћи колико за овим тежим, и да ће ми прилика ова средство поклонити, да, може бити,

највећу у своме животу услугу отечеству и књазу принесем, и од ово свети за Србство ствариј

испод калуђерскиј нокатију, док сасвим као и овамо пропале нису, што год уграбим. Зато вас,

високопочитајемиј господине, који и сами за ово пламтите, а жељу моју у томе врло добро

познајете, најпокорније молим, да ми од кога самиј знате дозвољење и средство, да на један

месец дана о Митровдану, кад сопствене послове у совршени ред доведем, у Турску, по делу

гореизложеном пређем, набавите, а на свакиј начин имајте доброту одговорити ми.''18)

17)

Узео је „на повратницу" - реверс из Манастира Раванице Минеј празнички, у ком је била служба

кнезу Лазару и особито правило, служба и житије Св. Романа Раваничког (Гласник ДСС, 1, 1847, 160). 18)

Архив Србије. ППс, 1846,1, 85, V, 4.

Јанко Шафарик, по повратку са пута, свој писани извештај, Извјестије, поднео је 28.

септембра 1846. Одбору Просвештенија, чији је тада био председник Атанасије Николић, а

деловодитељ Исидор Стојановић, који су о томе, у име Одбора обавестили Попечитељство

просвештенија 5. октобра и. г. писмом следеће садржине:

„Г. др Јанко Шафарик, професор физике и славјанске филологије у Лицеуму К. с.,

поднео је Одбору 28. септембра т. г. на Високославно Попечитељство просвештенија упућено

извјестије о путу по Србији, прошлог одмора школског т. г., за купљење народно-текнических

речи трошком Правитељства, које одбор у заседанију прочитавши, закључио је да се по жељи

извјеститеља подноси прехваљеном Попечитељству, с том покорном молбом, да би се после

пречег употребљенија предало Друштву србске словесности за прилог Гласнику.

И тако, по дужности, подносимо поменуто Извјестије с прикљученијем 13 изтолковани

таблица, с друга 3 прилога А. Б. В. и с 1 рукописном књигом предхваљеном

Попечитељству."19)

19)

Исто. Шафарик је 12. априла 1847 поднео Попечетељству просвештенија и „Азбучни списак оних

наименованија разни природни предмета и орудија домаће економије, која сам следству налога (...). по

Србији путујући, из уста самог народа чуо и побележио" (др Бранко Перуничић, Дружтво србске

словесности 1841-1864, Београд 1973, 110-113, 144-145).

Извештај са пута Јанка Шафарика није достављен Друштву србске словесности ради

штампања, већ је он заведен у Попечитељству просвештенија и тамо задржан. Одатле га је тек 1850.

добио часопис Шумадинка Љубе Ненадовића, који је од 25. броја уређивао Милорад Медаковић,20)

па је у броју 35. од 1. авгусга стр. 131-143, на првој страни, почео објављивати оригинални рукопис

„извађен из Архиве Попеч. просвештенија", с напоменом, на крају објављеног текста, да

„продолженије следује", тј. да ће се наставити у идућем броју и даље.

20)

Годишњица Николе Чупића, Београд, 50, 1911, 190.

8

Међутим, Шумадинка је забрањена и тај идући број, 36. од 4. августа, био је последњи,21)

али

га нема у сачуваним примерцима у библиотекама. После Другог светског рата, прегледавајући

заоставштину Меда Пуцића, која се налази у Дубровачком архиву, установио сам да је ту сачуван тај

број. Доцније сам покушао да се ксерографише, али без успеха и одговора, иако сам тада послао неке

радове о сарадњи Југословена и Пољака и о путу Алсксандра Сапјехе по Далмацији на пољском.

21)

Љ. Дурковић-Јакшић, Србијанска штампа о Његошу и Црној Гори (1833-1851), Београд 1951, 9.

Стојан Новаковић, који је у новосадском календару Орао за 1878 (штампан 1877)22)

написао

чланак о Јанку Шафарику, објавио је и опширну расправу о овом за Српство заслужном научном

раднику, и то у Загребу, где му је текст похрваћен, по њиховој устаљеној и доследној трајној

пракси.23)

Он је у тој расправи користио „многе хартије покојникове" па и путопис по Србији,24

) које

му је био уступио25)

Павле Шафарик, син самог Јанка.26)

22) Орао, велики илустровани календар, Н. С. 1878 (штампан 1877), колумна 33-34.

23) Ст. Новаковић, Nav. delo, 190-226.

24) Из заоставштине Јанка Шафарика и његова сина налазе се: 1) у Народној библиотеци, разни

преписи и цртежи тапија и написа (Материјални инвентар 1976, бр. 4596-4006 и 1980, бр. 28-30, све

предато у Посебне фондове, али необрађено, где је и његова фотографија, сигн. 5036, 6-7); 2) у Архиву

САНУ, бр. 7068, 7365, 8732, 9037. и 14.687 (писма и његови текстови); 3) у рукописном одељењу

Матице српске, сигн. 4190, 10615, 10617, 19363, 25253-25254 (писма) 4) нека документа сам у своје

време користио у Библиотеци града Београда, али где се сада налазе не знам (Љ. Дурковић-Јакшић,

Србијанско-црногорска сарадња (1830-1851), 53; 5) Његових писама мора да има и у заоставштини

стрица му Павла Шафарика у Прагу.

25)

Павле Шафарик, српски официр при Артиљеријској управи, био је истакнути члан Тајног друштва

за ослобођење Срба у Турској, основаног 1872, у коме су били и Сава Грујић управник Тополивнице

при артиљеријској управи у Крагујевцу, Јеврем Марковић и други официри (др Љ. Дурковић-Јакшић,

Припреме 1872. за ослободилачку борбу. Гласник СПЦ 1959, 101-103).

26) Ст. Новаковић, Nav. delo, 199-201

Тек после Другог светског рага појавио се оригинал Извјестија са путовања по Србији 1846.

Године 1950. продала га је Мара Шафарик Историјском институту Српске академије наука за 5.000

динара (заведен у Инвентар бр. 1, Сигн. I, к. 71, број страна 15 + 13 фотографија (цртежа оловком).

После тога текст је имао у рукама Миодраг Коларић и користио га за свој чланак Први кораци ка

заштити старина, у коме је навео нека места из њега, али врло мала.27)

Радослав Перовић објавио је

описе шанчева на Мишару, Равњу, Лозници и Крупњу28)

27)

Зборник Института за заштиту споменика културе, Београд, 3/1, 1953, 28-36.

28) Грађа за историју Првог српског устанка, Београд 1954, стр. 306-309 са скицама ван текста, на

крају књиге

Радећи на својој књизи Епископ Јоаникије Нешковић и обнова 1856. Манастира Жиче, и

ја сам користио онај део текста у ком се говори о Жичи и том приликом цео текст са цртежима

ксерокопирао и фотографисао, с намером да га једног дана објавим.29)

29)

Дурковић-Јакшић, Епископ Јоаникије, 38-42.

9

Јанко Шафарик је много задужио српски народ својим радом у просвети, државним

установама све до Совјета, Друштву србске словесности, Музеју и Библиотеци при Попечитељству

просвештенија, разним удружењима, а нарочито радом на истраживању, скупљању, чувању, обради

и објављивању српских старина,30)

чему је посветио цео живот.31)

30)

Попис његових радова постоји: Ст. Новаковић, Српска библиографија за новију књижевност

1741-1867, Београд 1869, 617, 280, 402, 440; исти Dr. Janko Šafarik, Nav. delo, 191, 221-222; Гласник

ДСС, 75, 1892, 34-35; Библиографија расправа и чланака, Загреб, 9, 1970, 279-280. Свему томе

треба додати и његов превод стричевог чланка о Словенима србским, објављеног у Бачкој вили,

свеска 1. и 2 (1844).

31)

Шафарик је 22. јуна 1876. писао о Јовану Бошковићу: „Молим вас да будете добар примити од мене

неке Дружтвене ствари, које су се случајно код мене затекле кад сам се разболео и предати куд

надлежи у Дружтвени Архив или Библиотеку, а то су ове," 6 рукописних књига и 1 „бакрорезно дело

Жеферовићево" (Архив САНУ, бр. 7365). После тога, ноћу између 6. и 7. јула и г. преминуо је у својој

кући на Врачару (Б. Перуничић, Дружтво српске словесности 1841-1864, 114-115) и сахрањен с

великом почашћу више Маркове цркве у Београду (Милићевић, Поменик знаменитих људи

српскога народа новијега доба, 847). О његовом животу и раду може се наћи грађе у Министарству

просвете Србије, у редовној грађи, а и посебно у скупини Поклони и откупи (види Каталог) у Архиви

Србије, а оно шта је о њему писано пописано јс у грађи за биографски речник српских писаца, која се

налази у Матици Српској.

Од оног што је Јанко Шафарик написао, за нас је сада важно спознати каква је вредност и

значај његовог нештампаног рукописа о путу по Србији 1846, али уместо да ми дајемо суд, чујмо

шта је о Шафарику казао Стојан Новаковић, његов савременик и пријатељ, који је о овом научнику

објавио најбољу расправу, у којој је посебно упозорио на цртеже и планове, који се налазе

приложени уз тај путопис, „тим прије што је Ј. Шафарик био вјешт цртач", како то тврди Новаковић.

А ево какву је он дао оцену о том рукопису и цртежима приложеним уз њега:

„Побројо сам ове нацрте, једно да покажем, каквим се стварима Ј. Шафарик на овом

путу бавио, пошто су ови нацрти доста времена и посла требали, а друго што мислим, да није

било без интереса рећи о њима, пошто су старине у Србији све до сад мало цртањем

издаване, и пошто многих врло лако нестаје. Ја бар не знам, да је издао планове цркве, града и

остатка свијех града у Ман. Раваници и Манасији. А веома је интересно знати, какве су, у

каквом распореду и колике биле зграде, у којима су имали обичај бавити се владаоци

земаљски [...]. Чим је Ј. Шафарик могао и чим је доиста највише привриједио Србији, јесте

управо љубав његова ка хисторијским старинама, к прибирању, чувању и тумачењу њихову

[...]. Тој страни приложио је он једва виђеног, мало познатог, а доиста много труда."32)

Др Љубомир Дурковић - Јакшић

32) St. Novaković, Dr. Janko Šafarik, 1877, 200-201. О предности Цртежа-слике над описима лепо нас је

упозорио још тада Милан Ђ. Милићевић, кад је писао: „Шта ваља да виде очи, то уста не могу да

испричају. Слику Студенице треба да има бар свака српска школа. Докле тога не буде, помагаћемо се

описима, и ако се зна да су они увек немоћни да представе верну слику саме ствари." (Кнежевина

Србија, Београд 1876, 652-655). Подвлачење текста је моје. Аутор књиге.

10

Љубомир Ненадовић

ЗНАЧАЈ ШАФАРИКОВОГ ИЗВЈЕСТИЈА ЗА ПРОУЧАВАЊЕ

И СПАСАВАЊЕ КУЛТУРНОГ БЛАГА СРБИЈЕ

Шафарик је током свог путовања по Србији испитивао и описивао развалине манастира:

Жиче, Старе Павлице на Ибру, Манасије, Ресаве, као и тада активних храмова у Новој Павлици,

Студеници, Љубостињи, Наупари и другим. Његовој пажњи нису промакли ни остаци старих градова

као што су Маглич на Ибру, Крушевачки и Смедеревски град и још неки. Занимале су га и старе

рукописне и штампане књиге, надгробни споменици, стећци, живопис, иконографија, нумизматика,

археологија, Карађорђеви шанчеви, чак култни живот св. Саве у студеничком крају.

С обзиром да је он тада био зрео научник са широким интересовањима, отишао је и корак

даље предлажући надлежном Попечитељству шта и како треба предузети ради заштите споменика,

идући од једног до другог. Његова „понизна мњенија", изузетно су корисна, па се слободно може

казати, да представљају заокружен програм заштите споменичког наслеђа. Изузев мањих замерки

које се односе на неке поступке техничке заштите, Шафарикова „мњенија" су задржала вредност.

Умни Јанко Шафарик, иако Словак по рођењу, проналажење, испитивање, заштиту и

презентацију нашег културног блага, подредио је крајњем циљу који је поделио у два равноправна

дела: јачању српске националне свести и истинитом представљању Срба пред осталим светом.

Шафарик се показао и као врстан зналац стања разноврсног споменичког наслеђа, које је

пропадало не само у оновременој Србији, већ и у суседним српским земљама под турском влашћу,

пре свега у Старој и Јужној Србији. Због тога је надлежном Попечитељству предлагао да пронађе

ученог патриоту који би о државном трошку пропутовао тим несигурним областима и скупио вредне

рукописне и штампане књиге, ретке иконе и остале споменике, претекле не само из доба српске

средњовсковне државе.

Ово Извјестије је изузетно драгоцено за повест историјских споменика код Срба, настало на

основу првог научног испитивања споменика у нашој историји. Шафарик је са овим истраживањима

постао први посленик службе за заштиту споменика културе.

мр Милоје Ж. Николић

11

Др Јанко Шафарик

ВИСОКОСЛАВНОМЕ КЊАЖЕСТВА СЕРБИЈЕ

ПОПЕЧИТЕЉСТВУ ПРОСВЕШТЕНИЈА

ПОКОРНО ИЗВЈЕСТИЈЕ ПОТПИСАНОГ О СВОМЕ ПУТОВАЊУ ПО СЕРБИЈИ

У сљедству високог налога који сам од Високославног Попечитељства добио да по

височајшем решенију путујем по Сербији ради испитивања српског језика у смотренију

наименованија разни трава, дрва, птица и орудија к домаћој економији принадлежећи, путовао сам

по западној и јужној части отечества нашег скоро шест недеља, то јест за 40 дана од 17. јулија до 24.

августа тек. год. и колико сам год могао потрудио сам се да по издатом ми од Високославног

Попечитељства настављенију од 16.јулија 1846, ПНо 859, жељу Височајшег Правитељства у овом

смотренију испунити. Колико сам за ово кратко време у томе дјелу успео, показаће ово моје понизно

извјестије и опширније израђено описаније мог путовања, које за Дружтво српске словесности

израђујем, као и списак од мене скупљени речи и наименованија. Не мању позорност обраћао сам и

на стародревност и уопште све вниманија достојне споменике, као и на све друге предмете о којима

Високославно Попечитељство извјестити за полезно сам држао.

Дана 17. јулија ујутру отишао сам са једним најмљеним момком, на два, за тај пут купљена

коња, у друштву г. Исидора Стојановића, из Београда, путем шабачким. На подне дошли смо у

Остружницу а на ноћ у Палеж [Обреновац - примедба приређивача, удаљем тексту: п. п.].

Дана 18. јулија отишли смо из Палежа преко Ушћа, где смо ручали, у село Орашац, и ту код

једног мог познатог газде преноћимо. На путу овоме са искреном радостију приметили смо, да су

покрај друма, од Палежа почињући, лепо у реду посађени дудови, који обећавају за неколико година

прекрасну а и врло полезну алеју, што је утолико више спомена и похвале достојно, јер на целом

овом путу при јавним друмовима подобно што нашао нисам. Код села Трбушца има, преко реке

Добраве, врло лепо и правилно на свод сазидан камени мост, о ком народ казује, да су га Немци

зидали, који, ако се од надлежне власти приљежно оправљао буде, може још многа столетија

служити. У селу Орашцу, казивали су нам људи, да је у оближњем селу Ориду морао бити некакав

12

стари град или црква, јер се ту при копању земље, особито око цркве, којекакве стародревне ствари

налазе, нарочито многа танета од земље печена, и тако тврда да би се из топа бацати могла. Добро би

било да Високославно Попечитељство касателном среском старешини наложити изволи, да он на ту

ствар позор даје, и кад би се што стародревно у Ориду нашло, то за Народни музеум набавити да се

потруди. У Орашцу почео сам купити речи и наименованија разни предмета.

Дана 19. јулија дођемо у Шабац. Ту сам код господина начелника Окружја шабачког нашао

две знамените стародревности, прво сребрни новац српског краља Стефана Драгутина Немањића IV

од год. 1272-1275, после Христа владавшег, и врло редак, ја сам га начертао, но лепо би било у

Музеум набавити га. Овоме подобан новац само један још познајем, код господина професора и

ректора Лицеума Константина Бранковића. Овде не могу пропустити Високославном

Попечитељству внимателно учинити на то, да госполин Бранковић има лепу збирку старосрпски

новаца, коју би с тим важније и вредније било за Српско-народни музеум набавити, што су српски

новци уопшпе веома ретки, а сочињавају један од главни предмета Музеума. Друга древност коју

сам код господина началника шабачког видио, јесте једна антика, вјеројатно грчка, у драгоценом

црвеном прозрачиом камену (рубину?) прекрасно и врло художествено изрезана штатуа богиње

Минерве вооружане, која на левој руци Викторију, богињу победе, венац пружајући држи, за

алегорически знак, да мудрост и знање свагда побјеждава. Ово је најлепша и најблагороднија од

свију у Србији нађени антика, које сам ја досад видио; нашла се у Пожаревачком окружију, и госп.

началник наш носи је у златном прстену на руци.

Код господина проте шабачког Д. Павловића, видио сам једну стару рукописну књигу:

Архијерејски литургијар, у великом листу на папиру лепо писану, слова су уставна, врло крупна,

само 15 редака има на једној страни листа. Велика почетна слова су златна и разним бојама

украшена, а мање иницијале су црвене. Толковање чинодјејствија свуда је црвеном бојом писано, и

што је знаменито, има у истом рукопису на неколико места и влашко толковање чинодјејствија, но

само поредко. Цео рукопис врло је добро сачуван, састоји се из 155 листова и лепо је везан; писан је

од неког јеромонаха Епифанија, схимонаха и следујуће има окончаније:

[Почеше сја сије свјатија литургија, с повеленијем господина Стефану, епископу

Рибническаго стола јему же буди вјечна памјат. Трудиже сја о сем смерениј монах свештеник

Епифаније јеромонах, схимонах, љето - транскрипција на маргини, п.п.]

Господин прота мисли на Рибницу манастир у Ваљевском окружију, но влашка она места у

рукопису, и врло погрешно писано окончаније, показује на садашњи Римник у Влашкој. Ја држим да

је то тај рибнически епископски стол. Друга за српску историју и филологију важна књига, која се

код истог госп. проте налази, јест Октоих, печатан од Божидара Вуковића Подгоричанина у

13

Венецији 7044. или после Христа 1536. године. И ова је књига лепо очувана цела, што је реткост и

добро везана. Оба ова дела служила би Музеуму српском за украшеније, и добро би било да

Високославно Попечитељство иста од госп. проте откупити изволи, јер су рукописи и старопечетане

књиге српске веома ретке, а заиста то чест и слава народа српског изискује да се у Народном

музеуму и Библиотеки и ови споменици старе славе и изображености српске нађу.

Разумео сам од људи да у месту Убу, на друму београдско-ваљевском, код једног меаниијског

момка у тамошњој меани, има једна стародревна рукописна књига. Као што казују на кожи је, тј. на

пергамену писана, која, веле, садржава у себи неке старе стихове и песме, било што му драго, како је

на пергамену писана, мора бити врло стара и за Српски музеум важна, то би, дакле, велика срећа

била кад би Високославно Попечитељство преко тамошњи старешина ову древност од пропасти

спасти и за Музеум набавити могло.

Дана 20. јулија употребимо на прегледање славног поља мишарског и тамошњег шарампова.

Ту на месту измеримо, и ја начертам овај, у историји бесмртног Карађорђа и ослобожденија српског

знаменити шанац. [Прилог: ч. I, п.п.].

Дана 21. јулија отидем преко Китога, у ком сам имена тамо налазећи се растенија и

животиња, колико сам могао скупио и побележио, преко Богатића, у село Равањ на Засавици. На

путу преповедао ми је Г. писар среза мачванског Љубомир Цинцар-Јанковић, да је у селу Петковићу

истог среза, нађен један стародревни печат од бакра с натписом који нико не може прочитати. Ја сам

га молио да се потруди исти печат за Музеум набавити, но опет мислим да би добро било, кад би и

Високославно Попечитељство изволило у смотренију овог печата своје предписаније послати. Исти

г. писар и то ми је као извјестно преповедао да су у Српској Митровици недавно ископали неко

стародревно зданије римско, а заједно и неколико стари гробова. Добро би, дакле, било да се

Високославно Попечитељство и о томе преко тамошњег каквог чиновника извјестити изволи, да ли

се том приликом, каква древна ствар тамо нашла, и да наложи да се на то пази, ако би се у

Митровици (где је негда славни град Sirmium стајао) какве римске древности, стари новци, оружије,

судови, резани камени, натписи, или други какви нибуд утвари нашли.

Дана 22. јулија били смо на шарампову Равањ код Засавице реке. И тај сам шарампов измерио

и начертао. И потом отидемо преко села Бадовинци и шарампова бадовиначког у Лешницу све

покрај реке Дрине јашећи. У Бадовинци сам код једног имућног газде и земљеделца многа имена

земљеделни орудија сазнао и побележио, а на путовању знатније число имена растенија скупио и

пописао. [Прилог: ч. П, п.п.].

Дана 23. јулија изашао сам из Лешнице на брег Видојевицу, у планини Церу, на кога врху,

развалине старог града Видојевица стоје. Ту сам скоро цео дан ботанизирао и имена дрва, трава и

овде налазећи се животиња бележио. Пред вечер посетио сам шарампов на Лешници. Госп. срески

капетан Ђено Симић има један римски изрезани камен антику, с обе стране мистическим фигурама и

словима покривен, који је старим Римљанима као амулет или амајлија служио.

Дана 24. јулија отидем у Лозницу. Ту с господином начелником Чворићем посетим

знаменити, и ваљда у целој Србији највећи и најбоље утврђени шарампов лознички. Измерим га и

начертам, а после подне оправим г. Исидора Стојановића, који је врло жестоку свакидању скоро

непрестано трајућу грозницу добио, и због велике ватре и главобоље никако ходати или јашити није

могао, на коли натраг у Београд да се тамо излечи, и да потом путовање своје продужи. [Прилог: ч.

Ш, п.п.].

Дана 25. јулија ујутру отидем из Лознице у Ковиљачку бању Смрдан бару звану, у одстојнију

једног малог сата од Лознице крај Дрине лежећу. Ту нађем као госта госп. началника и неке отмене

грађане шабачке, а за други дан очекивали су и господина епископа шабачког, јер је ова бања тамо у

западној части Србије врло на гласу, а то заиста и заслужује, јер колико сам се на брзу руку и само

физическим испитивањем уверити могао, ово је тако знаменито место да ће с временом ово једна од

најславнијих илиџа српски бити.

Важно и врло ретко преимућство овога места је то, што се овде тројаке, различите а све врло

лековите воде на једном малом простору сједињене налазе. Прво, има овде топла сумпоровита вода,

14

врло удобна за купање а лековита у свима болестима од назеба костобољи, шуги, крастама и ранама

и уопште кожним болестима; друга је ладна, бистра, за пиће врло пријатна, сумпоровита вода, која

се, осим мириса сумпоровитог на трула јаја, може с најлепшим извором сравнити. Вода ова сасвим

бистра и ладна прави талог врло лак, вуни подобан, поморанџасте боје, сумпоровит. Кад се пије, тера

испочетка јако на столицу, но људи ову воду за особито лековиту држе кад се пије у жутици,

костобољи, далку, назебу, шуги, крастама и многим другим болестима. Трећа, пак, вода која је од

прве две отприлике, 1/4 сата уз Дрину удаљена, је кисела вода врло ладна, чиста и за пиће пријатна,

гвожђе, сумпор, сигурно и неке соли у себи садржавајућа, ова вода мора бити врло лековита у свим

слабостима, особито, пак, у женским немоћима, бледици, грчевима и неуредностима времена. Цело

ово место због свог прекрасног положенија покрај Дрине, близости с варошом Лозницом, и

сједињенија тако разни лековити вода, врло је као илиџа знаменито, а и лако је приступно и на

колима. Зато би заслужило да Високо[славно] Правитељство вниманије своје на њега обрати, земљу

на којој се ови лековити извори налазе откупи и цјели сходна зданија за купатила и за госте сазидати

даде, што би, заиста, за житеље не само тамошњи предјела, него и целе Сербије полезно и

благоплодно било. После подне отидем из Лознице преко Јадра у Крупањ.

Као год што сам у Шапцу молио господина епископа да своје житије и најважније догађаје

које је запамтио, списати даде и каквом свом човеку у перо диктира, тако сам и господина начелника

Чворића замолио да то исто учини и заједно сам и тамошњег окружног секретара позвао да он

попише што му госн. Чворић буде казивао, које су ми се сви учинити обећали. [Овим начином могли

би наши стари, очевици ослобођења Сербије, врло важне изворе за нову историју нашег отечества

оставити - Текст на маргини, п.п.].

Дана 26. јулија преноћивши у Крупњу, посетим и начертам шарампов крупањски,и до овога

иалазећи се неке стародревне гробове, које народ лажно маџарским назива, и после отидем на

планину Јагодњу где се олово копа. [Прилог: ч. IV, п.п.]. Ту сам управо затекао људе радеће и олово

топеће, распитам се за њиова орудија и начин радења, попишем њиове техническе речи и

наименованија разни орудија и потом отидем да видим на истој планини у великом числу наодеће се,

погрешно тако речене маџарске гробове. Место ово гробовима покривено народ зове Велико

мраморје, и ту би, по моме мњенију, с временом вредно било од стране В[иосоког] Правитељства

дати за Музеум копати, но под надзиранијем ствар разумевајућег човека, лако може бити да би се у

овом гробљу знамените стародревности нашле [Прилог: ч. V, п.п.].

Потом продужим пут преко Соколских планина и брега великог Рожња до Сокола, а пошто

сам ово заиста јединствено и неисказано романтическо место видио, отидем преко Карађорђева

шарампова на врху Рожња до меане на Пецки, на љубовијском друму у селу Царине лежеће где

преноћим. На овом путу видио сам развалине старог града Петрца, и опет сам имена дрва и трава

које сам сазнати могао бележио.

Дана 27. јулија до подне стигнем у Ваљево, где сам и преко св. недеље тј:

Дана 28. јулија остао одмарајући и себе и коње. Ту смо тражили с господином начелником

један стари римски камен, који је одпре у авлији старе куће Ненадовићке стајао, и натписом и лепо

резаним ликовима човеческима сав покривен био, но нисмо га наћи могли јер су га момци из

несташлука још пре неколико година у јаз Колубаре код воденице бацили.

Дана 29. јулија бавио сам се у селу Попадићу, код куће једног имућног газде, и ту сам колико

сам могао испитао и побележио наименованија разни домаћи и економически орудија ствари, у кући

и око куће наодећи се.

Дана 30. јулија отидем из Попадића, посетим развалине дворова Милана Топлице, како народ

назива неке зидине четвороугалног каменог зданија. Ту близу, налазе се извори реке Топлице, која

од многи, у једној равној ивама и врбама покривеној долини, извирући врутака или врела од топле

воде постаје и никад се не смрзава. Ови топли извори и блато које они у долини тој праве, по свој

прилици су лековити. Ту сам, опет на путу видио многе римске, или ваљда старосрпске гробове, а по

наименованију народном маџарске (?) од села Ракари даље на међи села Велишевци и Бабаић. У

вечер стигнем на конак у Брусницу.

15

Дана 31. јулија изашао сам са неколико стари људи у планину рудничку, све покрај реке

Деспотовице ботанизирајући да имена дрва, трава и животиња ту налазећи се купим и бележим, а

Дана 1. августа дођем у Чачак, ту посетим и начертам стару цркву чачанску, знамениту што је

више пута од цркве џамија, а од џамије опет црква бивала. Код господина председатеља Суда

окружног Момировића, прегледао сам знатно число стари новаца, оне које је неки Бугарин хаџија

Његовом високородију господину попечитељу просвјештенија доносио и показивао. Госп.

Момировић дао му је за исте новце 13 цес[арско] к[раљевских] дуката, а премда има међу њима

многи стари и знаменити македонски, грчки и римски новаца (опет је цена та за њи велика) јер су

сви од бакра и бронзе и већа част рђаво сачувана и отрта.

Исти дан после подне отидем у село Лозницу код Чачка к једној баби која људима траве за

лек даје, и показивајући јој моје траве које сам по рудничким бреговима накупио, сазнам и од ње

неколико имена растенија, премда није толико траве познавала, колико сам се ја надао, изговарајући

се да она само оно неколико трава познаје с којима лечи.

Дана 2. августа отидем из Чачка, преко старославне Жиче у Карановац [Краљево]. На путу

овом видио сам са жалостију трагове оне страшне олује, која је овај предјел у месецу јулију тек. год.

опустошила. Иљаде оборени, изломљени, и из корена ишчупани велики грмова, покривали су земљу

на простору од два сата ширине. Свуда су воћњаци и шљивици опустошени жалостан изглед

показивали, који човека до удивљенија и ужаса над страшном силом беснеће природе доводи.

Кад смо у Жичу, ово знаменито, прекрасно лежеће, и за сваког Србина свето место дошли, у

ову патријаршију српску, као што ју прост народ назива, управо је ту множество људи на сабору

скупљено било. Особито трогателно је било за мене гледати, како прост народ српски ове старе

зидине, споменике своје прошле славе високопочитује. Гомилама су врвили старци и млади, жене и

деца да целивају зидове и стубове ове славне цркве, молећи се при том на свој простосрдачни начин,

усрдно и топло Богу!

У разговору с нама, сви су једногласно изјављивали топлу жељу да се ова народна светиња

опет понови, а и многи од господе чиновника уверавали су нас да би народ на ту цјељ драговољно

знатне прилоге чинио, и да би свака кућа у том пределу радо, бар по један, по два дуката, а по

могућству и више жертвовала. Кад ји је овде, случајно с нама саставши се, госп. главни инжинир о

том уверавао да би се то учинити могло, и да би многи зидови и сводови ново зданије и кров држати

могли, а и Височашје Правитељство да о томе делу већ мисли, врло су се сви обрадовали, многи

старци су са сузама то доживети желили.

Овде узимам себи слободу понизно приметити да би се при том послу, врло велико старање

обратити имало на то да се стари малерај а особито натписи, до сад чудним заиста провиденија

управљањем лепо сачувани, не искваре, него да се као народње светиње за потомство сачувају и

даље кад ји је сам Бог до сад кроз најопаснија времена сачувао да сведоче Србима о њиовој

негдашњој слави и величини. Зато би се морало све то, међутим, док би се зидало и кречило,

платном и асурама добро покрити и заковати, и само онда кад би већ све готово било, опет открити и

од вештог живописца где је највећма искварено мало обновити.

Што се сами развалина цркве жичанске тиче, зидови сви су врло тврдо од цигле и од камена

мешовито зидани, а већа част сводова и два кубета јошт и сад стоје. И где је највећма порушено

зданије, зидови још су два и више фати високи. Изнутра још је много од прастарог малераја добро

сачувано. План цркве је врло леп, и она је морала бити једна од највеличественији цркви у целом

Царству српском. Дужина њена износи око 25 фати, а ширина до 10 фати. Ту у овим развалинама

има неколико врло важни исторически изображенија, које би час пре копирати, и од могуће пропасти

спасти требало, јер су у отвореним овим и сваком приступним развалинама великој опасности

изложена. Тако, на пример, под сводом велике куле, са обадве стране врата, налазе се изображенија

св. краљева српски Стефана Првовенчаног и Стефана Радослава, а над вратима изображено је како

краљ, патријарх и великаши српски подносе дарове Св. Богородици, која у средини на престолу

седи.

16

Под истим сводом, велике те куле, налази се славни онај, и због своје величине јединствени у

целом Славенству натпис жичански, дипломе, то јест, оснивајуће и дарователне овог светог места,

који натпис се, заиста правим чудом кроз толика столећа свакојаке опасности, невредим сачувао до

данашњег позног потомства српског, да овоме најјасније доказатељство славе његови праотаца буде!

Да је исти натпис у камену резан, не би ништа тако врло изванредно било, но он је само црном бојом

на кречу зида написан! Зато би ваљало што пре о његовом даљем сачувању побринути се, и врло би

цјели сходно било, кад би Високославно Попечитељство, ондашњим месним старешинама наложити

изволило да се о невредимости ове светиње својски старају, и да над тим бдију, да се натписи и

изображенија на никакав начин не вређају.

Даље, међу осталим сачуваним изображенијама најважније су за Српство пренешенија мошти

светог Саве, наодеће се на дувару у капели с десне стране велике цркве: Исус Христос над вратима

цркве, смрт светог Саве у капели, на левој страни цркве, а многе друге свете иконе важне су у

археологическом и богословском смотренију, на пр. Успеније Пресв[ете] Богородице изнутра над

главним вратима, разпјатије, скидање с крста, и многи поједини светитељи. По изображенијама

налазе се свуда натписи славенски. Тако је важан натпис при изображенију преношенија мошти

светог Саве следујући.

[Цар и патријарх и вас збор изходит према моштим свјатаго Сави - транскрипција на маргини п.п.].

Примечанија достојно је то да се у украшенијама по дувару око краља изображенија наодећим се,

такозваним арабескама, и на оделу торжественом краљева, свуда налазе гербови или знаци ови:

црвен крст у белом пољу, и бели двоглави орао у црвеном пољу.

Овде не могу пропустити, да Високославном Попечитељству то моје понизно мњеније не

саопштим, да ови споменици прошлости и историје српске, на којој се и садашњост и будућност овог

народа оснива, заиста у пуној мери заслужују да се Височајше Правитељство српско на сваки могући

начин постара о томе како би се ова стара зданија са у њима наодећим се изображенијама и

натписима, и све уопште провиденијем Божијим до данас сачувене стародревности српске,

рукописне и старопечатане књиге, стари новци, печати, оружије, дипломе и други разни предмети,

од даљег пропадања сачували, скупили, у Народни музеум сложили, и тако за позно потомство

сачували. Јер ови најважнији и живоговорећи сведоци прошле славе, показујући нам какав је био

државно-политички, и црквено-душевни живот стари Срба, јесу неподвратни темељ историје

народне, а отечествена историја сваком народу треба да је света, јер се на њој оснива цело садашње и

будуће биће народа. Зато би, по мом понизном мњенију, врло нужно и полезно било послати једног

искусног художника на правитељствени трошак, у сва ова старославна места, с тим налогом да он

сва изображенија стара до сад сачувана, која се год још доста познати могу, точно и верно копира.

Особито, пак, изображенија историческе предмете, као краљеве, светитеље и архиепископе

српске представљајућа и догађаје из Историје Српске изображавајућа да с највећом точностију

скине. Све ове од њега сачињене верне копије, да се као имање народно у Народном музеуму чувају,

а по њима верно у камену или бакру изрезани образи по народу да се рашире, које би заиста, за

сваког Србина било најсходније украшеније куће, које би га свагда на славне претке опомињало и

благородна чувства у њему пробуђивало. [Прилог: ч. VI, п.п.].

Дана 3. августа отидем преко Ђаковачке планине, покрај развалина маглички, великог брега

Демероне и тд. у Студеницу. Ту сам с радостију видио како је ово свето место од Високог

Правитељства српског прекрасно и цјели сходно поновљено, и од даље опасности обезбеђено, тако

17

да још кроз толика столетија српству на утеху и созданије служити може, кроз колика га је рука

Божија сачувала да потомцима о њиовим славним и великим прецима сведочи. Предел Студенички

био би врло леп, долина она на реки Студеници је врло романтическа, но околни брегови врло

жалосни поглед причињавају, јер борови иљадама испреваљивани и ту трулећи, чине да брегови ови,

иначе, каменити и голи, опустошени, бесплодни и суви изгледају.

Напротив, борова шума, која је пре ту била, морала је овај предјел врло украшавати. Зато би

нужно било, а за ове сиромашне пределе и њиово житељство и неизказано полезно, да се по овим

опустошеним бреговима опет борова шума из семена подигне или посеје, које је врло лако и у

другим земљама обично се чини, а и семе се продаје. Студеница сама, већ је довољно описана и

позната, зато само укратко толико примјечавамо, да.је ово заиста царским великољепијем и трошком

подигнуто зданије. Резане у мермеру, ту особито око три главна врата, па стубовима и крајевима

наодеће се је чрезвичајно художествено, прекрасно и за она стародревна средњег века времена у

своме роду јединствено.

И у овим црквама налазе се многа за историју српску преважна изображенија, која би без

губитка времена копирати, и изрезати дати, и потом свету у руке предати ваљало. Тако, на пример, у

великој цркви изображено је: како Мати Божија представља св. Симеона Немању, цркву Студеницу

на левој руци држећег и подносећег, Исусу Христу Спаситељу на престолу седећем. За св. Симеоном

стоји син његов св. Сава, а до престола на десној страни Исуса Христа св. Стефан Дечански краљ. У

цркви св. Јоакима и Ани, с леве стране на дувару изображена је Богородица, до ње св. Симеон

Немања у монашеском оделу, и до овога св. Сава у архијерејској одежди с митром на глави и с

евангелијом у руци, с десне, пак, стране на дувару у истој цркви св. Јоаким представља Исусу

Христу на престолу седећем Краља Стефана Уроша другог, који је у краљевском оделу с круном на

глави, а у руци држи исту ту цркву св. Јоакима и Ани; до њега стоји у богатом оделу, супруга

његова, краљица Симонида Палеологица. Код краља стоји натпис следујући:

18

В име оца и сина и свјатаго духа, аз раб Божији Стефан Урош правнук свјатаго господина

Симеона и внук првовенчанаго краља Стефана, син великаго краља Уроша и краљ все српскија

земљи и поморскија. Саздах сиј храм в име свјатому праведнику прародитељу Христову Јоакима и

Ани в љето гкв индиктиона кв и в притјажаније приложил сему свјатому храму нухру в лутих к том

се претвори да је проклет од господа и од мене грешнаго амин! Саздажсе сиј храм с потружденијем

архимандрита и протосингелу игумена Јована [Транскрипција на маргини, п.п.].

Овај натпис показује да је ову цркву сазидао св. Краљ Стефан Урош II Милутин, бански или свети

Краљ звани, владавши од год. 1275-1321 после Христа. Под кубетом велике цркве пак види се

остатак неког ту бившег натписа од ког се само речи:

„Еклисиа кнеза Влкана в лето [Транскрипција на маргини п.п.] читати могу, које веројатно

показују да је љета од созданија мира 6717 или после Христа год. 1209. ова црква од кнеза Влкана,

брата Стефана Првовенчаног, који је онда престол узурпирао, свршена или ваљда поновљена.

Цркве студеничке, особито, пак, главна црква заслужују да се на трошак српског

Правитељства по правилима архитектуре измере, начертају, сва украшенија архитектоническа и

живописна споља, и изнутра налазећа се тачно да се копирају. Све то да се лепо у камену изреже,

подробно и опширно да се опише, и у особитом делу на свет да се изда. Ово би заиста и славу стари

Срба свету јасно показало, и садашњем Висок [ом] Правитељству на велику чест служило, а особито

на созиданије и пробуђење народног поноса Српству би послужило. То исто може се рећи и о свима

другим старим манастирима и црквама српским.

У пределу студеничком народ сваки особити камен, извор, брег и дол сједињава са

преподавањем о св. Сави, и многе оне скаске, вредне би биле да се побележе. Ту је недалеко и

испосница св. Саве у планини сасвим сакривена, но куда ја доћи нисам могао због опаспости од

ајдука. Чуо сам од господе чиновника да у тој испосници има стари рукописа, зато сам замолио

писара среског г. Алексу Поповића да тамо отиде, и да ми после јави шта је нашао, на које добијем

од њега овде приложено писмо које зато овде приложити себи слободу узимам да би Високославно

Попечитељство видити могло како највеће светиње и древни споменици славе српске пропадају, и

каквој су опасности још којекуд наодећи се изложени. И да је заиста крајње време да се све могуће

мере предузму, како би се ови споменици скупити и у Музеуму народњем за будућност сачувати

могли. Ризницу манастира Студенице и у њој налазеће се стародревне предмете, видити иисам

могао, јер је то, по казивању тамошњи отаца, тешка и врло с многим условијама скопчана ствар.

Дана 4. августа отидем преко планиие Радуше доле к Ибру реки, и потом све покрај Ибра у

Рашку на границу српску. На путу овом, у богатој долини крај Ибра, налазе се многе развалине стари

цркви које јасно сведоче о негдашњем цветајућем стању ови предела. Тако смо још код Студенице

реке видили развалине цркве Сретенија, потом има старе зидине цркве у Баљевцу иа Ибру, у

Шумнику крај Ибра. На брегу Брвенику стоје развалине старог града Брвеника, даље у селу Павлици

на Ибру стоје опет развалине цркве с кубетом. Све ове развалине лепи у бизантиском слогу зидани

зданија, народ још времену цветајућег царства под Немањићима приписује, и око свију се на сабор

скупља, дан неки слави, мртве своје сарањује и тд. Но, премда се у многим од њи налазе трагови

старог малераја, опет се нигде никакво историческо изображеније или какав натпис, осим имена

светаца приметити не може.

Дана 5. августа остао сам одмарајући се у Рашки, и пописивао сам имена ту наодећи се

растенија и животиња, која сам сазнати могао.

Дана 6. августа отидем из Рашке у Јошаничку бању. На путу посетим развалине цркве старе

Павлице, близу које има и друга стара, но поновљена црква. Стара Павлица је била лепа мала капела

с кубетом, изнутра је још и сада покривена с малерајом, но натпис осим имена светитеља никакав се

читати не може, премда се горе у кубету види да је био у кругу натпис, но од целог се само речи

„ОБNOBNИСЕ И СЬВРШН" читати могу. Зидана је ова капела од цигле и камена измешано, а

колико из вида слова у натписима судити могу, мора бити стара.

19

Друга она поновљена црква има кубе сведено над четири јака камена стуба, који унутра у

цркви стоје. И она је била сва изнутра измалана, но сад је окречена и само изнутра у олтару остали

ликови св. отаца и Богослова Глигорија, Јована Златоустог, Василија и Силвестра. А над овима горе

на дувару, остала је врло знаменита икона Свете тајне, на особити начин малана, тако да Исус

Христос на оба краја трапезе седи, а ученици са обе стране по реду долазе да се пречесте; на једној

страни примају тело а на другој крв и на оној страни је патпис: Примите јадите и тд. а на овој: Пијте

од неја и тд. У патосу каменом ове цркве налазе се многи стародревни надгробни камени с

изрезаним фигурама свештеника и с натписима који су из гробља старог овамо донешени. Но у самој

цркви нема никакав натпис. [Прилог: ч. VII, п.п.].

Дана 7. августа био сам у Јошаничкој бањи. Ово је [по превеликој својој топлоти - дописано

на маргини, п.п.], једна од најзнаменитији лековити вода у целој Европи. Кажу да је врло лековита у

свима болестима од назеба происходећима, у костобољи, у кожним болестима, затврднитим

внутреним частима и тд. А и по својствама воде судити се може, да би ова вода чудновито

исцелителна бити морала, кад би се само целисходно употребљавала, кад би, то јест, овда добро

устројене илиџе, квартире и лекарско надзираније имали помоћ тражећи болесници. Бања од камена

врло тврдо сазидана и на кубе сведена, мора бити врло стара, и ако није римска, а она је барем из

најстарији српски времена. Предјел је врло леп, романтически и заиста ће ова бања велико и славно

име добити. Како се намеравани друм ол Карановца [Краљево, п.п.] до Рашке начини, и како се ту

цјели сходна зданија подигну, за коју цјељ добро би било већ сад земљу око овог јединственог у

своме роду ждрела откупити.

Овде у Бањи јошаничкој видио сам један рукопис који притјажава кмет у селу Кремићу,

Срезу јошаничком, Окружија Крушевачког, Вуја Ђорђевић. Књига ова везана је у кожи, но корице

врло су покварене. Има до четири прста дебљине и величину обичну четворину. Садржава у себи

више разни и рукописни и печатани дела на папиру. Прво је рукописни псалтир, чисто писан 10

листова, до псалма 60. Потом друго следује, печатани псалтир Црнојевића на 80 листова, тако де се

печатано почиње где рукопис престаје.

У печатаној овој књиги налазе се псалми од до (80 до 150). Треће је

рукописно дело: Чин како подобаег пјети псалтир, на 18 листова. Четврто је опет печатан псалм

Давидов јегда једин бра сје с Голијатом. Потом пјесни, молитве, тропари, кондаци стихири и служба

на 75 листова, на 76 до 84 је календар. Потом тропари и кондаци за целу годину на 154 листа

печатани од Црнојевића у Црној Гори још год 1495. Најпосле, пето, сљедује на два листа таблица

движими празника рукописна, и један лист однекуд из друге рукописне књиге извађен с Евангелиом

от Јоаниа. На самом концу, у књиги овој стоји написно: повеза сију књигу псалтир

много грешниј поп Радивој рукоју а трудом Арсеније табанција с' Кремића... в љето (1705

посл. Хр.).

Ова књига, истина, не принадлежи међу врло старе рукописе, но будући да Музеум српски још у овим драгоценим литературним споменицима сасвим оскудева, а и сама старопечатана дела од

Црнојевића међу реткости принадлеже. Зато би добро било да Високославно Попечитељство изволи

исту књигу преко надлежне власти, од истог кмета купити и за Музеум набавити, да не би најпосле и

оне, као што су толике стотине српски рукописа, у рукама простака пропала.

Исти дан отидем с г. Алексом Поповићем, писаром студеничким у село Криву Реку да у

тамошњој старој цркви потражим неке старе рукописе, јер су ми г. чиновници у Рашкој преповедали

да је било ту, пре неког времена, стари рукописни књига. Но, дошавши тамо, не нађемо ништа но

жалостни траг бивши ту драгоцености, који нас је о губитку нашем потпуно уверио, истргнуте то

јест и издеране ситне комадиће рукописа папирни. Тамошњи старци су нам казивали да је заиста пре

6-7 година, могао човек накупити у њиовој цркви пуну зобницу рукописни стари књига, међу којима

је било и на кожи писани, но то је све, веле, тек тако пропало, иструнуло око цркве, разнело се и сад

20

нема ништа више. Ми са жалосним срцем узимамо два понајвећа комадића рукописни листова, за

доказатељство какву су жалосну судбину имали најважнији споменици умног изображенија стари

Срба, и вратимо се у Јошаницу.

Ту су ми још и то преповедали старци, да се пре једно десетак година по старим црквама на

пр., у Кривој Реки, Плочи и др. могло још наћи стари књига. Но од оно доба да су нестале, и сад се

врло поретко која може наћи код каквог попа или другог човека. Ако би што на славу и чест народу

српском у Музеуму његовом служило, то су, заиста, рукописи српски, ови верни сведоци душевног

живота и развитка стари Срба. Зато би се сад још док сасвим не ишчезну и у стране руке не пређу, од

стране Високославног Попечитељства просвештенија и целог Висок[ог] Правитељства српског, све

могуће мере употребити могле да се чрез касателне духовне и мирске старешине где год у сеоским

црквама, манастирима или у приватним рукама наодећи се рукописи изнађу, побележе, овамо

Високосл[авном| Попечитељству пријаве. Потом да се сви, који се год добити могу или новим

печатаним књигама замене, или откупе и у Музеуму народњем на славу и чест народа српског

потомству сачувају.

Овде не могу пропустити да знања ради Високославноме Попечитељству не напоменем то, да

се код господина Павла Јосифа Шафарика, мог стрица у Прагу, налази осим царски руски и

аустријских библиотека, најзнаменитија и највећа збирка стародревни и рукописни и печатани

Србуља које је он великим и трудом и трошком скупио, од тога сачувао да нису у стране удаљене

царске или краљевске књижице и у музеуме отишли, и при својим ученим пословима и

испитивањима употребио. Он је преда мном више пута изразио жељу, да ови најзнаменитији

споменици Србски у србског народа притјажаније дођу, премда иј Руси од њега врло ишту. Но он би

волео да иј Срби у свој народни Музеум ставе, на које ја мимогред Високославно Попечетиљство

внимателно учинити желим.

Дана 8. августа вратим се из Јошаничке бање натраг у Карановац, све покрај саме реке Ибра,

понајвише пешице [преко стена, грмова и непротрти путања шумски - додато на маргини, п.п.]

идући, и за дрва и траве од пратећи ме људи разбирајући, дођем исти дан на ноћ у Полумир, ту

добијем жестоку грозницу, а

Дана 9. августа дођем на конак у село Маглич на Ибру лежеће, под самим развалинама старог

града Маглича. Овај град, као и брвенички, по свој прилиии служио је већ у најстарија времена за

обиталиште војеној посадки која је покрај Ибра идући, стродревни трговачки пут од горски житеља

и ајдука чувала. Траг овог старог пута још се и данас познаје, а на многим местима се употребљава.

Садашњи вид града Маглича показује на српско-славенске созидатеље и сасвим је подобан

градовима манасијском и смедеревском, само што је много мањи. На путу покрај Ибра, убили смо за

кратко време 4 врло отровне змије, које народ шаранима зове, и две феле разликује, обично угасито

мрког, и жутог, много јасније боје и љућег. Ове у Европи најотровније змије врло се у овим стенама

легу и кад сунце угреје, изађу на камење. Казују људи да кад жути шаран марвинче уједе, нема за

њега спасенија (лека), оно мора за кратко време липсати. И човеку слабо има помоћи, но ово се ретко

догоди, јер они од човека беже.

Дана 10. августа дођем у Карановац, но ту ме опет увати јака грозница и тако

Дана 11. августа продужим пут и отидем благословеном долином реке Мораве, која је шумом

од кукуруза, дуваном, конопљом и прекрасним ливадама покривена, у Трстеник. Ту нађем господина

архимандрита љубостињског и тако с њиме отидем у Манастир Љубостињу преко Мораве.

Дана 12. августа останем до подне у манастиру Љубостињи, овој лепој задужбини царице

Милице. Најзнатније што се овде налази, осим лепог зданија цркве, јесу историческа изображенија у

цркви на дувару намалана. С леве стране до главни врата изображени су кнез Лазар и царица

Милица, оба у сјајном оделу царском и под крунама са натписом:

21

[В Христа Бога благоверни и превисоки благодржавни Стефан кнез Лазар. Всем Србљем и

подунавским странам господин - транскрипција на маргини, п.п.] и над супругом његовом:

[В Христа Бога благоверна и благочестива и превисока госпожда књегиња Милица - транскрипција

на маргини, п.п.]. С десне пак стране изображен је деспот Стефан у царском златним двоглавим орловима покривеном олелу. са круном на глави коју му два ангела држе, и са натписом:

[В Христа Бога благоверниј и превисоки и благодржавни Стефан деспот всем Србљем и

подунавским странам господин - транскрипција на маргини п.п.]. До њега стоји брат његов Лазар у

монашеском оделу, даље у цркви унутра, близу певнице, с десне стране изображена је царица

Милица као калуђерица предавајућа или носећа Св. Богородици Цркву љубостињску, но натпис је

покварен. У истој цркви налази се и један камени гроб с написом у камену изрезаним:

[Овде лежи Стефан кесара Угљеше син - транскрипција п.п.].

А у камену који праг главни врата сачињава стоји изрезано:

22

И ова љубостињска изображенија вредна су да и Високосл[авно] Попечитељство копирати и

изрезати дати изволи. Од стари књига ништа друго нема у овом манастиру, осим једног Минија

празничког, или такозваног Србљака од Божидара Вуковића у Млецима печатаног. Све овој подобне

у Сербији још наодеће се књиге српске старопечатне требало би, по моме понизном мњенију,

скупити и у Музеум и Библиотеку народњу метнути, а црквама и манастирима за њи нове књиге к

богослуженију нужне дати.

После подне отидем из Трстеника у Крушевац, но на путу увати ме жестока грозница [да

нисам могао јашити, на маргини п.п.], и тако срећом мојом десивши се један г. чиновник

Крушевачки узме ме на своја кола и одвезе ме у Крушевац.

Дана 13, 14, 15. и 16. августа останем лечећи се у Крушевцу код г. окружног физикуса Васића,

и срећно се од грознице ослободим. У исто време посетио је наш Светли господар и књаз са Светлом

госпојом [Кнез Александар и књегиња Персида - п.п.], својом фамилијом и свитом старославни

Крушевац. И ја сам био тако срећан видити торжество и радост с којом су Крушевљани Светлог

господара нашег дочекали, и имао сам част више пута бити на ручку и вечери при асталу Светлог

књаза. Међу овим временом, огледао сам и овај рајски предјел кананејске плодовитости и старе

споменике, цркву тј. зидине од куле. И посетио сам у свити Светлог књаза, стару цркву Наупару

[коју су господа Симићи с великим трошком врло лепо обновили, - дописано на маргини п.п.

Прилог: ч. VIII, п.п.]

Дана 17. августа ујутру после одласка Светлог господара, продужим и ја моје путовање.

Пређем преко Расине реке, и јашећи све испред брега Мојсиње о ком људи преповедају да има на

њему многе развалине стари цркви, капела и испосница и даје у време царства ту било до 70 такови

места у којима су калуђери живили [подобно Светој гори атонској или славној Фрушкој у Срему -

дописано на маргини п.п.], дођем к лепим развалинама града Сталаћа, под којима се на скели преко

Бугар-Мораве превезем, и исти тај дан стигнем по лепом новом Цариградском друму, који се сад

довршује, у Параћин, где посетивши знамениту воденицу на 6 витлова, на реки Црници и лепу

новозидану још сасвим несвршену среску кућу преноћим, а

Дана 18. августа отидем све лепим, већ скоро сасвим готовим друмом јашећи у Ћуприју. Ту

сам са највећим задовољством видио прекрасни и велики мост преко Мораве од покојног

правитељственог Инжинира Бар[она] Кордона сазидан. Овај мост, заиста би, ма у ком престолном

граду Европе с честију стајати могао, и служи не само месту Ћуприји, него и целој Сербији на част и

украшеније. Камен онај од ког су главе моста и стубови ограде зидани, принадлежи међу најлепше

камење које се за грађу употребљава и милина га је гледати. [На велику штету покварила је велика

вода год. 1849. овај леп мост - дописано на маргини, п.п.]. Ту се зида и началничество по новом

плану од тврдог материјала подигнуто, пространо и лепо зданије.

Из Ћуприје отидем у манастир Раваницу и ту преноћим. Положеније овог манастира је врло

лепо, а и црква је знаменито дело. Она садржава у себи једно врло важно историческо изображеније,

које се као народна снетиња сматрати мора. То јест св. књаза Лазара и царицу Милицу, са њиова два

синчића у средини како цркву Раваницу на рукама држе и као Богу подносе. Ликови и образи лица у

овој икони, тако су прекрасно, художествеио и живо малана, да сваки знатељ на првиј поглед

уверити се мора о њиовој верности и подобности са блаженим оним лицима која представљају. Само

је велика штета то, што је ово изображеније, већ тако отрто и бледо да се једино при чистом и

сунчаном времену добро видити може. Зато би добро било да Високославно Попечитељство особито

и ово изображеније без одлагања чрез вештог каквог живописца копирати дати изволи, која с

највећом могућом точностју и верностију учињена копија, имала би се заједно са осталима копијама

исторически по старим црквама и манастирима наодећи се изображенија, у Народном музеуму

чувати [Прилог: ч. IX, п.п.].

Дворови књаза Лазара у Раваници били су зданије велико и тврдо сазидано, и по мојем

мњенију могло би се под нагомиланим овим развалинама много којешта стародревно наћи, кад би се

уредно као што треба тражило. Од стари књига у Раваници нема ништа друго, осим једног Триода

печатаног у Венецији од Виценца (Вићентија) Божидаровића Вуковића, који би, ипак, заслужио да се

23

за Музеум узме, а манастиру да се да за њега друга нова књига. Но нашао сам овде у Раваници један

рукопис Минеј празнички, садржавајући у себи, осим други и службу св. књаза Лазара, а особито

правило службу и житије св. Ромила Раваничког. Овај рукопис узео сам ја на реверс са собом, да за

г. П[авла] Ј[осифа] Шафарика, стрица мог, из њега житије св. Ромила извадим. Моје понизно

мњеније би било то да Високославно Попечитељство овај рукопис за Народни музеум задржати

изволи и од игумана и братства раваничког откупи, а мој дани реверс да ми се поврати. [Прилог:

рукописна књига. Ову књигу изискати и описати - додато на маргини, п.п.]. Јер по манастирима

данас оваки драгоцени споменици древности само пропадају, као што сведочи пример Испоснице

Св. Саве код Студенице, о којој су ми очевици казивали да је пре неколико година било тамо знатно

число рукописа но забачени и прахом покривени, за које није нико марио. Данас Бог свети зна куд су

се дели.

Дана 19. августа отидем из Раванице у Манасију. Манастирски град и особитим својим

величанственим видом, величином кула, висином зидова, и прекрасним својим положенијем човека

на први поглед поражава и до удивљенија приводи, а без сумње принадлежи међу најзнатније старе

градове у целој Европи. За нас Славене, пак, има осим тога још са Смедеревом и Магличем заједно,

још и ту велику важност, да је у њему сачуван стари србски начин постројенија крепости. Ја по

величини ове тврђе, по множеству у внутрености његовој бивши зданија, и по положенију судећи

држим да је ово место морало деспоту Стефану служити за обиталиште и резиденцију, јер да је само

једино ту цјељ имало служити за пребивање монасима и богомољцима, не би тако чрезвичајно

утврђено било, нити би толика разна и велика зданија солржавати морало.

Црква Манасијска, што се сразмерности њени части, и уопште начина постројенија и

расположенија целога тиче, мора се као цвет бизантиско-славенског способа градења сматрати, и

може, као пример, или модел служити за то, како ваља Цркву за восточно-православне Србље, и

уопште Славене зидати, расположити и украсити. Од Манасије, дакле, Жиче, Раванице, ваља да узму

Срби план, кад стану соборне Цркве за своје манастире зидати. Малерај у манасијској цркви, тако је

за онај древни век благородан и леп, да се може као јединствен сматрати и може бити да му

современог до данас сачуваног равног пара нигде нема. Само је то неисказана штета и жалост, што је

овај најдрагоценији малерај, много више страдао него други, много од њега старији по Студеници,

Љубостињи и самој Жичи. Но што се сачувало то Срби треба да сматрају као највећу драгоценост, и

све што се год може требало би дати верно копирати, а потом у Музеуму народњем чувати. [Прилог:

ч. X, XI, XII].

Најважније је и овде изображеније историческо: деспот Стефан у царском оделу с круном на

глави подноси архангелима и бесплотним силама Цркву Манасију. Ово изображеније тако је богато

и живо малано, да се у њему сасвим точно видити може торжествено одело владјетеља српски. Зато

би ова икона особито заслужила, да се верно копира за Музеум, а потом изрезана народу да се у руке

даде.

У художественом смотренију има у овој цркви још више добро сачувани икона тако изрјадни,

да би заслужиле да живописци из далека долазе да ји виде, као што би и архитекти много научили

кад би цркву манасијску видили и штудирали. Зато би и делце о Манасији са точним изображенијама

цркве, града и поједини најзнатнији икона украшено, роду српском на велику чест, а заједно на

пробуђење народног чувства и поноса послужило. Не мање славно и чесно било би то, да се малерај

у цркви чрез вештог и способног живописца верно рештаурирати даде, јер ова света места сведоче о

слави, изображености, богатству и побожности праотаца; треба сваки Србин а особито Високо

Правитељство србско да сматра као најдрагоценији аманет дедова, као народњу светињу и

Паладијум, украшеније и дику отечества, да не жали никакву жертву принети за њиово сачување,

обновљење и украшеније, јер све то само на утврђење његовог и државно-политичког, и црквеног и

историчког бића служи. Најблагодарнији и најблагоплоднији труд и посао Високославног

Попечитељства Проспештенија ће по моме мњенију бити, упознати свет са овим споменицима, а

посредствено и са славним прецима српским.

24

Дана 20. августа отишао сам у Свилајнац, прекрасном плодоносном и доста лепо обдјеланом

долином ресавском. Предјел око Свилајнца принадлежи међу најплодоносније и за благороднију и

вишу економију најспособније у целој Сербији. Ту би се с временом покрај водом богате Расине

фабрике завести могле, а у плодоносној земљи дударе, воћњаци и разна трговачка растенија, дуван,

репица, детелина и тд. богато би родила. Ту сам видио у баштама Господина совјетника Ресавца

баштованске производе чрезвичајне, да не рекнем исполинске величине.

Дана 21. августа отидем у Пожаревац добрим, но још без доста точног земљемерског знања

грађеним друмом свилајначко-пожаревачким.

Дана 22. августа останем одмарајући се у Пожаревцу, јер сам после грознице доста ослабио.

Ту сам видио неке стародревности, на пр. непознатог досад вида новац сребрн деспота Ђурђа

Бранковића, који сам од стране началничества Високосл. Попечитељству донео. Потом код госп.

Миће Протића, члена Суда окр[ужија], видио сам до осам комада стари дуката, по већој части су

грчко-бизантински од Теодосија, Јустинијана и Комненовића, а један од Ђорђа Ракоција, војводе

Ердељског и мађарског. Но сви су до једнога ту у Пожаревачком окружију нађени, нарочито у селу

Мељници, Среза млавског, где се као што су ми казали често налазе стари новци, а и сад се код

тамошњи сељака добити могу. Даље сам ту видио један леп староримски надгробни камен с

човеческим ликовима и натписима, који је из Рама или Костолца овамо у старо гробље, где је

садашње вашариште, донет. Код чесме на пијаци, такођер, има једна римска гробница од лепог белог

мермера с фигурама, но сасвим искварена, која сад као корито код чесме служи да се вода у њој

купи.

Уопште Пожаревачко окружије врло је богато на стародревности, особито римске, као и

остали покрај Дунава лежећи предели српски. Нарочито много се стари новаца, резани камена или

антика, па и други метални ствари римски налазе у Костолцу, Раму, Голупцу, Великом Градишту,

Кучајни и др. Добро би, дакле, било кад би Високославно Попечитељство изволило, нарочито

старешинама ови предела наложити и препоручити, да приљежно позор дају на овакве

стародревности, и кад се што нађе, да се потруде то за Народни музеум набавити, макар и за

пристојну цену, јер се често догађа да сељаци кад што нађу, то у чаршији трговцима за што нибуд

продаду, који то после кваре, топе и прерађују. У Суду Окружија пожаревачког нашао сам један

стари гвоздени буздован, и један печат из прошавшег столетија, и замолио сам госп. председатеља да

те предмете у Музеум пошље. [Прилог: ч. XIII, п.п.Ј.

Дана 23. августа дођем у Смедерево, ту посетим овај знаменити споменик последњег времена

српске независности и слободе Град смедеревски. Ово је јединствени у своме роду град српско-

славенски триугаљни, у коме Срби данас јасно видити могу како су њиови преци градове

утврђивали. И овај би град заједно са подобним у Манасији и Магличу заслужио да се лепо начерта

и изрезан свету покаже. Знаменити натпис на највећој кули од црвене цигле међу бело камење вешто

уметнуте начињен, даје нам бесумњено свидетељство о постанку града оног говорећи:

[В Христа Бога благоверни Дсспот Ђурђе господин Србљем и Поморју зетском повеленијем его

сазда се град сији в лето 6938 - транскрипција иа маргини, п.и.].

Преноћивши у Смедереву, дана 24. августа у вечер дођем с помоћију Божијом кући у Београд

и тако срећно окончам овај пут по Сербији.

25

Што се успеха и ползе оног мог путешествија тиче уопште следујућа приметити морам:

Имена растенија, трава, шипрага и дрва као и имена домаћи и економически орудија, трудио сам се

колико је год могуће било скупити, и зато сам у Китогу, у Церу, у рудничким и чачанским

планинама, на Ибру с људима излазио да на месту имена трава и биља, око потока растећи шипрага

и шумски дрва сазнам и попишем. А у кућама куд сам год дошао непрестано сам за имена разни ту

наодећи се предмета распитивао и бележио сам ова. Колико сам у томе успео показаће речник исти

имена, која ћу ја сва у азбучном поретку са толковањем српским, са синонинама и равноименијама

немачким и латинским, пописана и Високославном Попечитељству поднети и Друштву српске

словесности предати. Но то за моје извиненије додати морам да ми време и обстојатељства у овом

мом послу никако нису поспјешна била, јер су растенија после овогодишњег врло врућег и сувог

лета већ по највећој части прецветала, а друго, управо онде где би се највише трава наћи могло, сад

већ нису биле никакве, тојест, по ливадама, почем су ове скоро свуда већ покошене биле.

И само доба годишње, то јест, позно лето, није за овај посао сходно време, који би

најпоспешније ваљало предузети у другој половини пролећа. Даље, и сами људи не знају имена

свију растенија, него понајвише само они трава које су им полезне, а такови који би много трава

познавали, само се поретко налазе, зато треба нарочито оваке људе истражити и код њи дуже време

бавити се. Ја сам, истина, и са бабама, тако реченим траварима био, но и оне не познају веће число

трава по имену, него само по виђењу, а поименце, само оно неко число лековити трава познају, које

за лек употребљавају и људима дају. Колико су ми, дакле, старци сељаци, и ове бабе казати умели,

то сам све побележио. Свега много није, но и то је врло важно и полезно, а уверен сам да би се још

много више оваки имена природни предмета скупити могло, нарочито трава, кад би човек у пролеће

кад траве цветају у народ изишао. Најзгодније би овај посао свршити могли господа доктори

окружни физикуси, који у свако време међ народ излазе, а траве познавати, или бар из књига

определити умети морају.

Дознао сам за господина доктора Панчића, који се у Јагодини и Крагујевцу бави, чекајући на

полученије званија окружног физикуса; да он већ од више година српска наименованија растенија

купи и да знатно число ови већ сабрано имаде, зато узимам себи слободу овде понизно приметити,

да би добро било, кад би Високославно Попечитељство истог господина позвати изволило да он тај

плод свог труда српском свету саопшти, или ваљда Друштву српске словесности макар и за какву

награду преда [Ову нашу жељу заиста ће нам подпуно испунити знаменити наш ботаничар и знатељ

биља, господин доктор Панчић, физикус Окружија пожаревачког, који се већ од много година с овим

послом занима - Дописано на маргини, п.п.].

Што сам од стародревни предмета видио, нашао, или сазнати могао, то сам у овом извјестију

у кратко споменуо и навео. О непокретним древностима земље српске, као и црквама, манастирима и

градовима опширније желим проговорити у описанију мог пута, које за Гласник Друштва српске

словесности израђујем, а заједно у чешком једном часопису осталом Словенству саопштити желим.

Приметити морам то, да се најважнији српски споменици, то јест, рукописи и дипломе као највеће

реткости сматрати морају, и једва се поједине у целој Сербији наћи могу. Крајње је, дакле, време да

се Сербљи о томе постарају да од ови драгоцени споменика своје славне прошлости бар нешто

набаве и у свој Музеум добију, јер и у суседним старосрпским пределима драгоцене реткости ове све

већма нестају и ишчезавају, будући ји путујући странци за скупе новце купују и собом односе, као

што то из сопственог искуства знам. Стари новци и друге ситније ствари чешће се налазе,

изузимајући новце српске, који су ипак ретки, много ређи него римски и грчки, но и ове ствари

обично у друге, највише у трговачке и чивутске руке пређу и после нестану, од части у стране

државе изиђу, од части пак од кујунџија - на маргини, п.п.] истопљене бивају. Зато би надлежне

власти по внутрености особито срески Началници и писари на оваке наласке бодро позор давати и

одма о њима Високославно Попечитељство известити имали.

У смотренију старосрпски рукописа и старопечатни књига српски, целисходно би ваљда било,

кад би Високославно Попечитељство изволило посредством духовне и мирске власти у целој

Сербији дати побележити, Где се каква стара књига налази, или управо наредити да се све старе

26

писане или старопечатане, не из Русије донешене, књиге овамо пошљу, како би се све оно што је

важно у Музеум метнути могло. Но, још важније би било да се пошље способно лице у Стару

Сербију, Македонију и Албанију да тамо на рачун и трошак Правитељства српског старе рукописе

купи и купује, јер по уверавању господина професора Глигоровича, који је пре кратког времена тамо

путовао и до 40 комада рукописа преко сто комада рукописна фрагмента скупио, тамо се још у

знатном числу налазе и могли би се накупити. У рукописима и старопечатаним књигама, пак, састоји

се најважнија част и главно украшеније Народног Музеума и Библиотеке.

У смотренију други стародревни предмета, наиме, новаца стари српски, римски и грчки,

метални којекакви утвара, оружија и тд. могла би нарочито предузета ископавања највећма Музеум

обогатити; и зато би добро било да Високославно Попечитељство изволи код најзнатнији развалина,

и на оним местима, где се и сад многе древности налазе, нарочито копати дати, под надзиранијем

човека ствар разумевајућег. На овај начин обогатили су се музеуми европски с најзнатнијим

древностима, а Сербија, заиста, принадлежи међу оне земље, које су у старо време цветале и богате

биле и у којима се врло многе древности и сад овамо случајно налазе.

Ископавања ова имала би се предузети, пре свега, у местима за време римско цветавшим, на

пр. у Голупцу, Раму, старом Костолцу, код Трајанове ћуприје на Дунаву, код Митровице на Сави, у

Гамзиграду, потом, на местима где има много старо, тако речено мађарско гробље, као на пр., на

Јагодњи планини код Крупња у Великом мраморју, на брегу Белотићу, недалеко од Крупња, код

Азбуковице и код села Добротина у Ужичком окружију, код карауле Оклеца, на Дрини и тд. Даље,

ваљало би копати у развалинама српским, на пр., око цркве Жиче, у Раваници, у развалинама

дворова књаза Лазара, у Манасији, исто тако у развалинама они многи зданија унутра у граду и тд.

Наравно би се то морало правилно и предострожно чинити, а не само слепо, без плана и

разумног надгледања, па сам уверен да би се Музеум српски, овим начином, знаменито умножити

могао. Управо, сад и Чешки музеум у Прагу такова ископавања под надзиранијем једног списатеља

чешког госп. Кромлуса, на свој трошак с добрим успехом чинити даје.

Коначно, још изјављујем да ћу ја налог мени од Високославног Попечитељства дани, и од

сада као мој задатак, и као дело још неокончано сматрати.

У Београду, дана 28. септембра 1846. године

Високославног Књажества Сербије Попечитељства Просвештенија

покорни слуга

Мед[ицине] Др Јанко Шафарик, професор

К[њажеско] С[рпског] Лицеума, и член Одбора просвештенија

27

ТОЛКОВАНИЈЕ ТАБЛИЦА

Число I Шарампов мишарски

Шарампов овај на узвишеној равници, источно од Шапца, 1/2 сата, а јужно од Саве 1/4 сата

лежећи, има у дужини највећој до 160 (корака), а у ширини 150. Састојао се из палисадима утврђеног

шанца, и изван овог ископаног јендека.

а) Липа велика с које је Турчин батерији турској в) с марамом знак давао како да нишане; б)

Место где је господар Лука Лазаревић врло рањен, а њега избавити трудећи се Тодор Драгићевић

погинуо; в) турска батерија 1 топ и 1 кумбара око 400 [корака, п.п.] од шарампона удаљена; г) табља

са два српска топа звана: Крња и Шиба или Шибања; д. е) табља са топовима; ж) несвршена табља;

з) овде је погинуо Кулин Капетан, око 500 корака од шарампова; и) велика капија за војску; ј) капија

мања за топове; к) овим управљенијем су Турци од Шапца долазећи највише нападали, а и узбијени

према Шапцу ретерирали; л) шанац за леђи војника да кумбаре толико досађивати не могу од в); м)

стари, дубоки с брега пут од села Мишара, доле у равницу к старој цркви мишарској водећи; н) откос

брега који се спушта к равници мишарској до Саве, овде 1/4 сата од запада к истоку текућиј; о)

шабачки пут: т) Милојев чадор; ђ) Карађорђев чадор; ц) слани извор (Слатина); ч) шума; ф) шиљци

гвоздени и колци оштри дрвени око шарампова.

Число II. Шарампов Равањ на Засавици

На овом Шарампову лежи сад ушорено велико село Равањ. Он има у дужини од Саве до

Засавице 500 отприлике обични корака. Положеније управо од севера к југу: состоја се из високог

шанца и дубоког јендека пред њим, и био је палисадима и кошевима утврђен, као што прорез под *

отприлике показује.

а) Сава река; б) садашња вода; в) садашњи прави брег Саве; г) стари ондашњи брег Саве; д)

адица и врбњак, доцније поставши, где је онда матица Саве дерала; е) почетак шарампова онда до

саме воде; ж) остаци турски лагумова (Laufgraben); ђ) аустријски чардак Равањ; и) остаци турски

табљи (Batterie) које су се до 160 корака к шарампову најпосле приближиле; ј) табља српска високо

подигнута с топом Шибањом: к) ордија турска коју је Шибања растерао у луг; л) капија шарампова;

м) табља с топом до капије; н) садашњи главни сокак села Равња; о) табља с топом: п) место где су

Турци покрај саме воде Засавице у шанац провалили; р) овим управљенијем је топ турски пренешен

преко Засавице био шарампов, и највише је шкодио, одбијајући људе с овог краја шарампова, те су

Турци код п. унутра продрти могли; с) на овом месту отприлике 500 корака од шарампова, прешли

су Турци с једним топом Засавицу реку, и преко фашина и клада у воду бачени; т) онда луг а сад

куће и њиве села Равањ; ш) шанац подигнуг да брани војнике од топа код р. за коју цјељ су и јаме

28

код 1) ископане. Реке Сава и Засавица разилазе се најпре, но после се опет приближе до 1000 корака

једна другој отприлике 1/4 сата од шарампова, а 2 коњан. сата од Шарампова, код Митровице, утиче

Засавица у Саву.

Число III Шарампов лознички

Овај шарампов велик и знаменито утврђен, лежи на узвишеном брежуљку, у самој вароши

Лозници, има у пречнику до 100 (корака) и више а стране су му стрмените, на неким местима до 15

(к.) високе;

а) шарампов лознички; б) турске батерије на брегу преко равнице Штире реке, спроћу

шарампова, које су највише досађивале; б/2 табље турске много ближе и више, но које нису

досадити могле, јер су пребацивале; в) јендек за војнике; г) насап или шанац с палисадима и

кошевима утврђен, међу којима су пушкарнице; д) насип за леђма војника; е) стари први шанац; ж)

табље с топовима; ђ) тамник, подземни ходник испод бедема до воде Штире; и) бунар с водом за

прање, не може се пити; ј) јендек спољашњи; к) капије велике; л) движући се мост (Zugbrücke) преко

дубоке јаруге, и сад постоји ова капија и мост ради цркве; м) Црква Лозничка; н) у овом управљенију

је до Дрине 1/2 сата, а Брањево где су Турци Бошњаци највише прелазили одма преко Дрине лежи;

о) пешачка мала врата; п) подрум за џебану.

Число IV Шарампов крупањски

Овај шарампов лежи врло лепо и добро на једном брегу над равницом;

а) велика капија; б) табље с топовима; в) воденица ходжина звана; г) стара турска џамија, сад

магазин за олово; д) земуница за џебану; е) караула, дрвена врло утврђена, где је до 50 момака

долину Кржаве чувало, она је с подземним ходником; и) с шарамповом седињена била, другог изласка имала није; ж) остаци куће војводине; ђ) остаци другог спољашњег шанца; ј) стародревни

гробови од камена, маџарски звани; к) црква крупањска

Число V Стародревни гробови „маџарски" звани

Оваки гробова има много по Сербији, особито у западној половини близу Дрине, још се не

може определити какви су, њиово садржаније би могло најбоље открити ког су народа.

1.) 2.) налазе се у Крупњу; 2а) је мач на гробу 2. изрезан, јасније начертан; 3) 4) 5) 6) 7) 8)

налазе се на Јагодњи планини.

29

Число VI Развалине и план Жиче

Ове развалине великољепно леже на брежуљку крај равнице недалеко од Ибра реке,

а) пенџери; б) велика врата над њима изображеније како краљ и патријарх приносе даре Св.

Богородици; в) мања врата; г) стубови држећи кубета; д) кубета; е) изображенија краља Стефана

Првовенчаног и Стефана Радослава; ж) с обе стране на зиду велики натписи, дипломе оснивајуће

цркву ову, на своду страшни суд; ђ) изображенија св. апостола Петра и Павла: а) округли пенџери.

Число VII Стари гробови у Павлици

1) С натписом

а од године ни трага.

2) 3) су без натписа.

Число VIII Црква Наупара код Крушевца

Ов је била стародревна црква порушена, коју су господа Симићи поновили. Већ књаз Лазар

спомиње и поклања њу манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори Атос, са манастиром Дринчом и

двором у Наупари = ово име односи се ваљда на рождество Пресвете Богородице, које је храм цркве.

Црква ова има лепу бизантинску форму.

Число IX Манастир Раваница

а) црква; б) дворови цара Лазара; в) трапезарија стара; г) Милошева кула; д) кула с чардаком

и главном капијом; е) келије; ж) Пештера раваничка; ђ) мање капије; и) стене и кршеви; ј) тесан

улазак у долину манастира.

30

Число Х Манастир Манасија

а) Капија једина; б) Деспотова кула (највећа и затворена); в) црква; г) звонара; д) барутна

ступа; е) стрма стена; ж) пут у манастир међ стенама и Ресавом врло узан.

Число XI Црква и у Манасији

а) велика врата; б) мања врата; б) кубета; в) стубови кубета држећи; г) место где је икона

посвећујућа, Деспот Стефан у царском оделу подноси цркву Манасију ангелима.

Число XII План манастира Манасије

а) велики град; б) мали град; в) црква; г) Деспотова кула; д) девет четвороугаони изнутра

отворени кула; е) две шестугалне отворене куле; ж) велики и висок зид од камена; ђ) мали

спољашњи или другиј зид; и) јендек; ј) зид спољашње стране јендека; к) капија; л) мала врата; м)

развалине трапезарије; н) садашње ћелије на старим зидовима од дрвета грађене; о) развалине стари

зданија; п) бунар; р) звонара; ц) врло стрма стена; т) развалине илиџа; ш) шљивик манастирски; ь)

школа; ы) стена; ъ) извор с прекрасном водом за пића; ю) пут у манастир; я) барутна ступа.

Число ХIII Римски надгробни камен

РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ

Амулет, амајлија - извесни предмети који према паганском веровању пружају посебну заштиту

ономе ко их носи.

Арабеска - украс у арапском стилу, заправо слике из биљног света.

Асура - простирка ткана од рогозине (трске).

Безодморни - неуморни.

Благоверни - правоверни, који исповеда праву и истиниту веру, православни.

Благочестије - побожност.

Ботанизирати - бавити се биљем.

31

Високопочитовање - поштовање, уважавање.

Вниманије - пажња.

Внутреност - унутрашњост.

Дарователна - дарујућа, поклањајућа.

Движими - покретни.

Доказатељство - доказ.

Дувар - зид.

Евангелије - Јеванђеље, Свето Писмо Новог Завета.

Елисија, Еклисија - црква као верско здање.

Зданије - здање, објекат.

Zugbrüke - покретан мост (за дизање и спуштање)

Изображеније - изучавање, обучавање; ликовна представа извесних историјских личности или

уопште људи.

Изображеност - култура.

Изрјадниј - особити, изабрани, одлични.

Изполин, исполин - гигант, горостас, див, јунак

Изходит - изићи, изаћи, ишетати.

Илиџа - бања.

Јемуже - њему нека буде.

Јенлек - ров, канал.

Касатјелни - дотични, надлежни, непосредни.

Квартир - стан.

Келије, ћелије - монашке собице.

Кондак - кратка песма која садржи похвалу светитељу.

Корак - стара мера за дужииу, око 75 цм.

Кош - од врбовог прућа исплетена два зида између којих је набијена земља.

Крепост- тврђава, утврђење, утврђени град.

Кумбара - топ великог калибра.

Лагум - тунел.

Литургијар - књига у којој је записано како се служи Света Литургија.

Laufgraben - ров, одводни јарак.

Мали сат - одстојање од око 5 километара које се пређе за сат умереног хода.

Минеј - црквена Богослужбена књига.

Митра- владичанска епископска капа.

Мних - монах, калуђер.

Мњеније - мишљење.

Мошћи, мошти - посмртни остаци.

Мраморје - старо гробље; средњовековне некрополе стећака.

Наименованије - давање назива.

Најскодније - најприкладније, најзгодније.

Настављеније - налог, наредба, упутство.

Настојавши - овдашњи, садашњи.

Начертати - нацртати.

Невредимост - очуваност, целовитост.

Неподвратан - неразрушив.

Нухра - нурија, парохија.

Образ - копија, одраз.

Обстојатељство - прилика, ситуација.

Октоих - Петогласје, црквена Богослужбена књига.

Ордија - војска. О сем - о свим.

32

Паладијум - место где се сабирају најзнаменитији српски ствараоци и уопште заслужне особе свих

времена.

Палисада - заштитна ограда на шанцу сачињена од дрвених облица поређаних једна до друге.

Памјат- спомен, успомена, сећање, помен.

Пенџер - прозор.

Пергамен, 659 Ю пергамент - подлога за писање урађена посебним поступком од јагњеће коже.

Пештер - пећина.

Побуђење - интересовање.

Повеленије - одобрење.

Подобает - бити сличан некоме, бити као неко.

Полезно - корисно.

Попечитељство - министарство, изведено од речи попеченије - стварање, брига.

Посадка - посада, војна јединица која чува неки стратешки објекат или положај.

Поспешеније - напредак, напредовање, ревност, журба, брзина.

Постројеније - градња, подизање, зидање.

Потружденије - труд, залагање.

Правитељство - управа, влада, власт.

Почешесја - почетак.

Предписаније -допис, писмо.

Предх - предати.

Призреније - признање.

Примечаније - пажња, примећивање.

Принадлеженије - припадање.

Притјажаније - баштина, посед, тековина, зарада.

Продолженије - наставак, продужетак.

Разпјатије - ширење.

Растеније - растиње, дрвеће, трава.

Ретерирати - вратити се назад, побећи.

Саздати - изградити, подићи, озидати.

Свидетељство - сведочанство, сведочење.

Свјатија - свети.

Сије - овде.

Симонах - калуђер који је дао неки завет.

Сказаније - казивање, објашњење, тумачење.

Сљедство - склад, слагање, следовање, праћење.

Смотреније - старање, провидност, провиђење.

Созиданије - подизање, јачање.

Спроћу - насупрот, преко пута.

Стародревност - старина, споменик културе.

Старопечатан - давно штампан.

Стихира - црквена песма, у којој се прославља светитељ.

Страна - брег, брежуљак, област, страна, побочна собица.

Стол - епископско односно владичанско седиште, катедра.

Табанција, табачија - ћурчија или кожувар.

Табља - топовска платформа, односно место са ког је топ дејствовао.

Тане - пушчано или топовско зрно.

Толковање - објашњење

Торжествено - свечано, слављеничко.

Триод - црквена богослужбена књига у којој се налазе канони трипјеснеци.

Трогателно - узбудљиво.

33

Тропар - најстарији облик византијско-православне химнографије.

Трудижесја - трудих се, старах се.

Трудови - рад, напор, труд.

Уваженије - поштовање, уважавање.

Умножити - обогатити, увећати.

Управљеније - правац.

Усавршествованије - усавршавање, напредовање.

Успеније - уснуће, сан, смрт.

Утвари - црквени богослужбени предмети.

Фат, хват - стара мера; односно распон између раширених руку и износи око 1,90 метара.

Фашина - дрвени проштац довољно висок, широк и дебео да је могао да заштити ратника од

непријатељских пушчаних зрна.

Хаџија, ходочасник - православни хришћанин који је путовао у Јерусалим да се поклони Христовом

гробу. Муслиман који је путовао у Меку, да се поклони светим местима.

Художествено - лепо, красно.

Художник-уметник.

Част - део.

Чест - част, достојанство.

Чинодејствија - свештене радње.

Число - број.

Чрез - преко, кроз.

Чрезвичајно - наглашено, снажно.

Чувство - осећање.

Џебана - стрељачка муниција и артиљеријске гранате.

Шалтир, псалтир - црквена Богослужбена књига.

Шанац, шарампов - утврђење грађено углавном од земље и дрвета различитих облика и величина,

зависно од положаја и намене.

РЕГИСТАР ЛИЧНИХ ИМЕНА

Арсеније, табанџија,

Бан Матија,

Божидаровић Вуковић Вићентије,

Боровић протомајстор,

Боровићанин Игњатије,

Бошковић Јован,

Бранковић Ђурђе, деспот српски (1427-1456),

Бранковић Константин, професор Лицеја у Београду,

Васић, окружни физикус,

Василије Велики,

Вујић Видоје,

Вујић Владислав,

Вукан кнез, брат св. Саве,

Вуковић Божидар Подгоричанин,

Гарашанин Илија,

Глигорович, професор,

Глигорије Богослов,

Грујић Сава,

Давид, пророк и цар јеврејски,

34

Давидовић Милош,

Доброслав Јован,

Драгићевић Тодор, Карађорђев ратник,

Дурковић-Јакшић Љубомир,

Ђорђевић Вуја,

Епифаније схимонах,

Жефаровић Христифор,

Зах Фрањо,

Златоуст Јован,

Здравковић Милија Ресавац,

Исаиловић Димитрије,

Јован, игуман студенички,

Јустинијан, византијски цар (527-565 после Христа),

Карађорђе,

Карађорђевић Александар, српски кнез (1842-1858),

Карађорђевић Персида, српска књегиња,

Книћанин Стеван,

Ковачевић Тома,

Ковијанић Ристо,

Колар Јанко,

Коларић Миодраг,

Кордон Барон,

Кромлус,

Кулин Капетан,

Лазаревић Лазар, деспот 38 Лазаревић Стефан, српски кнез и деспот (1389-1427),

Марковић Јеврем, Марковић Светозар,

Медаковић Милорад,

Милица Књегиња,

Милићевић Ђ. Милан,

Милићевић Јован,

Милутиновић Ђуро Слепи,

Мицкијевић Адам,

Момировић, председник Окружног суда у Чачку,

Ненадовић Љубомир, Нешковић Јоаникије,

Николић Атанасије,

Николић Ж. Милоје,

Новаковић Стојан,

Обилић Милош, Обреновић Милош, књаз српски (1815-1839 и 1858-1860),

Павловић Д., Палеолог Симонида, српска краљица, супруга краља Милутина,

Панчић Јосиф,

Перовић Радослав,

Перуничић Бранко,

Петровић Милоје,

Петровић Петар II Његош, владика Црне Горе,

Поповић Алекса,

35

Поповић Милош,

Поповић Стерија Јован,

Протић Мића,

Пуцић Медо,

Раванички Ромило,

Радивој поп,

Ракоци Ђорђе,

Сапјех Александар, Свети Константин,

Свети Сава, оснивач и први архиепископ срп. прав. цркве,

Свети Силвестер,

Свети Пантелејмон,

Симеон Немања, оснивач светородне лозе Немањића (1168-1200),

Симић Ђено,

Симић Алекса,

Симић Стојан,

Софраније испосник,

Стајић Васа,

Стефан Дечански, српски краљ (1321-1331),

Стефан Драгутин, српски краљ (1276-1281),

Стефан епископ,

Стефан Лазар, кнез српски (1371-1389),

Стефан Првовенчани, српски владар (1196-1227),

Стефан Радослав, српски краљ (1227-1233),

Стефан Урош II Милутин, српски краљ (1281-1321),

Стефан Урош, српски краљ (1243-1276),

Стефан кесара Угљеше син,

Стефановић Стефан Тенка,

Стјепан,

Стојановић Исидор,

Страњаковић Драгослав,

Томић Стефан,

Топлица Милан,

Трипковић Милан,

Теодосије, римски цар,

Угљеша кесар,

Хркаловић Стеван,

Цинцар-Јанковић Љубомир,

Чавловић Паја, Чворић,

Чупић Никола, унук од ћерке, Вождовог војводе Стојана Чупића,

Шафарик Јанко Шафарик (Јанков) Павле,

Шафарик Јосифа Павле,

Шафарик Мара,

Штур Људевит,

РЕГИСТАР ГЕОГРАФСКИХ НАЗИВА

36

Азбуковица. Област у западној Србији, данашња општина Љубовија,

Албанија,

Атина, главни град Грчке,

Атос, Света Гора, полуострво у северној Грчкој,

Бабаић, село, Бадовинци, село,

Баљевац, село,

Белотић, брег код Крупња,

Београд,

Беч, Богатић, градић у Мачви,

Брањево, село у источној Босни,

Брвеник, остаци средњовековног града,

Брвеник, брег поред реке Ибра,

Бугар Морава, некадашњи назив за Јужну Мораву,

Брусница, село,

Ваљево,

Велико Градиште, град на Дунаву, Велико Мраморје, брдо у азбуковачком селу Постењу, на коме се налази локалитет средњовековних

стећака,

Велишевац, село,

Венеција, Видојевица, остаци старог града на планини Церу,

Видојевица, планински венац на Церу,

Влашка,

Гамзиград, антички римски град код Зајечара, Голубац, град на Дунаву,

Грчка,

Далмација, област, Демерона, велико брдо поред Ибра,

Деспотовица, река.

Добрава, река, Дунав, река,

Ђаковачка планина,

Европа, Ердељ, област насељена Мађарима, која је после 1. XII 1918. год. припала Румунији,

Загреб, Засавица, река,

Ибар, река,

Јагодина, данашње Светозарево, Јагодња, планина,

Јадар, област у северозападној Србији,

Јошаничка Бања,

Карановац, данашње Краљево. Кир-Кереш, место код Будимпеште у Мађарској,

Китог, бивша шума између Шапца и Лознице,

Ковиљача Бања,

Колубара, река,

Костолац,

Крагујевац,

37

Кремић,

Кржава, река,

Крива Река, село,

Крстић, село

Крупањ,

Крушевац,

Кучајна, село,

Лешница, село, Лозница, на Дрини,

Лозница, село код Чачка,

Маглич, село Маглич, средњовековни град смештен поред Ибра,

Македонија, историјска област у средишту Балканског полуострва,

Мачванска Митровица,

Мелница, село,

Метохија, област у Србији,

Мишарско поље, налази се источно од Шапца,

Млеци, изведено име од Млетачке државе у северној Италији,

Мојсиње, брег,

Морава, река,

Нови Сад,

Обреновац, Оклетац, село,

Орашац, село

Орид, село,

Остружница, село,

Павлица, село, Палеж, данашњи Обреновац,

Параћин,

Петковић, данашње село Петковина смештено у подножју Цера,

Петрц, Петрац, Петрина Стијена, турско село у Соколској нахији,

Пецка, река,

Пешта, део Будимпеште,

Плоча, село,

Пожаревац,

Пожун, данашња Братислава у Чешкословачкој,

Полумир,

Попадић, село,

Праг,

Равањ, село Равањски шанац,

Радуша, планина,

Ракари, село,

Рам, насељено место на Дунаву,

Расина, река,

Рашка, река,

Рашка, градић,

Расава, река,

Рибница, река

Рибница, село,

38

Римник, место у Румунији,

Рожањ, планина,

Рудник, планина,

Русија,

Сава, река, Свилајнац,

Сирмијум, античка римска Сремска Митровица,

Склапница, место,

Слатина, слани извор код Мишара,

Смедерево,

Соколске планине недалеко од Дрине,

Србија,

Срем,

Сталаћ, средњовековни град на Великој Морави,

Стара Србија, предео између река Таре и Увца, где је Симеон Немања основао државу коју је

проширио на суседне области,

Студеница, река,

Топлица, река, Трбушац, село,

Трстеник, Турска,

Ћуприја, град,

Уб, градић, Ушће, село код Обреновца,

Фрушка Гора, планина у Срему, Хрватска,

Царина, село недалеко од Соко града, Цер, планина,

Црна Гора, данашња република,

Црница, река,

Чачак,

Шабац, Швајцарска,

Штира, река,

Шумник, село,

Издавач

Завод за заштиту споменика културе „Ваљево"

Ваљево

Главни уредник

Тихомир Дражић

Редакција:

Зорица Ћеранић

Ирена Андрић

Тихомир Дражић

39

Жељко Јеж

Драган Стаменић

Миодраг Марковић

Мр Милоје Ж. Николић

Лектор и коректор

Витомир Васић

Тираж: 1000 примерака

Штампа:

„Пролетер" Лозница

Т. П. „Милва" Љубовија