SEMINARSKI RAD

-javno dobro i javni interes

UPRAVLJANJE JAVNIM SEKTOROM

UVOD

Iako nam se čini da znamo šta je država, izuzetno je teško ustanoviti jednu kratku i za sve prihvatljivu definiciju države. Stoga, nije čudno što su nastale ne samo brojne definicije države,

1

već što se razvilo i shvatanje o suvišnosti nacije - države i njene definicije. U svojoj ne tako dugoj ali burnoj istoriji (čovečanstvo je duže živelo u društvu bez države, nego sa državom), država nije bila pred krupnijim iskušenjima nego danas. Naime, savremeni oblik države, nacija - država, suočava se sa žestokim kritikama i sa levice i sa desnice. Savremena neoliberalna misao tvrdi, slično određenim neomarksističkim koncepcijama, da nacija - država postaje sve više novi Levijatan, uništavajući sveukupnu slobodu i autonomiju u civilnom društvu. Zastupnici ovih gledišta, posebno Fridrih Hajek i Nova desnica, rešenja nalaze u minimalnoj državi i davanju prioriteta tržištu i tržišnoj pravdi u odnosu na intervencionističku državu i socijalnu pravdu. Nema sumnje da jedan od uzroka ove zbrke u određivanju pojma države predstavlja postojanje dva različita pristupa proučavanju države kao posebne društvene pojave. Prvi pristup, karakterističan za političku filozofiju, pokušava da utvrdi odgovor na pitanje: Kakva treba da bude država i šta treba da čini ? Ovako postavljeno pitanje zahteva brižljivo razmatranje uslova za pojavu i održanje političke vlasti, odnos države i njenih članova, kao i istraživanje granica vlasti države i aktivnosti koje obavlja. Drugi pristup, karakterističan za političkopravne nauke i političku sociologiju, pokušava da pruži odgovor na pitanje: Kakva je država a ne kakva bi trebalo da bude ? Drugim rečima, traži se analiza činjenica, opis a ne vrednovanje, deskripcija a ne preskripcija. Ipak, ne može se i ne sme se prevideti činjenica da ova dva pristupa, zbog same prirode države, nisu i ne mogu biti potpuno odvojena. Rasprava o pitanju kakva je država povezana je, u određenoj meri i smislu, s pitanjem kakva država treba da bude. Deskripcija i vrednovanje nisu odvojeni neprobojnim preprekama, posebno u oblasti proučavanja političkih i pravnih pojava. Naravno, u udžbeniku ove vrste, ne negirajući povezanost opisa (deskripcije) i vrednovanja, neutralnih i vrednosno obojenih pojmova, u definiciji države prednost treba dati deskripciji nad vrednovanjem. Istovremeno, u definiciju države treba uneti osnovna obeležja moderne države, bez obzira što neka od njih nisu postojala ili su postojala tek u zametku u tradicionalnim, predmodernim, državama (tako je postupio i Maks Veber u definiciji države koju je dao u svom poznatom delu "Politika kao poziv" iz 1919. godine). U mnoštvu različitih značenja koja su data reči država izdvajaju se, kako je to dobro zapazio Entoni Gidens, dva osnovna značenja te reči. Prema prvom značenju, država predstavlja jednu od društvenih organizacija u sastavu globalnog društva s posebnim obeležjima. Prema drugom značenju, država se identifikuje s posebnom političkom zajednicom (narodnom, nacionalnom ili višenacionalnom). Naravno, određenje države kao društvene organizacije (političke ustanove) je uže od određenja države kao posebne političke zajednice. U prvoj vrsti definicija, težište je na karakteristikama samog državnog aparata, dok se u drugoj vrsti definicija (država kao zajednica) poklanja više pažnje samoj utemeljenosti države u stanovništvu i, posebno, uspostavljenim odnosima između onih koji vladaju i nad kojima se vlada.

Ni u predmodernim političkim zajednicama demokratske prirode, kakva je bila Atina, nisu svi slobodni građani efektivno učestvovali u vršenju vlasti. U srednjovekovnim političkim zajednicama, o tom učešću svih podanika nije moglo biti ni reči. Podela između javnog i privatnog, države i društva, zbog naturalnog oblika privređivanja, nije postojala. Vlast je imala

2

lični (personalni) karakter, bila je rasparčana i ostvarivana na određenim teritorijalnim površinama čije granice nisu bile precizno utvrđene, niti ih je bilo moguće u potpunosti kontrolisati. Tek sa razvojem moderne države, čiji uspon je bio povezan s razvojem kapitalizma, vojne tehnologije, ratova i uvođenja redovnih poreza, ustanovljena je jasna razlika između države kao posebne društvene organizacije i potpunog (globalnog) društva (u sastavu potpunog, globalnog, društva postoje dva dela, dva kružja, javno i privatno, država kao posebna organizacija i civilno društvo). Potpunim (globalnim) društvom u sociologiji naziva se veoma široka zajednica ljudi, nastanjenih na određenoj teritoriji, u kojoj ti ljudi mogu ostvarivati svoje osnovne materijalne i duhovne potrebe. Takva potpuna, globalna, društva u kojima se javlja država kao posebna društvena organizacija su prevashodno narodi i nacije kao ljudske zajednice povezane ekonomskim, istorijskim i kulturnim vezama. U tim globalnim društvima, pored države, postoje i druge društvene organizacije (organizacija obuhvata više lica s određenim zajedničkim ciljevima, podelom rada, hijerarhijom i sredstvima neophodnim za ostvarenje tih ciljeva, shodno utvrđenim pravilima organizacije). No, u poređenju s tim drugim društvenim organizacijama, država predstavlja najveću i najsloženiju orgamizaciju. Do pojave apsolutne monarhije i njenog prerastanja u modernu državu, jedino je crkva mogla konkurisati državi u moći i vlasti nad globalnim društvom. No, uspostavljanjem moderne države i njene suverene vlasti, u međunarodnom poretku država (Vestfalskim mirovnim ugovorom iz 1648. godine, kojim je okončan tridestogodišnji verski rat u Zapadnoj Evropi, priznate su za legitimne i države utemeljene na luteranskoj i kalvinističkoj veri, država je postala nezavisna od crkve i uspostavljen je sistem međunarodnih odnosa utemeljen na pluralitetu nezavisnih država, koje ne priznaju višu vlast od sopstvene), moderna država je nadvladala i svog dugogodišnjeg takmaca (Katoličku crkvu kao univerzalnu organizaciju koja je pretendovala na najvišu duhovnu i svetovnu vlast) i postala nosilac najviše vlasti u globalnom društvu (ovaj izraz globalno društvo koji se već dugo upotrebljava u sociologiji treba razlikovati od modernih procesa globalizacije sveta kao celine). Definisati državu kao društvenu organizaciju znači utvrditi specifična obeležja države u odnosu na druge društvene organizacije. Pri tom, akcenat se stavlja na organizaciju državnog aparata ili na funkcije koje taj aparat ostvaruje u globalnom društvu (organizacione i funkcionalne definicije države). I danas, kao i pre sto godina, veoma je prihvaćen Veberov stav da se "država ne može definisati na osnovu sadržaja onoga šta čini ... Naprotiv, sociološki se moderna država može definisati samo na osnovu jednog specifičnog sredstva koje je svojstveno njoj ... sredstva fizičkog nasilja". No, ako postoji saglasnost u pogledu ovog obeležja, te saglasnosti nema u pogledu drugih obeležja države kao društvene organizacije (genus proximum) koje je odvajaju od drugih društvenih organizacija (differentia specifica). Naime, postoje značajne razlike u broju obeležja države koja se navode. Kristofer Pirson navodi osam obeležja, Endru Hejvud, Patrik Danlivi i Brendan O'Liri pet, Dejvid Held četiri a Nikola Visković šest (ubrajajući tu i specifične funkcije države, što ne čine druge pristalice organizacionih definicija države). Ne može se reći da bilo koji od ovih pisaca greši. Jednostavno, reč je nesumnjivo o obeležjima koja se ne mogu primeniti na sve oblike država, predmodernu, modernu i postmodernu. Sem toga, postojali su i postoje različiti oblici predmodernih država (antičke, feudalne, staleške, apsolutističke) i modernih država (ustavna, liberalna, liberalno-demokratska, demokratsko-socijalna država i jednopartijska politička zajednica - socijalistička država). S obzirom na važnost savremenih oblika države, pisci često navode više obeležja pokušavajući da obuhvate kako obeležja karakteristična za pojam države uopšte tako i obeležja savremene države. Pri tom, u organizacionim definicijama države često se ostavlja nerešenim pitanje da li stanovništvo

3

potpunog (globalnog) društva smatra državu legitimnom ili nelegitimnom.Polazeći od navedenih objašnjenja, moglo bi se ustvrditi da se država razlikuje od drugih društvenih organizacija sledećim obeležjima:a. Monopolska kontrola nad sredstvima nasilja. Naravno, kako je to dobro zapazio Maks Veber, nasilje nije ni normalno ni jedino sredstvo države, ali je svakako sredstvo specifično za nju. Stoga, Veber je definisao državu kao "ljudsku zajednicu koja u okviru neke određene teritorije ... sa uspehom polaže pravo na monopol na legitimnu primenu fizičkog nasilja". b. Teritorijalnost. Predmoderne i moderne države su polagale pravo na određenu teritoriju. Ipak, između njih postoji značajna razlika. Tek sa uspostavljanjem moderne države, precizno se utvrđuju i kontrolišu granice država kao teritorijalnih zajednica. Moderna država brani svoj teritorijalni integritet "s divljom strasti". To čine i "postmoderne države" (iako postmoderna politička misao zastupa gledište o potrebi prevazilaženja zastarelih pojmova kao što su suverenost i apsolutnost granica). Ne treba zaboraviti da je Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske stupilo u rat protiv Argentine, u drugoj polovini dvadesetog veka, radi odbrane Folklandskih ostrva udaljenih od Ujedinjenog Kraljevstva više od 10.000 milja (sa stanovništvom od svega nekoliko stotina ljudi). Stoga, nije čudno što teritorijalnost kao bitno obeležje državnosti priznaje širok krug pisaca, počev od Hobsa, preko Engelsa i Vebera, do savremenih pisaca kao što su Man, Gidens i Pirson. Naravno, teritorijalnost države odnosno fiksiranost njenih granica ne znači izolovanost država. Po samoj svojoj prirodi, moderna država je deo sistema konkurentskih država. Stoga, države nastaju i nestaju u toj međusobnoj konkurenciji. Čarls Tili je ukazao da je 1500. godine u Evropi postojalo oko 500 više ili manje nezavisnih političkih zajednica. Samo 400 godina kasnije, taj broj se sveo na 25 država. Uporedo s tim procesom sažimanja država, tekao je i proces stvaranja nacionalne svesti, tj. proces identifikacije država s nacijama. Kao što je već ukazano, taj proces je doveo do priznanja da se međunarodni poredak sastoji iz nacija-država. Iz tih razloga, u političkopravnoj teoriji se često ukazuje na potrebu razlikovanja nacije, nacionalizma i nacije-države (o tome će biti kasnije više reči). Nastala u Evropi, nacija-država se ubrzo proširila na svet u celini. Stoga, Entoni Gidens, pored evropske nacije-države, navodi kolonizovane nacije-države (SAD, Kanada, Australija, latinoameričke države i Izrael), postkolonijalne države-nacije (Kenija, Nigerija, Zimbabve i druge afričke države) i modernizovane nacije-države (Japan, Južna Koreja, Singapur, Turska). v. Suverenost. Iako se suverenost, kao nezaobilazno obeležje države, smatra odlikom moderne ali ne i predmoderne države, to je samo delimično tačno. Ako se suverenost pojmi, kao što to čini Hinsli, kao konačna i apsolutna vlast u političkoj zajednici, nema sumnje da je određena vrsta suverenosti postojala i u predmodernim državama (posebno u Rimskom carstvu i Vizantiji). Naravno, moderni pojam suverenosti javio se u 16. i 17. veku a najzaslužniji za njegovu teorijsku obradu bili su Žan Boden i Tomas Hobs ( više o tome u posebnoj tački posvećenoj suverenosti).g. Bezlična struktura vlasti. Ovo obeležje države nastalo je tek s pojavom moderne države. Pretpostavka za nastanak bezličnog i suverenog političkog poretka, kako je dobro primetio Dejvid Held, bilo je razdvajanje političkih prava i obaveza od religije i tradicije (u tradicionalnim, predmodernim, društvima postojale su jasne i nepromenljive statusne hijerarhije). U takvom poretku, ne vlada, na osnovu svoje subjektivne i arbitrarne volje, posebna ličnost (rimski cezar ili po milosti božjoj, apsolutni monarh), već se vlast zasniva na pravu. U tom smislu, Maks Veber je pisao o legalno-racionalnoj vlasti, vlasti koja je povezana s preciznim pravnim pravilima. Drugim rečima, oni koji vrše političku vlast moraju to da čine na zakonit način i u skladu sa javno priznatim procedurama. Oni ne delaju na personalnoj osnovi, već kao nosioci javne funkcije, posebne državne službe. Naravno, težnja ka zakonitoj i ograničenoj vladi,

4

bezličnoj strukturi vlasti, ne znači ograničavanje demokratije već obezbeđivanje neophodnih pretpostavki za njeno delotvorno funkcionisanje. Stoga, bezlična struktura vlasti pretpostavlja povezanost države i prava, kao jedno od značajnih obeležja države kao društvene organizacije (tu povezanost države i prava, prof. Stevan Vračar je označio kao "državno-pravni poredak").d. Legitimitet. Ni jedna država, predmoderna ili moderna, nije mogla i ne može dugo trajati ako se oslanja isključivo na svoje pravo na upotrebu monopola fizičkog nasilja. Stabilna država pretpostavlja da najveći broj ljudi nastanjen u okviru njenih fiksiranih granica u što dužem vremenskom razdoblju, iz bilo kog razloga, prihvata i priznaje njenu vlast. U predmodernim državama, postojala je tradicionalna legitimnost (utemeljena na religiji i tradiciji). No, osporavanjem države i prava kao božanskih tvorevina i priznanjem njihovog ljudskog porekla (teorija društvenog ugovora nastala u 17. veku), odanost građana postalo je nešto za šta se moderna država morala izboriti (Dejvid Held). U tom smislu, država je iznela svoj zahtev da bude priznata i prihvaćena kao legitimna, pošto predstavlja stanovništvo unutar svojih granica i ostvaruje njegove interese. Opravdanje moderne države je legalno-racionalno, s tim što se postepeno taj legitimitet (posebno u Evropi u postprosvetiteljskom razdoblju) sve više zasnivao na uverenju u integritet i autonomiju čoveka. Određujući državu kao društvenu organizaciju s posebnim obeležjima, organizacione definicije posebnu pažnju posvećuju državi kao aparatu vlasti u najširem značenju. Država ne samo što je odvojena od civilnog društva (civilno društvo obuhvata autonomne grupe i udruženja, preduzetnike, interesne grupe i druge asocijacije organizovane od pojedinaca za ostvarivanje privatnih interesa), već je i unutrašnje podeljena (ustavno-zakonodavna vlast, izvršna i sudska vlast, oružane snage i druge javne institucije). Stoga, država bi se mogla definisati kao osnovna politička organizacija u globalnom (potpunom) društvu, poseban politički aparat odvojen od civilnog društva, koja raspolaže najvišom, suverenom, vlašću nad stanovništvom nastanjenim na određenoj teritoriji, utemeljenoj na pravu na legitimnu upotrebu monopola fizičkog nasilja i koja uživa bar minimum podrške vlastitog stanovništva.

JAVNI INTERES I JAVNO DOBRO

5

Država i tržište su komplementi i međusobno se trebaju nadopunjavati, jer tržište nije savršeno u svom delovanju već «proizvodi» određene eksternalije odnosno niz nesavršenosti, pa se upravo država javila kao ona koja njegove nesavršenosti ispravlja i koriguje. Jedan od temeljnih nedostataka delovanja tržišta nazire se u ponudi javnih dobara. Kada se radi o privatnim dobrima svaki građanin izražava svoje preferencije kroz količinu dobara koje želi kupiti, kao i raspoloživim novcem kojim kupuje privatna dobra.

Država kao «milosrdan diktator» nagađa želje potrošača- građana za javnim dobrima, jer građani ne iskazuju direktno svoje preferencije za javnim dobrima. Kako naterati zajednicu da otkrije svoje preferencije za javnim dobrima? Za razliku od «privatnih» preferencija, kada se radi o javnim dobrima odluka se donosi političkim procesom odlučivanja. Odluke u javnom sektoru donose se u procesu javnog izbora.

Država zapravo treba otkriti sklonosti potrošača za javnim dobrima, odnosno način na koji država odlučuje o svojoj gospodarskoj politici. Javni izbor polazi od pretpostavke da se političari ponašaju tako da povećaju svoje izglede za svoj reizbor, pa će u skladu s time verovatno biti određena i struktura javnih dobara.

Tri su temeljna pitanja vezana uz ponudu i proizvodnju javnih dobara: a) otkrivanje preferencija - koja javna dobra društvo potražuje i koliko je spremno platiti za njih; b) političko cenkanje - kako se donose odluke o dobrima, koju količinu dobara uključiti u javni domen i kako učiniti da svi imaju pristup tim dobrima; c) proizvodnja samih dobara od strane javnih i privatnih izvršitelja.

Država danas pruža mnogobrojna dobra. Neka su javna dobra čista (npr. pravni sustav), a neka su nečista (npr. obrazovanje). No, činjenica je da kako su se države razvijale i kako su ljudi postajali imućniji, njihove preferencije su postajale složenije, odnosno želeli su bolji kvalitet i širi spektar javnih dobara, pa tako žele čistiji vazduh, bolju zdravstvenu zaštitu, zdraviji način života, žele bolje obrazovanje, sigurnije puteve. Ali ta dobra žele uz što je moguće niže troškove, drugim rečima za određeno javno dobro, žele da plate što je moguće manje poreza. Iako uvek tvrde da su spremni da plate više poreza za određeno javno dobro, na kraju uvek glasaju, za svakog koji im obećava smanjenje poreza.

No, da li je država uvek nudila javna dobra kao danas? Mnoga javna dobra koja države danas osiguravaju nisu se nekada pružala. Tokom vremena funkcije države su se promenile kao i dobra koja ona pruža. Pre modernih današnjih država, države su «proizvodile» samo nekoliko javnih

6

dobara, a njihov je primarni cilj bio najpre nacionalna sigurnost. Često je količina i kvaliteta pruženih javnih dobara varirala i zavisila prvenstveno od ekonomske situacije ili od odnosa između gospodara i zakupca.

Vrlo često su u razdoblju između 13. i 17. veka izbijale razne bolesti, epidemije, razdoblja oskudice (gladi) pa su se u skladu s time javljale inicijative o (dodatnoj) ponudi javnih dobara. Razvitak kapitalizma dao je novi zamah nastanku moderne države, a time i ponude javnih dobara. Industrijska revolucija krajem 18. veka, nagli rast populacije, urbanizacija u 19. veku postaju svojevrstan preskupi teret za crkvene institucije i određeni krug privatnih kapitalista, pa država na sebe preuzima ponudu novih javnih dobara. Tokom 20. veka dolazi do velikog proboja i širenja palete javnih dobara u koju su uključeni izgradnja infrastrukture, zdravstvo, obrazovanje, socijalna pomoć, stanovanje, prevoz i dr.

Kako su se države razvijale i njihovi građani postajali bogatiji, njihove preferencije za javnim dobrima postajale su sve složenije. Svakako, pružanje javnih dobara nije se automatski odvijalo, već je na širenje ponude javnih dobara uticao čitav niz borbi reformista, političkih pokreta, i raznih stručnjaka.

Međutim, u današnjim globalističkim zakonima življenja i stvaranja, pitanje ponude javnih dobara mora biti preispitano i revidirano. Države su sve više suočene sa manjkom novca- sredstava u proračunu, mnogobrojnim trendovima u vidu demografskih promena, starenja stanovništva, povećanog broja nezaposlenih, opadanja poreznih prihoda radi porezne konkurencije i dr. pa se sve više zagovara privatizacija u javnom sektoru. Dodatno pitanje u današnje vrijeme jeste i pitanje ponude «globalnih» javnih dobara.

Kada aktivisti za zaštitu okoline pozivaju na smanjenje pritiska zagađenja atmosfere, oni traže da se napravi socijalni izbor o iskorišćavanju globalnog javnog dobra – atmosfere. Kada se poljoprivrednici bune protiv nepoštene trgovine, oni u stvari traže reforme u multilateralnim trgovinskim režimima – koji postaju globalno javno dobro. Kaul i Mendoza smatraju da je javno dobro «globalno» ako se njegove koristi i/ili troškovi dele između zemalja u različitim regijama, te između sadašnjih i budućih generacija/naraštaja i ako se ne diskriminiše niti jedna populacijska sredina. Međunarodno gledano, ne postoji odgovarajuća institucija kao što je država koja bi pružala međunarodno javno dobro, pa u budućem razdoblju zasigurno ostaje dalje pitanje reforme ponude javnih dobara s obzirom na ekonomsku i političku krizu u svetu.

RAZLIČITE VRSTE DOBARA

7

1. Privatna dobra imaju osobine i isključivosti i rivaliteta. Razmotrimo, na primer, čokoladu. Čokoladi je svojstvena isključivost, jer je moguće nekog sprečiti da je jede- jednostavno mu je nećete dati. Čokoladi je svojstven i rivalitet, jer ako jedna osoba jede čokoladu, druga ne može da jede tu istu čokoladu. Većina dobara u ekonomiji jesu privatna dobra poput čokolade.

2. Javnom dobru nisu svojstveni ni isključivost, niti rivalitet. Odnosno, ljudi ne mogu da se spreče da koriste javno dobro, a korišćenje nekog javnog dobra od strane jedne osobe ne smanjuje sposobnost druge osobe da ga koristi. Na primer, sirena koja upozorava na dolazak tornada u malom gradu jeste javno dobro. Kada sirena zasvira, nemoguće je nekoga sprečiti da je čuje. Osim toga, kad neko stekne korist od ovog upozorenja, on ne umanjuje tu istu korist nekom drugom.

3. Zajedničkim resursima je svojstven rivalitet, ali ne i isključivost. Na primer,riba u moru ima osobinu rivaliteta: ako neko uhvati ribu, manje ih ostaje nekom drugom za ulov. Ipak, riba nema svojstvo isključivosti jer, imajući u vidu ogromnu veličinu okeana, teško je sprečiti ribare da love ribu u njemu.

4. Kada neko dobro ima svojstvo isključivosti, ali ne i rivaliteta, ono predstavlja primer prirodnog monopola. Na primer, razmotrimo protivpožarnu zaštitu u malom gradu. Lako je isključiti ljude iz njenog korišćenja: vatrogasna stanica može jednostavno da pusti da kuća izgori. Ipak, zaštita od požara nema svojstvo rivaliteta. Vatrogasci provode mnogo vremena čekajući da izbije požar, pa je malo verovatno da će zaštita dodatne kuće smanjiti zaštitu koja stoji na raspolaganju ostalima. Drugim rečima, kad grad jednom plati vatrogasnu stanicu, dodatni troškovi zaštite jos jedne kuće su mali.

Javna dobra su karakteristična po tome što je teško, ako ne i nemoguće vršiti njihovo cenovno određivanje i zato ih privatni ponuđači ne mogu obezbediti. Javna dobra, ukoliko se daju jednom korisniku biće dostupna i svima ostalima. Veoma ih je teško, ako čak i nemoguće dodeliti onim potrošačima koji plaćaju. Privatnim firmama je izuzetno teško da proizvedu i iznesu na tržište javna dobra. Pošto je javno dobro po prirodi takvo da ga je nemoguće isporučiti samo jednom kupcu koji će ga i platiti, potrošač nije sklon da kupi to dobro. Država zato treba da obezbedi sve ono što ljudi pojedinačno uopšte ne mogu da urade ili ne mogu dobro da kupe, kada deluju odvojeno ili samostalno.

Ne postoje potpuno jasno definisana javna dobra ( npr. vazduh, radio i TV program ), ali postoje neka koja su bliska ovoj definiciji i veoma su važna za ekonomski razvoj

8

( odbrana, red, zakon, osnovna infrastruktura, itd. ). Naravno da nije ostvarivo primeniti tržište i slučaju odbrane zemlje, jer je to javno dobro, od kojeg koristi ima čitava nacija. Tržišna rešenja za pojedine infrastrukturne objekte i sredstva je moguće primeniti, ali se u tom slučaju otvara pitanje teškoća naplate usluga, zbog visokih fiksnih troškova.

JAVNA DOBRA

Da bismo shvatili kako se javna dobra razlikuju od ostalih dobara i kakve probleme predstavljaju za društvo, razmotrimo jedan primer: vatromet. Ovo dobro nema isključivost jer je nemoguće bilo koga sprečiti da gleda vatromet, a nema ni svojstvo rivaliteta, jer uživanje jedne osobe u vatrometu ne smanjuje uživanje druge osobe.

Problem "Besplatne vožnje"

Stanovnici Smoltauna u SAD vole da gledaju vatromet za praznik 4. juli. Svaki od 500 stanovnika ovog grada pripisuje tom doživljaju vrednost od 10 dolara. Trošak organizacije vatrometa iznosi 1000 dolara. Pošto je korist u vrednosti od 5000 dolara veća od troškova u iznosu od 1000 dolara, za stanovnike Smoltauna je efikasno da organizuju vatromet za 4. juli.

Da li bi individualno tržište obezbedilo efikasan ishod? Verovatno ne bi. Zamislite da Elen, preduzetnica iz Smoltauna, odluči da organizuje vatromet. Elen bi sigurno imala problema sa prodajom karata za vatromet jer bi njihovi potencijalni kupci brzo shvatili da vatromet mogu da gledaju i bez karte. Pošto vatromet nema osobinu isključivosti, ljudi su podstaknuti da besplatno imaju koristi. "Besplatnom vožnjom" osoba stiče korist od nekog dobra, ali izbegava da ga plati.

Ovaj tržišni neuspeh može da se shvati ako se ima u vidu da je on posledica eksternalije. Kad bi Elen zaista organizovala vatromet, izazvala bi eksternu korist za one koji bi ga gledali a da za njega nisu platili. Kad odlučuje da li da organizuje vatromet, Elen ne uzima u obzir ove eksterne koristi. Mada je organizovanje vatrometa društveno poželjno, ono nije profitabilno za pojedinca. Kao rezultat toga, Elen donosi društveno neefikasnu odluku da ne organizuje vatromet.

Mada individualno ( privatno ) tržište ne uspeva da ponudi vatromet koji potražuju stanovnici Smoltauna, rešenje ovog problema je očigledno: lokalna vlada može da

9

sponzoriše proslavu 4. jula. Gradska opština može da poveća porez svim stanovnicima za dva dolara i iskoristi taj prihod da plati Elen da organizuje vatromet. Svi u Smoltaunu su u boljem položaju za 8 dolara- 10 dolara vrednost vatrometa umanjeno za 2 dolara poreza. Elen može da pomogne Smoltaunu da postigne efikasan ishod kao državni službenik, mada to ne bi mogla kao privatni preduzetnik.

Priča o Smoltaunu je pojednostavljena, ali realna. U stvari, mnoge lokalne vlade u SAD zaista plaćaju vatromet za 4. juli. Šta više, ova priča ukazuje na opšti zaključak o javnim dobrima: pošto javna dobra nemaju svojstvo isključivosti, problem "besplatne vožnje" sprečava individualno tržište da ih nudi. Vlada, međutim, može potencijalno da reši ovaj problem. Ako zaključi da je ukupna korist veća od troškova, može da obezbedi javno dobro i da ga plati dodatnim poreskim prihodom, pa su tako svi u boljem položaju.

Neka važna javna dobra

NACIONALNA ODBRANA- Odbrana zemlje od strane agresije je klasični primer javnog dobra. Kad je zemlja odbranjena, nije moguće bilo kome zabraniti da uživa koristi od te odbrane. Štaviše, kad neko uživa koristi od nacionalne odbrane, on ne smanjuje korist bilo koga drugog. Dakle, nacionalna odbrana nema ni osobine isključivosti ni rivaliteta.

Nacionalna odbrana je jedno od najskupljih javnih dobara. Godine 2002. američka savezna vlada potrošila je ukupno 384 milijarde dolara na nacionalnu odbranu, ili oko 1200 dolara po osobi. Ne postoji saglasnost da li je ovaj iznos prenizak ili previsok, ali skoro niko ne sumnja da je jedan deo državne potrošnje neophodno odvojiti za nacionalnu odbranu. Čak i ekonomisti koji su zagovornici vlade sa manjim brojem članova saglasni su da je nacionalna odbrana javno dobro koje vlada treba da obezbedi.

FUNDAMENTALNA ISTRAŽIVANJA- Kreiranje znanja je javno dobro. Ako matematičar dokaže novu teoremu, ta teorema postaje deo ukupnog korpusa znanja kojeg svako može besplatno da koristi. Pošto je znanje javno dobro, preduzeća koja su u potrazi za profitom obično besplatno koriste znanje koje su drugi kreirali i, kao rezultat toga, izdvajaju premalo resursa za kreiranje novih znanja.

Kada vršimo procenu odgovarajuće politike u pogledu kreiranja znanja, važno je da pravimo razliku između opšteg znanja i konkretnog, tehnološkog znanja. Konkretno, tehnološko znanje, recimo, pronalazak nove vrste akumulatora, može da se patentira.

10

Pronalazač na taj način stiče veliki deo koristi od boljeg akumulatora, mada svakako ne u potpunosti. Nasuprot tome, matematičar ne može da patentira teoremu; takvo opšte znanje je besplatno i dostupno svima. Drugim rečima, patentni sistem čini isključivim konkretno, tehnološko znanje, dok opšte znanje nema svojstvo isključivosti.

Vlada pokušava na razne načine da obezbedi javno dobro u vidu opšteg znanja. Vladine agencije, kao što su Nacionalni institut zdravlja i Nacionalna naučna fondacija, subvencionišu fundamentalna istraživanja u medicini, matematici, fizici, hemiji, biologiji i, čak, ekonomiji. Pojedini ljudi podržavaju finansiranje istraživanja svemira sa obrazloženjem da takva istraživanja povećavaju ukupno znanje društva. Naravno, i mnoga individualna dobra, uključujući "pancire" i instant-piće Tang, koriste materijale koje su najpre otkrili naučnici i inženjeri u pokušaju da spuste čoveka na Mesec. Teško je odrediti u kojoj meri vlada treba da podržava ovakve pokušaje, jer nije lako izmeriti koristi koje oni donose. Štaviše, članovi Kongresa koji određuju sredstva za istraživanja obično nisu stručnjaci za nauku pa, stoga, i nisu u najboljoj poziciji da procenjuju koja će vrsta istraživanja doneti najviše koristi.

BORBA PROTIV SIROMAŠTVA- Mnogi vladini programi imaju za cilj da pomognu siromašnima. Sistem socijalne pomoći ( koji se često naziva Privremena pomoć porodicama u nevolji ) obezbeđuje mali prihod pojedinim siromašnim porodicama. Slično tome, programom Bonova za hranu subvencioniše se kupovina hrane za one sa niskim dohocima, a različiti programi vlade za stanovanje čine krov nad glavom pristupačnijim. Ovakvi programi protiv siromaštva finansiraju se od poreza koji plaćaju finansijski uspešnije porodice.

Među ekonomistima postoji neslaganje oko uloge koju treba da ima vlada u borbi protiv siromaštva. Ovde ćemo izneti jedan važan argument: zagovornici programa protiv siromaštva smatraju da je borba protiv siromaštva javno dobro.

Pretpostavimo da bi svi želeli da žive u društvu u kojem nema siromaštva. Mada je ova želja jaka i prisutna kod mnogih, borba protiv siromaštva nije "dobro" koje može da obezbedi individualno ( privatno ) tržište. Nijedan pojedinac nije u stanju da ukine siromaštvo, jer je taj problem suviše veliki. Štaviše, individualni prilozi u dobrotvorne svrhe nisu u stanju da reše taj problem. Ljudi koji ne daju novac u dobrotvorne svrhe mogu besplatno da "se voze" na velikodušnosti drugih. U tom slučaju, oporezivanje bogatih u cilju povećanja životnog standarda siromašnih može sve da dovede u bolji položaj. Siromašnima je bolje, jer imaju viši životni standard, a onima koji plaćaju porez je bolje jer žive u društvu sa manje siromaštva.

11

ZAJEDNIČKI RESURSI

Zajedničke resurse, kao i javna dobra, ne karakteriše isključivost: oni su besplatno dostupni svima koji žele da ih koriste. Zajednički resursi, međutim, imaju svojstvo rivaliteta: korišćenje zajedničkog resursa od strane jedne osobe smanjuje sposobnost druge osobe da ga koristi. Dakle, zajednički resursi izazivaju novi problem. Kada se određeno dobro obezbedi, kreatori politike treba da vode računa u kojoj meri se ono koristi.

Razmotrimo život u jednom srednjevekovnom gradiću. Jedna od najvažnijih ekonomskih aktivnosti u tom gradu je uzgajanje ovaca. Mnoge porodice iz grada poseduju stada ovaca i izdržavaju se od prodaje vune od koje se pravi odeća.

Na početku naše priče, ovce provode većinu vremena pasući na zemlji koja okružuje grad, a zove se Gradski pašnjak. Nijedna porodica nije vlasnik te zemlje. Umesto toga, stanovnici grada kolektivno poseduju zemlju i svim stanovnicima je dozvoljeno da svoje ovce na njoj napasaju. Kolektivna svojina dobro funkcioniše jer zemlje ima u izobilju. Sve dotle dok svi mogu koliko god žele da koriste zemlju za napasanje, Gradski pašnjak ne predstavlja dobro sa svojstvom rivaliteta, a to što stanovnici besplatno napasaju svoje ovce na njemu ne izaziva nikakve probleme. Svi u gradu su zadovoljni.

Kako godine prolaze broj stanovnika u gradu raste, kao i broj ovaca koje se napasaju na Gradskom pašnjaku. Sa sve većim brojem ovaca i stalnom količinom zemlje, zemlja počinje da gubi sposobnost obnavljanja. Na kraju, pašnjak se u tolikoj meri koristi da zemlja postaje neplodna. Pošto na Gradskom pašnjaku više nema trave, uzgajanje ovaca nije moguće, pa nestaje nekad uspešna industrija vune u gradu. Mnoge porodice gube svoj jedini izvor prihoda.

Šta je uzrok ove tragedije? Zašto su pastiri dozvolili da se ovce toliko namnože i unište Gradski pašnjak? Zato što se društveni i privatni podsticaji razlikuju. Uništavanje zemlje za ispašu može da se izbegne samo kolektivnom akcijom pastira. Kad bi svi pastiri delovali zajednički, mogli bi da smanje broj ovaca na nivo koji bi Gradski pašnjak mogao

12

da izdrži. Ipak, nijedna porodica nema podsticaj da smanji veličinu sopstvenog stada, jer svako stado predstavlja samo mali deo problema.

U suštini, Tragedija zajedničkog poseda nastaje zbog eksternalija. Kada se stado jedne porodice napasa na zajedničkoj zemlji, ono smanjuje kvalitet zemlje koja stoji na raspolaganju drugim porodicama. Pošto ljudi zanemaruju ovu negativnu eksternaliju kad odlučuju koliko ovaca da poseduju, rezultat je preveliki broj ovaca.

Da je neko predvideo ovu tragediju, grad je mogao da reši svoj problem na nekoliko različitih načina. Mogao je da propiše broj ovaca u stadu svake porodice, da internalizuje eksterni efekat oporezivanjem ovaca ili da na aukciji proda ograničeni broj dozvola za ispašu ovaca. To jest, sredenjevekovni gradić mogao je da reši problem prekomernog napasanja na način na koji savremeno društvo rešava problem zagađenja.

U slučaju zemlje, međutim, postoji jednostavnije rešenje. Grad može da razdeli zemlju gradskim porodicama. Svaka porodica može da ogradi svoju parcelu zemlje i da je zatim zaštiti od prekomernog napasanja. Na taj način, umesto zajedničkog resursa, zemlja postaje privatno dobro. Ovaj ishod se u stvari i desio za vreme pokreta za podelu zemlje u Engleskoj.

Iz priče o Tragediji zajedničkog poseda može se izvući opšti zaključak: kad jedna osoba koristi zajednički resurs, ona smanjuje korišćenje tog resursa od strane druge osobe. Zbog ove negativne eksternalije, zajednički resursi se prekomerno koriste. Vlada može da reši taj problem tako što će smanjiti korišćenje zajedničkog resursa uvođenjem propisa ili poreza. Ili, vlada ponekad može zajednički resurs da pretvori u privatno dobro.

Ovaj zaključak poznat je već hiljadama godina. Stari grčki filozof Aristotel ukazivao je na ovaj problem zajedničkih resursa: "O onome što je zajedničko vodi se manja briga, jer svako vodi više računa o onome što je njegovo, nego o onome što poseduje zajednički s drugima."

Mnogo je primera zajedničkih resursa. U skoro svim slučajevima javlja se isti problem kao u Tragediji zajedničkog poseda: pojedinačni ( privatni ) donosioci odluka prekomerno koriste zajednički resurs. Da bi ublažile problem prekomernog korišćenja, vlade često pristupaju regulaciji ponašanja ili naplaćuju korišćenje zajedničkog resursa.

13

ČIST VAZDUH I VODA- Zagađenje je negativna eksternalija koja može da se reši regulacijom ili uvođenjem Piguovih poreza na aktivnosti koje dovode do zagađenja. Ovaj neuspeh tržišta može da se smatra primerom problema zajedničkog resursa. Čist vazduh i čista voda zajednički su resursi kao i neograđena zemlja za ispašu, a prekomerno zagađenje isto je što i prekomerna ispaša. Degradacija životne sredine predstavlja savremenu Tragediju zajedničkog poseda.

SAOBRAĆAJNE GUŽVE NA PUTEVIMA- Putevi mogu da budu ili javna dobra ili zajednički resursi. Ako na putu nema gužve, onda njegovo korišćenje od strane neke osobe ne utiče ni na koga. U tom slučaju, put je zajednički resurs.Vlada može da reši problem saobraćajnih gužvi, između ostalog, i uvođenjem putarine. Putarina u suštini predstavlja Piguov porez na eksternaliju saobraćajnih gužvi. Putarina često nije praktično rešenje, recimo, u slučaju lokalnih puteva, jer je trošak njena naplate previše visok.

Ponekad saobraćajne gužve predstavljaju problem samo u određeno doba dana. Ako su na mostu saobraćajne gužve, na primer, samo u "špicu", eksternalija je veća u to doba nego u drugo doba dana. Ove eksternalije mogu se efikasno rešiti naplatom većih putarina u vreme "špica". Ta putarina bi predstavljala podsticaj za vozače da promene raspored svojih obaveza i smanjila bi saobraćaj kada su gužve najveće.

Još jedna mera koja bi rešila problem saobraćajnih gužvi, jeste oporezivanje benzina. Benzin je dobro komplementarno s vožnjom: povećanje cene benzina smanjuje traženi obim vožnje. Zato porez na benzin smanjuje saobraćajne gužve. Porez na benzin, međutim, ne predstavlja savršeno rešenje za gužve u saobraćaju. Problem je u tome što taj porez utiče i na druge odluke osim na obim vožnje u vreme gužvi. Na primer, on destimuliše vožnju i na putevima na kojima nema gužvi, mada se na njima ne javlja eksternalija u vidu saobraćajne gužve.

RIBE, KITOVI I DRUGE DIVLJE ŽIVOTINJE- Mnoge životinjske vrste su zajednički resursi. Ribe i kitovi, na primer, imaju komercijalnu vrednost i svako na okeanu može da ulovi sve što je na raspolaganju. Svaki pojedinac ima mali podsticaj da održava vrste za sledeću godinu. Baš kao što prekomerno napasanje može da uništi Gradski pašnjak, tako i prekomerni ulov ribe i kitova može da uništi komercijalno vrednu morsku populaciju.

Okean je i dalje jedan najslabije regulisanih zajedničkih resursa. Dva su problema koja onemogućavaju lako rešenje ovog problema. Prvo, mnoge zemlje imaju pristup

14

okeanima, pa bi svako rešenje zahtevalo međunarodnu saradnju među državama koje tome pripisuju različite vrednosti. Drugo, ogromna veličina okeana otežava sprovođenje bilo kakvog dogovora u delo. Kao rezultat toga, prava na ribolov često su bivala uzrok tenzije među, inače, prijateljskim zemljama.

U SAD se različitim zakonima štiti riba i ostale divlje životinje. Na primer, vlada naplaćuje dozvole za lov i ribolov i ograničava dužinu sezone lova i ribolova. Ribari su često u obavezi da sitnu ribu vraćaju u more, a lovci mogu da ubiju samo ograničen broj životinja. Svi ovi zakoni smanjuju korišćenje zajedničkih resursa i pomažu očuvanju životinjske populacije.

Vlade pokušavaju da reše problem slonova na dva načina. Pojedine zemlje, recimo, Kenija, Tanzanija i Uganda, ubijanje slonova i prodaja slonovače proglasile su nezakonitim. Druge zemlje, pak, poput Bocvane, Malavije, Namibije i Zimbabvea, proglasile su slonove privatnim dobrima dozvoljavajući ljudima da ih ubijaju, ali samo na sopstvenim imanjima. Kao rezultat toga, populacija slonova počela je da se uvećava. Uz privatnu svojinu i sa profitnim motivom na svojoj strani, afrički slonovi će možda, jednog dana, postati isto tako sigurni da neće izumreti kao i krave.

JAVNE USLUGE

Javne usluge se smatraju onim uslugama koje su od suštinske važnosti za funkcionisanje modernog društva tako da razlozi morala nalažu njihovu univerzalnu dostupnosti svim građanima zbog čega se one mogu podvesti pod kategoriju ljudskih prava (kao što je pravo na vodu). Kao primer javnih usluga koje nisu od suštinske važnosti možemo navesti frizerske usluge.

U modernim, razvijenim zemljama pojam javnih usluga obično obuhvata•obrazovanje•distribuciju električne energije i gasa•zaštitu od požara•zdravstvo•policiju•čistoću•proizvodnju i distribuciju vode

Javne usluge mogu ponekad imati karakteristike javnog dobra (s obzirom na njihovu nekonkurentnost i neisključivost), ali su uglavnom uslužna dobra koja predstavljaju

15

usluge koje se po preovlađujućim društvenim normama smatraju nedovoljno zastupljenim na tržištu. U najvećem broju slučajeva javne usluge su usluge, tj. one ne podrazumevaju proizvodnju dobara kao što su šrafovi i matice. Mogu ih pružati lokalni ili nacionalni monopoli i to naročito u oblastima u kojima postoje prirodni monopoli.

Trend obezbeđivanja široke lepeze javnih usluga u razvijenim zemljama započeo je u devetnestom veku i to najčešće kroz razvoj opštinskih sektora za pružanje usluga obezbeđivanja vode i gasa. Kasnije, vlada je počela da obezbeđuje i usluge iz oblasti zdravstva i distribucije električne energije. U mnogim razvijenim zemljama ovakve usluge još uvek obezbeđuju lokalne ili nacionalne vlade dok najveći izuzetak predstavljaju SAD i V.Britanija u kojima je prednost u pružanju javnih usluga data privatnom sektoru. Bez obzira na to oblast pružanja javnih usluga od strane privatnog sektora detaljno je regulisana pozitivnim zakonskim propisima ovih zemalja (npr. u SAD kontrolu vrši posebna Komisija za javne usluge).

U zemljama u razvoju javne usluge su manje zastupljene nego što je to slučaj u razvijenim zemljama. Npr. u nekim zemljama distribucija vode predstavlja privilegiju bogatog srednjeg staleža. Iz političkih razloga često se sprečava širenje obima javnih usluga što za posledicu ima sporiji razvoj siromašnih zajednica.

Uloga držve u tokovima reprodukcije ojačala je posle Drugog svetskog rata, a naročito jača od pedesetih godina prošlog veka. Do tada se država trudila damo da obezbedi stabilnost u procesu reprodukcije, a od tada je na sebe preuzela ulogu vodje politike rasta i razvoja nacionalne privrede. Ona reguliše monopol, razvija državni sektor privrede (nacionalizacija, osnivanje državnih preduzeća), reguliše privredni rast, uskladjuje odnose izmedju rada i kapitala i sl.

Pošto je osnovni problem uspostavljanja srazmere pravilnosti proširene društvene reprodukcije obezbedjenje ravnoteže ponude i tražnje robe (jer u savremenom dobu nedovoljna tražnja predstavlja generalni problem), uloga države svodi se na otklanjanje tih disproporcija.

U složenost današnje situacije i ekonomskih odnosa spada i činjenica da su političke prilike od Drugog svetskog rata na ovamo u potpunosti odredjivale ekonomiju. Javlja se i pojam društvene svojine koji je ostavio veliki trag na ekonomiji Srbije.

Društvena svojina se definisala kao jedan od oblika zajedničke, kolektivne svojine nad sredstvima za proizvodnju u kojem sredstva u celini pripadaju društvu. Taj sistem se pokazao kao izuzetno nepraktičan, jer odgovornost za stvari praktično nije postojala, pa su sredstva za proizvodnju u velikom broju slučajeva rashodovana zbog propadanja ili štete. Ovaj sistem je takodje ostavio mnogo prostora za korupciju, budući da niko nije

16

vodio evidenciju i smatrao se odgovornim za društvenu svojinu.

Vodjena političkom ideologijom, tadašnja Jugoslavija je društvenu proizvodnju i svojinu nametnula kao obavezu. U tom procesu „podruštvenjavanja“ je dobar deo proizvodnje i usluga prešao u sferu javnog bez potrebe. Manje više svi proizvodi su doživljavani kao javna dobra, a nije postojala javna potražnja za njima. Taj sistem se pokazao kao nefunkcionalan i nakon nekog vremena propao, ostavljajući za sobom velike posledice. Nakon raspada federacije, ekonomija Srbije nije imala podršku okolnih država (bivših republika), kao ni dovoljno snage da sama održi takav sistem. Prateći globalne tokove pokušavamo da predjeno na kapitalističku ekonomsku osnovu, za šta je potrebno privatizovati društveni kapital koji je donedavno predstavljao društvenu proizvodnju.

Nalazimo se u složenom procesu tranzicije, koja sama po sebi zahteva vreme da se naprave promene i vidi njihov efekat. MMF kao jedan od ključnih problema srpske ekonomije navodi upravo preveliki udeo javnog sektora, koji u stvaranju bruto društvenog proizvoda još uvek učesvuje sa oko 55 odsto. U drugim, uspešnim zemljama u tranziciji udeo privatnog sektora odavno je premašio 70 procenata.

U kapitalističkom sistemu koji vlada na globalnom planu, javni sektor predstavlja gubitak budući da njegov cilj nije stvaranje profita već obezbedjenje osnovnih životnih potreba stanovništva jedne države. Što je veći udeo javnog sektora, to je ekonomska snaga privrede, pa i njen razvoj manji.

Sam pojam menadžmenta u javnom sektoru je od skora uveden u upotrebu i sve više pažnje mu se posvećuje u skorijoj literaturi. Ne postoji zvanična definicija ove funkcije, ali trenutno relevantne definicije govore da je to teorija i praksa dizajniranja, funkcionisanja i obezbedjivanja javnih usluga i izvršne vlasti. U principu ova funkcija je pre svega menadžment, tako se na razlikuje mnogo od funkcije menadžmenta u drugim sferama. Jedna od specifičnosti, doduše jeste njena tešnja povezanost sa politikom koja često dobija bitku nad ekonomski racionalnim rešenjima.

Savremeno upravljanje javnim preduzećima, organizacijama ili službama je proces delovanja na određenu celinu, pomoću koga se realnost ili funkcija te celine menja tako da dostiže određeni, ranije postavljeni cilj. Nova filozofija i pristupi adaptabilnoj kreativnosti, danas, naglašavaju značaj i mogućnost svesnog delovanja na unapređenje kreativnosti kako pojedinaca timova, tako i svih vrsta organizacija. Međutim nije jednostavno izvršiti promene u organizaciji kada nisu jasni mnogi pravci razvoja privrede i društva u celini, kada prošlo iskustvo gubi vrednost kao pouzdan oslonac u tražnju rešenja i kada je najveći broj faktora van kontrole javnog preduzeća, organizacija i javnih službi.

17

ZAKLJUČAK

Radeći ovaj seminarski rad došli smo do zanimljivih saznanja. Dobra se razlikuju po tome da li imaju svojstva isključivosti i rivaliteta. Dobro ima svojstvo isključivosti ako je moguće nekoga sprečiti da ga koristi. Dobro ima svojstvo rivaliteta ako njegovo korišćenje od strane jedne osobe smanjuje mogućnost druge osobe da ga koristi.

Javnim dobrima nisu svojstveni ni rivalitet ni isključivost. Pošto se ljudima korišćenje javnog dobra ne naplaćuje, oni imaju podsticaj da besplatno "jašu" kada se to dobro privatno nabavlja. Stoga javna dobra nabavljaju vlade, a svoje odluke o količini donose na osnovu analize troškova i koristi.

Zajedničkim resursima je svojstven rivalitet, ali ne i isključivost. Pošto se ljudima ne naplaćuje korišćenje zajedničkih resursa, oni ih prekomerno koriste. Vlade stoga pokušavaju da ograniče korišćenje zajedničkih resursa.

LITERATURA

1. Prof.dr Svetolik Kostadinović, Upravljanje javnim sektorom2. Internet izvori

18

19