1

2

Džon Grogan

MARLI I JA

Ljubav i život sa najgorim psom na svetu

Preveo: Miroslav Pavlović

Mono & Manana 2006.

3

U sećanje na mog oca Ričarda Frenka Grogana, čija dobra duša prožima

svaku stranu ove knjige

4

PREDGOVOR

U leto 1967. godine, kada sam imao deset godina, otac je popustio pred mojim neprestanim molbama i odveo me da mi nađe psa. Zajedno smo se odvezli porodičnim kombijem i zašli duboko u unutrašnjost Mičigena, do farme koju su vodile jedna neotesana žena i njena prastara majka. Farma je imala samo jednu vrstu robe — pse. Pse svih mogućih veličina, izgleda, godina i naravi. Imali su samo dve zajedničke osobine — svaki od njih bio je lutalica nepoznatog i neprepoznatljivog porekla i svaki je bio na raspolaganju za dobar dom. Našli smo se na ranču džukaca.

„Sad samo polako, sine“, rekao je tata. „Odluka koju sada doneseš pratiće te narednih godina.“

Brzo sam odlučio da su stariji psi tuđa briga. Odmah sam otrčao do kaveza sa štencima. „Treba da odabereš nekog koji nije plašljiv", usmeravao me je otac. „Mogao bi da prodrmaš kavez, pa da vidiš koji se neće uplašiti.“

Uhvatio sam kapiju od pletene žice i bučno je cimnuo. Desetak štenaca se okrenulo da beži i zaglavilo jedni preko drugih kao uskomešana hrpa krzna. Samo je jedan ostao. Bio je zlatne boje sa belom flekom na grudima i jurnuo je na kapiju uz neustrašivo kevtanje. Poskočio je i uzbuđeno mi liznuo prste kroz žicu. Bila je to ljubav na prvi pogled.

Kući sam ga doneo u kartonskoj kutiji i dao mu ime Šon. Bio ie od onih pasa zbog kojih čitavu rasu bije dobar glas. Svaku komandu kojoj sam ga učio savladao je bez muke, a i po prirodi se lepo ponašao. Kad bih ispustio koricu hleba na pod, ne bi je dirao dok mu ne dam dozvolu. Dolazio je kada ga pozovem i čekao me kad bih mu rekao. Mogli smo da ga ostavimo napolju cele noći, znajući da će se vratiti kad obiđe što želi. Mada to nismo često radili, mogli smo da ga ostavimo satima samog u kući, sigurni da mu se neće desiti neka nezgoda i da ništa neće dirati. Utrkivao se s kolima ne jureći ih i hodao je uz mene bez povoca. Imao je običaj da zaroni do dna jezera i izroni s kamenjem ponekad toliko velikim da bi mu se zaglavilo u ustima. Najviše je voleo da se vozi u kolima i na porodičnim putovanjima bi mirno sedeo pored mene na zadnjem sedištu. Bilo mu je dovoljno da satima sedi i kroz prozor posmatra svet koji promiče. Možda je najbolje od svega to što sam ga naučio da me po kraju vuče na biciklu kao pravi pas iz zaprege, na čemu mi je društvo silno zavidelo. Ni jedan jedini put nije me doveo u opasnost.

Bio je uz mene kada sam popušio prvu (i poslednju) cigaretu i kada sam poljubio svoju prvu devojku. Bio je na sedištu do mog kada sam se prvi put nedozvoljeno provozao korvetom mog brata.

Šon je bio živahan ali obuzdan, strastven ali miran. Imao je toliko dobre manire da bi se čak skromno povukao u žbunje da bi obavio nuždu. Samo bi mu glava virila. Zahvaljujući toj urednoj navici mogli smo slobodno bosi da hodamo po travnjaku.

Rođaci koji su nam vikendom dolazili u posetu vraćali su se kući rešeni da i sami kupe psa. Toliko su bili oduševljeni Šonom — ili „Svetim Šonom“, kako sam ga ja prozvao. To sa svecem bila je porodična šala, ali ne bi bilo teško ni poverovati u to. Rođen s kletvom nepoznatog porekla, bio je jedan od desetina hiljada neželjenih pasa u Americi. Pa opet, uz neku neverovatnu sreću, on je postao željen. Ušao je u moj život, kao i ja u njegov — a usput mi je pružio detinjstvo kakvo zaslužuje svako dete.

Ljubavna veza trajala je četrnaest godina, a kada je uginuo, ja više nisam bio onaj mali dečak koji ga je tog letnjeg dana doneo kući. Bio sam muškarac koji je završio fakultet i dobio svoj prvi pravi posao na drugom kraju države. Sveti Šon je ostao kada sam ja otišao. Tamo gde je i pripadao. Moji roditelji, koji su tada već bili u penziji, pozvali su me da mi saopšte tužnu vest. Majka mi je kasnije rekla: „Za pedeset godina braka samo sam dvaput videla tvog oca kako plače.

5

Prvi put kada smo izgubili Meri En“ — moju mrtvorođenu sestru. „Drugi put je plakao na dan kada je umro Šon.“

Sveti Šon mog detinjstva. Bio je savršen pas. Bar ću ga se tako uvek sećati. Šon je postavio merila po kojima ću prosuđivati o svim budućim psima.

6

PRVO POGLAVLJE

Sa štenetom, troje

Bili smo mladi. Bili smo zaljubljeni. Uživali smo u tim ispunjenim prvim danima braka kada se čini da život ne može biti bolji. Đavo nam nije dao mira.

I tako, jedne večeri u januaru 1991. godine, moja supruga, sa kojom sam bio u braku petnaest meseci, i ja na brzinu smo večerali i krenuli tragom oglasa iz Palm Bič posta.

Nisam baš siguran zašto smo to uradili. Nekoliko nedelja ranije probudio sam se u zoru i zatekao praznu polovinu kreveta. Ustao sam i zatekao Dženi kako sedi u bademantilu za staklenim stolom na zatvorenom tremu našeg malog bungalova, nadvijena nad novinama, s olovkom u ruci.

Ta scena uopšte nije bila neobična. Palm Bič post su bile naše lokalne novine, a pored toga i izvor polovine naših porodičnih primanja. Bili smo par sa novinarskim karijerama. Dženi je radila kao stalni pisac rubrike „Akcenat“ u Postu. Ja sam bio novinar u konkurentskim novinama, San Sentinelu, sa sedištem na jugu u Fort Loderdejlu, udaljenom sat vožnje. Svaki dan smo počinjali nadvijeni nad novine da vidimo kako su izašle naše priče i kakve su u odnosu na druge. Neumorno smo zaokruživali, podvlačili i isecali.

Ali ovog jutra Dženin nos nije bio u vestima, nego u oglasima. Prišao sam i video da grozničavo zaokružuje u rubrici „Kućni ljubimci — psi“. rekao sam onim još opreznim glasom novopečenog muža. „Ima li nešto što bi trebalo da znam?“

Nije odgovorila. „Džen—Džen?“ „To je zbog biljke“, progovorila je na kraju, glasom u kome se tek naziralo očajanje. „Biljke?“, upitah. „One glupe biljke“, odgovorila je. „One koju smo ubili.“ Koju smo ubili? Nisam baš nameravao da zalazim u detalje, ali tek da se zna, to je biljka koju

sam ja kupio, a ona ubila. Jedne noći sam je iznenadio lepom i velikom difenbahijom sa šarenim smaragdno—žućkastim listovima. „Kojim povodom?“, pitala je. Ali nije bilo povoda. Dao sam joj poklon bez ikakvog razloga, sem da bih rekao: „Zaboga, zar nije divno biti u braku?“

Bila je oduševljena i postupkom i biljkom i zahvalila mi je tako što me je zagrlila i poljubila u usta. Ubrzo se posvetila tome da ubije moj poklon s predanošću hladnokrvnog profesionalnog ubice. Mada joj to nije bila namera. Moglo bi se reći da je jadnu biljku dovela do smrti preteranom brigom. Dženi baš i nije bila neki baštovan. S pretpostavkom da je svim živim bićima potrebna voda, očigledno zaboravivši da im isto toliko treba i vazduh, svakodnevno je poplavljivala difenbahiju.

„Pazi da ne preteraš s vodom“, upozorio sam je. „Važi“, odgovorila bi i nasula još nekoliko litara. Biljci je bilo sve gore, a ona ju je tim više nalivala. Na kraju se sirota difenbahija jednostavno

istopila u sluzavu masu. Pogledao sam njen klonuli kostur u saksiji pored prozora i pomislio: Čoveče, ovo bi bila prava poslastica za nekog ko veruje u predskazanja.

I eto moje Džen, koja je uspela da ostvari logički skok kosmičkih razmera od mrtve flore u saksiji do žive faune u oglasima za kućne ljubimce. Usmrti biljku, kupi štene. Pa, naravno da ima smisla.

7

Pogledao sam izbliza njene novine i video da joj je jedan oglas privukao pažnju. Pored njega je nacrtala tri debele crvene zvezde. Pisalo je: „Štenad labradora, žuta. Amenčko društvo kinologa, čistokrvni. Sve vakcine. Pored roditelja.“

„Nego“, rekao sam, „da li bi mi možda još jednom objasnila tu vezu između biljke i ljubimca?"

„Znaš“, odgovorila je, „strašno sam se trudila i vidi šta se desilo. Ne mogu čak ni glupu kućnu biljku da održim u životu. Mislim, pa zar je to teško? Treba samo da zalivaš prokletinju.“

Tako je stigla do suštine. „Ako ne mogu ni biljku da održim u životu, kako ću sa bebom?“ Izgledalo je kao da će zaplakati.

„Problem beba“, kako sam ga nazvao, postao je nezaobilazan u Dženinom životu, a svakim danom je samo rastao. Upoznali smo se u maloj novinskoj kući u zapadnom Mičigenu. Prošlo je tek nekoliko meseci otkako je završila fakultet, pa joj je ozbiljan život odrasle osobe delovao kao daleka ideja. Oboma nam je to bio prvi pravi posao posle škole. Jeli smo mnogo pice, pili mnogo piva i baš nimalo nismo razmišljali o tome kako jednog dana nećemo više biti mladi, slobodni i neobuzdani proždirači pice i piva.

Ali godine su prošle. Tek što smo počeli da se zabavljamo, različite poslovne prilike — u mom slučaju jednogodišnje postdiplomske studije — odvele su nas na suprotne strane istočnih SAD. U početku nas je delio samo jedan sat vožnje. Zatim tri sata. Zatim osam, pa dvadeset četiri. Kad smo se konačno venčali i skrasili u južnoj Floridi, imala je skoro trideset godina. Njene prijateljice već su imale bebe. Telo joj je slalo čudne poruke. Ono nekad naizgled beskrajno vreme za razmnožavanje lagano se smanjivalo.

Nagnuo sam se preko nje, zagrlio je oko ramena i poljubio je u teme. „U redu je“, rekao sam. Ali, moram priznati, potegla je dobro pitanje. Nijedno od nas dvoje nikada nije zaista brinulo ni o čemu. Jesmo imali kućne ljubimce dok smo odrastali, ali to se ne računa. Znali smo da će se naši roditelji uvek potruditi da budu živi i zdravi. Oboje smo znali da ćemo jednog dana poželeti da imamo decu, ali da li smo zaista bili spremni za to? Deca su tako... tako... strašna. Bespomoćna su i krhka i čini se da će se vrlo lako polomiti ako ih ispustiš.

Smešak je zaiskrio na Dženinom licu. „Pomislila sam da bi pas bio dobar za vežbu“, rekla je. Dok smo se po mraku vozili severozapadno od grada, gde predgrađe zapadnog Palm Biča

lagano prelazi u prostrana imanja, razmišljao sam o odluci da donesemo psa u kuću. To je prevelika odgovornost, naročito za ljude sa stalnim poslom. Ali znali smo u šta se upuštamo. Oboje smo odrasli uz pse i neizmerno smo ih voleli. Ja sam imao Svetog Šona, a Dženi Svetog Vinija, engleskog setera koga je čitava porodica obožavala. Skoro sve najlepše uspomene iz detinjstva bile su vezane za te pse. Šetali smo s njima, plivali s njima, igrali se i pravili nestašluke. Da je Dženi zaista želela psa samo da bi razvila roditeljske sposobnosti, pokušao bih da je odgovorim i možda bih je umirio zlatnom ribicom. Ali baš kao što smo znali da jednog dana želimo decu, znali smo i da naš porodični dom nikada neće biti potpun bez psa koji će nam se opružiti kraj nogu. Dok smo se zabavljali, daleko pre no što su nam se deca uopšte pojavila na radaru, satima smo pričali o svojim ljubimcima iz detinjstva, o tome koliko nam nedostaju i kako žudimo za tim — kad budemo imali svoju kuću i nekakvu stabilnost u životu — da opet imamo psa.

Imali smo i jedno i drugo. Bili smo zajedno tu odakle nismo nameravali uskoro da odemo. I imali smo svoju kuću.

Bila je to savršena kućica na savršenom malom ograđenom placu od četvrt jutra, kao stvorenom za psa. A i lokacija je bila baš kako treba, veseo deo grada blok i po udaljen od vodenog kanala koji odvaja zapadni deo Palm Biča od njegovih proređenih vila. Na kraju naše Čerčilove ulice, pravilan zeleni park i popločana staza protezali su se kilometrima uz vodu. Idealno za džogiranje, vožnju bicikla i rolera, a iznad svega, za šetanje psa.

Kuća je sagrađena pedesetih godina i imala je šarm stare Floride — kamin, grube gipsovane zidove, velike prozore i francuski balkon koji je vodio u naš omiljeni prostor, zatvoreni trem iza kuće. Dvorište je bilo mali tropski raj, puno palmi, bromelija, avokada i šarenjaka jarkih boja.

8

Čitavim posedom dominiralo je ogromno stablo manga. Svake godine sa njega su padali teški plodovi uz glasan zvuk koji je podsećao, pomalo groteskno, na tela koja padaju s krova. Ležali bismo u krevetu i slušali. Tup! Tup! Tup!

Kupili smo bungalov sa dve spavaće sobe i jednim kupatilom nekoliko meseci posle povratka s medenog meseca i odmah smo se posvetili preuređivanju. Prethodni vlasnici, poštanski činovnik u penziji i njegova supruga, voleli su zelenu boju. Fasada je bila zelena. Unutrašnji zidovi su bili zeleni. Zavese su bile zelene. Kapci na prozorima su bili zeleni. Ulazna vrata su bila zelena. Tepih, koji su tek kupili da bi lakše prodali kuću, bio je zelen. Nije to bila vesela svetlozelena, ni hladna smaragdna zelena, pa čak ni smela boja zelenog limuna, već ona zelena koju povratiš posle čorbe od graška, sa oker tonovima. Sve je podsećalo na vojne barake.

Prve noći koju smo proveli u kući odlepili smo svako parčence zelenog tepiha, a zatim ga odvukli do pločnika. Ispod tepiha smo našli prastari hrastov pod koji, po našoj proceni, nikada nije dodirnula nijedna cipela. Mukotrpno smo ga šmirglali i lakirali dok nije zablistao. Zatim smo izašli i potrošili veći deo dvonedeljne plate na ručno tkani persijski tepih, koji smo raširili ispred kamina u dnevnoj sobi. Narednih meseci prefarbali smo svaku zelenu površinu i zamenili svaki zeleni deo. Kuća poštanskog činovnika polako je postajala naša.

Čim smo sredili gajbu kako treba, naravno da je bilo sasvim očekivano da dovedemo i velikog četvoronožnog cimera sa oštrim noktima, velikim zubima i neverovatno ograničenom sposobnošću komuniciranja, koji će početi da je uništava.

„Uspori malo, promašićemo“, prekorila me je Dženi. „Samo što nismo stigli.“ Vozili smo se

kroz mrkli mrak nekadašnje močvare, koju su posle Drugog svetskog rata isušili zbog poljoprivrede, da bi se tu kasnije naselili ljudi iz predgrađa željni seoskog života.

Kao što je Dženi i predvidela, uskoro smo osvetlili poštansko sanduče sa traženom adresom. Skrenuo sam na pošljunčani put, koji nas je doveo do velikog imanja pod drvećem, s jezercetom ispred kuće i malim ambarom iza nje. Na vratima nas je dočekala sredovečna žena po imenu Lori, a pored nje je stajao krupan i miran žuti labrador.

„Ovo je Lili, ponosna majka“, rekla je Lori nakon što smo se upoznali. Iako je od porođaja prošlo pet nedelja, Lili je stomak bio otekao, a bradavice izražene. Oboje smo kleknuli, a ona nas je srećno i srdačno pozdravila. Baš tako smo i zamišljali labradora — dobre naravi, punog topline, mirnog i prelepog.

„Gde je otac?“, pitao sam. „O“, reče žena, oklevajući samo delić sekunde. „Semi Boj? Tu je negde.“ Brzo je dodala:

„Verujem da jedva čekate da vidite štenad.“ Povela nas je kroz kuhinju do uslužne prostorije koja je na brzinu pretvorena u porodilište.

Pod je bio prekriven novinama, a u jednom uglu se nalazila plitka kutija obložena starim peškirima. Ali sve to smo jedva primetili. Kako smo i mogli pored devet malenih žutih štenaca koji su se saplitali jedan preko drugog kad su bučno pojurili da vide te najnovije strance koji su svratili? Dženi je uzdahnula. „Bože!“, rekla je. „U životu nisam videla ništa slađe.“

Seli smo na pod i pustili da se štenci penju po nama, dok je Lili veselo skakala oko nas, mahala repom i njuškom gurkala svako štene da utvrdi je li sve u redu. Sa Dženi sam se dogovorio samo da dođemo i vidimo štenad, malo se raspitamo, a da ja pri tom ozbiljno razmislim jesmo li spremni da dovedemo psa u kuću. „Ovo je prvi oglas na koji smo se javili“, rekao sam. „Hajde da ne brzamo." Ali posle samo trideset sekundi uvideo sam da gubim bitku. Nije bilo sumnje da će jedan od tih štenaca biti naš još iste večeri.

Lori je bila jedan od onih kućnih odgajivača, kako ih zovu. Kad je u pitanju kupovina rasnog psa, bili smo čisti početnici, ali smo dovoljno pročitali i znali da treba da se klonimo takozvanih fabrika štenadi, odnosno profitabilnih poduhvata za razmnožavanje koji čistokrvne pse izbacuju kao što Ford izbacuje svoj model taurus. Međutim, za razliku od masovne proizvodnje automobila, masovna proizvodnja pedigriranih štenadi može da dovede do ozbiljnih naslednih problema, od displazije kukova do slepila, a sve zbog višegeneracijskog ukrštanja srodnika.

9

S druge strane, za Lori je to bio hobi, a motiv joj je bila ljubav prema rasi, a ne zarada. Imala je samo jednu ženku i jednog mužjaka. Oni su poticali iz različitih rodova, a za to je imala i dokaz na papiru. Bio je to drugi i poslednji okot za Lili, pred povlačenje u dobar život seoskog porodičnog ljubimca. Pošto su oboje roditelja bili na istom mestu, kupac je iz prve ruke mogao da vidi poreklo — mada je u našem slučaju otac očigledno bio na nekom drugom mestu.

U okotu je bilo pet ženki, od kojih su sve sem jedne već bile prodate, i četiri mužjaka. Lori je tražila četiristo dolara za preostalu ženku i po trista sedamdeset pet dolara za mužjake. Jednog štenca kao da smo naročito opčinili. Bio je najsmešniji i zaletao se u nas, skotrljao bi nam se u krilo, a zatim nam se verao uz košulje da nas lizne po licu. Glodao nam je prste iznenađujuće oštrim zubićima i nespretno išao ukrug oko nas na velikim tamnožutim šapama, koje uopšte nisu bile srazmerne s ostatkom njegovog tela. „Njega možete da dobijete za trista pedeset", rekla je vlasnica.

Dženi je ozbiljan lovac na dobre ponude, poznata po tome što je kući dovlačila svakakve stvari koje nismo želeli niti su nam trebale, samo zbog toga što im je cena bila suviše privlačna da se propusti. „Znam da ne igraš golf“, rekla mi je jednog dana kada je iz kola izvukla stari komplet palica. „Ali ne bi verovao kako sam dobro prošla.“ U ovom času video sam kako su joj oči zasjale. „Joj, dušo“, ulagivala se. „Mališa je na rasprodaji!"

Morao sam da priznam da je stvarno presladak. A i živahan. Nisam ni shvatio šta se dešava, a on mi je već pojeo pola narukvice na satu.

„Moramo da uradimo test na strah“, rekoh. Dženi sam mnogo puta ispričao kako smo izabrali Svetog Šona kad sam bio mali i kako me je otac učio da naglim pokretom ili bukom mogu da odvojim plašljive od samouverenih. Dok sam sedeo među klupkom štenadi, zakolutala je očima — ona taj gest čuva za svako čudno ponašanje u porodici Grogan. „Pa, stvarno uspeva", rekoh.

Ustao sam, okrenuo leđa štencima, a zatim se naglo obrnuo i zakoračio prema njima. Lupio sam nogom i viknuo: „Hej!“ Niko nije bio preterano zabrinut zbog blesavog stranca. Ali samo je jedan jurnuo napred s namerom da se suoči s napasnikom. Bio je to pas na rasprodaji. Punom parom je zaorao ka meni, bacio mi se postrance na članke i skočio na moje pertle ubeđen da su u pitanju opasni neprijatelji koje je neophodno uništiti.

„Mislim da je suđeno“, rekla je Dženi. „Je l’?“, odgovorio sam, uhvatio ga i prineo licu, proučavajući mu njušku. Gledao me je onim

srceparajućim smeđim očima, a zatim mi gricnuo nos. Spustio sam ga Dženi u naručje, odakle je gricnuo i njen nos. „Očigledno mu se dopadamo“, rekoh.

I tako je i bilo. Lori smo napisali ček na trista pedeset dolara, a ona nam je rekla da se vratimo po psa sa rasprodaje za tri nedelje, kada bude napunio dva meseca i prestao da sisa. Zahvalili smo joj, pomilovali Lili u znak pozdrava i oprostili se.

Dok smo išli ka kolima, zagrlio sam Dženi i čvrsto je privukao uz sebe. „Možeš li da poveruješ?“, pitao sam. „Stvamo imamo psa!“

Samo što smo stigli do kola, čulo se neko komešanje iz šume. Nešto se probijalo kroz žbunje — i veoma teško disalo. Zvučalo je kao nešto iz horor filma. I išlo je prema nama. Ukočili smo se zagledani u mrak. Zvuk je bio sve glasniji i bliži. A onda je u trenu to nešto istrčalo na čistinu i jurnulo ka nama, kao žuta mrlja. Veoma velika žuta mrlja. Kad je protrčalo pored nas, bez zaustavljanja, kao da nas nije ni primetilo, videli smo da je u pitanju veliki labrador. Ali nije bio ni nalik slatkoj Lili koju smo upravo mazili u kući. Ovaj je bio potpuno mokar i do stomaka u blatu i čičku. Jezik mu je suludo visio sa strane, a bale su letele dok je jurio pored nas. U onom magnovenju u kom sam uspeo da ga vidim utvrdio sam da u očima ima čudan, pomalo ludački, ali opet nekako radostan pogled. Kao da je ta životinja upravo videla duha — i zbog tog je vesela da veselija ne može biti.

Zatim je, uz buku ravnu stampedu bizona, nestao iza kuće i sa vidika. Dženi je uzdahnula. „Mislim da smo upravo upoznali tatu“, rekao sam dok mi je u stomaku lagano rastao nemir.

10

DRUGO POGLAVLJE

U društvu plave krvi

Prvo što smo učinili kao zvanični vlasnici psa bilo je da se posvađamo. Počelo je dok smo se vraćali kući, a nastavilo se u čarkama i ispadima čitave nedelje. Nismo mogli da se dogovorimo kako ćemo nazvati psa sa rasprodaje. Dženi je odbacivala moje predloge, a i ja njene. Bitka je dostigla vrhunac jednog jutra pre nego što smo krenuli na posao.

Čelsi?“, pitao sam. „To je tako žensko ime. Nijedan pravi muški pas ni mrtav se ne bi zvao Čelsi.“

„Kao da će on to znati“, rekla je Dženi. „Hanter“, rekao sam. „Hanter je savršeno.“ „Hanter? (Hunter (engl.) - lovac. (Prim. prev.) ) Šališ se, jel’ da? Jesi li ti u nekom mačo tripu? Previše je muževno. Uostalom, ti u životu nisi

išao u lov.“ „On je muško“, ključao sam. „I treba da bude muževno. Nemoj ovo navoditi na jednu od

svojih feminističkih tema.“ Nije slutilo na dobro. Upravo sam skinuo rukavice. Dok se Dženi spremala za protivudar, na

brzinu sam pokušao da vratim razgovor na pravu temu. „Šta fali imenu Lui?“ „Ništa ako radiš na pumpi za gorivo“, brecnula se. „Hej! Pazi malo! Tako se moj deda zvao. Je l’ treba da ga nazovemo po tvom dedi? Bravo,

Bile!“ Dok smo se svađali, Dženi je odsutno prišla kasetofonu i pustila kasetu. To je bila jedna od

njenih bračnih borbenih strategija. Kad ne znaš šta da radiš, zagluši protivnika. Talasavi rege ritmovi Boba Marlija začuli su se iz zvučnika i odmah nas oboje umirili.

Pokojnog pevača s Jamajke otkrili smo tek kad smo se iz Mičigena preselili na južnu Floridu. U belačkoj zabiti Srednjeg zapada nismo imali drugog izbora osim Boba Segera i Džona Kugara Melenkampa. Ali ovde u uzburkanom etničkom bućkurišu južne Floride, muzika Boba Marlija, čak i deceniju posle njegove smrti, bila je svuda. Slušali smo je na radiju u kolima dok smo se vozili niz Bulevar Biskejn. Slušali smo je dok smo pili kafe kubano u Maloj Havani i jeli piletinu na jamajkanski način po rupama u turobnim imigrantskim krajevima zapadno od Fort Loderdejla. Slušali smo je kad smo prvi put jeli pržene školjke na festivalu Bahama Gombaj u Kokonat Grouvu, delu Majamija, i kad smo na Ki Vestu kupovali havajske rukotvorine.

Što smo više istraživali, to smo se više zaljubljivali, što u južnu Floridu, što jedno u drugo. I činilo se kao da je u pozadini uvek bio Bob Marli. Bio je tu dok smo se pekli na plaži, dok smo prefarbavali sumornozelene zidove naše kuće, kad smo se u zoru budili zbog kreštanja divljih papagaja i kad smo vodili ljubav na prvom svetlu koje se probijalo kroz drveće ispred našeg prozora. Zaljubili smo se u njegovu muziku zbog nje same, ali i zbog onoga što je predstavljala — onaj trenutak u našem životu kada smo prestali da budemo dvoje i postali jedno. Bob Marli je bio pratnja našeg novog zajedničkog života na tom čudnom, egzotičnom, suludom mestu koje je bilo tako drugačije od svih mesta gde smo ikada živeli.

A sada se iz zvučnika začula naša pesma, omiljena zato što je bila neverovatno lepa i zato što smo je tako dobro razumeli. Marlijev glas je ispunio sobu ponavljajući refren. „Da li je to ljubav što osećam?“ I baš u tom trenutku, savršeno sinhronizovano, kao da smo nedeljama vežbali, oboje smo viknuli: „Marli!“

11

„To je to!“, viknuh. „To mu je ime.“ Dženi se smeškala, što je bio dobar znak. Hteo sam da ga isprobam. „Marli, dođi!“, naredio sam. „Marli, sedi! Bravo, Marli!“

Dženi se priključila. „Pa ti si mali slatkiš, Marli!“ „Hej, mislim da valja", rekao sam. Dženi se složila. Svađa je bila gotova. Smislili smo ime za

naše štene. Sutradan uveče posle večere ušao sam u spavaću sobu gde je Dženi čitala i rekao: „Mislim da

moramo malo da mu začinimo ime.“ „O čemu ti pričaš?“, pitala je. „Sviđa nam se.“ Čitao sam formulare za registraciju iz Kinološkog društva. Kao labrador sa oba uredno

zavedena roditelja, Marli je isto tako mogao da se zavede. To je zaista bilo neophodno samo za izložbe ili za parenje, ali u tom slučaju je to bio najvažniji papir na svetu. Međutim, za kućnog ljubimca bio je suvišan. Ali ja sam za Marlija imao velike planove. Bio mi je to prvi susret sa bilo kakvim visokim odgojem, uključujući i moju sopstvenu porodicu. Kao i Sveti Šon, pas mog detinjstva, i ja sam bio mešanac nejasnog i nepoznatog porekla. U mojoj lozi bilo je više nacija nego u Evropskoj uniji. Taj pas će me približiti plavoj krvi najviše što je za mene dostižno, pa nisam nameravao da propustim tu priliku. Priznajem da sam se malo zaneo.

„Recimo da poželimo da ga odvedemo na izložbu“, rekao sam. „Jesi li ikada videla šampiona sa samo jednim imenom? Oni uvek imaju velike i duge titule, kao što je Ser Dartvort od Čeltenhema.“

„A i njegov gazda, Ser Glupson iz zapadnog Palm Biča“, odgovorila je Dženi. „Ozbiljan sam“, rekoh. „Mogli bismo da zaradimo ako ga budemo parili. Znaš li ti koliko

ljudi plaćaju za vrhunske rasplodne pse? Svi oni imaju upečatljivija imena." „Samo da ti meni budeš srećan, dušo“, rekla je Dženi i vratila se svojoj knjizi. Sledećeg jutra, posle mozganja do kasno u noć, našao sam je kod lavaboa i rekao: „Smislio

sam savršeno ime.“ Sumnjičavo me je pogledala. „Reci.“ „Dobro. Jesi li spremna? Evo ga.“ Pustio sam da mi svaka reč sporo klizi sa usana.

„Groganov... kraljevski... Marli... od... Čerčila.“ Čoveče, pomislih, ovo baš zvuči kraljevski. „Čoveče", rekla je Dženi, „to baš zvuči glupo.“ Nije me bilo briga. Ja sam se bavio papirima i već sam upisao ime. Mastilom. Dženi je mogla

da se ruga do mile volje. Kada za nekoliko godina Groganov kraljevski Marli od Čerčila bude pokupio najbolje ocene na izložbi u Vestminsteru, a ja ga pobednički prošetam oko ringa pred međunarodnom televizijskom publikom, videćemo ko će se smejati.

„Hajde, šašavi moj grofe“, rekla je Dženi. „Idemo na doručak

12

TREĆE POGLAVLJE

Na putu do kuće

Dok smo odbrojavali dane kada ćemo Marlija dovesti kući, ja sam kasno počeo da čitam o labradorima. Kažem kasno zato što sam maltene svuda pročitao isti ozbiljan savet: Pre nego što kupite psa, potrudite se da dobro istražite tu rasu da biste znali u šta se upuštate. Ajoj.

Neko ko živi u stanu, na primer, ne bi se dobro proveo sa bernardincem. Porodica sa malom decom trebalo bi da izbegava nepredvidljivu rasu čau—čau. Lenjivca koji traži malog psa da provodi sate pred televizorom verovatno bi izludeo border koli, kome je za sreću potrebno da trči i radi.

Stid me je da priznam da se Dženi i ja uopšte nismo raspitali pre no što smo se odlučili za labradora. Rasu smo odabrali samo na osnovu jednog kriterijuma: lepota na ulici. Često smo im se divili dok su s vlasnicima šetali biciklističkom stazom duž kanala — krupni i blentavi vragolani koji život vole kao niko drugi na ovom svetu. Još je veća sramota to što na našu odluku nije uticao Vodič za pse, sveta knjiga Američkog društva kinologa, niti ijedan drugi ozbiljan vodič. Na nju je uticao jedan drugi teškaš literature o psima: Druga strana Garija Larsona. Obožavali smo taj strip. Larson je crtao pametne urbane labradore koji su radili i govorili najblesavije stvari. Da, pričali su! Šta je tu moglo da nam se ne dopadne? Labradori su bili izuzetno zabavne životinje — bar u Larsonovim rukama. Ima li nekog kome ne bi značilo malo zabave u životu? To nas je kupilo.

Dok sam kopao po ozbiljnijim tekstovima o labradorima, laknulo mi je kada sam saznao da naš izbor, koliko god da je bio neupućen, nije bio previše pogrešan. Literatura je bila puna vedrih ličnih iskustava o ljubavi koju pružaju labradori, o njihovoj mirnoj naravi, nežnosti sa decom, neagresivnosti i želji da udovolje. Zbog inteligencije i prilagodljivosti prvi su izbor za obuku za potragu i spasavanje, kao i za pse—vodiče za slepe i hendikepirane. Sve to ide u prilog ljubimcu u domu koji će verovatno uskoro imati i decu.

Jedan vodič je tvrdio: „Labrador je poznat po svojoj inteligenciji, ljubavi prema čoveku, snalažljivosti na terenu i neuništivoj predanosti svakom zadatku.“ U drugom su hvalili njihovu neverovatnu odanost. Sva ta svojstva su od specijalizovanog lovačkog psa, koga su najviše cenili lovci na ptice zbog sposobnosti da iz ledene vode izvlači oborene patke i fazane, napravili omiljenog američkog kućnog ljubimca. Samo godinu dana ranije, odnosno 1990, labrador je zbacio koker španijela sa prvog mesta na listi omiljene rase Američkog društva kinologa. Od tada nijedna rasa nije bila ni blizu da preuzme to mesto od labradora. Dve hiljade četvrta godina je petnaesta godina u kojoj su labradori opstali na prvom mestu Društva kinologa, sa 146.692 registrovana psa. Na dalekom drugom mestu bili su zlatni retriveri, sa 52.550, a na trećem nemački ovčari sa 46.046 pasa.

Sasvim slučajno, naleteli smo na rasu za kojom je Amerika ludovala. Nisu valjda svi ti srećni vlasnici pasa pogrešili? Izabrali smo dokazanog pobednika. Ipak, literatura je bila puna zloslutnih upozorenja.

Labradori su radni psi prepuni energije. Veoma su društveni i ne vole dugo da ostaju sami. Umeju da budu tvrdoglavi i teški za dresuru. Postaju destruktivni u nedostatku svakodnevne stroge vežbe. Neki se izuzetno lako uzbude, pa je čak i iskusnim dreserima teško da ih obuzdaju. Period psećeg detinjstva kao da večno traje, tri godine i više. Duga i burna adolescencija zahteva izuzetno strpljenje vlasnika.

13

Mišićavi su i vekovima su odgajani da trpe bol, što im je bilo korisno kada su skakali u ledenu vodu severnog Atlantskog okeana i pomagali ribarima. Ali u kućnom okruženju iste te osobine obećavale su da će se ponašati kao slonovi u staklarskoj radnji. To su jake i snažne životinje širokih grudi, koje nisu uvek svesne sopstvene snage. Kasnije mi je jedna vlasnica rekla da je jednom svog mužjaka labradora vezala za okvir vrata na garaži da bi joj bio blizu dok pere auto. Pas je ugledao vevericu, jurnuo i iz zida iščupao okvir velikih čeličnih vrata.

A zatim sam naišao na rečenicu koja me je uplašila. „Roditelji su možda najbolji pokazatelj budućeg temperamenta vašeg tiovog šteneta. Iznenađujuće veliki deo ponašanja se nasleđuje.“ Mislima sam se munjevito vratio na pobesnelog demona uvaljanog u blato koji je izjurio iz šume one večeri kada smo odabrali svoje štene. Pobogu, pomislih. Knjiga je savetovala da obavezno, ukoliko je moguće, vidimo i damu i gospodina. Misli su mi opet jurnule unazad, ovog puta na jedva primetno oklevanje vlasnice kada sam je pitao gde je otac. O... tu je negde. A kako je samo brzo promenila temu! Sve mi je bilo jasno. Upućeni kupci zahtevali bi da vide oca. I šta bi pronašli? Poludelog derviša koji slepo jurca kroz noć kao da su mu đavoli za petama. U sebi sam se pomolio da je Marli nasledio majčine osobine.

Ako zanemarimo pojedinačnu genetiku, svi čistokrvni labradori imaju neke prepoznatljive zajedničke crte. Američko društvo kinologa postavlja standarde kvaliteta labradora. Po građi su zdepasti i mišićavi, sa kratkim i gustim krznom otpornim na vremenske uslove. Krzno može biti crno, čokoladno ili iz čitavog spektra žutih, od svetložute do lisičijecrvenkaste. Jedna od osnovnih osobina labradora je debeli snažni rep, sličan repu vidre, sposoban da jednim zamahom raščisti sve sa stočića. Imaju veliku kockastu glavu, sa jakom vilicom i visoko postavljenim klempavim ušima. Većina labradora je visoka oko šezdeset centimetara do grebena, odnosno ramena, a prosečan mužjak je težak od trideset do četrdeset kilograma, mada neki umeju da budu daleko teži.

Ali, sudeći po Društvu kinologa, nije samo izgled ono što čini labradora. Njihov standard kaže: „Pravi temperament labradora u istoj je meri njegovo obeležje kao i “vidrin“ rep. Oni idealne naravi su dobri, otvoreni i poslušni, spremni da udovolje i nisu agresivni ni prema ljudima ni prema životinjama. Labrador ima mnogo osobina koje ljudi vole. Njegova nežnost, inteligencija i prilagodljivost čine ga idealnim psom.“

Idealan pas! Pohvale nisu ni mogle biti bolje. Što sam više čitao, to sam se bolje osećao zbog naše odluke. Čak me ni upozorenja nisu toliko plašila. Dženi i ja ćemo se prirodno posvetiti novom psu, obasućemo ga pažnjom i ljubavlju. Rešili smo da uložimo sve potrebno vreme da ga naučimo poslušnosti i lepom ponašanju prema okolini. Oboje smo voleli šetnje, pa smo skoro svake večeri posle posla šetali stazom pored kanala, neretko i ujutro. Bilo bi nam sasvim prirodno da u te brze šetnje povedemo i psa. Izmorićemo malog đavolana. Dženi je posao bio samo kilometar i po udaljen od kuće, te je svakodnevno dolazila kući na ručak. U isto vreme bi mogla da mu baca loptice u dvorištu i tako mu utroši još te neobuzdane energije na koju su nas upozoravali.

Nedelju dana pre no što ćemo svog psa dovesti kući, Dženina sestra Suzan pozvala nas je iz

Bostona. Ona, njen muž i dvoje dece nameravali su da dođu u Diznilend naredne nedelje. Možda bi Dženi volela da se provoza i provede nekoliko dana s njima? Dženi je jedva dočekala, rado prihvatajući priliku da bolje upozna sestričinu i sestrića koje je mnogo volela. Ali bila je rastrzana.

„Neću biti tu da Marlija dovedemo kući“, rekla je. „Idi ti“, rekao sam joj. ,Ja ću otići po psa i smestiću ga, pa će te čekati kad se budeš vratila.“ Potrudio sam se da zvučim opušteno, ali me je u potaji oduševila pomisao da će štene biti

samo moje na nekoliko dana muškog zbližavanja. Pas treba da bude naš zajednički projekat, podjednako i njen i moj. Ali nikada nisam zaista verovao da pas može imati dva gospodara, a u slučaju da u hijerarhiji domaćinstva može da postoji samo jedan alfa vođa, želim da to budem ja. Zbog tog malog trodnevnog druženja imaću dobru prednost.

Nedelju dana kasnije Dženi je otišla u Orlando — troipočasovna vožnja. Te večeri posle posla, bio je petak, ponovo sam otišao u odgajivačnicu, po novi dodatak našem životu. Kada mi je Lori dovela mog novog psa, glasno sam uzdahnuo. Ono malo čupavo štene koje smo izabrali pre

14

samo tri nedelje dvostruko je poraslo. Zaleteo se u mene i glavom mi udario u članke, a zatim se srušio pored mojih nogu i okrenuo se na leđa, sa šapicama u vazduhu. Nadao sam se da je to znak poniznosti. Lori mora da je osetila da sam se prepao. „Mališan baš raste, zar ne?“, veselo je rekla. „Samo da ga vidite kako guta hranu!“

Sagnuo sam se, počeškao ga po stomaku i rekao: „Marli, jesi li spreman da idemo kući?“ Tada sam prvi put stvarno upotrebio njegovo novo ime i zvučalo je baš kako treba.

U kolima sam mu od velikih peškira napravio udobno gnezdašce na prednjem sedištu i tu ga smestio. Ali pre no što smo izašli na glavni put, onje već počeo da se migolji. Puzao je prema meni preko sedišta i usput cvileo. Kod konzole sa menjačem, Marli se našao u prvoj od mnogih nevolja koje će ga snaći kasnije u životu. Eto njega, zadnje šape mu vise sa suvozačke strane konzole, a prednje sa vozačeve. U sredini, stomakom se nasukao na menjač. Mahao je nožicama i orao po vazduhu. Migoljio se, ljuljao i poskakivao, ali zaglibio se kao brod u mulju. Počešao sam ga po leđima, što ga je još više uzbudilo i izazvalo novi nalet migoljenja. Zadnjim šapama je beznadežno tražio oslonac na tapaciranoj izbočini između sedišta. Lagano je počeo da podiže zadnji deo tela, guza mu je krenula gore, gore, gore, rep je ludački mahao, sve dok gravitacija konačno nije učinila svoje. Stropoštao se naglavačke, skotrljao na pod pored mojih nogu i završio na leđima. Odatle mi se lako uspentrao u krilo.

Čoveče, što je bio srećan — očajnički srećan! Drhtao je od radosti dok mi je gurao glavu u stomak i grickao dugmiće na košulji, a repom je udarao u volan kao igla metronoma.

Ubrzo sam otkrio da mogu da menjam tempo njegovog mahanja prostim dodirom. Dok sam držao obe ruke na volanu, ritam se stabilno držao na tri udara u sekundi. Tup. Tup. Tup. Ali bilo je dovoljno da mu samo jednim prstom dodirnem potiljak, pa da ritam sa valcera pređe na bosanovu. Tup—tup—tup—tup—tup—tup! Dva prsta prebacivala su na mambo. Tup—tupa—tup—tup—tupa—tup! A kada sam mu rukom obuhvatio celu glavu i trljao je prstima, ritam se pretvorio u automatsku paljbu, ubrzanu sambu. Tuptuptuptuptuptuptuptup!

„Opa! Pa ti imaš ritma!“, rekao sam mu. „Stvarno si rege pas.“ Kad sam stigao kući, uveo sam ga unutra i pustio s povoca. Počeo je da njuška i nije stao dok

nije onjušio svaki delić. Zatim je seo, pogledao me nakrivljene glave, kao da kaže: Strava gajba, ali gde su mi braća i sestre?

Stvamost njegovog novog života nije se zaista pokazala do spavanja. Pre nego što sam pošao po njega, napravio sam mu spavaći deo u maloj garaži pored kuće. Nikada tu nismo parkirali kola i koristili smo je više kao ostavu i uslužnu prostoriju. Tu smo držali mašine za pranje i sušenje veša, dasku za peglanje. Bilo je suvo i udobno, a zadnja vrata vodila su u ograđeno dvorište. A zbog betonskog poda i zidova bila je praktično neuništiva. „Marli“, rekoh veselo kada sam ga tamo odveo, „ovo je tvoja soba.“

Svuda sam razbacao igračke za žvakanje, nasred poda sam rasporedio novine, napunio jednu posudicu vodom i napravio mu krevet od kartonske kutije i starog čaršava. „A ovde ćeš spavati“, rekao sam i spustio ga u kutiju. Navikao je na takve uslove, ali uvek ih je delio s braćom i sestrama. Prošetao je po kutiji i pogledao me nekako usamljeno. Da bih ga stavio na probu, ušao sam u kuću i zatvorio vrata. Stajao sam i osluškivao. Ništa u početku. Zatim jedva čujno cviljenje. A zatim kuknjava iz sve snage. Zvučalo je kao da ga neko unutra muči.

Otvorio sam vrata. Prestao je čim me je video. Nekoliko minuta sam ga mazio, zatim ponovo otišao. Iza vrata sam počeo da brojim. Jedan, dva, tri... Izdržao je sedam sekundi pre nego što je ponovo krenulo kevtanje i kukanje. Sve smo ponovili nekoliko puta i uvek došli do istog rezultata. Bio sam umoran, pa sam rešio da ga pustim da se iskuka i sam zaspi. Ostavio sam mu upaljeno svetlo u garaži, zatvorio vrata, otišao u najdalji deo kuće i zavukao se u krevet. Betonski zidovi nisu mnogo utišali njegove žalosne vapaje. Ležao sam i trudio se da ne obraćam pažnju, u nadi da će svakog trenutka odustati i zaspati. Kuknjava se nastavila. Čuo sam ga čak i kada sam prebacio jastuk preko glave. Pomislio sam kako je prvi put u životu sam, u nekom čudnom okruženju, bez

15

ijednog psećeg mirisa u okolini. Majka mu je negde nestala, kao i braća i sestre. Jadničak mali. Kako bih se ja osećao?

Izdržao sam još pola sata dok nisam ustao i otišao do njega. Njuškica mu se ozarila čim me je ugledao, a repom je zadobovao po kutiji. Kao da mi kaže: Hajde, uskoči, ima dovoljno mesta. Umesto toga, podigao sam i kutiju i njega i odneo ga u spavaću sobu, gde sam ga spustio pored kreveta. Legao sam na samu ivicu dušeka, a ruku sam spustio u kutiju. I tako, dok sam pod rukom osećao kako mu se grudni koš podiže i spušta, obojica smo utonuli u san.

16

ČETVRTO POGLAVLJE

Vrckavac

Naredna tri dana potpuno sam se posvetio našem novom štenetu. Ležao sam s njim na podu i dozvoljavao mu da skače po meni. Rvali smo se. Nadvlačili smo se oko starog peškira i baš me je iznenadilo koliko je već bio snažan. Svuda me je pratio — i pokušavao da gricka baš sve što mu je dopalo zuba. Bio mu je dovoljan samo jedan dan da otkrije najbolju stvar u svom novom domu: toalet papir. Ušao je u kupatilo i pet sekundi kasnije istrčao s krajem rolne u zubima. Papirna traka razvlačila se za njim dok je trčao po kući. Izgledalo je kao da smo je ukrasili za Noć veštica.

Na svakih pola sata vodio sam ga u dvorište da vrši nuždu. Grdio sam ga kad mu se omaklo u kući. Kad bi piškio napolju, prislonio bih obraz uz njegov i hvalio ga najslađim glasom. A kada je kakio napolju, ponašao sam se kao mi je upravo dao dobitnički listić za lutriju.

Kada se Dženi vratila iz Diznilenda, bacila se na njega isto lako neobuzdano. Bio je to neverovatan prizor. Kako su dani prolazili, video sam mirnu, nežnu i brižnu stranu moje mlade supruge za koju nisam ni znao da postoji. Držala ga je, mazila, igrala se s njim i vodila računa o njemu. Pročešljala mu je svaku dlaku u potrazi za buvama i krpeljima. Noću se budila — svake noći — na svakih nekoliko sati da ga vodi napolje da piški. To je, pre svega, razlog što se on za samo nekoliko nedelja potpuno navikao na život u kući.

Uglavnom ga je ona hranila. Prema uputstvima na džaku, Marliju smo svakog dana davali po tri velike činije hrane za

štenad. Trebalo mu je samo nekoliko sekundi da pokupi sve do poslednjeg zrnca. Naravno, ono što je ulazilo moralo je i da izađe, pa je ubrzo naše dvorište bilo prijatno koliko i minsko polje. Nismo se usuđivali da šetamo po njemu a da ne otvorimo četvore oči. Marlijev apetit je bio ogroman, ali mu je izmet bio još veći, u velikim gomilama koje se nisu bitno razlikovale od onog što je ranije ušlo s druge strane. Da li je on to uopšte vario?

Očigledno jeste. Rastao je suludom brzinom. Kao one neverovatne puzavice iz džungle koje mogu za samo nekoliko sati da prekriju kuću, on se eksponencijalno širio na sve strane. Svakog dana je bio malo duži, malo širi, malo viši, malo teži. Kad sam ga doneo, bio je težak deset kilograma, a za samo nekoliko nedelja stigao je do dvadeset pet. Slatka mala šteneća glava, koju sam tako lako obuhvatio jednom rukom dok sam ga vozio kući one prve noći, brzo se pretvorila u nešto što je oblikom i težinom podsećalo na nakovanj. Šape su mu bile ogromne, bokovi već puni mišića, a grudi široke kao bager. Baš kao što je knjiga i predvidela, šteneći repić ubrzano je dobijao debljinu i snagu vidrinog repa.

A kakav je to samo rep bio! Marlijevo divljački razmahano oružje oborilo je svaki predmet ispod nivoa kolena koji se našao u kući. Raščišćavao je stočiće, razbacivao časopise, obarao fotografije u ramovima s polica, lansirao pivske flaše i čaše za vino. Čak je i staklo u francuskim vratima napuklo. Vremenom smo svaki predmet koji nije bio učvršćen premestili na bezbedniju visinu. Kad su nam dolazili prijatelji s decom, oduševljeno bi primetili: „Kuća vam je već pripremljena za bebe!“

Marli nije baš mahao repom. Pre bi se reklo da je mahao celim telom, počevši od ramena pa unazad. Kao da je bio pseća varijanta dečije igračke napravljene od metalnog kalema. Bili smo ubeđeni da u telu nema kosti, nego samo jedan veliki elastični mišić. Dženi ga je prozvala Vrckavac.

17

A najviše je vrckao kad je nešto imao u ustima. U svakoj situaciji je reagovao isto: zgrabi najbližu cipelu, jastuk ili olovku — zapravo, bilo koji predmet — i beži. Kao da mu je neki glasić u glavi šaputao: „Hajde! Uzmi to! Izbalavi! Trk!“

Neki predmeti koje bi uzeo bili su dovoljno mali da ih sakrije, a to mu je ulivalo naročito zadovoljstvo — verovatno je mislio da se na taj način provlači. Ali Marli ne bi imao uspeha u pokera. Kad je imao šta da sakrije, svoju radost nije mogao prikriti. Uvek je bio bučan, ali u tim trenucima zapao bi u neko hiperaktivno stanje, kao da ga je neki nevidljivi šaljivdžija šutnuo u zadnjicu. Drhtao bi čitavim telom, mahao glavom levo—desno, a čitav zadnji deo njihao bi se u grčevitom ritmu koji smo prozvali Marlijev mambo.

„Pa, dobro, šta si ovog puta ukrao?“, pitao bih ga. Čim bih krenuo da mu prilazim, počeli bi njegovi manevri izbegavanja, rastrčao bi se po celoj sobi, šepurio se kukovima, a glavom klimao gore—dole kao razuzdana ždrebica, u toj meri oduševljen svojim zabranjenim plenom da nije mogao da se obuzda. Nikad nisam ostao praznih ruku kad bih ga konačno saterao u ćošak i na silu mu otvorio čeljust. Uvek se tu našlo nešto što je iskopao iz đubreta ili pokupio s poda, a kako je rastao, bilo je tu i stvari sa trpezarijskog stola. Salvete, gomile papirnih maramica, računi iz prodavnica, zapušači, spajalice, figure za šah, zatvarači za boce pravi otpad u njegovim ustima. Jednog dana otvorio sam mu čeljust i ugledao svoj ček sa platom zalepljen za njegovo nepce.

Nekoliko nedelja kasnije, bilo nam je veoma teško da se selimo kakav nam je život bio pre

našeg novog podstanara. Brzo smo ušli u kolotečinu. Ja sam svako jutro, umesto kafom, započinjao tako što bih ga poveo u brzu šetnju do kanala i nazad. Posle doručka, a pre tuširanja, prokrstario bih dvorište s lopatom da bih njegove nagazne mine zakopao u pesak na kraju plaže. Dženi je na posao kretala pre devet, a ja sam retko kad izlazio iz kuće pre deset, ali sam pre toga morao da zaključam Marlija u betonski bunker sa posudom sveže vode, gomilom igračaka i veselom naredbom: „Budi dobar, Marli.“ Dženi se oko pola jedan vraćala kući na ručak, a tada bi i Marliju dala ručak i bacala mu loptu u dvorištu dok ga ne izmori. U početku je i sredinom popodneva na brzinu navraćala do kuće da ga pusti napolje. Često smo s njim posle večere ponovo odlazili da prošetamo pored kanala dok su jahte iz Palm Biča u suton sporo prolazile pored nas.

Prošetamo možda nije prava reč. Marli se šetao baš kao što bi to radila lokomotiva. Cimao je napred, svom snagom se borio protiv povoca i usput sam sebe gušio. Mi njega povučemo nazad, on nas povuče napred. Mi smo vukli, on je vukao, kašljao kao najgori pušač zbog ogrlice koja ga je davila. Skretao je i levo i desno, zaletao se ka svakom poštanskom sandučetu i grmu, njuškao, dahtao, piškio u prolazu, a obično bi više popiškio samog sebe nego utvrđenu metu. Kružio je oko nas, pa bi nam obavio povodac oko nogu, a zatim jurnuo napred i umalo nas sapleo. Ako bi nam prišao neko sa psom, Marli bi veselo sunuo ka njima, toliko željan da stekne nove prijatelje da bi se na kraju svog povoca podigao na zadnje noge. „Baš se vidi da voli život", primetio je vlasnik jednog psa, čime je otprilike sve rečeno.

Još je bio dovoljno mali da mi budemo pobednici u tom natezanju, ali svake nedelje odnos snaga se menjao. Bio je sve veći i jači. Bilo je očigledno da trenutak kada će biti snažniji od nas nije daleko. Znali smo da moramo da ga obuzdamo i naučimo da pravilno sedne pre no što nas odvuče u ponižavajuću smrt pod točkovima vozila u prolazu. Naši prijatelji, iskusni vlasnici pasa, rekli su nam da ne brzamo sa režimom poslušnosti. „Prerano je“, reče nam jedan od njih. „Uživajte u njegovom detinjstvu dok možete. Brzo će proći, a tada se možete ozbiljno pozabaviti dresurom."

Poslušali smo ih, što ne znači da smo mu dozvolili da baš sve bude po njegovom. Postavili smo pravila i uporno pokušavali da ih sprovedemo. Piti vodu iz WC šolje, njuškati međunožja i žvakati noge stolica bili su prekršaji, mada očigledno dovoljno zanimljivi da se istrpi grdnja. Ne nam je postala omiljena reč. Radili smo na osnovnim komandama — dođi, sedi, stani, lezi — s malo uspeha. Marli je bio mlad i neobuzdan, nestalan kao nitroglicerin, a imao je moć koncentracije jedne alge. Toliko se lako dao uzbuditi da je bilo kakva interakcija mogla da ga izazove da trči po zidovima, kao posle trostrukog espresa. Tek godinama kasnije shvatili smo da je pokazivao rane znake stanja koje će se koristiti za opisivanje ponašanja hiljada nemirnih učenika

18

koje je teško obuzdati. Naše štene je bilo školski primer za poremećaj hiperaktivnog nedostatka pažnje.

Ipak, i pored svih svojih detinjastih ludorija, Marli je imao bitnu ulogu u našem domu i našem odnosu. Samom svojom bespomoćnošću pokazivao je Dženi da će umeti da se snađe u ulozi brižne majke. Nekoliko nedelja je bio pod njenim nadzorom, a nije ga ubila. Naprotiv, napredovao je. Šalili smo se da bi možda trebalo da mu uskratimo hranu da bismo mu usporili rast i umanjili energiju.

Divio sam se kako se Dženi od jednog hladnokrvnog ubice biljaka pretvorila u brižnu pseću mamu. Mislim da se čak i sama tome malo divila. Jednom je Marli počeo da se guši. Pre no što sam ja primetio da je u nevolji, Dženi je već bila na nogama. Pritrčala je, jednom rukom mu silom otvorila čeljust, a drugu mu zavukla u grlo i izvukla veliko balavo parče celofana. Sve u rok službe. Marli se još jednom zakašljao, zalupao repom po zidu i pogledao je s izrazom Je l’ možemo ponovo?

Kako smo se privikavali na novog člana porodice, sve smo opuštenije pričali o drugim

načinima da je povećamo. Samo nekoliko nedelja pošto smo doveli Marlija, odlučili smo da ne koristimo zaštitu. Što ne znači da smo odlučili da zatrudnimo, jer bi to bio suviše hrabar potez za dvoje ljudi koji su život posvetili tome da budu što je moguće neodlučniji. Naprotiv, odlučili smo se za lagan pristup i prosto se više nismo trudili da ne zatrudnimo. Bilo nam je jasno da je ta logika uvrnuta, ali oboje smo se osećali bolje zbog nje. Bez pritiska. Ikakvog. Nismo pokušavali da začnemo dete. Hteli smo samo da pustimo da se desi šta treba da se desi. Neka priroda ide svojim tokom. Que sera, sera i tome slično.

Iskreno, bojali smo se. Imali smo nekoliko prijatelja koji su mesecima, pa čak i godinama, bez uspeha pokušavali da dobiju bebu, pa su postepeno obznanili svoj očaj. Na večerama su neprestano pričali o posetama lekaru, broju spermatozoida i praćenju menstrualnog ciklusa, na opštu neprijatnost svih za stolom. Pa, šta reći? „Mislim da ti je broj spermatozoida taman kako treba!“ Bolno je to bilo podnositi. Plašili smo se da ćemo im se na kraju pridružiti.

Pre našeg braka Dženi je u nekoliko navrata patila od endometrioze. Još više nas je brinula jedna mala tajna iz prošlosti. U tim prvim danima slepe strasti na početku naše veze, kad je požuda vladala onim što je izdaleka podsećalo na zdrav razum, oprez smo bacili u ćošak zajedno sa odećom i vodili ljubav bez ikakvih granica, bez zaštite. Ne jednom, već mnogo puta. To je bilo neverovatno glupo, a kada smo se nekoliko godina kasnije osvrnuli, shvatili smo da je trebalo da ljubimo tlo pod nogama u znak zahvalnosti što smo čudesno izbegli neželjenu trudnoću. Međutim, oboje smo jedmo pomislili: Šta je s nama? Nemoguće je da se ijedan normalan par izvuče posle tolikog nedozvoljenog seksualnog opštenja. Oboje smo bili ubeđeni da će začeće biti težak zadatak.

I zato, dok su naši prijatelji objavljivali svoje namere da dobiju bebu, mi smo ćutali. Dženi je rešila da ostavi pilule za kontracepciju u ormarić s lekovima i zaboravi ih. Ako zatrudni, divno. Ako ne zatrudni, pa, nismo mi to u stvari ni hteli, zar ne?

Zima u zapadnom Palm Biču je veličanstveno doba godine, sa svežim noćima i toplim suvim

danima. Posle nepodnošljivo dugog i tromog leta, čiji smo veći deo proveli pod klimom ili skakućući od drveta do drveta u pokušajima da izbegnemo žestoko sunce, zima je bila vreme kada uživamo u blažoj strani suptropske klime. Obedovali smo na zadnjem tremu, svakog jutra cedili svež sok od narandži iz naše bašte, vodili računa o baštici sa začinskim biljem i nekoliko sadnica paradajza uz kuću i brali cvetove hibiskusa veličine tanjira koji su kasnije plutali u činijama s vodom na trpezarijskom stolu. Uveče smo spavali uz otvorene prozore, dok je iznad nas lelujao miris gardenija.

Jednog od tih divnih dana krajem marta, Dženi je pozvala prijateljicu s posla da dovede svog baseta Badija na pseće druženje. Badi je bio pas izvučen iz kafilerije, najtužnijeg lika koji sam ikada video. Pusdli smo oba psa u dvorište, a oni su se rastrčali. Matori Badi nije baš bio siguran

19

šta da misli o tom hiperenergičnom žutom klincu koji je jurcao, šarao i trčao ukrug oko njega. Ali sve je lepo prihvatio, pa su zajedno ludovali i igrali se sat i više, dok se iscrpljeni nisu srušili u senci drveta manga.

Nekoliko dana kasnije Marli je počeo neprestano da se češe. Bojali smo se da će se raskrvariti koliko se drapao. Dženi je klekla i započela svoj rutinski pregled kopajući prstima kroz krzno, razdvajala je dlake da bi pregledala kožu ispod njih. Samo nekoliko sekundi kasnije, viknula je: „Strašno! Pogledaj ovo!“ Provirio sam preko njenog ramena tamo gde je razdvojila dlake, tik pre no što je crna tačka pobegla u zaklon. Oborili smo ga na pod i pretresali mu svaki delić krzna. Marli je, oduševljen akcijom „dva na jednog“, dobovao repom po podu. Bilo ih je svuda. Buve! Čitavi rojevi. Našli smo ih između prstiju, ispod ogrlice i skrivene u njegovim klempavim ušima. Sve i da su bile dovoljno spore da ih uhvatimo, a nisu, prosto ih je bilo previše da makar pokušamo da ih sami uklonimo.

Čuli smo za legendarni problem s buvama i krpeljima na Floridi. U nedostatku veoma niskih temperatura, čak i bez mrazeva, populacije insekata nikada nisu sasečene, te su prosto cvetale u toplom i vlažnom okruženju. Ovde su čak i vile milionera uz okean u Palm Biču imale bubašvabe. Dženi je poludela; njeno kučence je napala gamad. Naravno, okrivili smo Badija bez ikakvog čvrstog dokaza. Dženi je već zamislila da nije samo pas zaražen, već i čitava kuća. Zgrabila je ključeve od auta i istrčala napolje.

Pola sata kasnije vratila se sa dovoljno hemikalija da napravimo sopstvenu ekološku katastrofu. Donela je šampone protiv buva, praškove protiv buva, sprejeve protiv buva, pene protiv buva i kupke protiv buva. Donela je i pesticid za travnjak, jer joj je prodavac rekao da moramo da ga isprskamo ako ozbiljno mislimo da se rešimo male gamadi. Tu se našao i specijalni češalj kojim se uklanjaju jaja insekata.

Našao sam račun u kesi. „Gospode bože, ljubavi!“, rekao sam. „Za ove pare smo mogli da iznajmimo i avion za zaprašivanje."

Moju ženu to nije zanimalo. Vratila se u ulogu ubice ovog puta da bi zaštitila svoje voljene — i bila je ozbiljna. Potpuno se predala zadatku. Okupala je Marlija specijalnim sapunima u kadici za veš. Zatim je smućkala kupku u kojoj se, primetih, nalazila ista hemikalija kao i u pesticidu za travnjak, pa ga je njome polivala dok nije bio skroz natopljen. Dok se on sušio u garaži i mirisao kao fabrika hemikalija, Dženi je divljački usisavala — podove, zidove, tepihe, zavese, nameštaj. A zatim je prskala. I dok je ona natapala unutrašnjost sredstvom protiv buva, ja sam isto radio napolju. „Misliš da smo sredili napasti?“, pitao sam kad smo konačno završili.

„Mislim da jesmo“, odgovorila je. Naš mnogostruki napad na populaciju buva na adresi Čerčilova ulica 345 bio je izuzetno

uspešan. Svakodnevno smo proveravali Marlija, zagledali mu između prstiju, ispod ušiju, ispod repa, po stomaku i gde god smo mogli da priđemo. Nigde nismo našli ni traga buvama. Proverili smo tepihe, sofe, krajeve zavesa, travu — ništa. Zatrli smo neprijatelja.

20

PETO POGLAVLJE

Test traka

Nekoliko nedelja kasnije, Dženi je u krevetu zatvorila knjigu i rekla: „Verovatno nije ništa.“ „Šta nije ništa?“, odsutno sam upitao, ne odvajajući pogled od knjige. „Kasni mi.“ Privukla mi je pažnju. „Kasni ti? Stvarno?" Okrenuo sam se prema njoj. „Dešava se to ponekad. Ali kasni više od nedelju dana. A i ja se nešto čudno osećam.“ „Kako čudno?“ „Kao da imam lakši stomačni grip. Pre neko veče sam popila samo gutljaj vina uz večeru i

mislila sam da ću povratiti.“ „To mi ne liči na tebe.“ „Muka mi je od same pomisli na alkohol.“ Nisam nameravao to da pomenem, ali u poslednje vreme je bila prilično mrzovoljna. „Misliš da si...“, zaustio sam da pitam. „Ne znam. Šta ti misliš?“ „Otkud ja to znam?“ „Nisam htela ništa da kažem“, rekla je Dženi. „U slučaju da — znaš već. Nisam htela da

baksuziram.“ Tek tada sam shvatio koliko joj je to bilo važno — kao i meni. Roditeljstvo nam se nekako

prišunjalo; bili smo spremni za bebu. Dugo smo tako zajedno ležali, bez reči, zagledani u tavanicu. „Nema šanse da zaspimo“, rekao sam. „Napetost me ubija“, priznala je. „Hajde, oblači se“, rekoh. „Idemo do apoteke po test.“ Navukli smo šortseve i majice i otvorili ulazna vrata, a Marli je istrčao pre nas, presrećan

zbog noćne vožnje. Propinjao se pored naše male tojote tersel, skakao gore—dole, tresao se, razbacivao bale, dahtao, van sebe od iščekivanja velikog trenutka kada ću otvoriti zadnja vrata. „O, da pomisliš da je on otac“, rekoh. Kada sam otvorio vrata, skočio je na zadnje sedište s takvim zaletom da je odleteo do druge strane i zaustavio se tek kada je bučno udario glavom, naizgled bez posledica, o staklo.

Apoteka je radila do ponoći. Čekao sam u kolima s Marlijem dok je Dženi utrčala unutra. Postoje neke stvari koje muškarac jednostavno ne treba da kupuje, a kućni test za trudnoću je negde na vrhu te liste. Pas je trčkarao po zadnjem sedištu, cvileo očiju prikovanih za ulazna vrata apoteke. Kakva mu je već bila priroda, kad god bi se uzbudio, a to je bilo skoro uvek, dahtao je i žestoko balavio.

„Ma, daj, smiri se“, rekao sam mu. „Šta očekuješ da će uraditi? Išunjati se kroz zadnja vrata i ostaviti nas?“ Odgovorio mi je tako što se divljački otresao i poprskao me kišom psećih bala i dlaka. Već smo se navikli na Marlijeve manire u kolima, pa smo na prednjem sedištu imali peškir za hitne slučajeve, kojim sam obrisao sebe i kola. „Drži se“, rekoh. „Ubeđen sam da namerava da se vrati.“

Dženi se vratila pet minuta kasnije sa kesicom u ruci. Dok smo izlazili sa parkinga, Marli je zaglavio ramena između sedišta, prednje šape spustio pored menjača, a njušku gurnuo u retrovizor. Pri svakom skretanju pao bi grudima na menjač. Ali posle svakog pada, neometen i srećniji no ikada, zateturao bi se nazad na svoje sedalo.

21

Nekoliko minuta kasnije otvorili smo komplet za testiranje na ivici lavaboa u svom kupatilu. Naglas sam čitao uputstvo. „Dobro“, rekoh. „Piše da je tačnost devedeset procenata. Prvo moraš da piškiš u ovu čašicu." Sledeći korak je bio da umočimo tanku plastičnu tračicu u urin, a zatim u bočicu s rastvorom koji smo dobili u kompletu. „Sačekaj pet minuta", rekoh. „A onda ćemo je ubaciti u drugi rastvor na petnaest minuta. Ako poplavi, zvanično si zaglavila, maco!“

Merili smo prvih pet minuta. Zatim je Dženi ubacila traku u drugu bočicu i rekla: „Ne mogu da stojim ovde i gledam.“

Otišli smo u dnevnu sobu i ćaskali, pretvarajući se da ne čekamo ništa bitnije nego da nam proključa voda u čajniku. Ali srce mi je divljački udaralo, a u stomaku mi je narastao nemir. Ako test bude pozitivan, opa, život nam se menja zauvek. Ako bude negativan, Dženi će biti očajna. Glavom mi prođe da ću biti i ja. Čitavu večnost kasnije tajmer se oglasio. „Idemo“, rekao sam. „Šta god da bude, znaš da te volim.“

Ušao sam u kupatilo i izvadio traku iz bočice. Nije bilo sumnje, poplavela je. Plava kao dubine okeana. Tamnoplava, kao mornarički džemper. Plava koja se nije mogla pomešati ni s jednom drugom nijansom. „Čestitam, ljubavi“, rekao sam.

„Bože!“ Jedino je to uspela da kaže pre nego što mi se bacila u naručje. Dok smo stajali pored lavaboa, zagrljeni, zatvorenih očiju, postepeno sam postao svestan

komešanja pored naših nogu. Spustio sam pogled i video Marlija, koji je vrckao, mahao glavom i tako snažno udarao repom u korpu s prljavim vešom da sam poimslio da će je ulubiti. Kada sam hteo da ga pomazim, izmakao mi se. O—o, eto Marlijevog mamba, a to je značilo samo jedno.

„Šta si sad uzeo?“, pitao sam i krenuo da ga jurim. Pobegao je u dnevnu sobu, izmigoljivši mi se u poslednjem trenutku. Kada sam ga konačno saterao u ćošak i na silu mu otvorio čeljust, isprva ništa nisam video. Zatim sam na samom kraju njegovog jezika, nadomak nepovrata, tik pre no što će skliznuti niz grotlo, primetio nešto. I bilo je plavo kao dubine okeana. Izvukao sam našu pozitivnu traku. „Moraću da te razočaram, druže, ali ovo ide u album“, rekao sam.

Dženi i ja smo prasnuli u smeh i dugo se smejali. Dobro smo se zabavili dok smo nagađali šta je moralo da prođe kroz tu njegovu veliku kockastu glavu. Hmm, ako uništim dokaz, možda će zaboraviti ovu nesrećnu epizodu, pa ja na kraju neću morati da delim svoj dvorac sa uljezom.

Dženi je zatim uhvatila Marlija za prednje šape, podigla ga za zadnje noge i tako su plesali po sobi. „Bićeš ujak!“, pevušila je. Marli je odgovorio na svoj prepoznatljiv način — tako što je skočio i velikim vlažnim jezikom liznuo je po usnama.

Sutradan me je Dženi zvala dok sam bio na poslu. Glas joj je bio sav penušav. Upravo se vratila od lekara koji je zvanično potvrdio rezultat našeg kućnog testa. „Kaže da je sve spremno“, rekla je.

Prethodne noći prebrojavali smo po kalendaru, pokušavajući da utvrdimo tačan datum začeća. Brinula je da je možda već bila trudna kad smo se nekoliko nedelja ranije bacili na histerično istrebljivanje buva. Sigurno nije bilo dobro što se izložila tolikim pesticidima. Svoje strepnje je pomenula lekaru, koji je rekao da nema razloga za brigu. Dobila je upozorenje da ih više ne koristi i recept za vitamine. Za tri nedelje zakazao joj je ultrazvuk, proces elektronskog snimanja koji će nam omogućiti da vidimo malecni fetus koji raste u Dženinom stomaku.

„Rekao je da obavezno ponesemo video—traku“, rekla je. „Da sačuvamo svoju kopiju za potomstvo.“

Ubeležio sam datum na stonom kalendaru.

22

ŠESTO POGLAVLJE

Sve je u srcu

Domoroci će vam reći da Južna Florida ima četiri godišnja doba. Četiri jasna godišnja doba, koliko god da su slična. Ne verujte im. Postoje samo dva — toplo i suvo, a zatim vrelo i vlažno. Negde u vreme tog naglog prelaska u tropsku jaru probudili smo se i shvatili da naše štene više nije štene. Marli se pretvorio u nezgrapnog adolescenta naizgled podjednako brzo kao što se zima pretvorila u leto. Sa pet meseci, njegovo telo je ispunilo vrećaste nabore prevelike žute bunde. Ogromne šape nisu više delovale toliko komično nesrazmerno. Oštri bebeći zubići ustupili su mesto strašnim očnjacima sposobnim da unište frizbi — ili potpuno novu kožnu cipelu — u samo nekoliko brzih ugriza. Njegov lavež je prerastao u zastrašujuću grmljavinu. Kada bi se uspravio na zadnje noge, što je često radio, i teturao se uokolo kao razigrani medved u ruskom cirkusu, mogao je da mi se osloni šapama na ramena i pogleda me pravo u oči.

Kada ga je veterinar prvi put video, tiho je zviznuo i rekao: „Imaćete vi posla s velikim dečkom.“

Tako je i bilo. Izrastao je u dostojnog predstavnika svoje vrste, te sam ja osetio obavezu da mojoj sumnjičavoj Dženi istaknem da ono zvanično ime koje sam mu nadenuo nije baš toliki promašaj. Groganov kraljevski Marli od Čerčila, osim što je stanovao u Čerčilovoj ulici, bio je pravo oličenje kraljevskog. Bar kada bi prestao da juri svoj rep. Ponekad, nakon što bi istrošio i poslednji tračak živčane energije, ležao bi na persijskom tepihu u dnevnoj sobi, okupan suncem koje se pomaljalo kroz roletne. Podignute glave, obasjane njuške, sa ukrštenim prednjim šapama, podsećao nas je na egipatsku Sfingu.

Nismo samo mi primetili taj preobražaj. Bilo nam je jasno da ga ljudi više ne posmatraju kao bezopasno štene po tome kako su ga ljudi obilazili u širokom luku i kako bi ustuknuli kada se uputi ka njima. U njihovim očima porastao je u nešto čega se treba plašiti.

Na našim ulaznim vratima nalazilo se malo duguljasto staklo u visini očiju. Čim bi neko zazvonio, Marli, koji je živeo za druženje, zatrčao bi se preko cele kuće, uklizao pre hodnika, naglo skretao po drvenim podovima, usput razbacao prostirke, a zaustavljao se tek kada bi bučno udario u vrata. Zatim bi skočio na zadnje noge, uz ludačko kevtanje, glavom bi ispunio čitav prozorčić i zagledao se pravo u oči onome s druge strane. Marliju, koji je sebe smatrao dežurnim za dočeke, to je bio veseli uvod. Međutim, trgovačkim putnicima, poštarima i svima koji ga nisu znali, delovalo je kao da je Kudžo upravo iskočio iz romana Stivena Kinga i da ih samo drvena vrata štite od svirepe smrti. Mnogi su se nepoznati, nakon što bi pozvonili na vrata i videli razlajanog Marlija kako ih gleda, u trku povukli nazad do pola dvorišta i tu čekali da izađe neko od nas.

Utvrdili smo da to i nije tako loše. Naš je kraj bio ono što urbanisti nazivaju promenljivim. Izgrađen četrdesetih i pedesetih

godina, isprva naseljen penzionerima i pticama selicama, počeo je da poprima zapušten izgled kako su prvobitni vlasnici domova umirali, a na njihovo mesto dolazile šarene grupe zakupaca i porodica iz radničke klase. U vreme našeg useljenja kraj je prolazio kroz još jednu promenu, ovog puta obnovljen homoseksualcima, umetnicima i mladim stručnjacima, koje su privukle blizina vode i vesela arhitektura u stilu art dekoa.

Naš blok je bio tampon—zona između starog autoputa Južni Diksi i luksuznih imanja na obali. Autoput Diksi nekada je bio autoput US 1, koji je vodio duž istočne obale Floride i, služio kao glavni put do Majamija pre pojave velikog međudržavnog autoputa. Imao je pet traka suncem

23

spaljenog asfalta, za svaki smer po dve, sa jednom zajedničkom trakom za skretanje ulevo, a bio je prošaran blago raspadnutim skupom jeftinih radnjica, benzinskih pumpi, tezgi s voćem, komisionih prodavnica, restorana i motela iz nekog prošlog vremena za mame i tate.

Na četiri ugla raskrsnice autoputa Diksi i Čerčilove ulice bile su prodavnica pića, dragstor, prodavnica uvozne robe sa debelim rešetkama na prozorima i perionica na otvorenom, gde su se ljudi družili noću, a za sobom često ostavljali boce u papirnim kesama. Naša kuća je bila usred bloka, osam kuća od centra dešavanja.

Nama je komšiluk delovao bezbedno, ali bilo je priča o nekim lošim stranama. Alat ostavljen napolju je nestajao, a za vreme neočekivanog hladnog talasa neko je ukrao sva drva koja sam poređao pored kuće. Jedne nedelje smo doručkovali u omiljenom restoranu, sedeli za stolom za kojim smo uvek sedeli, baš kraj, kada je Dženi pokazala rupu od metka u staklu odmah iznad naših glava i oporo primetila: „Prošli put ovoga nije bilo.“

Jednog jutra, kad sam pošao na posao, primetio sam iz kola nedaleko od naše kuće čoveka koji je ležao u slivniku, krvavih ruku i lica. Parkirao sam i pritrčao mu, pomislivši da ga je udario auto. Ali kada sam čučnuo pored njega, zapahnuo me je jak miris alkohola i urina, a kada je progovorio, bilo je jasno da je pijan. Pozvao sam hitnu i sačekao je, ali kada su stigli, odbio je pomoć. Dok smo bolničari i ja gledali, on se oteturao prema prodavnici pića.

A jedne noći nam je neki čovek koji je delovao pomalo očajno došao na vrata i rekao mi da je bio u gostima kod nekoga tu u blizini i da je ostao bez goriva. Možda bih imao nekoliko dolara da mu pozajmim? Vratiće mi odmah ujutro. Naravno da hoćeš, druže, pomislih. Kada sam ponudio da pozovem policiju, promrmljao je neki mlak izgovor i nestao.

Najviše nas je uznemirilo kada smo saznali za malu kuću u našoj blizini gde se desilo ubistvo samo nekoliko meseci pre nego što smo se doselili. I to ne neko obično ubistvo, već baš gadno, sa udovicom invalidom i motornom testerom. Slučaj je bio na svim vestima, i pre no što smo se doselili, znali smo sve detalje — to jest, sve sem lokacije. I na kraju živimo preko puta mesta zločina.

Žrtva je bila učiteljica u penziji Rut En Nedermijer, koja je živela sama i među prvima se doselila u kraj. Posle operacije zamene kuka unajmila je patronažnu sestru da vodi računa o njoj, što je bila kobna odluka. Policija je kasnije utvrdila da je sestra krala čekove od gospođe Nedermijer i falsifikovala njen potpis.

Starica jeste bila slaba, ali isto tako i svesna, pa je suočila sestru s pitanjem o nestalim čekovima i neobjašnjivim potraživanjima na njenom računu. Sestra je u panici prebila jadnu ženu na smrt, a zatim pozvala svog dečka, koji je došao sa motornom testerom i pomogao joj da raskomada telo u kadi. Zajedno su spakovali delove tela u veliki sanduk, sprali krv i otišli.

Nekoliko dana je nestanak gospođe Nedermijer bio misterija, kako su nam kasnije rekle komšije. Misterija je rešena kada je neko pozvao policiju da bi prijavio užasan smrad u svojoj garaži. Policija je našla sanduk i njegov strašni sadržaj. Kada su vlasnika kuće pitali otkud on tu, on im je rekao istinu: ćerka ga je pitala da li bi mogao da stoji kod njega, na bezbednom.

Iako je jezivo ubistvo gospođe Nedermijer bilo događaj o kome se najviše pričalo u čitavoj prošlosti našeg najbližeg susedstva, nama to niko nije pomenuo kada smo nameravali da kupimo kuću. Ni trgovac nekretninama, ni vlasnici, ni inspektor, ni geometar. Prve nedelje po useljenju došle su nam komšije s kolačima i hranom i saopštili nam vesti. Te noći nam je bilo teško da pre spavanja ne mislimo na to kako je samo tridesetak metara od našeg prozora bespomoćna udovica isečena na komade. Govorili smo sebi da je to bio posao iznutra, što se nama nikada neće desiti. Ali nismo mogli da prođemo pored te kuće, pa čak ni da pogledamo kroz sopstvene prozore, a da ne pomislimo na ono što se tamo desilo.

Nekako nam je Marlijevo prisustvo, kao i to što su ga nepoznati oprezno posmatrali, pružalo osećanje spokoja koje inače možda ne bismo imali. On je bio mio i tupav veliki pas čija bi strategija odbrane od uljeza verovatno podrazumevala to da liže do smrti. Ali lopovi to nisu mogli znati. Za njih je on bio veliki, snažan i nepredvidljivo lud. I to nam je baš odgovaralo.

24

Dženi je lepo podnosila trudnoću. Počela je da ustaje u zoru da bi šetala Marlija. Spremala je bogatu i zdravu hranu, punu svežeg povrća i voća. Odrekla se kofeina i gaziranih pića i, naravno, alkohola. Nije mi dozvoljavala da joj dodam čak ni kašičicu šerija u kafu.

Zakleli smo da će trudnoća ostati tajna dok ne budemo sigurni da je fetus sposoban za život i van opasnosti od pobačaja, ali nismo bili uspešni na tom polju. Toliko smo bili uzbuđeni da smo govorili jednoj po jednoj poverljivoj osobi, svakog terali da obeća da će ćutati, sve dok naša tajna uopšte više nije bila tajna. Prvo smo rekli svojim roditeljima, pa braći i sestrama, pa najbližim prijateljima, pa kolegama s posla, pa komšijama. Dženi se stomak u desetoj nedelji tek zaokruglio. Počelo je da deluje stvarno. Zašto da svoju radost ne podelimo sa svetom? Na dan zakazanog pregleda i ultrazvuka mogli smo slobodno i bilbord da napravimo: Džon i Dženi čekaju bebu.

Uzeo sam slobodno na poslu tog jutra i, prema uputstvima, doneo praznu kasetu da zabeležimo prve mutne slike naše bebe. Pregled je delom bio kontrola, a delom informativni sastanak. Biće nam dodeljena medicinska sestra, to jest babica, koja će odgovoriti na sva naša pitanja, izmeriti Dženin stomak, poslušati bebino srce i, naravno, pokazati nam njeno majušno telo.

Stigli smo tačno u devet, izuzetno nestrpljivi. Babica, fina sredovečna žena s britanskim naglaskom, odvela nas je u malu sobu za preglede i odmah pitala: „Želite li da čujete otkucaje srca svoje bebe?“ Kako da ne, rekosmo. Pažljivo smo slušali dok je ona mikrofonom vezanim za zvučnike prelazila Dženi preko stomaka. Sedeli smo u tišini, smrznutih osmeha, naprezali se da čujemo sićušne otkucaje, ali iz zvučnika se čuo samo šum.

Sestra je rekla da to nije neobično. „Zavisi kako je beba okrenuta. Ponekad se ništa ne čuje. Možda je još rano.“ Predložila je da odmah pređemo na ultrazvuk. „Hajde da pogledamo vašu bebu“, rekla je veselo.

„Naš prvi pogled na bebicu Grogan“, rekla je Dženi sva ozarena. Babica nas je odvela u sobu za ultrazvuk i rekla Dženi da legne na krevet pored koga se nalazio monitor.

„Poneo sam kasetu“, rekao sam dok sam joj mahao istom. „Zadržite je zasad“, rekla je, podigla Dženinu košulju i prešla preko njenog stomaka

instrumentom veličine i oblika hokejaškog paka. Zagledali smo se u monitor i sivkastu nedefinisanu masu. „Hmm, izgleda da ovaj ništa ne vidi“, rekla je potpuno neutralnim glasom. „Pokušaćemo vaginalni ultrazvuk. Tako se dobije mnogo više detalja."

Izašla je iz sobe i brzo se vratila s drugom sestrom, visokom izblajhanom plavušom sa monogramom na noktu. Zvala se Esi i zamolila je Dženi da skine gaćice da bi mogla da ubaci sondu presvučenu lateksom. Sestra je bila u pravu: rezolucija je bila daleko bolja nego kod običnog ultrazvuka. Približila je nešto nalik kesici usred sivog mora i klikom miša je uvećala dva puta. I još jednom. Ali uprkos dobroj slici, nama je kesica izgledala kao prazna bezoblična čarapa. Gde su ručice i nožice, za koje su knjige o trudnoći tvrdile da se formiraju do desete nedelje? Dženi je i dalje, puna iščekivanja, iskretala vrat da bi videla monitor, pa je s kratkim nervoznim smehom pitala sestre: „Ima li tu ičega?“

Podigao sam glavu i pogledao Esi. Znao sam da taj odgovor ne želimo da čujemo. Odjednom mi je bilo jasno zašto ništa nije govorila dok je kliktala i uvećavala sliku. Smirenim glasom je odgovorila: „Ovo nije očekivano u desetoj nedelji." Spustio sam ruku Dženi na koleno. Oboje smo i dalje zurili u gromuljicu na ekranu kao da ćemo je oživeti snagom volje.

„Dženi, mislim da imamo problem", rekla je Esi. „Idem po doktora Šermana.“ Dok smo ćutke čekali, shvatio sam na šta ljudi misle kada kažu da vide roj skakavaca pre no

što se onesveste. Osetio sam kako mi sva krv odlazi iz glave i čuo sam zujanje u ušima. Ako ne sednem, pomislih, srušiću se. Što bi to bilo neprijatno. Moja jaka supraga stoički podnese vesti, dok joj muž leži u nesvesti na podu, a sestre pokušavaju da ga probude mirišljavim solima. Oslonio sam se na krevet, jednom rukom držao Dženi za ruku, a drugom je mazio po vratu. Njoj su navirale suze, ali nije plakala.

Doktor Šerman, visok i markantan čovek, otresit ali prijatan, potvrdio je da je fetus mrtav. „Nema sumnje, otkucaje srca bismo sigurno videli", rekao je. Nežno nam je saopštio ono što smo već znali iz knjiga koje smo čitali. Svaka šesta žena doživi pobačaj. Na taj način je priroda

25

odstranjivala slabe, zaostale i veoma deformisane. Očigledno se setio Dženine brige zbog spreja protiv buva, pa nam je rekao da to nema nikakve veze ni s čim što smo mi uradili. Dodirnuo joj je obraz i približio se kao da će je poljubiti. „Žao mi je. Možete pokušati ponovo za nekoliko meseci.“

Oboje smo samo ćutke sedeli. Prazna video—kaseta na krevetu pored nas odjednom je delovala kao veliko razočarenje, surov podsetnik na naš slepi i naivni optimizam. Hteo sam da je bacim. Hteo sam da je sakrijem. Pitao sam doktora: „Gde sad treba da idemo?“

„Moramo da uklonimo placentu“, rekao je. „Ranije ne biste ni znali da ste imali pobačaj sve dok ne prokrvarite."

Rekao nam je da možemo da sačekamo preko vikenda, pa da se vratimo u ponedeljak zbog procedure koja je bila isto što i abortus, gde se placenta i fetus isisaju iz materice. Ali Dženi je htela da ovo okonča, isto kao i ja. „Što pre, to bolje“, rekla je.

„Dobro“, rekao je doktor. Dao joj je nešto što će je proširiti i otišao. Čuli smo ga kako u jednoj sobi malo dalje niz hodnik bučno i šaljivo pozdravlja neku buduću majku.

Sami u sobi, Dženi i ja smo se čvrsto zagrlili i ostali tako sve dok neko nije tiho zakucao na vrata. Neka starija žena koju ranije nismo videli. Nosila je gomilu papira. „Žao mi je, dušo“, rekla joj je. „Strašno mi je žao.“ A zatim joj je pokazala gde da potpiše izjavu da sama snosi rizik zahvata koji je čeka.

Doktor Šerman se vratio sav ozbiljan. Prvo je Dženi dao injekciju sedativa, a zatim nečega

protiv bolova; sam postupak je makar bio brz, iako ne i bezbolan. Završio se i pre no što su lekovi zaista počeli da deluju. Kad je bilo gotovo, Dženi je bila gotovo bez svesti, pošto su sedativi postigli puno dejstvo. „Pazite da ne prestane da diše“, rekao je doktor i izašao iz sobe. Nisam mogao da verujem. Zar nije njegov posao da pazi na njeno disanje? Na izjavi koju je potpisala nije pisalo da „pacijent u nekom trenutku može prestati da diše zbog prevelike doze barbiturata". Radio sam ono što mi je rekao, pričao sam glasno, trljao joj ruku, lagano je lupkao po obrazu i govorio: „Hej, Dženi! Kako se ja zovem?" Nije bila svesna.

Nekoliko minuta kasnije Esi se pojavila da nas obiđe. Primetila je da je Dženi siva u licu, pa je istrčala iz sobe i odmah se vratila sa mokrim peškirom i mirišljavim solima, koje joj je držala pod nosom, kako mi se učinilo, čitavu večnost dok se Dženi nije pomerila, ali opet samo na trenutak. I dalje sam joj glasno pričao, govorio joj da diše duboko da bih osetio njen dah na ruci. Koža joj je bila siva; napipao sam joj puls: šezdeset otkucaja u minutu. Mokrim peškirom uznemireno sam joj brisao čelo, obraze i vrat. Konačno se osvestila, ali je i dalje bila veoma slaba. „Zabrinula si me“, rekao sam. Gledala me je bezizražajno, kao da pokušava da utvrdi zbog čega sam mogao da brinem. Zatim je opet odlutala.

Pola sata kasnije sestra mi je pomogla da je obučem, a zatim sam je izveo sa sledećim uputstvima: naredne dve nedelje nema kupanja, nema plivanja, nema tuširanja, nema tampona i nema seksa.

U kolima je Dženi samo ćutala, naslonjena na vrata, zagledana kroz prozor. Oči su joj bile crvene, ali nije zaplakala. Bezuspešno sam tražio reči utehe. Stvarno, šta uopšte reći? Izgubili smo bebu. Da, mogao sam da joj kažem da će zatrudneti ponovo. Mogao sam da joj kažem da mnogi parovi prolaze kroz isto. Ali ona to nije želela da čuje, a ja nisam želeo da izgovorim. Jednog dana ćemo ovo moći drugačije da sagledamo. Ali ne danas.

Vozio sam živopisnijim putem, duž Flegler drajva, koji kruži obalom zapadnog Palm Biča od severnog dela grada, gde se nalazio doktor, do južnog dela, gde smo mi živeli. Sunce je blistalo na vodi, palme su se sporo njihale pod vedrim plavim nebom. Dan je bio namenjen radosti, ne nama. Ćutke smo se vozili do kuće.

Kada smo stigli, pomogao sam joj da uđe i legne na sofu, a zatim sam otišao do garaže gde je Marli, kao i uvek, nestrpljivo čekao naš povratak. Čim me je video, skočio je na svoju kost od kože i ponosno paradirao po prostoriji, izvijajući se celim telom i lupajući repom po mašini za veš kao maljem u bubanj. Prosto me je molio da pokušam da mu je otmem.

26

„Ne danas, drugar“, rekao sam i pustio ga u dvorište iza kuće. Dugo je piškio na drvo, a zatim jurnuo nazad, napio se vode iz svoje posude, isprosipavši je posvuda, i otrčao niz hodnik u potrazi za Dženi. Trebalo mi je samo nekoliko sekundi da zaključam vrata, pokupim vodu koju je prosuo i odem u dnevnu sobu za njim.

Kada sam zamakao za ćošak, stao sam u mestu. Dao bih nedeljnu platu tvrdeći da ono što sam video nikako nije moglo da se desi. Naš bučni nemirni pas stajao je Dženi između kolena, krupnu glavu spustio joj je u krilo. Rep mu je visio između nogu i prvi put sam video da ne maše kad ga neko od nas dodiruje. Gledao je u nju i tiho cvileo. Pomazila ga je po glavi nekoliko puta, a zatim bez najave zarila lice u gusto krzno na njegovom vratu i zajecala. Gorkim, nesputanim i dubokim jecajima.

Dugo su ostali u tom položaju, Marli miran kao kip, Dženi ga drži kao preveliku lutku. Stajao sam po strani, osetivši se kao voajer koji ih ometa u intimnom trenutku, i nisam znao šta da radim. Ona je, ne podigavši glavu, pružila ruku ka meni, a ja sam seo pored nje i zagrlio je. Tako smo nas troje ostali zagrljeni u zajedničkom bolu.

27

SEDMO POGLAVLJE

Gospodar i zver

Sledećeg jutra, u subotu, probudio sam se u zoru i zatekao Dženi kako leži na svojoj strani kreveta, okrenuta leđima, i tiho plače. I Marli je bio budan, spustio je bradu na dušek i opet saosećao sa svojom gazdaricom. Ustao sam i skuvao kafu, iscedio narandže, doneo novine i ispekao tost. Kada se Dženi pojavila nekoliko minuta kasnije u kućnoj haljini, oči su joj bile suve. Hrabro mi se osmehnula, šaljući poruke da joj je sad dobro.

Posle doručka smo odlučili da izađemo iz kuće i odvedemo Marlija do obale na kupanje. Zbog velikog betonskog lukobrana i stenja na obali u našem kraju voda nije bila dostupna. Ali kratka šetnja nekoliko blokova prema jugu, gde lukobran zavija ka kopnu, vodi do male plaže od belog peska pune naplavljenog drveta — savršeno mesto da se pas igra. Kad smo stigli do plaže, mahnuo sam štapom Marliju ispred nosa i pustio ga. Zagledao se u štap kao što bi izgladneli čovek gledao veknu hleba, ne skidajući oči s nagrade. „Donesi!“, viknuo sam i bacio štap najjače što sam mogao prema vodi. Preskočio je betonski zid u jednom fantastičnom skoku, stuštio se niz plažu i utrčao u plitku vodu podižući oko sebe čitave vodoskoke. Labradori su rođeni da to rade. To im je bilo u genima i u opisu radnog mesta.

Ne zna se tačno odakle labradori potiču, ali jedno je sigurno: nisu s Labradora. Ti mišićavi kratkodlaki psi za vodu prvi put su se pojavili hiljadu šest stotina i neke nekoliko stotina kilometara južno od Labradora, na Njufaundlendu. Tamo su, beleže stari pisci dnevnika, ribari svojim čamcima vodili pse na otvoreno more i upošljavali ih da dovlače mreže i ribu koja spadne s udice. Zbog gustog nauljenog krzna ledena voda im nije smetala, a zahvaljujući veštom plivanju, neiscrpnoj energiji i sposobnosti da ribu nose u zubima a da je ne oštete, bili su idealni psi za oštre uslove severnog Atlantskog okeana.

Samo se nagađa kako su se ti psi našli na Njufaundlendu. Ne potiču odatle, a nema dokaza ni da su ih Eskimi, koji su se tu prvi naselili, doveli sa sobom. Najbolja teorija je da su prve pretke retrivera na Njufaundlend doneli ribari iz Evrope i Britanije, od kojih su mnogi pobegli s brodova i naselili se na obali, gde su osnovali zajednice. Odatle su se današnji labradori razvijali nenamernim „hteo ne hteo“ ukrštanjem rasa. Verovatno imaju zajedničke korene s većom i kosmatijom rasom njufaundlendera.

Kako god da se to desilo, neverovatne retrivere ubrzo su uposlili lovci na ostrvu da im donose lovinu. V. E. Kormak iz Sent Džona na Njufaundlendu prepešačio je ostrvo 1662. godine i zabeležio da na njemu ima mnogo vodenih pasa, za koje je smatrao da su „izuzetno dobro dresirani, koliko i retriveri za lov i... još svakako korisni“. Vremenom su to primetila i britanska gospoda, pa su početkom devetnaestog veka već uvozili ove pse u Englesku za lov na fazane, tetrebe i jarebice.

Prema Klubu labrador retrivera, državnom udruženju hobista osnovanom 1931. godine i posvećenom očuvanju te rase, ime labrador retriver nastalo je slučajno, oko 1830. godine, kada je treći grof Malmsberija, očigledno slab u geografiji, pisao šestom vojvodi od Baklua hvalospev o svojim dobrim lovačkim retriverima. „Ja svoje uvek zovem labradorskim psima“, napisao je. I to se ime zadržalo. Dobri grof je zabeležio da se potrudio da rasa ostane „što je moguće čistija“. Ali drugi su bili manje posvećeni genetici i naširoko su mešali labradore s drugim retriverima u nadi da će preneti njihove izuzetne osobine. Ispostavilo se da su geni labradora otporni, te je loza labradora ostala čista. Društvo odgajivača Engleske priznalo ih je kao rasu 7. jula 1903.

28

B. V. Zisov, entuzijasta i dugogodišnji odgajivač, pisao je za Klub labradora: „Američki lovci prihvatili su lozu iz Engleske i kasnije razvili i dresirali psa da zadovolji lovačke potrebe ove zemlje. Danas, kao i u prošlosti, labrador će rado ući u ledenu vodu u Minesoti da donese ulovljenu pticu. Čitav dan će loviti golubove po vrućini jugozapada — a pohvala za dobro odrađen posao je jedina nagrada koju traži.“

To je bilo Marlijevo poreklo, a činilo se da je nasledio bar polovinu instinkata. Odlično je pratio svoj plen. Jedino nije baš uspeo da shvati koncept vraćanja plena. Njegov stav je bio: Ako baš toliko želiš taj štap, onda TI skoči u vodu po njega.

Dojurio je nazad na plažu s plenom u ustima. „Donesi ovamo!“, viknuo sam i pljesnuo rukama. „Hajde, dečko, daj mi!“ Došetao je do mene, njihao se čitavim telom od uzbuđenja i otresao pesak i vodu po meni. Na moje iznenađenje, spustio mi je štap pred noge. Opa, pomislih. Šta kažeš na ovu predusretljivost? Pogledao sam Dženi, koja je sedela na klupi ispod australijskog bora, i pokazao joj podignut palac. Ali kad sam hteo da uzmem štap, Marli je bio spreman. Uleteo je, zgrabio ga i rastrčao se po plaži opisujući lude osmice. Krenuo je nazad i umalo se nije sudario sa mnom, izazivao me je da ga pojurim. Nekoliko puta sam pokušao da ga uhvatim, ali na njegovoj strani su bile i brzina i snaga. „Ti si valjda labrador, treba da mi donosiš stvari!“, vikao sam. „A ne da me izbegavaš!“

Ali ja sam imao nešto što moj pas nije — razvijen mozak koji je bar donekle nadmašivao snagu. Našao sam drugi štap i razmahao se njime. Držao sam ga iznad glave, prebacivao ga iz ruke u ruku, mahao levo—desno. Video sam da Marlijeva rešenost popušta. Odjednom je štap u njegovim ustima, do pre nekoliko trenutaka najvrednije što za njega postoji na svetu, izgubio privlačnost. Moj štap ga je neodoljivo privlačio. Šunjao se ka meni sve dok mi nije prišao na svega nekoliko centimetara. „Eh, svakog dana se rodi po jedan naivčina, jel’ da, Marli?“ Nasmejao sam se dok sam mu štapom trljao njušku i gledao kako ukršta oči da ga ne bi izgubio iz vida.

Jasno sam video kako mu se točkići u glavi okreću dok pokušava da smisli kako da uzme novi štap a da ne preda stari. Gornja usna mu je zaigrala dok je razmatrao mogućnost da brzo zgrabi oba. Ubrzo sam slobodnom rukom čvrsto zgrabio štap u njegovim ustima. Vukao sam, a on je vukao na svoju stranu i režao. Drugi štap sam mu prislonio na nozdrve. „Znaš da ga želiš“, šapnuo sam. A ne da ga je želeo! Izazovu je bilo teško odoleti. Osetio sam da stisak popušta. Otvorio je čeljust da bi pokušao da zgrabi drugi štap a da ne izgubi prvi. U trenu sam držao oba štapa iznad glave. Skočio je uvis, lajao i vrteo se, očigledno zbunjen zbog toga što mu je propala tako pažljivo osmišljena strategija. „Zato sam ja gospodar, a ti si zver“, rekao sam mu. A on me je ponovo zasuo peskom i vodom.

Jedan štap sam bacio u vodu, a on je potrčao za njim uz sulud lavež. Vratio se kao omudrali protivnik. Ovog puta je bio oprezan i nije hteo da mi priđe. Stajao je desetak metara dalje, sa štapom u ustima, odmeravajući novi predmet želja, koji je sasvim slučajno bio njegov stari predmet želja, onaj prvi štap, sada visoko podignut iznad moje glave. Opet sam video točkiće kako se vrte. Razmišljao je. Ovog puta ću čekati ovde dokga ne baci, onda on neće imati nijedan štap, a ja ću imati oba. „Misliš da sam mnogo glup, je li, psu?“, rekao sam. Uhvatio sam jak zalet i svom snagom, uz prenaglašeno stenjanje, bacio štap. Sasvim očekivano, Marli je uleteo u vodu, sa štapom i dalje među zubima. Samo što ja svoj štap nisam bacio. Mislite da je Marli to shvatio? Preplivao je pola puta do Palm Biča pre no što je primetio da je štap i dalje u mojoj ruci.

„Okrutan si!“, viknula je Dženi sa svoje klupice. Video sam da se smeje. Kada se Marli konačno vratio na obalu, srušio se na pesak iscrpljen, ali i dalje rešen da zadrži

svoj štap. Pokazao sam mu svoj, tek da ga podsetim koliko je bolji od njegovog i naredio: „Baci to!“ Zamahnuo sam kao da ću ga baciti, a glupan je skočio na noge i opet krenuo ka vodi. „Baci to!“, ponovio sam kad se vratio. Bilo je potrebno nekoliko pokušaja, ali je na kraju poslušao. A čim je štap pao na pesak, ja sam mu bacio svoj. To smo ponavljali i ponavljali i činilo se da svaki put sve bolje shvata čitavu zamisao. Polako sam utuvljivao nauk u njegovu tvrdu glavu. Ako mi vrati štap, ja mu bacim novi. „To ti je kao razmena poklona na poslu“, rekao sam mu. „Moraš da daš da

29

bi dobio.“ Poskočio je i svoja usta puna peska zalepio za moja, što sam prihvatio kao znak da je naučio lekciju.

Dok smo se vraćali kući, iznureni Marli prvi put nije cimao povodac. Ponosno sam se osmehivao zbog postignutog uspeha. Nedeljama smo Dženi i ja pokušavali da ga naučimo osnovnim manirima, ali naš napredak je bio bolno spor. Izgledalo je kao da živimo sa divljim ždrepcem i pokušavamo da ga naučimo kako da pije čaj iz finog porcelana. Ponekad sam se osećao kao da sam ja En Salivan, a Marli Helen Keier (En Salivan je bila slepa učiteljica slepoj i gluvoj Helen Keler, američkoj spisateljici i predavaču. (Prim. prev.) ). Setio sam se Svetog Šona i kako sam brzo, kao običan desetogodišnjak, uspeo da ga naučim svemu što čini dobrog psa. Pitao sam se gde to grešim.

Ali naša mala vežba donošenja pružila je trunku nade. „Znaš“, rekao sam Dženi, „stvamo mislim da počinje da kapira.“

Pogledala ga je kako se gega pored nas sav mokar, pun peska i balav, a među zubima je i dalje stezao svoj teškom mukom zarađeni štap. „Nisam baš tako sigurna“, rekla je.

Sledećeg jutra u zoru probudilo me je Dženino tiho jecanje. „Hej“, rekao sam i zagrlio je.

Prislonila je lice na moje grudi. Osetio sam kako mi njene suze natapaju majicu. „Dobro mi je“, rekla je. „Stvarno. Samo sam — znaš već.“ Znao sam. Trudio sam se da budem hrabar, ali i ja sam imao taj tupi osećaj gubitka i

neuspeha. Čudno. Nije prošlo ni četrdeset osam sati otkako smo s nestrpljenjem iščekivali bebu. A sad kao da trudnoće nije ni bilo. Kao da je cela ta epizoda bila samo san iz koga je teško probuditi se.

Kasnije sam poveo Marlija kada sam pošao kolima po neke potrepštine i lekove za Dženi. U povratku sam svratio u cvećaru i kupio veliki buket prolećnog cveća u vazi, u nadi da ću je oraspoložiti. Vezao sam ga pojasom na zadnjem sedištu pored Marlija da se ne bi prosulo. Kad smo prošli pored prodavnice za ljubimce, u trenu sam odlučio da i Marli zaslužuje nešto da se oraspoloži. Na kraju krajeva, on je mnogo bolje od mene utešio neutešnu ženu našeg života. „Budi dobar!“, rekao sam. „Odmah se vraćam.“ Utrčao sam u prodavnicu samo da mu kupim ogromnu kost od kože.

Nekoliko minuta kasnije stigli smo kući, a Dženi nas je sačekala. Marli je istrčao iz auta da je pozdravi. „Imamo malo iznenađenje za tebe“, rekao sam. Ali kada sam hteo da uzmem buket cveća sa zadnjeg sedišta, iznenadio sam se. U buketu je bilo belih rada, žutih hrizantema, raznih ljiljana i jarkocrvenih karanfila. Samo što karanfila nigde nije bilo. Kad sam malo bolje pogledao, našao sam obezglavljene stabljike koje su samo nekoliko minuta ranije imale cvetove. Besno sam pogledao Marlija, koji je skakutao kao da je na audiciji za mjuzikl. „Dolazi ovamo!“, povikao sam, a kada sam mu konačno otvorio usta, našao sam neporecivi dokaz njegove krivice. Duboko u njegovim ustima nalik pećini, zgužvan u obrazu kao zamotuljak duvana za žvakanje, jedan jedini crveni karanfil. Ostali su verovatno otišli niz okno. Došlo mi je da ga ubijem.

Pogledao sam Dženi, kojoj su suze tekle niz obraze. Ali ovog puta suze od silnog smeha. Ne bi je više razveselilo ni da sam doveo marijače da joj sviraju serenadu. Nije mi preostalo ništa nego da se i ja nasmejem.

„Kakav pas“, promrmljao sam. „Ionako ne volim karanfile“, rekla je. Marli je bio oduševljen što su svi ponovo srećni i nasmejani, pa je skočio na zadnje noge i

odigrao nam jedan brejkdens. Sledećeg jutra probudilo me je sunce koje se pomaljalo kroz grane drveta i išaralo nam

krevet. Pogledao sam na sat; bilo je skoro osam. Pogledao sam suprugu, koja je mirno spavala. Grudi su joj se ravnomerno podizale i spuštale. Poljubio sam je u kosu, zagrlio je oko struka i ponovo sklopio oči.

30

OSMO POGLAVLJE

Sukob volje

Marli samo što nije napunio šest meseci kada sam ga upisao na časove poslušnosti. To mu je baš trebalo. Osim uspeha i donošenjem štapa, bio je težak učenik, spor, divalj, nepažljiv, žrtva sopstvene neograničene energije. Bilo nam je sve jasnije da nije kao drugi psi. Kako je moj otac rekao nakon što je Marli pokušao da ispuni bračne obaveze s njegovim kolenom: „Tom psu fali neka daska.“ Bila nam je potrebna stručna pomoć.

Veterinar nam je pomenuo obližnji klub za obuku pasa koji je nudio časove osnovne poslušnosti utorkom uveče na parkingu iza nastavnog centra. Učitelji su bili neplaćeni dobrovoljci iz kluba, ozbiljni amateri koji su verovatno svoje pse već doveli do vrhunca promene ponašanja nabolje. Kurs je trajao osam časova i koštao pedeset dolara, što nam je zvučalo kao odlična ponuda, s obzirom na to da Marli može da uništi cipele u vrednosti od pedeset dolara za samo trideset sekundi. A klub samo što nije garantovao da ćemo kući povesti novu Lesi. Na upisu smo upoznali ženu koja će nam držati časove. Bila je to stroga i ozbiljna dreserka, koja je verovala u teoriju da ne postoje nepopravljivi psi, već nesrećni vlasnici slabe volje.

Prvi čas kao da je dokazao da je u pravu. Nismo ni izašli iz auta kada je Marli primetio da se drugi psi sa svojim vlasnicima okupljaju po čitavom parkingu. Žurka! Preskočio nas je, izleteo iz auta i nestao dok se povodac vukao za njim. Trčao je od psa do psa, njuškao intimna mesta, raspršivao mokraću i razbacivao okolo silne bale. Za Marlija je to bio vašar mirisa — toliko genitalija, a tako malo vremena — i rešio je da iskoristi trenutak, vodeći računa da uvek bude tik ispred mene dok sam ga jurio. Svaki put kad sam bio nadomak da ga uhvatim, on bi jurnuo metar napred. Konačno sam prišao dovoljno blizu da priskočim i stanem mu na povodac. To ga je zaustavilo tako naglo da sam na trenutak pomislio da sam mu slomio vrat. Cimnuo se unazad, pao na leđa, okrenuo se i pogledao me sa smirenim izrazom, kao ovisnik o heroinu koji se upravo uradio.

U međuvremenu, nastavnica nas je gledala tako prekorno kao da sam upravo skinuo svu odeću i zaigrao pred njom. „Molim vas, zauzmite mesto“, uljudno je rekla, a kada je videla kako Dženi i ja zajedno vučemo Marlija na mesto, dodala je: „Moraćete da odlučite ko će od vas biti dreser." Krenuo sam da objašnjavam da smo oboje hteli da učestvujemo, tako da bilo ko od nas dvoje može da radi s njim kod kuće, ali me je ona prekinula. „Pas“, rekla je neumoljivo, „može imati samo jednog gospodara." Hteo sam da se pobunim, ali me je ućutkala prodornim pogledom — verujem da je istim takvim zastrašivala i pse da budu poslušni — te sam se pokunjeno, podvijenog repa, sklonio u stranu i ostavio gospodaricu Dženi.

A to je verovatno bilo pogrešno. Marli je već bio znatno snažniji od Dženi i toga je bio svestan. Strašna gospodarica tek što je izgovorila nekoliko rečenica o tome koliko je bitno da postignemo vlast nad svojim ljubimcima kad je Marli odlučio da pudlicu preko puta vredi pogledati. Poveo je i Dženi sa sobom.

Svi ostali psi su mirno sedeli pored svojih vlasnika, uredno raspoređeni na svaka tri metra, čekajući dalja uputstva. Dženi se hrabro borila da ukopa noge i zadrži Marlija, ali on je neometano nastavljao da je vuče po parkingu u potrazi za malo vrele akcije njuškanja oko pudličinog repa. Neverovatno, ali delovalo je kao da je moja žena na skijama iza motornog čamca. Svi su blenuli. Neki su se kikotali. Ja sam pokrio oči.

31

Marli nije baš razumeo formalna naređenja. Udario je u pudlicu i odmah joj nabio njušku među noge. Verujem da je to pseći način da je pita: „Nego, jel često dolaziš ovamo?“

Nakon što je Marli obavio na pudlici čitav ginekološki pregled, Dženi je uspela da ga odvuče na mesto. Strašna gospodarica smireno je kazala: „Slušajte, ovaj pas je pravi primer onoga što se desi ako psu dozvolimo da misli da je alfa mužjak svog čopora. U ovom trenutku, on je glavni.“ Kao da je hteo to da potvrdi, Marli je napao svoj rep, ludački se vrteo ukrug, škljocao zubima, a usput je povodac umotao oko Dženinih nogu i prikovao je u mestu. Trgnuo sam se umesto nje, srećan što nisam na njenom mestu.

Nastavnica je najpre upoznala grupu s naredbama sedi i lezi. Dženi je strogo naredila: „Sedi!“ A Marli je skočio na nju i stavio joj šape na ramena. Kad je pokušala da mu pritisne tur na zemlju, on se okrenuo očekujući češkanje po stomaku. Pokušala je da ga odvuče na mesto, ali je on zubima zgrabio povodac i mahao glavom levo—desno kao da se bori s pitonom. Mučno mi je bilo i da gledam. U jednom trenutku otvorio sam oči i video da Dženi leži ničice na zemlji, dok Marli veselo dahće iznad nje. Kasnije mi je rekla da je pokušala da mu pokaže šta znači naredba lezi.

Posle časa smo se Dženi, Marli i ja okupili, a strašna gospodarica nas je presrela. „Morate ozbiljno da uspostavite vlast nad tom životinjom“, rekla je jetko. Hvala vam neizmerno na tom izuzetno vrednom savetu. A mi smo se, u stvari, prijavili samo da bismo uveseljavali grupu. Ni reč nismo izustili. Samo smo se posramljeni vratili u kola i ćutke se vratili kući, a jedini zvuk je bio Marlijevo dahtanje dok se smirivao posle svog prvog iskustva sa školom. Jedno je sigurno, on stvamo voli školu“, rekoh na kraju.

Sledeće nedelje pošli smo Marli i ja, uli bez Dženi. Kad sam primetio da sam ja najbliže alfa

psu što ćemo ikada naći u kući, rado se odrekla svoje kratkotrajne titule gospodara i zapovednika i zaklela da nikada više neće izaći u javnost. Pre no što smo izašli iz kuće, prevrnuo sam Marlija na leđa, stao iznad njega i svojim najstrašnijim glasom zarežao: „Ja sam gazda! Ti nisi gazda! Ja sam gazda! Jasno, alfa psu?“ Lupkao je repom po podu i pokušavao da mi glođe prste.

Tema novog časa bilo je hodanje uz nogu, na šta sam se posebno namerio. Dosadilo mi je da se pri svakom koraku svake šetnje borim s Marlijem. Već je jednom oborio Dženi kada je pojurio za mačkom, pa je odrala kolena. Bilo je vreme da nauči da mirno hoda uz nas. Rvao sam se s njim dok ga nekako nisam doveo na naše mesto na poligonu, ali sam usput morao da ga odvlačim od svakog psa. Strašna gospodarica je svakome dala kratak lanac koji je na oba kraja imao čelični prsten. To su bile, kako nam je objasnila, davilice, odnosno naše tajno oružje kojim ćemo naučiti svoje pse da bez muke hodaju uz nogu. Davilica je bila izuzetno jednostavno napravljena. Kada se pas lepo ponašao i hodao uz svog gospodara, kako i treba, opuštenog povoca, lanac mu je visio oko vrata. Ali čim bi pas krenuo napred ili u stranu, lanac bi se zategao kao omča i gušenjem naterao zabludelog psa na poslušnost. Psi vrlo brzo nauče, obećala nam je, ili da se potčine, ili da se uguše. Pokvareno ali divno, pomislih.

Hteo sam da mu namaknem davilicu preko glave, ali Marli me je prozreo i zgrabio je zubima. Silom sam mu otvorio vilicu, izvukao davilicu i pokušao ponovo. Njegov odgovor je bio opet isti. Svi ostali psi već su imali svoje lance i svi su čekali. Jednom rukom sam ga uhvatio za njušku, a drugom pokušao da mu nabacim lanac. Vukao je unazad, pokušavao da otvori usta ne bi li opet napao tu misterioznu srebrnu zmiju. Konačno sam mu navukao ogrlicu, ali je on legao na zemlju, bacakao se i grizao podignutih šapa, mahao je glavom dok na kraju opet nije držao lanac u ustima. Pogledao sam učiteljicu. „Sviđa mu se“, rekoh.

Prema njenom naređenju, podigao sam Marlija na noge i izvukao mu lanac iz usta. Zatim sam mu, opet po naređenju, pogurao guzu da bi seo, i stajao pored njega tako da mi je desnim ramenom dodirivao levu nogu. Kad ona izbroji do tri, treba da kažem „Marli, k nozi!“, a zatim da krenem levom — nikada desnom — nogom. Ako pođe da skreće s puta, niz malih ispravki — oštro cimanje povoca — vratiće ga na pravac. „Sad svi, kad izbrojim tri“, viknula je strašna gospodarica. Marli je drhtao od uzbuđenja. Bio je uzrujan zbog nepoznatog sjajnog predmeta oko vrata. „Jedan... dva... tri.“

32

„Marli, k nozi!“, zapovedio sam. Čim sam zakoračio, on je poleteo kao mlaznjak s nosača. Jako sam cimnuo povodac, a on se užasno zakašljao kad mu se lanac stegao oko dušnika. U trenu se vratio, ali čim se lanac opustio, zaboravio je na kratkotrajno gušenje, smestivši ga u odeljak drevne istorije onog delića mozga posvećenog životnim lekcijama koje je naučio. Opet je povukao napred. Ja sam povukao nazad, a on se još jednom pridavio. To se nastavilo čitavom dužinom parkinga, Marli je vukao napred, ja nazad, svaki put sve jače. Kašljao je i brektao; ja sam dahtao i znojio se.

„Zauzdajte tog psa!“, vikala je strašna gospodarica. Trudio sam se svim snagama, ali lekcija se nije primala i palo mi je na pamet da bi Marli mogao i da se zadavi pre no što je shvati. U međuvremenu, ostali psi lepo su hodali uz svoje gazde i reagovali na manje ispravke, kao što je strašna gospodarica i rekla. „Pobogu, Marli“ šapnuo sam. „U pitanju je čast naše porodice."

Nastavnica je poređala čitavu grupu za još jedan pokušaj. Marli je ponovo kao manijak vukao po parkingu, iskolačenih očiju dok je sam sebe davio. Kad smo stigli do kraja, strašna gospodarica je Marlija i mene pokazala čitavoj grupi kao primer kako ne treba voditi psa. „Dajte“, nestrpljivo je rekla ispružene ruke. „Ja ću vam pokazati.“ Predao sam joj povodac, a ona je uspešno odvukla Marlija nazad na mesto, povukavši davilicu kad mu je naredila da sedne. Naravno da je odmah seo i uputio joj pogled željan znanja. Strašno.

Uz žustro cimanje povoca strašna gospodarica ga je povela, a on je odmah počeo da vuče napred kao da tegli sanke. Nastavnica ga je grubo ispravila, a on je izgubio ravnotežu. Sapleo se, zašištao, a zatim ponovo povukao napred. Činilo se da će joj iščupati ruku. Trebalo je da se postidim, ali sam osetio svojevrsno zadovoljstvo kakvo obično dođe sa osvetom. Nije bila ništa uspešnija od mene. Kolege iz grupe su se smejuljile, a ja sam se osmehivao s izopačenim ponosom. Vidite, moj pas je užasan kod svakog, ne samo kod mene!

Pošto nisam više ja bio luda, morao sam priznati da je prizor prilično smešan. Kad su stigli do kraja parkinga, okrenuli su se i ubrzano krenuli ka nama u nizu naleta i posrtanja. Strašna gospodarica seva očima i kipti od besa, dok je Marli neopisivo srećan. Ona je besno cimala povodac, a Marli je, s penom na ustima, još jače uzvraćao cimanje, pošto je očigledno uživao u toj izvrsnoj novoj igri nadvlačenja koju je nastavnica rešila da mu pokaže. Videvši me, dodao je gas. Uz gotovo natprirodan nalet adrenalina pojurio je ka meni, nateravši strašnu gospodaricu da potrči da ne bi pala. Marli nije stao dok se nije sudario sa mnom, razdragan kao i obično. Strašna gospodarica mi je uputila strašan pogled kojim je poručila da sam prešao neku nevdljivu granicu iza koje nema povratka. Marli je ismejao sva njena učenja o psima i disciplini; javno ju je ponizio. Vratila mi je povodac, okrenula se prema grupi kao da se ta nesrećna scena nije ni desila i rekla: „U redu, na tri...“

Na kraju časa, zamolila me je da ostanem još malo. Marli i ja smo je sačekali dok je ona strpljivo odgovarala na pitanja drugih polaznika. Kad su svi otišli, okrenula se prema meni i kazala mi nekim novim pomirljivim glasom: „Mislim da je vaš pas ipak suviše mlad za obuku poslušnosti."

„Naporan je, zar ne?“, rekoh, pošto sam osetio neku bliskost s njom nakon što smo preživeli istu ponižavajuću scenu.

„Jednostavno nije spreman za ovo“, rekla je. „Mora još malo da odraste.“ Lagano mi je postajalo jasno na šta cilja. „Da li vi to pokušavate da mi kažete...“ „On ometa druge pse.“ „...da ćete nas...“ „Previše je nemiran. „...izbaciti s kursa?“ „Naravno, možete ponovo doći za šest do osam meseci.“ „Znači, izbacujete nas?“ „Rado ću vam vratiti novac.“ „Izbacujete nas.“ „Da“, rekla je na kraju. „Izbacujem vas.“

33

Marli je, kao po dogovoru, podigao nogu i pustio jak mlaz mokraće, promašivši voljenu učiteljicu za samo nekoliko centimetara.

Ponekad morate da se naljutite da biste se uozbiljili. Strašna gospodarica me je naljutila. Bio

sam vlasnik prelepog čistokrvnog labradora, ponosnog člana rase poznate po veštinama da vode slepe, spasavaju žrtve nesreća, pomažu lovcima i vade ribu iz ustalasanog okeana, a sve uz mirnu inteligenciju. Kako se ona usuđuje da ga otpiše posle samo dva časa? On jeste bio malo žustriji, ali potpuno dobronameran. Rešio sam da toj nepodnošljivoj nadmenoj ženi pokažem da Groganov kraljevski Marli od Čerčila ne odustaje. Videće nas u Vestminsteru.

Sutradan ujutro odveo sam Marlija u dvorište. „Niko neće Groganove izbaciti iz škole poslušnosti", rekao sam mu. „Tebe je nemoguće dresirati? Tek ćemo videti. Je l’ tako?“ Zanjihao se. „Ne čujem te! Hoće li biti tako?“ Zakevtao je. „To je već bolje. Hajde sad, na posao.“

Krenuli smo od naredbe sedi, koju sam vežbao s njim od malih nogu i to mu je već dobro išlo. Nadneo sam se nad njim, pogledao ga prekorno, kao pravi alfa pas, i čvrstim i mirnim glasom naredio mu da sedne. Seo je. Zahvalio sam bogu. Nekoliko puta smo ponovili vežbu. Zatim smo prešli na naredbu lezi, koju smo takođe ranije vežbali. Pažljivo me je gledao u oči, istegnutog vrata, u iščekivanju mog uputstva. Polako sam podigao ruku i držao je tako dok je čekao da progovorim. Uz žustar pokret nadole pucnuo sam prstima, pokazao na zemlju i rekao „Lezi!“ Marli se srušio na zemlju uz tup udarac. Ne bi se ubedljivije spustio ni da je iza njega upravo eksplodirala granata. Dženi, koja je sedela na tremu i pila kafu, primetila je isto i viknula: „Pada!“

Posle nekoliko rundi padanja ničice, rešio sam da pređem na sledeći izazov: dođi kad naredim. Za Marlija je to bilo teško. Nije bio problem u tome da dođe, samo što nikako nije shvatao da treba da čeka na mestu dok ga ne pozovem. Naš pas s manjkom koncentracije bio je tako željan da se zalepi za nas da nije mogao da sedi dok se udaljavamo od njega.

Postavio sam ga da sedi okrenut ka meni i gledao ga pravo u oči. Dok smo se tako gledali, podigao sam ruku ispred sebe, kao saobraćajac. „Stani“, rekao sam i zakoračio unazad. Ukočio se i nervozno me gledao, u iščekivanju i najmanjeg znaka da sme da mi se pridruži. Kod četvrtog koraka više nije mogao da izdrži, pa se zaleteo pravo u mene. Prekorio sam ga i pokušao ponovo. I ponovo i ponovo. Svaki put me je puštao da se pre juriša udaljim malo više. Na kraju sam stajao petnaest metara dalje, dlana okrenutog ka njemu. Čekao sam. On je sedeo skamenjen, ali se tresao od iščekivanja. Video sam kako se u njemu nakuplja energija uzrujanosti, kao u vulkanu koji se sprema da grune. Ali držao se. Brojao sam do deset. Nije se mrdao, oči nije odvajao od mene, a mišići su mu bili napeti. Dobro, dosta mučenja, pomislih. Spustio sam ruku i viknuo: „Marli, dođi!“

Kako je skočio napred, ja sam čučnuo i pljeskao rukama da bih ga ohrabrio. Pomislio sam da će možda ludovati po dvorištu, ali išao je pravo ka meni. Savršeno, pomislih. „Hajde, dečko!“, navijao sam. „Hajde!“ I došao je. Grabio je pravo ka meni. „Uspori malo, druže“, rekao sam. On je samo nastavio. „Uspori!“ U očima je imao neki prazan i sulud pogled. Trenutak pre udara shvatio sam da je pilot napustio avion. Bio je to stampedo jednog psa. Imao sam vremena za samo još jedno naređenje. „STANI!“, vikao sam. Bum! Udario je u mene u punoj brzini, a ja sam poleteo unazad i svom silinom pao na zemlju. Kad sam sekundu kasnije otvorio oči, on me je opkoračio, ležao mi na grudima i očajnički mi lizao lice. Gazda, jesam li bio dobar? Tehnički gledano, savršeno je poslušao naređenje. Ipak mu nisam ni pomenuo da treba da se zaustavi kad stigne do mene.

„Zadatak obavljen“, zastenjah. Dženi je provirila kroz kuhinjski prozor i viknula: „Odoh na posao. Kad vas dvojica završite

s muvanjem, ne zaboravite da zatvorite prozore. Najavili su kišu za popodne.“ Dao sam psu napadaču poslasticu, istuširao se i pošao na posao.

Te večeri kad sam stigao kući, Dženi me je sačekala na ulaznim vratima, očigledno

uznemirena. „Idi pogledaj garažu“, rekla je.

34

Otvorio sam vrata garaže i prvo što sam video bio je Marli kako leži na svom tepihu, sav potišten. U isti mah video sam da mu njuška i prednje šape nisu u redu. Bile su tamnosmeđe, a ne svetložute, kako bi trebalo, od skorene krvi. Zatim sam pomerio fokus i ostao bez daha. Garaža — naš neuništivi bunker — bila je opustošena. Prostirke su bile iscepkane, boja oguljena sa betonskih zidova, daska za peglanje prevrnuta, a njena presvlaka u fronclama. Najgora su bila vrata pred kojima sam stajao. Izgledala su kao da ih je napala seckalica. Iverje je bilo razbacano u polukrugu od tri metra oko vrata, koja su bila izdubljena do polovine debljine. Čitav metar od dna dovratka je nedostajao i nigde ga nije bilo. Zidovi su bili izmazani krvlju tamo gde je Marli povredio šape i njušku. „Prokletstvo“, rekao sam, više začuđen nego besan. Setio sam se jadne gospođe Nedermijer i ubistva motornom testerom. Učinilo mi se da stojim na mestu zločina.

Dženi se javila iza mene. „Kad sam se vratila kući na ručak, sve je bilo u redu“, rekla je. „Ali videlo se da će pasti kiša.“ Pošto se vratila na posao, počela je ozbiljna oluja, donevši nalete kiše, sevanje munja i takvu silnu grmljavinu da ste je osećali u grudima.

Kad se nekoliko sati kasnije vratila kući, zatekla je Marlija usred haosa napravljenog dok je očajnički pokušavao da pobegne, izbezumljen od straha. Toliko je bio jadan da nije mogla ni da se izviče na njega. Ionako je sve prošlo; ne bi ni znao zašto je kažnjen. Ali ona je bila toliko utučena zbog nemilosrdnog napada na kuću oko koje smo se toliko trudili da nije mogla da se suoči ni s tim ni s njim. „Čekaj da ti se otac vrati!“, zapretila mu je i zatvorila vrata.

Uz večeru smo pokušali da sagledamo „divljanje", kako smo ga nazvali. Palo nam je na pamet jedino da je Marli, sam i preplašen zbog oluje koja se stuštila na grad, procenio da ima najveće šanse da preživi ako prokopa sebi put iz kuće. Verovatno se povinovao nekom drevnom instinktu koji je nasledio od svog pretka vuka. I poslušao ga je s takvom žestinom da ni sa teškom mašinerijom ne bi mogao bolje.

Kad smo oprali sudove, Dženi i ja smo otišli u garažu gde je Marli, opet onaj stari, zgrabio gumenu igračku i skakutao oko nas u iščekivanju malo nadvlačenja. Držao sam ga dok mu je Dženi sunđerom brisala krv s krzna. Zatim nas je gledao i mahao repom dok smo sređivali njegovo nedelo. Izbacili smo prostirke i presvlaku s daske za peglanje, počistili ostatke naših vrata, obrisali njegovu krv sa zidova i napravili spisak svega što ćemo morati da kupimo u gvožđari da popravimo štetu — prva u nizu bezbroj popravki koje su nam predstojale u budućnosti. Marli je bio sasvim oduševljen što smo došli da mu pomognemo u preuređivanju. „Ne moraš da izgledaš tako srećno zbog ovoga“, prekorio sam ga i uveo u kuću da prenoći.

35

DEVETO POGLAVLJE

Od čega su stvoreni muškarci?

Svakom psu je potreban dobar veterinar, stručnjak koji će mu održavati zdravlje i jak imunitet na bolesti. Potreban je i svakom novom vlasniku psa, uglavnom zbog saveta, ohrabrenja i besplatnih preporuka — na koje veterinari troše previše vremena. Imali smo nekoliko promašaja u traženju pravog. Jednog je bilo tako teško naći da smo uvek viđali samo njegovog pomoćnika srednjoškolca. Drugi je bio toliko star da sam bio ubeđen da ne bi razlikovao čivavu od mačke. A treći je očigledno opsluživao sve bogate naslednice Palm Biča i njihove minijaturne pse koji im se slažu s odećom. Na kraju smo naleteli na lekara naših snova. Zvao se Džej Bjuten — svi su ga zvali doktor Džej — i bio je mlad, pametan, upućen i neverovatno ljubazan. Doktor Džej se razumeo u pse kao što se najbolji mehaničar razume u kola, intuitivno. Očigledno je obožavao životinje, ali je ipak sačuvao zdravo mišljenje o njihovom mestu u svetu ljudi. Memorisali smo njegov broj u telefonu i prvih meseci stalno ga zivkali i postavljali mu najbeznačajnija pitanja. Kada su se Marliju na laktovima pojavili suvi pečati, uplašio sam se da je dobio neko retko i, u našim očima, zarazno kožno oboljenje. Opustite se, rekao mi je doktor Džej, to su samo žuljevi od ležanja na podu. Jednog dana je Marli zevnuo, a ja sam mu na kraju jezika primetio ljubičastu fleku. O, bože, pomislio sam. Ima rak. Kaposijev sarkom usne duplje. Opustite se, savetovao je doktor Džej, to je samo beleg od rođenja.

Tog popodneva Dženi i ja smo stajali s njim u ordinaciji i razgovarali o Marlijevom sve većem strahu od oluje. Nadali smo se da je incident sa seckalicom u garaži bio usamljen slučaj, ali ispostavilo se da je to samo početak fobičnog i iracionalnog ponašanja koje će trajati čitav život. Uprkos reputaciji labradora kao odličnih lovačkih pasa, mi smo dobili jednog koji se na smrt plašio svega glasnijeg od pucnja čepa na šampanjcu. Plašio se petardi, praskanja motora i oružja. Grmljavina je bila prava strahota. Čak i na nagoveštaj oluje Marli bi se izbezumio. Ako smo kod kuće, pribio bi se uz nas, nekontrolisano drhtao i balavio, unezvereno šetao pogledom, pribijenih ušiju i podvijenog repa. Ako ostane sam, počinje da uništava i prokopava put kroz bilo šta što se nađe između njega i onoga što je on zamislio kao bezbednost. Jednog dana Dženi se vratila kući dok su se oblaci nakupljali i zatekla Marlija na veš—mašini kako igra od nervoze, kuckajući kandžama po emajliranom metalu. Nikada nismo utvrdili kako se popeo niti šta ga je uopšte na to navelo. Ljudi mogu biti proglašeni ludim, a kako smo mi utvrdili, mogu i psi.

Doktor Džej mi je stavio bočicu žutih pilula u ruku i rekao: „Slobodno ih koristite.“ Bili su to sedativi koji će, kako je rekao, „ublažiti Marlijev nemir“. Nadajmo se, rekao je, da će pomoću opuštajućeg dejstva leka Marli moći racionalnije da se nosi sa olujama i vremenom shvatiti da je to samo bezopasan zvuk. Strah od groma nije neuobičajen kod pasa, rekao je, naročito na Floridi, gde u tromim letnjim mesecima strašne nepogode skoro svakog popodneva prelaze preko poluostrva. Marli je njuškao bočicu u mojoj ruci, očigledno željan da započne svoj život ovisnika.

Doktor Džej je uhvatio Marlija za vrat i mrdao usnama kao da ima nešto važno da nam saopšti, ali ne zna kako tačno to da kaže. „I“, rekao je, sa zadrškom, „možda bi trebalo ozbiljnije da razmislite o tome da ga sterilišete."

„Sterilišemo?“, ponovio sam! „Mislite, kao...“ Pogledao sam Marlijeve ogromne testise — smešno velike lopte — koji su mu se njihali između nogu.

Pogledao ih je i doktor Džej i klimnuo glavom. Sigurno sam se trgnuo, možda sam se čak i sam uhvatio dole, pošto je on brzo dodao: „Stvarno je bezbolno, a njemu će biti mnogo prijatnije.“ Doktor Džej je tačno znao u kojoj nas je meri Marli stavljao na muke. On nam je bio savetnik za

36

sva pitanja o Marliju i znao je za nesrećnu dresuru, za glupanova divljanja, destruktivnost i hiperaktivnost. Odskora je Marli, star sedam meseci, počeo da naskače sve što se kreće, uključujući i naše goste. „Tako će nestati sva neutrošena seksualna energija i pas će postati srećniji i mirniji“, rekao je. Obećao je da time nećemo ugušiti Marlijevu veselost.

„Pobogu, ne znam“, rekao sam. „To mi deluje tako... tako konačno." S druge strane, Dženi se nije toliko borila sa savešću. „Daj da secnemo te visuljke!“, rekla je. „A šta je sa stvaranjem potomstva?“, pitao sam. „Šta ćemo sa nastavljanjem njegove loze?“

Pred očima su mi proletele sve pare koje bismo zaradili na parenju. Doktor Džej kao da je opet pažljivo birao reči. „Mislim da tu treba da budete realni", rekao

je. „Marlije divan kućni ljubimac, ali nisam siguran da ima kvalitete neophodne za rasplod.“ Trudio se da bude diplomata, ali ga je odao izraz na licu. Ono kao da je vrištalo: Pobogu, čoveče! Za dobrobit budućih generacija, po svaku cenu moramo prekratiti ovu genetsku grešku!

Rekao sam mu da ćemo razmisliti, pa smo se zaputili kući sa zalihom lekova za promenu raspoloženja.

Negde u to vreme, dok smo razmatrali da li ćemo Marliju odseći muškost, Dženi je ozbiljno

koristila moju. Doktor Šerman joj je dao odobrenje da ponovo zatrudni. Ona je izazov prihvatila s rešenošću olimpijskog sportiste. Dani kada bismo prosto sklonili pilule za kontracepciju i pustili da se desi šta će se desiti ostali su iza nas. U borbi za osemenjavanje Dženi je prešla u ofanzivu. A za to sam joj bio potreban ja, ključni saveznik odgovoran za dotok municije. Kao i većina muškaraca, ja sam svaki trenutak od petnaeste godine proveo u pokušajima da ubedim suprotni pol da sam dostojan partner za razmnožavanje. Konačno sam našao nekog ko se složio. Trebalo je da budem oduševljen. Prvi put u životu, žena je mene želela više nego ja nju. Raj za muškarca. Nema više kukanja, nema više moljenja. Ja sam konačno bio tražen, kao najbolji psi za rasplod. Trebalo je da budem van sebe. Ali odjednom je to počelo da liči na posao, i to naporan. Dženi od mene nije želela dobru razonodu, nego bebu. Taj najveseliji čin preko noći je postao klinička procedura sa proverom temperature, kalendarom menstruacije i tabelom ovulacija. Činilo mi se da kao da sam u kraljičinoj službi.

Bilo je uzbudljivo koliko i poreska prijava. Dženi je navikla da sam ja spreman čak i na blagi nagoveštaj poziva, pa je pretpostavljala da i dalje važe stara pravila. Ja bih, recimo, popravljao slivnik, a ona bi ušla sa svojim kalendarom i rekla: „Poslednju menstruaciju sam imala sedamnaestog, što znači“ — tu bi zastala da bi sračunala dane — „da moramo da radimo — SADA!“

Muškarci iz loze Grogan nikada nisu dobro podnosili pritisak, a ja nisam bio izuzetak. Bilo je samo pitanje vremena kada ću doživeti najveće muško poniženje: neuspeh. Čim se to desilo, bilo je gotovo. Samopouzdanje mi je razoreno, živci su stradali. Ako se desilo jednom, znao sam da će se desiti ponovo. Neuspeh se razvio u proročanstvo koje samo čeka da se obistini. Što sam više brinuo o dužnostima supruga, sve sam manje mogao da se opustim i radim ono što je prirodno. Potisnuo sam sve znake fizičke privlačnosti da se Dženi ne bi svašta vrzmalo po glavi. Živeo sam u smrtnom strahu da će moja supruga, ne daj bože, tražiti da joj strgnem odeću i radim joj šta poželim. Počeo sam da razmatram život u celibatu u nekom zabačenom manastiru kao ne tako lošu budućnost.

Dženi nije nameravala da se preda tek tako. Ona je bila lovac, ja sam bio plen. Jednog jutra dok sam radio u redakciji moje novinske kuće u zapadnom Palm Biču, samo deset minuta od kuće, pozvala je s posla. Da li bih se našao s njom kod kuće na ručku? Misliš, sami? Bez pratnje?

„Ili da se nađemo negde u restoranu“, predložio sam. Veoma posećenom restoranu. Ako je moguće da povedemo i nekoliko kolega. I tvoju i moju majku.

„Ma, daj“, rekla je. „Biće nam zabavno." Zatim je počela da šapuće. „Danas je dobar dan. Mislim... da... ovuliram.“ O, bože, ne! Ne ta reč na "o". Pretrnuo sam od straha. Došlo je vreme da se pokažem ili da propadnem. Da se, doslovce, dignem ili padnem. Molim te, ne teraj me, hteo sam da zakukam preko telefona. Umesto toga, rekao sam najhladnijim mogućim glasom: „Naravno. Može u pola jedan?"

37

Kad sam otvorio vrata, Marli je, kao i uvek, bio tu da me pozdravi, ali Dženi nigde nije bilo.

Pozvao sam je. „U kupatilu sam“, odgovorila je. „Sad ću.“ Da bih ubio vreme, prelistavao sam poštu, dok je nada mnom lebdelo osećanje opšte propasti, kao kod ljudi, nagadjam, koji čekaju rezultate biopsije. „Zdravo, mornaru", začuo se glas iza mene. Okrenuo sam se i video Dženi u kratkoj svilenoj dvodelnoj spavaćici. Njen ravni stomak se nazirao ispod gonjeg dela, koji je nepouzdano visio s ramena na dvema neverovatno tankim bretelama. Noge joj nikada nisu delovale duže. „Kako izgledam?", pitala je opustivši ruke pored tela. Izgledala je neverovatno, eto kako. Što se tiče odeće za spavanje, Dženi se drži vrećaste majice i video sam da se osećala glupo u tom zavodničkom kostimu. Ali postigla je željeni efekat.

Otrčala je u spavaću sobu, a ja za njom. Ubrzo smo se našli na prekrivaču, zagrljeni. Zažmurio sam i osetio da mi se meškolji stari drugar. Čarolija se vraćala. Možeš ti to, Džone. Potrudio sam se da prizovem najprljavije misli. Uspeće mi! Prstima sam petljao oko onih slabašnih bretela. Samo se opusti, Džone. Nema pritiska. Osetio sam njen dah na licu, topao i vlažan. I težak. Topao, vlažan, težak dah. Mmmm, seksi.

Ali čekaj. Kakav je to miris? Nešto u njenom dahu. Nešto istovremeno i poznato i strano, ne baš neprijatno, ali ni primamljivo. Miris mi je bi poznat, ali nisam mogao da se setim. Šta to radiš, budalo? Zaboravi na miris. Usredsredi se, čoveče. Usredsredi se! Ali taj miris — nisam mogao da ga isteram iz glave. Ometen si, Džone. Ne daj se omesti. Šta je to? Drži pravac! Radoznalost me je savladala. Pusti to, dečko. Pusti! Počeo sam da njuškam vazduh. Neka hrana. Da, to je to. Ali kakva hrana? Nisu krekeri. Nije čips. Nije tunjevina. Blizu sam. To je... pseći keks.

Pseći keks! To je to! Dah joj je mirisao na pseći keks. Ali zašto? Pitao sam se — i zaista sam čuo glasić u glavi kako postavlja pitanje — Zašto je Dženi jela pseći keks? Osim toga, osećam njene usne na vratu... Kako može u isto vreme da mi ljubi vrat i diše mi u lice? Nije imalo...

O... gospode... bože! Otvorio sam oči. Na nekoliko centimetara od mog lica, ispunivši mi čitavo vidno polje, bila

je Marlijeva ogromna glava. Bradu je oslonio na dušek, dahtao je kao lud i pljuvačkom natapao čaršav. Oči su mu bile polusklopljene — i izgledao je baš zaljubljeno. „Nevaljali psu!“, vrisnuo sam skočivši s kreveta. ,Ne! Ne! Idi na mesto!“, smeteno sam naredio. „Idi na spavanje! Idi lezi!“ Ali bilo je prekasno. Čarolija je nestala. Manastir se vratio.

Voljno, vojniče. Sledećeg jutra zakazao sam da Marliju odseku jaja. Rešio sam da, ako za mene nema seksa

do kraja života, nema ni za njega. Doktor Džej je rekao da Marlija možemo ostaviti kod njega pre posla i navratiti po njega u povratku. Nedelju dana kasnije, uradili smo baš to.

Dok smo se Dženi i ja spremali, Marli je veselo poskakivao predosetivši šetnju. Za Marlija je svako putovanje bilo dobro; nije mu bilo bitno kuda idemo niti koliko dugo ćemo tamo biti. Da iznesemo đubre? Nema problema! Da odemo do ćoška po litar mleka? Računaj i mene! Osetio sam grižu savesti. Jadničak nije imao pojma šta mu se sprema. Verovao nam je da ćemo uraditi nešto ispravno, a mi smo potajno nameravali da ga kastriramo. Ima li gore izdaje?

„Dođi ovamo“, rekao sam, zatim ga oborio na pod i žustro ga češao po stomaku. „Neće biti tako strašno. Videćeš. Seks je ionako precenjen." Čak ni ja, iako sam se još oporavljao od loše sreće u proteklih nekoliko nedelja, nisam u to poverovao. Koga ja lažem? Seks je odličan. Seks je neverovatan. Zlosrećni pas će ostati lišen jednog od najvećih uživanja u životu. Jadničak. Osećao sam se grozno.

A još sam se gore osećao kada sam zviznuo, a on izjurio kroz vrata i utrčao u kola, ubeđen da ga vodim na pravo mesto. Bio je spreman za svaku avanturu koju bih smislio. Dženi je vozila, a ja sam sedeo pored nje. Po navici, Marli je prednjim šapama balansirao na konzoli menjača, a njuškom je dodirivao retrovizor. Kad god je Dženi dodirnula kočnice, on se zalepio za vetrobran, ali to mu nije smetalo. Vozio se sa svoja dva najbolja druga. Zar ima išta lepše u životu?

38

Malo sam otvorio prozor, a Marli je počeo da se naginje ka meni, u pokušaju da onjuši mirise spolja. Ubrzo mi se domigoljio u krilo i prislonio njušku na uzani otvor, toliko jako da je pri svakom udisaju frktao. Ma, što da ne?, pomislih. Poslednji put se vozi kao potpuno opremljen pripadnik muškog pola; mogu bar da mu pružim malo svežeg vazduha. Otvorio sam prozor taman da provuče njušku. Toliko je uživao u tom osećaju da sam još malo otvorio prozor, tako da je uskoro celu glavu proturio napolje. Bože, što je bio srećan!

Dok smo se vozili autoputem Diksi, rekao sam Dženi da se ružno osećam zbog onoga što mu spremamo. Zaustila je da nešto kaže, nesumnjivo rešena da odbaci moje sumnje, kada sam primetio, više iz radoznalosti nego zbog brige, da je Marli obe šape prebacio preko stakla. A sad su mu već i vrat i ramena visili van. Da je imao naočare i svileni šal izgledao bi kao piloti heroji iz Prvog svetskog rata.

„Džone, to me brine“, rekla je Dženi. „Dobro mu je“, odgovorio sam. „Samo hoće malo svežeg...“ U tom trenutku izbacio je šape do pazuha kroz prozor. „Džone, drži ga! Drži ga!“ Pre no što sam uspeo da reagujem, Marli mi je izleteo iz krila i zakoprcao se kroz prozor

vozila u pokretu. Dupe mu je bilo u vazduhu, a zadnjim nogama je tražio oslonac. Rešio je da pobegne. Dok mi se migoljio, uspeo sam da ga ščepam levom rukom za kraj repa. Dženi je naglo kočila u gustom saobraćaju. Marli je čitav visio izvan auta, obešen za rep koji sam ja jedva držao. Bio sam tako izvijen da nisam mogao da ga uhvatim drugom rukom. Marli je izbezumljeno kaskao prednjim šapama.

Dženi je zaustavila u spoljnoj traci, a kola su se nizala iza nas i trubila. „Šta sad?“, viknuo sam. Zaglavio sam se. Nisam mogao da ga uvučem kroz prozor. Nisam mogao da otvorim vrata. Nisam mogao da izbacim drugu ruku. A nisam se usuđivao da ga pustim, pošto sam bio ubeđen da će sigurno istrčati pred nekog od ljutitih vozača koji su nas obilazili. Držao sam ga svom snagom, a lice mi je bilo zalepljeno za staklo, samo nekoliko centimetara od njegovih velikih zanjihanih mošnica.

Dženi je uključila sva četiri migavca i dotrčala do moje strane, gde ga je uhvatila i držala za ogrlicu dok ja nisam izašao i pomogao joj da ga uteramo u kola. Naša mala drama se odigrala baš ispred benzinske pumpe, i dok je Dženi ponovo palila motor, primetio sam da su svi mehaničari izašli da vide predstavu. Mislio sam da će se svi upiškiti od silnog smejanja. „Hvala, momci", viknuo sam. „Drago mi je što smo vam ulepšali jutro.“

Kad smo stigli na kliniku, Marlija sam vodio na kratkom povocu, za slučaj da opet nešto pokuša. Moja savest je utihla, a rešenost se učvrstila. „Nećeš se izvući iz ovoga, evnuše“, rekao sam mu. Dahtao je i brektao, vukao povodac da bi onjušio sve ostale životinjske mirise. U čekaonici je uspeo da preplaši nekoliko mačaka i obori stalak sa lecima. Predao sam ga pomoćniku doktora Džeja i rekao: „Obavite posao.“

Kad sam te večeri došao po njega, Marli je bio drugi pas. Zbog bolova od zahvata hodao je veoma pažljivo. Oči su mu bile zakrvavljene i pospane od anestezije, i dalje je bio ošamućen. A tamo gde su nekada ponosno visili njegovi veličanstveni dragulji, nije bilo... ničega. Samo smežurano parčence kože. Neuništiva Marlijeva loza zvanično je i zauvek prekinuta.

39

DESETO POGLAVLJE

Irska sreća

Rad nam je sve više oblikovao život. Rad u novinskim kućama. Rad na kući. Rad u dvorištu. Rad na tome da zatrudnimo. I rad na podizanju Marlija, što je samo bilo maltene posao s punim radnim vremenom. Na više načina, on je bio kao dete i zahtevao je vreme i pažnju koje zahteva i dete, a mi smo tako dobili naznaku odgovornosti koja nas čeka ako ikada budemo imali porodicu. Ali samo donekle. Koliko god da smo bili neupućeni u roditeljstvo, bili smo prilično sigurni da decu ne možemo zaključati u garažu sa činijom vode kada izađemo na ceo dan.

Nismo stigli ni do druge godišnjice, a već smo osećali napor odgovornog i zrelog života u braku. Morali smo da pobegnemo. Trebao nam je odmor, samo za nas dvoje, daleko od obaveza svakodnevnog života. Jedne večeri iznenadio sam Dženi dvema kartama za Irsku. Bićemo tamo tri nedelje. Neće biti rasporeda, vodiča, ni mesta koja se moraju videti. Samo iznajmljeni auto, mapa puteva i vodič za usputna prenoćišta. Već su nam i karte u rukama nekako olakšale svakidašnje breme.

Pre toga smo morali da razdelimo neke dužnosti, a na vrhu spiska bio je Marli. Odmah smo odbacili pansion za pse. Bio je suviše mlad, suviše nemiran i suviše bučan da bi po čitav dan bio zatvoren u malom kavezu. Kao što je doktor Džej i predvideo, sterilizacija mu ni najmanje nije umanjila vedrinu. Ali nije uticala ni na njegovu energiju i blesavo ponašanje. Osim što više nije pokazivao interesovanje za naskakanje na sve živo, ostao je ista besomučna zver. Bio je previše divalj — i previše nepredvidljivo destruktivan u napadu panike — da ga ostavimo kod prijatelja. A i kod neprijatelja, kad smo već kod toga. Trebao nam je čuvar u našoj kući. Naravno, nije bilo svejedno ko će to biti, naročito uz sve muke koje je Marli umeo da zadaje. Bio nam je potreban neko pouzdan, odgovoran, veoma strpljiv i snažan da savlada trideset pet kilograma odbeglog labradora.

Sastavili smo spisak svih prijatelja, komšija i kolega s posla kojih smo se setili, a zatim precrtavali jedno po jedno ime. Momak za žurke. Precrtaj. Previše odsutan. Precrtaj. Gadi se psećih bala. Precrtaj. Presitna da pazi jazavičara, a kamoli labradora. Precrtaj. Alergičan. Precrtaj. Neće da kupi pseći izmet. Precrtaj. Na kraju nam je ostalo samo jedno ime. Keti je radila kod mene, bila je sama i bez obaveza. Odrasla je na ruralnom Srednjem zapadu, volela je životinje i čeznula je da jednog dana svoj stan zameni za kuću s dvorištem. Bila je sportskog duha i volela je da šeta. Doduše, bila je stidljiva i malo povučena, što joj neće pomoći da nametne svoju volju alfa Marliju, ali je inače bila savršen izbor. Najbolje od svega je što je pristala.

Spisak uputstava koji sam joj pripremio ne bi bio detaljniji čak ni da smo joj ostavili da brine o smrtno bolesnom nedonoščetu. Uputstvo za Marlija imalo je šest strana normalnog proreda, a u jednom delu je pisalo:

HRANA: Marli jede triput dnevno, dve merice za svaki obrok. Merica je u džaku. Molim te, hrani ga ujutro kad ustaneš i kad se vratiš s posla. Komšije će dolaziti da ga nahrane preko dana. To je ukupno šest merica hrane dnevno, ali ako bude gladan, dodaj mu još jednu mericu. Svesna si, naravno, da ta hrana negde mora da završi. Pogledaj dalje u tekstu PATROLA KAKE. VITAMINI: Svakog jutra Marliju dajemo jednu tabletu vitamina. Najlakši način je da je

40

baciš na pod i praviš se da je to nešto što on ne sme da uzme. Ako misli da je zabranjeno, proždraće je. Ako to iz nekog razloga ne uspe, probaj da je ubaciš u hranu. VODA: Kad je toplo, važno je da uvek ima sveže vode. Vodu pored činije za hranu menjamo jednom dnevno, ili je dopunimo kad je ponestane. Malo upozorenje: Marli voli da uroni njušku u vodu i da se igra podmornice. Od toga nastane pravi haos. Još nešto, u njegovim ustima se zadrži dosta vode koja curi dok se udaljava od činije. Ako ga pustiš, obrisaće usta o tvoju odeću i nameštaj. I još samo ovo: obično se protrese kad se napije vode, tako da će pljuvačka završiti na zidovima, abažurima itd. Trudimo se da to obrišemo pre nego što se osuši, jer se posle skoro ne može skinuti. BUVE I KRPELJI: Ako ih nađeš na njemu, možeš da ga isprskaš sprejevima za buve i krpelje koji su nam ostali. Ostavili smo ti i insekticid kojim možeš da isprskaš prostirke i sl. ako misliš da će biti problema. Buve su sitne i brze, teško ih je uhvatiti, ali otkrili smo da retko kad ujedaju ljude, pa nema razloga za brigu. Krpelji su veći i spori i ponekog i nađemo na njemu. Ako primetiš nekog i nije ti gadno, samo ga skini, pa ga ili zgnječi u maramici (možda ćeš morati da se poslužiš noktima; neverovatno su tvrdi) ili ga baci u slivnik ili ve ce šolju (bolje rešenje ako je pun krvi). Verovatno si čitala o tome da krpelji prenose lajmsku bolest ljudima i o dugoročnim posledicama te bolesti, ali nekoliko veterinara nas je uveravalo da je ovde na Floridi teško dobiti lajmsku bolest. Tek toliko da budeš sigurna, pošto skineš krpelja lepo operi ruke. Najlakši način da ih skineš s Marlija jeste da mu daš neku igračku da je drži u ustima, što će mu skrenuti pažnju, a zatim mu jednom rukom uštineš kožu i iščupaš insekta noktima druge ruke, kao pincetom. Kad smo već kod toga, ako pas počne da smrdi, a ti skupiš hrabrost, možeš da ga okupaš u dečijem bazenu u dvorištu (samo za tu svrhu), ali obuci kupaći kostim. Pokvasićeš se! UŠI: Marliju se nakupi dosta masnoće u ušima, a ako se to ne reši, može da dobije neku infekciju. Jednom ili dvaput dok nas nema, molim te, iščisti mu što više prljavštine iz ušiju štapićima i plavom tečnošću za uši. Prilično je gadno, pa obuci nešto staro. ŠETNJE: Bez jutarnje šetnje Marli ume da napravi haos u garaži. Zbog tvog duševnog zdravlja, mogla bi na brzinu da ga izvedeš pre spavanja, ali ne moraš. Bolje koristi lanac davilicu za šetnje, ali mu je nemoj ostavljati kad je sam. Mogao bi da se zadavi, a poznajući Marlija, verovatno i bi. OSNOVNE KOMANDE: Šetanje će ti biti mnogo lakše ako ga nateraš da ti hoda uz nogu. Uvek počni tako što će ti sedeti sleva, a zatim mu naredi „Marli, k nozi!“, i kreni levom nogom. Ako pokuša da jurne, cimni povodac. Nama to obično upali. (Išao je u školu za poslušnost!) Ako nije na povocu, obično sluša kad mu narediš „Marli, dođi!“. Napomena: Bolje da stojiš umesto da klečiš kad ga pozoveš. GRMLJAVINA: Marli ume malo da odlepi kad je oluja, pa čak i manji pljusak. Njegove sedative (žute pilule) držimo u ormariću s vitaminima. Daj mu jednu pilulu trideset minuta pre no što naiđe oluja (postaćeš prognozer vremena očas posla!), trebalo bi da pomogne. Postoji čitava tehnika kako naterati Marlija da proguta pilulu. Neće da ih pojede kao što jede vitamine, čak i ako ih ubaciš u hranu ili se praviš da nisu za njega. Najbolji pristup jeste da ga opkoračiš i jednom rukom mu otvoriš čeljust. Drugom mu ubaciš pilulu što dublje možeš. Mora da bude iza granice bez povratka, inače će je iskašljati. Zatim mu masiraj grlo dok je ne proguta. Naravno, posle toga ćeš morati da se opereš. PATROLA KAKE: Ispod drveta manga u dvorištu držim lopatu kojom skupljam ono što

41

Marli ostavi za sobom. Skupljaj po svojoj proceni, zavisno od toga koliko nameravaš da hodaš po dvorištu. Pazi gde gaziš! ZABRANJENO: Marliju NE dozvoljavamo sledeće: • Da se penje po nameštaju • Da grize nameštaj, cipele, jastuke itd. • Da pije vodu iz ve—ce šolje. (Najbolje je da poklopac stalno bude spušten, ali pazi: shvatio je da može da ga otvori njuškom.) • Da kopa po dvorištu ili iskopava biljke i cveće. To obično radi kad smatra da ne dobija dovoljno pažnje. • Da zalazi u kante za smeće. (Možda je bolje da je držiš na kuhinjskoj ploči) • Da skače na ljude, njuška prepone i uopšte da se ponaša društveno neprihvatljivo. Naročito se trudimo da ga odviknemo od glodanja ruku, što, možeš misliti, mnogi ljudi ne vole. Tek smo na početku. Slobodno ga šljepi po guzi i strogo reci „Ne!“ • Da moli za stolom. • Da gura zaštitne mrežice na ulaznim vratima i vratima na tremu. (Videćeš da smo nekoliko već zamenili.) Hvala ti još jednom što nam činiš, Keti. Ovo je džinovska usluga. Nemam pojma kako bismo

se inače snašli. Nadam se da ćete ti i Marli postati drugovi i da će te zabavljati koliko i nas. Dao sam Dženi da pogleda uputstva i pitao je da li sam nešto izostavio. Trebalo joj je

nekoliko minuta da ih pročita, a zatim me je pogledala i rekla: „Šta ti pada na pamet? Ne možeš ovo da joj pokažeš.“ Zamahnula je papirima. „Ako joj ovo pokažeš, možemo da zaboravimo na Irsku. Samo je ona htela da nam izađe u susret. Ako bude ovo pročitala, ništa od toga. Daće se u beg i neće stati sve do Ki Vesta.“ Za slučaj da sam prvi put propustio, ponovila je: „Pobogu, šta ti je palo na pamet?“

„Znači, misliš da je to previše?“, pitao sam. Ali ja sam uvek verovao u potpunu otvorenost, tako da sam joj pokazao. Keti se jeste

nekoliko puta primetno trgla, naročito dok je čitala moje tehnike za skidanje krpelja, ali je moguće primedbe zadržala za sebe. Izgledala je preplašeno i malo je prebledela, ali pošto je bila suviše fina da ne održi obećanje, nije se dala. „Lepo se provedite", rekla je. „Snaći ćemo se.“

Irska je bila baš kao što smo je i zamišljali. Prelepa, seoska, lenja. Vreme je bilo izuzetno vedro i uglavnom sunčano, što je navelo tamošnji živalj da se sumorno sekira zbog mogućnosti suše. Kao što smo obećali sebi, nismo vodili računa o rasporedima i planiranim posetama. Prosto smo lutali, vozikali se obalom, zaustavljali se da prošetamo, kupujemo, pijemo ginis ili jednostavno posmatramo okean. Stajali smo da pričamo sa farmerima koji su skupljali seno i da se slikamo sa ovcama nasred puta. Skretali smo na svaki zanimljiv puteljak koji vidimo. Nismo mogli da se izgubimo, pošto nikud nismo morali da stignemo. Sve naše dužnosti i obaveze kod kuće ostale su daleka uspomena.

Pred kraj svakog dana tražili smo mesto da prenoćimo. Najčešće su to bile sobe u privatnim kućama koje su držale mile irske udovice, koje su obigravale oko nas, služile nas čajem, nameštale nam krevete i uvek postavljale isto pitanje: „Nego, jel’ vas dvoje nameravate uskoro da stvorite porodicu?" A zatim su nas ostavljale same u sobi i upućivale nam neverovatno sugestivne i znalačke osmehe dok su zatvarale vrata za sobom.

Dženi i ja smo bili ubeđeni da u Irskoj postoji neki državni zakon prema kome svi gostinski kreveti moraju da gledaju na veliku zidnu sliku ili pape ili Device Marije, a u nekim kućama i oboje. Na jednom mestu su imali i ogromnu brojanicu okačenu o uzglavlje. Irski zakon za putnike u celibatu zahtevao je i da svi gostinski kreveti budu izuzetno škripavi, tako da i pri najmanjem okretu pokrenu bučan alarm.

42

Svrha svega toga je bila da za ljubavni odnos atmosfera bude pogodna koliko i u samostanu. Bili smo u tuđem domu — tuđem veoma katoličkom domu — s tankim zidovima, likovima svetaca i devica i bučnom domaćicom koja možda patrolira ispred vrata. Poslednje mesto na kome bi vam palo na pamet da se upuštate u seks. A zbog toga sam, naravno, žudeo za svojom suprugom na neke nove i snažne načine.

Ugasili bismo svetlo i uvukli se u krevet, opruge bi zastenjale pod našom težinom, a ja bih joj odmah zavukao ruku pod majicu i spustio je na stomak.

„Nema šanse!“, šapnula bi. „Što da ne?“, šapnuo bih ja. „Jesi li lud? Gospoda O’Flaerti je odmah iza zida.“ „Pa šta?“ „Ne možemo!" „Naravno da možemo." „Čuće nas.“ „Bićemo tihi.“ „Dobro, ajde!" „Obećavam. Nećemo se ni mrdati.“ „Ali prvo prebaci neku majicu preko pape“, rekla bi na kraju, nakon što bi popustila. „Neću

ništa da radim dok nas on gleda.“ Seks je odjednom delovao tako... tako... nezakonito. Kao da sam opet u srednjoj školi i

krijem se od sumnjičave mame. Rizikovati sa seksom u ovom okruženju značilo je rizikovati sramno poniženje sledećeg jutra za zajedničkim doručkom. Rizikovali smo da gospođa O’Flaerti podigne obrvu dok nas poslužuje jajima i prženim paradajzom i pita nas uz zločest osmeh: „Pa, je li vam krevet bio udoban?“

Čitava Irska je bila zona bez seksa. A meni je to bilo pozivnica. Čitavo putovanje smo proveli krešući se kao zečevi.

Ipak, Dženi se neprestano sekirala za svoju veliku bebu kod kuće. Na svakih nekoliko dana ubacila bi čitavu šaku novčića u govornicu i zvala kuću da bi dobila izveštaj od Keti. Ja bih stajao ispred govornice i slušao Dženin deo razgovora.

„Jeste?... Ozbiljno?... Pravo u gužvu?... Nisi se povredila, nadam se?... Hvala bogu... Pa i ja bih vrištala... Šta? Tvoje cipele?... Jao, ne! I tašna?... Platićemo popravku... Baš ništa nije ostalo?... Naravno, insistiramo da ti nadoknadimo... I šta je uradio?... Svež beton, kažeš? Kolika je verovatnoća da se to desi?“

I tako dalje. Svaki poziv je bio litanija prekršaja, sve gorih od goreg, od kojih su mnogi iznenadili čak i nas, prekaljene veterane ratova sa štencima. Marli je bio nepopravljivi učenik, a Keti nesrećna učiteljica na zameni. Sve mu je bilo na izvol’te.

Kada smo se vratili kući, Marli je istrčao da nas dočeka. Keti je stajala na vratima, umorna i iscrpljena. Imala je onaj zablude li pogled vojnika koji je preživeo eksploziju, posle naročito nemilosrdne borbe. Torba joj je bila spakovana i stajala je na tremu, spremna. Keti je več držala ključ od auta kao da jedva čeka da pobegne. Dali smo joj poklone, neizmerno joj zahvaljivali i rekli joj da ne brine zbog pocepanih mrežica na vratima i druge štete. Učtivo se izvinila i nestala.

Kao što smo i očekivali, Keti nije uspela da Marliju nametne nimalo autoriteta, a još manje kontrole. Svaka pobeda ga je ohrabrivala. Zaboravio je hodanje uz nogu i vukao ju je kud god je on poželeo. Odbijao je da joj priđe. Uzimao je šta god bi mu se dopalo — cipele, tašne, jastuke — i nije puštao. Krao joj je hranu s tanjira. Kopao je po smeću. Pokušao je čak i da joj preotme krevet. On je rešio da je glavni dok nema roditelja i nije imao nameru da dozvoli da neka cimerka blage naravi nametne svoju volju i spreči ga da se zabavlja.

„Jadna Keti“, rekla je Dženi. I zar ti se ne čini da je delovala malo slomljeno?" „Pre bih rekao satrveno.“ „Verovatno ne bi trebalo ponovo da je molimo da ga čuva.“ „Ne“, odgovorio sam. „To verovatno ne bi bila dobra ideja.“

43

Okrenuvši se ka Marliju, rekao sam: „Šefe, medeni mesec je gotov. Od sutra si ponovo na obuci.“

Sutradan ujutro Dženi i ja smo se vratili na posao. Ali pre toga sam Marliju nabacio davilicu i

poveo ga u šetnju. Odmah je jurnuo napred, ne trudeći se čak ni da glumi hodanje uz nogu. „Malo smo zaribali, jel’ da?“, rekao sam i svom snagom povukao povodac, oborivši ga s nogu. Ispravio se, zakašljao i pogledao me povređeno kao da kaže: Ne moraš da budeš tako grub. Keti nije smetalo kad sam je vukao.

„Navikni se“, rekao sam i postavio ga u sedeći položaj. Namestio sam davilicu da bude visoko na vratu, gde je, prema mom iskustvu, imala najbolji efekat. „Dobro, pokušajmo još jednom", rekoh. Pogledao me je s hladnom skepsom.

„Marli, k nozi!“, naredio sam i žustro krenuo levom nogom, a povodac sam skrado toliko da sam maltene levom rukom držao lanac davilice. Jurnuo je i oštro cimnuo, što je nemilosrdno zateglo lanac. „Da tako iskoristiš jadnu ženu“, promrmljao sam. „Treba da se stidiš.“ Do kraja šetnje, stežući povodac toliko da su mi zglavci na šakama pobeleli, konačno sam ga ubedio da se ne šalim. To nije bila igra, nego životna lekcija o delima i posledicama. Ako bude vukao, daviću ga. Svaki put, bez izuzetka. Kad bude hteo da sarađuje i hoda uz mene, popustiću, pa lanac oko vrata neće ni osećati. Vuci, gušenje; uz nogu, disanje. Bilo je dovoljno jednostavno da čak i Marli shvati. Neprestano smo ponavljali radnju dok smo šetali biciklističkom stazom. Vuci, gušenje; uz nogu, disanje. Polako je uviđao da sam ja gospodar, a on ljubimac, kao što će i ostati. Kad smo došli do kuće, moj neposlušni pas je kaskao pored mene, ne savršeno, ali vredno poštovanja. Prvi put u životu je zaista hodao uz nogu, ili bar bio blizu toga. Prihvatio sam to kao pobedu. „O, da“, otpevušio sam veselo. „Gazda se vratio.“

Nekoliko dana kasnije, Dženi me je pozvala na posao. Samo što se vratila od doktora Šermana. „Irska sreća“, rekla je. „Idemo ponovo.“

44

JEDANAESTO POGLAVLJE

Sve što je pojeo

Ova trudnoća je bila drugačija. Posle pobačaja smo izvukli bitne pouke, te smo bili rešeni da ne ponavljamo greške. Najvažnije je bilo da vest čuvamo kao najveću tajnu do poslednjeg trenutka. Niko nije znao osim lekara i medicinskih sestara, čak ni naši roditelji. Kad su nam prijatelji dolazili u posetu, Dženi je pila sok od grožđa iz vinske čaše da ne bi bila sumnjiva. Osim te tajanstvenosti, bili smo umereniji i u sopstvenom uzbuđenju, čak i kad smo bili sami. Rečenice smo počinjali kondicionalom — „Ako sve bude dobro...“ i „Pod pretpostavkom da sve bude kako treba.“ Mislili smo da ćemo ureći trudnoću ako budemo previše pričali o njoj. Nismo se usuđivali da pokažemo radost da nam se ne bi obilo o glavu.

Zaključali smo sve hemijske deterdžente i pesticide. Tu priču nismo hteli da ponovimo. Dženi se preobratila u vernicu sirća i njegovih prirodnih moći čišćenja; ono je moglo sve, pa čak i da skine Marlijevu sasušenu pljuvačku sa zidova. Otkrili smo da borna kiselina, beli prah smrtonosan za bube i bezopasan za ljude, sasvim dobro uklanja buve sa Marlija i njegovog kreveta. Ako mu povremeno bude zatrebala kupka protiv buva, prepustićemo to stručnjacima.

Dženi je svakog jutra ustajala u zoru da bi kratko prošetala Marlija kraj mora. Ja sam se budio tek kad se oni vrate s mirisom slanog okeanskog vazduha. Moja supruga je bila primer dobrog zdravlja, osim u jednom pogledu. Po ceo danje imala nagon za povraćanjem. Ali nije se žalila; svaki talas mučnine je dočekivala s naizgled veselim prihvatanjem, jer je to bio znak da mali eksperiment u njoj napreduje baš kako treba.

I bilo je tako. Ovog puta je Esi uzela moju video—traku i snimila prve blede i mutne slike naše bebe. Čuli smo otkucaje srca i videli kako četiri minijaturne komore pulsiraju. Nazreli smo obris glave i izbrojali četiri uda. Doktor Šerman se pojavio u sobi za ultrazvuk i objavio da je sve savršeno, a zatim pogledao Dženi i svojim prodornim glasom je pitao: „Mala, zašto ti plačeš? Treba da budeš srećna.“ Esi ga je udarila beležnicom i izgrdila ga. „Odlazite i ostavite je na miru“, a zatim je zakolutala očima da bi poručila Dženi: „Muškarci! Pojma nemaju.“

Kad je u pitanju odnos sa trudnim ženama, ja zaista nisam imao pojma. Pružio sam Dženi dovoljno prostora, saosećao s njenom mučninom i bolovima i trudio se da ne pravim suviše upadljive grimase dok mi je naglas čitala knjigu "Šta da očekujete u trudnoći". Hvalio sam joj liniju dok joj se stomak povećavao, govorio: „Odlično izgledaš. Stvarno. Izgledaš kao vitka kradljivica u prodavnici koja je upravo sakrila košarkašku loptu pod majicu", i slično. Čak sam činio sve da udovoljim njenom sve čudnijem i neracionalnijem ponašanju. Ubrzo sam se sprijateljio sa noćnim prodavcem u dragstoru u koji sam svraćao u svako doba po sladoled, jabuke, celer ili žvake sa ukusima za koje nisam ni znao da postoje. „Jesi li siguran da je ovo karanfilić? pitao bih ga. „Kaže da mora da bude karanfilić.“

Jedne noći, u petom mesecu, palo joj je na pamet da su nam neophodne čarape za bebu. Naravno da su nam neophodne, složio sam se, naravno da ćemo, pre no što se beba rodi, imati čitav asortiman. Ali ona nije mislila da će nam trebati jednog dana; mislila je da su nam potrebne tog časa. „Nećemo imati šta da navučemo bebi na nožice kad je budemo doneli iz bolnice“, rekla je drhtavim glasom.

Nema veze što je trebalo da se porodi tek za četiri meseca. Nema veze što će tada temperatura napolju biti ledenih trideset pet stepeni. Nema veze što sam čak i ja neupućen znao da će beba biti umotana od glave do pete kad je budu pustili iz porodilišta.

45

„Ma daj, ljubavi“, rekao sam. „Budi razumna. Osam je sati u nedelju uveče. Gde sada da nađem čarape za bebu?“

„Trebaju nam čarape“, ponovila je. „Imamo čitave nedelje da nabavimo čarape“, uzvratio sam. „Mesece da nađemo čarape." „Već vidim te majušne prstiće“, zacijukala je. Nije bilo pomoći. Vozio sam se unaokolo i gunđao, dok nisam našao prodavnicu koja je i

dalje bila otvorena i uzeo šarenu gomilu čarapica toliko sićušnih da su ličile na grejače za palčeve. Kad sam stigao kući i izručio ih iz kese, Dženi je konačno bila zadovoljna. Konačno smo imali čarape. I hvala bogu, uspeli smo da nabavimo poslednjih nekoliko pari pre no što se isprazne državne zalihe, što je moglo da se desi nenajavljeno u bilo kom trenutku. Nežni prstići naše bebe bili su bezbedni. Mogli smo da legnemo i mirno spavamo.

Pored trudnoće napredovala je i Marlijeva obuka. Svakodnevno sam radio s njim i već sam

mogao da zabavljam društvo tako što viknem „Lezi!“, a oni bi gledali kako pada na tlo, raširenih nogu. Dosledno je dolazio na komandu (osim ako mu nešto drugo nije držalo pažnju, na primer drugi pas, mačka, veverica, leptir, poštar ili plutajuća morska trava); dosledno je sedeo (osim ako nije imao silnu želju da stoji); i pouzdano je hodao uz nogu (osim ako ne bi video nešto dovoljno privlačno da se zadavi — gore navedene pse, mačke, veverice itd.). Napredovao je, ali to ne znači da je sazrevao u mirnog i pristojnog psa. Slušao je, ponekad i suviše spremno, ako bih se nadnosio nad njim i vikao oštra naređenja. Ali prosto je bio podešen da večno bude nepopravljiv.

Imao je i nezasit apetit za mango, čiji su plodovi u izobilju padali sa drveta u dvorištu. Svaki je bio težak pola kilograma i više, a bili su toliko slatki da vas od njih zabole zubi. Marli bi se ispružio na travi, zaglavio svež mango između prednjih šapa i s preciznošću hirurga uklanjao svaki delić mesa s kore. Velike koštice bi držao u ustima kao dražeje, a kad bi ih konačno ispljunuo, izgledale su kaO da su prošle kroz kiselinu. Ponekad bi sate provodio tako, uživajući u pomami za voćem i biljnim vlaknima.

Kao i kod svakog ko jede previše voća, menjala mu se i probava. Ubrzo je naše dvorište bilo puno velikih gomila mekog jarkog izmeta. Jedina prednost je bila ta što bi samo neko slep mogao slučajno da nagazi na gomilicu koja je u sezoni manga bila drečavonarandžasta kao saobraćajni čunjevi.

Jeo je on i druge stvari. A i one su negde izlazile. Svakog jutra sam nalazio dokaze dok sam skupljao te gomilice. Ovde plastični vojnik, tamo gumica. U jednoj gomili zgužvana plastična bočica. A u drugoj sažvakani poklopac od olovke. „A, tu je završio moj češalj!“, uzviknuo sam jednog jutra.

Jeo je peškire, sunđere, čarape, upotrebljne papirne maramice. Imao je i svoje omiljene plave maramice, koje su na kraju izgledale kao plave zastavice kojima je obeležena svaka drečavonarandžasta planina.

Nije sve tako lako prolazilo, pa je Marli povraćao lako i redovno, kao iskusan bulimičar. Iz susedne sobe bi se začulo gaaaak! i kad bismo dotrčali, zatekli bismo neki kućni predmet u barici polusvarenog manga i pseće hrane. Marli je imao obzira, pa nikad nije povraćao po drvenom podu, čak ni po linoleumu u kuhinji, ako je mogao da bira. Uvek je ciljao persijski tepih.

Dženi i ja smo imali tu ludu ideju da bi bilo lepo imati psa koga nakratko možemo ostavljati

samog u kući. Dosadilo nam je da ga stalno zaključavamo u bunkeru, a kako je to Dženi predstavila: „Kakva je svrha da imamo psa ako nas neće dočekivati na vratima kad se vratimo kući?“ Znali smo da nikako ne smemo da ga ostavljamo samog u kući ako postoji mogućnost za oluju. Pokazalo se da je čak i sa svojim psećim lekićima bio sposoban da veoma energično kopa prema Kini. Ali po lepom vremenu nismo želeli da ga zaključavamo u garažu i kad izađemo na nekoliko minuta.

Počeli smo da ga ostavljamo nakratko kad otrčimo do prodavnice ili do komšija. Ponekad bi se ponašao sasvim lepo i kuću bismo zatekli netaknutu. Tim danima primetili bismo njegovu crnu

46

njuškicu kako se gura kroz venecijanere dok je, čekajući nas, gledao kroz prozor dnevne sobe. Drugim danima se nije ponašao baš tako dobro, a znali smo i pre no što otvorimo vrata da nas u kući čeka nevolja zato što nije bio na prozoru, već se negde krio.

U šestom mesecu Dženine trudnoće vratili smo se posle manje od pola sata i zatekli Marlija pod krevetom — tako krupan morao je baš da se potrudi da bi se tamo zavukao. Izgledao je kao da je upravo ubio poštara. Krivica je prosto zračila iz njega. U kući je sve delovalo kako treba, ali znali smo da krije neku mračnu tajnu, te smo išli od sobe do sobe u pokušaju da utvrdimo šta je skrivio. Primetio sam da sa jednog zvučnika nedostaje sunđerasta maska. Svuda smo je tražili. Nestala je bez traga. Marli bi se možda i izvukao da nije bilo nepobitnog dokaza njegove krivice kada sam patrolirao za kakom sledećeg jutra. Ostaci zvučnika pojavljivali su se danima.

Za vreme našeg sledećeg izlaska Marli je hirurški uklonio papirni fišek za bas iz istog zvučnika. Zvučnik nije bio oboren niti mu je išta drugo nedostajalo; papir je jednostavno nestao, kao da ga je neko isekao žiletom. Kasnije je našao vremena da to uradi i drugom zvučniku. Jednom smo došli kući i uvideli da naša četvoronožna hoklica ima tri noge, a nestaloj nozi nije bilo ni traga — ni iverka.

Mogli smo se zakleti da sneg nikada neće pasti u južnoj Floridi, ali jednog dana smo otvonli vrata i zatekli mećavu u dnevnoj sobi. Vazduh je bio pun nežnog belog paperja. Kroz belinu smo videli Marlija ispred kamina, dopola zavejanog, kako divljački trese veliki perjani jastuk kao da je upravo uhvatio noja.

Najčešće smo šteti pristupali filozofski. U životu svakog vlasnika psa poneki deo voljenog nasledstva mora da nastrada. Samo sam jednom bio spreman da ga rasporim i vratim ono što mi je pripadalo.

Kupio sam Dženi za rođendan zlatnu ogrlicu od četrnaest karata, nežni lančić s kopčicom, koju je ona odmah stavila. Ali nekoliko sati kasnije dodirnula je vrat i vrisnula: „Moja ogrlica! Nema je.“ Kopča je popustila, ili nije ni bila lepo zatvorena.

„Ne paniči“, rekao sam joj. „Nismo izlazili iz kuće. Mora da je ovde negde.“ Počeli smo da pretražujemo kuću, sobu po sobu. Dok smo tražili, opazio sam da je Marli nemirniji nego inače. Uspravio sam se i pogledao ga. Migoljio se kao stonoga. Kad je shvatio da ga posmatram, dao se u bežaniju. O, ne, pomislih — Marlijev mambo. Što je značilo samo jedno.

„Šta je to“, pitala je Dženi, s narastajućom panikom u glasu. „Šta mu to visi iz usta?“ Bilo je tanko i nežno. I zlatno. „O, sranje!“, rekoh. „Bez naglih pokreta“, naredila je šapatom. Oboje smo stali. „Dobro, mali, u redu je“, ubeđivao sam ga kao pregovarač u timu specijalaca koji oslobađaju

taoce. „Nismo ljuti na tebe. Hajde sad. Samo hoćemo da nam vratiš ogrlicu." Nagonski, Dženi i ja smo ga opkolili sa suprotnih strana, krećući se brzinom glečera. Ponašali smo se kao da je pun eksploziva i da bi jedan pogrešan potez mogao da ga aktivira.

„Polako, Marli“, rekla je Dženi najsmirenijim glasom. „Samo polako. Baci ogrlicu i nećemo ti ništa.“

Marli nas je sumnjičavo odmerio, jedno pa drugo. Saterali smo ga u ćošak, ali znao je da je kod njega nešto što mi želimo. Video sam da procenjuje situaciju, možda zahtev za otkup. Ostavite dvesta neobeleženih psećih keksića u običnoj papirnoj kesi ili nikada više nećete videti svoju dragocenu ogrlicu.

„Baci to, Marli“, šapnuo sam i napravio jedan mali korak prema njemu. Počeo je da maše čitavim telom. Približio sam se još nekoliko milimetara. Skoro neprimetno, Dženi mu se približila s drugog boka. Bio nam je nadohvat ruke. Pogledali smo se i prećutno znali šta treba da uradimo. Nebrojeno smo puta već prošli kroz akciju povraćaja imovine. Ona bi se bacila na zadnji deo i uhvatila ga za zadnje noge da ne pobegne. Ja bih krenuo na glavu, otvorio mu usta i izvukao krijumčarenu robu. Uz malo sreće, uletećemo i sve obaviti za nekoliko sekundi. To je bio

Bili smo na samo pola metra od njega. Klimnuo sam Dženi i usnama oblikovao reči: „Na tri.“ Ali pre no što smo uspeli da jurnemo, zabacio je glavu i glasno mljacnuo. Nestao je kraj lančića koji mu je visio iz usta. „Poješće ga!“, vrisnula je Dženi. Zajedno smo skočili na njega, Dženi mu

47

je ščepala zadnje noge, a ja sam ga uhvatio za glavu. Na silu sam mu otvorio vilicu i ugurao celu ruku unutra, do grla. Istražio sam svaki nabor i udubljenje i izvukao praznu šaku. „Prekasno“, rekao sam. „Progutao je.“ Dženi je počela da ga pljeska po leđima. „Iskašlji je, do davola!“, vikala je. Ali nije bilo svrhe. Jedino što je izvukla iz njega bilo je glasno i slasno podrigivanje.

Marli je možda dobio bitku, ali znali smo da je samo pitanje vremena kada ćemo mi dobiti rat. Priroda je bila na našoj strani. Pre ili kasnije, sve što uđe mora i da izađe. Koliko god da je bilo gadno, znao sam da ću je naći ako dovoljno dugo budem kopao po njegovom izmetu. Da se radilo o, recimo, srebrnom ili pozlaćenom lančiću, nečemu makar malo manje vrednom, možda bi gađenje prevladalo. Ali taj lančić je bio od čistog zlata i oduzeo mi je dobar deo plate. Gadljiv ili ne, rešio sam da kopam.

Četvrtog dana moja upornost se isplatila. Pokupio sam Marlijevu poslednju isporuku, ponovivši svoj svakodnevni refren — „Ne mogu da verujem da ovo radim“ — i počeo da čeprkam i spiram. Dok se kaka topila, tražio sam neki trag lančića. Ništa. Taman sam hteo da odustanem, kad sam primetio nešto čudno: smeđu grudvicu, veličine zrna pasulja. Ni blizu po veličini da bude nestali nakit, ali očigledno joj tu nije bilo mesto. Pritisnuo sam je granom, koju sam zvanično krstio Izmetnik, a zatim je isprskao jakim mlazom iz creva. Dok sam je ispirao, učinilo mi se da sam video blesak nečeg izuzetno sjajnog i blistavog. Eureka! Našao sam zlato.

Ogrlica je bila neverovatno sabijena, mnogo puta manja nego što sam mislio da može biti. Kao da ju je neka vanzemaljska moć, možda crna rupa, usisala u neku misterioznu dimenziju prostora i vremena, a zatim je ispljunula. U stvari, nisam bio daleko od istine. Jak vodeni mlaz omekšavao je čvrstu grudvu, a gomilica zlata se postepeno vraćala u prvobitni oblik, nezamršen i nezgužvan. Kao nova. Ne, još lepša nego nova. Odneo sam je u kuću da je pokažem Dženi, ko ja je bila oduševljena što je ponovo ima, uprkos neobičnom putovanju. Oboje smo bili oduševljeni zbog toga što je bila zaslepljujuće sjajna — sjajnija nego pre. Marlijeva želudačna kiselina obavila je neverovatan posao. U životu nisam video sjajnije zlato. „Čoveče“, rekoh i zviznuh. „Možemo da napravimo posao sa čišćenjem nakita.“

„Ubili bismo se od novca sa bogatim udovicama u Palm Biču“, složila se Dženi. „Da, moje dame“, trudio sam se da imitiram uglađenog prodavca, „naš patentirani proces

nećete naći u prodavnicama! Marlijeva metoda vratiće vašim dragocenostima zaslepljujući sjaj o kakvom niste ni maštali.“

„Ima potencijala, Grogane“, rekla je Dženi i otišla da dezinfikuje svoj nađeni rođendanski poklon. Taj lančić je nosila godinama, a kad god bih ga ugledao, živo bih se prisetio svoje kratke i izuzetno uspešne karijere sa zlatom. Baba — sera i njen verni Izmetnik idu tamo gde se drugi ne usuđuju. A ne bi ni trebalo.

I tako sam Marliju smućkao njegov omiljeni laksativ — ogromnu činiju prezrelog seckanog manga — i spremio se za dugo čekanje. Tri dana sam ga pratio kad god bih ga pustio u dvorište, spreman da uletim sa svojom lopatom. Umesto da bacam gomilice preko ograde, svaku sam pažljivo stavljao na široku dasku u travi i grančicom čeprkao dok sam baštenskim crevom spirao svarenu hranu u travu, ne bi li ostalo neko strano telo. Osećao sam se kao rudar koji pročišćava vodu i nailazi na blago u vidu progutanih gluposti, od pertli do trzalica za gitaru. Ali lančića nije bilo. Gde je, do đavola? Zar ne bi trebalo da je već izašao? Počeo sam da se pitam da li mi je možda promakao, te sam ga slučajno sprao u travu, gde će zauvek biti izgubljen. Ali kako je mogao da mi promakne lančić od skoro pola metra? Dženi je s trema veoma zainteresovano pratila moju operaciju povraća ja, pa mi je čak smislila i novi nadimak. „Hej, baba—sero, je li ti se posrećilo?“, viknula je. ⓦⓦⓦ.ⓒⓡⓞⓦⓐⓡⓔⓩ.ⓞⓡⓖ

48

DVANAESTO POGLAVLJE

Dobro došli na odeljenje za siromašne

Pošto prvo dete ne rađate svakog dana, kada nam je bolnica Sent Meri u zapadnom Palm Biču ponudila da uz doplatu dobijemo luksuzni apartman za porođaj, priliku smo rado prihvatili. Apartmani su izgledali kao dobre hotelske sobe, prostrani, puni svetla i opremljeni drvenim nameštajem, cvetnim tapetama, zavesama, đakuzijem, a samo za tatu našla se i udobna sofa koja je mogla da se razvuče u krevet. Umesto uobičajene bolničke hrane, „gostima" je bio ponuđen izbor jela za sladokusce. Mogli ste čak i bocu šampanjca da naručite, ali to je uglavnom bilo namenjeno očevima, pošto se majkama dojiljama nije preporučivalo više od slavljeničkog gutljaja.

„Čoveče, ovo je kao na letovanju!“, uzviknuo sam poskakujući na sofi za tate, dok smo obilazili sobu nekoliko nedelja pre termina.

Apartmani su udovoljavali japijima i bili su odličan izvor novca za bolnicu, pošto su donosili keš od parova dovoljno imućnih da se istroše više nego što je uobičajeno za porođaj. Malo je preterano, složili smo se, ali što da ne?

Kada je došao naš veliki dan, stigli smo u bolnicu sa torbom za noćenje, ali su nam rekli da postoji mali problem.

„Problem?“, pitao sam. „Mora da je baš dobar dan za porođaje“, veselo je rekla devojka na prijemnom. „Svi

apartmani su već zauzeti." Zauzeti? Najvažnijeg dana u našem životu. Šta je sa udobnom sofom i romantičnom večerom

za dvoje i zdravicom uz šampanjac? „Čekaj malo“, požalio sam se. „Rezervisali smo pre nekoliko nedelja."

„Žao mi je“, rekla je žena bez trunke saosećanja. „Ne možemo baš da određujemo majkama kada će početi porođaj.“

Bila je u pravu. Nije baš mogla da požuruje ljude. Uputila nas je na drugi sprat, gde će nam dati običnu bolničku sobu. Ali kada smo došli na odeljenje, sestra za pultom nam je saopštila još loših vesti. „Možete li da poverujete da su sve sobe popunjene?“, rekla je. Ne, nismo mogli da poverujemo. Dženi je sve primila smireno, ali ja sam već počeo da se ljutim. „Šta nam predlažete, parking?“, brecnuo sam se.

Sestra mi se smireno nasmešila, očigledno navikla na ispade nestrpljivih budućih očeva i rekla: „Ništa vi ne brinite. Naći ćemo vam mesto.“

Posle silnih telefonskih poziva, poslala nas je niz dugi hodnik i kroz niz dvokrilnih vrata. Našli smo se u porodilištu koje je bilo kao slika u ogledalu onog koje smo upravo napustili, s jednom razlikom — pacijenti očigledno nisu bili uštogljeni bogati japiji s kojima smo išli na časove za buduće roditelje. Čuli smo da sestre s pacijentima pričaju na španskom, a u hodnicima ispred soba stajali su tamnoputi muškarci sa slamnatim šeširima u rukama. Okrug Palm Bič poznat je kao igralište za suludo bogate, ali je mnogo manje poznat po tome što ima i ogromne farme koje se protežu kilometrima zapadno od grada, na isušenim močvarama Everglejdsa. Hiljade sezonskih radnika, uglavnom iz Meksika i Srednje Amerike, za svaku berbu sele se na južnu Floridu i beru paprike, paradajz, salatu i celer, kojima se zimi snabdeva veći deo istočne obale. Izgleda da smo mi otkrili gde se rađaju deca sezonskih radnika. S vremena na vreme prolomio bi se izmučeni ženski

49

krik, a za njim užasni jecaji i povici „Mi madre!“. Zvučalo je kao kuća straha. Dženi je bila bela kao duh.

Sestra nas je odvela u mali odeljak s jednim krevetom, stolicom i gomilom monitora, a zatim je Dženi dala spavaćicu koju će obući. „Dobro došli na odeljenje za siromašne!“, veselo je rekao doktor Šerman kad je uleteo nekoliko minuta kasnije. „Ne dajte da vas zavaraju oskudne sobe“, rekao je. Bile su opremljene najsavremenijom medicinskom opremom u bolnici, a sestre su bile među najstručnijima. Pošto siromašne žene obično nemaju pristupa lekarima za vreme trudnoće, njihove trudnoće su često visoko rizične. U dobrim smo rukama, uveravao nas je dok je probijao Dženin vodenjak. A zatim je nestao, kao što se i pojavio.

Zaista, kako je jutro odmicalo, a Dženi se borila sa surovim trudovima, shvatili smo da i jesmo u dobrim rukama. Sestre su bile prekaljeni profesionalci, zračile su pouzdanjem i toplinom, obletale su oko nje dok su proveravale bebin puls i usput navodile Dženi. Ja sam bespomoćno stajao pored njih, dajući sve od sebe da pružim podršku, ali nije mi išlo. U jednom trenutku, Dženi je zarežala na mene kroz stisnute zube: „Ako me još jednom pitaš kako sam, OTKINUĆU TI GLAVU!“ Sigurno sam izgledao povređeno, pošto je jedna sestra došla s moje strane kreveta, saosećajno mi stegla ramena i rekla: „Dobro došli na rođenje deteta, tata. I ovo je deo iskustva.“

Lagano sam se išunjao iz sobe da se pridružim ostalim očevima u hodniku. Svi smo stajali naslonjeni na zid, svako uz svoja vrata, dok su nam žene vrištale i jecale. Osećao sam se smešno u polo majici, kratkim pantalonama i brodaricama, ali farmeri mi to nisu uzeli za zlo. Ubrzo smo se svi smeškali i međusobno znalački klimali glavama. Oni nisu znali engleski, ja nisam znao španski, ali to nije bilo bitno. Bili smo u istom sosu.

Ili skoro istom. Saznao sam da je u Americi smirivanje bolova luksuz, a ne potreba. Onima koji su to sebi mogli da priušte — ili im je osiguranje, kao nama, pokrivalo — bolnica je davala epiduralnu, čime se zaborav bola ubacivao direktno u centralni nervni sistem. Četiri sata nakon što je počeo Dženin porođaj, došao je anesteziolog koji joj je ubacio dugačku iglu kroz kožu uz kičmu i povezao je sa intravenoznom tečnošću. Posle samo nekoliko minuta Dženi je utrnula ispod struka i odmarala se. Meksikanke u blizini nisu bile te sreće. One su morale na stari način da se bore, te su njihovi vrisci parali vazduh.

Sati su prolazili. Dženi se napinjala. Ja sam je bodrio. Kad je pala noć, izašao sam u hodnik noseći malenu loptu u povoju. Podigao sam novorođenog sina iznad glave da ga vide moji novi prijatelji i viknuO: „Es el ninjo!“ Ostali očevi su mi se široko osmehivali i podizali palčeve, kao međunarodni znak odobravanja. Za razliku od vatrene borbe oko toga kako ćemo nazvati psa, svom prvencu smo ime odabrali lako, gotovo u isti mah. Zvaće se Patrik, po prvom iz loze Grogan koji je došao u Sjedinjene Države iz okruga Limerik u Irskoj. Sestra je ušla u naš odeljak i rekla da je apartman sada slobodan. Bilo je već malo besmisleno menjati sobu, ali ona je pomogla Dženi da sedne u kolica, dala joj našeg sina u ruke i odvela nas. Ona gurmanska večera i nije bila nešto.

U nedeljama pre porođaja, Dženi i ja smo vodili duge razgovore o strategiji kojom ćemo

najlakše priviknuti Marlija na pridošlicu zbog koje će časkom biti svrgnut s mesta najvoljenijeg izdržavanog člana. Hteli smo da to bude nežno. Slušali smo priče o psima koji su bili izuzetno ljubomorni na bebe i to su pokazivali na neprihvatljive načine — od mokrenja po dragocenostima i obaranja kolevke do otvorenih napada — što se obično završavalo nepovratnom posetom kafileriji. Dok smo od gostinske sobe pravili dečiju, Marliju smo pružili pun pristup kolevci, posteljini i svim segmentima bebećeg života. Njuškao je, balavio i lizao dok nije zadovoljio svoju radoznalost. Tokom trideset šest sati koliko se Dženi oporavljala od porođaja, ja sam često posećivao Marlija opremljen ćebencima i svime na čemu je bio bebin miris. Jednom prilikom, doneo sam kući čak i prljavu pelenicu, koju je Marli tako žustro njuškao da sam se uplašio da će je ušmrknuti, što bi uzrokovalo još skupih medicinskih intervencija.

Kad sam konačno doveo majku i dete kući, Marli nije ni bio svestan. Dženi je spustila bebu Patrika, usnulog u nosiljci za kola, nasred našeg kreveta, a zatim došla za mnom u garažu da se pozdravi s Marlijem, gde joj se on silno obradovao. Nakon što je Marli od izbezumljenog postao

50

samo očajnički srećan, uveli smo ga u kuću. Nameravali smo da radimo svako svoje i da mu ne pokazujemo bebu. Bićemo u blizini i pustiti ga da sam otkrije prisustvo pridošlice.

Marli je ušao za Dženi u spavaću sobu, zavukavši joj njušku duboko u torbu dok se raspakivala. Očigledno nije bio svestan živog stvorenja na krevetu. Zatim se Patrik promeškoljio i zacvrkutao. Marli je podigao uši i ukočio se. Otkud to? Patrik je ponovo cvrkutnuo, a Marli je podigao jednu šapu, pokazujući kao ptičar. Pobogu, pokazivao je na našeg sinčića kao što bi lovački pas pokazao na... lovinu. U trenu sam se setio perjanog jastuka koji je divljački napadao. Nije valjda toliko tup da pomeša bebu i fazana?

Zatim je skočio. Nije to bio divlji skok „ubiti neprijatelja", nije bilo iskeženih zuba ni režanja. Ali nije bio ni skok „dobro došao u kuću, mališa“. Toliko je snažno udario grudima u dušek da je čitav krevet poskočio. Patrik je već bio potpuno budan, širom otvorenih očiju. Marli se povukao i ponovo skočio, a ovog puta njuška mu se našla na samo nekoliko centimetara od bebinih prstića.Dženi se bacila ka bebi, a ja na psa i uhvatio ga obema rukama za ogrlicu. Marli je bio van sebe, pokušavao je da dođe do tog stvorenja koje se nekako ušunjalo u naše svetilište. Izdigao se na zadnje noge, a ja sam ga vukao za ogrlicu. Osećao sam se kao superheroj sa svojim pomoćnikom. „Pa, ovo je baš lepo prošlo", rekao sam.

Dženi je odvezala Patrika; ja sam Marlija čvrsto držao među nogama i obema rukama stezao za ogrlicu. Čak je i Dženi bilo jasno da Marli nema loše namere. Dahtao je s onim svojim blentavim kezom; oči su mu bile vedre i mahao je repom. Dok sam ga ja čvrsto držao, ona se lagano približavala, dopustivši Marliju da prvo onjuši prstiće, zatim stopala, listove i bedra. Jadno dete je imalo samo jedan i po dan, a već ga je napao industrijski usisivač. Kad je Marli stigao do pelene, kao da je prešao u neko drugo stanje svesti, nekakav trans izazvan pampersom. Našao je svetu zemlju. Pas je bio van sebe.

„Marli, jedan pogrešan potez i gotov si“, upozorila ga je Dženi i bila je ozbiljna. Da je pokazao čak i delić agresivnosti prema bebi, tu bi mu bio kraj. Ali nije nikada. Uskoro smo shvatili da nije problem da sprečimo Marlija da nam povredi voljenog sinčića. Problem je bio kako da ga sprečimo da kopa po kanti s pelenama.

Kako je vreme prolazilo, Marli je prihvatao Patrika kao novog najboljeg druga. Jedne noći,

tih prvih dana, dok sam gasio svetla spremajući se za spavanje, nikako nisam mogao da nađem Marlija. Na kraju sam zavirio u dečiju sobu i našao ga ispruženog pored Patrikovog kreveca; obojica su hrkali u stereofonskom bratskom blaženstvu. Marli, naš divlji neukroćeni konj, potpuno se menjao pored Patrika. Kao da mu je bilo jasno da je to krhko i nezaštićeno ljudsko biće, pažljivo je hodao u njegovoj blizini i lizao mu lice i uši vrlo oprezno. Kad je Patrik počeo da puzi, Marli je mirno ležao na podu i dopuštao bebi da planinari po njemu, da mu vuče uši, kopa oči i čupa pramičke krzna. Ništa mu nije smetalo. Marli je sedeo kao kip. S Patrikom je bio nežni div, a status druge violine prihvatio je dobrodušno i pomirljivo.

Nisu svi odobravali naše bezrezervno poverenje u psa. Ljudi su u njemu videli divlju, nepredvidljivu i moćnu zver — već se bližio težini od pedeset kilograma — i smatrali su da je nepromišljeno što ga ostavljamo pored bespomoćne bebe. Moja majka je čvrsto verovala u to i nije se libila da nam to i pokaže. Teško joj je padalo da gleda kako Marli liže njenog unuka. „Znate li vi uopšte gde je taj jezik bio?“, pitala bi retorički. Ozbiljno nas je upozorila da nikako ne smemo ostavljati bebu i psa same u sobi. Drevni lovački instinkt mogao bi bez upozorenja da ispliva. Da se ona pitala, između Marlija i Patrika uvek bi se nalazio betonski zid.

Jednog dana, kad nam je došla u goste iz Mičigena, vrisnula je u dnevnoj sobi. „Džone, brzo!“, vikala je. „Pas ujeda bebu!“ Istrčao sam iz spavaće sobe poluobučen, ali sam zatekao Patrika kako se veselo njiše u svojoj ljuljašci na navijanje, a Marli je ležao odmah ispod njega. Pas zaista jeste pokušavao da gricne bebu, ali ne onako kako se moja unezverena majka uplašila. Marli se postavio tačno na Patrikovu putanju letenja, a glavu je držao tamo gde je Patrikova guza u povoju od tkanine zastajala pri vrhuncu svakog luka, pre no što će krenuti nazad. Kad god bi mu Patrikova pelena ušla u domet, Marli bi razigrano pokušao da je gricne, udarivši pri tom Patrika u

51

guzu. Patrik je cvileo od sreće. „Ma, daj mama, nije to ništa“, rekao sam. „Marli se samo loži na pelene.“

Dženi i ja smo se uhodali. Noću je ustajala na svakih nekoliko sati da podoji Patrika, a ja sam

preuzeo hranjenje u šest ujutro da bi ona mogla malo duže da spava. Polubudan bih ga uzeo iz kreveca, promenio mu pelenu i smućkao mu bočicu hrane. Zatim bi usledila nagrada: sedeo bih s njim na tremu iza kuće. Njegovo toplo telašce ugnezdilo bi se na mom stomaku dok je pio iz bočice. Ponekad bih naslonio lice na njegovu glavicu i zadremao dok on pohlepno ručka. Ponekad bih slušao radio i posmatrao kako se jutarnje nebo pretapa od ljubičaste do ružičaste i plave. Pošto bih ga nahranio i izvukao dobro podrigivanje, obukli bismo se, zviždukom dozvali Marlija i krenuli u jutarnju šetnju obalom. Kupili smo kolica za džogiranje sa tri velika biciklistička točka, pomoću kojih su mogla da se voze bilo kuda, i preko peska i preko ivičnjaka. Nas trojica smo sigurno bili upadljivi izjutra, Marli napred, kao pas u zapregama, ja se pozadi jedva držim, a Patrik veselo maše ručicama kao saobraćajac. Dok mi stignemo kući, Dženi već ustane i skuva kafu. Patrika stavimo u stolicu za hranjenje i prospemo mu slatke pahuljice po stočiću, koje Marli pokrade čim skrenemo pogled tako što položi glavu postrance na stočić i jezikom ih ubacuje u usta. Krade od bebe, mislimo mi, baš je nisko pao. Ali Patrika je čitava situacija vrlo zabavljala, te je ubrzo naučio da može da izgura pahuljice sa stočića da bi zatim gledao kako Marli jurca uokolo i skuplja ih sa poda. Otkrio je i to da će, ako prospe pahuljice sebi u krilo, Marli provući glavu ispod stočića i bocnuti ga u stomak dok juri odbegle pahuljice, na šta će ovaj pući od smeha.

Utvrdili smo da nam roditeljstvo baš prija. Privikli smo se na taj ritam, uživali u jednostavnim radostima i smeškali se kroz muke, ubeđeni da će čak i loši dani brzo postati drage uspomene. Imali smo sve što smo mogli poželeti. Imali smo voljenu bebu. Imali smo blesavog psa. Imali smo malu kuću pored mora. Naravno, imali smo i jedno drugo. Tog novembra, moja novinska kuća me je unapredila u kolumnistu, poželjno mesto koje mi je pružilo prostor na prvoj strani da tri puta nedeljno pišem o čemu god poželim. Život je bio lep. Kad je Patrik napunio devet meseci, Dženi se naglas pitala da li je možda vreme da razmišljamo o drugom detetu.

„Pa, ne znam baš“, rekao sam. Oduvek smo znali da želimo više dece, ali ja nisam razmišljao o određenom periodu. Činilo mi se da nije baš dobro da tako brzo ponavljamo sve što smo upravo preživeli. „Možemo opet da prestanemo da koristimo zaštitu, pa da vidimo šta će se desiti", predložio sam.

„Ah, znalački je rekla Dženi. „Stara škola planiranja porodice Que sera, sera.“ „Hej, ne ismevaj je“, rekoh. „Uspelo nam je jednom.“ Tako smo i učinili. Sračunali smo da nam je odličan trenutak za trudnoću sledeća godina.

Kad je Dženi izračunala, rekla je: „Ako uzmemo šest meseci da zatrudnim i još devet meseci do porođaja, između njih će biti razlika od dve godine.“

Meni je zvučalo dobro. Dve godine je dovoljna razlika. Dve godine je skoro večnost. Dve godine je skoro nestvarno. Pošto sam dokazao da sam sposoban za mušku dužnost oplodnje, nije bilo pritiska. Bez brige, bez stresa. Šta bude biće.

Nedelju dana kasnije Dženi je bila trudna.

52

TRINAESTO POGLAVLJE

Vrisak u noći

Pošto je Dženi u stomaku rasla nova beba, vratili su se i njeni noćni prohtevi za hranom. Jedne noći je to bio sok od đumbira, sledeće grejpfrut. „Jel imamo snikers čokoladice?“, pitala je jednom tik pred ponoć. Očigledno me je čekao još jedan izlet do dragstora. Pozvao sam Marlija, zakačio mu povodac i krenuo do ćoška. Na parkingu nas je presrela mlada žena provokativno plave kose i svetloljubičastih usana, na najvišim štiklama koje sam video. „Jao, što je sladak!“, oduševila se. „Zdravo, kuco. Kako se zoveš, lepoto?“ Marli je, naravno, bio presrećan zbog novog prijateljstva, a ja sam ga privukao uz sebe da joj ne bi izbalavio ljubičastu mini—suknju i belu majicu. „Pa, ti bi samo da me poljubiš, jel’ da, mališa?“, rekla je i zvučno zacmoktala.

Dok smo ćaskali, pitao sam se šta ta privlačna žena radi na parkingu pored autoputa Diksi sama u ovo doba. Ne bih rekao da je imala kola. Ne bih rekao da je krenula u prodavnicu, ni da je iz nje izašla. Prosto je bila tu, ambasador parkinga koji veselo dočekuje nepoznate ljude i njihove pse, kao naš pandan iz komšiluka osoblju koje dočekuje kupce u velikim prodavnicama. Zašto li je bila toliko prijateljski raspoložena? Prelepe žene nikada nisu takve, bar ne prema nepoznatim muškarcima na parkingu u ponoć. Prišla su jedna kola i stariji čovek je spustio prozor. „Jesi li ti Heder?“, pitao je. Ona mi se zbunjeno osmehnula kao da kaže: Radiš šta moraš da platiš stanarinu. „Moram da bežim", rekla je i uskočila u kola. „Ćao, kuco.“

„Marli, samo nemoj da se zaljubiš", rekao sam dok su nas napuštali. „Ne možeš ti sebi da je priuštiš.“

Nekoliko nedelja kasnije, u nedelju u deset ujutro, prošetao sam Marlija do iste prodavnice da bih kupio Majami herald. Ovog puta su nam prišle dve devojke, u stvari još maloletnice, koje su delovale napeto i nervozno. Za razliku od prve žene koju smo sreli, ove nisu bile preterano privlačne i nisu se potrudile da to poprave. Obe su očajnički iščekivale sledeći gram kreka. „Harolde?“, pitala me je jedna. „Ne“, odgovorio sam, ali sam zapravo pomislio: Zar stvarno misliš da bi neki tip došao na anonimni seks i poveo svog labradora? Zar su te dve mislile da sam uvrnut? Dok sam uzimao novine, stigla su kola — Harold, pretpostavljam — i devojke su otišle s njim.

Nisam samo ja primećivao nabujalo prostituisanje uz autoput Diksi. Kad nam je moja starija sestra došla u goste, krenula je u šetnju usred dana, obučena skromno kao časna sestra. Dvaput je dobila ponudu od dva korisnika koji su pecali iz kola. Jedan gost nam je stigao u kuću i prijavio da mu je neka žena upravo pokazala grudi kad je prošao pored nje, mada mu to nije preterano smetalo.

Posle žalbi stanovnika, gradonačelnik je obećao da će javno osramotiti muškarce uhapšene zbog korišćenja usluga prostitutki, a policija je počela sa tajnim akcijama. Postavljali su prerušene policajke na ćoškove, koje su čekale da mušterije zagrizu. Prerušene policajke su bile najružnije kurve koje možete zamisliti — zamislite Edgara Huvera (Dugogodišnji šef američkog istražnog biroa (FBI), koji je navodno oblačio žensku odeču. (Prim. prev.)) u ženskoj odeći — ali to nije sprečavalo muškarce da traže njihove usluge. Jedno hapšenje odigralo se na ulici odmah ispred naše kuće — sve sa televizijskom ekipom.

Da su bile u pitanju samo kurve i njihove mušterije, mogli bismo da se zaobilazimo, ali se tu kriminalne aktivnosti nisu okončavale. Naš kraj kao da je svakim danom bio sve opasniji. Jednom dok smo se šetali pored obale, Dženi je dobila naročito žestok napad trudničke mučnine, te je rešila da se vrati kući, a da ja nastavim s Patrikom i Marlijem. U jednoj sporednoj ulici čula je kola kako

53

sporo voze za njom. Najpre je pomislila da je to neki komšija koji je rešio da se javi ili neko ko je zalutao. Kad se okrenula da pogleda u kola, vozač je na izvol’te sedeo i masturbirao. Nakon što je dobio očekivanu reakciju, odvezao se u rikverc ne bi li sakrio tablice.

Patrik nije imao ni godinu dana kada se ubistvo ponovo odlgralo u našem najbližem susedstvu. Kao i gospođa Nedermijer, žrtva je bila starija žena koja je živela sama. Njena kuća je bila prva posle skretanja u Čerčilovu ulicu sa autoputa, odmah iza perionice koja radi non—stop, a znali smo se tek utoliko što bi mahnula kad prođem. Za razliku od ubistva gospođe Nedermijer, nismo mogli da lažemo sebe kako je taj zločin posao iznutra. Žrtva je izabrana nasumice, a napadač je bio stranac, koji se ušunjao u kuću dok je u dvorištu širila veš u nedelju popodne. Kad se vratila, vezao joj je ruke telefonskim kablom i gurnuo je pod dušek, a zatim pretresao kuću u potrazi za novcem. Pobegao je s plenom dok se moja krhka komšinica sporo gušila pod težinom dušeka. Policija je brzo uhapsila skitnicu koji je viđan u blizini perionice; kad su mu ispraznili džepove, utvrdili su da je čitav njegov plen bio šesnaest dolara i sitniš. Cena ljudskog života.

Zbog zločina u našoj okolini bili smo zahvalni za Marlijevo upadljivo prisustvo u kući. Pa šta ako je zakleti pacifista čija je najagresivnija strategija napada poznata kao Balava ofanziva? Koga je briga ako je njegova prva reakcija na dolazak nekog nepoznatog hvatanje teniske loptice u nadi da će se neko igrati dobacivanja? Uljezi to nisu znali. Nismo više zaključavali Marlija čim neki stranac dođe na vrata. Prestali smo da ih ubeđujemo da je potpuno bezopasan. Naprotiv, počeli smo sa neodređenim zlokobnim upozorenjima: „Sve je više nepredvidljiv" i „Ne znam koliko će još njegovih naleta izdržati ova vrata“. Imali smo bebu i još jednu na putu. Nismo više bili tako razdragano nehajni povodom lične bezbednosti. Džen i ja smo često razmatrali šta bi Marli uradio ako bi neko pokušao da povredi bebu ili nas, ako bi išta i uradio. Ja sam verovao da će prosto odlepiti, kevtati i dahtati. Dženi je imala više poverenja u njega. Bila je ubeđena da će njegova velika odanost nama, a naročito svom novom dileru pahuljica Patriku, u kriznoj situaciji prerasti u žestoki iskonski zaštitnički poriv. „Nema šanse“, rekao sam. „Zabio bi nos u prepone negativca i to bilo sve.“ U svakom slučaju, složili smo se, na smrt prepada ljude. Što je nama sasvim odgovaralo. Njegovo prisustvo presuđivalo je da li se u sopstvenom domu osećamo bezbedno ili ranjivo. Čak i dok smo raspravljali o tome da li je uspešan zaštitnik, mirno smo spavali zato što smo znali da je pored nas. Jedne noći je ta rasprava završena jednom zasvagda.

Bio je oktobar, a vreme se još nije promenilo. Noć je bila vrela, te smo uključili klimu i zatvorili prozore. Posle vesti u jedanaest, pustio sam Marlija napolje da piški, obišao Patrika u krevecu, ugasio svetla i uvukao se u krevet pored Dženi, koja je već zaspala. Marli se, kao i uvek, sručio na pod pored mene i glasno uzdahnuo. Taman sam zadremao kad sam ga čuo — piskav, trajan i prodoran zvuk. U trenu sam se razbudio, kao i Marli. Ukočeno je stajao pored kreveta, podignutih ušiju. Čulo se ponovo, kroz zatvorene prozore, nadglasavši šum klima—uređaja. Vrisak. Ženski vrisak, glasan i neporeciv. Prva pomisao mi je bila da se neki klinci blesave po ulici, što nije bilo neobično. Ali nije to bio veseli vrisak „nemoj me golicati". U njemu se čuo očaj, pravi strah. Shvatio sam da je neko zaista u nevolji.

„Hajde, dečko“, šapnuo sam i izvukao se iz kreveta. „Ne izlazi napolje.“ Dženin glas se začuo pored mene u mraku. Nisam shvatio da je budna i

da sluša. „Zovi policiju“, rekao sam joj. „Biću oprezan.“ Držeći Marlija za davilicu, izašao sam na prednji trem u boksericama taman na vreme da

vidim nekoga ko je otrčao niz ulicu prema obali. Vrisak se ponovo čuo, iz suprotnog smera. Napolju, neprigušen zidovima i staklom, ženski glas je ispunio noć neverovatnom i prodornom snagom, kakvu sam čuo samo u horor filmovima. Svetla su se palila i na drugim tremovima. Dvojica mladića, koji su zajedno iznajmljivali kuću preko puta, istrčali su napolje u isečenim pantalonama i potrčali prema vriscima. Ja sam ih oprezno pratio poizdalje, čvrsto držeći Marlija. Video sam da su otrčali na travnjak nekoliko kuća dalje, a ubrzo zatim su dotrčali nazad do mene.

„Idite do devojke!“, viknuo je jedan od njih pokazujući gde. „Izbodena je.“

54

„Mi idemo za njim!“, viknuo je drugi, a zatim su bosonogi otrčali niz ulicu za beguncem. Moja komšinica Bari, neustrašiva neudata žena koja je kupila i renovirala oronuli bungalov pored kuće Nedemijerovih, uskočila je u kola i pridružila se poteri.

Ja sam pustio Marlijevu ogrlicu i potrčao prema vrisku. Tri kuće dalje našao sam svoju sedamnaestogodišnju komšinicu samu i povijenu ispred kuće, kako isprekidano jeca i hropće. Držala se za rebra, a ispod ruku sam joj video krvav krug kako se razliva po bluzi. Bila je vitka lepa devojka sa svetlom kosom koja joj je padala na ramena. Živela je u toj kući sa svojom razvedenom majkom, prijatnom ženom koja je radila kao medicinska sestra u noćnoj smeni. Nekoliko puta sam ćaskao s majkom, ali sam devojku poznavao samo toliko da mogu da joj mahnem. Nisam joj znao čak ni ime.

„Rekao je da ne vrištim jer će me ubosti“, rekla je kroz jecaje. Reči su joj isprekidano kuljale kroz teške uzdisaje. „Ali ja sam vrištala. Vrištala sam, a on me je ubo.“ Kao da joj možda neću poverovati, podigla je košulju da mi pokaže rascvetanu ranu tamo gde joj je proboden grudni koš. „Sedela sam u kolima i slušala radio. On se samo pojavio.“ Dodirnuo sam joj ruku da je smirim, a njoj su u tom trenutku popustila kolena. Pala mi je u naručje pošto su joj se noge savile kao lanetu. Lagano sam je spustio na pločnik, seo i zagrlio je kao dete. Govorila je tiše i mirnije i borila se da ostane budna. „Rekao mi je da ne vrištim“, ponavljala je. „Stavio mi je ruku na usta i rekao da ne vrištim."

„Dobro si uradila“, rekao sam. „Oterala si ga.“ Shvatio sam da će se onesvestiti, a ja nisam imao pojma šta da radim. Hajde, hitna. Gde ste?

Pomagao sam joj kako sam jedino umeo, kao svom detetu, mazio je po kosi, držao joj dlan na obrazu, brisao joj suze. Bila je sve slabija, a ja sam joj ponavljao da se ne da, da pomoć stiže. „Biće ti dobro“, rekao sam, ali nisam bio siguran da i sam verujem u to. Koža joj je posivela. Sedeli smo sami na pločniku, činilo mi se satima, ali je zapravo prošlo oko tri minuta, kako je pisalo kasnije u policijskom zapisniku. Postepeno sam počeo da se pitam gde je Marli. Podigao sam pogled i video da stoji tri metra od nas, okrenut ka ulici, u nekom zgrčenom položaju, kao bik, što nikada ranije nisam video. Bio je to stav borca. Vratni mišići bili su mu napeti; vilica čvrsto stegnuta; krzno između lopatica nakostrešeno. Bio je potpuno usmeren na ulicu i spreman da skoči. U trenutku sam shvatio da je Dženi imala pravo. Da se naoružani siledžija vratio, morao bi najpre da se obračuna s mojim psom. U tom trenutku sam znao — bio sam potpuno ubeđen u to — da bi se Marli borio do smrti da mu ne dozvoli da nam priđe. Već sam bio potresen dok sam držao tu devojku pitajući se da li mi umire na rukama. Pogled na Marlija, koji nas, neobično za njega, čuva s takvom veličanstvenom žestinom, izmamio mi je suze. Čovekov najbolji prijatelj? Još kako.

„Ja sam tu“, rekao sam devojci, ali sam zapravo hteo da kažem, ili je trebalo da kažem, mi smo tu. „Policija stiže“, rekao sam. „Drži se. Molim te, drži se.“

Pre no što je sklopila oči, šapnula je: „Zovem se Liza.“ „Ja sam Džon“, rekoh. Bilo mi je besmisleno da se predstavljamo u tim okolnostima, kao da

smo na nekom komšijskom druženju. Zamalo da se nasmejem zbog toga. Ali nisam, već sam joj sklonio pramen kose iza uha i rekao: „Sad si bezbedna, Liza.“

Kao arhanđeo poslat s neba, policajac je dotrčao pločnikom. Zviznuo sam Marliju i rekao: „U redu je, dečko. On je dobar.“ I kao da sam tim zviždukom razbio neki trans. Vratio se moj blentavi dobronamerni pas, koji je skakao unaokolo, dahtao i pokušavao da nas onjuši. Koji god da se drevni instinkt pojavio iz dubina njegove duše, vratio se u svoju bočicu. Zatim se oko nas okupilo još policajaca, a ubrzo je stigla i ekipa hitne pomoći sa nosilima i sterilnom gazom. Sklonio sam se, rekao policiji šta znam i otišao kući s Marlijem ispred mene.

Dženi me je sačekala na vratima, a posle smo zajedno stajali na prozoru i gledali dramu na ulici. Naš kraj je izgledao kao studio za snimanje policijske serije. Crvena rotaciona svetla sijala su kroz prozore. Policijski helikopter je nadletao i reflektorom osvetljavao dvorišta i uličice. Policija je postavila blokade na putevima i pročešljala čitav kraj. Trud im je bio uzaludan; osumnjičeni nikad nije uhapšen, a motiv nikad nije utvrđen. Moje komšije koje su ga jurile kasnije su mi rekle

55

da ga nisu čak ni videli. Dženi i ja smo se na kraju vratili u krevet, gde smo oboje dugo ležali budni.

„Treba da se ponosiš Marlijem", rekao sam. „Baš je bilo čudno. Nekako je bio svestan koliko je sve ozbiljno. Prosto je znao. Osetio je opasnost i bio je potpuno drugi pas.“

„Rekla sam ti“, odgovorila je. I jeste mi rekla. Dok je helikopter sekao vazduh nad nama, Dženi se okrenula na stranu i pre no što će utonuti

u san, rekla: „Još jedno dosadno veče u našem kraju.“ Spustio sam ruku i napipao Marlija u mraku, pored kreveta.

„Bio si dobar večeras, momčino“, šapnuo sam češkajući ga po ušima. Zaspao sam s rukom na njegovim leđima.

Južna Florida je pokazala koliko je postala ravnodušna prema kriminalu time što je zločin

nad maloletnom devojkom koju je neko izbo dok je sedela u kolima ispred svoje kuće vredeo samo šest rečenica u jutarnjim novinama. Izveštaj novina San Sentinel našao se u kratkim crtama na strani 38 pod naslovom „Čovek napao devojku“.

U priči nismo pomenuti ni ja ni Marli, a ni momci preko puta koji su polugoli krenuli za siledžijom. Nije pomenuta ni Bari, koja je krenula u poteru svojim kolima. Ni sve komšije koje su upalile svetla na tremovima i pozvale policiju. U prljavom svetu nasilja južne Floride, drama iz našeg komšiluka bila je tek omanja nezgoda. Nema smrti, nema talaca, ništa bitno.

Nož je probio Lizi plućno krilo, pa je provela pet dana u bolnici i još nekoliko nedelja oporavljajući se kod kuće. Majka je obaveštavala komšije o njenom oporavku, ali devojka je ostajala u kući, daleko od pogleda. Mene su brinule emotivne rane koje su ostale posle napada. Hoće li ikada smeti da napusti bezbednost svog doma? Životi su nam se spojili na samo tri minuta, ali osećao sam obavezu prema njoj, kao brat prema mlađoj sestri. Hteo sam da poštujem njenu privatnost, ali sam hteo i da je vidim, da sebi dokažem da će sve biti u redu.

A zatim, dok sam prao kola isped kuće jedne subote, s Marlijem vezanim pored mene, podigao sam glavu i video je. Lepša nego u mom sećanju. Preplanula, snažna, sportske građe — opet je izgledala nepovređena. Nasmešila se i rekla: „Sećate li me se?“

„Čekaj da vidim", rekao sam glumeći zbunjenost. „Nešto si mi poznata. Da nisi ti možda ona što je na koncertu Toma Petija bila ispred mene i nikako nije htela da sedne?“

Nasmejala se, a ja sam pitao: „Pa, kako si, Liza?“ „Dobro“, rekla je. „Sve je skoro kao i pre.“ „Odlično izgledaš“, rekoh. „Malo bolje nego kad sam te poslednji put video.“ „E, pa“, rekla je i stidljivo oborila pogled. „Kakva noć!“ „Kakva noć“, ponovio sam. Ništa drugo nismo rekli o tome. Pričala mi je o bolnici, o doktorima, o detektivima koji su je

ispitivali, nebrojenim korpama s voćem, o dosadi dok je sedela u kući i oporavljala se. Ali nije pominjala napad, kao ni ja. Neke stvari bolje je ne dirati.

Liza je dugo ostala tog popodneva, pratila me po dvorištu dok sam obavljao posliće, igrala se s Marlijem, ćaskala. Osetio sam da želi nešto da mi kaže, ali nikako da se natera. Imala je sedamnaest godina; nisam očekivao da će naći prave reči. Životi su nam se sudarili bez plana i upozorenja, dvoje ljudi koji se nisu poznavali, ali ih je spojilo neobjašnjivo nasilje. Nije bilo vremena za uobičajene ljubaznosti između suseda; nije bilo vremena da se uspostave granice. U trenu smo se našli prisno povezani u kriznoj situaciji, otac u boksericama i maloletna devojka u krvavoj bluzi, drže se jedno drugog puni nade. Tu je bilo bliskosti. Kako je i ne bi bilo? Ali bilo je i nespretnosti, blage stidljivosti, jer smo u tom trenutku oboje bili bez garda. Reči nisu bile potrebne. Znao sam da je zahvalna zbog toga što sam joj pomogao; znao sam da ceni moje pokušaje da je umirim, koliko god da su bili smešni. Znala je da mi je zaista bilo stalo i da sam na njenoj strani. Podelili smo nešto te noći na pločniku — jedan od onih kratkih i neuhvatljivih trenutaka jasnoće koji određuju sve ostale u životu — što nijedno od nas dugo neće zaboraviti.

„Drago mi je što si svratila", rekao sam. „I meni je drago“, odgovorila je Liza.

56

Kad je otišla, već sam stekao dobar utisak o toj devojci. Jaka je. Nastaviće dalje. I zaista, godinama kasnije saznao sam da jeste, pošto je napravila karijeru voditeljke na televiziji.

57

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Ranoranilac

"Džone.“ Kroz maglu sna polako sam shvatio da se pominje moje ime. „Džone. Džone,

probudi se.“ To je bila Dženi; drmusala me je. „Džone, mislim da beba stiže.“ Oslonio sam se na lakat i protrljao oči. Dženi je ležala na svojoj polovini, kolena privučenih

do grudi. „Šta beba?“ „Imam trudove“, rekla je. „Ležala sam i merila vreme. Moramo da pozovemo doktora

Šermana.“ Već sam bio potpuno budan. Beba stiže? Poludeo sam od iščekivanja da nam se rodi drugo

dete — opet dečak, kako smo saznali na ultrazvuku. Ali vreme je bilo pogrešno, potpuno pogrešno. Dženi je zašla u dvadeset prvu nedelju trudnoće, što je jedva polovina četrdeset nedelja. Među njenim knjigama o majčinstvu našla se i kolekcija jasnih fotografija fetusa u svakoj nedelji razvoja. Samo nekoliko dana pre toga sedeli smo sa knjigom i gledali fotografije snimljene u dvadeset prvoj nedelji, oduševljeni time kako beba napreduje. U dvadeset prvoj nedelji fetus može da stane u dlan. Težak je manje od pola kilograma. Oči su mu zatvorene, prsti izgledaju kao krhke grančice, a pluća još nisu dovoljno razvijena da uzimaju kiseonik iz vazduha. Šanse da preživi van materice su mu veoma male, a šanse da preživi bez ozbiljnih i dugoročnih zdravstvenih problema još manje. Postoji razlog što priroda drži bebe u materici dugih devet meseci. U dvadeset prvoj nedelji izgledi su vrlo mali.

„Verovatno nije ništa“, rekao sam. Ali osetio sam kako mi srce lupa dok sam okretao broj akušerskog odeljenja. Doktor Šerman me je pozvao posle dva minuta, pospan kao i ja. „Možda su samo gasovi", rekao je. „Ali bolje da pogledamo.“ Rekao mi je da odmah dovedem Dženi u bolnicu. Rastrčao sam se po kući, ubacivao stvari u torbu, mućkao bočice za bebu, uzeo torbu s pelenama. Dženi je pozvala Sendi, prijateljicu s posla, isto svežu mamu koja je živela u blizini i zamolila je da nam pričuva Patrika. I Marli je bio budan, istezao se, zevao i stresao. Vožnja usred noći! „Žao mi je, Mar“, rekao sam mu dok sam ga sasvim razočaranog vodio u garažu. „Moraš da čuvaš kuću.“ Uzeo sam Patrika iz kolevke, vezao ga u sedištu ne probudivši ga, pa smo otišli u noć.

Na intenzivnoj nezi za trudnice u bolnici Sent Meri sestre su se brzo bacile na posao. Obukle su Dženi u bolničku spavaćicu i povezale je na monitor koji meri kontrakcije i bebin puls. Naravno, Dženi je imala kontrakcije na šest minuta. To sigurno nisu bili gasovi. „Vaša beba je rešila da izađe", rekla je jedna sestra. „Učinićemo sve što možemo da se to još ne desi.“

Doktor Šerman ih je telefonom zamolio da provere da li se Dženi otvara. Sestra je uvukla prst u rukavici i prijavila da se otvorila jedan centimetar. Čak sam i ja znao da to ne valja. Grlić materice je potpuno otvoren deset centimetara, a u tom trenutku, pri normalnom porođaju, majka počinje da se napinje. Uz svaki bolni grč Dženi je telo guralo jedan korak bliže tački bez povratka.

Doktor Šerman je naredio da joj daju fiziološki rastvor intravenozno i injekciju inhibitora porođaja. Kontrakcije su se smirile, ali posle samo dva sata vratile su se još jače, pa je dobila drugu injekciju, a zatim i treću.

Dženi je ostala u bolnici narednih dvanaest dana. Bockali su je i ispitivali razni perinatolozi, vezanu za monitore i infuziju. Ja sam uzeo odmor i bio jedini roditelj Patriku, trudeći se da se o svemu staram — o vešu, hranjenju, obrocima, računima, kućnim poslovima, dvorištu. Ah, da, i o onom drugom stvorenju u našoj kući. Jadnom Marliju status je spao od druge violine do to ga da je

58

ispao iz orkestra. Čak i dok sam ga potpuno zanemarivao, on je ispunjavao svoj deo dužnosti u vezi i nikada me nije ispuštao iz vida. Verno me je pratio dok sam se ja vrteo po kući sa Patrikom u jednoj ruci, a drugom rukom usisavao, nosio čist veš ili spremao hranu. Zastao bih u kuhinji da ubacim nekoliko prljavih tanjira u mašinu, a Marli bi se dogegao za mnom, napravio nekoliko krugova u potrazi za baš savršenim mestom i smšio se na pod. Tek što bi se smestio, ja bih otrčao u vešernicu da prebacim odeću iz mašine za pranje u mašinu za sušenje. On bi pošao za mnom, kružio i opet se sručio, ali ja bih se odmah zaputio u dnevnu sobu da pokupim novine. I tako ukrug. Uz malo sreće, zastao bih u svojoj ludoj jurnjavi i potapšao ga.

Jedne noći, nakon što sam konačno uspavao Patrika, pao sam na sofu, iscrpljen. Marli je dokaskao, bacio mi svoj konopac za nadvlačenje u krilo i pogledao me ogromnim smeđim očima. „O, Marli“, rekao sam. „Mrtav sam.“ Podvukao je njušku pod igračku i bacio je u vazduh, očekujući da je ja uhvatim, spreman da me prestigne u hvatanju. „Izvini, druže“, rekao sam. „Ne večeras.“ Naborao je čelo i iskrivio glavu. Odjednom se njegova prijatna svakidašnjica raspala. Njegova gazdarica je nekud nestala, gospodar mu nije nimalo zabavan, ništa nije isto. Zacvileo je, videlo se da pokušava da shvati. Zašto Džoti više neće da se igra? Šta se desilo s jutarnjim šetnjama? Zašto više nema rvanja po podu? I gde je uopšte Dženi? Nije valjda pobegla s onim dalmatincem iz susednog bloka?

Marlijev život nije bio baš potpuno sumoran. Sa vedrije strane gledano, ja sam se brzo vratio u svoj predbračni način života (čitaj: aljkav). Po ovlašćenju jedine odrasle osobe u kući, obustavio sam Domaćinski akt bračnog para i proglasio ranije oborena Pravila neženja za opšti zakon. Dok je Dženi u bolnici, majice će se nositi dvaput, čak i triput, sem ako ne bude fleka od senfa, pre pranja; mleko se može piti pravo iz pakovanja, a sedište na ve—ce šolji biće podignuto, osim ako se na njemu sedi. Na Marlijevo oduševljenje, uveo sam pravilo da su vrata kupatila otvorena non—stop. Ipak smo ostali samo mi dečaci. To je Marliju pružalo nove prilike za bliskost u malom prostoru. A u tim okolnostima, bilo je sasvim očekivano da ga pustim da pije vodu sa česme nad kadom. Dženi bi se prenerazila, ali po meni je to bolje od šolje. Pošto je pravilo podignutog sedišta bilo na snazi (samim tim i pravilo podignutog poklopca), morao sam da ponudim Marliju dobru zamenu za tu privlačnu porcelansku posudu s vodom koja ga je prosto molila da se njuškom igra podmornice.

Stekao sam naviku da pustim vodu da kaplje iz slavine nad kadom dok sam u kupatilu kako bi Marli mogao da popije malo hladne sveže vode. Ne bi bio srećniji ni da sam mu napravio mini vodeni zabavni park. Iskrivio bi glavu ispod česme i lizao, udarajući repom u lavabo iza sebe. Njegova žeđ je bila neutaživa, mora da je u prethodnom životu bio kamila. Uskoro sam shvatio da sam napravio čudovište iz kade; Marli je počeo da ulazi u kupatilo bez mene, gde bi stajao i tužno posmatrao česmu, lizao u potrazi za jednom kapi, njuškom bi drmusao ručicu dok mi ne bi dosadilo, pa bih ušao i pustio vodu. Odjednom je voda u činiji nekako bila ispod njegovog nivoa.

Sledeći korak našeg degradiranja u varvarstvo desio se dok sam se tuširao. Marli je shvatio da je dovoljno da samo proturi glavu kroz zavesu tuš—kabine i dobije čitav vodopad, a ne samo kapanje. Dok se ja sapunam, on bi promolio svoju veliku žutu glavu i počeo da liže vodu iz tuša. „Samo nemoj da pominješ mami“, rekao sam.

Pokušao sam da prevarim Dženi da je sve pod apsolutnom kontrolom. „Ma, da, sve je u redu“, rekao bih, a zatim, okrenuvši se prema Patriku, dodao: „Je l’ da, druškane?“ Na šta bi on uvek odgovorio: „Tata!“, a zatim pokazao prstom na ventilator na plafonu: „Tilatorrr!“ Znala je ona. Jednog dana sam došao s Patrikom u redovnu posetu. Gledala ga je s nevericom i pitala: „Pobogu, šta si mu to uradio?"

„Kako to misliš šta sam mu uradio?“, odgovorio sam. „Super je. Dobar si ti, jel’ da?“ „Tata! Tilatorrr!" „Njegova odeća", rekla je. „Kako si uopšte..." Tek tad sam uvideo. Nešto nije bilo u redu s njegovim jednodelnim odelcetom, „jedinicom",

kako ga zovemo mi muževni očevi. Bucmasta su mu bedra, shvatio sam, bila proturena kroz otvore za ruke, koji su bili toliko tesni da su mu sigurno zaustavili cirkulaciju. Okovratnik mu je

59

visio između nogu kao vime. Gore mu je glava virila kroz nezakopčane prepone, a ruke su mu nestale negde u vrećastim nogavicama. Pravi prizor.

„Glupane“, rekla je. „Naopako si mu obukao.“ „To je samo tvoje mišljenje“, odgovorio sam. Ali predstava je propala. Dženi je telefonirala iz bolničkog kreveta i nekoliko dana kasnije

moja ljupka i draga tetka Anita, sestra u penziji koja je kao devojčurak došla u Ameriku iz Irske i živela na drugoj strani zemlje, čudesno se pojavila s koferom u ruci, i veselo počela da uspostavlja red. Pravila neženja su otišla u istoriju.

Kad su lekari konačno pustili Dženi kući, postavili su stroga pravila. Da bi rodila zdravu

bebu, morala je da leži u krevetu i miruje. Smela je da ustane samo da bi otišla do toaleta. Jednom dnevno je mogla da se na brzinu istušira, pa opet u krevet. Nema kuvanja, nema menjanja pelena, nema skupljanja pošte, ne sme da podigne ništa teže od četkice za zube — a to se odnosilo i na njenu bebu, što ju je ubijalo. Neprekidno ležanje u krevetu, bez vrdanja. Dženini lekari su uspeli da spreče preuranjeni porođaj; cilj im je bio da tako ostane još najmanje dvanaest nedelja. Do tada će beba imati već trideset pet nedelja, biće još sitna, ali potpuno razvijena i spremna da se sama suoči sa svetom. To je značilo da Dženi mora da miruje kao glečer. Tetka Anita, milosrdna duša, pripremila se za dug boravak. Marli je bio srećan što ima novog drugara za igru. Ubrzo je dresirao i tetku Anitu da mu otvori česmu nad kadom.

Bolničarka je došla i ubacila Dženi u butinu kateter, povezan sa malom pumpom na baterije koja joj je u krvotok stalno ubrizgavala lekove za sprečavanje porođaja. Kao da to nije bilo dosta, povezala je Dženi i na kontrolni sistem koji je ličio na spravu za mučenje — ogromnu poluloptu povezanu s gužvom kablova uključenih u telefonsku utičnicu. Polulopta je bila pričvršćena za Dženin stomak elastičnom trakom i registrovala je otkucaje bebinog srca i svaku kontrakciju, šaljući ih telefonoskom linijom triput dnevno sestri koja je motrila na prvi znak nevolje. Otrčao sam do knjižare i potrošio malo bogatstvo na štivo, koje je Dženi smoždila u prva tri dana. Trudila se da bude raspoložena, ali dosada, monotonija, neizvesna sudbina njenog nerođenog deteta, sve se urotilo da je obori. Što je najgore od svega, bila je majka petnaestomesečnog sina, koga nije smela da podigne, da mu pritrči, da ga nahrani kad je gladan, da ga okupa kad se isprlja, da ga uhvati i izljubi kad je tužan. Spustio bih ga kraj nje na krevet, a on bi je vukao za kosu i gurao joj prstiće u usta. Pokazao bi prstom na lopatice u pokretu iznad kreveta i rekao: „Mama! Tilatorrr!“ To bi joj izmamilo osmeh, ali nije bilo isto. Lagano je ludela.

Njen verni pratilac bio je, naravno, Marli. Kampovao je na podu pored nje, okruživši se asortimanom igračaka za žvakanje i kostima od kože, za svaki slučaj, ako se Dženi predomisli i odluči da iskoči iz kreveta i spontano se poigra s njim. Tu je bdeo dan i noć. Vratio bih se s posla i zatekao tetku Anitu u kuhinji kako sprema večeru, a Patrika u klackalici pored nje. Zatim bih ušao u spavaću sobu i našao Marlija kako stoji pored kreveta, brade naslonjene na dušek, maše repom i njuška Dženi po vratu dok ona čita ili drema ili prosto gleda u tavanicu s rukom prebačenom preko njegovih leđa. Svaki dan sam precrtavao na kalendaru, da joj bude lakše, ali tako sam je samo podsećao na to koliko sporo prolazi svaki minut, svaki sat. Nekim ljudima odgovara da provode život u lenčarenju; Dženi nije takva. Rođena je da juri, a nametnuto lenčarenje postepeno ju je ubijalo, svakog dana sve više. Bila je kao mornar u zatišju, koji u sve većem očaju iščekuje i najmanji povetarac da mu ispuni jedra i pomogne mu da nastavi putovanje. Trudio sam se da je hrabrim, govorio joj: „Za godinu dana smejaćemo se ovome“, ali bilo mi je jasno da se jedan deo nje udaljava od mene. Bilo je dana kad joj je pogled bludeo.

Kad je Dženi ostao još čitav mesec ležanja u krevetu, tetka Anita je spakovala kofer i

oprostila se od nas. Ostala je koliko je mogla, u stvari je produžavala svoj boravak nekoliko puta, ali kod kuće je imala muža koji se samo delimično šalio kad joj je rekao da će podivljad zato što preživljava na smrznutim večerama i sportskom kanalu. Opet smo ostali sami.

60

Davao sam sve od sebe da nam brod ne potone, ustajao u zoru da okupam Patrika, nahranim ga zobenom kašom i kašicom od šargarepe i makar nakratko prošetam Marlija. Zatim bih Patrika ostavio kod Sendi na čitav dan i odlazio po njega u povratku s posla. U pauzi za ručak dolazio sam kući da spremim jelo Dženi, donesem joj poštu — vrhunac njenog dana — dobacujem štap Marliju i sredim kuću, koja je polako dobijala zapušten izgled. Trava je bila nepokošena, veš neopran, a mrežica na zadnjem tremu nije popravljena otkako je Marli proleteo kroz nju, kao u crtanom filmu, u poteri za vevericom. Nedeljama je pocepana mreža lepršala na povetarcu i pretvorila se u vratanca za psa, kroz koja je Marli mogao po želji da se šeta između kuće i dvorišta u dugim satima koje je provodio sam sa Dženi vezanom za krevet. „Popraviću“, obećavao sam joj. „Na spisku mi je.“ Ali video sam joj poraz u očima. Jedva se suzdržavala da ne iskoči iz kreveta i dovede svoj dom u prvobitno stanje. Išao sam u kupovinu nakon što bih uveče uspavao Patrika. Ponekad sam hodao između rafova u ponoć. Živeli smo na gotovoj hrani, pahuljicama i šerpama testenine. Dnevnik koji sam godinama vodio odjednom je zaćutao. Jednostavno više nisam imao vremena ni energije. U poslednjem kratkom zapisu pribeležio sam samo: „Život je trenutno malo otežan.“

Zatim nam se jednog dana, kad smo se približili trideset petoj nedelji trudnoće, bolničarka pojavila na vratima i rekla: „Čestitam, devojko, uspela si. Opet si slobodna.“ Otkačila je medicinsku pumpicu, izvadila kateter, spakovala monitor za fetus i pročitala nam uputstva lekara. Dženi je mogla da se vrati normalnom životu. Bez ograničenja. Bez lekova. Čak smo i ljubav mogli ponovo da vodimo. Beba je bila potpuno sposobna za život. Porođaj će doći u svoje vreme. „Zabavite se“, rekla je. „Zaslužili ste.“

Dženi je podigla Patrika iznad glave, ludirala se u dvorištu s Marlijem, prionula na kućne poslove. Te noći smo slavili tako što smo otišli na indijsku hranu i odgledali predstavu u obližnjem klubu komičara. Sutradan smo nas troje nastavili slavlje ručkom u grčkom restoranu. Međutim, pre no što je giros stigao do stola, Dženi je već ozbiljno počela da se poradja. Grčevi su počeli prethodne noći, baš dok je jela jagnjetinu u kariju, ali ih je ona zanemarila. Rešila je da joj nekoliko kontrakcija neće prekinuti zasluženi izlazak. Sad se previjala pri svakoj kontrakciji. Odjurili smo kući, gde nas je Sendi čekala da preuzme Patrika i pričuva Marlija. Dženi je čekala u kolima i dahtala od bolova, oštrim i kratkim udisajima, dok sam ja otišao po torbu. Dok smo stigli u bolnicu i ubacili je u sobu, već se otvorila sedam centimetara. Nepun sat kasnije, držao sam našeg tek rođenog sina u rukama. Dženi mu je prebrojala prstiće na rukama i nogama. Oči su mu bile otvorene i radoznale, obraščići rumeni.

„Uspeli ste“, rekao je doktor Šerman. „Savršen je.“ Konor Ričard Grogan, težak dva kilograma i šeststo grama, rođen je 10. oktobra 1993.

godine. Bio sam toliko srećan da skoro i nisam pomislio na tu okrutnu ironiju da smo došli do luksuznog apartmana, ali nismo imali ni trenutka da u njemu uživamo. Da je porođaj bio samo malo brži, Dženi bi se porodila na parkingu benzinske pumpe. Nisam imao vremena ni da se opružim na sofi za očeve.

S obzirom na sve što smo preživeli da ga bezbedno dovedemo na ovaj svet, smatrali smo da je rođenje našeg sina velika vest — ali ne toliko velika da se zainteresuju i lokalni mediji. Međutim, na parkingu ispod našeg prozora okupili su se kombiji televizijskih ekipa, satelitskih antena usmerenih ka nebu. Video sam reportere s mikrofonima isped kamera. „Hej, ljubavi“, rekao sam. „Paparaci su došli zbog tebe.“

Sestra koja se bavila bebom u našoj sobi, rekla je: „Možete li da poverujete? Donald Tramp je na kraju hodnika.“

„Donald Tramp?“, pitala je Dženi. „Nisam znala da je trudan.“ Bogataš je izazvao pravu pometnju kad se nekoliko godina ranije doselio u Palm Bič,

nastanivši se na prostranom imanju koje je nekada pripadalo Mardžori Meriveder Post, pokojnoj naslednici industrije žitarica. Imanje je dobilo ime Mar a Lago, što znači „Od mora do jezera", a kako je ime i govorilo, protezalo se na sedamnaest jutara od Atlantskog okeana do vijadukta Interkostal, zajedno s terenom za golf sa devet rupa. S kraja naše ulice mogli smo, preko zaliva, da

61

vidimo vilu sa pedeset osam soba i tornjevima u mavarskom stilu koji su nadvisivali palme. Trampovi i Groganovi skoro da su bili komšije.

Uključio sam TV i saznao da su Donald i njegova devojka Marla Mejpls postali ponosni roditelji devojčice prikladno nazvane Tifani, koja se rodila odmah posle Konora. „Moraćemo da ih pozovemo da se deca igraju“, rekla je Dženi.

S prozora smo posmatrali kako su se televizijske ekipe sjatile da uhvate Trampove kad izađu iz bolnice i s bebom pođu ka imanju. Marla se usiljeno smešila dok je držala bebu da je kamere snime; Donald je mahao i samouvereno namignuo. „Osećam se odlično!“, rekao je kamerama. Zatim su otišli limuzinom.

Sutradan ujutro, kad je na nas došao red da krenemo kući, penzionerka koja je volontirala u

bolnici povezla je kolicima Dženi i malog Konora kroz hol i izvela ih kroz automatska vrata na sunce. Nije bilo kamera, ni satelitskih kombija, komentara, izveštaja uživo. Samo mi i naša postarija volonterka. Mene niko nije pitao, ali svejedno, i ja sam se osećao odlično. Donald Tramp nije bio jedini koji je pucao od ponosa zbog svog potomstva.

Volonterka je sačekala sa Dženi i bebom dok sam ja dovezao kola do ivičnjaka. Pre no što sam svog novorođenog sinčića stavio u sedište, podigao sam ga iznad glave da ga čitav svet vidi, iako niko nije gledao, i rekao: „Konore Grogan, ti si podjednako bitan kao i Tifani Tramp i zapamti to.“

62

PETNAESTO POGLAVLJE

Posleporodjajni ultimatum

Trebalo je da nam to budu najsrećniji dani u životu, i uglavnom je bilo tako. Imali smo dva sina, jednog tek prohodalog i jedno novorođenče mlađe od njega sedamnaest meseci. Doneli su nam veliku radost. Ipak, tama koja se nadvila nad Dženi dok je bila vezana za krevet nije nestala. Bilo je nedelja kad joj je bilo dobro, kad se veselo suočavala s odgovornošću za dva života koja u potpunosti zavise od nje. Ali je bilo i nedelja kad bi se bez najave smračila, poražena, izgubljena u depresiji koja se nije povlačila danima. Oboje smo bili iscrpljeni i neispavani. Patrik nas je i dalje budio bar jednom svake noći, i još nekoliko puta Konor, koji bi plakao i tražio da sisa ili da se presvuče. Najčešće nismo mogli da skrpimo više od dva sata neprekinutog sna. Bilo je noći kad smo se kao zombiji tiho mimoilazili staklastih pogleda, Dženi ka jednoj, a ja ka drugoj bebi. Zatim bi sunce izašlo i počeo bi novi dan, koji bi nam doneo novu nadu i nepodnošljivi umor na početku novog ciklusa. S kraja hodnika bi se začuo Patrikov slatki veseli i potpuno budni glas — „Mama! Tata! Tilatorrr!“ — i koliko god se trudili da želimo suprotno, znali smo da je san, ono malo sna, izgubljen za taj dan. Počeo sam da pravim jaču kafu i da se pojavljujem na poslu u zgužvanim košuljama i s bebinim izbljuvkom na kravati. Jednog jutra sam u redakciji primetio da me mlada i privlačna pomoćna urednica uporno gleda. Osmehnuo sam joj se, polaskan. Hej, možda i jesam dvaput tata, ali žene me još uvek primećuju. Zatim je ona rekla: „Znate li da u kosi imate nalepnicu?"

Beba nas je brinula, što je dodatno komplikovalo besani haos u našem životu. Mali Konor je ionako imao premalu težinu, a nikako nije mogao da zadrži hranu u sebi. Dženi se odlučno posvetila tome da ga dojenjem dovede do dobrog zdravlja, a on kao da se isto toliko trudio da je osujeti. Ona bi mu ponudila dojku, a on bi je prihvatio i gladno sisao. A zatim bi, u jednom naletu, sve povratio. Ona bi ga ponovo podojila; on bi halapljivo jeo i Opet ispraznio želudac. Snažno povraćanje postalo je redovna pojava na svakih sat vremena. Rutina se stalno ponavljala, a Dženi je svaki put bila sve više izbezumljena. Doktori su utvrdili refleks i uputili nas kod specijaliste, koji je uspavao našeg dečaka i ubacio mu zmijoliku sondu kroz grlo da bi ga ispitao iznutra. Konor je to vremenom prevazišao i dobio na težini, ali mi smo četiri duga meseca premirali od brige. Dženi je bila napeta i nervozna, a nedostatak sna je sve još više pogoršavao, pošto je bebu dojila maltene bez prestanka, a zatim bespomoćno gledala kako se mleko vraća. „Osećam se tako nesposobno“, rekla bi. „Trebalo bi da mame umeju sve da pruže svojim bebama.“ Fitilj joj je bio kratak, pa bi je izazvao i najmanji prekršaj — vrata kredenca koja su ostala otvorena, mrvice na stolu.

Dobro je što Dženi ni jedan jedini put svoju nervozu nije iskalila na deci. Zapravo, obojici je pružala opsesivno mnogo pažnje i strpljenja. Davala im je svaki delić sebe. Loše je bilo što je svoj bes i nervozu usmeravala ka meni, a još više ka Marliju. Potpuno je izgubila strpljenje za njega. Stalno joj je bio na nišanu i sve što je radio bilo je pogrešno. Svaki prestup — a i dalje ih je bilo mnogo — sve više je raspamećivao Dženi. Marli je, nesvestan, nastavio sa svojim ludovanjem, nedelima i bezgraničnom energijom. Kupio sam cvetni žbun i posadio ga u bašti u čast Konorovog rođenja; Marli ga je istog dana iščupao iz korena i sažvakao. Konačno sam našao vremena da popravim mrežicu na tremu, a Marli je, dotad već sasvim naviknut na vratanca koja je sam napravio, lagano prošao kroz nju. Jednog dana je pobegao, a kad se konačno vratio, u zubima je držao ženske gaćice. Nisam ni želeo da znam odakle mu.

63

Uprkos prepisanim lekovima za smirenje kojima ga je Dženi sve češće hranila, više za svoje dobro nego za njegovo, Marlijeva fobija od grmljavine svakim je danom bila sve gora. Sad ga je već i lagani pljusak dovodio do ludila. Ako smo mi u kući, on bi se samo pokunjio i od straha balavio po našoj odeći. Ako nismo u kući, spas je tražio na isti čudan način, kopajući i rijući kroz vrata, gips i linoleum. Što sam ja više popravljao, on je više uništavao. Nisam mogao da ga pratim. Trebalo je da budem besan, ali Dženi je bila dovoljno ljuta za oboje. Umesto toga, pokrivao sam ga. Ako nađem sažvakanu cipelu, jastuk ili knjigu, sakrio bih dokaz pre no što ga ona nađe. Kad projuri kroz kuću kao slon kroz staklarsku radnju, ja sam jurio za njim, nameštao prostirke, ispravljao stočiće i brisao bale koje je bacao po zidovima. Pre no što bi Dženi otkrila, usisao bih iverje u garaži gde je ponovo kopao kroz vrata. Ostajao sam budan čitavu noć krpeći i šmirglajući, da bi do jutra, pre nego što se Dženi probudi, šteta bila pokrivena. „Pobogu, Marli, ti imaš neku želju da umreš?“, rekao sam mu jedne noći kad je stajao pored mene, mahao repom i lizao mi uho dok sam ja klečao i popravljao najnoviju štetu. „Moraš da prestaneš."

Jedne večeri sam naišao na opasnu scenu. Otvorio sam ulazna vrata i zatekao Dženi kako tuče Marlija pesnicama. Nesavladivo je ridala i ludački ga mlatila, više kao da udara po bubnju nego da ga tuče, po vratu, ramenima i leđima. „Zašto? Zašto to radiš?“, vrištala je na njega. „Zašto sve uništavaš?" U trenu sam video šta je učinio. Rasporio je sedište na sofi, pocepao tkaninu i izvukao punjenje. Marli je stajao spuštene glave i raširenih nogu, kao da se bori s tornadom. Nije pokušavao ni da beži ni da izbegne udarce; samo je stajao i trpeo bez cviljenja i protivljenja.

„Hej! Hej! Hej!“, viknuo sam i uhvatio je za ruke. „Hajde. Dosta. Dosta!“ Jecala je i borila se za vazduh. „Dosta“, ponovio sam.

Isprečio sam se između nje i Marlija i postavio lice pravo pred njeno. Pogled kao da mi je uzvratio neko sasvim tuđ. Nisam prepoznao taj izraz u njenim očima. „Vodi ga odavde", rekla je ravnim glasom s tek prizvukom besa. „Odmah ga vodi odavde.“

„Dobro, izvešću ga napolje“, rekoh. „Ali ti se smiri.“ „Vodi ga odavde i ne vraćaj ga“, rekla je zastrašujuće hladno. Otvorio sam vrata, a on je pobegao napolje. Kad sam se vratio da uzmem povodac sa stola,

Dženi je rekla: „Ozbiljna sam. Hoću da ode. Hoću da ode zauvek." „Ma, daj“, rekao sam. „Ne misliš tako.“ „Baš tako“, odgovorila je. „Završila sam s tim psom. Nađi mu novi dom ili ću to ja uraditi." Nije mogla ozbiljno to da misli. Volela je tog psa. Obožavala ga je uprkos svim nebrojenim

manama. Bila je uznemirena; napeta do tačke pucanja. Predomisliće se ona. Smatrao sam da je u tom trenutku najbolje da joj dam vremena da se ohladi. Izašao sam bez reči. Marli je jurcao ispred kuće, skakao uvis i pokušavao da ugrize povodac u mojim rukama. Opet je bio onaj veseli stari Marli, bez posledica od mlaćenja. Znao sam da ga nije povredila. Da budem iskren, ja sam ga redovno udarao mnogo jače u gruboj igri, što se njemu sviđalo, jer se uvek vraćao da dobije još. Bio je otporan na bol — osobina njegove rase — nezaustavljiva masa mišića i žila. Jednom je, dok sam ispred kuće prao kola, gurnuo glavu u kofu vode i sapunice i slepo odgalopirao preko travnjaka s kofom nabijenom na glavu. Zaustavio se tek kad je svom snagom udario u zid. Što ga nimalo nije potreslo. Ali blaga pljuska po zadnjici u besu ili samo prekor oštrim glasom bio je dovoljan da ga duboko povredi. Iako je bio veliki tikvan, Marli je bio osetljiv. Dženi ga nije fizički povredila, ni blizu, ali povredila mu je osećanja, bar na trenutak. Dženi mu je bila sve, jedan od dva najbolja drugara na celom svetu, ali se okrenula protiv njega. Bila mu je gazdarica, a on njen verni sadrug. Ako je ona smatrala da treba da ga udari, on je smatrao da treba to i da istrpi. Po standardima za pse, nije bio posebno dobar. Ali bio je neporecivo odan. Na meni je bilo da popravim štetu i ispravim stvari.

Na ulici sam mu stavio povodac i naredio: „Sedi!“ Seo je. Podigao sam davilicu visoko na vratu, u pripremi za šetnju. Pre no što sam zakoračio, pomazio sam ga po glavi i izgnjavio mu vrat. Podigao je njušku i pogledao me, dok mu je jezik visio skoro do polovine vrata. Izgleda da je zaboravio na Dženin ispad; nadao sam se da je zaboravila i ona. „Šta da radim ja s tobom, glupane jedan?“, pitao sam ga. U trenu je skočio, kao na oprugama i zalepio jezik za moje usne.

64

Marli i ja smo te večeri šetali kilometrima, a kada sam konačno otvorio kućna vrata, bio je iscrpljen i spreman da se mirno sruši u ćošak. Dženi je hranila Patrika iz teglice dečije hrane dok joj je Konor sedeo u krilu. Bila je mirna, činilo mi se da se pribrala. Pustio sam Marlija, koji se žedno napio vode, ispljuskavši pod oko činije. Pokupio sam vodu s poda krišom se obazirući ka Dženi; delovala je mirno. Možda je užasni trenutak prošao. Možda se predomislila. Možda se osećala glupo i tražila reči da se izvini. Kad sam prošao pored nje, s Marlijem za petama, tihim i smirenim glasom, ne pogledavši me, rekla je: „Mrtva sam ozbiljna. Hoću da ode.“

Sledećih nekoliko dana toliko je puta ponovila ultimatum da sam konačno shvatio da to nije

samo prazna pretnja. Nije samo pokušavala da se isprazni, pošto nikako nije odustajala. Bilo mi je loše zbog toga. Koliko god to zvučalo patetično, zbližio sam se s Marlijem na potpuno muškoj osnovi, postao mi je stalni pratilac, prijatelj. On je bio nedisciplinovan, neposlušan, nekonformističan i neobuzdan slobodni duh kakav sam ja oduvek želeo da budem, ali nisam imao dovoljno hrabrosti, te sam posredno uživao u njegovom razuzdanom poletu. Koliko god život postajao komplikovan, on me je podsećao na te sitne radosti. Šta god se od mene zahtevalo, on mi nije dozvoljavao da zaboravim da nekad vredi biti svesno neposlušan. U svetu punom šefova, on je bio sam svoj gospodar. Srce mi se kidalo na pomisao da ga se odreknem. Ali imao sam dvoje dece o kojima sam morao voditi računa i ženu, koja nam je bila potrebna. Naše domaćinstvo se držalo na najtanjoj niti. Ako gubitak Marlija presuđuje između raspada i stabilnosti, kako da ne udovoljim onome što Dženi želi?

Počeo sam da se raspitujem, da diskretno pitam pnjatelje i kolege da li bi možda voleli da prihvate ljupkog i živahnog dvogodišnjeg labradora. Nekako sam saznao za komšiju koji obožava pse i ne može odoleti psu u nevolji. Čak je i on odbio. Nažalost, Marli je bio ozloglašen.

Svakog jutra sam otvarao stranu s oglasima i tražio neki čudesni tekst: „Tražim divljački energičnog, neobuzdanog labradora s gomilom fobija. Destruktivnost je plus. Dobro plačam." Umesto toga, našao sam procvalo tržište mladih pasa koji, iz nekog razloga, nisu bili željeni. Bilo je mnogo čistokrvnih pasa na koje su vlasnici samo koji mesec ranije potrošili nekoliko stotina dolara. Sad su ih nudili za sitan novac ili su čak sami nudili nadoknadu. Strahovito mnogo tih pasa bili su mužjaci labradora.

Oglasi su se pojavljivali skoro svakog dana, istovremeno i smešni i srceparajući. Kao neko iz te priče, prepoznavao sam pokušaje da se ukrasi pravi razlog zbog koga je pas na tržištu. Oglasi su bili puni vedrih eufemizama za ponašanje kakvo je meni bilo veoma poznato. „Živahan... voli ljude... potrebno mu je veliko dvorište... mesta za trčanje... energičan... pun duha... snažan... jedinstven.“ Sve se svodilo na sledeće: pas koga gazda ne može da obuzda. Pas koji je postao prevelika obaveza. Pas koga se gazda odrekao.

Jedan deo mene se znalački smejao; oglase je bilo smešno lako prozreti. Kad pročitam „žestoko odan“, znao bih da prodavac u stvari hoće da kaže „ume da ujede“. „Veran sadrug“ znači „ima problema s razdvajanjem“, a „dobar čuvar“ se prevodi kao „neprestano laje“. A kad sam video „najbolja ponuda“, odlično sam znao da očajni vlasnik zapravo pita: „Koliko moram da vam platim da se rešim ovog čuda?“. Jedan deo duboko je patio. Nisam od ljudi koji odustaju; nisam verovao ni da je Dženi takva. Nismo takvi da se svojih problema rešavamo preko oglasa. Marli je, bez sumnje, bio naporan. Ni nalik onim veličanstvenim psima s kojima smo odrasli. Imao je svakakve loše navike i ponašanje. Kriv po svim optužbama. Ali isto tako je prešao veliki put od grčevitog šteneta koje smo dve godine ranije doneli u kuću. Trudio se na neki svoj način. Deo naših obaveza kao vlasnika bio je da ga oblikujemo prema svojim potrebama, ali drugi deo da ga prihvatimo takvog kakav jeste. Ne samo da ga prihvatimo, već da obožavamo i njega i njegov neukrotivi pseći duh. U kuću smo doneli živo biće, ne modni dodatak koji ćemo držati u uglu. U dobru i u zlu bio je naš pas. Bio je deo naše porodice i, pored svih mana, stostruko je vraćao ljubav koju smo mu pružali. Takva se odanost nikakvim novcem ne može kupiti.

Nisam bio spreman da ga se odreknem.

65

Iako sam neodlučno nastavljao da tražim Marliju novi dom, počeo sam ozbiljno da radim s njim. Moja lična nemoguća misija — da rehabilitujem tog psa i dokažem Dženi da on vredi. Do đavola s neprekinutim snom, počeo sam da ustajem u zoru. Ubacio bih Patrika u kolica za džogiranje i krenuo do obale da bih trenirao Marlija. Sedi. Stani. Lezi. K nozi. Neprestano smo ponavljali. U toj misiji je bilo očaja, a Marli to kao da je osetio. Ulozi su bili drugačiji; bilo je ozbiljno. Za slučaj da to nije u potpunosti shvatio, više puta sam mu ponovio bez ublažavanja: „Marli, ne zajebavamo se ovde. To je to. Idemo.“ I ponovo bih ga proveo kroz komande, dok mi je pomoćnik Patrik tapšao i dozivao svog velikog žutog drugara, „Vodi! Noi!“

Kad sam ponovo upisao Marlija u školu poslušnosti, bio je to drugi pas, daleko od maloletnog prestupnika koji se tamo prvi put pojavio. Da, još divalj kao divlja svinja, ali ovog puta je znao da sam ja gazda, a on podređeni. Neće biti cimanja prema drugim psima (bar ne često), neobuzdanih jurcanja po poligonu, zaletanja u prepone nepoznatih ljudi. Osam nedeljnih časova vodio sam ga kroz naredbe na kratkom povocu, a on je bio srećan — bolje reći presrećan — što može da sarađuje. Na poslednjem času, dreserka — opuštena žena, sušta suprotnost strašnoj gospodarici — izvela nas je pred grupu. „Dobro, pokažite nam šta znate“, rekla je.

Naredio sam Marliju da sedne i on se uredno spustio. Podigao sam mu davilicu visoko uz vrat i trznuvši povodac naredio mu da hoda uz nogu. Prešli smo čitav parking i vratili se. Marli je išao uz mene i ramenom mi se češao o list, kao što piše u knjizi. Ponovo sam mu naredio da sedne, stao ispred njega i uperio mu prst u čelo. „Mesto“, rekao sam mirno i pustio povodac iz druge ruke. Odmakao sam se nekoliko koraka. Nije odvajao od mene one krupne smeđe oči, čekao je bilo kakav znak kojim ću ga osloboditi, ali ostao je na mestu. Obišao sam pun krug oko njega. Drhtao je od uzbuđenja i pokušavao da okrene glavu kao Linda Bler (lik iz filma Isterivač đavola. (Prim. prev.)) da bi me pratio, ali nije mrdnuo. Kad sam se ponovo našao ispred njega, iz čiste zabave pucnuo sam prstima i viknuo: „Lezi!“ Pao je na zemlju kao na ratištu. Nastavnica je prsla u smeh, dobar znak. Okrenuo sam mu leđa i odmakao se trideset koraka. Osetio sam njegov pogled na leđima, ali držao se. Kad sam se okrenuo prema njemu, već se tresao. Vulkan se spremao da grune. Zatim, nakon što sam raširio noge i zauzeo bokserski stav za ono što će uslediti, rekao sam: „Marli...“ Pustio sam da njegovo ime lebdi u vazduhu nekoliko sekundi. „Dođi!“ Jurnuo je ka meni svom snagom, a ja sam se spremio za udar. U poslednjem trenutku, zakoračio sam u stranu i izbegao ga s elegancijom toreadora. On je projurio pored mene, skrenuo i udario me njuškom u zadnjicu.

„Bravo, Marli“, oduševio sam se i pao na kolena. „Dobar si, dobar si! Bravo, dečko!“ Skakutao je oko mene kao da smo upravo zajedno osvojili Mont Everest.

Na kraju večeri nastavnica nas je prozvala i dala nam diplomu. Marli je prošao osnovni kurs poslušnosti kao sedmi u grupi. To što je grupa imala osam članova i što je osmi pas bio bio pit bul psihopata, naizgled spreman da prvom prilikom oduzme ljudski život, nije bilo bitno. Prihvatam. Marli, moj nepopravljivi, nemogući i nedisciplinovani pas je prošao. Došlo mi je da zaplačem od ponosa, a možda i bih da Marli nije poskočio i pojeo svoju diplomu.

U povratku sam pevao "Mi smo šampioni" iz sveg glasa. Marli mi je, osetivši moj ponos i moju radost, nabio jezik u uvo. Po prvi put mi to nije smetalo.

Ostalo je još nešto nedovršeno između Marlija i mene. Morao sam da ga odviknem od najgore navike: skakanja po ljudima. Nije mario da li je u pitanju prijatelj ili stranac, dete ili odrastao čovek, čuvar parkinga ili dostavljač. Marli ih je sve pozdravljao na isti način — tako što se zatrči ka njima, ukliza po podu, skoči, stavi prednje šape na grudi ili ramena te osobe i oliže mu lice. Ono što je bilo slatko dok je bio ljupko štene postalo je nepodnošljivo, a nekima na koje je nezvan nasrtao čak i užasavajuće. Obarao je decu, prepadao goste, prljao nam prijatelje i umalo srušio moju slabašnu majku. Nikome se to nije sviđalo. Bezuspešno sam pokušavao da ga odviknem od tog skakanja koristeći uobičajene tehnike za obuku pasa. Prosto nikako nije primao poruku. Zatim mi je iskusni vlasnik koga sam cenio rekao: „Ako hoćeš da ga odvikneš od toga, sledeći put kad bude skočio na tebe, dočekaj ga kolenom."

„Ne želim da ga povredim", rekao sam.

66

„Nećeš ga povrediti. Nekoliko dobrih udaraca kolenom i garantujem ti da više neće skakati." Došlo je vreme za grubu ljubav. Ili će se Marli popraviti ili će se preseliti. Te večeri kad sam

se vratio kući s posla, ušao sam u kuću i viknuo: „Stigao sam!“ Kao i obično, Marli se zatrčao ka meni da me pozdravi. Poslednja tri metra je klizao kao na ledu, a zatim se pridigao da bi me udario šapama u grudi i olizao mi lice. Čim me je dodirnuo, brzo sam podigao koleno i pogodio tačku odmah ispod rebara. Ostao je bez vazduha i skliznuo na pod, uputivši mi ranjen pogled. Pokušavao je da shvati šta me je spopalo. Čitav život skače na mene; otkud taj mučki napad?

Sledeće večeri sam ponovio kaznu. On je skočio, ja sam postavio koleno, on je pao na pod kašljući. Osećao sam se okrutno, ali da bih ga spasao malih oglasa, znao sam da moram da isteram do kraja. „Izvini, momče“, rekao sam i spustio se tako da može da me lizne sa sve četiri noge na zemlji. „To je za tvoje dobro."

Treće večeri, dojurio je iza ćoška i izveo svoje tipično uklizavanje dok se približavao. Međutim, ovog puta je promenio rutinu. Umesto da skoči, zadržao je šape na zemlji, udario me glavom u kolena i umalo me oborio. Prihvatio sam to kao uspeh. „Uspeo si, Marli! Uspeo si! Bravo! Nisi skočio." Kleknuo sam da može da me izbalavi, da ne bih rizikovao udarac odozdo u bradu. Oduševio sam se. Marli je popustio pred moćima ubeđivanja.

Međutim, problem nije bio u potpunosti rešen. Možda se izlečio od skakanja po meni, ali nije baš bio izlečen od toga da skače po ostalima. Bio je dovoljno pametan pas da shvati da mu samo ja predstavljam pretnju, a da po ostatku ljudske rase i dalje može da skače bez bojazni. Morao sam da proširim svoju ofanzivu i u to ime regrutovao sam dobrog prijatelja s posla, reportera po imenu Džim Tolpin. Džim je bio miran, knjiški tip, proćelav, kratkovid i mršav. Ako bi za ikoga Marli pomislio da može na njega da skoči bez ikakvih posledica, onda je to bio Džim. Jednog dana u kancelariji izneo sam mu plan. Trebalo je da dođe do moje kuće posle posla, pozvoni i uđe. Kad Marli bude skočio da ga poljubi, treba da mu uzvrati svom snagom. „Nemoj se snebivati“, uputio sam ga. „Ne vredi biti suptilan s Marlijem."

Te večeri Džim je pozvonio na vrata i ušao. Naravno, Marli je zagrizao mamac i potrčao ka njemu dok su mu uši lepršale. Kad je skočio, Džim je ozbiljno primenio moj savet. Očigledno u strahu da ne bude suviše plašljiv, uputio je žestok udarac kolenom Marliju u trbuh, isteravši mu vazduh. Udarac se čuo na drugom kraju sobe. Marli je ispustio glasan jecaj, iskolačio oči i ispružio se na podu.

„Pobogu, Džime“, rekao sam. „Jesi li ti vežbao kung fu?“ „Rekao si mi da se potrudim“, odgovorio je. I jeste. Marli je ustao, došao do daha i pozdravio Džima kao pravi pas — sa sve četiri šape na

zemlji. Da je umeo da govori, verovatno bi viknuo da se predaje. Marli nikada više ni na koga nije skočio, a ni njega niko više nije udario kolenom.

Jednog jutra, nedugo nakon što se Marli rešio navike skakanja, probudio sam se i shvatio da

mi se supruga vratila. Vratila se moja Dženi, žena koju volim, pošto je bila nestala u onoj depresivnoj magli. Postporođajna depresija je iščilela istom brzinom kao što se pojavila. Kao da je neko isterao iz nje demone. Otišli su. Otišli s blagoslovom. Bila je jaka, uhvatila je korak, nije se samo snalazila kao majka dva deteta, nego je cvetala. Marli je opet bio u njenoj milosti, bezbedan. S oba deteta u rukama, sagnula bi se da ga poljubi. Bacala mu je štapove i davala mu ostatke hamburgera. Plesala je po sobi s njim kad god čuje dobru pesmu na radiju. Ponekad, kad se smiri, zatekao bih je kako leži na podu s njim, glave oslonjene na njegov vrat. Dženi se vratila. Hvala bogu, vratila se.

67

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Audicija

Ponešto u životu bude previše bizarno da ne bi bilo istinito. Kad me je Dženi pozvala na posao da mi kaže da će Marli na audiciju za film, znao sam da ne izmišlja. Ipak, nisam mogao da poverujem. „Šta?“, pitao sam.

„Audicija za film.“ „Misliš, pravi film?“ „Da, pravi film, tupko“, rekla je. „Dugometražni film.“ „Marli? U dugometražnom filmu?“ Taj razgovor je tekao neko vreme, dok sam ja u glavi pokušavao da spojim sliku našeg

tupoglavog žvakaća dasaka za peglanje sa slikom ponosnog naslednika Rin Tin Tina na velikom ekranu kako izvlači bespomoćnu decu iz zgrade u plamenu.

„Naš Marli?“, pitao sam još jednom, tek da budem siguran. Bilo je stvamo. Nedelju dana ranije Dženi je zvala njena urednica iz Palm Bič posta i rekla

joj da ima prijateljicu kojoj je potrebna usluga. Prijateljica je bila fotograf Kolin Mekgar, koju je filmska kompanija iz Njujorka pod nazivom Šuting galeri unajmila da im pomogne oko filma koji su nameravali da snimaju u gradu Lejk Vort, južno od nas. Njen posao je bio da pronađe „reprezentativno domaćinstvo južne Floride“ i fotografiše svaki njegov delić — police, magnete na frižideru, ormare — baš sve što će pomoći režiserima da unesu realističnost u film.

„Čitava ekipa je gej“, rekla je Dženi šefica. „Pokušavaju da shvate kako ovde žive bračni parovi s decom.“

„Nešto nalik na antropološku studiju“, rekla je Dženi. „Upravo tako.“ „Važi“, rekla je Dženi. „Samo da ne moram da sređujem kuću.“ Kolin je navratila i počela da fotografiše, ne samo našu imovinu već i nas. Kako se oblačimo,

kako se češljamo, kako se izležavamo na sofi. Fotografisala je četkice za zube na lavabou. Fotografisala je bebe u krevecima. Fotografisala je i psa—evnuha reprezentativnog heteroseksualnog para. Ili bar ono malo njega što je uspela da uhvati na filmu. „Malo je brži“, primetila je.

Marli je bio veoma uzbuđen što učestvuje. Otkad su došle bebe, Marli je lovio pažnju gde stigne. Kolin je slobodno mogla da ga bode električnom šipkom za stoku; ništa njemu nije smetalo dok dobija pažnju. Kolin mu je pružala dosta pažnje pošto je obožavala velike životinje i nije se plašila kupanja balama.

Dok je Kolin slikala, ja sam morao da razmišljam o mogućnostima. Ne samo što smo pružali sirove antropološke podatke filmadžijama već smo u suštini dobili i lični kasting. Čuo sam da će većinu sporednih glumaca i sve statiste unajmiti ovde. Šta ako režiser primeti rođenu zvezdu među kuhinjskim magnetima i posterima? Dešavale su se i čudnije stvari.

Zamišljao sam režisera, koji je u mojoj mašti izgledao kao Stiven Spilberg, kako se nadnosi iznad velikog stola prekrivenog stotinama fotografija. Nestrpljivo kopa po njima i mrmlja: „Đubre! Đubre! Ovo ništa ne valja.“ Zatim se ukoči nad jednom slikom. Na njoj se muževan i osećajan reprezentativno heteroseksualan muškarac bavi svojim poslovima porodičnog čoveka. Režiser snažno ubode prstom fotografiju i vikne svom pomoćniku: „Nađite mi ovog čoveka! Moram ga

68

imati u svom filmu!“ Kad me konačno budu pronašli, ja ću isprva skromno odbiti, a na kraju prihvatiti glavnu ulogu. Nakon svega, predstava mora da se nastavi.

Kolin nam je zahvalila što smo joj otvorili vrata svog doma i otišla. Nije nam dala razloga da verujemo da će nas zvati ni ona niti bilo ko vezan za film. Svoju dužnost smo ispunili. Ali nekoliko dana kasnije, kad me je Dženi pozvala na posao i rekla: „Upravo sam se čula s Kolin Mekgar i NEĆEŠ mi poverovati“, nisam sumnjao da sam upravo otkriven. Srce mi je preskočilo. „Nastavi“, rekoh.

„Kaže da režiser želi da Marli proba.“ „Marli?“, pitao sam, ubeđen da nisam dobro čuo. Ona kao da nije primetila poraz u mom

glasu. „Izgleda da traži velikog, glupog i blesavog psa da igra ljubimca porodice, a Marli mu je

zapao za oko.“ „Blesavog?“, pitao sam. „Kolin kaže da to traži. Veliko, glupo i blesavo.“ Pa, svakako je došao na pravo mesto. „Da li je Kolin rekla da je pominjao mene?“, pitao sam. „Ne“, odgovorila je. „Zašto bi?“ Sutradanje Kolin došla po Marlija. Pošto je znao koliko je bitan dobar prvi nastup, protrčao je

u naletu kroz dnevnu sobu da je pozdravi, zastavši samo da bi zubima zgrabio najbliži jastuk, jer se nikad ne zna kada će zauzeti režiser poželeti da dremne, a Marli će za to biti spreman.

Kad je naišao na drveni pod, otklizao je do kraja i nije se zaustavio dok nije udario u stočić, poskočio, naleteo na stolicu, pao na leđa, okrenuo se, ispravio i glavom udario Kolin u kolena. Bar nije skočio na nju, pomislih.

„Jeste li sigurni da nećete da mu damo sedativ?“, pitala je Dženi. Režiser želi da ga vidi u neobuzdanom stanju, bez lekova, insistirala je Kolin, a zatim

crvenim kamionetom odvezla našeg potpuno razdraganog psa. Dva sata kasnije, Kolin i kompanija su se vratili sa presudom: Marli je prošao audiciju.

„Zavitlavaš nas!“, vrisnula je Dženi. „Ne može biti!“ Naše ushićenje nimalo nije opalo kad nam je Kolin rekla da je Marli bio sam u konkurenciji. Niti kada nam je saopštila lošu vest da je to jedina uloga u filmu koja neće biti plaćena.

Pitao sam je kako je protekla audicija. „Ubacila sam Marlija u kola i bilo je kao da se vozim u đakuziju“, rekla je. „Balavio je po

svemu. Stigla sam tamo skroz mokra.“ Kad su stigli do sedišta produkcije u hotelu Galfstrim, oronuloj turističkoj lokaciji iz nekog ranijeg doba, s pogledom na vijadukt Interkostal, Marli je u trenu opčinio ekipu pošto je iskočio iz kamioneta i rastrčao se u nasumičnim putanjama po parkingu, kao da svakog trena očekuje početak bombardovanja. „Prosto je odlepio“, pričala nam je. „Potpuno je poludeo.“

„Aha, ume ponekad da se uzbudi“, rekao sam. U jednom trenutku, rekla je, Marli je oteo čekovnu knjižicu nekome iz ekipe i pobegao, trčeći

na sve strane u osmicama, očigledno ubeđen da bi na taj način mogao da zaradi platu. „Mi ga zovemo labrador otimač“, izvinila se Dženi uz osmeh kakav samo ponosna majka

može imati. Marli se vremenom smirio dovoljno da sve ubedi kako je dobar za tu ulogu, u kojoj je, u

suštini, trebalo da glumi sebe. Film se zvao Poslednji pogodak, priča o bejzbolu u kojoj sedamdesetdevetogodišnji stanar jednog staračkog doma na pet dana postaje dvanaestogodišnjak da bi proživeo svoj san o tome da igra u Maloj ligi. Marli je izabran za ulogu hiperaktivnog psa trenera Male lige, koga igra Gari Karter, penzionisani hvatač iz Velike lige.

„Stvarno ga hoće u svom filmu?“, pitao sam u neverici. „Svima se dopao“, rekla je Kolin. „Savršen je.“ Nekoliko dana pred snimanje primetili smo vrlo blagu promenu u Marlijevom držanju.

Obuzela ga je neka čudna smirenost. Kao da je stekao novo samopouzdanje time što je prošao

69

audiciju. Ponašao se skoro kao plemić. „Možda je njemu samo potrebno da neko veruje u njega“, rekao sam Dženi.

Onog jutra kad je snimanje trebalo da počne, izašao sam iz spavaće sobe i zatekao Dženi i Marlija upetljane, kao u borbi na smrt, kako skakuću po sobi. Ona ga je zajahala i kolenima mu čvrsto stegla rebra, a jednom rukom je držala kraj davilice, dok se on batrgao i naginjao. Kao da sam usred dnevne sobe imao rodeo predstavu. „Pobogu, šta to radiš?“, pitao sam.

„Šta misliš da radim?“, odbrusila je. „Perem mu zube!“ Naravno, u drugoj ruci je držala četkicu i davala sve od sebe da mu istrlja zube dok je Marli,

sav zapenjen, iz petnih žila nastojao da četkicu pojede. Izgledao je kao da je pobesneo. „Je l’ koristiš pastu za zube?“, pitao sam, što je naravno iziskivalo i bitnije pitanje. „A kako

tačno nameravaš da ga nateraš da je ispljune?" „Soda bikarbona", odgovorila je. „Hvala bogu“, rekao sam. „Znači, nije besnilo?" Sat kasnije krenuli smo ka hotelu Galfstrim. Dečake smo stavili u njihova sedišta, a između

Marlija, koji je dahtao neobično svežim dahom. Rekli su nam da dođemo u devet ujutro, ali ulicu od hotela, saobraćaj je stao. Put pred nama je bio zatvoren, a policajac je skretao saobraćaj tako da hotelu nije moglo da se priđe. Novine su naveliko pisale o snimanju filma — najvećem događaju u uspavanom Lejk Vortu otkad je pre petnaest godina tu sniman film Telesna strast — pa se gomila posmatrača okupila da blene. Policija nikome nije dozvoljavala da priđe. Jedva smo se kretali, a kad smo konačno stigli do policajca, provukao sam glavu kroz prozor i rekao: „Mi moramo da prođemo."

„Niko ne može da prođe“, odgovorio je. „Samo vozite. Hajde.“ „Mi smo s ekipom“, rekao sam. Sumnjičavo nas je odmerio, bračni par u kombiju sa dve bebe i ljubimcem. „Rekao sam da

produžite!“, viknuo je. „Naš pas glumi u filmu“, rekao sam. Odjednom me je gledao s poštovanjem. „Vi ste doveli psa?“, pitao je. Pas je bio na njegovom

spisku. „Doveo sam psa“, rekao sam. „Psa Marlija.“ „Glumi sam sebe“, ubacila se Dženi. Okrenuo se i glasno dunuo u svoju zviždaljku. „Doveo je psa!“, viknuo je policajcu dalje niz

ulicu. „Psa Marlija.“ A taj policajac je viknuo nekom drugom: „Doveo je psa! Pas Marli je ovde!“ „Pusti ih!“, viknuo je udaljeni treći kolega. „Pusti ih!“, ponovio je drugi policajac. Naš policajac je pomerio barikade i mahnuo nam da prođemo. „Ovuda“, rekao je učtivo. Osećao sam se kao pripadnik kraljevske porodice. Dok smo

prolazili pored njega, ponovio je, kao da još nije poverovao: „Doveo je psa.“ Na parkingu ispred hotela čitava filmska ekipa je bila spremna za akciju. Kablovi su bili

razvučeni po pločniku; postavljeni su tronošci za kamere i nosači za mikrofone. Svetla su visila sa skela. U prikolicama su bili kostimi. Dva velika stola puna hrane i pića postavljena su u hladu za glumce i ekipu. Naizgled bitni ljudi sa tamnim naočarima majali su se uokolo. Režiser Bob Gos nas je pozdravio i ukratko nam predstavio sledeću scenu. Baš je laka. Kombi staje uz pločnik, za volanom je Marlijeva izmišljena vlasnica, koju glumi Liza Haris. Njena ćerka, koju glumi slatka Danijela iz ovdašnje škole dramskih umetnosti, i sin, još jedan domaći glumac u povoju koji nema više od devet godina, sede pozadi sa porodičnim psom, koga glumi Marli. Ćerka otvara klizna vrata i iskače; brat je prati s Marlijem na povocu. Izlaze iz kadra. Kraj scene.

„Baš je lako“, rekao sam režiseru. „Nema problema, trebalo bi da se snađe s tim.“ Odvukao sam Marlija u stranu da sačekamo znak da uđe u kombi.

„Dobro, ljudi, slušajte“, obratio se Gos ekipi. „Pas je malo lud, jasno? Ali ne prekidamo snimanje, osim ako potpuno ne upropasti scenu.“ Objasnio je na šta misli: Marli je ono pravo —

70

tipičan porodični pas — i cilj je da ga uhvate kako se ponaša kao što bi to radio tipični porodični pas na tipičnom porodičnom izletu. Bez glume i bodrenja; čista iskrena scena. „Samo ga pustite da se ponaša kako se ponaša", upućivao ih je. „I prilagođavajte se tome.“

Kad su svi bili spremni, ubacio sam Marlija u kombi i njegov plastični povodac dao dečaku, koji ga se uplašio. „Dobar je on“, rekao sam mu. „Samo će hteti da te liže. Vidiš?“ Da bih mu to prikazao, ugurao sam ručni zglob u Marlijeva usta.

Prvi pokušaj. Kombi dolazi do pločnika. Čim ćerka otvori vrata, žuta pruga izleti kao ogromna krznena lopta ispaljena iz topa i projuri pored kamera, a za njom crveni povodac.

„Seci!“ Pojurio sam Marlija preko parkinga i dovukao ga nazad. „Dobro, narode, pokušaćemo ponovo", rekao je Gos. Zatim je mirno objasnio dečaku. „Pas je

prilično žestok. Ovog puta probaj da ga držiš malo čvršće.“ Drugi pokušaj. Kombi dolazi do pločnika. Vrata se otvaraju. Ćerka taman kreće da izlazi kad

se Marli uz dahtanje pojavi i preskoči je, ovog puta vukući za sobom i dečaka pobelelih zglavaka i lica.

„Seci!“ Treći pokušaj. Kombi staje. Vrata se otvaraju. Ćerka izlazi. Dečak izlazi, držeći povodac.

Kako se udaljava od kombija, povodac se zateže, ali psa nema. Dečak počinje da cima, zateže i vuče. Daje sve od sebe. Ni da se mrdne. Dug i bolno jalov drugi pokušaj. Dečak pravi grimase i okrene se da pogleda u kameru.

„Seci!“ Zavirio sam u kombi i zatekao Marlija savijenog kako se liže tamo gde nijedan muškarac ne

bi trebalo da se liže. Pogledao me je kao da kaže: Zar ne vidiš da sam zauzet? Četvrti pokušaj. Ubacujem Marlija i dečaka u zadnji deo kombija i zatvaram vrata. Pre no što

kaže „Akcija!“, Gos napravi pauzu od nekoliko minuta da bi se posavetovao s pomoćnicima. Konačno, scena kreće. Kombi prilazi pločniku. Vrata se otvaraju. Ćerka izlazi. Dečak izlazi, ali zbunjenog lica. Gleda pravo u kameru i podiže ruku. Iz nje visi polovina povoca, iskrzanog kraja i mokra od pljuvačke.

„Seci! Seci! Seci!“ Dečak je objasnio da je, dok su čekali u hodniku, Marli počeo da grize povodac i nije hteo da

stane. Ekipa i glumci s nevericom su gledali presečeni povodac. Na licu im je bila mešavina strahopoštovanja i straha, kao da su upravo videli na delu neku veliku i tajanstvenu prirodnu silu. Ja, s druge strane, ni najmanje nisam bio iznenađen. Ne bih mogao ni da izbrojim koliko je povodaca i konopaca Marli poslao na groblje. Uspeo je čak da progrize i gumiranu čeličnu sajlu, za koju su tvrdili da „se koristi u avio—industriji“. Nedugo po Konorovom rođenju, Dženi je našla novi proizvod, putni kaiš za pse kojim je mogla da veže Marlija za pojas u kolima tako da ne može da luta po vozilu u pokretu. U prvih devedeset sekundi koriščenja nove sprave, uspeo je ne samo da progrize debeli kaiš već i pojas našeg novog kombija.

„Okej, ljudi, pauza!“, viknuo je Gos. Okrenuo se ka meni i pitao — neverovatno mirnim glasom: „Koliko brzo možete da nađete novi povodac?" Nije morao ni da mi kaže koliko ga košta svaki minut dok njegovi glumci i ekipa iz sindikata sede i ništa ne rade.

„Na manje od kilometar odavde postoji prodavnica za kućne ljubimce“, rekao sam. „Mogu da se vratim za petnaest minuta.“

„Nabavite ovaj put nešto što ne može da pregrize“, rekao je. Vratio sam se sa debelim lancem koji je ličio na nešto za krotitelja lavova i snimanje se

nastavilo, nizom neuspelih pokušaja. Svaka scena je bila gora od prethodne. U jednom trenutku je Danijela, glumica tinejdžerka, očajnički kriknula usred scene i sa stvarnim užasom u glasu vrisnula: „O, bože! Vidi mu se stvarčica!

„Seci!“

71

U drugoj sceni, Marli je tako glasno dahtao pored Danijelinih nogu dok je razgovarala telefonom sa svojom simpatijom da je tonski snimatelj s gađenjem skinuo slušalice i glasno se požalio: „Ne čujem ni reč od onog što priča. Čujem samo teško disanje. Zvuči kao pornić."

„Seci!“ I tako je prošao prvi dan snimanja. Marli je bio katastrofa, potpuna i neoprostiva. Jedan deo

mene je zaštitnički mislio — Pa, šta stu očekivali za džabe? Lesi? — a drugi deo je bio poražen. Podsvesno sam zagledao ekipu i glumce i na licu im jasno video: Odakle je došla ova životinja i kako da je vratimo tamo? Na kraju dana, jedan pomoćnik sa tablom u ruci rekao nam je da još nisu napravili plan snimanja za sutradan ujutro. „Ne morate se mučiti da dolazite sutra“, rekao je. „Zvaćemo ako nam Marli bude potreban.“ A da bi izbegao svaku zabunu, ponovio je: „Dakle, ako vas ne pozovemo, nemojte se pojavljivati. Razumemo se?“ Da, razumemo se, sasvim dobro. Gos je poslao svog podređenog da odradi prljavi posao. Marlijeva glumačka karijera u povoju se završila. Nisam ni mogao da ih krivim. Uz izuzetak one scene iz Deset božjih zapovesti gde Čarlton Heston razdvaja Crveno more, Marli je bio najveća tehnička noćna mora u istoriji kinematografije. Izazvao je ko zna koliko hiljada dolara štete u nepotrebnim odlaganjima i bačenom filmu. Izbalavio je nebrojene kostime, orobio sto sa hranom i zamalo oborio kameru vrednu trideset pet hiljada dolara. Hteli su da smanje troškove, pa su nas otpisali. Ona stara priča „Nemojte nas zvati, mi ćemo zvati vas.“

„Marli“, rekao sam kad smo se vratili kući, „imao si svoju veliku priliku i stvarno si zabrljao.“

Sutradan ujutro i dalje sam se sekirao zbog propalih snova o slavi kad je zazvonio telefon.

Bio je to pomoćnik, koji nam je rekao da što pre dovedemo Marlija u hotel. „Znači li to da hoćete da se vrati?“, pitao sam.

„Odmah“, rekao je. „Bob hoće da ga vidi u sledećoj sceni.“ Stigao sam trideset minuta kasnije, ali i dalje nisam verovao da su nas pozvali. Gos je kipteo.

Pogledao je nemontirani materijal i bio je presrećan. „Pas je neverovatno smešan!“, oduševljavao se. „Smešan. Genijalno otkačen!" Osetio sam da rastem od ponosa.

„Oduvek smo znali da je prirodno talentovan", rekla je Dženi. Snimanje se nastavilo po Lejk Vortu narednih nekoliko dana, a Marli je ispunjavao zahteve.

Držali smo se po strani sa ostalim roditeljima i prilepcima, ćaskali, družili se, ali bismo u trenu zaćutali kad god neko vikne: „Svi na scenu!“ Kad zazvoni reč „Seci!“, druženje se nastavlja. Dženi je čak uspela da nagovon Garija Kartera i Dejva Vinfilda, veliku zvezdu bejzbola koji se pojavljuje u filmu, da potpišu dve lopte za naše dečake.

Marli je uživao u slavi. Cela ekipa mu se ulagivala, naročito žene. Bilo je izuzetno vruće, te je jedan pomoćnik dobio časnu dužnost da svuda prati Marlija sa činijom i bocom mineralne vode i da mu po želji sipa piće. Izgleda da su mu svi davali hranu sa stola. Ostavio sam ga sa ekipom na nekoliko sati dok sam otišao do posla, a kad sam se vratio, zatekao sam ga izvaljenog, kao faraona, kako uživa u ležernom češkanju po stomaku koje mu je pružala neverovatno lepa šminkerka. „Baš je macan!“, gugutala je.

Slava je počela i mene da obuzima. Počeo sam da se predstavljam kao „Marlijev dreser" i da izgovaram rečenice u stilu „Za njegov sledeći film, nadamo se ulozi sa lajanjem.“ Za vreme jedne pauze ušao sam u hotel da se poslužim govornicom. Marli nije bio na povocu i njuškao je nameštaj nekoliko metara dalje. Radnik hotela, koji je očigledno pomešao zvezdu i lutalicu, presreo ga je i pokušao da ga istera kroz vrata. „Beži kući!“, grdio ga je. „Iš!“

„Kako, molim?“, pitao sam pokrivši slušalicu rukom i uputivši mu svoj najporazniji pogled. „Da li vi uopšte znate s kim razgovarate?“

Ostali smo na snimanju čitava četiri dana. Kad su nam rekli da su završili sve Marlijeve scene i da im njegove usluge više nisu potrebne, Dženi i ja smo se već osećali kao deo porodice Šuting galeri. Doduše, jedini neplaćeni članovi te porodice, ali svakako članovi. „Obožavamo vas!“,

72

izletela se Dženi pred svima u dometu zvuka dok smo uterivali Marlija u kombi. „Jedva čekamo da vidimo film!“

A jesmo čekali. Jedan producent nam je rekao da ih pozovemo za osam meseci i zatražimo da nam poštom pošalju prvu kopiju. Međutim, kad sam osam meseci kasnije pozvao, neko sa prijavnice me je stavio na čekanje i nekoliko minuta kasnije mi rekao: „Pokušajte, molim vas, za koji mesec?“ Čekao sam i pokušao, čekao i pokušao, ali svaki put su odlagali. Počeo sam da se osećam kao da ih proganjam i već sam zamišljao kako taj neko sa rukom preko slušalice kaže Gosu za radnim stolom: „Opet onaj ludak s psom. Šta da mu kažem?“

Na kraju sam prestao da zovem, pomirivši se sa sudbinom da nikada nećemo videti Poslednji pogodak, ubeđen da ga niko i neće videti, da je projekat ostavljen na podu sobe za montažu zbog toga što je bio preveliki izazov iseći prokletog psa iz svake scene. Tek dve godine kasnije dobio sam priliku da vidim Marlijeve glumačke sposobnosti.

Bio sam u video—klubu i palo mi je na pamet da pitam momka koji je tamo radio da li zna nešto o filmu Poslednji pogodak. Ne samo da je znao za film već ga je i imao. Zapravo, nekim čudom, sve su kopije bile tu.

Tek kasnije sam saznao celu tužnu priču. Pošto nisu mogli da privuku nijednog velikog distributera, kompanija Šuting galeri nije imala izbora osim da Marlijev filmski prvenac osudi na najgoru sudbinu. Poslednji pogodak je otišao pravo na video—kasetu. Meni nije bilo bitno. Požurio sam kući sa kopijom i doviknuo Dženi i deci da se okupe pred televizorom. Sve u svemu, Marli je bio na ekranu manje od dva minuta, ali moram reći da su to bila dva najživlja minuta u filmu. Smejali smo se! Plakali smo! Navijali smo!

„Tata, to ti!“, vrištao je Konor. „Poznati smo!“, viknuo je Patrik. Marli, koji nikada nije bio pretenciozan, nije bio zadivljen. Zevnuo je i zavukao se pod stočić.

Do odjavne špice već je spavao čvrstim snom. Dok su prolazila imena glumaca dvonožne vrste nismo ni disali. Na tren sam pomislio da naš pas neće ni biti pomenut. Ali eto ga, napisano velikim slovima na ekranu da svi vide: „Pas Marli... kao Marli."

73

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

U zemlji Bokahontas

Mesec dana nakon što se završilo snimanje filma, oprostili smo se sa zapadnim Palm Bičom i svim uspomenama. Desila su se još dva ubistva veoma blizu naše kuće, ali na kraju nas iz našeg malog bungalova u Čerčilovoj ulici nije oterao kriminal nego nered. Sa dvoje dece i njihovom pratećom opremom, bili smo doslovce zatrpani. Kuća je počela da liči na diskont fabrike igračaka. Marli je bio težak skoro pedeset kilograma i nije mogao da se okrene a da nešto ne obori. Imali smo kuću sa dve spavaće sobe i prevarili smo se pomislivši da će dečaci možda da budu u jednoj. Ali pošto su uporno budili jedan drugog, što nam je udvostručilo noćne avanture, Konora smo preselili u uzani prostor između kuhinje i garaže. Zvanično je to bila moja, i „kućna kancelarija“, gde sam ja svirao gitaru i sređivao račune. Ali, za ljude koji su to videli, nije bilo ulepšavanja: preselili smo svoju bebu u međuprostor između kuće i garaže. Zvučalo je užasno. To je bilo samo za dlaku bolje od garaže, a skoro isto kao i ambar. Kakvi su to roditelji koji svoje dete odgajaju u ambaru? Međuprostor ima prizvuk nebezbednog: mesto izloženo vetru — i svemu što može da uleti unutra. Prašina, alergeni, insekti sa žaokama, slepi miševi, kriminalci, perverznjaci. Međuprostor je mesto gde očekujete kante za smeće i mokre patike. U stvari, mesto na kome smo mi držali Marlijeve činije za hranu i vodu, čak i pošto se Konor tu uselio, ali ne zbog toga što je to bio prostor pogodan samo za životinju, već zato što je Marli navikao da će ih tu naći.

Naša dečija soba/međuprostor zvučala je kao da pripada Dikensovom romanu, ali u stvari nije bila tako loša; bila je skoro šarmantna. Isprva je napravljena kao pokriveni prolaz između kuće i garaže, a prethodni vlasnici su ga nekoliko godina ranije zatvorili. Pre no što smo ga proglasili dečijom sobom, zamenio sam stare žaluzine novim prozorima. Okačio sam nove venecijanere i ofarbao ih. Dženi je na pod stavila meke prostirke, na zidove vesele crteže i okačila blesave vrteškice. Pa, kako je to izgledalo? Sin nam je spavao u međuprostoru, a pas se baškario u našoj spavaćoj sobi.

Pored toga, Dženi je već radila pola radnog vremena u Postu, uglavnom od kuće, trudeći se da izmiri decu i karijeru. Bilo je sasvim logično da se preselimo bliže mom poslu. Složili smo se da je vreme da se selimo.

Život je pun sitnih ironija, a jedna od njih je da smo se, posle više meseci traženja, odlučili za kuću u jedinom gradu južne Floride koji sam javno ismevao sa najviše uživanja. To mesto je Boka Raton, što na španskom znači „usta pacova“. A kakva su to usta bila!

Boka Raton je bastion bogatih republikanaca, u kome uglavnom žive skorašnje pridošlice iz Nju Džersija i Njujorka. Najveći deo novca u gradu bio je svež i većina onih koji su ga imali nisu znali kako da u njemu uživaju a da od sebe ne prave budale. Boka Raton je bio zemlja luksuznih limuzina, crvenih sportskih automobila, ružičastih vila naguranih na imanja površine poštanske marke i izolovanih stambenih jedinica sa bedemima i stražarima na kapijama. Muškarci su voleli lanene pantalone i Italijanske mokasine bez čarapa, a provodili su izuzetno mnogo vremena na mobilnim telefonima vodeći naizgled bitne razgovore jedni s drugima. Žene su bile preplanule do te mere da im je koža ličila na Gučijeve tašne koje su volele, a tako zategnutu dodatno ju je isticala kosa ofarbana u uznemiravajuće nijanse srebrne i platinaste.

Grad je vrveo od plastičnih hirurga, koji su imali najveće kuće i najvedrije osmehe. Za očuvane žene iz Boke, veštačke grudi su praktično bile uslov za boravak. Sve mlađe žene su imale odlično odrađene sise; sve starije žene su imale odlično odrađene sise i zatezanje lica. Oblikovanje

74

guze, nosa, zatezanje stomaka i trajna maskara bili su deo kozmetičkog asortimana. Ženski deo stanovništva ličio je na pešadiju u vojsci anatomski pravilnih lutaka na naduvavanje. Kako sam jednom napisao u pesmi za humoresku u novinama: „Liposukcija i mnogo silikona, bez toga ne mogu da žive žene iz Boka Ratona.“

U svojoj kolumni ismevao sam stil života u Boki, počevši od samog imena. Žitelji Boka Ratona nikada svoj grad nisu nazivali Boka Raton. Prosto su ga zvali odomaćeno Boka. Ali nisu to izgovarali kako piše u rečniku, sa dugim O, BO—ka. Ne, imali su mekši i nazalni naglasak, s prizvukom Džersija. Govorili su BOU—ka, kao i kad kažu: „O, nalickano žbunje je pre—LE—po ovde u BOU—ki!“

U to vreme u bioskopima se davao Diznijev film Pokahontas, pa sam smislio parodiju indijanske prinnceze i nazvao je Bokahontas. Moja zlatom prekrivena junakinja bila je domorodačka princeza iz predgrađa koja je vozila ružičasti BMV. Njene kao kamen čvrste hirurški uvećane grudi dosezale su do volana, te je mogla da vozi slobodnih ruku, razgovara mobilnim telefonom i namešta svoju šatiranu kosu u retrovizoru dok juri ka solarijumu. Bokahontas je živela u pastelnom dizajniranom vigvamu, svakog jutra vežbala u plemenskoj teretani — ali samo ako pronađe mesto za parking najdalje tri metra od ulaznih vrata — a popodneva je provodila u lovu na krzno, sa vernom ameriken ekspres karticom u ruci, na ceremonijalnom lovištu poznatom pod imenom Gradski tržni centar.

„Sahranite mi viza karticu u Mizner parku“, svečano kaže Bokahontas u jednoj mojoj kolumni, misleći na najekskluzivniji tržni centar u gradu. U drugoj kolumni ona namešta svoj vonderbra od jelenske kože i učestvuje u kampanji da se kozmetička hirurgija odbija od poreza.

Moja karakterizacija je bila okrutna. Nemilosrdna. Tek neznato preuveličana. Stvarne Bokahontas u Boki najviše su volele te kolumne, pokušavajući da utvrde koja je od njih bila inspiracija za moju izmišljenu heroinu. (Nikada vam neću otkriti.) Često su me pozivali da pričam pred društvenim i lokalnim grupama i neko bi uvek ustao da pita: „Zašto toliko mrzite BOU—ku?“ Nije da mrzim Boku, rekao sam im; ja samo volim farsu. Nema mesta na zemlji koje pruža bolju farsu od lepih ružičastih Usta pacova.

Zato je bilo sasvim logično da smo se Dženi i ja konačno odlučili za kuću usred sveta Boke, na pola puta između priobalnih imanja istočnog Boka Ratona i nabeđenih zajednica iza zidina u zapadnom Boka Ratonu (koji je izvan granica grada u necelovitom okrugu Palm Bič, a ja sam uživao u tome da to ističem pred građanima koji drže do poštanskih brojeva). Naš novi kraj bio je u jednom od malobrojnih srednjestaležnih delova grada, a tamošnji živalj je voleo da se šali, s nekim obrnutim snobizmom, da se nalaze na pogrešnoj strani obe pruge. Naravno, postojale su dve pruge, jedna na istočnoj granici kraja, a druga na zapadnoj. Uveče ste u krevetu mogli da slušate teretne vozove koji dolaze u Majami i iz njega odlaze.

„Jesi li ti luda?“, rekao sam Dženi. „Ne možemo da se preselimo u Boku! Isteraće me iz grada. Poslužiće moju glavu na tanjiru sa mešanom salatom."

„Ma, daj“, rekla je. „Opet preteruješ." Moje novine, San Sentinel, bile su glavne u Boka Ratonu, daleko tiražnije od Majami

heralda, Palm Bič posta, pa čak i Boka Raton njuza. Moje tekstove su čitali mnogi u samom gradu i zapadnom naselju, a pošto se moja fotografija nalazila iznad kolumne, često su me prepoznavali. Nisam smatrao da preterujem. „Odraće me živog i obesiće moj leš ispred Tifanija“, rekao sam.

Ali mesecima smo tražili i to je bila prva kuća koja je odgovarala našim potrebama. Bila je odgovarajuće veličine, na odgovarajućem mestu, strateški postavljena između dve kancelarije gde sam istovremeno radio. Državne škole su bile dobre, koliko to mogu biti državne škole u južnoj Floridi, a pored sve svoje površnosti, Boka Raton je imala odlične parkove i neke od najstarijih plaža u oblasti Majami — Palm Bič. Uz malo više strepnje, pristao sam na kupovinu. Osećao sam se kao tajni agent, ne baš tako skriven, koji ulazi u neprijateljski logor. Varvarin se spremao da se ušunja kroz kapiju, bokomrzac koji upada na zabavu u bašti Boke. Ko bi ih krivio što me ne žele?

Kad smo prvi put došli, šunjao sam se po gradu ubeđen da su sve oči uprte u mene. Uši su me svrbele jer sam zamišljao da se ljudi sašaptavaju dok prolazim pored njih. Nakon što sam napisao

75

kolumnu u kojoj sam sam sebi poželeo dobrodošlicu u komšiluk (i progutao dobar deo onoga što sam rekao), dobio sam dosta pisama u kojima je pisalo: „Pljuješ naš grad, a sad hoćeš da živiš ovde? Kakav besramni licemer!" Bili su u pravu, morao sam da priznam. Na poslu je jedan vatreni pristalica tog grada jedva čekao da se suoči sa mnom. „Dakle“, rekao je sav srećan, „ustanovio si da kičasta Boka i nije tako grozno mesto, jel’ da? Parkovi, porez, škole, plaže i zone, sve to nije tako loše kad dođe vreme da se kupi kuća, zar ne?“ Mogao sam samo da padnem na leđa i predam se.

Međutim, ubrzo sam otkrio da je većina mojih komšija na pogrešnoj strani obe pruga i da podržavaju moje pisane napade na ono što je jedan od njih opisao kao „nezgodno i prosto među nama“. Uskoro sam se osećao kao kod svoje kuće.

Kuća nam je bila ranč iz sedamdesetih godina sa četiri spavaće sobe, dvostruko veće

kvadrature u odnosu na našu staru kuću i bez imalo njenog šarma. Ali mesto je imalo potencijala, pa smo vremenom uspeli da ga oplemenimo. Odlepili smo čupavi itison i postavili hrastov pod u dnevnoj sobi, a u ostalim sobama italijanske pločice. Zamenili smo ružna klizna staklena vrata lakiranim francuskim balkonskim vratima. Polako smo golo dvorište ispred kuće pretvonli u tropsku baštu prepunu đumbira, zvončića i puzavica kod kojih su rado zastajali i leptiri i prolaznici.

Dve najbolje osobine naše kuće nisu imale nikakve veze sa njom. Kroz prozor dnevne sobe video se mali gradski park pun opreme za igrališta ispod ogromnih borova. Deca su ga obožavala. A u dvorištu iza kuće, odmah ispred francuskog balkona, nalazio se ukopani bazen. Nismo želeli bazen, zabrinuti zbog opasnosti po naše dvoje male dece, a agent za nekretnine je prebledeo kada je Dženi predložila da ga zatrpamo. Prvo što smo uradili kada smo se uselili bilo je da oko bazena postavimo metar visoku ogradu, dostojnu najstrožeg zatvora. Dečaci su — Patrik tek što je napunio tri godine, a Konor osamnaest meseci — vodu prihvatili kao delfini. Park je postao produžetak našeg dvorišta, a bazen produžetak blagog godišnjeg doba koje smo voleli. Bazen na Floridi, ubrzo smo saznali, bio je presudan za to da li ćete vrele letnje mesece jedva izdržati ili u njima zaista uživati.

Bazen u dvonštu najviše je voleo naš pas, taj ponosni potomak ribarskih pasa koji su plivali po okeanu uz obalu Njufaundlenda. Ako je kapija na bazenu bila otvorena, Marli bi se zaleteo u vodu, uhvativši zalet iz dnevne sobe, proleteo kroz francuska vrata i uz odraz sa cigli na tremu uskočio u bazen na stomak, podigavši čitav gejzir i pride talase oko njega. Plivanje s Marlijem je avantura potencijalno opasna po život, pomalo nalik na plivanje uz prekookeanski brod. Jurnuo bi prema nama punom brzinom mlatarajući šapama ispred sebe. Iako očekujete da će u poslednjem trenutku skrenuti, on bi prosto udario u vas i pokušao da se popne. Ako bi nam se popeo na glavu, prosto bi nas gurnuo pod vodu. „Na šta ti ja ličim, na pristanište?“, rekao bih i držao ga u rukama da dođe do vazduha dok mi liže vodu s lica i vesla prednjim šapama kao da je uključio autopilota.

Našoj novoj kući nedostajao je bunker otporan na Marlija. Betonska garaža za jedna kola u našoj staroj kući bila je prilično neuništiva, a imala je dva prozora, tako da je bila podnošljivo prijatna čak i usred leta. Kuća u Boki imala je garažu za dva automobila, ali ona nije bila pogodna za Marlija niti bilo koje živo biće koje ne može da preživi temperature preko šezdeset pet stepeni. Garaža nije imala prozore i u njoj je bilo vrelo. Osim toga, imala je gipsane zidove, ne betonske, a Marli je već pokazao da njih veoma lako može da smrvi. Njegovi napadi panike izazvani grmljavinom bivali su sve gori, uprkos sedativima.

Kad smo ga prvi put ostavili samog u novoj kući, zatvorili smo ga u vešernici odmah pored kuhinje, sa ćebetom i velikom posudom s vodom. Vratili smo se nekoliko sati kasnije i videli da je izgrebao vrata. Šteta je bila mala, ali tek što smo založili živote na trideset godina da bismo kupili tu kuću i znali smo da to ne sluti na dobro. „Možda se samo navikava na novo okruženje“, kazao sam.

„Nema ni oblačka na nebu“, s nevericom je primetila Dženi. „Šta će se desiti kad naiđe prva oluja?“

76

Saznali smo kad smo ga sledeći put ostavili samog. Kad su teški oblaci počeli da se navlače, skratili smo izlet i požurili kući, ali već je bilo kasno. Dženi je bila nekoliko koraka ispred mene. Čim je otvorila vrata vešernice, stala je u mestu i izgovorila: „O, bože!“ Zvučalo je kao da je upravo otkrila leš koji visi sa lustera. Ponovo: „O... bože!“ Provirio sam preko njenog ramena i bilo je gore nego što sam zamislio. Marli je stajao i izbezumljeno dahtao, okrvavljenih šapa i usta. Svuda je bilo krzna, kao da je opalo od groma. Toliko štete nikada nije napravio, a to je mnogo značilo. Čitav zid je bio probijen, uništen do letvi. Gipsa, iverja i iskrivljenih eksera posvuda, žice za struju izložene, krv razmazana po podu i zidovima. Izgledalo je doslovce kao mesto na kome se desilo ubistvo sačmarom.

„O, bože“, rekla je Dženi treći put. „O, bože“, ponovio sam. To je sve što smo mogli da kažemo. Progovorio sam tek pošto smo nekoliko minuta stajali i ćutali, zagledani u užasan prizor.

„Dobro, snaći ćemo se s ovim. Sve se da popraviti.“ Dženi me je prostrelila pogledom; videla je kako izgledaju moje popravke. „Pozvaću majstora da popravi zidove profesionalno i rekao sam. „Neću čak ni pokušavati sam.“ Dao sam Marliju jedan sedativ i u sebi brinuo da će najnoviji rušiteljski napad vratiti Dženi u ono stanje kao kad se rodio Konor. Međutim, očigledno je ta depresija ostala iza nje. Iznenađujuće je filozofski pristupila problemu.

„Nekoliko stotina dolara i sve će biti kao novo“, cvrkutala je. „I ja sam to pomislio“, rekoh. „Održaću nekoliko predavanja da skupimo malo novca. To će

nam pokriti troškove." Nekoliko minuta kasnije, Marli je počeo da se smiruje. Kapci su mu se spustili, a oči

zakrvavile, kao i uvek kad se udrogira. Izgledao je kao da je na koncertu Grejtful deda. Nisam voleo da ga vidim takvog, baš nikada, i uvek sam se opirao davanju sedativa. Ali tablete su mu pomagale da preboli strah i smrtonosnu pretnju koja je postojala samo u njegovoj glavi. Da je bio ljudsko biće, rekao bih da je dokazano poremećen. Skrenuo je, bio je paranoičan, ubeđen da neka mračna zla sila silazi s neba da ga odvede. Sklupčao se na prostirci ispred sudopere i duboko uzdahnuo. Kleknuo sam pored njega i mazio mu krvavo krzno. „Pobogu, psu“, rekao sam. „Šta da radimo s tobom?“ Ne podigavši glavu, pogledao me je tim krvavim očima narkomana, najtužnijim očima koje sam ikad video, i samo me tako gledao. Kao da je pokušavao nešto da mi kaže, nešto bitno što je trebalo da shvatim. „Znam“, rekao sam. „To je jače od tebe.“

Sutradan smo Dženi i ja poveli dečake u prodavnicu za kućne ljubimce i kupili ogroman

kavez. Bilo ih je u raznim veličinama, a kada sam opisao Marlija, prodavac nas je odveo do najvećeg. Bio je ogroman, dovoljno veliki da se lav u njemu uspravi i okrene oko sebe. Kavez od čeličnih rešetki imao je dve velike klizne brave da bi vrata sigurno ostala zatvorena i pod od debelog čelika. To je bilo naše rešenje, naš lični prenosivi Alkatraz. Konor i Patrik su se uvukli unutra i zatvorili brave, te su na trenutak bili zaključani unutra. „Šta vi mislite, momci?“, pitao sam. „Hoće li ovo zadržati našeg superpsa?“

Konor se okačio na vrata kaveza, provukavši prstiće kroz rešetke kao iskusni zatvorenik, i rekao: „Ja u zatvoru!“

„Tata će nam biti zarobljenik!“, uleteo je Patrik, oduševljen tom idejom. Kod kuće smo postavili kavez pored mašine za pranje veša. Prenosivi Alkatraz je zauzeo

skoro pola vešernice. „Marli, dođi ovamo!“, pozvao sam ga kad sam sve postavio. Ubacio sam keksić unutra, a on je veselo utrčao za njim. Zatvorio sam i zaključao vrata za njim, a on je samo žvakao svoj keksić, nesvestan novog životnog iskustva koje ga čeka, u krugovima duševnog zdravlja poznato kao „prisilni pritvor".

„Ovo će ti biti nova kuća kad mi nismo tu“, rekao sam veselo. Marli je zadovoljno dahtao, bez traga brige na licu, a zatim je legao i uzdahnuo. „Dobar znak“, rekao sam Dženi. „Veoma dobar znak.“

Te večeri smo odlučili da isprobamo maksimalno bezbedni zatvor za pse. Ovog puta mi nije bio potreban keksić da namamim Marlija u kavez. Samo sam otvorio vrata, zviznuo, a on je ušao i

77

zalupao repom po metalu. „Budi dobar, Marli“, rekao sam. Dok smo ubacivali dečake u kola i spremali se da pođemo na večeru, Dženi je rekla: „Znaš šta?“

„Šta?“ „Ovo je prvi put otkad smo ga dobili da nemam klupko u stomaku zbog toga što Marlija

ostavljamo samog u kući“, rekla je. „Nisam ni bila svesna koliko sam napeta zbog njega.“ „Znam na šta misliš“, rekao sam. „Uvek se pretvori u igru pogađanja: šta će naš pas uništiti

ovog puta?“ „Ili: Koliko će nas koštati večerašnji mali izlazak u bioskop?“ „Kao ruski rulet.“ „Mislim da nam je kavez najbolje uložen novac", rekla je. „Ovo je trebalo odavno da uradimo“, složio sam se. „Mirna glava nema cenu.“ Večera je bila sjajna, a za njom šetnja po plaži u suton. Dečaci su trčali kroz talase, jurili

galebove, bacali šake peska u vodu. Dženi je bila neuobičajeno opuštena. To što smo znali da je Marli siguran u Alkatrazu, da ne može da povredi ni sam sebe niti išta drugo, bilo je pravi melem. „Kako je ovo bio lep izlazak“, rekla je dok smo prilazili kući.

Taman sam hteo da se složim s njom kad sam krajičkom oka primetio nešto, nešto ispred što nije bilo baš kako treba. Okrenuo sam glavu i zagledao se u prozor pored ulaznih vrata. Venecijaneri su bili spušteni, kao i uvek kad izlazimo iz kuće. Ali tridesetak centimetara od dna prozora, metalne lajsnice bile su iskrivljene i razdvojene, jer je između njih nešto štrčalo.

Nešto crno. I mokro. I priljubljeno uz staklo. Išta do ...?“, rekao sam. „Kako je... Marli?“ Kad sam otvorio vrata, naravno, sačekala nas je pseća dobrodošlica. Vrckao je po celom

predsoblju, veoma srećan što smo se vratili kući. Rastrčali smo se po kući i u svakoj sobi tražili dokaze Marlijevih avantura bez nadzora. Kuća je bila u redu, netaknuta. Sreli smo se u vešernici. Vrata kaveza bila su širom otvorena, kao Isusova grobnica na Uskrs. Kao da se neki tajni saveznik ušunjao i oslobodio našeg zatvorenika. Čučnuo sam pored kaveza da pogledam izbliza. Obe klizne brave su bile otvorene i — bitan trag — mokre od pljuvačke. „Izgleda da je posao iznutra", rekao sam. „Naš Hudini je nekako izlizao svoj beg iz ćorke.“

„Ne mogu da verujem“, rekla je Dženi. A zatim je izgovorila nešto zbog čega mi je bilo drago što deca nisu dovoljno blizu da je čuju.

Uvek smo smatrali da je Marli glup kao alga, ali bio je dovoljno pametan da shvati kako da progura svoj dugi snažni jezik kroz rešetke i lagano izvuče šipove iz ležišta. Izlizao je svoj put do slobode i narednih nedelja pokazao da veoma lako može ponoviti taj trik, kad god poželi. Ispostavilo se da je naš maksimalno sigurni zatvor u stvari ustanova za rehabilitaciju. Ponekad bismo ga zatekli kako se mirno odmara pored kaveza, a nekad bi nas čekao na prozoru pored ulaznih vrata. Marli nije bio spreman da tek tako prihvati koncept prisilnog pritvora.

Počeli smo da ojačavamo brave debelim strujnim kablom. To je neko vreme uspevalo, ali jednog dana smo se vratili kući praćeni potmulom tutnjavom na horizontu. Donji ćošak vrata kaveza bio je iskrivljen, kao da je neko upotrebio ogromni otvarač za konzerve, a izbezumljeni Marli, opet krvavih šapa, zaglavio se na pola puta u uzanom otvoru. Savio sam čelične rešetke koliko sam mogao i počeli smo da vezujemo ne samo brave, već i uglove vrata. Uskoro smo počeli da ojačavamo i uglove samog kaveza, pošto je Marli koristio svu snagu da izađe napolje. Posle tri meseca sjajni čelični kavez, za koji smo mislili da je neuništiv, izgledao je kao da ga je pogodila haubica. Rešetke su bile iskrivljene, čitava konstrukcija razvaljena, stranice izbočene, vrata nisu mogla da se zatvore. Nastavio sam da ga ojačavam koliko sam mogao te se jedva nekako držao protiv Marlijevih napada. Nestalo je ono prividno osećanje bezbednosti koje nam je ta naprava pružila. Pri svakom izlasku, makar na samo pola sata, pitali smo se da li će baš tad naš manično—depresivni zatvorenik pobeći i krenuti u još jednu akciju cepanja nameštaja, kopanja zidova i jedenja vrata. Toliko o mirnoj glavi.

78

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Ručak pod vedrim nebom

Marli se nije uklapao u okruženje Boka Ratona ništa bolje od mene. Boka je imala (sigurno i dalje ima) neproporcionalno veliki broj najmanjih, najkevtavijih i najrazmaženijih pasa, koje Bokabontice cene kao modni detalj. Bila su to dragocena mala stvorenja, često sa sopstvenim krznenim dodacima, poprskani parfemima, neki čak sa lakiranim noktima, a viđali ste ih na najčudnijim mestima — kako vire iz skupe tašnice dok čekate u redu u pekari; kako dremaju na plaži na peškirima svojih gazdarica; kako na povocima posutim cirkonima predvode juriš na skupe antikvarnice. Uglavnom ste ih viđali kako se voze u leksusima, mercedesima i jaguarima, aristokratski smešteni iza volana na krilu svojih vlasnika. Oni su pored Marlija bili isto što i Grejs Keli pored Gomera Pajla (Prostak iz stare američke serije. (Prim. prev.)) — sitni, uglađeni i prefinjenog ukusa, dok je Marli bio veliki, nezgrapan i njuškač genitalija. On je tako žudeo da ga pozovu u svoje krugove; oni to nikako nisu nameravali.

Sa svojim nedavno svarenim sertifikatom o poslušnosti, Marli je bio donekle savladiv pri šetnjama, ali čim bi video nešto što mu se sviđa, nije oklevao da jurne ka tome, ne brinući nimalo zbog opasnosti od gušenja. Kad smo šetali po gradu, uvek je vredelo daviti se zbog skupocenih kuja. Čim bi neke primetio, dao bi se u galop, vukao ka njoj, zajedno sa Dženi ili sa mnom na drugom kraju povoca, omča oko vrata bi mu se stezala, a on bi se gušio i kašljao. Marli bi svaki put dobio korpu, ne samo od mini—psa iz Boke, već i od vlasnice mini—psa iz Boke, koja bi zgrabila mladu Fifi, Suzi ili Šeri kao da je spasava iz čeljusti aligatora. Marliju to nije smetalo. Čim bi sledeći mini—pas naišao, on bi sve ponovio, neometen prethodnim odbijanjem. Kao muškarac koji nikada nije dobro podnosio ostavljanje u vezama, divio sam se njegovoj upornosti.

Ručavanje u prirodi činilo je značajan deo života u Boki, a mnogi restorani su nudili stolove ispod palmi, koje su po stablima i listovima imale niske belih sijaličica. To su mesta koja treba videti i na kojima treba biti viđen, gde se pijucka espreso s mlekom i čavrlja mobilnim telefonom dok vam društvo bezizražajno blene u nebo. Mini—pas iz Boke je bitan deo tog ambijenta. Parovi su dovodili svoje pse i vezivali im povoce za stolove od kovanog gvožđa, gde bi se psi zadovoljno sklupčali, a ponekad čak i sedeli za stolom pored svojih vlasnika, držeći glavu ponosno kao da su uvređeni zbog neuslužnosti konobara.

Jedne nedelje popodne, Dženi i ja smo pomislili da bi bilo zabavno da povedemo čitavu porodicu na ručak na otvorenom u jednom od popularnih restorana. „Kud svi, tu i mi“, rekao sam. Utovarili smo dečake i psa u kola i zaputili se u Mizner park, tržni centar u centru grada napravljen po uzom na italijanski trg sa širokim pločnicima i beskrajnim mogućnostima za ručavanje. Parkirali smo se i šetali po tržnom centru, gledali i bili gledani — a kakav je to samo prizor bio! Dženi je dečake ubacila u kolica za blizance, koja su podsećala na kolica za održavanje, sa svakakvim dečijim dodacima u zadnjem delu, od kašica do vlažnih maramica. Hodao sam pored nje jedva zadržavajući kraj sebe Marlija, koji je bio potpuno usmeren na mini—pse iz Boke. Uzbuđeniji nego inače, sav se raspametio zbog mogućnosti da se približi čistokrvnima koji paradiraju uokolo, a ja sam čvrsto držao povodac. Jezik mu je visio i dahtao je kao lokomotiva.

Odlučili smo se za restoran sa menijem koji smo mogli sebi da priuštimo i šetkali u blizini dok se nije oslobodio jedan sto na pločniku. Što je bio savršen — u hladu, s pogledom na centralnu fontanu na trgu i dovoljno težak, bili smo sigurni, da zadrži uzbudenog labradora od pedeset

79

kilograma. Privezao sam kraj povoca za nogu od stola, pa smo naručili piće: dva piva i dva soka od jabuke.

„Za divan dan s mojom divnom porodicom i rekla je Dženi, podigavši čašu za zdravicu. Kucnuli smo se bocama piva, a dečaci su sudarili svoje plastične čaše. Tada se desilo. U stvari, toliko brzo da nismo ni bili svesni da se desilo. U jednom trenutku sedeli smo napolju za divnim stolom i nazdravljali divnom danu, a u sledećem trenutku naš sto je pobegao, probijao se kroz more drugih stolova, udarao nevine posmatrače i proizvodio užasan pisak industrijske jačine dok je grebao po betonu. U tom prvom deliću sekunde, pre no što smo shvatili kakva nas je zla sudba zadesila, učinilo nam se mogućim da nam je sto bio posednut, te se dao u bekstvo od naše porodice — neokupanih uljeza u Boki, kojoj tu svakako nije bilo mesto. U sledećem deliću sekunde, video sam da nije posednut naš sto, nego naš pas. Marli ga je vukao svakim gramom nabreklih mišića na povocu zategnutom kao klavirska žica.

U deliću sekunde posle toga, video sam kuda se tačno Marli zaputio, zajedno sa stolom. Petnaest metara niz pločnik, nežna francuska pudla lenčarila je pored svoje gazdarice, podignute njuške. Do đavola, sećam se da sam pomislio, šta je to s njim i pudlama? Dženi i ja smo sedeli još trenutak, s pićem u ruci i dečacima u kolicima između nas, i naše nedeljno popodne još je bilo savršeno, ne računajući činjenicu da naš sto zuji kroz gužvu. Trenutak kasnije bili smo na nogama, vrištali, trčali, izvinjavali se u prolazu okolnim mušterijama. Ja sam prvi stigao do odbeglog stola koji je jurio i grebao po trgu. Zgrabio sam ga, ukopao stopala i povukao unazad svom snagom. Uskoro se Dženi našla pored mene, pa je i ona vukla. Osetio sam se kao heroji u vestemu koji daju sve od sebe da zauzdaju odbegli voz pošto je iskočio iz šina i juri prema provaliji. Usred čitave ludnice, Dženi se stvarno okrenula i preko ramena viknula: „Odmah se vraćam, momci!“ Odmah se vraćam? Postigla je da to zvuči tako obično, tako očekivano, tako planirano, kao da ovako nešto radimo često, kao da smo iznenada odlučili da bi, o, pa zašto da ne, bilo zabavno da pustimo Marlija da nas odvuče u malu šetnju sa stolom po gradu, možda da usput pogledamo i koji izlog, pre no što se vratimo na predjelo.

Kad smo konačno zaustavili sto i Marlija, samo metar—dva od pudle i njene preplašene gazdarice, okrenuo sam se da vidim gde su dečaci i prvi put zaista pogledao lica ostalih ljudi koji su došli na ručak na otvorenom. Sve je izgledalo kao scena iz reklame gde čitava glasna gomila ljudi u trenu zaćuti i čeka da čuje prošaputan savet za ulaganje. Muškarci su stali usred razgovora, sa mobilnim telefonima u rukama. Žene su blenule otvorenih usta. Žitelji Boke su bili preplašeni. Konor je konačno prekinuo tišinu. „Tata šetnja!“, vriskao je oduševljeno.

Konobar je dotrčao i pomogao mi da odvučemo sto na mesto, dok je Dženi držala Marlija, koji je i dalje fiksirao predmet svojih želja. „Dajte da vam nađemo novo mesto“, rekao je konobar. „Zaista nema potrebe", opušteno je rekla Dženi. „Platićemo piće pa odlazimo.“

Nije mnogo prošlo od naše izvrsne ekskurzije u svet ručavanja na otvorenom Boka Ratona

kad sam u biblioteci našao knjigu pod naslovom "Nema loših pasa" proslavljene dreserke iz Britanije, Barbare Vudhaus. Kao što je naslov nagovestio, knjiga se drži istog uverenja kao i Marlijeva prva nastavnica, Strašna gospodarica — da između nepopravljivog psa i uspeha stoji jedino zbunjeni, neodlučni ljudski gospodar slabe volje. Nije problem u psima, tvrdila je Vudhausova; problem je u ljudima. S tim na umu, knjiga je opisivala, poglavlje za poglavljem, najnečuvenija pseća ponašanja. Bilo je pasa koji neprestano zavijaju, neprestano kopaju, neprestano se tuku, neprestano naskaču i neprestano ujedaju. Bilo je pasa koji mrze sve muškarce i pasa koji mrze sve žene; pasa koji kradu od svojih gospodara i pasa koji ljubormono napadaju bespomoćne bebe. Bilo je čak i pasa koji jedu sopstveni izmet. Bogu hvala, pomislio sam, bar ne jede svoj izmet.

Dok sam čitao, sve sam više cenio našeg labradora. Vremenom smo došli do zaključka da je Marli zaista najgori pas na svetu. Dalo mi je nadu kada sam pročitao da psi imaju razne strašne osobine koje on nije imao. Nije imao trunku zlobe u sebi. Nije baš mnogo lajao. Nije ujedao. Nije napadao druge pse, osim sa ljubavnim namerama. U svima je video najboljeg druga. Najbolje od

80

svega je što se nije valjao po izmetu niti ga je jeo. Uostalom, rekoh sebi, nema loših pasa, samo neveštih i neupućenih vlasnika, kao što smo Dženi i ja. Naša je krivica što je Marli ispao takav.

Zatim sam stigao do dvadeset četvrtog poglavlja, „Život sa duševno nestabilnim psom“. Dok sam čitao, gutao sam knedle. Vudhausova je tako podrobno opisivala Marlija da bih se mogao zakleti da je boravila s njim u njegovom uništenom kavezu. Pominjala je manično i bizarno ponašanje, destruktivnost kad ostane sam, iskopana vrata i izgrizene prostirke. Opisala je pokušaje vlasnika takvih zveri da „neki deo kuće ili dvorišta pretvore u otporan na psa“. Čak je pomenula i upotrebu sedativa kao očajničku (i uglavnom nedelotvornu) krajnju meru u pokušajima da se ti duševno slomljeni psi vrate u zemlju normalnih.

„Neki se rode nestabilni, neki takvi postanu zbog uslova života, ali rezultat je uvek isti: umesto da budu radost svojih vlasnika, psi postaju briga, trošak i često čitavoj porodici donesu očajanje“, piše Vudhausova. Pogledao sam Marlija, koji je dremao kod mojih nogu, i rekao: „Zvuči poznato?“

U sledećem poglavlju, pod naslovom „Nenormalni psi“, Vudhausova rezignirano piše: „Ne mogu dovoljno naglasiti da, ukoliko želite da zadržite psa koji nije normalan, morate da se suočite sa delimično ograničenim životom.“ Mislite na to da živimo u smrtnom strahu od odlaska po litar mleka? „To što vi imate nenormalnog psa“, nastavila je, „drugi ljudi ne treba da trpe.“ Drugi ljudi su, hipotetički, oni koji nedeljom ručaju u bašti restorana u Boka Ratonu?

Vudhausova je tačno opisala našeg psa i naš bedni život u međusobnoj zavisnosti. Sve smo imali: nesrećne gazde slabe volje; mentalno nestabilnog i neobuzdanog psa; spisak uništene imovine; iznervirane i uznemirene komšije i prolaznike. Bili smo školski primer. „Čestitam, Marli“, rekao sam mu. „Kvalifikuješ se kao nenormalan." Otvorio je oči kad je čuo svoje ime, protegao se, a zatim se okrenuo na leđa i digao šape u vazduh.

Očekivao sam da će Vudhausova ponuditi ohrabrujuće rešenje za vlasnike te neispravne robe, nekoliko korisnih saveta koji će, ako se pravilno primene, čak i najporemećenije ljubimce pretvoriti u pse vredne izložbe u Vestminsteru. Ali ona je knjigu završila u daleko mračnijem tonu: „Jedino vlasnici neuravnoteženog psa mogu zaista znati gde je granica između psa koji je zdrav i psa koji je mentalno oboleo. Niko ne može umesto vlasnika odlučiti šta činiti sa ovom drugom vrstom. Kao veliki ljubitelj pasa, ja smatram da ih je bolje uspavati.“

Uspavati? Uh. Za slučaj da nije bila jasna, dodala je: „Naravno, kad se isproba dresura i sva pomoć veterinara i nema više nade da će pas ikada živeti u nekoj meri normalnim životom, bolje je i za ljubimca i za vlasnika da se pas uspava.“

Čak je i Barbara Vudhaus, ljubitelj životinja, uspešan dreser hiljada pasa koje su njihovi vlasnici proglasili beznadežnim, priznala da nekim psima jednostavno nema pomoći. Da ona odlučuje, svi bi bili humano poslati u veliku pseću ludnicu na nebu.

„Ne brini, momčino", rekao sam i sagnuo se da ga počešem po stomaku. „Jedino spavanje u ovoj kući biće ono posle koga se ti budiš.“

Dramatično je uzdahnuo i vratio se svojim snovima o francuskim pudlama u teranju. Otprilike u isto vreme saznali smo da ni svi labradori nisu stvoreni jednaki. Rasa u stvari ima

dve podgrupe: englesku i američku. Engleska loza je obično manja i zdepastija od američke, sa nabijenijom glavom i nežnijom i mirnijom naravi. Cenjeni su kao psi za izložbe. Labadori koji pripadaju američkoj lozi primetno su veći i snažniji, izdužene, manje zdepaste građe. Poznati su po neiscrpnoj energiji i vedrom duhu i često se koriste za lov i sport. Zbog istih onih osobina po kojima su nezaustavljivi i izvrsni u šumi, američka loza je u kući prava napast. Njihovu neiscrpnu energiju, upozorava literatura, ne treba zanemariti.

Kako je to objašnjeno u „Beskrajnim planinskim labradorima“, brošuri odgajivača iz Pensilvanije: „Mnogi nas pitaju ’Kakva je razlika između engleskog i američkog (terenskog) labradora?’ Razlika je tolika da kinološko udruženje razmatra da li da ih razdvoji kao vrste. Postoji razlika u građi, kao i u temperamentu. Ako tražite terenskog psa isključivo za takmičenja na terenu, odlučite se za američkog psa. Oni su sportske građe, visoki i mršavi, ali imaju VEOMA napetu

81

ličnost, što ih baš i ne čini idealnim “porodičnim psima“. S druge strane, engleski labradori su krupniji, zdepasti i nižeg rasta. Veoma dragi, tihi, zreli i predivni psi.“

Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim kojoj lozi pripada Marli. Sad je sve imalo smisla. Naslepo smo odabrali labradora kome najviše odgovara da po čitav dan jurca po divljini. Pored toga, naš izbor je sasvim slučajno pao na mentalno neuravnoteženog, poremećenog psa kome ne pomaže ni dresura, ni sedativi, ni pseća psihijatrija. Nenormalni primerak za koga iskusni dreser kao što je Barbara Vudhaus smatra da je bolje da je mrtav. Super, pomislio sam. Sad nam to kažu.

Nedugo nakon što nam je knjiga otkrila tajnu Marlijevog uvrnutog mozga, komšije su nas

zamolile da im pričuvamo mačku na nedelju dana, dok su oni na odmoru. Naravno, rekosmo, dovedite je. U poređenju sa psom, s mačkama je lako. Kod mačaka vam je uvek uključen autopilot, a ova mačka je bila stidljiva i neuhvatljiva, naročito u Marlijevoj blizini. Mogli smo da računamo da će se dan i noć kriti ispod sofe i izlaziti da bi jela, tek pošto zaspimo, držeći se visine, van Marlijevog dometa, i koristila svoju posudu s peskom, koju smo stavili daleko u skrivenom uglu zatvorenog trema pored bazena. Ništa lakše, zaista. Marli uopšte nije ni bio svestan da je mačka u kući.

Negde na polovini mačkinog boravka kod nas, u zoru me je probudilo ritmično udaranje koje se osećalo u dušeku. Bio je to Marli, koji je drhtao od uzbuđenja pored kreveta i suludom brzinom udarao repom u dušek. Tup! Tup! Tup! Pružio sam ruku da ga pomazim, ali ga je to nateralo na manevre izbegavanja. Poskakivao je i igrao pored kreveta. Marlijev mambo. „Dobro, šta si uzeo?“, pitao sam ga ne otvorivši oči. Kao odgovor, Marli je ponosno ispljunuo svoje blago na čistu posteljinu, nekoliko centimetara od mog lica. Onako uspavanom, trebalo mi je malo vremena da mi do svesti dopre u šta to tačno gledam. Predmet je bio mali, crn, neodređenog oblika, uvaljan u krupan pesak. A zatim mi je do nozdrva stigao miris. Oštar, opor, truo miris. Trgnuo sam se i leđima udario Dženi, probudivši je. Pokazao sam joj poklon koji nam je Marli doneo, sav svetlucav na posteljini.

„Nije to valjda...“, zaustila je Dženi sa gađenjem u glasu. „Jeste“, rekao sam. „Poharao je macin pesak.“ Marli ne bi bio ponosniji ni da nam je upravo predao čuveni dijamant Houp. Kao što je

Barbara Vudhaus mudro predvidela, naš mentalno nestabilni i nenormalni džukac upravo je ušao u fazu svog života kada jede izmet.

82

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Gromom pogodjeni

Nakon što smo dobili Konora, svi su — s izuzetkom mojih veoma pobožnih roditelja, koji su se molili za još desetine malih Grogana — pretpostavili da smo završili s pravljenjem dece. U našem društvu profesionalaca sa dva primanja, jedno dete je bilo norma, dva su smatrana blagom ekstravagancijom, a tri deteta su bila prosto nečuvena. Naročito posle teške trudnoće koju smo preživeli s Konorom, nikome nije bilo jasno zašto bismo uopšte poželeli da se još jednom podvrgnemo tom užasnom procesu. Ali prešli smo dug put od nekadašnjih mladenaca koji ubijaju biljke. Roditeljstvo nam je pristajalo. Nismo ni sanjali da će nam naši dečaci pružiti toliko radosti. Oni su nam oblikovali život. Iako su nam jednim delom nedostajala opuštena letovanja, lenjo nedeljno popodne uz roman i romantične večere koje traju do pola noći, pronašli smo zadovoljstvo na novi način — u prosutoj kaši od jabuke, malenim otiscima nosa na prozorima i tihoj simfoniji bosih nožica koje u zoru tapkaju po hodniku. Čak i kad je bilo najgore, obično smo umeli da nađemo nešto zbog čega se vredi nasmešiti, pošto smo dotad već znali ono što svaki roditelj vremenom otkrije, da su ti divni dani na početku roditeljstva — guze u pelenama, prvi zubići i nerazgovetno brbljanje — zapravo sjajni i blistavi trenuci u prostranstvu običnog života.

Oboje smo kolutali očima kad bi nam moja majka, stara škola, zvocala: „Uživajte u njima jer će porasti, a vi nećete ni biti svesni toga.“ Posle samo nekoliko godina, shvatili smo da je bila u pravu. Njene reči su možda istrošeni kliše, ali već smo uvideli da su pune istine. Dečaci jesu brzo rasli i svake nedelje završilo bi se jedno poglavlje kojem nikad nebismo mogli da se vratimo. Jedne nedelje je Patrik sisao palac, a sledeće se zauvek od toga odvikao. Jedne nedelje je Konor bio naša beba u krevecu; sledeće je bio dečačić koji je krevet koristio kao trambulinu. Patrik nije mogao da izgovori L. Kad bi žene gugutale oko njega, što je bilo često, on bi se podbočio, isturio donju usnu i rekao: „Gjedaj, one mi se smeju.“ Nameravao sam da ga snimim na video—kasetu, ali jednog dana je savršeno izgovorio L i tu je bio kraj. Mesecima nismo mogli da izvučemo Konora iz njegove „Supermen“ pidžame. Trčao bi kroz kuću s ogrtačem koji je lepršao za njim i vikao: „Ja supa men!“ A onda se i to završilo, još jedan propušteni video—trenutak.

Deca su naši nezanemarljivi i pravi merači vremena, ona obeležavaju nezaustavljivo kretanje kroz život, koje bi inače delovalo kao beskrajno more minuta, sati, dana i godina. Naše bebe su rasle brže nego što smo želeli i to je delom razlog što smo, samo godinu dana pošto smo se uselili u novu kuću u Boki, počeli da radimo na trećem detetu. „Hej, imamo četiri spavaće sobe; što da ne?“, rekao sam Dženi. Dva pokušaja bila su dovoljna. Ne bismo priznali da smo želeli devojčicu, ali naravno da jesmo, očajnički, uprkos mnogim našim izjavama u toku trudnoće da bi bilo divno imati tri dečaka. Kad je ultrazvuk konačno potvrdio naše skrivene nade, Dženi me je zagrlila i šapnula: „Tako sam srećna što ću ti roditi devojčicu.“ I ja sam bio strašno srećan.

Nisu svi prijatelji delili naše oduševljenje. Većina je vest o trudnoći dočekivala pitanjem: „Je li to bilo namerno?“ Prosto nisu mogli da poveruju da treća trudnoća može da bude išta osim nezgode. Ako to zaista nije bila, kako smo mi tvrdili, oni su morali da dovedu u pitanje naše rasuđivanje. Jedna poznanica je otišla toliko daleko da je izgrdila Dženi što mi je dozvolila da je opet uvalim u nevolju, upitavši je glasom namenjenim nekome ko je upravo svu svoju imovinu prepisao sekti u Gvajani: „Na šta si mislila?“

Nas nije bilo briga. Devetog januara 1997. godine Dženi mi je dala okasneli božićni poklon: devojčicu rumenih obraščića tešku tri i po kilograma, kojoj smo dali ime Kolin. Osećali smo da je

83

naša porodica kompletna. Ako je trudnoća s Konorom bila niz briga i muka, ova je bila savršen školski primer, a porođaj u gradskoj bolnici Boka Ratona pokazao nam je kako izgleda pravo udovoljavanje mušterijama. Na kraju hodnika ispred naše sobe nalazio se salon sa besplatnim kapućinom u neograničenim količinama. Do trenutka kad je beba došla, toliko sam se navukao na penasti kofein da sam jedva smirio ruke da presečem pupčanu vrpcu.

Kada je Kolin napunila nedelju dana, Dženi ju je prvi put izvela napolje. Dan je bio svež i

predivan, a dečaci i ja smo sadili cveće ispred kuće. Marli je bio vezan za obližnje drvo, zadovoljan što leži u hladu i posmatra svet u prolazu. Dženi je sela na travu pored njega, a u sredinu je spustila nosiljku sa usnulom Kolin. Nekoliko minuta kasnije, dečaci su pozvali mamu da vidi njihovo delo. Vodili su Dženi i mene oko baštenskih leja Hok je Kolin dremala u hladu pored Marlija. Odlutali smo iza nekog velikog žbunja, odakle smo i dalje videli bebu, ali prolaznici nas nisu. Krenuli smo nazad, ali sam ja zastao i pokazao Dženi da pogleda kroz žbunje. Na ulici je jedan stariji par u prolazu zastao i zbunjeno posmatrao prizor u našem dvorištu. Nije mi odmah bilo jasno šta ih je nateralo da stanu i blenu. Tada sam shvatio: iz tog položaja videli su bespomoćno novorođenče sa velikim žutim psom, koji ga je naizgled sam čuvao.

Krili smo se i gušili smeh. Eto Marlija, koji leži prekrštenih šapa, kao egipatska sfinga, zadovoljno dahće i na svakih nekoliko sekundi pomeri njušku da bi njušnuo bebinu glavu. Jadni ljudi su sigurno pomislili da su naišli na slučaj zanemarivanja deteta. Roditelji su, nesumnjivo, otišli da piju u nekom baru i ostavili bebu samu sa komšijskim labradorom, koji bi u bilo kom trenutku mogao da pokuša i da podoji dete. Kao da je bio upućen u predstavu, Marli je iz čista mira promenio položaj, spustio bradu bebi na stomačić, iako mu je glava bila veća od nje čitave, a dugačkim uzdahom kao da je hteo da kaže Kad će se ono dvoje konačno vratiti kući? Izgledalo je kao da je štiti. Možda i jeste, ali ja sam prilično siguran da je samo upijao miris njene pelene.

„Mora da imate velikog poverenja u svog psa“, pomalo oprezno je rekla žena, izrazivši uverenje da su psi divlji i nepredvidljivi i da im nije mesto u blizini bespomoćne novorođenčadi.

„Nijedno još nije pojeo“, rekao sam. Dva meseca pošto smo doneli Kolin kući, proslavio sam četrdeseti rođendan na najgori

mogući način, naime, sam. Velika četrdesetica treba da bude velika prekretnica, trenutak u životu kada kažete zbogom luckastoj mladosti i prihvatite predvidljivu udobnost sredovečnosti. Od svih rođendana, četrdeseti je najviše zasluživao burnu proslavu, ali ne i u mom slučaju. Bili smo odgovorni roditelji sa tri deteta; Dženi je na grudima držala novu bebu. Bilo je važnijih stvari o kojima je trebalo voditi računa. Vratio sam se s posla, a Dženi je bila umorna i iscrpljena. Posle brze večere od ostataka, okupao sam dečake i smestio ih u krevet dok je Dženi dojila Kolin. Do pola devet zaspala su sva deca, a i moja supruga. Otvorio sam pivo i seo na trem, zagledan u svetlucavu plavu vodu osvetljenog bazena. Kao i uvek, Marli je verno bio uz mene. Dok sam mu češkao uši, shvatio sam da je ovo i njemu tačka preokreta u životu. Doneli smo ga kući pre šest godina. U psećim godinama, to su bile otprilike rane četrdesete. Neopaženo je zašao u zrelo životno doba, ali se i dalje ponašao kao štene. Bio je zdrav, ne računajući niz upornih ušnih infekcija koje su zahtevale intervencije doktora Džeja. Nije pokazivao baš nikakve znake odrastanja i smirivanja. Nikada nisam Marlija smatrao nikakvim uzorom, ali dok sam sedeo i pio pivo, pomislio sam da on možda zna tajnu dobrog života. Nikad ne usporavaj, nikada se ne osvrći, svaki dan živi s mladalačkim poletom, odvažnošću, radoznalošću i razigranošću. Ako misliš da si i

Dženi i ja smo stajali u žbunju i razmenjivali osmehe. Pomisao na Marlija kao čuvara deteta — pseće obdanište — suviše nas je zabavljala. Bio sam u iskušenju da sačekam šta će se dalje desiti, ali palo mi je na pamet da bi po jednom scenariju mogao da se dogodi i poziv policiji. Prošli smo bez kazne kad nam je Konor spavao u hodniku, ali kako bismo ovo objasnili? („Pa, jasno mi je kako ovo izgleda, ali znate, on je zaista iznenađujuće odgovoran...“) Izašli smo iz žbunja i mahnuli ljudima — a zatim videli kako im se licem razliva olakšanje. Bogu hvala, ovu bebu ipak nisu bacili vukovima. ⓦⓦⓦ.ⓑⓞⓢⓝⓐⓤⓝⓘⓣⓔⓓ.ⓝⓔⓣ

84

dalje štene, možda i jesi, šta god da piše na kalendaru. Nije to loša životna filozofija, ali bih preskočio one delove vezane za uništavanje nameštaja i vešernica.

„Pa, momčino“, rekao sam prislonivši mu pivo uz obraz u znak svojevrsne međurasne zdravice. „Ti i ja smo sami večeras. U zdravlje četrdesetoj. U zdravlje zrelom dobu. U zdravlje trčanju sa velikim psima do samog kraja.“ Posle toga se i on sklupčao i zaspao.

Nekoliko dana kasnije i dalje sam tugovao zbog svog usamljenog rođendana, kada me je Džim Toplin, bivši kolega koji je Marlija odvikao od skakanja, neočekivano pozvao i pitao me da li bih hteo na pivo sutradan uveče, u subotu. Džim je napustio novinarstvo da bi stekao diplomu pravnika negde u isto vreme kada smo se mi preselili u Boka Raton i nismo se čuli mesecima. „Naravno“, rekao sam ne zapitavši se zašto. Džim je došao po mene u šest i odveo me u engleski pab, gde smo gutali pivo i pričali o životu. Odlično smo se provodili dok barmen nije viknuo: „Da li je ovde Džon Grogan? Telefon za Džona Grogana."

Bila je to Dženi, uznemirena i potresena. „Beba plače, dečacima ništa ne mogu, i upravo sam pocepala kontaktno sočivo!“, plakala je u slušalicu. „Možeš li odmah da se vratiš?“

„Pokušaj da se smiriš“, rekao sam. „Ne mrdaj. Odmah se vraćam kući.“ Spustio sam slušalicu, a barmen me je pogledao kao da kaže „jadni papučiću“ i rekao: „Žao mi je, ortak.“

„Hajde“, rekao je Džim. „Ja ću te odvesti kući.“ Kad je skrenuo u moju ulicu, ona je s obe strane bila puna automobila. „Neko pravi žurku",

rekao sam. „Izgleda“, odgovorio je Džim. „Pobogu“, rekao sam kad smo stigli do kuce. „Pogledaj samo! Neko je čak parkirao ispred

moje kuće. Bezobrazluk." Zagradili smo bezobraznika i ja sam pozvao Džima da uđe. I dalje sam gunđao zbog

bezobzirnog kretena koji je parkirao ispred moje kuće kada su se ulazna vrata širom otvorila. Bila je to Dženi sa Kolin u naručju. Iza nje je stajao gajdaš u kiltu. Pobogu! Šta li sam ja to prekinuo? Pogledao sam iza gajdaša i video da je neko skinuo ogradicu za decu i ubacio plutajuće sveće u vodu. Na tremu je bilo mnogo mojih prijatelja, komšija i kolega. I dok sam ja u glavi povezivao da kola na ulici pripadaju svim tim ljudima u mojoj kući, oni su uglas viknuli: „SREĆAN ROĐENDAN, MATORI!"

Moja žena ipak nije zaboravila. Kad sam konačno uspeo da zatvorim usta, zgrabio sam Dženi, poljubio je u obraz i šapnuo

joj: „Kasnije ću te srediti zbog ovoga.“ Neko je otvorio vrata vešernice tražeći kantu za otpatke, pa je Marli izleteo sav spreman za

žurku. Protrčao je kroz gužvu, ukrao predjelo od mocarele i bosiljka sa poslužavnika, podigao nekoliko mini sukanja njuškom i zaleteo se ka neograđenom bazenu. Oborio sam ga taman kad je započeo svoj čuveni skok na stomak i odvukao ga nazad u samicu. „Ne brini", rekao sam mu. „Sačuvaću ti ostatke.“

Nije prošlo mnogo od žurke iznenađenja — žurke koja je bila toliko uspešna da se u ponoć

pojavila policija da nam kaže da se stišamo — kada je Marli konačno našao opravdanje za svoj strah od grmljavine. Jednog nedeljnog popodneva, pod zlokobnim i sve mračnijim nebom, iskopavao sam pravougaonik trave da bih zasadio još jednu bašticu s povrćem. Baštovanstvo je postalo moj ozbiljan hobi i što mi je bolje išlo, to sam više želeo da uzgajam. Postepeno sam preuzimao celo dvorište iza kuće. Dok sam radio, Marli je nervozno šetkao oko mene, pošto je njegov unutrašnji barometar predosetio nailazeću oluju. I ja sam je osetio, ali hteo sam da završim ono što sam preduzeo i namerio sam se da radim dok ne padnu prve kapi kiše. Pogledavao sam u nebo dok sam kopao, osmatrajući preteći crni oblak koji je rastao nekoliko kilometara na istok, iznad okeana. Marli je tiho cvileo, dajući mi znak da ostavim lopatu i uđem u kuću. „Opusti se“, rekao sam mu. ,Još je daleko."

Taman što sam to izgovorio, osetio sam nešto potpuno nepoznato, nekakvo treperavo peckanje po vratu. Nebo je dobilo čudnu maslinastosivu boju, a vazduh je odjednom zamro, kao da

85

je neka sila s neba uhvatila vetrove i zaustavila ih u mestu. Čudno, pomislio sam kad sam zastao i oslonio se na lopatu da proučim nebo. Tad se čulo: zujanje, pucketanje i krckanje talasa energije, nalik onome što se ponekad čuje ispod dalekovoda. U vazduhu oko mene zazviždalo je, ffffjffffft, a zatim trenutak potpune tišine. U tom trenu sam znao da će se desiti nešto loše, ali nisam imao vremena da reagujem. U sledećem deliću sekunde, nebo je postalo zaslepljujuće belo, a u ušima mi je odjeknuo prasak kakav nikad nisam čuo, ni u oluji, ni na vatrometu, ni pri rušenju zgrade. Zid energije udario me je u grudi kao nevidljivi linijski bek. Otvorio sam oči ko zna koliko sekundi kasnije i shvatio da ležim ničice, usta punih peska. Lopata je bila tri metra dalje, a kiša je tukla po meni. I Marli je ležao, u svom položaju spremnom za bombardovanje, a čim je video da sam podigao glavu, počeo je očajnički da puzi ka meni, kao vojnik koji pokušava da se provuče ispod bodljikave žice. Kad je stigao do mene, popeo mi se na leđa, prilepio mi njušku za vrat i uspaničeno me lizao. Brzo sam se osvrnuo, pokušao da se orjentišem. Video sam da je munja udarila u banderu u uglu dvorišta i žicom se spustila do kuće, otprilike šest metara od mesta na kome sam ja stajao. Brojilo na zidu bilo je ugljenisano.

„Hajde!”, viknuo sam. Marli i ja smo skočili na noge i kroz pljusak jurnuli ka zadnjim vratima dok su oko nas sevale nove munje. Nismo zastali dok nismo ušli na bezbedno. Kleknuo sam potpuno mokar da dođem do vazduha, a Marli se uspentrao na mene, lizao mi lice, grickao uši i bacao pljuvačku i dlake po svemu. Bio je van sebe od straha, nesavladivo se tresao dok su mu sa brade visile bale. Zagrlio sam ga i pokušao da ga smirim. „Gospode, za dlaku!“, rekao sam i shvatio da se i sam tresem. Pogledao me je svojim velikim saosećajnim očima, za koje bih se zakleo da su mogle da govore. Bio sam siguran da znam šta pokušava da mi kaže. Godinama pokušavam da vas upozorim da te stvari mogu da vas ubiju. Ali jel’ mene neko slušao? Hoćete li me sada uzeti zaozbiljno?

Pas je bio u pravu. Možda njegov strah od grmljavine i nije bio toliko iracionalan. Možda su svi njegovi napadi panike na prvi znak udaljene tutnjave bili njegov način da nam objasni da divlje oluje Floride, najsmrtonosnije u zemlji, ne treba olako shvatati. Možda su svi raskopani zidovi, izdubljena vrata i pocepani tepisi bili njegov pokušaj da za sve nas napravi utočište otporno na munje. A kako smo ga mi nagradili? Grdnjama i sedativima.

Kuća nam je bila u mraku; pregoreli su nam klima, ventilatori na tavanici, televizori i još nekoliko uređaja. Osigurači su se stopili u jednu masu. Zbog nas će neki električar biti vrlo srećan čovek. Ali ostao sam živ, i ja i moj verni pratilac. Dženi i deca, na bezbednom u dnevnoj sobi, nisu ni znali da je kuća pogođena. Svi su bili na broju. Zar je išta drugo bitno? Dovukao sam Marlija u krilo, svih njegovih pedeset kilograma, i čvrsto mu obećao: nikada više neću zanemariti njegov strah od ove smrtonosne prirodne sile.

86

DVADESETO POGLAVLJE

Pseća plaža

Kao kolumnista, uvek tražim zanimljive i čudnovate priče kojih mogu da se prihvatim. Pisao sam tri kolumne nedeljno, što znači da je najveći izazov mog posla bilo redovno nalaženje svežih tema. Svako jutro sam započinjao listajući četvore novine južne Floride, zaokružujući i isecajući sve za šta sam smatrao da vredi pogledati. Posle toga mi je preostajalo da pronađem svoj pristup ili ugao gledanja. Moja prva kolumna potekla je baš sa jedne naslovne strane. Osmoro maloletnika nakrcanih u kola koja su prebrzo vozili prevrnuli su se u kanal duž Everglejdsa. Iz potopljenog vozila izbavile su se samo šesnaestogodišnja devojka koja je vozila, njena sestra bliznakinja i još jedna devojka. Bila je to velika priča kojom sam želeo da se pozabavim, ali koji bi tu nov ugao posmatranja bio? Odvezao sam se do mesta nesreće nadajući se inspiraciji, koju sam našao i pre no što sam zaustavio kola. Školski drugovi petoro poginule dece pretvorili su pločnik u tapiseriju poruka ispisanih autolakom. Asfalt je bio ispisan u dužini od gotovo čitavog kilometra, a ogoljene emocije tog izražavanja bile su opipljive. Sa beležnicom u ruci počeo sam da zapisujem reči. „Bačena mladost“, pisalo je u jednoj poruci, pored koje se nalazila i strela usmerena crnim oblim slovima, dečijim rukopisom napisala je: „Zašto to nisam bila ja? Žao mi je.“ Našao sam svoju kolumnu.

Nisu sve teme bile tako mračne. Kada je jedna penzionerka dobila rešenje za iseljavanje iz svog stana zato što je njen bucmasti pas prerastao dozvoljenu težinu za ljubimce, odleteo sam da vidim tog debeljka. Kada je postariji građanin udario kolima u prodavnicu dok je pokušavao da se parkira, pri čemu srećom nije bilo povređenih, ja sam bio u blizini i razgovarao sa svedocima. Posao me je odveo u kamp sezonskih radnika, pa sledeći put u vilu jednog milionera, a zatim na ugao ulica u getu. Dopadala mi se raznolikost; dopadali su mi se ljudi koje sam upoznavao; a najviše od svega mi se dopadala skoro potpuna sloboda koju sam imao, da idem gde god i kad god poželim u potrazi za bilo kojom temom koja me zagolica.

Moji šefovi nisu znali da iza mojih novinarskih lutanja postoji i skrivena namera: da koristim položaj kolumniste i stvorim što je moguće više besramno providnih „radnih odmora“. Moj moto je bio „Ako je kolumnisti zabavno, biće zabavno i čitaocu“. Zašto prisustvovati dosadnom saslušanju zbog poreza u potrazi za materijalom, kad mogu da sedim, recimo, u otvorenom baru na Ki Vestu, s pićem u ruci? Neko je morao da odradi i taj prljavi posao i ispriča priču o nestalim slanicima u gradu Margarita; mogu i ja da se žrtvujem. Živeo sam za svaki izgovor da dan provedem u glupiranju, ako je moguće u šortsu i majici, isprobavajući razne ležerne i rekreativne aktivnosti koje je neophodno, građanstva radi, temeljno ispitati. Ili sam bar sebe ubedio u to. Svaka profesija ima svoj alat, a ja sam imao novinarsku beležnicu, naramak olovaka i peškir za plažu. Počeo sam u kolima redovno da nosim kremu za sunčanje i kupaće gaće.

Jedan dan sam proveo jureći kroz Everglejds motornim čamcem, a drugi šetajući po obodu jezera Okičobi. Onda je tu bio i dan koji sam proveo vozeći bicikl živopisnim magistralnim putem A11 uz Atlantski okean, da bih iz prve ruke mogao da prenesem grozno iskustvo deljenja pločnika sa zbunjenim ribama strelama i smetenim turistima. Takođe sam proveo jedan dan u ronjenju iznad ugroženih grebena blizu Ki Larga, a drugi pucajući u streljani sa dvostrukom žrtvom pljačke, koja se zaklela da nikada više neće biti žrtva. Proveo sam dan leškareći na komercijalnom ribarskom brodu i dan svirajući sa bendom ostarelih rok muzičara. Jednog dana sam se prosto popeo na brdo i sedeo satima uživajući u osami; neki građevinac je nameravao da saseče šumicu u kojoj sam sedeo

87

i raskrči mesto za izgradnju skupocenih stambenih zgrada, a ja sam pomislio da bih tom poslednjem ostatku prirode usred betonske džungle mogao da pružim prikladnu sahranu. Najhrabnji potez ostvario sam nagovorivši svoje urednike da me pošalju na Bahame ne bih li bio na prvoj liniji zahuktalog uragana koji je napredovao ka južnoj Floridi. Uragan je bezopasno skrenuo ka otvorenom moru, a ja sam proveo tri dana na plaži luksuznog hotela, pijuckajući pinjakolade pod vedrim nebom.

U tom toku novinarske potrage palo mi je na pamet da provedem dan na plaži s Marlijem. Čitavom dužinom teško eksploatisane obale južne Floride, razne opštine su zabranile kućne ljubimce, sa dobrim razlogom. Ljudi nipošto ne žele na plaži mokrog psa uvaljanog u pesak koji kaki, piški i istresa se po njima dok se oni sunčaju. Znakovi ZABRANJENO ZA LJUBIMCE štrčali su na svakoj plaži.

Ali postojalo je jedno mesto, malo i nepoznato parčence plaže, gde nije bilo znakova, ograničenja, ni zabrana za četvoronožne ljubitelje vode. Plaža je bila skrivena u ničijem džepu okruga Palm Bič, na pola puta između zapadnog Palm Biča i Boka Ratona; protezala se nekoliko stotina metara, sakrivena iza travnate dine na kraju slepe ulice. Nije bilo parkinga, toaleta, ni spasilaca, samo nedirnuto područje neuređivanog belog peska uz beskrajnu vodu. Godinama su se među vlasnicima kućnih ljubimaca prenosile priče o toj plaži kao poslednjem pribežištu južne Floride za pse koji bi da se razvesele po plićaku, bez opasnosti od kazne. To mesto nije imalo zvanično ime; nezvanično, svi su je zvali Pseća plaža.

Pseća plaža je imala sopstvena nepisana pravila koja su se vremenom razvijala, uspostavio ih je konsenzus vlasnika pasa koji su tu često dolazili, a održavao ih je pritisak drugih vlasnika i neka vrsta prećutnog moralnog kodeksa. Vlasnici pasa su sami sebe kontrolisali da to drugi ne bi radili, a prekršitelje su kažnjavali prekornim pogledima i, kad je neophodno, odabranim rečima. Pravila su bila jednostavna i malobrojna: agresivni psi ostaju vezani; svi drugi mogu da trče slobodni. Vlasnici su morali da nose plastične kese da pokupe sve što bi njihova životinja mogla da ostavi. Sve đubre, uključujući i pseći izmet u kesicama, moralo se odneti. Svaki pas treba da ima dovoljno sveže vode za piće. Iznad svega, nikada ne sme biti prljanja vode. Etikecija je nalagala da vlasnici, kad stignu, prvo prošetaju svoje pse uz dinu, daleko od okeana, dok se ljubimci ne olakšaju. Tada mogu da pokupe izmet i bezbedno se zapute ka vodi.

Čuo sam za Pseću plažu, ali je nikada nisam posetio. Sada sam imao izgovor. Taj zaboravljeni zaostatak stare Floride što je ubrzano nestajala, koji je postojao i pre izgradnje stambenih zgrada uz vodu, naplaćivanja parkinga na plaži i skakanja vrednosti nekretnina, našao se u vestima. Jedna članica vlade okruga koja se zalagala za razvoj počela je da se buni zbog tog dela plaže bez propisa, zapitavši se zašto tu ne bi važila ista pravila koja važe na ostalim okružnim plažama. Jasno je iznela svoje namere: da protera krznena stvorenja, olakša pristup i sve njene vrednosti otvori za narodne mase.

Odmah sam video pravu vrednost te priče: savršen izgovor da provedem dan na plaži na račun firme. Jednog savršenog junskog jutra zamenio sam kravatu i tašnu kupaćim gaćama i japankama i zaputio se s Marlijem preko kanala Interkostal. Ubacio sam u kola što više peškira — a to je bilo samo za put do onde. Kao i uvek, Marliju je jezik visio, a bale su letele na sve strane. Osećao sam se kao da sam poveo gejzir na put. Žalio sam jedino što brisači nisu iznutra.

Prema protokolu Pseće plaže, parkirao sam nekoliko ulica dalje, gde ne pišu kazne, i krenuo u dugu šetnju kroz uspavani kraj pun starinskih bungalova iz šezdesetih godina. Marli je vodio. Na pola puta čuo sam osoran glas. „Hej, ti sa psom!“ Skamenio sam se, ubeđen da će me neki ljutiti komšija prekoriti što vodim svog prokletog psa na njegovu plažu. Ali glas je pripadao drugom vlasniku ljubimca, koji mi je prišao sa svojim velikim psom na povocu i dao mi da potpišem peticiju za vlasti da ostave na miru Pseću plažu. Kad smo već kod mira, stajali bismo mi i ćaskali, ali pošto su Marli i drugi pas kružili jedan oko drugog, znao sam da će u svakom trenutku: a) jurnuti jedan na drugog u borbu do smrti ili b) začeti porodicu. Povukao sam Marlija i produžio. Taman kad smo stigli do plaže, Marli je čučnuo u korov i ispraznio se. Savršeno. Bar smo tu društvenu formalnost obavili. Ubacio sam dokaz u kesu i rekao: „Na plažu!“

88

Kad smo se popeli na dinu, iznenadio sam se ugledavši nekoliko ljudi kako gacaju po plićaku sa psima na uzicama. O čemu se radi? Očekivao sam da psi slobodno trče, u nesputanoj i zajedničkoj hamroniji. „Policajac je upravo otišao“, rekao mi je jedan namršteni vlasnik psa. „Rekao je da je odsad na snazi propis o povocu i da ćemo biti kažnjeni ako nam psi nisu vezani.“ Izgleda da sam došao suviše kasno da bih uživao u malim zadovoljstvima Pseće plaže. Policija je zatezala omču, nesumnjivo zbog pritiska snaga koje su se borile protiv Pseće plaže. Poslušno sam šetao Marlija uz vodu s ostalima. Osećao sam se kao da sam u dvorištu za vežbanje u nekom zatvoru, a ne na poslednjem parčetu slobodnog peska u južnoj Floridi.

Vratili smo se do peškira. Dok sam Marliju sipao vodu u činiju iz čuture koju sam poneo, na vrhu dine se pojavio jedan tetovirani muškarac bez majice, u skraćenim farmerkama i vojničkim cipelama, a pored njega mišićavi i zlokobni pit bul terijer na debelom lancu. Pit bulovi su poznati po agresivnosti, a naročito su ozloglašeni u današnjoj južnoj Floridi. Bili su odlično izabrani ljubimci za članove bandi, grubijane i siledžije i često su ih dresirali tako da budu opasni. Novine su bile pune priča o bezrazložnim napadima pit bulova, koji su ponekad bili smrtonosni i za životinje i za ljude. Vlasnik je sigurno primetio da sam ustuknuo, pošto je viknuo: „Ne brinite. Ubica je prijateljski nastrojen. Ne bije se s drugim psima,“ Taman da odahnem, kad je dodao, s očiglednim ponosom: „Ali samo da ga vidite kako ume da rastrgne divlju svinju! Da vam kažem, može da je obori i pocepa za petnaest sekundi."

Marli i Ubica, pit bul koji kolje divlje svinje, zategli su uzice, kružili i besno se njuškali. Marli se u životu nikada nije potukao i bio je toliko veći od većine drugih pasa da nikada nije ustuknuo pred pretnjom. Čak i ako bi pas pokušao da započne tuču, on to ne bi shvatio. Samo bi zauzeo položaj za igru, podignutog dupeta, razmahanog repa, sa glupim i srećnim kezom na licu. Ali nikada se nije suočio sa obučenim ubicom, koljačem divljači. Zamislio sam kako Ubica bez upozorenja hvata Marlija za grlo i ne pušta. Ubičin vlasnik nije bio zabrinut. „Osim ako si divlja svinja, može samo da te liže do smrti“, rekao je.

Rekao sam mu da je policija upravo bila ovde i da će pisati kazne svakome ko ne poštuje propis o povocima. „Izgleda da su ozbiljni“, rekao sam.

„To je sranje!“, viknuo je i pljunuo u pesak. „Godinama dovodim pse na ovu plažu. Ne treba ti povodac na Psećoj plaži. Sranje!“ Otkačio je debeli lanac, a Ubica je zagalopirao preko peska u vodu. Marli se podigao na zadnje noge i skakao gore—dole. Pogledao je Ubicu, a zatim mene. Ponovo je pogledao Ubicu, pa ponovo mene. Šapama je nemirno tapkao po pesku i tiho i dugo zacvileo. Da ume da govori, znam šta bi me pitao. Pogledao sam vrh dine; policije nije bilo na vidiku. Pogledao sam Marlija. Molim te! Molim te! Molim te! Biću dobar. Obećavam.

„Hajde, pusti ga“, rekao je Ubičin gazda. „Pas ne treba da provede život na kraju konopca.“ „Ma, nek ide do đavola“, rekao sam i otkačio povodac. Marli je jurnuo ka vodi, zasuvši nas

peskom. Utrčao je u vodu taman kad je naišao talas i potopio ga. Sekundu kasnije pojavila mu se glava, a čim je našao oslonac, bacio se postrance na Ubicu, pit bula koji kolje divlje svinje, pa su obojica pali. Zajedno su se kotrljali ispod talasa, a ja sam zadržao dah, pitajući se da li je Marli upravo prešao granicu koja će u Ubici probuditi ubilački nagon za kasapljenje labradora. Ali kad su izronili, obojica su mahali repom, s radosnim kezom na njušci. Ubica je Marliju skakao po leđima, Marli je Ubici skakao po leđima i u igri su hvatali jedan drugog za grlo. Jurili su se po plićaku, a oko njih je prštala voda. Skakali su, igrali, obarali su se, ronili. Mislim da nikad nisam video, niti ću ikada, takvu iskrenu radost.

Ostali vlasnici pasa su sledili naš primer i ubrzo su svi psi, njih desetak ukupno, slobodno trčali. Svi psi su se izvrsno slagali; svi vlasnici su poštovali pravila. Pseća plaža je bila baš kakva i treba da bude. To je bila prava Florida, neiskvarena i neograničena, Florida iz jednog zaboravljenog jednostavnijeg vremena i prostora, imuna na progres.

Osim jednog malog problema. Kako je jutro proticalo, Marli je uporno gutao slanu vodu. Ja sam ga pratio uokolo sa činijom sveže vode, ali njemu je pažnja bila suviše vezana nečim drugim. Nekoliko puta sam ga odveo pravo do činije i zabio mu njušku u nju, ali on je s prezirom odbijao vodu, kao da je sirće, pošto je hteo da se vrati svom novom najboljem drugu Ubici i ostalim psima.

89

U plićaku je zastao u igri da bi popio još slane vode. „Prestani, glupane!“, vikao sam. „Biće ti...“ Pre no što sam završio misao, desilo se. Oči su mu se čudno zastaklile, a iz stomaka mu se začulo čudno bućkanje. Izvio je leđa i nekoliko puta otvorio usta, kao da pokušava da izbaci nešto iz grla. Podigao je ramena, trbuh mu se zgrčio. Požurio sam da završim rečenicu: „...muka.“ Čim su mi reči sišle s usana, Marli je ispunio proročanstvo i počinio najveću jeres Pseće plaže. GAAAAAAAAK!

Pojurio sam da ga izvučem iz vode, ali bilo je prekasno. Sve se vraćalo. GAAAAAAAAK! Video sam kako po vodi pluta pseća hrana od sinoć, koja je izgledala skoro isto kao i pre no što je ušla. Među grudvicama su plutale kukuruzne pahuljice koje je ukrao klincima s tanjira, zatvarač od boce s mlekom i otkinuta glava malog plastičnog vojnika. Čitavo pražnjenje je trajalo samo tri sekunde, a čim mu se stomak ispraznio, vedro je podigao glavu, očigledno potpuno oporavljen, bez posledica, kao da kaže: E, pošto sam ovo sredio, ko bi da pluta na vodi? Unezvereno sam se obazirao, ali izgleda da niko ništa nije primetio. Ostali vlasnici su bili zauzeti svojim psima dalje niz plažu, jedna majka u blizini posvetila se svom detencetu koje je pravilo peščani zamak, a nekoliko onih koji su se sunčali ležali su na leđima čvrsto zatvorenih očiju. Bogu hvala, pomislio sam dok sam ulazio u zonu Marlijevog povraćanja, trudeći se da nemarno mešam vodu nogama ne bih li razredio dokaz. Ovo je moglo da bude baš neprijatno. U svakom slučaju, rekao sam sebi, uprkos tehničkom kršenju Prvog pravila Pseće plaže, nismo napravili nikakvu stvarnu štetu. Na kraju krajeva, to je samo nesvarena hrana; ribe će biti zahvalne na obroku, zar ne? Čak sam izvadio zatvarač i vojnikovu glavu i ubacio ih u džep da ne bismo pravili đubre.

„Slušaj ti“, rekao sam strogo, zgrabivši Marlija za njušku i nateravši ga da me pogleda u oči. „Prestani da piješ slanu vodu. Kakav si ti to pas ako ne znaš da ne treba da piješ slanu vodu?“ Pomislio sam da ga odvučem s plaže i skratim našu avanturu, ali bilo mu je dobro. Sigurno mu ništa nije ostalo u želucu. Šteta je učinjena, a mi smo se provukli neopaženo. Pustio sam ga, a on je jurnuo niz plažu da nađe Ubicu.

Nisam međutim uzeo u obzir da, iako je Marliju želudac bio potpuno ispražnjen, creva nisu bila. Sunce se zaslepljujuće odbijalo o vodu, te sam žmirkao i gledao Marlija kako se igra s drugim psima. Dok sam posmatrao, iznenada je prekinuo igru i počeo da se vrti u malim krugovima u plićaku. Taj kružni manevar bio mi je veoma poznat. To je radio svakogjutra u dvorištu dok se spremao da se isprazni. Bio je to njegov ritual, kao da nije svako mesto dovoljno dobro za taj poklon koji će on upravo darovati svetu. Ponekad bi kruženje trajalo čitav minut ili više dok je on tražio savršeno parčence zemlje. A sada se vrteo u plićaku Pseće plaže, na toj hrabroj krajini gde se nijedan pas ranije nije usudio da kaki. Zauzimao je svoj čučeći položaj. Ovog puta je imao i publiku. Ubičin tata i još nekoliko vlasnika pasa stajali su nekoliko metara od njega. I devojčica i njena majka su odvojile pogled od svog peščanog zamka i zagledale se ka moru. Prišao je i jedan par, koji je hodao pored vode držeći se za ruke. „Ne“, šapnuo sam. „Molim te, bože, ne.“

„Hej!“, viknuo je neko. „Uhvati svog psa!“ „Zaustavi ga!“, viknuo je neko drugi. Kad su se začuli uzbunjeni glasovi, ljudi koji su se sunčali pridigli su se da vide kakva je to

gužva. Potrčao sam iz petnih žila, pojurivši da stignem do njega pre nego što bude kasno. Ako bih

samo uspeo da stignem do njega i cimnem ga iz čučnja, možda bih uspeo da prekinem čitavo to grozno poniženje, bar dovoljno dugo da ga odvučem do dine, na bezbedno mesto. Dok sam jurio prema njemu, doživeo sam nešto što se može opisati samo kao vantelesno iskustvo. U tom trku, posmatrao sam odozgo scenu koja se odvijala kadar po kadar. Svaki korak kao da je trajao čitavu večnost. Stopala su udarala u pesak s glasnim batom. Ruke su mi letele kroz vazduh; lice mi je bilo zgrčeno u očajničku grimasu. Dok sam trčao, upijao sam usporene kadrove oko sebe: devojka koja se sunčala jednom rukom drži gornji deo kupaćeg na grudima, a drugom pokriva usta; majka uzima svoje dete i udaljava se od vode; vlasnici pasa, lica zgrčenih od gađenja, upiru prstom; Ubičin tata viče nabreklih žila na bikovskom vratu. Marli je završio sa kruženjem i čučnuo, pogleda uperenog

90

u nebo kao da izgovara tihu molitvu. A čuo sam i sopstveni glas kako se uzdiže iznad graje i razvija u neobično grleni, iskrivljeni i produženi krik: „Neeeeeeeeeeeeeeee!“

Bio sam nadomak, metar—dva od njega. „Marli, ne!“, vikao sam. „Ne, Marli, ne! Ne! Ne! Ne!“ Nije vredelo. Taman kad sam stigao do njega, iz njega je linuo mlaz razvodnjenog proliva. Svi su odskočili, povlačili se i bežali na više tlo. Vlasnici su hvatali svoje pse. Oni koji su se sunčali zgrabili su svoje peškire. Završilo se. Marli je išetao iz vode na plažu, s uživanjem se otresao i okrenuo se da me pogleda, uz veselo dahtanje. Izvukao sam plastičnu kesu iz džepa i bespomoćno je držao u vazduhu. Odmah sam video da neće pomoći. Naišli su talasi i raširili Marlijev užas po vodi i plaži.

„Ortak“, rekao je tata glasom zbog koga sam pretpostavio kako se osećaju divlje svinje u trenu kada se Ubica baci u poslednji smrtonosni napad. „To nije bilo kul.“

Ne, uopšte nije bilo kul. Marli i ja smo narušili sveto pravilo Pseće plaže. Opoganili smo vodu, ne jednom, nego dvaput, i svima upropastili jutro. Došlo je vreme za brzo povlačenje.

„Izvini“, promrmljao sam Ubičinom vlasniku i zakačio Marlija za povodac. „Progutao je mnogo morske vode.“

U kolima sam bacio peškir preko Marlija i energično ga istrljao. Što sam ga više trljao, to se on više otresao, te sam ja uskoro bio sav zasut peskom, vodom i krznom. Želeo sam da budem ljut na njega. Želeo sam da ga zadavim. Ali več je bilo kasno. Osim toga, kome ne bi bilo muka od nekoliko litara slane vode? Kao i mnoga njegova nedela, ovo nije bilo ni zlonamerno ni smišljeno. Nije baš bio neposlušan niti je imao nameru da me ponizi. Jednostavno mu se kakilo i kakio je. Doduše, na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme i pred pogrešnim ljudima. Znao sam da je žrtva sopstvenih umanjenih mentalnih sposobnosti. Bio je jedina zver na čitavoj plaži dovoljno glupa da posrče morsku vodu. Pas mi je bio defektan. Kako sam to mogao da mu uzmem za zlo?

„Ne moraš da izgledaš tako zadovoljno“, rekao sam dok sam ga ubacivao na zadnje sedište. Ali jeste bio zadovoljan. Ne bi bio srećniji ni da sam mu kupio celo karipsko ostrvo. Samo što nije znao da mu je to poslednji put da umoči šapu u slanu vodu. Njegovi dani — ili pre sati — skitanja po plaži ostali su iza njega. „Pa, slani psu“, rekao sam dok smo se vozili kući. „Ovog puta si baš zabrljao. Ako psi budu proterani sa Pseće plaže, znaćemo zašto.“ Iako je prošlo nekoliko godina, na kraju se baš to i desilo.

91

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Avion za sever

Nedugo pošto je Kolin napunila dve godine, nenamerno sam pokrenuo sudbonosni niz događaja koji će nas odvesti s Floride. A sve sam uradio jednim klikom miša. Tog dana sam rano završio kolumnu i ostalo mi je da ubijem pola sata dok sam čekao urednika. Palo mi je na pamet da pogledam sajt časopisa na koji sam se pretplatio pošto smo kupili kuću u zapadnom Palm Biču. Časopis je bio Organik gardening, koji je 1942. godine osnovao ekscentrični Dž. I. Rodejl. Vremenom je postao biblija pokreta za povratak zemlji koji je cvetao šezdesetih i sedamdesetih godina.

Rodejl je živeo u Njujorku i bio je trgovac specijalizovan za električne prekidače, kada je zdravlje počelo da ga izdaje. Umesto da se okrene savremenoj medicini da mu reši probleme, on se preselio iz grada na malu farmu izvan varoši Emaus u Pensilvaniji, i počeo je da se igra u blatu. Nije imao nimalo poverenja u tehnologiju i verovao je da savremene metode obrađivanja zemljišta i uzgajanja, a skoro sve se oslanjaju na upotrebu hemijskih pesticida i đubriva, nisu spasioci američke poljoprivrede, kao što se tvrdilo. Rodejl je imao teoriju da hemikalije postepeno truju zemlju i sve njene stanovnike. Počeo je eksperimente s tehnikama obrađivanja zemljišta koje su oponašale prirodu. Na svojoj farmi je napravio ogromne gomile biljne materije u raspadanju, koju je, nakon što se pretvori u bogati crni humus, koristio kao đubrivo i prirodni obogaćivač tla. Zemlju u svojoj bašti pokrivao je debelim slojem slame da bi zadržao vlagu i sprečio korov da niče. Zasejao bi zemlju alfalfom i detelinom, pa bi je zatim preorao da bi tlu vratio hranljive sastojke. Umesto da zaprašuje protiv insekata, on je oslobađao hiljade bubamara i drugih korisnih insekata koji su proždirali one štetne. Bio je čudak, ali njegove teorije su se same dokazale. Bašta mu je bujala, kao i zdravlje, a on je uspeh oglasio na stranicama svog časopisa.

Kad sam ja počeo da čitam Organik gardening, Rodejl je već dugo bio mrtav, kao i njegov sin Robert, koji je od firme svog oca, Rodejl presa, napravio multimilionsku izdavačku kompaniju. Časopis nije bio ni dobro napisan ni uređen; dok sam ga čitao, imao sam utisak da ga je sastavila grupa amatera predanih Rodejlovoj filozofiji, ozbiljni baštovani bez stručne obuke za novinare; kasnije sam saznao da sam bio u pravu. Bez obzira na to, filozofija prirodnog uzgajanja imala je sve više smisla, naročito posle Dženinog pobačaja i naših sumnji da je možda imao veze sa insekticidima koje smo koristili. Pre nego što se Kolin rodila, naše dvorište je već bilo mala prirodna oaza u predgrađu mora hemijskih preparata protiv korova i pesticida. Prolaznici bi često zastali da se dive našoj naprednoj bašti ispred kuće, o kojoj sam brinuo sa sve više strasti, i uvek bi postavili isto pitanje: „Šta stavljate na nju pa tako dobro izgleda?" Kad bih odgovorio „Ništa.“, nelagodno bi me pogledali., kao da su upravo naišli na neko neizrecivo podrivanje uređenog, homogenog i konformističkog Boka Ratona.

Tog popodneva u kancelariji kliktao sam po ekranima na sajtu organicgradening.com i u jednom trenutku naišao na dugme sa natpisom „Zaposlenje". Kliknuo sam, ni dan—danas nisam siguran zašto. Voleo sam svoj posao kolumniste; voleo sam svakodnevni dodir sa čitaocima; voleo sam slobodu da sam biram svoje teme i budem ozbiljan ili neozbiljan koliko ja poželim. Voleo sam redakciju i ćaknute, pametne, neurotične i idealistične ljude koje je ona privlačila. Voleo sam da se nađem usred najveće priče dana. Nisam imao nikakvu želju da ostavim novine zbog uspavane izdavačke kuće bogu iza nogu. Ipak, prelistavao sam ponudu poslova u Rodejlu, najviše iz dosade i radoznalosti, ali zastao sam na pola spiska. Organik gardening, prvi časopis kompanije, tražio je

92

novog glavnog urednika. Srce mi je poskočilo. Često sam maštao o tome kakve bi promene u tom časopisu mogao da napravi pristojan novinar; eto moje prilike. Bilo je ludo; bilo je besmisleno. Karijera uređivanja priča o karfiolu i kompostu? Zašto bih to radio?

Te večeri sam rekao Dženi za radno mesto, očekujući da će mi reći kako sam nenormalan što uopšte pomišljam na to. Ona me je iznenadila ohrabrivši me da pošaljem biografiju. Njoj se dopala zamisao da ostavi vrućine, vlažnost i gužvu Floride zarad jednostavnijeg života u prirodi. Nedostajala su joj brda i četiri godišnja doba. Nedostajalo joj je opalo lišće i narcisi u proleće. Nedostajale su joj ledenice i jabukovača. Želela je da naša deca i naš pas, koliko god to zvučalo besmisleno, dožive divote zimske mećave. „Marli nikada nije pojurio za grudvom snega“, rekla je mazeći ga bosom nogom.

„Eto dobrog razloga da promenim posao“, rekao sam. „Trebalo bi to da uradiš makar da bi zadovoljio radoznalost“, rekla je. „Da vidiš šta će se

desiti. Uvek možeš da odbiješ posao ako ti ga ponude." Morao sam priznati da sam i ja sanjao o tome da se vratimo na sever. Koliko god da sam

uživao ovih desetak godina u južnoj Floridi, ja sam bio rođeni severnjak kome su sve vreme nedostajala: ustalasana brda, godišnja doba i zemlja. Iako sam zavoleo Floridu zbog njenih blagih zima, začinjene hrane i komične mešavine ljudi, nikada nisam prestao da maštam da ću jednog dana pobeći u svoj raj — ne na imanje površine poštanske marke u hiperdragocenom Boka Ratonu, već na pravi komad zemlje gde ću moći da kopam, sečem svoja drva za ogrev i lutam po šumi sa svojim psom.

Prijavio sam se iz čiste šege, ubedio sam sebe. Dve nedelje kasnije zazvonio je telefon. Zvala je unuka Dž. I. Rodejla, Marija Rodejl. Pismo sam naslovio „Poštovano kadrovsko odeljenje“, te me je iznenadilo što me zove vlasnica kompanije, koju sam zamolio da ponovi svoje prezime. Marija se lično zainteresovala za časopis koji je osnovao njen deda i rešila je da mu vrati staru slavu. Bila je ubeđena da joj je za to potreban stručan novinar, a ne još jedan predani baštovan, pošto je nameravala da se prihvati izazovnijih i bitnijih tema o životnoj sredini, genetskom inženjeringu, industrijskom odgoju i rastućem pokretu prirodne hrane.

Došao sam na razgovor za posao spreman da tvrdim pazar, ali bio sam kupljen čim sam se povezao sa aerodroma i skrenuo na prvi krivudavi dvosmerni seoski put. Na svakom skretanju krila se po jedna razglednica: ovde kamena kućica, tamo natkriven most. Ledeni potoci žuborili su niz brda, a izbrazdana zemlja širila se ka horizontu kao zlatna odora samog boga. Protiv mene se urotilo i to što je bilo proleće i baš svako drvo u dolini Lihaj bilo je u punom i veličanstvenom cvatu. Kod usamljenog znaka stop izašao sam iz iznajmljenog auta i stao nasred puta. Na sve strane dokle mi je pogled dopirao prostirale su se samo šume i livade. Nijednih kola, ni žive duše, nijedne zgrade. Sa prve govornice koju sam našao pozvao sam Dženi. „Nećeš poverovati kako je ovde“, rekao sam.

Dva meseca kasnije radnici za selidbe uneli su čitav sadržaj naše kuće u Boki u ogroman

kamion. Prevoznik za automobile pojavio se da nam odšlepuje kola i kombi. Predali smo ključeve kuće novim vlasnicima i poslednju noć na Floridi proveli na podu u komšijskoj kući, sa Marlijem opruženim između nas. „Kampovanje unutra!“, ciknuo je Patrik.

Sutradan ujutro ustao sam rano i poveo Marlija u poslednju šetnju na tlu Floride. Njuškao je, vukao i propinjao se dok smo kružili po kraju, zastajao da podigne nogu uz svaki žbun i poštansko sanduče na koje smo naišli, blaženo nesvestan nagle promene koja mu se spremala. Kupio sam čvrsti plastični sanduk da bismo ga prevezli avionom, a na savet doktora Džeja, silom sam mu otvorio čeljust i ubacio mu duplu dozu sedativa u grlo. Kad nas je komšija ostavio na međunarodnom aerodromu u Palm Biču, Marli je imao krvave oči i bio je izuzetno opušten. Mogli smo da ga privežemo za raketu, a njemu ne bi smetalo.

Na terminalu, klan Groganovih je pružao lep prizor: dva divljački uzbuđena dečaka koja trče ukrug, gladna beba u kolicima, dvoje iscrpljenih roditelja i jedan ustondiran pas. Da nam upotpune grupu, imali smo i ostatak menaženje: dve žabe, tri zlatne ribice, raka samca, puža zvanog Pužić i

93

kutiju živih cvrčaka za hranjenje žaba. Dok smo čekali u redu za čekiranje, ja sam sastavio plastičnu kutiju za prevoz ljubimaca. Bila je najveća koju sam našao, ali je službenica za pultom pogledala Marlija, zatim sanduk, pa opet Marlija, i rekla: „Ne možemo primiti tog psa u avion u toj kutiji. Preveliki je za nju.“

„U prodavnici su rekli da je to za velike pse“, pravdao sam se. „Državna vazduhoplovna administracija zahteva da pas može nesputano da ustane i okrene se

unutra“, objasnila je i sumnjičavo dodala: „Samo napred, probajte.“ Otvorio sam vratanca i pozvao Marlija, ali on nije nameravao dobrovoljno da uđe u svoju

prenosivu zatvorsku ćeliju. Gurao sam ga i bockao, nagovarao i molio; nije ni mrdnuo. Gde su ti keksići kad mi trebaju? Tražio sam po džepovima nešto čime bih ga podmitio i konačno sam našao kutijicu mentol bombonica. Ništa bolje nisam imao. Izvadio sam jednu i držao mu je ispred nosa. „Hoćeš bombonicu, Marli? Idi uzmi bombonicu!“ Ubacio sam je u sanduk. Naravno, primio se na mamac i bezbrižno ušetao.

Gospođa je bila u pravu; nije baš uspevao da stane. Morao je da se zgrbi da glavom ne bi udario u gornju ploču; čak i kad je njuškom dodirnuo zadnji zid, guza mu je i dalje virila kroz otvorena vrata. Savio sam mu rep i zatvorio vrata, poguravši mu zadnjicu unutra. „Šta sam vam rekao?“, nadao sam se da će gospođa prosuditi kako se sasvim fino smestio.

„Mora da ima mesta da se okrene“, rekla je. „Okreni se, dečko“, pozvao sam ga, uz tih zvižduk. „Hajde, okreni se.“ Pogledao me je preko

ramena tim svojim narkomanskim očima, zagrebavši glavom po tavanici, kao da očekuje uputstva kako bi tačno trebalo da izvede taj poduhvat.

Ako ne bude mogao da se okrene, avioprevoznik nas neće pustiti da ga povedemo. Pogledao sam na sat. Preostalo nam je dvanaest minuta da prođemo kroz obezbeđenje, niz tunel i na avion. „Hajde, Marli!“, rekao sam očajno. „Hajde!“ Pucnuo sam prstima, protresao metalna vratanca, mamio ga. „Hajde“, molio sam ga. „Okreni se.“ Taman sam hteo da padnem na kolena i preklinjem ga, kad začuh nekakav tresak, a samo tren kasnije i Patrikov glas.

„Jaoj“, rekao je. „Žabe su na slobodi!“, vrisnula je Dženi, bacivši se u gužvu. „Žabice! Skočko! Vratite se!“, uglas su vikali dečaci. Moja žena je na rukama i kolenima jurila oko terminala žabe koje su lukavo uvek bile jedan

skok ispred nje. Prolaznici su počeli da zastaju i blenu. Izdaleka se žabe uopšte nisu videle, samo luda žena kojoj je oko vrata visila torba s pelenama kako puzi uokolo kao da je jutro započela s malo više alkohola. Po njihovim izrazima bilo mi je jasno da očekuju da svakog trenutka počne da arlauče.

„Izvinite me na sekundu“, rekao sam službenici krajnje smireno, a zatim se četvoronoške pridružio Dženi.

Pošto smo tako lepo zabavili svoje saputnike tog ranog jutra, konačno smo uhvatili Žabicu i Skočka, tren pre no što će preskočiti poslednji deo puta do slobode, kroz automatska vrata. Dok smo se okretali, čuo sam glasnu buku iz pseće kutije. Čitav sanduk se tresao i poskakivao po podu, a kada sam pogledao unutra, video sam da je Marli nekako uspeo da se okrene. „Vidite?“, pitao sam službenicu na prtljagu. „Može da se okrene, bez problema.“

„U redu“, rekla je smrknuto. „Ali ste to postigli na jedvite jade.“ Dva radnika su podigla Marlija i njegov sanduk na kolica i odvezli ga. Mi smo potrčali ka

avionu, stigavši do kapije baš kad su stjuardese zatvarale vrata. Palo mi je na pamet da bi Marli sam stigao u Pensilvaniju, da smo mi propustili let. A tu paklenu scenu nisam želeo ni da zamislim. „Čekajte! Stigli smo!“, viknuo sam gurajući Kolin, dok su Dženi i dečaci trčali petnaestak metara iza.

Dok smo se smeštali u sedišta, konačno sam odahnuo. Spakovali smo Marlija. Uhvatili smo žabe. Stigli smo na let. Sledeća stanica Alentaun, Pensilvanija. Mogao sam da se opustim. Kroz prozor sam video kad nam se približio vozić sa Marlijevim sandukom. „Vidite“, rekao sam deci. „Eno Marlija." Mahnuli su kroz prozor i viknuli: „Ćao, Marli!“

94

Izvadio sam časopis dok su se motori zagrevali, a stjuardese proveravale. Primetio sam da se Dženi skamenila u redu ispred mene. A tada sam i ja čuo. Negde ispod naših nogu, iz dubine aviona, došao je zvuk, tih i neporeciv. Bio je to izuzetno žalostan zvuk, životinjski zov koji je postajao sve glasniji. O, Gospode, on tamo dole zavija. Informacije radi, labradori ne zavijaju. Bigl zavija. Vukovi zavijaju. Labradori ne zavijaju, bar ne uspešno. Marli je dvaput pokušao da zavija, oba puta kao odgovor na policijsku sirenu u prolazu, zabacivši glavu, oblikujući slovo O usnama i ispustivši najbedniji zvuk koji sam ikad čuo, pre kao da grgolji nego kao da odgovara na zov divljine. Ali sada je, bez sumnje, zavijao.

Putnici su podigli glave sa svojih novina i knjiga. Stjuardesa koja je delila jastuke zastala je i upitno nagnula glavu. Žena preko puta nas pogledala je svog muža i pitala: „Slušaj. Čuješ li? Mislim da je pas.“ Dženi je gledala pravo napred. Ja sam gledao u svoj časopis. Ako neko bude pitao, poricaćemo vlasništvo.

„Mavi tužan“, rekao je Patrik. Ne, sine, poželeo sam da ga ispravim, tužan je neki tuđi pas koga nikad nismo videli i za

koga i ne znamo da postoji. Ali samo sam zaklonio lice časopisom, poslušavši savet besmrtnog Ričarda Niksona: ubedljivo poricanje. Mlazni motori su zapištali, avion je zarulao pistom, ugušivši Marlijevu žalopojku. Zamislio sam ga ispod u tami, samog, preplašenog, zbunjenog, drogiranog, gde ne može čak ni da se uspravi. Zamislio sam urlik motora, koji je u Marlijevom uvrnutom mozgu sigurno delovao kao još jedan napad grmljavine i munja rešenih da ga srede. Jadničak. Nisam bio spreman da priznam da je moj, ali znao sam da ću celog leta brinuti.

Avion tek što je poleteo kada sam čuo još jedan mali tresak, a ovog puta je Konor rekao ,Joj.“ Spustio sam pogled, a zatim se opet zagledao u časopis. Ubedljivo poricanje. Nekoliko sekundi kasnije krišom sam se obazro. Kad sam se uverio da nas niko ne gleda, nagnuo sam se i šapnuo Dženi u uvo: „Ne uzbuđuj se, ali cvrčci su na slobodi.“

95

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

U zemlji olovaka

Uselili smo se u ogromnu kuću sa dva jutra zemlje na padini strmog brda. A možda je to bila i mala planina; ovdašnji živalj nikako da se složi oko tog pitanja. Naše imanje je imalo livadu na kojoj smo mogli da beremo divlje maline, šumicu u kojoj sam ja mogao do mile volje da seckam drva i mali potok sa izvorom gde su deca i Marli ubrzo otkrili da mogu izvanredno da se ublatnjave. Imali smo kamin i neograničene mogućnosti za baštu, a na sledećem brdu i belu crkvu s tornjem, koja se videla sa kuhinjskog prozora kad lišće opadne u jesen.

Naš novi dom je imao čak i komšiju kao iz filma, čoveka riđe brade koji je živeo u kamenoj kući s kraja osamnaestog veka, a nedeljom je voleo da sedi na tremu iza kuće i puca u šumu iz puške iz čiste zabave, na Marlijevu žalost. Na dan kad smo se uselili, doneo nam je bocu domaćeg vina od višanja i korpu najvećih kupina koje sam u životu video. Predstavio nam se kao Kopač. Kako smo pretpostavili iz nadimka, Kopač je za život zarađivao kopanjem. Ako budemo imali neku rupu koju treba iskopati ili zemlju koju bismo da premestimo, uputio nas je, treba samo da viknemo, a on će doći sa nekom svojom velikom mašinom. „A ako kolima udarite jelena, dođite po mene“, rekao je i namignuo. „Iskasapićemo ga i podeliti meso pre nego što lovočuvar išta sazna.“ Nije bilo sumnje, više nismo bili u Boki.

Samo nam je jedno nedostajalo u našem novom seoskom životu. Nekoliko minuta nakon što smo se parkirali ispred naše nove kuće, Konor me je pogledao sav obliven suzama i rekao: „Mislio sam da će biti olovaka u Pensilvaniji.“(Neprevodiva igra reči, početak reči Pennsylvania zvuči isto kao pencil - olovka. (Prim. prev.)). Za naše dečake, koji su imali sedam i pet godina, to je bilo neoprostivo. Na osnovu imena države u koju smo se preselili, obojica su zaista očekivali da će videti svetložuti alat za pisanje kako visi sa svakog drveta i žbuna, kao bobice spremne za branje. Razočarali su se kada su saznali da od toga nema ništa.

Ono što je našem imanju nedostajalo u pogledu kancelarijske opreme bilo je nadoknađeno tvorovima, oposumima, mrmotima i otrovnim bršljanom, koji je bujao duž granice naše šume i penjao se uz drveće. Dobijao sam koprivnjaču od samog pogleda. Jednog jutra, dok sam petljao oko aparata ža kafu, kroz kuhinjski prozor sam video kako me gleda veličanstveni jelen. Drugog jutra porodica divljih ćurki proćurlikala je preko dvorišta. Jedne subote, dok smo Marli i ja šetali kroz šumu nizbrdo od naše kuće, naišli smo na lovca na krzna koji je postavljao zamke za lasice. Lovac na krzna! Maltene u mom dvorištu! Šta bi Bokahontice dale za tu vezu!

Život u prirodi je od samog početka bio miran, šarmantan i samo pomalo usamljen. Pensilvanijski Holanđani su bili ljubazni, ali nepoverljivi prema strancima. A mi smo neusmnjivo bili stranci. Trebalo je da budem oduševljen zbog samoće posle gužve u južnoj Floridi. Umesto toga, prvih meseci sam zaticao sebe kako preispitujem svoju odluku da se preselimo negde gde je očigledno vrlo malo ljudi želelo da živi.

Marli, s druge strane, nije imao takve sumnje. Njemu je novi život u prirodi savršeno odgovarao, sem pucnjeva Kopačeve puške. Šta je tu moglo da se ne svidi psu koji ima više energije nego pameti? Trčao je po travi, zaletao se u žbunje, šljapkao po potoku. Njegova životna misija bila je da uhvati jednog od bezbroj zečeva koji su moju baštu smatrali ličnim restoranom. Primetio bi zeca kako gricka zelenu salatu i jurnuo nizbrdo; uši bi lepršale za njim, šape dobovale po zemlji, a njegov lavež bi odjekivao na sve strane. Bio je neprimetan kao limeni orkestar i nikada nije uspeo da priđe bliže od tri—četiri metra a njegova meta bi otrčala na bezbedno u šumu. Veran sebi, bio je

96

večiti optimista, ubeđen da ga uspeh čeka odmah iza sledeće krivine. Zaokrenuo bi i zaputio se nazad, mašući repom, ni najmanje obeshrabren, pa bi posle pet minuta sve ponovio. Srećom, ništa mu bolje nije išlo ni prikradanje tvorovima.

Jesen je došla, a sa njom i potpuno nova nestašna igra: napadni gomilu lišća. Na Floridi lišće ne opada u jesen, tako da je Marli bio potpuno ubeđen da je to što upravo pada s neba poklon namenjen samo njemu. Dok bih ja grabuljama skupljao narandžasto i žuto lišće na ogromne gomile, Marli bi strpljivo sedeo i posmatrao, čekajući baš pravi trenutak da napadne. Tek kad bih ja nakupio veoma visoku hrpu, on bi zguren krenuo da se šunja. Zastajao bi na svakih nekoliko koraka, podignute prednje šape, da onjuši vazduh kao lav u Serengetiju koji vreba nesvesnu gazelu. A zatim, taman kad bih se ja naslonio na grabulje da se divim obavljenom poslu, on bi se bacio i pojurio po travnjaku u nizu skokova, preleteo poslednjih metar—dva i sleteo na stomak usred gomile, gde bi režao, valjao se, bacakao, grebao, grizao i nemilosrdno jurio svoj rep, iz meni nepoznatih razloga, a zaustavio bi se tek kad bi cela moja uredna hrpa lišća opet bila razbacana po čitavom travnjaku. Zatim bi seo usred svog obavljenog posla, sa ostacima lišća zalepljenim za krzno, i uputio mi samozadovoljan pogled, kao da je njegov doprinos neizostavan deo procesa skupljanja lišća.

Naš prvi Božić u Pensilvaniji trebalo je da bude snežan. Dženi i ja smo imali muke da

ubedimo Patrika i Konora kako je to što su ostavili dom i prijatelje najbolje rešenje, a jedna od ključnih tačaka ubeđivanja bilo je obećanje da će biti snega. Ne bilo kakvog snega, već dubokog, paperjastog, kao stvorenog za razglednice, onog koji pada s neba u velikim tihim pahuljama, gomila se u nanosima i taman je odgovarajuće gustine za pravljenje Sneška. A sneg na Božić, e, to je najbolje od svega, sveti gral doživljaja severne zime. Bezobrazno smo mu nametnuli savršenu sliku koju će videti kada se probude na Božić. Savršeno beli predeo, besprekoran, sem usamljenih tragova Deda Mrazovih saonica ispred kuće.

Čitave nedelje pred Božić, sve troje dece su satima sedeli pred prozorom, očiju prikovanih za olovnosivo nebo, kao da ga snagom volje mogu naterati da se otvori i istovari. „Hajde, snegu!“, ponavljala su deca. Nikada ga nisu videli; Dženi i ja ga nismo videli poslednjih deset godina. Želeli smo sneg, ali oblaci se nisu dali. Nekoliko dana pred Božić, cela porodica se spakovala u kombi. Odvezli smo se do farme kilometar dalje, gde smo oborili omoriku, besplatno se vozili u prikolici sa senom i pili vruću jabukovaču oko logorske vatre. Bio je to jedan od onih severnih prazničnih trenutaka koje nismo imali na Floridi, ali nešto je nedostajalo. Gde je taj prokleti sneg? Dženi i ja smo počeli da se kajemo zbog toga što smo nesmotreno najavljivali neminovni prvi sneg. Dok smo vukli naše tek posečeno drvo kući, slatki miris njegove smole ispunio je kombi, a deca su se žalila zbog prevare. Prvo nema olovaka, sad nema snega; šta su im još slagali roditelji?

Ujutro na Božić ispod drveta su se našle potpuno nove sanke i dovoljno opreme za sneg za ekskurziju na Antarktik, ali kroz naš prozor i dalje su se videle samo gole grančice, uspavani travnjaci i mrka kukuruzna polja. Napravio sam veselu vatricu u kaminu i rekao deci da budu strpljivi. Sneg će doći kad mu dođe vreme.

Došla je Nova godina, ali ne i sneg. Čak je i Marli delovao nervozno, pošto je šetkao i gledao kroz prozore i tiho cvileo, kao da je i on smatrao da je prevaren. Deca su se posle praznika ponovo pošla u školu, a od snega i dalje ni traga. Za doručkom su me mrzovoljno gledali, oca koji ih je izneveno. Počeo sam sa neubedljivim izgovorima: „Možda dečacima i devojčicama na nekom drugom mestu sneg treba više nego nama.“

„Aha, baš, tata“, rekao je Patrik. Treće nedelje nove godine sneg me je konačno izbavio iz čistilišta krivice. Počeo je noću, kad

su svi zaspali, a Patrik je oglasio uzbunu utrčavši u našu spavaću sobu da nam otvori roletne. „Vidite! Vidite!“, ciknuo je. „Evo ga!“ Dženi i ja smo se uspravili u krevetu da gledamo svoje opravdanje. Beli prekrivač pokrio je brda i polja, borove i krovove, sve do horizonta. „Pa, naravno“, opušteno sam odgovorio. „Šta sam ti rekao?“

97

Sneg je bio dubok tridesetak centimetara, ali je i dalje padao. Ubrzo su i Konor i Kolin zadobovali niz hodnik, držeći palčeve u ustima i vukući ćebad za sobom. Marli se probudio i protezao, mlateći repom po svemu oko sebe pošto je osetio uzbuđenje. Okrenuo sam se prema Dženi: „Izgleda da nema više ništa od spavanja." Kad je ona to potvrdila, okrenuo sam se prema klincima i viknuo: „Dobro, snežni zečići, oblačenje!"

Sledećih pola sata borili smo se sa rajsferšlusima, nogavicama, kopčama, kapuljačama i rukavicama. Kad smo završili, klinci su ličili na mumije, a kuhinja na pozornicu zimskih olimpijskih igara. Takmičar u disciplini glupan na ledu, kategorija teških pasa, bio je... pas Marli. Čim sam otvorio ulazna vrata, Marli je izleteo napolje pre svih, oborivši usput čvrsto umotanu Kolin. Samo što je šapama dodirnuo tu belu prašinu — A, mokro! A, hladno! — predomislio se i pokušao naglo da se okrene. Kao što zna svako ko je ikada vozio kola po snegu, iznenadno kočenje u kombinaciji sa polukružnim skretanjem nikada nije dobra ideja.

Marli je potpuno proklizao, guza mu je poletela ispred glave. Pao je na stranu, ali je brzo skočio na noge taman na vreme da napravi kolut niz stepenice verande i zarije se glavačke u gomilu snega. Kad je izvukao glavu sekundu kasnije, ličio je na ogromnu krofnu posutu šećerom. Sav je bio posut belim, ne računajući crnu njušku i dva smeđa oka. Zastrašujući snežni pas. Marli nije znao šta da misli o toj nepoznatoj tvari. Umočio je nos duboko u nju i žestoko kinuo. Gricnuo ju je i protrljao lice o nju. A zatim, kao da ga je neka nevidljiva ruka s neba bocnula ogromnom injekcijom adrenalina, dao je pun gas i rastrčao se po dvorištu u velikim skokovima, koje je na svakih metar ili dva prekidao kolut ili pikiranje na nos. Sneg je bio zabavan, skoro kao kopanje po komšijskom đubretu.

Da biste pratili Marlijeve tragove po snegu, morali biste pokušati da razumete njegov uvrnuti um. Njegova putanja bila je puna naglih okreta i skretanja, s čudnim petljama i osmicama, spiralama i piruetama, kao da prati neki nenormalni algoritam koji samo on razume. Ubrzo su se i deca ugledala na njega, pa su se kotrljala i vrtela, a sneg im se nakupljao u svakom prevoju odeće. Dženi je izašla sa namazanim tostom, šoljama tople čokolade i obaveštenjem: škola je otkazana. Znao sam da nema šanse da u skorije vreme izađem iz dvorišta svojim malim nisanom s pogonom na dva točka, a kamoli da se vozim po neočišćenim planinskim putevima, tako da sam i za sebe proglasio zvanični snežni dan.

Očistio sam sneg sa kamenog kruga koji sam te jeseni napravio za logorske vatre i ubrzo je plamen pucketao. Deca su se sankama spuštala nizbrdo, pored vatre pa prema šumi. Marli je trčao za njima. Pogledao sam Dženi i pitao je: „Da ti je neko pre godinu dana rekao da će nam se deca sankati ispred svoje kuće, da li bi poverovala?“

„Ni najmanje", rekla je, a zatim me pogodila grudvom u grudi. Imala je sneg u kosi, obrazi su joj bili rumeni, od daha su joj nastajali oblačići.

„Dođi i poljubi me“, rekao sam. Kasnije, dok su se deca grejala uz vatru, rešio sam da isprobam sanke, što sam poslednji put

radio još pre punoletstva. „Bi li mi se pridružila?“, pitao sam Dženi. „Žao mi je, Žan—Klode, moraćeš sam“, odgovorila je. Postavio sam sanke na vrh brda, legao na njih, izdigao se na laktove i uglavio noge u prednji

deo. Počeo sam da se ljuljam da bih se pokrenuo. Marli nije često imao priliku da me gleda s visine, a to što sam tako ležao bilo je ravno pozivnici. Prišao mi je sa strane i onjušio mi lice. „Šta hoćeš?“, pitao sam ga, a njemu je to bila sasvim dovoljna dobrodošlica. Uspentrao se, zajahao me i pao mi na grudi. „Skidaj se s mene, budalo jedna!“, viknuo sam. Ali bilo je prekasno. Već smo lagano kretali, ubrzavajući kako smo polazili nizbrdo.

„Srećan put!“, viknula je Dženi za nama. Jurili smo tako, sneg je leteo, Marli se zalepio za mene i potpuno zaljubljeno mi lizao lice

dok smo jurili niz padinu. Sa udruženom težinom, imali smo znatno veću inerciju nego klinci, tako da smo samo prohujali pored mesta gde su njihovi tragovi prestajali. „Drži se, Marli!“, vikao sam. „Idemo u šumu!“

98

Promašili smo jedan veliki orah, a zatim prošli između dve višnje, nekim čudom izbegavši sve čvrste predmete dok smo se probijali kroz žbunje koje nas je grebalo. U trenutku sam se setio da je pravo ispred nas nasip visok skoro metar, a iza njega potok, koji se još nije zaledio. Pokušao sam da izvučem noge da bih kočio, ali zaglavio sam se. Nasip je bio strm, maltene vertikalan, a mi smo se zaputili preko ivice. Imao sam vremena samo da zagrlim Marlija, zatvorim oči i viknem: „Ooooooo!“

Sanke su poletele sa nasipa i nestale ispod nas. Kao da sam se zatekao u nekom od onih klasičnih trenutaka, kad likovi iz crtaća zastanu u vazduhu jednu beskrajnu sekundu pre nego što padnu i ozbiljno se povrede. Jedino što sam u ovom crtaću ja bio zalepljen za labradora koji je ludački balavio. Držali smo se jedan za drugoga kad smo sleteli na snežni nanos uz meko puf i skliznuli do vode, napola viseći sa saonica. Otvorio sam oči i procenio svoje stanje. Mogao sam da mrdam prstima i okrećem vrat; ništa nije bilo slomljeno. Marli je skakao oko mene, željan da ponovimo čitavu avanturu. Ustao sam i zastenjao, a zatim otresao sneg sa sebe i rekao: „Omatorio sam ja za ovakve stvari.“ Narednih meseci postajaće sve očiglednije da isto važi i za Marlija.

Negde pred kraj naše prve zime u Pensilvaniji, počeo sam da primećujem da je Marli

neprimetno prešao iz srednjeg doba u penziju. Tog decembra je napunio devet godina i donekle se usporio. I dalje je imao nastupe neobuzdane energije podstaknute naletom adrenalina, kao tog prvog snežnog dana, ali sada su bili kraći i ređi. Zadovoljavao se time da veći deo dana drema, a u šetnjama se umarao pre mene, što se u našoj vezi nikada nije dešavalo. Jednog dana pred kraj zime, temperatura je bila iznad nule, a vazduh je mirisao na proleće. Poveo sam ga niz naše brdo, a zatim uz drugo, još strmije od našeg, do bele crkve na grebenu pored starog groblja gde su počivali veterani iz Građanskog rata. Često smo tuda šetali i to je Marli koliko prethodne jeseni prelazio bez uočljivog napora, uprkos nagibu uspona zbog koga bismo se obojica uvek zadihali. Međutim, ovog puta je zaostajao. Bodrio sam ga, uzvikivao ohrabrenja, ali kao da sam posmatrao igračku kojoj se baterija prazni. Marli prosto nije imao dovoljno poleta da stigne do vrha. Zastao sam da bi mogao da se odmori, što nikad ranije nisam radio. „Nisi mi valjda omekšao?“, pitao sam i pomazio ga rukavicom po licu. Pogledao me je vedrim očima, vlažne njuške, ni najmanje zabrinut zbog svoje malaksalosti. Na licu je imao zadovoljan, ali iznuren izraz, kao da u životu nema ničeg boljeg nego sedeti po svežem zimskom vazduhu pored puta sa svojim gazdom. „Ne nadaj se da ću te nositi", rekao sam.

Sunce ga je obasjalo, a ja sam tek tad primetio koliko sedih se pojavilo na njegovom žutom licu. Pošto mu je krzno bilo tako svetlo, promena je bila jedva primetna, ali neporeciva. Čitava njuška i deo čela prešli su iz svetle boje u belu. Nismo to ni shvatili, ali naše večno štene postalo je starac.

Što ne znači da se išta bolje ponašao. Marli je i dalje imao svoje nestašluke, samo u malo sporijem ritmu. I dalje je krao hranu deci s tanjira. I dalje je njuškom podizao poklopac kante za smeće u kuhinji i preturao po njoj. I dalje je vukao povodac. I dalje je gutao čitav asortiman kućnih predmeta. I dalje je pio vodu iz kade i prosipao je iz usta. A kada se nebo zamrači i grmljavina zatutnji, i dalje je paničio i postajao destruktivan kad ostane sam. Jednom smo se vratili kući i zatekli Marlija zapenjenog a Konorov dušek pocepan do opruga.

Kako su godine prolazile, počeli smo filozofski da sagledavamo štetu, koja se ionako ređe dešavala sada kad smo bili daleko od svakodnevnih oluja na Floridi. U životu jednog psa mora da padne malo maltera, neki jastuci moraju da se raspore, a neki tepisi da se pocepaju. Kao i svaki odnos, ovaj je imao svoju cenu. Tu cenu smo vremenom prihvatili i naspram nje sabirali radost, zabavu, zaštitu i društvo koje nam je pružao. Novcem koji smo potrošili na svog psa i stvari koje je uništio mogli smo da kupimo malu jahtu. S druge strane, koliko jahti čeka vaš povratak pored vrata svakog dana? Koliko njih živi za trenutak kad može da vam se popne u krilo ili da se vozi nizbrdo s vama na sankama, ližući vam lice?

99

Marli je zaslužio svoje mesto u našoj porodici. Kao ujak koji je čudak ali ga volite, on je bio to što jeste. Nikada neće biti Lesi; nikada neće stići do Vestminstera, pa ni do okružne izložbe. To smo već znali. Prihvatili smo ga kao psa kakav jeste, i zbog toga smo ga još više voleli.

„Matorcu jedan“, rekao sam mu tog zimskog dana pored puta, dok sam ga mazio po vratu. Od groblja, našeg cilja, delio nas je još jedan strmi uspon. Ali, kao i u životu, shvatio sam, samo putovanje je važnije od odredišta. Spustio sam se na koleno, pomazio ga po bokovima i rekao: „Hajde malo da sedimo ovde.“ Kad je bio spreman, krenuli smo nizbrdo i vratili se kući.

100

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Perad na paradi

Tog proleća odlučili smo da se oprobamo u gajenju životinja. Posedovali smo dvajutra na selu; prosto je delovalo ispravno da podelimo farmu sa pokojom životinjom. Osim toga, bio sam urednik časopisa Organik gardening, koji je odavno podržavao uklapanje životinja — i njihovog đubriva — u zdravu i uravnoteženu baštu. „Bilo bi nam zabavno s kravom", predložila je Dženi.

„Krava?“, pitao sam. „Jesi li ti luda? Nemamo ni štalu; šta da radimo s kravom? Imaš predlog gde da je držimo? Možda u garaži, pored kombija?“

„Šta kažeš na ovce?“, rekla je. „Ovce su slatke." Prostrelio sam je svojim uvežbanim pogledom „uopšte nisi praktična".

„A koza? Koze su ljupke.“ Na kraju smo se našli na živini. Za svakog baštovana koji se odrekao hemijskih pesticida i

đubriva, kokoške imaju smisla. Nisu skupe i relativno su lake za održavanje. Potreban im je samo mali kokošinjac i nekoliko šaka kukuruza svakog jutra da budu srećne. Ne samo što su davale sveža jaja već su na slobodi po čitav dan provodile pažljivo pretražujući imanje, jedući bube i larve, proždirući krpelje, rijući zemlju kao mali korisni kultivatori, usput đubreći zemlju svojim izmetom bogatim azotom. Svake večeri u sumrak same su se vraćale u svoj kokošinjac. Šta je tu moglo da nam se ne dopadne? Kokoška je najbolji prijatelj prirodnog baštovana. Kokoške imaju smisla. Osim toga, kako je Dženi istakla, prolaze i test ljupkosti.

Na kraju su bile kokoške. Dženi se sprijateljila s majkom jednog deteta iz škole, koja je rekla da će nam rado dati piliće iz sledećeg legla. Izneli smo svoje planove Kopaču, na šta nam je on rekao da ima smisla držati nekoliko kokošaka. Kopač je i sam imao veliki kokošinjac u kome je držao jato živine, što zbog jaja, što zbog mesa.

„Samo jedno upozorenje", rekao je i prekrstio mesnate ruke na grudima. „Šta god da radite, samo ne puštajte decu da im daju imena. Čim imaju ime, više nisu živina, nego ljubimci.“

„Važi“, odgovorio sam. Znao sam da uzgoj pilića ne dozvoljava sentimentalnost. Kokoške žive petnaest i više godina, ali jaja daju samo prvih nekoliko godina. Kad prestanu da nose, vreme je za šerpu. To je samo deo kontrole jata.

Kopač se zagledao u mene, kao da je pogodio s čim se suočavam i dodao: „Čim im daš imena, gotovo je.“

Kad sam sledeće večeri stigao s posla, deca su istrčala iz kuće da me dočekaju, svako sa pilencetom. Dženi se pojavila iza njih sa četvrtim u rukama. Njena prijateljica Dona donela je piliće. Imali su samo jedan dan i gledali su me nakrivljenih glava, kao da poručuju: „Jesi li mi ti mama?“

Patrik mi je prvi preneo vesti. „Ja sam moje nazvao Perce!“, objavio je. „Moj je Pisko“, reče Konor. „Moje pije Jupko“, upala je Kolin. „Čupko“, rekla je Dženi. „Nazvala je svoje pile Čupko." „Dženi“, usprotivio sam se, „Šta nam je Kopač rekao? Ovo su životinje za farmu, a ne kućni

ljubimci.“ „Ma, daj, osvesti se, farmeru“, rekla je. „Oboje znamo da nikada ne bi mogao da ih povrediš.

Pogledaj samo kako su slatkr.“ „Dženi“, rekao sam, a u glasu mi je rasla nervoza.

101

„Usput“, rekla je, podigavši četvrto pile, „upoznaj Širli.“ Perce, Pisko, Čupko i Širli su dobili stanište u kutiji na kuhinjskom elementu, a grejala ih je

sijalica. Jeli su i kakili, a zatim još malo jeli — i rasli neverovatnom brzinom. Nekoliko nedelja kasnije, nešto me je probudilo u zoru. Uspravio sam se u krevetu i slušao. Iz prizemlja se čuo slabašan i bolešljiv zov, kreštav i promukao, više nalik na tuberkulozni kašalj nego na proglas dominacije. Opet se oglasilo: Kukuriiiiku! Nekoliko sekundi je prošlo, a zatim se javio podjednako bolešljiv, ali jasan odgovor: Kuuukuriku!

Prodrmao sam Dženi. Kada je otvorila oči, pitao sam je: „Kad je Dona donela piliće, zamolila si je da proveri da li su kokoške, jel’ da?“

„A to može da se uradi?“, pitala je, a zatim mi okrenula leđa, sasvim uspavana. To je „poliranje“. Farmeri koji znaju šta rade mogu da pregledaju tek izleženo pile i utvrde,

sa oko osamdeset procenata tačnosti, da li je muško ili žensko. U prodavnici za farme, „polirani“ pilići dostižu visoku cenu. Jeftinija varijanta je kupovina „naslepo“ ptica nepoznatog pola. U tom slučaju rizikujete, a osnovni plan je da se petlovi ubijaju mladi radi mesa, a kokoške zadržavaju da bi nosile jaja. Naravno, ako se kockate na ovaj način, podrazumeva se da imate u sebi ono što je potrebno da ubijete, rasporite i očerupate višak mužjaka koji može da vam zapadne. Kao što svako koje ikada uzgajao piliće zna, dva petla u jatu su previše.

Kako se ispostavilo, Dona nije pokušala da utvrdi pol naša četiri pileta, a tri od naših „koka nosilja“ bile su mužjaci. Mi smo na kuhinjskom elementu imali popravni dom. Kod petlova je problem to što nikako nisu spremni da igraju zamenika nekom drugom petlu. Pretpostavili biste, ako imate jednak broj petlova i kokošaka, da će oni lepo napraviti srećne male parove. Ali tu biste pogrešili. Mužjaci će se neprestano boriti, puštati krv jedan drugome, da utvrde ko će vladati sedalom. Pobedniku ide sve.

Kako su odrastali, naša tri petla su počela da se šepure, kljucaju i, najgore od svega, s obzirom na to da su i dalje bili u našoj kuhinji dok sam ja žurio da im završim kokošinjac u dvorištu, kukurikali iz sve snage, puni testosterona. Širli, naša jadna, preopterećena ženka, imala je više pažnje nego što bi i najpohotnija žena poželela.

Pomislio sam da će neprestano kukurikanje izludeti Marlija. Dok je bio mladi, i najlepši cvrkut jedne male ptice pevačice u dvorištu izazvao bi napad ludačkog lajanja, trčanje od prozora do prozora i poskakivanje na zadnje noge. Međutim, tri raspevana petla nekoliko koraka od njegove činije s hranom nisu nimalo uticala na njega. Kao da ih nije ni bio svestan. Kukurikanje je svakim danom postajalo sve glasnije. Svakog jutra u pet oglasilo bi se u kuhinji i odjekivalo kroz čitavu kuću. Kukuriiiiku! Marli bi čitavu tu buku prespavao. Tada mi je palo na pamet da možda nije samo ignorisao kukurikanje; možda ga nije čuo. Jednog popodneva prišunjao sam mu se s leđa dok je dremao u kuhinji i rekao: „Marli?“ Ništa. Rekao sam glasnije: „Marli!“ Ništa. Pljesnuo sam rukama i viknuo „MARLI!“ Podigao je glavu i zbunjeno se osvrnuo podignutih ušiju, pokušavajući da utvrdi šta je to njegov radar otkrio. Ponovo sam glasno pljesnuo rukama i viknuo njegovo ime. Ovog puta je okrenuo glavu dovoljno da primeti da stojim iza njega. O, pa to si ti! Skočio je i zamahao repom srećan — očigledno i iznenađen — što me vidi. Naleteo mi je na noge u znak pozdrava i glupavo me pogledao, kao da pita: Šta ti znači to da mi se tako prišunjaš? Moj pas je, izgleda, počeo da gubi sluh.

Sve je imalo smisla. Poslednjih meseci Marli me je prosto ignorisao kao nikada ranije. Ja bih ga pozvao, a on ne bi čak ni pogledao u mom pravcu. Izveo bih ga napolje pre spavanja, a on bi njuškao po celom dvorištu, nesvestan mog zviždanja i poziva. Spavao bi mi kod nogu u dnevnoj sobi kada bi neko pozvonio na vrata — a on ne bi ni oko otvorio.

Marli je imao probleme s ušima od malih nogu. Kao i mnogi labradori, bio je sklon infekcijama uha, a mi smo potrošili čitavo bogatstvo na antibiotike, masti, čišćenje, kapi i posete veterinara. Išao je čak i na operaciju da mu skrate ušne kanale ne bi li se taj problem rešio. Tek kada smo u kuću uneli petlove koje je nemoguće ne čuti, sinulo mi je da su tolike godine muka uzele danak i da naš pas lagano tone u prigušeni svet udaljenih šapata.

102

Ali njemu to nije smetalo. Penzija je Marliju sasvim odgovarala, a problemi sa sluhom kao da mu nisu uticali na nehajni život na selu. U najmanju ruku, gluvoća mu je dobro došla, jer je konačno imao opravdan medicinski razlog za neposlušnost. Na kraju krajeva, kako bi mogao da posluša naređenje koje ne čuje? Iako sam ja uvek tvrdio da je priglup, kunem se da je shvatio kako da gluvoću okrene u svoju korist. Baci mu parče mesa u činiju i dotrčaće iz susedne sobe. I dalje je imao sposobnost da čuje tupi udar mesa o metal koji ga je radovao. Ali ako vikneš da dođe kada bi on radije bio na nekom drugom mestu, on bi se bezbrižno udaljio, čak i bez nekadašnjeg pokajničkog pogleda preko ramena.

„Mislim da nas pas laže“, rekao sam Dženi. Složila se da su njegovi problemi sa sluhom naizgled selektivni, ali kad god smo ga testirali tako što bismo se prikrali i pljesnuli rukama glasno uzviknuvši njegovo ime, on ne bi reagovao. A kad god bismo mu bacili hranu u činiju, on bi dotrčao. Izgleda da je bio gluv za sve zvukove sem za onaj najbliži srcu ili, preciznije, stomaku: zvuk večere.

Marli je čitavog života bio neutaživo gladan. Ne samo što je svakog dana dobijao četiri velike porcije pseće hrane — što je dovoljno za nedelju dana celoj porodici čivava — već smo počeli i da mu pojačavamo ishranu ostacima sa stola, uprkos savetima svih knjiga o psima koje smo pročitali. Znali smo da ostaci sa stola jednostavno navedu pse da više vole ljudsku hranu od pseće (a ko bi ih i krivio ako treba da biraju između polupojedene pljeskavice i suve granule?) Ostaci sa stola su recept za pseću gojaznost. Labradori su naročito skloni gojenju, naročito posle srednjih godina. Neki labradori, a naročito engleska varijanta, umeli su da, kad odrastu, izgledaju kao naduvani baloni spremni za paradu po gradu.

Ne i naš pas. Marli je imao mnoge probleme, ali gojaznost nije bila jedan od njih. Koliko god kalorija proždrao, uvek je sagorevao više. Tolika nesputana i napeta radost trošila je ogromnu energiju. On je bio kao velika elektrana koja svaki gram raspoloživog goriva u trenu pretvori u čistu sirovu snagu. Marli je bio neverovatan primerak, jedan od onih pasa zbog kojih prolaznici zastaju da im se dive. Bio je ogroman za labradora, znatno veći od prosečnog mužjaka svoje rase, koji teži trideset do četrdeset kilograma. Iako je ostario, veći deo njegove težine činili su čisti mišići — skoro pedeset kilograma čvrstih žilavih mišića, bez trunke sala. Grudni koš mu je bio veličine omanjeg burenceta piva, ali sama rebra su se protezala odmah ispod krzna, bez imalo podloge. Nismo brinuli zbog gojaznosti; naprotiv. Prilikom brojnih poseta doktoru Džeju, pre no što smo otišli sa Floride, Dženi i ja smo često iznosili iste brige: hranili smo ga ogromnim količinama hrane, ali je ipak bio mršaviji od većine labradora i uvek je delovao izgladnelo, čak i odmah nakon što bi progutao kofu granula koja bi nahranila i teglećeg konja. Jesmo li ga lagano izgladnjivali? Doktor Džej je uvek odgovarao na isti način. Prešao bi rukama niz Marlijeve vitke bokove — posle čega bi se on, sav raspamećen od sreće, zaputio u istraživanje po stešnjenoj ordinaciji — a zatim bi nam rekao da je Marli, što se tiče fizičkih osobina, savršen. „Samo nastavite tako“, rekao bi doktor Džej. A zatim, kad bi mu Marli protrčao između nogu ili ukrao lopticu vate sa stola, doktor Džej bi dodao: „Očigledno ne moram da vam kažem da Marli sagoreva dosta energije.“

Uveče posle večere, kad dođe vreme da Marli dobije svoj obrok, napunio bih mu činiju hranom, a zatim dodao i sve ukusne ostatke koje nađem. S troje male dece za stolom, polupojedene hrane imali smo na pretek. Korice hleba, delovi bifteka, masnoća iz tiganja, pileća kožica, sos, pirinač, šargarepa, pasirane suve šljive, sendviči, trodnevna testenina — sve je završavalo u Marlijevoj činiji. Naš ljubimac se možda ponašao kao dvorska luda, ali je jeo kao princ od Velsa. Nismo mu davali jedino hranu za koju smo znali da nije zdrava za pse — mlečne proizvode, slatkiše, krompir i čokoladu. Ne volim ljude koji svojim ljubimcima kupuju hranu za ljude, ali kad Marlijeve obroke začinim ostacima koje bismo inače bacili, osetim se štedljivo — štedi i imaćeš — i velikodušno. Uvek zahvalnom Marliju pružao sam predah od pakla beskrajno jednolične pseće hrane.

Kad Marli nije glumio kantu za otpatke, bio je na dužnosti ekipe za sanaciju prosipanja u našoj porodici. Za našeg psa nije bilo prevelikog nereda. Ako bi neko dete prevrnulo činiju punu

103

špageta i ćufti, bilo je dovoljno samo da zviznemo, a naš verni mokri usisivač bi sve pokupio i olizao pod do punog sjaja. Nestali grašak, ispušteni celer, odbegli makaroni, prosuti pire od jabuka, nije bilo bitno šta je u pitanju. Čim dodirne pod, nestaće. Na oduševljenje naših prijatelja, gutao je čak i zelenu salatu.

Nije hrana baš morala da dospe na zemlju da bi završila u Marlijevom stomaku. On je bio iskusan i nemilosrdan lopov i uglavnom je vrebao decu, ali bi pre toga uvek proverio da li ga gledamo Dženi ili ja. Proslave rođendana su bile pravi rudnik za njega. Gurao bi se kroz gomilu petogodišnjaka i besramno im krao viršle iz ručica. Na jednom rođendanu je, procenili smo, pojeo dve trećine torte, grabeći delić po delić sa papirnih tanjira koje su deca držala u krilu.

Koliko god hrane da proždere, zakonitim putem ili nezakonitim aktivnostima, uvek je tražio još. Kad je ogluveo, nismo se baš iznenadili što je jedini zvuk koji je i dalje čuo bio slatki i mekani udarac hrane u padu.

Jednog dana vratio sam se s posla i zatekao praznu kuću. Dženi je otišla nekud s decom, a ja sam pozvao Marlija i nisam dobio odgovor. Popeo sam se na sprat, gde je ponekad dremao kad ostane sam, ali nigde ga nije bilo. Presvukao sam se, vratio se dole i zatekao ga u kuhinji na nedelu. Bio mi je okrenut leđima, uspravljen na zadnje noge, a prednje šape i grudi oslonio je na kuhinjski sto dok je gutao ostatke toplog sendviča sa sirom. Prva reakcija mi je bila da ga glasno izgrdim. Ali rešio sam da vidim koliko ću moći da mu se približim pre no što shvati da nije sam. Na vrhovima prstiju prišao sam dovoljno blizu da ga dodirnem. Dok je žvakao korice, pogledavao je ka vratima koja vode u garažu, pošto je znao da će Dženi i deca tuda ući kad se budu vratili. Čim se vrata budu otvorila, on će se baciti na pod ispod stola i praviti se da spava. Očigledno ni pomislio nije da će se i tata vratiti kući i da bi sasvim slučajno mogao da se ušunja kroz ulazna vrata.

„O, Marli?“, rekao sam normalnim glasom. „Šta si to naumio?“ Nastavio je da guta sendvič, nesvestan mog prisustva. Mlitavo je mahao repom, što je značilo da je ubeđen da je sam i da će proći nekažnjeno posle grdne krađe hrane. Očigledno je bio ponosan na sebe.

Glasno sam pročistio grlo, ali me opet nije čuo. Pravio sam zvuke cmakanja. Ništa. Slistio je jedan sendvič, njuškom izgurao tanjir s puta i istegao se da dohvati korice s drugog tanjira. „Ti si nevaljao pas“, rekao sam dok se bavio žvakanjem. Pucnuo sam prstima dvaput, a on je stao usred zalogaja, zagledan u zadnja vrata. Šta je to bilo? Jesam li to čuo vrata kola? Trenutak kasnije ubedio je sebe da ništa nije čuo i vratio se svojoj ukradenoj užini.

Tada sam pružio ruku i potapšao ga po guzi. Kao da sam potpalio štap dinamita. Matori pas zamalo da iskoči iz sopstvene kože. Odskočio je od stola, zatim me je ugledao, pa se smesta bacio na pod i prevrnuo na leđa, izloživši stomak u znak predaje. „Provaljen si!“, rekao sam mu. „Skroz si provaljen.“ Ali nisam imao srca da ga grdim. Bio je star, gluv, nepopravljiv. Nisam mogao da ga promenim. Bilo je zabavno da mu se prišunjam i smejao sam se naglas kad je skočio. Ali pomalo me je rastužilo što mi leži pred nogama i moli me za oproštaj. Izgleda da sam se potajno nadao da se sve vreme pretvarao.

Završio sam kokošinjac, konstrukciju u obliku slova A od šperploče, sa rampom u vidu

pokretnog mosta koja se noću mogla podignuti da ne bi ušle grabljivice. Dona je bila ljubazna da uzme dva naša pevca i umesto njih nam da kokoške iz svog legla. Tako smo imali tri koke i jednog pevca punog testosterona, koji je svaki minut radio jedno od ovo troje: jurio seks, upražnjavao seks ili kukurikao hvališući se zbog upravo obavljenog seksa. Dženi je primetila da su petlovi ono što bi muškarci bili da su prepušteni sami sebi, bez društvenih pravila koja bi im zauzdala niske strasti, a ja sam morao da se složim. Morao sam da priznam da pomalo i zavidim tom srećniku.

Svakog jutra smo puštali piliće da lutaju po dvorištu, a Marli je nekoliko puta junački jurnuo ka njima. Zaleteo bi se, lajući nekoliko koraka, ali bi tu ostao bez pogona i odustao. Kao da mu je neki genetski kod duboko u njemu slao hitnu poruku: „Ti si retriver, oni su ptice. Zar ne misliš da bi bila dobra ideja da ih pojuriš?“, ali on prosto nije mogao tome da se posveti. Ubrzo su ptice naučile da velika žuta zver ne predstavlja nikakvu pretnju, u najgorem slučaju malu neprijatnost, a

104

Marli je naučio da deli dvorište s tim novim pernatim uljezima. Jednog dana, dok sam plevio po bašti, podigao sam pogled i video da mi se Marli i četiri pileta približavaju u formaciji. Usput su ptice kijuckale, a Marli njuškao. Kao stari prijatelji nedeljom u šetnji. „Imaš li ti imalo samopoštovanja kao lovački pas?“, grdio sam ga. Marli je podigao nogu i zapiškio paradajz, pre no što je požurio da se pridruži svojim novim drugarima.

105

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Toalet

Ponešto se može i naučiti od matorog psa. Kako su meseci hitro prolazili, a on bivao sve slabiji, Marli nas je najviše učio o nepobitnoj konačnosti života. Dženi i ja nismo baš bili sredovečni. Deca su nam bila mala:, zdravlje dobro, a penzija i dalje nemerljivo daleko, negde na horizontu. Bilo bi lako poricati neizbežno prikradanje starosti, pretvarati se da bi nas nekako mogla zaobići. Marli nam je uskratio raskoš takvog poricanja. Dok smo ga posmatrali kako sedi, gubi sluh i postaje škripav, nismo mogli da ne primećujemo njegovu smrtnost — a ni svoju. Starost nam se svima prikrada, ali psu se približi brzinom koja zaslepljuje i otrežnjuje. U kratkom razdoblju od dvanaest godina, Marli je prešao put od veselog šteneta, preko nezgrapnog mladog i mišićavog odraslog psa, do izlapelog starca. Za svaku našu godinu stario je oko sedam godina, što je značilo da je, mereno ljudskim godinama, već bio na strmoj nizbrdici ka devedesetoj.

Njegovi nekada blistavobeli zubi vremenom su oronuli do smeđih krnjataka. Nedostajala su mu tri očnjaka, koje je slomio u napadima panike kada je pokušavao da progrize sebi put do bezbednosti. Njegov dah, koji je uvek malo vukao na ribu, poprimio je aromu kontejnera na suncu, što je još pogrošavala i činjenica da je zavoleo ukus tog potcenjenog delikatesa poznatog kao kokošji izmet. Na naše gađenje, gutao ga je kao da je kavijar.

Varenje mu nije bilo kao nekad, pa je stvarao gasove kao pogon za proizvodnju metana. Bilo je dana kada sam bio ubeđen da bi nam jedna šibica mogla razneti celu kuću. Marli je mogao da isprazni sobu svojom tihom i smrtonosnom nadutošću, koja kao da je rasla proporcionalno broju gostiju. „Marli! Ne ponovo!“, uglas bi povikala deca i povela povlačenje. Ponekad bi čak i samog sebe oterao. Mirno bi spavao kada bi mu smrad dospeo do nozdrva; na to bi širom otvorio oči, a zatim nabrao čelo, kao da pita: „Pobogu! Ko ga je pustio?“ Zatim bi ustao i lenjo se odšetao do susedne sobe.

Ako nije prdeo, bio je napolju i kakio. Ili bar razmišljao o tome. Njegova probirljivost u pogledu mesta za pražnjenje prerasla je u kompulsivnu opsesiju. Svaki put kad bih ga pustio napolje, trebalo bi mu sve više vremena da se odluči za savršenu tačku. Šetao bi napred—nazad, vrteo se ukrug, njuškao, zastajkivao, grebao, kružio, pomerao se, potpuno tupave njuške. Dok je prečešljavao dvorište u potrazi za nirvanom u čučećem stavu, ja sam stajao napolju, ponekad na kiši, ponekad na snegu, ponekad u mrklom mraku, često bos, povremeno samo u boksericama, pošto me je iskustvo naučilo da ne smem da ga ostavim samog da ne bi odlutao na brdo u potrazi za psima iz susedstva.

Iskradanje mu je postalo sport. Čim uoči priliku, a pri tom smatra da će se provući, pojuriće ka granici imanja. Pa, ne baš pojuriti. Pre će njuškati i vući se od žbuna do žbuna dok ga ne izgubim iz vida. Kasno jedne noći, pustio sam ga u poslednju šetnju pred spavanje. Ledena kiša pravila je bljuzgavicu po zemlji, pa sam se okrenuo da uzmem kabanicu iz ormara u hodniku. Kad sam se minut kasnije vratio, nije ga bilo. Izašao sam u dvorište, zviždao i pljeskao rukama, znajući da me ne čuje, ali ubeđen da me čuju sve komšije. Dvadeset minuta sam lutao po komšijskim dvorištima, paradirajući u čizmama, kabanici i boksericama. Molio sam se da se nijedno svetlo pred vratima ne upali. Što sam više tražio, sve više sam se ljutio. Do đavola, kuda je sad odlutao? Ali kako su minuti prolazili, moj bes se pretvarao u zabrinutost. Pomislio sam na one stare ljude o kojima pišu novine, koji odlutaju od staračkog doma, a nađu ih tri dana kasnije, smrznute u snegu. Vratio sam se kući, popeo na sprat i probudio Dženi. „Marli je nestao", rekao sam. „Ne mogu da ga

106

nađem. Napolju je, na ledenoj kiši.“ U trenu je skočila, navukla pantalone, džemper i čizme. Zajedno smo krenuli u širu pretragu. Čuo sam je na vrhu brda, kako zviždi i doziva ga dok sam ja lutao po šumi u mraku, maltene spreman da ću ga naći onesvešćenog u potoku.

Na kraju smo se sreli. „Ima li ga?“, pitao sam. „Ni traga“, odgovorila je Dženi. Pokisli smo do gole kože, a bose noge su me bolele od hladnoće. „Hajde“, rekao sam. „Idemo

kući da se zagrejemo, pa ćemo se vratiti kolima." Spustili smo se nizbrdo i krenuli prilaznim putem ka kući. Tu smo ga ugledali, ispod ispusta, skrivenog od kiše, presrećnog što nas vidi. Mogao sam da ga ubijem. Umesto toga, uveo sam ga unutra i obrisao ga peškirom. Snažan miris mokrog psa ispunio je kuhinju. Iscrpljen od izleta kasno u noć, Marli se obeznanio i nije se mrdnuo do podneva sutradan.

Marliju se vid pomutio, pa su zečevi mogli da skakuću tri metra ispred njega a da ih ne

primeti. Linjao se u ogromnoj meri, pa je Dženi svakog dana morala da usisava — ali ni to nije bilo dovoljno. Pseće dlake su se uvukle u svaku rupicu našeg doma, svaki delić odeće, a dobrim delom i u naše obroke. On se uvek linjao, ali ono što je nekada bila susnežica, preraslo je u pravu mećavu. Ako bi se protresao, oko njega bi se napravio oblak odbačenog krzna, koji bi se zatim slegao na sve površine. Jedne večeri dok sam gledao televiziju, noga mi je visila sa sofe i odsutno sam ga mazio bosim stopalom po kuku. Kad su počele reklame, pogledao sam dole i kraj njega ugledao klupko veličine grejpfruta. Lopte njegove dlake kotrljale su se po podu kao suvo žbunje po vetrovitoj ravnici.

Najveća briga bili su nam njegovi kukovi, koji su ga izdavali. Artritis mu se uvukao u zglobove, oslabio ih i izazivao bolove. Onaj pas koji je nekada mogao da me nosi na leđima, koji je ramenima mogao da podigne čitav trpezarijski sto i nosa ga uokolo, sad je jedva uspevao da podigne i samog sebe. Stenjao je od bolova kad bi legao i ustajao. Koliko su mu kukovi slabi shvatio sam tek onog dana kad sam ga blago potapšao po guzi, a njemu su zadnje noge popustile kao da je upravo primio snažan udarac u bok. Pao je. Bilo je to bolno gledati.

Penjanje uz stepenice do prvog sprata sve mu je teže padalo, ali nije ni pomišljao da spava sam u prizemlju, čak ni kad smo mu postavili korpu u dnu stepenica. Marli je voleo ljude, voleo je da bude kod nogu, voleo je da spusti bradu na dušek i dahće nam u lice dok spavamo, voleo je da gurne glavu kroz tuš—zavesu dok se kupamo da bi pio vodu, i nije imao nameru ni sada da prekine s tim. Svake noći, kad Dženi i ja odemo u spavaću sobu, on bi se sekirao u dnu stepeništa, cvileo, kevtao, šetkao, pažljivo isprobavao prvi stepenik dok ne skupi hrabrost za uspon koji mu je ne tako davno bio lagan. „Hajde, dečko. Možeš ti to“, dozivao bih ga odozgo sa stepenica. Posle nekoliko minuta, nestao bi iza ugla da bi uhvatio zalet, a zatim jurnuo gore. Najveću težinu nosio je ramenima. Ponekad bi uspeo; ponekad bi stao na pola puta, pa bi morao da se vrati dole i pokuša ponovo. U najgorim pokušajima, potpuno bi izgubio oslonac i neslavno skliznuo na stomaku niz stepenice. Bio je suviše veliki da ga nosim, ali sve češće sam ga pratio uz stepenice i podizao mu zadnjicu na svakom stepeniku, dok je on skakutao na prednjim šapama.

Pretpostavio sam da će Marli ređe koristiti stepenice, koje su postale velika teškoća. Ali sam mu time pripisao suviše zdravog razuma. Bez obzira na to što se namučio da se popne, ako se ja vratim dole, recimo da uzmem neku knjigu ili pogasim svetla, on bi mi bio za petama i teško se gegao niz stepenice. A zatim bi nekoliko sekundi kasnije morao da ponovi mukotrpno penjanje. Dženi i ja smo počeli da mu se iskradamo iza leđa kad se popne gore, pred spavanje, da ne bi došao u iskušenje da nas prati. Očekivali smo da će nam biti lako da se išunjamo do prizemlja pošto je ostao bez sluha, a spavao je duže i čvršće. Ali nekako je uvek znao kad nas nema. Ja bih čitao u krevetu, a on bi spavao pored mene na podu i glasno hrkao. Otkrio bih se, izvukao iz kreveta i na vrhovima prstiju prošao pored njega i izašao iz sobe. Na kraju bih se okrenuo da proverim da li sam ga probudio. Proveo bih samo nekoliko minuta u prizemlju, a onda bih ga začuo kako teškim koracima kreće niz stepenice, u potragu za mnom. Možda je bio gluv i poluslep, ali radar mu je očigledno sasvim dobro radio.

107

To se dešavalo i danju, ne samo noću. Čitao bih novine za stolom u kuhinji, s Marlijem sklupčanim pored nogu, a onda bih otišao na drugi kraj prostorije da dospem sebi kafe. Iako sam mu bio na vidiku i odmah bih se vratio, on bi s mukom ustao i dogegao se da mi bude blizu. Tek što bi se smestio kod mojih nogu, ja bih se vratio do stola, a on bi se opet dovukao i seo. Nekoliko minuta kasnije otišao bih u dnevnu sobu da pustim muziku. On bi se ponovo mučio, polazio za mnom, malo kružio i srušio se pored mene uz stenjanje baš kad bih ja ponovo krenuo. I tome nije bilo kraja, ne samo sa mnom već i sa Dženi i decom.

Kako je starost uzimala danak, Marli je imao dobre i loše dane. Imao je i dobre i loše minute,

koji su bili tako blizu jedni drugima da ponekad nismo mogli da poverujemo da se radi o istom psu.

Jedne večeri u proleće 2002. godine izveo sam Marlija u kratku šetnju po dvorištu. Okrepljen hladnjikavim vazduhom potrčao sam, a Marli, i sam osvežen, galopirao je uz mene kao nekad. Čak sam mu i rekao: „Vidiš, Marli, ima u tebi i dalje malo onog šteneta.“ Dok smo se zajedno trkom vraćali do ulaznih vrata, njemu je jezik visio dok je veselo dahtao, vedrog pogleda. Kod trema pred kućom, Marli je junački pokušao da preskoči dva stepenika — ali zadnji deo tela ga je izdao kad se odbacio, pa se zaglavio u nezgodnom položaju. Prednje šape su mu bile na tremu, stomak na stepenicama, a guza zalepljena za pločnik. Sedeo je tako i gledao me, kao da ne zna šta je izazvalo tu sramotnu pojavu. Zviždao sam i pljeskao butine rukama, a on je hrabro mahao prednjim šapama, u bezuspešnim pokušajima da se podigne. Nije mogao da odvoji zadnjicu od zemlje. „Hajde, Marli!“, vikao sam, ali bio je nepokretan. Na kraju sam ga uhvatio ispod pazuha i okrenuo ga postrance da bi mogao da spusti sve četiri noge na zemlju. Posle nekoliko neuspelih pokušaja, uspeo je da ustane. Ustuknuo je i bojažljivo pogledao stepenice, a zatim se lagano popeo i ušao u kuću. Od tog dana, izgubio je samopouzdanje šampiona penjanja uz stepenice; nikada više nije pokušao da se popne uz ta dva mala stepenika a da pre toga ne zastane i zabrine se.

Starenje je katastrofa, bez sumnje. A i krajnje nedostojanstveno. Marli me je podsećao na kratkotrajnost života, njegove prolazne radosti i propuštene prilike.

Podsećao me je da svi mi dobijemo samo jednu, neponovljivu šansu za zlato. Jednog dana preplivaš pola okeana ubeđen da ćeš baš tog dana uhvatiti tog galeba; sutradan ne možeš ni da se saviješ da piješ iz svoje činije za vodu. Kao Patrik Henri (Američki govornik. (Prim. prev.)) i svi ostali, i ja imam samo jedan život. Stalno sam se vraćao istom pitanju: zašto ga, pobogu, provodim u časopisu o baštovanstvu? Nije da moj novi posao nije imao svojih prednosti. Bio sam ponosan na ono što sam stvorio od časopisa. Ali očajnički su mi nedostajale novine. Nedostajali su mi ljudi koji ih čitaju i ljudi koji ih pišu. Nedostajalo mi je da budem deo najveće priče dana i osećanje da na svoj mali način pružam doprinos. Nedostajao mi je nalet adrenalina pred istek roka i zadovoljstvo kad se sutradan probudim i zateknem sanduče puno elektronskih pisama u odgovor na moje reči. Ponajviše mi nedostaje pričanje priča. Pitao sam se zašto sam uopšte napustio posao koji je tako savršeno odgovarao mojoj naravi i zagazio u prevrtljive vode uređivanja časopisa sa minimalnim budžetom, nemilosrdnim pritiscima reklamiranja, glavoboljama sa zaposlenima i nezahvalnim pozadinskim poslićima urednika.

Kada je jedan bivši kolega usput pomenuo da Filadelfija inkvajerer traži kolumnistu, skočio sam bez trena oklevanja. Veoma je teško naći slobodno mesto kolumniste, čak i u manjim novinama, a kada se neko konačno i oslobodi, obično ga odmah zauzme neko iznutra, kao nagradu koja se dodeljuje starim radnicima pošto su se dokazali kao novinari. Inkvajerer je bio cenjen, dobitnik sedamnaest Pulicerovih nagrada, jedna od najboljih novinskih kuća u zemlji. Bio sam veran čitalac, a odjednom su njegovi urednici tražili da se sastanu sa mnom. Ne bih čak morao ni da selim porodicu ako prihvatim posao. Kancelarija u kojoj bih radio bila je udaljena samo četrdeset pet minuta vožnje, što je sasvim prihvatljivo. Nisam se mnogo uzdao u čuda, ali sve je delovalo kao čudesna istina, kao božansko delo.

108

U novembru 2002. zamenio sam baštovansku odeću akreditacijom Filadelfija inkvajerera. Sasvim je moguće da mi je to bio najsrećniji dan u životu. Vratio sam se tamo gde pripadam, u redakciju vesti, i opet sam bio kolumnista.

Proveo sam na novom radnom mestu tek nekoliko meseci kad je naišla velika mećava 2003.

godine. Pahulje su počele da padaju u nedelju uveče, a kad su sutradan prestale, tlo je bilo prekriveno nanosom od preko pola metra. Deca nisu išla u školu tri dana, naša zajednica se lagano otkopavala, a ja sam svoju kolumnu pisao kod kuće. Pozajmio sam spravu za čišćenje snega od komšije, očistio prilazni put do kuće i napravio uzani kanjon do ulaznih vrata. Znao sam da Marli nikako neće moći da se popne preko strmih zidova, a kamoli da se probija kroz duboke nanose ako skrene s putanje, te sam očistio sneg i napravio mu lični prostor za nuždu, „toalet“, kako su ga deca nazvala — mali očišćeni deo pored prokrčenog puta ispred kuće, gde je mogao da obavi svoj posao. Međutim, kad sam ga pozvao napolje da isproba nove sanitarne uređaje, on je samo stajao na očišćenom delu i sumnjičavo njuškao sneg. Imao je veoma posebne predstave o tome šta je odgovarajuće mesto za zov prirode, a ovo očigledno nije bilo u skladu s njima. Podigao je nogu da piški, ali to je bilo sve. Ovde da kakim? Odmah ispred prozora? Nisi valjda ozbiljan? Okrenuo se, mukotrpno se popeo uz stepenice i ušao u kuću.

Posle večere opet sam ga izveo, ali ovog puta nije mogao sebi da priušti odlaganje. Morao je da se olakša. Nervozno se šetkao očišćenim putićem, ulazio u toalet, izlazio na prilazni put, njuškao sneg, grebao smrznutu zemlju. Ne, to nije to. Nisam uspeo da ga zadržim kad se nekako uspentrao preko zida od snega koji sam napravio čisteći i zaputio se preko dvorišta do belih borova udaljenih petnaestak metara. Da ne poveruješ, moj matori pas s artritisom krenuo je na alpsko putovanje. Na svakih nekoliko koraka popustili bi mu kukovi, upao bi u sneg, gde bi se kratko odmarao ležeći na stomaku, a zatim se pomučio da ustane i nastavio dalje. Sporo i bolno, probijao se kroz duboki sneg, služeći se ramenima, koja su i dalje bila snažna, da bi vukao telo napred. Stajao sam na prilaznom putu i pitao se kako ću ga spasiti kad se na kraju bude zaglavio i ne bude mogao dalje. Ali on se gegao sve dok konačno nije stigao do najbližeg bora. U trenutku sam shvatio šta je namerio. Pas je imao plan. Ispod gustih borovih grana sneg je bio samo nekoliko centimetara dubok. Drvo je služilo kao kišobran, a Marli je ispod njega mogao slobodno da se kreće i udobno čučne da se olakša. Zaista genijalno, morao sam da priznam. Kružio je, njuškao i grebao, kao i uvek, pokušavajući da pronađe svetilište vredno njegovih dnevnih ponuda bogovima. A onda je, na moje iznenađenje, napustio udobno sklonište i opet se bacio u duboki sneg na putu za sledeći bor. Meni je prvo mesto izgledalo savršeno, ali očigledno nije ispunjavalo njegove visoke zahteve.

S teškoćom je stigao do drugog drveta, ali je opet, posle znatnog kruženja, uvideo da prostor ispod njega ne odgovara. Zato se zaputio ka trećem drvetu, pa četvrtom, zatim petom, sve dalje od prilaznog puta. Pokušao sam da ga dozovem, mada sam znao da me ne čuje. „Marli, zaglavićeš se, glupane!“, vikao sam. On se čvrsto rešen probijao dalje. Pas se dao u potragu. Na kraju je došao do poslednjeg drveta na našem imanju, velike omorike s gustom krošnjom, blizu mesta gde su naša deca čekala školski autobus. Baš tu je našao smrznuto parče zemlje za kojim je tragao, skriveno, sa nešto malo snega. Napravio je nekoliko krugova i pažljivo je čučnuo na svoje stare, izanđale kukove zahvaćene artritisom. Tu se konačno olakšao. Eureka!

Obavljene misije, krenuo je na dugo putovanje do kuće. Dok se probijao kroz sneg, mahao sam rukama i vikao da ga ohrabrim. „Samo napred, dečko! Možeš ti to!“ Ali video sam da se umara, a ostao mu je još dug put. „Nemoj sad da staješ!“, viknuo sam. Desetak metara od puta, baš je to i uradio. Bio je gotov. Stao je i iscrpljen legao u sneg. Marli nije baš izgledao potreseno, ali nije delovalo ni kao da mu je lako. Zabrinuto me je pogledao. A šta sad da radimo, gazda? Nisam imao pojma. Mogao sam da dogacam po snegu do njega, ali šta onda? Bio je predaleko da ga nosim. Stajao sam neko vreme, dozivao ga i bodrio, ali Marli se nije ni mrdnuo.

„Drži se“, rekao sam. „Odoh da obujem čizme, pa se vraćam po tebe.“ Palo mi je na pamet da bih nekako mogao da ga podignem na sanke i odvučem ga do kuće. Čim je video da se približavam

109

sa sankama, moj plan je postao sporan. Poskočio je, okrepljen. Jedino sam mogao da pomislim da se setio naše čuvene vožnje kroz šumu i preko obale potoka, pa se ponadao ponavljanju. Bacio se ka meni kao dinosaurus u rupi punoj katrana. Gazio sam po snegu i utabavao mu stazu, a on je lagano napredovao. Na kraju je nekako savladao snežni bedem pa smo zajedno sišli na prilazni put. Otresao je sneg sa sebe i lupkao me repom po kolenu, šepureći se, sav živahan i samouveren, ponet hrabrošću avanturiste koji se upravo vratio sa izleta u neistražene divljine. A ja sam sumnjao hoće li uspeti.

Sutradan ujutro lopatom sam očistio uzani put do udaljene omorike na kraju našeg imanja, a Marli je to mesto usvojio kao lični toalet do kraja zime. Prevazišli smo krizu, ali ostalo nam je veće pitanje. Koliko će još moći tako? I u kom će trenutku bolovi i poniženja starosti nadvladati jednostavno zadovoljstvo koje je nalazio u svakom uspavanom i lenjom danu?

110

DVADESET PETO POGLAVLJE

Protiv svih očekivanja

Za letnji raspust, Dženi je spakovala decu u kombi i zaputila se u Boston kod sestre na nedelju dana. Ja sam ostao zbog posla. Marli tako nikog nije imao u kući da mu pravi društvo i da ga pusti napolje. Od svih sitnih poniženja koja mu je donela starost, najviše mu je smetala slaba kontrola nad crevima. I pored svih Marlijevih nestašluka, obavljanje nužde uvek je bilo pouzdano. Marlijem smo mogli da se hvalimo jedino zbog toga. Posle prvih nekoliko meseci života, nikada, baš nikada mu se nije desila nezgoda u kući, čak ni kad je ostajao sam na deset ili dvanaest sati. U šali smo govorili da mu je bešika od čelika, a creva od kamena.

To se promenilo poslednjih meseci. Mogao je da izdrži svega nekoliko sati. Kad nužda naiđe, morao je da ide, a ako mi nismo bili u kući s njim, nije imao izbora osim da to uradi unutra. Ubijalo ga je što to radi i čim bismo ušli u kuću, znali smo da se nešto desilo. Umesto da nas na svoj uobičajeno veseo način dočeka na vratima, on bi stajao na kraju sobe, glave pognute skoro do poda, repa opuštenog između nogu, a stid bi prosto zračio iz njega. Nikada ga nismo kaznili zbog toga. Kako smo mogli? Imao je skoro trinaest godina, što je skoro vrhunac za labradore. Znali smo da on tu ništa ne može, a izgleda da je i on to znao. Da je mogao da govori, siguran sam da bi nam priznao svoje poniženje i uverio nas da je pokušao, zaista pokušao, da istrpi.

Dženi je kupila paročistač za tepih, a napravili smo i raspored tako da nikad nismo svi izostajali iz kuče duže od nekoliko sati. Dženi bi žurila kući iz škole, gde je volontirala, da ga pusti napolje. Ja bih izlazio sa svečanih večera usred glavnog jela ili deserta da bih ga prošetao, a Marli je to, naravno, razvlačio što je više mogao, njuškajući i kružeći po dvorištu. Prijatelji su nas zadirkivali pitajući se ko je pravi gazda u kući Grogan.

Pošto Dženi i deca nisu bili tu, znao sam da ću dugo ostajati van kuće. Koristiću priliku da ostajem napolju posle posla, da lutam po kraju i istražujem gradove i krajeve o kojima sam sad pisao. Pored dugog putovanja između kuće i posla, biću van kuće deset do dvanaest sati dnevno. Nije bilo sumnje da Marli neće moći da izdrži toliko dugo, čak ni upola toliko vremena. Odlučili smo da ga odvedemo u lokalnu štenaru, koju smo koristili svakog leta kad pođemo na odmor. Štenara je bila deo velike veterinarske službe koja je pružala profesionalnu, mada ne baš i ličnu uslugu. Kad god smo tamo otišli, uvek bismo zatekli novog doktora, koji je o Marliju znao samo ono što je pisalo u kartonu. Nikada im nismo znali imena. Za razliku od našeg voljenog doktora Džeja na Floridi, koji je Marlija poznavao gotovo koliko i mi i postao pravi porodični prijatelj, ovo su bili nepoznati ljudi — stručni, ali i dalje nepoznati. Marliju to nije smetalo.

„Marli ide u kamp za pse!“, vriskala je Kolin, a on se osokolio kao da ta ideja pruža neke mogućnosti. Šalili smo se na račun aktivnosti koje će mu osoblje iz štenare pružiti: kopanje rupa od 9:00 do 10:00 časova; cepanje jastuka od 10:15 do 11:00; rovarenje po smeću od 11:05 do podneva i tako dalje. Odveo sam ga u nedelju uveče i ostavio broj svog mobilnog na recepciji. Marli nikada nije mogao da se opusti u zatočeništvu, čak ni u poznatom okruženju ordinacije doktora Džeja, pa sam zbog toga uvek bio malo zabrinut. Posle svake posete vraćao se ispijeniji, a njuška mu je često bila odrana od trljanja o kavez. Kod kuće bi se srušio u ugao i spavao duboko satima, kao da je tamo sve vreme proveo šetajući u nesanici.

Tog utorka ujutro bio sam u blizini Dvorane nezavisnosti u centru Filadelfije kada mi je zazvonio mobilni telefon. „Da li biste primili poziv doktorke te i te?“, pitala je žena iz štenare. Još

111

jedan veterinar čije ime nikada nisam čuo. Odmah potom javila mi se pomenuta veterinarka. „Imamo hitan slučaj s Marlijem“, rekla je.

Srce mi je zastalo u grudima. „Hitan slučaj?“ Veterinarka je rekla da se Marliju želudac naduo od hrane, vode i vazduha, a zatim se, tako

istegnut i nadut, okrenuo, uvrnuo i zaglavio ono što se nalazilo unutra. Pošto gas i ostalo nije imalo kuda da ode, želudac mu je bolno otekao i doveo do stanja opasnog po život, poznatog kao torzija želuca. Operacija je bila neophodna skoro u svakom slučaju, rekla je, a smrt može nastupiti za nekoliko sati ako izostane odgovarajuće lečenje.

Rekla je da mu je ubacila crevo u grlo i izbacila veći deo gasa koji se nakupio u želucu, čime je smanjila otok. Pomoću tog creva uspela je da vrati želudac u pravi položaj, da ga „obrne“, kako je rekla. Bio je pod sedativima i odmarao se.

„To je dobro, jel’ da?“, oprezno sam pitao. „Ali samo privremeno“, rekla je doktorka. „Izvukli smo ga iz trenutne krize, ali ako mu se

želudac jednom tako uvrne, skoro je sigurno da će se to ponoviti.“ „Koliko sigurno?“, pitao sam. „Rekla bih da ima jedan procenat šanse da se neće ponovo okrenuti“, odgovorila je. Jedan

procenat? Pobogu, pomislio sam, veće su mu šanse da se upiše na Harvard. „Jedan posto? To je sve?“ „Žao mi je“, rekla je. „Veoma je ozbiljno.“ Ako mu se želudac opet okrene — a ona je tvrdila da je to skoro izvesno — imali smo dve

mogućnosti. Prva je bila da ga operišu. Rekla je da će ga otvoriti i šavovima učvrstiti želudac za zidove trbušne duplje, da se ne bi ponovo okrenuo. „Operacija će koštati oko dve hiljade dolara“, rekla je. Progutao sam knedlu. „A moram vam reći i da je veoma teška. Pogotovo za psa u tim godinama.“ Oporavak će biti dug i težak, pod pretpostavkom da uopšte preživi zahvat. Ponekad toliko stari psi ne mogu da izdrže operaciju, objasnila je.

„Da ima četiri ili pet godina, rekla bih da možemo bez razmišljanja da ga operišemo“, rekla je veterinarka. „Ali u tim godinama, morate se zapitati da li zaista želite da prođe kroz to.“

„Ne ako se mi pitamo“, rekao sam. „Koja je druga mogućnost?“ „Druga mogućnost je“, rekla je uz malo oklevanje, „da ga uspavamo.“ „O“, rekoh. Bilo mi je teško da sve to prihvatim. Samo pet minuta ranije hodao sam ka „Zvonu slobode",

uveren da je Marli srećan i opušten u štenari. A sada me pitaju da li treba da živi ili da umre. Nikad nisam ni čuo za stanje koje je opisala. Tek kasnije sam saznao da je nadutost česta kod nekih vrsta pasa, naročito kod onih koje, kao Marli, imaju širok grudni koš. Psi koji čitav obrok progutaju u nekoliko brzih zalogaja — opet Marli — takođe su izloženi većem riziku. Neki vlasnici sumnjaju da nadutost može da izazove stres zbog ostavljanja u štenari, ali kasnije sam video da su citirali profesora veterine koji je rekao da njegovo istraživanje ne pokazuje nikakvu vezu između stresa od štenare i nadutosti. Veterinarka s kojom sam razgovarao telefonom potvrdila mi je da je uzbuđenje zbog ostalih pasa u štenari moglo da bude uzrok napada kod Marlija. Gutao je hranu kao i obično i dosta dahtao i balavio, uzbuđen jer je okružen drugim psima. Smatrala je da je možda progutao toliko vazduha i pljuvačke da mu se želudac izdužio, zbog čega je postao podložan uvrtanju. „Zar ne možemo da sačekamo i vidimo kako će mu biti?“, pitao sam. „Možda se neće ponovo uvrnuti.“

„Upravo to i radimo“, odgovorila je. „Čekamo i posmatramo.“ Ponovila je ono o šansi od jednog procenta i dodala: „Ako mu se želudac ponovo okrene, moraćete brzo da odlučite. Ne možemo dozvoliti da pati.“

„Moram da razgovaram sa suprugom“, rekao sam. „Pozvaću vas.“ Kad se Dženi javila na telefon, bila je sa decom na prepunom turističkom brodiću usred

bostonske luke. U pozadini sam čuo brodski motor i glas vodiča koji odjekuje iz zvučnika. Veza je bila loša, pa smo vodili isprekidan i nezgodan razgovor. Nismo se dobro čuli. Vikao sam da joj prenesem sa čime smo suočeni. Ona je čula samo deliće. Marli... hitno... želudac... operacija... uspavaju.

112

Tišina s druge strane. „Halo?“, rekao sam. „Jesi li još tu?“ „Tu sam“, rekla je Dženi i opet zaćutala. Oboje smo znali da će taj dan jednom doći; samo

nismo očekivali da će to biti danas. Ne dok je ona s decom u drugom gradu, da ne mogu ni da se pozdrave; ne dok sam ja sat i po daleko, u centru Filadelfije, zauzet. Do kraja razgovora, kroz viku, ispade i značenja puna ćutnje, odlučili smo da uopšte nema šta da se odluči. Bilo bi surovo da ga podvrgnemo teškoj operaciji samo da bismo pokušali da odložimo neizbežno. Morali smo da mislimo i na visoke troškove. Bilo bi bezobrazno, maltene nemoralno, da potrošimo toliki novac na psa pred kraj života, kad svakodnevno uspavljuju toliko neželjenih jer nemaju dom, a što je još važnije, mnoga deca zbog nemaštine ne dobijaju pravu medinsku pomoć. Ako je Marliju došlo vreme, tako će i biti, a na nama je da se potrudimo da ode dostojanstveno i bez patnje. Znali smo da je to ispravno, ali još nismo bili spremni da ostanemo bez njega.

Pozvao sam veterinarku i preneo joj našu odluku. „Zubi su mu istruleli, gluv je ko top, a kukovi su mu toliko propali da ne može ni na trem da se popne“, rekao sam joj kao da ja nju treba da ubedim. „Teško mu je da čučne da bi se ispraznio."

Veterinarka, za koju sam saznao da se zove doktorka Hopkinson, potrudila se da mi olakša. „Mislim da je vreme“, rekla je.

„Valjda“, odgovorio sam, ali hteo sam da me pozove pre no što ga uspava. Hteo sam da budem uz njega, ako je to moguće. „A još uvek se nadam onom čudu od jednog procenta“, podsetio sam je.

„Čućemo se za jedan sat“, rekla je. Sat kasnije doktorka Hopkinskon je zvučala vedrije. Marli se i dalje držao. Odmarao se sa

infuzijom u prednjoj nozi. Podigla mu je šanse na pet procenata. „Ne želim da vam ulivam lažnu nadu“, rekla je. „Pas je veoma bolestan.“

Sutradan ujutro doktorka je zvučala još vedrije. „Imao je mirnu noć“, rekla je. Kada sam je pozvao u podne, već mu je izvadila iglu iz noge i stavila ga na ishranu vodenastom kašom od pirinča i mesa. „Izgladneo je“, prijavila je. Do sledećeg poziva, već je bio na nogama. „Dobre vesti“, rekla je. „Jedan od naših tehničara upravo ga je izveo napolje, gde je kakio i piškio.“ Radovao sam se kao da je upravo osvojio prvo mesto na izložbi. Zatim je dodala: „Mora da mu je bolje. Upravo me je poljubio u usta.“ Da, to je naš Marli.

„Juče bih rekla da je nemoguće“, rekla je doktorka, „ali mislim da ćete sutra moći da ga vodite kući.“ Sutradan uveče, posle posla, upravo sam to i uradio. Izgledao je užasno — slab i koščat, zamagljenih očiju punih krmelja, kao da je prešao granicu života i smrti i vratio se, što na neki način i jeste uradio. Sigurno sam i ja delovao pomalo bolesno dok sam plaćao račun od osam stotina dolara. Kad sam zahvalio doktorki na odličnom poslu, ona je odgovorila: „Čitavo osoblje voli Marlija. Svi su navijali za njega.“

Odveo sam ga do kola, svog čudesnog psa sa šansama devedeset devet prema jedan i rekao: „Hajdemo kući gde ti je i mesto.“ On je samo stajao i tužno posmatrao zadnje sedište, znajući da je nedostižno kao Olimp. Nije čak ni pokušao da uskoči. Pozvao sam radnika iz štenare koji mi je pomogao da ga nežno ubacimo u kola, pa smo otišli kući s kutijom lekova i strogim uputstvima. Marli nikada više ne sme da proguta ceo obrok odjednom, ni da pije neograničene količine vode. Prošli su dani ronjenja po činiji s vodom. Odsad će imati četiri mala obroka dnevno i ograničena sledovanja vode — pola čaše u činiji. Doktorka se nadala da će na taj način njegov želudac mirovati i neće se ponovo naduti i uvrnuti. Isto tako više ne sme da bude zatvoren u velikoj štenari, okružen psima koji laju i šetkaju. Bio sam ubeđen, a izgleda i doktroka Hopkinson, da je to bio uzrok njegovog bliskog susreta sa smrću.

Kad sam ga te večeri uveo u kuću, raširio sam vreću za spavanje na podu dnevne sobe, pored

njega. Ne bi mogao da se popne uz stepenice do spavaće sobe, a ja nisam imao srca da ga ostavim samog i bespomoćnog. Znao sam da će biti uznemiren čitave noći ako mi ne bude u blizini. „Spavaćemo zajedno, Marli!“, objavio sam i legao pored njega. Mazio sam ga od glave do repa, dok mu se s leđa nisu otkotrljale čitave lopte dlake. Obrisao sam mu krmelje iz uglova očiju i

113

češkao mu uši dok nije zadovoljno zastenjao. Dženi i deca stižu ujutro; ona će ga razmaziti čestim miniobrocima od kuvane govedine i pirinča. Posle trinaest godina Marli je konačno zaslužio ljudsku hranu, ne samo ostatke, već pravo kuvano jelo samo za njega. Deca će ga grliti, nesvesni koliko je malo nedostajalo da ga nikada više ne vide.

Sutra će u kući biti bučno i burno, opet puno života. Večeras smo nas dvojica sami, Marli i ja. Ležao sam pored njega, njegov smrdljivi dah išao mi je u lice, i prisećao se naše prve zajedničke noći pre toliko godina, kad smo ga doveli kući od odgajivača, maleno štene koje plače za majkom. Setio sam se kako sam dovukao njegovu kutiju u spavaću sobu i kako smo zajedno zaspali, dok je moja ruka visila sa kreveta da bi ga umirila. Eto nas trinaest godina kasnije, i dalje nerazdvojni. Razmišljao sam o vremenu kada je bio štene i kako je rastao, o pocepanim sofama i pojedenim dušecima, divljim šetnjama uz kanal i plesanju obraz uz obraz uz muziku. Pomislio sam na sve što je progutao i na ukradene čekove s platom i slatke trenutke povezanosti psa i čoveka. Uglavnom sam mislio na to koliko je svih tih godina bio dobar i veran pratilac. Kakvo je to putovanje bilo!

„Matori, baš si me uplašio“, šapnuo sam kad se protegao pored mene i zavukao mi njušku ispod ruke, ne bi li me nagovorio da ga i dalje mazim. „Lepo je što si se vratio kući.“

Zajedno smo zaspali, jedan uz drugog na podu. Zadnji deo tela smestio je na moju vreću za spavanje, a ja sam mu prebacio ruku preko leđa. Jednom me je probudio usred noći. Mrdao je ramenima, trzao šapama, negde iz dubine njegovog grla čuo se sitan lavež, više nalik na kašljucanje. Pretpostavio sam da sanja da je opet mlad i snažan. I trči kao da sutra ne postoji.

114

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Pozajmljeno vreme

Sledećih nedelja Marli se vratio sa ivice smrti. Oči su mu ponovo vragolasto sijale, njuška mu je opet bila hladna i vlažna, a na kosti mu se vratilo malo mišića. Nije se videlo kroz šta je sve prošao. Bilo mu je dovoljno da drema dok dani prolaze, a najviše je voleo mesto ispred staklenih vrata u dnevnoj sobi gde je bilo najviše sunca koje mu je grejalo krzno. Pošto je prema novom režimu ishrane sada dobijao manje obroke, neprestano je bio halapljiv i krao je hranu i molio za nju bezobraznije no ikad. Jedne večeri našao sam ga samog u kuhinji, uspravljenog na zadnje noge, sa prednjim šapama na kuhinjskom elementu, kako krade kolače sa tanjira. Nikada mi neće biti jasno kako ih je dohvatio na tim krhkim kukovima. Do đavola s nemoći; kad volja zahteva, Marlijevo telo posluša. Došlo mi je da ga zagrlim koliko sam bio srećan što me je iznenadio svojom snagom.

Marli nas je tog leta prepao, ali Dženi i ja uporno smo poricali da je ostario i brzo se utešili mišlju da je ta kriza bila izuzetak i da njegov večni hod ka zalasku sunca može da se nastavi. Delom smo želeli da verujemo da se on nikad neće predati. I dalje je bio onaj isti veseli pas, uprkos svim slabostima. Svakog jutra, posle doručka, ušetao bi u dnevnu sobu i koristio sofu kao ogromnu salvetu, trljajući njušku i usta čitavom dužinom tkanine, razbacujući jastučiće usput. Zatim bi se okrenuo i pošao nazad istim putem da bi obrisao i drugu stranu. Tu bi se bacio na pod i okrenuo na leđa, pa bi se migoljio da ih počeše. Voleo je da sedi i slasno liže tepih, kao da je premazan najukusnjim sosom koji je ikada okusio. Dnevna rutina obuhvatala je lajanje na poštara, obilazak živine, posmatranje hranilice za ptice i posete česmi u kupatilu, za slučaj da se zadržala neka kap vode koju bi mogao da poliže. Nekoliko puta dnevno podigao bi poklopac kante za smeće da pogleda kakve bi sve poslastice mogao da ukrade. Svakodnevno je izvodio manevre izbegavanja sudarajući se po kući sa zidovima i udarajući po njima repom, a svakodnevno sam mu i ja otvarao čeljust i s nepca skidao razne otpatke iz našeg života — ljuske od krompira, papirne korpice od kolača, bačene maramice i konac za zube. Neke stvari se nisu promenile ni u starosti.

Kako se bližio 11. septembar 2003. godine, odvezao sam se na drugi kraj države, do rudarskog gradića Šenksvila u Pensilvaniji, gde je let 93 pao na prazno polje onog zloglasnog jutra pre dve godine kada su se putnici pobunili protiv otmičara. Veruje se da su otmičari skrenuli let prema Vašingtonu da bi udarili u Belu kuću ili Kapitol, a putnici koji su utrčali u kabinu skoro sigurno su spasli nebrojene živote na zemlji. U znak druge godišnjice napada, moji urednici su želeli da odem tamo i na najbolji način sagledam tu žrtvu i njen trajni uticaj na američku psihu.

Čitav dan sam proveo na mestu nesreće, zadržavši se na spontanoj komemoraciji. Razgovarao sam sa brojnim posetiocima koji su došli da odaju počast, intervjuisao stanovnike koji su se sećali siline eksplozije, sedeo sa ženom koja je izgubila ćerku u saobraćajnoj nesreći, a došla je na mesto pada da nađe utehu u zajedničkom bolu. Zabeležio sam mnoge uspomene i poruke kojima je parking bio ispunjen. Ali i dalje nisam nanjušio kolumnu. Šta sam mogao da kažem o toj velikoj tragediji što već nije rečeno? Otišao sam do grada da večeram i iščitavao svoje beleške. Pisanje novinske kolumne je veoma nalik na pravljenje kule od kocaka; svaki delić informacja, svaki citat i zabeleženi trenutak, sve su to kocke. Izgradnja kreće od dobrog temelja, dovoljno jakog da drži pretpostavke, a zatim se gradi prema vrhu. Moja beležnica je bila puna dobrih gradivnih kocaka, ali nedostajao im je malter koji će ih spojiti. Pojma nisam imao šta da radim s njima.

115

Pojeo sam veknicu od mesa i popio ledeni čaj, a zatim se zaputio ka hotelu da bih pisao. Na pola puta, iz čista mira, okrenuo sam auto i vratio se na mesto nesreće, nekoliko kilometara van grada, stigavši baš kad je sunce tonulo iza brda i poslednji posetioci odlazili. Dugo sam tamo sedeo sam, dok je zalazak sunca prerastao u sumrak, a sumrak u noć. Oštar vetar dunuo je sa brda, te sam obukao vetrovku. Iznad mene je ogromna američka zastava lepršala na vetru, a na poslednjim zracima sunca bila je skoro duginih boja. Tek su me tada obuzele emocije tog svetog mesta i shvatio sam bitnost onoga što se desilo na nebu iznad ovog usamljenog polja. Pogledao sam prema mestu gde je avion udario u zemlju, a zatim opet u zastavu. Oči su me pekle od suza. Prvi put u životu zastao sam da prebrojim pruge. Sedam crvenih i šest belih. Prebrojao sam zvezde, njih pedeset na plavom polju. Sada nam je više značila, ta američka zastava. Novoj generaciji opet je predstavljala hrabrost i žrtvu. Znao sam šta treba da napišem.

Zavukao sam ruke u džepove i otišao do kraja šljunka, gde sam se zagledao u sve dublju tamu. Razne stvari sam osetio dok sam stajao sam u mraku. Osetio sam ponos zbog mojih zemljaka Amerikanaca, običnih ljudi koji su se pokazali u pravom trenutku, kada su znali da im je poslednji. Osetio sam poniznost, jer sam bio živ i nisam osetio užase tog dana, slobodan da srećno živim dalje kao suprug, otac i pisac. U osami tame, maltene sam osetio ukus konačnosti života i samim tim njegove dragocenosti. Mi ga uzimamo zdravo za gotovo, ali je zapravo krhak, nesiguran i svakog trenutka bez najave može da stane. Setio sam se onoga što bi moralo biti očigledno, ali često nije, da treba ceniti svaki dan, svaki sat i svaki minut.

Osetio sam još nešto — zadivljenost bezgraničnom sveobuhvatnošću ljudskog srca, koje je istovremeno dovoljno veliko da primi tragediju tih razmera, ali i da nađe mesta za male trenutke lične patnje i bola koji su deo svačijeg života. U mom slučaju, jedan od tih malih trenutaka bio je moj pas lošeg zdravlja. Uz tračak stida, shvatio sam da čak i usred diva ogromne patnje zbog leta 93, ipak osećam oštricu bola zbog gubitka koji se bližio.

Marli je proživljavao pozajmljeno vreme; to je bilo jasno. Svakog dana mogla bi da nastupi nova zdravstvena kriza, a kada se to desi, ja se neću boriti protiv neizbežnog. Bilo kakva operacija u tim godinama njegovog života bila bi okrutna, nešto što bismo Dženi i ja radili više za svoje dobro nego za njegovo. Voleli smo tog ludog starog psa, voleli ga uprkos svemu — ili možda zbog svega. Ali uvideo sam da je blizu trenutak kada treba da ga pustimo. Seo sam u kola i vratio se u svoju hotelsku sobu.

Sutradan ujutro, pošto sam napisao kolumnu, telefonirao sam iz hotela kući. Dženi je rekla: „Samo da ti kažem da baš nedostaješ Marliju.“ „Marliju?“, pitao sam. „A šta je sa ostalima?" „Naravno da nam nedostaješ, budalo", odgovorila je. „Ali hoću da kažem da Marliju stvarno,

stvarno nedostaješ. Izluđuje nas.“ Prethodne noći, pošto nije mogao da me nađe, Marli je neprestano šetkao i njuškao po čitavoj

kući, tražio u svakoj sobi, zagledao iza vrata i po ormarima. Namučio se da se popne gore, pa pošto me nije našao, vratio se u prizemlje i krenuo da traži ispočetka. „Baš je poludeo“, rekla je.

Čak se okuražio za strmo spuštanje u podrum, gde mi je ranije, pre no što su mu klizave drvene stepenice postale prepreka, rado pravio društvo u mojoj radionici i dremao kraj mojih nogu dok sam pravio razne stvari, a piljevina padala po njemu kao pahulje. Posle nije mogao odozdo da se vrati, te je kevtao i cvileo dok Dženi i deca nisu došli da ga spasavaju i pomogli mu stepenik po stepenik, uhvativši ga ispod pazuha i kukova.

Pred spavanje, umesto da spava pored našeg kreveta, kao i obično, Marli je kampovao na odmorištu stepeništa, odakle je mogao pažljivo da motri na sve sobe i ulazna vrata u dnu stepenica, za slučaj da ja izađem iz skrovišta, ili da se vratim noću, ukoliko postoji mogućnost da sam se išunjao iz kuće ne obavestivši ga. Tu je i ostao kad je Dženi sutradan ustala i sišla da napravi doručak. Nekoliko sati je prošlo pre no što je shvatila da se Marli još nije pojavio, što je bilo veoma neobično. On je skoro uvek prvi silazio niz stepenice svakog jutra, jureći ispred nas i udarajući repom o vrata da ga pustimo napolje. Našla ga je kako čvrsto spava na podu, prilepljen

116

za moju stranu kreveta. Videla je i zašto. Kad je ustala, slučajno je gurnula svoje jastuke — spava sa tri jastuka — na moju stranu kreveta, ispod pokrivača, pa se tamo gde ja inače spavam napravila hrpa. Uz tako loš vid, jasno je kako je Marli uspeo da od gomile perja vidi svog gazdu: „Bio je potpuno uveren da si ti unutra“, rekla je. „To mi je bilo jasno. Ubeđen je bio da si se uspavao!“

Zajedno smo se smejali preko telefona. „Moraš mu priznati da je odan“, dodala je. I jesam. Vernost je našem psu uvek bila jača strana.

Samo nedelju dana nakon što sam se vratio iz Šenksvila, došlo je do krize za koju smo znali

da se može desiti bilo kad. Oblačio sam se za posao u spavaćoj sobi kad sam čuo užasnu buku, a za njom i Konorov vrisak: „U pomoć! Marli je pao niz stepenice!“ Strčao sam dole i zatekao ga sklupčanog u dnu stepeništa kako pokušava da ustane na noge. Dženi i ja smo mu pritrčali i prelazili rukama po njegovom telu, nežno stiskali noge, pritiskali rebra, masirali mu kičmu. Ništa nije bilo slomljeno. Marli je zastenjao i ustao, otresao se, a zatim otišao bez i najmanjeg šepanja. Konor je video pad. Rekao je da je Marli krenuo niz stepenice, ali posle samo dva koraka, shvativši da su svi i dalje gore, pokušao je da se okrene. Usred toga, popustili su mu kukovi i on se skotrljao čitavom dužinom stepeništa.

„Uh, al’ je imao sreće“, rekao sam. „Mogao je da pogine od takvog pada.“ „Ne mogu da verujem da se nije povredio“, rekla je Dženi. „Ima devet života, kao mačka.“ Ali jeste se povredio. Posle nekoliko minuta počeo je da se koči, a kad sam se te večeri vratio

s posla, Marli je bio potpuno nepokretan. Izgleda da ga je sve bolelo, kao da su ga siledžije prebile. Najviše ga je onesposobila prednja leva noga. Uopšte nije mogao da se osloni na nju. Međutim, kad bih je stisnuo, nije jaukao, pa sam pretpostavio da je istegao tetivu. Kad me je video, pokušao je da ustane da me pozdravi, ali nije mogao. Prednja šapa mu je bila beskorisna i uz slabe zadnje noge, prosto nije imao snage ništa da uradi. Preostala mu je samo jedna zdrava noga, što je baš očajno za četvoronožnu životinju. Na kraju je uspeo da ustane i pokušao je na tri šape da doskakuće do mene, ali su ga zadnje noge izdale i opet se srušio na pod. Dženi mu je dala aspirin i držala mu kesu sa ledom na nozi. Marli je, razigran čak i pod bolovima, pokušavao da pojede kocke leda.

Nije mu bilo ništa bolje do pola jedanaest te noći, a od jedan po podne nije išao napolje da isprazni bešiku. Zadržavao je urin skoro deset sati. Pojma nisam imao kako da ga izvedem da se olakša. Zajahao sam ga, spojio šake ispod njegovih grudi i podigao ga na noge. Zajedno smo se odgegali kroz ulazna vrata, ja sam ga držao, a on je skakutao. Ali na tremu se ukočio. Kiša je stalno padala, a stepenici na tremu, njegov smrtni neprijatelj, bili su mokri i klizavi. Delovao je uplašeno. „Hajde“, rekao sam. „Samo da brzo piškiš i odmah se vraćamo unutra.“ Ni da čuje. Voleo bih da sam mogao da ga ubedim da to obavi baš tu na tremu pa da završimo s tim, ali tog matorog psa niste mogli da prevaspitate. Odskakutao je nazad u kuću i pogledao me sumorno, kao da se izvinjava za ono što će uslediti. „Pokušaćemo kasnije", rekao sam. Kao da je dobio znak, malo je čučnuo na tri preostale noge i celu bešiku ispraznio na pod predsoblja. Bara se Širila oko njega. Prvi put otkad je bio štene, Marli je piškio u kući.

Sutradan ujutro Marliju je bilo bolje, mada je i dalje hramao kao invalid. Izveli smo ga napolje, gde je piškio i kakio bez problema. Dženi i ja smo ga na tri zajedno poneli uz stepenice da bismo ga vratili u kuću. „Čini mi se da Marli nikada više neće videti sprat ove kuće“, rekao sam joj. Očigledno se poslednji put popeo uz bilo koje stepenice. Sad će morati da se navikne da živi i spava u prizemlju.

Tog dana sam radio kod kuće, pišući kolumnu na svom laptopu, kad sam začuo neko komešanje na stepenicama. Prestao sam da kucam i oslušnuo. Zvuk sam odmah prepoznao, kao glasan galop potkovanog konja preko drvenog mosta. Zagledao sam se u vrata spavaće sobe i zadržao dah. Nekoliko sekundi kasnije, Marli je promolio glavu iza ugla i ušetao u sobu. Oči su mu zasjale kad me je ugledao. Pa eto tebe! Bacio mi je glavu u krilo, moleći me za češkanje ušiju, a ja pomislih da ga je i zaslužio.

„Marli, uspeo si!“, oduševio sam se. „Matori džukcu! Ne mogu da verujem da si došao gore!“

117

Kasnije, dok sam sedeo na podu s njim i milovao ga po vratu, okrenuo je glavu i veselo počeo da mi glođe ručni zglob. Bio je to dobar znak, nagoveštaj razigranog šteneta koje se i dalje krilo u njemu. Onog dana kad bude mirno sedeo i ne bude pokušavao da me pozove u igru dok ga mazim, znaću da je gotovo. Prethodne noći mislio sam da je na pragu smrti i još jednom sam se spremio za najgore. Danas je dahtao, tapkao po meni šapama i balavio mi ruke. Taman kad sam pomislio da je njegova duga i srećna trka gotova, on se vratio.

Podigao sam mu glavu, da bi me gledao u oči. „Reći ćeš mi kad dođe vreme, jel’ da?“, rekao sam, što je bila više izjava nego pitanje. Nisam hteo sam da donesem tu odluku. „Obavestićeš me, važi?“

118

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Velika livada

Zima je te godine došla rano. Dok su se dani skraćivali, a vetrovi duvali kroz smrznuto granje, mi smo se zavukli u naš topli dom. Nasekao sam dovoljno drva za celu zimu i naslagao ih pored zadnjih vrata. Dženi je pravila tople čorbe i domaći hleb, a deca su opet sedela na prozoru i čekala da padne sneg. I ja sam očekivao prve pahulje, ali sa potajnim strahom, pitajući se kako bi Marli uopšte mogao da preživi još jednu jaku zimu. Prethodna mu je veoma teško pala, a ove godine je znatno i primetno oslabio. Nisam bio siguran da bi uopšte mogao da hoda zaleđenim stazama, klizavim stepeništem i preko snežnog prekrivača. Shvatio sam zašto se stari ljudi sele na Floridu i u Arizonu.

Jedne vetrovite nedelje uveče sredinom decembra, dok su deca radila domaće zadatke i vežbala na svojim instrumentima, Dženi je napravila kokice i proglasila porodično filmsko veče. Deca su pojurila da odaberu film, a ja sam zviznuo Marliju i poveo ga napolje da donesemo javorove klade sa gomile. Šuškao je po smrznutoj travi dok sam ja tovario drva, licem okrenut ka vetru, njušeći vlažnom njuškom ledeni vazduh kao da proriče dolazak zime. Pljesnuo sam rukama da mu privučem pažnju, a on je krenuo unutra za mnom, oklevajući kod stepenica na prednjem tremu pre no što je skupio hrabrost i jurnuo napred, vukući zadnje noge.

Podložio sam vatru dok su se deca poređala za film. Plamenovi su poskakivali, toplota je ispunila sobu, što je nagnalo Marlija da, po navici, pronađe za sebe najbolje mesto, odmah ispred ognjišta. Legao sam na pod blizu njega i podmetnuo jastuk pod glavu, pre da bih gledao vatru nego film. Marli nije hteo da ostane bez svog toplog mesta, ali nije mogao da odoli. Njegovo omiljeno ljudsko biće opruženo na podu, potpuno bespomoćno. Ko je sad alfa mužjak? Repom je zadobovao po podu. Krenuo je da se migolji prema meni. Njihao se na stomaku, zadnjih nogu ispruženih iza sebe, i ubrzo se zalepio za mene i udario me glavom u rebra. Čim sam pružio ruku da ga pomazim, bilo je gotovo. Osovio se na noge, otresao se posuvši me dlakama, i zagledao se u mene odozgo nadnevši nasmešenu njušku iznad mog lica. Kad sam počeo da se smejem, on je to shvatio kao zeleno svetlo da produži. Nisam ni shvatio šta se dešava kada mi je stao prednjim nogama na grudi, a zatim se svom težinom sručio na mene. „Uh!“, izletelo mi je pod njegovom težinom. „Čeoni napad labradora!" Deca su cičala. Marli nije mogao da poveruje u svoju sreću. Nisam čak ni pokušavao da ga zbacim. Meškoljio se, balavio, lizao me po celom licu i trljao mi vrat njuškom. Jedva sam disao pod njim pa sam ga posle nekoliko minuta napola svukao sa sebe, i tu je ostao tokom većeg dela filma, sa glavom i jednom šapom na mojim grudima, a ostatkom tela priljubljen uz mene.

Nisam to rekao nikome u sobi, ali uhvatio sam sebe kako upijam taj trenutak, znajući da ih neće biti još mnogo. Marli je zašao u tihi sumrak dugog i bogatog života. Kad sam se kasnije osvrnuo, shvatio sam šta je to veče ispred kamina zapravo bilo — naša oproštajna žurka. Mazio sam ga po glavi dok nije zaspao, a i nakon toga.

Četiri dana kasnije spakovali smo stvari u kombi spremajući se za posetu Diznilendu u Floridi. Deci će to biti prvi Božić van kuće, te su podivljali od uzbuđenja. Te večeri, kao deo priprema za polazak u rano jutro, Dženi je odvela Marlija kod veterinara gde će nedelju dana boraviti u jedinici za intenzivnu negu, pod stalnim nadzorom lekara i pomoćnog osoblja, a drugi psi ga neće uznemiravati. Pošto se prošli put jedva provukao pod njihovom brigom, rado su mu dali luksuznu gajbu i posebnu pažnju bez doplate.

119

Te noći, dok smo pakovanje privodili kraju, Dženi i ja smo pomenuli kako je čudno biti bez psa. Nije bilo preraslog psa koji nam se uvek mota oko nogu, uvek za petama, koji pokušava da se išunja kroz vrata kad god ponesemo torbu u garažu. Sloboda nam je prijala, ali kuća je bila prazna, kao pećina, čak i uz decu koja su ludovala.

Ujutro smo se potrpali u kombi pre no što je sunce izašlo iza krošnji i zaputili se ka jugu. Ismevanje čitavog iskustva odlaska u Diznilend bilo je omiljeni hobi u krugu roditelja s kojima sam se družio. Ne sećam se koliko sam puta rekao: „Za isti novac mogu da odvedem celu porodicu u Pariz.“ Ali cela porodica se divno provela, uključujući i negodujućeg tatu. Izbegli smo sve moguće nezgode — mučninu, besne ispade zbog umora, izgubljene karte, izgubljenu decu, tuču među braćom. Bio je to odličan porodični odmor, a veći deo vožnje natrag proveli smo prisećajući se lepih i ružnih strana svake vožnje, svakog obroka, svakog plivanja, svakog trenutka. Na pola puta kroz Merilend, samo četiri sata od kuće, zazvonio mi je mobilni telefon. Bila je to jedna radnica iz veterinarske službe. Marli se ponaša letargično, rekla je, a kukovi su mu spali više nego obično. U bolovima je. Rekla je da veterinar traži našu dozvolu da mu da injekciju steroida i lekove protiv bolova. Naravno, odgovono sam. Neka mu bude dobro, sutra dolazimo po njega.

Kad je Dženi sutradan popodne, 29. decembra, došla da ga odvede kući, Marli je delovao umorno i malo neraspoloženo, ali ne i bolesno. Kako su nas i upozonli, kukovi su mu bili slabiji no ikad. Doktor je predložio da počne da mu daje lekove za artritis, a radnik je pomogao Dženi da ga unese u kombi. Ali pola sata pošto ga je dovela kući, počeo je da povraća, pokušavajući da izbaci sluz iz grla. Dženi ga je pustila u dvorište, a on je samo ležao na smrznutoj zemlji i nije mogao ili nije hteo da se pomeri. Pozvala me je na posao, prestravljena. „Ne mogu da ga vratim u kuću“, rekla je. „Leži napolju na hladnoći i neće da ustane." Odmah sam krenuo, a za četrdeset pet minuta koliko je meni trebalo da stignem do kuće, Dženi je uspela da ga podigne na noge i uvede u kuću. Zatekao sam ga opruženog na podu trpezarije. Očigledno je bio u bolovima i ne sasvim pri sebi.

Za trineast godina nisam uspeo da uđem u kuću a da on ne skoči na noge, protegne se, drhti, dahće, mlati repom po svemu naokolo i pozdravlja me kao da sam se upravo vratio iz Stogodišnjeg rata. Ne i danas. Pratio me je pogledom dok sam ulazio u sobu, ali nije pomerio glavu. Kleknuo sam pored njega i pogladio ga po njušci. Nikakva reakcija. Nije ni pokušao da mi glođe zglob, nije hteo da se igra, nije čak ni podigao glavu. Pogled mu je bludeo, a rep mlitavo ležao na podu.

Dženi je ostavila dve poruke u bolnici za životinje i čekala je da je veterinar pozove, ali bilo je očigledno da postaje hitno. Treći put sam ja pozvao. Posle nekoliko minuta, Marli je lagano ustao na klimave noge i pokušao da povraća, ali ništa nije izašlo. Tada sam mu primetio stomak; bio je veći nego obično, tvrd na dodir. Srce mi je stalo; znao sam šta to znači. Opet sam pozvao veterinara i ovog puta opisao Marlijev otekli stomak. Osoba sa prijema me je stavila na čekanje, a zatim se vratila i rekla: „Doktor je rekao da ga odmah dovedete.“

Dženi i ja nismo ni reč morali da kažemo jedno drugom; oboje smo shvatili da je došao trenutak. Pripremili smo decu, rekavši im da Marli mora u bolnicu i da će doktori pokušati da mu pomognu, ali da je vrlo bolestan. Dok sam se spremao za polazak, provirio sam u sobu i video Dženi i decu okupljene oko njega, ispruženog na podu i očigledno u bolovima, kako se opraštaju. Svi su ga pomazili i proveli poslednjih nekoliko trenutaka s njim. Deca su ostala u tvrdoglavo optimističnom ubeđenju da će se taj pas, koji je bio stalni deo njihovog života, ubrzo vratiti kao nov. „Ozdravi, Marli", zacvrkutala je Kolin svojim glasićem.

Uz Dženinu pomoć ubacio sam ga u kola. Poslednji put ga je na brzinu zagrlila. Odvezli smo se, a ja sam obećao da ću zvati čim nešto saznam. Ležao je na podu ispod zadnjeg sedišta, glave naslonjene na greben u sredini, a ja sam vozio jednom rukom da bih drugom, pruženom iza, mogao da ga mazim po glavi i ramenima. „O, Marli“, ponavljao sam.

Na parkingu bolnice za životinje pomogao sam mu da izađe iz kola, a on je zastao da onjuši drvo gde svi psi piške — još radoznao, ma koliko bio bolestan. Dao sam mu malo vremena, pošto sam znao da mu je to možda poslednji trenutak u voljenoj prirodi, zatim sam blago cimnuo davilicu i uveo ga u hol. Čim smo prošli kroz ulazna vrata, odlučio je da je dovoljno prešao i meko

120

se spustio na pločice. Pošto ni tehničari ni ja nismo uspeli da ga podignemo na noge, doneli su nosila, prebacili ga na njih i nestali s njim iza prijemnog pulta, ka ambulanti.

Nekoliko minuta kasnije, mlada veterinarka koju nisam ranije video, izašla je i povela me u ambulantu gde je postavila dva rendgenska snimka na svetleću tablu. Pokazala mi je da mu se želudac udvostručio. Za dva mračna područja veličine pesnice na snimku, blizu mesta gde se želudac spaja s crevima, rekla je da su znak uvrnuća. Kazala je da će ga kao i prošli put uspavati i ubaciti mu crevo u želudac da bi se oslobodio gas koji izaziva nadutost. Zatim će istim crevom pokušati da napipa zadnju želuca. „Male su šanse“, rekla je, „ali pokušaću da mu crevom vratim želudac na mesto.“ Dala mu je iste šanse kao i doktorka Hopkinskon tog leta. Jednom je uspelo, moglo bi ponovo. Rešio sam da u sebi budem optimista.

„U redu“, rekao sam. „Molim vas, dajte sve od sebe.“ Pola sata kasnije pojavila se mračnog lica. Triput je pokušala, ali nije mogla da otvori

zatvoreno mesto. Dala mu je još sedativa u nadi da će mu tako opustiti mišiće u želucu. Pošto ništa od toga nije uspelo, ubacila mu je kateter kroz rebra, u poslednjem pokušaju da napravi otvor, ali opet bez uspeha. „U ovom trenutku“, rekla je, „jedina realna mogućnost je operacija." Zastala je, kao da odmereva jesam li spreman za razgovor o neizbežnom, a zatim je rekla: „Ili bi najhumanije rešenje bilo da ga uspavamo.“

Dženi i ja smo već razmotrili tu mogućnost pre nekoliko meseci i već smo doneli tešku odluku. Odlazak u Šenksvil samo je učvrstio moju rešenost da Marlija poštedim dodatne patnje. Ipak, tu u čekaonici, kad je ponovo kucnuo čas, ukočio sam se. Doktorka je osetila moje muke, pa mi je govorila o komplikacijama koje se očekuju prilikom operacije na psu Marlijevih godina. Brinula je zbog toga što je na kateteru bilo i krvi, što ukazuje na probleme sa zidom želuca. „Ko zna šta ćemo naći kad zađemo unutra“, rekla je.

Rekao sam joj da bih izašao da pozovem suprugu. Na parkingu sam preko mobilnog rekao Dženi da su probali sve sem operacije, ali bez uspeha. Prošao je dug trenutak tišine pre nego što je rekla: „Volim te, Džone.“

„I ja tebe volim, Dženi“, rekao sam. Vratio sam se unutra i zamolio doktorku da provedem nekoliko minuta nasamo s njim.

Upozorila me je da je pod jakim lekovima. „Nemojte žuriti“, rekla je. Našao sam ga onesvešćenog na nosilima na podu, sa iglom za infuziju u nozi. Kleknuo sam i prešao mu prstima niz dlaku, baš kao što je voleo. Pogladio sam ga rukom po leđima. Podigao sam mu uši — te lude uši koje su mu godinama pravile toliko problema i koštale nas čitavo bogatstvo — i osetio njihovu težinu. Podigao sam mu usnu i pogledao mu očajne okrnjene zube. Podigao sam mu prednju šapu i držao je u ruci. Zatim sam prislonio čelo uz njegovo i dugo sedeo tako, kao da mogu da pošaljem poruku kroz lobanje, od mog mozga do njegovog. Želeo sam da razume neke stvari.

„Znaš sve ono što smo govorili za tebe?“, šapnuo sam. „Koliko si naporan? Ne veruj u to. Ni na trenutak ne veruj u to, Marli.“ Morao je to da zna, a i još nešto. Nešto što mu nikad nisam rekao, što mu niko nije rekao. Želeo sam da to čuje pre no što ode.

„Marli“, rekao sam. „Ti si silan pas.“ Doktorka me je čekala na prijemnom. „Spreman sam“, rekoh. Glas mi se kidao, što me je

iznenadilo, jer sam zaista bio uveren da sam se mesecima ranije pripremio za ovaj trenutak. Znao sam da ću se slomiti ako kažem još jednu reč, zato sam samo klimnuo glavom i potpisao formulare koje mi je dala. Kad smo završili s papirima, krenuo sam za njom do Marlija u nesvesti i opet kleknuo ispred njega. Obuhvatio sam mu rukama glavu dok je ona pripremala špric i ubacivala ga u intravenozno crevo. „Je li vama dobro?“, pitala je. Klimnuo sam, a ona je pritisnula klip. Vilica mu je jedva primetno zadrhtala. Poslušala mu je srce i rekla da je veoma usporilo, ali nije stalo. Bio je veliki pas. Pripremila je drugu injekciju i ponovo pritisnula klip. Minut kasnije, ponovo je poslušala i rekla: „Gotovo je.“ Ostavila me je nasamo s njim. Nežno sam mu podigao očni kapak. Bila je u pravu; Marlija više nije bilo.

121

Otišao sam do prijemnog i platio račun. Ponudila mi je „grupnu kremaciju" za sedamdeset pet dolara, ili individualnu kremaciju za sto sedamdeset dolara, posle koje dobijam i pepeo. Ne, odgovorio sam; povešću ga kući. Posle nekoliko minuta, ona i pomoćnik su dovezli kolica sa velikim crnim džakom i pomogli mi da ga podignem na zadnje sedište. Doktorka se rukovala sa mnom i rekla da joj je žao. Učinila je sve što je mogla, rekla je. Došlo mu je vreme, rekao sam, a zatim joj zahvalio i odvezao se.

U kolima na putu do kuće počeo sam da plačem, a to skoro nikada ne radim, čak ni na sahranama. Oči su mi opet bile suve kad sam parkirao ispred kuće. Ostavio sam Marlija u kolima i ušao u kuću, gde me je Dženi čekala. Deca su već spavala; reći ćemo im ujutro. Zagrlili smo se i zajedno zajecali. Pokušao sam da joj opišem šta se desilo, da je uverim da je već spavao kad je došao kraj, da nije bilo panike, ni traume, ni bola. Ali nisam mogao da nađem reči. Zato smo samo njihali jedno drugo u naručju. Kasnije smo izašli, zajedno izneli teški džak iz kola i prebacili ga u baštenska kolica, koja sam odvezao u garažu da prenoće.

122

DVADESET OSMO POGLAVLJE

Ispod trešnjinog drveta

San mi je te noći bio grčevit, a čitav sat pred svitanje izvukao sam se iz kreveta i tiho se obukao da ne probudim Dženi. Popio sam čašu vode u kuhinji — kafa je mogla da sačeka — i izašao na slabu hladnu kišu. Uzeo sam lopatu i pijuk i otišao do bašte s graškom, oko belih borova kod kojih je Marli prethodne zime tražio sklonište za nuždu. Rešio sam da ga tu pokopam.

Temperatura je bila nešto iznad nule, pa zemlja, na svu sreću, nije bila zaleđena. Počeo sam da kopam u polumraku. Kad sam probio tanki gornji sloj, naišao sam na čvrstu glinu prošaranu kamenjem — otpad od kopanja našeg podruma — te je posao postao težak i spor. Petnaest minuta kasnije skinuo sam kaput i zastao da se odmorim. U četrdeset petom minutu, naišao sam na vodu. Rupa je počela da se puni. I puni. Ubrzo je na dnu bilo tridesetak centimetara blatnjave vode. Dohvatio sam kofu i pokušao da izvučem vodu, ali ona je stalno navirala. Nije bilo šanse da Marlija položim u tu ledenu močvaru. Nikako.

Uprkos uloženom trudu — srce mi je lupalo kao da sam upravo istrčao maraton — napustio sam to mesto i pretražio dvorište, zastavši na mestu gde se spajaju travnjak i šuma, u podnožju brda. Između dva velika trešnjina stabla, sa krošnjama nadnesenim iznad mene na sivom svetlu zore, kao katedrala na otvorenom, zario sam lopatu. Ta stabla smo Marli i ja za dlaku mimoišli u onoj ludoj vožnji sankama. „Ovo je baš taman“, rekao sam naglas. Na tom mestu buldožeri nisu razbacivali donji sloj škriljca, a stara zemlja je bila laka i suva, san svakog baštovana. Kopanje je išlo lako i brzo sam napravio ovalnu rupu metar dugačku i nešto preko pola metra široku. Ušao sam u kuću i zatekao budnu decu kako tiho šmrkću. Dženi im je upravo rekla.

Kad sam video kako tuguju — njihovo prvo blisko iskustvo sa smrću — potresao sam se. Jeste to bio samo pas, a psi dođu i prođu u životu, ponekad jednostavno zato što postanu velika obaveza. Bio je samo pas, ali opet, svaki pokušaj da popričam s njima o Marliju završavao se tako što bi mi se oči napunile suzama. Rekao sam im da je u redu ako plaču i da se posedovanje psa uvek završi tugom jer psi ne žive koliko i ljudi. Rekao sam im da je Marli spavao kad su mu dali injekciju i da ništa nije osetio. Samo je zaspao i otišao. Kolin se potresla jer nije imala priliku da mu kaže zbogom; mislila je da će se vratiti kući. Rekao sam joj da sam se ja pozdravio s njim u njihovo ime. Konor, naš pisac u povoju, pokazao mi je nešto što je napravio za Marlija. Nacrtao je veliko crveno srce, a ispod njega je napisao: „Za Marlija, nadam se da znaš koliko sam te voleo čitavog života. Uvek si bio tu kad si mi trebao. U životu i smrti, uvek ću te voleti. Tvoj brat, Konor Ričard Grogan.“ Zatim je Kolin nacrtala devojčicu sa velikim žutim psom i napisala ispod toga, uz bratovljevu pomoć: „P.S. Nikad te neću zaboraviti.“

Sam sam izašao i odvezao Marlijevo telo nizbrdo, gde sam isekao naramak mekih borovih grana i njima obložio dno rupe. Podigao sam teški džak sa kolica i spustio ga u rupu najnežnije što sam mogao, mada nije zaista postojao graciozan način da to izvedem. Ušao sam u rupu, otvorio džak da ga pogledam poslednji put i postavio ga u udoban i prirodan položaj — baš kao da leži ispred ognjišta, sklupčan, ušuškane glave. „Dobro, dečko, to je to“, rekao sam. Zatvorio sam džak i vratio se u kuću po Dženi i decu.

Čitava porodica je otišla do groba. Konor i Kolin su zajedno ubacili svoje poruke u crnu plastičnu kesu, a ja sam je položio Marliju pored glave. Patrik je svojim nožićem isekao pet borovih grančica, svakom po jednu. Jedno po jedno, ubacili smo ih u rupu, dok se njihov miris širio oko nas. Zastali smo na trenutak, svi zajedno, i kao da smo vežbali, rekli smo: Marli, volimo

123

te.“ Ubacio sam prvu lopatu zemlje. Sručila se na plastiku uz ružan zvuk. Dženi je zaplakala. Nastavio sam da zatrpavam. Deca su ćutala.

Kad je rupa bila dopola napunjena, rešio sam da se odmorim, pa smo otišli do kuće, sedeli za stolom u kuhinji i prisećali se priča o Marliju. Čas su nam se oči punile suzama, čas smo se smejali. Dženi je ispričala priču o tome kako je Marli odlepio za vreme snimanja filma "Poslednji udarac", kad je neki nepoznat čovek uzeo malog Konora. Ja sam pomenuo sve povoce koje je pregrizao i kako se ispiškio komšiji na gležanj. Opisivali smo sve stvari koje je uništio i hiljade dolara koje smo zbog njega potrošili. Tad smo mogli da se smejemo tome. Da ih oraspoložim, deci sam rekao nešto u šta sam nisam verovao. Marlijev duh je sada gore u psećem raju“, rekao sam. „On je na velikoj zlatnoj livadi i trči slobodan. Kukovi su mu opet zdravi. Sluh mu se vratio, ima oštar vid i sve zube ponovo zdrave. Opet je u punoj snazi — i po čitav dan juri zečeve.“

Dženi je dodala: „A ima i neograničen broj vrata s mrežicom kroz koja može da protrči. Svi smo se nasmejali zamislivši Marlija kako na onaj svoj blentavi način jurca kroz raj.

Jutro je prolazilo, i ja sam morao da krenem na posao. Vratio sam se do groba i završio zatrpavanje rupe, nežno i s puno poštovanja, a na kraju sam nogom utabao rastresitu zemiju. Kad se rupa izravnala sa tlom, postavio sam na nju dva velika kamena iz šume, zatim se vratio u kuću, istuširao se i otišao na posao.

Danima posle Marlijeve sahrane čitava porodica je ćutala. Ta životinja koja je godinama bila

tema za sate veselih razgovora i priča postala je tabu tema. Trudili smo se vratimo život vratimo u normalno stanje, što bi nam svaki pomen samo otežao. Kolin naročito nije mogla podneti da čuje njegovo ime ili vidi njegovu sliku. Oči bi joj se napunile suzama, a zatim bi stegla pesnice i ljutito rekla: „Ne želim da pričam o njemu!“

Ja sam nastavio po svom rasporedu, vozio se do posla, pisao svoju kolumnu, vraćao se kući. Trinaest godina me je svake noći čekao na vratima. Sada je najteži deo bio dolazak kući na kraju dana. Kuća je bila prazna i tiha, nije više bila dom. Dženi je suludo usisavala, rešena da pokupi čitave kofe Marlijevih dlaka koje su poslednjih nekoliko godina opadale u velikim količinama i zavukle se u svaku pukotinu i prevoj. Svi tragovi starog psa polako su brisani. Jednog jutra sam hteo da obujem cipele, ali su one iznutra bile obložene slojem Marlijevih dlaka, koje sam pokupio čarapama dok sam hodao po podu i vremenom ih ostavljao u cipelama. Samo sam sedeo i gledao ih — čak sam ih i pomazio prstima — i nasmešio se. Pokazao sam ih Dženi i rekao: „Nećemo ga se tako lako rešiti.“ Nasmejala se, ali joj je te večeri u spavaćoj sobi, iako je čitave nedelje malo govorila, izletelo: „Nedostaje mi. Mislim, stvarno, stvarno mi nedostaje. Boli me koliko mi nedostaje.“

„Znam“, rekao sam. „I meni.“ Hteo sam da napišem oproštajnu kolumnu za Marlija, ali bojao sam se da će se sve moje

emocije izliti u vidu sentimentalnog i srceparajućeg povlađivanja samom sebi, što će me samo osramotiti. Zato sam se držao tema koje su me manje pogađale. Ali jesam poneo diktafon sa sobom i beležio svaku misao koja mi naiđe. Znao sam da želim da ga predstavim onakvim kakav je bio, a ne kao neku nemoguće savršenu reinkarnaciju Starog Žuće ili Rin Tin Tina, mada ta opasnost baš i nije postojala. Mnogi ljudi preprave svoje ljubimce kada uginu i pretvore ih u natprirodne i plemenite zveri, koje za života samo što nisu spremale doručak gazdama. Hteo sam da budem iskren. Marli je bio smešan, neviđena napast i nikada nije shvatio kako se slušaju naredbe. Iskreno, mislim da je lako mogao biti najnevaspitaniji pas na svetu. Ali, nekako mu je od samog početka bilo jasno šta znači biti čovekov najbolji prijatelj.

One nedelje posle njegove smrti silazio sam nizbrdo nekoliko puta da bih stajao kraj njegovog groba. Delom sam ga posećivao da proverim jesu li divlje životinje dolazile noću. Grob nije bio ni taknut, ali mi je bilo jasno da ću na proleće morati da dovezem nekoliko kolica zemlje da bih je nasuo tamo gde se tlo već sleglo. Uglavnom sam hteo da razgovaram s njim. Dok sam stajao, uhvatio bih sebe kako se nasumično prisećam delića njegovog života. Stideo sam se što toliko duboko žalim za tim psom, mnogo dublje nego za nekim ljudima koje sam znao. Nisam

124

izjednačavao ljudski i pseći život, ali izvan moje porodice, malo mi se ljudi dalo tako nesebično. Krišom sam uzeo Marlijevu davilicu iz kola, gde je ostala posle njegove poslednje vožnje do bolnice, i sakrio je ispod donjeg veša u mojoj fioci, gde sam svakog jutra mogao da je dodirnem.

Čitave nedelje nosio sam u sebi tup bol. Bol je stvarno bio fizički, nalik na stomačni grip. Bio sam letargičan, nemotivisan. Nisam mogao da skupim snage čak ni da se bavim svojim hobijima — sviranjem gitare, obradom drveta, čitanjem. Nisam bio pri sebi, nisam znao šta ću sa sobom. Na kraju sam skoro svake noći išao na spavanje u pola deset, deset.

Komšije su nas pozvale kod sebe na novogodišnju proslavu. Prijatelji su nam izjavili saučešće, ali svi smo se trudili da razgovor bude živ i lagan. Ipak je to bilo novogodišnje veče. Za večerom, Sara i Dejv Pendl, pejzažne arhitekte koji su se iz Kalifornije doselili u Pensilvaniju sa željom da naprave svoj dom od starog kamenog ambara i koji su nam postali dragi prijatelji, sedeli su pored mene, na ćošku stola, gde smo naširoko pričali o psima, o ljubavi i gubitku. Dejv i Sara su uspavali svoju voljenu Neli, australijskog ovčara, pet godina ranije i sahranili je na brdu pored svoje kuće. Dejv je jedan od najnesentimentalnijih ljudi koje sam upoznao, ćutljivi stoik od loze uzdržanih pensilvanijskih Holanđana. Ali kad je Neli došla na red, on se, kao i ja, borio sa dubokom tugom. Rekao mi je kako je danima iza kuće tražio po kamenitoj šumi savršen kamen za njen grob. Bio je u obliku srca, a on ga je odneo kod kamenoresca, koji je na njemu ispisao „Neli“. I posle toliko godina, smrt tog psa i dalje ih je pogađala. Oči su im bile vlažne dok su mi pričali o njoj. Kako je Sara rekla, trepćući da bi zadržala suze, ponekad naiđe pas koji ti zaista promeni život i nikada ga ne možeš zaboraviti.

Tog vikenda dugo sam šetao po šumi, a kada sam u ponedeljak došao na posao, znao sam šta želim da kažem o psu koji je promenio moj život, koga nikada neću moći da zaboravim.

Počeo sam kolumnu tako što sam opisao kako sam se zaputio nizbrdo sa lopatom u ruci i kako mi je bilo neobično da budem napolju bez Marlija, kome je trinaest godina bilo veoma bitno da mi bude u blizini na svakom izletu. „Odjednom sam bio sam i kopao rupu za njega“, napisao sam.

Citirao sam svog oca, koji je, kada sam mu rekao da sam uspavao matorca, izgovorio nešto najbliže komplimentu što je moj pas ikada primio. „Nikad neće biti psa sličnog Marliju."

Dosta sam razmišljao o tome kako da ga opišem, pa sam se na kraju odluičio za ovo: „Niko ga nikada nije nazvao divnim psom — čak ni dobrim psom. Bio je divalj kao demon i jak kao bik. Veselo se probijao kroz život, sa poletom koji se češće pripisuje prirodnim katastrofama. Ne znam nijednog drugog psa koga su izbacili iz škole poslušnosti.“ Dalje sam pisao: „Marli je žvakao nameštaj, cepao mrežice, razbacivao bale, prevrtao kante za smeće. Što se pameti tiče, reći ću samo da je svoj rep jurio do poslednjeg dana, očigledno ubeđen da je nadomak velikog psećeg napretka.“ Ali postojalo je u njemu i nešto više, te sam opisao njegovu intuiciju i saosećajnost, nežnost prema deci, njegovo čisto srce.

U stvari sam želeo da kažem kako nam je ta životinja dodirnula dušu i naučila nas najvažnijim lekcijama u životu. „Čovek svašta može naučiti od psa, čak i od blesavog kakav je naš bio“, napisao sam. „Marli me je naučio da svaki dan živim s neobuzdanim poletom i veseljem, da treba da uživam u trenutku i slušam svoje srce. Naučio me je da uživam u malim stvarima — šetnji po šumi, prvom snegu, dremanju na tračku zimskog sunca. Kako je stario i bolovao, naučio me je da budem optimista pred zlom kobi. Najviše sam od njega naučio o prijateljstvu i nesebičnosti, a iznad svega, o nepokolebljivoj vernosti.“

Tek tada, posle njegove smrti, sinula mi je neverovatna ideja: Marli kao učitelj. Učitelj i uzor. Da li je moguće da pas — ijedan pas, a naročito luckast i neobuzdan pas kakav je naš bio — uputi ljude na ono što je zaista bitno u životu? Verovao sam da jeste. Vernost. Hrabrost. Odanost. Jednostavnost. Radost. A i ono što nije bitno. Psu nisu potrebna besna kola, velike kuće ni firmirana odeća. Statusni simboli njemu ništa ne znače. Sasvim mu je dovoljan štap koji je naplavila voda. Pas ne sudi o drugima prema boji, veri ili staležu, već po tome kakvi su iznutra. Psu nije bitno da li si bogat ili siromašan, obrazovan ili nepismen, pametan ili glup. Daj mu svoje srce i on će ti dati svoje. U stvari je vrlo jednostavno, a mi ljudi, navodno daleko mudriji i

125

napredniji, nikad ne shvatimo šta je zaista bitno, a šta nije. Dok sam pisao oproštajnu kolumnu za Marlija, shvatio sam da nam je sve pred nosem, dovoljno je samo da otvorimo oči. Ponekad nam je neophodan pas sa lošim zadahom, još gorim manirima i iskrenim namerama da bismo progledali.

Završio sam kolumnu, predao je uredniku i otišao kući. Osećao sam se lakše, kao da lebdim, kao da mi je neko skinuo teret koga nisam ni bio svestan.

126

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Klub loših pasa

Kad sam sutradan došao na posao, na mom telefonu treptala je crvena lampica za poruke. Ukucao sam svoju šifru i čuo snimljeno upozorenje koje nisam čuo nikada pre. „Vaše poštansko sanduče je puno. Molimo vas obrišite sve nepotrebne poruke.“

Ušao sam u svoj računar i otvorio elektronsku poštu. Ista priča. Uvodni ekran bio je pun novih poruka, kao i sledeći, pa i još nekoliko posle njega. Jutarnja pošta bila je moj ritual, pravi, ako ne i precizan, merač utiska koji je moja kolumna postigla tog dana. Neke kolumne bi donele pet do deset odgovora i tada bih znao da se nisam povezao s ljudima. Druge su umele da donesu nekoliko desetina, što je bio dobar dan. Malo ih je donelo više. Ali tog jutra bilo ih je na stotine, daleko više no što sam ikad primio. Naslovi su glasili: „Najiskrenije saučešće", „O vašem gubitku" ili jednostavno „Marli“.

Ljubitelji životinja su posebna vrsta ljudi, nesebičnog duha, puni saosećanja, možda malo skloni sentimentalnosti, a imaju srca ogromna kao nebo bez oblaka. Većina onih koji su pisali jednostavno su želeli da izraze svoje saosećanje, da mi kažu da su i oni to doživeli, da znaju kroz šta prolazi moja porodica. Drugi su imali pse koji su došli do neizbežnog kraja života; oni su strepeli od onoga što su znali da dolazi, baš kao što smo mi strepeli.

Jedan par je napisao: „Potpuno vas razumemo i žalimo zbog toga što ste ostali bez Marlija, kao što smo i mi ostali bez Rastija. Uvek će nam nedostajati i ništa neće moći da ih zameni.“ Čitateljka po imenu Džojs napisala je: „Hvala što ste nas podsetili na Dankana, koji je sahranjen iza naše kuće.“ Jedna žena iz predgrađa po imenu Debi dodala je: „Naša porodica razume kako se osećate. Početkom septembra uspavali smo našeg zlatnog retrivera Čuija. Imao je trinaest godina i većinu problema koje je imao i vaš pas. Kad tog poslednjeg dana nije mogao ni da ustane da bi izašao i olakšao se, znali smo da ne možemo dozvoliti da i dalje pati. I mi smo imali sahranu u dvorištu, ispod crvenog javora koji će nas uvek podsećati na njega.“

Monika iz službe za zapošljavanje, vlasnica labradorke Kejti, napisala je: „Primite moje saučešće i suze. Moja devojčica Kejti ima samo dve godine i stalno pomislim: “Monika, zašto si dozvolila da ti to divno stvorenje tako ukrade srce?“ Od Karmele: „Marli mora da je bio divan pas kad ima porodicu koja ga je toliko volela. Jedino vlasnici pasa mogu da shvate bezuslovnu ljubav koju pružaju i nesagledivu bol kad odu.“ Od Ilejn: „Naši ljubimci imaju tako kratak život, a veći deo provedu čekajući svakodnevno da se vratimo kući. Neverovatno je koliko nam ljubavi i smeha unesu u život i koliko se mi zbližimo zbog njih.“ Od Nensi: „Psi su jedno od čudesa života i toliko ga obogaćuju.“ Od Meri Pet: „I dan—danas mi nedostaje zveckanje Maksove ogrlice dok šetka kroz kuću i proverava je; neko vreme će vas ta tišina izluđivati, naročito noću.“ Od Koni: „Neverovatno je to kad voliš psa, zar ne? Posle toga veze s ljudima deluju dosadno kao ovsena kaša.“

Kad su poruke konačno prestale da stižu posle nekoliko dana, prebrojao sam ih. Skoro osam stotina ljudi, svi ljubitelji životinja, bilo je toliko dirnuto da mi se jave. Neverovatan izliv osećanja i pročišćenje za mene. Kad sam ih sve pročitao — a odgovorio sam na onoliko koliko sam mogao — osećao sam se bolje, kao da pripadam nekoj ogromnoj grupi za sajber—podršku. Moje lično oplakivanje postalo je javna terapeutska seansa, a u tom okruženju nije bilo sramota priznati istinsku duboku tugu za jednim naizgled nebitnim, starim i smrdljivim psom.

127

Ljudi su pisali i zvali iz još jednog razloga. Želeli su da ospore početnu premisu mog izveštaja, onaj deo u kome tvrdim da je Marli najnevaspitanija životinja na svetu. „Izvinjavam se“, glasio je uobičajeni odgovor, „ali vaš pas nikako nije mogao biti najgori na svetu — zato što je to moj.“ Da bi to dokazali, počastili bi me detaljnim opisima rđavog ponašanja svojih ljubimaca. Čitao sam o pocepanim zavesama, ukradenom donjem vešu, proždranim rođendanskim tortama, upropaštenim unutrašnjostima automobila, velikim bekstvima, čak i o progutanom dijamantskom vereničkom prstenu, naspram koga je Marlijev ukus za zlatne lančiće delovao sasvim prosto. Moje sanduče je ličilo na televizijsku emisiju Loši psi i ljudi koji ih vole, gde se dobrovoljne žrtve ređaju i s ponosom se hvale, ne time kako su njihovi psi divni, nego prosto grozni. Čudna stvar, većina tih strašnih priča bila je vezana za velike blesave labradore, baš kakav je i moj bio. Ipak nismo bili sami.

Žena po imenu Eliza opisala je kako njen labrador Mo uvek pobegne iz kuće kad ostane sam, obično tako što projuri kroz mrežicu na prozoru. Eliza i njen muž pomislili su da su osujetili njegovo lutanje tako što su zatvorili i zaključali sve prozore u prizemlju. Nije im palo na pamet da zatvore i one na spratu. „Jednog dana moj muž se vratio kući i video da mrežica s prozora na spratu visi. Nije ni smeo da ga traži“, pisala je. Taman kad je njen muž pomislio na najgore, „Mo se odjednom pojavio iza kuće, pognute glave. Znao je da je u nevolji, ali mi smo bili oduševljeni što nije povređen. Proleteo je kroz prozor i sleteo na čvrst žbun koji mu je ublažio pad.“

Labrador Lari progutao je grudnjak svoje gazdarice i deset dana kasnije povratio ga u jednom komadu. Džipsi, još jedan labrador sa avanturističkim sklonostima, pojeo je žaluzine. Džejson, mešanac retrivera i irskog setera, progutao je crevo usisivača dugačko metar i po. „Zajedno sa potpornom žičanom mrežom“, pisao je njegov vlasnik Majk. „Džejson je izgrizao i rupu metar sa pola metra u gipsanom zidu i napravio rov u tepihu dugačak čitav metar, koji se pružao od njegovog omiljenog mesta kraj prozora“, napisao je Majk i dodao: „Ali voleo sam tu zver.“

Fibi, mešanca labradora, izbacili su iz dva pansiona za pse i rekli joj da se nikada ne vraća, pisala je njena vlasnica Ejmi. „Izgleda da je bila predvodnica u bekstvu, ne samo iz svog kaveza, već je učinila uslugu i još dvojici pasa. Zatim su se preko noći poslužili raznim poslasticama.“ Hejden, pedeset kilograma težak labrador, pojeo bi sve čega se dočepa, pričala je vlasnica Kerolin, uključujući i celu kutiju hrane za ribe, kožne mokasine i tubu superlepka, „ali ne odjednom“. Dodala je još i ovo: „Međutim, najsvetliji mu je trenutak bio kada je istrgnuo vrata garaže iz zida nakon što sam mu budalasto vezala povodac za njih da bi mogao da leži na suncu.“

Tim je prijavio da njegov žuti labrador Ralf krade hranu kao i Marli, samo još lukavije. Jednog dana, pre no što je izašao iz kuće, Tim je ostavio veliki čokoladni ukras na frižider, gde je bio Ralfu izvan dometa. Pas je, međutim, šapama izvukao fioke i upotrebio ih kao stepenice da se popne na kuhinjski element, gde se uspravio i dohvatio čokoladu, kojoj nije bilo ni traga kad se gazda vratio kući. Uprkos predoziranju čokoladom, Ralf nije doživao nikakve posledice. „Drugom prilikom“, pisao je Tim, „Ralf je otvorio frižider i ispraznio ga, uključujući i hranu koja je bila u teglama."

Nensi je isekla moju kolumnu da je čuva, poštoju je Marli mnogo podsećao na njenu retriverku Grejsi. „Ostavila sam članak na kuhinjskom stolu i okrenula se da odložim makaze“, pisala je Nensi. „Kad sam se ponovo okrenula, Grejsi je naravno pojela kolumnu.“

Uh, iz minuta u minut osećao sam se sve bolje. Marli mi se više uopšte nije činio tako grozan. U najmanju ruku, imao je veliko društvo u Klubu loših pasa. Nekoliko pisama sam poneo kući da pročita i Dženi, koja se smejala prvi put posle Marlijeve smrti. Naši novi prijatelji iz Tajnog bratstva vlasnika disfunkcionalnih pasa nisu ni znali koliko su nam pomogli.

Dani su prerasli u nedelje, a zima se pretopila u proleće. Narcisi su se pomolili iz zemlje i

rascvetali oko Marlijevog groba, a nežne bele latice trešnje su ga pokrile. Život bez psa lagano je postajao prijatniji. Prošli bi dani da ne pomislim na njega, a zatim i najmanji trag — jedna njegova dlaka na mom džemperu, zveckanje njegove davilice kad bih krenuo da uzmem čarape iz fioke — u trenu bi ga vratio. Kako je vreme odmicalo, prisećanja su bila više prijatna nego bolna. Davno

128

zaboravljeni trenuci pojavili bi mi se u glavi jasni kao porodični snimci: kako se Liza, izbodena žrtva, sagnula da poljubi Marlija u njušku kad je izašla iz bolnice. Kako mu se filmska ekipa ulagivala. Kako mu je poštarka svakog dana davala poslasticu na ulaznim vratima. Kako je šapama držao mango dok bi ga grickao. Kako je pokušavao da gricne bebine pelene sa izrazom narkomanskog blaženstva na licu i kako je molio za svoje sedative kao da su komadići mesa. Sitni trenuci jedva vredni sećanja, ali eto ih, nasumice se vrte na ekranu u mojoj glavi na najmanje očekivanim mestima i trenucima. Zbog većine sam se nasmejao; nekoliko me je nateralo da se ugrizem za usnu i zastanem.

Bio sam na sastanku na poslu kad sam se setio ovoga: desilo se u zapadnom Palm Biču, dok je Marli još bio štene, a Dženi i ja odskora venčani mladenci snenih pogleda. Setali smo uz kanal jednog svežeg zimskog jutra držeći se za ruke, a Marli je bio ispred nas. Pustio sam ga da skoči na betonski lukobran, širok nešto više od pola metra i metar izdignut iznad površine vode. „Džone“, pobunila se Dženi. „Mogao bi da upadne.“ Pogledao sam je sumnjičavo. „Zar misliš da je toliko glup?“, pitao sam. „Šta očekuješ da će uraditi? Odšetati preko ivice?“ Deset sekundi posle toga baš je to i uradio te smo bih prinuđeni na komplikovanu akciju spasavanja da bismo ga izvukli uza zid i na suvo tle.

On je igrao glavnu ulogu u najsrećnijim poglavljima našeg života. Poglavlje mlade ljubavi i novog početka, karijera u povoju i malih beba. Opojnih uspeha i strašnih razočarenja; otkrića, slobode i samospoznaje. Ušao je u naš život dok smo još pokušavali da dokučimo kakav će biti. Pridružio nam se dok smo se borili s onim sa čime svaki par vremenom mora da se suoči, ponekad bolnim procesom spajanja dve odvojene prošlosti u jednu zajedničku budućnost. Postao je deo naše tkanine, gusto utkana i neraskidiva žica koja nas je spajala. Baš kao što smo mi oblikovali njega u porodičnog ljubimca, tako je i on učestvovao u našem oblikovanju — kao para, roditelja, ljubitelja životinja i odraslih osoba. Uprkos svemu, svim razočarenjima i neispunjenim očekivanjima, Marli nam je dao poklon, neprocenjiv i besplatan. Naučio nas je umetnosti apsolutne ljubavi. Kako da je pružimo, kako da je primimo. Tamo gde je ima, većina drugih delića sami nađu svoje mesto.

U leto posle njegove smrti ugradili smo bazen, a ja sam pomislio koliko bi Marli, naš

neumorni vodeni pas, uživao u njemu, više nego što ćemo mi ikada moći, iako bi mu izgrebao pločice kandžama i zapušio odvode dlakama. Dženi se oduševljavala koliko je lako održavati kuću bez psa koji se linja, balavi i dovlači zemlju. Ja sam priznavao da je lepo što mogu da hodam bos po travi, a da ne pazim gde gazim. Bašta je sigurno bila bolja kad kroz nju ne protrčava gonilac zečeva krupnih šapa. Nema sumnje, život bez psa bio je lakši i nemerljivo jednostavniji. Mogli smo da otputujemo na vikend bez sređivanja smeštaja. Mogli smo da odemo na večeru a da ne brinemo da li nam je ugroženo neko porodično nasleđe. Deca su mogla da jedu a da ne čuvaju svoje tanjire. Kanta za smeće nije morala da se podiže na kuhinjski element kad izađemo iz kuće. Ponovo smo mogli da sedimo i u miru uživamo u predivnoj predstavi oluje s munjama. Ja sam naročito uživao u slobodi kretanja kroz kuću bez velikog žutog magneta prikačenog za moje pete.

Ipak, kao porodica, nismo bili celi. Jednog jutra pred kraj leta, sišao sam na doručak, a Dženi mi je predala novine presavijene

tako da se vidi unutrašnja strana. „Nećeš poverovati", rekla je.

Nekoliko dana kasnije pošao sam da uradim jedan intervju kad mi se iznenada vratila još jedna scena s početka našeg braka: romantični vikend u kolibi na plaži na ostrvu Sanibel, pre no što smo dobili decu. Nevesta, mladoženja — i Marli. Potpuno sam zaboravio na taj vikend, ali eto njega, u punom koloru: kako smo se vozili s njim zaglavljenim između nas, kako je povremeno nosem izbacivao auto iz brzine. Kako smo ga kupali u kadi naše iznajmljene kolibe posle dana provedenog na plaži, sapunice i vode bilo je svuda. A kasnije, kako smo Dženi i ja vodili ljubav ispod hladne pamučne posteljine, povetarac s okeana duvao je preko nas, a Marlijev vidrin rep udarao u dušek.

129

Jednom nedeljno naše lokalne novine pisale su o psu iz prihvatilišta kome treba dom. U profilu je obavezno bila i slika psa, njegovo ime i kratak opis u prvom licu, kao da pas sam izlaže svoj slučaj. To su smislili ljudi iz prihvatilišta da bi životinje delovale ljupkije i privlačnije. Uvek su nam te pseće biografije bile zabavne, makar zbog truda koji je uložen da se u najboljem svetlu prikažu neželjenje životinje koje su već bar jednom izbačene.

Tog dana sa papira me je gledalo lice koje sam odmah prepoznao. Naš Marli. Ili bar pas koji mu je mogao biti jednojajčani blizanac. Bio je to veliki žuti mužjak labradora, sa glavom kao nakovanj, nabranim čelom i klempavim ušima zategnutim unazad pod smešnim uglom. Gledao je pravo u kameru s uzdrhtalom žestinom i prosto smo znali da je, sekundu nakon što je uslikan, oborio fotografa na zemlju i pokušao da proguta fotoaparat. Ispod slike bilo je ime: Srećko. Naglas sam pročitao njegovu reklamnu priču. Evo šta je Srećko imao da kaže o sebi: „Pun života! Dobro bi mi došlo da budem u tihom domu dok učim kako da umirim sopstvenu energiju. Život mi nije bio lak i zato moja nova porodica mora da bude strpljiva sa mnom i da me i dalje uči lepom ponašanju."

„Pobogu“, uzviknuo sam. „To je on. Vratio se iz mrtvih.“ „Reinkarnacija“, rekla je Dženi. Neobjašnjivo je ličio na Marlija, a i opis mu je odgovarao. Pun života? Problem s

obuzdavanjem energije? Rad na lepom ponašanju? Neophodno strpljenje? Eufemizmi su nam bili vrlo poznati pošto smo ih i sami koristili. Naš duševno nestabilni pas se vratio, ponovo mlad i snažan, neobuzdaniji nego ikad pre. Oboje smo samo stajali, gledali u novine i ćutali.

„Pa, mogli bismo da ga pogledamo", na kraju sam rekao. „Prosto iz zabave“, dodala je Dženi. „Da. Iz čiste radoznalosti." „Ništa strašno ako pogledamo.“ „Baš ništa strašno“, složio sam se. „Pa, što da ne?“, rekla je. „Nemamo šta da izgubimo."

KRAJ

Scan & OCR: Apeiros

130

Zahvalnice

Nijedan čovek nije ostrvo, što važi i za pisce, te bih voleo da zahvalim mnogim ljudima čija mi je podrška pomogla da ostvarim ovu knjigu. Na samom početku tog spiska izrazio bih duboku zahvalnost svom agentu, talentovanoj i neumornoj Lori Abkemejer iz kuće De Fjore end kompani, koja je verovala u ovu priču i moju sposobnost da je ispričam, čak i pre nego što sam i ja u to poverovao. Ubeđen sam da bi ova knjiga ostala zaključana u mojoj glavi bez njenog neiscrpnog entuzijazma i bodrenja. Lori, hvala ti što si mi bila oslonac, zastupnik i prijatelj.

Iskrenu zahvalnost uputio bih svom divnom uredniku, Mauru di Preti, koji je razumnim i pametnim uređivanjem napravio bolju knjigu, i uvek veseloj Džoel Judin, koja je vodila računa o svim sitnicama. Takođe hvala i Majklu Morisonu, Lisi Galager, Sil Balendžer, Ana Mariji Alesi, Kristini Tanagava, Ričardu Akvanu i svima u Člarper Kolinsu zbog toga što su se zaljubili u Marlija i njegovu priču i pomogli da moj san postane stvamost.

Dužan sam svojim urednicima u Filadelfija inkvajereru jer su me spasli izgnanstva iz novinarstva koje sam sam sebi nametnuo iako ga toliko volim, i zato što su mi dali dragocen poklon — ličnu kolumnu u jednom od najvećih listova u Americi.

Neizmerno sam zahvalan Ani Kvinlen, čiji su mi entuzijazam i ohrabrenje na početku značili više no što će ona ikada znati.

Srdačno hvala Džonu Kacu, koji mi je dao dragocen savet i povratne informacije i čije su me knjige inspirisale, naročito Godina psa: dvanaest meseci, četiri psa i ja.

Timu Džoplinu, zauzetom advokatu, koji je uvek nalazio vremena da mi pruži besplatan i mudar savet. Pitu i Morin Keli, čije je društvo — i koliba s pogledom na jezero Hjuron — bilo neophodno osveženje. Reju i Džoan Smit, zato što su bili tu kad su mi najviše trebali, i Timotiju R. Smitu zbog divne muzike koja je uspela da me rasplače. Kopaču Denu zbog neprestanih isporuka dimljenog mesa, i mojoj sestri Meridžo i braći Timotiju i Majklu Groganu, za navijanje. Mariji Rodejl, zato što mi je poverila cenjeno porodično nasleđe i pomogla mi da nađem ravnotežu. Svim prijateljima i kolegama, kojih je previše da ih pomenem, na dobroti, podršci i lepim željama... hvala vam svima.

Ne bih mogao ni da pomislim na ovaj projekat da nije moje majke, Rut Hauard Grogan, koja me je veoma rano naučila vrednosti dobro ispričane priče i podelila sa mnom svoj dar pripovedanja. S tugom se sećam svog najvećeg navijača i odajem mu počast, mom ocu Ričardu Frenku Groganu, koji je umro 23. decembra 2004. godine, kad je ova knjiga krenula u štampu. Nije imao priliku da je pročita, ali kad ga je zdravlje izdalo, sedeo sam pored njega jedne noći i pročitao mu nekoliko uvodnih poglavlja, i uspeo čak i da ga nasmejem. Taj osmeh ću večno pamtiti.

Neizmerno sam dužan mojoj voljenoj i strpljivoj supruzi Dženi i deci, Patriku, Konoru i Kolin, zato što su mi dozvolili da ih izvedem pred oči javnosti i opišem njihove najličnije trenutke. Svi ste dobri i volim vas da se rečima ne da opisati.

Na kraju (da, ponovo na poslednjem mestu), moram da zahvalim jednom svom napornom četvoronožnom prijatelju, bez koga knjiga Marli i ja ne bi postojala. Bio bi srećan da zna da je njegov dug u pocepanim dušecima, izdubljenim zidovima i progutanim vrednostima zvanično i potpuno izmiren.

131

Naslov originala Marley & Me — Life and Love with the World's worst Dog Copyright © 2005 by John Grogan Izdavač: Mono & Manana Za izdavača: Miroslav Josipović Nenad Atanasković Urednik: Tatjana Bižić Prevod: Miroslav Pavlović Lektura: Dijana Radinović Korice - Ateneum Tehnički urednik Nenad Đuričić Štampa: Kultura, Bački Petrovac Tiraž 1.500 ISBN 86—7804—048—3 CIP — Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbija, Beograd 821.111(73) — 31 GROGAN, Džon Marli i ja / Džon Grogan ; preveo sa engleskog: Miroslav Pavlović. — Beograd : Mono & Manana, 2006 (Bački Petrovac: Kultura). — 272 str. ; 21 cm Prevod dela: Marley & Me — Life and Love With the World’s Worst Dog / John Grogan. eBook obrada: Disco Ninja Tiraž 1.500. ISBN 86—7804—048—3 COBISS.SR—ID 133322764