Увод

Други век хришћанства доноси апсолутну промjену у форми хришћанске мисли.

Тада Црква улази у потпуно другачији свијет од онога је био новозавјетни и свијет

апостолских отаца.. Оно је у тим временима имало прилику да постане законита религија

под условом да пристане „учествовати у култу обоготвореног римског императора и

римских богова.“1 Ова чињеница ће довести до појаве бројних многобожачких философа

који ће покушати да у својим дјелима наговори хришћане на овај вид „легализације“

њихове вјере. Они су прије свега жељели да кроз фолософске расправе докажу

хришћанским мислиоцима да у томе нема ништа лоше. То ће довести до појаве апологета

који ће узети отворено учешће у споровима са незнабошцима и доказати да је вјера Цркве

неспојива са римском незнабожачком религијом. Један од првих и најзначајних

хришћанских апологета био је Јустин Мученик и Философ.

1 Јован Мајендорф, Увод у светоотачко богословље, Врњачка Бања 2008. године, стр. 43.

Учење о Богу

Спорећи се са незнабошцима Јустин је покушао да хришћанство одбрани у

катагоријама философске мисли. Током свог вишедеценијског рада на одбрани

хришћанства, он је написао многа дјела која су сачувана до данас и свједоче нам његову

теологију.

Јустин у своме учењу Бога признаје као Свету Тројицу, али се из његових дијела

може јасно закључити да када год пише о Богу говори кроз призму христологије. Ова

чињеница нам не представља потешкоћу у анализирању његовог учења о Богу Оцу, јер је

немогуће говорити о било којој Личности Свете Тројице мимо остале двије Личности. Исти

случај је и овдје. Јустин износећи своје учење о Богу Оцу непрестано наглашава Његов

однос са Сином.

У својим списима учи да је Бог неизразив, али он има Ријеч (Логоса), преко које је могуће

спознати Творца.2 Јустин Христа, Бога Логоса, сматра као посреденика између Бога Оца и

света.3 Ову идеју је везао за светописамске ријечи: „Бога нико никад није видио;

Јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави.“ (Јн. 1, 18.). Тако да у Његовој

личности добијамо познање Бога, јер је Он „икона Бога невидљивога“ (Кол. 1, 15.). Да би

доказао ово он се неријетко позива ријечи Матејевог јеванђеља: „Нико не зна Сина до

Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити.“4 (Мт. 11, 27.). Он све ово

користи да би доказао да је Христос Син Божији, те да се само кроз познање Његове

личности може доћи до богопознања. Према његовим ријечима Христос је истинити Бог,

те као такав човеку објављује Бога.5 Христово Божанство Јустин свједочи ријечима: „Отац 2 Јован Мајендорф, Наведено дијело, стр. 46.3 Атанасије Ракита, Апологетски и мисионарски писци Цркве другог века, 2003., стр. 54.4 Погледати: Свети мученик Јустин Философ, Сабрана дела, Апологија I, Београд – Ваљево – Србиње 2002. године, стр. 50.5 А. И. Сидоров, наведено дијело, стр. 64.

има Сина, који, будући да је јединородни Логос Божији, такође јесте Бог.“6 Кроз Њега се

Бог потпуно открио свету.7

Учење о Логосу

6 Јустин Философ, Апологија I, 63, 15.7 А. Ракита, наведено дијело, стр. 54.

Јустин неријетко говорећи о Христу користи термине „разумно постојећи“ или

„разумна моћ“.8 Многи су погрешно тумачили ове његове ријечи сматрајући Спаситеља

неком безличном и апстрактном Силом и тиме се губили у тами погрешних учења. Јустин

је увијек Христа сматрао као Личност Свете Тројице.9 Доказ ове тврдње, према његовом

мишљењу, се налази у познатим Божијим речима приликом стварања човека: „Адам

постаде као један од нас.“10 Јустин овде не наводи термин „ипостас“, јер терминологија

хришћанског богословља у то вријеме није била довољно развијена. Тек са појавом

Кападокијаца, овај термин који означава личност ће почети често да се користи у

теологији.

Јустин говорећи о Христу у првом плану има да докаже Његово месијанство и

божанство. Стога покушава многим старозавјетним примерима да поткријепи своје

учење. Овом методом се најчешће користи у Разговору са Трифоном. У овом дјелу он

доказује Трифону да је Христос Месија, Син Божији, којег је Творац обећао Адаму

приликом изнања из раја. Тиме је желио да приведе Јевреје у хришћанство.

Он је желио да успостави „мост између кршћанства и паганске фолозофије

помоћу своје науке о Логосу.“11 Термин Логос први у хришћанству употребљава апостол

Јован у своме Јеванђељу, где учи: „У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога, Логос

бјеше Бог.“ (Јн. 1, 1.). Овај термин је користио и Филон Александријски, а он је био

неријетко употребљаван и у списима стоика и неоплатоничара.12 Он Логоса као и Јован

поистовјећује са Христом. Јустин Логоса назива и „Природом (γεννημα),Чадом (τεκνον),

јединородним Сином, или јединим Сином Бога Оца, у правом смислу ријечи Син (ο δε υιος

8 А. И. Сидоров, наведено дијело, стр. 64.9 Исто.10 Јустин Философ, Сабрана дела, Разговор са Трифоном, стр. 140.11 Šagi – Bunić, Povijest kršćanske literature, Zagreb 1976. godine, str. 272.12 Исто.

εκεινου, ο μονος λεγομενος κθριως υιος)“13 Пре свих твари, Бог је „из себе самог родио неку

разумну силу коју Дух Свети назива славом Господњом; час је назива Рјечју (Логосом), час

је назива премудрошћу, час анђелом, час Богом, час Господом и Рјечју (Логосом).“14 Овим

ријечима Јустин доказује да се Христос рађа од Бога Оца пре настанка овог свијета и

времена које философи називају χρονος, односно у вјечности, или како сам пише да је

рођен „пре векова, у почетку.“15 Да би боље појаснио да Логос није створење Божије,

него да се рађа од Оца, он наводи примјер пламена од кога се рађа други пламен не

умањивши силину и сјај првог, који остаје један и исти.16 Овим сликовитим примјером

Јустин успјева на једноставан начин простим језиком да објасни једносушност Оца и Сина,

која ће бити формулисана тек на Првом васељенском сабору 325. године.

Христос је, по учењу Јустина Философа, главни актер стварања свијета.17 Бог је

Логосом осмислио и створио свијет.18 Овдје се Логосом сматра Разум у коме је сазрио

мисаони план стварања.19 Из овога можемо закључити да је Јустин говорећи о стварању

свијета посебан акценат стављао на дјелатност Христову. Он на овоме свјесно инсистира

желећи да докаже постојање Сина Божијег прије времена, као и Његово Божанство које

су посебно Јевреји оспоравали. Због тога није ни чудно што Логоса слика овим бојама у

Разговору са Трифоном. Наиме, ово дјело представља најранију апологију против

јудаизма, и написано је у облику дводневне дискусије самог аутора са ученим Јеврејином

Трифоном.20

Иако је Логос Творац свијета, Њему Јустин не даје значајну улогу у управљању

свијетом. Апологета примарно истиче Његов однос са свијетом.21 Према Јустиновим

ријечима, Логос је од самог почетка присутан у свијету и јавља се људима. Он говори да је

13 А. И. Сидоров, наведено дијело, стр. 65.14 Јустин Философ, Разговор са Трифоном 61, стр. 139. 15 Исто.16 Погледати: Јустин Философ, Разговор са Трифоном 61, стр. 139.17 Šagi – Bunić, navedeno dijelo, str. 273.18 Јустин Философ, Разговор са Трифоном 64, стр. 142.19 А. И. Сидоров, наведено дијело, стр. 66.20 Ј. Мајендорф, наведено дијело, стр. 45.21 А. И. Сидоров, наведно дијело 66.

у сваком човјеку присутан макар дјелић сјеменог Логоса,22 који је Бог посијао у свијету, те

је до непотпуног богопознања могуће доћи и умом, органом богопознања. По Јустиновом

схватању, „Бог и човечански ум имају нешто заједничко – рекло би се, чак, нешто

онтолошки заједничко, односно различито и супротно свему што је вештаствено.“23

Друга Личност Свете Тројице се у Старом завјету јављала Авраму, Исаку, Јакову, Мојсију,

Исусу Навину, царевима, пророцима и др. На тај начин Израиљ спознаје Христа, али

пошто је Логоса могуће познати умом, до богопознања су дошли и неки антички

философи попут Хераклита и Сократа,24 те су они били нека врста хришћана пре Христа.25

Говорећи о сјеменим логосима и свијетском Логосу Јустин се придржава стоичког

учења. „Према тој стоичкој концепцији светски Логос је семе света; он садржи у себи

све појединачне логосе – семена свих ствари. Ти семени логоси потичу од њега и враћају

се њему, и њиховим посредством он гради и обликује све.“26 У представи стоика свјетски

Логос је Божански Разум. Логос у човејку представља излив Божанског разума, и он чини

неку врсту „наше унутарње ријечи“ (λογος ενδιαθετος) супротне „изговореној ријечи“

(λογος προσφορικος) која га символизује.27 Из овога се може закључити да у сваком човјеку

постоји ум који поседује божанско поријекло, или пак да је у сваком човјеку присутан Син

Божији.

Јустин је био импресиониран стоицима, који су били дивни у свом моралном

учењу.28 Они су, према његовом мишљењу, носили у себи дио сјеменог Логоса, и на тај

начин су имали извјесну количину богопознања. Ови људи су као „хришћани пре Христа“

били презрени од стране демона, па су непрестано гоњени. Њихово познање Сина

божијег кроз сјемене Логосе је непотпуно, док се Логос Божији хришћанима потпуно

открива.29

22 Šаgi – Bunić, navedeno dijelo, str. 272.23 Јован Зизјулас, Догматске теме, Нови Сад 2001. године, стр. 52.24 Šаgi – Bunić, navedeno dijelo, str. 272.25 А. И. Сидоров, наведено дијело, стр. 66.26 А. И. Сидоров, наведено дијело, стр. 67.27 Исто.28 Исто.29 Исто.

Јустинов Логос је централна личност домостроја спасења. Пошто Отац није могао

да се оваплоти и јави на земљи,30 Логос је преузео ту улогу на себе. Због тога га

ранохришћански апологета неријетко назива „Анђео“.31 Ово не треба тумачити као

класично значење термина αγγελος, што значи вијесник или гласник. Рјечју „анђео“ у

првим вијековима хришћанства нису се сматрале само духовне силе, него и људи који су

објављивали Бога.32 Када Христа назива „Анђелом“, Јустин Га не сматра Анђелом по

створеном битију, него користи овај термин да би објаснио Његову функцију на земљи.

Сљедујући његовом учењу, Логос је Бог, те као такав не може да има везу са створеном

природом анђела. Наиме, Он има теофанијску улогу на земљи, односно објављивања

неспознатљивог Бога Оца човјеку. Тиме Логос врши исту функцију као и анђели, те Га

Јустин с правом назива овим именом.

Пошто Христос има теофанијску функцију, а и сам Јустин га назива „гласником

Божијим,“33 многи су говорили да је у његовом богословљу присутан субординатизам.34

Наиме, они су сматрали да је апологета учио о потчињености Логоса Оцу и Његовој вољи,

те да је умањено битије друге Личности Свете Тројице. Јустин говорећи о Сину Божијем не

учи да је Он другостепено биће које је у свему потчињено Оцу, него да Логос добровољно

врши вољу Очеву.35 Христос има анђелску функцију због присуства сјемених Логоса у

сваком бићу, те је кроз Њега најлакше доћи до потпуног богопознања.

Оваплоћење Логоса

30 Јустин Философ, Разговор са Трифоном 60, стр. 138.31 Наведно дијело 61, стр. 139.32 Јустин Поповић, Догматика паравославне Цркве I, Београд 1980. године, стр. 227.33 Јустин Философ, Разговор са Трифоном 61, стр. 139.34 А. И. Сидоров, наведено дијело, стр. 70.35 Исто.

Јустинова христологија је органски повезана са домостројем спасења. „Ваплотење Бога

Логоса и Његово крсно страдање јесу икономијска дела Логоса.“36 Јустин пише: „Ми

љубимо и поштујемо Реч (Логос) нерођеног и неизрецивог Бога, из разлога што је Она

само ради нас постала човек, да би била причасна нашим страдањима и тако нам

омогућила спасење.“37 Ово је свједок Логосовог активног учешћа у спасењу човјека.

Јустин рођење Христа од Марије Дјеве сматра нечувеним, јер због тога Син Божији бива

назван Сином човечији.38 Овим се у његовом богословљу јасно разликују два рођења

Христа, прво у вечности по Божанству и друго у историји по човечанству. Идентичну идеју

су имали Оци Првог васељенског сабора која је произнешена у Никејском символу вјере.

Ово ће најбоље бити дефинисано на Халкидонском сабору, гдје је донесено исповедање:

„... рођеног пре векова од Оца по Божанству и у последње дане (рођеног) Њега истог ради

нас и ради нашег спасења од Марије Дјеве Богородице по човечанству.“39 Из овога

видимо да је Јустин дао велики допринос у борби против каснијих јереси, које су

оспоравале рођење Христа у вјечности, или постојање божанске и човјечанске природе у

личности Његовој. Када говори о сједињењу двају природа у Христу, Јустин учи да су у

Њему сједињени Логос и Човјештво живо и нераздјељено, али сливено.40 Ово сједињење

је настало приликом зачећа, од када је Христос потпуни Богочовјек.41

Јустин је учио да Божије дарове „разум, слободу и бесмртност треба заслужити,

мада је она могућа једино благодарећи Творцу, а после греховног пада, једино благодарећи

Искупитељу Логосу.“42 Христос је страдао за нас, да би искупио првородни гријех и

омогућио човјеку да се врати у стање прије грехопада. У заједници са Логосом, Сином

Божијим, човјек задобија бесмртност и тако испуњава своје предназначење у Логосу.

36 Наведено дело, стр. 71.37 Јустин Философ, 2 Апологија, 13, стр. 66.38 А. И. Сидоров, наведено дијело, стр. 71.39 Халкидонски орос, цитирано према: Здравко М. Пено, Катихизис – Основе православне вере, манастир Острог 2005. године, стр. 121.40 А. И. Сидоров, наведено дијело, стр. 72.41 Исто.42 Л. П. Карсавин, Свети оци и учитељи Цркве, Сомбор 1997. године, стр. 62.

Закључак

Јустин је оставио силан утицај на хришћанско богословље. За разлику од осталих

апологета који се труде да само човјека доведу пред врата Цркве, „он отвара врата

Цркве и уводи читаоца унутра, да би му показао све богатство хришћанске вере и

живота.“43 Својим усрдним радом на одбрани хришћанског учење, Јустин је успио да га

43 Атанасије Ракита, наведено дело, стр. 53.

објасни на философски начин. Централни дио његовог дијела заузима христологија. Он

Сина Божијег по узору на апостола Јована дефинише као Логоса, који се у вјечности рађа

од Оца. Тиме он хришћанско богословље исказује у оквирима неоплатоничарске и

стоичке философије, те на тај начин успијева да докаже вриједност вјере у Бога. Јелински

свијет је у то вријеме хришћанство схватао као варварску јеврејску секту. Јустин Философ

је успио да разбије ове предрасуде и кроз философско изражавање. Плодови његовог

рада су га учинили једним од најзначајнијих ранохришћанских мислилаца. Јустиново

богословље је у многоме помогло Цркви да развије своју теологију.

Л И Т Е Р А Т У Р А:

1. Јован Мајендорф, Увод у светоотачко богословље, Врњачка Бања 2008. године.

2. А. И. Сидоров, Курс патрологије II, Врњачка Бања 2009. године.

3. Атанасије Ракита, Апологетски и мисионарски писци Цркве другог века, 2003. године.

4. Свети мученик Јустин Философ, Сабрана дела, Београд – Ваљево – Србиње 2002. године.

5. Šagi – Bunić, Povijest kršćanske literature, Zagreb 1976. godine.

6. Јован Зизјулас, Догматске теме, Нови Сад 2001. године.

7. Јустин Поповић, Догматика паравославне Цркве I, Београд 1980. године.

8. Здравко М. Пено, Катихизис – Основе православне вере, манастир Острог 2005. године

9. Л. П. Карсавин, Свети оци и учитељи Цркве, Сомбор 1997. године.