Ivan Pani}

KAD ]E[ DO]Idramski komad u 13 slika

8 Ivan Pani}

IVAN PANI], ro|en 1964. godine u Beogradu. Diplomiraodramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Pisao tekstove za radio, televiziju i Film.

Autor dramskih komada Sad se smej, Sotire (1990), Sokratov

testament (1992) i Bol-bolen (1994).

LICA

PITER SMIT, 47 godina

MIHAILO, mladolik

MILOSLAV SAVI] – TATO, seqak, hrom od stare rane, 45godina

DOBRILA SAVI] – BIDA, wegova `ena, 42 godine

SMIQANA SAVI] – CMIQKA, wihova k}i, 17 godina

PETAR SAVI] – PERICA, wihov sin, 13 godina

DRAGOSLAV SAVI] – GANE, sve{tenik, 40 godina

RADOSLAV SAVI] – RADE, oficir, 35 godina

DRAGI] RADI], Radosavqev posilni, 30 godina

OBREN MIJAJLOVI] – IZVORAC, 18 godina

STOJAN, izbeglica, 25 godina

Ostali

Kad }e{ do}i 9

Ivan PANI]

KAD ]E[ DO]Idramski komad u 13 slika

1.

No}. Samotan planinski predeo. [turi ostaci seoskog doma}instva.Od stambene ku}e ostali su temeqi i isto~ni zid. Na wemu – ikonaSvetog Dimitrija, kandilo i mno{tvo drvenih ramova, sa crno-belimfotografijama.U senci zida sedi Mihajlo, ogrnut dugim ~obanskim guwem; tiho svira ufrulu.Iz mraka boja`qivo iztupa Piter Smit.

PITER: Hello!... Is there anybody here? I’ve just heard a music... Hello!

Mihailo ustaje, oprezno proviruje.

PITER: Good evening, sir! My name is Peter Smitg. I’m glad to meet you!Look, maybe you can help me...(Sa jakim engleskim naglaskom)Ja izgubio moj put... Ja hodao, hodao, vrlo mnogo hodao, ovdei tamo. Svud oko mene no}. Ja bio sam upla{en. I tad, ja~uo va{ music... Vi svirali, didn’t you? Naravno, vi svi-rali, ko drugi? Nikog drugog nema u ovoj prokleto crnojno}i. Just you and me...

]utke se gledaju.

PITER: Mo`emo sesti za neko vreme, molim? Moje noge, znate... Jaimam bolove... Please?

MIHAILO: Sedni, brate mili. Duga je no}.

Piter boja`qivo seda na jedan kamen. Mihailo nastavqa da svira.

MRAK

2.

Leto u zapadnoj Srbiji, 1941. godine. Seosko doma}instvo: ku}a, dvo-ri{te, sto sa klupama pod kro{wom bagrema, vajat, {tala, obor, tor,koko{iwac itd. Sve ure|eno i vo|eno doma}inskom rukom.U dvori{tu, pri poslu, Dobrila i Smiqana Savi}. U pozadini, PetarSavi} vilama unosi seno u {talu. Dragi} Radi}, obu~en u gra|anskoodelo.

DRAGI]: Pomozi Bog, Srpkiwe!

DOBRILA: Bog ti pomogo, gospodine. Kojim dobrom?

10 Ivan Pani}

DRAGI]: Ovoj li je ku}a na Miloslav Savi}, zvani Tate?

DOBRILA: Ko pita?

DRAGI]: Ja pitam.

DOBRILA: To vidim, gospodine, al te ne znam. Ne zameri, ratno jevreme...

DRAGI]: Ja sam Dragi} Radi}, po tatka starinom iz Kambelevci,kod Babu{nicu, po majke iz Bojnik, kod Leskovac, poma}ehe iz Katun, kod Vrawe.

DOBRILA: Tako, brate slatki, odma reci, a ne tu – zakitio secverglan paunovim perjem, pa se {epuri, ko da je rajskaptica!

SMIQANA: Mamo!(Kiko}e se)

DRAGI]: Poznava{ li me sad, snajke?

DOBRILA: Jok, more! Nikad ~ula.

DRAGI]: A vidi{, ja tebe znajem. Ti li si Dobrila Savi}, zvanaBide? I toj slatko devoj~e, garava oka – Cmiqka li je,}erka na tebe i Tata?

DOBRILA: More, {ta o}e{ ti od nas.

Iz {tale izlazi Petar, sa vilama u rukama.

DRAGI]: Takoj li se, Perice, gost iz daqinu do~ekiva? Sas vile, pogrbinu da ga drjapne{?

DOBRILA: E sad ga, vala, pretera!... Miloslaveee! O, Miloslaveeee!!

DRAGI]: (Poverqivo)Glas vam nosim. Iz [tip... Ti znaje{ na kog.

PETAR: Od ~i~a Rada?!... @iv je, znao sam.

DOBRILA: ]ut, Perice!(Dragi}u)Jel od Rada?! @iv je, znala sam... [ta veli?

DRAGI]: Eeee, {ta veli! Da si prisednemo, sve }u po red da vioratim. Kafi~e i slatki~e ako ponudite – sefte, al...(Ti{e)Kad bi moglo jedno {i{ence doma}e, tek da si oplaknemusta.

Kad }e{ do}i 11

GLAS: Dragi}u, zadribaldo cincarska!

DRAGI]: (Uko~i se u stavu mirno)Razumem!

Izlazi Radoslav Savi}, tako|e u gra|anskom odelu.

PETAR ISMIQANA:

^i~a Rade!(Bacaju se Radoslavu u zagrqaj)

DOBRILA: Radoslave!... Ti li si, veseli moj Radoslave?!

RADOSLAV: Ja Bido! Ovamte, onamte – evo mene kod vas!

DOBRILA: E, dobro nam do{o! E, fala Bogu!(Kri{om bri{e o~i)Tr~i, Perice u vinograd, zovi oca! Posle trkni do crkve,po Dragoslava! Oznani bra}i da se brat vratio! Cmiqo,zavati vode! Polij, da se qudi umiju, operu ruke!... Sedite,ama sedite! Sad }u ja!

RADOSLAV: Posilni Dragi}!

DRAGI]: Na slu`bi, gosn poru~nik!

RADOSLAV: Ne mo`e{ ti da se ne grebe{ za rakiju, pa da si dvaputtoliki! Aman, ~ove~e, {to se ne rodi kao vinska mu{ica,lak{e bi ti bilo?!

DRAGI]: Toj si i ja pa zborim...

RADOSLAV: Upropasti mi iznena|ewe! Ja, budala, jo{ ti verujem ipu{tam da... Ih, more! Batina iz raja iza{la! I {ta sadstoji{ ko direk, zadribaldo cincarska?! Poteci, {ta~eka{? Dok je tebe `iva, ne sme Cmiqka jednu kofu vodeda potegne! Tr~e}im korakom!

Dragi} salutira, otr~i za Smiqanom.

DOBRILA: (Iznosi slatko i vodu)Rade! Poslu`i se!

RADOSLAV: A vi, Bido moja? @ivi, zdravi? Ima godina da se nevidesmo.

DOBRILA: Ima, Rade, ima i vi{e. Lane si bio uo~i Trojice, a sutraje, evo, Preobra`ewe... Fala Bogu, samo nek si ti nama`iv!

RADOSLAV: Je, bogati, prolete godina ko ni{ta... Vidi samo Cmiqke!Onomad curi~e, a sad prava frajlica!

12 Ivan Pani}

MILOSLAV: Radoslave, aramba{o, oca li ti qubim!

RADOSLAV: Tato!

Bra}a se grle i qube.

MILOSLAV: Fala Svetom Dimitriju da te ova ku}a ponovo vidi! Sedi,pri~aj... [vabe te nisu zarobile? A kamo uniforma? Kamolampasi, gosin poru~ni~e?

RADOSLAV: E, moj Tato... A kamo zemqa? Kamo Aleksandrova Jugo-slavija? Kamo na{a Srbija?

MILOSLAV: Bido, donesi quticu!... Jes vala, Rade, isperda{i nas[vaba, ko |ubrivo po {tali. Sad je samo glavu na ramenusa~uvati.

RADOSLAV: Yaba glave bez obraza, Tato. Sramota me da priznam – nijedan kur{um ispalio nisam. Pohvata nas {vapskapancir-divizija kao pili}e, na spavawu. Onako, usput, naproputovawu za Gr~ku. Ceo bataqon, ej!... Pa onda, pravaclogor u Tetovu. Otud, Bogu hvala, sre}no izbegosmo. Nekovreme, krismo se po Beogradu i evo nas ovde.

DRAGI]: Stigla voda, gosin poru~nik!

RADOSLAV: Sramota, Tato, do neba sramota.(Ustaje, prihvata kofu od Dragi}a)Deder!

DRAGI]: Kude, gosin poru~nik? Nemojte si, ko Boga vi molim...

RADOSLAV: ]uti, Dragi}u, izem ti ime! [ta ono rekoh, onomad uTetovu? Dok [vabu iz Srbije ne isteramo, ima da tepolivam kod umivawa, kakogod i ti mene!... Jak sam ti japoru~nik! Ti si bar kamu sakrio, a ja ni perorez nesa~uvah od du{mana! Ja treba tebi da budem posilni, ne timeni!

DRAGI]: Kude vi orati za toj kamu, ja pa budala...

RADOSLAV: Ku{! Ruke – peri!

DRAGI]: Razumem!

RADOSLAV: (Poliva Dragi}u ruke, sme{ka se)Uostalom, sad si moj gost. Jesam ti jo{ u logoru obe}ao da}emo sedeti pod ovim ovde bagremom? Ovakav hlad nemacela zapadna Srbija?

Kad }e{ do}i 13

DRAGI]: Dobar je na mene svaki lad, gosin poru~nik, samo da si nijeonaj posledwi.(Uzima kofu)Dozvolite si, gosin poru~nik.

MILOSLAV: E, Rade, Rade! Kakav be{e, takav i ostade. Tvoji klasi}i susad kapetani...

RADOSLAV: Na|e se poneki i general{tabni major~i}.

MILOSLAV: ... a ti i daqe poru~nikuje{, samo zarad toga {to stalnopravdu isteruje{.

RADOSLAV: Lep{e je meni, Tato, takvo moje poru~nikovawe, no dakapetanam, kao {to ve}ina wih kapetana. Ima tu i ~asnihqudi, da ne gre{im du{u. Ali takve, koliko ih je – {toka`e ovaj moj Dragi} – “u {ajka~e da zbuta{”... Pa onda –pomisli samo! Da sam dopao zarobqeni{tva kao kapetan,ne daj Bo`e major, ja bih se, kakav sam, od sramote ubio!Ovako, kao poru~ni~i}, }utim i smrdim, pa {ta mi Bog da.

Dolaze Petar, Dragoslav i Obren. Petar odmah tr~i da sedne {tobli`e Radoslavu, a Dragoslav daje Obrenu znak da sa~eka u pozadini.Obren ne ulazi u dvori{te, ve} ostaje skriven iza zida vajata.

DRAGOSLAV: Poma`e vi Bog, bra}o i sestre!

RADOSLAV: Bog ti pomogao, o~e!(Prilazi i celiva mu ruku, onda ga grli i qubi u obraz)Gane, brate mili!

DRAGOSLAV: [to ne napisa makar jedno pismo za ovih godinu dana, crniRadoslave?

RADOSLAV: Ih, ja i hartija! Zna{ ti mene!

DRAGOSLAV: I karte su od hartije, ali kartawa se sigruno nisi manuo.Kocka{ li se jo{, crni Radoslave?

RADOSLAV: Kako me pita{ – kao sve{tenik, ili kao stariji brat?

DRAGOSLAV: Kako god da pitam – slaga}e{. Boqe }uti.(Tap{e Radoslava po le|ima)Sretan je od Boga ovaj dan, {ta veli{, Tato?

MILOSLAV: Sretnijeg odavno nisam imao! Dela, bra}o, dela, qudi –greh je da de qutica greje na ovoj `egi!

Dok se svi okupqaju oko stola, Smiqana povu~e na stranu Dragoslava.

SMIQANA: A on nije s tobom, ~i~a-Gane?

14 Ivan Pani}

DRAGOSLAV: Ko?... Jok, brate.

SMIQANA: Ih, znala sam da ne}e do}i!

DRAGOSLAV: Tr~i iza vajata. Eno te ~ovek ~eka.

SMIQANA: Fala ti, ~i~a-Gane! Fala, o~e!(Celiva mu ruku, otr~i iza vajata)

Smiqana i Obren se grle i qube. Dragoslav prilazi stolu i nazdravqa saostalima. Dobrila u`urbano postavqa sto, iznosi meze i tawire.

DRAGOSLAV: Da te ~ujemo, Rade... Kako je u Me}edoniji? ^etuje li se poKozjaku i Babuni, kao nekada, za Jove Dovezenskog iBacete Rujanca? Ima li, bar tamo, nade za Srbina?

RADOSLAV: A kako mo`e da bude, Gane? Ne da prokleti [vaba glavu dadigne{.

DRAGOSLAV: Nije vaqda [vaba Bog, pa da zapoveda slobodnu ~oveku{ta }e i kako }e?

RADOSLAV: Bog nije, ali da zapoveda – zapoveda. A mi, Srbi – o~i uzemqu, u{i preko usta, pa gledamo da nas {to mawe ima, anajradije bi da nas nikako nema. Rasulo, rasulo, na svestrane rasulo... Druga su to vremena bila, kad se na{ Tato,pod vojvodom Vukom, po Veterniku i Kajmak~alanu sBugarima za zdravqe pitao. Tad su Srbi bili Srbi. Danassu – do moga! – Jugosloveni...

DRAGOSLAV: Ne psuj, crni Radoslave.

RADOSLAV: ... pa evo dokle do|osmo! Raspade se zemqa, kao gwilatikva! Ubi nas izdaja! Kraq pobe`e...

DRAGI]: (Glasno se naka{qe)Gosin poru~nik, ss du`no po{tovawe, al u Kraqa si nedirajte. Popqujte si i moga brata Cvetana, al Kraqa...Detence je on, jadni~ko, pileto golu`dravo. Zar da se takinosi sas belosvetski mangupi, {to bi majku ro|enu za suviyin~e prodal, a jok pa ne}e zemqu! Neka ga Kraq, gosinporu~nik, neka. Dobar je on na nas. Srpski je on sin.

RADOSLAV: Ama znam Dragi}u! Znam! Nego u qutwi, ne pazim {taka`em... Ko sam ja, pa da zameram? Zakleo sam se Kraqu navernost, a evo kako odr`avam zakletvu i oficirsku re~! –kao bedni civil i begunac iz du{manskog logora. Ej,`ivote.

Kad }e{ do}i 15

MILOSLAV: Svi|a mi se ovaj tvoj posilni, bata-Rade. Momak je odoka,tebi i treba jedan takav, u brk da ti skre{e... Deder,mom~e, da naspemo jo{ po jednu!

DRAGI]; Da sipujemo, Tate, nesmo bolesni..

DRAGOSLAV: Pa {ta veli{, Rade – nema u Srbiji vi{e hajdu~ke krvi?

RADOSLAV: Dok smo se krili u onom podrumu, na Vra~aru, u Mutapovojsedam, kod starog vojvode Emila Milutinovi}a – dojavi mijedan moj poznanik da vojvoda Pe}anac okupqa na Bukuqivojsku. A moj ti Dragi} i ja pravo tamo! Primi nasPe}anac, Bog zna kako. Pita ko sam, odakle sam, gde samslu`io, {ta sam po ~inu. Sve ja to wemu lepo ispri~am.Kad! – ne pro|e ni dva sata, donesu ti meni ukaz, kojim sepostavqam za vojvodu Oplena~kog!... Molim?! U vojscidvaput degradiran, |eneral Nedi} li~no dade mi tvrduveru da, za wegova `ivota, ne}u ma}i daqe od poru~ni~kog~ina, a ovde ve} postadoh vojvoda?!... ^itam ukaz, neverujem o~ima. Uredno otkucano, overeno {tambiqem,potpisao svojeru~no vojvoda Pe}anac. ^ekaj, more, da miovde malo procuwamo. Nisu to ~ista posla. I tako, posletri dana na Bukuqi, vratismo se u na{e podrum~e uMutapovoj... [ta je s Pe}ancem, qudi ja ne znam. Nikad nevideh da se tako dele vojvodske titule! Te vojvoda ovaj, tevojvoda onaj, od silnijeh vojvoda nigde vojske! Sve se topoasilo, niko ne}e u regrute, svaka {u{a bi da vojvoduje!A vojvode – sve moj do...(Brzo se ispravi, kad se Dragoslav naka{qe)Sve ladole` do ladole`a! Prekrstili se redenicima,ukrasili se bombama i kamama, {qa{te kao zvono naSabornoj crkvi! Namrgodili se, nakrivili {ubare, pa idupo Bukuqi i Aran|elovcu, otimaju seqacima koko{ke iprasi}e. San}im, vojvode su – ne daj Bo`e da jedu poparuili ka~amak s kazana!

MILOSLAV: Ulagani, Radoslave, ulagani... Kosta Milovanovi} je~etovo, dok si ti jo{ u pelene pu{to. Ne bacaj se blatomna junaka.

RADOSLAV: Svaka ~ast, daleko bilo! Ali evo, `iv mi, Dragi}u, reciako la`em.

DRAGI]: Istina, istina, od re~ do re~.

RADOSLAV: Izdaja nam iskopala raku, a ludilo udari krsta~u odozgo.

16 Ivan Pani}

PETAR: ^i~a-Rade, a de ti je sabqa?

RADOSLAV: E, Tato, i ti Gane, {ta mi je najgore. Kako ovom detetu uo~i da pogledam?

DOBRILA: (Sa sekirom u ruci, merka jednu koko{ku, koja ide premavajatu)Pi, pi, pi, pi, pi....

RADOSLAV: Nego, Dragi}u, daj kofer! Ako sam izgubio oficirsku~ast, nisam cicija i izme}ar. Doneh nekoliko sitnica,ni{ta posebno...(Vadi poklone iz kofera)Malo kafe, {e}era i svilenih bombona... Za tebe, Tato –liker kru{kovac, za Gana tamjana iz Svetosavske crkvice,na Vra~aru...

DOBRILA: Pi, pi, pi...(Opazi Smiqanu i Obrena)Ene de~... E, moj Miloslave! Dok se ti qutuje{ quticom,}erka ti se qubaka iza plota, ko ona posledwa.

DRAGOSLAV: Neka, Bido, pusti decu...

DOBRILA: Kaka deca, more!? Da su oni deca, pustila bi ja wi, pa nekradu {ta o}e! Al, ovo dvoje se opasno zaigra{e!

SMIQANA: Mamo...

DOBRILA: U ku}u, nesre}o! Stric ti se iz rata vratio, a ti se tucma~e{ ko krava – na Boga ne gleda{! Sklawaj mi se so~iju!

SMIQANA: Nemoj, mamo...(Pla~u}i, otr~i u ku}u)

DRAGOSLAV: I bre, Bido! Pa, vaqda je i Bogu milo da vidi, kad se dvojemladih vole!... Ti si kanda zaboravila kakva si bila uCmiqkinim godinama?

DOBRILA: Da me je pokojni }a}a ovako, s Tatom, iza vajata zateko –tri dana bi me o vodi i suvom lebu ostavio!

MILOSLAV: Zato se mi i sastajasmo u onom {qiviku, povi{e va{eku}e.

Svi se smeju.

DOBRILA: Ti, Miloslave, ako ve} nema{ {ta pametno da dometne{,boqe }uti... Nego, Dragoslave.

Kad }e{ do}i 17

DRAGOSLAV: Molim, Bido?

DOBRILA: Ti li dovede ovog zamlatu, ko i ono otoi~?

DRAGOSLAV: Ja? Jok, snao slatka!... Prvi put ga danas vidim.

DOBRILA: Dragoslave, Dragoslave, tebi bar ne prili~i da la`e{.

OBREN: Nije, ujna Bido, nego ja, ovaj, tu prolazio...

DOBRILA: Dobro ako si prolazio, nego – {to zastade?

OBREN: Pa, eto ovaj... Prio}alo mi se.

DOBRILA: Prio}alo ti se?

OBREN: Pa ja, ovaj...

DOBRILA: I ba{ iza na{eg plota?

OBREN: Pa, eto...

DOBRILA: I taman da razve`e{ u~kur, kad ono – eto, slu~ajno, mojeSmiqane?... E deco, deco! Ba{ na|oste kad da qubavi{ete.

RADOSLAV: Pusti, Bido! Kao da qubav bira vreme!(Qubi Dobrilu u obraz, onda prilazi Obrenu, grli ga okoramena i vodi ka stolu)Pri|i, mom~ino! Kad ume{ da qubi{, mo`e{ vaqda i dapopije{ jednu s mu{karcima!

OBREN: Mogu ja i dve, samo ako }e Tato da me primi za sto.

RADOSLAV: Pazi ga sad! Malopre mawi od makova zrna, a ovamo –odgovara ko mator!

MILOSLAV: Ajde, sine. Sedi, popi.

DRAGOSLAV: Ako, Tato, ako! Vaqa se, Bogu hvala! Dok nam se deca vole,bi}e i Srbije... De~ko je iz dobre ku}e, ako }emo po pravdi.Sve da si boqeg i tra`io, ne bi ga, vala, nikako na{ao.

MILOSLAV: Ej bre, Gane!... Ja ga pozva na qutu, a ti bi svadbu dapravi{, decu da kr{tava{!

DRAGOSLAV: A {to ne bi? Rat je, pa {ta? Utoliko pre ne vaqa mnogo~ekati i okoli{ati. Srbiji treba mladosti i snage.Mnogo se, jadna, napatila, mnogo iskrvarila, i Bog znakoliko }e jo{.

RADOSLAV: ^iji si ti, mom~ino? Po liku mi nisi poznat?

18 Ivan Pani}

OBREN: Ja sam od Mijajlovi}a, najmla|i sin, gospon poru~ni~e.Obren se zovem, al me svi zovu Izvorac, jer ko dete upadohu onaj kladenac, ni`e Babiwe ~uke.

RADOSLAV: Jes, jes, sad se prise}am... Samo, ja te pamtim kao de~ki}a, ati, bre, i`yikqa u grenadira! Koliko ti je godina?

OBREN: Osamnajes punih, uzo devetnajestu.

RADOSLAV: Vojsku nisi slu`io?

OBREN: Rat me omete, gosin poru~ni~e.

RADOSLAV: (Dragi}u)Vidi{ li ti, zadribaldo cincarska, kako se u [umadijiodgovara? Ovaj de~ko ni brkove nije obrijao, a ume da seophodi, kao da je sa be~kog dvora do{ao!

DRAGI]: Odsek – lipicaner...

RADOSLAV: Nema kod nas ono va{e – “jesam si, nisam si, tuc si, micsi”, kao, bre, da i niste Srbi!... U Gardu bih ja wega,sekunde se ne bih premi{qao! Ej [umadijo, ~ime hrani{decu svoju, kad ovakvi sokolovi rastu?!

DRAGI]: Sa rakiju, gosin poru~nik, sa kakvo drugo?

RADOSLAV: (Kroz smeh)Ko o ~emu – narednik o unapre|ewu, kurva o po{tewu, amoj ti Dragi} o rakiji!(Obrenu)A bra}e, ima{ li?

OBREN: Trojicu, gosin poru~ni~e. @ivka, Mila i Dragutina.

DRAGOSLAV: Tri jabuke, moj Rade! Dok ne be{e ove posledwe mobili-zacije, ni jedna Sveta Litur|ija bez wih nije pro{la.

RADOSLAV: Kako oni, nesretnici, pro|o{e kroz ovu na{u kalvariju isramotu? @ivi li su? Ima{ li kakvih vesti od wih?

OBREN: Tu su oni, gosin poru~ni~e. Vratili se, sva trojica.

RADOSLAV: A i za koga da ginu? Za ovu jeremijadu od zemqe i dr`ave?Ej Srbijo, muko moja!... Nalij, Dragi}u. Mawe pe~e rakija,no sramota.

Kad }e{ do}i 19

DRAGI]: Kude, gosin poru~nik? Da ne sipijem ja, nije redno. Ima situj doma}in, on si pa brine...(Na Tatin mig)Razumem(Sipa svima)

DRAGOSLAV: Nisu wih trojica ku}i do{la, moj Radoslave... Eno ih“gore”.

OBREN: U planini, gosin poru~ni~e.

RADOSLAV: [ta rade tamo? ^uvaju ovce?

MILOSLAV: Ti, bata-Rade, u Beogradu ni{ta ne ~u o tom?

RADOSLAV: Ne, slave mi...(Odjednom zagrejan)Deder, deder, govorite {ta imate! [to najednom takoutawiste?

OBREN: Ima gore vojske, gosin poru~ni~e.

RADOSLAV: Koliko ih je? Ko im je pretpostavqeni?

OBREN: Tako, stotiwak, nema ih vi{e. Al, stalno pristi`u novi,iz cele Srbije. Ve}inom no}u, da se ne vidi. Jedni do|u,drugi odu, pa sve tako... Glavni je jedan stariji oficir, sanao~arima.

RADOSLAV: Ime?

OBREN: Ne znam, gosin poru~ni~e. Neki ga zovu ~ika-\oka, neki^i~a... I barjak imaju. ^etres prvog pe{adijskog puka.

RADOSLAV: ^etrdest prvi pe{adijski... Koliko znam on je bio usklopu Druge armije, gore u Bosni. [ta }e on ovde?... Iba{ vojska, veli{? More, da nije to neka ujdurma, kao onona Bukuqi?

MILOSLAV: Okupqaju se oni gore, jo{ od letweg svetog Nikole. Jedandan, pro|e ovde i Dragi{a Vasi}, sa jo{ dvojicom. Sedo{e,popi{e po qutu. Bida tede da zakoqe koko{ku, al oni nedado{e. Popri~asmo malo, zafali{e se, te odo{e gore.

RADOSLAV: Posilni Dragi}!

DRAGI]: Na slu`bi, gosin poru~nik!

20 Ivan Pani}

RADOSLAV: Spreman za pokret!(Obrenu)Ti si bio gore? Zna{ put?

OBREN: Znam, gosin poru~ni~e.

RADOSLAV: Vodi!

MILOSLAV: E, Boga mi, ne}e{! Posle ja treba da vadim kestewe izvatre kod Bide! Ajd, ~ik joj reci da ne}e{ da ru~a{, gosinporu~ni~e! O~i bi ti iskopala – prvo tebi, pa meni! Seditu, ne vileni!

DRAGOSLAV: Nagao si, crni Radoslave, kao i uvek. Da si poslu{ao menei moju pokojnu Dulu – Bog neka joj du{u prosti – da si `enuna{ao, decu izrodio, druk~iji bi sad bio. Nije Bogu nablagodat {to je brzo i nepromi{qeno. Sedi danas sasvojima, ru~aj, odmori. Sutra, uz pomo} Bo`iju, oti}i }e{i na planinu. Stoji ona na tom mestu otkad je sveta i veka,pa }e, vaqda, i do sutra odstojati!

PETAR: Sedi jo{ malo, ~i~a-Rade... Molim te.

RADOSLAV: Posilni Dragi}.

DRAGI]: Na slu`bi!

RADOSLAV: Ostav. Voqno.(Uzima Petra u krilo, qubi ga u kosu)Kow sam, pa to ti je! Eto!

DOBRILA: (Iznosi ~iniju vrele supe)[ta je, nevoqnici, ve} stigoste da se posva|ate?

OBREN: Ma jok, ujna Bido, nego onako... Mu{ki razgovori.

DOBRILA: Ti mi, klipeto, zna{ {ta su mu{ki razgovori! Tek seispileo, a ve} kukuri~e ko pravi... Ajde, da se ru~a!Cmiqo, sipaj svima, a danas prvo stricu Radu! Jel tako,Miloslave?

MILOSLAV: Dabome, Bido!... O~e, blagoslovi.

DRAGOSLAV: Gospodu se pomolimo. U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha.

SVI: (Ustaju, skidaju kape, krste se)Amin!

Kad }e{ do}i 21

DRAGOSLAV: Hvala ti, Bo`e jedini u Svetoj Trojici, na darovimaTvojim. Hvala Ti {to nas u~ini Srbima i jo{ Ti hvala{to raba Tvojego Radoslava i raba Tvojego...(Dragi}u)Kako ono be{e?

DRAGI]: Dragi} Radi}, o~e. Po tatka iz Kembelevci, po majke iz...

DRAGOSLAV: ... Dragi}a milo{}u Svojom bezgrani~nom spasi od lu-kavogo, te `ive i zdrave k nama dovede. Blagoslovi ovutrpezu i podari nam da opet u slobodi, svoj me|u svojima,ime Tvoje slavimo, sada i svagda, i u vek vekova. Amin.

SVI: (Krste se)Amin.

MRAK

3.

PITER: Hladna no}, zar ne?

Mihailo svira u frulu.

PITER: Mo`emo da nalo`imo vatru?

MIHAILO: Mo`e, brate, {to da ne mo`e... Al, ti da nacepa{ drva.

PITER: Ja?!

MIHAILO: Tebe je ladno, nije mene.(Nastavqa da svira)

PITER: Vrlo dobro. Ja razumem... Gde je sekira?

MIHAILO: Ene.

Piter ustaje, uzima sekiru. Name{ta drvo na paw, zamahuje, udara – sveto neve{to i nezgrapno!

MIHAILO: Ti, bre, ko da nikad nisi sikiru u ruke uzo!

PITER: Bilo je to davno... Ja bio sam samo dete.

22 Ivan Pani}

MIHAILO: Daj ovamo!... Vidi, zamane{ visoko, ponad glave. S oberuke, celim telom... Pu{ti{... Pre no udari{, zalaufa{jo{ ja~e... Ene! Mora da pukne, pa da je od kamena! Na!(Vra}e sekiru Piteru)Dede, sad ti.

Piter zamahuje, udara.

MIHAILO: Tako je brate! Mu{ki!

PITER: Ovo je dobro ose}awe!(Cepa drva)Ja volim ga!

MIHAILO: (Skupqa tre{~ice)Udri onda, kad ga voli{!

PITER: Oprosti, ali ja nisam ~uo tvoje ime.

MIHAILO: A {to bi ga ~uo, kad ga nisam ni reko? Mihailo sam ja.

PITER: Ti, Mihailo, ti `ivi{ ovde?

MIHAILO: Ja `ivim u planini.

PITER: Ova ku}a... Ona nije tvoja?

MIHAILO: Ovo je Savi}a zaseok. Wi odavno nema, al eto, ime ostade...A nekad – vo}ka do vo}ke! Tu, de cepa{, be{e bagrem – ladje do neba baco! Tamo vinograd, namo {qivik – po tries,~etres kazana je taj davo u nerodne godine!... Ima{{ibicu?

PITER: [ibicu?... Oh, you mean matches! Yes, Da, ja imam je! Evo tije.

MIHAILO: (Pali vatru)A jel mogu ja tebe ne{to da pitam, a da se ne naquti{?

PITER: Da, ti mo`e{. Pitaj me.

MIHAILO: [to si do{o ovde?

PITER: Ja ne znam. Ja... Jednostavno, ja do{ao. Ja volim ovde. Ovaplanina, ova zemqa, ovo nebo... To sve moje, Mihailo. Da liti razume{?

MIHAILO: Nije to ni tvoje, ni moje, no Bo`ije.

PITER: (Sme{ka se)Ti ne razume{, zar ne?

Kad }e{ do}i 23

MIHAILO: Razumeo, ne razumeo – va`no je da je tebe ovde dobro ilepo... A sa}e ti, vaqda, biti i toplo. Drva ima da lo`imodo sudweg dana.

PITER: Vidi{, Mihailo... Ja bio ro|en ovde... Dugo, dugo vremenapre.

Pognute glave, te{ka koraka, Piter prilazi vatri. Zimqivo nadnosi{ake nad plamen. Iz daqine, kao nerazgovetni, jedva ~ujni {apat vetra,dopire slo`na pesma `enskih glasova.

MRAK

4.

Ledena januarska no}, 1942. godine. Gluvo doba. Me}ava `estoko fiju~e. Svremena na vreme, ~uje se otrgnuto zavijawe. Savi}a ku}a je u mraku.Tri vojnika Jugoslovenske vojske u Otaybini, uvijena u {iwele, iskr-savaju iz tame. Dvojica ostaju u pozadini, tre}i prilazi vratima, kuca!

VOJNIK: Doma}ine!

Muk. Vojnik udara jo{ ja~e.

DOBRILA: (Budi se, drma usnulog Miloslava)Miloslave, budi se, ako Boga zna{! Neko gruva na vrata,provali nam ku}u.

VOJNIK: O, doma}ine!

MILOSLAV: (Ustaje, bunovno pali fewer)Ko je?!

VOJNIK: Gorska stra`a Wegovog veli~anstva kraqa Petra II Kara-|or|evi}a!

MILOSLAV: Evo qudi, evo!...(Otvara vrata, sa fewerom u ruci)Radoslave, bitango, ti li si, oca li ti qubim?!

RADOSLAV: ([eretski)Ja, Tato! Mir Bo`iji, Hristos se rodi.

MILOSLAV: Vaistinu se rodi. Ajde, more, ulazi, {to se {ega~i{!...Sam si?

24 Ivan Pani}

Radoslav kratko i o{tro zvizne. Iz mraka izlaze Dragi} i Obren.

DRAGI]: Mir Bo`iji, Hristos se rodi, Tate!

OBREN: Mir Bo`iji, Hristos se rodi, taste!

MILOSLAV: Vaistinu, vaistinu se rodi, vojsko moja! Ajde, ajde!...(Obrenu)[ta re~e ti, more?!

DOBRILA: Kad ogluve, bre Miloslave?! Begeni{e ti taj }erku odav-no, {to da te ne zove taste?

OBREN: Ne zamerite, ja se malko {alim... A de je Cmiqka? Spava?

DOBRILA: S Pericom je dole, kod ]ira. Odo{e ko pola`ajnici, teostado{e da no}e.

OBREN: (Utu~en)Kod ]irkovi}a? Malo~as pro|osmo kraj wiove ku}e. Dasam znao...

MILOSLAV: Turi, Bido, {e}er da se zapr`i!... Mo`e po vru}a, avojsko?!

DRAGI]: Kude, more? Nesmo bolesni, pa di si ne mo`e.

DOBRILA: (Miloslavu)Ti }e da me u~i{ {ta da radim! Ja ne znam, jel?!...Raskomotite se, sa}i ja. Da zakoqem koko{ku?

RADOSLAV: Bido moja, tebe kad vidim – sunce me ogreje!(Zagrli je, poqubi u obraz)Ni{ta, nemamo vremena. Da popijemo po vru}u, pa idemodaqe.

DOBRILA: E proju }e, vala, da sa~ekate! Tolka hitwa ba{ nije!(Baca se na posao)

MILOSLAV: Kud `urite po ovom kijametu?

RADOSLAV: Pratimo ^i~u i poru~nika Vu~kovi}a na Vujan, u zi-movnik kod Mi}a Hayi}a. Vaqa nam pre zore sti}i uLuwevice.

MILOSLAV: Boga mi, naodi}ete se... Stojane! O, Stojane!

Iz mraka sobe iskrsava Stojan.

MILOSLAV: Trknider, sokole, donesi drva, da se vojska ogreje! Trkni,Stole, jabuko moja!

Kad }e{ do}i 25

Stojan izlazi.

RADOSLAV: Koji ti je ovaj?

MILOSLAV: Stojan, moj Bosanac... Pa jes, ne vide ga ti dosad.

DOBRILA: Kad da vidi, kad od Mitrova dana ne svrati{e ni jedared!

OBREN: Ratuje se, ujna-Bido, ratuje! Proterasmo crvene iz Srbije,al [vaba se ne da. Misli{ ti, ne bi ja do{o da vidim mojuCmiqku, samo da se mo`e?

DOBRILA: Za crvene i [vabu ne znam, al ovo posledwe ti verujem.

RADOSLAV: [ta re~e, Tato, otkud ovaj kod tebe?

MILOSLAV: Dovede ga Dragoslav jedan dan, tako, ba{ posle Mitrov-dana... “Pi{i, ka`e, Tato, nesretnog raba Bo`ijeg, dobrodelo }e{ u~initi.” Ko je, {ta je, pitam, a Gane veli – “odna{eg je roda, Srbin, izbeglica preko Drine, usta{e mupoklale sve i svja, odbego od kame u Srbiju”... Seti se jane{to ono kad se, rawen, vrati iz rata, a cela ku}a na mojale|a. Stari obogaqi na Ma~kovu kamenu, majka zanemo-}ala, Ganu treba para za Bogosloviju, ti bole{qiv igladan, i tako... Da ga primim!

DOBRILA: Gre{nik, ni ku~eta ni ma~eta.([mrkne, kri{om bri{e o~i keceqom)

MILOSLAV: Tako, }uti po vas dan. Ako mu da{ da jede – jede, ako mu da{da popije – popije. Ina~e, ne bi taj tra`io, makar crko odgladi i `e|i... A vredan za trojicu. Kad radi – ko me}avada nosi. I jak – sa me~kom da se dovati!

DOBRILA: Perica ga mnogo zavoleo, a i on, ~ini mi se, Pericu. Swim ponekad jo{ i porazgovori. Smiqku, ve}, kao sestrugleda.

OBREN: Me|u crvenima je, ka`u, dosta Bosanaca bilo...

DOBRILA: E, ve} ti! De pomenu Cmiqku?... Crveni, nije nego!

DRAGI]: Kude, more? Kuga je toj, Bide. Ne satre{ li je – ne}e tioprosti!(Miloslavu)Krsti li se, more? Bogu li se moli pred spavawe?

MILOSLAV: Pa ono, ne videh da se prekrsti...

DRAGI]: Celiva li popa u ruku? Znaje li O~ena{?

26 Ivan Pani}

DOBRILA: Ma {ta vi tu, bre?!... Vidi ti wih! A ne{to im nije povoqi – a odma za pu{ke vataju!

MILOSLAV: ]ut, `eno! Vojska je to, znaju oni svoje!... Nije, deco, to{to mislite. Dobar je moj Stojan, malkico jurodiv. Bogzna kaku je ~orbu tamo, preko Drine, kuso. Koqu usta{e,~ujem, ne pitaju... Jes, ne primetih da se krsti, al mo`da seon prekrsti ba{ kad niko ne vidi. [tono Gane otoi~ re~e– najve}i sveci su najneznatniji i najskromniji me|u qude.

Ulazi Stojan, sa naramkom drva.

MILOSLAV: Tako, Stole, nalo`i, nek puca! Dejder, Bido, te vru}e!... Akamo meze?

DOBRILA: Miloslave Savi}u, pametnom je i jednom dovoqno da seka`e. Ti gledaj svoj poso, ja }u svoj!(Iznosi meze)Ajte, mili moji, privatite se malko, uz vru}u. Ko je vido dase pije na prazan stomak?

MILOSLAV: Odi, Stojane! Odi i ti sa nama!

Stojan se ne}ka, ne prilazi.

MILOSLAV: Ama, odi sine, kad ti ka`em! Da nazdravimo!

Stojan neodlu~no prilazi, prihvata ~a{u preko voqe.

RADOSLAV: Posilni Dragi}!

DRAGI]: Na slu`bi, gosin poru~nik!

RADOSLAV: Zdravicu!

DRAGI]: Razumem!(Ustaje, di`e ~a{u)Za Kraqa!

SVI: (Osim Stojana)Za Kraqa!

RADOSLAV: A ti, Stojane, ne nazdravqa{ Kraqu?

Stojan sedi nepokretan, poguren, zagledan u sto.

DRAGI]: Oratim si ja, oratim...

OBREN: Odgovaraj, barabo, kad te se pita!

Kad }e{ do}i 27

RADOSLAV: Neka, Izvorac, neka...(Stojanu)Reci slobodno. Ima gore, kod nas, republikanaca, kolikoti du{a i{te. Nije to nikakav zlo~in, nego stvar li~nogizbora i slobodne voqe.

DRAGI]: More, bez Kraqa si pa ne vaqa.

OBREN: Crven je ovaj, iz o~iju mu viri... Odgovaraj gospodinuporu~niku!

MILOSLAV: Radoslave, oca li ti qubim, {ta ~inite to?!... Ovo jepo{tena ku}a, doma}inska! Ne pogani je, ako Boga zna{, ito na Bo`i}!

RADOSLAV: Ovo je, Tato, i moja ku}a – znam ja vrlo dobro kakva je ona.I ba{ zato ho}u da ~ujem ko je u woj, kome pru`a uto~i{tei kona~i{te.

MILOSLAV: Jeste, Radovane, ovo je i tvoja ku}a, kakogod moja, ilGanova. Al, zapamti: Gane je sve{tenik u crkvi, ti siporu~nik u gori, a ja sam u ovoj ku}i doma}in. Ja samprimio u wu ovog momka, na svoju odgovornos i svoju re~ –jok ti, ni Gane. Dok u woj `ivi, ja mu jam~im da }e `ivetiko ~ovek, a ne ko stoka, da se na wega vi~e i pravikojekakva istraga. Jam~im mu, Radoslave, svojim `ivotom iobrazom, pred Bogom i pred qudima. Po{tujem ja i crkvu igoru, ali i vi po{tujte ovu ku}u. Jel je ona i vas no}asprimila i ugostila, a, uz pomo} Bo`iju, tako }e biti i su-tra, i preksutra, i sve dok je mene, i ove moje Bide, i na{edece `ivih. I nek je Stojan do neba crven, peru{ka mu sglave ne}e faliti, sve dok se ja pitam za zdravqe, tako mijaki Bog pomogo. Ja reko srpski, a vi, ako ste Srbi –razumejte {to reko. Ako niste – eno vrata.

Vetar gruva o zidove. U daqini zavija vuk.

DRAGI]: Zatoj li ga, gosin poru~nik, prozvaste Tato?

RADOSLAV: Zatoj, moj Dragi}u. Dok }uti – }uti, ali kad lupi {akom osto... ^etnik vojvode Vuka.(Di`e ~a{u)Mir Bo`iji, Hristos se rodi.

MILOSLAV: Vaistinu se rodi, bata Rade. Tako vaqa.

28 Ivan Pani}

DRAGI]: E sade da si oratim kakoj sam si ja dobil ime!... Rodeo se,takoj, ja, pa do|e si vreme i za kr{tavawe. Kum pa be{edobar ~ovek, pital moje roditeqe – “Eve, vi da si oratitekakoj }e nam se zove detence? Dragi{a }e se zove” – orateoni, takoj, toj im se ime svidelo. “E, fala Bogu!” – oratisi kum, – “takoj sam si i ja ba{ misleo da se zove:Dragi{a!”... Stigal pop u ku}i, a moj ti pa kum odma svrata – “Da si popije{ jednu ss nas, o~e? Mo`e, mo`e, }epopijem” – orati si pop, a i ovakoj, mali~ak – pri rakiju nebil tugaqiv... Udri! Prva, druga, tre}a! Kude more?! Odesi fla{i~e!... Orati si pop – “Da si popijemo jo{ po jednu,a kume? Popij si ti, o~e, na mene dosta” – orati kum, jedvasi jo{ sedi. I takoj, po~el slu`ba, sve redno, kakoj sidolikuje. Kad! – orati si pop – “Kakoj }e se zove detence,kume? ]e se zove Dragi – hik” ({tucne) – orati kum.“Kakoj, kakoj?!” – pital pop. “Dragi – hik!” ({tucne) –orati si opet kum... I takoj, mesto Dragi{a, ostal si jaDragi} za svoj vreme, a toj mi ime i u kr{teni lis zapisal.

Svi se smeju, osim Stojana, koji sve jednako sedi nepomi~an.

RADOSLAV: Dragi}u, izem ti ime! Takvog junaka majka vi{e ne rodi!(Ustaje)Pokret, qudi! Daleko je Luwevica, a ^i~a ne voli da ~eka!Vaqa nam za vremena sti}i!

STOJAN: Zbogwega i postrada{e.

RADOSLAV: [ta re~e?

STOJAN: Zbogwega.

MILOSLAV: Zbog koga, Stole, jabuko moja?

STOJAN: Kraqa.

MILOSLAV: A ko je strado?

STOJAN: Svi.

MILOSLAV: Koji svi? Koga si imo, ime moje?

STOJAN: Babo, majka, brat, sestra. \ed. Svi.

MILOSLAV: Kraq je kriv, veli{?

STOJAN: Ja.

MILOSLAV: A {to, sine?

Kad }e{ do}i 29

STOJAN: Sjedini Srbe i Rvate u jednu dr`avu.

MILOSLAV: Kraq Aleksandar?

STOJAN: Ja.

MILOSLAV: Al mi, jabuko, nazdravismo wegovu sinu, kraqu Petru.

STOJAN: Kraq je kriv.

DRAGI]: Kude more? Ne beste li vi, preko Drinu, ss Hrvati i pre?Ne tukal se ss wi protiv nas u pro{lom ratu? Pa sad, kadsi po~el da vi koqu – Kraq li je kriv za toj rabotu? Jes,butene paprike si moje!

RADOSLAV: (Stojanu)Kako se to zbilo, zna{ li?

STOJAN: Do{lo kamionima. Ja bio ubrdu, kod ovaca... Kad si|o,ono... Poklalo, ko jagawce. Celo selo... Usta{ine.

OBREN: A ti gledo s brda i }uto?

STOJAN: Posle pro{la vojska. Saranilo mrtve, mene pokupilo.

RADOSLAV: Kakva vojska, Stojane?

STOJAN: Vojska.

RADOSLAV: [ta je imala na kapi? Kokardu ili zvezdu?

STOJAN: Zvijezdu.

OBREN: Reko ja! Ih, nawu{im fukaru...(Naglo umukne, kad ga sase~e Tatin pogled)

RADOSLAV: Pa onda?

STOJAN: Pre{lo Drinu. Ka`u, idemo za Srbiju, da tu~emo nepri-jateqe naroda. Fa{iste i doma}e izdajnike... Borili se,pucali...

RADOSLAV: Jesi i ti pucao, Stojane?

STOJAN: Puco.

RADOSLAV: Jesi ubio koga?

MILOSLAV: Radoslave.

RADOSLAV: Reci, Stojane – jesi li ubio koga?

STOJAN: Ne znam.

30 Ivan Pani}

OBREN: Ne zna{... More!

STOJAN: Bacio pu{ku, pobego u{umu...(Zapla~e se)

DOBRILA: Odi, Stojane, odi, blago Bidi.(Pomogne mu da ustane, vodi ga do ogwi{ta)Lezi sine, spavaj. Spavaj... Ne da tebe tvoja Bida nikome...

Dobrila mazi Stojana po glavi, tepa mu. Stojan jeca, ali sve slabije.Uspavquje se. Mu{karci }ute.

MILOSLAV: (Radoslavu)Vido si, Nije taj crveni!... [ta si nameran?

RADOSLAV: Da svratim do Dragoslava.

MILOSLAV: [to?

RADOSLAV: Da se pri~estimo, Bo`i} je. Mo`da nam je zadwe.(Ustaje)Pokret!(Miloslavu)Jedno ti samo ka`em: ako ti banu Kalabi} ili Milo{Gli{i} – Stojana im na o~i ne izvodi. Kod wih k odkomunista ne prolazi

DOBRILA: Aman qudi, ~ekajte, ako Boga znate!(Gura im proju u yepove i {arenice)Ponesite makar proju, vru}a je! Vi ste nam pola`ajnici!(Trpa Dragi}u bocu rakije pod {iwel)Meka je, za kuvawe, al greja}e po mrazu.

DRAGI]: Nemoj si, Bide, nije trebal...

DOBRILA: Daj onda, ako ne treba!

DRAGI]: (Otima joj fla{u)Glaj si poso, more!

DOBRILA: (Smeje se)Ajd, `abo, u vodu. – Ne}u, Ajd, `bo, u vodu. – Bu}.

OBREN: Ujna Bido, odi ~askom.(Odvede je na stranu)Da mo pozdravi{ Cmiqku, mnogo... I ovo da je da{.

Kad }e{ do}i 31

DOBRILA: Ti si, sinko, ba{ nameran sa Cmiqkom pred Gana dastane{?

OBREN: Ka`i joj... Ni{ta! Samo je prsten daj. Zna}e ona. Razume}e,moja Cmiqka.

DOBRILA: E, deco, deco...(Zapla~e se, zagrli Obrena)^uvaj mi se, sine. Jedna je glava.(Radoslavu)Da mi ~uva{ ovog de~ka, Rade, ~uje{ li?

RADOSLAV: Yaba, Bido moja, da ga ja ~uvam, ako se sam ne ~uva. A kaddo|e da se nema kud – tu ni Bog ne sa~uva... Samo, RadoslavaSavi}a niko vi{e `ivog ne zarobi. Posledwi metak ~uvamza sebe... E pa, s Bogom ostajte i daj Bo`e skorog vi|ewa!

MILOSLAV: S Bogom po{li. Da}e Bog.

OBREN: (Celiva Tati ruku)S Bogom ostaj, Tato, ne zameri ako sam uvredio... Nijenamerno.

Izlaze u sne`nu no}.

DOBRILA: ^uvajte se!

MILOSLAV: I ^i~u nam ~uvajte! Srbin je on, na{!

SVI: S Bogom! S Bogom!

MRAK

5.

MIHAILO: Ima li jo{ zime?

PITER: Da, ima je... Vatra je dobra, ali meni je tako hladno. Zima,Mihailo, unutra je, duboko, u meni.

MIHAILO: De obuci ovo...

32 Ivan Pani}

Daje Piteru koporan, ~ak{ire, vunene ~arape i opanke.

PITER: To?!

MIHAILO: Ne mora{, {ta me briga! Mrzni se i daqe, po voqi ti!

PITER: O kej, o kej, daj to meni!(Presvla~i se)

MIHAILO: I veli{ – od celog sveta {irokog, ti na|e da do|e{ ba{na ovu moju planinu-pustinu?

PITER: Yes Mihailo, pre{ao sam ja ceo svet, ali... Mir Mihailo,Nigde mira nisam na{ao.

MIHAILO: Ima{ `enu?

PITER: Imao sam.

MIHAILO: A dece?

PITER: Sina.

MIHAILO: De su ti? [to si sam?

PITER: Ja ih volim, ali oni `ive svoj sopstveni `ivot. A ja, ja`ivim svoj sopstveni `ivot.(Za~u|en)Ovo odelo, Mihailo, vrlo dobro. Ono greje.

MIHAILO: Pa to si ti, brale, ne{to mnogo gre{an?

PITER: (Trgne se)Why?... Za{to tako misli{?

MIHAILO: Ne znam. Ti ka`i.

PITER: (Smeje se)No, no, Mihailo. Ja nisam gre{an. Ceo svoj `ivot, ja`iveo sa deset Bo`ijih zapovesti. Nisam ubio, nisamkrao, po{tovao sam oca i majku. Samo, eto, ni ja ne znam...Ne{to uvek me je gonilo ovamo. Gde god bio, imao sam ovuplaninu pred samim svojim o~ima. Jedino ovde ja uvek samhteo, jedino ovde ja nikad nisam mogao. Ja sam ~ekao, ja samceo svoj `ivot ~ekao i nadao se, ja sam `eleo i strepeo... Ino}as, ja ~uo sam muziku. Krenem za wom, do|em ovde. Takoje to bilo... I sad, ja pitam tebe: za{to si ti mene zvao?

MIHAILO: Nisam. Sam si do{o.

Kad }e{ do}i 33

PITER: Ali, ta muzika...

Iz daqine se ~uje hor nerazgovetnih, ali skladnih `enskih glasova.

MIHAILO: Mo`e{ ti sada ~uti, Mihailo?... Mo`e{?

Obojica oslu{kuju.

MIHAILO: Vile su to, brale... Gorske vile

MRAK

6.

Pozno prole}e, 1943. godine. Ven~awe Smiqane i Obrena. ^inodejstvujeDragoslav. Kumuje Dragi}. Svatovi su civili i pripadnici JVuO.Stojan stoji sa strane i posmatra.

DRAGOSLAV: ... te se, bra}o i sestre, okupismo, u ime Boga, da svetimvezama braka spojimo Smiqanu i Obrena. U dana{wevreme, kada je ve} tre}a godina kako nam Otaybina krvariiz mnogih rana, kada u Srbiji gotovo da nema ku}e na kojojse ne viori crni barjak `alosti, kada se na nas, veruju}e,spu{tilo zlo, skupqeno i sa koca i sa konopca, da nasuni{ti i seme nam zatre – jedan ovakav, sretan i od Bogablagosloven ~in, treba da nas ozari rado{}u i ispuniverom u bezgrani~nu milost Bo`ije Promisli.Mili mladenci.Vi znate da je brak izme|u ~oveka i `ene jedna od sedamSvetih Tajni. Danas, spojiv{i se svetom vezom braka, vipostadoste jedno. Jer, kako veli Sveti apostol Pavle uKorin}anima poslanici prvoj – “o`ewenijem zapovijedam,ne ja nego Gospod, da se `ena od mu`a ne razdvaja.” I jo{ –“mu` da ~ini `eni du`nu qubav, tako i `ena mu`u”. Te vasi ja danas, pred Bogom i pred qudima, zavetujem da, do krajasvog zemaqskog `ivota, ostanete jedno telo, jedan duh, kakonama Pravoslavnima i dolikuje – uvek zajedno, u sre}i inesre}i, u zdravqu i bolesti, u vesequ i stradawu. I danikada ne zaboravite ko ste, {ta ste i odakle ste. Dabudete ponosni na to {to ste Srbi, da i po danu i po no}i,i u dobru i u zlu, svoje srpsko ime branite i odbranite, ida u toj borbi, ako treba i postradate – kadgod je Gospod

34 Ivan Pani}

na{, Isus Hrist, postradao za sve nas, gre{ne. I zavetujemvas u ime Boga, Smiqana i Obrene, da svoje srpstvo na decusvoju i unuke prenesete, da ih nau~ite srbovawu ni po babu,ni po stri~evima, ve} po ptavdi Boga istinoga. Da ihpripremite da sutra kao qudi – uvek i samo kao qudi! –prihvate i ponesu ~asno ime srpsko, da se nikada i ni pokoju cenu ne stide sebe, ni svojih starih, te da ne pokleknupred vihorima ovoga zlog sveta, {to ga gordeqivi qudiprave na svoju sliku i priliku – no da utehu i snagu crpe izove namu~ene, svete zemqe po kojoj gaze, iz vazduha kojidi{u i vere u Boga Jednoga i Jedinoga u Svetoj Trojici.Kako radili – tako vam Bog pomogao.Neka nam je dana{wi dan svima na radost i spasewe. U imeOca, i Sina, i Svetoga Duha, i niwe i prisno, i vo vijek ivjekova. Amin.

SVI: (Osim Stojana, krste se)Amin!

DRAGOSLAV: Ajd, sad, deco, poqubite se. Neka ste `ivi i zdravi, pa, uzpomo} Bo`iju, dogodine i da kr{tavamo.

Obren i Smiqana se qube. Stojan obara glavu, okre}e se. Svatovi~estitaju jedni i drugima. Petar na harmonici po~iwe kolo.

RADOSLAV: Narednik Dragi}!

DRAGI]: Na slu`bi, gosin kapetane!

RADOSLAV: Dede, kume, razvuci jedan!

DRAGI]: Ja bi, gosin kapetane, al...Znate si i sami, nema simunicije.

RADOSLAV: To je nare|ewe!

DRAGI]: Razumem!(Raspali rafal u vazduh)Da `ive mladenci! Da `ivi Kraq!

RADOSLAV:

Jedan, Dragi}u! Jedan! [ta sam ja rekao?!

DRAGI]: Pa, jedan rafal, gosin kapetane...

RADOSLAV: Jedan metak, zadribaldo cincarska! Be`i mi s o~iju, da tene gledam!

Kad }e{ do}i 35

DRAGI]: Razumem.(Hvata se u kolo)

RADOSLAV: Gde je Simi}? Ko je video Simi}a?!

VOJNIK: Nema ga, gospodine kapetane! Do}i }e on!

DRAGOSLAV: [enlu~i{, crni Radoslave, {enlu~i{! Da ne}e na{iveliki prijateqi i saveznici Englezi da nam prateyebane, pa se ima da se razbacuje nebu pod oblake, crniRadoslave?

RADOSLAV: Pravo veli{, Gane. Pre }emo se slo`iti sa [vabom, negosa tim na{im “velikim prijateqima i saveznicima”. Samo~ekam kad }e kamu u le|a da nam zabiju... Da popijemo pojednu!

DRAGOSLAV: E, da je sad ovde moja pokojna Dula, Bog da joj prosti mekudu{u... Se}a{ se, bata-Rade, koliko je ona Cmiqku volela?

RADOSLAV: Se}am se, Gane, kako se ne bih Du{anke se}ao?

DRAGOSLAV: Mu~enica moja. Toliko je `elela dete, a eto... Bo`ijavoqa.([mrkne)Da popijemo, bata-Rade, i za `ive, i za mrtve.

STOJAN: Gospodine kapetane...

RADOSLAV: [ta je, Stojane?

STOJAN: Tedoh vas ne{to pitat.

RADOSLAV: Pitaj, Stojane.

STOJAN: Ja bi savama.

RADOSLAV: A gde to, Stojane?

STOJAN: Tamo... U{umu.

RADOSLAV: Sa nama? U {umu?

STOJAN: Ja.

RADOSLAV: Pa kad zagusti – da baci{ pu{ku, kao i onima {to sibacio, a Stojane?

STOJAN: Ne}u bacit, gospodine kapetane.

DRAGOSLAV: Ne gre{i du{e, crni Radovane. Dobar je to momak, na{ je.

RADOSLAV: Ne znam, Gane, nisam siguran...

36 Ivan Pani}

DRAGOSLAV: Svaka pu{ka danas vaqa!

RADOSLAV: Ne vaqa ba{ svaka, moj Gane. Naro~ito ne danas.(Stojanu)Zna{ li ti {ta je zakletva?

STOJAN: Re~.

RADOSLAV: Re~ jeste, ali ona za koju se bori, za koju se mre.

DRAGOSLAV: Svetiwa.

RADOSLAV: Zakle}e{ se na vernost Kraqu i Otaybini.

STOJAN: Zakle}u se.

RADOSLAV: I mora}e{, ako si nameran pod {ajka~u.(Omerava ga)Jo{ malo, na Kotleniku }e sve~ana zakletva Muzikravi-}evih Gru`anaca. Tu te ~ekam, Srbine.

STOJAN: Fala, gospodine kapetane.(Odlazi)

DRAGOSLAV: Sve do|e na svoje. Hvala Bogu.

RADOSLAV: Tato je, nekako, uvek vi{e bio kara|or|evac, ja obreno-vi}evac, a ti si, po slu`bi i mantiji, du`an da se moli{ zaonoga ko je na vlasti, bio to i crni |avo. Zna~i, sutra –ako do|u komunisti – i za wih }e{ se moliti?

DRAGOSLAV: Pu, pu, pu, daleko bilo, ne daj Bo`e!

RADOSLAV: (Smeje se, tap{e Dragoslava po le|ima)Izlazili smo mi, u Srbiji, na kraj i sa gorim po{astima!(Prema kolu)Sti`e li Simi}?

VOJNIK: Jo{ ga nema, gosin kapetane! Sa}e, sa}e on, samo {to nije!

MILOSLAV: Svatovi! Bra}o! Slu`ite se! Kolko je ovo moje, tolko je iva{e!... @iveli, Prijatequ, pa neka je zdravqa i da nam sedeca {to pre u miru oku}e.

PRIJATEQ: E. da mi [vaba ne spali ku}u, danas bi moju rakiju pili,kako je i nametno...

MILOSLAV: Bi}e, prijatequ, bi}e i ku}e i rakije, samo nek je nas.Prijo, `iveli!

Kad }e{ do}i 37

PRIJA: @iveli, doma}ine, zdrav bio i veselio se, i {togod danasna nas potro{io – Gospod ti namno`io! Da ti {qiva rodi,}erka unuka izrodi, a dobrom Bogu fala {to nas orodi!(Mu`u)Sin ti se `eni, ej! Uzmi se upamet!

MILOSLAV: Razvuci, Perice, ruke ti se pozlatile!

DRAGOSLAV: Oprosti, Gospode, `ivu ~oveku.(Prekrsti se, pa se hvata u kolo)

VOJNIK: Tako, o~e! Nek se ~uje da nas ima!

OBREN: I da se nikoga, do Boga ne bojimo.

DRAGOSLAV: Ovamote, kapetane, da vidimo slu`e li te noge, koliko tije jezik duga~ak!

RADOSLAV: Ne sti`e ti mene, Gane!(Smeje se, hvata se u kolo do Dragoslava)Tato! Na keca!

MILOSLAV: Kud }u ja, ovako {epav?

DOBRILA: Nisi {epav od besa, Miloslave Savi}u, nego od bugarskoggelera! Obori, more, sram da te bude! Ka}e{, ako ne}e{ na}erkinoj svadbi?

MILOSLAV: Da oborim, {ta }u!(Smeje se, hvata se u kolo, do Dragoslava i Radoslava)

SVI: Ajte, bra}o! Ajte, Savi}i! Opleti!

PRIJATEQ: (Petru)Usitni, sinko! Sitan, sitan vez za Savi}e!

PETAR: I ja sam Savi}.

Miloslav, Dragoslav i Radoslav se izdvajaju, igraju samo wih trojica,sitno, zaneseno, sve poletnije, sve br`e. Onda im se, jedan za drugim,prikqu~uju prvo Dragi}, pa Obren

PRIJATEQ: E, milote! Srbijo, majko na{a!... @ivane! Mile! Dragu-tine! Uz brata, deco! Svi u kolo!

Kolo veze s kraja na kraj. [ajka~e i {ubare, koporani i anterije,redenici, opasa~i i dukati, ~ak{ire, briy-pantalone i {arene sukwe,~izme, cokule i opanci.

38 Ivan Pani}

DOBRILA: Ru~ak, svatovi! Za sto!

Kolo se zavr{ava. Svatovi prelaze za sto.

RADOSLAV: Cmiqo! Devojke, `ene! Moje gorske vile! Dajte onu moju!Samo jednom, posestrime, pa da mrem!

Hor devojaka i `ena. Ispred svih Smiqana, po~iwe pesmu.

SMIQANA: Jedno jutro zora svanusa planine sunce granu.

HOR: Kroz planinu glas se ori,sa planine vila zbori.

SMIQANA: Progovara bela vila:Poslu{ajte, bra}o mila.

HOR: Ja sam pre{la srpske gore,sve od mora, do Topole.

SMIQANA: Lepa nam je svaka gora,al, najlep{a Ravna Gora.

HOR: Ja sam ju~e na woj bila,odmarala svoja krila.

SMIQANA: I vidla sam Gorsku stra`ui Dra`inom glavnom {tabu.

HOR: U {tabu su mladi momci,kraqa Petra Ravnogorci.

SMIQANA: Ne wima je roba fina,od seqa~ka sukna siva.

HOR: Juna~ko im lice mladoprekriveno gustom bradom.

SMIQANA: A niz ple}i bujne kose –Dra`inici sve to nose.

HOR: [ubara im boje crne,{to du{manin pred wom trne.

SMIQANAI HOR:

Sa ponosom oni zborekako oni da se bore –Za Krst ~asni, i za Kraqa,i za Dra`u |enerala.

Dolazi vojni fotograf, sa stativima i kamerom.

VOJNIK: Evo Ace. Evo Simi}a!

Kad }e{ do}i 39

FOTOGRAF: Gospodine kapetane, ako dozvoqavate, napravio bih jedanfotos...

RADOSLAV: Preuzmi komandu, brate Aco! nare|uj, raspore|uj – svekako misli{ da treba!

SVI: Da se slikujemo! Da se slikujemo!

Svatovi ustaju, zbijaju se za slikawe. Miloslav gotovo na silu dovodiStojana. Fotograf se name{ta i razme{ta. Kad sve uredi, kad se svismire, fotograf staje iza kamere.

FOTOGRAF: Momenat, molim!... Pa`wa!

MRAK

7.

PITER: (Stoji kraj isto~nog zida, gleda fotografije)Ovi qudi na fotosima, Mihailo... Ko su oni?

MIHAILO: Qudi.

PITER: Oni su `iveli u ovoj ku}i?

MIHAILO: Pa jes, ima tu i wi, a i drugi... Srbi su to.

PITER: Gde su oni svi sada?

MIHAILO: De su?... Ene, pitaj grobove.

PITER: Kakve grobove? Ja ne mogu videti nikakve grobove ovde...Ti si uvek tako mra~an, Mihailo?

MIHAILO: E, brale moj... Cela ti je ova planina grobqe. No}u, kad jemesec pun, kad bude vidno ko po danu, lepo se vide mrtvi,kako le`e u svojim grobovima, pod zemqom. Ako odi{,mora{ da pripazi{ de staje{, da nekog slu~ajno nenagazi{. Zato ja, kad je mesec pun, nigde i ne idem. Sednem,prekrstim se i nazovem Boga, pa svirkam u frulicu... A i swima se ~esto porazgovaram.

PITER: (Kroz smeh)Ti razgovara{ sa fotosima?

MIHAILO: Ih!

PITER: O ~emu?

40 Ivan Pani}

MIHAILO: O svemu. Oni mene pitaju kako je, {ta ima novo, ja wimaka`em to i to. Onda ja wi pripitam kako se nakad ovde`ivelo, a oni meni tako i tako... Umemo da osvanemo urazgovoru.

PITER: A pri~aju li ti ne{to o meni?

MIHAILO: I to.

PITER: Pa {ta ka`u?

MIHAILO: Tuguju.

PITER: Ne reci.(Sme{ka se)Za{to oni tuguju, Mihailo?

MIHAILO: [to si oti{o.

PITER: (Naglo se uzobiqi)To je istina.

MIHAILO: [to si zaboravio.

PITER: Nisam zaboravio! Jesam oti{ao, ali nisam zaboravio!Nikada!

MIHAILO: [to si ime promenuo.

PITER: Hajde, Mihailo! To si sad izmislio... Moje ime je bilo iostalo Pither Smith, rekao sam ti!

MIHAILO: Jes ti Petar, sin Aleksandra i Marije?

PITER: Jesam...

MIHAILO: I unuk Petra i Zorke...

PITER: Kako ti zna{?

MIHAILO: I praunuk Aleksandra i Perside?

PITER: Slu{aj, Mihailo...

MIHAILO: I ~ukununuk \or|a i Jelene?

Mihailo i Piter se gledaju.

MIHAILO: [to la`e{ da nisi promenuo ime, kad jesi?

PITER: (Pognute glave)Bio si u pravu, Mihailo. Ja sam zgre{io, mnogo zgre{io...Ja sam izdao.

MRAK

Kad }e{ do}i 41

8.

Mrak. Glas iz zvu~nika.

GLAS: Dragi moji Srbi, Hrvati i Slovenci.U ovim sudbonosnim i za Jugoslaviju velikim danima, kadapobedonosne armije Sovjetskog Saveza stoje na na{ojgranici s jedne strane, a ameri~ke i britanske s drugestrane, kada je dan na{e slobode u punom svanu}u, pozivamsve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedinite i pristupiteNarodnooslobodila~koj vojsci pod mar{alom Titom. Samojim punim znawem i odobrewem, kraqevska vlada drIvana [uba{i}a zakqu~ila je va`ne i korisne sporazumesa tom na{om narodnom vojskom, koja je jednodu{no pri-znata, podr`avana i pomagana od na{ih velikih saveznika,Velike Britanije, Sovjetskog Saveza i Sjediwenih Dr-`ava Amerike.

12. septembar 1944. godine. Za stolom, u dvori{tu Savi}a ku}e, sedeMiloslav, Dragoslav, Radoslav, Dragi}, Obren i Petar. Po stranistoji Stojan, u uniformi JVuO. U ku}i, Smiqana povija bebu, sprema jeza kr{tewe. Dobrila razvla~i testo oklagijom.

GLAS: Samo tako ujediweni u borbi, mo}i }ete sa~uvati ne-ukaqanu slavu i ~ast Jugoslavije i zavr{iti kona~nompobedom najlep{u legendu hrabrosti i qubavi za slobodu,kojom ste do sada zadivqavali svet. Va{a bratska sloga ijedinstvo razbi}e sve neprijateqske planove, a va{a Ota-ybina do~eka}e te{ko zaslu`enu slobodu i uputi}e sesre}nijoj budu}nosti mira i pravde u krugu Ujediwenihnaroda i celog slobodoqubivog ~ove~anstva.Svi oni, koji se oslawaju na neprijateqa protiv interesasvog vlastitog naroda i wegove budu}nosti, i koji se ne biodazvali ovom pozivu, ne}e uspeti da se oslobode izdaj-ni~kog `iga, ni pred narodom ni pred istorijom.Ovom mojom porukom vama, odlu~no osu|ujem zloupotrebuimena Kraqa i autoritet Krune, kojom se poku{avaloopravdati saradwu sa neprijateqem i izazvati razdor me|uborbenim narodom u najte`im ~asovima wegove istorije,koriste}i time samo neprijatequ.Klawaju}i se `rtvama, pozdravqaju}i na{u borbu i oda-ju}i zahvalnost na{im velikim saveznicima, pozivam sveda svesrdno pozdravite pobedonosne savezni~ke armije,

42 Ivan Pani}

koje bi do{le da vam pru`e pomo} u potpunom izvojevawuosobo|ewa na{e armije.@ivela na{a velika slobodna federativna Jugoslavija!

Sa radio-aparata odjekne poletan mar{. Me|u slu{aocima u dvori{tu– muk. Miloslav iskqu~i aparat. Te{ka, prete{ka ti{ina. Dobriliispadne oklagija, tresne na pod. Svi se trgnu!

DRAGOSLAV: (U po~etku stegnuta grla, s naporom, potom svepoletnije i sigurnije)Ka`u, kad je Gospod Bog stvorio ~oveka, onda mu odredi imesto na zemqi, za `ivot. Tako Francuz dobi Francusku,Englez Englesku, Rus Rusiju, Kitajac Kitaj, Crnac Afri-ku, Indijanci Indiju... Naseli{e se gde im je od Bogaodre|eno, te `ive{e kako im je zapalo i kako im je Bo`ijaPromisao namenila. Kad! – ne pro|e mnogo – evo ti sazemqe nekakve graje i kome{awa. U po~etku slabo, koleb-qivo, a posle, Boga mi, sve glasnije, drskije... Dozva Go-spod k sebi arhangela Gavrila, te re~e: “Poteci, Gavrilo,vidi koji su ti {to galame, te mi ne daju mira ni spokoja.”Ode Gavrilo, pa se vrati... “I?” – pita Gospod. – “[ta sisaznao? Ima, O~e,” – veli Gavrilo – “dole na zemqi jedanmali narod, koji ka`e da wemu niti si odredio mesto, nitidao zemqu za `ivot.” A Gospod se zamisli, pa re~e: “E, ba{da vidim” – jer ne mogo{e da se seti da nekome ne dadezemqu. I ode Gospod tamo, gde je doprla najve}a galama. Izaista – tu staja{e jedan mali, ali ko~operan narod. “Kojiste vi?” – zagrme Gospod. A ovi – o ~uda! – ni okom datrepnu, no bezobrazno: “Mi smo Srbi!” “[ta ~ujem” – veliGospod – “`alite se da vam nisam dao zemqu za `ivotzemaqski? I nisi nam dao, O~e” – ni pet, ni {est, veleovi. – “Svima dade, nama ne dade. [to smo mi gori odostalih?” A Gospodu se ovo svide, te }e: “E, kad je tako,da}u vam jedno par~e zemqe, koje sam namenio sebi, gde sammislio da boravim kad si|em dole, me|u qude.” I dadeGospod svoje, Bo`ije... Tako Srbi dobi{e Srbiju.

RADOSLAV: ^uvaj pridike za crkvu, Dragoslave.

Kad }e{ do}i 43

DRAGOSLAV: Srbija je Bo`ija zemqa – ne i rajska. Raj je gore, na nebu, aovde dole, na zemqi, stradawe je i krv. Bo`ija je Srbija, ato }e re}i – stradalni~ka, mu~eni~ka, kakogod je i na{Gospod, raspeti i voskresli, bio stradalnik i mu~enik.

RADOSLAV: Ma {ta ti tu, Dragoslave?!... Reci kako jeste! Slu{ao sikao i ja, ~uo si {to i ja, i svi mi ovde, i cela Srbija, ceosvet! Reci – izdao nas je Kraq! Izdao! Ostavi nas kaopomije sviwama, a mi ~etvrtu godinu krvarimo i ginemo zawega! To nam je nagrada za vernost Zakletvi i Kruni?!...Pu! Kara|or|evi}i!

MILOSLAV: U ovoj ku}i, Kara|or|evi}a ime uvek se sa po{tovawemizgovaralo!

RADOSLAV: Jeste, izgovaralo se sa po{tovawem! Otac dade obe noge zaKara|or|evi}e, i ti si se, Tato, borio i bio rawen zaKara|or|evi}e! Evo nam ga sad na{e po{tovawe, curi namna nos i na u{i! A sutra, kad do|u komunisti – pocure}enam i na o~i! Proplaka}emo maj~ino mleko zbog tog na{egpo{tovawa! Lepo je govorio @ivojin Mi{i}: “Yaba svegaako Srbin ne ostane u Srbiji, svoj na svome!” Ali, ne!Gospodinu je Srbija mala! Misli – zove se Aleksandar, poAleksandru Ma}edonskom, pa bi Balkan, Evropu, ceo svetza nahiju! A vi, glupi Srbi – {to ostaviste kosti na Cerui Drini, po Staroj Srbiji i krvavoj Albaniji – eto vamJugoslavije, nove otaybine! Samo nam – do moga! – jo{peru{ka fali, pa da poletimo!

MILOSLAV: Ne vre|aj, Radoslave, ~ove~anski ti ka`em! [ta, ja sambio glup {to sam se u pro{lom ratu borio?

RADOSLAV: Jesi! Bio si!

MILOSLAV: Onda si ti isto tako glup, jel se i ti danas bori{ zaKraqa i Otaybinu, kakogod i ja onomad! I jo{ si glupqi!– jel ja sam se borio za Srbiju, u srpskoj vojsci, podsrpskom trobojkom! Jugoslavija je posle do{la! A ti nitolko nisi imo! Otpo~etka stoji{ pod jugoslovenskomtrobojkom, jadni moj Radoslave!... [ta ti je to na kokardi?!Ja sam imo Krst, a {ta ti ima{?! Polumesec i {ahovnicu,nesre}ni~e?! Za koga se ti bori{? [ta brani{?!

RADOSLAV: Za Kraqa! Za Srbiju!

MILOSLAV: Za Kraqa, nego {ta! Za Srbiju, majku! Koga onda pquje{,neverni?! Sebi u usta pquje{!

44 Ivan Pani}

RADOSLAV: Izdao nas je, bre, Miloslave! Prodao!... Ostavi nas nacedilu ~etrdeset prve, pobe`e sa onim kukavnim star-keqama iz vlade! Deda mu se na volovskoj zaprezi sa voj-skom provla~io kroz albanske gudure, a on – via London!Napusti narod, napusti vojsku, napusti zemqu! Ostavi nasna cedilu i sad, kad [vaba puca po svim {avovima, kad jeSrbija jednom nogom zakora~ila u slobodu! I to kome?Kome nas ostavi?!... Banditu Titu i wegovim crvenim kur-jacima! – od krvi crvenim! Jedva ~ekaju da hrupe u Srbiju,pa da rastrgnu sve, od kolevke do groba!... Ludi na{, po-{teni ^i~a! [to ne poslu{a Vu~ka Igwatovi}a? [to mune dade da postavi zasedu i pobije |ubrad, kad oktobra~etrdeset prve Tito do|e na sastanak u Braji}e?!... “Znateli vi, gospodine kapetane, da sam ja li~no garantovaowegovu sigurnost i `alosno je da vi ni do danas nistenau~ili {ta zna~i re~ jednoga oficira?!” Zalupi Vu~kuslu{alicu, posle dugo ne htede da ga vidi!... Sad i Kraq!...O Bo`e, ostadosmo sami! Razumete li vi, qudi? Sami smo,protiv celog sveta sa-mi!

DRAGOSLAV: Nismo sami. Bog je uz nas.(Ustaje, sprema se za kr{tavawe)

Dajte, qudi, da krstimo dete. Toga radi se i okupismo...Ajde, kume! Ajte bra}o!

PETAR: Cmiqo, donesi bebu!(Utr~ava u ku}u)

Daj je meni, da je nosim!

DRAGI]: Nije Kraq kriv, gosin kapetane. Ne misli si on takoj,drugi ga podgovoril... Kude, more? Ja sam, evo, pa siguranda toj nebe{e wegov glas! Drugi je toj pro~ital!... Kad onojbil pu~ pred rat, kad si Kraq preuzel vlas na zemqu –zbori{e da mesto wega neki pa poru~nik pro~ital pro-glas. Takoj i sade... Nebe{e toj na{ Pera, gosin kapetane.Srpski je on sin. Glavu dajem da nebe{e.

DRAGOSLAV: Pusti, kume, mani se }orava posla...

RADOSLAV: Jok, nego moj deda! Ne znam ja ko su Kara|or|evi}i, pa }esad neki tamo Dragi} iz Pizdinci da mi ka`e i objasni!

DRAGI]: Gosin kapetane...

Kad }e{ do}i 45

RADOSLAV: Maniti Apis ubi Obrenovi}a, proli kraqevsku krv, da bidoveo Kara|or|evi}a! A kako mu zahvali{e isti tiKara|or|evi}i?!... Name{tenim procesom u Solunu i satri puna sata ~itawa presude, pred streqa~kim vodom isopstvenom otvorenom rakom! Ne volim ja anarhistu Api-sa, wegovi me Crnorukci na svakom koraku saplitali uslu`bi, ali eto! – i nad |ubretom ima |ubre!

DRAGI]: Nemojte si takoj, gosin kapetane... Kraq je toj

RADOSLAV: U maj~inu, i ti i tvoj Kraq.

DRAGI]: Gosin kapetane...(Pri|e Radoslavu, stavi mu ruku na rame)Rade, brate si mi moj...

RADOSLAV: Kako to razgovara{ sa pretpostavqenim oficirom, sto-ko?!... Mirno stani!

DRAGI]: (Staje mirno)Gosin kapetane!...

RADOSLAV: Mar{! Ne dozvoqavam!

DRAGI]: Volem te, bre, koj i brata mi Cvetana!... Al, akoj siorati{ takoj o Kraqu – kude, more? – Mrtav si za mene!Mrtav!

RADOSLAV: [ta?... [ta re~e, bre? Ti to meni preti{, zadribaldocincarska?! Ubi}u te na mestu!

DRAGI]: Ubij, kad si boqe ne znaje{!

RADOSLAV: I ho}u, Svetoga mi Dimitrija!(Vadi pi{toq)

DRAGOSLAV: Qudi! U ime Boga!

MILOSLAV: Radoslave! Kume!... Prekidaj, oca li vam qubim!

DRAGI]: Pucaj, more, gosin kapetane! Pucaj! [es godine gledam sina tebe i oca i majku! Glavu si davam na tebe! Krv si davam,srce, sve! Sve si davam! Akoj zeman da si mrem – nek je odtvoje ruke, nije mi pa `ao!... Al, ovoj ti oratim – Kraqnije izdal! Drugi onoj be{e! Nije izdal! Nije prodal!

OBREN: Nemoj mi kuma, gospodine kapetane! Udri mene!

PETAR: (Prilazi Radoslavu, hvata ga za ruku u kojoj dr`i pi-{toq)Neka, ~ika-Rade... Neka.

46 Ivan Pani}

RADOSLAV: (Dolazi sebi)Perice... Dragi}u, brate... Omr~e mi...

DRAGI]: Nije izdal! Nije! Drugi toj be{e! Srpski je on sin!(Naglo se okre}e, odlazi)

DRAGOSLAV: [ta je ovo s nama, Srbi?! Zar se ovako dete krsti?!...Pomozi, Bo`e, i spasi.

STOJAN: Jebo vas bog i kraq Pero udupe!(Baci {ajka~u na zemqu, okrene se da ide)

RADOSLAV: Stojane!

Stojan naglo stane, okrene se.

RADOSLAV: Di`i {ajka~u sa zemqe, Stojane, majku li ti krvavu.

STOJAN: Ne}u.

RADOSLAV: Di`i {ajka~u, kad govorim, seme izdajni~ko!(Repetira)Di`i {ajka~u, bre!!

Stojan odlazi. Radoslav di`e pi{toq, ni{ani za wim. Odjekne pucaw.

DOBRILA: Ju, naopako!... Radoslave, ubi ~oveka!

Obren otr~i. Radoslav i daqe ni{ani.

OBREN: (Vra}a se)Ubi se, qudi!

DRAGOSLAV: Ko, sine?!... Ko se ubi?

OBREN: Kum!

SMIQANA: Kuku wemu, bezumniku! Kuku nama, {ta }e od nas biti?!Dete moje nekr{teno, nema{ kuma da te krsti!

OBREN: Tamo, iza ku}e... U zabranu.

RADOSLAV: Bre, Dragi}u...(Kroz suze)Izem ti ime.

MRAK

Kad }e{ do}i 47

9.

MIHAILO: Jesi gladan?

PITER: Ne, hvala.

MIHAILO: Imam samo leba i vina, al za pri~est je i tolko dovoqno...Na, uzmi.

Mihailo nudi Pitera. Piter jede i pije. Iz daqine se ~uju petlovi.

MIHAILO: Zora }e, jo{ malo. Vreme ti je.

PITER: Vreme?

MIHAILO: Po|i il ostani. Sam odlu~i.

PITER: Nasekao sam drva, ogrejao kraj vatre, obukao se. Pojeopar~e hleba, popio gutqaj vina. U svojoj sam zemqi,govorim svojim jezikom. Na{ao sam mir... Kud bih sada?

MIHAILO: (Prema fotografijama)Wih si zaboravio?

PITER: Moji Srbi. Moj narod... Dao sam im svoj `ivot – ne kolikosam hteo, nego koliko sam mogao. Koliko su drugidozvolili. Uzalud. Izdao sam ih, ostavio kad sam bionajpotrebniji. Odavno su mrtvi moji Srbi...

Iz daqine se ~uje hor `enskih glasova.

PITER: I ja sa wima.

MARK

10.

Mitrovdan 1945. godine, tri dana pred izbore za ustavotvornu skup-{tinu. Savi}a slava. U ku}i, Smiqana quqa dete u kolevci, peva muuspavanku; ona je opet u blagoslovenom stawu. U dvori{tu, Dobrilaskupqa drva za potpalu. Odjednom, naglo prekida posao. Uspravqa se,nabira nos, kao da miri{e ne{to u vazduhu!

DOBRILA: Cmiqo!

SMIQANA: Ne vi~i, mamo, tek {to sam ga uspavala.

48 Ivan Pani}

DOBRILA: Odi ~askom!

SMIQANA: [ta je, mamo?(Izlazi u dvori{te)Otkud tamjan tako zamirisa?... Odakle?

Dobrila i Smiqana se obaziru u ~udu. Ispod bagrema zasvetluca bledasvetlost!

DOBRILA: Spasi Sveti Dimitrije, snago na{a, dana{we ime sveto!(Brzo se prekrsti tri puta)

SMIQANA: [ta je to, mamo? Kakvo je ono svetlo pod bagremom?

DOBRILA: Tu je skon~o starac...

SMIQANA: Deda?

DOBRILA: Tek {to sam te rodila... Ko ju~e da je bilo.

SMIQANA: (Krsti se)Bogorodice, ~uvaj mi moga Obrena, Pericu i ~i~a-Rada,molim ti se, Vladi~ice, slatka Maj~ice. Daleko su oni,~uvaj ih od bolesti i svakoga zla...

Svetlo nestane. Dete u kolevci se zapla~e. Smiqana, sve krste}i se,pohita u ku}u. Dolazi Miloslav.

MILOSLAV: Sti`e li Dragoslav?

DOBRILA: Jok, more.

MILOSLAV: Kako jok?... Ko je palio tamjan?

DOBRILA: Jesi bio u kafani?

MILOSLAV: Bio.

DOBRILA: Vide li ]ira?

MILOSLAV: Vide.

DOBRILA: Pa? [ta veli?

MILOSLAV: Ni{ta.

DOBRILA: Miloslave... Ovaj tamjan, {to pita{, odjedared zamirisa,sam od sebe. A tamo, pod bagremom, de ti je veseli otacumro, zasja svetlo, te minu. Ose}am, Miloslave, nije nadobro... Kazuj, more, {ta ti ]iro re~e.

Kad }e{ do}i 49

MILOSLAV: Re~e da je gore, u Sremu, sreo jednog Pre~anina, koji velida je Perica poginuo i da on zna de je sarawen.

DOBRILA: Pogino?...

MILOSLAV: Ne verujem ja u to, Bido. Wega su [vabe zarobile i odvelesa sobom, kako nam napisa komandir wegovog voda... @iv jena{ Perica, znali bi mi da je druk~{e.

DOBRILA: Slu{aj, Miloslave. Kad pro|u ovi prikleti izbori, dapre`e{ volove. Da idemo za Srem, ti i ja zajedno. Dana|emo tog Pre~anina, da poka`e mesto, da kopamo. Akotamo le`i moj Perica, o}u da ga donesemo ku}i. Da gasaranimo kako vaqa, da ga Gane opoja, da mu se smiridu{ica, na svome i uz svoje.

MILOSLAV: A Cmiqka? A dete?

DOBRILA: Nije sama. Tu je Gane, tu su prijateqi, ima ko da se na|e...Nek znamo jednom na ~emu smo. Ovako, srce }e mi prepu}iod stalnog oslu{kivawa ide li to moj Perica, ~ujem li towegov korak kroz gradinu. Ne mo`e se vi{e, du{a boli...(Zapla~e se)Jesi ~uo, Miloslave?

MILOSLAV: ^uo sam, Bido. Ti i ja, u Srem, pa {ta nam Bog da.

DOBRILA: Donese li ]iro svoga Milorada?

MILOSLAV: Sarani ga danas, u potaji, skroz gore, povi{e onog wegovogjabu~ara. Na{o ga u zajedni~koj grobnici. Pozno ga, veli,po krstu od tisovine, {to mu ga kum dade na kr{tewu...Kako }emo mi, Bido?

DOBRILA: Ne boj se, Miloslave, poznala bi mog Pericu me|u iqadu.

MILOSLAV: Meseci su pro{li...

DOBRILA: Nek su i godine, pozna}u ga ja. Pozna}u ga po mleku idobroti, drugo mene ne treba.

MILOSLAV: Ej, Bido, Bi-do...(Zagrli Dobrilu)^uvasmo ga, ~uvasmo, a eto... Bar da ode sa Radoslavom iObrenom, toliko je `eleo s wima... Nekrsti ga odvedo{e.Nekrsti.

Iza|e Smiqana. Vidi ih zagrqene, povu~e se u senku.

50 Ivan Pani}

DOBRILA: Cmiqki }u da ka`em da idemo za Beograd, na pijac, daprodamo malko sira i kajmaka... ^ujem no}u kad ustane, teiza|e na dvori{te. Onomad, da pomuzem kravu, zatekoh jena klupi. Sklup~ala se, te spava. ^eka, jadna, svog ObrenaIzvorca, daj, Bo`e jaki, da ga do~eka `ivog i zdravog.

MILOSLAV: More, samo nek je `iv, za drugo }emo lako. I ja se iz ratavrati {epav, pa opet – `ivi se, mo`e se... Da u|emo. Sa}evaqda i Gane.

Smiqana brzo ulazi u ku}u, u`urba se po kuhiwi. Miloslav i Dobrilaulaze za wom. U daqini se ~uje divqi lave` seoskih pasa.

SMIQANA: Sedi, tato, evo qute.

MILOSLAV: Popih ve} jednu u kafani, al daj... Nije slava svaki dan.

SMIQANA: Ako si gladan?

MILOSLAV: Neka. Do}e Gane da se~emo kola~, pa zajedno da ve~eramo...A {to sve}a ne gori?

DOBRILA: Zna{ da se ne sme...

MILOSLAV: [ta se, more, ne sme?! Ko ne sme?!(Prekrsti se, pali slavsku sve}u)

DOBRILA: Cmiqo, navuci zavese...(Oslu{kuje lave`)[to se yukele tolko uzbuni{e? Da ne dolazi neko?

MILOSLAV: Neka zavesa! Ako u svojoj ku}i ne mogu da slavim svojukrsnu slavu, boqe da me nema!

Iz mraka iskrsavaju tri vojnika JVuO. Zarasli u kose i brade, u po-habanim uniformama, do zuba naoru`ani. Jedan od wih kuca na vrata.

SMIQANA: Evo ~i~a-Gana!(Otvara vrata, ustukne)Obrene!

Vojnici ulaze u ku}u.

VOJNIK I: Pomozi Bog, dobri qudi!

SMIQANA: A meni se u~inilo... Pra{tajte.

MILOSLAV: Bog ti pomogo. Koji ste?

VOJNIK I: ^i~ini. [to pita{, zar se ne vidi?

MILOSLAV: O~i vide, ma o~i la`u. Danas se vi{e ne zna ko je ~iji.

Kad }e{ do}i 51

VOJNIK I: (Drugovima)Rekoh li vam, bra}o – oprezan je na{ seqak, ne mo`e{ ga`ednog preko vode. Budi s mirom, doma}ine. Na{inci smo,Dra`inovci.

MILOSLAV: Mani, more. Na{inci, va{inci – ode glava na kolac.

VOJNIK I: U mar{u smo ve} pet no}i. Salomi nas umor, a tvoja ku}aizdvojena, pa ko velimo – da oprobamo sre}u. Ne zna sedanas kome mo`e{ da veruje{, ko ti daje hleb, a ovamodojavquje crvenima...(Vidi sve}u i kola~)A vama je Mitrov danak, hajdu~ki rastanak?(Skida {ubaru, krsti se)E pa, doma}ine, sretna slava i da ste pod ovim krovomdoveka svi `ivi i zdravi!

Druga dvojica vojnika tako|e skidaju kape, krste se i ~estitaju slavu.

MILOSLAV: Ajte, posedajte. Dobro nam do{li, koji god da ste. Bido, daj`ito!

VOJNIK I: Boqe vas na{li! Ja sam Veselin \uri}, u~iteq iz Groc-ke... Ne zamerite {to ovako banusmo, ali i mi smo naizmaku snaga. Otkad pre|osmo Drinu, kao da gazimo pominskom poqu. Crveni se namno`ili gore no muve.Upadosmo u dve zasede, jedva `ivu glavu izvukosmo. Be{enas osmorica – {to Srbijanaca, {to Bosanaca – aliizgibo{e bra}a... Samo, uz pomo} Bo`iju, i mi wih dobropotpra{ismo. Kod Bre`|a, celu jednu patrolu sastavismosa zemqom.

Vojnici sedaju za sto. Miloslav to~i rakiju. Dobrila slu`i `ito.

MILOSLAV: A velite – Drinu pre|oste?

VOJNIK I: Pre|osmo je, pod vatrom crvenih, kod sela Jagor{nice,ba{ na onom mestu gde letos uhvati{e pukovnika Kese-rovi}a... Zna li se {ta je s wim?

MILOSLAV: Streqa{e ga, avgusta meseca, u Beogradu, zajedno sa VojomLuka~evi}em, \urom \urovi}em, Acom Aksentijevi}em ijo{ nekima.

VOJNIK I: (Krsti se)Bog da im du{u prosti... Ju~e ~usmo da se ubi Ra~i} uSavkovi}ima, u Obradovi}a ku}i. Izdad{e ga, majku impotkaziva~ku! Sve to treba pod no`!

MILOSLAV: Znate li ne{to o kapetanu Radoslavu Savi}u?

52 Ivan Pani}

VOJNIK I: Iz koje jedinice?

MILOSLAV: Prvi ravnogosrski korpus, pod majorom Rakovi}em.

VOJNIK I: ^ek, bre, doma}ine... Predrag Rakovi} je vodio Drugiravnogorski, a Zvonko Vu~kovi} Prvi.

MILOSLAV: Jel tako? A ko }e ga znati...

VOJNIK I: (Smeje se)Vidim ja – ne veruje{ ti nama, pa sve ne{to izokola,proverava{, {ta li... Ko ti je taj Radoslav Savi}?

MILOSLAV: Brat.

VOJNIK I: Sve ti se to pro{le godine, u maju, izme{alo. Dve brigadeiz Prvog i jedna iz Drugog ravnogorskog pre|o{e u Prvijuri{ni korpus, gde major Rakovi} jeste bio komandant.Ali, posle Zelengore, ni{ta se vi{e ne zna... Kakva je toklanica bila! Tu nas crveni razbi{e u parampar~ad. Jedando drugoga, pado{e pukovnici Palo{ i Dragoslav Topa-lovi}, kapetan Taras, ^i~in sin Voja, Ne{ko Nedi} seubi... Ja ti brata ne poznajem.(Drugovima)A vi?

VOJNIK II: Kapetan Rade Savi}?

MILOSLAV: Jes, Rade. Radoslav.

VOJNIK II: Ja mislim da on pogibe, kad ono trinajestog maja, izaVrbnice, granata raznese |enerala Trifunovi}a.

VOJNIK III: [to govori{, bolan? Kapetan Savi} ostade u Bosni, saRadivojem Kerovi}em. \e je sad – Boga pitaj.

SMIQANA: A za Obrena Mijajlovi}a Izvorca ne znate ni{ta?

VOJNIK I: Rasusmo se na sve strane, sestro, ko }e znati.(Miloslavu)Brat ti se, ka`e{, nije javqao?

MILOSLAV: Da se javqao, da znam `iv li je – ne bih sad zapitkivao.

VOJNIK I: Ima li ovde na{ih?

MILOSLAV: [ta ja znam ima li i ...

Kad }e{ do}i 53

VOJNIK I: Moramo, po svaku cenu, da se pove`emo sa poru~nikomMili}em Bo{kovi}em, potporu~nikom Kotarcem, @ivo-radom Mi{i}em ili poru~nikom Ajda~i}em... Jedan jataknam re~e da je i ~ika-Pera na terenu, dole, oko Rajkovi}a.

MILOSLAV: Koj ti je taj ~ika-Pera?

VOJNIK I: Ne pravi se lud, doma}ine! Ti, kao, ne zna{ ko je pot-pukovnik Nikola Kalabi}, komandant Gorske garde?

MILOSLAV: Pri~a se da je mrtav... Ubio se, ka`u.

VOJNIK I: Ko to pri~a?

MILOSLAV: Sva{ta se danas pri~a.

VOJNIK I: Ako zna{ ne{to – govori, da ne lutamo po gori, kao gluveku~ke. Moramo na}i vezu, makar izginuli. To je nare|ewe snajvi{eg mesta.

MILOSLAV: Ne znam ti ja, veseli moj Veseline \uri}u, ni{ta. Takaneka gurava vremena do{la. Gledam svoj poso i }utim.

VOJNIK I: I ja gledam svoj. Glava nam je u torbi.(Di`e ~a{u)Sretna slava i da se dogodine opet na|emo, ali u slobodi!

MILOSLAV: Daj Bo`e i Sveti Dimitrije.

Mu{karci se kucaju. Piju.

VOJNIK I: Kakvo je raspolo`ewe u narodu?

MILOSLAV: Nikako. Odvedo{e nam sinove na Sremski front, mrak iproguta. Vra}amo i mrtve, u potaji i sarawujemo u votwa-cima i wivama. Upadaju no}u u ku}e, odvode i streqaju. Barda zakopaju ko qudi, nego posle kerovi raznose meso ikosti pobijenih. Brata mi, sve{tenika, tri dana batinali.Bradu mu po~upa{e, oko izbi{e, od pustine i besa. Uda-ri{e porez na mrtvo i na `ivo – pla}aj il crkni. Kogjataka uhvate – tome spasa nema... Ni slavu nam, bre, krsnune dadu da slavimo.

VOJNIK I: Ti, vidim, slavi{, ne haje{.

MILOSLAV: Jadno je moje slavqe. Ali slavim, i slavi}u. Srbin sam,pravoslavan, znam svoje.

VOJNIK I: Glasa}e{ na izborima?

MILOSLAV: Potero Tur~in, mora se.

54 Ivan Pani}

VOJNIK I: Za koga, zna{ li?

MILOSLAV: Znam za koga ne}u.

VOJNIK I: Jo{, Srbijo, nisi mrtva, jo{ ima `ivota u tebi!(Drugovima)Dok nam je ovakvih, ne brinem za pobedu!

DOBRILA: (Donosi poslu`ewe)Malo da se zanimate, do ve~ere. Slu`ite se, sinovi, morada ste izgladneli.(Zapla~e se)Sinovi srpski, kukale vam majke...

VOJNIK I: Nemoj, majko. Eno, Englezi u Gr~koj biju komuniste. ^imdole zavr{e, eto ih kod nas. Vaqa izdr`ati do prole}a,dok gora ne olista. Onda – u boj do pobede. Pove{}e nasna{ ^i~a, kao i ~etrdeset prve. Da vratimo Kraqa uOtaybinu, da zasija kruna Nemawi}a na prestolu Kara-|or|evi}a. I da ponovo, s mirom, palimo slavske sve}e. Jeltako, doma}ine?

MILOSLAV: Iz tvojih usta u Bo`ije u{i.

VOJNIK I: Da}e Bog.

MILOSLAV: Ne znam, mnogo smo, bojim se, gre{ni...

VOJNIK I: Sloboda ili smrt!

Vojnici otvaraju vatru. Pucaju rafalima u Miloslava, Dobrilu, uSmiqanu, u kolevku. Likvidacija je iznenadna, muwevita, bez upozorewa.Savi}i padaju kao poko{ena trava. Zatim ti{ina. Oblaci barutnogdima. Prvi vojnik izlazi napoqe, signalizira baterijskom lampom.Dolazi Stojan, u uniformi oficira OZNE.

VOJNIK I: Gotovo je, dru`e Garo.

STOJAN: Ja. Ima li kakvijeh rezultata?

VOJNIK I: Dobro si ti rekao, dru`e Garo. Matori je bio tvrd orah.Ne bi taj propevao, taman da smo mu klince pod noktezabijali.

STOJAN: Brat?

VOJNIK I: Ni{ta. Ako je taj koqa~ negde u okolini, kao {to sum-wamo, ovo }e ga saterati iz brloga... Tad je na{.

STOJAN: Ostalo?

Kad }e{ do}i 55

VOJNIK I: Izvr{eno. Dok smo dolazili, uzbunili smo sve seoske pse.Kod doweg zaseoka, uhvatismo jedno ~oban~e. Pamti}e nas,dok je `ivo. Ve} sada, celo selo zna da je ~etni~ka trojka uSavi}a ku}i.

STOJAN: Ja.

VOJNIK I: Mudro si to smislio, dru`e Garo. Jednim udarcem trimuve. Likvidacija ozlogla{ene porodice narodnih izdaj-nika i saradnika okupatora, zamka za bandita i ratnogzlo~inca Radoslava Savi}a i zastra{ivawe seoskih masa,u ciqu pridobijawa {to ve}eg broja glasa~a na izborimaza ustavotvornu skup{tinu. Za ovo }e ti drug Krcunpri{iti novu zvezdicu na ramena. ^estitam, dru`e Garo!

STOJAN: Ero, nemoj srat prekomjerno.

VOJNIK II: Dru`e Garo! Devojka je `iva!

STOJAN: (Brzo prilazi Smiqani, nadnosi se nad wu)Cmiqo... Ja sam, Stojan. Sje}a{ li me se?

Smiqana krkqa.

STOJAN: Moglo je bit i drugoja~ije... No! Ti izabra da ra|a{~etni~ku kopilad.

Smiqana krkqa, umire.

STOJAN: Ja. [to }e{.(Sklapa joj o~i, pokriva }ebetom)

VOJNIK I: (Uzima jednu fotografiju sa zida, zagleda je)Dru`e Garo, ma jesi ovo ti?... [ta je to, nekakva giba-ni~arska svadba?

STOJAN: (Uzima fotografiju, ovla{ je pogleda. Onda vadi upaqa~,pali je)Kakva svadba, Ero?

VOJNIK I: Ni{ta, dru`e Garo... U~inilo mi se.

Ilazi Dragoslav. Preko jednog oka ima crni povez. Na wemu su jasnouo~qivi tragovi skora{weg mu~ewa i batinawa. Staje, zabezeknut,pred u`asnim prizorom.

56 Ivan Pani}

DRAGOSLAV: Gospode Bo`e, sa~uvaj i sakloni... [ta u~iniste, nequdi?!Zar sve?!... A dete?!...(Zagrne se, primeti Stojana)Stojane?!... Ti?!

Tre}i vojnik kundakom udara Dragoslava s le|a. Dragoslav pada. Stojanga preska~e, ide prema vratima.

VOJNIK I: [ta }emo s popom, dru`e Garo?

STOJAN: Postupi po nare|ewu.(Izlazi)

VOJNIK I: Halile!... Koqi to.(Izlazi)

VOJNIK III: (Vadi kamu)Sa}emo nas dva se} kola~, pope.

DRAGOSLAV: Sti`em ti, Dulo moja. Hvala dragom Bogu.

VOJNIK III: Dedere, pomol se svome {ejtanu.(Hvata Dragoslava za kosu)Samo brzo, neima se, bolan, vremena.

DRAGOSLAV: Gospode Isuse Hriste, Sine Bo`iji, pomiluj nas Srbegre{ne.

MRAK

11.

PITER: Zna{ li, Mihailo, kako je `iveti sa krivicom?

MIHAILO: Ti reci.

PITER: Nema `ivota.

MIHAILO: Svako na kraju plati dug.

PITER: Moj je neotplativ.

MIHAILO: O tome Bog odlu~uje.

PITER: Ogrezao sam u krvi.

MIHAILO: Ne odbacuj Gospoda.

Kad }e{ do}i 57

PITER: Previ{e je toga.

MIHAILO: Imaj nade.

PITER: Previ{e krvi.

MIHAILO: Imaj vere.

PITER: Ne znam, Mihailo...

MIHAILO: Imaj snage.

MRAK

12.

\ur|evdan, 1947. godine. U Savi}a ku}i, za stolom, sedi Radoslav. Obu~enje u crno {ajkano odelo, sa belom ko{uqom. Uredno izbrijan i pod{i{an.Za rever zadenuo gran~icu bosiqka. Pred wim – boca rakije i dve ~a{ice.Ulazi Stojan, u gra|anskom odelu. Radoslav i Stojan se }utke gledaju.

RADOSLAV: Sedi.

STOJAN: Radije }u stojat.

RADOSLAV: Stoj, Stojane, na voqu ti. Quta?

STOJAN: Sa bandom ne pijem.

RADOSLAV: I to ti na voqu.(Sipa, gucne)

STOJAN: Govori, {to si zvao? Nemam ja vremena buktat se tusatobom!

RADOSLAV: Sam si?

STOJAN: Sam.

RADOSLAV: Bez oru`ja.

STOJAN: [to }e mi oru`je? Misli{ da te se bojim?

RADOSLAV: Gde ti je uniforma, dru`e kapetane?

STOJAN: \e je tvoja, gospodine kapetane? Poderala se od ban-ditskog `ivota po{umi?

RADOSLAV: Sedam godina ratujem u koporanu i opancima. Ovo je mojauniforma.

58 Ivan Pani}

STOJAN: Zbogtoga me nisi moro zvat. Ima{ li jo{ {to re}, ildidem?

RADOSLAV: Gde }e{, tek si do{ao? Kad se videsmo posledwi put?...Bi}e dvanaestog septembra ~etrdeset ~etvrte, ono kad seubi moj Dragi}?

STOJAN: Idem.

RADOSLAV: Ti si, u me|uvremenu, lepo avanzovao, dru`e kapetane.Slu`ba, porodica, ku}a u Beogradu. Jo{ malo, pognu}e tise ramena od silnih {irita... Qubi~ica plava cveta licveta.

STOJAN: Slu{aj, Radoslave. Nemamo mi tu {to pri~at. Oba smovojnici, oficiri – neprijateqi. [to mi imamo mnogogovorit jedni sadrugim? Reci kratko i jasno {to si zvao,da se poku{amo nagodit. Meni je svejedno, ti i ovako ionako ne}e{ jo{ zadugo.

RADOSLAV: Ja jesam oficir i vojnik. Ti nisi. Ti si izdajnik.

STOJAN: [to ho}e{ odmene?! Ti si zvao! Ti si postavio uslove! Dase ja pitam – sa reakcijom po najkra}em postupku! Ali {to}u, nare|ewe moramo slu{at!... Drug Krcun misli da si tinekakva krupna zvijerka, da bi se moglo {togod izvu}otebe. Ko zna {ta si mu sve nalago. Da te pozna ko ja –dobro bi se ~uvo svake trgovine satobom.

RADOSLAV: ^uva se on. Zato je i poslao tebe, hamalina. Ti za boqe inisi, nego da jezikom utire{ put ve}im zlikovcima odsebe.

STOJAN: [to mi treba sveovo? Marim ja da gubim vrijeme sa ratnimzlo~incem, koqa~em i ubicom djece!(Po|e prema vratima)

RADOSLAV: Stojane!

Stojan naglo stane, okrene se.

RADOSLAV: Di`i {ajka~u sa zemqe, seme izdajni~ko.

STOJAN: Kurvo banditska!(Zaleti se na Radoslava)

RADOSLAV: (Trgne pi{toq)Jo{ korak, i ispravi}u gre{ku od pre tri godine.

STOJAN: Mogo sam i o~ekivat da si do{o naoru`an. Tako tipo{tuje{ dogovor.

Kad }e{ do}i 59

RADOSLAV: A ti?

STOJAN: Mo{ me pretrijest. Ako na|e{ {to od oru`ja – pretobom}u se ubit.

RADOSLAV: (Pri|e prozoru)O, sejmeni! Zarobih vam pa{u! Prdnite – ode mu glava!

Muk. Radoslav opali metak prema {umi.

GLAS: Dru`e kapetane?!... Oli je sve u redu?!

STOJAN: Ni{ta nije u redu! Otvaraj vatru!

GLAS: Ali, dru`e kapetane!... Ne rije~e li `ivog?

STOJAN: Pucaj, kad govorim!

GLAS: Nijesmo u mogu}nosti! Mo`emo tebe pogodit!

STOJAN: Potporu~ni~e, ja }u tebe pred streqa~ki vof! Rafalno –po~iwi!

Muk.

RADOSLAV: (Sme{ka se)U moje vreme, za neposlu{nost na terenu i{lo se na prekisud.

STOJAN: Usro se, litowa, {upak balavi, napunio ga}e!(Besno prilazi stolu, nato~i i naiskap ispije dve ~a{icerakije)

RADOSLAV: Nego, Stojane, evo {ta je... Odlu~io sam, ho}u da se predam,i to ba{ danas, na \ur|evdan, hajdu~ki sastanak.

STOJAN: De, nemoj srat.(Nato~i tre}u ~a{icu, ispije)

RADOSLAV: [vabe kapitulira{e ~etrdeset pete. ^etrdeset {esteubiste ^i~u. Sad je, evo, ~etrdeset sedma, svet zaboravqana rat, a ja, budala, i daqe ~etujem po gori i `ivim dawuvu~ki, no}u hajdu~ki. [to da se ne predam, nisam ni janajgori? A i ovako, kad pogleda{, dosta je, vala, bilo. Akoje i od mene – mnogo je.

STOJAN: Ne igraj se sa mnom, bando!

RADOSLAV: Ne veruje{?(Baca pi{toq na zemqu)[to ne bi postao major, dru`e kapetane?

60 Ivan Pani}

Stojan se muwevito baci na Radoslava, obori ga. Zada mu nekolikoudaraca u glavu. Radoslav se iskobeqa, gu{aju se – }utke, re`e}i kaozveri, sa neizrecivom mr`wom. Kona~no, Radoslav baci poluone-sve{}enog Stojana na stolicu, ve`e ga kai{em.

RADOSLAV: (Zadihan, bri{e krv sa lica)Mla|i si od mene, ali yaba. Omeknulo se od lagodnog`ivota i batinawa nemo}nih i slabih... Razo~arao si me,Stojane. Mnogo si me razo~arao.

Stojan mrmqa, oborene glave, jo{ nije do{ao sebi.

RADOSLAV: U o~i me gledaj, |ubre komunisti~ko! U o~i! – sjaj davidim! Govori ti pe{adijski kapetan Radoslav Savi},oficir Jugoslovenske Kraqevske Vojske u Otaybini! Kodmene nema neizvr{avawa nare|ewa!

STOJAN: (Di`e glavu, smeje se kroz krv)Jak si mi ti kapetan, bando, u guwu i opancima... Kakavojska, takav oficir. Propao.

RADOSLAV: Gre{i{, Stojane. Moja vojska nije kapitulirala, nikada.Mnogo ve}e sile od nas sramno se predado{e – mi ne. Mismo se borili do posledweg. Kad svet stade na jednu, a miostadosnmo na drugoj strani – i tad smo se borili, protivsveta. Ne {to smo voleli ili hteli, nego {to nismo imalikud. Kraq nas ostavi, saveznici nas izdado{e, vikidisaste kao zveri, u zemqu da nas sabijete...

STOJAN: Vi ne bi tako sanama, bando? Vi bi drugoja~ije, qep{e? \esu vam bili va{i prijateqi, Wemci?

RADOSLAV: Bez municije, bez ode}e, hrane i lekova, satrveni ti-fusom... Ali, tukli smo vas i takvi. Da vam ne be{eSovjetije, leteli bi po drugi put iz Srbije.

STOJAN: A Bosna, kapetane? Bosnu ne spomiwe{?

RADOSLAV: Bosna. Golgota... Kad se Duja Smiqani} po`alio ^i~i daje [umadijska grupa korpusa “gola, bosa, gladna iiznemogla,” dobio je odgovor: “Nije potrebno da mi seponavqa da su vojnici goli, bosi, gladni i iznemogli. Istisu vojnici i oni koji su pod mojom komandom i podkomandom |enerala Trifunovi}a koji pobedonosnoizbi{e u dolinu reke Spre~e. Odr`ite moral kod va{ihqudi, a Vi to mo`ete, jer ste pravi Ravnogorac, ne samo najeziku, ve} i po delima svojim...” Ozren, Gra~anica,Trebava, Grada~ac, Modri~a, Vu~jak, O~au{, Vla{i},

Kad }e{ do}i 61

^i~ina Vaskr{wa zapovest, od {estog maja, na Bitovwi:“Ta~no u 11 ~asova, sve kolone }e se zaustaviti na mestimagde se budu na{le. U se}awu na dan vaskrsa Bogo~oveka,pomoli}emo se Bogu... Na{a borba i na{e patwe su zaprava ~oveka, Bogom dana. To je put Gospoda Isusa Hristana kome je i on stradao, ali i vaskrsao... Hristos voskrese!Vaistinu voskrese!” – grmnu{e planinom na{i glasovi.

STOJAN: Na Lovnici vas zasulo bombama, a kapetane?

RADOSLAV: Sovjetska avijacija!

STOJAN: A Jezerica? Koliko bande skon~a u wenim valovima, zna{li?

RADOSLAV: Dok ne sti`e Ra~i}! Kad ugleda provaliju, pope se na jednustenu, te povika: “Bra}o! U kawonu Jezerice je sigurnasmrt, a onamo mo`da i `ivot! Napred!” To “onamo”,izdajni~e, vi ste dr`ali! Zalete se Ra~i} prvi, a nashiqade za wim, kli~u}i “@iveo Kraq!” Pobegoste glavombez obzira, a mi u|osmo u Obaq... Pono}ni juri{[umadinaca na Katmu{, Lelija, u zoru. Vrbnica, dva-naestog maja. U{}e Sutjeske u Drinu...

STOJAN: [to bi, kapetane, {to zamu~e? Pa sad je, bolan, naj-qep{e!... Zelengora, trinajestoga maja!

RADOSLAV: Tu mi Izvorac na rukama izdahnu.

STOJAN: Zelengoro, ti si na{a dika,ti si grobqe srpskijeh ~etnika – ooj!

RADOSLAV: Neki od nas ipak pre|o{e u Srbiju.

STOJAN: Ti si zadwi iz Vasi}eve bande. Trideset vas pobismo.

RADOSLAV: Nikog vi niste ubili, moj Stojane. Sve su to bili ~asnioficiri i podoficiri, do kraja odani Kruni. Ni jedan odwih nije pristao da vam `iv padne u ruke.

STOJAN: Ja. U~emu je razlika – ubili ga mi, il ubio se sam? Tridana smo mrtvog psa Milorada Vasi}a dr`ali izlo`enogkod spomenika, u centru Kraqeva. Misli{ – briga narodod ~ije je ruke strado?

RADOSLAV: Zna narod. Zna Srbija.

STOJAN: Gotova je iona.

RADOSLAV: Da je do takvih kao {to si ti – i bila bi gotova. Samo,Bogu hvala, vi niste Srbija. Vi ste internacionalisti,anacionali, gra|ani sveta, proleteri svih zemaqa, jednomre~ju – |avoqi isprdak. Tek iza|oste na dawe svetlo, pa se

62 Ivan Pani}

jo{ {irite, silite – ali ne}ete dugo. Ispari}ete, kao isvaki prde`. Pamti}e vas samo po smradu.

STOJAN: Ja. Atebe, misli{, pamti}e po dobru?... Danas je to~nomjesec dana kako pobi onu dijecu na obali ^emernice.

RADOSLAV: Ja u decu ne pucam. Samo u neprijateqe.

STOJAN: Najstariji je imao dvadesetitri godine.

RADOSLAV: Rat je.

STOJAN: Rat je, bando, jo{ samo utvojoj bolijesnoj glavi. Drugograta nema.

RADOSLAV: Dok je vas – nema mira.

STOJAN: Bi}e, kad istrijebimo sva govna. Gotovi ste. Takvijeh, koti {to si, mogao bih naprste jedne ruke prebrojat.

RADOSLAV: Zabroja}e{ se, Stojane. Nema{ ti ni ruku, ni prstiju, dapobroji{ ovakve kao {to sam ja.

STOJAN: Krvi }emo vam se napit, bando ~etni~ka!

RADOSLAV: Kao o Mitrovu danu, ~etrdeset i pete?

Stojan o}uti. Radoslav ga zverski odmerava.

RADOSLAV: [ta bi, Stojane? Sad ti zamu~e?

STOJAN: Ne znam o~emu govori{.

RADOSLAV: Gde si bio tog dana, dru`e kapetane?

STOJAN: Jurio bandu, eto de! Otkud znadem |e sam bio? I {toho}e{ odmene? I ptice u{umi znadu da su to bili ~etnici,koqa{i! Kalabi}eva “Gorska garda!” Sve ubice izlikovci! Bilo je tad bande svud okolo! Mi{i},Bo{kovi}, Kotarac, Ajda~i}, Tanasijevi}, Raki}, Pav-lovi}! Mogao je bit bilo ko!

RADOSLAV: I ba{ da fali samo ona slika, sa Cmiqkine i Obrenovesvadbe? Oficir narodnooslobodila~ke vojske – biv{ikoqa~ i gibani~ar? Ne daj Bo`e! Nego, lepo, svedoke podzemqu, pa mirno spavaj.

STOJAN: Ja sam Cmiqku voleo.

RADOSLAV: Zato si je, mrtvu, pokrio }ebetom? Ne voli{ ti ni sebe,gwido.

Kad }e{ do}i 63

STOJAN: A ti sve zna{?! Ti dr`i{ svoju rije~, ti si oficir, samozatebe je zakletva svijetiwa?! Nema{ ti pojma {to suideali, bijedni~e! Na{a borba tra`i `rtve! Ja sam joj daosve {to sam imao! Oca i majku, brata i sestru! Dom!

RADOSLAV: To su ti uzeli. Nisi dao.

STOJAN: Cijeloga sebe!

RADOSLAV: Da je samo to. Nego, dade ti, Stojane, i ono {to nije tvoje.

STOJAN: I `ivot }u dat, ako treba!

RADOSLAV: E vidi{ – treba!(Prislawa cev na Stojanovo ~elo)Mali je svet, Stojane, a Srbija jo{ mawa. Sve se u wojvidi, sve sazna... Kad onu no} do|oh u ku}u, na svoju krsnuslavu, kad videh dete u kolevci i sve moje – namirisah tepo smradu, seme izdajni~ko. Vaqda me niste tako brzoo~ekivali, tek u zoru postaviste zasedu. Imao sam vremenada iskopam raku, da ih sahranim kao qude. Tu, nad wihovimgrobom, pod bagremom, dao sam ~asnu oficirsku re~ da sene}u smiriti, dok ih ne osvetim. Dve godine, svakoga dana,svake no}i, molim Boga da mi da vere i snage, da neposustanem, da izdr`im. Dugo sam ~ekao, ali do~ekah.Hvala Bogu na milosti, do|e i taj ~as.

STOJAN: Pucaj, bijedni~e! Ja se odsmrti ne bojim!

RADOSLAV: Ba{ nimalo, Stojane?

STOJAN: Nimalo, bando! Ja sam oficir Jugoslovenske narodnearmije!! Mi ginemo za slobodu, sa pijesmom na usnama!@ivio drug Tito! @ivio drug Staqin! @ivjela na{anarodna revolucija!

RADOSLAV: Neka ti je Bog na pomo}i.

Radoslav povu~e obara~. Oroz {kqocne na prazno.

64 Ivan Pani}

RADOSLAV: (Smeje se)Batlija si, Stojane. Malo~as ispalih posledwi metak.Ovaj, jedan jedini {to mi preostade, ~uvam za sebe, jo{ od~etrdeset prve. Ti ga, izdajni~e, nisi vredan.

STOJAN: Pucaj, bando! Pucaj, ubi me!

RADOSLAV: Ti si ve} mrtav, zato se i ne pla{i{ smrti. Za tebe je`ivot najte`a kazna.(Puni pi{toq)A za nas, `ive – ~asna smrt nije ni greh, ni sramota.(Prekrsti se)Oprosti mi, Gospode, i odvedi me tamo, gde su svi moji.(Puca u sebe)

Izbezumqen, Stojan se batrga, osloba|a veza. Di`e pi{toq sa zemqe,zuri u Radoslava. Upadaju vojnici.

OFICIR: Dru`e Garo!... @iv si!

STOJAN: Ostupi! Mar{!

OFICIR: Dru`e kapetane, ja nijesam... Ama, {to bi ovo, qudi?!

STOJAN: (Otima mu pi{toq iz ruke)Ubio sam bandu, eto {ta bi!

Stojan puca u mrtvog Radoslava. Jednom, dvaput, triput... Mrak.^etvrti, peti, {esti pucaw.

13.

Sve u~estalije kukurikawe iz daqine. No}na tama se razre|uje.

PITER: Umoran sam, Mihailo. Pusti me da ostanem. Da zajednodo~ekamo no}i punoga meseca, kada cela ova planinapostaje grobnica. Da se prekrstimo i nazovemo Boga, da menau~i{ da sviram u frulu... Mo`da }u tako i ja mo}i darazgovaram sa ovim fotografijama.

MIHAILO: Gle Petre, po vjeri se `ivi, ne po gledawu. Koji vjerompobijedi{e carstva, u~ini{e pravdu, zatvori{e ustalavovima. Jer je ovo {to se vidi za vrijeme, a ono {to se nevidi vje~no. Kroz ~ovjeka je smrt – kroz ~ovjeka ivaskrsenije.

Kad }e{ do}i 65

PITER: Ko si ti, mom~e?

MIHAILO: (Odbaci guw, sine bo`anskom svetlo{}u)Ja sam Mihailo arhistratig, prvi me|u Arhan|elimaBo`ijim. Ja prevodim na drugu stranu.

PITER: (Klikne)Tad prevedi i mene. Dosta ve}, i previ{e je bilo.

MIHAILO: Kaje{ li se?

PITER: ^ovek sam. Gre{io sam.

MIHAILO: Gle, sa zidova slike silaze.

Izlaze Srbi. U pozadini – gorske vile. Pred wima Smiqana.

SMIQANAI HOR:

Kraqu Pero srpski sineKad }e{ do}i do planineKraqu Pero srpski sineKad }e{ do}i do planine.

PITER: Srbi, bra}o... Prostite gre{nom.

Miloslav, Dragoslav i Radoslav prilaze Piteru, poma`u mu da ustane.Dragi}, Obren i Petar ogr}u ga {iwelom, na glavu mu stavqaju {ajka~u.Prilaze i ostali, okru`uju Pitera.

MIHAILO: Reci, Petre Kara|or|evi}u – zna{ li sada za{to si sevratio?

PITER: Znam. Sada znam.

MIHAILO: Putuj onda, neka ti je prosto.

MRAK

66 Ivan Pani}