kako (ne) biti falibilista: problem lutrije i dva tipa ... · kako (ne) biti falibilistia: problem...

94 Nenad Filipović

Nenad Filipović

KAKO (NE) BITI FALIBILISTA: PROBLEM LUTRIJE I DVA TIPA KONTEKSTUALIZMA

APSTRAKT: Za svaku uspešnu lutriju na svetu važi jedna istina: postoji mnogo gubitnič- kih tiketa, ali jako malo pobedničkih. Verovatnoća da će neki tiket pobediti na lutriji je jako niska, obično toliko da se čini gotovo izvesnim da će izgubiti. I pored toga, nismo skloni da kažemo da znamo da će neki tiket izgubiti, sve dok sutradan ne pogledamo rezultate u novinama. Verovatnoća da novine greše nam, sa druge strane, ne smeta da kažemo da neko zna da je njegov tiket izgubio. Zašto, kada novine mogu grešiti češće nego što neki tiket dobija? Ovakvo pitanje predstavlja problem za sve falibilističke teorije, koje tvrde da možemo znati iskaz p, iako je verovatnoća da je p istinito manja od 1. Većina kontekstualista tvrdi da su u pitanju različiti konteksti, pri čemu u jednom primenjujem strožije, a u drugom blaže standarde za pripisivanje znanja; pošto su standardi blaži, u drugom slučaju znamo da je neko izgubio na lutriji. U ovom radu izneću detaljniju analizu problema lutrije i predstaviću dva tipa kontekstualizma, prosti konverzacioni i inferencijalni kontekstualizam. Takođe, predstaviću dva popularna rešenja koje su ponudili zastupnici prostog konverzacionog kontekstualizma, Luis i Koen, i ukazati na moguće teškoće sa kojima se takav tip rešenja suočava. Na kraju, pokazaću da se te teškoće mogu otkloniti iznošenjem potpunijeg objašnjenja koje se kreće u okvirima inferencijalnog kontekstualizma, stanovišta koje je izgradio Majkl Vilijams.

KLJUČNE REČI: falibilizam, prost konverzacioni kontekstualizam, inferencijalni kontek-stualizam, problem lutrije, verovatnoća.

Jedna od osnova epistemološkog kontekstualizma jeste prihvatanje mogućnosti da možemo znati iskaze koji nisu potpuno izvesni.1 U svakodnevnim kontekstima, znamo dosta stvari koje nisu potpuno izvesne, kao npr. „trenutno pišem tekst o problemu lutrije“, „napolju pada kiša“ i sl. I iako postoji mogućnost greške pri ovakvim saznajnim tvrdnjama, radi smo da pripišemo znanje. Odnosno, obično prihvatamo neku formu falibilizma, gledišta prema kome možemo znati nešto, iako

THEORIA 3 DOI: 10.2298/THEO1403093FBIBLID 0351–2274 : (2014) : 57 : p. 93–120 Originalni naučni rad

Original Scientific Paper

1 Ovaj članak pisan je u okviru projekta “Dinamički sistemi u prirodi i društvu: filozofski i empirijski aspekti” (br. 179041), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja RS.

94 Nenad Filipović

Kako (ne) biti falibilistia: problem lutrije i dva tipa kontekstualizma 95

postoji mogućnost da grešimo2. Probabilističkim rečnikom, možemo reći da X zna iskaz p, iako je verovatnoća p manja od 1. Ukoliko je dovoljno visoka verovatnoća p, onda je mogućnost pogreške mala, i utoliko se ovakva forma falibilizma može učiniti prihvatljivijom: mogli bismo reći da znamo neki iskaz u slučaju kada je verovatnoća tog iskaza dovoljno visoka.

Ali, stvari ubrzo postaju komplikovanije. Recimo da imamo tiket na lutriji, u kojoj postoji jako veliki broj različitih tiketa i od kojih će samo jedan tiket biti pobednički. Verovatnoća da ćemo izgubiti je jako visoka, odnosno, sve viša što je veći broj tiketa u igri. Recimo da je broj tiketa 1 milion. Verovatnoća da će naš tiket biti gubitnički je 0.999999. Prema iznetom razmatranju o vezi između visoke verovatnoće i znanja, čini se da bi se u ovom slučaju moglo proceniti da znam da imam gubitnički tiket. Ipak, ne izgleda da je tvrdnja da znam da je moj tiket gubitnički istinita u ovakvoj situaciji – makar broj tiketa u lutriji bio i mnogo veći – jedino ispravno u ovoj situaciji izgleda tvrditi da je vrlo verovatno da imam gubitnički tiket, ali ne i da znam da imam gubitnički tiket. S druge strane, kada bismo pročitali u novinama rezultate lutrije, i videli da je drugi tiket pobedio, bilo bi čudno tvrditi da je vrlo verovatno da je naš tiket gubitnički. Štaviše, ne bismo imali problema da tvrdimo da znamo da je naš tiket gubitnički i izgleda kao da bi ta tvrdnja bila istinita. Ali, novine nisu savršeno pouzdan saznajni izvor. Verovatnoća da su novine pogrešile može biti veća nego verovatnoća da tiket nije gubitnički, jer novine mogu pogrešiti češće nego jednom u milion primeraka. Zbog čega u ovom slučaju sudimo da znamo da je tiket gubitnički, iako je verovatnoća za to niža nego u prvom slučaju? Ovaj problem se može generalizovati, jer svako svedočanstvo koje imamo za konkretne saznajne tvrdnje ostavlja mogućnost pogreške, a koliko god da je verovatnoća greške mala u tom slučaju, možemo zamisliti lutriju u kojoj je verovatnoća za dobitak još manja i ne možemo ispravno reći da znamo da ćemo izgubiti. Ovakav problem usmeren je protiv osnovne ideje falibilizma, da X može znati p iako je verovatnoća p manja od 1. A ukoliko bismo odbacili ovu osnovu falibilizma, neka forma3 skepticizma bi „pobedila“.

Epistemološki problem koji sam naveo obično se naziva problem lutrije ili zagonetka lutrije. Uz skeptičku zagonetku i getijeovske probleme, ovaj problem

2 Luis eksplicitno odbija da prihvati falibilizam u: Lewis, D., 1996, „Elusive Knowledge“. Ipak, on odbija falibilizam u užem smislu od falibilizuma koji ja pominjem – Luis odbija da možemo reći „Znam da p, ali je moguće da p nije slučaj“ ili „Znam da p, ali možda grešim“. Ne ulazeći u diskusiju povodom toga da li je u pravu u ovom slučaju, mislim da bi se Luis složio da možemo prihvatiti da X zna da p, iako je verovatnoća da p manja od 1. (ili barem teorija koju je on izneo dozvoljava ovakvu mogućnost) Utoliko i Luisa ubrajam u falibiliste u ovom širem smislu, kakav god njegov odnos bio prema falibilizmu u smislu u kom ga on koristi.

3 Napominjem neka forma, jer je evidentno da ovakav skeptički napad nije isti kao napad dekar-tovskog skeptika. Ali, domet ovakvog skeptičkog napada, iako manje poguban, nije zanemarljiv.

94 Nenad Filipović


96 Nenad Filipović

predstavlja jedan od glavnih izazova neskeptičkih epistemoloških teorija4. U radu ću predstaviti i analizirati jedan od popularnijih savremenih tipova odgovora na ovaj problem, koji pruža epistemološki kontekstualizam. U prvom delu rada, preciznije ću predstaviti problem lutrije, glavne karakteristike problema kao i dalja razjašnjenja povodom uobičajenih nesporazuma oko toga šta je suština problema. Drugi deo ću posvetiti analizi i razlici između dva tipa epistemološkog kontekstual-izma: osnovnog tipa, koji ću nazivati Prosti konverzacioni kontekstualizam (SCC5); i manje popularnog tipa kontekstualizma, koji ću nazivati Inferencijalni kontekstu-alizam (IC). U trećem delu, analiziraću konkretna rešenja koje su ponudili pred-stavnici SCC-a za problem lutrije, i pokazati da takva rešenja ili ne predstavljaju zadovoljavajuće objašnjenje problema ili moraju prihvatiti pretpostavke IC-a da bi bili zadovoljavajuće objašnjenje problema. To će predstavljati uvod u četvrti deo, u kom ću predstaviti potpunije rešenje problema lutrije iz okvira IC-u. Na kraju, izneću završne zamerke i uputstva za dalje istraživanje koje bi trebalo preduzeti ukoliko se problem bude rešavao kontekstualističkim metodama.

1. Problem lutrije, preciznije formulacije i uobičajeni nesporazumi

Problem lutrije se u literaturi pojavljuje u nekoliko formulacija6. Navešću nekoliko primera uobičajenih formulacija:

Verzija I:(L1) X ne zna da je tiket P gubitnički samo na osnovu broja tiketa u lutriji.(L2) Verovatnoća V1 da je tiket P gubitnički jeste (proizvoljno) jako visoka. (L3) X zna da je tiket P gubitnički pošto je to pročitao u novinama. (L4) Verovatnoća V2 da novine greše jeste veća od V1. (Z) Postoji problem u falibilističkoj ideji7.

4 Kratak pregled odnosa kontekstualizma i ovih problema videti u: Rysiew, P., 2011, „Epistemic Contextualism“, sa naglaskom na deo 3.5.

5 Odlučio sam se za engleske akronime u oba slučaja, od Simple conversational contextualism (SCC), i Issue contextualism (IC), jer mislim da nema potrebe gomilati akronime u literaturi tako što ćemo ih specifikovati za svaki jezik.

6 Problem lutrije koji je predmet ovog rada ne treba mešati sa problemom lutrije vezanim za racionalno verovanje/prihvatanje. Istorijski, upravo ovaj problem oko racionalnog verovanja je bio prva formulacija problema lutrije, ali, iako povezan u nekom smislu sa problemom koji ja radim, poenta problema je prilično drugačija. Za dobro informisanje o tom problemu, videti: Wheeler, G. „A review of lottery paradox“, u Probability and Inference: Essays in Honour of Henry E. Kyburg, Jr., (ed), str. 1-31. Originalni problem je iznet u: Kyburg, H., 1961, Probabil-ity and the Logic of Rational Belief.

7 Kao falibilističku ideju ovde uzimam ideju iznetu u uvodu, o tome da X može znati p, iako p nije izvesno, odnosno, iako je verovatnoća da p manja od 1.


96 Nenad Filipović


Verzija II:(L1`) X ne zna da je tiket P gubitnički samo na osnovu broja tiketa u lutriji.(L2`) Verovatnoća V1 da tiket P nije gubitnički jeste (proizvoljno) jako niska. (L3`) X zna da q (npr. Majami je izgubio od Bostona, i sl.), pošto je to video u

mediju M (u novinama, na televiziji, itd). (L4`) Verovatnoća V2 da M greši jeste veća od V1. (Z) Postoji problem u falibilističkoj ideji.

Verzija III:(L1``) X zna da neće ići u Las Vegas sledeće godine. (iz finansijskih razloga i

sl.) (L2``) Ako dobije na lutriji, X će ići u Las Vegas sledeće godine. (L3``) X ne zna da neće dobiti na lutriji. (L4``) X ne zna da neće ići u Las Vegas sledeće godine. (Z) Postoji problem u falibilističkoj ideji.

Može se videti da ima određenih razlika između ovih verzija8. Dve razlike mogu biti bitne za dalja razmatranja: razlike u opštosti problema, i razlike pri oslanjanju na verovatnoće pri formulisanju. Druga i treća verzija su daleko opštije formulacije problema od prve: prva verzija osporava samo saznajne tvrdnje povodom statusa tiketa na lutriji, druga i treća formulacija se šire na širok spektar drugačijih saznajnih tvrdnji. (u drugom slučaju, tvrdnja X-a može predstavljati gotovo bilo koju tvrdnju gde postoji mogućnost greške, odnosno, gotovo sve empirijske tvrdnje; u trećoj verziji, na liniji napada može biti bilo koja saznajna tvrdnja koja zavisi od saznajnih tvrdnji za koje imamo statističke razloge9.) S druge strane, prva i druga verzija problema se, za razliku od treće, eksplicitno pozivaju na verovatnoće iskaza koji se koriste u primerima. Ovo nije toliko velika razlika kao što se isprva to može činiti, jer treća verzija ima implicitnu pretpostavku o stati-

8 Od svih pregleda koje postoje, ubedljivo najbolji je iznet u: Hawthorne, J., 2004, Knowledge and Lotteries. Takođe, treba primetiti da Hawthorne preferira treću verziju problema, najverovatnije zbog toga što je najopštija prema njegovom mišljenju.

9 Primetiti da ovo znači da se problem može dodatno proširiti, jer, tipično, dosta naših iskaza barem unekoliko zavisi od verovanja za koje imamo samo (ili gotovo samo) statističke razlike – sudimo da neko zna da će dobiti veću platu sledećeg meseca (jer je upravo dobio povišicu, potpisao je ugovor, itd), ali, da li će dobiti povišicu zavisi i od toga da li će biti živ sledećeg meseca – a tipično ne sudimo da neko zna da neće doživeti npr. fatalnu automobilsku nesreću u tom periodu. Ne mislim da su intuicije povodom ovog primera toliko jake kao u slučaju primera sa lutrijom, ali to neće biti problem jer: a) to ne utiče na intuicije primera sa lutrijom; b) primer sa lutrijom je dovoljan za dalje poente u radu; c) čak i slabe intuicije povodom ovog primera će biti dovoljno, jer s obzirom na a i b, ovaj primer neće biti preterano korišćen dalje u radu.

96 Nenad Filipović


98 Nenad Filipović

stičkim razlozima za prihvatanje L3``, a sledi da tvrdnja u L1`` ima istu ili veću verovatnoću od tvrdnje u L3``10, tako da se problem može preformulisati u verziju sa eksplicitnim pozivanjem na verovatnoće. Kao neosporno ću smatrati da zadovol-javajuće rešenje ovog problema rešava sve tri verzije problema, bez eventualnog dodavanja ad hoc hipoteza da bi se određena verzija problema obuhvatila rešenjem.

Pre nego što se upustim u analizu konkretnih kontekstualističkih rešenja problema, bitno je napomenuti par daljih razjašnjenja povodom nekih nedoumica koje se u analizi mogu pojaviti, odnosno, oko toga šta problem lutrije nije11:

a) Problem lutrije nije monetarne prirode ni u jednom pogledu. Mogućnost nagrade, iako ključna za funkcionisanje lutrije u stvarnom svetu, nije ni od kakve važnosti za problem. Možemo zamisliti lutrije sa jako malom ili bez ikakve novčane nagrade, gde i dalje ne bismo rekli da neko zna da je njegov tiket gubitnič-ki. Ako u tom slučaju možemo reći da postoji nešto poput „zadovoljstva bivanja pobednikom“ ukoliko osvojimo lutriju, ni to ne bi značilo da smo našli korisnost od koje zavisi problem: recimo da jedan nasumični hard disk iz određene popularne serije ima jednu od iglica za PATA ulaz obojenu u crveno, dok svi ostali imaju samo standardne bronzane iglice. Ne postoji nikakva razlika u funkcionisanju „crvenog“ hard diska i ostalih, tako da ukoliko ne pogledamo iglice, ne postoji evidencija za saznanje koje vrste je naš hard disk. Možemo reći da ne postoji nikakav razlog da preferiramo da je naš hard disk jedne ili druge vrste. I dalje, samo na osnovu podataka o broju proizvedenih hard diskova te serije i, posledično, koliko je mala verovatnoća da upravo naš hard disk bude „crven“, nećemo suditi da neko zna da je njegov disk standardan, a ne „crven“. Dakle, problem lutrije ne može zavisiti od monetarnih aspekata primera, niti aspekta eventualne korisnosti dobitka.

b) Problem nije u tome što će lutrija tek biti održana. Iako se može činiti da je lak put za rešenje reći da je problem oko toga što još uvek nema određenog dobitnika lutrije, i ostalih koji su izgubili, problem se ne može rešiti ovim putem. Recimo da se lutrija već održala, i da je jedan tiket dobitnički, a ostali gubitnički. Ne postoji dalje izvlačenje, i ovo je situacija za koju nećemo reći da predstavlja ikakvo znanje budućih događaja, ili situacija u kojoj dobitnik nije određen. I sada, ukoliko su jedini razlozi (za prihvatanje toga da je naš tiket gubitnički) u broju tiketa, ne bismo rekli da znamo da je naš tiket gubitnički.

c) Problem nije u tome što u lutriji postoji aktualan pobednik. Treba primetiti da u dosta lutrija ne postoji aktualan pobednik u tradicionalnom smislu u

10 Važi „Ako A, onda B“ i „verovatnoća da A je p“, onda „verovatnoća da B je viša ili jednaka p“. 11 Ova razmatranja su pod velikim uticajem razmatranja koja iznosi Di Rouz u: DeRose, K.,

1996, „Knowledge, assertion and lotteries“. Ipak, na nekim mestima odstupam od te analize, najviše u objašnjenjima konkretnih poenti. Ali, ne mislim da su razlike velike.


98 Nenad Filipović


kom neko mora pobediti u konkretnom izvlačenju brojeva, već se često dešava prenošenje nagrade u sledeće „kolo“. Ali, možemo reći da će se pobednik pojaviti u nekom kolu, tako da aktualan pobednik mora postojati u širem smislu. Ipak, dva su razloga zbog kojih ovo ne može predstavljati izlaz iz problema:

(I) čak i u aktuelnim lutrijama, ne mora postojati pobednik ni u širem smislu, već je samo jako verovatno da će pobednik postojati. Nije nezamislivo da se neka lutrija odvija beskonačno mnogo vremena12 bez izvučenog pobedničkog tiketa.

(II) Možemo konstruisati lutriju u kojoj postoji samo jedno kolo izvlačenja, i u kojoj postoji m kombinacija koje mogu biti izvučene, ali samo n tiketa, i gde važi m>n. Nije garantovano da će dobitnika biti u ovom slučaju, štaviše, m može biti proizvoljno veći od n, tako da šansa da nema dobitnika može biti prilično velika. Ni u ovom slučaju ne bismo rekli da neko zna da ima gubitnički tiket.

d) Problem nije u postojanju šanse za pobedu kao poenti lutrije. Neko bi mogao ukazati na to da je cela poenta toga što lutrije uopšte postoje to što postoje šanse za pobedu na lutriji, i da je to ono što aktivnost lutrije razlikuje od ostalih aktivnosti o kojima možemo imati saznajne tvrdnje. Ni ovakva razmatranja neće rešiti problem. Vratimo se na a) i primer sa hard diskovima. U pomenutom primeru ne možemo govoriti o pobedniku ili gubitniku u situaciji, sem u nekom jako metaforičkom smislu u kom smo „pobedili“ u dobijanju različitog hard diska. Dalje, reći da postoje šanse za pobedu u tom neuobičajenom smislu reči jeste isto što i reći da postoje šanse za to da se mala verovatnoća ostvari u nekom konkret-nom slučaju. Takvo zapažanje ne može rešiti niti razjasniti problem, jer je to ono što isprva i pravi problem.

e) Problem nije u tome što postoje jednake šanse za pobedu svakog tiketa. Čini se kao jasan put za razjašnjenje razlike između slučaja lutrija i ostalih slučaje-va to što u slučaju lutrije svaki tiket ima jednaku šansu za dobitak – svaki tiket ima određenu kombinaciju brojeva, svaki od mogućih brojeva je jednako verovatno izvući – dok to naprosto nije slučaj kod svakodnevnih znanja. Upotrebu slične strategije ćemo videti pri Luisovom rešenju problema.13 Iako ovakva razmatranja možda pogađaju deo poente oko koje je problem, rešenje problema ne može biti samo u ovoj razlici. Recimo da na početku NBA sezone sastavljamo tiket u kom se kladimo na pobednike svake od 1230 utakmica regularnog dela sezone (dakle, za svaku od 1230 utakmica u toku sezone, treba da kažemo ko će pobediti; za potrebe primera, pobednik se određuje na kraju kompletne utakmice što uključuje i pro-

12 Ili konačno mnogo vremena, ali da se otkaže pre nego što se izvuče pobednik. 13 Videti Lewis, D., 1996, „Elusive Knowledge“, str. 557. Luisova strategija se ne iscrpljuje ovim

razjašnjenjem, ali se unekoliko oslanja. Dalje o Luisu videti u trećem delu rada.

98 Nenad Filipović


100 Nenad Filipović

dužetke, tako da nema „kladioničarskih“ nerešenih rezultata14). Pretpostavljam da ćemo se složiti oko toga da su šanse za dobitak takvog tiketa astronomski male. Takođe, ne čini mi se da je ispravno reći da znamo da će određeni tiket biti gubit-nički.15 No, ne možemo reći da je šansa svakog tiketa za dobitak ista – npr. za tekuću sezonu, tiket koji bi se kladio da će San Antonio izgubiti više od 50 utakmi-ca bi definitivno imao manje šanse za dobitak nego tiket koji bi imao San Antonio koji dobija više utakmica od toga (jer, San Antonio je trenutni šampion, relativno je nepromenjen tim, i teško je verovati da može toliko utakmica da izgubi, itd). Tako da šanse za dobitak nisu iste, ali i dalje nećemo reći da znamo da je nečiji tiket gubitnički. Takođe, možemo zamisliti i lutriju koja ima nejednako raposređene šanse izvlačenja brojeva. Npr. možemo imati više kuglica sa brojevima od 10-20 nego ostlaih kuglica. Tiketi koji sadrže te brojeve će biti verovatniji pobednici nego oni koji ne sadrže. Kakav god da je tiket u pitanju u tom slučaju, i dalje bismo se suzdržavali od pripisivanja znanja da imamo gubitnički tiket.

2) Dva tipa epistemološkog kontekstualizma

Kada tražimo rešenje problema lutrije, treba imati jednu metodološku napomenu u vidu: ne želimo da neka teorija samo pokazuje da u slučaju lutrije ne znamo, a da u drugim slučajevima znamo tvrdnju koja je u pitanju, već želimo da nam teorija pruži i objašnjenje toga zbog čega su nam procene istinitosti saznajnih tvrdnji takve kakve jesu. Ovakav metodološki pristup nije specifičan za problem lutrije. Npr. u slučaju skeptičke zagonetke, teorija bi trebalo da objasni ne samo da skeptik nije u pravu, već i zbog čega smo isprva mislili da jeste, i zbog čega skepticizam, barem isprva, deluje kao primamljiva opcija. Odnosno, hoćemo objašnjenje hjumovskih zapažanja: zašto mislimo da je skeptik ubedljiv kada pričamo o epistemologiji, ali čim se vratimo u svakodnevni život zaboravimo na svaku ubedljivost koju je skepticizam ranije imao. U slučaju skeptičke zagonetke, kontekstualizam je teorija koja je pretendovala upravo da iznese valjano objašnjen-je toga kako skeptik uspeva da nas ubedi u ubedljivost pozicije u određenim situacijama, iako izgleda kao da u svakodnevnom životu imamo neka saznanja. Ali,

14 Kladioničarski nerešeni rezultati u košarkaškim utakmicama su nerešeni rezultati na kraju regularnog dela, i tada se utakmica posmatra kao završena bez pobednika, iako će, po pravilima, pobednik biti odlučen u produžecima.

15 Moguće da postoje drugačije intuicije povodom ovoga. Primer se može malo oslabiti da bi se izbegla rasprava oko takvih intuicija. Recimo da se kladimo na ishode 82 utakmice određenog tima, recimo San Antonia, u toku regularne sezone. Šanse za dobitak takvog tiketa su i dalje dovoljno male, a mislim da u ovom slučaju definitivno za određene tikete ne možemo reći da neko može znati da su gubitnički.




kontekstualizam ne mora služiti samo za objašnjenje skeptičke zagonetke, već je relevantan i za ostale epistemološke probleme, među kojima je problem lutrije.

U širem smislu, kontekstualističkim teorijama možemo okarakterisati sve teorije koje prihvataju opštu kontekstualističku hipotezu (KH): • (KH) Značenje saznajnih tvrdnji se menja u zavisnosti od promene relevantnog

konteksta. Ideja ovakvih teorija jeste tumačenje saznajnih tvrdnji poput ostalih tvrdnji za

koje znamo da su osetljive na kontekst. Npr. „Ibarska magistrala je ravan put“ može biti istinit iskaz u određenom kontekstu (npr. izrečeno je u slučaju kada se učesnici razgovora upravo vraćaju sa nekih planinskih džombastih puteva, pa im neravnine na IM nisu relevantne), dok u drugom kontekstu može biti neistinit (npr. izrečeno je u okruženju ljudi koji su se do tada vozili samo po nemačkim autopute-vima). U ovom primeri može se videti ne samo da se istinitost iskaza menja u zavisnosti od konteksta u kom je izrečen, već da u jednom slučaju, standardi za pripisivanje „ravnine puta“ jesu jako niski, dok su u drugom slučaju viši od toga. Naime, u prvom kontekstu, neravnine koje postoje na putu ne uzimamo kao relevantne za ocenu toga da li je put ravan, dok ih u drugom kontekstu uzimamo kao relevantne. Kontekstualizam pokušava da saznajne tvrdnje tretira na sličan način. Pogledajmo primer:

Recimo da kod prodavca na pijaci među stvarima koje prodaje pronalazim ploču Grateful Dead-a Aoxomoxoa iz 1969. god. Pošto je ploča, ako je iz ograni-čenog izdanja iz prve serije, vrlo vredna i za posedovanje u kolekciji i za dalju preprodaju kolekcionarima, razmišljam da je kupim. Devojka me pita kako znam da je ploča upravo ta iz ograničenog izdanja, i ja sastavljam uverljivo opravdanje (oznake na ploči su upravo iz tog izdanja, ostala izdanja su dolazila sa bonus pesmama koje su dodavane i kojih ovde nema, cover art na sledećim izdanjima je bio drugačiji, itd). Posle slušanja mog opravdanja, ona zaključuje: „Ok, Nenad zna da je ovo ploča upravo iz ograničenog prvog izdanja“. Složili bismo se da je njena tvrdnja u ovom slučaju istinita.16 Ali, potom nailazi moj drug koji voli da posećuje istu pijacu, i informiše se o situaciji. Kada je čuo moje opravdanje, on me pita da li sam siguran da znam, jer postoji još jedno izdanje ploče koje ima jako sličan cover art, nema bonus pesama poput prvog izdanja, i ima iste oznake na ploči kao što je i prvo izdanje. Takođe, drug napominje da je cena koju prodavac traži prilično visoka, i da ću biti na velikom gubitku ukoliko se ispostavi da ploča nije iz prvog izdanja, jer su ostala izdanja veoma jeftina na tržištu. Posle njegovog izlaganja, ja nemam daljih odgovora. Ukoliko bi neko sada izrekao tvrdnju „Nenad zna da je ovo upravo ta ploča“, ne čini se da bi ta tvrdnja bila istinita, iako je u momentima

16 Mogu se napraviti i ubedljiviji primeri ukoliko ovaj ne izgleda dovoljno ubedljiv. Ali, mislim da bismo se složili da je konteskt takav da tvrdnja zaista izgleda istinita.




ranije bila. Kontekst u kome bi sada bila izrečena je drugačiji, i standardi za znanje su viši nego malopre.

Mehanizam kojim kontekstualizam objašnjava ovakve situacije je zgodno posmatrati u terminima relevantnih alternativa.17 Alternativa, u ovom slučaju, jeste svaki scenario koji nije kompatibilan sa iskazom čije znanje tvrdimo (u pomenutom primeru, to je svaki scenario u kome ploča nije iz prvog ograničenog izdanja). Iz ovakve definicije se vidi da alternativa za svaku saznajnu tvrdnju može biti neodređeno mnogo. Ukoliko bi se od nas zahtevalo da otklonimo svaku moguću alternativu da bi saznajne tvrdnje bile istinite, samim time znanje bi bilo u praksi ili nemoguće, ili, u najboljem slučaju, jako teško dostižno. Kontekstualizam tvrdi da zavisno od konteksta, neke alternative nećemo posmatrati relevantnim, iako u drugačijem kontekstu mogu biti relevantne. Da bi saznajna tvrdnja bila istinita, potrebno je otkloniti samo relevantne alternative. Kontekst od koga zavisi koje alternative ćemo smatrati relevantnim najčešće jeste konverzacioni kontekst, odnosno, kontekst koji se stvara konverzacijom koja se vodi u momentu kada je saznajna tvrdnja izrečena.18

S obzirom na dalje specifikacije neke kontekstualističke teorije, možemo praviti podele među samim teorijama koje prihvataju kontekstualizam u širem smislu. Tako možemo razlikovati internalističke od eksternalističkih kontekstuali-stičkih teorija, kao i teorije gde je relevantan kontekst onaj u kom se nalazi atribu-tor znanja od onih gde je relevantan kontekst onaj u kom se nalazi neko ko izriče tvrdnju.19 Podela koja će biti relevantna za ostatak ovog rada jeste između kontek-stualizma koji za relevantan kontekst uzima konverzacioni (u najopštijem smislu), i kontekstualizma koji kao relevantan kontekst uzima problemski ili inferencijalni kontekst.20 U prvu grupu teorija spadaju gotovo sve kontekstualističke teorije koje su se pojavile u savremenoj diskusiji, poput Luisove, Koenove, Di Rozove i sl. Takve teorije nazivaću u daljem tekstu Prosti konverzacioni kontekstualizam (SCC). U drugu grupu spada teorija koju je izneo Majkl Vilijams, po određenom ugledu na Vitgenštajnove i Ostinove epistemološka zapažanja, i koju ću u daljem tekstu nazivati inferencijalni kontekstualizam (IC).

17 Upotreba pojma relevantnih alternativa nije nužna sa formulisanje kontekstualizma, ali mislim da je najzgodnija barem za preliminarna objašnjavanja toga šta je kontekstualizam u episte-mologiji, pa je zbog toga koristim. Termin relevantne alternative je prvi uveo Drecke. (videti npr. Dretske, F., 1981. „The Pragmatic Dimension of Knowledge“) Sam Dretske nije za sebe mislio da je kontekstualista, iako sličnosti definitivno postoje sa kontekstualizmom.

18 U daljem delu teksta ćemo videti da ovo nije slučaj u svim kontekstulističkim teorijama. 19 Za kratak, a i dalje dovoljno detaljan pregled kontekstualističkih teorija videti: Rysiew, P.,

2011, „Epistemic Contextualism“, The Stanford Encyclopedia of Philosophy .20 Za najsažetiju razliku pogledati samog Vilijamsa u: Williams, M., 2004, „Knowledge,

Reflection and Sceptical Hypotheses“,




Prosti konverzacioni kontekstualizam kontekstualnu zavisnost termina „znanje“ shvata upravo kao kontekstualnu zavisnost termina poput „visok“ ili „ravan“. Standardi za pripisivanje „visine“ ili „ravnine“ variraju u zavisnosti od konteksta, ali, u uobičajenim situacijama, ti standardi su uporedivi. Odnosno, ako u jednom kontekstu kažemo za neku osobu da je visoka (recimo dok igra fudbalski turnir), a u drugom da nije visoka (recimo, dok igra košarkaški turnir), rećićemo da su standardi za pripisivanje visine u drugom kontekstu viši. Znanje se ponaša na sličan način poput visine. U različitim konverzacionim kontekstima, imaćemo različite standarde za pripisivanje znanja, tako da su standardi uvek uporedivi. U terminima relevantnih alternativa, standardi za pripisivanje znanja, zavise od veličine skupa relevantnih alternativa koji postoji u tom kontekstu. Odnosno, što nam neke udaljenije alternative ulaze u skup relevantnih, to su standardi za pripisi-vanje znanja viši. Skeptik (dekartovski ili svakodnevni) samo povećava skup relevantnih alternativa, i služi se istim mehanizmima za povećanje standarda koje viđamo u svakodnevnim situacijama. Možemo izdvojiti ključne tačke po kojima funkcionišu teorije prostog konverzacionog kontekstualizma21:

(SCC1) Relevantan kontekst je konverzacioni.(SCC2) Što „udaljenije“ alternative „ulaze“ u relevantan kontekst, standardi za

pripisivanje znanja su viši.(SCC3) Postoji određena asimetrija spuštanja i podizanja standarda – nema

jasnog metoda spuštanja standarda.(SCC4) Standardi u svakodnevnim epistemičkim kontekstima su obično niski. (SCC5) Skeptik se koristi istim mehanizmom podizanja standarda koji viđamo

u svakodnevnim situacijama.(SCC6) Znanje analizirano u epistemologiji jeste znanje u epistemičkom

kontekstu koji nije ograničen, u smislu da nema alternativa koje se ne moraju razmatrati.22

21 Razmatranja koja ovde iznosim se jako oslanjaju na razmatranja koja iznosi Vilijams u, Williams, M, op. cit. i Williams, M., 2001a, „Contextualism, Externalism and Epistemic Standards“, Philosophical Studies, tom 103, str. 1–23.

22 SCC6 se prevashodno odnosi na skeptičke alternative koje postoje u standardnim scenarijima dekartovskog skeptika (mozak u posudi, zli demon i sl.). Ovo je normalna posledica teorija, jer su one napravljene da bi se prevashodno otklonili argumenti takve vrste skepticizma. No, videćemo da SCC6, samim tim SCC Z u nekom obliku važi i za problem lutrije, odnosno, da u kontekstima u kojim funkcionišu mehanizmi lutrije, u principu skeptik nas tera da bilo koju alternativu koja ima makar i minijaturnu verovatnoću da bude ostvarena tretiramo kao relevantnu. Ovo se najbolje vidi u Koenovoj teoriji, i njegovom rešenju problema lutrije, tako da ću dalje o ovom mehanizmu kada dođe reč konkretno o tom rešenju.




(SCC Z) Dok smo u kontekstu koji je stvoren iznošenjem skeptičkih alternativa, standardi za pripisivanje znanja nisu zadovoljeni. U svakodnevnim kontekstima, sa druge strane, uobičajeno jesu.

Inferencijalni kontekstualizam, sa druge strane, tumači kontekstualnu zavisnost znanja različito od kontekstualne zavisnosti koju viđamo u slučaju termina poput „visok“ ili „ravan“. Jedna od paralela koju možemo napraviti da bismo pojasnili kontekstualnu zavisnost termina znati kako je IC vidi jeste kontekstualna zavisnost termina „objašnjenje“. U zavisnosti od različitog problema, skupa pozadinskih verovanja koje imamo u tom momentu, i metodoloških težnji za taj problem, za nešto ćemo reći da je objašnjenje za određen skup iskaza kojima tražimo objašnjen-je. Najčešće, standardi koje viđamo u jako različitim disciplinama ili problemima ne možemo uporediti u smislu da ćemo reći da je standard za to šta ćemo smatrati objašnjenjem u jednom slučaju viši nego u drugom.23 Poput ovakve kontekstualne zavisnosti24, inferencijalni kontekstualizam tretira termin „znati“. Dve ključne razlike u odnosu na SCC su: • Relevantan kontekst nije konverzacioni, već problemski (ili inferencijalni).

Ovde se preuzimaju određene ideje koje su Vitgenštajn i Ostin iznosili u svojim zapažanjima o prirodi znanja. Preciznije, preuzimaju se ideje o metodološkim nužnostima koje neka disciplina ili problem ima, i implikacijama koje saznajna tvrdnja u kontekstu takvih disciplina može imati. • Promena standarda nije linearna.

Dok su u SCC standardi uvek viši ili niži, odnosno, uporedivi, inferencijalni kontekstualizam dozvoljava da standardi u različitim kontekstima budu radikalno drugačiji, odnosno, takvi da se ni u principu ne mogu uporediti.

Kako onda funkcioniše kontekstualna zavisnost? Posmatrajmo određene discipline, u najširem mogućem smislu te reči, gde pod disciplinom možemo posmatrati i skup problema ili racionalnih aktivnosti koji imaju dovoljno sličnu zajedničku osnovu. Sledeći Vitgenštajna,25 možemo videti da u svakoj disciplini postoji određen broj iskaza u koje de facto ne sumnjamo. Recimo, ukoliko se bavimo ornitologijom, ne sumnjamo da ptice zaista postoje, ne sumnjamo da su to životinje, i sl. Da bismo se uopšte bavili ornitologijom, potrebno je da ovakve

23 Da li su standardi za to što smatramo objašnjenjem u fizici stroži ili viši nego za to šta smatramo objašnjenjem u recimo istoriji ili antropologiji? Mislim da je najuverljiviji odgovor da su standardi radikalno drugačiji i da ih ne možemo na taj način upoređivati.

24 Ovo je samo paralela, naravno, i ne predstavlja nikakav dalji argument za IC. Jedino zbog čega koristi ta paralela je da pojasni, barem za početak, o kakvoj vrsti kontekstualne zavisnosti je reč prema inferencijalnom kontekstualizmu.

25 „U logiku naučnih istraživanja spada da se u neke stvari zbilja ne sumnja.“




tvrdnje de facto ne dovodimo u pitanje, inače bi bavljenje ornitologijom bilo nemoguće, barem u praktičnom smislu. Slično važi za bilo koju disciplinu – ukoliko ne prihvatimo izvestan broj manje ili više opštih tvrdnji kao de facto nesumnjive, dalje bavljenje tom disciplinom i sticanje specifičnih verovanja i znanja koje često imamo bilo bi praktična nemogućnost. Ovakve opšte iskaze nazivamo metodološkim nužnostima i njima je određen disciplinarni meta-kontekst. U zavisnosti od disciplinarnog meta-konteksta, menjaju se standardi za pripisivanje znanja. Odnosno, ako, baveći se ornitologijom, iznesemo tvrdnju: „X je češljugar“, skup relevantnih alternativa je određen disciplinarnim meta-kontek-stom. Ako nas neko pita kako znamo, mi navedemo znakove ABC na osnovu kojih znamo, a potom nam se zameri da ne možemo tvrditi da je to češljugar, jer ne znamo da to nije jako uverljiv hologram ili jako uverljivo napravljen robot, nećemo uzeti takve alternative kao relevantne. Ono što mi tvrdimo, jeste da je X češljugar (na osnovu znakova ABC), a ne pegavi bukavac, golub ili vrabac, ne i da neće eksplodirati u sledećem momentu jer se ispostavilo da je u pitanju robot-bomba. Ovakva analiza ne važi samo za slučajeve naučnih disciplina, već i za discipline (u širem smislu) kakve možemo videti i u svakodnevnim razgovorima. Zamislimo sledeću situaciju – u prolasku sa društvom primetili smo kola koja su svima zapala u oko. Posle malo zagledanja, ja sam rekao da je to Ford Mustang iz 1977. god. Drug me potom pita kako znam da su upravo ta kola u pitanju. Posle navođenja nekoliko znakova (karakterstična karoserija, oblik kola i sl.) karakterističnih za taj model, drug zaključuje da znam da su kola Ford Mustang iz 1977. god. Ali, potom druga osoba iz društva kaže da ne mogu to znati na osnovu znakova koje sam naveo, jer Ford iz 1989. god izgleda jako slično modelu iz 1977. god, i ima iste karakteristike koje sam naveo. Štaviše, ne mogu biti siguran da ovo nije neka od skorijih replika modela iz 1977. god, i budući da su replike jeftinije i češće od originalnih modela kojih ima jako malo, to bi trebalo da bude i verovatnija opcija. Za sada, izgleda kao da razgovor normalno teče, u smislu da alternative koje je ovaj drug izneo izgledaju odgovarajuće i relevantne za moju tvrdnju, i ukoliko ih ne otklonim, niko ne bi bio sklon da kaže da znam da su kola upravo Ford Mustang iz 1977. god. Ali, zamislimo i nastavak razgovora: navodim dalje karakteristike koje razlikuju model iz 1977. god od modela iz 1989. god (drugačiji model auspuha, manja maksimalna brzina od ove koju vidimo i sl.) kao i to da sve nove replike imaju drugačiji sastav limarije od ovoga što mi možemo videti, pa u pitanju ne može biti replika. Pošto su se svi uverili u to da su iznešene alternative otklonjene, treća osoba (kolega sa filozofije, biće očigledno) iznosi neke alternative, za koje misli da nisu otklonjene. Naime, on kaže da ne mogu biti siguran da to nije trans-formers robot koji može zauzeti oblik bilo kojih kola, pa je u ovom momentu izabrao FM iz 1977. god, ili tečni terminator iz budućnosti koji može zauzeti bilo kakav oblik koji poželi. Takođe, on navodi da je moguće da smo mozgovi u tegli, i




da kola zapravo ni ne postoje, već samo stimulusi koje nam neuronačnik daje. Razgovor, izgleda, više ne teče tako glatko. Alternative koje su sada iznete zaista nisu otklonjene, ali ne izgleda da su relevantne s obzirom na ono o čemu smo prethodno pričali, niti da su alternative istog tipa kao što su bile prethodne. Retko ko (bi) ima(o) potrebu da kaže da moram otkloniti te alternative ne bih li znao da je ovo FM iz 1977. god, i s obzirom na kontekst problema o kom smo pričali, najverovatnije da bismo ovakve alternative samo preskočili u daljem razmatranju. Takođe, ne čini se da je drug ovog puta samo uneo udaljenije alternative, već da je pomenuo alternative koje pripadaju nekom radikalno drugačijem kontekstu i problemu – ukoliko se zadržavamo na diskusiji o tome da li znamo koji je model kola u pitanju, ove alternative nikada neće biti relevantne.

Skeptički mehanizam, prema viđenju IC, nije običan mehanizam podizanja standarda koji možemo se sastoji od iznošenja alternativa relevantnih za neki kontekst, već radikalno drugačiji. Dekartovski skeptik ne stvara naprosto kontekst u kom su sve alternative relevantne, već pokušava sagovornika da uvuče u kontekst epistemologije – u kom njegove alternative možemo smatrati relevantnim.26 (upravo zbog toga skeptičke alternative izgledaju kao jako relevantne dok se bavimo epistemologijom, dok bi malo ko uzimao skeptičke alternative relevantnim dok se bavi, recimo, vinogradarstvom ili zitologijom.) Skeptik ne pravi prosto povećanje standarda nekog konteksta, već radikalno menja kontekst, a standardi u novonastalom kontekstu nisu ni uporedivi sa običnim kontekstima.

3. Rešenja prostog konverzacionog kontekstualizma: Luis i Koen

3.1. Luisovo rešenje problema lutrije

Luis konstruiše svoju verziju kontekstualističke teorije navodeći pravila koja moraju biti ispoštovana da bi se alternative ispravno ignorisale. Ukoliko neka alternativa nije ispravno ignorisana, u tom slučaju saznajna tvrdnja, prema njemu, ne može biti istinita. Pravila koja on navodi su sledeća: Pravilo aktualnosti, Pravilo verovanja, Pravilo sličnosti, Pravilo pominjanja, Pravilo pouzdanosti, Pravila metoda i Pravilo konzervativnosti27. Poslednja tri pravila su pozitivna (govore šta možemo pravilno ignorisati), dok su ostala negativna (govore šta ne možemo

26 Za detaljnije razmatranje problema dekartovskog skeptika iz ugla IC, videti Williams, op. cit. kao i Williams, M., 2001b, Problems of Knowledge.

27 Luisovu teoriju videti u: Lewis, D., op. cit. (prevod pravila koje iznosi je moj). Takođe, delove razmatranja se mogu videti i u: Lewis, D., 1996, „Elusive Knowledge“, Australasian Journal of Philosophy, tom 74, br. 4, str. 549–567., ali ono što je najbitnije za moju temu je uglavnom u prvom od dva teksta.




pravilno ignorisati). Pravila koja Luis smatra relevantnim za slučaj lutrije su Pravilo aktualnosti i Pravilo sličnosti. Prvo pravilo kaže da ne možemo ispravno ignorisati alternativu koja se zapravo aktualizovala, odnosno, da stvarnost nikada ne možemo ispravno ignorisati. Ovo obezbeđuje da saznajna tvrdnja „X zna da p“ ne može biti istinita ukoliko p nije slučaj. Drugo relevantno pravilo je manje jednostavno i trivijalno: pravilo sličnosti kaže da ako su dve (ili više) alternative(a) uočljivo slične28 jedna drugoj (između sebe), onda ih ili sve možemo ispravno ignorisati ili nijednu ne možemo ispravno ignorisati. Rešenje problema lutrije koje Luis iznosi možemo predstaviti na sledeći način:

(L1) Za svaki tiket, postoji mogućnost da će pobediti29.(L2) Svaka od tih mogućnosti je uočljivo slična bilo kojoj drugoj mogućnosti. (L3) Možemo ili ispravno ignorisati sve mogućnosti ili nijednu od mogućnosti.

(pravilo sličnosti) (L4) Jedan tiket će pobediti. (L5) Jedna mogućnost će se aktualizovati (iz L4)(L6) Jednu od mogućnosti ne možemo ispravno ignorisati. (iz L5 i pravila

aktualnosti)dakle,

(Z) Ne možemo ispravno ignorisati nijednu od mogućnosti. (iz L6 i L3) L4 može biti problematično. U početnom razjašnjenju problema sam naveo da

problem ne može biti (samo) u tome što postoji ili će postojati pobednički tiket, jer se mogu konstruisati lutrije gde pobedničkog tiketa nema. Ipak, mislim da Luisovo rešenje može da se „popravi“ tako da izbegne ovaj prigovor.30 Iako mogu postojati lutrije gde nema pobedničkog tiketa, čini se da moraju postojati lutrije gde se određena kombinacija brojeva, broj, ili kombinacija loptica izvlači. Ukoliko niko nema tu kombinaciju brojeva/loptica, mi ćemo reći da nema pobedničkog tiketa, ali i dalje postoji kombinacija koja je pobednička u smislu da dâ ju je neko imao, on bi pobedio. Ako umesto mogućnosti da tiket pobedi, gledamo mogućnosti da neka kombinacija brojeva pobedi, onda bi jedna morala da bude pobednička. Ove mogućnosti bi takođe trebalo da budu uočljivo slične, tako da Luisov argument i dalje radi, uz ovu preformulaciju, tako da primedba na L4 ne bi trebalo da bude od suštinskog značaja.31

28 Na engleskom “salient resemblance”, što sam preveo kao “uočljivo slične”. 29 Luisovo rešenje videti na: Lewis, D., 1996, „Elusive Knowledge“, str. 557. 30 Luis je, pri razjašnjenju ovog problema, prilično škrt na rečima (vidi. Ibid), tako da će određene

rekonstrukcije i popravke biti neophodne, ukoliko želimo da njegovo rešenje pojasnimo. 31 Di Rouz pridaje daleko veći značaj ovoj zamerci nego ja u: DeRose, K., 1996, „Knowledge,

assertion and lotteries“, iako daje istu sugestiju popravke kao i ja, iznosi da bi Luis imao




Veći problem za Luisovo rešenje predstavljaju sledeća dva zapažanja. Prvo, Luisovo rešenje, ako je i zadovoljavajuće, pokazuje nam samo zbog čega ne pripisujemo znanje u slučaju tiketa lutrije. U bilo kojoj verziji problema, to je samo prvi deo onoga za šta nam objašnjenje treba. Takođe nam je potrebno objašnjenje zbog čega smo za jednake ili veće šanse za grešku (u slučaju svedočanstva novina npr.) skloni da brzo pripišemo znanje. Dalje rekonstruišući rešenje problema u Luisovom duhu, možemo reći da u slučaju novina ili nemamo slučaj da su moguć-nosti uočljivo slične jedna drugoj (L2), ili nije istinito da jedna od mogućnosti ne može biti ispravno ignorisana jer će se ostvariti (L6). (treba primetiti da već sada nije u pitanju razmatranje konteksta za koje sa sigurnošću možemo reći da jedan ima više standarde, a drugi niže, već da su u pitanju možda neuporedivi konteksti.) Oba izlaza iz problema mogu imati neželjene posledice. Ako kažemo da mogućnos-ti da svaki primerak novina budu onaj sa pogrešnim informacijama nisu mogućnos-ti koje su uočljivo slične jedna drugoj, onda nije potpuno jasno šta možemo podrazumevati pod uočljivom sličnošću. Sam izraz je u izvesnoj meri neodređen, tako da potreba za pojašnjenjem ne treba da čudi. Ukoliko želimo da i dalje imamo objašnjenje zbog čega ne znamo u slučaju lutrije, ne možemo taj izraz tumačiti naprosto kao jednake šanse, jer, iako je tačno da svaka kombinacija brojeva (ili svaki) tiket u većini lutrija ima jednaku verovatnoću da bude izvučena, pri razjaš-njenju problema smo videli da se mogu konstruisati drugačiji slučajevi lutrija u kom tiketi ne moraju imati jednaku šansu da budu pobednički. Uostalom, čak i da su sve lutrije samo sa jednakim šansama za svaki tiket, i dalje ne bismo imali objašnjenje toga zašto ne sudimo o uočljivoj sličnosti u slučaju novina. S obzirom na naše znanje, svaki primerak novina ima jednaku šansu da bude odštampan sa pogrešnim informacijama. Da li je u pitanju način na koji mislimo o lutrijama, odnosno, to što mehanizam koji dovodi do izvlačenja određenog broja nije različit od mehanizma koji dovodi do izvlačenja bilo kog drugog broja? Ovo bi svakako objasnilo zbog čega u slučaju lutrije sudimo o mogućnostima kao uočljivo sličnima, ali ne objašnjava kako sudimo o mogućnostima da bilo koje novine budu one sa pogrešnim informacijama kao mogućnostima koje nisu uočljivo slične. Jer – barem dok se zadržavamo na slučaju da jedan ili više primeraka istih novina mogu sadržati informacije koje su pogrešne – proces koji dovodi do pogrešnih informaci-ja (štampanje određenih karaktera na papiru) ne razlikuje se od procesa koji dovodi do ispravnih informacija (štampanje određenih karaktera na papiru). Upravo zbog

problema sa „milijarderskom lutrijom bez pobednika“ koju Di Rouz iznosi. Grubo rečeno, nasumični uređaj izvlači jedan od brojeva koje ljudi imaju na tiketu, ali u određenom broju slučaja ne izvlači nijedan broj. Tako, nemamo ni dobitnu kombinaciju garantovanu više. Ipak, mislim da ovo potpada u slučaj kombinacije situacije gde nemamo pobednika i imamo nejednake šanse, jer neizvlačenje broja samo ima veće šanse da se desi nego izvlačenja, ali i dalje može da se računa kao pobedničko „dešavanje“.




toga takve greške smatramo generičkim i teškim za uočavanje pri štampanju , jer ne vidimo da se dešavaju zbog toga što je mogućnost za njihovo aktualizovanje slična onome što po pravilu i treba da se dešava. Ukoliko je razlika u tome što nam je u slučaju lutrija „prirodno“ da mislimo o mogućnostima kao uočljivo sličnima, dok u slučaju grešaka novina nije, lako bi bilo složiti se sa Luisom. Ali, onda nemamo rešenje problema, jer je to upravo ono što i treba objasniti, zbog čega u jednom kontekstu tako lako „skačemo“ na jedan način razmišljanja, dok u drugom kontek-stu takav način razmišljanja izgleda kao da mora biti na silu nametnut. Štaviše, to ne izgleda kao prosto povećanje standarda za znanje, već kao radikalno menjanje konteksta, odnosno, kao dva konteksta koji su neuporedivi. (više o ovome kada pogledamo i Koenovo rešenje, budući da će biti određenih sličnosti). Ako želimo da Luisovo rešenje jasno ostane u okviru SCC-a, a objasni razliku između slučaja novina i slučaja lutrija, možemo u slučaju novina prihvatiti L2 i poricati L5 (posledično i L6). Iako je istinito da, za razliku od slučaja lutrije, u slučaju novina ne mora biti aktualizovana mogućnost da neke novine sadrže pogrešne informacije, ovo proizvodi čudne posledice po Luisovo rešenje. Naime, određeni brojevi novina će de facto sadržati primerke sa pogrešnim informacijama. U slučaju da sadrže takve primerke, prema ovoj verziji Luisovog rešenja u tom slučaju nećemo is-pravno ignorisati mogućnost da je naš primerak novina onaj sa pogrešnim informa-cijama (jer su mogućnosti uočljivo slične, pa pošto ne možemo ignorisati aktualno realizovanu mogućnost, ne možemo nijednu), a u drugim slučajevima možemo. Ali, ovo očigledno nije dobar opis jezičke prakse – bez obzira da li (znamo da) postoji neki primerak novina sa pogrešnim informacijama, mi pripisujemo znanje u slučaju svedočanstva iz novina, barem prima facie. Ukoliko želimo da zadržimo Luisovo rešenje bez ovakvih posledica, moramo da prihvatimo pretpostavke koje nisu u duhu SCC-a.

3.2. Koenovo rešenje problema lutrije

Koen svoju kontekstualističku teoriju konstruiše na drugačiji način od Luisa. Za početak, treba napomenuti terminološke razlike.32 On svoju teoriju konstruiše u terminima relevantnih alternativa, umesto u terminima alternativa koje možemo ispravno ignorisati. Standardi za to šta će se smatrati relevantnom alternativom menjaju se u zavisnosti od konteksta. Upravo ovo menjanje standarda za to šta se

32 O Koenovoj kontekstualističkoj teoriji videti u: Cohen, S., 1986, „Knowledge and Context“,, 1988, „How to be a Fallibilist“, i 1998, „Contextualist Solutions to Epistemological Problems: Skepticism, Gettier, and the Lottery“. Za ovaj rad, najrelevantniji će biti drugi tekst, „How to be a Fallibilist“.




smatra relevantnom alternativom predstavljaće objašnjenje problema lutrije. Naime, Koen tvrdi da se objašnjenje krije u statističkoj prirodi razloga koje imamo u slučaju lutrije (a koje uobičajeno nemamo u slučaju novinskog svedočanstva). Kada imamo statističke razloge za neku tvrdnju, mogućnost greške koja postoji je uočljiva ili istaknuta33. Odnosno, kada su nam razlozi za prihvatanje neke tvrdnje formirani u probabilističkom ili statističkom maniru, npr. kada nam je razlog da će tiket izgubiti to što ima 1-n šanse da će izgubiti, naša pažnja je fokusirana na n šanse da će tiket pobediti. Alternativa da će tiket pobediti je na taj način uočljiva, što nije slučaj sa novinskim svedočanstvom. Iako novine greše, razlozi za tvrdnju da je naš tiket gubitnički pošto smo to pročitali u novinama nisu (barem u principu) formirani u statističkom maniru. Preciznije, uobičajeno ne kažemo da je naš tiket gubitnički zbog toga što je verovatnoća da novine greše samo n, ili navođenjem statistike koje pokazuju da novine jako retko greše.34 Sa druge strane, skeptik može na određen način „uvesti u igru“ probabilistički način razmišljanja. Ukoliko skeptik insistira na tome da novine u određenom broju slučajeva greše, i da, ma koliko taj broj bio mali u odnosu na broj slučajeva gde novine ne greše, mi ne možemo otkloniti tu mogućnost, mi ćemo početi da naše tvrdnje „ublažavamo“, u smislu da ćemo reći da je prilično sigurno da je naš tiket gubitnički, ili da je prilično verovat-no da je naš tiket gubitnički. Tačnije, navođenjem statistika, skeptik će mogućnost da novine greše učiniti uočljivom.35 Naše razmišljanje i naše tvrdnje povodom gubitničkog tiketa će polako početi da liče na ono što imamo u slučaju lutrije, i isto kao i u tom slučaju, nećemo biti skloni da pripišemo znanje nekome ko tvrdi da je tiket gubitnički. Koenovo rešenje se može rekonstruisati na sledeći način:

(K1) U slučaju lutrije, imamo statističke razloge za tvrdnju da će tiket izgubiti. (K2) Kada imamo statističke razloge za neku tvrdnju, mogućnost greške je

istaknuta(K3) Kada je mogućnost greške istaknuta, alternativa prema kojoj grešimo je

relevantna. (K4) U uobičajenom kontekstu, uz novinsko svedočanstvo, nemamo statističke

razloge za prihvatanje tvrdnje da je tiket gubitnički. (K5) U uobičajenom kontekstu, mogućnost da novine greše nije istaknuta. (K6) U uobičajenom kontekstu, alternativa prema kojoj novine greše nije

relevantna alternativa. Dakle,(Z) U kontekstu lutrije ne znamo da je tiket izgubio, dok je kontekst sa novin-

skim svedočanstvom uobičajeno takav da znamo da je tiket izgubio. (iz K3 i K6)

33 Cohen, S., 1988, „How to be a Fallibilist“, str. 106-109.34 Ibid.35 Ibid.




Čini se da Koen dobro uočava razliku između slučaja lutrije i slučaja novin-skog ili sličnog svedočanstva o kome uobičajeno ne mislimo na probabilistički način. Ali, da li to iscrpljuje sve što imamo da kažemo u ovom slučaju? Pogledajmo šta Koen kaže o mogućnosti da nas skeptik „uvuče“ u probabilističko razmišljanje u ostalim slučajevima. Prema Koenu, skeptik treba da insistira na mogućnosti da novine greše u određenom broju slučajeva ne bi li alternativu učinio uočljivom.36 Da li je to uverljiv opis jezičke prakse? Uzmimo na primer ovakav razgovor:

A: Izgubio sam na lutriji sinoć. Skeptik: Kako znaš? A: Pa tiket je samo jedan od milion, sigurno je neki drugi tiket dobio. Skeptik: Da, ali to samo znači da je mala verovatnoća da je tvoj tiket dobio, ne

da i nije dobio. Svaka kombinacija brojeva ima šansu da bude izvučena.A: Hm, ok, ne znam da je moj tiket izgubio. Pogledaću u novinama. … A: U novinama piše da su izvučeni brojevi koji nisu moji, dakle, izgubio sam

sinoć na lutriji. Skeptik: Da, ali to znači da je mala verovatnoća da je tvoj tiket dobio, ne i da

nije dobio. Novine greše, znaš.A: Hm, da, ok, ne znam i dalje da je moj tiket izgubio. Pogledaću rezultate u

drugim novinama.… A: U drugim novinama su takođe brojevi koji su drugačiji od mojih. Dakle,

moj tiket je izgubio. Skeptik: Da, ali to znači da je mala verovatnoća da je tvoj tiket dobio, ne i da

nije dobio. Novine greše i u drugim izdanjima, znaš.A: Ok, ne znam da je tiket izgubio. Pogledaću rezultate na internetu, na sajtu

lutrije. … A: Na sajtu piše da su izvučeni brojevi drugačiji od mojih. Dakle, moj tiket je

izgubio. Skeptik : Da, ali to znači da je mala verovatnoća da je tvoj tiket dobio, ne i da

nije dobio. Internet sajtovi umeju da pogreše u određenom broju slučajeva, znaš.A: Ok, ne znam da je moj tiket izgubio, lično ću otići do direktora lutrije da

pitam za rezultate.

36 Ibid.




Razgovor možemo nastaviti i dalje sa istom poentom. Ukoliko bismo prihvatili Koenovo rešenje problema, ovakav ili sličan razgovor, uz nešto više insistiranja skeptika na verovatnoći da naši izvori greše, trebalo bi da bude manje ili više uverljiv opis jezičke prakse. Ali to ne može biti slučaj, jer je već poznato da novine greše, i insistiranje skeptika na tome da novine greše nam neće dati novu informaci-ju. Eventualno je moguće da će nam fokus na mogućnost greške prebaciti u prvom navođenju statistika, ali već kod provere rezultata u drugim novinama, navođenje statistika da je verovatnoća37 da su dva primerka različitih novina, oba u mom posedstvu, nas najčešće neće navesti na to da kažemo da saznajna tvrdnja nije istinita. Već u slučaju dodatne provere rezultata na internetu, insistiranje na statističkim razlozima za grešku sva tri izvora ne bi alternativu učinilo uočljivom, već liniju primedbi neprikladnom. Pozivanje na verovatnoću greške i statistike nas može odvesti samo donekle. U uobičajenim kontekstima oko svedočanstava kao što su novinske vesti i sl, iako nakratko može da nas „ubedi“ u to da neku saznajnu tvrdnju ne okarakterišemo kao istinitu, svakom sledećom proverom zahtevali bismo dodatni razlog za alternative, jer ih sama statistika ne bi činila relevantnim. Probabilistički način razmišljanja, u slučajevima poput onih sa više svedočanstava, izgleda nametnut38, dok u slučaju lutrije izgleda i prirodan i jako privlačan za

37 Opet, koliko god ovakva verovatnoća bila mala, možemo konstruisati lutriju u kojoj je verovatnoća da tiket P osvoji još manja. Koen nema mogućnost da objasni naše odbijanje statističkih razloga pozivanjem na nisku verovatnoću u ovom slučaju.

38 Mislim da je ovo zapažanje uočljivo iz primera razgovora koji sam dao, ali, može se napraviti još primera u prilog ovoj tezi. Koen se obavezuje na to da i u principu skeptik može, skretan-jem pažnje na probabilstičku prirodu razloga koje imamo za naše tvrdnje, učiniti mogućnost greške uočljivom, i tako alternative učiniti relevantnim (ako se ne bi obavezao na ovo, njegovo rešenje bi jednostavno pokrivalo samo prvu verziju problema lutrije, i bilo ad hoc). Ovo se jednostavno ne čini kao slučaj. Pogledajmo dva primera, jedan relativno uobičajen, i drugi sa namerom ekstreman, za slučaj da prvi ne može da posluži svrsi. 1) Recimo da treba da prijavim ispite za januarski ispitni rok. Pošto sam van Beograda, zovem druga za koga znam da je na faksu. On mi kaže da ima dovoljno novca kod sebe za ispitnu prijavu, i da će odmah uraditi to. Pošto sam spustio telefon, devojka me pita da li će mi ispiti biti prijavljeni. Odgovaram joj da hoće, jer sam se upravo čuo sa drugom, koji je generalno jako pouzdana osoba, nije zvučao neprisebno niti sa trenutnim problemima, i povrh svega, duguje mi uslugu već neko vreme, i ne bi propustio da mi se na ovaj način oduži. Dobijam odgovar da ne mogu znati da će mi ispiti biti prijavljeni, jer statistički, drugovi u određenom broju slučajeva lažu kada se obavežu da će učiniti neku uslugu. Postoji pozitivna verovatnoća da me je drug u ovom slučaju lagao. Ako sledimo Koenovu teoriju, ovo bi značilo da dovoljnim insistiranjem na sličnim statistikama, mogu se uveriti u to da ja ne znam da će mi ispiti biti prijavljeni. Ovo se čini kao jako nategnut opis jezičke prakse. Ukoliko se ne navede razlog zbog kog bi ovo bio slučaj laganja, odnosno, ukoliko su razlozi prosto statističke prirode, jednostavno je teško složiti se sa tim da je ovo slučaj gde ne bismo bili skloni da saznajnu tvrdnju tretiramo kao istinitu. 2) Recimo da, dok je prilično oblačno vreme, sam sa drugom na ulici, i treba da pređemo na drugu stranu. Upalilo se zeleno svetlo, i kola nema na vidiku ni sa jedne strane ulice. Drugu kažem da je bezbedno i da




prihvatanje, što je razlika koju Koenovo rešenje samo dodatno ističe, ali ne uspeva da objasni.

3.3. Verovatnoća i znanje: Kratka digresija o probabilističkim i saznajnim tvrdnjama

Luisovo rešenje se zasniva na pravilu o uočljivoj sličnosti alternativa, a Koenovo na ideji da probabilistički razlozi čine mogućnost greške uočljivom, i samim tim alternativu relevantnom. Iako Luisovo rešenje ne pominje eksplicitno verovatnoće, odnosno, pravilo o uočljivoj sličnosti nije definisano u terminima verovatnoće ili statistike, mislim da implicitno mora imati veze. Razlog je sledeći: šta god se podrazumeva pod uočljivom sličnošću alternativa ili mogućnosti, kada pričamo o mogućnostima koje su uočljivo slične, to će biti slučaj kada pričamo i o verovatnoćama. Odnosno, ako su dve alternative uočljivo slične, nemamo razloga da verujemo da je ijedna verovatnija od druge, ili barem nemamo načina da jednu razaznajemo u odnosu na drugu (čak iako nisu isto verovatne), a u tom slučaju, prirodan način da ih tretiramo biće probabilistički. Ovime ne tvrdim ekvivalenciju između verovatnoće i uočljive sličnosti kako je Luis koristi, niti da je jedno svodivo na drugo39, već manje obavezujuću tvrdnju o tome da je Luisov pojam u nekoj vezi sa verovatnoćom. Što dovodi do poente ove kratke digresije i pitanja o tome kakva je veza između verovatnoće i znanja? Ovo pitanje ne služi da bismo, poput neke preterano optimistične verzije falibilizma, poistovetili znanje i određen stepen verovatnoće , već da ispitamo odnos između tvrdnji „Znam da p“ i „Jako je

treba da pređemo. Drug mi odgovara da nije bezbedno jer statistički, postoji određena verovatnoća da se upravo u ovom momentu ruši avion čiji deo može pasti na nas dok prelazimo ulicu. Prema Koenu, ukoliko ovakav (izrazito skeptički) drug, bude dovoljno insistirao na statistici koja leži iza moje tvrdnje da je bezbedno preći ulicu, to bi trebalo da alternativu da avion može pasti na nas dok prelazimo ulicu učini uočljivom, i u tom kontekstu relevantnom. Ovo nije nategnut opis onoga što bi moglo da se desi u nastavku razgovora – već opis nečega što se jednostavno ne bi nikada desilo. Na tvrdnju druga u takvoj situaciji, niko ne bi reagovao kao na tvrdnju koja stvara kontekst u kom ne znamo ono što smo malopre tvrdili, već bi je ignorisao kao potpuno irelevantnu. Pozivanje na probabilističke razloge nas u uobičajenim kontekstima može odvesti samo do određene granice, ali najčešće se, u svakodnevnim okolnostima, oseća kao nametnuto i strano.

39 Mislim da je ovo slučaj, ali, za opravdanje ovakvog mišljenja, dalja analiza bi bila daleko korisnija od neutemeljenog optimizma na kome trenutno baziram mišljenje.




verovatno da p“.40 Čini se da je jasno da nije moguće tvrditi obe tvrdnje istovre-meno. Ukoliko smo spremni da tvrdimo da znamo p, nećemo reći da je jako verovatno da p. Takođe, ukoliko za p kažemo da je jako verovatno, nećemo reći da znamo p. Koenovim rečnikom, tvrdnjom da je p jako verovatno, ili jako sigurno, izgleda kao da ukazujemo na mogućnost da p nije slučaj, odnosno, reprezentujemo našu tvrdnju kao da ne pretenduje na to da bude saznajna. Ukoliko, sa druge strane, tvrdimo (da znamo) p, obavezujemo se na više od toga da prosto tvrdimo da je p jako verovatno, iako je u potpunosti moguće da postoji određena verovatnoća da p nije slučaj.41 Tvrdnje o verovatnoći i saznajne tvrdnje se, dakle, „ne slažu“. Kako je ovo relevantno za problem kojim se ovaj rad bavi? Kao što se moglo videti u razmatranju Koenovog rešenja, naš način razmišljanja je takav da je jedino što možemo reći u slučaju lutrije da je jako verovatno da će naš tiket izgubiti. Isto tako, kao što se moglo videti u iznešenoj kritici Koenovog rešenja, u slučaju drugih svedočanstava u svakodnevnim kontekstima jako je teško prebaciti se na probabili-stički rečnik – retko ćemo čuti da neko kaže, pošto je pročitao u novinama, da je jako verovatno da je njegov tiket izgubio ili da je Majami izgubio od Bostona. Čak i posle navođenja statistika za slučajeve novinskih grešaka, ne čini se da je ispravno reći da jako verovatno da je tiket izgubio ili da je jako verovatno da je Majami izgubio od Bostona. Ukoliko i prihvatimo da ne znamo da je to slučaj, uobičajeno nećemo koristiti izraze poput „jako je verovatno da je to slučaj“. Probabilistički način razmišljanja i izražavanja jeste zavisan od konteksta, ali nije svaki kontekst takav da u je u njemu prikladno koristiti probabilistički način razmišljanja ili izražavanja.

4. Šta je preostalo od problema ili kako sam naučio da prestanem da brinem i budem veći kontekstualista: Rešenje IC-a

Pogledajmo tipične načine osporavanja znanja u svakodnevnim kontekstima ili disciplinama koje se bave specifičnim znanjima. Tipično, imamo tri mehanizma kojima osporavamo znanje42:

40 Razmatranja koja iznosim imaju veze sa razmatranjima koje iznosi Dudman u: Dudman V.H., 1992, „Probability and Assertion“, str. 204- 208., i Di Rouz u: DeRose, K., 1996, „Knowledge, assertion and lotteries“, str. 576-579, ali nisu potpuno ista. Takođe, mislim da zaključci koje ja izvodim nadalje iz ovakvih razmatranja nisu uopšte slični zaključcima koje možemo videti kod njih.

41 Ukoliko prihvatamo ikakvu formu falibilizma, onda prihvatamo ovakvu mogućnost. 42 Williams, M. op. cit.




• konkretna informacija (red flag) koja podržava mogućnost greške (npr. u primeru sa kolima, to da replike imaju iste karakteristike koje sam ja naveo za model iz 1977. god.)

• pozadinska informacija koja pokazuje da je mogućnost greške i dalje „živa“ (u istom primeru, to da se replike često prave, i da su uobičajenije od originalnog modela)

• ekonomski interes u širem smislu (ekonomski interes ne treba shvatati samo u novčanom smislu, već u svemu što nam može predstavljati neku formu kapitala; na primer, ornitolog koji temelji svoj rad na izvesnoj tvrdnji o ptici koju je video može žrtvovati reputaciju ukoliko greši)

Disciplina ne mora biti shvaćena strogo, u smislu da mora biti strogo defin-isana naučna disciplina. Naprotiv, za probleme koje dele slična pozadinska verovanja koja obrazuju kontekst koji možemo smatrati jedinstvenim, možemo reći da u širem smislu formiraju disciplinu. Takođe, u tom slučaju, možemo reći da za takav skup problema imamo dovoljno „pozadinskih“ verovanja koja određuju disciplinarni meta-kontekst. Kako ovo pomaže pri rešavanju problema koji razma-tramo? U slučaju lutrije (jednako kao i kladionice, igara sa kartama, kockicama, i svim sličnim kombinacijama onoga što zovemo igre na sreću), imamo dosta zajedničkih verovanja koja moramo prihvatiti da bismo uopšte govorili u tom kontekstu, odnosno, imamo dosta pozadinskih verovanja koja određuju taj kontekst. Zadržimo se na problemu lutrije, i pogledajmo šta je ono u šta moramo verovati da bismo kompetentno govorili o lutrijama. Verovanja koja obrazuju disciplinarni meta-kontekst je najlakše uočiti u slučajevima kada nekome objašnjavamo šta je ta disciplina ili kakav je to problem. Ukoliko nekome treba objasniti šta je lutrija ne bi li npr. u njoj učestvovao, počeli bismo od ovih verovanja: moramo verovati da svaki tiket ima šansu da osvoji lutriju (inače bismo verovali da je lutrija nameštena); moramo verovati da je ta šansa izražena u određenom odnosu između slučajeva kada taj tiket dobija i slučajeva kada taj tiket gubi (što ne mora biti eksplicitno formulisano u obliku određene verovatnoće ili statističkih razloga), i moramo verovati da van razmatranja o verovatnoćama, ne možemo imati dodatne informacije o tome koja će kombinacija biti izvučena (inače bismo opet pričali o nekoj vrsti nameštene lutrije). Verovanja koja obrazuju disciplinarni meta-kontekst u ovom slučaju su takva da impliciraju izražavanje u probabilističkim i statističkim terminima. Ukoliko se izražavamo u takvim terminima, već sam meta-kontekst čini da su saznajne tvrdnje, u najblažem slučaju, neuobičajene u ovom kontekstu. Kada su jednom izrečene probabilističke tvrdnje, naprosto je teško govoriti o znanju. Pogledajmo kako se navedeni mehanizmi iznošenja alternativa ponašaju u kontek-stu lutrija:




• konkretna informacija (red flag) koja podržava mogućnost greške: u slučaju lutrija, nikada se ne koristimo konkretnom informacijom da pokažemo moguć-nost greške, već opštom tvrdnjom koja se bazira na pravilima same igre, odnosno, koja je konstitutivna za sam problem i kontekst.

• pozadinska informacija koja pokazuje da je mogućnost greške i dalje „živa“: isto kao i u prethodnom slučaju, nikada nemamo dodatne pozadinske informa-cije. Mogućnost greške je živa po samim informacijama koje imamo iz opštih tvrdnji koje prihvatamo kao metodološke nužnosti ovog problema, druge pozadinske informacije nisu potrebne, niti ih ikada iznosimo.

• ekonomski interes: iako uobičajeno u lutriji imamo ekonomski interes, on nije ključan za osporavanje saznajnih tvrdnji u ovom slučaju, što se moglo videti u pojašnjenju problema na početku rada. Problem bi postojao i bez postojanja nagrade. Štaviše, retko kada čujemo ekonomski interes u kontekstu lutrije – iznošenje razmatranja o verovatnoćama je naprosto uvek dovoljno.

Sa druge strane, pogledajmo verovanja koja moramo deliti u slučaju novinskog svedočanstva (takođe će važiti za slučajeve drugih uobičajenih svedočanstava poput interneta, televizije, obećanja pouzdanih ljudi, i sl.). Najčešće bismo nekome objasniili praksu novina ili dobijanja svedočanstva iz novina objasniili tako da mora da prihvati neka od sledećih verovanja – moramo prihvatiti da su novine u principu pouzdan izvor informacija (barem u slučajevima poput rezultata lutrije ili utakmica), moramo prihvatiti da novine umeju da pogreše ili da nekada greše, i sl. Nikada ne bismo rekli da je jedno od verovanja koje moramo prihvatiti da bismo uopšte učestovali u govoru o ovakvim svedočanstvima probabilističkog karaktera – da bismo znali nešto osnovno o novinama i svedočanstvu iz novina, nikada ne moramo znati odnos broja grešaka koje novine prave i broja tačnih informacija koje daju, već se sve što moramo verovati u tom smislu završava na tome da novine ponekada greše. Ukoliko nekoga treba da uputimo u praksu informisanja putem novina, sve što mu eventualno govorimo jeste da novine ponekada umeju da pogreše u procesu prenosa informacija. To je razlog koji zbog kog je probabilistički način razmišljanja u slučaju lutrije izgleda prirodan, a u slučaju svedočanstva u novinama ne: u jednom slučaju to je osnova disciplinarnog meta-konteksta, dok u drugom slučaju nije, i ne izgleda kao da pripada tom meta-kontekstu. Možda je moguće učiniti mogućnost da novine „ponekad umeju da pogreše“ relevantnom, ali, čak iako to otklonimo drugim svedočanstvom, ne izgleda kao da samo probabili-stički razlozi mogu alternative učiniti relevantnima. Ovo znači da probabilistički razlozi mogu ponekada funkcionisati kao konkretna informacija (red flag) za mogućnost greške, ali najčešće, bez neke pozadinske informacije, kao i daljih konkretnih informacija, probabilistička informacija gubi na značaju. Disciplinarni meta-kontekst u ovakvim slučajevima nije kontekst koji ima slabije standarde, već kontekst koji ima drugačije standarde, drugačije metode osporavanja saznajnih




tvrdnji, i drugačije relevantne alternative. Probabilistički i statistički razlozi u takvom kontekstu vrede malo ukoliko nema uobičajenih metoda osporavanja znanja (konkretnih i pozadinskih informacija, i ekonomskog interesa), a ukoliko su te metode prisutne, probabilistički razlozi se čine suvišnim. „Lutrijski“ skeptik se, prema tome, ne služi svakodnevnim metodama podizanja standarda, već pokušava kontekst radikalno promeniti.

Na kraju pogledajmo i dodatno razjašnjenje razlike između dva tipa slučaja. Razmotrimo Di Rouzov slučaj novinske lutrije.43 Zamislimo situaciju u kojoj novine objavljuju da će svako dnevno izdanje na sto hiljada primeraka sadržati jedan primerak koji ima potpuno pogrešne rezultate svih dešavanja o kojima te novine izveštavaju. Svako ko kupuje novine ima na raspolaganju ovu informaciju, i svako ko zna šta su novine takođe zna ovu informaciju. Sasvim je moguće da je, u ovom slučaju, manja ili barem približno ista verovatnoća da određen primerak novina ima pogrešne informacije nego što se to inače dešava. Pošto neko pročita rezultate lutrije u novinama, i vidi da su brojevi drugačiji od onih koje on ima na tiketu, da li bismo rekli da on zna da je njegov tiket izgubio? Intuicije mogu biti različite oko ovog slučaja – moje su takve u ovom slučaju ne bih pripisao znanje. Ali, čak i ako su moje intuicije u ovom slučaju pogrešne, pogledajmo primer razgovora koji bi se u tom slučaju mogao desiti:

A: Moj tiket je izgubio, pogledao sam rezultate u novinama. Skeptik: Da, ali svake novine daju netačnu informaciju jednom u sto hiljada

primeraka. Znači da je jako verovatno da je tvoj tiket izgubio, ali ne i da znaš da je izgubio.

A: Ali i u drugim novinama su rezultati takvi da je moj tiket izgubio.Skeptik: Da, ali i te novine daju netačnu informaciju jednom u sto hiljada

primeraka. Znači da je još verovatnije da je tvoj tiket izgubio, ali ne i da znaš da je izgubio.

Mislim da nije predmet spora to da razgovor izgleda uverljivije u ovom slučaju, nego u prvobitnom razgovoru, navedenom pri razmatranju Koenovog rešenja. Ukoliko bi statistika frekvencije novinaskih grešaka bila predmet zajed-ničkog znanja o funkcionisanju novina, ne bi bilo teško ubediti nekoga da ne zna da je njegov tiket izgubio prostim navođenjem verovatnoća da novine greše. Takve statistike bile bi predmet zajedničkog znanja, i one bi bile jedne od verovanja koje formiraju disciplinarni meta-kontekst. Kada bismo nekome objašnjavali to šta su novine, ili kako koristi svedočanstva iz novina, jedno od verovanja koje bismo rekli da moramo prihvatiti, bilo bi to da novine greše jednom u sto hiljada brojeva. Bitnije, podizanje sumnje u neku tvrdnju bi ovog puta radilo kao u slučaju lutrija – ne bi bila potrebna dodatna konkretna informacija, niti pozadinska informacija,

43 De Rose, K., op. cit. str. 572-575.




pored informacije o verovatnoćama, da bismo podigli sumnju. Informacija o verovatnoćama bi u ovom slučaju imala veću relevantnost i snagu. Zbog toga bi razmatranje o verovatnoćama i probabilistički način razmatranja bio nenametnut u ovom slučaju, odnosno, bio bi jednako prirodan (ili gotovo jednako prirodan) kao i u slučaju lutrije. U ovom slučaju, imali bismo opšte tvrdnje o statistikama grešaka koje prihvatamo kao neosporne i koje formiraju disciplinarni meta-kontekst, upravo kao i u slučaju lutrije.

Završna razmatranja

U ovom radu sam izneo neke kritike na račun dva najpopularnija rešenja koje prosti konverzacioni kontekstualizam iznosi za problem lutrije. Nadalje, izneo sam argumente koji bi trebalo da pokazuju da takva rešenja nisu zadovoljavajuća, kao i da način za poboljšanje takvog tipa rešenja mora napuštati put koji zastupa SCC, i objašnjavati problem iz okvira radikalno drugačijih konteksta, a ne uporedivih konteksta. Takođe, izneo sam objašnjenje koje prihvata da su to radikalno drugačiji konteksti, odnosno, rešenje koje možemo dati iz okvira Inferencijalnog kontekstu-alizma. Objašnjenje može biti manje ili više zadovoljavajuće – ja mislim da je najbolje koje možemo imati iz okvira kontekstualizma – ali u svakom slučaju, posao nije gotov na tome. Zbog nedostatka prostora, rešenje koje je ponudio Di Rouz nisam komentarisao44. Njegova teorija se takođe podvodi pod ono što sam nazivao prosti konverzacioni kontekstualizam, i za samu kontekstualističku teoriju je jako uticajna; kao takva, zaslužuje detaljnije komentarisanje koje u ovom radu ne mogu izvesti. Glavni je razlog je što analiza znanja iz okvira protivčinjeničkih kondicionala (SCA)45 koju sprovodi Di Rouz jeste kompleksno razmatranje koje bi zauzelo obim koji je veći nego što je moguć u ovom radu, i iako mislim da je moguće pokazati da SCA može biti i prost konverzacioni kontekstualizam kao i inferencijalni kontekstualizam, to je nešto što bi zahtevalo zaseban rad.

Dalje, moji argumenti se odnose samo na kvalitet kontekstualističkih objaš-njenja. Zaključak koji sam pokušavao da izvedem, jeste da IC predstavlja bolje objašnjenje problema lutrije od SCC. Ovo znači da se nisam izjašnjavao za dalje probleme koje IC može imati pri razmatranju nekih drugih epistemički problemat-ičnih slučajeva, niti za probleme koje generalno možemo uputiti bilo kojoj kontek-stualističkoj teoriji. Među ovakvim problematičnim situacijama, jedna se izdvaja

44 Rešenje videti u DeRose, K. op. cit. Di Rouzovu teoriju, nevezano samo za problem lutrije, videti npr. u: DeRose, K., 1995, „Solving the Skeptical Problem“, DeRose, K. ,1999, „Contex-tualism: An Explanation and Defense,“.

45 Di Rouzova teorija vodi poreklo iz Nozikove, ali nije potpuno ista kao Nozikova teorija. Nozikova teorija se prvi put pojavila u: Nozick, R., 1981, Philosophical Explanations,




kao najrelevantnija za problem koji sam ja razmatrao u radu, a to je slaganje onoga što je Luis nazivao Principal princip (PP) sa rešenjima problema lutrije46. Ukoliko želimo da kontekstualistička teorija bude dobro objašnjenje problema lutrije, na to slaganje moramo obratiti pažnju, pa tako, i objašnjenje koje sam ja izneo, moramo uskladiti tako da se slaže sa PP.

Na kraju, završio bih sa pozitivnim zapažanjem. Dosta razmatranja o tome šta je kontekst i šta čini neki kontekst (pod čime mislim bilo kakav kontekst), dovodi u blisku vezu kontekst i zajednička verovanja47 kao supstantivna za konstruisanje konkretnog konteksta. Ne postoji konkretan razlog zbog kog bi epistemički kontekst bio drugačiji od ostalih. Ako epistemički kontekst jeste takav, zbog čega bismo o različitim kontekstima razmišljali kao uporedivim? SCC ili ne prihvata ovakvo zapažanje o kontekstima ili ga ne nalazi relevantnim, dok inferencijalni kontekstualizam i rešenje problema koje sam ja izneo upravo insistira na tom zapažanju. Ukoliko je neko rešenje uklopljivo u ostale (slične) teorije, mislim da je utoliko eksplanatorno bolje. Ova tema zaslužuje dodatno razmatranje, ali prima facie, inferencijalni kontekstualizam može biti u prednosti pri tom razmatranju.

Nenad FilipovićInstitut za filozofijuFilozofski fakultet Univerziteta u Beogradu

Literatura

Cohen, S., 1986, „Knowledge and Context“, The Journal of Philosophy, tom 83 br. 10, str. 574–583.

Cohen, S., 1988, „How to be a Fallibilist“, Philosophical Perspectives, tom 2, str. 91–123. Cohen, S., 1998, „Contextualist Solutions to Epistemological Problems: Skepticism,

Gettier, and the Lottery“, Australasian Journal of Philosophy, tom 76, br. 2, str. 289–306.

DeRose, K., 1995, „Solving the Skeptical Problem“, The Philosophical Review, tom 104, br.1, str. 1–52.

DeRose, K., 1996, „Knowledge, assertion and lotteries“, Australasian Journal of Philoso-phy, tom 74, br. 4, str. 568-580.

DeRose, K. ,1999, „Contextualism: An Explanation and Defense,“ u The Blackwell Guide to Epistemology, (ed) Greco, J. i Sosa E., Malden MA, str. 185–203.

46 Primedbu zanosvanu na ovome videtu u: Hawtourne, J., op. cit. str. 91-95.47 Videti npr. Stalnaker, R., 2002, „Common Ground“.




Dretske, F., 1981„The Pragmatic Dimension of Knowledge“, Philosophical Studies, tom 40, str. 363–378.

Dudman V.H., 1992, „Probability and Assertion“, Analysis, tom 52, str. 204- 211.Hawthorne, J., 2004, Knowledge and Lotteries, Oxford, Clarendon Press.Kyburg, H., 1961, Probability and the Logic of Rational Belief, Middletown, CT: Wesleyan

University Press.Lewis, D., 1979, „Scorekeeping in a Language Game“, Journal of Philosophical Logic, tom

8, str. 339–359. Lewis, D., 1996, „Elusive Knowledge“, Australasian Journal of Philosophy, tom 74, br. 4,

str. 549–567.Nozick, R., 1981, Philosophical Explanations, Harvard, MA: Harvard University Press.Rysiew, P., 2011, „Epistemic Contextualism“, The Stanford Encyclopedia of Philosophy

(zimsko izdanje), (ed) Zalta, E.N., URL = <http://plato.stanford.edu/archives/win2011/entries/contextualism-epistemology/>.

Sorensen, Roy, "Epistemic Paradoxes", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2013 Edition), Edward N. Zalta (ed.), URL =

<http://plato.stanford.edu/archives/fall2013/entries/epistemic-paradoxes/>. Stalnaker. R., 2002, „Common Ground“, Linguistics and Philosophy, tom 25, br. 5, str.

701-721.Wheeler, G. „A review of lottery paradox“, u: Probability and Inference: Essays in Honour

of Henry E. Kyburg, Jr., (ed) Harper, W. I Wheeler, G., London: College Publications, str. 1-31.

Williams, M., 1991, Unnatural Doubts: Epistemological Realism and the Basis of Skepti-cism, Cambridge, MA: Blackwell.

Williams, M., 2000, „Is Contextualism Statable?’“, Philosophical Issues tom 10, str. 80–85.Williams, M., 2001a, „Contextualism, Externalism and Epistemic Standards“, Philosophical

Studies, tom 103, str. 1–23.Williams, M., 2001b, Problems of Knowledge, Oxford i New York: Oxford University

Press.Williams, M., 2004, „Knowledge, Reflection and Sceptical Hypotheses“, Erkenntnis tom.

61, br. 2, str. 315-343.Williamson, Timothy, 2000, Knowledge and its Limits, Oxford: Oxford University Press.



Nenad Filipović

How (Not) to be a Fallibilist: Lottery Paradox and Two Types of Epistemic Contextualism

(Summary)

There is one common thing among lotteries from all over the world: there is small number of winning tickets and considerably bigger number of losing tickets. Therefore, the probability that a ticket wins a lottery is quite low, usually so low that we think that it is almost sure the ticket loses. But, we would never say that we know that a ticket will lose, until we see results of the lottery in, for example, some newspapers. And the probability of newspapers making a mistake does not seem to affect our knowledge claims. But why is that, since newspapers could make a mistake more often than a ticket wins? This question presents trouble for fallibilism, which claim that S could know that p, even when the probability that p is less than 1. Contextualist theories give their typical brand of solution: we have a change of context between the two cases, and in one case standard for knowledge claims are higher than the standard in the other case. Because of that, one can know that S lost the lottery when she reads it in newspapers. In this paper, I will present analysis of the lottery paradox, and two types of epistemic contexutalism: simple conversational contextu-alism and inferential contextualism. I will also present two of the most popular solution based on simple conversational contextualism, made by Lewis and Cohen. Finally, I will introduce some problems for such solutions, and show that the problems could solved if we apply strategy and explanation of inferential contextualism, type of contextualism proposed by Michael Williams.

KEY WORDS: fallibilism, simple conversational contextualism, inferential contextualism, lottery problem, probability.

kako (ne) biti falibilista: problem lutrije i dva tipa ... · kako (ne) biti falibilistia: problem...

Documents