Lukovic Aleksandra FS 10/16

Kjerkegor, Strah i drhtanje, 171.-208.

Kjerkegorovo filozofsko stanovište obično se karakteriše kao egzistencijalističko. Preciznije

rečeno- Kjerkegorovo stanovište određeno je kao teistički egzistencijalizam. Ono što

egzistenciju formira jeste ništa drugo do odnos sa apsolutom, za Kjerkegora je egzistencija

neodvojiva od apsoluta.

Kjerkegor već na početku poglavlja kojim se bavimo pretpostavlja da pored ovozemaljskog

postoji i nebesko carstvo. Spoljašnji svet je svet nepravde, svet u kome “i onaj koji ne radi,

takođe svoj hleb nalazi1”, svet u kome vlada zakon ravnodušnosti. To je svet u kome vlada

slučajnost. Sa druge strane, u svetu duha “kiša ne pada jednako iznad pravednog i

nepravednog2”, u svetu duha nema slučajnosti, blagostanje je isključivo u vezi sa ličnom

vrlinom. Ono što omogućava egzistencijalne proboje u svet duha je kretanje vere, kretanje

stazom- ne iracionalnog, već nadracionalnog. Racionalistički nacin razmišljanja je, po

Kjerkegoru, stav ravnodusnošti. Vera, međutim, predstavlja korak dalje od onoga što nam

govori razum. Priča na koju se Kjerkegor u ovom poglavlju poziva, priča o Avramu i Isaku,

može se tumačiti kao metafora za žrtvovanje razuma zarad vere.

Kjerkegor nastoji da shvati kretanje Avramove vere. Za razumevanje ove priče o Avramu i

Isaku vazno je da budemo otvoreni za svu paradoksalnost koju ona nosi. Govoreći o

paradoksu, Kjerkegor govori o nečemu što nas u njemu sablažnjava. I ova priča ima taj cilj-

ona treba da izazove sabazan, kako bismo mogli da razumemo njen puni smisao. Postavlja se

pitanje sta je to što je paradoksalno u ovoj starozavetnoj priči. Paradoksalno je to što se

javlja dvosmislenost u zavisnosti od toga da li priču opisujemo sa religioznog ili etičkog

1 Kjerkegor, Strah i drhtanje, 172. str.2 ibid

aspekta. Etički izraz onoga što je Avram hteo da uradi je da je on hteo da ubije Isaka.

Religiozni izraz bio bi da ga je on hteo žrtvovati. Ukoliko otklonimo veru, ostaje samo

činjenica da je Avram hteo da ubije Isaka. U etičkom smislu Avram je ubica, u religioznom

čovek koji je spreman da prihvati krajnju žrtvu.

U pripovesti o Avramu i Isaku, Isak je metafora za nešto što za nas ima najveću moguću

vrednost. Kjerkegor na ovom mestu primećuje da bi tumačeći ovu priču neko mogao reći

kako je Avram hteo da žrtvuje “najbolje što je imao”. Ovakvim određenjem ispušta se iz vida

ono najvažnije- a to je prema Kjerkegorovom mišljenju strepnja. Za Kjerkegora strepnja i

drhtanje mnogo značajniji od refleksije.Strepnja je temeljni pojam Kjerkegorove misli, i ona

označava samu teskobu ličnog egzistencijalnog iskustva . Ne samo da je Isak najbolje što je

Avram imao, već on prema Isaku ima najvišu i najsvetiju dužnost. Kada se bavimo nečim što

za nas ima apsolutnu vrednost, nužno ostajemo sami sa sobom. Na toj stazi vere vise niko ne

može da nas prati. Odbacivanje razuma znači da ne možemo da podelimo ni sa kim ono što

nas razdire. Prihvatanje paradoksa u vlastitom životu znači verovanje snagom apsurda.

Avram se uspeo na planinu sa namerom da žrtvuje Isaka. I kada je potegao nož, Avram je još

uvek verovao da Bog neće uzeti njegovog Isaka. On je verovao snagom apsurda, jer je svako

ljudsko proračunavanje odavno prestalo.

Kjerkegorova koncepcija religioznog iskustva podrazumeva jedno krajnje iracionalističko

shvatanje vere. Veru ne možemo razumom zahvatiti. Štaviše, da bismo zakoračili u kretanje

vere potrebno je da se racionalnost odbaci. Na nižim stadijumima egzistencije mi se bavimo

racionalnim kalkulacijama, računamo hoće li nam nešto biti od koristi ili ne. Na uskoj stazi

vere ovakvih kalkulacija nema. Ono što nam omogućava kretanje vere je naša spremnost da

težimo nečemu što izgleda nemoguće i verujemo snagom apsurda. To je ono što cini viteza

vere.

Važno je da na ovom mestu napravimo razliku između viteza vere i viteza rezignacije.

Vitez vere je neko ko uspeva da uspostavi sklad sa konačnim3, on se nada dobitku, pa čak i

kad dobitak realno izostaje. On se ne trudi da gubitak nadomesti, već apsurdom zadobija

nazad ono čega se odrekao. Vitez vere sa radošću prihvata povratak konačnog, koje je vitez

rezignacije već prezalio. Vitez rezignacije je oličenje religioznosti “A”. Kretanje rezignacije se

može razumeti kao filozofsko kretanje. Rezignacija za Kjerkegora nema negativno značenje

za nekakvu situaciju pasivnog trpljenja. Beskonačno kretanje rezignacije je prethodni

stadijum vere. Rezignacija je nužan uslov vere, nema vere bez prethodne rezignacije.

Rezignacija znači odustajanje od nade. Tu nije reč o tome da se ne želi ono što se ranije

želelo, već se radi o tome da se ne veruje da će se dobiti to što se želi. Rezignacija postaje

vera onda kada se prihvati da ce se to što se želi dobiti snagom apsurda4. Vitez vere spoznaje

nemogućnost a u istom trenutku veruje u apsurd. Upravo zbog toga što joj prethodi

rezignacija, vera nije neki “neposredni nagon srca”, već egzistencijalni paradoks. Sa druge

strane, za rezignaciju nije potrebna nikakva vera nikakva vera. Rezignacija je čisto filozofsko

kretanje, koga mogu izvesti svaki put kada bilo kakva konačnost želi nada mnom da

zagospodari i radi kojeg sebe mogu disciplniovati.

Olicenje ove religioznosti, religioznosti tipa “A”, je Sokrat. Ova religioznost je niža od

Avramove paradoksalne religioznosti. Sokrat takođe predstavlja i nešto što Kjerkegor naziva

tragičnim herojem. Ono što Sokrata čini tragičnim herojem je žrtvovanje pojedinca zarad

opštih vrednosti.

Dublji tip religioznosti je nešto što Kjerkegor naziva religioznošću tipa “B”5. Ovu vrstu

religioznosti poseduje vitez vere. Vitez vere biva razigniran opštim u ime pojedinačnog. Vitez

3 Kjerkegor, Strah i drhtanje, 192. str.4 Kjerkegor, Strah i drhtanje, 201. str.5 postoji i religioznost tipa “C”, to je savrsena vera. Radi se o hricanskoj veri, onakva kakvu je imao sam Hrist.

rezignacije se odriče svega, dok vitez vere zadobija sve. Rezignacija nije samo nešto što

prethodi veri, već je ona nešto što je sadržano i u samoj veri.

Za viteza vere, Kjerkegor kaze da ga nikada nije upoznao. On međutim ostavlja mogućnost

da on ipak postoji. Kjerkegor nam pruža opis viteza vere: on je čvrst i celovit, na njemu ništa

ne ukazuje na izuzetnu i plemenitu prirodu. On u svemu nalazi zadovoljstvo, u svemu

učestvuje i to cini istrajnošću karakterističnom za ovozemaljskog čoveka6. On brine za svoj

posao. Nikakav nebeski pogled ga ne otkriva. Mogli bismo reći da vitez vere izgleda i ponaša

se kao sasvim običan covek. Ono što viteza vere izdvaja je to što se on konačnosti raduje sa

takvim pouzdanjem, kao da nije nešto najizvesnije na svetu. Ovakav životni stav viteza vere

Kjerkegor ilustruje primerom: kada se vraća kući on se raduje večeri koja ga čeka. Ako se pak

desi da te večere i nema, vitez vere ce zadržati isto raspoloženje.

Vitez vere nije nikakav genije. On zivi bezbrižno, ali sve, pa čak i ono najtričavije on izvodi

snagom apsurda. On neprestano pravi kretanje beskonačnosti, ali ga čini sa takvom

sigurnošću i tacnošću da neprestano zahvata konačnost.

Ova kretanja Kjerkegor nastoji da pokaže na primeru. Mladić se zaljubljuje u princezu. Ta

ljubav postaje čitav sadržaj njegovog zivota. Međutim, situacija je takva da se taj odnos ne

može prevesti iz idealnosti u realnost. Ljudi konačnosti ce pokušati da mladića odgovore od

princeze i predlagati mu drugu priliku. Vitez beskonačne rezignacije ce se najpre uveriti da je

ta ljubav zaista sadržaj njegovog zivota, a ukoliko to učini, on neće ostaviti svoju ljubav ni za

kakve čari ovog sveta. Kada je vitez, kako Kjerkegor kaze, potpuno “upio” ljubav, onda mu ni

u kom slucaju neće nedostajati hrabrosti da sve pokuša i sve stavi na kocku. Vitez mora imati

nešto što Kjerkegor naziva “jednom željom”. Jedna želja za Kjerkegora znaci čisto srce, dok

6 Kjerkegor, Strah i drhtanje, 189. str.

dve želje znace dve volje koje su karakteristične za čoveka današnjice7. Vitez mora imati

usmerenost, usredsređenost ka onome u sta je skoncentrisao citav sadržaj svoga života.

Ukoliko ta usredsređenost nedostaje, kretanje neće moci da bude izvedeno. Dalje, ono što

odlikuje viteza je snaga da čitav rezultat te misaone operacije sabere u jednom jedinom aktu

svesti. Pri tom kretanju koje izvodi, vitez ne zaboravlja sebe i ne postaje nešto drugo, već

ostaje ono što jeste. Ljubav prema princezi postaje za viteza izraz večne ljubavi. Ta ljubav

dobiće religiozni karakter, a ljubav prema princezi preobratiće se u ljubav prema Večnom

Biću. Za njegovu ljubav više nije potreban nikakav podsticaj konačnosti. Od trenutka kada je

kretanje izvršeno princeza je izgubljena. Mladić više ne oseća potrebu za onim erotičnim

žmarcima kada princezu ugleda, niti vrši bilo kakve osvrte na to šta princeza čini. Ovo je, po

Kjerkegorovom mišljenju, dokaz da je kretanje koje je izvršio beskonačno.

U beskonačnoj rezignaciji leži mir i spokoj. Da bi se izvelo beskonačno kretanje rezignacije

neophodni su snaga, energija i sloboda duha. Ovo kretanje izvodi se u sebi, a ono što tom

prilikom zadobijam je ljubav prema večnom bicu.

Mladić se može odreći princeze vlastitom snagom, može čak i da povodom toga ne bude

mrzovoljan, već da u svom bolu nađe mir i spokoj. Međutim, ono što mladić svojom snagom

ne može da uradi je da ponovo princezu dobije. On snagu koristi za rezignaciju, a princezu

ponovo dobija ako veruje snagom apsurda. Kjerkegor ovo poglavlje završava tako što ističe

da je vera paradoks, paradoks koji ubistvo pretvara u sveto, paradoks koji Avramu vraća

sina, paradoks kojim mišljenje ne može da ovlada, jer vera započinje tamo gde mišljenje

prestaje.

7 Kjerkegor, Strah i drhtanje, 195. str.