Klub kreativnog čitanja „Vergilije“

Klub kreativnog čitanja „Vergilije“!Prvi put u Srbiji! Izazov! Za radoznale duhom! Za strastvene književne putnike! Klub kreativnog čitanja „Vergilije“ vam pruža izazovna i uzbudljiva putovanja kroz klasična i savremena književna dela velikana svetske i srpske književnosti. Svako književno delo je svet za sebe. Sa sopstvenim koordinatama, zakonitostima, pejzažima, žiteljima. Sa vlastitim jezikom.Kroz te svetove će vas provesti iskusni i nadahnuti književni vodiči koji su ih upoznali, istražili i snažno doživeli. Predstaviće vam ih na svoj način, onako kako su ih sami videli.

Saznajte više...

Karen Hornaj (Karen Horney) Napisao siMOn1960    nedelja, 01 januar 2006 10:08 Rođena 16. septembra 1885. u blizini Hamburga u Nemačkoj, umrla 4. decembra 1952. godine u Njujorku, Karen Hornaj je stvorila osobenu psihoanalitičku teoriju u čijem je središtu čovekova potreba za samoostvarenjem. Međutim, usled niza nepovoljnih uslova u najranijem detinjstvu, ljudi ne uspevaju da steknu pouzdanje u sebe i svet koji ih okružuje. Umesto toga bivaju obuzeti bazičnom anksioznošću - dubokim nemirom, strahom, teskobom, zbog čega odustaju od težnje za samoostvarenjem, pokušavajući da spas pronađu u otuđenju od sebe, što ih, međutim, čini sve ranjivijim i sve nesigurnijim.

Za Karen Hornaj je otuđenje od sebe ona sila koja pokreće pogubni neurotični proces koji sve nemilosrdnije sakati čovekovu ličnost, sprečavajući ga da ostvari svoje mogućnosti.

Dete često raste u nepovoljnim uslovima. Nedostaje mu istinske topline. Biva zanemarivano, okrivljavano, omalovažavano ili ismevano. Postavljaju mu se nemogući, perfekcinistički, često protivrečni zahtevi. Uvlače ga u porodične sukobe. Ne ispunjavaju mu se data obećanja. Ne prepoznaje se i ne poštuje njegova osobenost i nema razumevanja za njegove potrebe. Zbog svega toga dete ne uspeva da razvije bazično samopouzdanje niti stekne osnovno samopoštovanje. Naprotiv, u njemu se javlja osećanje da je nedovoljno onakvo kakvo jeste, da se mora stideti sebe i da bi moralo biti nešto više i drugačije kako bi izašlo na kraj sa ljudima i životom. Tako se u detetu razvija težnja za samoidealizacijom. Ono, gonjeno anksioznošću, zapostavlja ono što zaista jeste, pokušavajući da se poistoveti sa onim što bi moralo biti i što zamišlja da jeste. Ono napušta svoje pravo ja da bi prigrlilo svoje idealizovano ja. Ovim započinje neurotični proces koji čoveka odvlači sve dalje od njega samog, čineći ga sve slabijim, povredljivijim, sputanijim, uplašenijim.

Idealizovano ja je fantastično i nemoguće ga je ostvariti. Čovekovoj umišljenoj poredstavi o sebi se suprotstavlja surova realnost, sa svim ograničenjima koja nameće.

Međutim, čovek odbija da prizna ova ograničrenja jer idealizovano ja doživljava kao osnov i srž

svog života, kao nešto bez čega se ne može, pa stoga odbacuje sve što bi ga moglo ugroziti. Umesto da se pomiri sa svojim ograničenjima i nesavršenostima, što doživljava kao opasnost koja ga ispunjava užasom, čovek postavlja neumerene zahteve svetu oko sebe, tražeći da njegova samoidealizacija bude priznata i potvrđena. Ovi zahtevi veoma često bivaju osujećeni. Mi možemo verovati da smo ne znam kako izuzetna bića, ali su ljudi to retko spremni da prihvate. A o drugim silama da i ne govorimo. Na primer, bolest ili katastrofa se ni najmanje ne obaziru na ono što mi o sebi mislimo. Osujećenje zahteva, koje postavlja svetu, čini čoveka razdražljivim i kivnim.

Ali, čovek ne postavlja zahteve samo svetu oko sebe. Pokušavajući da vlastito biće oblikuje u nemoguće savršenstvo, postavlja neumoljive zahteve i sebi samom, što Karen Hornaj naziva tiranijom unutrašnjih moram. U ime svog idealizovanog ja, čovek tiraniše sebe brojnim i raznovrsnim zahtevima.

"On mora da bude krajnje pošten, plemenit, razuman, pravičan, dostojanstven, hrabar, nesebičan. Mora da bude savršen ljubavnik, muž, učitelj. Mora da bude sposoban da izdrži sve, da voli svakog, da voli svoje roditelje, svoju ženu, svoju otadžbinu; ili, ne sme da se veže ni za šta i ni za koga, ništa ne sme da mu smeta, ne sme nikada da se oseća povređenim i mora uvek da bude ravnodušan i smiren. Mora uvek da uživa u životu ili uvek mora da bude iznad zadovoljstva i uživanja. Mora da bude spontan ili da uvek vlada svojim osećanjima. Morao bi da zna, razume i predvidi sve. Mora da bude kadar da za tili čas reši svaki svoj ili tuđi problem. Mora da bude sposoban da savlada svaku teškoću čim je uoči. Ne sme nikada da bude umoran ili bolestan. Mora uvek da bude u stanju da nađe posao. Mora da za jedan sat završi posao koji se može obaviti samo za dva ili tri sata." (Karen Hornaj "Neuroza i razvoj ličnosti").

I tako dalje, i tako dalje. Zahtevima prema sebi, koji nikada ne vode računa o stvarnim mogućnostima, nema kraja.

Umesto samopouzdanja, zasnovanog na pravom ja, čovek zahvaćen neurozom razvija neurotični ponos, zasnovanom na idealizovanom ja. Taj ponos je lažan jer ne počiva na čvrstim temeljima stvarnih mogućnosti i dostignuća ličnosti već na izmišljenim vrlinama idealizovanog ja. Zbog toga predstavlja krhku i veoma osetljivu tvorevinu, koja čoveka čini povredljivim i uplašenim. U čoveku se rađa intenzivan strah da će biti povređen ili srušen njegov neurotični ponos, ili da će drugi prozreti da nije ono što se predstavlja da jeste.

U kandžama neuroze, čovek je raspet između ja jesam i ja bih morao biti. Teži da potisne i previdi ono što zaista jeste, samoobmana je suština neuroze, ali je ta težnja osuđena na neuspeh. Kada se suoči sa činjenicom da nije ono što bi morao biti, njegov neurotični ponos se ruši i on pada u ponor samomržnje i samoprezira. Primoran da uvidi da nije savršeno i svemoguće biće, kakvim je sebe zamišljao, proglašava sebe ništavnim, bednim, nesposobnim stvorenjem.

U neurozi čovek se njiše između ponosa i samoprezira. Međutim, mi nikada nismo onako savršeni kao što to možda zamišljamo ali ni onako bedni i ništavni kao što nam se može učiniti. Samoprezir je veštačka posledica samoidelazacije.

Ljudi se razlikuju po načinima kojima pokušavaju da se izbave iz svoje bazične anksioznosti i po

osobinama koje u sebi uzdižu. Ove pokušaje Karen Hornaj deli na tri osnovne grupe:

1. Ekspanzivno rešenje ili traženje moći; 2. Samonipodaštavajuće rešenje ili traženje ljubavi; 3. Povlačenje ili traženje slobode.

Ekspnazivni tip se kreće protiv ljudi. Pokušava da vlada ljudima i događajima. Teži da se nametne i istakne. Ceni moć iznad svega. Ističe i preuveličava svoje sposobnosti.

Samonipodaštavajući tip se kreće ka ljudima. Teži da se smanji i podredi. Oseća se slabim i bespomoćnim. Naglašava osećanja. Teži da se utopi u zaštitničku ljubav, za koju veruje da sve može rešiti.

Povučeni tip se okreće od ljudi. Teži da se drži po strani od ljudi i događaja kako bi tako pronašao svoj unutrašnji mir i slobodu koju doživljava kao negativnu, ne kao slobodu za nešto već kao slobodu od spoljnih pritisaka i prinuda. Uzdiže iznad svega samodovoljnost i nezavisnost.

Sve tri težnje mogu biti prirodan deo svake ličnosti ali ih neurotičnim čini njihov prinudni i kruti karakter, grčevitost kojom ih se neurotična ličnost drži kao nade u spas. I, naravno, samoidealizacija koja naglašavane osobine čini pre zamišljenim nego istinskim.

Za Hornajevu ličnost nije zbir osobina i simptoma već jedinstvena celina. Tako ni cilj terapije nije otklanjanje ovog ili onog simptoma već promena u osnovi ličnosti same. Suština te promene je napuštanje idealizovanog ja, kao siromašnog surogata, i prihvatanje pravog ja, kao živog jezgra naše egzistencije. Napuštanjem samoidealizacije, skupa sa unutrašnjom tiranijom, sputavanjima i samoprezirom koje sobom nosi, uklanjaju se prepreke istinskom razvoju. Cilj je da se čovek iznutra oslobodi kako bi bio kadar da razvije svoje mogućnosti.

Terapeutski proces je proces oslobađanja od iluzija. Stvar je u tome da dođemo do potisnute istine o sebi. Ovo je nemoguće postići svesnim naporom jer naša svest teži da drži po strani ono što ne želimo da znamo. Beg u samoidealizaciju, uostalom, nije racionalan već emocionalni proces.

Do istine o sebi dolazimo onda kada popusti svesna samokontrola - kroz slobodne asocijacije i tumačenje snova. Pritom je neophodno da istinu o sebi duboko emocionalno doživimo, da nas ona duboko potrese i protrese kako bi se postigao pravi terapeutski efekat.

Za razliku od mnogih psihoanalitičara, Karen Hornaj je verovala u mogućnost samoonalize pa je napisala i knjigu na tu temu.

Dela Karen Hornaj:

- Neurotična ličnost našeg doba (The Neurotic Personality of Our Time); - Novi putevi psihoanalize (New Ways in Psychoanalysis); - Samoanaliza (Self-Analysis);

- Naši unutrašnji konflikti (Our Inner Conflicts); - Razmišljate li o psihoanalizi (Are You Considering Psychoanalysis); - Neuroza i razvoj ličnosti - bitka za samoostvarenje (Neurosis and Human Growth: The Struggle Toward Self-Realization); - Psihologija žene (Feminine Psychology); - Poslednja predavanja (Final Lectures);- Terapeutski proces: Eseji i predavanja (The Therapeutic Process: Essays and Lectures); - Nepoznata Karen Hornaj: Eseji o polu, kulturi i psihonalazi (The Unknown Karen Horney: Essays on Gender, Culture, and Psychoanalysis).

< Prethodna   Sledeća >

Sigmund Frojd (Sigmund Freud)

Napisao siMOn1960    ponedeljak, 09 januar 2006 10:39 Rođen 6. maja 1856. godine u Frajburgu u Austrougarskoj (sada Pribor u Češkoj), umro 23. septembra 1939. u Londonu, Sigmund Frojd je tvorac psihoanalize kao teorije, koja rasvetljava način funkcionisanja čovekove psihe, i kao terapeutske prakse. Frojd je takođe primenjivao psihoanalitičku teoriju prilikom analize mitoloških, antropoloških, umetničkih i religijskih fenomena.

Frojd ističe značaj nesvesnog, kao prevladavajućeg faktora koji suštinski upravlja čovekovim ponašanjem i emocijama i koji zaprema veći deo našeg uma. Naša je svest tek onaj manji, vidljivi deo ledenog brega.

Frojdovo nesvesno je ono što potiskujemo jer je u suprotnosti sa našim svesnim stavovima ili drugim podsvesnim stremljenjima, to je ono traumatično iskustvo sa kojim odbijamo da se suočimo. Za naše mentalno zdravlje je važno da oslobodimo potisnuti, nesvesni sadržaj. Ovo se postiže metodom slobodnih asocijacija, kada je oslabljena svesna kontrola, ili tumačenjem snova koji razotkrivaju skrivenu istinu. Metod slobodnih asocijacija podrazumeva da dopustimo da naše misli slobodno teku, onako kako se u nama javljaju, bez ikakve logičke ili bilo koje druge kontrole.

Ljudima upravljaju instinkti koji se mogu svesti na mali broj osnovnih i grupisati u dve kategorije. To su Eros, instinkt života, koji podrazumeva sve erotske instinkte i instinkte samoodržanja, i Tanatos, instinkt smrti, koji podrazumeva sve porive upravljene ka agresiji, samodestrukciji i okrutnosti.

Po Frojdu, naša je ličnost trodelna i sastoji se iz Ida, Ega i Super-ega. Id je onaj deo kojim vladaju instinktivni seksualni porivi koji traže zadovoljenje. Super-ego predstavlja "savest", što znači društveno uslovljene kontrolne mehanizme koje roditelji usađuju deci u najranijem detinjstvu. Ego je svesno ja stvoreno kroz napetost i interakciju između Ida i Superega. Ego pokušava da pomiri suprotstavljene zahteve Ida i Super-ega sa uslovima spoljne realnosti.

Instiktivne potrebe su seksulane prirode, s tim da se seksualno shvata u najširem smislu kao

potreba za telesnim zadovoljstvom. Dete je od samog rođenja vođeno potrebom za ovim zadovoljstvom, koja prolazi kroz više faza. Prva je oralna gde se zadovoljstvo postiže sisanjem. Sledi analna faza kada se izvor zadovoljstva premešta na anus. Zatim dete razvija interesovanje za seksualne organe što predstavlja faličku fazu.

U faličkoj fazi se javlja seksualna želja prema roditelju suprotnog pola i neprijateljstvo prema roditelju istog pola što se naziva Edipov kompleks. Ova osećanja stvaraju društveno uslovljeno osećanje krivice, a kod dečaka i strah da bi ga otac mogao kazniti kastracijom. I privlačnost i mržnja su obično potisnuti a dete rešava Edipov kompleks identifikujući se sa roditeljem istog pola. Ovo se događa negde oko pete godine kada dete ulazi u latentni period kada seksualna motivacija postaje manje izrazita. Latentno razdoblje traje do puberteta kada započinje zreo genitalni razvoj u kome se zadovoljstvo usredsređuje na genitalno područje. Tako Frojd vidi uobičajeni razvoj seksualnih poriva.

Po Frojdu, mnoge neuroze (fobije, histerične paralize i bolovi, neke vrste paranoja i tako dalje) potiču od duboko traumatskih iskustava iz prošlosti pacijenta, ali su zaboravljena, skrivena od njegove svesti. Cilj psihoanalitičkog tretmana je da omogući pacijentu da ponovo postane svestan ovih događaja kako bi se sa njima suočio, intelektualno i emocionalno, i na taj način uklonio suštinske psihološke uzroke neurotičnih simptoma. Osnovni terapeutski metod je metod slobodnih asocijacija koje otvaraju prolaz ka potisnutom.

Nasuprot potiskivanju stoji sublimacija koja je osnova stvaralaštva. U sublimaciji se primitivni seksualni porivi preobražavaju u potrebu za kreacijom. Sublimacija je beskonfliktno razrešenje postiskivanja.

Pri pisanju ovog teksta kao osnovni izvor korišten je članak Sigmund Freud Stevana Tortona (Stephen P. Thornton) objavljen na sajtu The Internet Encyclopedia of philosophy

Frojdova najvažnija dela: - Studije o histeriji (Studien über Hysterie);- Tumačenje snova (Die Traumdeutung);- Psihopatologija svakodnevnog života (Zur Psychopathologie des Alltagslebens);- Tri rasprave o seksualnoj teoriji (Drei Abhandlungen zur Sexualtheorie);- O psihoanalizi (Über Psychoanalyse);- Totem i tabu (Totem and Taboo);- Istorija psihoanalitičkog pokreta (Zur Geschichte der psychoanalytischen Bewegung);- Uvod u psihoanalizu (Vorlesungen zur Einführung in die Psychoanalyse);- Iza principa zadovoljstva (Jenseits des Lustprinzips);- Ego i Id (Das Ich und das Es);- Inhibicija, simptomi i anksioznost (Hemmung, Symptom und Angst);- Problem laičke analize (Die Frage der Laienanalyse);- Budućnost jedne iluzije (Die Zukunft einer Illusion);- Nelagodnost u kulturi (Das Unbehagen in der Kultur)- Nova uvodna predavanju o psihoanalizi (Neue Folge der Vorlesungen zur Einführung in die Psychoanalyse);- Mojsije i monoteizam (Der Mann Moses und die monotheistische Religion).

Alfred Adler

Napisao siMOn1960    nedelja, 05 mart 2006 07:38 Alfred Alder (rođen 1870. godine u Beču, umro 1937. u Aberdenu u Škotskoj) je tvorac individualne psihologije. Za Adlera je svaka ličnost neponovljiva i jedinstvena celina, vođena jednim osnovnim ciljem koji oblikuje čitav njen život, stvarajući njen osoben "životni stil". Taj osnovni cilj može biti zdrav ili neurotičan.

Zdrav cilj za Adlera podrazumeva okrenutost ka zajednici, razvijeno osećanje za druge i delatnost u korist zajednice. Neurotična ličnost je, međutim, egocentrično usredsređena na sebe samu, i sledi vlastiti fiktivni, neostvarivi cilj. U osnovi tog cilja je potreba da se postignu savršenstvo i nadmoć u odnosu na druge.

Težnjom za superirornošću ličnost pokušava da nadomesti osećanje manje vrednosti i nedovoljnosti.

Uzrok osećanja manje vrednosti može biti organski, to može biti neka bolest, fizička mana ili nedostatak. Taj uzrok može biti i psihološki. Čovek može poverovati da je bezvredniji od drugih, koji ga prevazilaze svojim mogućnostima ili dostignućima. Ili osećanje manje vrednosti može proizaći jednostavno iz uzrasta. Tako se dete oseća manje vrednim od odraslih.

Razvijajući osećanje za zajednicu čovek na zdrav način prevazilazi osećanje manje vrednosti, dostižući zrelost kroz rad, saradnju i prijateljstvo. Neuspeh da se prevaziđe osećanje bezvrednosti vodi u neurozu.

Adler razlikuje četiri osnovna tipa karaktera ili životnih stilova. Ovu tipologiju ne treba uzeti doslovno već pre kao koristan orijentir, jer je za Adlera svaka ličnost jedinstvena, ne tek ponavljanje nekog opšteg tipa.

Prvi tip je dominirajući. Takve osobe su agresivne i sklone da dominiraju drugima. Imaju mnogo energije. Teže ličnoj moći i spremne su da odgurnu svakog ko im se nađe na putu.

Drugi tip je naslanjajući. Ovakve osobe se oslanjaju na druge kako bi izašle na kraj sa životnim teškoćama. Imaju malo energije i zavisne su od drugih.

Treći tip je izbegavajući. To su osobe lišene energije koje izbegavaju život, a posebno druge ljude, težeći da se zatvore u svoj lični svet.

Četvrti tip je društveno koristan. To je zdrava ličnost koja ima energije i koja je usmerena ka društvu, ne ka sebi.

Veoma je važno napomenuti da za Adlera, za razliku od Frojda, ličnost nije tek puki proizvod prošlosti već da je okrenuta budućnosti. Naš životni stil je, naime, određen onim što želimo da postignemo i čemu težimo. Ljudska ličnost je takođe celina, ne zbir sastavnih delova.

Životni stil se u osnovi formira veoma rano, negde do pete godine. Tri osnovne situacije u detinjstvu najviše doprinose razvijanju lažnog životnog cilja.

Prvu karakterišu organska inferironost i rane bolesti.

Drugu karakteriše tetošenje. Razmaženo dete ne uči da se samo stara o sebi, i kasnije otkriva svoju inferiornost. Kako se njegove želje uzimaju kao zapovest, to dete ne uči da se sa drugim ljudima ophodi drugačije do izdajući naređenja, zbog čega će nailaziti na otpor i neprijateljstvo.

Treću situaciju karkaterišu zanemarivanje ili zlostavljanje. Takva deca razvijaju osećanje manje vrednosti jer sa njima postupaju kao sa bezvrednima, postaju nepoverljiva i stoga sebična, nesposobna za ljubav.

Adler naglašava značaj reda rođenja i odnose sa braćama i sestrama za formiranje ličnosti. Verovatnije je da će jedino dete biti razmaženo, sa svim posledicama koje iz toga proizlaze. Njemu će se ukazivati posebna pažnja, ponekad opterećena anksioznošću. Sa druge strane, ukoliko su roditelji skloni zlostavljanju, biće samo koje će morati da zlostavljanje podnese.

Prvo dete počinje život kao jedino da bi zatim bilo "skinuto s prestola" sledećim. Prvorođenčad prostaju problem češće u drugih. Često su prerano sazrela. Usamljenija su i konzervativnija od druge dece.

Drugorođeno dete ima ispred sebe prvo sa kojim se takmiči, pokušavajući da ga prevaziđe.

Najmlađe dete najčešće postaje mezimče koje biva tetošeno. Ono je jedino koje, u porodici sa više dece, nikada ne biva svrgnuto s prestola. Posle prvorođenog, najsklonije je da postane uzrok problema. Sa druge strane, najmlađe dete se može osetiti beznadežno inferiornim jer su sva druga deca starija i nadmoćnija.

Za Adlera je cilj terapije da pacijent shvati prirodu svog životnog cilja, razume njegove korene u ka sebi okrenutoj fikciji, i da podstakne pacijentov interes za zajednicu, a samim tim i energiju koju taj interes budi.

Dela Alfreda Adlera:- Studija o manjoj vrednosti organa (Studie über Minderwertigkeit von Organen),- O nervoznom krakteru (Über den nervösen Charakter),- Razumevanje ljudske prirode (Menschenkenntnis), - Individualna psihologija, praksa i teorija (Praxis und theorie der individualpsychologie)

Koristan link C. George Boeree - Alfred Adler

< Prethodna  

Erih From (Erich Fromm)

nedelja, 04 novembar 2007 08:30 Rođen 1900. u Frankfurtu u Nemačkoj, umro 1980. u Švajcarskoj, Erih From spaja individualnu psihologiju i društvenu kritiku, polazeći kako od Frojdovih tako i od Marksovih uvida. U žižu svoje psihološke teorije postavio je čovekove muke sa slobodom. Kroz istorijski proces oslobođeno primarnih veza, ljudsko biće se, istovremeno, suočava sa izdvojenošću, nesigurnošću, bespomoćnošću. Čovek može da potraži spas u različitim oblicima bekstva od slobode kao šti su autoritarnost, rušilaštvo, saobražavanje društvenim obrascima. Bežati od slobode znači žrtvovati svoju individualnost u zamenu za lažno pripadanje i iluziju sigurnosti. Sa druge strane, čovek može da prihvati svoju slobodu, a da izdvojenost prevaziđe ljubavlju i stvaranjem.

Pred čovekom stoje dve osnovne, međusobno suprotstavljene mogućnosti: biofilna (zasnovana na ljubavi prema životu i razvoju) i nekrofilna (određena ljubavlju prema smrti i uništavanju).

Čovek nije određen instiktivnim reakcijama već karakterom. Karakter je nadokanada za slabljenje instikata. Stvara se kroz životno iskustvo. Predstavlja relativno stalan način odnosa prema stvarima i prema ljudima. Za oblikovanje karaktera najvažniji je uticaj porodice, a preko porodice uticaj društveno dominantnih odnosa jer je porodica agent društva.

From veliku važnost daje društvenom karkateru, onim što je zajedničko brojnim pojedincima neke društvene grupe. Društvo nastoji da, posredstvom porodice, obrazovnih ustanova i sve više mas medija, utisne obeležja društvenog karaktera u psihu pojedinca, da u njemu razvije potrebu da čini, misli, oseća ono što je društveno poželjno.

Za Froma je društvo od odlučujuće važnosti. Bez mentalno zdravog društva nema ni zdravog pojedinca. Sva dosadašnja društva, međutim, zasnivana su na mehanizmima bekstva od slobode, na gušenju i sputavanju ljudskih mogućnosti, Za istinski zdravo društvo se tek treba izboriti.

---------------------

Najvažnija dela Eriha Froma:- Bekstvo od slobode (Escape from Freedom); - Čovek za sebe - Istraživanje o psihologiji etike (Man for Himself. An Inquiry into the Psychology of Ethics); - Psihoanaliza I religija (Psychoanalysis and Religion); - Zaboravljeni jezik - Uvod u razumevanje snova, bajki i mitova (The Forgotten Language. An Introduction to the Understanding of Dreams, Fairy Tales and Myths); - Zdravo društvo (The Sane Society); - Umeće ljubavi - Istraživanje o prirodi ljubavi (The Art of Loving. An Inquiry into the Nature of Love); - Misija Sigmunda Frojda - Analiza njegove ličnosti i njegovog uticaja (Sigmund Freud

Viktor Frankl - lečenje smislom

Napisao siMOn1960    četvrtak, 02 jul 2009 12:31 Za Viktora Frankla (Beč 1905-1997) čovek je biće smisla, ne biće nagona, niti biće moći. U

svakom od nas postoji volja za smislom i ta volja nas suštinski određuje.

Svoju teoriju i terapiju Frankl je zasnovao na iskustvu nacističkih koncentracionih logora, u kojima je bio zatočen od 1942. do 1945, u kojima su mu stradali žena, otac, majka i brat. Zatočeničko iskustvo je otkrilo Franklu da čovek može da podnese i najteže uslove, ukoliko ima zbog čega da živi.

Terapiju je nazvao logoterpaija (izvedeno od grčke reči logos - reč, duh, Bog, smisao).

Cilj logoterapije nije da otkloni unutrašnju napetost. Napetost nije pokazatelj duševne bolesti već je neophodna za duševno zdravlje ukoliko postoji težnja ka nekom vrednom cilju.

Frankl se suprotstavljao psihološkom redukcionizmu, svođenju ljudskog bića na puku fiziologiju, uz zanemarivanje (pa i poricanje) duhovne dimenzije.

Savest

Savest je naša suština, izvor ličnog integriteta. Savest je nesvesna duhovnost. Inuitivna je i lična, odnosi se na realnu osobu u realnoj situaciji i ne može se svesti na univerzalne zakone. Savest nije propisana spoljnim pravilima, već proživljena. Ona je pre-refleksivno ontološko samorazumevanje, mudrost srca, osetljivija nego što bi razum ikada mogao biti.

Čoveka ne vode instinkti. Ne vode ga više ni tradicije kao u tradicionalnim društvima. Čovek je slobodan, a to znači odgovoran za vlastitu egzistenciju. Slobodan je da pronađe sopstveni smisao.

"Smisao ne može biti dat, smisao se mora naći."

"Smisao je nešto što treba otkriti, ne izmisliti."

Egsitencijalni vakuum

Kada je osujećena težnja ka smislu, nastaje neuroza besmisla - duhovna ili egzistencijalna neuroza. Ljudi dožviljavaju svoje živote kao prazne, besmislene, besciljne, neukotvljene i na ta iskustva odgovoraju tako što povređuju sebe, druge, društvo ili svo troje.

Jedna od Franklovih omiljenih metafora je egzistencijalni vakuum. Besmisao je rupa, praznina u našim životima. Dosada je jedan od najzapaženijih znakova praznine. Kada konačno imaju vremena da čine šta hoće, ljudi ne znaju šta bi sa sobom. Padaju u provaliju kada se penzionišu, studenti se opijaju svakog vikenda, svako veče uranjamo u pasivnu zabavu. Frankl to zove "nedeljna neuroza".

Svoj egzistenicjalni vakuum pokušavamo da ispunimo "stvarima", koje nam pružaju neko zadovoljstvo, nadajući se da će nam pružiti i konačno zadovoljenje. Možemo pokušati da život ispunimo jedući više nego što nam je neophodno, ulazeći u promiskuitetni seks, vodeći "život na visokoj nozi", ili tražimo moć, pogotovu moć kroz trenutni uspeh, ili pokušavamo da ispunimo svoje živote "biznisom", konformizmom, konvencionalnošću, ili bismo da ispunimo prazninu

besom i mržnjom i provodimo svoje živote pokušavajući da uništimo ono što verujemo da nas povređuje. Takođe možemo pokušati da ispunimo svoje živote neurotičnim "začaranim krugovima", kao što su opsednutost klicama i čistoćom, ili opsesivnim fobijama. Karakteristično za začarane krugove je da šta god da uradimo, nikada nije dovoljno.

Neurotični krugovi su zasnovani na na anticipirajućoj anksioznost. Osoba može biti toliko uplašena od anksioznih simptoma da ti simptomi postaju neizbežni. Anticipirajuća anksioznost prouzrokuje ono čega se plašimo. Ispitna anksioznost je očigledan primer: ako se bojite da ćete loše proći na ispitima, anksioznost će vas sprečiti da dobro odgovarate, zbog čega ćete se još viiše plašiti ispita, koje ćete zbog tog straha sve teže polagati. I tako se sami sve više zapetljavate.

Prekomeran trud takođe može da stvori začarane krugove. Ne uspevamo u nečemu baš zato što se previše trudimo.. Jedan od najpoznatijih primera je nesanica. Mnogi ljudi koje muči nesanica, pokušavaju da usnu, kotristeći svaki metod za koji saznaju. Naravno, pokušaj da se zaspi sam po sebi sprečava san, tako da se krug nastavllja.

Drugi primer je želja da budemo izuzetni ljubavnici. Muškarci misle da bi morali da izdrže koliko god mogu a žene se smatraju obaveznim ne samo da imaju orgazme, već da imaju višestruke orgazme. Previše velika briga, naravno, vodi nemogućnosti da se opustimo i uživamo.

Treći primer je hiperrefleksija. Razmišljamo previše pa nam se često događa ono što smo sami prizvali. Radi se o samoispunjavajućim proročanstvima. Frankl pominje ženu koja je imala loša seksualna iskustva u detinjstvu ali je uprkos tome razvila snažnu i zdravu ličnost. Kada se upoznala sa psihološkom literaturom, koja sugeriše da takva iskustva dovode do nesposobnosti da se uživa u seksualnim odnosima, stvorila je sama sebi takve probleme.

Depresija, zavisnost i agresija masovna neurotična trijada.

Postoji snažna veza između besmisla, i kriminala ili korišćenja droga i drugih destruktivnih ponašanja.

Psihopatologija

Anksiozne neuroze su, po Franklu, zasnovane na egzistencijalnoj anksioznosti, one su "ubod savesti". Ličnost ne shvata da njena anksioznost potiče od osećanja neispunjene odgovornosti i odsustva smisla, već je fokusira na neki problematični deo života.

Hipohondar, na primer, fokusira svoju anksioznost na neku užasnu bolest; fobičar je fokusira na neki objekt koji je u prošlosti prouzrokovao njegovu bojazan, agorafobičar vidi svoju anksioznost kao nešto što dolazi iz spoljnog sveta, pacijent sa scenskom tremom ili anksioznošću javnog nastupa fokusira se na scenu ili podijum. Anksiozni neurotičar tako daje prividni smisao svojoj životnoj uznemirenosti.

Opsesivno-kompulzivan poremećaj deluje na sličan način. Opsesvino-kompulzivna ličnost je

lišena osećanja izvesnosti. Ljudi su uglavnom zadovoljni približnom sigurnošću o, na primer, jednostavnim postupcima kao što je zaključavanje vratiju, opsesvino-kompulizvna ličnost zahteva savršenu sigurnost koja je nedostižna.

Pacijent treba da prepozna svoje sklonosti ka perfekciji kao sudbini i nauči da prihvati makar mali deo nesigurnosti. Ali, na kraju, i opsesivno-kompulzivna osoba, baš kao i anksiozni neurotičar, moraju da pronađu značenje. "Kada se ponovo otkrije punoća smisaonog života, neurotična anksioznost nema zašta da prione."

Kao mnogi egzistencijalni psiholozi, Frankl priznaje značaj genetskih i fizioloških faktora na psihopatologiju. Na primer, depresiju vidi kao umanjenje psihičke energije. Na psihološkom nivou povezuje depresiju sa osećanjem nedovoljnosti koje nas obuzima kada smo suočeni sa zadacima koji su iznad naših fizičkih ili mentalnih mogućnosti.

Na duhovnom nivou, depresija je "napetost između onog što ličnost jeste i što bi htela da bude." Sopstveni ciljevi se ličnosti čine nedostižnim i ona gubi osećanje budućnosti. Vremenom, postaje sebi odvratna i projektuje tu odvratnost na druge ili na čovečanstvo u celini. Stalno prisutna pukotina između onoga što jeste i onog što bi moralo biti postaje provalija koja je guta.

Frankl šizofreniju razume kao ukorenjenu u fiziološkoj nefunkcionalnosti, u ovom slučaju onoj koja goni ličnost da se oseća kao objekt ne kao subjekt.

Svoje misli prepoznajemo kao nešto što dolazi iz naših umova. "Posedujemo ih", kao što ističe moderan žargon. Šizofreničar, iz još neotkrivenih razloga, svoje misli opaža kao glasove. Može da posmatra sebe i da sebi ne veruje - što dožviljava pasivno, kao da je posmatran i progonjen.

Frankl veruje da je ta pasivnost ukorenjena u preteranoj sklonosti ka samoposmatranju. Kao da se razdvajaju ja koje posmatra i ja koje je posmatrano. Posmatrajuće ja izgleda jedino realno dok se posmatrano ja čini stranim.

Iako logoterapija nije stvorena da se nosi sa ozbiljnim psihozama, Frankl ipak oseća da bi mogla da pomogne učeći šizofreničara da ignoriše glasove i prekine sa stalnim samoposmatranjem, istovremeno ga vodeći kao smisaonim aktivnostima, terapeut bi mogao da preseče začarani krug.

Pronalaženje smisla

Tri su pristupa pronalaženju smisla. Prvi je kroz iskustvene vrednosti, iskusivši nešto vredno - ili susrevši nekog od vrednosti.

Najvažniji proimer iskustvenih vrednosti je ljubav. Kroz ljubav možemo pomoći onima koje volimo da otkriju smisao, čineći to i sami otkrivamo vlastiti. Ljubav je "krajnji i najviši cilj kome čovek može da teži".

Frankl ističe da u modernim društvima mnogi brkaju seks i ljubav. Bez ljubavi seks nije ništa više od masturbacije a drugi nije ništa drugo do oruđe koje se koristi, sredstvo za neku svrhu.

Seks se može potpuno uživati samo kao fizički izraz ljubavi.

Ljubav je prepoznavanje jedinstvenosti drugog kao ličnosti uz intuitvino razumevanje njegovog punog potencijala kao ljudskog bića. Frankl veruje da je to moguće samo u monogamnim vezama. Sve dok su partneri međusobno zamenjivi, ostaju objekti.

Drugi način otkrivanja smisla je kroz stvaranje, činjenje, delanje. Dosežemo smisao kroz sopstveni životni poduhvat. Ovaj način otkrivanja smisla uključuje kreativnost u umetnosti, muzici, pisanju, izumevanju, i tako dalje.

I stvaranje i ljubav su funkcije duhovnog nesvesnog, dakle, savesti.

Iracionalnost umetničkog stvaranja je istovetna intuiciji koja nam omogućava da prepoznamo dobro.

Treći način pronalaženje smisla je naš odnos prema okolnostima i onome što nam se zbiva. Uključuje vrline kao što je saosećanje, hrabost, smisao za humor, i tako dalje.

"Sve može biti oduzeto čoveku osim jednog, poslednje ljudske slobode - da izabere svoj stav u bilo kojim okolnostima, da izabere svoj vlastiti način."

Transcendencija

Ova tri načina pronalaženja smisla su manifestacije nečeg mnogo fundametalnijeg, što Frankl zove nad-smislom transcendencije. Nadsmisao je ideja da postoji krajnji smisao života, smisao koji ne zavisi od drugih, ni od naših poduhvata, čak ni od našeg dostojanstva. To je ukazivanje na Boga i duhovno značenje.

Ovim se Franklov egzistencijalizam razlikuje od Sartrovog. Sartr i ostali ateistički egzistencijalisti smatraju da je život lišen smisla, i mi moramo da pronađemo snage da se suočimo sa besmislom. Sartr kaže da moramo da naučimo da otrpimo suštinski besmisao. Frankl kaže da moramo da naučimo da izdržimo našu nesposobnost da potpuno shvatimo suštinski besmisao, "Logos je dublji od logike".

Iskustvo logora smrti je Frankla dovelo do tog zaključka: "Uprkos svom nametnutom fizičkom i mentalnom primitivizmu života u koncentracionim logorima, bilo je mogućnosti za produbljenje duhovnog života. Zatočenici su bili sposobni da se povuku iz svoje strašne okoline u život unutrašnjeg bogatstva i duhovne slobode."

Franklov Bog nije Bog uskog uma, nije Bog ove ili one pojedinačne veroispovesti niti Bog institucionalne religije. To je Bog unutrašnjeg ljudskog bića, Bog srca. Čak i ateist i agnostik, ističe, mogu da prihvate ideju transcendencije a da ne koriste reč "Bog".

"Nesvesna religioznost, koju otkriva fenomenološka analiza, treba da se razume kao mogući

odnos prema transcendenciji koji je svojstven čoveku."

Nesvesni Bog nije sličan arhetipovima o kojima govori Jung. Taj Bog je jasno transcendentan i ipak duboko ličan. On je u svakom od nas, priznanje tog prisustva nas vodi nad-smislu. Sa druge strane, okretanje od Boga je krajni izvor svih duševnih bolesti.

"Kada je jednom potisnut, anđeo u nama se preobražava u demona."

Terapija

Frankle je poznat i po nekim terapeutskim tehnikama, koliko i po teoriji.

Jedna od njih je paradoksalna namera (paradox intention), koja se koristi da bi se razbio neurotični začarani krug kakav stvaraju anticipatorska anksioznost i hiperintencija.

Pradoksalna intencija podrazumeva da želite istu stvar koje se bojite. Mladom čoveku, koji se obilno znojio u svakoj društvenoj situaciji, Frankl je rekao da želi da se znoji što više. Treba da učetvorostruči svoje znojenje. Naravno, čovek to nije mogao da učini. Apsurd zadatka je razbio začarani krug.

Sposobnost ljudskih bića da zauzmu objektivan stav prema svom životu ili da iskorače iz sebe je osnova humora. Kao što je zabeležio u logorima. "Humor je još jedno oružje duše u borbi za samoodržanje."

Drugi primer se tiče problema sa spavanjem. Ako patite od nesanice, ne trošite noć obrćući se i prevrćući se i pokušavajući da zaspite. Ustanite! Pokušajte da ostanete budni što je duže moguće. Vremenom ćete zateći sebe kako zahvalno puzite natrag u krevet.

Druga tehnika je derefleksija. Frankl smatra da mnogi problemi proističu iz prevelike zaokupljenosti sobom. Problemi često nestaju kada prebacimo pažnju sa sebe na druge. Ako, na primer, imate problema sa seksom, pokušajte da zadovoljite partnera ne tražeći sopstveno zadovoljenje. Brige oko erekcije i orgazma nestaju i zadovoljstvo se ponovo pojavljuje. Ili, još bolje, nemojte pokušavati da zadovoljite bilo koga. Mnogi seks terapeuti preporučuju da par ne čini ništa osim što se mazi, po svaku cenu izbegavajući orgazme. I ono što nisu mogli da postignu svesnim naporom, događa se samo od sebe.

Frankla naglašava da se pridaje previše značaja samorefleksiji. Od Frojda pa nadalje, podsticani smo da gledamo u sebe, da iskopamo naše najdublje motivacije. Frankl čak ukazuje na tu tendenciju kao na našu "kolektivnu opsesivnu neurozu", koja nas zapravo odvraća od smisla. Frankl insistira da, suštinski, problemi sa kojima se suočavamo proizlaze iz osujećene potrebe za smislom.

Ove i druge tehnike su dobar početak terapije, ali nisu cilj.

Najvažniji zadatak terapeuta je da pomogne klijentu u ponovnom pronalaženju latentne

religioznosti koja postoji u svakom od nas. To ne može biti nametnuto niti forsirano.

"Izvorna religioznost se mora razviti u vlastito vreme. Niko ne može da na nju bude prisiljen. Terapeut mora da dozvoli pacijentu da otkrije vlastiti smisao."

"Ljudska egzistencija je - dokle god nije neurotični iskrivljena - uvek upravljena ka nekom ili nečem izvan sebe - ka smislu koji treba ispuniti ili drugom biću koje treba susresti s ljubavlju."

Dela Viktora Frankla

Zašto se niste ubili (Man`s Search for Meaning: An Introduction to Logotherapy, originalno objavljeno pod naslovom Ein Psycholog erlebt das Konzentrationslager)

Bog podsvesti - psihoterapija i religija (The Unconscious God: Psychotherapy and Theology, originalni naslov Der unbewusste Gott Psychotherapie und Religion )

Nečujan vapaj za smislom - humanizam i psihoterapija

Psihoterapija i egzistencijalizam (Psychotherapy and Existentialism)

Lekar i duša: od psihoterapije ka logoterapiji ( Psychotherapie und Religion , originalni naslov �rztliche Seelsorge )

Pregled dat na osnovu teksta Dr. C. George Boeree VIKTOR FRANKL

Transakciona analiza

nedelja, 10 avgust 2008 13:27 Transakciona analiza (Transactional analysis), ili TA, sadrži elemente psihoanalitičkog, humanističkog i kognitivnog pristupa. Razvio ju Erik Bern (Erick Berne) u kasnim pedesetim godinama. Za razliku od psihoanalize transakciona analiza prebacuje težište sa unutarpsihičkih procesa na međuljudske odnose. TA je istovremeno teorija ličnosti i psihoterapeutski metod, usmeren ka ličnom razvoju i promeni. Cilj transakcione analize nije samo da razume već i da izleči.

TA se koristi u terapiji pojedinaca, parova, porodica i grupa. Upotrebljiva je u obrazovanju, savetovanju i konsultacijama, kao i u treningu menadžmenta i komunikacije.

Po transakcionoj analizi, pojedinci u ranom detinjstvu biraju svoju životnu priču (skript, scenario) koja odgovara na osnovna pitanja kao što su Kakva sam ja ličnost, Kako da izađem na kraj sa životom, Šta je važno. Te priče se osoba zatim drži tokom čitavog života, bez obzira na posledice, kako bi dokazala da je u pravu, čak i po cenu bola, prinude, samoporažavajućih postupaka i drugih smetnji. Skript je naš životni plan ali i obrazac kojim poimamo svet oko nas.

Redefinišemo (iskrivljujemo) stvarnost kako bi je prilagodili našem viđenju. Takođe pribegavamo umanjivanju, proglašavamo nešto nevažnijim i bezvrednijim nego što jeste, kako

bismo prikrili da svet protivreči našem skriptu.

Po transakcionoj analizi u čoveku postoje tri ego stanja Roditelj (Parent), Odrastao (Adult) i Dete (Child).

Roditelj je ego stanje u kome ličnost postupa, oseća i misli podsvesno oponašajući svoje roditelje (ili roditeljske figure). Recimo, viče na nekog kad je osujećena ili pogođena jer su tako radili njeni roditelji.

Odrastao je ego stanje u kome ljudi postupaju, osećaju i misle u skladu sa onim što se zbiva ovde i sada, koristeći sve svoje mogućnosti kao odraslo ljudsko biće, sa iskustvom koje ga vodi. Tada postupamo prema objektivnoj proceni stvarnosti. To je idealno ego stanje. Nalaženje i razvoj Odraslog je cilj TA.

Dete je stanje u kome osoba postupa, oseća i misli kao što je to činila u detinjstvu. Na primer, kada na poslu loše ocene njen rad, može da reaguje gledajući u pod, osećajući stid ili bes, kao što je radila kao dete kada bi je odrasli grdili.

Stanja Roditelja, Odraslog i Deteta se razlikuju od stvarnih roditelja, odraslih i dece. To su uloge koje se u datom kontekstu preuzimaju. Tako na poslu šef može da preuzme ulogu Roditelja i izgrdi zaposlenog kao da je ovaj Dete.

U okviru svakog ego stanja postoje podele. Roditeljske figure mogu da budu negujuće (daju dopuštenja i pružaju sigurnost) ili kritičarske. Dete može biti prirodno (slobodno) ili prilagođeno.

Ne postoje univerzalni obrasci ego stanja. Svako stanje se drugačije ispoljava kod svake ličnosti, već prema iskustvima iz detinjstva, mentalitetu, intelektu i porodičnom zaleđu.

Transakcije i strokovi su važni pojmovi transakcione analize.

Transakcije su tok komunikacije. Obavljaju se istovremeno na izričitom i psihološkom nivou. Uzmimo kao primer sladak, brižan glas sa sarkastičnom namerom. Da bi se razumela komunikacija potrebno je tumačenje i verbalnog i neverbalnog sadržaja.

Strokovi su priznanje, pažnja ili reakcije koje jedna ličnost pruža drugoj. Strokovi mogu biti pozitivni (tople malje) ili negativni (hladne bodlje). Ljudi žude za strokovima i u nedostatku pozitivnih traže makar negativne.

Ličnosti vrše i trpe pritisak da komuniciraju kroz određeno ego stanje.

Transakcije mogu biti reciprone ili komplementarne, unakrsne, dvostruke ili prikrivene.

Recipročne transakcije su one u kojima se svaka osoba obraća ego stanju u kome se druga osoba nalazi.

Greške u komunikaciji često posledica unakrsnih transakcija kada se ljudi obraćaju druačijem ego stanju od od onoga u kome se ona drugi zaista nalazi. Recimo, pitate nekog, kao Odrasli Odraslog je li ispunio neku obavezu a on vam odgovara kao Dete koje se buni protiv nametljivosti Roditelja.

Dvostruke transakcije su one kod kojih se izričita komunikacija odvija paralelno sa prikrivenom psihološkom transakcijom. Tu govor tela odaje pravo značenje. Na primer, neko rečima odraslog kaže Hajde da se bacimo na taj posao, a istovremeno namigne kao Dete koje poziva na zabušavanje. Drugi, takođe rečima odraslog, odgovara Naravno, uzvraćajuči kao Dete migom na mig.

Transakciona analiza otkriva 12 osnovnih naloga (zabrana) koje, pod pritiskom porodice, ljudi ugrađuju u svoje skripte:

- Ne budi (nemoj da postojiš),- Nemoj biti ono što jesi,- Nemoj biti dete,- Nemoj da odrasteš,- Ne čini to nikad u svom životu,- Ne čini ništa,- Ne budi važan,- Ne pripadaj,- Nemoj biti blizak,- Ne budi dobro (nemoj biti zdrav),- Ne misli,- Ne osećaj.

Sa druge strane, detetu se govori šta mora da čini. Postoje nesuglasice ima li pet ili šest ovakvih naređenja:

- Dopadni mi se (dopadni se ljudima),- Budi savršen,- Budi jak,- Trudi se,- Žuri,- Pazi je diskutabilno.

Stvarajući svoj skript dete često pokušava da pomoću naloga zaobiđe zabrane. Da žonglira. Zaključuje, na primer: U redu je da živim (zaobilazi zabranu - nemoj da postojiš), ako se jako trudim.

Postoje i dozvole, koje su najvažnije za razvoj ličnosti:

1. Dozvola na postojanje.

2. Dozvola da se na originalan, sebi svojstven način iskuse senzacije, misli i osećanja, bez obzira na to što drugi ljudi smatrali da osoba treba da misli ili oseća.

3. Dozvola da se bude bude svoga pola i godišta, sa potencijalima za rast i razvoj.

4. Dozvola da se bude emocionalno blizak sa drugim ljudima.

5. Dozvola da se bude svestan svoje bazične životne pozicije.

6. Dozvola da se promeni životna pozicija.

7. Dozvola da se bude uspešan u seksu i u poslu, odnosno da se sopstvena seksualnost i seksualnost drugih vrednuje.

8. Dozvola da se život smatra smislenim i vrednim življenja.

Skirptovi mogu da pripadaju Tragičnoj, Herojskoj ili Banalnoj (Ne-Pobednik) varijanti, u zavisnosti od njihovih pravila.

TA razlikuje šest načina za struktuiranje vremena pomoću davanja i primanja strokova:

- povlačenje,- ritual,- dokolica (razonoda),- posao,- igre,- intimnost (prisnost)

Poređano je po snazi strokova, prinost i igre daju najjače strokove.

Povlačenje - nema razmene strokova.

Rituali su uzajamne, stereotipne serije transakcija. Sadrže serije strokova koji se razmenjjuu između dve strane. Ljudi mogu da upražnjavaju dnevni ritual od dva stroka tako da, kada se prvi put susretnu, pozdrave jedni druge sa Zdravo. Drugi mogu upražnjavaju imaju ritual od četiri stroka kao:

A: Zdravo!

B: Zdravo! Kako si?

A: Ide. Kako si ti?

B: Lepo. Vidimo se.

Razonoda je serija uzajamnih, polu-ritualnih transakcija. Razonode nemaju skriveni cilj i obično se odvijaju između ljudi na istoj talasnoj dužini. Uglavom su površne i bezazlene. Raznode su vrsta čavrljanja.

Aktivnosti podrazumevaju da ljudi rade zajedno na zajedničkmom cilju. To može biti posao, sport ili nešto slično. Nasuprost razonodama, ovde postoji cilj koji vodi interakcije. Strokovi se razmenjuju u okviru saradnje i nisu lični već se odnose na aktivnost.

Igra su serije uzajamnih transakcija sa prikvirenim ciljem, koje teku ka predvidivom ishodu.

Prisnost je način struktuiranja vremena koja dozvoljava razmenu najsnažnijih strokorva bez igranja Igara. Inimnost se razlikuje od igara jer ovde nema skrivenog cilja, i razlikuje se od aktivnosti jer nema drugog procesa koji definiše kontekst saradnje. Strokovi su lični, odnose se na drugu ličnost i često bezuslovni.

Igre su veoma važan pojam za transakcionu analizu. Igre obično igraju Roditelj, Odrasli i Dete ego stanja, i imaju često ustaljen broj igrača, uloga pojedinca može da se menja i ljudi mogu da igraju više igara.

Bern je identifikova tuce igara, sa primedbom da, nezavisno od toga kada, gde ili zašto ih neko igra, svaka igra teži veoma sličnoj sturkturi. Postoje uloge, pravila i ciljevi igre.

Svaka igra donosi dobit (nadoknadu) onima koji je igraju, kao što su pokušaj da se izazove simpatija, zadovoljstvo, postigne osveta ili ostvari neka druga emocija koja obično pojačava životni skript. Lišiti igrače očekivane dobti je način da se igra prekine.

Važan aspekt igre je broj igrača. Igre mogu biti dvostruke (igraju ih dva igrača), trostruke (igraju ih tri igrača) ili mnogostruke. Pro razmatranju igara su korisne i varijable:

Fleksibilnost: Sposobnost igrača da menjaju žetone igre (alatke kojima igraju). U fleksibilnoj igri igrači mogu da prelaze sa reči na novac, delove tela.

Upornost: Upornost kojom se ljudi drže svojih igara i otpor da ih prekinu.

Intenzitet: Lake igre se igraju relaksirano. Čvrste igre se igraju napeto i agresivno.

Po stepenu prihvaltjivosti i moguće štete, igre su klasifikovane kao:

Igre prvog stepena su društveno prihvatljive u igračevom društvenom krugu.

Igre drugog stepena su igre koje bi igrači voleli da sakriju, iako ne prouzrokuju nepovratnu štetu.

Igre trećeg stepena su igre koje mogu da nanesu tešku štetu jednoj ili više strana koje su u nju ušle.

Igre se takođe proučavanje po:

- Cilju,- Ulogama, - Društvenim i psihološkimn paradigmama, - Dinamici, - Prednostima za igrače (Dobici).

U transakcionim igrama ljudi ne postupaju uvek racionalni a njihovi motivi su često prikriveni.

U svojoj knjizi Koju igru igraš Bern opisuje sledeće igre:

- Zašto ne ti (YDYB: Why Don`t You, Yes But),

- Da nije zbog tebe (IFWY: If It Weren`t For You),

- Zašto se to uvek meni događa? WAHM: Why does this Always Happen to Me?,

- Pogledaj šta si me naterao da uradim (SWYMD: See What You Made Me Do),

- Ti si me uvalio u ovo UGMIT: You Got Me Into This):

- Vidi koliko se trudim (LHIT: Look How Hard I`ve Tried),

- Samo pokušavam da ti pomognem (ITHY: I`m Only Trying to Help You),

- Borite se ti i on (LYAHF: Let`s You and Him Fight),

- Došao si mi na zicer.

Bihejvioralna terapija

nedelja, 01 jun 2008 09:12 Šta bihejvrioralna terapija neće učiniti? Bihejvioralna terapija vam neće pomoći da spoznate sebe. Za razliku od psihoanalize, Neće tragati za skrivenim, nesvesnim motivima, za dubljim uzrokom ili poreklom vaših nevolja. Cilj bihejvioralne terapije je drugačiji. Pokušaće da vas u što kraćem roku oslobodi ponašanja i raspoloženja koja vam nanose štetu. Bihejvioralna terapija se zasniva na pretpostavci da je svako ponašanje (uključujući i emocionalne probleme) naučeno i da stoga može biti zamenjeno drugačijim, poželjnijim. Ili, narodski rečeno, da svaka navika ima odviku.

Od sedamdesetih godina prošlog veka bihejvioralna terapija je široko rasprostranjena. Sve više se kombinuje sa kognitivnim pristupom i sprovodi kao kognitivno-bihejvioralna terapija.

Bihejvioralna terapija se koristi u lečenju poremećaja i simptoma poremećaja kao što su upotreba opijata, agresivnost, poremećaji u ishrani, fobije, anksioznost. Koristi se i pri lečenju organskih

poremećaja kao što su nekontrolisano mokrenje ili nesanica.

Kognitivno-bihejvioralna terapija se usredsređuje na izmenu lažnih misaonih obrazaca na kojima se zasniva neodgovarajuće, štetno ponašanje. Uključuje tretman afektivnih poremećaja, socijalne fobije, šizofrenije, opsesivno-kompulzivnih poremećaja, agorafobije, post-traumtaskog stresa, Alzhajmerove bolesti, poremećaj nedostatka koncentracije i hiperaktivnosti. Koristi se i u tretmanu horničnog bola pacijenta sa bolestima što su reumatoidni artritis, problemi sa leđima ili rak.

Bihejvioralna terapija je saradnički, akciono usmerena i daje pacijentima aktivnu ulogu. Obeshrabruje preveliku zavisnost od terapeuta. Tretman se obavlja u grupnim ili individualnim sesijama. Tretman obično ne traje duže od 16 nedelja ili sesija i relativno je kratak u poređenju sa dugim psihoterapeutskim pristupima.

U bihejvioralnoj terapiji se koriste različite tehnike, koje uključuju:

Bihejvioralne kućne zadatke

Terapeut često traži od pacijenta da između sesija uradi određene domaće zadatke. To mogu biti bihejvioralni eksperimenti u realnom životu, u kojima se pacijenti ohrabruju da isprobaju nove odgovore na situacije o kojima se raspravljalo.

Ugovaranje

Teraput i pacijent sklapaju pismeni ili usmeni ugovor o željenom ponašanju. Ugovor može da podrazumeva pozitivne podsticaje (nagrade), povezane sa odgovarajućim ponašanjem, i negativne podsticaje (kazne), povezane sa neodgovarajućim ponašanjem.

Modeliranje

Pacijent uči novo ponašanje kroz posmatranje.

Probe

Pacijent i teraput vežbaju kroz uloge, u kojima terapeut odigrava odgovarajuće ponašanje ili poželjne odgovore na situacije.

Učenje veština

Pacijent prolazi kroz obrazovni program da bi naučio društvene, roditeljske ili druge važne životne veštine.

Uslovljavanje

Terapeut koristi podsticaje da ohrabri određeno ponašanje. Na primer, dete sa hiperaktivnim poremećajem nedostatka pažnje može da dobije zlatnu medalju svaki put kada se usredsredi na zatadke i ispuni određene dnevne dužnosti. Zlatna zvezda ohrabruje poželjno ponašanje

poistovećujući ga sa nečim pozitivnim. Podstciaj takođe može da se koristi da iskoreni nepoželjno ponašanje kroz negativne posledivce (kazne).

Sistematsko smanjenje osetljivosti

Pacijenti se postepeno izlažu situaciji kojee se boje, bilo na probama ili u stvarnosti. Terapeut će upotrebiti tehnike relaksacije da bi im pomogao da se suoče sa strahom i konačno potpuno uklone anksioznost. Na primer, pacijent na tretmanu zbog agorafobije, straha od otvorenih ili javnih mesta, najpre će se opustiti a zatim zamisliti sebe na trotoaru ispred kuće. Na sledećoj sesijii, može da, po opuštanju, zamisli kako posećuje prepun šoping centar. Predstave postaju sve intenzivnije dok se konačno teraput i pacijent u stvarnom životu ne suoče sa situacijom koja stvara anksioznost, posećujući šoping centar. Ponavaljajući spajanje poželjnog odgovora (opuštanje) sa situacijom koja proizvodi strah (otvorena, javna mesta) pacijent postpeno postaje sve manje osetljiv na traumatičnu situaciju i uči da, umesto strahom, odgovori opuštenošću.

Preplavljivanje

Preplavljivanje je ubrzana verzija sistematskog smanjivanja osetljivosit, u kojoj se pacijent suočava direktno sa traumtačnom stiacijom koje se najviše boji (bilo kroz mentalnu vizuelizaciju, bilo u kontaktu u stvarnom životu) sa ciljem da se ukloni strah.

Progesivno opuštanje

Podrazumeva kompletnu relaksaciju grupa mišića, smirivanje i pravilno disanje dok se telo potpuno ne oslobodi napetosti. Koristi se i kao vežba opuštanja da ublaži anksioznost i stres, i kao metod pripreme pacijenta za sistematsko smanjenje osetljivosti. Najpre se zatežu a zatim opuštaju grupa po grupa mišića.

Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT)

U kognitivno-bihejvioralnoj terapiji terapeut radi sa pacijentom kako bi identifikovao misli koje uzrokuju uznemirenost i primenjuje tehnike bihejvioralne terapije kako bi izmenio rezultirajuće ponašanje. Pacijenti mogu da imaju izvesna osnovna verovanja, izvesne misaone obrasce, koji su laćni i loše utiču na pacijentovo ponašanje i funkcionisanje. Na primer, pacijent koji pati od depresije može da razvije socijalnju fobiju jer je ubeđen da je nezanimljiv i nedopadljiv. Koginitvno bihejvioralni terapeut će testirati te pretpostavke ili obrasce, tražeći od pacijenta da imenuje rodbinu i prijatelje kojima je stalo do njega i koji uživaju u njegovom društvu. Ukazujući pacijentu da ga drugi cene, terapeut pokazuje iracionalnost pacijentovih pretpostavki. Takođe pacijentu nudi novi misaoni model kako bi promenio obrzac njegovog ponašanja (na primer, ja sam zanimljiva i dopadljiva ličnost, samim tim ne bi trebalo da imam nikakvih problema u stvaranju novih poznanstava). Dodatne bihejvioralne tehnike kao što je uslovaljavanje (korišćenje pozitivnih ili negativnih podsticaja kako bi se ohrabrilo poželjno ponašanje) i sistematsko smanjivanje osetljivosti (postepeno izlaganje situacijama koje proiuzrokuju anksioznost) mogu da budu korišćene kako bi se pacijent postepeno ponovo uvodio u društvene situacije.

Dodatne terapeutske tehnike koje se mogu koristiti sa kognitivno-bihejvioralnom terapijom

uključuju:

Kognitivne probe

Pacijent zamišlja tešku situaciju a terapeut ga vodi kroz nju korak po korak, kako bi se sa njom suočio i uspešno poneo. Pacijent tada radi na mentalnom ponavljanju ovih koraka. Kada se situacija pojavi u realnom životu, pacijent bi trebalo da pribegne uvežbanom ponašanju, kako bi se sa njom suočio.

Dnevnička terapija

Od pacijenata se traži da vode detaljni dnevnik, beležeći svoje misli, osećanja i postupke kada se pojavi određena situacija. Dnevnik pomaže da pacijent postane svestan svojih neodgovarajućih misli i razume njoihove posledice na ponašanje. U kasnijim fazama terapije dnevnik može da posluži da pokaže i podstakne (osnaži) pozitivno ponašanje.

Provera ispravnosti

Od pacijenta se traži da provere ispravnost automatskih misli i obrazaca, kojima se rukovode. Terapeut može da traži od pacijenta da odrani ili očigledno pokaže da je obrazac istinit. Ukoliko pacijent ne uspe u tome, lažna priroda obrasca je razotkrivrena.

Biofidbek

Biofidbek uči pacijenta da kontroliše napetost mišića, bol, temperaturu tela, moždane talase i ostale telesne funkcije i procese kroz relaksaciju, vuzuelizaciju i pomoću drugih tehnika. U nekim slučajevima, pozitivni podsticaji se koriste da nagrade pacijente sa ispravnim bifodbek odgovorom za vreme tretmana. Naziv biofidbek odnosi se na biološke signale koji stižu pacijentu a namera je da pacijent razvije tehnike njihove kontrole.

Koristan link: http://www.healthline.com/galecontent/behavioral-therapyHumanistička psihologija utorak, 29 januar 2008 07:54 Humanistička psihologija naglašava celovitost ličnosti i njenu nesvodivost na sastavne delove. Ističe osobenost ljudskog bića koje nije puki proizvod instikata, nesvesnih sila ili uticaja okoline. Čovek je za humanističku psihologiju prvenstveno svesno biće, za koje su vrednosti i značenja od ogromne, presudne važnosti. Biće sposobno za samo-određenje i samo-ostvarenje. Humanistička psihologija ističe značaj čovekove ličnosti.

Ličnost je više od zbira delova i mora se sagledati celovito.

Ličnost ne živi sama, ljudi su društveni po prirodi i njihovi međuljudski odnosi su deo njihovog razvoja.

Ličnost je svesna. Ljudi poseduju svest o postojanju i sebi samima.

Ličnost stvara obrasce na osnovu koga razume ono što joj se događa. Istovetne situacije mogu za različite ljude imati različit značaj jer se njihovi obrasci razlikuju. Neko ko ostane bez posla će, recimo, to doživeti kao poraz i potvrdu sopstvene manje vrednosti, neko kao nepravdu koja mu je počinjena, neko kao životni izazov sa kojim se valja izboriti.

Na svaku situaciju ličnost reaguje delom pod uticajem prošlih događaja Budući odgovori biće pod uticajem prošlih i sadašnjih iskustava.

Ličnost ima slobodnu volju. Ljudi čine svesne izbore, za razliku od životinja koje su vođenje instinktima. Ličnost odlučuje na osnovu ciljeva kojima teži i vrednosti koje je usvojila.

Ličnost traga za vrednostima i smislom. Način te potrage formira lični identitet, koji razlikuje jednu ličnost od druge.

Ličnost je sposobna da stvara.

Humanistička psihologija teži da bude nauka stvarnog, proživljenog iskustva. Opredeljuje se za kvalitativni, ne kvantitativni pristup.

Humanistička psihologija se usredsređuje na celovit razvoj ličnosti, na ostvarenje njenih mogućnosti, na sposobnost čoveka da preuzme odgovornost za vlastiti život.

To su i ciljevi humanističke psihoterapije. Ta terapija nije odnos lekara i bolesnika, već ljudski odnos dveju ličnosti. Uloga terapeuta je da pomogne lični razvoj osobe koja je pribegla terapiji, da joj pomogne da dosegne punije osećanje sopstvene ličnosti i veću samosvest. Samopomoć je takođe uključena u humanističku terapiju.

Da bi ljudsko biće moglo da procveta, potreban mu je odgovarajući, podsticajni društveni okvir. Društva, međutim, i pomažu i ometaju razvoj ličnosti. Mnogi humanistički psiholozi ističu nužnost društvene promene, potrebu stvaranja novih institucija koje bi istovremeno podržale razvoj ličnosti i obezbedile društvenu efikasnost.

Najznačajniji predstavnici humanističke psihologije su Abraham Maslov (Abraham Maslow), Karl Rodžers (Carl Rogers) i Rolo Mej (Rollo May).

Izvori:

Association for Humanistic Psychology - Humanistic Psychology Overview

Psihoanalitička terapija

utorak, 27 novembar 2007 07:25 Psihoanalitička terapija pokušava da dopre do nesvesnog kao izvora problema sa kojima se pacijent susreće. Kroz oslobađanje potisnutog stiče se uvid u pacijentove konflikte i motivacije. Psihonalitičar ohrabruje pacijenta da slobodno iznese sve o sebi i svom životu, bez straha da će zbog toga biti osuđen. U terapiji se, između ostalog, koriste tehnike slobodnih asocijacija (pacijent govori sve što mu padne na um, bez logičke i racionalne samokontrole) i tumačenja

snova kako bi se pronašao skriveni, nesvesni obrazac pacijentovih mišljenja, osećanja i postupaka.

Psihoanalitičku terapiju ometaju otpori - pacijent se zatvara i tako sprečava dalji rad na nesvesnom.

U toku analize se javlja transfer - pacijent na analitičara prenosi svoje emocije prema drugim ličnostima iz života.

Šta radi terapeut? - Podstiče pacijenta da kaže sve što mu je na umu; - Postavlja pitanja; - Rasvetljava, objedinjujući ono što je pacijent rekao; - Suočava pacijenta sa nekim vidom njegovog ponašanja, obično otporima; - Tumači nesvesne motivacije i njihovu vezu sa pacijentovim životom; - Tumači uticaj prošlih događaja na sadašnjost; - Tumači otpore, ukazujući pacijentu kako izbegava problem; - Tumači transfer, ukazujući pacijentu kako stari konflikti utiču na sadašnje odnose, uključujući i onaj sa analitičarem; - Tumači snove, tražeći pacijentovo mišljenje o njegovim snovima i njihovoj vezi sa sadašnjim problemima. - Rekonstruiše, procenjujući šta je to u prošlosti moglo da stvori sadašnje nevolje.

Psihoanalitička terapija se zasniva na pretpostavci da će pacijent, upoznavši svoje nesvesne motivacije i konflikte, dospeti do uzroka svojih problema i tako uspeti da ih prevaziđe.

Psihoanalitička terapija dugo traje jer podrazumeva istraživanje čitave ličnosti.

Korisni linkovi:

Psihološko savetovanje za mlade

Napisao Simonides    nedelja, 13 mart 2011 10:02 Studentski kulturni centar Beograd, Kralja Milana 48Ponedeljkom, sredom i petkom od 12-16hIndividualno savetovanje mladih i usmeravanje ka rešavanju onih problema koji im stvaraju teškoće i otežavaju svakodnevno funkcionisanje.Savetnik:Ivana Kovačević, dipl. psihologCiljna grupa:mlada populacija (srednjoškolci i studenti)Način prijave:Savetovanje i razgovori su besplatni, uz obavezno zakazivanje termina na telefon: 061/666-07-06 ili na e-mail: skcpsiholog@gmail.com

Sledeća >

Šta je orgazam

... i šta je niži orgazam, koji traje samo nekoliko sekundi, a šta viši koji može trajati mnogo duže i koji možete tokom jednog susreta iskusiti koliko god puta želite...

Od svih sila u čoveku, seksualna energija je najmoćnija i ogleda se ne samo u seksualnom

odnosu nego u svim našim aktivnostima, iako toga nismo svesni. Najmoćniji trenutak u

seksualnom odnosu je orgazam jer upravo tada seksualna energija doseže tačku najveće

snage. Prema verovanju drevnih taoističkih (kineskih) ali i tantričkih (indijskih) mudraca,

ključ zdravlja, sreće i duhovnog rasta je u osvešćivanju, upravljanju i transformisanju te

energije.

Orgazam je energetsko ritmično pulsiranje koje kod prosečne osobe traje 8-10 sekundi.

Najviše se oseća u genitalnom području, ali može se doživeti u celom telu, pogotovo ako

savladamo osnove o kretanju energije za vreme seksa. To je najjače lično iskustvo, nijedno

drugo iskustvo nije toliko koncentrisano i snažno. Ne radi se samo o osećaju zadovoljstva;

sva naša čula su pojačana, prestaju sve mentalne fluktuacije i živimo potpuno u sadašnjem

trenutku.

Zašto je seksualna energija tako moćna? Kako u svojoj knjizi Taoist Secrets of Love kaže

taoistički učitelj Mantak Chia: "Vođenje ljubavi je jak isceljujući tonik jer uključuje razmenu

životne energije koja je mnogo snažnija od bilo koje biljke ili leka". Ta životna energija ima

dva suprotna pola: ženski ili jin princip i muški ili jang princip. Važno je da naglasimo da jin

i jang nipošto nisu dve zasebne energije, nego suprotni polovi iste, dve strane istog novčića

koji nikad ne postoje zasebno, nego neprestano plešu i smenjuju se poput klatna koje se

njiše tamo-amo.

U vođenju ljubavi partneri zapravo neprestano razmenjuju energiju. Budući da su muškarci

i žene suprotnih polova, muški polni organ je pozitivno (jang), a ženski negativno nabijen

(jin), odnosno ženski srčani centar je jang, a muški je jin. Dakle, kad su u neposrednoj

blizini, između njihovih suprotnih energetskih polova stvara se magnetno polje, što rezultira

ekstatičkim seksualnim iskustvom. Kako u svojoj knjizi objašnjava Chia: "Još jedna metafora

je zamisliti da su muškarac i žena na suprotnim stranama istog novčića. Tokom vođenja

ljubavi, taj se novčić ubrzano kreće i te dve strane se spajaju u jednu".

Većina nas u zapadnom društvu poznaje ono što istočnjački mudraci nazivaju "nižim"

orgazmom. Kod nižeg orgazma aktiviraju se samo neki organi i žlezde, a senzacije su

najsnažnije na genitalnom području pa se zato naziva i genitalni ili spoljnji orgazam. Za

vreme i nakon nižeg orgazma dolazi do velikog gubitka seksualne energije. Sva energija

koju ste probudili za vreme seksa odlazi iz tela kroz genitalije. Nasuprot tom nižem, postoji i

viši orgazam koji se može postići tokom svesnog, kultivisanog vođenja ljubavi. Kod te vrste

orgazma aktiviraju se svi unutrašnji organi i žlezde i senzacije se osećaju u celom telu.

Važnost predigre

Za vreme višeg orgazma nema gubitka energije i samo iskustvo je mnogostruko jače od

nižeg orgazma. To je potpuni orgazam koji par vodi na viši nivo zadovoljstva, povećava

seksualnu energiju i razvija dublju povezanost među partnerima. Njime se se isto tako

poboljšava zdravlje i podmlađujemo se jer seksualna energija ima neverovatnu sposobnost

regeneracije i isceljivanja. Dok niži orgazam traje samo nekoliko sekundi, viši može trajati

mnogo duže i možete ga tokom jednog susreta iskusiti koliko god puta želite.

"Muškarac i žena mogu postati jedno kad shvate da je proticanje seksualne energije među

njima kontinuirano i da pripada oboma", piše u svojoj knjizi Mantak Chia. "Kad razmena či

energije dosegne određeni intenzitet i ravnotežu, tela dvaju ljubavnika počnu da pulsiraju...

Osećaj tela tada nestaje. Odjednom ste stub pulsirajuće energije koja je u delikatnoj

ravnoteži sa energetskim poljem vašeg ljubavnika. To je potpuni orgazam tela i duše...

Mnogi muškarci to iskuse, ali tek nekolicina uspe da zadrži taj osećaj jer isprazne energiju

iz svoje polovine magnetnog polja kroz ejakulaciju. To nije pravi orgazam... U pravom

orgazmu i muškarac i žena nastavljaju da pulsiraju zajedno, a njihova seksualna energija

pravi pun krug protičući između njihova dva magnetna polja... Taj krug je tao, crne i bele

polovine jina i janga koje utiču jedna na drugu u potpunoj kružnoj harmoniji."

Kako da dosegnete to potpuno orgazmičko jedinstvo, pitate se? Najpre je potrebno da znate

neke osnove. Budući da su muškarci više jang, a žene jin, njihova seksualna energija se

budi, kreće i doseže vrhunac različito. Muški orgazam je poput strmog planinskog vrhunca,

dok je ženski poput doline sa brežuljcima. Isto tako, oni na različite načine gube seksualnu

energiju.

Seksualna energija žene je poput vode, polako se budi i greje, dugo ostaje topla i sporo se

hladi. To se ogleda u njenom kretanju koje započinje od usta, zatim se spušta prema dole u

grudi i na kraju u vaginu. Seksualna energija muškarca je poput vatre, brzo se zapali,

snažno gori i potom uagasi. Njeno kretanje je obrnuto, od polnog organa prema gore i

spolja. Baš zbog toga muškarcu u proseku treba četiri minuta da doživi orgazam, dok ženi

treba dvanaest, što je tri puta više. Iz ovoga je jasnije zašto je toliko teško postići

istovremeni orgazam i zašto žena često ostane nezadovoljena.

Ako muškarac želi da zadovolji ženu, kažu istočni mudraci, pre samog seksualnog čina mora

najpre svojom vatrom da dovede njenu vodu gotovo do ključanja. Ključ je, dakle, duga i

zadovoljavajuća predigra. Mantak Chia u svojoj knjizi to objašnjava slikovitom metaforom

kuvanja: "Sledite jednostavno pravilo: nemojte stavljati šargarepu i grašak u lonac pre nego

što voda u njemu gotovo provri", kaže. "Mnogo muškaraca to ne zna jer nemaju iskustva sa

kuvanjem, ali ako stavite šargarepu i grašak u lonac dok je voda hladna, šargarepa će

apsorbovati toplinu kuvanja, a vodi u loncu će trebati mnogo duže da se zagreje." Sa

seksualnim činom treba početi tek kad je žena potpuno spremna: kad joj je disanje ubrzano,

kad strastveno ljubi i grli muškarca i kad obilno poteku njeni sokovi.

Kod muškarca energija za vreme orgazma ima prirodnu tendenciju kretanja prema gore i

prema spolja, iz tela, što rezultira ejakulacijom. Dok mnogi to smatraju prirodnim, istočni

učenjaci taoizma i tantre smatraju da je to veliki gubitak ne samo hranljivih materija nego i

velike količine životne energije. Kad muškarac i žena žele da začnu dete, prirodno je i

normalno da muškarac izbaci seme da bi oplodio jajnu ćeliju žene. Ali ako ne žele da začnu

dete, nema potrebe da izbacuje seme, jer time gubi mnogo energije. Prema nekim izvorima,

u samo jednoj kašičici semena koje muškarac izbaci ejakulacijom nalazi se hranljivih

materija u vrednosti 10 limuna, 2 velike šnicle i 8 jaja. Nije ni čudo što osećaju umor i veliku

potrebu za hranom nakon seksa. Muškarci treba da nauče da ne izbacuju seme, nego da ga

sačuvaju i orgazmičku energiju vrate u telo. To ne znači da se moraju odreći orgazma jer,

suprotno uvreženom mišljenju, ejakulacija i orgazam nisu jedno te isto.

Slast potpunog orgazma

Muškarac može postići orgazam a da ne ejakulira. Za to postoje relativno jednostavne

tehnike koje zahtevaju malo dobre volje i discipline. Pomoću njih muškarac postiže (i pruža)

još veće zadovoljstvo, a da pritom ne gubi dragocenu energiju. Ali treba znati da nije

dovoljno voditi ljubav na klasičan način i da se na kraju seksualnog odnosa jednostavno

suzdržite od ejakulacije jer će tokom dužeg razdoblja to dovesti do akumulacije previše

energije u polnim organima, što može uzrokovati probleme sa prostatom. Muškarac treba

da nauči kako da usmeri tu nakupljenu seksualnu energiju prema glavi i dalje da kola celim

telom.

Kod žene se energija orgazma prirodno kreće prema dole i ka unutra, u telo. To je njena

velika prednost jer u seksualnom odnosu ne gubi energiju, nego se, zapravo, njome puni.

Što više puta doživi orgazam u seksualnom susretu, to će imati veće dobrobiti i više

energije. Time ima mogućnost da iskusi neiscrpno seksualno zadovoljstvo. Kako u svojoj

knjizi kaže Mantak Chia: "Cilj vođenja ljubavi nije samo popeti se zajedno na jedan vrhunac,

već na celu seriju planina, a svaka naredna ima viši vrh i predivan spektakularan pogled.

Ambiciozno putovanje zahteva određenu količinu disciplinovanog vežbanja - ali biće vam

zabavno da vežbate sa svojim voljenim u krevetu."

Osim duge predigre, seksualna kultivacija uključuje i tehnike usmeravanja energije

orgazma: od seksualnog centra preko karlice do vrha glave. Naravno, postoji niz

preliminarnih vežbi uz pomoć kojih osvešćujemo seksualnu energiju, učimo da usmeravamo

njeno kretanje i otvaramo put - energetski kanal kojim se ona kreće. Te vežbe zahtevaju

predano vežbanje i preko su potrebne za potpuni učinak seksualnog sjedinjenja. Ali ako ste

nestrpljivi da iskusite slast potpunog orgazma, probajte pojednostavljene tehnike koje smo

opisali na ovim stranicama. Oni koji njima ovladaju naučiće da usmere barem deo

orgazmičke energije iz polnih organa do mozga, a ta energija će tim putem puniti i

obnavljati vitalne organe i endokrine žlezde.

Prema verovanju istočnjačkih mudraca takav viši orgazam pruža veliko zadovoljstvo,

profinjuje našu seksualnu energiju i transformiše je u duhovnu i budi uspavane centre u

mozgu. Svaki put kad energija dođe do mozga i preplavi ga, poboljšava se pamćenje,

obnavljaju se moždane ćelije, a time i moždane funkcije i snažan osećaj ispunjenosti

preplavi celo telo, od glave do nožnih prstiju. A upravo to jeste cilj drevnih taoističkih i

tantričkih praksi.

U svakom slučaju, u skladnom odnosu muškarac i žena mogu postići beskrajno zadovoljstvo

i savršeno zdravlje. Akumuliranjem i preusmeravanjem seksualne energije oboje imaju

mogućnost da leče sebe i partnera od fizičkih i psihičkih bolesti, da povećavaju nivo

energije i razvijaju se u duhovnom smislu. Ali važno je napomenuti kako nije dovoljno da

postoji samo seksualna privlačnost, mora da postoji mentalna i emocionalna povezanost da

bi se do kraja probudila energija i da bi iskustvo bilo potpuno i istinski ispunjavajuće. Seks

između partnera koji se vole je automatski na višem nivou i gubitak energije je time manji.

Više o metodama osvešćivanja seksualne energije potražite na

sajtu www.divineenergypark.org

Jelena Skert i Hana Dervović, Park božanske energije

http://www.lovesensa.rs/clanci/seksualnost/sta-je-orgazam?page=1

Šta je orgazam

... i šta je niži orgazam, koji traje samo nekoliko sekundi, a šta viši koji može trajati mnogo duže i koji možete tokom jednog susreta iskusiti koliko god puta želite...

Od svih sila u čoveku, seksualna energija je najmoćnija i ogleda se ne samo u seksualnom odnosu nego u svim našim aktivnostima, iako toga nismo svesni. Najmoćniji trenutak u seksualnom odnosu je orgazam jer upravo tada seksualna energija doseže tačku najveće snage. Prema verovanju drevnih taoističkih (kineskih) ali i tantričkih (indijskih) mudraca, ključ zdravlja, sreće i duhovnog rasta je u osvešćivanju, upravljanju i transformisanju te energije.

Orgazam je energetsko ritmično pulsiranje koje kod prosečne osobe traje 8-10 sekundi. Najviše se oseća u genitalnom području, ali može se doživeti u celom telu, pogotovo ako savladamo osnove o kretanju energije za vreme seksa. To je najjače lično iskustvo, nijedno drugo iskustvo

nije toliko koncentrisano i snažno. Ne radi se samo o osećaju zadovoljstva; sva naša čula su pojačana, prestaju sve mentalne fluktuacije i živimo potpuno u sadašnjem trenutku.

Zašto je seksualna energija tako moćna? Kako u svojoj knjizi Taoist Secrets of Love kaže taoistički učitelj Mantak Chia: "Vođenje ljubavi je jak isceljujući tonik jer uključuje razmenu životne energije koja je mnogo snažnija od bilo koje biljke ili leka". Ta životna energija ima dva suprotna pola: ženski ili jin princip i muški ili jang princip. Važno je da naglasimo da jin i jang nipošto nisu dve zasebne energije, nego suprotni polovi iste, dve strane istog novčića koji nikad ne postoje zasebno, nego neprestano plešu i smenjuju se poput klatna koje se njiše tamo-amo.

U vođenju ljubavi partneri zapravo neprestano razmenjuju energiju. Budući da su muškarci i žene suprotnih polova, muški polni organ je pozitivno (jang), a ženski negativno nabijen (jin), odnosno ženski srčani centar je jang, a muški je jin. Dakle, kad su u neposrednoj blizini, između njihovih suprotnih energetskih polova stvara se magnetno polje, što rezultira ekstatičkim seksualnim iskustvom. Kako u svojoj knjizi objašnjava Chia: "Još jedna metafora je zamisliti da su muškarac i žena na suprotnim stranama istog novčića. Tokom vođenja ljubavi, taj se novčić ubrzano kreće i te dve strane se spajaju u jednu".

Većina nas u zapadnom društvu poznaje ono što istočnjački mudraci nazivaju "nižim" orgazmom. Kod nižeg orgazma aktiviraju se samo neki organi i žlezde, a senzacije su najsnažnije na genitalnom području pa se zato naziva i genitalni ili spoljnji orgazam. Za vreme i nakon nižeg orgazma dolazi do velikog gubitka seksualne energije. Sva energija koju ste probudili za vreme seksa odlazi iz tela kroz genitalije. Nasuprot tom nižem, postoji i viši orgazam koji se može postići tokom svesnog, kultivisanog vođenja ljubavi. Kod te vrste orgazma aktiviraju se svi unutrašnji organi i žlezde i senzacije se osećaju u celom telu.