КРЕМАНСКИ ПРОРОЧКИ КУЛТ.

ПРОТА ЗАРИЈЕ ЗАХАРИЋ

Пре него што сам лично разговарао са протом Заријем о Тарабићима, знао сам већ

да је он био њихов кум и да су они једино њему најинтимније поверавали своја

прорицања, али сам ипак мислио да је у Кремнима био култ прорицања, који се

путем гатања предавао с колена на колено.

За време мога бављења у Вардишту и Чајетини (1915. год.) о овоме сам разговарао

и са уваженим г. Аћимом Стевовићем, проф. Универзитета, који је родом из Мокре

Горе. Он је тада обилазио уцвељену породицу свога брата који је јуначки погинуо.

Тада ми је причао, да је у Кремнима био читав култ прорицања, да је пок. Митра

Тарабића познавао и да је то заиста био видовит човек, итд.

Г. Стевовић ми је још рекао, како се у околном народу прича, како је у старо време

овуда ходао од села до села и неки стари калуђер из Свете Горе, који је говорио, да

ће тешко бити оној земљи, где он буде сахрањен. Тај калуђер (име му не зна)

сахрањен је у Сјеножетима, недалеко од Вардишта, у Босни.

Веле да је он стално носио собом некакву књигу староставну и по њој гатао и

прорицао. Народ, по причању г. Стевовића верује, да је та књига остала у аманет

поп Петру мокрогорском (који је умро пре пола века), који је по њој такође

прорицао...

Међутим по довољном испитивању и казивању проте Зарије, Тарабићи своја

прорицања нису никада изрицали на основу неке књиге. Они су, пре свега, били

неписмени.

За Митра Тарабића се тачно зна, да је увек проти говорио само оно, што му је

"казато", док се, међутим, за Милоша (главног пророка) ни најмање не зна на

основу чега је своја пророчанства изрицао...

Ту његову тајну није нико могао од њега докучити. Тај lapis philosophorum (камен

мудраца) остаде тајна и за његовог кума, проту Зарију, кога је јако волео и коме је

једино и поверавао своја судбоносна пророчанства...

Можда је природа и околина Кремана утицала на развитак видовњака креманских...

Тако се напр. зна, да је један Креманац прорекао судбину кнезу Милошу још 1805.

год... Те године за време опсаде Ужица, у очи Св. Илије на састанку наших главара,

који су решавали о начину како ће смакнути јаничарске старешине, који још

заповедаху, такође се појавио један кремански видовњак. Тада су наши главари

решавали под претседништвом главног заповедника војске - Јакова Ненадовића и

то ноћу око велике ватре, која осветљаваше њино зборно место.

Тада је пришао ватри тај Креманац, човек у најбољим годинама, за кога је војвода

Јаков већ знао да је дотле о многим догађајима унапред казивао свој суд, за чудо

увек тачан...

И онаj човек, прорече, да ће Срби победити Турке и да ће на крај крајева

заповедати Милош Обреновић, коме је тада било тек 25 год. и који сеђаше на клади

крај самог огња... Он је први и ушао у Ужице...

5. априла 1915. год. нарочито сам

обишао уважену кућу проте Зарије

Захарића из Кремана.

Та се кућа надалеко слави својим

ретким гостопримством. Ко ти у њој

још није био. 1920. год. њу је својом

посетом удостојио и наш владар, пок.

краљ Александар.

То је стара чувена свештеничка

кућа, из које је досада изашло осам

(ускоро ће бити и девет) свештеника.

У њој је, под једним кровом било

увек по два до три свештеника. Приликом моје посете било је три: Прота Зарија (+

1918), синовац поп Радован (+ 1935) и унук поп Ђорђе (+ 1931. год.). Зато је кућа

Захарића и чувена у свом ужичком крају по лепим традицијама.

Ја сам тада дошао из Чајетине. Предамном је била таласаста висораван ишарана

разноврсним цвећем, напајајући моје груди мирисима. Јашући ишао сам са г.

Маринком Дудићем, свештеником гостиљским (умро у Чајетини 12. окт. 1937.

год.). Изнад нас су летели разноврсни лептири и шеве у вечноме цвркутању.

Атмосфера је увек чиста и прозирна. Ванредан ваздух због велике боровине а

нарочито после кише, препун је озона. Све ово скупа ствара извесне физикалне

утицаје, који би се истински могли назвати чудотворним.

Природа је пресудна на човечји дух. Кад је Ренан хтео описати живот Исусов, прво

је отишао да види домовину Богочовека, да упозна њену мистику и да се саживи са

њом.

То се да осетити и у Кремнима.

Овде се човек сроди са природом у оном борју, са шумом лишћа, са цвркутањем

птичица и с оним што изражава драж Слободе...

Околина Кремана је као нека бескрајна башта ишарана четинарима, који као да

брује у вечном поветарцу једном непрекидном хармонијом, у којој све живи, све

сија, све трепери радошћу и срећом. Хоризонт унаоколо испрекидан је на

појединим местима Шарганом и Чиготом као огромним саксијама зимзелена и пред

очима пружа бескрајне видике чак до Дурмитора и Авале... Прича се да су некад у

Кремнима били летњи двори Немањића. - Све нас ту опија...

Наша се душа у тим тренутцима топи у бескрај васионе, далеко од свакодневних

брига. Ти нас видици освежавају и лече... Кад се очи врате из плавих даљина, не

знају где ће се пре уставити: на многобројним торовима, на чистим хладним

изворима који освежавају стада и путнике. Ту се дише пуним плућима. Ту је права

ваздушна бања. Сунце и чаробна околина утичу благотворно на нервни систем што

сам опазио на здравом и дубоком сну.

Човек не зна које доба дана више чара, више крепи, више примамљује. Да ли јутро

са својим росним буђењем, чија интензивност живота даје крила свему што живи.

Да ли подне кад се сунчани зраци и вечити зефир отимају о првенство да би

угодили живим створовима. Да ли повечерје, кад четинари, загрејани преко дана,

почну еманирати своје мирисе и мешати их са разноврсним парфемом цвећа, кад

борје меланхолично захуји док се последњи сунчани зраци туле у његовом грању, а

стада се са свих страна упуте својим торовима уз ритмичко брујање звона док се

месец појави као један велики фењер окачен о врх Чиготе (висока 1422 метра).

Сва околна брда и таласасти повијарци су прави ђердан Кремана. Ту је зими снег

до рамена. Ту је сочна трава, пуна шареног цвећа, које даје слику бескрајне

простирке, уткане најлепшим бојама.

Одиста је цветна околина Кремана, са њеним таласастим суватима и мистериозним

борјем, морала утицати и на креманске видовњаке, Милоша и Митра. Ту је чаробна

моћ, која је у стању да човека не само освежи, већ је она, можда, највише и утицала

на духовне више способности ових видовњака...

Ту су и ере, наши најдомишљатији брђани.

Кућа Захарића је на једном дивном и романтичном ћувику; с леве стране пута

Кремна - Ужице. Она је од чувене Шарган планине удаљена читав сат. Подигнута

је насред пространог дворишта, поред једне дивне зидане чесме, кроз чије широке

бакарне цеви обилно протиче хладна и као суза бистра, планинска вода. Ова велика

реткост, без сумње је много утицала на хигијенско стање протино и његове чељади

која трчкара око тог дивног извора, на сред дворишта... Обилни млазеви хладне,

кристалне воде просто куљају и жуборе и као да су у неком сталном планинском

разговору са честитом старином, која по овом романтичном брду горе доле шеће...

сав блажен од среће, коју му је Свевишњи доделио...

Ова природна ширина и романтичност, нарочито се допала и пок. краљу

Александру...

Улазећи у дом Захарића, мени је изгледало, као

да улазим у дом каквог старозаветног

патријарха. Ушав у двориште јашући, у

пратњи попа Маринка, ја сам одмах спазио

великог осамдесетогодишњег старца, који је

изашао испред куће да нас сачека. Он је био

извештен о посети, те је ишао право к мени у

сусрет. Његова потпуно седа брада изазва у

мојој свести чудну слику старозаветног

патријарха Аврама, какву обично виђамо на

црквеном иконостасу...

Права слика из наше народне Библије... Са

највећим страхопоштовањем пришао сам

одмах руци овог седог пастира, који је, и ако

нешто погурен, са радосним осмејком на лицу

хитао својим гостима. Очи му беху плаве а

брада потпуно седа и дуга скоро до појаса...

После уобичајеног поздрава, ја и поп Маринко

уђосмо у кућу његову.

Зарија Ф. Захарић рођен је марта месеца

1834. године. Њега је за свештеника хиротонисао ужички владика Нестор

Максимовић. Тада му је било свега седамнаест година. Поповао је пуних шесдесет

и седам година: скоро читав век који ми једва дочекујемо.

И ако нема писмених података о години његовог рођења, ипас се зна да је то било

1834. год. по следећој епизоди, коју сам прво чуо од г. Аћима Стевовића а затим и

од пок. проте.

По налогу кнеза Милоша, војвода Лазар Мутап (јунак из II устанка, сахрањен у

манастиру Вујну), долазио је у Кремна и одатле гледао да са својим људима што

више земље приграби од Турака, нарочито села ван Шаргана, па све до Дрине и

Вишеграда.

Једнога дана, таман дошао војвода Мутап кући Захарића, а оно носе дете са

крштења. Тада је он даривао дете и сам својом руком бритвом на вратима урезао

"Захарија". Тај се урез доскора могао читати. А то је било, као што се зна, 1834.

год.

Прота Зарија постао је чувен исто као и Милош и Митар Тарабић, за чија

пророчанства баш преко њега и знамо.

Велики Златиборац, прота Зарија био је јако омиљен у народу. Он је још 1869. год.

био изабран за народног посланика и одтада је дуги низ година биран. За све време

био је примеран пастир свога стада. За његов добар глас надалеко се знало. Био је

велики Карађорђевац. У двор је пок. краљу Петру ишао без питања и оданде је увек

добијао на дар "дворске цигарете"... и за време наше народне несреће њега краљ

Петар није заборавио, већ му је као тешко оболелом (1917-1918) из Солуна тајно и

помоћ слао.

Велику љубав према њему је пок. краљ Петар свакако показивао због његове

велике оданости према династији Карађорђевића, док је она још у изгнанству била.

Последњи мој састанак с њим беше 10. октобра 1915. год. Он је био и сувише

дирљив: у очи саме наше пропасти... Ја сам се надао да ћу га видети и по свршетку

страшнога рата. Нажалост, ово нисам дочекао, али сам, чувши за његову смрт

веровао у наше скоро ослобођење, јер су неки говорили, да ће по речима пророка те

године и доћи победа.

"Рат ће се завршити оне године - говорили су ужичани на фронту, - кад прота

Зарије умре!"

У Солуну сам одмах сео и написао ове ретке... "25. фебруара 1918. год. тихо и

нечуно испустио је своју племениту душу ретки служитељ Христовог олтара, стари

и надалеко чувени прота кремански Зарија Захарић.

Његовом смрћу легао је у гроб и последњи могикан наших старих узор-свештеника.

Свежи, тек побусани гроб његов налази се на Златибору на средокраћи између

Шаргана и Поникава.

То ужичко мистериозно борје вечито ће мамити уморно путничко око, а свежи

поветарац својим ћарлијањем вечито ће га својим мирисима кадити.

У дубоком хладу тамо ће мирно свој вечити санак боравити један од наших

најузвишенијих свештеника.

Смрћу ове честите старине као да је сваљен некакав стародревни храст... онолико,

колико ми можда, нећемо ни живети, он је само поповао. Скоро седамдесет година

служио је он смерно у олтару Господњем, предњачећи околини својој у свима

врлинама и добрим делима.

Прота Зарија је заиста био персонификација свештеника, чији је прототип у

историји нашој везан са именом Св. Саве. Он је као и прота Матија Ненадовић, још

као дечко (у седамнаестој години) био хиротонисан за свештеника, али је благослов

божји почивао на њему...

Својим ретким понашањем стекао је велико уважење не само у ужичком крају, већ

и код Срба с оне стране Дрине. Као утицајном човеку, на домаку Босне, њему су

поверавани послови најделикатније природе. У Кремна су се стицале наше

највиђеније личности, не би ли га само виделе и с њим разговарале. Пок.

митрополит Михаило био му је не само друг, већ и најинтимнији

пријатељ. Прота је код њега морао отседати кад је долазио у

Београд; он би пак, сваког госта и намерника пред вратима

дочекивао, уводио у кућу и частио до миле воље: пршутом,

клековачом, добром препеченицом и свим оним што је ужичка и

златиборска околина пружила.

Несрећне 1915. год. долазио сам и ја у кућу његову да чујем

утеху у претешким данима који нас снађоше.

Горостасни џин са Шаргана, велики Златиборац, причао је

лагано и смерно, али са узвишеношћу каквога пророка. Из

његових речи видело се дубоко познавање нашега народа. Тада

сам схватио, да је тајанствена таласаста креманска околина,

препуна борјем, које се на сунцу злати, пуна чари и милине,

морала дати такве људе као што беху прота Зарија и његови

видовити парохијани, Милош и Митар Тарабићи.

Причајући ми за њина пророчанства, покојник је рекао да ће настати "славно

вријеме", када ће се народ понова латити свога плуга и уживати у слободи.

Нажалост, њему није било суђено да и то дочека, али је у гроб ипак сишао са

уверењем, да ће то време доћи..."

КРЕМАНСКО ПРОРОЧАНСТВО

Креманско пророчанство је круна нашег народног прорицања.

То је наша народна визионарска епопеја.

Још пре четврт века, сазнао сам да су у Кремнима, више Ужица, живела два

видовита човека Милош и Митар, из честите куће Тарабића.

О њином прорицању нисам ништа тачно знао, јер нисам ни био у могућности да

дознам и запишем оно што су они казивали. Знао сам само, да је по прорицању

Тарабића био предвиђен крај династије Обреновића. Зато се раније о Креманском

пророчанству и говорило тајно и зуцкало једино у најужем пријатељском кругу, из

бојазни да се не би имало посла са полицијом, због преношења лажних и

обеспокојавајућих гласова...

О креманском пророчанству је нешто мало написао пок. Пера Тодоровић, наш

познати новинар у "Малим новинама". Пошто су ти бројеви изазвали код публике

сензацију и били на јагму разграбљени, то је он исте ствари изнео и у свом

"Огледалу". Тодоровић, као "дворски новинар" знао је много

ствари, али своја сазнања казивао је често у слободној

приповедачкој форми, тако да је тешко распознати истинито од

измишљенога. И док је он то пророчанство изнео кроз

политичке наочари, дотле је наш бив. посланик у Лондону, г.

Чедомиљ Мијатовић исто износио у уверењу, да ће се по њему

испунити сви наши велики политички догађаји. Он је до смрти

чувао извесне записе о томе, који ће се доцније објавити и тврдо

веровао у то пророчанство, што је писцу ових редака и

саопштио писменим путем (16. фебруара 1929. године).

Када је као министар финансија у влади чича Николе Христића

о овоме причао колегама, онда се на њ просула читава бујица сарказама и

исмевања, да се под небом још налази тобож учених академика, па још и активних

министара и "санћим државника", који верују у судбину и у могућност да се

историски догађаји на двадесет година унапред проричу... Само је, вели г.

Мијатовић, - чича Никола рекао, после дубоког размишљања: "Ја не знам да ли се

то слаже са филозофским теоријама, али ја знам неколико чудноватих догађаја, у

којима је одиста унапред, и поготово у свима појединостима, претсказано понешто

што се после и у истини тако десило, па чак и у тим појединостима"...

После овога г. Мијатовић је причао неке ствари, потврђене званичним и ако

поверљивим извештајима, врло чудновате и изванредно интересантне. Он је (по

причању честите старине пок. проте Зарије Захарића из Кремана) за Креманско

пророчанство свакако дознао од пок. Алексе Ђ. Поповића (звани "Аљо Протов"),

рођ. брата чувеног ужичког проте Гаврила, који је био "први претседник Народне

скупштине обновљене Краљевине Србије" и врло поверљива личност за време

Обреновића.

Кад је 1875. год. кабинет чича Данила Стефановића распустио Народну скупштину

(а нико се томе није надао), тада је пок. Аљо Протов рекао: "Видиш ли како се све

збива што је онај прорекао!"

А тај неко био је Митар Тарабић из Кремана.

Факат је, да је Аљо причао то г. Мијатовићу, тадашњем министру финансија, јер је

он, по препоруци г. Мијатовића, после тога, био примљен код краља Милана у

нарочитој аудијенцији.

Краљ Милан га је сигурно молио да му прича све што о томе пророчанству зна, али

је Аљо увијао... Он је знао да је то пророчанство црно по династију Обреновића, јер

је Милош Тарабић (стриц Митров) прорекао њену пропаст још 1854. године.

Краљ Милан је због овога мрзео прота Зарију... Њему је Креманско пророчанство

стално било у памети, јер му је г. Мијатовић о томе у двор донео и читав "штос"

званичних поверљивих аката од 1868. год. те је краљ Милан читао... Сва су та акта

била у фасцикули Мин. Унутрашњих дела, али су затим, по мом сазнању, нестала.

Њих је вероватно узео Краљ Милан и задржао. Верује сада је препис узео Никола

Христић а као посигурно мислим, да у хартијама пок. Мијатовића има аутентичних

података, који ће у своје време бити објављени...

Кад је Аљо Протов био код краља Милана у аудијенцији, он је ствари са свим

друкчије претставио.

- "Мене, - рекао ми је прота Зарија лично 5. априла 1915. год. - краљ Милан није

волео нарочито због овог пророчанства. У години дана по пет-шест пута био је

вршен претрес моје куће. Сви су мислили да краљ Петар, у изгнанству познат као

Петар Мркоњић, тајно долази мојој кући. Једнога дана дошао је шта више и срески

начелник Влајко Миленковић (потоњи начелник округа врањског, умро у

Крагујевцу), да тражи неког човека тобоже код мене прикривеног". (Краљ Петар је

одиста тајно два пута долазио, али се овим пок. прота Зарије није хвалио).

О Тарабићевом пророчанству знао је и пок. Архијепископ Београдски и

Митрополит Србије Михаило (+ 1898). Он је то дознао од самог проте Зарије, коме

су Милош и Митар једино и поверавали своја пророчанства. "О овоме сам, - рекао

ми је пок. прота Зарија, - причао и митрополиту Михаилу, с ким сам се добро

познавао. Кад год сам долазио у Биоград, митрополит Михаило би ме задржао на

ручак и питао о тим пророчанствима и ја сам му увек и причао. Он би ми тада увек

рекао: "Ја верујем, оче Зарија, да има видовитих људи!"

О тим пророчанствима причао је пок. прота Зарија, још пре седамдесет година

проти Гаврилу Поповићу, бив. посланику Свето-Андрејске Скупштине и

дугогодишњем члану Апелаториске Конзисторије (1823-1881). Њега је прота Зарија

необично ценио и волео, па му је шта више по молби и рукопис о тим

пророчанствима спремио и дао.

Прота Гаврило је тај рукопис узејтињавио, метно га у стакло и на сваки начин га

укопао под темељ своје старе куће (то је данас кућа Стане, удове поч. Аље

Протова).

- Гледао сам својим очима, - рекао ми је пок. прота Зарија, - кад је прота Гаврило

тај рукопис у стакло метнуо и запечатио, рекавши: кад се кућа стане рушити, наћи

ће се и ово. Рекао ми је и то, да су пре двадесет-тридесет година копали и тражили

тај рукопис, али га нису могли наћи. Aли он је умро у вери (јер ми је рекао да

верује у то), да ће се тај рукопис кад-тад наћи под темељем те куће. А то ће бити

онда, кад се кућа стане рушити. Да сам у власти и могућности, ја бих наредио, да се

та кућа до темеља поруши. Тада ће се рукопис наћи и потврдити сва она

пророчанства која су у овој књизи изнета...

Пок. прота Зарија, који је веровао, да је тај рукопис прота Гаврило узидао у темеље

своје куће, утолико му је теже било рећи о месту где је то узидано, кад се хтело да

тај рукопис буде нађен. Данас би то тражење ваљало предузети, и то под научном

контролом и кућу порушити, јер она и не претставља баш неку вредност.

Пок. прота Зарија је о Креманском пророчанству говорио и пок. М.Ђ. Милићевићу,

који га назива "другом из детињства", али је он главног креманског пророка

Милоша погрешно записао "Лазар" Тарабић.

Осим горе наведених лица, ова је пророчанства описао и пок. Добра Ружић, бив.

министар просвете и црквених послова. Он је био лични пријатељ пок. проте

Зарије, те је он и њему (као мени) све потанко испричао. Пок. Ружић је рукопис био

шта више и довршио и крио, јер је за време Обреновића често био вршен претрес и

у његовој кући. Као обележени Карађорђевац био је два пута осуђиван без икакве

стварне кривице, а све поводом тога што је ишао на Цетиње код кнеза (потоњег

краља) Петра. Из велике бојазни да се рукопис не пронађе, он је испрва био

сакривен под стрехом, али је доцније спаљен. То је учинила госпођа Олга, његова

супруга из превелике бојазни ("у страху су велике очи"), да га противници њеног

мужа ипак не пронађу. А то је велика штета. Јер, по казивању његовог брата

(Жарка Ружића, бив. среског начелника, умро 1933. год. у Београду), рукопис је

савесно и марљиво написан.

Уопште о Креманском пророчанству се за време Обреновића није смело ништа

писати, јер је полицијска власт строго гонила све оне, који би покушали да истину

изнесу. Тада се Креманско пророчанство само шапатом проносило у ужичком крају

и то од стране најистакнутијих Карађорђеваца. Шапутало се да је дошло време да

ће се "последњи" Обреновић "несрећно оженити" и да ће Обреновића "за једну ноћ

нестати, као да их је гром побио"; а затим ће народ понова довести

Карађорђевиће...

Веровање у Креманско пророчанство све се више појачавало доласком краљице

Драге. Остало је као загонетка свршетак Обреновића.

Требало је чути проту Милана Ђурића, бив. дугогодишњег народног посланика или

Добру Ружића, како и шта говоре о кнезу Петру и о аманету његовог оца кнеза

Александра: да се само од Народне скупштине има очекивати позив да династија

Карађорђевића дође на престо српски. Касније се такође није све износило...

Полиција је гонила и Перу Тодоровића, уредника "Малих Новина", због писања у

"Огледалу". (Он је због тога прешао у Земун), али је пок. краљ Петар наредио

управнику града Београда, пок. Михаилу Церовићу, да га остави на миру...

Најзад, за Креманско пророчанство је знала и пок. краљица Драга. На неколико

дана пре него ће и сама погинути, она је, са горким осмехом на уснама, разговарала

о пророчанству Митра из Кремана. "Тај осмех краљице Драге разумели су само

они, који су знали каквим су страшним предосећајима били испуњени последњи

дани Драгиног живота" (Чедомиљ Мијатовић)...

За време мог студирања у Немачкој (1909. год.), читао сам о Креманском

пророчанству шта више и у немачким листовима. Штутгартски "Neus Tagblaff"

читаве је ступце о томе доносио, јер је о томе и бечка "Neue Freie Presse" (поводом

анексије Босне и Херцеговине) тенденциозно читаве чланке писала.

Тарабићи су нпр. прорекли, да ће Србија, додуше, "три љета бити у мраку", али да

ће се затим знатно проширити; а немачка штампа је пак трубила на све стране, како

ће Србија сасвим пропасти, итд.

И грчки лист "Акрополис" донесе о Креманском пророчанству чланак (1906. год.)

на основу казивања пок. Чеде Мијатовића.

Најзад било је речи о томе у руским и француским листовима.

Сећам се добро, да су за време наше народне несреће (1916. год.) о томе писали

неки листови (мислим "L' Opinion"), па су то донеле и грчке новине у Атини и на

Крфу.

Као што видимо, о Креманском пророчанству писано је и на страни, али се о томе

код нас није опширније изнело. Па када су и странци почели ово наше

пророчанство да описују, онда зашто не бих и ја, мало опшптирније изнео оно, што

ми је познато и у успомени сачувано?

За време светског рата, био сам неко време (као обвезник Лимског одреда Ужичке

војске) у Вардишту, на домаку Босне. Тада сам ставио себи у задатак, да обиђем

Кремна и да нарочито посетим уважену, честиту, старину проту Зарија и на тај

начин изнесем истину о Креманском пророчанству.

И одиста, ја сам још 1915. год., пред саму нашу пропаст, објавио у "Нишком

Гласнику" неке ствари, које су свратиле пажњу. Утисак је био велики и наша

читалачка публика је те бројеве просто разграбила... Пок. Душан Поповић, вођа и

идеолог предратног социјалистичког покрета у Србији (умро у Лондону, 26. окт.

1918. год.) није веровао тим пророчанствима, па је поводом мојих чланака написао

сатиричну белешку. Он је тада написао, да "по хришћанском учењу не може свака

бараба бити пророк" и да је "врло тешко добити од Бога концесију за прорицање!"

итд. Али, кад би се покојник из гроба пробудио, он би видео, да се Креманско

пророчанство остварило!... А онај који не верује да су се речи Милоша и Митра

Тарабића испуниле, - може наћи моје записе из 1915. год. и прочитати...

За време наше пропасти, нас је Креманско пророчанство бодрило и наду уливало,

да ће настати светлији дани. Тада нам је остала нада само у Бога и били смо

принуђени да се од очајања лечимо и веровањем у Креманско пророчанство. Наши

напаћени војници су као у воску држали, да ће доћи дан за наше ослобођење, према

креманском пророчанству, тек после три године, од дана пропасти. Тако је и било.

Дим. Ц. Ђорђевић у својим "Ратним записима" вели: "Један Нишлија вукао је собом

кроз Албанију и Црну Гору и сачувао неколико бројева "Нишког Гласника", од

септембра 1915. год. у којима је г. Д-р Казимировић износио опширно објашњење о

Креманском пророчанству... А у то пророчанство и дан дањи многи верују!..."

Чак у Лазуазу (недалеко од Бизерте) у Африци, читали су наши војници та

пророчанства. А док смо у Солуну били о њима је писала и "Велика Србија". Ту је

незнани писац (по сазнању Илија Ђукановић, држ. саветник у пензији) имао у виду

моје написе, штампане у Нишком Гласнику, али ми име није споменуо. И доцније,

по повратку у отаџбину, исти писац такође је изјавио жељу да његово име остане

потпуно непознато... Наш познати књижевник Душан С. Николајевић, исто тако

често помиње у својим есејима Креманског пророка. Вреди споменути, да је о

Креманско пророчанство нешто изнео и Коста Спасојевић, бив. народни посланик.

Он је некад био учитељ у Бијосци (недалеко од Кремана). И он је своје записе

водио по казивању проте Зарије, кога је такође добро познавао.

Најзад, 1928. год. појавише се моји опширни написи у "Времену".

KREMANSKOG PROROCANSTVA"

Iz knjige "Kremansko prorocanstvo", Dragoljuba Golubovica.

Izdavac: "BATA", Beograd, 1991 osmo, dopunjeno izdanje

. . .

Predgovor Profesora Dr. Veselina Savica

Ja sam bio u gestapovskom zatvoru u Becu. Godinama pre toga

interesovao sam se za snove. U to doba sam klasifikovao snove: i na

snove koji predskazuju, koji saopstavaju jednu potpuno nepoznatu

istinu. Kad sam bio mesecima u samici, gladan, nesrecan, iznuren,

iscrpljen, svezan, ja sanjam san da sam dobio crvene caksire. Ujutru,

kad sam se probudio po prvi put sam posumnjao u znacaj snova. Jer,

uvek kad bih nesto crveno sanjao, caksire ili cipele, dolazio je neki

materijalni dobitak. Pa, pomislim, kakvo meni moze biti bogatstvo u zatvoru?!

Sutradan, medjutim, ubacili su jednog zatvorenika koji je bio osudjen na

dvanaest godina. On je morao da demontira bombe, one sto su tempirali

Amerikanci. Na nasu srecu, na moju i njegovu, jedna bomba je pala u

esesovski magacin. On je tada prvo svezao pantalone i kosulju i unutra

nagurao svega, pa tek onda demontirao bombu da ne eksplodira. I,

kada je doso, on je doneo od cokolade, do ne znam cega, i onda sam ja

tek kazao: "Vidi, bogati, san ne laze".

. . .

Jednoga dana dosao je kod nas bolesnik koji je cetrnaest godina

podmetao bombe u Njujorku. Kada su ga uhvatili, doveli su ga kod nas

da damo misljenje. Necu sada da govorim da li je sizofrenija,

sizoparanoja. Ali, ja sam u zivotu uvek bio glup i sve sto sam mislio,

mislio sam potpuno blesavo.

Dobijemo mi tako pismo iz San Franciska od nekih zvezdo-citaca, posto

je o tome slucaju pisala cela americka stampa. Znali su njegov dan

rodjenja. Oni su nama pisali da ce on cetrnaest dana kasnije od dana

kada su nam uputili pismo umreti od krvoliptanja. Ja, prepotentna

budala, bagatelisuci sve to, izdao sam naredjenje da se rendgenski i

internisticki detaljno ispita. Na rendgenu i internistickom nalazu bilo je -

nista. Ali, on je ipak umro cetrnaestog dana - od krvoliptanja.

. . .

Filozofi i umetnici, su nekad vodilje ljudskog saznanja. Ali ti isti filozofi,

najumniji filozofi srednjeg veka, decenijama su se zabavljali

raspravljajuci koliko andjela moze da stane na vrh igle. A kada je

nastupio veliki naucni napredak i kada se pojavila jedna vrlo solidna

grana nauke kao sto je neurofiziologija, postavilo se pitanje: gde je

ljudska dusa, da li postoji ljudska dusa i u kicmi. Prvo se verovalo da je

u stomaku, pa je na Zapadu otisla u srce, a na Istoku u jetru i zato mi

kazemo "Srce moje", a na Istoku se kaze "Jetro moja". I ona je putovala

i dosla je u mozak, pa je iz mozga otisla u mozdanu koru. Tu je bila vise

desetina godina, pa je tada otisla u hipotalamus, a danas iz

hipotalamusa otisla je u retikularnu formaciju. I taman kada su

neurofiziolozi sveta utvrdili da duse nema u kicmenoj mozdini, za vrlo

kratko vreme posto je otisla u retikularnu formaciju, a retikularna

formacija ide u kicmenu mozdinu - ispalo je da dusa postoji i u kicmenoj

mozdini. Sva ova mesta bila su decenijama ozbiljno shvatana, pojedinci

su za svoja tumacenja dobijali Nobelovu nagradu, a ipak dusa se nalazi

u svakoj celiji, i to vise ili manje!

. . .

Sva danasnja saznanja, sve danasnje pseudoistine, sva danasnja

misljenja, sva danasnja "sigurna" znanja, sigurna verovanja - to je sve

sumnjivo.

P r o r o c a n s t v a

. . .

Mitar je uvek dolazio proti kada bi naumio da mu nesto kaze. Tako je i

sada, gleda kako sneg kopni i veli svome kumu:

- Bog hoce da kazni ovaj narod, pa usred zime pusta ljeto.

- Bozja volja, kume! - uzvrati prota.

- Nije, nego je narod kvaran. Sude se dolje u varosi oko jedne kokosi i nekakvijeh korova i trnjina...Ne valja, nikako ne valja!

- A sta to ne valja, Mitre?

- Ne valja ono sto ce doci.

- Nesto mi mnogo zaobilazis - nasali se prota Zaharije.

- Strah me je da ti o tome i govorim - bojazljivo ce Mitar.

Malo se zamisli, i kada prota rece: - Kazuj!, on odgovori:

- Bice rata!

- Kada? - uznemiri se prota.

- U ljeto, onoga dana kada ljetnji snijeg budne obijelio cijela Kremna.

- Bogati, kume, otkud ti to sve znas?

- Tako mi je kazano - rece, i opet zacuta Mitar.

Njegov kum je bio svesteno lice i mogao je verovati da taj glas dolazi od

Boga, ali Mitar je slusao neki drugi glas koji mu je sve "govorio". Nije

znao otkud dolazi, ni kako ga cuje. Nije to znala ni nauka toga vremena,

pa i danas se veoma malo zna. Ali, otkad covek misli, smatralo se da

ono sto ne zna ne znaci da ne postoji. Bilo kako, ali to sto je tada, tih

dana, govorio Mitar Tarabic, a pre njega njegov stric Milos, sve se obistinilo.

A evo kako je bilo:...

Vec tada, te 1876. godine, osmog juna, Kremna osvanuse pod snegom.

Istoga dana knez Srbije Milan Obrenovic objavi rat Otomanskoj imperiji.

Sa Pozeskog polja, Uzicka vojska krenu na dve strane: ka Javoru i ka Uvcu...

. . .

Oko cetiri sahata, da bi joste za vidjela stigo kuci, Mitar odstupi od sovre te se zajedno, pri ispracaju, nadjosmo u mojoj avliji.

Opazim ja, Mitar se zagledo nekud u visine, te primijetim da poluglasno

broji odzake na nasijem kucama.

- Ama, kume, neces valjda u dundjerine - komedijam ja s njime, a on ce ko da nesto provjerava, ali onako tijo, sam za sebe:

- Jes, ima ih cetrnajest...

- Ima, hvala Bogu - uzvratim ja - a bice ih jos i vise.

- E, u tom je belaj, kume, sto nece - samouvjereno kaza Mitar.

- Neka Bog odrzi ovo sto se sadevo dimi, pa ce biti dobro - reknem mu ja.

- Kamo lijepe srece - odgovori on ozbiljno, a u ocima mu iskri neka cudna tuga.

- Vidis li, moj kume Zarija - produzi Mitar svoje kazivanje - ovih

cetrnajest odzaka sto se sadevo iz njih lijepo dim vije?

- Vidim! - kazujem ja njemu.

- E, kume, doci ce vrijeme kada se vise nijedan odzak iz ovijeh kuca nee

pusiti...Nagrnuce na ova tvoja gnijezda nekakva ognjena sila da od ovijeh kuca ni kamen na kamenu nece ostati.

- Cija ce to sila biti, kume Mitre?

- Sila gvozdenih kola i brace sto se izrodise u nebracu sto ce ici sa tijem

kolima.

- Kada ce se to zgoditi? - upitah.

- Ti, kume moj, to neces dozivjeti, ali tvoji unuci oce.

. . .

- Te jeseni 1943. godine, kada su jedinice NOV i POJ, u frontalnom

napadu, preko reke Drine, presle na teritoriju zapadne Srbije,

partizanske prethodnice dopirale su gotovo do samog Uzica. Front

Narodnooslobodilacke vojske prostirao se velikom sirinom, pocev od

grada Priboja na reci Limu, sve do sela Perucca, kod Bajine Baste.

Presavsi planinu Sargan, front se nesto suzio, zahvatajuci juzne delove

planine Tare i severne ogranke Zlatibora. Vrhovni stab NOV i POJ doneo

je odluku da partizanske snage predju tok reke Djetinje i tako zauzmu

Uzice. Glavna i odlucujuca bitka nasih snaga protiv okupatorskih trupa

odigrala se u Kremnima. Iako malobrojni i slabije naoruzani, partizani su

uspeli da kompletnu bugarsku 24. diviziju potisnu do ovog sela u

neposrednoj okolini uzicke varosi. Bugarski komandanti hitno su zatrazili

pomoc od Nemaca i to u avionima i tenkovima, koje kao pesadijska

jedinica nisu imali. Uvidevsi da ce pasti i sam grad Uzice, a samim tim i

da ce njihov mali garnizon biti ugrozen, Nemci su svojim saveznicima

hitno uputili dva tenkovska odreda i jednu kombinovanu eskadrilu

aviona. Zahvaljujuci brzoj pomoci, bugarska 24. divizija posle dugih

svakodnevnih borbi jedva je povratila svoje ranije utvrdjene polozaje na

planini Sarganu, ali uz velike gubitke.

Prolazeci ponovo kroz selo Kremna, vojnici bugarske divizije, zasticeni

nemackim tenkovima, palili su i ubijali sve sto se ispred njih nalazilo.

Posto su se na samom ulazu u ovo selo, u neposrednoj blizini glavnog

puta Uzice - Sarajevo, nalazile kuce Zaharica, Bugari su prvo zapalili taj

zaselak.

U svakom mestaninu Kremana videli su komunistu, a u svakoj seoskoj kuci "partizansko uporiste".

Usavsi u prostrano dvoriste ovog zaseoka, otpoceli su da pale, pljackaju

i ubijaju sve zivo sto se u kucama i oko njih nalazilo. Tako su, izmedju

ostalih, prvo ubili Djurdja Ocokoljica, ucenika Uzicke uciteljske skole,

inace bliskog rodjaka ove familije, decaka, kome nije bilo ni petnaest godina.

Kada su kuce izgorele i od njih ostale samo zidine, nekoliko bugarskih

podoficira seli su u nemacke tenkove, koje su bili doterali do samih ovih

zgarista. U neshvatljivom besu, upravili su topovske cevi tenkova na ove

zidine i gadjali ih sve dok i temelje vec unistenih zgrada nisu sravnili sa

zemljom.

Nije bila postedjena ni kremanska bogomolja, zvana "Celija", u kojoj su

svestenici, clanovi porodice Zaharica, zavetno, cuvali delove Vrutoskog

jevandjelja i niz drugih vrednih i za nasu nacionalnu kulturu znacajnih, neispitanih retkih knjiga.

Na ovo Tarabicevo vidjenje buducnosti podsetio nas je, 1950. godine,

ugledni kremanski domacin, Dragutin Djurdjic, koji je u tim burnim

danima okupatorskog vandalizma, silom prilika, bio predsednik

kremanske opstine.

Zgrazavajuci se nad ovim nedelima, Djurdjic je hrabro istupio pred bugarskog generala i demonstrativno podneo ostavku na svoj polozaj.

Komandanta ove divizije, generala Simova, iznenadila je hrabrost i

odlucnost jednog obicnog srpskog seljaka, pa je preko Djurdjica poceo

detaljno da se raspituje o postupcima svojih vojnika. Kada mu je ovaj

hrabri covek objasnio da njegovi vojnici nisu postovali ni cuvenu

kremansku bogomolju "Celiju" i da ce sve one koji su to ucinili stici

prokletstvo i sudbonosna rec kremanskih vizionara, general ga je

uplaseno pogledao i preko svog adjutanta naredio da dalje paljevine i

ubijanja prestanu.

Tada se tu zatekao i jedan bugarski oficir, koji je Djurdjicu predstavljen

kao bivsi predsednik sofijske opstine, a koji je svom generalu, tom

prilikom, rekao da odlicno poznaje sadrzaj kremanskog prorocanstva, citirajuci, gotovo doslovno, izvesna njegova poglavlja.

Naravno, sve je bilo kasno. Desetine nevinih ljudi vec je bilo poubijano,

a mnogi seoski domovi spaljeni. U tom vihoru, zauvek je nestalo mnogo

divnih ljudi ovog planinskog kraja, dok su polumrtvu protinu unuku,

mladu seosku uciteljicu Milicu Jeremic, seljaci krisom, nocu, dopremili do

uzicke bolnice.

Vizija ovog dogadjaja, koji je Mitar Tarabic predvideo sezdesetih godina proslog veka, iznenadjuje preciznoscu detalja njegovih opisa.

Cini se da ova identifikacija bugarskih okupatora kao "brace", koja su

postala "nebraca" poseduje prizvuk gorke aluzije na ondasnje veoma

izrazene tendencije idealizacije panslavizma. Navedena Mitrova poruka

zvuci kao podmseh ovom verovanju. Opis "gvozdenih kola" u potpunosti

odgovara pojavi tenkova. U vezi s tim ne moze se ni pomisliti da je ovaj

nepismeni kremanski seljak mogao bilo sta da nasluti o tom ubilackom

izumu nauke tadasnjih dana. Tada, kada se nije znalo ni za automobil...

. . .

Dok je bio dete, Milos Tarabic se ni po cemu nije razlikovao od ostale

dece ovoga kraja. Tek kasnije, u decastvu, primecivali su kako cuti,

izdvaja se od seoskih drugova, zatvara u sebe i udaljava cak i od svoje

blize porodice. U letnjim mesecima najradije je bivao sa velikim stadom

ovaca, gore, na planini Tari. U Kremna ne bi silazio ni kada su najveci

praznici, prilikom kojih se okupljalo citavo selo, narocito mladi. Tek

poneki put bi obicnog, radnog dana, ali samo po mraku, sisao sa planine

da uzme cistu preobuku, pa bi se jos pre izlaska sunca vracao na Taru. Zimske dane provodio je sam, izbegavajuci bilo kakvo drustvo.

U dugim januarskim i februarskim vecerima izlazio bi iz kuce u duge

setnje do obliznje borove sume, u kojoj je nekada ostajao i po nekoliko

casova.

Kao da nije osecao zimu, niti strah od vukova.

Ovakvo Milosevo ponasanje zabrinjavalo je ostale ukucane, bracu i

sestre, a narocito majku, pa su ga, zbog toga, cesto zapitkivali sta radi u

sumi i kako se ne boji studeni i kurjaka? Na ta pitanja obicno je davao

kratke odgovore: "Da mi je zima - nije, jer me griju zvijezde." Ili: "Nece me vuci, i oni su bozje ovce."

Voleo je jedino da razgovara sa svojim mnogo mladjim kumom,

tadasnjim bogoslovom, Zaharijem Zaharicem, koji mu je postavljao

slicna pitanja i kritikovao ga sto se ne zeni. Milos bi mu, kao i drugima,

davao iste odgvoore. Govorio bi da je on vencan sa nekim drugim

carstvom, koje nije ovozemaljsko, te tako nece ni Bogu da kvari red.

Na pitanje mladog Zaharija zasto toliko vremena provodi sam u sumi, Milos bi odgovorio:

"Vidis, moj kume, Zarija, ja ti tamo u gori gledam...Gledam, sve vidim i

cujem...Tako doznajem sta ce biti sa svima nama, ovijem narodom i

ostalim svijetom...Kako ja to sve gledam i cujem, ne umijem ti ovijem jezikom objasniti...Ne znam koju rijec da nadjem."

Inace, ko ga ne zna, ne bi ga ni po cemu razlikovao od ostalih ljudi. Iako

gorstak, imao je neobicno blag izraz lica, ali istovremeno i odlucan.

Ostavljao je utisak veoma bistrog coveka, a vazio je za najvrednijeg u

selu. Ono sto su ostali seljani radili po nekoliko casova, Milos je bio u stanju da zavrsi za nepun cas.

. . .

Kada je Milos Tarabic navrsio dvadeset godina, primeceni su prvi vidniji znaci njegovih prekognistickih sposobnosti.

Prvo predvidjanje bilo je - sopstvena smrt.

Tacno je prevideo i godinu svoje smrti, rekavsi to majci koja ga je cesto

molila da se zeni.

"Cujes li ti, majko...Nemoj me cerati da se zenim! Ja se zeniti necu.

Kada budnem navrsijo cetrdeset pet godina zivota, ondakar ces me ukopati, a zeniti me nikada neces."

Zbog te njegove odlucnosti da se ne zeni bila je veoma nesrecna njegova sestra Bosa, kojoj je jednom ljutito odgovorio:

"Ja se Boso, zeniti necu, a ti ces se udati. I udaces se dobro. Dobices i

djecu, ali ce ti sve najmilije pomrijeti u cvijetu mladosti. Ondakar ces se

sjetiti mene pa ces reci: 'E, jadna Boso, kamo lijepe srece da se nikad nijesam ni udavala'."

Ovo Milosevo predvidjanje sopstvene smrti i sudbine njegove sestre

Bose u potpunosti se obistinilo.

- Umro je na svoj rodjendan, 6. februara 1854. godine, pozivevsi, kako je i kazao, tacno cetrdeset pet godina.

- Nekoliko godina posle njegove smrti, Bosi su poumirala sva deca. Ne

mogavsi da prezivi ovu nesrecu, umrla je i sama po smrti poslednjeg,

petog deteta. Njena lepa i imucna kuca ubrzo je zarasla u korov.

. . .

Cuvsi za prorokovanje Milosa Tarabica, koje mu zbog predvidjanja

propasti dinastije Obrenovica nije bilo po volji, serdar posalje u Kremna

dvojicu svojih konjanika da ovog vidovnjaka strazarno sprovedu u Cajetinu i da ga tu zatvore.

Posle nekoliko dana tamnovanja, serdar iznenada pozva Milosa Tarabica

na razgovor, pa ga upita sta zna da mu prorekne o njegovoj sudbini.

- Nista dobro, Gospodaru. Ti ces umrijeti od gladi - odgovori mu Milos.

Da bi omalovazio Tarabica, jer mu ovaj bese izrekao lose prorocanstvo

pred citavom njegovom svitom, osioni velmoza se stade smejati, pa mu

rece:

- E, kada si takav bozji coek i prorok, pogledaj dolje u avliju! Vidis li

tamo onu suzdrebnu kobilu?

- Vidim - odgovori Milos.

- Deder mi onda proreci kakvo ce zdrijebe ona ozdrijebiti? Musko, jal zensko? Ako ne pogodis, ode ti glava - zapreti serdar.

- Gospodaru, ova kobila ozdrebice zensko zdrijebe, koje ce imati kracu zadnju desnu nogu. Ako tako ne budne, slobodno mi skini glavu.

Iznenadjen ovakvom sigurnoscu Milosevog odgovora, Micic naredi

svojim slugama da ovu kobilu ubiju i raspore. Tako i ucinise. I, kada

zdrebe bi izvuceno iz njene utrobe, svi ugledase zensko mladunce s kracom zadnjom desnom nogom.

. . .

Kada je 1842. godine doslo do dinastijske promene, Jovan Micic krenu

sa svojom gardom ka Kragujevcu da brani kneza Milosa Obrenovica. Na

tom putu ga uhvate, vezu i sprovedu u Beograd. Iz Beograda je, sav u

okovima, sproveden u Gurgusovacku kulu, u kojoj je umro od gladi 27. decembra 1844. godine.

. . .

"Bas tih godina", kazivao je prota Zaharije, "kada u Srbiji to niko nije

mogao ni slutiti, kum Milos mi se poveri, da ce iz zemlje otici nas knjaz Aleksandar Karadjordjevic.

Ja se samo nasmijem na ove njegove rijeci, te mu reknem: - Hajde,

bogati, Milosu, a ko ce onda doci da vlada ovijem narodom?

- Stari knjaz Milos - odgovori on.

- Kako stari knjaz, kume? Zar ne znas da je on umro i da je sahranjen u

Rumunjskoj?

- E, kume, Zarija, nije umro, nego je ziv."

- Ne avetaj, kume, nego govori i zbori ko i ostali pametni iksani! Znas li

ti, nesretnice moj, da sam u novinama licno citao i procitao i da u njima lijepo pise da je stari knjaz mrtav.

- Ne ljuti se kume - mirno me opomenu Milos i ne vjeruj tijem tvojim

novincugama, nego me cuj sta cu ti reci. Stari knjaz ce doci u Srbiju da vlada, pa makar bio i mrtav, kako ti kazes da jeste.

"I zaista," pricao je kasnije prota Zaharije, kroz koju godinu se pokaza

tacnim da su vesti o smrti starog knjaza Milosa Obrenovica bile namerno

proturene, te on 1858. godine ponovo dodje na presto Srbije. Ovo

prorokovanje moga kuma, Milosa Tarabica, bijah poverio samo dvojici

ljudi, i to mom kumu proti Milanu Djuricu i pobratimu proti Gavrilu

Popovicu. Jes, bogme, da smo se sva trojica vaskoliko iznenadili, kada

se te 1858. godine ove reci Miloseve obistinise..."

. . .

"Sjedao sam pod orahom u mojoj avliji i uzivo u toploti prvijeh jesenskih

dana. Bijah prilicno umoran te onako, sjedeci na klupi, zaspah...U taj

mah, odjedanput, banu kum Milos Tarabic. Ja sam dobro znao da je on

umro jos prije cetiri godine, ali se potpuno svjesno prepustih ovom

snijevanju, da vidim sta ce se iz toga ishoditi te ga, u snu, zapitah:

- Otkud ti, kume?

- Ja doso da ti kazem neke vijesti - odgovori on.

- Kazuj, ionako za poslednjih deset dana ne procitah nikakve novine!

- Nista nemoj vjerovati tim tvojim novinetima, vec meni - vazno ce

Milos. - Zar te tvoje novincuge nijesu pisale da je stari knjaz umro, a on, hvala Bogu, zdrav i ziv!

- Pa jes, kume, imas pravo - potvrdih ja, sjetivsi se da su se sva

njegova kazivanja o knjazu, odista, obistinila.

- E, sadeve cuj moj kume Zarija - rece, pa zatim upita: - Bogati, koji je danaske dan i godina?

- Cetrnajesti, deveti mjesec 1858. lj. g.

- Ma, sta rece, cetrnajesti deveti mjesec, kao da o necemu razmislja,

stade on da ponavlja moje rijeci. Poslje ce jopet reci:

- Vidi, kume, stari knjaz nece vladati ni pune dvije godine i umrijece

ovog istog dna, 1860. godine. Umrijece cestito i lijepo od svoje smrti i

starosti.

Zatim ga polako nestade iz mog sna, pa se namah opet pojavi i rece:

- Kume, sve ono sto ti rekoh je prava bozja istina.

Ja se uskoro probudih, te mi se u jednom trenu ucini da sam, uistinu,

razgovarao sa pokojnim Milosem, ali se poslije sjetih da je to bio sam

san.

Kroz koji dan sidjoh u Uzice te o ovome kazivah svome kumu proti Milanu Djuricu i pobratimu proti Gavrilu Popovicu.

Poslije dvije godine, tacno na dan 14. septembra 1860. godine, slucajno

bijah u Uzicu te sa svojim kumom Milanom i pobrom Gavrom sedjeh

pred Drndovom kafanom, kada, eto policijskog pristava koji nam donese

vijest da je stari knjaz umro danaske prije podne i da im je to iz

Beograda, zvanicno, u nacelstvo, javljeno. Sva trojica, sjetivsi se

mojega sna, uglas zapitasmo: "Koji je danaske dan u godini", a on kratko odgovori: "cetrnajesti septembar!". Mi se samo zgledasmo."

. . .

Osim ovih, Milos Tarabic je proti kazivao i druga svoja prorocanstva,

koja su se obistinila pedeset i sedamdeset godina posle njegove smrti (umro je 1854. godine). Tako je predvideo, kako navodi prota:

"Na prestolje Srbije ponovo ce doci potomci Cernoga Djordjija. Oni ce

vladati Srbijom neko vrijeme, a zatim ce nastupiti veliki ratovi. Ratovace se iz godine u godinu.

Prvo ce Srbija objaviti rat Turskoj i oslobodice skoro cijelo Dusanovo

carstvo. I taman kade postane velikacka drzava, udarice na nju Svabo

sa joste nekijem jevropskim silama. Bice veliki pomor u narodu, te se nece znati sta je gore - jal tolike pogibije vojske, jal tolike bolescine."

- Mogu ti kazati - govorio je Milos svome kumu - da ce Srbija biti pune

tri godine u mraku. No, to nece biti rat samo Srbijin. Sve zemaljske sile

udarice jedna na druge. U Kremna ce doci takvi pomor da ce skoro sve

kuce biti zavijene u crno. Bolest sto ce ovladati ovijem krajem bice

mlogo opasnija od dusmanske vojske, koja se ovdekar i dolje u Uzicu

bude nastanila. Jopet ce iz svega toga nasa Srbija kao pobjednik izici.

Uzece cijelu Bosnu i Hercegovinu i druge zemlje dje nasi zive. Tako ce svudje biti nase dje imade nase kuce.

Nece dugo potrajati i Srbija ce postati carevina, jer Austrije i Turske vise biti nece. Bice ih, ali ce biti malene ko nekoliko zrna gr u prepunoj casi.

. . .

Prema pricanju samog prote Zaharija i mnogih starijih Uzicana, Tarabic mu je rekao sledece:

"U onoj godini u kojoj ce biti kraj ovog velikackog svjetskog pomora

(prvog svetskog rata, prim. autora), ti ces kume umrijeti. Oba ova rata,

onaj kade smo ratovali samo sa Turcima i ovaj u kome je ratovao citav

svijet<Zanimljivo je da Milos Tarabic, kada govori o ovim ratovima, bez

obzira sto prorice daleku buducnost upotrebljava narativno proslo

vreme. Prim. autora.>, odnijece ti dvoje unucadi. Jedno prije, a drugo

poslije tvoje smrti. Od tvoje cijele vamilije u tom ratu ce poginuti jos cetvoro."

I ova vizija Milosa Tarabica se, zaista, ispunila:

- U balkanskom ratu poginuo je junackom smrcu protin unuk, aktivni

pesadijski porucnik Qubisa Popovic, a posle protine smrti, u sam osvit

slobode, u Uzicu, umrla je omiljena Zaharijeva unuka, Julija Kulic,

svrseni maturant Beogradske uciteljske skole. Od ostale protine familije,

u prvom svetskom ratu poginuli su: Mirko Popovic, profesor Uzicke

gimnazije, Vlajko Jeremic, svestenik, Kosta Jeremic, svrseni

preparandista, i Grujica Jeremic, student prava.

. . .

Zdrav i krepak ratar, koji je toga jutra pred smrt kosio livadu ispred

kuce, zatrazi od svog kuma, prote Zaharija Zaharica, da ga zivog i

zdravog opoje, jer mu u predvecerje "valja mrijeti". Rece: "Tako mi je

kazato", i tako bi.

. . .

"Jednoga dana dodje do mene moja kuma, Mitrova zena, te mi se

povjeri da se njezin covjek u gluvo doba noci oblaci, obuva, izlazi

napolje i u kucu uvodi nekakvog svijetlog popa. Ka s njime nasamo

ostane, ondakar zakljucava vrata od sobe te sjedeci kraj ognjista nesto pricaju, ali nista ne jedu niti piju...

Mene ova kumina prica podstace te nedje uoci Jovandana zaokupim ja

Mitra da mi kazuje s kim se to popom nocu sastaje i razgovara. Tada mi on, ko na nekoj ispovijedi, ovo isprica:

- To je, kume, bilo sadevo, oko Bozica. Cujem je da neko u pola udara

stapom o vratnice, te nako, napola obucen, izadjem napolje. Ne vidjeh

nikog pa posmislih da me uvo omanulo, te taman misljah da se vratim u

kucu, kad se iz mrklog mraka oglasi jedan glas, koji mi kaza:

- Ne boj se, Mitre, ja sam!...

Okrenuh se, kada tamo, kod kucera, stoji prilika coeka, pa podje pravo k

meni. Prepadoh se, a on ko da mi razaznaje misli, nako, blago, rece:

- Ne plasi se Mitre...Zar me ne prepoznajes?

- Jok - reknem mu ja.

- Ja sam tvoj stric Milos.

- Ali, ti si umro prije mlogo godina! - reknem mu ja.

- Jesam! No, zar se ne sjecas kad smo za ovcama isli planini da sam ti

reko da cu ti se javiti i poslje moje smrti?

Ja se ondakar sjetih da mi je to davno, odista, kazivo te mu pridjem blize i prepoznam ga.

Prema protinom kazivanju, on je Mitra, tom prilikom, zamolio da mu sto

vernije opise izgled pokojnog Milosa.

Mitar se, u prvi mah, nekako cudno neckao pa je, posle nekoliko

trenutaka, svome kumu mirno odgovorio:

- Lijepo je izgledo, moj kume Zarija. Na njemu nekakva mantija, a po

njojzi ko da blago svijetle rojevi svitaca, samo nekom neopisanom

svjetloscu. Taka mu je i glava bila...Bijela, a nekako svijetla...Cjelivah

ga u ruku, a ona meka ko da vunu na preslici drzi. Dodirnem ga po

mantiji, a ona isto nako, kadivena. Sve mi se cini da bi rukom kroz

njega mogo proci...

Zbog ovog, nestvarnog opisa, svestenik Zaharije je bio uveren da je

Mitar sve to sanjao ili halucinirao. Tada je izmedju njih zapoceo, prvi put

sumnjicav razgovor:

- Da nijesi ti to sve snijevao, moj Mitrasine?

- Kakvo snijevanje! Snijevam li ja, kume, kad vako, sadevo, s tobom

govorim?

Ja mu na to reknem:

- More biti, Mitre da si nesta, nako u snu, sam sa sobom razgovorao, pa se i kumi pricinjelo da s nekijem drugim pricas...

- Boze, kume Zarija!...je l' ti to ona moja zenturina rekla da je vidjela svijetlog popa, kojeg uvodim u kucu i s njim razgovaram?

Ja mu reknem da jeste, a on mi unakrsti:

- E, pa ako je to sve snijevo, nije mogla i ona snijevati isti san?

- Dobro, kume Mitre, a kako on ode od tebe i sta rece?

- Rece da ce se jopet javljati i od ondaj mi se javi joste nekoliko puta.

Poslje mi kaza da je vrijeme da se rastanemo te ja izidjoh u avliju da ga

ispratim...Tako, polako, dodjosmo do kucera, a njegova se prilika

zaplasti k'o plast sijena i tako ga, nekako, nestade...

- Kako? - jopet ga priupitah.

- Pa, ne umijem da ti to objasnim ovijem, ljudskim rijecima, jerbo sto godj da ti recem, jopet nece biti onako kako je u istinu bilo.

Ja ga zamolim da to pokaze kako zna, a on mi ondakar rece:

- Nekako se zgrudva te postade ko grudva snijega... Sjajna i ko zlatna.

Jal' grudva, jal casa, to ti ne umijem iskazati...Poslje, to polece u nebo i meni se cinjase da ode medju same zvijezde.

. . .

Dvadeset devetog maja 1868. godine zabelezeno je u Uzicu Mitrovo

frapantno vidjenje ubistva kneza Mihaila Obrenovica.

Mitar se tog dana nasao u ovom gradu, nekim svojim poslom. Varos je

vrvela od mnostva gradjana, a narocito seljaka, jer je bio pazarni dan. U

drustvu svojih Kremanaca i nekoliko prijatelja iz sela Bioske i Stapara,

on se nadje na glavnom uzickom, varoskom raskrscu, zvanom

"Megdan". Kao i obicno, pricali su i raspitivali se koji trgovac daje najvise voska, soli i secera za njihovu vunu i jagnjece koze.

Bez ikakvog povoda, Tarabic se izdvoji od svog drustva, popevsi se na

sam vrh jedne kupaste gomile kamenja, koja se tu nalazila zbog popravke kaldrme na glavnoj carsijskoj ulici.

Na vrhu postoja nekoliko trenutaka bez reci. Ne izusti ni glasa, niti

zacudjenim prijateljima objasni ovaj svoj postupak.

Svi ga zacudjeno gledahu, kad on iznenada, viknu:

"Kuku narode! Izgubismo knjaza! Eno, vidim kako se bori sa

zivotom!...Ubise knjaza! Ubise knjaza!"

Dok je ovo izvikivao, oko njega se okupi mnostvo ljudi. Svi su se krstili i

sa strahom, nemo zagledali jedan u drugog, verujuci da je Mitar poludeo.

Proslo je desetak minuta otkako je on, neprestano, jadikovao za knezom

Mihailom, kad se na "Megdanu" pojavi poveca grupa pandura, koja ga

jedva savlada i svezanog povede u okruzni zatvor.

"Ama, sta vam je ljudi", bunio se Mitar. "Sta to radite sa mnom? Zar ne

vidite kako nam dusmani ubijaju knjaza?!"

Za to vreme u Beogradu, Garasanin je jurio u karucama, od Knjazevog

konaka u Topcideru ka Narodnoj skupstini u centru grada, dok je u

uzickoj apsani, ni kriv ni duzan, camio Mitar Tarabic.

Molio je apsandzije i kljucare varoskog zatvora da ga puste. Uzalud!

Njegova "krivica" bila je samo u tome sto je iz dalekog Uzica, svojim

ocima sagledao kosutnjacku tragediju, u kojoj je, na najsvirepiji nacin,

ubijen knez Mihailo Obrenovic, a mladi knezev adjutant, Garasaninov sin, smrtno ranjen.

Objasnjavao je pandurima da je, pored knezevog ropca, cuo i vapaje

nekih zena i video kako gine jedna od njih, ali nije imao ko da ga slusa.

Sve je bilo uzaludno. Mitru niko nije verovao ni jednu jedinu rec...

Tek sutradan, kada su ga, u prisustvu okruznog nacelnika, zapitali

otkuda i kako je sa te daljine mogao da u samom momentu masakra u

Kosutnjaku sve to dozna, Mitar im je odgovorio da se, odjednom, pred

njegovim ocima ukazala jasna slika knezeve pogibije.

. . .

Mesec dana pre nego sto ce knez poginuti u Kosutnjaku, Mitar se sa

kumom Zaharijem vracao iz Uzica u Kremna. S njima u drustvu bio je i

Miljko Milosavljevic, ugledni domacin iz sela Bioske, veliki prijatelj prote

Zaharija Zaharica. Jasuci nekoliko metara iza njih, Tarabic, odjednom, obode svog konja i nadje se pored svojih saputnika rekavsi im:

- Qudi, sceo bi nesto da vam recem!

- Kazi sta? - zapitase Zaharije i Miljko.

Mitar dojaha do Zaharija i blago ga uhvati za bradu, pa mu se ponovo obrati:

- Evo, vidite li! Knjazev zivot je tanji od bilo koje dlake na ovoj kumovoj

bradi. Njemu duga nema vijeka.

- Hajde, bogati, Mitre, otkuda ti to pade na pamet, kad je knjaz, Bogu

hvala, ziv i zdrav ko dren - u jedan mah, uzvratise prota i Miljko.

- Tako mi je kazato - uobicajeno odgovori Mitar, pa zatim, kao da se

pravda, otpoce da objasnjava:

- Znam ja ljudi da je knjaz ziv i zdrav. Znadem i da nece umrijeti od bolesti.

- Nego od cega ce?

- Od dusmanske ruke iz naroda svog! Sve cu ja to vidjeti onoga dana i onoga casa kade se to bude zbilo.

- O, ho, kumasine, znaci skoro ces u Biograd - nasali se s njim Zaharije.

- Ma kakav Biograd, kume, Zarija, niti bi tamo znao poci, niti doci, samo

mi je kazato da cu ja tu nesrecu vidjeti, ma dje bijo i ma dje se nalazijo!

Nekoliko dana pred knezevu pogibiju, uzicki prota Milan Djuric navrati

kod svoga kuma prote Zaharija u Kremna. S njim u drustvu u Zaharice

dodje njihov zajednicki prijatelj, Zaharijev pobratim, takodje uzicki

prota, Gavrilo Popovic.

Svestenik Gavro je, inace, bio rodjeni brat uzickog uglednog politicara

Alekse Dj. Popovica, prvaka takozvanih "Takovaca" - pristalica dinastije

Obrenovica. Ovom pravom narodnom svesteniku nije nista smetalo da

prijateljuje sa popovima Djuricem i Zaharicem, koje smatrahu kao ortodoksne karadjordjevicevce.

Tom prilikom prota Zaharije poveri ovoj dvojici svestenika sta mu je

Mitar Tarabic pre dvadeset pet dana rekao o sudbini kneza Mihaila

Obrenovica.

Nije proslo ni nedelju dana od ovog susreta u Kremnima, kada je sama

srpska vlada iz Beograda zvanicno potvrdila vest o svirepom ubistvu

omiljenog vladara Knezevine Srbije. Tada je kod ove trojice svestenika

cudjenje dostiglo vrhunac, jer su se uverili da su se reci Mitra Tarabica,

koje je iskazao pred protom i Miljkom Milosavljevicem, u potpunosti obistinile.

Vapaj na uzickoj pijaci potvrdio je tragicnu istinitost kosutnjackog masakra.

. . .

Mladi knez Milan Obrenovic slusao je jos za vreme namesnicke

vladavine, dok je bio nepunoletan, price o "crnom prorocanstvu", kako

su tada zvali vidjenja kremanskih proroka.

Kada je postao punoletan, obrati se svome ministru finansija Cedomilju

Mijatovicu, coveku koji je, nasuprot drugim knezevim ministrima, cvrsto

verovao u ishode kazivanja kremanskih proroka.

Zainteresovan za sudbinu dinastije, on jednoga dana naredi svom

ministru da organizuje direktan susret sa prorokom Mitrom Tarabicem,

jer mu stric Milos bese umro, ima vec gotovo dvadeset godina.

Preko uzickog okruznog nacelstva udesise da Mitra Tarabica dovedu

knezu, ali da on ne zna s kim ce razgovarati. Reci ce mu da ponese

katrana i luca koliko god moze, jer ce ga u jednom gradu na Moravi

cekati jedan mladi trgovac koji tu robu dobro placa.

Od Zlatibora su, inace, karavanski putevi vodili dolinom Morave, pa Mitar

nije imao sta da posumnja. Znao je da ovim pravcem idu sve kiridzije

zlatiborskog kraja.

U tom gradu na Moravi, cije se ime nije moglo tacno utvrditi, cekao je

preruseni knez Milan, okruzen svojim takodje prerusenim pomocnicima,

"ortacima" u ovom poslu. Za ovu priliku knez se cak i maskirao, kako bi sakrio svoje mlade godine.

Milanu Obrenovicu, odlicnom "glumcu", nije bilo tesko da se sazivi sa ovom ulogom od koje je mnogo ocekivao.

Susret se odigrao u jednoj zasebnoj prostoriji neke kafane na periferiji

grada, blize karavanskom putu. Qudi Cedomilja Mijatovica su se potrudili

da kafana bude poluprazna.

Milan sede za jedan sporedan sto, a ostali se okupise oko drugog

glavnog stola, za kojim je trebalo da se izvrsi ova pogodba. Za Mitra su svi bili trgovci lucem i katranom.

Pre nego sto ce pozvati Mitra u kafanu, pridje mu jedan od "trgovaca" i rece:

- Deder da vidim tvoj luc. Ima jedan sto hoce da ti ga otkupi.

Mitar je to i ocekivao, i uputio se u kafanu. Ali, kada se vrata otvorise,

on ne podje ka glavnom stolu, vec ka onome gde je sedeo preruseni

srpski vladalac knez Milan Obrenovic.

Cim ga ugleda, Mitar se do zemlje pokloni.

- Sta nam se klanjas - povikase "trgovci".

- Ne klanjam se ja vama, vec se klanjam knezu Srbije - odgovori Mitar bez dvoumljenja.

Kada videse sta bi, svi se cudom zacudise, a Mitar na to uzvrati:

- Gospodaru, ja se cudim, kako ovi ljudi ne vide da ti kruna svijetli oko glave?

Knez ga onda odmah pozva za sto, a on odgovori:

- Dje ja mogu za tvoj sto, gospodaru, kad sam ja obican seljak, osim

ako ti naredjujes?

- Nisi ti obican covek, moj Tarabicu, kad si mogao mene ovakvog

prepoznati.

I tako, Mitar sede za sto sa vladarom Srbije toga vremena. Licem u lice, dim uz dim.

I poce razgovor.

- Ti si prorekao ubistvo moga strica Mihaila. I zaista se tako i dogodilo?

- Jesam, gospodaru!

- Hoces li i meni reci moju sudbinu?

- Nemoj gospodaru, ne valja! Sve me drugo pitaj, samo o tome nemoj!

- Hocu da mi kazes!

- Nemoj gospodaru, nije dobro!

- Ocu da mi kazes!!

- Ako mi ti, gospodaru, naredjujes, neka tako i bude!

- Naredjujem!

Mitar mu tada rece da ce se ozeniti lepom i mladom zenom, plemenitog

roda, i da ce s njom imati jedno musko dete.

Onda pogleda na grad i rece knezu: - Odavde ces, gospodaru, sa Nisom razgovarati.

Knez mu uzvrati:

- Kako ja sa Nisom mogu razgovarati, kada je Nis u turskoj carevini?

Tada mu Mitar rece:

- Nece proci ni nekoliko godina, a ti ces na bijelom konju uci u Nis i osloboditi sve nase krajeve, dje god srpske kuce bude bilo.

- Ali ti, Mitre, rece da me crne stvari cekaju?

- Rekoh, gospodaru!

I onda mu rece da ce u svojim najboljim godinama biti prognan iz Srbije

i da ce umreti u tudjoj zemlji, a da Srbiju nikad vise nece videti...Umrece bez zene sa kojom ce kratko vremena ziveti.

. . .

Sutradan odoh do sela. Rucah u Moljkovicima te se oko cetiri sahata uputim kuci. Cim dodjoh kade tamo zatekoh kumu, Mitrovu zenu.

Vidim da je nesto zabrinuta i da s nestrpljenjem ceka moj dolazak.

Pitam kako su sa zdravljem i da neko moze biti nije bolestan, a ona mi

odgovori da su svi, Bogu hvala, zdravo i dobro.

Ondak ja zapitam sto je tako snuzdena, te ce mi kuma na to reci da je takva zbog Mitra, jerbo je on naumio da "danaske mre"...

- Kako da mre? - upitah - kad je zdrav ko dren?

- Ne znam, samo mi je reko da danaske treba da mre, jerbo mu je tako

kazato. Otpratio me tebi da dodjes kod njega da ga ispovijedis i da ga opojes.

Mene ovo zainteresova te ponovo uskocim na konja i tako se sa svojom

kumom nadjoh u Tarabicima.

Kade tamo stigosmo, opazim ja Mitra kako kosi travu ispred kuce, a svi

se Tarabici okupili oko njega te ga pogledaju kao neko cudo. Cim me

videse, okupise se oko mene pa mi, skoro sapatom, rekose da je Mitar,

Boze prosti, poludio, jerbo svima njima prica kako ce danaske umrijeti.

Ja se iznenadim te u prvi mah pomislim da je, odista, pomanito kade

vako zdrav moze da govori o svojoj smrti. Kad me ugleda, on k'o da mi procita misli, stade pred mene pa mi rece:

- Nijesam ja kume ni manit ni cakarast. Nista nemoj da se cudis, jerbo

je meni sudjeno da danaske mrem. Zato sam te i zvao da dodjes da me ispovijedis i da me opojes da na onaj svijet ne idem gresan.

Na to mu odgovorim da ga ispovijediti mogu, ali da zivog covjeka opojati

ne mogu, a on ce mi tada kazati:

_ Kume, u zivotu te ni za sta nijesam molio, sem za ovo za koje te

sadevo molim. Nije grijeh, moj kume Zarija, opojati ziva coeka kad je

taj coek sporazuman s Bogom i kade mu je ona sila rekla da mu valja mrijeti...Nista ti, kume Zarija, zbog toga neces uvrijediti Boga.

Iznenadih se kad cuh da Mitar potpuno trezan i pametan vako govori, te

nemadoh kud, nego ga prvo ispovijedih, a poslje opojah.

Za vrijeme opojanja on, iza kuce, ko da je mrtav, leze na golu zemlju, te

tako ja zavrsih i taj sveti cin.

Vec sunce bijase zalazilo pa mi valjade polaziti kuci. Sve to vrijeme Mitar

bi sa mnom. Veseo i zdrav, a ja namjerno ne htjedoh da ga pitam o

smrti, povjerovavsi da je se o tome sam nesto prebacio i previdjeo.

Sa svima se rukovah te, k'o obicno, i Mitru pruzih ruku, kad me on,

iznenada, zagrli i poljubi u oba obraza. Primjetih da mu u oku iskre suze. Potom pojahah konja i podjoh kasom preko livade.

Okrenuh se i spazih kako na kraju ograde od njihovijeh kuca stoji Mitar i

kako mi mase rukom. Tako mi se, moze biti, ucinjelo, on tada izgledase nekako sjetno i radosno, u isti mah.

Tek sto bijah dojahao do Glavicica<brdasca u blizini Zaharica kuca.

Prim. autora.>, kade me u galopu sustize Mitrov sinovac, mladi Milan, i

rece da je Mitar, iz cista mira, umro, poslje cetvrt sahata od moga

odlaska iz Tarabica."

. . .

Milan Tarabic je bio veoma ugledan kremanski domacin, poznat kao

bogat drvarski trgovac<Mitar je, svojevremeno, prorekao sinovcu Milanu

da ce se obogatiti "uz pomoc gore", sto znaci trgovinom drvnom gradjom. Prim. autora.> i dugogodisnji predsednik Kremanske opstine.

Za svoje vreme bio je vrlo obrazovan covek i veliki propagator

trezvenjastva u tom kraju. Umro je u dubokoj starosti, nekoliko godina posle drugog svetskog rata.

Prilikom susreta s njim 1950. godine ispricao nam je niz detalja u vezi sa

smrcu svoga strica Mitra:

"Bejase lijep majski dan. Sunce upeklo kao usred ljeta. Ja stajah ispred nasih stala, a malo podalje od mene zacuh zvonak zvuk kose.

Zadjem iza kuce i vidim strika Mitra kako kosi nabujalu travu na onoj

livadi do same nase avlije. Malo se zastidim sto se sam nisam sjetio da

to ucinim, te se ponudim da ga odmijenim, a on mi na to rece: - Neka,

bogati, dijete, jos je u meni snage. Bog je dao, a kada dodje sudjeni cas, Bog ce je i uzeti.

Nista po njemu nisam primetio da je neveseo i da ce umrijeti. Stavise,

izgledase krepak i vrlo razgovoran, pa mi se opet obrati:

- Vidim te juce kako si rasirio neke novincuge te ih tolkujes i citas. Bogati, sta to toliko ima u njima vazno da si se sav u njih udubio?

Ja mu na to objasnim sta sam procitao u tim novinama, doduse, prilicno bajatim, a on mi na sva ta objasnjenja odgovori:

- Nista te novincuge ne znaju i sve sto ih citaju samo zaludjuju i varaju.

Pravu istinu, ovdje, u ovome selu, samo ja znam...No, tebi bi bolje bilo

da o necemu drugom razmisljas, a ne o tijem novinetima!

- O cemu? - zapitah ja.

- O tome, u ime Boga, kakvu ces djevojku i iz koje kuce dovesti! Ne

znas ti da ce ovdje i po svijem varosima crne guje <pod "crnim gujama"

Mitar je video buduce vodovodne cevi. Prim. autora.> iz zemlje svu vodu

popiti, te rijeke i potoci nece biti vaki kakvi su sadevo da ti je prava

bozija milina da ih gledas. Eto, razmisljaj i o tome, te gledaj da to sprijecis!

Bejase me sramota da o svemu tome govorim s njim kao starijim

covekom, a narocito o devojci, te se ponovo vratih stali da posvrsavam

neke poslove oko nasih konja.

Ne prodje ni jedan sat, a ja zacujem kako striko Mitar glasno doziva

strinu. Pogledam niz livadu i vidim da je skoro cijela pokosena, samo mu

ostalo da pokosi jos jedno malo parce. Spazim strinu kako hita prema

njemu, a on se, rekao bih, nekako seretski, smijulji na nju.

Kad mu ona pridje, dugo su nesto razgovarali, a zatim strina poce

glasno da kuka, narice i da se krsti. Vidim, on je umiruje, koseci i dalje ono nepokoseno parce livade.

U tome se ona povrati kucama, a sve se gruva u prsa i glasno narice.

Svi se okupismo oko nje, te nam ona, u prvi mah, rece da je striko Mitar

umro.

- Kako umro? - zapitasmo mi - kad ga evo ziva i zdrava na livadi?!

- Ma nije umro, - odgovori nam ona - ali kazo da ce sadevo umrijeti...

Meni nalozi da joj osedlam konja da odjase u Zaharice, da bi zovnula

kuma Zariju da ga ispovedi i opoje. Tako i ucinim, te pred nju dovedem konja Bidza, koga sam maloprije otimario.

Iskreno receno, mi svi pomislismo da je striko Mitar malo siso s uma, ali,

on sve to vreme sedi sa nama i gleda nas onim pametnim ocima,

govoreci:

- Sta vam je ljudi? Ne igra mecka pred vama, da me ovako gledate ko u

neko cudo!

Malo posle nam se obrati ovim recima:

- Idite svaki za svojijem poslom, a ja sam sve svoje poslove danaske

zavrsio, samo jos ovaj sa crkvom da zavrsim i da miran idem pred Boga.

Niko nije hteo da odstupi od njega, vec ga nekako svi sa interesovanjem

zagledasmo, dok se on na sve nas samo blago osmehivao, govoreci nam

da nista ne brinemo i da ce i posle njegove smrti biti sve kako treba da

bude.

- Zivjece Tarabici dok god postoji ovoga svijeta, pa ne treba niko da se zalosti sto cu ja danaske mrijeti - umirivao nas je on.

Ne potraja dugo vremena, kad eto ti strine i kuma Zarije sa krstom i

epitrahiljom. Striko usta sa tronosca i poljubi se sa kumom. Zatim se

njih dvojica odvojise od svih nas i podjose dalje put livade koju je on malocas svu pokosio.

Video sam da se o necem vrlo zivo raspravljaju, ali niko od nas nije

mogao da razabere nijednu rec. Posle videsmo kako striko Mitar kleknu

ispred kuma Zarija, a ovaj ga poskropi bosiokom i prekrsti srebrnim krstom.

U tom klececem stavu, dolje na livadi, Mitar je nesto dugo, sapatom, pricao pop Zariji, te posle doznasmo da se ispovedao.

Zatim obojica podjose porema kucama. Izmedju njih ponovo nasta

nekakava rasprava. No, ni ovoga puta mi ne cusmo o cemu su to tako

zustro razgovarali. Udjose u kucu i kroz prozor videh kako strina

raspremi seciju. Medjutim, ja kao da cuh da joj Mitar rece da to ne treba

da cini. Tada videh kako kum i on izadjose iz kuce na livadu na koju

striko leze i ukruti se kao da je mrtav. Kad mu kum Zarija ocita molitvu,

on mirno ustade kao da nista nije ni bilo te, zajedno, sa kumom, sede za sovru, ali nista ne okusi.

Vec se hvatao prvi sumrak i kum Zarija se oprosti sa strinom. S njim do

na kraj avlije idjase striko Mitar. Tu se njih dvojica izljubise, i kad kum

zakasa konja, on jos dugo stajase kraj ograde, masuci rukom pop Zariji, sve dotle dok se ovaj ne izgubi sa vidika.

Posle se mirno povrati kuci te leze na onu seciju. Mi svi za njim

podjosmo u sobu, ali nas on otera. Pored njega osta samo strina...

Nije potrajalo ni nekoliko minuta kad se zacu njena kuknjava i mi se svi,

zaista, uvjerismo da je Mitar odistinski umro. Ja osedlam najboljeg konja

Sultu, te galopirajuci stignem kuma Zariju kod Glavicica i saopstim mu

vest o smrti strika Mitra.

Kum Zarija mi, tom prilikom, rece kako ga je stric Mitar toga dana molio da ga ispovedi i opoje..."

. . .

Kao i vizija ubistva kraljice Drage i kralja Aleksandra Obrenovica, tako se i ona o ponovnom dolasku Karadjordjevica na presto Srbje obistinila.

O tome prota Zaharije prica, bas onako kako mu je sam Mitar ispricao:

"Po ubistvu kraljice i kralj doci ce loza Karadjordjevica da vlada, ali ce,

potom, nastati krvavi ratovi. Zatim ce jopet doci ono nevrijeme kad ce

zima biti kao ljeto, a ljeto biti kao zima. Tada ce nastati rat sa Turcima.

Na Turke ce udariti cetiri hriscanske drzave i nasa carinarnica bice na

Limu. Tada cemo osvojiti i osvijetiti Kosovo...

Uskoro poslje toga nastace Veliki rat u kojem ce se silna krv prolivati.

Kad bi sva ova krv rijekom potekla valjala bi kamen od tri oke. Na nasu

zemlju navalice tri puta silnija vojska preko rijeke i preci ce ih. Ta ce

vojska upropastiti one krajeve kroz koje budne prolazila. Zaci ce daleko u nasu zemlju...Bice teskijeh dana...

Nasa vojska ce popustiti, ali ce najedanput na njeno celo doci pametan

coek na konju vrancu, koji ce znati s njom upravljati, pa ce reci:

"Naprijed, narode, srpska braco!" Vojska ce tada ozivjeti. Povratice se

duh u njoj i ona ce pojuriti dusmanina preko tijeh rijeka. Neprijatelj ce

doci do Maljena i Bukova. Sumadija ce najvise pretrpjeti.

Za nase selo ne treba straovati. Ovdje, u ovijem krajevima, puska nece

puknuti, ali ako neprijateljska vojska prodje, nece cinjeti nikakvo

zlo...Poslje toga, nasa vojska zauzece nesto Bosne i zaustaviti se do

Drine. Tako ce cuprija u Visegradu biti pola nasa, a pola njiova. Mi cemo tamo cekati".

Tih ratnih dana, 1915. godine, doslo je u Kremnima do susreta izmedju

prote Zaharija i dr Radovana Kazimirovica, koji ce kasnije objaviti knjigu

u kojoj ce izneti utiske o ovom susretu.

Tada je prota ispricao dr Kazimirovicu neka saznanja o ovom delu Tarabicevog prorocanstva:

"Ovdje, u ovoj sobi, u kojoj vi sada sjedite, dragi doktore, tu je austrijski

djeneral nocivao i odatle naredbe svojoj vojsci izdavao. Meni su ocerali

dva vola i dvije krave, vina na pedeset, a rakije na dvadeset metara, ali

mi stvari nista nijesu dirali niti odnosili. Samo su mog unuka Ceda pusku

sobom uzeli.

Tu, u basci, imamo i crkvenu kapelu, te iz nje, takodje, nista nijesu

odnijeli...Dakle, ono sto su uzimali, uzimali su za jelo i pice, ali pustosili nijesu...Sve u svemu, dobro je bilo..."

Detaljnije o samoj propasti Srbije u prvom svetskom ratu govorio je i

pokojni Dimitrije-Mira Karic, muz protine najmladje kcerke Drage.

Njemu je, kao bliskom clanu svoje familije, prota Zaharije poverio ova vidjenja Mitra Tarabica:

"Tri ljeta, kume Zarija, Srbija ce biti u mraku, te cemo tri Svete Trojice

provesti pod dusmanskom vlascu. To ce se zgoditi vako: od severa ce

udariti neka velika sila te ce nas ona gaziti i pregaziti. Zemlja ce nam biti

pusta. Umirace se od gladi i raznijeh bolesti.,

Za to vrijeme nasa vojska bice u tudjini. Prvo ce biti na jednom mjestu

opasanom morima sa svijeh strana. Kad budne svoje rane izvidala,

ondakar ce od prijatelja dobiti hrane i dzebane, te ce ponovo preko

tudjijeh mora doploviti do nasijeh granica. Kad tu dodje, zaposednuce

gore i dolove, te ce ponovo jurisati ka Srbiji i oslobodice ne samo nase, nego i sve one predele u kojima zive nasa braca.

Jos jedno cu ti reci, kume, dusmanska vojska uci ce u Kremna tacno na

Lucindan, a iz Kremana ce izaci poslije tri godine jopet na dan tvoje krsne slave, sto ce reci na praznik Svetoga Oca Luke".

- Sve ove vizije Mitra Tarabica u potpunosti su se ispunile i to ovim redosledom:

Dvadeset devetog maja hiljadu devesto trece godine, umesto Obrenovica, na vladarski presto Srbije dosla je dinastija Karadjordjevica.

- Nije proslo mnogo, svega devet godina, a Srbija je zaratila sa Turskom, 1912. godine, zavrsivsi ovaj sukob u svoju korist.

- Posle ovog rata carinarnica Srbije je bila tacno na Limu, odnosno

prema onim oblastima Bosne i Sandzaka, koje je drzala Austrougarska imperija.

- Posle ovog rata sa Turskom, tako reci bez predaha, nastaje prvi svetski

rat u kome Austrougarska sa najvecim ratnim potencijalom krece na

Srbiju i zauzima njene severne i neke centralne oblasti. Ali, zaista, dolazi

"covek na vrancu", generac Zivojin Misic, koji vestim komandovanjem i

licnim primerom junastva, proteruje neprijatelja sa okupirane teritorije

Srbije.

- Austrijanci su bili u veoma teskoj situaciji, pa su zamolili svog

saveznika Nemacku za pomoc. Tako su Nemci, "sila sa severa", uputili

na Srbiju svoju armiju, pod komandom svog feldmarsala fon Mekenzena.

- Srpska vojska pod udarom ove snazne sile odstupa kroz Albaniju i odlazi na pregrupisavanje i oporavak na Krf.

- Sa Krfa, nasa vojska, krece u Solun da bi, zajedno sa saveznickim armijama, obrazovala solunski front.

- Potpomognuta saveznicima, srpska vojska stupa u ofanzivu i, iz bitke u

bitku, konacno pobedjuje Bugare, Austrijance i Nemce.

- Posle teskih borbi, Srbija oslobadja ne samo svoju teritoriju vec i sve

one zemlje u kojima je vekovima pod tudjinskom vlascu, ziveo nas

jugoslovenski zivalj.

- Sto se tice oslobodjenja sela Kremana, poznato je da je ovo selo

okupirano na sam dan krsne slave svestenika Zaharija te je, posle tri

godine ropstva, oslobodjeno na praznik istog svetitelja, to jest, na

Lucindan, bas onako kako je i rekao protin kum Mitar Tarabic.

Mitrovo vidjenje austrijske okupacije ovih krajeva pokazalo se tacnim -

tudjinska vojska na podrucju sela Kremna nije vrsila nikakva zlodela. Sem oduzimanja hrane, drugih kradja i otimacina nije bilo.

Predvidjanje ostalih nedaca se, takodje, u potpunosti obistinilo, jer su se

pojavile razne bolesti, od kojih je narod najvise stradao. Mnoge zivote u

Srbiji odnela je glad i haranje pegavog i trbusnog tifusa. Bolesti su

pogadjale ne samo ljude, vec i stoku. Tako je, za te tri godine

neprijateljske okupacije, u citavom uzickom kraju vladala nestasica

hrane, cije su se posledice osecale jos dugo posle oslobodjenja Srbije.

. . .

Svaka legenda sadrzi i nesto istine, kao i ova koja govori o nastanku

predanja oko izgradnje kremanske crkve.

A evo kako je ona nastala, sta su o ovom seoskom hramu izrekli kremanski vidovnjaci, a prota Zaharije pribelezio:

"Kume Zarija, Kremna dugo nece imati svoje crkve."

"I ti i tvoji potomci dugo cete sluziti sluzbu u Bioski i ovdje kod ove

Celije."

"Ti ces umrijeti, a crkve u Kremnima neces docekati."

"Umrijece ti sin, sinovac, i unuk, ali ni oni nece u kremanskoj crkvi molitve ocitati."

"Kade tvoji praunuci budnu zivi i veseli, nijedan od njih nece ovdje

zivjeti. Sici ce dolje u Uzice, pa ce se odande, sem nekoliko njih, raseliti daleko, cak do Biograda i po vas cijelome ovom zemaljskom saru."

"Tek izmedju dva velikacka rata, kada mir medju ljudima budne trno ko

ziza dogorjele svijece, Kremanci ce otpoceti sa zidanjem crkve te jos malo da budnu gotovi pa ce stati. Sprijecice ih rat."

Ondakar tijeh godina, sem jednoga tvojega praunuka, niko od tvojih pop

nece biti. No, taj tvoj praunuk, koji se budne zapopio, nece ovdje

zivjeti."

"U Kremna ce ondakar doci jedan pop roda vladicanskog i pod njegovom

ce se sluzbom crkva dici."

"Bice ona i gotova, ali zadugo jopet nece biti prave crkve...Bice je tek

ondakar kade se u onijem godinama usred bijela dana taj dan budne pretvorio u noc."

To je sve sto su o kremanskoj crkvi izrekli Milos i Mitar Tarabic. Sve

drugo moze se pripisati mastovitosti naroda ovoga kraja.

Koliko su te njihove vizije bile tacne uvericemo se sagledavanjem ishoda ovih poruka:

- Cinjenica je da selo Kremna nije imalo svoju crkvu skoro vise od dva

veka, odnosno od doseljavanja familija na ovo podrucje, pa sve do danasnjih dana.

Tacno je da su svi svestenici iz familije Zaharica sluzili sluzbu u

biostanskoj i staparskoj crkvi, kao i u kremanskoj bogomolji zvanoj

"Celija".

Prota Zaharije je umro, a crkva u Kremnima nije bila podignuta.

Umrli su protin sin Kosta i sinovac protojerej Radovan, sluzeci sluzbu u Biosci i u "Celiji".

Kao mlad svestenik umro je u Kremnima 1931. godije i unuk prote Zaharija, Djordje Djoko Zaharic.

Mnogi protini praunuci rodjeni su u Kremnima, ali od njih u ovome selu

odavno niko ne zivi. Cim su poodrasli, preselili su se u Uzice. Neki u tom

gradu zive i danas. Medjutim, ima ih gotovo na svim kontinentima, ili

kako su to lepo Tarabici objasnili: "Bice ih po vascijelom zemaljskom saru..."

- Obistinila se i poruka kremanskih prekognisticara da ce kremanska

crkva poceti da se gradi izmedju dva velika rata. Njena izgradnja je,

zaista, otpocela tacno u sumrak mira, 1938. godine, uoci izbijanja

drugog svetskog sukoba, "kade mir budne trno ko ziza ove dogorjele

svijece..."

- Uoci drugog svetskog rata, od toliko svestenika u familiji Zaharic ostao

je samo jedan. Bio je to protin praunuk Stjepan Dj. Zaharic, ali ni on

nije sluzbovao u Kremnima, vec u jednom mestu kod Aleksandrovca

zupskog.

Poslednji svestenik iz ove familije, koji je do kraja svog zivota sluzbovao

u Kremnima, bio je Zaharijev sinovac Radovan, koji je tu i umro 1935.

godine. Njegovom smrcu, dok je jos praunuk Stjepan bio na skolovanju,

svestenicko mesto bilo je upraznjeno pa je za kremanskog paroha

rukopolozen mladi svestenik Vukoje Cvijovic, rodom iz uzickog sela

Dreznika.

Ovaj svestenik bio je rodjeni sinovac vladike Josipa Cvijovica pa je,

samim tim, i poruka Milosa i Mitra u potpunosti realizovana: "a tada ce doci jedan pop od roda vladicanskoga..."

- Gradjenje crkve je zavrseno 1941. godine u martu mesecu, uoci

aprilskog rata. Trebalo je da se obave samo unutrasnji radovi, ikonostas

i ostalo. Ulaskom Jugoslavije u rat, ti radovi su stali. Za vreme okupacije

1942. godine bilo je zakazano osvecenje crkve, ali iznenadnim

nemackim hapsenjem zickog vladike Nikolaja Velimirovica taj svecani cin je odlozen.

Posle oslobodjenja dugo se cekalo na osvecenje ove kremanske

bogomolje. U sustini, nedostajala su novcana sredstva za dovrsenje

ikonopisa. Osvecenje je najzad odrzano sezdesetih godina i to bas u

onoj godini u kojoj se dan pretvorio u noc, onda kada je nastupilo poznato pomracenje sunca.

. . .

Pojavice se ljudi sa zvijezdom na celu. I vladace Uzicem i ovijem

krajevima ravno 73 dana, te ce poslje, pred dusmanskom silom, otici

preko Drine, Uvca i Lima. Kade se to budne zbilo pojavice se velika glad

i zlo pa ce Srbi ratovati, klati se i ubijati jedni druge...

. .

- Savrseno vidjenje postanka i kraja Uzicke Republike iz 1941. godine i

pojave "ljudi sa zvijezdom na celu", odnosno partizana, opisano je do

detalja koji zbunjuju. Predvidjanje da ce Uzicka Republika trajati isto

onoliko dana, koliko je 1941. godine, zaista, i trajala. I to se ostvarilo

gotovo hronometarski tacno...

. . .

"Ondakar ce biti mir, a citavim svijetom iznici ce nove drzave, crne,

bijele, crvene i zute. Izabrace se jedan izborni sud, te nece dati da ljudi

ratuju jedni protivu drugih. Taj izborni sud ce biti nad svijem carevima.

Tamo dje se rat pojavi, Sud ce presudjivati i zavoditi ljubav i slogu,

umesto omraze i klanja. Taj koji budne dozivio to vrijeme, bice srecan i presecan.

Proci ce podosta godina pa ce neki carevi, mali i velikacki, prestati da

postivaju taj Sud, ali ce jopet imati obzira prema njemu, bar rijecima. A

pri tom ce raditi ono sto im je volja..."

. . .

"Poslje drugog velikackog rata ljudi takom silom nece ratovati za dugo

vremena...Bice ratova, ali nekako malijeh;

jopet ce ginuti hiljade i hiljade ljudi, ali u tijem malijem ratovima, ali velikackog rata joste nece biti;

bice nekoliko ratova blizu carstva judejskoga, pa ce, malo pomalo i tamo nastupiti mir;

u tijem ratovima ratovace brat protivu brata, pa ce se poslje miriti i

grliti, ali ce ostati omraza u njima samima;

sve te ratove i bune cinice velikacka carstva od svoje ciste zlobe i

pakosti, a oni sto budnu ratovali ubijace jedni druge zbog svoje manite

pameti."

. . .

"Vrijeme mira i izobilja trajace dugo. Rodice se mlogo koljena koja ce

zivjeti i umrijeti u miru, a da rat budnu doznavali samo preko mudrijeh

knjiga, rijeci i raznijeh prikaza..."

"...Nasa carevina ce ojacati i dje se god budne culo ime nase, svi ce nas

cijeniti i voljeti. Narod ce jesti samo senicni ljeb, a kukuruzni kade se

uzeli. Svi ljudi ce se voziti kolima brez volova a ta ce kola sama od sebe

ici. Vuda i svuda, ljudi ce nebom putovati, pa ce odozgor sa neba

pogledati dolje, ko da su se na dva Rujna i dvije Tare popeli..."

"...Dolje, u Uzicu, i svudje po ovijem brdima, iznici ce mnoge fabrike, pa

ce ljudi zemlju napustiti i u njima raditi. Bice im lijepo duga vremena, ali

ce se poslje, jopet, zemlje sjetiti, pa ce od nje svoje vabrike praviti".

. . .

"Mitar mi je svasta kazivo, te je rekao da ce coek plavijeh ociju, a sa

zvijezdom na celu prekinuti ljubav sa nasom pravoslavnom bracom,

Rusima. On nece njima biti zahvalan ni za to sto sijedi na nasemu

prestolju, na koji su ga oni ustolicili i popeli. Nastace velikacka omraza

izmedju naske i Rusa. Pasce krv u nama samima. No, te ce se rane lako

preboljeti i mi cemo se jopet sa Rusima izmiriti, ali nikad iskreno, nego

onako, na rijeci i govoru, da nas drugi ne bi razumjeli, kako jedni druge pritvorujemo i lazemo".

. . .

"Srbija ce najbolje zivjeti kada se na njeno prestolje popne coek plavijeh

ociju, na bijelome konju, koji budne u Srbiju dosao i doneo neku novu

vjeru. Taj sto se na nase prestolje popne, bice dugovjecan i krepak, te

ce umrijeti oko svoje stote godine. On ce voljeti mnogo da lovi, te ce u

jednome lovu, nehotice pasti sa svoga konja bijelca i nogu izgubiti. Od

toga gubitka noge ce i umrijeti, a ne od starosti svoje.

Poslje njega, doci ce da vlada nasom carevinom nekakva komisija, ali vise nece biti nako kako je bilo."

. . .

"Iako ce u nasoj carevini ljudi zaboraviti na glad i cemer i u velikackom

rahatluku zivjeti, brat ce s bratom mrziti i zlo jedan drugom misljeti.

Na nasijem granicama i preko njih pojavice se novi narod. Rasce ti ljudi

iz zemlje, ko trava na livadi poslje velikoga dazda, a bice vredni i

posteni, te ce na nasu mrziju odgovoriti svojom pamecu. Oni ce paziti

jedni druge, ko da su svi braca rodjena. Mi, jopet, od svoje manite

pameti misljecemo da sve znamo i umijemo, te cemo onaj narod krstiti

nekom novom vjerom koja se budne u nas pojavila, ali svo to krstenje

nase zalud ce biti, jerbo ce svi ljudi toga novoga naroda vjerovati samo

u sebe i ni u koga vise. Velikacki belaj ce nastati oko toga, jerbo ce taj

narod junacan biti.

Mlogo ljeta potrajace taj belaj, ali niko nista ucinjeti ne more, jerbo ce

taj narod nicati svuda kao trava. Jedan koji se budne rodio mnogo ljeta

poslje tebe, bice cestit i uman, te ce se s tijem narodom u miru razgraniciti. Mi cemo ondakar u slozi zivjeti - oni tamo, mi vodje

i tamo. Taj koji budne cinio to razgranicenje i bice i ko nece biti tvoj

rod."

. . .

"Kada Drina kod Bajine Basce budne premoscena na dva mjesta i kada

potekne uz Taru, a u istom danu se poklope Veliki petak i Djurdjevdan -

tih godina ce nastupiti nekakav velikacki belaj".<*Belaj, rec turskog porekla. Oznacava pojam zla. Prim. autora>

. .

Docekali smo da Drina, bas kod Bajine Baste, bude "premoscena na dva

mjesta", spajajuci obale Bosne i Srbije, izgradnjom dva gigantska

hidroenergetska objekta.

Zavrsetkom druge reverzibilne brane "Perucac 2" dogodilo se cudo!

Drina je potekla uz planinu Taru, puneci veliko akumulaciono jezero, na

visinskoj razlici od nekoliko stotina metara.

. .

I trece, zacudjujuce kazivanje da ce Djurdjevdan pasti na Veliki petak,

obistinilo se 1983.godine. U crkvenom kalendaru za prostu 1983. godinu

moglo se procitati da su se sestog maja "poklopili" Djurdjevdan i Veliki

petak.

. .

Ostaje da se vidi kakav to "belaj" treba da nastane kada se ova tri cuda dogode, a dogodila su se.

. . .

"Cijelijem svijetom vladace neka bolescina te niko umijeti nece da joj

rane izvida; svi ce kazivati ja znadem, ja znadem, jerbo sam ucen i

naucen, a niko nista znati nece.

Lutace ljudi sa mislima okolo i naokolo, a nikako nece moci da nadju

pravi lijek, a on ce Bozijom pomocu biti svudje oko njih i u njima

samima.

Napravice coek sanduk i u njemu ce biti neko sokocalo sa prikazama, a

da nece umijeti sa mnom mrtvim da besjedi, brez obzira sto ce to

sokocalo biti blizu ovome drugome svijetu ko vlas do vlasi kose na svijem ljudskim glavama.

Uz pomoc toga sanduka sa sokocalom coek ce moci da vidi sta se svudje na ovome zemaljskome saru cini.

Moci ce odavle iz Kremana da vidi sta se tamo iza sedam gora i sedam

mora cini, a da za mene raba bozijeg, sto vas vako u snu i javi mrtav

pohodim i sto sam vam vako blizu nece htjeti ni da zna, ni da sazna.

Busice ljudi bunare u zemlji i iz njija vaditi zlato koje ce sve okretati te

im davati svijetlost, hitrinu i snagu, a zemlje ce tugom proplakati jer ce

na njojzi samoj biti mlogo vise zlata i svijetlosti, no u utrobi njenoj. Boljece je rane od tijeh rupetina.

Umjestio da kose i plaste ljudi ce kopati svudje, dje treba i dje ne treba,

a te ce sile biti svudje oko njih, samo sto nece umijeti da zbori i da im

kazuje: "Daj, uzmite me, zar ne vidite da sam tuj, svudje oko vas. Tek

poslje mnogo ljeta, ljudi ce se sjetiti ove sile prave, pa ce vidjeti kakvu

su ludost cinjeli sa tijem svojim rupetinama. Bice te sile i u samijem

ljudima, ali ce proci podosta vremena da je oni doznaju i upotrebe. Tako

ce covjek zivjeti dugo, mlogo dugo, a da nece umijeti da sam sebe

pozna. Bice mlogo raznijeh mudraca koji ce preko svojijeh knjiga misljeti

da sve znaju i da sve umiju. Oni ce biti velikacka prepreka da se do

ovijeh doznanja dodje, a kade se sve to dozna i spozna, ondakar ce ljudi

uvidjeti u kakvoj su zabludi bili, slusajuci ove njiove mudrace.,. Kad se

to budne zgodilo, ljudi ce se kajati sto to prije nijesu doznali, jerbo je to

doznanje sasvijem prosto.

Radice ljudi jos svakojakih gluposti, pa ce misljeti da sve znaju i umiju,

a znati nista nece.

Pojavice se mudraci na Istoku pa ce njiova pamet preci sva mora i sve

medje, a ljudi jopet nece zadugo vjerovati ni ovoj mudrosti, pa ce ovu

istinu istinsku oglasavati za laz.

Necastivog biti nece u njiovim dusama nego necega mlogo zgoreg od

necastivog. Oni ce vjerovati da je sva ta njiova omama istina prava, a

nje u njiovijem glavama biti nece.

I kod naske ce biti ko u citavom svijetu. Ljudi ce omrznuti vazduh i ovaj

boziji dah i svu boziju ljepotu pa ce bjezati u smrad. Niko ih nece tamo

goniti, nego ce oni to sami, od svoje volje, cinjeti.

Ovdje u ovijem nasijem Kremnima mloge ce njive zalivadjene biti, a

mloga ognjista ugasena pa ce oni sto su otisli jopet vamo dolaziti da se lijece, da se nadisu vazduha i da ozdrave.

Niko nece htjeti, ni moci, da im kazuje da tuj, u ovome rajskome

mjestu, mogu cupove sa zezenim zlatom napuniti, a i da im neko

kazuje, zar bi ga oni slusali i culi.

U Srbiji neces moci da razlikujes koje je musko, a koje je zensko

celjade. Svi ce iste aljine nositi. Ta nesreca ce nam doci sa drugijeh

strana, ali ce se kod nas najvise zadrzati. Vidjece se mladozenja i mlada, a niko nece znati koje je od njih dvoje nevesnik, a ko nevjesta.

Narod ce izglupiti i glupiti sve vise. Radjace se ljudi, a da ne znaju ko im

je djed i pradjed. Ljudi ce misljeti da sve znaju, a nista znati nece.

Srbi ce se odvajati jedni od drugijeh, pa ce sve govoriti: "Ja nijesam

Srbin, ja nijesam Srbin. Necastivi ce uci u ovaj narod i u posteljku legati

sa srpskijem sestrama, majkama i zenama. Praveci im taku djecu da

medju Srbima, otkako je vijeka i svijeta goreg roda biti nece. Radjace se

sve sami sinji kukavac, a da niko nece u snazi biti da rodi pravoga junaka.

Naske kao da jedno vrijeme u ovijem nasijem predjelima nece ni biti, ni

postojati. Otici cemo nedje na sjevernu stranu, te cemo poslje vidjeti

kaku smo glupost ucinjeli i jopet cemo se vamo vratiti. Kada se vamo

budneno vratili, jopet cemo u svoju pamet doci, te cemo necastivog

ocerati da ga vise nikad, u ime bozije, ne vidimo.

Medju ljudima u jednome narodu tamo na sjeveru ko iz vode iznici ce

jedan mali coek pa ce ljude uciti ljubavi i druzeljublju, ali i on ce imati

mlogo pritvorica i juda i bice cas gore, cas dolje. Niko od tijeh pritvorica

nece htjeti da sazna sta je to prava ljudska milost, no ostace njegove

mudracke knjige, a i sve rijeci kojima on budne zborio pa ce ljudi vidjeti

u kolikoj su zabludi bili. Vidjece da su se ko zene svadjali ni oko sta i ni

za sta."

. . .

"Kad miris izidje iz poljskoj cvijeca, kad milost izidje iz covjeka, kad

rijeke izgube svoje zdravlje...ondakar ce nastupiti najveci opsti rat..."

. . .

"Svijet ce biti razdvoijen na dva dijela ko ova posrijedi presjecena jabuka...

Ta vocka vise nikada ne more da budne cijela...

Javice se neki treci da svojijem srcem zacijele ovu jabuku, ali od njiove

zelje i ljubavi vajde nikakve biti nece."

. . .

"Prije ovoga rata na prijestolje velikackog carstva naroda preko

beskrajne vode ustolicice se jedan coek koji budne i <MI>seljak i caus.<D>"

On vise nece davati crvenom caru da se siri i da se bogati, nego ce se s

njime siljbociti i prepucavati...

Ondakar ce nastupiti veliki preokret i vise nece biti nako ko sto je bivalo

pod drugijem carevima koji su bili na prijestolju ove carevine prije

njegovog dolaska.

Taj novi car uzece pusku, ali nece puknuti na crveno carstvo nego ce

samo senluciti...

Senlucice i onaj drugi, sto ce kasti, crveni car.

Oni knjazevi koje taj car naroda preko beskrajne vode budne izrodijo sa

svojom caricom, bice ljutog ubojitog lica, zeravicijeh ociju, te ce oni

puske opaliti."

. . .

"Kad izbije ovaj ljuti rat, tesko onijem vojskama koje budnu uzlecele u

nebo, a blago onijem vojnicima koji budnu vojevali po zemlji i po vodi."

. . .

"Ljudi koji budnu vodili ovaj rat imace svoje ucenjake i mudrace koji ce

izmisljati svakojaku tanad za svoje topove.

Kade opale, ondakar ce ova tanad, dje god budne pala, umijesto da

ubije zamadjijavace sve zivo, ljude, vojsku i stoku.

Ta madjija bacace ih u san, te ce oni nako zamadjijani spavati umijesto

da vojuju, a poslje ce se vracati u svoju pamet."

"Mi u tom ratu necemo vojevati, ali ce se drugi biti preko nasijeh glava.

U vazduhu iznad Pozege s neba ce uzareni ljudi padati na zemlju".

. . .

"Vracao sam se vidovnjakom Tarabicem sa vasara u Pozezi. Na izmaku

Pozeskog polja Mitar se stade osvrtati preko te prostrane ravnice i

zagledati se u nebo: Ja, mili Boze, kume proto, cudesnih cuda sto ce se

desiti! Vidis li koliko je ovo Pozesko polje? Jednoga dana bice puno zapaljenih ljudi koji ce buktati kao luc i padati ozgo s neba!"

- E, kume Matija - obrati se Zaharija Mitru njegovim krstenim imenom. -

Sad ja vidim da si zaista poludio! Sto to buncas, more?! Otkud zivi ljudi na nebu pa da ozgo padaju zapaljeni.

- Nema ih sad, kume proto, ali ce ih uskoro biti na nebu vise nego tica.

Letece na ladjama, s topovima...

- Budibogsnama, kume Mitre, preksrti se! Probudi se, more!

- Ne spavam, kume, ni nocu, nekmoli sad u putu...

Vidi i dobro upamti; ako ne docekas ti kume proto, docekace bar neko

tvoj. Pogledaj: celo nebo nad ovom nasom Pozegom gorece jednoga

dana kao zapaljeno i ozgo padace u plamenu ladje i ljudi i bice puno polje izgorijelih kao ugljen!

- A ko ce se to tuci u nebu nad Pozegom? I, s kim?

- E, to je to, sto je najcudnovatije, kume: Nisu Srbi! Kao da je Srba

nestalo u Srbiji, pa neko drugi nad njom...Pobice se kume proto, strasno

Rusi sa Talijanima. Vidim puno to polje izgorjelih ladja spaljenih krila, i zivih ljudi u plamenu, jos vise izgorjelih, pa se kume, smanjili ko djeca!

Prota skinuo citu i krsti se. I Mitar skinuo celepus<*celepus. Stara

srpska nacionalna kapa, slicna plitkoj subari ili plicem fesu bez kicanke.

(Sajkaca je tek krajem proslog veka, za vreme modernizovanja srpske

vojske od strane inicijative kralja Milana, dizajnirana u Becu kao

vojnicka kapa.) Prim. autora.> pa se i on krsti i molitva nesto.

Pokri glavu pa ce uplaseno:

- Upamti to, kume, i ne kazuj nikome. Ne sali se! Da i tebe ne proglase ludakom. A kad ce to biti kume proto, ne znam. NE DA MI SE DA VIDIM!

. . .

"Poslje ovog rata na prijestolje svijeta doci ce jedan plemenit i

dobrodusan ridji coek.

Blago onome koji to dozivi, jerbo ce taj ridjokosi svijem ljudima donijeti srecu.

On ce biti duga vijeka i vladace sve do smrti svoje od Boga date...

Za vrijeme njegovo ni poslje njega ratova vise nikad biti nece, ali ce

tamo u ko zna kojem vremenu i vijeku za ljude, zbog njiovijeh gluposti, nastupiti veliko zlo i omraza ljudska."

. . .

"Vidis kume, kade ljudski rod poslje Opstega rata <*Opsti rat - Treci

svetski rat.> stane da zivi u miru i izobilju, sve ce to biti jedan grki

<*Grki- gorki.> privid ljudskijeh zabluda, jerbo ce mlogi zaboraviti na

Boga, pa ce se klanjati svojoj ljudskoj pameti...

A znas li ti, kume, sta je ljudska pamet prema volji i znanju Bozjem? To nije ni jedna kap vode u najvelikackijem moru!

Otici ce coek i do drugijeh svjetova i tamo zateci prazninu i pustos, ali ce jopet smatrati da sve bolje zna, nego li, Boze prosti, sam Bog.

Tamo sem mira Bozijeg nista vidjeti nece, ali ce srcem i dusom osjetiti

svu Boziju ljepotu i snagu. Ljudi ce se kolima voziti i po mjesecu i po

zvjezdama. Oni ce tamo traziti drugi zivot, ali tamo zivota vakog kakav

je u nas biti nece. Bice ga, ali oni nece umjeti da razumiju da je to zivot

nakav kakav jeste.

Onaj koji budne tamo iso, a ne budne, Boze prosti, vjerovo u Boga kako

prilici coeku od casti i postenja, taj kada se budne vratijo ce reci: "Ej, vi,

ljudi, koji Boga sa sumnjom pominjete, podjete vamo dje sam ja bijo, pa cete ondakar vidjeti sta je snaga i um Boziji!"

Bice i onijeh ljudi koji nece htjeti da razumiju sta je to Bozija moc i

kolikacka je njena sila. Njima ce ti ljudi sto budnu pohodili mjesec i

zvijezde pricati o onome sto budnu tamo dozivjeli, te ce im reci o tijem

beskrajnim i o tijem predjelima bozanskijem, dje nema nikakvoga kraja i

nikakvoga pocetka, a ovi ce drugi vrceti glavom i u to vjerovati nece dok

se samo gore ne popnu i ondakar doznaju u kolikackoj su zaludnoj pameti bili.

No, sto se godj vise budne znalo, manje ce se ljudi medju sobom voljeti

i paziti. Nastace taka omraza da ce im razna sokocala biti preca od

svojijeh najblizih.

Coek ce vise vjerovati svome sokocalu, nego svome prvom komsiji...

Oni koji budnu citali i pisali razne knjige s numerama smatrace se da

najvise znaju. Ti ljudski mudraci ce sve prepustiti ovijem nizovima te

nako kako im numera rece, tako ce zivjeti i raditi. Medju tijem

mudracima bice dobrijeh i rcina<*rcin: provincijalizam turskog porekla,

ima znacenje zlog i uobrazenog coveka istovremeno.>. Oni rcinasti

cinice razne zle marifetluke. Trovace vazduh i vodu i pustati kijamete po

morima sinjim, rijekama i zemlji, te ce ljudi naglo umirati od nekakvijeh

bolescina. Oni dobri i mudri vidjece da sav taj njihov trud i argatluk

<*argatluk: rad, turcizam. Prim. autora.> ne vrijedi ni po lule duvana i

da vodi propasti svijeta, te ce umijesto numeracije potraziti svoju

pamet, za zamisljajima. Kada se stanu vise baviti zamisljajima, bice blizi

Bozijoj mudrosti, ali ce sve dockan biti, jerbo ce oni zli vec svu zemlju

upropastiti i nastace pravi pomor. Ondakar ce ljudi bjezati iz varosi u

sela i jopet traziti planine i tri krstate gore da tamo, u njima, disu i piju

vodu. Oni koji budnu pobjegli spasice sebe i porod svoj, ali ne svi i ne

zadugo, jerbo ce se pojaviti velikacka glad. Hrane ce biti po varosima i

selima, ali ce svudje otrovata biti. Mlogi ce da bi jeli i najeli se trpati sve

u usta, te ce od toga odmah pomrijeti. Onaj koji budne postio i ispostio,

taj ce ostati ziv jerbo ce ga sveti Duh cuvati i bice blizi Bogu.

U to vrijeme pomora, u ruskim dalekim gorama pojavice se mladi coek

po imenu Mijajlo. Imace svijetlo lice i sav lik ce mu milostan biti. Ljudi ce

mu se cuditi kako koraca nebom, a on ce otici do prvog namastira

<*namastir: arhaizam grckog porekla, oznacava pojam manastira. Prim.

autora.> i zazvoniti na sva namastirska zvona. Narodu koji se budne okupijo oko njega ce kazati:

"Zaboravili ste ko sam i da nijesam umro, nego ziv otiso u nebo."

A ljudi koji ga budu gledali ce reci:

"Nijesmo, nijesmo, ti si svijeti Arhandjel Mijajlo."

Na te njiove rijeci on ce se blago nasmijati, govoreci im:

"Razapeli ste Bogocovjeka i Sina Bozijeg, a Bog vam je dao pamet da

njome mislite i ljubite sve oko vas. Postali ste zvijeri i covjekoubice!

Nijesam dosao da vas ceram da se <MI>plasite<D> i sa <MI>stravom

vjerujete<D>, vec sam medju vama da vas urazumim! Nema vise

bogatog ni siromaha, a vi se jopet mrzite, glozite i ubijate. Zaboravili ste na dusu svoju!"

Ondakar ce za Mijajlom poci svi narodi i zemlja ce postati prava rajska

basca. Hrana ce iznicati svudje, i u rijekama, morima i sumama. Oni,

koji se ondaj rode zivjece srecno i dugovjecno da ce i zaboraviti kada su se rodili.

Mijajlo ce bivati svudje, a ponajvise u Carigradu, sve dok ljudi ne

progovore jednim jezikom i jednom vjerom. Poslje ce jopet zadovoljan

otici u nebo."

. . .

"Svaki se ljudski iksan rodi da umre", kazivao mi je Mitar. "Ima nekijeh

ljudi koji samo u prividu zive lijepo i nekijeh koji se cijeloga zivota pate i

zlopate. Nema, moj kume Zarija, nijednoga stvora ljudskoga koji dokle

zivi nema nikakvijeh briga. Coek se rodi da u svojoj mladosti budne lijep

i krepak, a u starosti da budne grdan i ruzan i slab. Zalud mu je ondakar

svako vako zivovanje, uistinu govorijo je Mitar, kada se rodi lijep, a

umre grdan i nejak. Nema nijednoga ljudskoga iksana koji se nece sam

sa samijem sobom priupitati cerez cega se rodijo da vako zivi i umre?

Dugo ce moj kume Zarija, ljudi tako zivjeti i mrijeti, a da ne budnu znali da kade im dodje vakat da mru to nece biti njiov kraj."

O tome mi je Mitar mlogo govorijo, ali ja ga nijesam mlogo razumijo sta

on s time oce da iskaze.

"Vidis, moj kume Zarija", kazivo je on, "coek nema samo jedno svoje

oblicje, nego ima dva. Jedno mu ko odijelo sasiju ljudi kade se rodi, a

drugo mu daje sam Bog kade mre da bi i poslje zivota ovoga jopet

zivijo. To drugo oblicje ti, kume, ne vidis, a ja ga neki put vidim, po

prilici ko kade sam vidijo mrtvoga Milosa. To ti je, kume, nako ko, kade

lisnata gora u svako proljece jopet zazeleni. Tako coek jopet zivne i kada

umre. Ondakar Bog njemu dadne to drugo oblicje vjecno i lijepo. Kade

se svaki ljudski stvor u to novo svoje oblicje zaodene, on ode pravo u

vjecnost! Coek i jeste rod zemlje i vode, te isto ko i one sto zimi zamiru i

lede se u proljece jopet grgolje i proticu i cvjetaju novijem cvijecem i

travama."

Ja ga upitam kako to drugo oblicje izgleda i od cega je sazdano a on mi

na to rekne: "Da li si ti, kume, vidjeo i cuo kakvog seljaka da ti kaze

kako je nedje usred sume na nekakvoj livadi vidjeo vilinsko kolo. E,

kume, ako ti to rekne neki pametan coek koji nije tebi doso iz meane,

nego iz crkve poslje pricesti, ondaj mu vjeruj da je istinu kazivo i da je

uistinu vidjeo kolo vilinsko, jerbo postoji neko upisano vrijeme kade se

to njiovo kolo moze vidjeti."

Kade sam ga zapito: Jesu li to vile, Boze prosti, nesto slicno angelima

Bozijim, Mitar mi je na taj moj upit odgovorio: "Nijesu to vile angeli

Boziji, nego su to cestite djevojke, koje su se rano oprostile od ovoga svijeta u cvijetu mladosti svoje."

O tome mi je joste govorijo, ali je sve to kazivo nekakvijem cudnim

rijecima, tako da ga ja nijesam mogo razumijeti. Te rijeci i ta dva ljudka

oblicja nijesam mogo pojmiti, mada se on trudijo da mi to bolje i jasnije

rece. Pominjo je nekakav Boziji prah u vozduhu, te mi je kazivo da je

sve to blizu ljudskoj pameti, a da coek zbog svoga uobrazenja nece ni

htjeti to da shvati i razumije."

. . .

RAZGOVORI SA BUDIMIROM MILOSAVLJEVICEM, potomkom Tarabica

- Komunizam ce pobijediti, ali samo uz Bozju pomoc. To ce se desiti kada Mihailo s neba sidje na zemlju...

A zatim dodade:

- To sto ti i ostali nazivate kapitalizmom, to jenjava samo po sebi. Zato

sto coek na ovoj zemaljskoj kugli vise nije vo da trpi bilo ciji jaram.

Sto rece Mitar od djavola je gora ljudska omama, to jest zabluda. Rijec

je samo o imenu, a ne o pravoj istini.

Citav svijet ide ka jednoj socijali. Ali, ljudi nikad ne mogu biti isti, jer ni

u sumi nigde nema istog drveta. Jedan se covek rodi lijep, drugi ruzan.

Jedan voli pecenje, a drugi smok...

Kad bi ti svim ljudima, zenama i deci svakog mjeseca davao jednu istu platu, opet ne bi isto zivjeli. Opet bi neko ziveo gore, a neko bolje...

To isto ce doci zajedno sa Mihailom, kada medju ljude bude zavladala

ljubav i sloga, vjeciti mir i vjeciti zivot...

. . .

Tako sam u jednoga dana, interesujuci se za visoki natalitet

stanovnistva ove nase planete, postavio pitanje opstanka covecanstva, o

opasnosti od gladovanja tolikog broja ljudi.

Pogledao je nekud u daljinu, a zatim kao da se vraca sa nekog dalekog puta i kao da me tek tada, prvi put vidi, odjednom, progovorio:

- Sto rece Mitar, znas, ljudi i ne znaju kakvo blago nasa zemlja sadrzi, a

jednoga dana kada budu saznali, dogodice se...

Ovde Budo prekinu misao. Ja ga upitah na koju oblast sveta misli, zna li

kako je to predvidjao Mitar Tarabic?

- Znas, ne umem tacno da ti kazem gde moze biti ta oblast. Znam da to

nije u Evropi, Afirci, a nije ni u Americi.

Dugo sam razmisljao da li je u pitanju daleka Australija, ili opet Amerika...

Sto rece Mitar, to ce biti u jednoj drzavi, u kojoj se svi vole. U toj drzavi

vlada sloga, ljubav, veselje i pjesma. Niko nikog ne mrzi.

Svi vjeruju u istog Boga, a ima ih bijelih, crnih, crvenih i izmjesanih u boji koze i u licu...

Znadem da je to jedna velika drzava..Velika skoro ko Evropa. Preko sto

miliona zivi u njoj...

No, opet to nije Amerika za koju sam dugo mislio da jeste. U Americi se

mnogo ne vole crni sa bjelima i crvenima, a u toj zemlji sto rece Miatr,

spaja ih ljubav i sloga.

Tamo, rekao bih, ima dosta suma. Skoro polovina te drzave je pod sumom.

Ima u njoj mjesta gdje ljudska noga jos nije ni krocila. Zbog toga ja

mislim da nije Amerika, jer ona nema takvih predela, a osim toga, ona

ne spada u juzne zemlje, vec u severne. Zato se valjda i zove - severna,

a u toj zemlji juznoj vlada vjecito prolece i ljeto.

E, ono sto je najglavnije, ta zemlja ima jednu veliku rijeku, koja po njoj

tece s kraja na kraj drzavne granice. Ogromna je to voda. Skoro kao more.

Kad ova rijeka na kraju svoga puta uvire u jedno veliko more, ona se tamo nekako racva i, tako racvajuci se, utice u tu veliku vodu.

Tu, gde se ona razdvaja, covek ce jednog dana otkriti takvo bogatstvo,

koje ce moci da ishrani jos tri ovakve zemljine kugle sa svim njenim ziteljima.

Kada se to otkrije, sto rece Mitar, desice se pravo cudo. Mnogi ljudi

pohrlice tamo da zive i bogate se.

Tamo ce iznici nova sela i lijepi i cisti gradovi.

Na uscu te rijeke pristajace velike ladje i odnositi odatle hranu na sve cetiri strane svijeta.

Ali, te ladje i letilice nece biti ovakve, kao sto izgledaju danas, nego

mnogo spretnije i vece...

Tako je o tome govorio stari Budimir Milosavljevic, taj "treci covek"

kremanskog prorocanstva, obican seljak, zemljoradnik kakvi su bili i

Milos i Mitar Tarabic.

. . .

"DOCI CE VREME KADA NECE BITI NI BRDA NI DOLOVA. SVE CE SE TO

ZAORATI ISTIM RALOM I ISKOSITI ISTOM KOSOM. NISTA NECE BITI NI

MOJE NI TVOJE NEGO SVACIJE I NICIJE! TO VREME CE U NEKIM

KNJAZEVINAMA I CAREVINAMA TRAJATI DUZE, A NEGDE KRACE. NECE

BITI NI ORACA, NI KOPACA, NI KOSACA. SVI CE ONI U HLADU UZIVATI,

A ZEMLJA CE SE OKORAVATI. ONI, IZ TE LADOVINE, POSTACE

VAROSANI I TAMO CE BIRICETNO ZIVETI. ALI, SAMO DOTLE, DOK

TAMO NE BUDU IZRODILI DECU I UNUCICE. POSLE CE PRESTATI SAV

TAJ BIRICETLUK PA CE SE SVI O SVOM JADU ZABAVITI."

. . .

Kao takva ona doslovce glasi ovako: "NEKI LAZNI MUDRACI CE

MISLJETI DA SU LJUDI KO GODJ CELE. SVUDJE NA OVIJEM I NA

DRUGIJEM STRANAMA PRAVICE MLOGE CELINJAKE I TAMO DJE IMA

CVIJETOVA I TAMO DJE JE KOROV. TIJEM MUDRACIMA U PAMETI NECE

BITI - DA SE OD KOROVA NE POPASUJE MED. CERACE ONI LJUDE U TE

CELINJAKE

PA CE LJUDI U NJIH UNILAZITI I IZLAZITI, OSOKOLJENI KO DA SU

NESTA BAJAGI UCINJELI, A OD TE RABOTE NISTA BITI NECE. I U

JEDNIJEM I U DRUGIJEM CELINJACIMA BICE MLOGO TRUTOVA TE CE

SVO ICE I PICE IZJESTI I POPITI. ZADUGO CE TO VRIJEME BITI, SVE

DOK SE LJUDI NE NADJU U JEDNOJ ZDRAVOJ PAMETI I NE UMIJU OCI

LADNOM VODOM. POSLJE CE DOCI DRUGI VAKAT I DRUGI ADET I

MEDJU LJUDE I MEDJU CELINJAKE PA CE SVI DOBRO ZIVJETI."

ПРОРОЧАНСТВА МИТРА

ТАРАБИЋА

Митар Тарабић је, на основу јављања свога пок. стрица Милоша прорекао ове

догађаје:

1) Пророчанство о бирању књаза Милоша. "Кад се 1858. год. расписаше избори,

тада су, - рекао ми је прота Зарија, - неки хтели мене бирати за народног посланика,

а неки неког Тому Ђорђевића, обичног сељака из Кремана. Многима моја

кандидација није била по вољи, јер сам још био млад, а нијесам ни тридесет година имао. Било је и мало борбе око тога. Тада нађох Митра пред саме изборе, па ће ми

рећи: "Виђе ли, куме, ђе ће и наш Тома Ђорђевић бирати књаза?"

Ове су речи у први мах збуниле проту. Он је знао да ће се скупштина изабрати. Зна

се какви су избори били тада (помоћу полиције), али није знао да ће на његово

место доћи обичан сељак, Тома Ђорђевић, а још мање, да ће та скупштина "бирати

књаза"...

На свето-андрејској скупштини било је двојаких посланика. једне је бирао народ, а

други су дошли по положају. Међу овима били су: претседник касације, претседник

апелације, претседници првостепених судова, седамнаест окружних начелника,

двадесет и један претставник свештеног и мирског реда и четири владике. Али

владике су долазили у скупштину само у свечаним приликама.

30. новембра (на дан св. Андреје Првозваног), скупштина се одиста саста; а 12.

децембра изабра књаза Милоша, који је тада био у Букурешту. Прота Зарија није

тада био изабран, већ Тома Ђорђевић, који је заиста са осталим депутирцима бирао

књаза, на место књаза Александра Карађорђевића.

О овоме сам, рече прота, у своје време испричао и ужичком проти Гаврилу

Поповићу, који је такође био на светоандрејској скупштини и са осталима бирао

књаза. Ја сам га претходно упитао, да ли је бар у очи састанка штогођ знао о

бирању књаза? Он ми је одговорио да није ништа знао о бирању књаза. "Како то!

Ти тамо у Београду па ниси знао, а ја у Кремнима, па знам?"

- Тада му ово, као и вама, испричах. Он се, наравно, само чудио...

2) Пророчанство о убиству књаза Михаила. "Почетком месеца маја 1868. год,

наставља прота Зарија са највећим страхопоштовањем и својим лаганим причањем

као да ми је у перо диктирао, - ја се, дијете, лепо сећам, као да је јуче било, био сам

послом неким у Ужицу. Тога дана нашао сам на пијаци и Митра. Дошао је и он да

нешто пазари. Онда ће ме упитати када ћу натраг за Кремна. Ја му рекох да још

имам нека посла по вароши и да ћу морати остати да преноћим и да сутрадан

кренем. Он је тада рекао: "Е добро, куме, ондак ћу и ја остати па да бар заједно

идемо." Ништа... Тако и урадимо. Успут смо заједно јахали коње. Тада ми је успут

стао причати како ће књаз Михаило ускоро бити убијен. Па како смо обоје били на

коњу и јахали један поред другога, он се наже мени, дотаче се моје браде, па ће

рећи: "Видиш, куме, књажев живот је тањи од те твоје браде! Живот књажев је о

концу."

- Како то?! - упитаће га на то, уплашено, прота.

- Ето, куме!... - сад се ухвати за влакно од браде, - ето видиш! 'Ваки је живот

књажев!...

И заиста, ускоро после овога књаза убише у Кошутњаку (29. маја 1868. год.)!

У фасцикули Министарства унутрашњих дела из 1868. год. постојала су и

поверљива акта о саслушању извесних људи поводом убиства књаза Михаила, али

су потом нестала. Међутим, постојање поверљивих полицијских аката о

креманском пророчанству (поводом убиства књаза Михаила) не да се порећи. Ја

сам мислио да су она (као и сва стара акта) била предана Државној архиви на

чување. Тамо сам их одиста и тражио, али их нисам нашао... Управа Државне

архиве саопштила ми је и путем јавности, да "та акта нису никада била примљена у

депо Државне архиве. Онда су, значи, нестала из архиве Мин. унутрашњих дела.

Факат је да их је г. Чед. Мијатовић, као бив. министар финансија доносио краљу

Милану у двор, те их је краљ Милан читао... По свој прилици, пок. Мијатовић је

знао и више о тим актима, али мени је креманско пророчанство добро познато (и

без тих поверљивих аката), па шта више и до детаља, по аутентичном казивању

честите старине проте Зарије и др. веродостојних лица, којима се мора веровати.

У нашем народу се исто тако прича, да је онога дана, кад је књаз Михаило погинуо

у Топчидеру и када нико о томе догађају у Ужицу није ни слутио нити ма што

могао сазнати, одједном је пророк на ужичкој пијаци почео викати: "Људи, браћо,

не дајте, убише нам књаза! Ето га секу! Ено га све га јатаганима искасапише. Куку

нама! Погибе нам књаз Михаило!"

Поводом тога био је ухапшен, испитиван и као потпуно невин, пуштен. Полиција је

забележила и чувала ова његова саслушања или боље рећи, прорицања, која је

својим очима читао и краљ Милан. Али ове речи на пијаци није изговорио Митар

Тарабић, који тога дана није ни био у Ужицу, нити икада саслушаван, већ неки

Матија, који је имао телепатску визију и о коме су у своје време писали Чеда

Мијатовић и Пера Тодоровић. Исто тако и "незнани писац" у "Вел. Србији" греши,

кад то приписује Милошу. Милош Тарабић је умро још 1854. год. Осим тога, он је,

као што сам поменуо, био тако ћутљив и повучен, да те речи, на пијаци, не би

никад изговорио. Он је своје тајне једино проти Зарији поверавао.

3) Судбина краља Милана. О њему је Милош Тарабић рекао да ће још као

"дијете" доћи да влада, а Митар је даље допуњавао и рекао, да ће у име његово

доћи једна "комисија од три члана". "У земљи ће бити незадовољства и узрујаности

за дуго. Млади краљ ће се оженити, али неће бити срећан у браку. Он ће жену

оћерати па затим нашу земљу оставити. Он ће имати једног сина. Водиће два или

три рата. Земљу ће проширити и себи круну на главу метнути. Имаћемо један рат

са братском силом и бићемо "посрамљени" (тако је прорекао рат са Бугарима 1885.

год.) Још као млад човек оставиће престо и у туђини у великој тузи и жалости

умрети и тамо се сахранити."

4) Први турски рат. Кад је настао наш први рат са Турцима (1875. год.), онда је

Митар Тарабић стално говорио народу да се не плаши, јер Турци неће ући у

Кремна. "Ја сам, - вели пок. прота Зарија, - овог светског рата бежао, јер ме ђеца

уплашише и збунише а за време првог нашег рата са Турцима нисам бежао јер сам

веровао у Милошева и Митрова прорицања... Турци су били на по сата од Кремана

и ја сам ипак код куће седео... Тада није ни Митар бежао. Мокра Гора и Заовине су

већ биле у пламену. Митар би ипак сербез поред пања спавао и људима, који би тај

призор посматрали, рекао: "Шта је, људи?! Што бежите?! Ви сте луди! Ниједан

Турчин Шарган неће прећи!" Тако је и било!

5) Прорицање телеграфа и телефона. "Једном баш на Ђурђев-дан, за време

турског рата (1876. год.) изашао ја, - наставља прота, - до села. Тада наиђох у

кућици једној, која је била кафаница, и на Митра. Ту смо разговарали о разним

стварима. Најзад, Митар поче причати да ће доћи вријеме, када ће се људи моћи на

далеко међу собом разговарати, тј. "да један другога због даљине не виде а

разговор чују!" Рекао је да ће се пронаћи "сокоћало", тј. справа и да ће се помоћу те

справе краљ саветовати са својим доглавницима. Краљ ће бити у Биограду, а

његови доглавници по разним градовима, па ће он својим гласом с њима

разговарати и они ће га чути. И показујући руком на прозор кафанице у којој смо

седели, Митар ће ми рећи: "Видиш, куме. На овај ће прозор висити жица и ти ћеш

преко ње разговарати у Биоград!"

Ја сам, - вели даље пок. прота, - добро то запамтио, али нисам на то пажње обраћао.

Али ускоро доживљех да у Кремна буде подигнута телеграфска станица. Испрва је

била подигнута у другој једној кућици, али је због влаге (била је нова) убрзо

премештена у кућицу у којој сам некада са Митром разговарао. И што је

најинтересантније и најчудноватије, телеграфска жица била је сада спроведена баш

кроз прозор, за који Митар прорече! Телеграф је у Србији био пуштен 18. марта

1855. год. (Београд-Земун). Доцније би пронађен и телефон. За телефон је рекао да

ће краљ сеђети у Биограду и оданде разговарати са својим министрима у Нишу!...

Кад су му људи приметили да је Ниш у турској царевини, он је онда одговорио:

"Јес'. Ниш је сада у Турској а ондакар ће бити у Србији!"

Први телефон је био инсталиран 1883. год. у Београду. Тада је краљ Милан

разговарао са својим људима из унутрашњости. Чудио се када је из оног

политираног сандучета чуо и познао гласове својих доглавника.

6) Убиство краља Александра и краљице Драге. Далеко раније пре убиства

краља Александра и краљице Драге, Митар је прорекао трагичан свршетак

Обреновића. То исто је поновио проти Зарији и у очи дана своје смрти, дакле скоро

на четири године пре убиства краља Александра и краљице Драге. Он је рекао:

"Последњи Обреновић ће се несрећно оженити. Чућеш, куме, и то ускоро, ђе ће у

двору погинути и краљ и краљица. Они ће за једну ноћ нестати, као да их је гром

побио!"

Прота Зарија је ово веровао и причао је о томе пок. Добри Ружићу и ост. својим

најповерљивијим људима ("Карађорђевцима"), од којих су неки веровали а неки

нису, па се шта више и смејали. Међутим, деси се случај да се пророчанство

Митрово (и Милошево) испуни при чудним околностима. Пуким случајем се деси,

да г. Светозар Мојковић као школски надзорник (потоњи директор чачанске

гимназије и бив. народни посланик), обиђе креманску основну школу и то баш 29.

маја 1903. год. У част његовог доласка био је приређен ручак у основној школи.

Тада сам, прича пок. прота, и ја био зват. За време ручка сви су ме терали да

причам о Тарабићевим пророчанствима. Ја сам причао и сви су ме пажљиво

слушали. Мојковић је понешто веровао а понешто није. Таман ја испричао како ће

у двору погинути и краљ и краљица, а на врата улази пок. Давид Мољковић,

механџија и јавља, како се по Ужицу чује, да су ноћас погинули краљ Александар и

краљица Драга. Тада се сви збунише. Настаде тајац. Мојковић није никако веровао

у вести механџије Мољковића. Ја сам пак знајући за то пророчанство и веровао.

Али скоро после овога долази већ на коњу и писар срески Милан Пурић из

Чајетине (и данас у животу) са познатим депешама. Кад је ушао седе и он за сто и

исприча, али још нису веровали. Кад је потом прочитао званичне депеше, сви се од

чуда скаменише...

Као што је књаз Михаило био убијен 29. маја, тако је, по чудном удесу и краљ

Александар био убијен истог датума!

7) Поновни долазак Карађорђевића и балкански рат.

По убиству краља александра и краљице Драге, доћи ће друга лоза да влада, али ће

потом настати крвави ратови.

Прорицање Митрово о балканском рату случајно је измакло у причању проте

Зарије, али је он о томе јануара месеца 1912. год. рекао пок. Чеди А. Поповићу,

пуковнику, поводом незапамћеног топлог времена у сред зиме, да му је Митар

рекао: "Доћи ће време када ће зима бити као лето, а лето као зима. И тада ће

настати рат са Турцима. На Турке ће ударити четири хришћанске државе и наша

царинарница биће на Лиму!"

И одиста, причао ми је пок. Чеда, - по свршетку балканског рата подигнута је

царинарница између нас и Црне Горе и то на Лиму!

8) Светски рат. "Ускоро после тога настаће светски рат, у коме ће се силна крв

пролити. Кад би сва ова крв реком протекла, ваљала би камен од три оке... На нашу

земљу навалиће три пута силна војска преко воде (није споменуо ни Дунав ни Саву

ни Дрину) и прећи ће је. Та ће војска упропастити оне крајеве куда буде пролазила.

Заћи ће далеко у унутрашњост. Биће тешких и очајних дана.

Тај ће рат покренути човјек са краћом руком (алузија на немачког цара Виљема II).

Наша ће војска попустити, али ће наједанпут доћи човјек на беломе коњу и рећи ће:

Напред, браћо! Тада ће војска опет оживљети. Повратиће се дух у њој и она ће

појурити непријатеља преко воде. Непријатељ ће доћи до Маљена и Букова.

Шумадија ће највише претрпљети..."

Када га је прота упитао: "Хоће ли та војска доћи и до Кремана, - Митар је рекао:

"Не бој се, куме! Овде на нашем крају може бити и да неће проћи. Ту пушка неће

пући, али ако војска и пређе, неће зла чинити. Тада ћемо заузети нешто Босне и

зауставити се до Дрине, тако да ће ћуприја у Вишеграду бити пола наша а пола

њихова и ту ћемо дуго чекати."

И заиста, прича уважена старина, Аустријанци су једном колоном прешли преко

Кремана. "У овој соби, где ви сада г. Казимировићу седите, ту је и аустриски

ђенерал ноћевао и одатле наредбе војсци издавао. Оћерали су ми два вола, двије

краве, вина на педесет и ракије на двадест метара, али ми од ствари ништа нијесу

однели. Само су Чедину (унук протин, тада учитељ, бив. сенатор) пушку собом

однијели. Ту у башти имамо и капелу црквену и одатле нису, такође, ништа

однијели. Оно што су узели - узели су само за јело, али као што је и Митар

прорекао, пустошили нијесу, нити су зла чинили. Добро је било - додаде

доброћудни прота - могло је бити горе."

- Је ли, оче прото, Митар још штогод рекао о том рату?

- Он ми је, синко, још много о томе причао, али се тачно свега не сећам, јер је то

давно било. Рекао је да ће се пронаћи неко "сокоћало" (справа) за летење и да ће

нас "непријатељ" тући из ваздуха!" Ово је пророк причао и некадашњем учитељу

креманском, пок. ристи Јањушевићу (умро 27. марта 1932 год. у Београду) и др.

Тући ће нас "са справе којом ће лећети". То је рекао у времену када о аеропланима

нико није имао појма. Рекао је, како ће непријатељ при повлачењу из Србије главу

погубити и отићи брзо "као облак" и неће знати шта ради у бежању. Тада ће га и

жене гонити "са преслицама у руци", итд. Али рат ће тај бити страшан и многе ће

мајке у црно завити; многи ће народ помријети. "Настаће, куме, тешко вријеме...

Народу ће бити тешко. Кукњава и лелек разлегаће се по пољима и дубравама

нашим..."

9) Пропаст Србије. Митар Тарабић је насигурно говорио проти и о пропасти

Србије, али мени то прота, као ратнику, из појамних разлога није причао. Факат је,

да сам у почетку општег повлачења наше војске 1915. год. био са својом колоном у

Кремнима.

10. октобра 1915. год. ја сам као заступник оболелог командира профијант колоне

Лимског одреда ужичке војске (поручника Животе Гајића, сада капетана прве

класе), добио телеграфску наредбу, да се са колоном из Кремана одмах повучем за

Ужице. Тада сам наслућивао, да се то повлачење неће зауставити све до пропасти

Србије... Јер, два силна аустриска налета одбисмо, али је овога пута наша војска

била и сувише преморена и издесеткована пегавим тифусом...

Пок. прота је тада изашао до мог логора да се са мном види и да ме испрати!

Растанак је био дирљив. Ја му рекох: "Ми одлазимо, оче прото, али ко зна где ће се

ово наше повлачење зауставити?" Он ми рече: "Све ће бити како је речено!"

- Па ми ћемо пропасти, оче прото? Београд је опет пао! Ко ће толику навалу

Немаца издржати?!...

Он је тада само слегнуо раменима и рекао: "Ти знаш г. Казимировићу!"

Тако се и растасмо, и више га никад нисам видео!

Али Митар Тарабић је прорекао и нашу пропаст, јер је, по казивању г. Дим. Карића

бив. државног саветника, зета протиног, рекао да ће трајати "три љета". "Србија ће,

рекао је он г. Карићу, пропасти. Швабе ће три љета владати а ми ћемо троје

Тројице (Духова) провести под страном силом. Са севера ће ударити једна сила,

која ће брзо као облак сву Србију прегазити и поробити. Земља ће бити пуста: нема

људи, нема стоке. Оно што остане у црно ће бити завијено. Биће глади и од глади

ће се умирати; биће болести и вешала! Кад се три љета ("троје Тројице") наврше,

народ ће без пушке ући у отаџбину!"

Ове су речи наши Ужичани, за време наше пропасти, држали као у војску. И оне су

се дословно испуниле. Протина кћи Драга (супр. пок. Дим. Карића) саопштила ми

је (поводом мојих наштампаних записа у "Времену" да су Аустријанци ушли у

Кремна 1915. год. тачно на Лукин дан, 18. октобра (дакле на недељу дана после

мога напуштања и опраштања са пок. протом) и да су тачно истог дана, после три

године ушли и наши официри. Тога дана био је ручак у кући проте Зарије... Међу

нашим официрима био је тада и Митар Вукићевић, сада пуковник у Краљевој

гарди...

10) После рата. "Срби ће се ујединити, али ће после тога настати мрзија у народу."

Поменуо је и "Митровску скупштину" у којој ће се нешто страшно десити. Србија

ће бити већа него што је икад била: "где је српска кућа биће српско". Потом ће се

појавити "цар на Истоку", који ће нас позвати да узмемо оно што је наше. Ове се

речи, изгледа, односе на Русију, јер и ми нисмо све завршили.

11) Изборни суд. По свршетку европскога рата више се неће ратовати, већ ће

настати "изборни суд", као што и ми правимо изабрани суд, који мири и суди

завађеним странама.

12. Општи рат. Митар Тарабић је говорио да се после европског рата неће више

ратовати, имајући у виду познате организоване ратове једних држава против

других; али је рекао да ће настати: буне и револуције и да ће тада изгинути више

људи него у великом светском рату. То ће бити "општи рат!" Настаће страшно

време. Тада ће народ "позавидети онома што помријеше", јер ће настати страшнији

дани него што беху за време светског рата. Народ ће тада, наилазећи на гробља,

рећи мртвима: "благо вама што помресте те не гледате ове наше муке"; или

"устаните ви мртви да легнемо ми живи!"

13) Наша земља - царевина. Митар је стално говорио да ће после светског рата

настати "страшно вријеме"; да ће у народу бити ужасна несташица новаца; да ће се

људи "убијати за жуто дугме"; да ће Србија "триста чуда претрпљети"; али да ће

затим доћи "човјек из народа", који ће умирити народ и да ће тек после свих чуда и

покора настати "славно вријеме". Благо ономе ко то дочека. Тек тада ће народ рећи:

"устаните мртви да видите каки је сад живот!..."

14) Будућност Цариграда. Митар Тарабић је у својим прорицањима јасно

разликовао светски рат од општег. За светски рат је рекао да ће се завршити без

Русије, јер ће се "она о своме јаду забавити", а за општи, да ће он бити много

страшнији од њега. "Али кад се Русија од свога зла избави, ондакар ће бити

најмоћнија сила на свету и свака ће се о њено пријатељство отимати!"

Русија ће узети и Цариград, али тек онда "кад цар поново дође!..."

Кад је ово Митар говорио, сељаци су се смејали, јер нису могли веровати да ће

Русија моћи бити без цара, па су га питали: "Зар ће Русија пре заузимања

Цариграда бити без цара?!..." Али Митар је само ћутао и једино понављао: "Тек кад

бео цар дође - после општег рата, - узеће Цариград!" Још је рекао: "После светског

рата Турци ће још мало остати у Европи па ће после и они, који су остали, отићи у

своју стару отаџбину" (казивање пок. Дим. Карића, бив. државног саветника).

15. Фабрике и рудокопи. Кад наша земља буде велика држава ("царевина"), тада

ће се у њој отворити грдне фабрике. "Доћи ће страни људи, који ће копати и носити

камење са ових наших брда и шума!" Тада ће се и данак умањити, јер ће држава

своје трошкове подмиривати тим рудама. Кад се рудокопи почну отварати биће и

дације мање. Пола ће ићи на живот, а пола за државне дације. "Данак ће, куме, -

рекао је Митар проти Зарији, - бити мањи, али ће кулук и даље трајати. Мјесто

данка настаће кулук!"

Кад ми је ово пок. прота Зарија причао, тада у ужичком округу није било ни помена

о каквим рудама. Данас се пак у Врутцима вади бео камен за порцулан; у Биоски

магнезит, а такође и у Кремнима и Шљивовици, који се извози чак у Енглеску. У

Семегњеву се вади хром; у Добром Долу - креда; а у Негбинама и Рожанству -

манган. Исто тако је и Ивањица преплављена антимоном: може се рећи да на целом

Златибору има руда, које Енглези и Французи већ увелико извозе...

16) О великом мајдану соли. На два сата од Кремана налази се и село звано

Солотуша. Митар је говорио проти Зарији, да ће ту бити велики мајдан соли, који

ће целу српску царевину хранити. али тај ће се мајдан пронаћи тек онда, кад Србија

буде царевина.

Даље ми је прота причао, како су кроз Солотушу одиста пролазили неки инжењери,

вршили сондажу и копали, али ништа нису могли наћи. То је и самом Митру

причао, изјављујући чак и сумњу да ће ту кадгод бити мајдан соли. Тада је Митар

рекао: "Е куме! Сад не могу наћи! Наћи ће се кад Србија буде царевина!"

На врху Солотуше има једна кула. Ту из једне пећине извире и речица Солотуша.

Ко зна? Кад се и ту дубље буде копало; кад се хемиски састојци терена буду боље

испитали, можда ће Митар и то погодити?...

17) О креманској цркви. "Још пре четрдесет и пет година, - прича даље прота

Зарија, - хтео је Миливоје Јовановић, бив. начелник округа ужичког, да се у

Кремнима пошто-пото сазида црква. Тада цркве није било ни у Биосци. Народ је

морао ићи на богомољу чак у Стапаре, близу Ужица и пешачити по цео дан.

Дошао он једног дана у Кремна и рекао:

- Браћо! Немате цркве!

Он је нарочитио "бегенисао" (израз пок. проте) једно место у пољу. Питају

сопственика, пристаје ли да уступи то место за цркву. Овај је рекао да ће га џабе

уступити само да му се изради "механско право". Ништа... Потписаше то грађани и

послаше Министру Просвете и Црквених послова на одобрење.

Наскоро дође акт из Министарства, по коме се зидање цркве одобрава на

поменутом месту. Даје се и механско право домаћину, али под условом, да механа

буде црквена имовина... Тада наиђем на Митра, који ће ми рећи: "Е куме! Нит' је

било нит' ће ту кадгођ цркве бити. Цркве ће бити, ал' ће бити подигнута на другом

месту, после општег рата, кад Србија буде царевина!..."

Одиста, цркве ни данас у Кремнима нема.

18) О креманској жељезници. Још 1903. год. извлачили су трасу од Кремана ка

Шаргану: Андра Станић, бив. министар саобраћаја, Ранисав Аврамовићш, бив.

помоћник мин. саобраћаја; Филип Трифуновић, бив. мин. саобраћаја; Васа

Марковић, бив. нач. за грађење жељезница и Нешко Смиљанић, виши инжењер.

Они су врло често свраћали старом проти Зарији у Кремна.

- Ви се каните да проведете пругу преко оне наше њиве тамо? - рекао је једнога

дана стари прота. А кад су они потврдили да ће пруга да прође баш средином њиве,

онда им је прота испричао, како је та њива некад била спорна и спор је имао да

реши један изборни суд. "Баталите се тога посла, - рекао је томе суду Тарабић.

Неће та њива припасти ни једном ни другом. Она ће пасти у треће руке, али неће

остати ни њива: туда ће проћи ватрени пут!" Ватрени пут ће ићи на "Циганско

Падалиште" (тако се и данас зове коса, где Цигани обично своје черге

распростиру).

Данас воз иде не само кроз Циганско Падалиште, већ је ту и жељезничка станица.

Занимљиво је споменути, да су за време наше пропасти шта више и Аустријанци

нешто промеравали поред протине куће и говорили како ће ту воз проћи, али је

прота, знајући за Митрова прорицања увек укућанима говорио: "Поред наше куће

жељезница неће проћи!..."

19) Судбина Мољковића. Пред школском зградом у Кремнима, онде где је

механа, налазе се и дућани браће Мољковића. То су била два брата. Радње су им

биле богате и напредне. Када се Давид (млађи брат) женио, тада је у кафани био и

Митар Тарабић. Сви су га нудили да нешто попије, али он не хте ни да окуси. Кад

су му рекли, што бар "сатлик" ракије не попије, он онда дозва старијег брата, па му

рече: "Чујеш пријатељу! Нијеси требао брата Давида женити. Вама је срећа док сте

нежењени а после ће послови ићи уназад. Доћи ће до тога да ће те помријети као

сиротиња и одавде раселити се. У овим вашим бинама обадаће се говеда сеоска и

свуда ће се причати како сте пострадали!" Ово је пок. Добра Ружић причао г. Љуби

Павловићу, директору шабачке гимназије (+ 3. септ. 1936.) у присуству попа

Радована, који је и мени све ово потврдио.

20) Судбина проте Милана Ђурића. По писменом саопштењу г. Љубе Павловића,

Митар Тарабић је прорекао и судбину бив. дугогодишњег народног посланика пок.

проте Милана Ђурића.

"О Божићу 1915. год. - реферише ми г. Павловић, - наишао сам за време нашег

повлачења на проту Ђурића (кога сам одлично познавао) у Љешу. Тада ми је пред

ђенералштабним пуковником (сада ђенералом, бив. маршалом двора) Јешом

Дамњановићем рекао: Идем у туђу земљу, у Италију. Из ње се жив нећу вратити!

Још идуће (1916. год.) умрећу и тамо бити и сахрањен, али ће доћи време, када ће

ме и деца моја и држава пренети у Ужице. Ово ми је казао Митар Тарабић. Све што

ми је рекао, обистинило се. Ја ти нисам све причао, али знај да ће се све ово

испунити. До смрти попа Косте Захарића нисам веровао, али од тога дана верујем.

Све се ово ниже како је он прорекао!"

Ове речи је г. Љуба Павловић забележио у своје записе 29. дец. 1915. год. на путу

за Сан-ђовани, пред мостом, којим се преко Дрима улази у Љеш.

Прота Ђурић је одиста умро у Риму, 1916. год. Кад је потом Државни одбор за

сахрану заслужних лица приступио и његовој сахрани, - тада његов син Д-р

Драгиша Ђурић, професор београдског Универзитета није био у том одбору за

пренос остатака свога оца. Међутим, у последњем часу и њега одредише. Тако се

испунише и речи да ће умрлог проту пренети у земљу и деца и држава!... (казивање

г. д-ра Драгише Ђурића, погинулог 1941. год.).

21) Судбина поп Косте Захарића. Чуо сам да је Митар прорекао проти Зарији,

камо ће му син поп Коста, као млад умрети. Ја о томе нисам пок. проту питао, али

је г. Љуба Павловић био у стању да ми о овоме да ове податке, које је од самога

проте чуо: На дан рођења протиног сина Косте дошао је са Таре од тора, да честита

проти сина и Митар. Он је само ћутао. Сео је међу људе, који су се тада код проте

задесили и ништа није пио осим шербета. Није хтео (као кум) да остане на ручак,

већ је проту насамо одазвао и рекао: "Куме, ово дијете што ти се данас нашло, неће

те надживљети. Оно ће порасти. Лијепо ћеш га одгајити. Главом да се ниси шалио

да га даш на страну или на неку другу службу, већ нека буде поп или учитељ. Кад

будеш Косту женио (он му је и име дао) и запопио, нека је код тебе и око тебе.

Оженићеш га из добре куће. И он и жена његова добро ће те послужити. Док ти они

обоје буду живи, бићеш чувен на све стране. Поп Кости умреће попадија, тада ће

твоја кућа попустити. Поп Коста ће оболети и децу ће оставити да их ти на пут

изводиш! 'Вака је, куме, судбина твога сина!"

Поп Коста је одиста рано остао удовац. Умро је у чачанској болници 10. авг. 1912.

год. А син његов (протин унук) поп Ђорђе, умро је 1931. год.

22) Смрт протине снаје. "Митар ми је многе ствари причао - вели пок. прота, - али

ја нијесам испрва све могао веровати. Доцније када се догађаји почеше ређати, ја

сам све више и више веровао. Једном, кад сам изразио сумњу, да ће се то и то

догодити, Митар ће ми рећи: "Е куме! Све ће се догодити, што ти гођ рекох. А за

доказ: један ће од вас још ове године остати удовац. Кад то буде вероваћеш и

остало..." Тада је моја попадија била јако оронула. Мислио сам да ћу ја остати

удовац. Међутим, деси се да баш моја најстарија снаха Станица, као тресак здрава,

добије галопирајућу јектику и умре исте године. Тада сам одиста почео и све

остало веровати."

23) О веку проте Зарије. Како је пок. прота дочекао дубоку старост, сви су

мислили, да је њему Митар рекао, како ће он све наше најважније догађаје

дочекати. Чувши за то и од г. Аћима Стевовића, проф. универзитета, - упитах

проту: "Је ли то истина?" Он ће ми на то одговорити: "Е, није тврдио, већ је само

рекао: Мислим, куме, да ћеш и ти све то дочекати..."

Али прота је, као што видесмо, толико дуго живео, као да је све то и дочекао, јер је

умро у освитку победнога дана...

24) Судбина задруге Тарабића. Проричући судбину туђих људи, Митар није

заборавио ни судбину своје задруге. О њој је рекао: "Наша ће задруга осиромашти

тако да ће поједини из ње ићи у аргатлук. Из наше куће само ће се један заимати, а

то је Милан Ђокић Тарабић. Он је сада најсиромашнији, а биће најбогатији."

Кад је ово прорекао, - прича г. Дим. Карић, - Милан је одиста био најсиромашнији,

јер је служио на Калуђерским Барама код Витора Вукајловића, као надничар. Данас

је најбогатити, а ост. његови раде код Прометне Банке, на дрвима, као надничари...

25) О тами и разговору са мртвим људима. Митар је пред крај свога живота

рекао, "да ће на земљи настати тама, која ће трајати три дана и три ноћи!..." Још је

рекао, "да ће доћи време, када ћемо са душама наших умрлих моћи разговарати!..."

26) Прорицање своје сопствене смрти. Као што је Милош прорекао годину своје

смрти, тако је Митар (слично шведском видовњаку Сведенборгу) прорекао дан.

Невероватно, али истинито!

21. јула 1899. год. дође проти зарији један Митров комшија и позва га:

Попе! Звао те Митар, да дођеш да му читаш.

Прота је том комшији рекао:

- Добро, доћи ће један од нас. Онда је у кући било нас три попа. Али комшија рече:

- Не! Не! Митар је тебе звао, да му ти читаш...

Тада је Митар, - наставља прота Зарија, - био потпуно здрав и мени се, право да вам

кажем, није ишло његовој кући. Мислио сам да ме зове само да се са мном

разговара... ништа... Дигнем се ја, узјашим коња и дођем кући његовој. Затекао сам

га пред кућом потпуно здрава. Тада ћу га упитати:

- Шта радиш, куме?

- Ето, фала Богу, - рече он.

Затим ћу га опет упитати:

- Па што си ме, Митре, звао, кад си здрав?

- Хоћу да мрем!

Ја му рекох:

- Батали куме! Како то!

- Вала, куме, истину ти кажем!

Ја ћу му затим рећи:

- Одакле знаш? Он ми рече:

- Казато ми је, да ћу да мрем! Сутра дођи да ме опојеш!...

Прота је, после ових речи видео да се Митар ни најмање не шали, али је ипак

покушавао да га од тог жалосног разговора окане, па је зато као из шале додао:

- Ако ти сад умреш, онда не знам шта ће бити од онога што прорече (тј. о убиству

краља Александра и краљице Драге)... Значи неће ништа бити!...

- Оће, оће, куме и то скоро! Чућеш! Баш зато сам те и звао, да ти јопет кажем и

потврдим оно што ти раније каза, да ће се све то ускоро догодити. Скоро ћеш чути,

ђе ће у двору погинути и краљ и краљица. Они ће за једну ноћ нестати, као да их је

гром побио. Мислио сам да ћу и ја то дочекати, али...

- Ништа! - прича прота даље, - ја хтедох да се вратим кући, па се дигох... Тада ће ми

рећи:

- Чекај, чекај, куме, да се опростимо! Сад ме видиш и више ме никад нећеш

виђети. Дођи сутра да ме опојеш!..."

Ово је Митар рекао у некој достојанственој пози, тужним и жалосним гласом.

Тада му је кум прота сав потресен овим дирљивим тренутцима, пришао и...

опростио се с њим...

Ове ми је чудне доживљаје пок. прота причао тихо и лагано и ја сам опет осетио

како ми се коса на глави диже... Обојица смо тада били у некој тешкој недоумици.

Настаде дубоки тајац и ја ћу опет проту упитати: "Па јесте ли му, оче прото, читали

(тј. исповедили)? Он ми одговори да није, јер је Митар био потпуно здрав...

- Ја одох, - наставља он даље, - али се при одласку окренух још два-три пута и

видех га како на путу, пред вратницама, до којих ме испрати, - још једнако тужно и

жалосно за мном гледа! Све нешто, јадан, као ишчекује... Тужно и жалосно ме је

посматрао све док се нисам далеко удаљио. Он је, очевидно, предосетио крај

живота, па му је и растанак са мном био и сувише тежак...

Када сам већ далеко био одмакао, - ја се опет окренух назад и погледах, а Митар је

још једнако на пути, пред вратницама, стајао и посматрао: тужно и жалосно... Он

ме је гледао све дотле, док се у даљини не изгубих...

Најзад ће упитати:

- Па шта је после било?

Уважена старина ми тада болно одговори:

- Сутрадан исти комшија зва ме, да Митра опојем!...

ПРОРОЧАНСТВА МИЛОША

ТАРАБИЋА

Милош Тарабић је још пре осамдесет година тачно претсказао не само своју смрт,

већ и судбину свих наших владара, као и најновије догађаје из наше политичке

историје.

Ако је веровати, да је заиста прорекао све што пишем - ипак и сада сваком стоји до

воље да верује или не верује да ће се сва његова пророчанства до краја испунити.

Он није прорекао једну само ствар, да би човек рекао да је "случајно погодио", већ

масу ствари (скоро двадесет разних пророчанстава!), тако да се овде човек тешко

мири са идејом "случајног погађања" ("theory of chance - coincidence). Да човек баш

измишља, тешко ће толико будућих догађаја измислити. Стога ће сваки разуман

човек пре веровати у његову изванредну моћ ("криптестезија"), која му је Богом

дана, а пред којом ми стајемо зачуђени, запањени!...

Залажући своју част и реноме беспристрасног испитивача, покушаћу, да сва

пророчанства изнесем потпуно верно. Постараћу се да их изнесем оним

узвишеним, патетичким начином изражавања, који је био својствен Тарабићима.

1) Прорицање своје смрти. Милош је имао стару мајку, која га је много молила и

преклињала да се жени. Милош се пак никако није хтео женити и умро је, као што

сам већ поменуо, као нежењен. Својој мајци, која га је често молила и преклињала

да се жени, најзад је рекао: "Чујеш ли ти бабо! Немој ме молити да се женим. Ја се

женити нећу! Кад будем имао четрдесет и пет година, ондакар ћеш ме укопати, а

женити ме никад нећеш!"

Исто је рекао и браћи својој.

О прорицању своје смрти, причала је несрећна Милошева мајка (иначе врло бистра

и разборита жена) проти Зарији тек после Милошеве смрти, јецајући од плача и

жалости.

2) Судбина Милошеве сестре Босе. Милош је имао и сестру Босу (рођ. 1816. а

умрла 19. априла 1898.год.), која је дочекала добру старост. И она је стално молила

Милоша да се жени, јер је желела да му на свадби поигра. Тада је и њој једног

лепог дана рекао:

- "Ја се, Босо, женити нећу а ти ћеш се удати... И удаћеш се добро. Добићеш и ђеце,

али ће ти све најмилије помријети у цвету младости! Тада ће доћи вријеме, када

ћеш се покајати и мене сетити, па ћеш рећи: "Е, јадна Босо! Камо лијепе среће да се

нијесам ни удавала!"

3) Судбина сердара Јована Мићића. Милош Тарабић је прорекао и судбину

сердара Јована Мићића, али о овоме нисам чуо од пок. проте, већ од пок. Андре

Гавриловића у октобру 1928. год. који је то опет чуо од пок. Добре Ружића, бив.

министра просвете и цркв. послова.

Јован Мићић, рујански сердар, родио се у селу Мачкату, више Ужица. Као

рујанскисердар, он је махом седео у Чајетини, недалеко од Кремана. ја сам гледао

кућу (са босанским дрворезом на тавану) у којој је он одиста некада становао.

Његова дужност је била да добро пази на Турке ужичане и да њихову самовољу

укроћава. Свакад је ишао као оружана сила. Боравећи на Чајетини, он у Ужице, и у

најмирније дане, не би силазио без четрдесет својих момака. Његови су хатови

били из најчувенијих ергеле у Турској царевини, а накити су били за праву причу.

Он је живео, носио се, и проводио се као какав мали цар на Истоку...

Једном дозва он Милоша Тарабића па му рече, да се окане "лудих врачарија". Да би

га омаловажио, рече му: "Откуд може знати судбину људи?" Милош му одговори

да му је тај дар урођен и од Бога дат. "Ондак, - рећи ће му сердар Мићић, - дед мени

што прореци?" Милош му рече: "Ти ћеш од глади умрети!"

Помамни сердар, који је за време књаза Милоша ведрио и облачио по ужичкој

нахији, овоме се смејао. Зар он да умре од глади! Да би његов дар још више

омаловажио, он му затим рече: "Видиш ли онде у авлији ону суждребну кобилу?"

Милош му одговори: "Видим."

- "Дед прореци шта ће ождребити?" Милош одговори: "женско ждребе". Кобилу

убију, распоре и у њеној утроби одиста нађу женско ждребе! Тада се сердар Мићић

уозбиљи и дубоко уздахну...

Кад је 1842. год. у Србији извршена велика промена, Мићић се, као пријатељ

Обреновића, из Ужица кренуо Крагујевцу, да тобоже брани Обреновиће, али га

ухвате, вежу и пошљу у Београд, где је, причају, на волујским колима вожен кроз

турску чаршију. Одавде је отеран у Гургусовачку кулу те и његовој обести дође

крај. Он је ту заиста од глади умро (27. дец. 1844. год.). Искао је мало чорбе да једе,

и за то обрицао сто дуката, па му браћа нису хтела дати. Обрицао је, веле, и

"воденицу своју од девет витлова за цигару дувана" (казивање нашег песника

Милосава Јелића), али му ни то нису хтели дати. Кад је 17. јануара 1859. год.

стигао књаз Милош у Гургусовац (Књажевац), он је, по причању, одмах отишао на

гроб његов. Ту се заплакао и рекао: "Еј Мићићу! Мићићу! моје десно крило; зар би

таква зла судбина да оставиш своје кости овде!"

4. О књазу Александру Карађорђевићу. Онда када у Кремнима нико није ни

очекивао, Милош Тарабић је говорио, да ће из земље отићи књаз Александар

Карађорђевић и да ће се вратити књаз Милош Обреновић.

- "Као млад попа, - причао је прота Зарија, - ја сам у Кремна дошао још пре шесет и

више година. Тада је на престолу српском био отац краља Петра - књаз Александар

Карађорђевић. Књаз Милош је тада био на свом имању у Румунији. Али одједном

се прочу... сви су говорили, да је стари књаз (Милош) умро. И Милош Тарабић ће

ме упитати: Куме! Је ли стари књаз жив? Ја му одговорих да јесте.

- А што питаш?

- Ништа, питам само.

Он је хтео само да види како ја мислим. После неког времена, - то је било 1854. год.

- опет ће ме упитати: Је ли куме? Ја му одговорим: Шта? Је ли стари књаз жив? Ја

му тада одговорих да није, јер сам својим очима читао у новинама, да је књаз

Милош умро у Румунији и тамо сахрањен. Тако се свуд и у народу рашчуло. Ја сам

му говорио да је умро, он је пак стално тврдио да је жив. Тада ће, најзад, љутито

рећи: "Е, куме! И да је мртав, он ће доћи да поново влада!"

И заиста, доцније се показало, да је књаз Милош био жив и да је поново дошао да

влада 1858. године.

5) О књазу Милошу. Милош је рекао проти Зарији даље: ""После данашњег књаза

Александра (Карађорђевића) доћи ће да поново влада матори књаз коџа-Милош

(Обреновић)" О њему је још рекао: "Стари књаз ће доћи да влада, али неће дуго ни

он... Он ће владати непуне двије године и умреће од своје смрти"... Књаз Милош је

одиста умро 14. септембра 1860. год. у Топчидеру и сахрањен код београдске

саборне цркве.

6) О књазу Михаилу. "Послије смрти књаза Милоша доћи ће да влада његов син

Михаило. Он ће владати добро. Он ће узети градове од Турака и ишћераће их из

Србије. Али кад почне да ради да узме Босну и Херцеговину, ондакар ће погинути

од својих људи!"

То је све Милош Тарабић причао проти још 1854. год. (А књаз је као што знамо

погинуо у Топчидеру 1868. год.). "О овоме сам, - наставља прота Зарија, - пре

убиства причао проти Гаврилу Поповићу, бив. посланику Свето-андрејске

скупштине иначе мом најинтимнијем пријатељу. Он ми није никако веровао,

доцније се овоме чудио..."

7) О краљу Милану. Књаз Михаило гине... па ће после довести једно дијете да

влада... И оно ће владати свакојако. Оно ће Србију намучити, али ће је и

краљевским венцем венчати... То дијете ће са Црном Гором објавити турској

царевини рат, али ће турска царевина бити веома јака и ми ћемо, куме, тешко

шњом на крај изаћи... Тада ће се и Русија умешати. Неће ни њој лакше ићи, али ће

је побједити. Сва околна наша села спалиће Турчин, али се, куме, не бој. Кремна

неће пострадати. Турчин преко Шаргана неће пријећи."

8. Проглас Српске Краљевине. "Кад се рат сврши, - прорекао је даље, - Србија ће

да порасте и ојача. Неће дуго потрајати и она ће постати краљевина."

То се одиста и догодило, 22. фебруара 1882. год.

9) Судбина краља Александра и краљице Драге. "То дијете (тј. краљ Милан)

метнуће на главу круну краљевску, али ће бити зле руке и зле среће, умријеће у

најбољем добу... Он ће имати сина јединца и тај ће бити горе среће, но што му је

отац био. Неће имати од срца порода. Ондакар ће једнога дана погинути и краљ и

краљица. Погинуће у самоме двору. Убиће их војска!"

19. маја 1903. било је и то.

10) Поновни долазак Карађорђевића. "После ове погибије на српски престо ће

опет доћи Карађорђевићи. Они ће доћи и владати народом, али неће дуго проћи па

ће настати велики ратови!"

11) Светски рат. "Све велике силе удариће једна на другу. Крв ће се потоцима

прољевати. Изгинуће много света. Многе ће се мајке у црно завити, јер ће своје

најмилије изгубити. Многа ће ђеца без родитеља остати!"

12) Страшан помор. "Народ ће страшно побољевати и умираће ужасно... Смрт ће

многе истријебити. Многе ће куће без чељади остати!"

И заиста, - додаде прота, - Само у Кремнима је умрло од Нове године досада (реч је

о 1915. години) преко 500 лица. Из куће по двоје-троје чељади на дан умиру. Нема

ко ни раке копати...

13) Пропаст Србије. "Србија ће пропасти. Народ ће бити у изгнанству три лета, па

ће затим без пушке ући у отаџбину!"

14) Пропаст турске царевине. "Рат ће многе покосити. Кад све то буде ондакар ће

и турске царевине нестати. Ње ће сасвим нестати из Европе!"

15) Пропаст Аустрије. "Нестаће, куме, и аустриске царевине. И њој ће доћи крај.

Тада ће народи, које је она притисла, живљети слободно."

16) Судбина Цариграда. "Кад Турска буде сасвим ишћерана из Европе, ондакар ће

Цариград узети Русија. Она ће бити најсилнија држава на свету. Али га јопет ни

она неће у својим рукама имати, но ће ту, куме, и друге државе владати, договорно

као на сабору. Цариград ће бити свачији и ничији!..."

По овом пророчанству изгледа да ће Цариград бити слободна, интернационална

варош, под руском управом...

17) Проглас српске царевине. "Наша ће војска, куме, дуго у Вишеграду застати.

Вишеград ће дуго бити ни у нашим ни у непријатељским рукама. Али, кад једном

велике силе надјачају, кад једном непријатељу пукне по глави, ондакар ће наша

војска лако прећи и узеће цијелу Босну и Херцеговину... Тада ће се наша Србија

много проштирити. Повратићемо јопет границе, које смо некада под царевима

имали. Босна и Херцеговина биће наше. Где је српска кућа биће српско.

Кад све то буде и сврши се, неће дуго потрајати и Србија ће бити царевина!"

Могуће је, да је Милош под речју царевина хтео да означи не толико облик

државне управе, колико величину будуће наше земље.

18) Будућа престоница. Милош Тарабић је, најзад, рекао да ће наша будућа царска

престоница бити Крушевац. Он је рекао: "Пошто Србија постане царевина, ондакар

неће дуго проћи па ће и престолница пријећи из Биограда у Крушевац. Крушевац

ће, куме, бити царска престолница!"

Зашто ће баш Крушевац бити царска престоница, - то Милош Тарабић није казао

или боље рећи, нико га није ни питао... Међутим, кад се узме у обзир могућност, да

једног лепог дана приступи Југославији и Бугарска, онда Крушевац, по свом

географском положају, одиста може постати не само средишни град на Балкану,

већ и престоница будуће још моћније ("царевине") - интегралне Југославије...