KRŠENJE DUHA ZAKONA

2. novembar 2019.

Tlačenje siromašnih (stihovi 1-5)

Duh zakona (stihovi 6.7)

Ukoravanje grešnika (stihovi. 8-10)

Zakletva (stihovi. 11-13)

Primer Nemije (stihovi. 14-19)

Za vreme ponovnog građenja jeru- salimskog zida, Nemija se suočio sa veoma neugodnim izazovom. Neki ljudi iz njegovog naroda su tlačili vlastitu braću i sestre i to u ime zakona.

Nemija 5. poglavlje donosi tu staru temu te kako se Nemija sa tim suo- čio i kako je rešio taj problem.

“I stade velika vika ljudi i žena na braću njihovu Judejce.” (Nemija 5,1)

Tlačenje siromašnih nastaje ybog tre rayli;ite okolnosti:

Neki ljudi su posudili seme za sejanje.

Neki su uzeli kredit za kupovinu semena.

Drugi su se zadužili da bi platili carski porez.

U svim slučajevima narod nije mogao da ispla-ti svje dugove jer je žetva bila loša. Da isplate carski porez čak su i njihova deca morala da postsnu robovi .

Davatelji zajma su tražili isplatu duga iako su znali da dužnici nemaju ta sredstva. Mi mora- mo učiniti sve što je moguće i pomoći onima koji su u nevolji bez obzira na razloge zbog kojih su se našli u toj nevolji.

“Zato se rasrdih vrlo kad čuh viku njihovu i te reči.” (Nemija 5,6)

Bog je Izrailju dozvolio da drži neke običaje za koje bi se danas smatralo da su nepravedni, kao ropstvo (Matej 19,8). Međutim, On im je dao zakone koji su trebali prevenirati nasilje.

Jevrejski robovi su trebali služiti samo 6 godina, ili do jubilarne godine, što je zavisilo od svakog pojedinačnog slučaja (2. Mojsijeva 21,2; 3. Mojsijeva 25,39.40).

Zato su kreditori u Nemijino vreme praktikovali njihovo pravo, zaboravljajući na duh zakona (da se spreči ropstvo).

Nemija je proučavao slučaj temeljito da nađe zakonski argument kako bi ih ukorio. Zatim ih je optužio da su uzimali kamatu (vidi 2. Mojsijeva 22,25; 3. Mojsijeva 25,36; 5. Mojsijeva 23,19).

“I rekoh: nije dobro što radite. Ne treba li vam hoditi u strahu Boga našega da nam se ne rugaju narodi, neprijatelji naši?” (Nemija 5,9)

Nemija je prvo pokušao da sam reši ovaj problem (stih 7). Onda, pošto nije bilo željenih rezultata, pozvao je sav narod.

Zajmodavci su bili javno ukoreni. Da li je njihovo ponašanje bilo moralno prihvatljivo?

Neki među njima su otkupljivali Jevreje pro-dane u roblje neznabožačkim narodima. Ka-ko sada mogu prodavati svoju braću i sestre pripadnicima vlastitog naroda?

Zar neće time dati razlog njihovim neprija- teljima da im se izruguju?

Iako su uvideli da su osramoćeni, zajmodav-ci na ovo nisu ništa odgovorili.

“Vratićemo,” rekoše oni ”i više nećemo ništa tražiti od njih. Učinićemo kao što kažeš.” Tada pozvah sveštenike i zatražih od plemića i službenika da se zakunu da će učiniti kao što su rekli.(Nemija 5,12 NSP)

Nemija je predložio ugovor: • Da se oproste svi dugovi.

• Da se vrati oduzeto vlasništvo.

• Da se vrati natrag sva kamata.

Svi zajmodavci su pristali da to učine. Međutim, Nemija je smatrao da je potrebno da se načini jedan solidan ugovor, zato je pozvao sveštenike da načine zakletvu.

Ovo je bio način kako su zajmodavci bili zakonski prisiljeni da ispune ugovor. Prekršiti zakletvu, značilo je prekršiti zakon (3. Mojsijeva 19,12).

Biblija nas savetuje da dobro razmislimo pre nego što damo svoje obećanje ili se usmeno obavežemo (Efescima 5,5).

“Osim toga, od dvadesete godine cara Artakserksa, kada sam postavljen za njihovog namesnika u Judi, do njegove trideset druge godine, dvanaest godina, ni ja ni moja braća nismo jeli hranu dodeljenu namesniku.” (Nemija 5,14 NSP)

Kada je Nemija pisao izveštaj o ovom incidentu, on se pozvao na svoje pona- šanje koje se toliko razlikuje od njegovih jadnih prethodnika na tom položaju.

Nemija, iako je imao pravo, nije uzimao nikakav name- snički porez (dvanaest godina), sasvim suprotno onome što su činili prijsšnji namesnici.

Nemijin primer govori o osobi čiji prioritet je bio Gospod i Njegovo delo iznad njegove lične dobiti i prednosti..

On se novčano odricao i davao vlastita sredstva za obnovu zida.

Brinuo se za svoju porodicu i službeni- ke pokrajine Judeje (150 ljudi) i sve plaćao vlastitim sredstvima.

“Svi smo mi dužnici u očima božanske pravde, ali nemamo ništa čime bismo otplatili svoj dug. Onda je Božji Sin, koji se sažalio na nas, platio cenu našeg otkupljenja. On je postao siromah da bismo se mi Njegovim siromaštvom obogatili. Delima veliko- dušnosti prema Njegovim siromasima možemo da dokažemo da smo iskreno zahvalni na milosti koja nam je ukazana. Apostol Pavle nas poziva: ‘Stoga, dakle, dok imamo priliku, činimo dobro svima, a pre svega braći po veri.’ Galatima 6,10 (NSP).”

Elen Vajt, Istorija proroka i careva, str. 424