liga socijaldemokrata vojvodine dve decenije protivnik ... · pdf fileod hiljadu ljudi –...

GODINA XIII · BROJ 71 · 1. novembar 2011. · BESPLATAN PRIMERAK · SPECIJALNO IZDANJE www.lsv.rs

PUNIH 20 GODINA BORBE LSV PROTIV RATA, NASILJA I FAŠIZMA

Liga socijaLdemokrata vojvodine dve decenije protivnik svakom nasiLjU

Nećemo da se delimo,

nećemo da se selimo

Stop fašizmu!

Vojvodina moja domovina!

2 slobodna vojvodina 1991.

NOVI SAD – Ratna razara-nja i masovne mobilizacije u drugoj polovini 1991. godine naterale su Ligu socijaldemo-krata Vojvodine da svoju anti-ratnu ideju i protivljenje bezu-mlju koje je zavladalo prenese na ulice Novog Sada i podeli s građanima i građankama Vojvodine. Od 18. do 23. sep-tembra 1991. godine Liga je organizovala prve višednevne antiratne demonstracije iz-među zgrada Izvršnog veća i Skupštine Vojvodine, koje je vodio predsednik stranke Ne-nad Čanak. – Mi smo tražili da se mobi-lizacija smesta prekine. Prvi dan nas je bilo desetak, ali dan po dan sve više. Posle ne-koliko dana ispred Skupštine Vojvodine sakupili smo više od hiljadu ljudi – kaže za Slo-bodnu Vojvodinu Vladimir Kranjčević, jedan od osnivača LSV i učesnik svih krupnijih događaja u prvih nekoliko go-dina Lige.

Godinama na istom kursu

Kranjčević se seća da su posle toga zapali za oko vlasti koja je osetila da čitava ova ideja uzima maha. Tu su počeli i problemi.

– Policija je privela Nenada i bila je ubeđena da će to pre-kinuti demonstracije. Ja sam ipak nastavio da vodim te skupove i uspeli smo da iz-dejstvujemo da nas prime na pregovore. Posle svega nas je policija ipak izvarala i ja sam takođe uhapšen, ali smo ipak ostavili jak utisak među ljudi-ma i tu je sve počelo – seća se Kranjčević. Protesti u Novom Sadu su, posle tih hapšenja, prekinuti jer im je policija jasno dala do znanja da će izazvati incidente u kojima će biti povređenih ako se nastave. Ali, ta pobuna je ipak nepovratno pokrenula antiratni točak, koji je kasnije nastavljen na severu Bačke, a potom i u Sremu. Kranjče-vić kaže da, iako je antiratna kampanja Lige počela s održa-vanjem tih mitinga u Novom Sadu, a nešto kasnije u Senti, Adi, Hrtkovcima i drugim mestima, ona zapravo svoje korene vuče iz spontane reak-cije članova LSV kada je polo-vinom 1991. godine došlo do sukoba u Sloveniji. Tada je, kako kaže Kranjčević, Nenad Čanak, nakon početka ratnih sukoba, seo u kola i otišao u Sloveniju da vidi i poseti ra-njenike iz Novog Sada kako bi

obavestio njihove roditelje šta im je s decom. – Odmah je postalo jasno da LSV neće ćutati na sve ratne strahote koje su kasnije usle-dile, i bili smo prvi koji su na to upozoravali. Evo, prošlo je punih 20 godina od tada, a LSV nije promenila svoj kurs – kaže Kranjčević.

Putnik: Bili smo hrabri ili ludi

Milorad Putnik, takođe jedan od osnivača LSV, kaže za Slo-bodnu Vojvodinu da je prvih nekoliko godina delovanja Lige socijaldemokrata Vojvodine bilo je prvenstveno usmereno na vraćanje autonomije Vojvo-dine, ali i na borbu protiv rata i nacionalističkog ludila koje je tada zahvatilo našu zemlju.– Mnogi su nas zbog toga mrzeli, ali su nas i poštovali – kaže Putnik. – Bilo je raznih šikaniranja, progona, neprijatnih i opasnih situacija, ali mi smo jednostav-no znali da neko mora progo-voriti o svemu što se događa i da neko mora zaštititi one koji ne mogu sami da se štite, a mi smo bili dovoljno hrabri, ili ludi, da to učinimo – kaže Putnik.

novi sad: Početak antiratnih aktivnosti

Protesti pred Skupštinom Vojvodine

Početak rata u bivšoj SFRJ nekako vidim još u avgu-stu 1990. godine i prvim barikadama oko Knina, kao i kada su MiG-ovi JNA osujetili pokušaj slanja je-dinica hrvatskog MUP-a helikopterima tako što su ih naterali da se prizemlje. Tada je bilo jasno da je neumitna konfrontacija oficijelnog Zagreba i fe-deralnih vlasti. Ipak, ljudi su verovali da će se sve to srediti, rešiti i da neće biti čak ni velikih kriza, a ka-moli rata. Ali onda se po-javila zloslutna tutnjava s Vukovara. Odatle sem gla-sina nije mogla da procuri nijedna vest. Neki džipovi bez tablica počeli su noću da prolaze kroz Novi Sad, uz ispaljivanje rafala u vazduh. Sve se počelo pre-tvarati u atmosferu straha i nekakve teskobe, bez in-formacija, a stalno sa sve većim i većim pritiskom ljudi primoranih na pa-triotizam, preko državnih medija koji su sve više i više koristili fraze koje se koriste samo u ratu... Shvatili smo da se rat istinski događa tek kad su prvi rezervisti počeli da se vraćaju, negde u septem-bru 1991. godine. Tada smo i počeli organizaciju antiratnih protesta ispred zgrade Izvršnog veća AP Vojvodine. Oni su trajali nekoliko dana i koincidi-rali s akcijom Nezavisnog društva novinara Vojvodi-ne „Prozor“, gde su uživo emitovani dnevnici s ve-stima koje niko u mediji-ma nije hteo niti smeo da objavi. Prve ulične demonstracije

bile su od 18. do 23. sep-tembra 1991. godine, kada su mene i Vladu Kranjče-vića uhapsili i jasno nam predočili da će, ako ne budemo hitno prestali s tim uličnim događanjima, izazvati incidente gde će sasvim sigurno biti po-vređenih. To nismo žele-li. Prekinuli smo proteste smatrajući da je ta naša simbolička pobuna od šest dana dala nekakvog efekta. Međutim, mobi-lizacija je nastavljena, a ljudi su sve više i više be-žali iz Vojvodine. Neke ci-fre kažu da je do 1. marta 1992. godine ukupno 106. 824 rezervista mobilisano u Vojvodini i odvedeno na slavonsko ratište. Paradoksalno je da je u početku u Vojvodini odziv na mobilizaciju bio 95-96 odsto, a da je istovremeno tu bio i najveći i najorga-nizovaniji antiratni po-kret. U Senti su 5. novem-bra 1991. godine organi-zovane velike dvodnevne antiratne demonstracije, koje su završene smenom opštinskog rukovodstva i odlukom opštinske skup-štine da se na teritoriji opštine Senta raspiše re-ferendum o učešću u ratu. To danas može zvučati naivno, ali to je za vreme Miloševićeve vladavine bilo prvi put da bilo koji institucionalni organ, u ovom slučaju skupština opštine, odreaguje u pot-punosti suprotno odluka-ma centralnog rukovod-stva i centralnih državnih organa.

Nastavak na strani 4.

Piše: Nenad Čanak

1991.

Ligaši na protestima u kanjiži i subotici

3slobodna vojvodinawww.lsv.rs

Nakon veoma posećenih mi-tinga u Novom Sadu, Liga socijaldemokrata Vojvodine prenela je svoju antiratnu bor-bu na sever Vojvodine. Prema sećanju Lajoša Bale, osvedo-čenog antiratnog aktiviste, 27. septembra 1991. godine ligaši su se iznenada pojavili na mi-tingu koji je tog dana bio or-ganizovan u centru Kanjiže.Kako kaže, čitav vrh Lige, koji je predvodio predsednik LSV Nenad Čanak, tog je dana bio u Ka-njiži pošto su organizovali stranački o d b o r u tom mestu, i re-š i l i

su da podrže antiratni miting koji je bio u toku. – Oni su došli i odmah to veče zamolio sam Nenada Čanka da održi govor na mitingu. Govorio je protiv rata i protiv

mobilizacije. I tu je

počela n a š a s a -rad-nja – kaže

Bala. Na protestu se tog dana, prema njegovoj proceni, oku-pilo 400-500 građanki i gra-đana, koji su došli da podignu glas protiv rata i protiv ma-sovne mobilizacije, koja je tih dana uzimala maha. – Te večeri smo se Čanak i ja dogovorili da ćemo ostati u kontaktu i da ćemo dalje sara-đivati, pa sam zbog toga kasni-je i mogao da ga pozovem na

senćanski miting. Mislim

da smo kasnije napravili neve-

rovatno dobru s a -

radnju – seća se on. Iako su ti prvi mitinzi bili dosta slabo posećeni, oni su udarili temelj kasnijim, mnogo masovnijim protestima. – Ljudi su tih dana bili veo-ma uplašeni i nisu smeli da se okupljaju u većem broju, ali ih je na svakom sledećem mitin-gu bilo sve više – kaže Bala. Član Lige socijaldemokrata Vojvodine iz Subotice, inače svedok svih događaja s počet-

ka 90-ih godina, Stipan Stipić kaže da su ligaši i ligašice tih dana i u Subotici organizovali niz tribina i skupova na koji-ma su iznosili svoje antiratne ideje i ohrabrivali ljude da ne idu u suludi rat koji nije bio njihov.

Iz dnevnika Ferenca Čubele

Ferenc Čubela iz Stare Mora-vice bio je osnivač i prvi pred-sednik Saveza vojvođanskih Mađara i poslanik u Skupštini Srbije, a svoju radnu i životnu svakodnevicu beležio je u dnevnik, koji je danas postao svojevrsno autentično svedo-čanstvo o antiratnim prote-stima u vreme ratnih sukoba u Jugoslaviji početkom deve-desetih. Istomišljenici su tada bili retki, pa ne čudi njegov poseban odnos prema pred-sedniku Lige socijaldemokra-ta Vojvodine Nenadu Čanku, koga doživljava kao saborca. Zahvaljujući ljubaznosti po-rodice Čubela, LSV i redakci-ja Slobodne Vojvodine dobile su njegov dnevnik, iz kojeg prenosimo neke segmente za-pisa o antiratnim protestima na severu Bačke. U jednom trenutku Čubela opisuje događaje u Staroj Mo-ravici početkom aprila 1992. godine. Tada su ga mladići koji su bili mobilisani pozvali da im pomogne jer nisu želeli da idu u rat. Bili su smešteni u mlinu za papriku. Vrlo brzo je bio na licu mesta, gde je zatekao i više stotina ljudi u uniformi. – Uzbuđena lica, vidi se da se ovi ljudi nisu navikli na priču i govor. Vidi se da su radničke ruke. Većinu njih i lično po-znajem – piše Čubela. Nakon prvog obraćanja tim ljudima, dogovoreno je da se 8. aprila organizuje antiratni miting na kojem je govorio i Nenad Čanak. – Ljudi nas propušta-ju i sa velikim aplauzom nas dočekuju. Čanak se smeši, Pišta Nemet skromno zaosta-je. Na prikolicu se penjemo drvenim stepenicama. Divno je videti toliko ljudi zajedno – zapisao je Čubela. On dalje navodi da je okupljeni narod aplauzom pozdravio sve go-vornike i uzvikivao: „Hoće-mo mir, dole sa ratom! Dajte nam nazad sinove!“– Kako silazimo drvenim ste-penicama sa prikolice, vidim da su Čanak i Agošton u grupi-cama ljudi. Ljube ih majke, ru-kuju se muškarci. Emocije me hvataju. I gore na bini je bilo trenutaka kada sam imao ose-ćaj da ću se rasplakati – zapisao je Čubela u svom dnevniku.

ZRENJANIN – Antiratni angažman nekolicine mla-dih ljudi u Zrenjaninu za-huktao se još tokom 1991. godine, nakon izbijanja rata u Hrvatskoj, pre svega kroz saradnju s beogradskim Centrom za antiratnu akci-ju. Predrag Perkić, Jon Da-mjan, Bojan Kostreš i Vasi-

lije Popov prikupljali su u tom periodu potpise protiv mobilizacije, koji su kasni-je upućivani Generalštabu JNA. Ubrzo zatim, već na proleće 1992. godine, oni formiraju odbor LSV u tom gradu i kreću prve akcije – lepljenje plakata „Vojvodina moja domovina“ i „Nećemo

da se delimo, nećemo da se selimo“ i organizovanje ma-njih protestnih okupljanja.– Nije u tome učestvovalo mnogo ljudi, ali nas je bilo dovoljno da se oseti da je Liga čvrsto antiratna po-litička organizacija, koja s tim ratom ne da nije imala ništa, nego se svojski trudi-

la da bude protiv njega i da ljude i političare odvrati od te sulude avanture – ističe Perkić. Ligaši su tada u Zre-njaninu bili veoma aktivni pa su, između ostalog, išli i u Hrtkovce kako bi umirili i podržali tamošnje Hrvate da ostanu uprkos strahovi-tim pritiscima da se isele.

Antiratna borba prelazi na sever Vojvodine

Zrenjaninci u antiratnim akcijama

To veče sam zamolio Nenada Čanka da održi govor na mitingu. Govorio je protiv rata i protiv mobilizacije. I tu je počela naša saradnja, kaže Lajoš Bala


SENTA – Senta, gradić na severu Bačke u kojem žive pretežno Mađari, postala je simbol antiratne kampanje u Vojvodini devedesetih go-dina prošlog veka. Senćani, kao i njihove komšije iz Ade, Kanjiže i Mola, borili su se protiv toga da njihovi sino-vi budu preko noći nasilno mobilisani i odvedeni na vu-kovarsko ratište. A onda se 5. novembra 1991. godine do-godilo nešto što ni sami nisu očekivali. I što im se svima urezalo u sećanje dok su živi. Toga dana se na antiratnom mitingu, ispred zgrade Skup-štine opštine u Senti, okupilo više od 5.000 ljudi. I oni naj-stariji, koji najduže pamte, kažu da je to bio najveći poli-tički skup ikad organizovan u tom mestu. Svi su bili toliko motivisani da pokažu svoje nezadovolj-stvo i zatraže od vlasti prekid mobilizacije da je miting na-stavljen i narednog dana. Lju-di su samoinicijativno došli sa svih strana, bez obzira na nacionalnost, veroispovest ili političku opredeljenost, da podrže antiratnu ideju, a govor predsednika Lige soci-jaldemokrata Vojvodine Ne-nada Čanka s balkona Skup-štine opštine Senta mnogi i danas pamte kao veliko ohrabrenje da se suprotstave suludom ratu i mobilizaciji njihove dece.

Zamajac antiratne ideje

Osnivači LSV Vladimir Kranjčević i Milorad Putnik slažu se da je taj govor Ne-nada Čanka u Senti zapravo bio zamajac antiratnoj ideji

u Vojvodini, koja se velikom brzinom proširila čitavom

pokrajinom. Kako kažu, do zgrade Skupštine, a kasnije i do balkona, jedva su se probili kroz kordon policije pod pu-nom opremom, ali ništa nije moglo toga dana da ih spreči da kažu šta misle. Skandirali su „Hoćemo Čanaka“!– Nenad je održao govor i tada je dogovoreno da se smeni lokalna vlast. Tako je na kraju i bilo – seća se Kranjčević. A Putnik dodaje da se isti scenario dogodio i sutradan u Adi.

Širenje antiratnog talasa

Jedan od najglasnijih anti-ratnih aktivista u Vojvodini u to doba bio je i Lajoš Bala, koga su roditelji mobilisanih momaka iz Sente pozvali da učestvuje u organizaciji tog mitinga, te da pozove Čanka da govori. – Ja sam ga pozvao i on je re-kao da nema problema, jedi-

no da obezbedimo benzin da se vrate kasnije u Novi Sad,

pošto je tada bilo problema s nabavkom benzina. Kada sam im to rekao, roditelji mo-bilisanih momaka za tren oka su nabavili tri kanistera – seća se Lajoš Bala i nastavlja priču za Slobodnu Vojvodinu: – Govor Nenada Čanka, u kojem je pozvao ljude da na-stave s protestima, zapravo je bio ključan za organizaciju kasnijeg mitinga u Adi i ši-renje te ideje po čitavoj Voj-vodini. Taj poziv da se ljudi odupru nasilnoj mobilizaciji bio je dovoljan za ljude da na-stave da se okupljaju – kaže on i dodaje da je miting na-stavljen i dan kasnije, 6. no-vembra. Nakon mitinga u Senti i Adi, kao direktan rezultat tih pro-testa, lokalni parlamenti u ta dva mesta i u Kanjiži raspisali su referendume na kojima je trebalo da se građani i gra-đanke izjasne o tome da li vojno sposobni muškarci tre-

kako je skuP u senti 5. novembra 1991. godine pokrenUo antiratnU idejU širom vojvodine

Miting koji je spasao živote

Član Predsedništva Lige socijaldemokrata Vojvodine Karolj Čizik kaže da se mnogi u Senti i danas plaše da govore o mobi-lizaciji i antiratnim događanjima s kraja 1991. godine. – Tada je postojao veliki strah među ljudima i nekako ni danas ne žele o tome da pričaju, jednostavno žele da zaborave – kaže Čizik. I sam je bio na tom mitingu 5. novembra i kaže da pamti velike policijske snage s punom ratnom opremom i veliku na-petost koja je vladala na obe strane. – Kada je Nenad Čanak izašao da govori, on je jednostavno osetio masu i svojim govorom ih je ohrabrio da ostanu i istraju. Jednostavno ih je sve okupio oko te ideje protivljenja mobiliza-ciji i beskompromisnog zalaganja za mir – seća se Čizik. On napominje i da mnogi Senćani nikad neće zaboraviti da je upravo Čanak bio jedini lider koji je tada imao hrabrosti da dođe i stane uz narod.

Mnogi se i danas plaše

Piše: Nenad Čanak

1991.

Protesti u kojima smo tih dana učestvovali nizali su se jedan za drugim, od ma-njih ka sve većim. U Subo-tici, Zrenjaninu, pa Staroj Moravici, Trešnjevcu… I 7. novembra u Adi su se dogodile demonstracije, gde je ponovljen isti scena-rio. Izabran je predsednik opštine koji je stavio na dnevni red pitanje refe-renduma o vođenju rata ili kako god se to nazivalo, a ideja je bila da se time za-ustave mobilizacije. Slobo-dan Milošević, kao i svaki diktator, bio je izuzetno osetljiv na to kada se nje-govi alati primene na njega i zato smo mi koji smo to organizovali – pohapšeni.Došao sam u stan po pre-obuku, a nisam znao da su se ljudi iz Državne bezbed-nosti sakrili u jedan stan u samoj zgradi. Onda su došli po mene i rekli da moraju da me privedu, što mi nije bio problem, jer su me pre toga mnogo puta hapsili. Međutim, onda su me odveli u vojnu policiju, odakle sam prebačen u ka-sarnu i već dan nakon tog mitinga u Adi – odvezli su me na front. Tamo sam završio u re-gularnoj vojnoj jedinici sastavljenoj od dobrovo-ljaca (!), a ne u paravojnoj. Ljudi su u dobrovoljce išli iz raznih razloga, neki od njih zato što nisu imali kud, neki zato što je plata bila bolja nego na nisko plaćenim radnim mestima na kojima su bili. Neki od njih su bili izbeglice, neki su bili iz drugih razloga, ali u toj jedinici nije bilo ljudi koji su imali nekakvu veliku kriminalnu prošlost ili šta takvo. Bio sam u Iloku, gde je ne-koliko dana pre toga bila

prva velika akcija proteri-vanja stanovništva, kada je oko 7.000 meštana stavlje-no na kamione i protera-no. Za mene je bilo zaista zaprepašćujuće iskustvo da patroliramo po varoši koja je bila potpuno prazna. Nismo učestvovali ni u kakvim vojnim okršajima, već smo uglavnom imali taj policijski deo posla – održavali smo red i hva-tali pljačkaše koji su noću prelazili Dunav i upadali u prazne kuće. I dok smo mi bili tamo, tokom novembra i decembra 1991. godine, ne da nije bilo pljačkanja, nego su svi koji su se po-javljivali bili hapšeni i pre-davani policiji. U to vreme još je izgledalo kao da ima nekakvog reda i smisla. Ali onda su krenule da promiču neke čudne voj-ske. Neki su imali crne vu-nene kape i vrlo bahato se ponašali. U ratu 1991. go-dine nije bilo nijedne pa-ravojne jedinice i ko god to kaže, laže, zato što svi koji smo bili tamo znamo da su ih snabdevale razne državne vojske. Njima su se služile kao lažnom lič-nom kartom, da države ne bi odgovarale za zla koja su oni pravili. Bilo je tu raznih grupacija, od Srp-ske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arka-na, do kapetana Dragana i njegovih Knindži. Video sam svojim očima kako se ovi s kapama i ovi s ko-kardama na šubarama, i oficiri s crvenim zvezda-ma nalaze i dogovaraju, u jednoj vrlo kooperativ-noj atmosferi razmatraju šta će ko raditi. Nije tu bilo nesporazuma oko toga šta je čija uloga, niti šta je čiji interes u svemu tome.


ba da idu u rat ili ne. – Nakon šest dana te referendume je poništio Ustav-ni sud. Ipak, mobilizacija je u nared-nim mese-cima skoro prestala, i ponovo je nastavljena tek na pro-leće – kaže Bala.

Izbegli smo smrt!

Krajem oktobra 1991. go-dine Robert Kolić iz Sente bio je mobilisan uz obrazlo-ženje da ide na vojnu vežbu Teritorijalne odbrane. Ko-lić za Slobodnu Vojvodinu kaže da su on i svi ostali mobilisani mladići, tek po-sle nekoliko dana saznali da

im se za-

pravo spre-ma put u Vukovar. Prema njegovom rečima, u jednoj štali u Tornjošu bilo je sme-šteno oko 140 vojnika, i baš tog, 5. novembra saopšteno im je da sutra kreću za Vu-kovar.

– Ja sam baš bio na straži kad – stižu autobusi s na-šim roditeljima! To je bilo

negde oko pet po podne. Svi smo bili veoma upla-

šeni, ali smo ipak seli u te autobuse i došli smo na miting, gde je već oko šest sati bilo ne-koliko hiljada ljudi – kaže Kolić. – U toj štali, u Tornjo-

šu, ostalo je dvadesetak vojnika. Neki od njih su

na kraju i poginuli kod Vukovara, a neki nisu, ali i dan-danas imaju psihičkih problema. A svioni koji su se tog popod-neva autobusima vratili u Sentu na kraju nisu ni uče-stvovali u ratu – nastavlja Kolić.– Govor Nenada Čanka s balkona Skupštine opšti-ne tog popodneva meni, a i mnogima drugima, dao je snage i hrabrosti da iz-begnu mobilizaciju a mož-da i smrt na vukovarskom

ratištu. Ja moram da se zahvalim Čanku na tom govoru, jer niko tada nije smeo o tome da govori na taj način. Svi smo bili uplašeni, a taj govor nam je ulio hra-brost – tvrdi on.Robert Kolić je već su-tradan, 6. novembra,

pobegao u Makedoni-ju, gde se krio tri meseca. – Svaki dan smo gledali dnevnik i čekali da dobije-mo amnestiju, kako nam je Čanak na mitingu obećao. Posle tri meseca i dobili smo je, vratili smo se kuća-ma i nastavili s normalnim životom.

Dragi moji, mi sada upravo razgovaramo sa predstavnicima opštine u moram vam reći da su oni jako korektni i da zaista pokušavamo da nađemo neki zajednički jezik. Nemojte sebi do-zvoliti da vaš opravdani gnev okrećete na ljude koji hoće da pomognu. Ali, oni mogu koliko mogu. Naši zahtevi ostaju. Naš je zahtev da ljudi koji su ovde u jedinicama, ako već moraju da brane – brane ovde. Sa druge strane, mi se trudimo da nađemo način kako da napravimo referendum na kojem ćete se vi izja-sniti da li hoćemo ili ne-ćemo rat. I da li hoćemo ili nećemo da ljudi odla-ze odavde negde drugde, mada to Ustavom nije tako propisano. Meni su rekli: „Ko si ti da predstavljaš građane Sente?“ A ja sam rekao da ste me vi pozvali. Molim

vas, nemojte dozvoliti da vaš susret ovde i ovo vaše okupljanje bilo ko zlou-potrebi, da se pravi bilo kakav nemir, bilo kakav nered. Mi ćemo ovde ostati dok naši zahtevi ne budu bili ispunjeni. I mi ćemo ovde svi zajedno biti ti koji će pokrenuti glas Vojvodine koja neće rat. Molim vas, nemojte do-zvoliti da bilo ko zloupo-trebi ovaj naš skup. Ne-mojte dozvoliti da dođe do rušenja ili bilo kakvog razbijanja, jer ovo je vaš grad. Ovde na zimi sta-jaćemo svi zajedno, jer stojimo za sve one koji su tamo. Zato vas molim – strpljenja! Ali verujte da ćemo ovde pokušati svi zajedno da nađemo neki zajednički jezik i nećemo se razići dok naši zahtevi ne budu ispunjeni.

Govor Nenada Čanka u Senti,

5. 11. 1991.

„Zajedno ćemo pokrenuti glas Vojvodine koja neće rat“

Govor Nenada Čanka, u kojem je pozvao ljude

da nastave s protestima, zapravo je bio ključan za

organizaciju kasnijeg mitinga u Adi i širenja te ideje po

čitavoj Vojvodini, kaže Lajoš Bala za Slobodnu Vojvodinu

Na desetogodišnjicu anti-ratnog mitinga, u Senti 5. novembra 2001. godine na zgradi Skupštine opštine Senta svečano je otkrive-na višejezična spomen-ploča s natpisom „Hoće-mo mir“, što su građani pre deset godina danonoćno na tom istom mestu skandirali. – Mislim da je Novosadski korpus napadom na Vukovar odigrao najsramniju moguću ulogu i da o tome treba da se izjasne pravosudni organi – rekao je tada Čanak. Pored predsednika LSV na svečanosti je tada govorio i tadašnji pot-predsednik Vlade Srbije Jožef Kasa. Na svečanosti su uručene zahvalnice dvojici rezervnih vojnih starešina Jožefu Bodou i Janošu Sabou, koji su bili na čelu tada formiranog antiratnog kriznog štaba u Senti. Zahvalnica je posthumno pripala i tre-ćem rezervnom vojnom starešini JNA Jožefu Papu.

Tabla za večno sećanje


TREŠNJEVAC – Sigurno najduži a svakako i jedan od najjačih antiratnih pro-testa devedesetih održan je u selu Trešnjevac, koje se nalazi na pola puta između Sente i Kanjiže. Protest je počeo 10. maja 1992. go-dine i trajao je čitavih 96 dana jer su meštani odluči-li da ne idu na ratište i bu-kvalno se uselili u lokanu piceriju „Zicer“ s name-rom da tamo ostanu dok se nešto ne promeni. Liga so-cijaldemokrata Vojvodine sve vreme je, izjavama, sa-opštenjima i na svaki drugi način, davala bezrezervnu podršku ovom nesvakidaš-njem protestu, a predsed-nik LSV Nenad Čanak go-vorio je na prvom mitingu kada je sve počelo, kao i na drugom pred sam kraj tih 96 dana.

Žene pokrenule protest

Jedan od organizatora ovog protesta Lajoš Bala, koji je danas predsednik Mesne

trešnjevac: Protest trajao čitavih 96 dana bez Prestanka

Tenkovi opkolili antiratni mitingADA – Toga dana, 7. novembra 1991. godine, na jednom mestu se skupio najveći broj ljudi koje je Ada ikada videla. Svi su oni

došli da podrže antiratnu ideju koja je dobila zamah na velikom mitingu u Senti, na kojem je dva dana ranije govorio predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodi-ne Nenad Čanak. Kao i u Senti, i u Adi je smenjena vlast i doneta je odluka da se raspiše lokalni referendum na kojem bi se gra-đani i građanke izjasnili o uče-šću njihovih sinova u ratu.

Smena vlasti i u Adi

Vladimir Kranjčević, jedan od osnivača LSV, kaže za Slobodnu Vojvodinu da je delegacija Lige, koju je predvodio Nenad Ča-nak, u Adu stigla 7. novembra u osam sati ujutro i da su poslani-ci Skupštine opštine Ada već svi bili okupljeni u gradskoj kući.– Već je bilo jasno šta će se do-goditi. Nenad se samo kratko njima obratio, i kao u Senti, smenjeno je lokalno rukovod-stvo i mi smo vrlo brzo već bili na putu za Temerin – seća se Kranjčević. Dok su putovali, čuli su da ih policija čeka, pa su

odlučili da odu za Beograd.– Otišli smo na Studio B, gde je Nenad gostovao, i posle toga smo se zaputili u Novi Sad. Sve

to nije ništa vredelo pošto je iste večeri Nenad uhapšen i direktno odveden na ratište u Vukovar – kaže Kranjčević. U međuvreme-nu, prema svedočenju Ljubomi-ra Romića, tadašnjeg direktora škole u susednom Molu, u Adi je održan veliki miting na kojem se „u vazduhu osećala antiratna ideja koju je Nenad Čanak po-krenuo govorom u Senti“.

Stimulans za ljude

– Ulice u centru mesta bile su potpuno zakrčene, ljudi su jed-nostavno hteli da budu deo te nove politike i tog novog an-tiratnog pravca koji su priželj-kivali, ali su ga se i bojali. Čak su i radnici „Potisja“ prekinuli s radom i svi zajedno došli na taj miting. Odjek senćanskog protesta i govora Nenada Čanka preneo se veoma brzo po čitavoj Vojvodini. Ljudi i u Adi i Molu bili su revoltirani mobilizacijom i ratom koji se nadvio nad svima nama i želeli su neke promene. A simbol tih promena za njih

senćanski Protest Pokrenuo LjUde i U sUsednom mestU 7. novembra 1991.

Najmasovniji miting koji je Ada ikada videla

Mnogi pamte i danas

Predsednica Opštinskog odbora LSV Ada Angela Adanko kaže da često od prijatelja i poznanika, kada se povede priča o tim vremenima, čuje da svi oni smatraju kako bi se sve završilo mnogo gore i strašnije da nije bilo Čanka. – Često i neki naši članovi govore o tome kako su delili letke za miting i kako ih je policija zbog toga uhapsila. Kod kuće su rekli svojima: „Ide-mo i ako nas nema, sigurno smo u policiji“. Na kraju su tamo stvarno morali da prespavaju – govori ona.

Lajoš Bala kaže da su u „Ziceru“ svakoga dana organi-zovali različite manifestacije, a da je najveća održana 20. avgusta 1992. godine kojoj je ponovo prisustvovao Ne-nad Čanak.– Liga nas je sve vreme podržavala kroz izjave i saopšte-nja, a i tog 20. avgusta Nenad Čanak je ponovo došao u Trešnjevac – kaže Bala. Prema njegovim rečima, picerija „Zicer“ nije bila veliko mesto, ali se toga dana tamo sa-kupilo 2.000 ljudi.– Čanak je stigao tek oko ponoći, ali niko od okupljenih nije otišao kući, svi su hteli da čuju taj govor – priča naš sagovornik. On kaže i da je Liga imala veliku ulogu u antiratnim dešavanjima i da u to doba nije bilo bitno ko je iz koje stranke, jer su svi imali isti cilj – prekid mobili-zacije i ratnih razaranja.

Čanak stigao oko ponoći

U Staroj Moravici i okolnim me-stima 5. i 6. aprila 1992. godine poslato je više od sto poziva za rezervni sastav Jugoslovenske narodne armije. Sabirno mesto bio je mlin za paprike u Staroj Moravici, a više od osamdeset ljudi odazvalo se pozivu. Zbog realnog straha da će ih poslati u rat oni su već 6. aprila u pomoć pozvali tadašnjeg poslanika u Narodnoj skupštini Republi-ke Srbije i jednog od osnivača SVM Ferenca Čubelu. Čubela je došao, ali se za podršku obratio i osvedočenim vojvođanskim antiratnim aktivistima s Nena-dom Čankom, predsednikom Lige socijaldemokrata Vojvo-

dine, na čelu. Liga je odmah reagovala i već 7. aprila poslala delegaciju koju je predvodio Milorad Putnik da se upozna-ju sa situacijom i da isplaniraju naredne korake. Dogovoreno je da se sutradan, 8. aprila, or-ganizuje veliki antiratni skup žitelja Stare Moravice i okoline. Ispred mlina za papriku okupio se velik broj ljudi. Ispisali su i transparente, a za pozornicu su doterali traktorsku prikolicu. Prisutnima su se, kroz bučno antiratno skandiranje, obratili: Nenad Čanak, Ištvan Nemet, Karolj Pal, Karolj Dudaš, An-draš Agošton, Đorđe Šećerov, Šandor Ađaš i Ferenc Čubela.

Hiljade invalida i nestalih

Na početku govora, Čanak je rekao:– Ovaj rat je prouzročio s ove strane fronta 28.000 invalida. Ovaj rat je do sada s ove stra-ne fronta prouzročio 30.000 nestalih. Stotine hiljada ljudi beže, nemaju gde da se sklone – rekao je Čanak. On je rekao i da je stotinu hiljada Vojvođa-na moralo da pobegne da ne bi učestvovali u ludilu koje ih je okruživalo.– Ja kada kažem Vojvođanin, mislim na sve one koji žive u Vojvodini, i Srbe i Hrvate i Crnogorce i Mađare i Slovake

veLiki antiratni skUp U staroj moravici

Vojvodina nije htela rat


trešnjevac: Protest trajao čitavih 96 dana bez Prestanka

Tenkovi opkolili antiratni miting

zajednice „Trešnjevac“, kaže za Slobodnu Vojvodi-nu da je sve počelo krajem aprila 1992. godine kada je više od 200 mladića iz tog sela dobilo poziv za mobi-lizaciju.– U selu je tada živelo 1.900 ljudi, od čega možda 900 muškaraca. Od tih 900 je, recimo, 400 ili 500 bilo vojno sposobno, što znači da je praktično svaki drugi vojno sposoban muškarac dobio p trebalo da se po-zvani muškarci 11. jave u Kanjižu – kaže Bala, i do-daje da su bile odlučne da u protestima istraju do kraja.

Neočekivan razvoj događaja

Toga dana, kako kaže, na miting, koji je održan u centru ispred crkve, došli su Nenad Čanak, Vlada Kranj-čević, Andraš Agošton, po-slanik Ferenc Čubela, kao i veliki broj drugih političara, intelektualaca i umetnika.– Na bini su se ređali govo-ri protiv rata i mobilizacije, protiv Miloševića, a neve-rovatan govor tada su odr-žali Nenad Čanak i Ferenc Čubela i niko nije očekivao ono što je usledilo – priča Bala. Naime, tada su žene

pozvale sve okupljene da pređu u lokalnu piceriju „Zicer“ i da tamo nastave protest i tako spreče odla-zak više od 200 ljudi iz nji-hovog sela na ratište. – Rekle su da treba tamo da ostanemo dok nas od vlasti neko ne sasluša i ne počne da razgovara s nama o našim zahtevima. Tako se i dogodilo – kaže Bala, dodajući da u tom trenutku niko nije očekivao da će to potrajati tri meseca.– Prve večeri skupili smo se u „Ziceru“ i dogovorili da odemo kući po hranu i stvari i da ujutro nastavimo

protest. Ujutro smo svi bili na svom mestu i tamo smo bukvalno neprestano živeli 63 dana, a kasnije smo od-lazili kući na smene – kaže Bala.

Ceo svet gledao u Trešnjevac

– Dok smo mi tog 10. maja držali miting, saznali smo da je vojska ispred sela do-terala ukupno 92 tenka i oklopnih vozila. Više, va-ljda, nego što ih je bilo u Vukovaru – kaže Bala. Do tačnog broja su došli tako što je jedan čovek iz sela

jednostavno seo u kola i prebrojao ih jedan po je-dan. – Vojska mu je tada rekla da ne sme to da radi pošto su dobili i bojevu municiju i naređenja, ali ih je on jed-nostavno ignorisao i ura-dio je šta je naumio – seća se Bala. Tenkovi i oklopna vozila povučeni su posle dva dana, i to po Miloševi-ćevom naređenju. – Iako je posle nekog vre-mena neposredna pretnja od mobilizacije prestala, mi smo ipak ostali „Zi-ceru“ jer smo hteli da po-kažemo svoj stav kroz tu vrstu građanske neposluš-nosti – kaže naš sagovor-nik i dodaje da je to imalo rezultata pošto je čitav svet preko medija pratio šta se dešava u malom Trešnjev-cu. Bala priča i da je posle 96 dana protest prekinut, jer je prekinuta mobilizaci-ja, a posle nekoliko meseci su saznali da od tada više niko iz Vojvodine nije od-veden van granica Srbije.

veLiki antiratni skUp U staroj moravici

Vojvodina nije htela rati Rumune i Rusine bez obzira na to kojim j e z i k o m govore i u koju cr-kvu idu – rekao je Čanak. On je re-kao i da Vojvodi-na nikad nije htela rat i to nije njen rat. – U Vojvodini ne bi ni bilo rata da Vojvodina nije okupirana. Nama su uzeli pravo čak i da kažemo da nećemo rat. One

koji se skupe i govore protiv rata proglašavaju za izdajnike, pro-glašavaju za ljude koji su protiv Srbije, protiv Srba. To je laž – ka-zao je Čanak dodajući kako je i

sam Sr-bin i kako je siguran da nije srpski nacionalni interes da Srbi ginu i da rade za 30 mara-ka mesečno.

Svi smo isti

Čanak je poručio i da su u Vojvodini svi isti.– Kojekakve zveri pokušavaju sada da nametnu iseljavanje iz Vojvodine. Da se isele Hrvati iz Voj-vodine. Vojvodina bez Hrvata ne bi bila Vojvodina, Vojvodina bez Mađara ne bi bila Vojvodina, Vojvodina bez Srba ne bi bila Voj-

vodina – rekao je predsednik LSV. On je podsetio i da su u to vreme počeli zločini nad Rusi-

nima u okolini Vukovara kao i pretnje u Ruskom Krsturu. – Ja bih hteo ovde da kažem – neka nikome na pamet, od ovih aktuelnih vlastodržaca, ne pada de iseljava ni Rusine niti bilo koga iz Vojvodine, jer ih niko od nas dati neće. Da bismo se suprotstavili svemu ovom, važ-no je samo jedno, a to je da se ne delimo i da se ne selimo. Živela Vojvodina! – rekao je Čanak, a zatim se još dugo pozdravljao s ljudima.Rezultat: samo šestoro od svih regrutovanih ljudi otišlo je „u rezervu“. Ostali su otišli kuća-ma, više nisu bili pozivani u rezervni sastav JNA.

Rezultat: samo šestoro od svih regrutovanih ljudi otišlo je „u rezervu“.

Ostali su otišli kućama, više nisu bili pozivani u rezervni sastav JNA


NOVI SAD/HRTKOVCI – Liga socijaldemokrata Vojvo-dine od samog svog nastanka borila se i protiv šovinizma i nacionalizma, pružajući isto-vremeno zaštitu pripadnicima nacionalnih zajednica i zaštitu njihovih prava. Liga je tako 1992. godine u Hrtkovcima, gde je i počelo proterivanje i ši-kaniranje Hrvata u Vojvodini, organizovala skupove „Neće-mo da se delimo, nećemo da se selimo“ i „Vojvodina moja do-movina“, na kojima je govorio Nenad Čanak. Lider LSV tada je lično uputio pismo ministru pravde Srbije u kojem je zahte-vao da se otvori istraga povo-dom događaja u Hrtkovcima i da odgovorni snose zakonske posledice za svoje postupke.

Arkanovci pravili pakao od života

Milorad Putnik, jedan od osni-vača LSV i jedan od prisut-nih na skupu u hrtkovačkom Domu kulture, objašnjava za Slobodnu Vojvodinu da je tada bilo reči o pritiscima na ta-mošnje Hrvate da se odsele u Hrvatsku i problemima koje su im svakodnevno zadavali pri-padnici paravojnih formacija Željka Ražnatovića Arkana. – Njihov zadatak bio je da za-plaše lokalno stanovništvo i u mnogo slučajeva im je to i po-lazilo za rukom – navodi Put-

nik. On dodaje da je od jednog žitelja Hrtkovaca čuo da su arkanovci bili stacionirani u robnoj kući u Rumi, odakle su

svakodnevno dolazili u Hrt-kovce i druga mesta u kojima su živeli Hrvati i pravili im pa-kao od života.– Jedan čovek je čak bio ubijen, ali su se služili i drugim meto-dama zastrašivanja. Recimo, jednoj porodici su ubili mačku i ostavili je u dvorištu probode-nu nožem. Svedoci su rekli da su to učili momak i devojka u

maskirnim uniformama – go-vori on, dodajući da su svakod-

nevno maltretirali i lokalnog katoličkog sveštenika, ali i dru-ge pripadnike hrvatske naci-onalnosti preteći im da im se

deca neće vratiti iz škole. Put-nik ističe da je meštanin Ostoja Sibinčić bio jedan od onih koji su ispoljili najviše netrpeljivo-sti prema Hrvatima.

Za Hrtkovce su krive vlasti

Da je u Hrtkovcima tih godina bilo zaista teško, za Slobodnu Vojvodinu potvrđuje i mešta-

nin Aleksa Ejić, koji je tim po-vodom svedočio i na suđenju

Ko sme da zaboravi „razmenu nekretnina“?

NOVI SAD – Lider Lige so-cijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak u više navrata je proteklih godina u skupštin-skim raspravama podsećao na proterivanje Hrvata iz Srema i slučaj Hrtkovaca, što je svaki put izazivalo oštre i primitivne reakcije poslanika Srpske radi-kalne stranke. Tako je u raspra-vi 24. novembra, kada je bilo reči o Zakonu o nadležnostima i Statutu AP Vojvodine, Čanak zapitao radikale i ostale posla-nike koji su se protivili usvaja-nju ovih akata kome oni to u

Vojvodini ne veruju? Dodao je da radikali i ostali koji su pro-terivali Vojvođane devedesetih godina sada brinu zbog dava-nja većih ingerencija Vojvodini i upozoravaju na separatizam.

Ispražnjena sela po Vojvodini

– Zbog vas sigurno plaču ljudi u Srbiji, jer ste ih unesrećili do te mere da su ispražnjena čita-va mesta po Vojvodini: Slan-kamen, Hrtkovci, Beška. Mi-slite da ne znam imena svih 27 mesta iz kojih su vaši batinaši proterivali ljude – zapitao je Čanak. On je podsetio i da je 6. maja 1992. godine u Hrtkovci-ma organizovan miting SRS na kome su pročitana imena 18 porodica koje se moraju seliti, a na to su radikali dodali kako im je Šešelj zapravo garantovao bezbednost. – Ko je Vojislav Šešelj da ga-rantuje nekome bezbednost u državi Srbiji koja ima svoje bezbednosne organe? Vi ste služili kao paravojna jedinica za poroterivanje političkih ne-istomišljenika i svi se mi toga dobro sećamo. I ne sedi Voji-slav Šešelj u Hagu zato što nije platio porez na promet nekret-nina, nego zato što je proteri-vao ljude bombama – zaključio

je tada Nenad Čanak.

Ratni zločini ne zastarevaju

O Hrtkovcima je bilo reči i tokom rasprave o Deklaraciji o osudi zločina u Srebrenici u martu 2010. godine kada je Čanak u više navrata replika-ma odgovarao poslanicima ra-dikala i narodnjaka na napade koje su usmerili na njega zbog osude tog zločina. Isprovoci-ran beskompromisnim stavom lidera LSV da zločinci moraju biti kažnjeni za svoja nedela,

radikal Aleksandar Martinović rekao je da je Nenad Čanak taj koji će sada u Srbiji određivati ko je zločinac a ko nije. Čanak je rekao da on to neće raditi, ali da Mladić jeste zločinac. Radi-kali su tada počeli s najrazliči-tijim prostaklucima, uvredama i zamenama teza, u čemu su im se pridružili i poslanici DSS. Čanak ih je sve zajedno podse-tio kako se živelo devedesetih godina u Srbiji. – Jel’ smo zaboravili da su u Vojvоdini ljudi zbog nacional-ne pripadnosti proterivani iz svojih kuća bombama, a udar-ne pesnice bile su paravojne jedinice pod komandom Slo-bodana Miloševića i njegovih gaulajtera. Jel’ smo zaboravili da je iz Vojvodine proterano 40.000 građana hrvatske na-cionalnosti samo zato što su Hrvati, i proterani su pod iz-govorom „razmene dobara“ i „razmene nekretnina“ – ista-kao je Čanak tom prilikom. Podsetio je i da je upravo lider DSS Vojislav Koštunica sprečio lustraciju i omogućio uništava-nje dokaza o zlodelima pret-hodnog režima. – I upravo zbog toga se svi na-date da do lustracije neće doći. Tu se jako varate, zločini koje ste počinili nikada ne zastare-vaju – poručio je tada Čanak.

Lsv se 1992. godine u hrtkovcima suProtstaviLa nasiLju i Progonu

Nećemo da se delimo, nećemo da se selimo

„Zaštita i posle ’Oluje’“

LSV je stala u odbranu Hrvata u Vojvodini i nakon akcija hr-vatske vojske „Bljesak“ i „Oluja“ u Krajini 1995. godine. Tada je izbio talas nasilja prema Hrvatima u Sremu, a Liga se snažno angažovala u odbrani nesrpskog stanovništva, ali i u organiza-ciji prikupljanja humanitarne pomoći.

„Zaštita i posle ’Oluje’“

„Agencije za razmenu imovine“

Milorad Putnik ocenjuje za Slobodnu Vojvodinu da je širenje mr-žnje i straha među ljudima u pograničnim delovima Srema dola-zilo iz jednog centra.– Sve je to bilo previše dobro organizovano da bi bilo nasumič-no. U skoro svakom selu u pograničnom delu ka Hrvatskoj bila je otvorena Agencija za razmenu imovine, a na terenu su ljudi pla-šeni da bi se odlučili da odu iz svojih domova. Sve je to bilo dobro osmišljeno da se ljudi isele, a da izgleda kao da se radi o dobrovolj-nom odlasku – navodi on.

„Agencije za razmenu imovine“

Liga u Sremu organizovaLa zaštitu Svojim članovima hrvatske i ostalih nesrpskih nacionalnosti. kod nekih su morali da spavaju s bejzbol palicama


Lsv se 1992. godine u hrtkovcima suProtstaviLa nasiLju i Progonu

Nećemo da se delimo, nećemo da se selimo

I Petrovaradin na udaru

Ligaši su se angažovali i na zaštiti Hrvata u Starom Slan-kamenu, pa je i tamo održana tribina na kojoj je govo-rio Nenad Čanak. Osnivači LSV Vladimir Kranjčević i Mi-lorad Putnik za Slobodnu Vojvodinu ističu da ni Hrvati u Petrovaradinu nisu bili pošteđeni pretnji i proterivanja. – Sećam se, recimo, da je Igor Mirović tada, povodom iseljavanja Hrvata iz Petrovaradina, rekao: „Samo neka idu, daćemo im i sen-dviče“. Oni su bili tu da potpiruju strah i da primoravaju ljude da odu. Tada su najpoznatiji radikali bili Šešelj, Nikolić, Vučić i Maja Gojković – priča Putnik. Kranjčević dodaje da je u Petrovaradinu bio maltretiran katolički sveštenik i da mu je majka pretučena, a da je bilo priča o tome i da su ljudima ubacivali bombe u kuće.

I Petrovaradin na udaru

BEOGRAD – Lider Lige socijaldemokrata Vojvodi-ne Nenad Čanak imao je 1. novembra 1991. godine na NTV Studiju B prvi televizij-ski duel s predsednikom SRS Vojislavom Šešeljem. U toj emisiji Čanak je prvi put pred ogromnim auditorijumom uspeo da javno iznese svoje i

Ligine antiratne stavove i da kritikuje mobilizaciju koja se u tom trenutku sprovodi-la u zemlji. To gostovanje je praktično omogućilo da šira javnost čuje jasan glas protiv rata i ludila tog vremena, što je na neki način dalo dodat-ni zamah masovnim antirat-nim demonstracijama koje su narednih dana organizo-vane u gradovima na severu Vojvodine, a na kojima je govorio Nenad Čanak. Kako je u više navrata istakao to-kom emisije, mobilizacije koje je sprovodila tadašnja JNA bile su protivzakonite, protivustavne i s potpuno nedefinisanim ciljem. Čanak je naveo da je i sam načelnik Generalštaba general Veljko Kadijević istakao da je JNA vojska buduće države. – Po kom pravnom osnovu, jer se ta vojska poziva na još uvek važeći i aktuelni Ustav, ona mobiliše po aktuelnom Ustavu, a više nije vojska te države? To je neki teški nes-porazum – upitao je Čanak. Šešelj je lideru LSVrekao da je i on izdajnik ukoliko orga-nizuje antiratne demonstra-cije „dok naši ljudi ginu po poljima srpske Slavonije i u Srpskoj Krajini“, podsećajući ga da su Amerikanci tokom Drugog svetskog rata pre-

ventivno stavili sve Japance u SAD u logore. – Ako forsirate dezerterstvo, ako nagovarate ljude da se ne odazivaju vojnoj obavezi, vi ste izdajnik. I da smo mi na vlasti, mi bismo vas op-tužili za izdaju i verovatno vas streljali – rekao je tada Šešelj. Čanak je rekao da ne

misli da su oni koji beže od mobilizacije izdajnici i de-zerteri.– Suprotstavljanje, makar i nečinjenjem, ovom ludilu koje ste vi i ljudi kao što ste vi prouzročili jeste obave-za svakog ozbiljnog čoveka – istakao je Čanak. On je takođe Šešelja optužio da se stavio u službu nacionalso-cijalističkog režima u Srbiji preuzimajući ulogu juriš-nih SA odreda koji treba da budu najekstremnije krilo na kojem će se ispitivati javno mnjenje. – Ako vaš predlog Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica počne da dobija popularnost u masama, onda će mu se re-žim približiti. Ako bude pre-radikalno, kao recimo diplo-matija zarđalom kašikom za cipele, onda to nećemo usvo-jiti. I na taj način vi služite kao jedan eksponent, pilot da tako kažem, za ispitivanje javnog mnjenja do koje mere se može trpeti – zaključio je lider LSV. Nenad Čanak je upozorio i da će posle ovog rata ostati gorak ukus u usti-ma, da će doći do tragičnih pomaka stanovništva, a da će stanovništvo s ratom zahva-ćenih područja biti ozbiljan balast ekonomijama s obe strane fronta.

Prvi TV duel Nenada Čanka i Vojislava Šešelja

Vojislavu Šešelju. Kako navo-di, situacija se znatno pogor-šala nakon mitinga radikala 6. maja 1992. godine, na kojem je pročitan spisak nelojalnih Hrvata. Ali tu u pitanju nije bio samo klasičan šovinizam već i želja za profitom, smatra Ejić, te kaže kako veruje da je to bio i motiv za Sibinčića.

Ejić dodaje da je grupa Ostoje Sibinčića kasnije i osuđena na uslovnu kaznu, ali misli da je to prvenstveno bilo zbog po-sedovanja oružja, a ne zbog toga što su radili na stvaranju psihoze straha. Kaže i da su u Hrtkovce dolazile pojedine nepoznate grupe koje su čak ulazile u kuće Hrvata i jedno-stavno vršili pritiske na njih da se sele.

Ejić kaže da je danas i staro-sedeocima i novopridošlima jasno da za dešavanja u Hrt-kovcima nisu krivi ni Hrvati iz Hrtkovaca ni Srbi iz Hrvat-ske.– Krive su vlasti u Srbiji i Ju-goslaviji, odnosno Hrvatskoj, kao i ratni profiteri, političari koji su tu profitirali i iskoristi-

li situaciju da se materijalno okoriste – ističe Ejić. U svedo-čenju pred tribunalom Ejić je, između ostalog, istakao da je nakon svih dešavanja u Hrt-kovcima drastično promenje-na nacionalna struktura sela, pa danas u tom mestu živi 70 odsto Srba (pre rata oko 10 odsto), dok je broj Hrvata i Mađara sa predratnih 90 pao na 30 procenata.

Zaštita širom Srema

Dugogodišnji funkcioner LSV Zoran Bošković kaže da su mnogi ligaši imali rodbinu i prijatelje u Hrtkovcima, pose-ćivali ih i razgovarali o tome da ne treba da idu, nudili zaštitu, a neki ligaši su i spavali u Hrt-kovcima i na taj način pokušali da pomognu da se meštani ose-ćaju sigurnije.– Međutim, pritisci su bili ogro-mni. Setite se samo kada je ime sela preko noći promenjeno iz Hrtkovci u Srbislavci! Takođe, u Slankamenu je bilo brutal-nih napada na ljude, fizičkih obračuna i pretnji, i ljudi to jed-nostavno nisu mogli da izdrže – objašnjava Bošković. On kaže i da su tokom celog rata ligaši u Sremu organizovali zaštitu svo-jim članovima hrvatske i ostalih nesrpskih nacionalnosti, te da je bilo slučajeva i da su kod ne-kih morali da spavaju s bejzbol palicama. Bošković ističe da je ponosan što su ligaši uspeli da tu sumornu i veoma potresnu priču izvuku iz lokala i spreče da se ona zaboravi. – Evropa se konačno za to zain-teresovala i Šešelj sada ima i op-tužnicu za proterivanje Hrvata iz Srema. Zato sam ponosan na sve što smo uspeli da uradimo tamo – zaključuje Zoran Boš-ković.

Nisu nas zaustavili ni hekleri ni bombe

10 slobodna vojvodina 1992–1998.

NOVI SAD – Liga socijaldemo-krata Vojvodine nije prestala s antiratnim delovanjem ni to-kom boravka svog lidera Nena-da Čanka na ratištu, protiveći se najoštrije ratu i masovnoj mo-

bilizaciji. Nakon Čankovog po-vratka, počinje organizacija tri-bina kojima se promoviše upra-vo antiratna politika LSV. Isto je urađeno povodom novostvore-nog Memoranduma o Vojvodi-ni, a jedna od tribina tim povo-

dom bila je zakazana za 24. april 1992. godine u Gradskoj kući u Somboru. Pored Nenada Čan-ka, prisustvovali su joj i Emil

Gion, V l a -d i m i r Kranjče v ić , Branislava Kostić i Damir Rajtenbah.

„Vukašin Šoškoćanin“ iz Prigrevice

Sadašnji potpredsednik Grad-skog odbora LSV Novi Sad Damir Rajtenbah ističe za Slo-

bodnu Vojvodinu da su ligaši i pre tog skupa dobijali različite preteće poruke pred najavljene tribine, kojih je bilo širom Voj-

vodine, a u tim poru-

kama poru-čivano im je da

će biti problema, da će ti skupovi biti prekidani i slično. To se, konačno, desilo na tribini u Somboru kad su na nju upali pripadnici paravojne formacije „Vukašin Šoškoćanin“ iz Prigre-vice, svi bradati, kao od stene odvaljeni i naoružani do zuba, dodaje Rajtenbah. – Prvo su ušli kao da posmatra-ju, ali su počeli da dobacuju. A onda su krenule verbalne pret-nje, vađenje bombi i noževa i stavljanje pod grlo i slično – isti-če Rajtenbah. Jedan od onih ko-jima je život bio direktno ugro-žen, pošto mu je bomba bila stavljena pod vrat, jeste i Emil Gion, jedan od osnivača LSV, koji za Slobodnu Vojvodinu na-vodi da mu u tom trenutku nije bilo nimalo prijatno. – Stavili su mi bombu pod nos. Naravno, osigurač nije bio izvađen, ali mi nije bilo nimalo prijatno. Mislim da sam ostario pet godina – priseća se Gion. On dodaje da su ligaši, kako i dolikuje civilizovanim ljudima, pregovorima i pričom uspeli da neutrališu situaciju.

„Čanak ih je o’ladio“

Damir Rajtenbah je direktniji i ističe da je zapravo Nenad Ča-nak pričom uspeo da poprilič-no ohladi atmosferu u sali. – O’ladio ih je dovoljno da niko-ga ne ubiju, ali ne do te mere da

antiratni skuPovi organizovani uPrkos Pritiscima, u somboru Paravojna formacija PrekinuLa tribinu

Pet godina kasnije drugačiji epilog

Damir Rajtenbah podseća da je 1997. godine LSV organizovala tri-binu u Somboru i da se zamalo ponovio isti scenario. – Na istom mestu su se pojavili isti ljudi, ovoga puta bez uniformi. Krenula je ista priča kao ’92, ali ovoga puta su građani Sombora imali više hra-brosti, pa smo ih nekako zajedno nadjačali – priseća se Rajtenbah.

Pet godina kasnije drugačiji epilog

I 2008. godine incident na tribini LSV u Somboru

Lider LSV Nenad Čanak podsetio je na ovaj ratni događaj i 17. marta 2008. godine kada je u Somboru ponovo pokušano da se prekine Ligina tribina. Tada je dvadesetak mladića obučenih u crno tokom tribine LSV poziralo u majicama s natpisom „Kosovo je Srbija“. Oni su okrenuti leđima publici i govornicima stajali oko 20 minuta sa zastavama Srbije i podignuta tri prsta, nakon čega su napustili tribinu, a Čanak je optužio Vojislava Koštunicu da stoji iza organizovanih ekstremističkih grupa koje izazivaju incidente po Srbiji. Lider LSV je tada podsetio da su 1992. godine pripadnici paravojne formacije „Vukašin Šoškoćanin“ bili predvođeni „četnič-kim vojvodom“ Jovom Ostojićem, a da ih je s balkona „raspoređi-vao“ funkcioner SPS Stojan Berber.

I 2008. godine incident na tribini LSV u Somboru

Nenad Čanak se 1992. godine vraća s fronta, nakon niza pri-tisaka na Slobodana Miloševića iz zemlje i inostranstva. Među-tim, po povratku ne prestaje ni njegova aktivnost ni antiratna aktivnost LSV. Naprotiv. On i delegacija ligaša odlaze u Hrt-kovce da organizuju i brane tamošnje Hrvate od proteriva-nja.Tih godina Čanak obilazi i iz-beglice iz Vojvodine koje su se okupljale u mađarskim grado-vima, blizu granice, hrabri ih da izdrže i da će se vratiti kući, u Vojvodinu.

U Tuzli pod granatama

Čanak je tokom rata, u novem-bru 1994. godine, kao mirovni aktivista išao u Tuzlu. Tamo je učestvovao na međunarod-nom skupu „Može li Evropa bez multikulture“. S njim su bili i profesor Miladin Životić,

Ivan Čolović, Šefko Alomero-vić, Zorica Trifunović, Dragi-ša Burzan i Džemal Perović, a domaćini, predvođeni ratnim gradonačelnikom Tuzle Seli-mom Bešlagićem, otkrili su im da su prvi koji su s „istočne“ strane došli u Tuzlu u protekle

tri godine. Čanak je tom prili-kom na sopstvenoj koži osetio jedno od granatiranja Tuzle, a doživeo je i blizak susret s pri-padnicima Armije BiH, ali sve okončalo bez incidenta. Kao mirovni aktivista jednom prilikom je tokom rata boravio u Metkoviću te čak bio i talac, pošto je hrvatski profesor Lino Veljak iskoristio boravak tamo da usred Metkovića deli letke protiv Tuđmana.

„Možda sam mogao da učinim više“

Nenad Čanak je ponovo obi-šao Tuzlu u maju 2005. godine kako bi prisustvovao komemo-raciji na mestu na kojem je 25. maja 1995. ubijen 71 građanin Tuzle. Tom prilikom je Nenad Čanak istakao da je u Tuzli pre deset godina „na najdirektniji način ubijena budućnost“. – Nemam mandat da se izvi-

njavam, osim u svoje ime. A u svoje ime mogu da kažem da se izvinjavam jer sam kriv: možda sam mogao da učinim više protiv sveg zla koje nam se desilo. Nije se uradilo dovoljno, na delu je relativizacija zločina – istakao je Čanak.

Mirovni aktivista

CIP – Katalogizacija u publikacijiBiblioteka Matice srpske, Novi Sad329.14 (497.113)Slobodna Vojvodina/glavni i odgovorni urednik Dušan Jakovljev. – God. 1, br.1 (1998) - .- Novi Sad: Liga socijaldemokrata Vojvodine, 1998 - ,- Ilustr. ; 31,5cm

Mesečno.ISSN 1821-1186COBISS.SR-ID 138618119


se skup održi – navodi Rajte-nbah. A Gion objašnjava da je zatim nastala pometnja pošto su te naoružane siledžije, koje su pritom bile pripite, krenule da razbijaju po sali.– Uništili su i magnetofonsku traku na kojoj se snimala ta tribina, kao i magnetofon. I zvučnike su isto uništili, a u toj pometnji mi smo se, uz pomoć domaćina, povukli u neku susednu prostoriju kako bismo sačekali policiju – objašnjava Gion. On ističe da su uniformisani zatim poku-šali da provale i u tu prostori-ju, ali da je policija bila brža.

Bez podrške policije

Međutim, somborska polici-ja, kojoj je inače trebalo dosta vremena da pristigne na lice mesta, prisutne Ligine funk-cionere ne da nije zaštitila od „dobrovoljaca“ nego im je i „dobronamerno“ savetovala da se što pre izgube iz Som-bora! Rajtenbah kaže da je bila očigledna sprega između „dobrovoljaca“ koji su preki-nuli skup i policajaca. – Policija ništa nije uradila na obezbeđivanju skupa, nego su se na moje oči izljubili s njima – kaže Rajtenbah. Gion doda-je da su imali policijsku prat-nju do izlaska iz Sombora. – Ondašnja policija je bila takva, to je bilo napeto vreme. A mi smo u rekor-dnom roku stigli za Novi Sad – zaključio je Gion.

BEOGRAD – Ispred zgrade Generalštaba Vojske Jugosla-vije u Beogradu 18. juna 1998. godine održan je protest neko-liko stotina roditelja pristiglih iz svih krajeva Srbije i Vojvo-dine, koji su tu došli tražeći informacije o svojoj deci, voj-nicima prekomandovanim na Kosovo. Roditelji su tražili da im se obrati neko iz vojske, pre svega načelnik Generalštaba Momčilo Perišić, i da im kažu gde su njihova deca, kao i da se ti mladi vojnici odmah vrate u svoje matične kasarne. Među

roditeljima se našao i lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, koji je rekao da je to više pitanje upozorenja, da može doći do nereda širih razmera ukoliko se ne ostvare kontakti s javnošću, pre svega

vojnika s njihovim roditelji-ma. – Ako je u pitanju terorizam (na Kosovu), onda to radi po-licija, a ne vojska. Vojska čuva granice. Ukoliko se ne ispune zahtevi, primenićemo van-parlamentarne metode borbe – naveo je Čanak, a objavila tadašnja Naša borba.

Vratiti vojnike iz Vojvodine

Poznata novosadska novinar-ka Milena Putnik svedočila je o tim događanjima, navodeći da su roditelji vojnika iz Voj-vodine sročili dva zahteva za vojne vlasti – da im se odmah omogući komunikacija sa si-novima koji su stacionirani ili su nedavno prekomandovani na Kosovo i da, u roku od 48 sati, vojnici iz Vojvodine budu vraćeni s Kosova i raspoređe-ni u kasarne po Vojvodini. U svom tekstu objavljenom za „Aimpress“ Putnikova je pod-setila da se već od zime 1998.

godine po Vojvodini šuškalo o mobilizacijama za Kosovo, a da su dve sedmice pred taj protest učestali prigovori rodi-telja da se neprimereno mno-go momaka iz Vojvodine šalje u kasarne u čijoj blizini traju

sukobi policije i onoga što zvanična propaganda naziva albanskim teroristima. Nenad Čanak joj je tada izjavio da ta pucnjava Slobodanu Miloševi-ću treba da koristi za izgovor kad napusti Kosovo. – Zbog toga upozoravamo da je ovo još jedna krvava farsa reži-ma Slobodana Miloševića i da u tome ne treba učestvovati – istakao je Čanak. On je dodao da policajac, ako neće da bude na Kosovu, može da vrati rad-nu knjižicu, dok vojnike kupe kao topovsko meso i šalju ih tamo da poginu za budalaštine Slobodana Miloševića. Rodite-lje su tada s Čankom podržali i republički poslanik i gradona-čelnik Subotice Jožef Kasa i sa-vezni poslanik Miodrag Isakov.

Ispoštovao ljudsku dužnost

Nekoliko dana nakon pro-testa u intervjuu nedeljniku Vreme lider LSV je objasnio svoju podršku roditeljima tih vojnika, navodeći da nije že-leo da se stavlja na čelo ni stu-

dentima, ni majkama, ni bilo kome, nego se, vođen činjeni-com da se opredelio za borbu protiv rata i nasilja, stavio na uslugu tim ljudima. Dodao je da će to uvek učiniti u takvim situacijama, svejedno da li je reč o roditeljima vojnika koji žele kontakt sa svojom decom ili o studentskim zahtevima za autonomiju univerziteta. – Nisam bio ni vođa ni port-parol svega toga, ali sam smatrao da je moja ljudska dužnost, već i zbog onih koji su me izabrali za narodnog poslanika na osnovu toga što sam isto to radio sve ove godine, da podržim zahteve majki – naveo je Čanak. On je dodao da to što su lju-di izašli na ulice da se bune protiv rata na Kosovu daje šansu da će ti isti ljudi, bar pokazivanjem da se ne slažu s režimom koji vodi rat, spre-čiti bombardovanje Srbije od NATO-a, zato što će sprečiti dalje poistovećivanje naroda i režima koje je Milošević vrlo lukavo pokušao ustano-viti referendumom.

juna 1998. godine Lider Lsv nenad čanak Podržao roditeLje u zahtevima za vraćanje njihove dece s ratišta

Upozorenje pred Generalštabom VJnenad čanak tražio da vojnici iz vojvodine ne ratuju na kosovu, nego da budu raspoređeni u vojvodini – policajac ako neće da bude na kosovu, može da vrati radnu knjižicu, dok vojnike kupe kao topovsko meso i šalju ih tamo da poginu za budalaštine slobodana miloševića, rekao je čanak

Nisam bio ni vođa ni portparol svega toga, ali sam smatrao da je moja ljudska

dužnost, već i zbog onih koji su me izabrali za narodnog poslanika na osnovu toga što sam isto to radio sve ove godine, da

podržim zahteve majki – naveo je Čanak

saborci: nenad Čanak i jožef kasa


Kao predsednik Lige so-cijaldemokrata Vojvodine imam obavezu da vam ka-žem da je sve ono čega smo se godinama pribojavali, a znali da će se dogoditi, da je sve ono protiv čega smo se borili počelo da se događa. Avioni Severnoatlantskog saveza zasipaju bombama Kosovo, Srbiju, Crnu Goru. Vojvodina je napadnuta. Od 1991. godine borili smo se protiv nasilja, protiv na-cionalnog podvajanja, pro-tiv verske netrpeljivosti, protiv svega onog što mi kao partija, i svako od nas pojedinačno, kao čovek, ne može da prihvati. Nažalost, politika režima Slobodana Miloševića dovela nas je do

toga da zemlja u kojoj živi-mo stupi u rat protiv celog sveta. U ratu smo koji tek počinje. Rat ne čine samo ratna razaranja, već i sav onaj pritisak i nasilje koji se vrše nad ljudima tamo gde nema ratnih dejsta-va. Širom Vojvodine i cele zemlje razbijaju se radnje čiji su vlasnici ljudi „po-grešnih“ prezimena. Ljudi se gledaju s podozrenjem, a mnogi (Sandžak je za to najtužniji primer) se već i masovno iseljavaju. Ligaši! Mi smo bili ti koji su organizovali proteste protiv bacanja bombi na Ljublja-nu, Zagreb, Vukovar, Sara-jevo, Mostar. Mi smo bili ti koji smo osudili ubijanje

hiljada ljudi u Srebrenici. Mi smo ti koji ne pristaju na bacanje bombi na naše, vojvođanske gradove i na pokolje koji se pod plaštom bombardovanja događaju, ma gde se oni dešavali. Svi mi znamo da krstareće ra-kete koje padaju po Vojvo-dini i celoj zemlji jesu izru-čene iz bombardera B-52 i ispaljene sa ratnih brodova, ali znamo i da su ih zaista bacile one ruke koje su pre osam godina bacale cveće na tenkove okićene tabla-ma ubijenih vukovarskih ulica po beogradskim mo-stovima. Ni Severnoatlant-ski pakt, niti bilo ko drugi na svetu nema rešenje za naše živote i naše proble-

me. Ta rešenja samo mi moramo tražiti i naći. Mi, Vojvođani, nemamo rezer-vnu domovinu. Liga nema rezervni položaj. Teraju nas da se oprede-ljujemo između dva po-grešna izbora: između agresije bombardera naj-razvijenijih zemalja sveta i zaštite režima Slobodana Miloševića, koji nam je uništio proteklu deceniju života. Na to ne smemo i nećemo pristati. Braniće-mo Vojvodinu od svih koji joj ne žele dobro. Jer Voj-vodina nema nikoga osim nas, a mi nikoga osim nas samih. Vojvodina pripada Vojvođanima i svako ko na nju baci bombu naš je

neprijatelj. Pre osam go-dina rekli smo: NEĆEMO DA SE DELIMO, NEĆE-MO DA SE SELIMO. To važi i danas. Nećemo do-zvoliti da nas podele pod izgovorima lažnih patrio-tizama. Nećemo dozvoliti da nas rasele zbog svojih političkih ciljeva. Nećemo promeniti ništa u svojim uverenjima. Nismo žele-li da budemo topovsko meso za ratove Slobodana Miloševića, ne pristajemo da budemo izdajnici jedi-ne domovine koju imamo. Neka svako postupi vođen svojim ubeđenjima i neće pogrešiti. Ostajemo ovde. Niko nema pravo na kapi-tulaciju.

Pismo nenada čanka čLanovima Lige socijaLdemokrata vojvodine marta 1999. godine

Vojvodina nema nikogaosim nas samih

Nakon što je 24. marta 1999. godine počelo NATO bombardovanje SR Jugo-slavije, predsednik Lige so-cijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, posle prvih bombi koje su pale na Voj-vodinu, stavio je čitavu LSV na raspolaganje odbrani zemlje. Sve članove Lige o ovoj svojoj odluci obavestio je pismom u kojem je obra-zložio ovu svoju odluku.– Ova Nenadova odluka imala je apsolutnu podršku svih nas – kaže za Slobodnu Vojvodinu visoki funkcio-ner LSV Robert Kolar. Pre-

ma njegovim rečima, tada su u javnosti postojala ra-zličita tumačenja ovakvog poteza predsednika LSV.– Neki su to videli kao gest uperen ka Sjedinjenim Američkim Državama i svima onima koji su nas bombardovali, neki su to gledali kao patriotski čin, ali to je bio i način da se zaštite članovi Lige soci-jaldemokrata Vojvodine – kaže Kolar. On dodaje da su napadi na Ligu u tom trenutku postajali sve žešći pošto su Ligaše sve učestalije zvali separatisti-

ma, stranim plaćenicima, domaćim izdajnicima i ostalim pogrdnim imeni-ma.– Mislim da je i Novosa-đanima i Novosađankama bilo jasno da mi ne glu-mimo neke lažne patriote, nego da je naša zemlja na-padnuta i da smo mi spre-mni da je branimo. Ali je tu i bilo pitanje da li je mi branimo od NATO-a, koji trenutno baca bombe, ili da možda toga svega ne bi ni bilo da smo svi mi bili jači i odbranili je od naj-većeg unutrašnjeg neprija-

telja, Slobodna Miloševića – priča Kolar. Tadašnji potpredsednik LSV Emil Fejzulahi kaže za Slobodnu Vojvodinu da je ta odluka Nenada Čan-ka s jedne strane bila reak-cija na optužbe na račun Lige, kojoj su spočitavali da će sarađivati sa NATO-om, pa čak i da će „mal-tene postavljati lokatore“, a s druge strane bila je i reakcija na rušenje Novog Sada i čitave zemlje.– Šta god mi mislili, taj NATO je ipak rušio no-vosadske mostove – kaže

Fejzulahi. On je ispričao i još jednu anegdotu.– Čim je počelo bombar-dovanje, komanda Novo-sadskog garnizona uselila se u prostorije Lige jer su smatrali da njihove pro-storije, koje su bile u blizi-ni, mogu biti meta napada. Prema nama su se svi op-hodili dobro, ali eto, toga se sećam kao jednog za-nimljivog događaja iz tog perioda – kaže Fejzulahi, dodajući da je taj dolazak vojske zapravo ubrzao od-luku Lige da se preseli u nove prostorije.

Liga u odbrani zemlje


u novom sadu 1999. i 2000. godine održano više od stotinu antirežimskih demonstracija

posle bombardovanja građanima i građankama je konačno bilo svega dosta. prve demonstracije održane su u novom sadu, a nenad čanak je progovorio s balkona gradske kuće

Dole Milošević!NOVI SAD – Posle bombar-dovanja 1999. Godine, gra-đanima i građankama Voj-vodine i Srbije konačno je bilo dosta svega. Rešili su da se reše Slobodana Miloševi-ća jednom zasvagda. Bunt je počeo da se širi u gotovo svim gradovima u zemlji, a prema rečima predsednika Lige socijaldemokrata Voj-vodine Nenada Čanka, prve demonstracije s jasnom po-rukom – „Dole Milošević“ – održane su u Novom Sadu.

Prvi miting posle bombardovanja u Novom Sadu

Miting je održan 2. jula 1999. na Trgu slobode u No-vom Sadu. Tada se s balkona Gradske kuće, pred 15.000 građana, obratio Nenad Ča-nak.– To je bilo zaista neverovat-no. Sve je bilo zakazano za osam uveče. U pet do osam trg je bio prazan, u osam i pet je bio pun. Nikada ni-sam video takvu navalu lju-di u Novom Sadu na jedan politički skup, jer je to bio prvi put da ljudi odahnu od demonstracija, da odahnu od straha. To je bio poče-tak pohoda koji je trajao

do 5. oktobra 2000. godine – izjavio je predsednik LSV. Čanak kaže i da je njegov i dugogodišnji prijatelj sabo-rac i predsednik Koalicije za Šumadiju Branislav – Cole Kovačević na jednom mi-tingu izbrojao da je ukupno 43 puta izgovorio: „Dole Milošević“. Prema rečima Roberta Kolara, već krajem septembra su počele sva-kodnevne demonstracije na Trgu slobode, koje su, pored ostalog, nakon godinu dana i konačno skinule Miloševi-ća s vlasti. Slobodna Vojvo-dina, koja je tih dana počela ponovo da izlazi, objavila je 21. septembra 1999. godi-ne da je na mitingu ispred Gradske kuće raspuštena Skupština Vojvodine. Nenad Čanak je u 19 sati i pet minuta pozvao okuplje-ne demonstrante za minut tišine i rekao: „Mi ovde, sada, proglašavamo Skupšti-nu Vojvodine raspuštenom“. Zatim je upitao „Ko je za?“, na šta je prepun trg ljudi, svi kao jedan, podigao ruke. Na pitanje „Ko je protiv?“, trg je zamuknuo, da bi na pitanje „Imali uzdržanih?“ odgovor bio gromoglasni smeh. Pri-vremena Narodna skupština Vojvodine je 22. septembra,

pozivajući se na Odluku Ve-likog vojvođanskog sabora o raspuštanju pokrajinskog parlamenta od prethodnog dana, uputila nalog služba-ma Skupštine Vojvodine da obavesti poslanike o ovim odlukama i naloži im da uklone svoju imovinu i da zgradu pokrajinskog parla-menta predaju Komisiji Pri-vremene narodne skupštine Vojvodine. Glas javnosti je nekoliko dana kasnije pre-neo da je već 27. septembra, takođe na Trgu slobode, predstavljena Prelazna vlada Vojvodine. Za predsednika je izabran Nenad Čanak, a članovi i potpredsednici su, pored ostalih, bili Dušan Ja-kovljev, Lajoš Bala, Gordana Čomić, Bojan Pajtić, Šandor Egereši...

Hapšenja ligaša

Mitinzi su nastavljeni sve do 5. oktobra 2000. godine, a Robert Kolar, koji je u ime Lige bio zadužen za njihovu organizaciju, za Slobodnu Vojvodinu kaže da ih je u tom periodu u Novom Sadu održano više od stotinu. – Mnogi su na tim mitin-zima govorili, uključuju-ći mene samog. Bilo je tu

političara, javnih radnika, umetnika i mnogih drugih. Kada je postalo jasno da se dešava nešto veliko i moćno, počeli su da se pojavljuju i prvi preletači koje, naravno, nismo puštali da stanu za govornicu – kaže Kolar. On dodaje i da je tu bilo mnogo dobrih govora, ali da je na-rod svako veče najviše želeo

da čuje Nenada Čanaka.– To govorim bez ikakve subjektivnosti. Na kra-ju krajeva, njegova parola „Dole Milošević“ na kraju je postala jedna od najprepo-

znatljivijih u čitavoj toj bor-bi protiv režima i nalepnice na kojima je to pisalo ubrzo su stajale na zidovima širom Srbije – kaže Kolar. Zbog svega toga, ubrzo su počela i hapšenja članova i simpati-zera Lige.– Najmasovnija hapšenja dogodila su se kada je Slo-bodan Milošević u Novom

Sadu otvarao most „Boško Perošević“. Onda su nas sve pohapsili. Nas četrdeset četvoro – seća se Bojan Ko-streš, koji je danas zamenik predsednika LSV.

Mitinzi opozicije Beogradu

Jedan od najvećih antirežimskih mitinga održan je u Be-ogradu 14. aprila 2000. godine. Tada se okupilo više od 200.000 ljudi koji su tražili smenu Miloševića. Na mitin-gu je govorilo 18 opozicionih lidera, među kojima Nenad Čanak, Zoran Đinđić, Vuk Drašković, Rasim Ljajić, Žarko Korać, Vojislav Koštunica, Dragoljub Mićunović, Jožef Kasa i mnogi drugi. Nenad Čanak se obratio Slobodanu Miloševiću:– Pogledaj narod koji si zgazio. Pogledaj Srbiju koju si uni-štio. Pogledaj sve ovo što si napravio. Pogledaj zgarišta! Pogledaj mrtve, pogledaj ranjene. Pogledaj sve one bez ruku, nogu i očiju, koje si doveo da prose. Jel’ to sudbina koju ova zemlja zaslužuje? Dole Milošević! Dole Miloše-vić! Dole Milošević! Ne trebaju nam bogzna kakve parole. Jedna je dovoljna, a to je „Dole Milošević“! – rekao je lider LSV. Čanak je rekao i da će Miloševiću narod suditi.

Mitinzi opozicije Beogradu


NOVI SAD – Septembra 2002. godine u Novi Sad je stigla izložba ratnih fotogra-fija Amerikanca Rona Haviva pod nazivom „Krv i med“, koja je bila sačinjena isklju-čivo od prizora iz ratova na teritoriji bivše Jugoslavije. Izložbu su otvorili predsed-nik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, koji je u to vreme bio i predsednik Skupštine AP Vojvodine, kao i tadašnji glavni i odgovorni urednik gradske televizije „Apolo“ Slaviša Grujić, koji

je bio pozvan da govori kao iskusan izveštač s ratišta ši-rom sveta.

Prostačka dobacivanja

Kao i tokom prethodnih izložbi u ostalim gradovima u Srbiji, ni novosadsko otva-ranje 10. septembra 2002. godine nije prošlo bez burne reakcije dela posetilaca. Tada se 50-ak ljudi s majicama s likom Ratka Mladića i Ra-dovana Karadžića okupilo u Spensu, gde je izložba orga-

nizovana, i izvikivanjem na-cionalističkih parola pokuša-lo da izložbu spreči. Marija Gajicki, koja je sve to orga-nizovala u Novom Sadu, kaže za Slobodnu Vojvodinu da je posle otkazivanja izložbe u Užicu, Kragujevcu i Čačku bilo od velike važnosti da ova bude otvorena.– Izložba u Novom Sadu or-ganizovana je u saradnji s institucijama pokrajinske i gradske vlade, i uz podrš-ku pokrajinskog i gradskog MUP-a, a od posebnog zna-

čaja bila je podrška koju je pružio Nenad Čanak – kaže Gajicki. U atmosferi koja je lako mo-gla da dovede do incidenta, izložbu je upravo otvorio Ne-nad Čanak. – On je tada rekao da je i sam sve to gledao uživo kada je bio na vukovarskom ra-tištu 1991. godine, i dodao da nema naroda koji gleda u budućnost a da nije raskrstio s prošlošću. Što i danas ima težinu kao i onda – smatra Marija Gajicki.

Dokument vremena

Slaviša Grujić za Slobodnu Vojvodinu kaže da su tada lju-di, među kojima i pripadnici „Obraza“, od samog početka dobacivali i dopisivali ne-primerene komentare pored fotografija. – Izložba je bila zamišljena tako da fotogra-fije ne budu potpisane, nego da svako od posetilaca ostavi svoju ideju kako bi potpis tre-

balo da zvuči. Ideja je bila da se pokaže da nije bitno gde je i ko počinio zločin i da u zloči-nu ne postoji ni nacija ni vera. Neki komentari su bili zani-mljivi, neki tačni, ali je bilo i jako mnogo prostačkih potpi-sa koje su ostavljale upravo te osobe, što je samo po sebi po-kazalo kako su pojedinci raz-mišljali – kaže Slaviša Grujić. On dodaje i da je ova izložba, kao i svaka druga, bila doku-ment jednog vremena, jer da-nas niko ne može da kaže da se zločini nisu dogodili.

izLožba rona haviva u novom sadu 2002. godine

Prvi put zaustavljeni obrazovci

Koštunica…

Slaviša Grujić kaže da je samo nekoliko dana nakon izložbe ta-dašnji predsednički kandidat DSS Vojislav Koštunica odbio da gostuje na TV „Apolo“ pošto je njen glavni i odgovorni urednik otvorio izložbu „Krv i med“. „Nas su na izložbi napadali ljudi među kojima smo prepoznali i članove ‘Obraza’, a zatim je, na-kon otvaranja, to preuzeo DSS iznoseći priču kako smo mi tamo ponižavali Srbe, što je naravno potpuna besmislica“, seća se on.

Izdvajamo samo neke od mnogobrojnih izjava i poteza Nenada Čanka i Bojana Kostreša, koji su umnogome doprineli borbi pritiv ekstremizma i zaštiti i unapređenju tolerancije u Vojvodini, a posebno, dok su u dva mandata bili predsednici Skupštine AP Vojvodine:

Nenad Čanak:

– 18. novembra 1997. Na dan kada je 1991. godine pao Vukovar Nenad Čanak je ispred SPC „Vojvodina“ u Novom Sadu otkrio antiratni spomenik „Ranjena ptica“.– 21. decembra 2000. Skupština AP Vojvodine, dok je na njenom čelu bio Nenad Čanak, formirala je Anketni odbor za utvrđivanje činjenica o dešavanjima u Vojvodini od 1941. do 1948. – 8. maja 2002. Pokrajinski parlament, kojem je predsedavao Nanad Čanak, usvojio je odluku da hrvatski postane zvaničan jeziku u Vojvodini.– 28. februara 2003. Skupština AP Vojvodine s Nenadom Čankom na čelu usvojila je Rezoluciju o nepriznavanju kolektivne krivice.– 30. septembra 2003. Nenad Čanak, Jožef Kasa i Đorđe Đukić obišli Katoličko groblje u Novom Sadu na kojem je bilo srušeno 77 nadgrobnih spomenika. Čanak zatražio hitnu reakciju policije i hapšenje počinilaca. – 7. septembra 2004. Nenad Čanak održao tribinu u Čantaviru, većinski mađarskom mestu, u kojem je tog jutra ubijen policajac srpske nacionalnosti. Čanak je svojim dolaskom smirio bujanje nacionalističkih strasti i strah koji je zavladao zbog međunacionalnih tenzija.– 30. marta 2007. Nenad Čanak postao dobitnik najvišeg priznanja Istarske županije – Grba županije, između ostalog i zbog antiratnog delovanja, zaštite hrvatske nacionalne zajednice i uvođenja hrvatskog jezika na tlu Vojvodine.

Bojan Kostreš:

– 2. novembra 2004. Bojan Kostreš položio venac na Senćanskom groblju u Subotici, kod spomenika „Ptica slomljenih krila“, posvećenom Mađarima, Nemcima, Hrvatima, Jevrejima i Srbima koje je 1944–1945. godine pogubila tadašnja posleratna vlast. – 16. novembra 2005. Bojan Kostreš otvorio izložbu „60 godina pobede nad fašizmom“ u Muzeju savremene likovne umetnosti u Novom Sadu.– 19. jula 2006. Bojan Kostreš najoštrije osudio pojavu grafita nacionalističko-šovinističkog sadržaja usmerenih protiv pripadnika srpskog naroda, koji su proteklih dana ispisani na više lokacija u Senti.– 18. marta 2007. Bojan Kostreš ocenio u Ruskom Krsturu da bi međunacionalni incidenti bili brže i efikasnije sprečavani i sankcionisani kada bi Vojvodina imala svoju policiju. On je posetio FK „Rusin“ iz Ruskog Krstura povodom incidenta u Srpskom Miletiću kada su igrači ovog kluba, tokom utakmice, vređani na nacionalnoj osnovi.– 1. oktobra 2007. Bojan Kostreš zatražio od ministra unutrašnjih poslova Srbije Dragana Jočića da preduzme sve neophodne mere kako bi se sprečilo dalje funkcionisanje neonacističkih organizacija i ekstremističkih grupa i održavanje njihovih manifestacija.– 9. novembra 2007. Bojan Kostreš u Skupštini AP Vojvodine otvorio skup kojim je obeležen Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma. – 17. februara 2008. Bojan Kostreš pozvao građane Vojvodine da očuvaju stabilnost, mir i međunacionalnu toleranciju nakon odluke o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova.– 26. aprila 2008. Bojan Kostreš najoštrije osudio napad na porodičnu kuću Zijada Kujovića na Paliću i pozvao nadležne državne organe da ubrzaju istragu, pronađu i kazne počinitelje tog krivičnog dela.

Iz radne sveske dvojice predsednika Skupštine AP Vojvodine

Koštunica…


NOVI SAD – Tokom manda-ta Bojana Kostreša na mestu predsednika Skupštine AP Voj-vodine, pokrajinski parlament je tražio i u decembru 2005. godine dobio od Ministarstva unutrašnjih poslova Informa-ciju o delovanju članova nefor-malnih grupa i pojedinaca sa neonacističkim obeležjima na području Republike Srbije i pre-duzetim merama Ministarstva

unutrašnjih poslova Republike Srbije. U toj Informaciji policija je upozorila da na teritoriji Srbi-je deluju različite klerofašističke, rasističke, šovinističke i slične organizacije poput „Obraza“, „Skinhedsa“, „Nacionalnog stro-ja“, pokreta „Krv i čast“, „Rasnih nacionalista – Rasonalista“ i Po-kreta 64 županije, a pomenut je i skup honveda, održan nešto ra-nije te godine u Novom Sadu.

Zahtev za najstrože sankcije

Bojan Kostreš je nakon toga, 12. decembra najavio da će već

na narednoj sednici pokrajin-skog parlamenta tražiti zabranu Otačastvenog pokreta „Obraz“, a najavio je i inicijativu posla-ničke grupe Zajedno za Vojvo-dinu za usvajanje zakona koji bi propisao zabranu organizovanja i okupljanja sličnih grupacija, njihovog finansiranja i istica-nja njihovih simbola. Odbor za bezbednost Skupštine AP Vojvodine sačinio je na osnovu

podataka MUP-a Informaciju o delovanju članova neformalnih grupa i pojedinaca sa neonaci-stičkim obeležjima na području Republike Srbije i preduzetim merama Ministarstva unutraš-njih poslova Republike Srbije i s Predlogom zaključaka i dostavio je Skupštini na razmatranje. Ta-kođe, Informacija je dostavljena Izvršnom veću AP Vojvodine na mišljenje. Na sednici održa-noj 20. decembra 2005. godine Skupština AP Vojvodine dono-si zaključak kojim zahteva od Vlade Republike Srbije i drugih nadležnih organa da se one-

mogući delovanje neformalnih društvenih grupa „Skinhedsi“, „Nacionalni stroj“, „Krv i čast“, „Rasni nacionalisti – Rasionali-sti“ i primene najstrože sankcije prema pojedincima koji deluju u tim grupama, da se zabrani delovanje političke organiza-cije – pokret „Obraz“, kao i da se onemoguće one aktivnosti neformalne društvene grupe Pokret 64 županije, koje svojim delovanjem povređuju integritet Republike Srbije i vređaju nacio-

nalna osećanja građana.

Nisu to nikakva deca

Nakon nereda u Beogradu i na-pada na Paradu ponosa, pred-sednik LSV Nenad Čanak, 14. oktobra 2010. godine, tokom rasprave u Skupštini Srbije podsetio je da država ništa nije uradila da zabrani „Obraz“, te da to pokazuje nereformisanost pravosuđa i državne uprave. On je ocenio i da na tribinama fud-

balskih stadiona nema navijača, već da one služe za uvežbavanje paravojnih formacija za vanin-stitucionalnu borbu protiv dr-žave. – Onaj ko te klerofašiste naziva navijačima, decom i zavedenom omladinom prikriva istinu – re-kao je još tada Čanak u Skupšti-ni Srbije. Od zahteva Skupštine AP Vojvodine prošlo je gotovo šest godina, a nadležni organi Republike Srbije jedino su za-branili „Nacionalni stroj“.

Pokrajinski ParLament na vreme uPozorio da se mora stati na Put nasiLnicima

Skupština AP Vojvodine još 2005. godine tražila da se zabrani „Obraz“ Da je Vlada Republike Srbije, na čijem čelu se tada nalazio dr Vojislav Koštunica, u decembru 2005.

godine poslušala zahtev Skupštine AP Vojvodine, mnogi od kasnijih incidenata u kojima su uče-stvovale te organizacije ne bi se dogodili:

1. Neonacisti predvođeni „Nacionalnim strojem“ ne bi mogli 7. oktobra 2007. da napadnu antifaši-stičku kolonu u Novom Sadu, niti bi „Obraz“ mogao da ih podrži paradiranjem. 2. Ne bi se dogodilo da „Obraz“ danima u Beogradu protestuje i napada policiju zbog hapšenja Radovana Karadžića. Podsetimo, protesti su kulminirali od 29. jula 2008. godine kada je na Trgu Republike organizovan veliki miting na kojem je došlo do velikog sukoba s policijom i novog ru-šenja centra Beograda. 3. Na Paradi ponosa u Beogradu, 10. oktobra 2010. godine, oko 6.000 policajaca jedva je spreči-lo pripadnike gotovo svih ekstremnih desničarskih organizacija da napadnu učesnike kolone, ali bili su nemoćni da ih zaustave u novom paljenju i rušenju Beograda. U medijima se pominjala i povezanost Obraza i ostalih organizacija, kako s pretnjama paradi ponosa 2009. godine (koja je i otkazana), tako i s neredima posle mitinga „Kosovo je Srbija“, koji je 21. februara 2008. godine organizovala Vlada Vojislava Koštunice. Iako o tome nema zvaničnih podataka, u masi su se tada mogla videti i njihova obeležja. Opet je porušen centar Beograda, a zapaljena je i američka amba-sada, u kojoj je poginuo jedan mladić. Tih dana, mladići s obeležjima „Obraza“ viđeni su i u Novom Sadu kako uzvikuju „Nož, žica, Srebrenica“, „Čanka pod nož“... 4. Povodom hapšenja Ratka Mladića, SRS je 29. maja 2011. godine organizovala miting koji je pre-kinut zbog toga što je nekoliko desetina maskiranih demonstranata napalo policiju bacajući na njih kamenice, flaše i petarde. Tom prilikom povređeno je više policajaca i privedeno više od 120 osoba, među kojima je bilo najviše članova desničarskih organizacija, odnosno „Obraza“ i „1389“, ali i navijača. Nekoliko dana ranije slične incidente i nerede izazivali su i u Novom Sadu. 5. U Temerinu je u septembru ove godine zabeleženo više incidenata na nacionalnoj osnovi u koji-ma su, kako se nezvanično navodi, učestvovali pripadnici Pokreta 64 županije i „Obraza“, a 1. ok-tobra u tom mestu su uhapšena osmorica koja su kod sebe pored plakata „Obraza“ imala i metalnu šipku, drvenu palicu i lance. 6. I ovogodišnja Parada ponosa otkazana je zbog pretnji nasiljem od ekstremno desničarskih grupa poput „Obraza“, SNP „Naši“, „1389“...

Šta je moglo biti sprečeno da je poslušana Skupština AP Vojvodine


NOVI SAD – Za 7. oktobar 2007. godine, na rođendan nacističkog zločinca Hajnriha Himlera, u Novom Sadu bio je najavljen marš neonacističke organizacije Nacionalni stroj, pod maskom „Marša za je-dinstvo Srbije“. Nakon silnog protivljenja Lige socijaldemo-krata Vojvodine i drugih stra-naka i nevladinih organizacija policija je ipak odlučila da taj skup zabrani. Međutim, Naci-onalni stroj je bio rešen da se ipak okupe u Novom Sadu, a dolazak su najavili i pripadnici „Obraza“.Zbog svega toga, u organiza-ciji nevladinih organizacija, udruženja građana, LSV i LDP održan je antifašistički skup pod nazivom „Stop fašizmu“. U koloni su se, pored mnogo-brojnih građana, našli i lider LSV Nenad Čanak, zamenik predsednika LSV Bojan Ko-streš, mnogi ligaši, ali i pred-sednik LDP Čedomir Jovano-vić, predsednik SDU Žarko Korać i drugi, dok tadašnja gradonačelnica Maja Gojko-vić nije podržala sugrađane. Nakon što su govornici na bini u Zmaj Jovinoj ulici podsetili na nasleđe fašizma i upozorili na njegovu avet, okupljeni su krenuli u šetnju ka Keju žrtava

racije kako bi položili vence na spomenik sugrađanima na-stradalim u tom zločinu.

Policija ne obraća pažnju na naciste

Međutim, pripadnici Nacio-nalnog stroja koji su bili dvori-štu Doma vojske, na Beograd-skom keju, kamenicama su za-suli antifašističku kolonu i tom prilikom lakše povredili ne-koliko učesnika, među njima i šefa novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava Pavela Domonjija. Zani-mljivo je pritom da su policajci bili okrenuti ka antifašističkoj koloni, a ne ka neonacistima, što je ovima omogućilo lakši napad na kolonu. Mediji su preneli da je tada policija uhap-sila ukupno 56 ljudi, među ko-jima i 11 državljana Slovačke, koji su kod sebe imali fašistički propagandni materijal s ku-kastim krstovima, fašističke zastave i hladno oružje. Isto-vremeno, pripadnici „Obraza“ marširali su centrom Novog Sada skandirajući „Ratko Mla-dić“ i „Radovan Karadžić“, ali nisu uspeli da se priključe na-padu na antifašističku kolonu zahvaljujući kordonu policije koji ih je pratio.

Liga neprekidno podseća i upozorava

Liga socijaldemokrata Voj-vodine od tada tradicionalno obeležava ovaj datum, a 2009. godine tim povodom je orga-nizovana izložba fotografija troje novosadskih fotoreporte-ra pod nazivom „Nije prošlo“, koji su zabeležili trenutak u ko-jem je 7. oktobra 2007. godine Novi Sad prvi u Srbiji krenuo u obračun s neonacistima i huli-ganima maskiranim u patrio-te. Lider LSV Nenad Čanak je, otvarajući tu izložbu, između

ostalog podsetio da je LSV još 2001. godine upozoravala da se mantija i srpstvo koriste kao zaklon za zlo i da država nema hrabrosti da se suoči sa stvar-nim problemima društva. – Kada čovek pogleda ove foto-grafije, onda mora da se zapita šta još nije jasno? Šta još treba da se desi, koja dokumentacija još treba da bi se tome stalo na put – zapitao je Čanak.– Nemojte zaboraviti da su, pre ovoga što je zabeleženo na ovim sjajnim fotografijama, u Beogradu isti ti neonacisti na-pravili svoju paradu i niko im

nije stao na put. Moje pitanje nije zašto su u Novom Sadu ljudi izašli, nego zašto u Be-ogradu nisu – dodao je lider LSV.

Ni pljusak nas nije sprečio

Godišnjica je obeležena i ove godine, a prisustvovalo joj je nekoliko hiljada građana uprkos jakom pljusku. Pored ligaša, u šetnji su učestvovali i članovi Srpskog pokreta ob-nove, kao i predstavnici Gej strejt alijanse. Lider LSV Ne-

hiLjade građana su tog 7. oktobra PokazaLe da ima ko da se suProtstavi zLu i kada država ne reaguje

Nekoliko dana pred marš Nacionalnog stroja, tadašnji predsednik Skupštine AP Vojvodine Bojan Kostreš tražio je od ministra policije Dragana Jočića (DSS) da preduzme sve neophodne mere kako bi se sprečilo dalje funkcionisanje neonacističkih organizacija i ekstremističkih grupa i odr-žavanje njihovih manifestacija. Takođe, Kostreš je upozorio na to da državni organi nisu ništa pre-duzeli povodom zahteva vojvođanskog parlamenta da se zabrane sve neonacističke, klerofašističke i ostale slične organizacije. Dragan Jočić je nešto kasnije odgovorio da ekstremne grupe „nisu opasnost po bezbednost Srbije“, ali da mogu uticati na pogoršanje imidža Srbije i kompromitovati sve napore državnih organa u rešavanju važnih problema poput kosovskog! Nakon sukoba u Novom Sadu, poslanička grupa Vojvođanski poslanici LSV, SVM u Skupštini Srbije, Nenad Čanak, Laslo Varga, Aleksandra Jerkov, Aleksandar Marton i Radovan Radovanović inicirali su raspravu o fašizaciji društva (zbog učestalih incidenata i napada na nacionalne manji-ne, pretnji novinaru Dinku Gruhonjiću i podmetanja bombe pod prozor novinara Dejana Ana-stasijevića). Nenad Čanak je optužio vlast da iza svega stoji premijer Koštunica i DSS te tražio smenu ministra Dragana Jočića, a šef poslaničke grupe DSS Miloš Aligrudić kazao je da bi LSV i LDP trebalo za-braniti jer su ekstremističke partije koje „za svoju metodologiju rada u odbrani svojih programa i ciljeva imaju fizički obračun“.

Sprečen marš neonacista kroz Novi Sad

Politički ambijent


hiLjade građana su tog 7. oktobra PokazaLe da ima ko da se suProtstavi zLu i kada država ne reaguje

nad Čanak je podsetio da je pre četiri godine Novi Sad re-kao ne fašistima koji su želeli da šetnjom njegovim ulicama vređaju uspomenu na sve one koje su aveti fašizma odnele u celom dvadesetom veku. – Dunav, naš Dunav i kosti s njegovog dna zaklinju nas da ne dozvolimo da se to pono-

vi. Nećemo dozvoliti da naše ulice ponovo budu potoci kojima teče krv, a sve je to ono što nam obećavaju i čime nam prete. Nisu dozvolili da se ljudi okupe u Beogradu, pokušali su da opstruiraju i ovaj skup. U Novom Sadu im to neće proći – rekao je tom prilikom Čanak. On je

naveo da je Nacionalni stroj zabranjen, ali je upitao šta je s ostalim sličnim organizaci-jama. – Zašto još postoje? Zašto ih štiti Ustavni sud? Zašto ih štite svi oni koji nečinjenjem dozvoljavaju da oni traju – upitao je lider LSV ističući da nema amnestije ni za koga.

U borbi protiv fašizma svoj doprinos jednako su davali i lokalni odbori LSV, pa je tako, na primer, delegacija GrO LSV Sremska Mitrovica, povodom 1. novembra – Dana grada – svake godine po-lagala venac na grob Boška Palkovljevića Pinkija s porukom: „Ti si znao sa fašistima. Nedostaješ nam, LSV“. A godinu dana nakon što je Novi Sad zaustavio neonaciste predvođene „Nacionalnim strojem“, 15. oktobra 2008. godine tužilac je zatražio zabranu te organizacije. Odluku o zabrani Ustavni sud je doneo tek juna ove godine i to je do sada jedina takva grupa koja je zabranjena.Tužilac je, u međuvremenu, 2009. godine Ustavnom sudu podneo i zahteve za zabranu „Obraza“ i SNP 1389, ali do danas te organizacije još nisu zabranjene.Inače,LSV se među prvima suprotstavila „Nacionalnom stroju“ još 2005. godine kada su ti fašisti upali na tribinu „Fašistička pretnja“ na Filozofskom fakultetu.„Zahtevamo hitno nalaženje i kažnjavanje kriminalaca i zabranu rada grupacija čiji se programi zasnivaju na ideologijama krvi i tla“, još tada je saopštila LSV.Nekoliko dana pre odluke tužioca da zatraži zabranu „Nacionalnog stroja“, 11. oktobra 2008. godine, antifašističkim skupom u Beogradu sprečen je nov marš strojevaca i fašista iz grupe „Krv i čast“. Među antifašistima koji su to sprečili bili su i predstavnici LSV. Liga je oštro reagovala i 13. marta 2009. godine kada su u Novom Sadu osvanuli rasistički plakati „Srbija Srbima, napolje sa Romima“, a na Dan pobede nad fašizmom, 9. maja 2009. godine, LSV je organizovala anti-fašistički skup u Pančevu. Nedugo zatim na konferenciji za novinare 9. decembra 2009. godine predsednik Saveta za ljudska i manjinska prava LSV Marko Karadžić, a dan kasnije i predsednik Skupštine grada Novog Sada i potpredsednik LSV Aleksandar Jovanović pozvali su policiju da spreči skup neonacista koji je bio planiran u Novom Sadu pod maskom navodne odbrane Srbije i borbe protiv separatizma. U petak, 11. decembra 2009. godine, na Trgu slobode neonacisti su ponovo sprečeni da se okupe u Novom Sadu.

Borba s „Nacionalnim strojem“

BEOGRAD – Na predlog Lige socijaldemokrata Vojvo-dine, Narodna skupština Re-publike Srbije 29. maja 2009. godine usvojila je Zakon o zabrani manifestacija neona-cističkih ili fašističkih orga-nizacija i udruženja i zabrani korišćenja neonacističkih i fašističkih simbola i obelež-ja. Nije neskromno reći da je posredi istorijska pobeda, jer dotad u Narodnoj skupštini Republike Srbije nije usvojen nijedan zakon koji nije pred-ložila Vlada Srbije. Elem, izglasavanje tog zako-na podržala su 124 poslani-ka, dok takozvana patriotska opozicija nije ni učestvovala u glasanju. Ovim zakonom uređuje se zabrana manife-stacija, isticanje simbola ili obeležja ili bilo kakvog dru-gog delovanja neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja kojima se na bilo koji način povređuju ustav-na prava ili slobode građana i propisuju sankcije za po-vredu ovog zakona. Takođe, zabranjuje se proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, širenje ili na bilo koji drugi način upotre-ba simbola kojima se propa-giraju ili opravdavaju ideje, radnje ili postupci lica za koje su ta lica osuđena za ratne zločine. Ukoliko udruženje ili organizacija u toku svog delovanja postupi suprotno, biće brisani iz registra, dok će osobe koje prekrše odredbe zakona biti novčano kažnje-

ne. Fizičko lice koje propagi-ra neonacističke ili fašističke ideje biće kažnjeno u iznosu od 5.000 do 50.000 dinara, dok će kazna za osobu koja je član registrovanog udruže-nja u slučaju povrede zakona iznositi od 100.000 do milion dinara.Poslanici takozvanih patri-otskih stranaka protivili su se usvajanju ovog zakona, navodeći da u Srbiji nema neonacizma i fašizma, a da se njegovim usvajanjem Srbija kvalifikuje kao nacistička i fašistička zemlja. U ime ovla-šćenog predlagača zakon je obrazložio narodni poslanik LSV Radovan Radovanović, koji je tom prilikom odba-cio takve navode opozicije. Radovanović je istakao da se Srbija na taj način upravo svrstava u red modernih de-mokratskih evropskih dru-štava koja se temelje na anti-fašističkim principima. Lider LSV Nenad Čanak je, nakon usvajanja zakona, u intervjuu „Dnevniku“ to okarakterisao kao velik korak za demokra-tiju i evropeizaciju Srbije. – Više nećemo morati da trpimo ni vandalizovanje zgrada kukastim krstovima a da policija ne zna kako da to sankcioniše osim kao ruženje fasada. A svi znamo da to nije to. Protiv tih fašističkih orga-nizacija treba se boriti dok su marginalne, a ne kada posta-nu dominantne, jer tada to više neće biti moguće – upo-zorio je Čanak.

maja 2009. godine usvojen zakon o zabrani fašističkih manifestacija

Zakonom protiv fašista!ovaj zakon, usvojen na predlog lsv, bio je ujedno i prvi zakon u dvadeset godina koji nije usvojen na predlog vlade, nego jedne političke stranke


SOMBOR – Nakon progla-šenja nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godine širom Vojvodine dogodio se velik broj incidenata u kojima su učestvovali i navijači i pripad-nici ekstremno desničarskih organizacija, a koji su napada-li i razbijali izloge na pekara-ma i poslastičarnicama čiji su vlasnici pripadnici Albanske nacionalne zajednice. Protesti i nasilje potrajali su narednih dana, a ubrzo se u Somboru pojavila grupica samozvanih patriota koji su građanima Sombora besplatno delili hleb ispred albanske pekare, a uz hleb i letke na kojima je pisalo da ne kupuju hleb u albanskim pekarama jer „taj novac ide na Kosovo za oružje“. Zbog toga su, u znak solidarnosti, 5. marta 2008. godine aktivi-sti „Građanske Vojvodine“, uz podršku građana i predstav-nika političkih partija, među

kojima su bili i lider LSV Ne-nad Čanak i tadašnji narod-ni poslanik Lige Aleksandar Marton, doručkovali u pekari „Dva brata“ i pili kafu u po-slastičarnici „Makijato“. Skup nazvan „Doručak solidar-nosti“ obezbeđivalo je dosta policajaca pošto je grupica od desetak građana, najverovat-nije onih koji su i bojkotovali pekaru sugrađana Albanaca, zviždala, vređala i psovala učesnike akcije. Iz „Građanske Vojvodine“ tada je istaknuto da dokle god makar samo je-dan građanin Srbije nije bez-bedan, niko od građana Srbije nije bezbedan.U februaru 2009. godine Ne-nad Čanak je ponovo posetio pekaru „Dva brata“ u Som-boru da bi još jednom u znak podrške pojeo burek i upo-znao se s vlasnikom Stipanom Kerhanijem. Predsednik LSV je tom prilikom rekao da je

godinu dana prošlo od „sra-mnog izliva patriotizma po celoj Srbiji koji je i u Somboru na najsramniji mogući način pokazao svu manipulaciju ko-jom su se služili Koštunica dr Vojislav i njegovi saučesnici“. – Vređati hleb je verovatno nešto najstrašnije što se može u Vojvodini uraditi, a onim što je pre godinu dana ovde ura-đeno upravo se to i događalo. Reći da neki hleb nije dobar i da neki hleb treba bojkotovati najgora je stvar koja se može učiniti u Vojvodini i upravo zbog toga mi smo danas ovde da još jednom kažemo da ta-kve stvari nećemo trpeti – re-kao je tada Nenad Čanak. On je dodao da su i godinu dana posle tih sramnih događaja „ostale samo grupe ekstremi-sta koje se trude da poremete normalan život ljudima koji ne žele ništa drugo osim da žive u miru i od svoga rada“.

sombor 2008. godine: zaustavLjanje bojkota Pekara čiji su vLasnici aLbanci

Doručak kod „Dva brata“

reći da neki hleb nije dobar i da neki hleb treba bojkotovati najgora je stvar koja se može učiniti u vojvodini i upravo zbog toga mi smo danas ovde da još jednom kažemo da takve stvari nećemo trpeti – poručio je nenad čanak

NOVI SAD – U okviru Lige socijaldemokrata Vojvodine 1993. godine formirana je Liga vojvođanske omladine (LVO), a njeni tadašnji ciljevi bili su borba protiv masovne mobili-zacije mladih ljudi i njihovog slanja u ratove, protiv ekspan-zije nacionalizma, protiv ratne ekonomije praćene hiperinfla-cijom i kulturnom degradaci-jom čitavog društva. LSVO je tokom godina izme-đu ostalog postala poznata po jakom antifašističkom de-lovanju. Omladinke i omla-dinci LSV tako svake godine obeležavaju Dan borbe protiv rasizma, Dan Evrope i Dan pobede nad fašizmom, Dan borbe protiv fašizma i antise-mitizma, Dan mira, a omla-dinci LSV redovno učestvuju i u obeležavanju Novosadske

racije, kao i godišnjicama Antifa šetnje, održane u No-vom Sadu 7. oktobra 2007. godine... Omladina LSV sva-ke godine obeležava pogibiju dvojice gardista na Topčide-ru, Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, i traži da država angažuje sve svoje službe i pronađe ubice dvojice mladića koji su služili svojoj otadžbini. Omladina LSV se čitavih 15 godina borila i za ukidanje obaveznog vojnog roka, pa je takvu odluku državnih organa proslavila žurkom u novosadskom klubu Trema 5. decembra 2010. godine. Omladinke i omladinci LSV u više navrata su se angažo-vali na uklanjanju fašističkih grafita i grafita mržnje širom Vojvodine.

Ni 64 županije, ni honvedi!Liga socijaldemokrata Vojvo-dine jednako oštro je reago-vala i novembra 2007. godine, mesec dana nakon što su u Novom Sadu zaustavljeni faši-sti s „Nacionalnim strojem“ na čelu zatraživši zabranu održa-vanja koncerta tri fašističke rok grupe u Subotici u orga-nizaciji Pokreta 64 županije. Tokom nekoliko dana uzavre-le atmosfere, dok je policija ćutala, Liga socijaldemokrata Vojvodine poručila je da faši-zam ni tu neće proći.– Kao što nismo dozvolili marš neonacista kroz Novi Sad, nećemo dozvoliti ni takvo okupljanje u Subotici. Očeku-jemo, naravno, da će MUP uraditi svoj posao i da mi ne-ćemo morati da radimo posao državnih organa. Tražimo od

ministra policije Dragana Jo-čića samo jedno, a to je, vero-vatno, za njega i najteže, a to je da radi svoj posao – kazao je Nenad Čanak i najavio da

će članovi LSV biti blizu me-sta gde se planira održavanje koncerta za slučaj da policija taj koncert ne onemogući. Koncert je otkazan 15. novem-bra jer je subotička Zanatska komora otkazala gostoprim-stvo. Istog dana im je i policija uručila rešenje o zabrani. Isti koncert su pokušali da organizuju i u vreme prediz-borne ćutnje maja 2008, s na-merom, kako su tada saopštili, da „razdrmaju Mađare pred izbore“, ali je tada javnost re-agovala još jače. Koncert je ponovo otkazan, a Torockaiju zabranjen ulazak u Srbiju.Nenad Čanak i Bojan Ko-streš su maja 2004. i no-vembra 2005. godine kao predsednici Skupštine Voj-vodine osudili okupljanje

honveda u Novom Sadu (kojem su prisustvovali Andraš Agošton, DSVM, i Laslo Galamboš, SVM) i Subotici.

Omladina protiv rata, mržnje, primitivizma...


NOVI SAD – Narodna skup-ština Republike Srbije usvo-jila je poslednjeg dana marta 2010. godine, nakon trina-estočasovnog maratonskog zasedanja, Deklaraciju kojom se osuđuje zločin u Srebrenici. Za deklaraciju kojom se osu-đuje zločin nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice u julu 1995. godine, na način utvrđen presudom Međuna-rodnog suda pravde, glasalo je

127 poslanika vladajuće koali-cije, dok je protiv bio 21 posla-nik DSS i Nove Srbije, a jedan poslanik nije glasao. Poslanici SRS i LDP nisu ni učestvovali u glasanju.

To je bila obaveza vlasti

Lider Lige socijaldemokra-ta Vojvodine Nenad Čanak podsetio je tokom skupštin-ske rasprave da je LSV čak

u tri navrata podnosila ini-cijativu da se ovakav doku-ment usvoji: prvi put 2005. godine u Skupštini AP Voj-vodine, a 2007. i 2009. u Na-rodnoj skupštini Republike Srbije.– Evo, došao je i taj dan kada su se stekli uslovi da se jed-na ovakva deklaracija nađe pred poslanicima. Međuna-rodni sud pravde u Hagu je 26. februara 2007. godine

ovaj zločin opisao kao geno-cid. Citiram: „Zvanični or-gani SRJ nisu planirali niti počinili genocid nad musli-manima u Srebrenici u julu 1995. godine, ali su prekr-šili svoje obaveze da spreče genocid i kazne počinioce“. Čija je to obaveza bila da to uradi? Ja ću vam reći – ono-ga ko je samo par meseci kasnije potpisivao Dejtonski sporazum. To je bila obave-

za Slobodana Miloševića. To je bila obaveza one iste vlade i one iste vlasti koja je Srbiju gurnula u haos, u užas, u sve ono o čemu mi danas treba da razgovaramo – istakao je Čanak tokom te skupštinske rasprave.

Bez raskida s prošlošću

A Nenad Čanak je tokom rasprave kada je i konačno i usvojena Deklaracija o Sre-brenici prošle godine rekao u parlamentu da je čitava skupštinska rasprava tog dana bila ponovni pokušaj da se srpskim žrtvama za-maskira srpska sramota. – Srebrenica je srpska sra-mota! I nakon usvajanja ove rezolucije istina o Srebrenici i ova osuda svega što se de-silo mora, i to mora postati deo posebnog zakona, ući u udžbenike istorije i u nastav-ni program škola u Srbiji da bi se izvršila denacifikacija i lustracija u Srbiji. Bez toga Srbija nema budućnosti – zaključio je Čanak.

Kako je Skupština Vojvodine osudila zločin

Krajem juna 2005. godine pred desetogodišnjicu masa-kra u Srebrenici Bojan Pajtić je najavio da će Izvršno veće Vojvodine predložiti pokrajin-skom parlamentu Deklaraciju

o osudi zločina u Srebrenici i da će, za razliku od republič-kog, pokrajinski parlament to usvojiti. Međutim, Pajtić ubr-zo odustaje od te deklaracije i saopštava da pokrajinska vla-da Skupštini Vojvodine neće dostaviti predlog deklaracije o osudi masakra nad Bošnjaci-ma u Srebrenici jer bi eventual-na rasprava „mogla da donese reprizu rasprave iz Skupštine Srbije na istu temu“.

Poslanici LSV napustili sednicu

Na takav potez poslanička gru-pa LSV „Zajedno za Vojvodi-nu“ u Skupštini AP Vojvodine predložila je da se dnevni red skupštinskog zasedanja proširi tačkom dnevnog reda „Infor-macija povodom desetogodiš-njice zločina u Srebrenici“, koja je faktički bila samo u naslovu izmenjeni tekst deklaracije, već ranije predložen pokrajinskoj vladi. Međutim, ostale posla-ničke grupe nisu podržale ovaj predlog, pa su poslanici LSV, nakon utvrđivanja dnevnog reda, napustili zasedanje.

Kostreš u Potočarima

Uprkos svemu, Skupština AP Vojvodine odredila se prema tom zločinu.Predsednik Skupštine AP Vojvodine Bojan Kostreš pri-sustvovao je obeležavanju

desetogodišnjice tog masakra u Srebrenici i odao poštu žr-tvama, a na vencu koji je po-ložio u Memorijalnom centru „Potočari“ pisalo je: „Da se ne zaboravi, da se ne pono-vi – predsednik Skupštine AP Vojvodine“.Kostreš je nekoliko dana ranije primio delegaciju srebreničkih majki, a u Skupštini AP Vojvo-dine održan je skup posvećen desetogodišnjici genocida nad Bošnjacima u Srebrenici. – Ni-malo me ne raduje činjenica da je Skupština Vojvodine jedina državna institucija u Srbiji pod čijim krovom je održan skup o Srebrenici – kazao je tada Ko-streš i izrazio nadu da će doći vreme kada će se to desiti i u Skupštini Srbije: – Moram da kažem da ovo nije prvi put da je Skupština Vojvo-dine ispred ostalih institucija u Republici Srbiji. Naš zadatak i cilj jeste da budemo most između Srbije i Evrope. Most smo kada su dobre i lepe stvari u pitanju, nažalost i onda kada su ovako tragične stvari u pitanju, kada je u pitanju suočavanje s istinom koja je bolna, koja je tragična i koja mora biti objavljena. Ja se iskreno nadam da će uskoro i Skupština Srbije, i Skupština SCG, i Vlada Srbije slediti primer Skupštine Vojvodine – rekao je on. Omladina i Forum žena LSV 10. jula 2005. u akciji „Prekreči-mo zlo“ uklanjali su grafite „Nož, žica, Srebrenica“.

godine 2010. konačno usvojena dekLaracija o srebrenici, nenad čanak Poručio

Srebrenica da uđe u udžbenikeliga tri puta predlagala deklaraciju o srebrenici; 2005. u skupštini apv, te 2007. i 2009. u skupštini srbije

Srbija bi svake godine morala da ima predstavnika u Srebrenici

Komentarišući to što ove godine na komemoraciji po-vodom srebreničkog genocida nije bilo predstavnika Srbije, zamenik predsednika LSV Bojan Kostreš za list Danas upozorio je da takav propust više ne bi smeo da se dogodi i da bi Srbija svake godine morala imati pred-stavnika na obeležavanju te godišnjice.– Prisustvo visokog državnog zvaničnika na komemora-tivnom skupu u Potočarima neophodno je jer, ako ništa drugo, reč je o našim susedima nad kojima je počinjen masakr kakav se u Evropi nije dogodio od Drugog svet-skog rata – rekao je Kostreš.

Srbija bi svake godine morala da ima predstavnika u Srebrenici


ZRENJANIN – Udruženje pravnika „Vukovar 1991“ predalo je 2009. godine gradskim vlastima Zrenja-nina zahtev da se spomen--pločama obeleže logori ili takozvani sabirni centri u Stajićevu i Begejcima, u ko-jima su tokom rata boravili hrvatski ratni zarobljenici. Predsednik zrenjaninskog parlamenta Aleksandar Marton tada je u svoje ime podržao tu inicijativu, ali ona nikad nije realizovana. S druge strane, Marton je zbog toga bio izložen napadima, pa čak mu je i prećeno smr-ću. Za oktobar 2009. godine čak je bila najavljena poseta predstavnika tog udruženja, ali policija nije mogla da im garantuje bezbednost pošto su se pred Stajićevom i Be-gejcima danima okupljale grupe „patriotskih snaga“ kako bi protestovale protiv inicijative za obeležavanje tih stratišta, pa posete nije ni bilo.

Ispraviti propuste do godišnjice

Sredinom oktobra ove godi-ne Žene u crnom i Art kli-nika prosledile su Skupštini grada Zrenjanina i članovi-ma Komisije za utvrđivanje naziva trgova i ulica zahtev da podrže predlog za po-stavljanje spomen-ploča u Stajićevu i Begejcima. U sa-opštenju su istakli da je sad pravi trenutak da se taj ne-dopustivi propust ispravi, jer se 18. novembra navršava 20 godina od pada Vukovara. – Istog dana osnovan je i lo-gor Stajićevo. U logorima u Vojvodini ubijen je veći broj

hrvatskih ratnih zarobljeni-ka, dok su ostali bili izloženi nečovečnom postupanju, zbog čega su mnogi od njih postali invalidi – saopštile su Žene u crnom.– Ujedno, postavljanje spo-men-ploča biće značajan korak na planu oslobađanja naše zemlje od tereta koje su ostavili ratovi 90-ih go-dina, u kojima je JNA pod kontrolom režima Slobodna Miloševića uz srpske pa-ravojne formacije počinila stravične zločine – navodi se u saopštenju.

Znao je ko je hteo da zna

Aleksandar Marton za Slo-bodnu Vojvodinu ističe da je još kao dečak čuo za priče o postojanju logora ili sabirnih centara u Sta-jićevu i Begejcima, iako se o tome nije otvoreno go-vorilo. Međutim, niko nije mogao ništa da preduzme,

pre svega zbog ratne psi-hoze koja je tada vladala. Upravo zato što je još kao mali čuo priče o tome šta se tamo događalo, Marton je podržao inicijativu hr-vatskih logoraša, dodajući da je njegova podrška bila usklađena s politikom dr-žave koja propagira pomi-renje u regionu. Međutim, kako kaže, takvu inicijativu ne može sprovesti sama lo-kalna samouprava bez volje državnih organa. – Ovo je pitanje za više ni-voe vlasti, pre svega za tu-žilaštvo koje poseduje do-kumentaciju vezanu za ove navode zločina, koju je do-bilo od hrvatskog državnog tužilaštva. Republika Srbija, pre svega u bilateralnim kontaktima dva predsed-nika – Borisa Tadića i Ive Josipovića – treba da vidi na koji način da obeleži-mo sva stratišta – dodao je Marton.

od 2009. Pa do danas aLeksandar marton traži PostavLjanje sPomen-tabLe u stajićevu i begejcima

Ljudski je obeležiti sva stratišta

Aleksandar Marton ističe da je zločina bilo i s jedne i s druge strane, te da se ta mesta moraju obeležiti pre svega zbog mladih generacija kako bi se stalno podsećali da se zlo ne isplati. – Da li to može da bude u januaru ili maju 2012. godine ili u januaru 2013. godine, ja ne znam. Ali iskreno se nadam da ćemo doći do tog trenutka – kaže on.

Zlo se ne isplati

NOVI SAD – Liga socijal-demokrata Vojvodine svoju borbu protiv fašizma, ovog puta onog iz Drugog svetskog rata, nastavila je i ove jeseni kada se u Narodnoj skupšti-ni Republike Srbije usvajao Zakon o restituciji. Tada su se poslanici Lige oštro uspro-tivili amandmanima Vlade Srbije i Saveza vojvođanskih Mađara kojima bi bilo omo-gućeno vraćanje imovine i pripadnicima okupacionih snaga u Drugom svetskom ratu. Naime, amandman koji je predložila Vlada, ograni-čavao je pravo vraćanja imo-vine samo na one pripadnike okupacionih snaga koji su strani državljani, što bi zna-čilo da je onim pripadnicima okupacionih snaga koji su naši državljani sve oprošteno. Amandman SVM išao je čak i dalje i oslobađao odgovor-nosti za učešće u okupacio-nim fašističkim snagama sve one koji su pre početka rata imali prebivalište na teritori-ji Republike Srbije! Vlada je posle pritiska LSV i još ne-koliko partija povukla svoj amandman, a zatim nije pri-hvaćen ni amandman SVM. Nakon usvajanja zakona, u kojem se dakle nisu našli ovi amandmani, SVM, kao i vla-sti u Mađarskoj, ocenio je da ovaj zakon uvodi kolektivnu krivicu mađarskog naroda u Srbiji, a zvanična Budimpešta je čak najavila da bi zbog toga mogla blokirati evropske in-tegracije Srbije?! Da bi se ova dilema razrešila, poslanica LSV Aleksandra Jerkov pod-nela je Zakonodavnom odbo-ru Skupštine Srbije zahtev za autentično tumačenje ovog takona i tada je rekla kako očekuje da taj odbor donese tumačenje da oni pripadnici oku-pacionih snaga koji su rehabilitovani mogu imati pravo na restituciju.– Nigde u Zako-nu o restituciji ne

piše da se imovina ne vraća Mađarima ili Nemcima. Imo-vina se ne vraća pripadnicima okupacionih snaga u Drugom svetskom ratu.Amandman SVM kojem smo se protivili i koji nije prošao u zakon oslobađao je odgovor-nosti za učešće u okupacio-nim fašističkim snagama sve one koji su pre početka rata imali prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Da im je to uspelo, svi ti ljudi bili bi ko-lektivno abolirani – ukazala je ona. Jerkova je tada rekla da bi u tom slučaju, prime-ra radi, naslednici Petera Egnera, osvedočenog ratnog zločinca koji je učestvovao u deportaciji oko 150.000 i ubi-stvo 17.000 ljudi s ovih pro-stora, imali pravo na povraćaj imovine. Na kraju je rešenje za problem u vezi sa Zako-nom o restituciji pronađeno i u Zakonu o rehabilitaciji. Naime, predstavnici SVM i Vlade Srbije dogovorili su se da će novim zakonom biti precizirano ko ima pravo na rehabilitaciju, a samim tim i pravo na povraćaj imovi-ne. I Jerkova je ocenila da je ključ za vraćanje imovine u rehabilitaciji, te da će sve ne-suglasice koje su pratile usva-janje Zakona o restituciji biti otkonjene odredbama ovog zakona.

Sprečena kolektivna amnestija

liga socijaldemokrata vojvodine dve decenije protivnik ... · pdf fileod hiljadu ljudi –...

Documents