lingvističke aktuelnosti 23

Лингвистичке актуелности

23

Лингвистичке актуелности 23

2

Израду часописа омогућило је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије

Прегледни радови

3

ISSN 1450–9803

UDK 801

Институт за српски језик САНУ

ЛИНГВИСТИЧКЕ АКТУЕЛНОСТИ

23

Београд, 2013


4

Издаје:

Институт за српски језик САНУ Кнез-Михаилoвa 36, Београд

За издавача:

Др Срето Танасић

Електронско издање:

www.isj-sanu.rswww.asusilc.net/aktuelnosti

Имејл:

[email protected]

Уредници:

др Стана Ристић, др Биљана Сикимић, др Данко Шипка

Главни уредник:

др Ђорђе Оташевић

Конверзија за интернет:

др Данко Шипка

Штампа:

„Скрипта интернационал“, Београд

http://www.asusilc.net/aktuelnosti


5

САДРЖАЈ

ПРЕГЛЕДНИ РАДОВИ

Ђорђе Оташевић: Термин „политичка коректност“ у лексикографији ..........9

ПРИКАЗИ И ОСВРТИ

G. Stump, R. A. Finkel: Morphological Typology : From Word to Paradigm(Данко Шипка) ...........................................................................................19

Ranko Bugarski: Jezik i identitet (Светлана М. Спајић) .....................................21

Надежда Д. Јовић: Језик Хиландарског медицинског кодекса (Јелана Павловић) ....................................................................................................24

Ксенија Кончаревић: Језик и православни дух : Студије из лингвистике и теологије језика (Светлана М. Спајић) ...................................................30

Alena Bohunická: Variety metafory (Svetlana Kmecová) ....................................33

Радивоје Младеновић: Говор јужнокосовског села Гатње (Светлана Ћирковић) ...................................................................................................38

Борис Хлебец: Општа начела превођења (Светлана М. Спајић) ...................41

Милан Шипка, Иван Клајн: Име моје и твоје (Сања Миладиновић) ............44

Време и пространство в културата на Блъгари и Сърби (Јелена Павловић) 49

Рајна Драгићевић, Предраг Пипер, Марија Стефановић: Обратни асоцијативни речник српскога језика (II део : Од реакције ка стимулусу) (Сања Миладиновић) ............................................................56


6

УКРАТКО

Јелена Јовановић: Лингвистика и стилистика новинског умећа – језичке и стилске особине новинарства (Светлана М. Спајић) ............................61

Гордана Штасни: Речи о човеку (Сања Миладиновић) ....................................63

Ранко Бугарски: Сармагедон у Месопотамији (Сања Миладиновић) ...........65

Lechosław Jocz: System samogłoskowy współczesnych gwar centralnokaszubskich(Душан Владислав Пажђерски) ................................................................67

Загорка Вавић Грос: Презимена су чувари нашег језика (С. Спајић) .............68

Радови (Зборик радова научног подмлатка из области науке о српском језику и српској књижевности) (Јелена Павловић) ..........................................69

Halina Wątróbska: Słownik Staro-Cerkiewno-Rusko – Polski (Ђ. Оташевић) ....71

Eugeniusz Gołąbek: Słоwnik polsko-kaszubski : tom I (Душан Владислав Пажђерски) .................................................................................................72

Милица Радовић Тешић: Граматички и лингвистички појмовник (Сања Миладиновић) .............................................................................................74

Jovan Nedić: Iz moje enigmatske torbe (Ђорђе Оташевић) ................................76

Jovan M. Nedić / Јован М. Недић: Bolman je bio Bolman / Болман је био Болман(Ђорђе Оташевић) ......................................................................................78

БИБЛИОГРАФИЈЕ

Ђорђе Оташевић: Прилози за грађу лексиколошке и металексикографске библиографије (8) .......................................................................................83

ХРОНИКА

Представљање књиге Владимира Павловича Гуткова у Москви (Срето Танасић) ..........................................................................................................97

Славянская духовная культура (Биљана Сикимић) ........................................101

Утисци са семинара „Српски језик као нематерњи у терији и пракси“ (Ивана Митић, Јелена Павловић) ..................................................................107


7

ПРЕГЛЕДНИ РАДОВИ


8


9

Ђорђе Оташевић (Београд)

ТЕРМИН „ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ“ У ЛЕКСИКОГРАФИЈИ

У раду се наводе дефиниције термина „политичка коректност“ забележене у новијим дескриптивним речницима енглеског језика. Иако је тзв. политичка коректност типична идеологема, с веома поларизованим значењем, речници енглеског језика овај термин одређују крајње једнострано. У описним речни-цима српског језика овај термин још увек није забележен.

Кључне речи: политичка коректност, лексикографија, идеологема

Настанак термина „политичка коректност“ обично се везује за седамдесете и осамдесете године прошлога века иако неки лингвисти претече тзв. политичке коректности виде и знатно раније (в. Оташевић 2012).

Одређивање значења термина политичка коректност веома је разнолико и у великој мери поларизовано. За присталице тзв. политич-ке коректности то је велико цивилизацијско достигнуће које забрањује или обесхрабрује коришћење речи и израза с негативним и увредљи-вим конотацијама чиме се чува достојанство група које су жртве неко-ректних стереотипа. Коришћењем „недискриминаторне“ лексике, како поборници „политичке коректности“ наводе, спречавају се могући кон-фликти у друштву. Противници политичке коректности, међутим, „по-литичку коректност“ виде сасвим другачије. Њихове критике веома су бројне и разноврсне. Тзв. политичка коректност инкомпатибилна је са слободом говора (Клејтон 1991, Браун 2006, Шлехта 2008, Дојчев 2010, Драгоеску 2011, Слуцки [2012]), њоме се намеће цензура и самоцензу-ра (Лури 1994, Базилев 2007, Корољова 2009, Онил 2011), коришћење „недискриминаторне“ лексике уместо постојећих (неутралних) речи и израза не доводи до промена у стварности или друштвеној динамици па нови „политички коректни“ термин ускоро почиње да се користи на исти начин као и замењени (Иванова 2002, Болдирева 2006, Онил


10

2011), комуникација је отежана пошто су људи уплашени јер је, пре свега у САД, једна „некоректна“ реч довољна да онај ко ју је изговорио буде означен као расиста, сексиста, мизоген, хомофоб и сл., да изгуби посао, да му буде уништена каријера, да плати казну или оде у затвор (Клејтон 1991, Тејлор 1993, Иванова 2002, Синева 2008, Барк 2010, Хјуџес 2010, Форд 2007), у науци долази до терминолошке и концепту-алне конфузије (Глумбић 2005). Тзв. политичка коректност упоређује се или изједначава с Орвеловим новоговором (Чомски 1998, Чонтош 1998, Конгдон 2002, Арканђели 2004, Рикарди 2006, Бурас 2009, Лиа 2009, Хјуџес 2010), с макартизмом (Глумбић 2005, Хјуџес 2010), ста-љинизмом (Глумбић 2005, Слуцки [2012]), с фундаментализмом (Теј-лор 1993, Преве 2012), с инквизицијом (Шлехта 2008), а понашање присталица „политичке коректности“, посебно међу студентима, изјед-начава се с понашањем припадника Хитлерјугенда (нем. Hitler-Jugend) током тридесетих година 20. века (Тејлор 1993).

Постојање овако поларизованог виђења „политичке коректно-сти“ указује на то да се ради о типичној идеологеми1. Коректно лекси-кографско одређење оваквих термина нужно укључује оба пола.

У описним речницима српског језика овај термин још увек није забележен. Његова прва лексикографска обрада највероватније ће бити у новом издању неког од постојећих речника страних речи2 или речни-ка неологизама.

Термин „политичка коректност“ најзаступљенији је у дескрип-тивним речницима енглеског језика, што је и разумљиво. Тзв. политич-ка коректност у Сједињеним Америчким Државама, Канади и Великој Британији раширенија је него у другим државама. Због великог броја људи који енглески користе као матерњи или као страни језик речници енглеског језика врло су бројни, а нова издања су честа. Овде ће бити наведено одређење „политичке коректности“ у неколико познатијих описних речника енглеског језика.

1 „Само наличие полярных оценок явления, которые переносятся на слово, свидетельствует о том, что мы имеем дело с типичной идеологемой“ (ц. Мајба 2012: 104).

2 Велики речник страних речи и израза Ивана Клајна и Милана Шипке („Про-метеј“, Нови Сад, 2006 и даље), несумњиво најбољи речник страних речи објављен до сада на српском језичком простору, има нова, допуњена издања чешће него било које друго наше лексикографско издање те врсте.


11

politically correct adj. marked by language or conduct that deliberatelyavoids giving offence, e.g. on the basis of ethnic origin or sexual orienta-tion ― political correctness n.

(ц. Encarta World English Dictionary, Bloombsbury Publishing Plc,London, 1999, стр. 1458)

political correctness noun [U] (sometimes dissaproving) the princi-ple of avoiding language and behaviour that may offend particular groupsof people

politically correct adj. (abbr. PC) used to describe language and beha-viour that deliberately tries to avoid offending particular groups of people

politically incorrect adj. failing to avoid language and behaviour thatmay offend particular groups of people

(ц. Oxford Advanced Learner’s Dictionary of Current English, Se-venth edition. Oxford University Press, 2005, стр. 1166)

politically correct adjective

(ABBREVIATION PC)

Definition•describes someone who believes that language and actions which could beoffensive to others, especially those relating to sex and race, should be avo-ided•describes a word or expression that is used instead of another one to avoidbeing offensiveSome people think that 'fireman' is a sexist term, and prefer the politicallycorrect term 'firefighter'.

political correctness noun[U]

We can't even use the word 'chairman'! It's just political correctness gonemad!

(ц. Cambridge Advanced Learner’s Dictionary)

http://dictionary.cambridge.org/dictionary/british/[посећено 23.6.2012]

http://dictionary.cambridge.org/dictionary/british/


12

political correctness noun [uncountable]language, behaviour, and attitudes that are carefully chosen so that they donot offend or insult anyone – used especially when you think someone istoo careful in what they say or how they behave [→ PC, politically correct]:Political correctness has had an impact on the language people use to d-escribe women.

politically correct adjectivePC language, behaviour, and attitudes that are politically correct are ca-refully chosen so that they do not offend or insult anyone [≠ politically incorrect]:politically correct textbooks

politically incorrect adjective

language, behaviour, or attitudes that are politically incorrect might offendor insult someone:politically incorrect jokes

(ц. Longman Dictionary of Contemporary English)

http://www.ldoceonline.com/dictionary/political-correctness[посећено 23.6.2012]

politically correct

adj. Abbr. PC

Conforming to a particular sociopolitical ideology or point of view, es-pecially to a liberal point of view concerned with promoting tolerance andavoiding offense in matters of race, class, gender, and sexual orientation.

political correctness n.

(ц. The American Heritage Dictionary of the English Language)

http://ahdictionary.com/word/search.html?q=political+correctness&submit.x=54&submit.y=27

[посећено 23.6.2012]

Political correctness

Political correctness (adjectivally politically correct, both formscommonly abbreviated to PC) is a term used to describe language, ideas,policies, or behavior seen as seeking to minimize offence to speciallyprotected ethnic groups. Conversely, the term politically incorrect is usedto refer to language or ideas that these groups may find offensive.




13

(ц. http://en.metapedia.org/wiki/Political_correctness)[посећено 11.12.2013]

Political correctness

Political correctness (adjectivally, politically correct; both formscommonly abbreviated to PC) is a term that refers to language, ideas, orpolicies that address perceived or actual discrimination against or alienationof politically, socially or economically disadvantaged groups. The termusually implies that these social considerations are excessive or of a purely„political“ nature. These groups most prominently include those defined bygender, race, religion, ethnicity, sexual orientation and disability.

(ц. http://en.wikipedia.org/wiki/Political_correctness) [посећено 11.12.2013]

Сличне дефиниције се наводе и у десетак других описних речни-ка енглеског језика.

Синоними који се наводе уз одреднице political correctness(socially аcceptable, considerate, diplomatic, gender-free, inclusive, inof-fensive, liberal, multicultural, multiculturally sensitive, nondiscriminatory,nonracist, nonsexist, respectful, sensitive, sensitive to other) и politicallycorrect (considerate, diplomatic, gender-frees, inclusive, inoffensive, libe-ral, multicultural, multiculturally sensitive, nondiscriminatory, nonracist,nonsexist – в. http://thesaurus.com/browse/political+correctness) у складу су с наведеним дефиницијама.

Индикативно је да најпознатији речници енглеског језика, иначе озбиљни и квалитетни, значење ове идеологеме одређују крајње једно-страно, на потпуно исти начин као што су идеологеме дефинисане и у речницима немачког језика четрдесетих година двадесетог века или у речницима руског језика објављеним у исто време. Навођење разлога због којих су амерички и британски лексикографи у двадесет првом ве-ку, као и немачки лексикографи у нацистичкој Немачкој, те руски лек-сикографи за време Стаљина били приморавани да идеологеме дефи-нишу лексикографски некоректно излази ван оквира лингвистике па у овом прегледном раду о њима неће бити речи.

http://en.wikipedia.org/wiki/Discrimination

http://en.wikipedia.org/wiki/Gender

http://en.wikipedia.org/wiki/Race_(human_classification)

http://en.wikipedia.org/wiki/Religion

http://en.wikipedia.org/wiki/Ethnicity

http://en.wikipedia.org/wiki/Sexual_orientation

http://en.wikipedia.org/wiki/Disability

http://thesaurus.com/browse/considerate

http://thesaurus.com/browse/diplomatic

http://thesaurus.com/browse/gender-free

http://thesaurus.com/browse/inclusive

http://thesaurus.com/browse/inoffensive


http://thesaurus.com/browse/liberal

http://thesaurus.com/browse/multicultural

http://thesaurus.com/browse/multiculturally sensitive

http://thesaurus.com/browse/nondiscriminatory

http://thesaurus.com/browse/nonracist

http://thesaurus.com/browse/nonsexist

http://thesaurus.com/browse/respectful

http://thesaurus.com/browse/sensitive

http://thesaurus.com/browse/sensitive to other

http://thesaurus.com/browse/considerate

http://thesaurus.com/browse/diplomatic

http://thesaurus.com/browse/gender-free

http://thesaurus.com/browse/inclusive




http://thesaurus.com/browse/multicultural

http://thesaurus.com/browse/multiculturally sensitive

http://thesaurus.com/browse/nondiscriminatory

http://thesaurus.com/browse/nonracist

http://thesaurus.com/browse/political+correctness


14

ЛИТЕРАТУРА

Арканђели 2004: Massimo Arcangeli, La lingua imbrigliata: a margine delpoliticamente corretto (01), Italianistica Online, 30. novembre 2004,http://www.italianisticaonline.it/2004/politicamente-corretto-01/

Базилев 2007: В. Н. Базылев, Языковые императивы „политической коррект-ности“. Политическая лингвистика, Екатеринбург, 3, 8–10.

Барк 2010: Laurel Burk, Politically Incorrect: Gran Torino and Racial Façades,Writing 20, 21–24, http://twp.duke.edu/uploads/assets/Burk(1).pdf

Болдирева 2006: С. И. Болдырева, Политически корректный язык в аспекте глобализации, Вестник РГУ им. И. Канта, 2, Филологические науки,59–63.

Браун 2006: Anthony Browne, The Retreat of Reason : Political Correctness andthe Corruption of Public Debate in Modern Britain, London: Civitas: Insti-tute for the Study of Civil Society.

Бурас 2009: Мария Бурас, Политкорректность : Религия новых чутких?http://www.apostas.ru/index.php?option=com_content&view=article&id-=350:2009-08-12-08-42-33&catid=4:2009-05-04-15-24-24&Itemid=5[постављено 12.8.2009]

Глумбић 2005: Nenad Glumbić, Sudbina mentalne retardacije u politički korektnom diskursu, Beograd: Istraživanja u defektologiji, 6, 11–21.

Дојчев 2010: Момчил Дойчев, Политическата коректност е един от враговете на демокрацията, http://www.glasove.com/dots-momchil-doychev-politiche skata-korektnost-e-edin-ot-vragovete-na-demokratsiyata-11258 [постављено 20.12.2010]

Драгоеску 2011: Аlina-Аndreea Dragoescu, The Language of PoliticalCorrectness in Business English, у: Примењена лингвистика данас – између теорије и праксе. Зборник радова са Трећег конгреса Примењена лингвистика данас – између теорије и праксе, одржаног 29.11-1.12. 2009. у Новом Саду, Нови Сад: Друштво за примењену лингвистику Србије – Филозофски факултет у Новом Саду – Филолошки факултет у Београду, 353–362.

Иванова 2002: Олимпиада Иванова, Политкорректность в России, Вестник Евразии, 3. http://www.eavest.ru/magasin/artikelen/2002-3_iva.htm

Клејтон 1991: Geoffrey Clayton, Politically Correct?http://www.aas.org/cswa/sta-tus/status_may1991.pdf

Конгдон 2002: Lee Congdon, The Age of Newspeak, www.VirginiaInstitute.org

http://www.italianisticaonline.it/2004/politicamente-corretto-01/

http://twp.duke.edu/uploads/assets/Burk(1).pdf

http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?query=ARTAK%26and%26politi%25c4%258dka%2bkorektnost&page=3&sort=1&stype=0&backurl=%2fSearchResults.aspx%3fquery%3dARTAK%2526and%2526politi%2525c4%25258dka%252bkorektnost%26page%3d0%26sort%3d1%26stype%3d0

http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?query=ARTAK%26and%26politi%25c4%258dka%2bkorektnost&page=3&sort=1&stype=0&backurl=%2fSearchResults.aspx%3fquery%3dARTAK%2526and%2526politi%2525c4%25258dka%252bkorektnost%26page%3d0%26sort%3d1%26stype%3d0

http://www.glasove.com/dots-momchil-doychev-politiche skata-korektnost-e-edin-ot-vragovete-na-demokratsiyata-11258



http://www.aas.org/cswa/sta-tus/status_may1991.pdf

http://www.virginiainstitute.org/


15

Корољова 2009: О. П. Королёва, Национально-культурная специфика полит-корректности в лингвокультурном пространстве России и США,Вестник Чувашского университета, 4, Чебоксары, 246–248.

Лиа 2009: John Lea, Political correctness and higher education : British andAmerican perspectives, New York: Routledge.

Лури 1994: G.C.Loury, Self-censorship. у: Our Country, Our Culture: The Politics of Political Correctness, New York: A Partisan Review Press, 133–142.

Мајба 2012: В. В. Майба, О структуре языка политкорректности (на примере английского и русского языков), Политическая лингвистика, 40, Екатеринбург, 102–108.

Онил 2011: Ben О’Neill, A Critique of Politically Correct Language, TheIndependent Review, v. 16, n. 2, Oakland, 279–291.

Оташевић 2012: Ђорђе Оташевић, Термин „политичка коректност“,Лингвистичке актуелности 20, Београд, 19–32.

Преве 2012: Costanzo Preve, Politicamente corretto...,http://italy.indymedia.org/n/5598-/25-04-12/politicamente-corretto

Рикарди 2006: Emilia Riccardi, Il „politicamente corretto“ : La nuova censuraprogressista. http://www.europaoggi.it/content/view/504/0/ [постављено 22.9.2006]

Синева 2008: Евгения Синева, Политкорректность по-американски, Ино-странные языки PLUS, http://plus.study.ru/rus/journal/zima_2008/meani-ng/note2.html

Слуцки 2012: Леонид Иосифович Слуцкий, Политкорректность – тяжелое заболевание Запада, http://world.lib.ru/s/sluckij_l_i/politkorrektnost.shtml[посећено 12.6.2012]

Тејлор 1993: John Taylor, Are You Politically Correct?, у: Michael E. Bauman, Francis J. Beckwith (editor), Are You Politically Correct? Debating Ameri-ca's Cultural Standards, Buffalo – Nеw York: Prometheus Books, 15–21.

Форд 2007: Valda Boyd Ford, The Paralysis of Political Correctness,HRMagazine, Volume 52, Issue 11, Alexandria, 69–71.

Хјуџес 2010: Geoffrey Hughes, Political Correctness: A History of Semantics andCulture, New York: Wiley-Blackwell.

Чомски 1998: Noam Čomski, Godina 501 : konkvista se nastavlja, Novi Sad:Svetovi, 1998.

Чонтош 1998: Pál Csontos, Is political correctness politically correct? A touralong the alleyways of the shambles called political correctness, ActaAcademiae Paedagogicae Agriensis Nova series tom XXV, Eger Journal ofAmerican Studies, Eger, 21–38.

http://elibrary.ru/contents.asp?issueid=647423

http://italy.indymedia.org/n/5598-/25-04-12/politicamente-corretto

http://plus.study.ru/rus/journal/zima_2008/meaning/note2.html

http://plus.study.ru/rus/journal/zima_2008/meaning/note2.html

http://world.lib.ru/s/sluckij_l_i/politkorrektnost.shtml


16

Шлехта 2008: Ondřej Šlechta, Nová inkvizice, Revue Politika 1,http://www.revuepolitika.cz/clanky/262/nova-inkvizice [постављено 20.1.2008]

РЕЗЮМЕ

Ђорђе Оташевић

ТЕРМИН „ПОЛИТИЧЕСКАЯ КОРРЕКТНОСТЬ“ В ЛЕКСИКОГРАФИИ

В статье даются определения термина „политическая корректность“ которые находятся в толковых словарях английского языка. Хотя так называемая политическая корректность типичная идеологема, словари английского языка этот термин толкуют очень односторонно. В толковых словарях сербского языка этого термина ещё нет.

http://www.revuepolitika.cz/clanky/262/nova-inkvizice


17

ПРИКАЗИ И ОСВРТИ


18

Прикази и осврти

19

Данко Шипка (Аризонa, САД)

Gregory Stump, Raphael A. Finkel: MORPHOLOGICALTYPOLOGY : FROM WORD TO PARADIGM. Cambridge

University Press, 2013, 425 str.

Аутори ове студије о морфолошкој типологији, професори Уни-верзитета Кентакија, први лингвистике, други рачунарских наука, по-забавили су се следећим питањима:

а. Како језици и парадигматске категорије функционишу у под-разумеваним везама међу облицима,

б. На основу чега је парадигматски облик предвидив и предвиђа-јући,

в. Како се предвидивост парадигматског облика може мерити, г. Како се могу предвидети подразумеване везе међу парадиг-

матским облицима, д. Како сви ови фактори утичу на комплексност морфолошке па-

радигме Одговарајући на ова питања, аутори полазе од неколико кључ-

них појмова: парадигме, укупности морфолошких облика одређене ре-чи, парадигматске ћелије <L, σ>, уређеног слупа лексеме (L) и скупа морфосинтаксичких особина (σ): на пример, <столицу, Acc.Sg.>, кључа парадигме (на енглеском: principal parts), оних облика на основу којих се може генерисати парадигма, нпр. за већину наших глагола кључ па-радигме су облици инфинитива, првог лица једнине презента и трећег лица множине презента, па ако рецимо знамо: читати, читам, читају,можемо генерисати све друге облике парадигме, пројекционе мапе (на енглеском: plat), која показује односе (везе) између парадигматских ће-лија.

На наведена питања аутори одговарају у тринаест основних по-главља (уз њих књига је опремљена уобичајеним апаратом: спискови-ма табела, илустрација и скраћеница, глосаром појмова, индексом, и списком литературе.


20

У првом поглављу дефинисан је појам кључа парадигме, у дру-гом пројекционе мапе, у трећем типологија система кључева парадиг-ме, у четвртом прозирност флексијских класа, а у петом граматички побољшаних пројекционих мапа. Следи поглавље о амбигвитету пара-дигматских облика и особини да лексема следи више флексијских кате-горија – и једна и друга појава смањују предвидивост. Седмо поглавље бави се основама као кључевима парадигме, а у осмом аутори износе хипотезу маргиналног обезвређивања – чињеницу да маргинални обли-ци највише обезвређују предвидивост флексијских облика. У наредном поглављу аутори се баве флексијским класама, импликативним одно-сима и морфолошком теоријом, а у десетом ентропијом, предвидиво-шћу и моћи предвиђања. Једанаесто поглавље говори о комплексности система флексијских класа, дванаесто о осетљивости на успостављање пројекционих морфолошких мапа, а последње, тринаесто поглавље, представља анализатор кључа парадигме, софтвер који су аутори напи-сали на основу анализе предочене у претходним поглављима.

Имамо пред собом изузетно значајан прилог како флексијској морфологији, тако и типологији. Аутори полазе од прецизног теориј-ског оквира, окренути су решавању проблема (а не, како то често у лингвистици бива, афирмацији неког „приступа“), анализа је заснована на солидној конкретној грађи, све представљене тврдње могу се вери-фиковати, квантитативно и квалитативно. Начин на који су аутори при-ступили проблему морфолошке комплексности добар је пример мето-долошки заснованог истраживања које је у складу са основним еписте-молошким законитостима у смислу да настоји да дође до генерализова-них исказа о једном сегменту реалности и реши конкретне проблеме. Након читања овог текста имамо знатно прецизнију слику о флексиј-ској комплексности у језицима широм земљине кугле и могућностима њиховог предвиђања.

Додатне информације о књизи и ауторима, као и материјали за анализу могу се наћи на следећој презентацији: http://morphologic-altypology.as.uky.edu, анализатор кључа парадигме доступан је овде: http://www.cs.uky.edu/~raphael/linguistics/analyze.html


21

Светлана М. Спајић (Лозница)

Ранко Бугарски: ЈЕЗИК И ИДЕНТИТЕТ. Библиотека ХХ век –Књижара Круг, Београд, 2010, 278 стр.

Гледано по структури, ова књига прати пређашње књиге Бугар-ског – Лица језика – социолингвистичке теме (2001, 2002), Нова лица језика – социолингвистичке теме (2002, 2009), Језик и култура (2005) и Европа у језику (2009). Међутим, уколико разматрамо само суштину рада, увидећемо да је ово дело ново и посве оригинално.

Као основна тема књиге могао би се издвојити сам идентитет, посматран, свакако, са језичке стране.

Књига је организована у четири дела. У првом делу изложен је богат материјал са излагања аутора на различитим међународним ску-повима. Други део је аутобиграфског карактера, и многи његови еле-менти могу послужити као „екстензивна илустрација“ (уводна напоме-на) ауторовог виђења самог појма идентитета.

Што се тиче преостала два дела, у њима су изнети жаргонизми и сливенице које је Бугарски прикупио, као и прилози социолингвистич-кој библиографији у Србији.

Књига је писана из личног, непосредног искуства самог аутора, и својом тематиком привлачи пажњу стручњака на пољу језика, али исто тако и лаика који су заинтересовани за различите језичке пробле-ме.

Сам увод направљен је анализом појма идентитет који, како сам Бугарски каже, данас сусрећемо на сваком кораку, те нам се потпуно логично намеће питање његовог истинског значења.

Преко протејског појма идентитета и расправе о профилисању индивидуалних идентитета, у трећем поглављу првог дела, долази се до онога што Бугарски дефинише као „главну тему целог свог рада“ (19), а то је улога језика у идентитету, односно – идентитета у језику. Притом, он јасно разграничава (и апострофира значај ове дистинкције) терминолошке синтагме – језички идентитет и идентитет језика, које


22

потом, једну по једну, детаљно разрађује и разјашњава у наредна два поглавља.

Овај први део књиге, дефинисан као општи, доноси цитат Ду-бравка Шкиљана: „Страни језици кад их научимо постају наши“, којим аутор изражава сопствено гледиште када су у питању страни језици у односу на наш. Овде се посматра тема опозиције између „нашег“ и „страног“ (туђег) језика, али и актуелна тема језика са простора бивше СФРЈ. Додатак овој теми, мада слично по својој актуелности, предста-вља питање женских морфолошких облика који се у новије време све више појављују у језику.

Поглавље „Заштита мањинских језика и примењена лингвисти-ка“ упозорава на судбину оваквих језика и апелује на хитну акцију практично усмерених лингвиста. Бугарски подсећа на нестајање језика и примећује да је задатак, не само лингвиста, већ и антрополога и дру-гих, да привуку пажњу јавности овом алармантном проблему. Он даље разматра различите могућности деловања. Када се говори о ситуацији у Европи, наводи се да се 40–50 језика може сматрати у некој мери угроженима. Аутор то види као изазов за примењену лингвистику.

Други део рада представља прелаз на лични план, где сам наслов „Скица за једну стручну аутобиографију“ имплицира како се ради о личним сећањима и гледиштима, о „пуком скицирању нечега што би лако могло да испуни вишеструко већи простор“ (77) Ипак, Бугарски овде своје излагање ограничава на професионални рад – рад лингвисте, додајући притом податке из приватног живота искључиво онда када је то неопходно, односно тамо где је повезано са професионалним пла-ном. Тако он на самом почетку говори о свом пореклу и необичном случају двојезичности своје породице – необичном не само за то време, већ и по томе што се двојезичност као појава по правилу јавља у поро-дицама где супружници имају различит матерњи језик, што овде није случај. Наставља причу о одрастању у Сарајеву, школовању и свему ономе што га је одвело ка професији лингвисте, где себе описује као човека заинтересованог за лингвистику не само са теоријске и дескрип-тивне стране, већ и за примену тих истих научних сазнања у друштве-ном животу. Ово је заправо „професионална исповест“ (97) са елемен-тима личног, тамо где је то неопходно.

Следе огледи из лингвистичке мемоаристике, или како их соп-ственим термином назива – „лингвоари“, преглед значајних личности – лингвиста, попут Кверка, Аустерлица, Вајнрајха и других.

Трећи део овог рада – жаргонски, додатак је поглављима Жарго-низација и творба речи и Лексичке скривалице у другом издању књиге


23

Жаргон – лингвистичка студија (2006) и поглављу Нови улов жарго-низама и сливеница у књизи Европа у језику (2009). Овде су наведени накнадно забележени жаргонизми, који се могу пратити и самостално, одвојено од претходних радова. Као додатак, износи се списак сливе-ница.

Четврти део, назван библиографским, пружа нам селективну би-блиографију социолингвистике 2009–2010, која заправо представља наставак библиографије за период 1967–2008, штампан у деловима кроз раније књиге. Следи библиографска белешка.


24

Јелена Павловић (Ниш)

Надежда Д. Јовић: ЈЕЗИК ХИЛАНДАРСКОГ МЕДИЦИНСКОГ КОДЕКСА, Филозофски факултет

у Нишу, Ниш, 2011, 280 стр.

Књига која се налази пред нама представља прерађену и допу-њену верзију докторске дисертације истог назива, одбрањене 10.12. 2004. на Филозофском факултету у Нишу пред комисијом коју су сачи-њавали: метнор др Слободан Реметић, др Јасмина Грковић Мејџор, др Недељко Богдановић, др Јордана Марковић и др Љубисав Ћирић. Иде-ја за тему докторске дисертације потекла је од професора Слободана Реметића и од академика Павла Ивића, који је најпре био именован за ментора аутору. Књига се састоји од следећих поглавља: Реч на почет-ку (9), Уводне напомене (10–19), Графија (20–85), Правопис (87–104), Фонетика (105–140), Морфологија (141–231), Грађење речи (232–242), Из синтаксе (243–264), Закључак (265–268), Summary (269–272) и Ли-тература (273–280).

Из Уводних напомена сазнајемо да Хиландарски медицински ко-декс Nº517 представља значајан споменик културе и историје медици-не код Срба. Он је доказ да су Срби у средњем веку били упознати са научним достигнућима европске медицине. Ово је наш најобимнији медицински спис и велики број преписа описа болести, рецепата и ле-ковитих средстава налази се у различитим средњовековним зборници-ма српске редакције: у Ходошком зборнику, Шестодневу Јована Егзар-ха, Врачебном типику, Хиландарској ијатрософији о всакој вешти и у Дечанском врачебнику. После пропасти српске средњовековне државе, ове књиге остале су у народу познате као „лекаруше“.

Научна јавност се упознала са Хиландарским медицинским ко-дексом 1952, када је Ђорђе Сп. Радојчић у чланку Старе српске повеље и рукописне књиге у Хиландару, у поднаслову Извештај о њиховом проучавању у новембру и децембру 1952. године забележио да се у Хи-ландару налази већи рукопис, од 204 листа, међу којима има и грчких


25

текстова и констатовао да се ради о преводу са грчког и да је рукопис из XV или из прве половине XVI века. Фототипски је издат 1980. годи-не, а рашчитан је и преведен девет година касније. Највише је његовом проучавању допринео Реља В. Катић, који се бавио текстолошким и лексичким истраживањима.

Према медицинским дисциплинама списи су сврстани у седам група: Списи из интерне медицине, Списи о инфективним болестима, Фармаколошки списи, Токсиколошки списи, Списи из педијатрије, Те-рапијска упутства и Списи из хирургије. Првобитна претпоставка да се ради о грчком предлошку замењена је доказима да je реч о преводу ла-тинских списа који припадају салернско-монпељеској школи. Тексто-лошком анализом Реља В. Катић је утврдио да је документ настао сук-цесивним превођењем латинских текстова од краја XIII до почетка XVI века, а да је сачуван примерак преписа тако насталог зборника. Најно-вија истраживања водених знакова, која је обавио Радоман Станковић из Археографског одељења Народне библиотеке Србије, потврђују претходна истраживања и текст везују за период између 1550. и 1560. године. Место настанка документа није сасвим утврђено, а верује се да су га писала два писара. Текстолошком анализом Реља В. Катић дошао је до закључка је преводилац и састављач зборника учени лекар, а да је његова велика заслуга што је за две трећине медицинских појмова дао народне називе и тиме поставио темељ српској медицинској термино-логији.

Језик Хиландарског медицинског кодекса одређен је као српско-словенски и српски народни, при чему се истицало да потиче са југа Србије. Сви аутори се слажу да има одлике ресавског правописа, а при-мећена је изразита графијска и правописна неуједначеност текста.

После прегледа дотадашњих истраживања, аутор износи циљеве свога рада: потврдити српскословенске и српске народне одлике руко-писа; језичком анализом потврдити датирање појединих делова текста, које је текстолошком методом утврдио Реља В. Катић; пратити српско-словенске језичке особине у периоду од XIII до XVI века и пратити особине народног језика и пратити из ког говора потичу, што је наро-чито важно за историјску дијалектологију. На крају, један од циљева рада је и филолошка провера подела текстова Хиландарског медицин-ског кодекса на три врсте текстова као што је утврдио Р. В. Катић.

Због овако постављених циљева, аутор се определио за следеће методе: текстолошки метод код описа графије, правописа и свих језич-ких елемената текста; поређење са досад обрађеним српским средњове-ковним текстовима из истог периода, посебно са оним који имају више


26

елемената народног језика и поређење са данашњим дијалекатским приликама у областима где се могу наћи црте присутне у Хиландар-ском медицинском кодексу. Анализа документа рађена је на основу фо-тотипског издања.

У одељку Графија аутор даје списак графема које се појављују у Хиландарском медицинском кодексу. Утврђује да његов графијски си-стем није ни једноставан, ни нормиран. Неки гласови и гласовне групе обележавају се на више начина (и,а), а различите гласовне групе беле-же се на исти начин (на пример, ли се чита као ли или љи). Посебна па-жња се обраћа на: писање вокала а (21–23), писање графија ъ, ь (23–36), писање вокала е (36–50), писање вокала и (50–58), писање вокала о (58–64), писање вокала у (64–65), писање слоговних сонаната р и л (65–67), обележавање сонанта ј (67–74), писање сугласника љ и њ (74–77), писање сугласника ћ и ђ (77–80), писање гласовне вредности гра-фије s (80–81), писање групе шт (81), писање слове кси, тета и ижица (81–82), писање лигатура (82–83). На крају поглавља дају се палео-графске напомене о појединим графијама (83–85). Из свега овога, аутор долази до закључка да је: 1) графијски систем документа сложен из више разлога: јер велики број графија има исту гласовну вредност, јер неке од графија означавају више од једног гласа у гласовном низу и јер се неки гласови изговарају, а не означавају се (на пример, некад се вокал а не обележава ниједним знаком); 2) графијски систем докумен-та неуједначен је јер се на истој страни у суседним редовима могу наћи различити графијски знаци за исту гласовну појаву, што се може обја-снити утицајем предложака текстова прве групе; 3) графијски систем документа није неорганизован јер се одређене особине системски ши-ре. Све ове црте су, начелно, одлика српскословенског гласовног си-стема, а документ показује особине постресавског периода наше пи-смености.

У поглављу Правопис аутор износи закључак да је правопис Хи-ландарског медицинског кодекса углавном етимолошки. У извесном броју случајева бележе се промене извршене током времена, али се че-сто писар држи традиције. Задржан је стари начин обележавања скра-ћеница и писања бројева. Од интерпункцијских знакова у употреби су зарез, тачка у дну реда и двотачка са крстом на крају пасуса и већих це-лина. Пишу се акценатски знаци. Поглавље је подељено на неколико потпоглавља. У првом потпоглављу Обележавање промена у сугла-сничким групама прате се следеће појаве: једначење сугласника по звучности (87–89), једначење сугласника по месту творбе (89–91) и упрошћавање сугласничких група (90–91). После овог, следе следећа


27

потпоглавља: Правопис краја реда (91–92), Писање бројева (93), Скра-ћенице (93–94), Надредна слова (95–101), Акценти и спирити (101–103), Удвајање слова (103–104) и Интерпункцијски знаци (104). Општи утисак је да у неким посматраним ситуацијама нема чврсте норме (пи-сање сугласничких група), док су друге нормиране у већој мери (писа-ње бројева, речи на крају реда, писање скраћеница, писање надредних слова, акцената и спирита, интерпункцијских знакова).

Поглавље Фонетика подељено је у два потпоглавља: Вокали и Консонанти. Констатовано је да вокалски систем народног језика у Хи-ландарском медицинском кодексу садржи вокале а, е, и, о, у, р вокално, а да вокалски систем српскословенског језика садржи и (уз све побро-јано) и вокално л. У оквиру потпоглавља Вокали праћене су следеће појаве: судбина полугласника (105–112), судбина иницијалног въ- (112–114), судбина јата (115–116), вокално л (116–117), вокално р (117–118), промена л у о на крају речи и на крају слога (118–119), аси-милација и контракција вокала (119–121), губљење самогласника (121–122), покретни вокали (122–123) и остале вокалске алтернације (123). Консонантски систем у целини садржи сугласнике које има и данашњи књижевни језик, само није потврђен сугласник џ. Сугласници ћ, ђ нала-зе се у народним, а ређе у речима грчког порекла, а сугласник ф прона-ђен је у речима страног порекла. У потпоглављу Консонанти праћене су следеће појаве: сугласник ћ (124–126), сугласник ђ (126–127), сугла-сник х (127–128), судбина сугласника ф (128–129), судбина групе чр- (129–130), судбина групе чьт- (130), судбина групе кт- у заменици къ-то (130), судбина групе вс- (130–131), палатализације (131–132), јото-вања (132–133), једначење, разједначавање и губљење сугласника (135–137), метатеза сугласника (137), секундарни сугласници (137–138), остале сугласничке појаве (138). Као посебно потпоглавље издво-јен је Фонетизам у позајмљеницама (139–140). Општи закључак аутора је да фонетизам Хиландарског медицинског кодекса одликује известан број српскословенских црта (вокализација слабог полугласника у а,екавска вредност јата, чување сугласника х, чување група чр-, чт-, кт-, вьс-), али и значајан број иновација, карактеристичних за већину на-родних говора с краја XVI века (на пример, вокализација јаког полу-гласника у а). Неке црте се одређују као уже призренско-јужноморав-ске (лу као рефлекс вокалног у, отпадање крајњег и код инфинитива).

Поглавље Морфологија дели се на два потпоглавља: Променљи-ве речи и Непроменљиве речи. У окриву потпоглавља Променљиве ре-чи обрађене су прво именице (141–171). У њиховој промени домини-рају некадашње -о/-јо, -а/-ја и -и основе. Специфичност старе промене


28

сачувала се код именице дан, док се код осталих изгубила. Изразито народне црте представљају: уопштавање наставка -е у дативу и локати-ву једнине именица женског рода на -а; нарушавање резултата друге палатализације у локативу једнине код именица женског рода на -а;ширење наставка -ем у инструменталу једнине именица мушког рода на консонант; наставак -а у генитиву множине именица сва три рода; синкретизам генитива и локатива множине. Судећи по овим особина-ма, писар би могао да потиче из косовско-ресавског или призренско-ју-жноморавског дијалекта. Потом су обрађене заменице (171–181) код којих се јавља доста иновација у духу народног језика (формирање си-стема енклитика код личних заменица, додавање партикула показним и присвојним заменицама). Падежи множине чувају старе наставке -м, -ми, -х, а чувају се и традиционални српскословенски ликови основа (иже, всаки) и наставака (-ого/-его). Што се тиче придева (181–193), битно је да њихова деклинација чува неке архаичне црте (формално разликовање одређеног и неодређеног вида, чување опозиције између тврде и меке основе, задржавање резултата друге палатализације у но-минативу множине мушког рода и опстанак оба типа компаративних наставака). Јављају се и неке иновације типичне за народне говоре (ин-струментал једнине женског рода на -ом, губљење проширења -ш- у за-висним падежима). Присутан је известан број дијалектизама косовско-ресавског типа. Промена бројева добро се чува у Хиландарском меди-цинском кодексу (193–196). Код глагола (196–216), као и код деклина-ционог система, издвајају се два језичка слоја: српскословенски (чува-ње старих наставака -си, -ши у другом лицу једнине презента, -тъ у трећем лицу једнине и множине презента) и српски народни (са инова-цијама, на пример, наставци -м, -ш у првом и другом лицу једнине пре-зента, губљење наставка -тъ у трећем лицу једнине и множине презен-та). Од непроменљивих речи пропраћени су: предлози (217–219), при-лози (219–224), везници (224–229), речце (229–230) и партикуле (230–231).

Поглавље Грађење речи обухвата преглед афикаса код именица, придева и глагола. Састоји се од следећих потпоглавља: Суфикси код именица (233–236), Суфикси код придева (236–238), О именичким и придевским сложеницама (238), Придеви са префиксима (238–239) и Грађење глагола (239–242).

Језичка истраживања у поглављу Из синтаксе усмерена су на праћење особина народног језика, нарочито на појаву аналитичке де-клинације и аналитичке компарације. Посвећена је пажња балканизми-ма као одлици народног језика. Запажена је веза да + презент (244–


29

245), почетак аналитизма у деклинацији (245–249), аналитичка компа-рација (249–251) и удвајање личних заменица (251–252). У окриву овог поглавља јављају се још и потпоглавља: Употреба некадашњих парти-ципа (252–257), Употреба пасива (257–258), Нека падежна значења и њихова употреба (258–260), Конгруенција (260–262), О реду речи у синтагмама (262–264).

Аутор на крају закључује да је документ писан српскословен-ским језиком са много особина српског народног језика са тла јужне Србије. Сматра да је висок удео народних елемената условљен жанров-ском припадношћу документа нижем стилу. Понекад је тешко разлико-вати српскословенске од српских народних особина јер су те црте у XVI веку биле веома блиске. Примећено је да списи из прве групе тек-стова (преведени крајем XIII и у XIV веку) чувају већи број архаизама на свим језичким нивоима и тиме се текстолошка подела Р. В. Катића показала тачном. Као посебно битан закључак истиче се да, у односу на досад проучаване споменике писане српскословенском редакцијом, Хиландарски медицински кодекс има највише елемената народног јези-ка, и то призренско-јужноморавских говора. На самом крају, аутор до-носи и исцрпан списак литературе.

Изласком ове књиге наша наука о језику постаје богатија за још један монографски опис значајног споменика српске редакције српско-словенског језика. Ова књига може послужити као добар водич младим ауторима који желе да се баве овом врстом проучавања језика средњег века. Томе доприноси и списак литературе дат на крају књиге. Аутор овог рада држао се традиционалног приступа у проучавању старих тек-стова што пружа добар основ за поређење добијених резултата са проу-чавањима других аутора. Такође, ова књига представља и значајан до-принос развоју историјске дијалектологије јер скреће пажњу на неке типичне особине призренско-тимочког дијалекта.


30


Др Ксенија Кончаревић: ЈЕЗИК И ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНОСТ – СТУДИЈЕ ИЗ ЛИНГВИСТИКЕ

И ТЕОЛОГИЈЕ ЈЕЗИКА. Каленић, Крагујевац, 2006, 461 стр.

Књига је ауторков лични научни пројекат, заснован на емпириј-ској грађи. Ово је монографија која има „добро промишљену структу-ру“ (из рецензије), која се састоји из пет тематских целина: Теоријско- методолошки оквир, Општа лингвитика кроз призму православне тео-логије, Језик и православна култура, Питања богослужбеног језика иИз проблематике примењене лингвистике.

Kao рецензент, прoф. др Предраг Пипер сматра како је, у ширем смислу посматрано, ова књига заправо подељена на два дела – први, теоријски, и други у коме се раније изведени закључци примењују у анализи ужих питања.

Дело се одликује оригиналношћу у обради теме, али је особито значајно по томе што „утемељује сам предмет као нов“ (рецензија) у српској линвгистици.

Говорећи о значају лингвистичког приступа теми, и језика уоп-ште, као и о важности лингвистике као струке, проф. др Предраг Пипер наводи и то да су „у извесном смислу, филолози људи који се, покуша-вајући да се приближе дубинама језичких тајни, приближавају, на тај начин, суштини свог постојања“.

Чини се веома битним оно што су личности од ауторитета на по-четку изнеле као своје мишљење о овој књизи. Осим поменутог П. Пи-пера, протојереј ставрофор проф. др Димитрије М. Калезић такође из-носи своје виђење монографије, где каже да је човек навикао да језику приступа споља, док се у овом конкретном случају ради о „приступу језику са његове унутрашње стране; у питању је језик као Божији дар човеку“.

Структурално гледано, књига се састоји од двадесетак поглавља, тематски груписаних у пет горе поменутих одељака, кроз које се обра-


31

ђује низ теоријских и практичних питања. Сам аутор наводи да је пред-мет разматрања „широка и хетерогена, и готово неистражена област интеракције језика и православне духовности“.

Већина студија и расправа које су обједињене у овом делу, већ су претходно објављене у лингвистичким и теолошким гласилима, као и у зборницима реферата са научних скупова у земљи и иностранству. Библиографске референце дате су уз сваки прилог у посебној подно-жној напомени.

За прилику прављења ове књиге, у поједине текстове унета су извесна садржинска проширења, језичка, стилска и техничка уједначе-ња.

У првом поглављу, на самом почетку детаљно се расправља о садржају и значењу саме речи „духовност“, која се схвата као начин живота, о христолошком карактеру православног ума, о еклисијалном карактеру језика као „пројаве хришћанске делатности и православног ума“ (20).

Даље, аутор говори о томе како су и ум и свеукупна духовност православног хришћанина окренути унутрашњем животу, „животу ср-ца“ (21), а не спољашњем, нити површинском схватању. Говори се о молитвености као једном од суштинских обележја православне духов-ности.

Значајно место у делу заузима и разматрање проблема лингво-културологије, засновано на пређашњем раду аутора – Језик и право-славна култура: правци и истраживања (1998). Наводи се да је поље истраживања језика и православне духовности веома широко и „отво-рено за разне методолошке приступе и равни“ (33).

У наредној целини, разматра се тема православља и језичке гло-бализације. Увод је направљен констатацијом да је „време у коме жи-вимо обележено драматичним променама на карти света“ – велики број традиционалних језика има сужену употребу, док се, рецимо, 80% ком-пјутерских информација размени на енглеском језику. Са те стране, со-циолингвисти упозоравају на „лингвоцид“. Међутим, оно што је круци-јално јесте чињеница да одумирање језика није одвојен ентитет – са је-зиком одумире и национална књижевност, писмо, поништава се и на-ционална култура и историја. У том смислу, апострофира се да је сло-венски свет нарочито угрожен и да прети јасна опасност од ишчезава-ња већег броја словенских језика, као и нестајања свести о било каквом њиховом заједништву. Самим тим, прети опасност и од нестајања тих народа.


32

У делу у коме говори о „глобализму“ новозаветне цркве, аутор наводи да црква језик види као најраширенији систем знакова који љу-ди употребљавају и да је човеку дат како би „изашао из себе да би се могао отворити другима у тежњи за љубавним јединством са Богом и другим људима“ (63).

Даље, аутор говори о томе како црква сваки језик прихвата као значајно средство објављивања своје поруке и средство богослужења. Што се тиче односа православних верника ка променама у модерном свету, наводи се став да савремени православни хришћани не треба ни-ти да у потпуности негирају, нити да потпуно некритички прихватају постојећи свет, већ треба да уложе стваралачки напор да у том и та-квом свету сведоче Јеванђеље Христово. „Они треба да буду божанска љубав и доброта према савременицима, прецима и потомцима“ (60).

Наредне странице посвећене су литургији и њеним лингвистич-ким и комуникацијским аспектима; говори се о „богослужењу као го-ворном догађају“, о његовој синергичности – интеракцији речи Божије и речи човекове у богослужбеној речи, као и о ономе што се назива „функцијом мољења“.

У трећем поглављу посматра се српски језик кроз призму право-славне духовности и традиције, где се одвојено анализирају лексички ниво, ономастички ниво, фразеолошки ниво, етикецијски ниво, као и сама невербална комуникација.

Потом следи опис понашања монаха у стандардним комуника-цијским ситуацијама као што су сусрет, поздрав, успостављање кон-такта, општење са странцима, децом, понашање о празницима, однос према манастирским радницима (аргатима), према гостима, понашање на јавним местима и друго.

У књизи су обрађени и списи оца Јустина Поповића, као и пита-ња богослужбеног језика у Срба.


33

Svetlana Kmecová (Bratislava)

Alena Bohunická: VARIETY METAFORY. UniverzitaKomenského v Bratislave, Bratislava, 2013, 132 str.

Metafora sa už dávno nepovažuje iba za ozvláštňujúci prvok v poézii či rétorike. Jej výpovednú silu si uvedomujú nielen lingvisti a filozofi, ale i tvorcovia reklamy a politici, ktorí ju hojne využívajú. Novým príspevkom kvýskumu metafory je recenzovaná monografia A. Bohunickej, ktorá sa tejtoproblematike venovala vo viacerých štúdiách a odborných článkoch. Publi-kovala tiež sériu interpretácií rôznych diskurzov (matiek a dcér, politikov,mládeže, médií) a v spoluautorstve s O. Orgoňovou vydala učebnicu Lexi-kológia slovenčiny (2011, 2012). Autorka pôsobí na Katedre slovenskéhojazyka Filozofickej fakulty Univerzity Komenského v Bratislave, kde vediekurzy so zameraním na všeobecnú jazykovedu, štylistiku a lexikológiu, ve-decko-výskumne sa venuje najmä metaforológii, diskurznej analýze akultúrnej lingvistike.

Monografia okrem Predhovoru (s. 5 – 6), Bibliografie (s. 122 – 128)a Vecného a menného registra (s. 129 –152) obsahuje tri kapitoly: Funkciemetafory v diachrónii myslenia o metafore (s. 7 – 24), Metafora a podobno-sť (s. 25 – 74) a Metafora v diskurze (s. 75 –121).

Autorka v úvode konštatuje, že existencia metafory sa neviaže na ži-adne žánre, príležitosti, ani na nijaké zvláštne nadanie. Pojem „variety“ vnázve publikácie má viacero významov. Vzťahuje sa na tri tematické okruhy, ktoré sa v knihe analyzujú, a to na funkčnú rôznorodosť, variabilitu podobnosti a podoby metafory v rozličných diskurzoch. Zároveň odzrkadľu-je súčasný stav poznania vo výskume metafory, kde síce stále rezonuje aktuálna otázka Čo je metafora?, no dochádza pritom k čoraz väčšiemu roz-širovaniu extenzie tohto pojmu o známe či nové javové formy.

Prvá kapitola Funkcie metafory v diachrónii myslenia o metaforev úvode predstavuje základnú líniu vývinu nazerania na problematiku meta-fory od staroveku po súčasnosť, nie však s cieľom rekapitulovať známe informácie, ale zmapovať logiku tohto vývinu. Autorka sa pristavuje pri Aristotelovi, ktorý sa metafore venoval v dielach Poetika a Rétorika, na


34

ktoré sa aj dnešná veda s rešpektom odvoláva. „Zdá sa, že Aristoteles nevi-del žiadny podstatný rozdiel medzi básnickou a rečníckou metaforou“ (s. 9) okrem ich distribúcie, dnes však možno o nich uvažovať ako o dvoch navzájom sa vzďaľujúcich varietách. Na porovnanie autorka uvádza verše zo slovenskej modernej poézie a úryvky z politických debát. V ďalšej časti sa venuje postaveniu metafory vo vedeckých textoch, kde ešte, napriek to-mu, že je pomôckou pri výklade sociálnych, kultúrnych či psychických ja-vov, nie je jej pozícia jednoznačne akceptovaná. Kredit metafory ako pro-striedku poznávania však neustále narastá. Mnohí jazykovedci, napríkladWilhelm von Humboldt, Ferdinand de Saussure, L. Wittgenstein, H.-G. Ga-damer využívali vo svojom diele metaforu ako pomoc pri výkladekľúčových pojmov. Sústredenejšiu pozornosť autorka venuje tzv. „kognitívnemu obratu v metaforológii“, čím rozumie „zmenu paradigmy v myslení o metafore, ktorú sprevádza záujem o hĺbkovú stránku metafory, o previazanie metaforického vyjadrovania sa s uvažovaním, ako i predpoklad,že schopnosť tvoriť metafory nie je záležitosťou talentu umelecky dispono-vaných jedincov, ale je to bežná mentálna ľudská dispozícia“ (s. 20). Práce M. Blacka, P. Ricoeura, A. Paivia, ktoré tento obrat predznamenali, neskôrpráce G. Lakoffa a M. Johnsona oponujú tradičnej, tzv. substitučnej teórii metafory, vychádzajúcej z objektivizmu, ktorá metaforu chápe akoodchýlku, nahradenie „vlastného“ pomenovania „nevlastným“pomenovaním na základe podobnosti. Aj štrukturalizmus nazerá na metafo-ru ako na anomáliu, narúšajúcu pravidelnosť v jazykovom systéme. S touto tradíciou sa spomínaní autori vyrovnávajú každý svojím spôsobom. Autorkasa venuje najmä zásadnému dielu mentalistického prúdu kognitívnej lingvi-stiky Metafory, kterými žijeme (G. Lakoff – M. Johnson, 1980), podľa ktorého konceptuálna metafora nie je len vecou jazyka, ale vplýva i na našemyslenie, a tým aj na konanie a rozhodovanie. Má teda dôležitú kognitívnufunkciu, lebo napomáha pochopiť neznáme, abstraktné, zložitejšie javy cez javy známejšie a konkrétnejšie.

Druhá kapitola Metafora a podobnosť sa venuje fenoménu podobno-sti ako základnému atribútu metafory a opisuje rôzne náhľady na podobnosť ako jej konštitutívnu vlastnosť. Autorka sa opäť pristavuje pri súčasných hybných teóriách metafory so zreteľom na to, akú úlohu v nich zohráva po-dobnosť. V tejto súvislosti cituje práce P. Ricoeura, J. Searla, Lakoffa a Johnsona, N. Goodmana. V. Krupu, A. Ortonyho, S. Glucksberga a B.Keysara, B. Indurkhyu, R. E. Vegu a Morena, ale i psychológa A.Tverského, ktorého psychologický model podobnosti bol veľmi podnetný pri vysvetľovaní podobnosti v metafore. V súčasnosti sa stredobodom po-zornosti viac než výrazový aspekt stáva aspekt kognitívnokonštrukčný, teda


35

„otázka, ako sa jednotlivé stránky ľudskej psychiky podieľajú na tvorbe a porozumení metafor“ (s. 25) a „akú úlohu zohráva podobnosť pri interpretácii rôznych druhov metafor“ (s. 29). V pozadí celého problémustojí podľa autorky zatiaľ nezodpovedaná otázka Čo je vlastne podobnosť?Odmietanie podobnosti ako základu metafory podľa nej spočíva i „v rozšírení extenzie samotného pojmu metafora, zmnožení javov, ktoré satýmto názvom označujú“ (s. 36). Okrem metafory v užšom zmysle, teda atributívnej metafory, dnes k metaforám zaraďujeme i analógiu, konceptuálnu metaforu, metaforický príbeh či konštitutívnu metaforu, pri-rovnanie, alegóriu, podobenstvo, synestéziu, mýtus, hádanku a pod. Ďalej si všíma druhy podobnosti (v metafore) a variabilitu interpretovanej podobno-sti, pričom konštatuje, že „variabilnosť podobnosti sa prejavuje aj naprieč kultúrami“ (s. 53). Pozornosť venuje takisto vymedzeniu pojmu obraznosť, pričom uvádza názory M. Harpáňa, J. Pavelku, J. Mlacka, F. Mika a i. na túto problematiku. V záverečnej podkapitole píše o vzťahu metafory a me-tonymie.

Tretia kapitola s názvom Metafora v diskurze sa začína podkapitolou o diskurzotvornej sile metafor. Každodenne sme svedkami toho, že jednaudalosť sa interpretuje rozličnými spôsobmi, ktorým zodpovedá i patričné jazykové stvárnenie, prispôsobené záujmom a cieľom interpreta. Diskurzná analýza predstavuje v súčasnosti veľmi širokú oblasť výskumov nevia-zaných na konkrétnu disciplínu, ale realizovaných v rámci rozličných vied. Autorka ponúka dve vymedzenia pojmu diskurz od E. Seminovej, pričom však v knihe pracuje s prvým z nich, a to: „termín diskurz odkazuje kspôsobom hovorenia alebo písania o určitej téme, v určitom rámci, zvyčajne z určitého hľadiska” (s. 76). Ďalej uvádza ako príklad konkrétny publici-stický text M. Čupku Slovensko a Česko. Máme si čo závidieť?, na ktoromilustruje diskurzotvornú silu metafory. Zmieňuje sa o mechanizmoch stabilizácie metaforického interpretačného konštruktu v diskurze, ktorými sú opakovanie, rekurencia, rozvíjanie metafory, zdôrazňuje vplyv intertextovo-sti na diskurz. Samostatná podkapitola je venovaná metafore a persuázii.Nie každý diskurz sa spája s persuáziou, autorkou prezentovaná reklama apolitická debata sa ňou však vyznačujú, keďže obe majú podobný cieľ – vzbudiť u recipienta „pocit racionálno-emocionálneho uistenia príjemcu o správnosti rozhodnutia“ (s. 83). Ďalšia podkapitola sa venuje metafore v re-klame, ktorá má svoje špecifické zákonitosti, pričom jednou z najvýraznejších je skutočnosť, že v rámci reklamy sa „reflektuje výsostné postavenie vizuálnej metafory“ (s. 86), a to zo psychologických dôvodov,často tu však dochádza i ku kooperácii obrazovej a textovej zložky, takže


36

slovo napriek svojej sprievodnej role nestráca svoje opodstatnenie. Autorkasa tu zaoberá najfrekventovanejšími typmi metafor v reklame, píše o tom, čo je pre ne príznačné, pričom svoje tvrdenia podopiera príkladmi z reálnych reklamných kampaní na Slovensku, identifikuje i osvedčené pojmy a poj-mové domény v reklame, ktoré spoľahlivo fungujú a majú persuazívny vplyv na prijímateľa. Konštatuje, že vďaka schopnosti hyperbolizovať po-trebné črty pomenúvaného objektu je metafora vďačným prostriedkom pre-svedčovania. Posledná podkapitola knihy je venovaná metafore v politike. Špecifickým žánrom v tejto oblasti sú televízne politické debaty, ktoré O.Orgoňová nazýva „verbálnym džudom“ a S. Čmejrková novodobými „gladiátorskými hrami“. V nich má každý zo zúčastnených politikov „záujem nielen vytvoriť pozitívny obraz o sebe (autoprezentácia), ale zároveň naštrbiť pozitívne vnímanie protivníka“ (s. 98), pričom sa veľmi ča-sto využívajú obrazné metafory ako prostriedok vyjadrenia hodnotiacehopostoja. „Prostredníctvom metaforizácie dochádza k diskvalifikácii osobyoponenta alebo politického zoskupenia, myšlienok, správania, konania. Zri-edkavejšie je metafora prostriedkom priamej autoprezentácie, pričom sa in-terpretujú a zdôrazňujú vlastné pozitíva“ (s. 103). Autorka si ďalej všíma, že interpretáciou metafor je možné odkryť, aké vlastnosti sú v základe obrazu „dobrého“ politika v súčasnom diskurze na Slovensku. Na konkrétnych príkladoch metaforických výrokov politikov ilustruje, ako sa usilujúprijímateľov presvedčiť, že na rozdiel od svojich politických protivníkov disponujú pozitívnymi vlastnosťami a tiež to, ako metafora, i keď je nepri-amym pomenovaním javov, v politických debatách paradoxne prispieva kdojmu väčšej zrozumiteľnosti a pôsobivosti textu. A. Bohunická ponúka vysvetlenia, prečo je to tak, a aké faktory vplývajú na charakter metafor v politickom diskurze, v ktorom tvorca metafory jej prostredníctvom nielenkomunikuje svoj hodnotiaci postoj, ale má vôľu navodiť rovnaký postoj aj u adresáta.

Ak sme na začiatku recenzie citovali Quintilianov výrok o ľudskej prirodzenosti tvoriť metafory, na záver môžeme konštatovať, že autorke mo-nografie Variety metafory Alene Bohunickej bolo dopriate prirodzene o me-tafore písať. Kladie otázky, ponúka odpovede a uvádza závery, ktoré vyvod-zuje z vlastných empirických prieskumov, skutočných sondáží medzi re-spondentmi, čím nevynecháva z hry hlavných aktérov: tvorcov, interpretov a prijímateľov metafory. Cenné a zaujímavé sú najmä príklady metafor zo slovenského prostredia reklamy a politických debát a jej komentáre k nim.Vyzdvihnúť treba i obsiahlu bibliografiu v závere monografie, ktorá je


37

cenným zdrojom údajov o prácach k problematike metafory. Recenzovanámonografia je hodnotným príspevkom k výskumu metafory, zároveň však otvára mnoho celkom nových otázok, čím vytvára priestor pre ďalší výskum, napríklad v oblasti reklamy či politického diskurzu.


38

Светлана Ћирковић (Београд)

Радивоје Младеновић: ГОВОР ЈУЖНОКОСОВСКОГ СЕЛА ГАТЊЕ. Институт за српски језик САНУ, Београд,

2013, 471 стр.

Дијалектологија у Србији је у 2013. години постала богатија за још једну значајну студију, студију Радивоја Младеновића Говор ју-жнокосовског села Гатње, у издању Института за српски језик Српске академије наука и уметности. Уз студије Говор шарпланинске жупе Го-ра (Београд 2001) и Заменице у говорима југозападног дела Косова и Метохије (Београд 2010), ова студија је трећа у опусу дијалектолога Младеновића.

Студија Говор јужнокосовског села Гатње настала је на основу материјала прикупљеног у ауторовим теренским истраживањима у пе-риоду од 2006. до 2012. године, а део снимљеног материјала забележен је током трајања пројекта Истраживање словенских говора на Косову и Метохији (2002–2003. године, Институт за српски језик САНУ, Уне-ско) од саговорника који су након расељавања са Косова и Метохије 1999. године настањени у Београду, Младеновцу, Аранђеловцу. Разло-ге за дијалекатско описивање једног места аутор налази у недовољној научној истражености призренско-јужноморавских говора јужног дела Косовске котлине, и у саставу становништва самог Гатња – од јужно-косовских насеља, како наглашава Младеновић, само у овом месту до-минира стариначко становништво.

Структура студије Говор јужнокосовског села Гатње испуњава традиционалну схему дијалектолошких описа говора у Србији. У Уво-ду (15–22) су дате основне информације о насељу и становништву, на-ведени су историографски подаци о првом помињању села и кретању становништва током историје. Аутор скеће пажњу да су смена станов-ништва изазвана драматичним политичким околностима, исламизаци-ја, етнојезичка асимилација, етничко амалгамисање различитих етно-културних група процеси који су оставили трагове у језику. Увод садр-


39

жи и преглед дијалектолошке литературе о говорима Косовске котли-не, али Младеновић истиче да је она непотпуна. Поглавље Акценат(23–61) доноси општа својства и место акцента у појединим врстама речи. У оквиру поглавља Гласови (63–130) два потпоглавља Вокализам(63–96) и Консонантизам (96–130) представљају детаљан опис фоно-лошког и фонетског система, са посебним освртом на еволуцију одре-ђених гласова и гласовних група. Врло детаљан и исцрпан морфоло-шки опис врста речи укључен је у поглавље Речи са деклинацијом(131–290), док су у поглављу Глаголи (291–367) размотрени односи глаголских основа и судбина појединачних облика. Значење и употреба глаголских облика у овом поглављу нису анализирани, али указивањем на наративну употребу потенцијала (364–365), као и на транспоновање футура првог у прошлост (353) аутор је показао на који начин традици-онални опис глаголског система једног говора може бити употпуњен. Поглавље Непроменљиве речи (369–403) доноси објашњења о пореклу неких јединица, скренута је пажња на историјски развој неких од њих, али је аутор указао и на иновације које воде порекло из стандардног српског језика. Гатањски говор у метохијско-косовско-сиринићком ареалу (405–413) је поглавље у коме се описани говор лоцира на мапи косовских говора, разматра се однос гатањског говора и околних бли-жих и даљих говора, указује се на типолошку сродност гатањског и околних говора. Акцентовани дијалекатски текстови у истоименом по-глављу (415–440) доносе релативно мало транскрибованог материјала, у односу на обиман аудио-материјал који је аутор користио. Оправда-ње за овакав однос делова може се наћи у обимности аналитичког дела студије, те би транскрипти разговора на основу којих је настала ова студија знатно повећали обим текста. И овако објављена грађа без сум-ње може бити материјал за будућа истраживања, и то не само лингви-стима дијалектолошког усмерења, већ и онима који у својим истражи-вањима примењују аналитичке приступе етнолингвистике, антрополо-шке лингвистике и сл. Аутор Радивоје Младеновић у Говору јужноко-совског села Гатње истиче да се његов рад на јужнокосовским говори-ма описом гатањског говора не завршава – он најављује речник јужно-косовског говора, који би уз дијалектолошки опис дао комплетну сли-ку овог вернакулара.

Рад дијалектолога Радивоја Младеновића је изузетно важан – описом гатањског говора он је попунио празнину у дијалекатској карти (јужно)косовских говора, бави се говорима који ће убрзо дијалекатски


40

бити потпуно „расточени“, те својим радом промовише не само соп-ствена истраживања, већ и истраживања младих лингвиста који су пре десет година са великим ентузијазмом радили на пројекту Истражива-ње словенских говора на Косову и Метохији.


41


Борис Хлебец: ОПШТА НАЧЕЛА ПРЕВОЂЕЊА. Београдска књига, Београд, 2009, 209 стр.

Ово је допуњено и измењено издање Хлебецове књиге први пут објављене 1989. године. Измене се огледају понајвише у додавању ре-зимеа на енглеском језику, на крају рада, и списка одабраних радова из области теорије превођења.

Књига је намењена широј публици, на првом месту студентима филолошког факултета, али такође и свим особама које се баве прево-дилаштвом, као и лаицима који су заинтересовани за ову специфичну делатност. „Услед велике ширине и дубине преводилачког питања“ (предговор), у рад су унети и различити подаци из лингвистике, теори-је књижевности и семиотике. Ову књигу можемо сматрати врло кори-сним приручником. Неопходност оваквог дела објашњава се модер-ним временом у коме живимо и у коме има пуно превођења, више него икада раније.

Хлебец овде није направио типичну структуру: различите теме, попут књижевног, симултаног или стручног превођења, нису строго одвојене по поглављима, већ су расејане по читавом раду, „будући да пресецају опште чиниоце“ (предговор). Међутим, све обрађене теме окупљене су у регистру на крају књиге.

У уводу, о теорији превођења говори се као о огранку младе на-уке о превођењу. Покушавају се одредити њени циљеви и задаци, као и то да ли је она само дескриптивна, или се може говорити и о норматив-ности. У контексту оспоравања њеног статуса као научне дисциплине, аутор сматра да је фрагментарност највећи недостатак ове области.

Кроз поглавља (изузев првог и последњег), обрађује се по један од значајних фактора превођења и то путем изучавања већег броја пре-вода, од којих су неки и наведени у раду. На овај начин развијена је мисао Јиржија Левија који је сматрао да је „превођење процес одлучи-вања“ (10).


42

Што се саме дефиниције превођења тиче, још на почетку наводи се да их има велики број „јер је то сложена делатност људског ума“ (11). Хлебец потом разматра фонолошко и графолошко превођење, промену кода као услов превођења, знања која су потребна за интер-претацију изворника, као и она неопходна за прекодирање, и све ово илустровано примерима за енглески и француски језик.

Једна од веома интересантних тема обрађених у књизи налази се у петом поглављу, а то је став према примаоцу превода. Публика, при-малац превода, јасно се дефинише као битан фактор, па се чак додаје и то да се „са променом знања код публике мењају и преводи“.

Када говори о одлуци о степену дословности и о превођењу у фазама (десето поглавље), аутор наводи велики број примера из енгле-ског језика, и додаје своја запажања о интерлинеарним преводима и модулацијама. На крају овог поглавља дотиче се питања степена прак-тичности провере квалитета превода повратним преводом. Даље се по-мињу Лаза Костић као преводилац Шекспира на српски језик, и Метју Арнолд као преводилац Хомера на енглески, у контексту анализе начи-на преношења интенција, слика и асоцијација.

Веза између „чиниоца стварања превода“ (163) који су изложени кроз сва претходна поглавља, разматра се у тринаестом поглављу на-званом Процес превођења. Овде се говори о превођењу у ширем и ужем смислу, о специфичностима конференцијског превођења, о раз-личитим шемама и моделима превођења, као и оном што се назива се-миолошким разумевањем текста.

Након свих анализа, закључак је да, иако веома широк и разу-ђен, процес настајања превода може да се стави у оквире „једне чврсто утемељене и кохерентне теорије“, чији делови потичу из различитих области, као што су лингвистика система, лингвистика текста, прагма-тика, семантика, теорија књижевности и друге. Хлебец нема ни најма-њу сумњу у могућност постојања једне свеобухватне теорије превође-ња. Напомиње да је веома битно разликовати кодове – вербални, гла-совни и графолошки, како би се разликовало превођење од једноставне промене медијума. Иако се њима овај рад не бави, овакви закључци свакако имају велику вредност и за друге области, попут критике и историје превођења.

У резимеу на енглеском који следи, а који, како смо већ рекли, представља додатак овом другом издању, под називом General Princi-ples of Translating, наведено је једанаест фактора превођења, и то: зна-ње потребно за интерпретацију оригинала, став према примаоцу прево-да, одабир кода, интерпретација оригинала, свест о присуству или од-


43

суству оригинала, став према изворном тексту, став према преводилач-ком коду, одлука о степену дословности, одлука о интенцијама, одлука о начину преношења интенција и знање потребно за прекодирање.

Литература на крају рада наведена је прво на српском (српско-хрватском) и другим језицима који користе ћирилицу, а потом на дру-гим језицима. Следи избор из библиографије на страним језицима.


44

Сања Миладиновић (Београд)

Милан Шипка, Иван Клајн: ИМЕ МОЈЕ И ТВОЈЕ. Прометеј, Нови Сад, 2011, 192 стр.

У последње време, захваљујући ауторима и издавачу (Прометеј, Нови Сад), који је осетио потребу за таквим књигама на тржишту, у књижарама се лако могу наћи нова издања језичких саветника М. Шипке и И. Клајна, који спадају у тзв. „занимљиву“ лингвистику и имају велику популарност. Један од практичних језичких приручника поменутих аутора носи наслов Име моје и твоје. Важно је напоменути да је ова књига последње дело Милана Шипке.

Књига је организована у седам поглавља, а на крају је дат Реги-стар обрађених имена и наведени су Извори и литература.

У Предговору (7–8) аутори објашњавају како је овај приручник заправо настао.

Размишљајући како да направи добру и популарну књигу о име-нима, Милан Шипка се сетио да је Иван Клајн имао рубрику у Полити-кином забавнику где је писао о занимљивим именима, а ти сабрани тек-стови изашли су у посебној Клајновој књизи ЗАНИМЉИВА ИМЕНА. Шипка је користећи тај Клајнов материјал као полазиште писао своје прилоге који употпуњују причу о именима.

Прво поглавље (9–14) насловљено је латинском изреком Nomenest omen – име је знак, што значи: онакав си, или онакав ћеш бити, ка-кво ти је име. У овом поглављу аутори посебно наглашавају повезива-ње човека и његове природе с именом. Да је име знак и да се идентифи-кује симболично са особом која га носи, показује и мото ове књиге, јер име моје и твоје у љубави стоје значи, у ствари: ја и ти стојимо у љу-бави, тј. ја и ти се волимо. Како би поткрепили претходно поменуто, аутори наводе и низ израза који живе у народу. На пример: за некога ко успе у животу кад учини нешто значајно, корисно или трајно у науци, уметности и сл., нешто што ће и иза њега остати да живи, каже се: сте-као је име. Ако жели да изрази своје мишљење, или свој став, човек ка-же да говори у своје име. Уколико неко осрамоти самога себе, неком


45

ружном речју или поступком, кажемо да је укаљао своје име, јер иза имена стоји он као личност. У примитивним срединама се верује да се човек може урећи („опчинити“) ако се урекне његово име. Отуда и скривање имена или давање двоструких, па чак и троструких имена.

Следеће поглавље носи наслов Разни људи – разна имена (15–20) и бави се обичајима везаним за избор и надевање имена. Уз те оби-чаје везани су и верски обреди, а уз сам чин надевања имена уткане су и жеље, наде, стрепње и страхови детињих родитеља. Занимљиво је да је један од најстаријих обичаја, који се задржао и до данас, био чување имена у породици.

У трећем поглављу, Домаћа (словенска) имена (21–26), посебна пажња се поклања заштитним именима која су настала из сујеверја, као начин да се њима спречи нека неугодност која би се носиоцу таквих имена, па и његовим родитељима, могла десити. Тако је и Вук Караџић добио име, о чему и сâм пише у свом Рјечнику. Осим имена Вук, овде се још наводе и имена: Грдан, Мркша, Злоба, Гнуса и сл. У одређеном смислу, заштитна су имена и она којима се изражавају жеље за добро здравље и дуг живот: Здравко, Живко, Живорад и сл.

Четврто поглавље, Имена страног порекла (27–56), чини најви-ше целина.

Најпре је реч о календарским именима. У многим нашим краје-вима био је раширен обичај давања тзв. „календарских имена“, најче-шће имена светаца из црквених календара. Таква су, рецимо, имена: Ђурађ, Ђорђе, Петар, Никола, Недељко и сл. Међу календарска имена, или таквимска, како их зову муслимани (по турском takvim – кален-дар), спадају и имена: Реџеп, Бајрам, Рамадан, Мухарем и сл. Кален-дарска имена су, по својој природи и намени, сакралног порекла.

Хришћанска митологија дала је свој допринос и општем речнику апелатива. Тако су настали апелативи према сакралним именима. При-мер је, рецимо, наш погрди израз бараба. Овај израз долази од имена разбојника Барабе или Вараве који је према Библији требало да буде разапет на крсту уместо Исуса. Аутори даље наводе примере за остале апелативе према личним именима: Бојкот и линч, Рендген, Калашњи-ков, Тупољев, Тесла, херц, њутн, паскал...

Међу календарским и другим сакралним именима, понајвише је, бар код православаца, имена грчког порекла. Таква су, рецимо, имена: Ђорђе, Никола, Петар, Ксенија, Софија...

Латинског порекла су имена: Павле, Јулија, Клара, Љиљана и сл. Прихватањем имена оријенталног порекла (арапског, персијског

или турског) почиње процес исламизације који намећу Турци осваја-


46

њем наших крајева. Међу најчешћим оријенталним именима и данас су: Адил, Азра, Шабан, Лејла, Мерима и сл.

Обичај надевања имена по познатим личностима настао је као знак привржености или посебног поштовања према њима. Одређено име је доминантно у моменту када је личност која га носи на врхунцу своје популарности, политичке, научне, истраживачке, спортске или уметничке, а касније оно прелази у традицију, па постоји и данас. Тако су се после Другог светског рата деци почела давати имена као Ста-љинка, Петољетка, Тракторка итд. Та мода брзо је прошла, па се та-ква лична имена нису задржала. Међу познатим личностима, чија се имена надевају, има историјских личности (Милица према царици Ми-лици, Милош по Милошу Обилићу), познатих фудбалера (Меси, Бекам,Зидан) и сл.

Специфичност индијских имена показана је на примеру Хо-Кос-Фиксико, што значи Медвед без срца.

Поглавље о именима страног порекла затвара се освртом на њи-хово прилагођавање. Приликом преузимања личних имена из других језика, она се, као и остале речи тога порекла, прилагођавају нашим ак-ценатским, граматичким и правописним нормама. Оријентална имена су се у целини прилагодила и нормално уклопила у наш лични антро-пономастикон. За разлику од оријенталних, лична имена и презимена из неких европских језика, као што је француски, код нас се у свако-дневном говору употребљавају у изворном облику са акцентом на зад-њем слогу, што није у складу са нашом акценатском нормом (Ренê, Ан-тоâн, Реноâр, Ришељê...).

У петом поглављу, Имена одмила (57–60), аутори говоре о лич-ним именима која могу бити хипокористична: Влада (од Владимир), Рада (од Радмила), Паја (од Павле), наглашавајући да многа од ових имена више нису хипокористична, већ се надевају деци као права име-на: Аница, Неда, Сима, Бошко и сл. Танка је нит која раздваја демину-тивно и хипокористично значење, па стога многа имена сврставамо истовремено и у једну и у другу групу. Таква су, рецимо, следећа име-на: Перица, Ђокица, Микица. Наведени су примери и за аугментативна (Пилипенда, Николетина), као и за пејоративна имена (Папак, Грба),која су значењски веома сродна, па их називамо аугментативно-пејора-тивна имена.

Шесто поглавље носи наслов Необична имена (61–80). О томе колико имена могу заиста бити необична говори име једног римског конзула из 169. године наше ере. Наиме, овај конзул је имао чак 38 имена! Звао се Квинт Помпеј Сенецион Росције Мурена Целије Секст


47

Јулије Фронтин Силије Децијан Гај Јулије Еурикле Херкулан Луције Ви-булије Пије Августан Алпин Белиције Солерт Јулије Апер Дуценије Прокул Рутилијан Руфин Силије Валент Валерије Нигер Клаудије Фуск Сакса Аминтијан Сосије Приск. У српском, па ни у једном другом сло-венском језику, оваквих обичаја нема.

У нашем језику постоји мноштво имењака са различитим имени-ма. Оваква имена настала су на више начина: или прихватањем страног имена коме нисмо знали значење (а које се, у ствари, подударало с именом што смо га сами већ створили) или превођењем страних имена, или пак прилагођавањем страног имена нашем језику, нашем изговору. Тако смо добили мноштво имењака, као што су: Ружа, Роза, Розика и Ђула, затим Стефан, Стеван, Степан, Стјепан,Стипан, Шћепан и сл.

Разликовање особа са истим именом и презименом постиже се додавањем имена оца тј. средњег слова. Наводимо пример: У прошлом веку, песник Бранко Радичевић додао је средње слово да га не би ме-шали са славнијим имењаком и презимењаком из доба романтизма.

Ово поглавље бави се и псеудонимима (лажним именима). Као илустрацију за псеудониме, наводимо следеће примере: песник Раде Драинац звао се, заправо, Радојко Јовановић, Тито (Јосип Броз), Мери-лин Монро (Norma Jean Mortenson) итд.

Посебну пажњу аутори поклањају настанку имена: Оскар, Сте-фан и Трикампеон, да би на крају овог поглавља било речи о именима која истовремено могу бити и мушка и женска. Издвајамо неколико за-нимљивих примера: Добрица, Микица, Јовица и сл. Разлика међу овим именима може се уочити када мењамо (деклинирамо) таква имена за-једно с презименом. Наиме, уз мушка имена презимена се мењају по падежима, а уз женска остају непромењена.

У седмом поглављу, Мењање имена (81–156), реч је о насилним променама, превођењу имена, именима папа, избору имена у Српској православној цркви и најчешће преведеним и изведеним српским име-нима. Насилне промене и превођење имена последица су друштвено-политичких прилика. Ево неколико примера како су имена италијани-зирана: Иванчић – Ђованини, Павловић – Паоли, Ујчић – Винчи и сл. Почев од револуције 1848/49. године у Војводини се врши мађаризаци-ја Срба, па тако Александар постаје Шандор, Лука – Лукач, Михаило – Михаљ, Ружа – Рожа итд.

Мењање личног имена је устаљен обичај код калуђера кад сту-пају у манастир, код папа, код владара кад ступају на престо, код по-знатих личности и сл. Овде се наводи преглед имена папа од почетка понтификата (око 30. године наше ере), када је на месту папе био, као


48

први, свети Петар. Овај преглед садржи 265 имена, а као последњи за-бележен је Бенедикт XVI (изабран 2005).

Од изабраног првог поглавара Српске православне цркве, Саве Немањића (светог Саве), тада још у звању архиепископа, било је 45 па-тријарха Српске православне цркве, чија су имена, такође, хронолошки дата. Тренутно је на челу Српске православне цркве патријарх Иринеј, чије је световно име Мирослав Гавриловић.

Међу најчешће преведена и изведена српска имена спадају, из-међу осталог, и следећа:

Арсеније, грч. Арсениос – јуначан, узвишен, име хришћанског светитеља.

Исидора, грч. Исидора – име хришћанске светитељке, или жен-ски облик према мушком имену Исидор.

Вук – општесловенска реч индоевропског порекла, од најрани-јих времена узета за лично име у словенској заједници.

Овај језички приручник написан је јасно и занимљиво, те је сто-га намењен ширем кругу читалаца, тј. свима онима који се интересују за развој српског језика. Читајући га, стичемо увид у порекла имена, њихову модификацију кроз време, лепоту и важност. Аутори спадају у малобројне стручњаке чини је начин излагања приступачан и пријем-чив тако да њихово штиво читаоци доживљавају као праву лингвистич-ку белетристику.


49


ВРЕМЕ И ПРОСТРАНСТВО В КУЛТУРАТА НА БЪЛГАРИ И СЪРБИ (ВРЕМЕ И ПРОСТОР У КУЛТУРИ БУГАРА И

СРБА): ДВОЈЕЗИЧНИ ТЕМАТСКИ ЗБОРНИЦИ „ВЕЛИКО ТРНОВО – НИШ“, КЊИГА 9. Варна, 2013, 400 стр.

Добро је позната изрека: „Није знање знање знати, већ је знање знање дати“. Не једном сам чула од својих професора на Филозофском факултету у Нишу да знање не вреди ако је „одложено у прашњавим ладицама и комодама“, већ вреди једино ако се покаже и подели са другима. У складу са тиме, из Ниша се већ неко време шире „позитив-на филолошка зрачења“ ка универзитетима у Великом Трнову, Софији и Темишвару.

Да је знања и достигнућа у науци и култури потребно размењи-вати и делити, а не љубоморно чувати за себе симболично говори и на-зив последњег тематског зборника: Време и пространство в култура-та на Блъгари и Сърби (Време и простор у култури Бугара и Срба).Сам назив зборника асоцира на две врсте повезаности: повезаност кроз време и повезаност кроз простор. Тако се збир научних и културних добара преноси вертикално, из године у годину, из деценије у децени-ју, из епохе у епоху. Знање и култура се преплићу и на хоризонталном, просторном плану преплитањем различитих култура, а на академском нивоу разменом знања и достигнућа између различитих универзитет-ских центара на Балкану.

Сарадња између Филозофског факултета Универзитета у Нишу и Универзитета „Свети Ћирило и Методије“ у Великом Трнову започе-ла је 1989. године1. У Ниш као чланови бугарске делегације долазе доц.

1 Подаци о сарадњи између Филозофског факултета у Нишу и Универзитета у Великом Трнову преузети су из рада проф. др Јордане Марковић „Сарадња Филозоф-ског факултета у Нишу и Универзитета у Великом Трнову“, који је објављен у збор-нику Научни диалози (сборник посветен на 10-годишнината от научното партньор-ство между Филологическия и Филозофския факултет на Университетите във Ве-лико Търново и Ниш, Велико Трново 2012, 11–18). Овом приликом се захваљујем


50

др Јорданка Маринова са Катедре за бугарски језик и асистент Ценка Иванова, а нешто касније проф. Недељко Богдановић одлази у Велико Трново. Потом Ценка Иванова из Великог Трнова и др Лили Лашкова из Софије долазе на научни скуп о Стевану Сремцу, а организатор ску-па, проф. др Мирољуб Стојановић одлази по позиву на научни скуп у Великом Трнову.

Студије српскохрватског језика отварају се у Великом Трнову школске 1996/97. године, а први лектор који одлази у Велико Трново је Бобан Арсенијевић (1997/98. и 1998/99). Од тада је у Великом Трно-ву боравило неколико лектора из Ниша (Маја Вукић, Ирена Цветковић, Ана Рочкомановић, Дејан Милутиновић, Валентина Вељић, Бранимир Станковић, Милена Ранђеловић, Биљана Златковић, Биљана Ћирић, Кристина Петровић). Као последица те сарадње дошло је до именова-ња Биљане Васић за лектора у Софији 2008/2009. године.

Лекторат за бугарски језик отворен је у Нишу. Из Великог Трно-ва је школске 2001/2002. године дошла др Ценка Иванова. После ње је на овом месту био др Христо Бонджолов (од 2005/2006. до 2009/2010), а тренутно се на овој позицији налази др Валентина Бонджолова (од 2010/2011. године).

На плану науке сарадња се огледала у штампању заједничког зборника са унапред припремљеном темом. Прва тема је договорена на шаљив начин – пошто су се, за време заједничког ручка, обе стране сложиле да је трпеза оно што их спаја. Успостављен је принцип да те-му предлаже тадашњи гост, а будући домаћин научног скупа. До ове године изашло је осам таквих тематских зборника: Трапезата в култу-рата на блъгари и сърби (Трпеза у култури Бугара и Срба, Велико Тр-ново, 2004); Комичното в културата на сърби и блъгари (Комично у култури Срба и Бугара, Ниш, 2005); Свое и чуждо в културата на блъ-гари и сърби (Туђе и своје у култури Срба и Бугара, Велико Трново, 2006); Еротичното в културата на сърби и блъгари (Еротско у култу-ри Срба и Бугара, Ниш, 2007); Играта в културата на блъгари и сърби (Игра у култури Бугара и Срба, Велико Трново, 2008); Тяло и дрехи в културата на сърби и блъгари (Тело и одело у култури Срба и Бугара, Ниш, 2009); Селото и градот в културата на блъгари и сърби (Село и град у култури Бугара и Срба, Ниш, 2010) и Името в културата на сърби и блъгари (Име у култури Срба и Бугара, Ниш, 2011). Тема науч-

проф. др Јордани Марковић, која ми је уступила овај рад и пружила податке о сарад-њи двају универзитета.


51

ног скупа за 2013. годину била је Стварност и фикција у култури Срба и Бугара.

Пред нама се налази последњи тематски зборник издат 2013. го-дине под називом Време и пространство в културата на българи и сърби (Време и простор у култури Срба и Бугара). У зборнику су за-ступљена 22 аутора из Србије и Бугарске. Радови су из области науке о језику и из области науке о књижевности. Писани су на српском и на бугарском језику. Сваки од радова има по два резимеа: на српском, бу-гарском и(ли) на енглеском језику што знатно олакшава „кретање“ кроз зборник читаоцу који није упознат са једним од језика на којима је штампан. Зборник се састоји и од предговора (11–12) и од података о ауторима (395–399). Као мото зборника у предговору је цитиран део из рада Јордане С. Марковић: „Међутим, ако је прошлост била сада-шњост, а будућност ће бити садашњост, то би могло значити да је вре-ме садашњост у серији. Садашњост је само трен, део између прошло-сти и будућности. Прошлост и будућност супростављени су само у са-дашњости“ (11, 122).

Зборник отварају радови четири аутора из Бугарске. Први је рад Радослава А. Радева „Хронотопната функция на местоимението `наш` за изразяаване на политическа, регионална и народностна принадле-жност“ („Хронотопна функција заменице `наш`за изражавање политич-ке, регионалне и националне припадности“, 13–30). Аутор у раду даје приказ конотативне вредности заменице „наш“ у различитим историј-ским и културним контекстима. Тако се њена вредност у средњем веку везује за религијску, у деветнаестом за националну, а у време после Другог светског рата за политичку припадност. Заменица „наш“ може имати и позитивну вредност („наш“ : „туђ“, „бугарски“ : „македон-ски“), али и негативну вредност (код неких писаца сатире служи да означи мане у бугарском друштву). Други је рад Марине Вл. Јорданове и Станислава В. Лазарова „Симонида – словесни и визуелни проекции“ („Симонида – вербалне и визуелне пројекције“, 31–49). Рад се састоји из три дела. Први део бави се историјском личношћу краљице Симони-де Немањић, други њеном литерарном реализацијом у песми Милана Ракића, а трећи тумачењем њене фреске у манастиру Грачаница. Јед-ним делом рад се бави и адекватношћу превода Ракићеве песме на бу-гарски језик на шта се директно надовезује и рад Валентине Г. Седеф-чеве „Епохата в оригиналния текст спрямо адекватността на превода (въху материал от романа „Преселения. Втора книга“ от Милош Цър-нянски)“ („Епоха/време у оригиналном тексту у односу на адекватност превода (на материјалу романа „Друга књига. Сеобе“ од Милоша Цр-


52

њанског)“, 50–67). Рад се бави потешкоћама у превођењу са два блиска јужнословенска језика и то на специфичном језичком материјалу. Лек-семе у књизи „Сеобе“ Милоша Црњанског често су стилски маркиране и оне су обележје једног периода у српској историји и култури. Аутор показује да језичка блискост није увек предност при преводу и да се често стилска маркираност појединих речи губи.

Два рада баве се језичким материјалом из старијих епоха. Први је рад Надежде Д. Јовић „Метеоролошка лексика у хиландарском меди-цинском кодексу (XVI век)“ („Метерологичната лексика в Хиландар-ския медицински кодекс (XVI век)“, 68–83). Утврђено је да овај лек-сички слој није богат, али да је довољан да се утврди опште стање у њему. Називи метеоролошких појава бележе се уз различите болести јер је сматрано да промена времена утиче на појаву неких обољења (колеричних огњица, куге). Закључено је да се и данас користе углав-ном исти називи за метеоролошке појаве (време, пролеће, лето, ветар),а да мањи део спада у архаизме (облачина, луна). Други је рад Ценке Н. Иванове „Балканистиката, Копитар и „Сербский летопис“ от 1830 го-дина (албански, влашки, български и сърбски езиковни сравения)“ („Балканистика, Копитар и „Сербский летопис“ из 1830. године“, 84–103). Рад се бави почетком балканолошких језичких истраживања, за-почетих преводом са немачког на српски језик студије Јернеја Копита-ра (1829), која упоређује структуру албанског, влашког и бугарског је-зика. Аутор српског превода из 1830. године је Милош Светић (Јован Хаџић), уредник листа Сербский летопис. У раду је стављен посебан нагласак на допринос Јернеја Копитара кроз подршку коју је пружио Вуку Караџићу у борби за језик на народној основи, као и у раду на До-датку.

Рад Александре А. Јањић „Модални глаголи морати, требати и трябва и могући светови“ („Модалните глаголи морати, требати, трабява и възмножите светове“, 104–119) даје синтаксичку и семан-тичку анализу глагола који означавају неопходност у српском и бугар-ском језику. Проблематици у раду се приступа са становишта генера-тивне синтаксе. Јордана С. Марковић у раду „Појам времена исказан прилошки“ („Понятието време, исказано чрез наречия“, 121–143) на основу инвентара прилога за време у призренско-тимочком дијалекту анализира појмове за време у говору једног краја. Општи закључак ра-да је да је лексика овог типа општесловенског порекла, а нарочита па-жња је посвећена облицима заменичких прилога који одступају од стандардног језика. Нестандардни облици садрже неке од особина при-зренско-тимочких говора (чување полугласника, чување гласа s, суп-


53

ституције гласова, партикуле) или су настали у процесу иновација које карактеришу ове говоре (попрве, попосле, најпрве). Сличном темати-ком бавила се и Татјана Трајковић у раду „Прилози спацијалног значе-ња у призренско-тимочким говорима“ („Наречия за пространствени от-ношения в призренско-тимошките говори“, 144–169). Она даје инвен-тар просторних прилога призренско-тимочких говора. Пажња се посве-ћује дијалекатској дистинктивности у односу на облике стандардног је-зика: употребу партикула уз спацијалне прилоге (туја, туна, тува, ту-дева); склоност спацијалних прилога да носе временско значење (одан-де, дотле, доклен); аналитизам балканистичког типа видљив је у ком-парацији прилога (подоле).

Валентина Цв. Бонджолова у раду „Словосъчетания със значе-ние за много кратки времеви интервали“ („Фразе са значењем веома кратких временских интервала“, 170–183) бавила се конструкцијама са предлогом за, које су на граници лексике и граматике, па би се могле и фразеологизирати. Посебно је занимљива анализа фразâ са оказионали-змом милимунда (од речи милиметар и секунда), као и фразâ за нула време и за отрицателно време, које се користе у сленгу.

У раду Бранимира В. Станковића „Прекардинални и посткарди-нални временски и просторни придеви у српском и бугарском језику“ („Прекардинални и посткардинални прилагателни, изразяващти време и пространство в сръбски и блъгарски“, 185–206) аутор је дошао до за-кључка да у српском језику просторни и временски придеви на прекар-диналној позицији маркирају јединственост скупа детонираних рефере-ната паукала (сутрашњих пет презентација), док у посткардиналној позицији пресупонирају и постојање других референата (пет сутра-шњих презентација). У бугарском ова дистинкција се бележи постпо-зитивним чланом.

Владислав Вл. Маринов у раду „Особености на топонимичната система в крайния блъгарски северозапад (от материали от. гр. Брего-во, Видинско)“ („Карактеристике топонимијског система на крајњем северозападу Бугарске“, 207–218) износи закључке да је, као резултат историјских и миграционих процеса, језичка ситуација на крајњем се-верозападу Бугарске билингвална и да се то одражава и у топонимији (влашки и словенски слој).

Следе радови из области науке о књижевности. Сава Ј. Василев у раду „Краевековните битки на българското за храма и хана – усвояа-ване на лобноживителните пространства“ („Борбе бугарског духа на размеђу векова кроз симболику храма и преноћишта – савладавања простора смрти и живота“, 219–234) разматра два кључна топоса бу-


54

гарске књижевности која имају своје паралеле у балканским и европ-ским књижевностима. Разматрају се ситуације када место за преноћи-ште, хан, преузима нетипичне функције и постаје место спаса, уточи-ште и одбрамбена позиција. Христо Ил. Бонджолов у раду „Homo bal-canicus – по време на криза и на границата с белия свят (според Радое Доманович и Бранислав Нушич“ („Homo balcanicus – у време кризе и на граници са белим светом“, 236–245) бави се сатиричном сликом све-та у стваралаштву Радоја Домановића и Бранислава Нушића, где се у први план износе криза и сиромаштво као основне карактеристике бал-канске средине. Ђоко Здравески у раду „Време као море и време као река“ (Анализа романа Дервиш и смрт Меше Селимовића)“ („Времето като море и времето като река (Анализ на романа Дервишът и смърта-та на Меша Селимович“, 246–257) бави се концептима цикличног (митског) и линеарног (историјског) времена у роману Дервиш и смртпреко трансформација наратора Ахмеда Нурудина.

Полазећи од тезе о укрштању времена приповедања и припове-даног времена, као и од претпоставке о граници и периферији као иде-олошким конструкцијама, Биљана Ч. Ћирић у раду „Травничка хроника Иве Андрића као место сусрета садашњости и прошлости“ („Травни-шка хроника на Иво Андрич като място за среща на съвременността и миналото“, 258––276) испитује специфичности хронотопа романа Травничка хроника. Проблемом темпоралних фигура заснованих на од-носу времена приче и приповедања, а на основу размимоилажења на плану редоследа, брзине и учесталости, бавила се Јелена В. Јовановић у раду „Двострука темпоралност приповедног текста – „игра“ времена приче и времена приповедања“ („Двойна темпоралност на прозаичния текст – „игра“ с времето в разказа и с времето на разказването“, 277–289).

Снежана М. Милосављевић Милић у раду „Хронотоп града у ро-ману српске модерне“ („Хронотопът на града в романа на сръбската «модерна»“, 290–308) бави се анализом простора Београда у роману Дошљаци Милутина Ускоковића. Сличном тематиком се бавио и Петър Ст. Петров у раду „Хронотоп и смивол в романите „Златно сърце“ на Калина Малина и „Ян Бибиян“ на Елин Пелин“ („Хронотоп и симбол у романима „Златно срце“ Калине Малине и „Јан Бибијан“ Елина Пели-на“, 309–325). Аутор прави поређење између два бугарска романа за децу и тинејџере која се сматрају класицима овог жанра. Трећи рад ко-ји се бави појмом хронотопа је рад Дејана Д. Милутиновића „Хронотоп закључане собе“ („Хронотоп на заключената стая“, 340–341).


55

Поетиком простора на филму бавила се Наталия Д. Няголова у раду „Поетика на пространството във филма „Бесейнът“ (1977)“ („Пое-тика простора у филму „Базен“ (1977)“, 342–362). Аутор открива основне семантичке елементе уметничког простора и њихова значења у семиотичкој стратегији аутора филма. Елена В. Налбантова у раду „Драматичното в темата за родната (набюдения върху българскита пое-зия от Бесарбия и Таврия)“ („Драматично у вези са темом отаџбине (са-гледавање бугарске поезије Бесарбије и Таврије“, 363–381) има за циљ да анализира осећај изгубљености у свету, који проживљавају бугарски емигранти у Бесабрији. Последњи рад у зборнику је рад Десиславе П. Величкове „Темпорални зависимости и преходност на езика на прево-да“ („Хронолошке зависности и прелазност језика превода“, 382–393). Рад је посвеђен важном теоријском аспекту теорије превођења – „ста-рењу превода“. Преводи настали у време стварања оригинала везују се за општепознате ауторе или за бестселере, а преводи класичних тексто-ва одликују се осетном временском дистанцом према оригиналном тек-сту.

На основу прегледа радова заступљених у зборнику, можемо за-кључити да је пред нама вредна „збирка“ радова из области науке о је-зику и науке о књижевности, која је значајна не само због најразличи-тијих тема и приступа, већ пре свега због тога што представља зајед-нички подухват двају универзитетских центара, па зато је најбољи до-каз вредности размене знања.


56


Рајна Драгићевић, Предраг Пипер, Марија Стефановић: ОБРАТНИ АСОЦИЈАТИВНИ РЕЧНИК СРПСКОГА ЈЕЗИКА (II део; од реакције ка стимулусу). „Службени гласник“ –

„Београдска књига“, Београд, 2011, 719 стр.

Обратни асоцијативни речник српскога језика и Асоцијативни речник српскога језика2 истих аутора чине комплементарне целине и њихова употреба даје најбољи резултат ако се тако и користе. Сам на-слов Обратни асоцијативни речник српскога језика упућује на чиње-ницу да су у овом речнику, за разлику од Асоцијативног, вербалне асо-цијације српског језика организоване и лексикографски описане по принципу: од реакције ка стимулусу, као што је и наведено у поднасло-ву, а не према принципу: од стимулуса ка реакцији, који је био засту-пљен у претходном речнику.

Дело садржи следеће целине: Предговор, Речник – Ћирилица и Латиница, Асоцијације које почињу знаковима, бројевима и графичким елементима и Стимулуси који нису изазвали асоцијације.

Структура Речника организована је по угледу на руски Асоција-тивни речник (Ю. Н. Караулов, Ю. А. Сорокин, Е. Ф. Тарасов, Н. В. Уфимцева, Г. А. Черкасова, Русский ассоциативный словарь, Т. 1-6; Москва, 1994–1998).

Обратни асоцијативни речник има леву и десну страну као и сви речници. На левој страни су одреднице. То су реакције из Асоција-тивног речника српскога језика. Прво су, азбучним редом, распоређене одреднице на српском језику, затим, абецедним редом, одреднице на енглеском и другим језицима који се користе абецедом, а на крају се налазе бројеви и други знаци. Поједине одреднице се састоје из више

2 Предраг Пипер, Рајна Драгићевић, Марија Стефановић: Асоцијативни реч-ник српскога језика, Београд, 2005: Београдска књига, Службени гласник СЦГ, Фило-лошки факултет.


57

речи (нпр. било би боље да га није било). У некима препознајемо омла-дински жаргон или неки други облик неформалног говора, а неретко се може приметити и одступање од правописне норме српског језика, као и недовољно познавање страног језика из кога потичу. Аутори свесно бележе све претходно поменуто желећи да задрже аутентичност реак-ције младих испитаника и да их не чине, како наводе у Предговору, пи-сменијим или образованијим него што заиста јесу.

Одреднице које су у првој књизи биле стимулуси, а онда су се као асоцијација из прве књиге нашле у улози одреднице у другој, озна-чене су звездицама. Таква је, на пример, одредница пријатељ*.

У Асоцијативном речнику на десној страни налази се 800 прику-пљених асоцијација. Десна страна друге књиге Речника је много сиро-машнија јер се састоји из лексема које су представљале стимулусе у првој књизи.

Иза речничког чланка налази се мала статистика. На пример: Одредница беретка – Французи, зелени 3; грб, војник 2; 10+4. То значи да је у првој књизи Асоцијативног речника лексема бе-

ретка три пута била асоцијација на именицу Французи, три пута на лексему зелени, два пута на грб и два пута на војник. Збир 10+4 значи да је беретка била укупно 10 пута асоцијација испитаника, и то на че-тири стимулуса.

Ако је у Асоцијативном речнику један стимулус изазвао једну реакцију, онда је то у овој књизи обрађено без икакве статистике.

Овај речник ће дати значајне информације лингвисти, али и психологу и социологу. Аутори то доказују на примеру лексеме прија-тељ. Комплетна слика о асоцијативном статусу лексеме пријатељ до-бија се тако што се узму у обзир слободне вербалне асоцијације испи-таника на ту лексему, посматрану као стимулус у Асоцијативном реч-нику, а затим се у Обратном асоцијативном речнику информише о то-ме на које је све стимулусе лексема пријатељ била реакција. На основу добијених статистичких података можемо закључити да је најјача асо-цијативна веза између лексема пријатељ и непријатељ, јер је она дво-смерна. Осим тога, постоји чврста асоцијативна веза између лексема пријатељ и друг, јер је друг најфреквентнија асоцијација на пријатељ.Поред парадигматских, ова лексема успоставља и неке синтагматске асоцијативне везе, од којих су најјаче оне са придевима: најбољи, до-бар, истински, веран, сусретљив.

Лингвиста ће, дакле, на микросистему асоцијативног поља име-нице пријатељ закључити да именице у лексичком систему стварају


58

најчвршће везе са другим именицама, и то са антонимима и синоними-ма, али да успостављају и синтагматске везе. Јаче су синтагматске везе између именица и придева него између именица и глагола. Најснажни-је су везе са прототипичним придевима.

Психолог или социолог ће закључити да о пријатељу имамо иде-ализовану представу као о некоме ко је искрен, веран, сусретљив, којег волимо и који нам увек пружа подршку. Пријатељ је неко ко ужива на-ше безгранично поверење.

Једна од могућих употреба података из асоцијативних речника односи се и на могућности њиховог упоређивања са асоцијативним речницима других језика. На тај начин стиче се увид у специфичности и универзалност карактеристика националног бића различитих народа.


59

УКРАТКО


60

Укратко

61

Јелена Јовановић: ЛИНГВИСТИКА И СТИЛИСТИКА НОВИНСКОГ УМЕЋА – ЈЕЗИЧКЕ И СТИЛСКЕ ОСОБИНЕ НОВИНАРСТВА. Филолошки факултет – Научно друштво

за проучавање српског језика – Јасен, Београд, 2010, 402 стр.

Kњига је, на првом месту, замишљена као приручник за студен-те србистике на Филолошком факултету у Београду. Аутор је по вока-цији лингвиста и филолог. Задатак при писању ове књиге био је ство-рити једно кохерентно штиво које може послужити као грађа за сту-дентске вежбе. Како сам аутор наглашава, није предвиђено да ова књи-га оспособи студенте да постану добри новинари, већ да се развију као „тумачи књижевног текста“ (5). У предговору се наводи да сам наслов књиге имплицира да је у њој суштински сâм теоријски основ.У припре-ми ове књиге помогли су и студенти својим прилозима. Такође, ово де-ло може бити од велике користи и самим новинарима који би желели да „стекну увид у резултате и слабости своје струке“, посматрано са је-зичке стране.

Дело се састоји од девет поглавља, које прате регистар појмова и регистар имена.

На самом почетку, аутор сагледава новинарство као комуника-тивну делатност, износећи притом и основе комуникологије и говорећи о новинској професији и новинама (уз потенцирање социолингвистич-ког аспекта).

Следи преглед развоја новинарства кроз историју и преглед ње-говог статуса данас, као и расправа о етици и естетици комуникације.

Почевши од четвртог поглавља, фокус се помера на оно што и јесте дефинисано као основна тем овог рада – сâм језик новинарства, при чему се дубински и детаљно истражују његове стилске одлике. По-себна пажња посвећује се типовима исказних форми у новинском тек-сту, композицији ових форми, стилским обележјима текста, тропично-сти, док се читавих неколико страница посвећује стилским фигурама оваквог језика.

Даље, аутор разматра симболику језика, нејезичке елементе, устаљене – клиширане изразе, функционално-стилску поливалентност


62

новинских текстова, а у оквиру тога и колокације и стране језичке еле-менте у новинском тексту.

Књига се завршава детаљном анализом административног стила.


Укратко

63

Гордана Штасни: РЕЧИ О ЧОВЕКУ (НОМИНАЦИЈА ЧОВЕКА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ). Филозофски факултет

у Новом Саду, Нови Сад, 2013, 202 стр.

Књига Речи о човеку посвећена је испитивању деривационих и семантичких модела којима се именује човек у српском језику. Састоји се из десет поглавља.

Предмет првог поглавља јесте семантичко-деривациони потен-цијал лексеме човек, а затим се у другом поглављу наводе типолошке карактеристике nomina attributiva. Анализиране су репрезентативне no-mina attributiva за одређену тематску подгрупу именица са човеком као денотатом. У основи ових деривата налазе се јединице различитог се-мантичког садржаја.

Приступ грађи нужно је морао бити заснован на упоредној при-мени семантичке и деривационе анализе.

Семантичка анализа састоји се у идентификовању различитих типова компонената значења које су заступљене у семантичком садр-жају мотивне лексеме, њиховог утицаја на ширење семантичке струк-туре одређене речи, на семантичку и творбену деривацију, на успоста-вљање парадигматских, па и синтагматских односа међу лексемама.

Деривационом анализом утврђени су најпродуктивнији модели, али и они слабије продуктивности, као и творбени форманти који уче-ствују у именовању човека у српском језику (уз систематизацију твор-бених модела дају се и подаци о фреквенцији употребљених суфикса у шестом поглављу).

У трећем, четвртом и петом поглављу аутор представља номина-цију човека мотивисану позитивним и негативним карактерним особи-нама (добрица, подлац), умањеним и развијеним интелектуалним свој-ствима (мудрица, тупан) и физичким изгледом човека – лепим и ру-жним (лепотица, главоља). Све ове именице припадају семантичкој класи персоналних nomina attributiva.

У завршном (седмом) поглављу наводе се резултати истражива-ња. Резултати показују да је знатно већи број јединица којима се име-нује човек према негативним особинама и њима се често изражава не-гативна процена или став о некоме (грбавко, ћелавац, лажљивац и сл.).


64

Поред тога што су често са пејоративним значењем, оне могу имати подсмешљив, па и увредљив тон.

Корпус чини око 950 лексема, које су збирно приказане у Реги-стру (осмо поглавље) и Обратном регистру (девето поглавље).

Десето поглавље доноси Изворе и литературу.Интересовање за одабрану тему и деривацију уопште подстакну-

то је учешћем ауторa у изради семантичко-деривационог речника, прва свеска Човек – делови тела објављена 2003. године на Филозофском факултету у Новом Саду, израђена под редактуром Даринке Гортан-Премк, Вере Васић и Љиљане Недељковић, и друге свеске из 2006. Чо-век – унутрашњи органи и ткива, психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине, сродство, у редактури Даринке Гортан-Премк, Вере Васић и Рајне Драгићевић. Поред претходно поменутих дела, као извори за ексцерпцију грађе коришћени су и Речник српскохрватскога књижевног језика и Речник српскога језика. Као стручна литература, али и извор, послужиле су монографије Стане Ристић Експресивна лек-сика у српском језику (2004), Жаргон (2006) Ранка Бугарског и Човек у жаргону (2010) Зорице Кнежевић.


Укратко

65

Ранко Бугарски: САРМАГЕДОН У МЕСОПОТАМИЈИ. Библиотека XX век, Београд, 2013, 199 стр.

Иза помало загонетног и вицкастог наслова Сармагедон у Месо-потамији крије се књига која се бави лингвистичком и социолингви-стичком анализом велике количине прикупљеног нестандардног, али живог и актуелног, језичког потенцијала. Овакав избор наслова аутор објашњава у Предговору на следећи начин: „Наиме, библијски топоним Армагедон, који означава поприште одсудне космичке битке између добра и зла о судњем дану човечанства, у последње време симболизује разне катастрофе или несреће. Отуда је из овог имена изведен популар-ни интернационални суфикс -(ма)гедон који различитим основама при-додаје такво значење, најчешће у полуозбиљном тону. Сармагедон је строго домаћа кованица која указује на последице дугог периода зим-ских празника, када се у Србији, по традицији, конзумира много хране, а нарочито сарме. Месопотамија је назив новосадског ресторана који се, по мишљењу аутора, одлично уклапа са претходно поменутом кова-ницом. Отуда је спој ових двеју речи, семантички и стилски згодно уклопљених, а изграђених нарочитом творбеном техником која се у овој књизи подробно разматра, послужио за наслов“ (5–6).

Књига садржи две тематски сродне целине. Први и знатно обим-нији део представља завршни, монографски уобличен плод пишчевог дугогодишњег бележења, анализирања и класификовања сливеница, тј. лексичких бленди, чије је резултате парцијално и кумулативно обја-вљивао у низу чланака и поглавља у књигама (2001, 2002, 2003, 2005, 2006, 2009, 2010, 2012). Сав тај богати материјал овде је прилагођен, ажуриран и прекомпонован у нову целину, којој је додат обједињен речник сливеница са преко 1000 одредница.

мученик (мучење + ученик) пићовник (пиће + јеловник) жвазбука (жвака + азбука)

Други део књиге доноси само примере суфиксалних именичких жаргонизама забележених после штампања другог издања монографије о жаргону (2006), на исти начин устројене, али без понављања тамо об-јављене обимне грађе и пратећих анализа. Додатне лексеме, као и нова значења већ регистрованих, прикупљени су из медија и других извора.


66

Овај део садржи и Абецедни списак примера, а на крају се наводе и Из-вори и литература.

Публикацију закључују нови прилози текућој социолингвистич-кој библиографији у Србији, објављеној у наставцима у ранијим књи-гама у овој едицији (овог пута за крај 2011. и за 2012. годину, са дода-цима за раније године ).

Аутор верује да би у овој књизи садржане опсервације и анализе могле да буду занимљиве, и подстицајне за даља проучавања, са стано-вишта творбе речи и механизама језичког стваралаштва, а свакако и со-циолингвистике, па и психолингвистике. Неки њени делови можда ће привући пажњу проучавалаца дечјег говора, омладинског жаргона, те медијских, рекламних и политичких регистара језика у јавној употре-би, али и свих других који желе да прате актуелна збивања у свету ре-чи.


Укратко

67

Lechosław Jocz: SYSTEM SAMOGŁOSKOWY WSPÓŁCZESNYCH GWAR CENTRALNOKASZUBSKICH.

Lipsk [Лајпциг], 2013, 241 стр.

Поткрај године се појавила интересантна публикација о вокал-ском систему централног кашупског дијалекта који, у ствари, највећи број аутора, на челу са главним нормативистом Еугењјушем Голомбе-ком, третира као основу кашупског језика. Публикација је тим интере-сантнија јер анализира кашупски вокализам, сигурно један од најком-пликованијих код Словена (кашупски вокалски систем поседује фак-тички 14 самогласника), иако сам аутор тврди да, поредећи га са дру-гим дијалекатским системима, не представља изузетак.

Књигу отвара преглед досадашњих презентација кашупског во-кализма и анализа аутору најинтересантнијих (поглавље Фонолошка анализа са општом алофонијом).

Затим су, понаособ, анализирани вокали (на по петнаестак стра-на): i, y, é, e, a, ë, ô, o, ò, ó, u, ù, ã, ą, и уз сваки је дата богата анализа по микро-регионима и према различитим ауторима, варијанте, са освртом на садашње стање (поглавље Савремени централнокашупски вокали-зам).

Даље, аутор износи акустичку анализу кашупског вокализма према боји и дужини, узимајући у обзир, на пример, пол информатора (поглавље Акустичка анализа).

Књигу затвара анализа кашупског вокализма у поређењу са осталим словенским језицима (поглавље Кашупски самогласнички си-стем према словенским).

Од српских аутора, цитирани су: П. Ивић, С. Реметић, Д. Вуји-чић, Ј. Вуковић, А. Милановић, М. Окука, Д. Петровић, С. Гудурић и И. Поповић.

Душан Владислав Пажђерски (Гдањск)


68

Загорка Вавић Грос: ПРЕЗИМЕНА СУ ЧУВАРИ НАШЕГ ЈЕЗИКА. Прометеј – Библиотека „Влада Аксентијевић“,

Нови Сад – Обреновац, 2011, 308 стр.

Ово је још један рад са поља популарне лигвистике. У почетном обраћању читаоцима, аутор наглашава да ова књига

не обрађује етнолошки аспект, као што је то случај са многим радови-ма, већ у погледу анализе презимена има „чисто језичка ономастичка значења“ (6).

Предмет проучавања овог рада јесу презимена узета из телефон-ског именика града Београда, са надгробних плоча београдских гроба-ља, презимена у читуљама и дневним новинама, и она из матичних књига ученика Гимназије у Обреновцу.

О презименима се овде говори као о социолошкој студији, али и „историјској читанки“ (12), јер кроз њихов развој можемо пратити историју једног народа.

На почетку, аутор обрађује презимена настала од личних имена и удубљује се у њихово значење и порекло. Затим говори о грађењу презимена од изведеница, где, између осталог, наводи патрониме и ме-трониме. Следе и листе ове две групе, са додатним објашњењима њи-ховог настанка и развоја.

У четвртом поглављу разматра се тема надимака, као специфич-не категорије, јер они „некада боље идентификују човека него име и презиме“ (177). Овде се наводи низ примера где су надимци временом прерасли у презимена. Потом следе презимена настала од назива зана-тлија и других занимања, презимена настала од топонима, оронима и имена региона, музичких инструмената, па презимена – аугментативи и презимена – деминутиви.

Даље, говори се о нетипичним презименима (Алвировић, Билби-ја, Бурсаћ), о презименима насталим од имена католичких светаца. Чи-таво једно поглавље посвећено је презименима преузетим из других је-зика – румунског, руског, мађарског, турског, немачког, итд.

Следи закључак и занимљивости у вези са овом темом, као што су синонимна презимена, презимена настала од назива животиња, име-на митских личности.


Укратко

69

РАДОВИ (ЗБОРИК РАДОВА НАУЧНОГ ПОДМЛАТКА ИЗ ОБЛАСТИ НАУКЕ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ). Зборници – мала серија, Књига 3.

Универзитет у Нишу – Universitatea de Vest Din Timişora, Ниш, 2012, 93 стр.

Пред нама је трећи у низу зборник који садржи радове младих фи-лолога из Србије и Румуније. Сарадња између Филозофског факултета у Нишу са факултетима из Темишвара, Софије и Великог Трнова запо-чела је 2010. године. Први зборник је штампан те године у сарадњи са Западним универзитетом из Темишвара, а други је објављен 2011. го-дине. Трећи у низу зборник састоји се од пет радова младих филолога из Ниша и Темишвара, из уводних напомена (6) и белешке о ауторима (91). Приређивач зборника је Александра Јанић. Рад Неде В. Паловић „Анализа спортске лексике у дневној штам-пи“ (7–28) бави се проучавањем лексичког нивоа спортских рубрика у дневној штампи. Грађа је ексцерпирана из три дневна листа (Полити-ка, Народне новине, Прес). У фокусу интересовања аутора је лексика из спорта са лоптом и лоптицом. На основу лексичко-семантичке ана-лизе грађа је подељена на десет семантичких класа. Указује се на пита-ња вишезначности, туђица и правописне регулативе. Мирјана Б. Пејовић у раду „Утицај страних језика у српском гово-ру Чакова“ (29–42) испитала је утицај румунског, мађарског, немачког и турског језика пошто су они у највећој мери утицали на српски ча-ковски говор. Рад представља део дипломског рада који је рађен под менторством проф. др Михаја Радана, а за публиковање га је прилаго-дио Иван Књижар. Данијела Ђ. Рађа у раду „Сусрети писаца на граници Србије и Ру-миније – јединствен контакт књижевности у Европи“ (45–65) истиче значај постојања манифестације Сусрети писаца на граници Србије и Румуније. Једна од вредних ствари покренута на сусретима је и покре-тање двојезичног српско-румунског, а касније и тројезичног српско-ру-мунско-мађарског часописа Огледало/Oglinda. Рад је скраћена верзија дипломског рада рађеног под менторством проф. др Славомира Гвозде-новића, а за публикацију га је прилагодио Иван Књижар.


70

У раду „Предускршњи празници и обичаји у Карашеву“ (67–80) Даринка М. Словенски приказује предускршње обичаје забележене у Карашеву, највећем од седам карашевских села. Многи обичаји из про-шлости се чувају, али су и многи угрожени због пресељења дела Кара-шевца из села у околне градове. Саша С. Чорболоковић у раду „Лексеме мотивисане глаголом сморити/смарати“ (81–90) указује на жаргон као на један од доми-нантних начина изражавања младих. Аутор се усресређује на лексеме настале од глагола сморити/смарати, а грађа је ексцерпирана из сва-кодневног говора ученика, али и из речника жаргона.


Укратко

71

Halina Wątróbska: SŁOWNIK STARO-CERKIEWNO-RUSKO – POLSKI. Wydawnictwo WAM, Kraków, 2010, 444 str.

Речник је настао на основу манускрипта из 13. века који се нала-зи у збирци Народне библиотеке у Петрограду (Русија). Рукопис је обе-лежен у каталозима као Изборник ХIII в. и има сигнатуру Q.п.I.18. За састављање овог речника текст манускрипта, како је наведено у Пред-говору, искоришћен је у потпуности. Манускрипт Q.п.I.18 такозвани је флорилегијум и представља компилацију многих словенских текстова. Текстови од којих се састоји Изборник из ХIII в. представљају компила-ције које је аутор идентификовао као: Коментарисани псалтир, Избор-ник цара Симеона, 40 проповеди о Јеванђељу Григорија Великог, Пан-декте Антиоха, Хексаемерон Јована Егзарх Бугарског, 16 проповеди Григорије из Назјанса и Схолиони Никетаса из Хераклеје, Златоструј, Проповеди Јована Златоустог. Изборник садржи и више одломака који до сада нису идентификовани.

Речник се састоји из два дела: одредничког, који садржи око 4.500 одредница и азбучног индекса свих облика речи манускрипта Q.п.I.18 (укупно око 12.000). Сваки облик речи дат је у индексу са бро-јем стране и стиха у рукопису где се појављује први пут и са упутни-цом на одреднице речника и страну на којој се одредница налази. Сва-ка одредница у речнику садржи скраћеницу за врсту речи којој припа-да, пољски превод и један или више цитата, с упућивањем на страну листа рукописа Q.п.I.18.

Słownik staro-cerkiewno-rusko – polski вишеструко је користан. Овај речник је неизоставно помагало при превођењу староруских тек-стова на пољски језик. Пошто свака одредница у речнику садржи об-лик у оригиналном контексту рукописа Q.п.I.18, уз упућивање на тачно место на листу рукописа, Słownik staro-cerkiewno-rusko – polski садржи темељну грађу за текстолошка истраживања и упоређивање средњове-ковних словенских рукописа. Лексика овог речника представља врло информативан материјал који документује бројне појаве историјског развитка источнословенских језика што га чини лексичком базом за различита лингвистичка истраживања.



72

Eugeniusz Gołąbek: SŁOWNIK POLSKO-KASZUBSKI :TOM I, A-K. Zrzeszenie Kaszubsko-Pomorskie, Gdańsk,

2012, 600 стр.

Појавио се први том великог лексикографског предузећа, веома важног за говорнике кашупског језика. Наиме, после више година рада, познати кашупски лексикограф, преводилац и нормативиста, Еугењјуш Голомбек је објавио први том кашупско-пољског речника, који ће омо-гућити, пре свега, бројним кашупским делатницима (новинарима, пи-сцима, научницима) и свима онима који желе да пишу на кашупском, да лакше бирају лексику свог матерњег језика. Наиме, сви говорници кашупског језика су двојезични, многи од њих су научили прво пољски језик па кашупски (у Пољској се настава кашупског језика изводи нај-раније од првог разреда основне школе – једном недељно), добар део оних који кашупски језик знају одмалена, учили су га у варијанти свог микро-региона, дакле једног од кашупских дијалеката. Један од глав-них проблема у коришћењу овог мало распрострањеног и мало позна-тог језика је што његови говорници мало познају норму, као и у чиње-ници да нормирање још није окончано. Аутор новог речика је познат као пионир у одважном нормирању кашупског језика, објављујући ра-није свој предлог акцентуације у кашупском језику 1992. године (Ка-шупски дијалози) и предлажући централни кашупски дијалекат као но-сиоца норме књижевног језика 1997. (Принципи кашупског правопи-са). Зато је његова најновија публикација била очекивана с великим не-стрпљењем.

Последњи пољско-кашупски речник је у два тома објавио Јан Трепчик, 1994. године. Том речнику се замера превелики број изми-шљених, веома ретких или архаичних кашупских лексикалних одређе-ња, које Трепчик уноси у жељи да кашупски језик што је могуће више удаљи од пољског (избегава полонизме) и дâ му лик најархаичнијег и најсамосвојнијег кашупског дијалекта – северног. Ипак, бројне генера-ције кашупских говорника после 1989. године су дословно „одрасле” на њему, али за рад са тим речником је потребно посебно предзнање, да би се корисник пробио кроз шуму синонима, који ни на који начин нису систематизовани.

Укратко

73

Голомбек нуди прегледну структуру речника, извагана кашуп-ска одређења и богату фразеологију, а, за разлику од Трепчика, осавре-мењен је и много лексички богатији.

Фрагменти речника су на страни: http://kaszubskaksiazka.pl/ency-klopedie-i-leksykony/342-wielki-slownik-polsko-kaszubski-tom-i-a-k.html.

Душан Владислав Пажђерски (Гдањск)

http://kaszubskaksiazka.pl/ency-klopedie-i-leksykony/342-wielki-slownik-polsko-kaszubski-tom-i-a-k.html

http://kaszubskaksiazka.pl/ency-klopedie-i-leksykony/342-wielki-slownik-polsko-kaszubski-tom-i-a-k.html


74

Милица Радовић Тешић: ГРАМАТИЧКИ И ЛИНГВИСТИЧКИ ПОЈМОВНИК. Учитељски факултет,

Универзитет у Београду, Београд, 2011, 165 стр.

Настанак Граматичког и лингвистичког појмовника, према ре-чима аутора, има за циљ да свим учесницима у настави српског језика (ученицима, студентима и наставницима) пружи на једном месту све важније појмове и термине из програмских курсева који су предвиђени за усвајање. Његов значај је утолико већи јер у нашој актуелној изда-вачкој продукцији нема пригодних приручника ове врсте.

Садржина појмовника је следећа. Након Уводних напомена наво-де се Термини и блиски појмови. У изради овог појмовника коришћена је расположива литература: граматике, речници, енциклопедије, који су наведени у Литератури на крају књиге.

Као оквирни корпус за основне граматичке појмове коришћена је граматичка литература која је намењена ученицима средњих школа и студентима учитељских и филолошких факултета. Главни циљ је био избор репрезентативних фреквентнијих термина и појмова уопште, њи-хова идентификација, дескрипција и повезивање са сличним термини-ма који се упућивањем доводе у везу. Застарели (домаћи) термини нису узимани у обзир као ни терминолошки неологизми који још нису у са-временим граматикама попримили општу примену. Поред домаћих, многи термини интернационалне распрострањености, нашли су своје место у овом појмовнику.

мајускула – велико или иницијално (почетно) слово

корелативан – који се налази у узајамном односу са нечим

language – француски термин за способност употребе језика у изражавању мисли и осећања

Осим граматичких и лингвистичких термина у појмовник су унете и неке одреднице нетерминолошке природе, занимљиве за кори-снике из других разлога, јер се у културолошком смислу тичу српског књижевног језика и његовог историјског развоја. Оне се односе на зна-чајне лингвистичке догађаје, као што су језички договори и сл., везани за реформе у развоју српског књижевног језика, затим се ту појављују

Укратко

75

и имена значајних српских граматичара и лингвиста, понеко светско лингвистичко име и сл.

Аристотел (384–322 пре н. е.) – антички грчки филозоф, утеме-љитељ класичне граматике

Бечки књижевни договор (1850) – историјски договор у Бечу из-међу српских (Вук Караџић, Ђуро Даничић) и хрватских (Иван Кукуље-вић, Иван Мажуранић, Димитрије Деметар и др.) филолога и књижев-ника о заједничком развоју и приближавању језика и правописа Срба и Хрвата.

Предност лексикографски представљеног граматичког система јесте управо у систематичности алфабетски уређених појмова и у њи-ховим сажето и експлицитно датим дефиницијама. Неке дефиниције се, по потреби, додатно поткрепљују примерима, чиме се олакшава њи-хова рецепција.

Граматички и лингвистички појмовник је, као што је већ поме-нуто, намењен учесницима у настави српског језика. С обзиром на то да неки термини којима се појмовник бави надилазе садржаје школ-ских програма и више припадају општој лингвистичкој и академској култури, срећу се у научним радовима и познатијим језичким часопи-сима, могу бити корисни и публици посебно заинтересованој за ширу језичку проблематику.



76

Jovan Nedić: IZ MOJE ENIGMATSKE TORBE (1–100) : KOLUMNA S BLOGA U KNJIGU PRETOČENA. „Čvor“,

Bjelovar, 2013, 124 str.

Иако се међу емигматама налазе људи најразличитијих професи-ја, већину њих матерњи језик, на којем састављају загонетке, веома ин-тересује. Енигмата Јован Недић из Белог Манастира, математичар и информатичар по професији, скоро тридесет година даје свој допринос изучавању језика и дескриптивној лексикографији. Зато не чуди што је у књизи његових колумни с блога много текстова повезано с језиком.

Већ први чланак, „Европа“ (7), доноси занимљиве податке о именици Европа и њеним изведеницама: „Vladimir Anić ne samo da u svom ’Rječniku hrvatskog jezika“ iz 1998. prednost daje baš tom obliku, ne-go ga koristi i u knjizi ’Jezik i sloboda’ (Matica hrvatska, 1998!) i u istojknjizi (str. 21/22) tvrdi da ’Koriensko pisanje“ iz 1942. predviđa da se piše ’europski ’ i ’evropski ’, a ’Hrvatski pravopis’ iz 1944. propisuje samo –’Evropa, Evropljanin i evropski’. Dalje, ’Hrvatski pravopis’ ’dra. Ivana Bro-za’ iz 1906. donosi samo Evropljanin i evropski, a Rječnik JAZU (svezak 9, 1987, obrađivač P. Budmani) samo natuknice na evro- ... Oblike s ’v’ upo-trebljavaju i neki drugi jezikoslovci (npr. Alemko Gluhak), ali i novinari(npr. Inoslav Bešker u „Jutarnjem listu“)“.

Језиком се баве и прилози „Zrnojed“ (8–9), „Zrakomlat“ (15–17), „Gimp(e)l“ (17–18), „Los Manđelos“ (21), „Pljosnati srkači“ (22), „Pogled u jezičku kovačnicu“ (24), „Uskrs“ (29), „Etnice ne žive u Belom Manasti-ru“ (32–33), „Akolada“ (34–35), „Atavi“ (35–36), „Jabuke i kruške“ (36–37), „Kulin ili kulen – pitanje je sad“ (38–39), „O krvavicama koje to nisu(ili jesu)“ (39–40), „Kačji mašalj“ (41), „Omjer skretanja“ (41–42), „Ženska imena na -e i -o“ (42–43), „Pet vokala“ (49), „Larifari“ (49), „Križaljka ičlanak uz nju“ (50), „Proburaznica“ (51), „Etimologizmi“ (58), „Germani-zmi“ (60), „Pet vokala (drugi put)“ (61), „Na tragu natragulje“ (79), „Neo-bične imenjakinje“ (92–93) и „Kvanj i Rotimlja“ (98–99).

Сви текстови писани су занимљиво и разумљиво, а ауторово озбиљно познавање лингвистичке литературе (неуобичајено за људе којима лингвистика није професија), као и више десетина различитих речника, видљиво је у већини прилога.

На крају књиге дат је „Тотални регистар појмова“ (103–110): „U ovaj registar uvršteni su praktički svi ’pojmovi ’ (njih 1.126) spomenuti u

Укратко

77

ovoj knjizi ... sva imena i prezimena, imena svih novina, časopisa, biltena, rubrika, knjiga, filmova, društava. institucija, organizacija, ustanova, mani-festacija, skupova i sl.; sve riječi ili sintagme koje se mogu smatrati dijelom enigmatske terminologije ... te sve neobične riječi i neologizmi, kao i riječi i sintagme o kojima je u člancima bilo posebnog govora“ (103).



78

Jovan M. Nedić / Јован М. Недић: BOLMAN JE BIO BOLMAN / БОЛМАН ЈЕ БИО БОЛМАН. Ауторско издање,

Bolman / Болман, 2012, 758 стр.

Болман је српско село у Барањи, код Белог Манастира. Био је „велика зеједница, дуго времена највећа по броју православних душа у Будимској епархији“ (стр. 150), између два светска рата имао је више од две хиљаде становника, док је у двадесет првом веку тај број спао на четвртину. Књига Јована М. Недића, уз коауторске прилоге Видоја Бијелића – поглавље „Болман је био Болман“ (стр. 267–334), и Јована С. Недића – напомене (укупно 1024), „Познати Болманци“ (стр. 562–599), „Мали рјечник болманског дивана“ (стр. 600–667), „Библиогра-фија“ (стр. 695–705), представља вредан прилог историји Срба у Бара-њи.

Поједина поглавља ове књиге интересантна су и лингвистима. Поглавље „Болманска ономастика“ (стр. 79–84) у основи има

матурски рад Етници, ктетици, микротопоними и надимци села Бол-мана и непосредне околине Соње Недић, матуранткиње Гимназије Бели Манастир 2008/2009. године. Садржи следеће целине: Женска и мушка имена (стр. 79–81), Имена близанаца (стр. 81), Имена рудина, језера, канала и бара (стр. 81–83), Дијелови насеља (стр. 83–84).

Поглавље након овога посвећено је презименима: „Сто болман-ских породица – породична презимена у Болману од 17. до 21. вијека“ (стр. 84–133).

На више места у књизи, укупно не неколико десетина страница, наведени су примери болманског говора:

Крен’ла домаћица у_башчу плијев’ти лук, кад кроз комшинску авлиј’ види да неко иде путем у_сокак. Не мож’ познат’ ко_ј’ и сам’ види да_ј’ же-на, ал’ баш је замакла за јоргован крај комшински’ враташица и већ мисли: „Ко_ј’ да_ј’, нек’_иде збогом“ ...

У „Мали рјечник болманског дивана“ (стр. 600–667) „уврштено је око 800 ријечи те устаљених и пригодних израза који су карактери-стични за болмански диван. У великој мјери то нису ријечи, значења или облици који припадају стандардном језику. ... Ријечи и изрази ску-пљани су онако како је скупљана и обрађивана грађа за ову књигу. ... Старих Болманаца старосједилаца све је мање, док млађи Болманци

Укратко

79

знају све мање старих ријечи и израза. Зато ће овај рјечник бити под-сјетник на старе Болманце и подсјетник младим Болманцима на говор њихових предака. Нека нам свима буде и подстицај да наставимо ску-пљати све што се још може скупити. А оно што не буде записано, не-стаће за сва времена“ (600). Одреднице нису акцентоване. Већина реч-ничких чланака садржи и цитат којим се илуструје значење. Поједини цитати заузимају и више од пола странице (нпр. уз одредницу Ил’ до-ћерај).

а–ја (и а–јак) – не, никако, не долази у обзир („Пробо_ј’ он лијепим, а–јак, не вриједи“)

Барјак жали Хортија Иштвана, срце моје Александра краља – пјевали су 1942. године (а и касније) момци и дјевојке из Болмана кад је погинуо син мађарског регента па је била одређена жалост за њим.

Бјелиште – некадашње болманско име за Белишће, које се од појединих Бол-манаца могло чути и крајем 20. вијека (в. Је_л’ то свира подне по бож-јем ил’ по вражјем? – в. Нароћ).

јараш – простор на средини штале.

лудат’ се – шалити се, понашати се превише слободно. У пренесеном значе-њу, водити љубав, швалерати се, углавном кад се ријечи упућују жен-ској особи („Јес’ се лудовала ноћес!“)

секира се ко коб’ла кад преврне кола – каже се подругљиво за особу која се не секира кад направи неку штету.



80

Укратко

81

БИБЛИОГРАФИЈЕ


82

Библиографије

83


ПРИЛОЗИ ЗА ГРАЂУ ЛЕКСИКОЛОШКЕ И МЕТАЛЕКСИКОГРАФСКЕ БИБЛИОГРАФИЈЕ (8)

Стојановић А[ндреј]: Покушај уједначавања српске пољопри-вредне терминологије. – у: Стандардизација терминологије „Зборник реферата“. Српска академија наука и уметности, Београд, 1996, 115–118.

Стојановић Смиљка: Основни релацијски термини. НССУВД26/2 (1997), 121–127.

Стојановић Смиљка: Шта је мера за меру. НССУВД 23/2 (1993),311–317.

Стругар Новак: Новине у савременој друштвено-политичкој тер-минологији и фразеологији. Преводилац 9/1 (1990), 41–48.

Суботић Љиљана: „Паша од три репа”. ЗбМСФЛ 33 (1990), 475–478.

Суић Мате: Јадранске харибде, Прилог топономастици источне јадранске обале. ОЈ 14 (1991), 7–19.

Тамаш Јулијан: Речник – истински дом етничке заједнице. Studiaruthenica 5 (1996–1997), 34–35.

Танасић Срето: Глагол између рјечника и синтаксе. НЈ 31/1–5(1996), 24–34.

Танасић Срето: Ријечница – врата ријечима (једна незабиљежена ријеч). Расковник 81–82 (1995), 93–100.

Танасић Срето: Семантика глагола и итеративност. ЈФ LV(1999), 37–45.


84

Тановић Илијас: Еквивалентност превода фразеолошких израза са српскохрватског на руски језик (на материјалу превода Андрићеве „Проклете авлије”). Славист 1/1 (1990), 107–111.

Тановић Илијас: Проблеми превођења фразеологизама. Призма1/1 (1990), 137–147.

Текавчић Павао: Имена у најновијем рјечнику једног истроро-манског говора. ОЈ 14 (1991), 133–139.

Терзић Богдан: Један тип руских суфиксоидалних сложеница у терминолошкој функцији и њихово транспоновање на српскохрватски језик. НССУВД 18/1 (1990), 171–177.

Терзић Богдан: О источнословенским топонимима и антропони-мима у српском тексту. – у: О лексичким позајмљеницама. Зборник ра-дова са научног скупа Стране речи и изрази у српском језику, са освр-том на исти проблем у језицима националних мањина, Градска библи-отека Суботица – Институт за српски језик САНУ, Суботица – Бео-град, 1996, 159–164.

Терзић Богдан: Русизми и славенизми у језику Житија Гераси-ма Зелића. НССУВД 25/2 (1996), 79–84.

Терзић Богдан: Руско-српски речник. ЈФ LV (1999), 150–155.

Терзић Богдан: Стање у српско-украјинској двојезичној лексико-графији. Задужбина 26 (1994), 7.

Тешић-Радовић Милица: Научни скуп о туђицама. Преводилац14/1–4 (1995), 67–69.

Тир М[ихаил]: Русистская лексикография в Словакии. Сопоста-вительные и сравнительные исследования русского и других языков.Доклады IV международного симпозиума МАПРЯЛ (Белград – Нови Сад, 8–10. октября 1996. г.). Белград, 1997, 356–359.

Тир Михаил: Стране речи у стандардном словачком језику. – у: О лексичким позајмљеницама. Зборник радова са научног скупа Стра-не речи и изрази у српском језику, са освртом на исти проблем у јези-цима националних мањина, Градска библиотека Суботица, Институт за српски језик САНУ, Суботица – Београд, 1996.

Тир Михаил: Хомонимија и полисемија у двојезичној српско-словачкој лексикографији. Зборник радова Симпозијум Контрастивна језичка истраживања, 330–334.


85

Тир Михаљ: Глаголске именице и трпни придеви као посебне одреднице. НССУВД 26/2 (1997), 427–431.

Томић Миле Н.: Стилистичке информације у досадашњим ру-мунско-српским и српско-румунским речницима. НССУВД 23/2 (1994),309–316.

Томић Миле: Српско-румунске лексичко-семантичке паралеле у терминологији фауне и флоре. НССУВД 23/2 (1993), 51–57.

Точанац Душанка: Владо Драшковић: Француско-српскохрват-ски фразеолошки речник. Зборник радова ИСЈК 12 (1990), 183–184.

Тошић Борисав: Многозначност и хомонимија као лексикограф-ски проблем. Славист 1/1 (1990), 65–72.

Тошовић Бранко: Глаголска антонимија у руском и српскохрват-ском језику. ЗбМСС 43 (1993), 89–95.

Тошовић Бранко: Концептуална тродимензионалност глагола. ЗбМСФЛ XLIII (2000 [2001]), 601–607.

Трешњић Милан: О терминологији у савременом угоститељ-ству. Преводилац 10/1–2 (1991), 39–44.

Трифуновић Драган: Вук и математичка писменост. Задужбина15 (1991), 9.

Ћирић Љубисав: Ономастика белопаланачког краја. ОП 13(1997), 37–338.

Ћорић Б[ожо]: Кратка верзија термина. – у: Стандардизација терминологије „Зборник реферата“. Српска академија наука и уметно-сти, Београд, 1996, 53–55.

Ћорић Божо: Антропоними и граматика. Баштина XXXVIII/3(1991), 296–303.

Ћорић Божо: Антропоними и творба речи. Баштина XXXИX/1 (1992), 29–37.

Ћорић Божо: Антропоними и текст. НССУВД 21/2 (1992), 133–141.

Ћорић Божо: Варијације у тумачењу изведених речи у једноје-зичким речницима српског језика. НССУВД 26/2 (1997), 343–351.


86

Ћорић Божо: Из дијалектолошке терминологије (наречје, дијале-кат, говор). КњЈ 38/1 (1991), 73–77.

Ћорић Божо: О неким творбеним моделима са становишта језич-ке економије. НССУВД 20/2 (1991), 325–334.

Ћорић Божо: О суфиксалној универбацији у српском језику. Српски језик 1/1–2 (1996), 60–64.

Ћорић Божо: О терминологији у нашој творби речи. НССУВД18/1 (1990), 75–82.

Ћорић Божо: Творбено и лексичко значење. НССУВД 23/2(1993), 257–263.

Ћулум Марија: Из дендронимије Куча. ЗбМСФЛ XLIII (2000[2001]), 617–624.

Ћупић Драго, Ћупић Жељко: Ономастика Загарача. СДЗб XLIV(1997), 577–615.

Ћупић Драго: Дијалекатски рјечници у односу на друга лексико-графска дјела. ХДЗ 8 (1989), 33–40.

Ћупић Драго: Македонска ономастика. Поводом истоимене књиге Трајка Стаматоског. Баштина 2 (1991), 165–168.

Ћупић Драго: Не прогонимо ријечи. – у: О лексичким позајмље-ницама. Зборник радова са научног скупа Стране речи и изрази у срп-ском језику, са освртом на исти проблем у језицима националних ма-њина, Градска библиотека Суботица – Институт за српски језик САНУ, Суботица – Београд, 1996, 5–6.

Ћупић Драго: Семантеме гора и шума и сл. у дјелу П. А. Ровин-ског о Црној Гори. ЗбМСФЛ XLIII (2000 [2001]), 625–630.

Ћупић Драго: Српскохрватско-албански односи у два лексичко-синтагматска случаја. Становништво словенског поријекла у Албанији,861–863.

Ћупић Драго: Стијовић Светозар, Словенизми у Његошевим пје-сничким дјелима. ВаО 4 (1992), 102–105.

Ћупић Драго: Ускочки речник. Задужбина 12 (1990), 9.

Ћупић Жељко, Микетић Драган: Из лексике Ибарског Колаши-на. Баштина 7 (1996), 17–43.


87

Ћупић Жељко: „Свето“ и „ђавоље“ или трагови култног у косов-скометохијској топонимији. Баштина 8 (1997), 97–109.

Ћупић Жељко: Анатомска лексика у косовскометохијској топо-нимији. Баштина 5 (1994), 22–32.

Ћупић Жељко: Боје у косовскометохијској топонимији. Башти-на 6 (1995), 9–18.

Ћупић Жељко: Зоонимске основе у косовскометохијској топони-мији. Баштина 4 (1993, Приштина), 17–27.

Ћупић Жељко: Леп ономастичи почетак. Задужбина 21 (1993),13.

Ћупић Жељко: Ономастика Љешкопоља. ОП 11 (1990), 451–474.

Ћупић Жељко: Страна лексика у рубрици „културни живот“ дневног листа „Политика“. – у: О лексичким позајмљеницама. Зборник радова са научног скупа Стране речи и изрази у српском језику, са освртом на исти проблем у језицима националних мањина, Градска би-блиотека Суботица – Институт за српски језик САНУ, Суботица – Бео-град, 1996, 313–317.

Ћупић Жељко: Фитонимске основе у косовскометохијској топо-нимији. Баштина 3 (1992, Приштина), 46–62.

Ћушић Дмитар (записивач): Народна ношња у Крбави и Лици. Расковник 81–82 (1995), 26–30.

Фејса Михајло: Карактеристике Српско-русинског речника. Stu-dia ruthenica 5 (1996), 46–48.

Фекете др Егон: Предговор. – у: Стандардизација терминологи-је „Зборник реферата“. Српска академија наука и уметности, Београд, 1996, 13.

Фекете Егон: Апелативи са негацијом као лексикографске од-реднице. ЈФ 50 (1994), 129–137.

Фекете Егон: Emil Horak, Srbochorvatsko-slovensky i slovensko-sr-bochorvatsky slovnik, Slovenske pedagogicke nakladatel’stvo Obzor –Tvorba, Bratislava 1991, str. 1–755. ЈФ 51 (1995), 331–333.

Фекете Егон: Нова и страна лексика – да или не?. Преводилац10/3–4 (1991), 9–20.


88

Фекете Егон: О граматичко-семантичким проблемима исказа стало ми је до некога/ до нечега. НЈ XXXIII/3–4, 188–197.

Фекете Егон: О италијанско-српском речнику Ивана Клајна. КњЈ XLV/2–3 (1997), 141–144.

Фекете Егон: О ортографско-морфолошкој употреби и семан-тичко-лексичкој природи скраћеница. Преводилац 9/4 (1990), 11–18.

Фекете Егон: О Речнику Милоша Московљевића. НЈ XXXIII/3–4, 338–342.

Фекете Егон: Отпор према туђицама. – у: О лексичким позајмље-ницама. Зборник радова са научног скупа Стране речи и изрази у срп-ском језику, са освртом на исти проблем у језицима националних ма-њина, Градска библиотека Суботица – Институт за српски језик САНУ, Суботица – Београд, 1996, 53–57.

Фекете Егон: Поводом петнаестог тома Речника САНУ. НЈXXXII/1–2 (1997), 45–51.

Фекете Егон: Речник српскохрватског књижевног и народног је-зика САНУ. Славистика 1 (1997), 126–147.

Филиповић Рудолф: Англицизми у хрватском или српском јези-ку: поријекло, развој, значење. ЈАЗУ – Школска књига, Загреб. 1990, 335 стр.

Финка Божидар: О нашој дијалекатској географији и дијалекто-лошкој лексикографији: уводно излагање. ХДЗ 8 (1989), 7–11.

Флашар Мирон: Грчки елементи у Његошевом епском и песнич-ком речнику. НССУВД 18/2 (1990), 407–424.

Франчић Анђела: Живко Мандић, Повијесна антропонимија бу-њевачких Хрвата у Мађарској, Будимпешта 1987. ОЈ 14 (1991), 175–177.

Франчић Анђела: Милица Грковић, Речник имена бањског, де-чанског и призренског властелинства у XIV веку, Београд 1986. ОЈ 14(1991), 178–180.

Франчић Анђела: Петар Шимуновић, Источнојадранска топони-мија, Сплит 1986. ОЈ (1991), 171–174.


89

Хаџиефендић Ремзија: Однос између квантификације и демину-ције/аугментације у српскохрватском језику. Књижевни језик 20/1–2(1991), 111–117.

Хаџић Ибрахим: Новозабележена народна имена гљива. НЈ30/1–5 (1995), 96–108.

Havlová Eva: К семантической мотивации некоторых ботаниче-ских названий. ЈФ LVI/3–4 (2000 [2001]), 1351–1357.

Халиловић Сенахид: Из лексике говора југоисточне Херцегови-не и јужне Далмације. Књижевни језик 20/1–2 (1991), 107–110.

Халиловић Сенахид: Утицај цивилизацијских и језичких додира на говорну раслојеност (на примјеру југоисточне Херцеговине и јужне Далмације). Трећи програм Радио-Сарајева 70 (1991, Сарајево), 533–554.

Хамовић Зоран: Основни појмови српске средњовековне књи-жевности. Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова. Нолит, Београд 1990. Задужбина 13 (1991), 13.

Хлебец Борис: Мортон Бенсон, Евлин Бенсон, Роберт Илсон, Комбинаторни речник енглеског језика, „Нолит”, Београд 1990. Прево-дилац 9/4 (1990), 39–41.

Хлебец Борис: Принципи формирања биноминалних сложеница и синтагми у српском језику. – у: О лексичким позајмљеницама. Збор-ник радова са научног скупа Стране речи и изрази у српском језику, са освртом на исти проблем у језицима националних мањина, Градска би-блиотека Суботица – Институт за српски језик САНУ, Суботица – Бео-град, 1996, 139–145.

Хлебец Борис: Проблеми полисемије. НССУВД 23/2 (1993), 33–36.

Хозјан Сњежана: Ненад Векарић, Пељешка насеља у 14. стоље-ћу, Дубровник 1989. ОЈ 14 (1991), 186–187.

Хорват Р[адослав]: Примена општих принципа у раду на југо-словенској електротехничкој терминологији. – у: Стандардизација терминологије „Зборник реферата“. Српска академија наука и уметно-сти, Београд, 1996, 229–232.

Христова Дореана: Околу поимите термин и терминологија. ЛЗбXLIV/4–6 (1997), 3–6.


90

Cichonska Maria: Место терминологије у језичком систему. НССУВД 18/1 (1990), 23–26.

Цицмил-Реметић Радојка: Фитоними и зооними у топонимији дурмиторског села Црне Горе. ЈФ LVI/3–4 (2000 [2001]), 1371–1380.

Чабаркапа Петар: Жаргон, арго-псовке. ПР 17-18 (1995), 11.

Чедић Ибрахим: Лексикографске склоности Мехмед-бега Капе-тановића Љубушака. Књижевни језик 19/4 (1990), 205–212.

Чедић Ибрахим: Туђице у школској пракси. Књижевни језик20/1–2 (1991), 118–122.

Чернева Н[адя] П.: Темпоральные фразеологические единицы в английском и русском языках. МСССИ 4 (1996), 78.

Чигоја Бранкица: О неким лексемама у језику Павла Папића. НССУВД 23/2 (1993), 175–184.

Чулић Грацијела: Структура антропонимије Боке Которске у XIV и XV стољећу. ОЈ 14 (1991), 87–132.

Шевић Б. Радмила: Српски и енглески – језици у контакту? О лексичким позајмљеницама. Зборник радова са научног скупа Стране речи и изрази у српском језику, са освртом на исти проблем у језицима националних мањина, Градска библиотека Суботица, Институт за срп-ски језик САНУ, Суботица – Београд, 1996, 81–88.

Шимундић Мате: Дио давних особних имена из шибенскога кра-ја (IX). ОП 11 (1990), 19–46.

Шимундић Мате: Непозната особна имена на простору Мостар-ске нахије у Попису 1475–1477. ЗбМСФЛ 34/2 (1991), 63–91.

Шимундић Мате: Непозната особна црногорска имена у Попису 1475–1477. II. ЗбМСФЛ 34/1 (1991), 33–69.

Шимуновић Петар: Ономастичка знаност у Југославији данас.ОЈ 14 (1991), 153–167.

Шимуновић Петар: Трајко Стаматоски, Македонска ономастика, Изд. Институт за македонски језик „Крсте Мисирков“, Скопје 1990, 336 стр. ЈФ 47 (1991), 265–267.

Шипка Данко: Jean Aitchison, Words in the mind. An introduction to the mental Lexicon, Oxford – New York, 1987, 1988. SOL 5/1–2 (1990),221–222.


91

Шипка Данко: Uporabno jezikoslovlje, Љубљана 1989. Одјек 43/4(1990, Сарајево), 22–23.

Шипка Данко: Алгоритам за обраду амбигвитета и синонимије помоћу „граматике употребних етикета”. Призма 1/1 (1990, Сарајево), 39–45.

Шипка Данко: Амбигвитет у ономастичом систему, Теоријски приступ. ОЈ 14 (1991), 77–86.

Шипка Данко: Дисамбигвација у лексикографском поступку Ја-кова Микаље. Књижевни језик 20/1–2 (1991), 123–128.

Шипка Данко: Други живот једног рјечника, М. Бенсон, Е. Бен-сон, Р. Илсон, Комбинаторни речник енглеског језика, Нолит, Београд 1990. Одјек 43/8 (1990, Сарајево), 25.

Шипка Данко: Настајање и нестајање хомонимских гнијезда у Етимолошом рјечнику. ЗбМСФЛ 39/2 (1996), 81–87.

Шипка Данко: Нови трендови у проучавању лексикона. ЈФ 47(1991), 221–226.

Шипка Данко: О спољашњој полисемији (или муке по кречу). ЗбМСФЛ 37 (1994), 637–642.

Шипка Данко: О српскохрватским скраћеницама – теоријско по-лазиште нормирања. КњЈ 37/2 (1990), 140–146.

Шипка Данко: О статусу глаголске именице. ЗбМСФЛ XLIII(2000 [2001]), 641–645.

Шипка Данко: Обрада хомонимије у рјечницима српскохрват-ског језика. ЈФ 46 (1990), 69–85.

Шипка Данко: Пароними из енглеског у српскохрватском оп-штем и менталном лексикону. IV симпозијум… (1990, Нови Сад), 130–135.

Шипка Данко: Потпун и систематичан преглед. ЗбМСФЛ 34/1(1991), 180–181.

Шипка Данко: Приче у Српском рјечнику 1818 – прилог проуча-вању мултитекстуалности. Књижевни језик 19/1 (1990), 47–49.

Шипка Данко: Путеви канонизације одреднице у нашим рјечни-цима довуковског периода. ЗбМСФЛ XXXV/2 (1992), 75–80.


92

Шипка Данко: Раст металексикографије. ЗбМСФЛ 34/1 (1991),177–178.

Шипка Данко: Симетрија и асиметрија у антонимским релација-ма. НЈ 28/4–5 (1990), 295–301.

Шипка Данко: Српски рјечници од сеобе до Вука. НССУВД 20/1(1991), 397–403.

Шипка Милан: Летилица или лет(ј)елица (За чвршће критерију-ме нормирања). НЈ XXXIII/3–4, 244–253.

Шипка Милан: О српској правописној терминологији. ЈФLVI/3–4 (2000 [2001]), 1411–1418.

Шиц Јозеф: Географска терминологија српскохрватског језика.Дечје новине – Матица српска – Вукова Задужбина, Горњи Милановац – Нови Сад – Београд, 1994, 125 стр.

Шпис-Ћулум Марија Л.: Фитонимија западне Бачке (коровска флора). СДЗб XИ (1995), 397–490.

Штављанин-Ђорђевић Љубица: Још један поглед на русизме у Иловичкој крмчији. АП 18 (1996), 55–67.

Штасни Гордана: Неологизми, кованице и индивидуално означе-не речи у Речнику српскохрватског књижевног језика. ППЈ 28–29(1997–1998), 87–113.

Штековић Лука (записивач): Сеоски надимци у Пчелићу – За-падна Славонија. Расковник 71–72 (1993), 61–64.

Штудинер Михаил: Лексичко-семантички процеси у језику са-времене српске штампе. НССУВД 23/2 (1993), 219–234.

Шћепановић М[ихаило]: Проблеми стандардизације српског ономастичког терминосистема. – у: Стандардизација терминологије„Зборник реферата“. Српска академија наука и уметности, Београд, 1996, 157–160.

Шћепановић Михаило: Антропонимска база стан и презиме Станојчић. Српски језик 1/1–2 (1996), 182–194.

Шћепановић Михаило: Библиографија радова о терминологији (Према библиографији Јужнословенског филолога 1970–1995). – у: Стандардизација терминологије „Зборник реферата“. Српска академи-ја наука и уметности, Београд, 1996, 251–256.


93

Шћепановић Михаило: Век и по једног речника (Јован Гаврило-вић, Речник географијско-статистични Србије, Култура – КИЗ, Исто-ријски институт САНУ, Београд 1994, XI+249, 20 цм). КњЈ 44/1–2(1996), 141–143.

Шћепановић Михаило: Књига о ријечима (Бранислав Остојић, Из црногорске лексикографије и лексикологије, Унирекс, Никшић, 1992, стр. 5–204). КњЈ (41/1–2 (1994), 100–102.

Шћепановић Михаило: Несагласност граматичког и лексико-графског статуса једног типа ојконима. НССУВД 26/2 (1997), 389–398.

Шћепановић Михаило: Новчане јединице као туђице у Вуковим пословицама. – у: О лексичким позајмљеницама. Зборник радова са на-учног скупа Стране речи и изрази у српском језику, са освртом на исти проблем у језицима националних мањина, Градска библиотека Су-ботица – Институт за српски језик САНУ, Суботица – Београд, 1996, 349–366.

Шћепановић Михаило: Ономастичка терминологија и норма. у: Трећи лингвистички скуп „Бошковићеви дани“ (радови са научног ску-па), ЦАНУ, Подгорица, 1997, 215–221.

Шћепановић Михаило: Ономастичке категорије и српска онома-стичка терминологија. КњЈ 45/2–3 (1997), 65–69.


94


95

ХРОНИКА


96

Хроника

97

Срето Танасић (Београд)

В. П. Гудков: ГРАМАТИЧЕСКИЕ ОЧЕРКИ – ГРАМАТИЧКИ ОГЛЕДИ, Славистичка библиотека, Књига

X, Славистичко друштво, Београд, 2013.1

Предајући читаоцима књигу Граматички огледи Владимира Па-вловича Гуткова, дужни смо нешто рећи о њеном аутору, што ће мање обавештеним читаоцима помоћи да стекну известан увид у то о каквом заслужном филологу је реч. Владимир П. Гутков (1934) преко пола ве-ка је предавао српски (српскохрватски) језик студентима Московског државног универзитета и исто толико година је присутан у научној јав-ности у Русији и Србији, односно бившим државама Совјетском Саве-зу и Југославији. Био је дуги низ година шеф Катедре за словенску фи-лологију и продекан Филолошког факултета Московског државног универзитета „Ломоносов“. Представља најзначајнијег србисту данас у Русији, а најпозванији српски лингвиста друге половине двадесетог ве-ка академик Павле Ивић за њега је рекао да је најбољи познавалац срп-ског језика изван српске националне лингвистике. Они који су познава-ли професора Ивића знају да он није често изговарао јаке речи, ни кад је критиковао ни кад је некога хвалио. Ове похвалне речи за професора Гуткова треба разумети управо имајући у виду да потичу и од несваки-дашњег ауторитета, за кога је још у његовим младим данима Самуил Б. Бернштајн записао: незаурядная личность, и од човека који се није раз-бацивао речима, који је такве атрибуте употребио свега неколико пута у свом научном веку.

Широк је спектар занимања Владимира П. Гуткова у његовом научном раду. Исто тако, он је на Катедри за славистику предавао већи број курсева. Поред Увода у словенску филологију, овде желимо да на-гласимо: држао је и курсеве из граматике савременог српског језика, историје и дијалектологије српског језика, историје српског књижевног

1 Прочитано 28. новембра 2013. на Филолошком факултету Московског државног универзитета „Ломоносов“.


98

језика, лексикологије и лексикографије – може се рећи комплетан сту-диј српског језика. Био је ментор већег броја кандидатских дисертаци-ја.

У науци се В. П. Гутков јавио сада већ далеке 1957. године, а пред српском научном јавности појавио се пре педесет година, својим прилогом у часопису Института за српски језик Српске академије нау-ка и уметности Наш језик (1962). Отада је он присутан у нашем науч-ном животу – објављујући своје радове у свим најзначајнијим српским публикацијама (само у поменутом часопису за српски књижевни језик и језичку културу Наш језик објавио је једанаест прилога). Такође, уче-ствовао је на научним конференцијама, гостовао у Институту за српски језик много пута дискутујући о различитим питањима српског језика са најистакнутијим српским лингвистима. У библиографији В. П. Гуткова видно место припада радовима који се тичу српскога (и српскохрват-скога) језика. На плану синхроније највише је писао о питањима из морфологије и синтаксе, али се успешно бавио и фонетско-фоноло-шким питањима. На плану дијахроније значајан допринос дао је исто-рији српског књижевног језика у XVIII и XIX веку, у оквиру, у нашој науци иначе дефицитарнe, историјe лексикографије. Такође, за нас је значајно занимање В. П. Гуткова за историју изучавања српског језика у руској филологији у XVIII и XIX веку, за руско-српске научне везе и друго. Да овом приликом поменемо само његов рад Двеста година изу-чавања српског језика у Русији и на Московском универзитету (на рус. јез.) у београдском часопису Славистика. Уз то, он је такође прило-жник и историји новије славистике, да поменемо опет само радове: Александар Белић – почасни професор Московскога универзитета, об-јављено у књизи Славистика – Србистика, и Александар Белић и Павле Ивић на Московском универзитету (на рус. јез.), објављено у Јужно-словенском филологу 65 за 2009. год.

Боравећи у нашој средини, Владимир Павлович Гутков је стекао велики број блиских сарадника и искрених пријатеља међу српским лингвистима. Наши најзначајнији лингвисти веома су ценили посвеће-ност овога истакнутог слависте науци о српском језику, као и озбиљ-ност с којом приступа у својим истраживањима. Он је то пријатељство искрено прихватио и истом мером узвраћао. Боравци Владимира Па-вловича Гуткова у Београду претварали су се у својеврсне „славистич-ке дане“. Подразумевало се да се с њиме сретну у то време сви значај-нији српски лингвисти – србисти и русисти. Прављен је распоред: где ће се који дан организовати сусрет, које теме ће бити на дневном реду. Као директор Института за српски језик САНУ с поносом истичем да

Хроника

99

се В. П. Гутков изузетно лепо осећао у нашем Институту, међу сарад-ницима Института и оним српским лингвистима који су на било који начин били у вези с Институтом. Ретки су случајеви да је један страни слависта посветио неко своје дело неком српском слависти. Владимир Павлович Гутков своју значајну књигу Славистика – србистика обја-вљену у Москви 1999. године посветио је академику Павлу Ивићу, који је преминуо у тој години. Другу своју књигу Исследование частных вопросов истории славянских языков (Москва 2007) посветио је успо-мени на академика Митра Пешикана, свога дугогодишњег пријатеља и саговорника у Институту. Када смо 2007. године обележавали шезде-сет година од оснивања Института за српски језик САНУ, одлучили смо да то буде мање свечарски а више радно, да се направи један сим-позијум у складу с економским приликама, без позивања свих слависта који су кроз године постојања Института с њиме сарађивали, објављи-вали радове у његовим публикацијама и томе слично. Међутим, нисмо могли заобићи Владимира П. Гуткова. Разуме се, он се одазвао нашем позиву, помало се жалећи на здравље, али и сам је знао да му је и том приликом место са нама.

За допринос који је током свог дугогодишњег научног рада даославистичкој науци, посебно за допринос који је дао србистици, Влади-мир П. Гутков је, између осталог, постао први добитник највећег при-знања које се код нас додељује за допринос у науци о језику, угледне награде „Павле Ивић“ за књигу Славистика – србистика, која је потом објављена и на српском језику (Београд – Нови Сад, 2005).

И књига Граматички огледи на најбољи начин сведочи о науч-ним врлинама В. П. Гуткова. Узорна акрибичност, изузетна одговор-ност према језичким фактима, невероватно обиље података на којима заснива своја истраживања и аргументује своје закључке делују помало и опомињуће у данашње време, кад се почесто у научни рад иде без со-лидније властите грађе, кад се тражи лакши начин да се дође до неких језичких података – лакши, али зато и много несигурнији, како нам из-носи свој однос према језичком податку и сам аутор на почетку ове књиге.

Књига Славистика – србистика доноси избор радова В. П. Гут-кова посвећених неким питањима из историје славистике, у оквиру њих и из историје србистике и историје нашег књижевног језика. Књи-га Граматички огледи бави се питањима савременог српског (српско-хрватског) језика. Ти радови су претходно објављивани у Србији и Ру-сији и, да тако кажем, издржали проверу код научне јавности. На овај начин, када су радови окупљени на једном месту – у корицама ове


100

књиге, српској и другој славистичкој стручној јавности се пружа мо-гућност да стекне потпунији увид и у допринос В. П. Гуткова изучава-њу синхроније српског језика. На другој страни, књига ће бити незао-билазно штиво када се у процењивању, вредновању и кориговању срп-ске граматичке норме буду разматрала питања којима се аутор у њој бави.

Како се ова књига појављује на крају 2013. и на прагу 2014. го-дине, она представља и скроман допринос српских слависта обележа-вању осамдесетог рођендана великог слависте и србисте Владимира П. Гуткова, који је многоструко задужио српску науку о језику и српску културу.

Хроника

101

Биљана Сикимић (Београд)

СЛАВЯНСКАЯ ДУХОВНАЯ КУЛЬТУРА: ЭТНОЛИНГВИСТИЧЕСКИЕ И ФИЛОЛОГИЧЕСКИЕ ИССЛЕДОВАНИЯ (К 90-ЛЕТИЮ Н. И. ТОЛСТОГО).

SLAWISCHE GEISTESKULTUR: ETHNOLINGUISTISCHEUND PHILOLOGISCHE FORSCHUNG (ZUM 90.

GEBURTSTAG VON N. I. TOLSTOJ). Institut für Slawistik,Wien 11–13.12.2013.

Током целе 2013. године у Русији, Србији и Аустрији низом на-учних и пригодних скупова обележена је деведесета годишњица рође-ња Никите Иљича Толстоја (1923–1996). Истим поводом угледна мо-сковска издавачка кућа објавила је монографију – зборник радова „Et-hnolinguistica Slavica. К 90-летию Никиты Ильича Толстого“ са прило-зима ученика Н. И. Толстоја који данас представљају „Московску етно-лингвистичку школу“. У зборник су укључени и одабрани транскрипти Толстојевих теренских записа из Полесја и његова преписка са углед-ним славистима (међу којима су и два писма Павла Ивића из 1969. го-дине).

Тродневни скуп одржан почетком децембра у Институту за сла-вистику Универзитета у Бечу, имао је за циљ да из различитих углова осветли истраживања у широком дисциплинарном распону од филоло-гије, лингвистике и фолклористике којима се бавио Никита Иљич Тол-стој. Тако су се, захваљујући одличној организацији скупа, на окупу нашли истраживачи који се баве историјом словенских књижевних је-зика, словенском дијалектологијом, старословенским језиком, црквено-словенским језиком, словенском етимологијом, етнолингвистиком и етнолингвистичком географијом. Радови су били презентирани углав-ном на руском, али и на српском, хрватском и немачком језику.

Велика група радова ослањала се на истраживања Никите Тол-стоја у домену старословенског и других словенских књижевних језика из старије епохе. У овој научној парадигми треба бар поменути излага-


102

ња Ане Кречмер „Slavia Orthodoxa et/ versus Slavia Latina (Romana)“, затим А. П. Мајорова „Типови аутохтоних позајмљеница у забајкал-ском региолекту руског језика 18. века“ (Типы автохтонных заим-ствований в забайкальском региолекте русского языка XVIII века),А.А. Кожинове „Белоруски преводи књиге пророка Данила 16. века“ (Белорусские переводы книги пророка Даниила XVI века), Герхарда Не-векловског „Руски летописи као извор успостављања хронологије фо-нетских промена“ (Русские летописи как источник установления хро-нологии фонетических изменений), О. А. Акимове „Извори представа о јединству словенског света: о неким хрватско-глагољским митологема-ма“ (У истоков представлений о единстве славянского мира: о неко-торых хорватско-глаголических мифологемах), Ђорђа Цифера „Наста-нак старословенског језика и средњевековна вишејезичност“ (Возник-новение старославянского языка и средневековое многоязычие), В. То-мелерија „Црквенословенска укрштања. Климент Охридски на додиру западног и источног словенства“ (Церковнославянские перекрестки. Климент Охридский на стыке западного и восточного славянства). У наставку својих текстолошких истраживања словенске Библије А. А. Алексеев је у прилогу „Из историје староруске егзегезе“ (Из истории древнерусской экзегезы) представио анализу неколико апокрифних тек-стова.

У свом прилогу „Различите Славије: коегзистентне, консекутив-не, кумулативне“ (Die verschiedenen Slaviae: koexistent, konsekutiv, ku-mulativ) Роланд Марти је разматрао терминолошка питања номинације словенског света које види као бинарна (Slavia othodoxa / byzantina / greaca / orientalis vs. romana / latina / catholica / occidentalis), трансвер-зална (Slavia cyrillo-methodiana, Slavia christiana) и допунска (Slavia islаmica, Slavia hebraica) у светлу теоријских поставки Никите Толсто-ја, Санте Грачотија и Рикарда Пикија.

Низ излагања на скупу бавио се етимологијом и реконструкци-јом словенске културе. Тако је Н. И. Антропов у прилогу „У каквој су вези западнополеско-белоруски обредни Куст и номинација коусть(кисть/кость) у Ипатијевском летопису?“ (Соотносимы ли западнопо-лесско-белорусский обрядовый Куст и номинация коусть (кисть/кость)Ипатьевской летописи?) анализирао порекло обичаја куст и изнео мо-гућу везу са неким татарским обичајима из 13. века (провлачење изме-ђу две ватре). А. Г. Кравецкий је у прилогу „Кобасица староруских крмчија“ (Колбаса древнерусских кормчих) дао свој прилог дискусији о етимологији словенске лексеме кобасица, а Кристијан Ханик у прилогу „Тактикон Никона из Шварценберга као извор за именовање јела и

Хроника

103

одеће и словенском средњем веку“ (Das Taktikon des Nikon vom Schwar-zen Berge als Quelle für Speisen- und Kleider- bezeichnungen im slavischenMittelalter) – етимологију и историју словенске лексеме слануток ’ле-блебије’. Јасмина Грковић Мејџор наставља своја истраживања рекон-струкције словенског текста из домена језика права, а на грађи из пове-ља („Формуле са именицом вера у старосрпском језику“).

А. М. Молдован је представио рад Института за руски језик РАН на „Националном корпусу руског језика“ (www.ruscorpora.ru), као и друге постојеће словенске електронске корпусе (староукрајински корпус, норвешко-бугарски корпус, електронске базе у Фрајбургу, Хелсинкију) у веома актуелном прилогу „Проблеми и задаци корпусног проучавања словенске писмености“ (Проблемы и задачи корпусного изучения славянской письменности).

На један значајан али неправедно запостављен истраживачки рад Никите Толстоја указао је А. Д. Дуличенко у излагању под насло-вом „Академик Н. И Толстој и проблеми књижевног резијског“ (Акаде-мик Н. И. Толстой и проблемы литературной резьянщины). Дуличенко је изнео историјат лингвистичких и етнолошких истраживања резиј-ских насеља у Италији, почевши од Срезњевског (чији материјали још увек стоје необрађени у руским архивима), преко Бодуена де Куртене, Станислава (Антона) Шкрабеца, Никите Толстоја, затим преко Милка Матичетова и самог аутора прилога, Александра Дуличенка. Речник резијског говора (који је у Архиву у Санкт Петербургу пронашао Ни-кита Толстој) припремљен је за штампу и већ дуги низ година стоји у Словеначкој академији наука. Међу новијим интересовања за резијски језик свакако треба поменути холандског лингвисту Ханса Стенвајка (Hans Steenwijk).

Питањима историје славеносрпског језика бавили су се истражи-вачи из Србије и Хрватске: коауторски рад Исидоре Бјелаковић и Александра Милановића „Толстојева периодизација и питање жанра“ показао је развој новинских жанрова у „Новинама србским“ са посеб-ним акцентом на анализи стила некролога, затим М. Курешевић „Ка дефинисању црквенословенског језика нижег стила (на примеру иска-зивања семантичке субординације)“, В. Карлић „О придјевском виду у славеносрпском језику“, Божо Ћорић „Нека питања творбе речи у сла-веносрпском језику“ и Д. Богутовац „О Винаверовим погледима на српски књижевни језик и писану пјесничку традицију“.

Гордана Штасни је у прилогу „Семантичке трансформације у посрбљеним медицинским речницима“ применила интердисциплинар-ни приступ анализи лексичког састава микропоља у срењевековној ме-

http://www.ruscorpora.ru/


104

дицинској терминологији и у предвуковској епохи. Њен приказ дија-хроног развоја термина за одређене болести и називе телесних органа показао је ауторкино истовремено одлично познавање традиционалне медицине. Овај прилог стоји на граници са низом етнолингвистичких студија који представљају трећу значајну целину радова изложених на скупу.

Репрезентативан етнолингвистички допринос дала је Светлана М. Толстаја у студији „Заклетва и клетва у језику и култури“ (Клятва и проклятие в языке и культуре). Она заклетву сагладава на три нивоа: језичком, фолклорном и ритуалном. Као жанрови словенске заклетве издвојени су заклетва – аутопроклетство (призивање зла самом себи) и заклетва богом (рус. божба) (апелација вишем ауторитету, сакралном симболу или моралној вредности); а као врсте клетве издвојене су кле-тва обећање / обавеза (у будућем времену) и клетва уверење (у про-шлом и садашњем времену). Ритуали заклетве илустровани су приме-рима из спорова око међе (ношење земље, једење земље) и ритуалном функцијом камена приликом заклињања.

У етнолингвистичкој групи радова запажена су била излагања Љубинка Раденковића: „Ходајући“ покојник у духовној култури Сло-вена („Ходячий“ покойник в духовной культуре славян) и А. Л. Топор-кова: „Текстови бајања руских риболоваца: између магије и религије“ (Заговорные тексты русских рыболовов: между магией и религией), у којем овај аутор наставља своја истраживања магијских текстова пово-дом лова и риболова, као и молитве за успешан риболов сачуване у требницима.

Елена Л. Березович представила је своја новија теренска истра-живања фразеологије: склапање брака „пре свог времена“, свадбену симболику санки и корита у прилогу „Етнокултурни контекст руске фразеологије. Маргиналије уз теренске записе последњих година“ (Эт-нокультурный контекст русской фразеологии. Маргиналии к полевым записям последних лет).

Радикалне демографске промене које су задесиле изоловане ру-ралне заједнице (у овом случају Балкана и Русије) условиле су и про-мене у фокусу и примењеној методологији етнолингвистичких терен-ских истраживања. Управо су ову значајну социјалну промену одрази-ли радови конципирани у оквиру етнолингвистичке географије и пре-зентације личних резултата теренских истраживања. Тако је Марфа Н. Толстаја у прилогу „Етнолингвистичка грађа лингвистичких експеди-ција Института славистике“ (Этнолингвистические материалы лингви-стических экспедиций Института славяноведения) представила тим-

Хроника

105

ска истраживања обављана током 15 година у Украјини, паралелно са радом на Карпатском дијалекатском атласу (ОКДА). Други круг тим-ских теренских истраживања обухватио је средњу Русију, ова истражи-вања била су веома сложена због масовних пресељавања становништва па се радило на реконструкцији некадашњих микродијалеката. Егзем-пларно су приказана и теренска истраживања у Тверској области (углавном на примерима из тардицијског календара).

Ана А. Плотникова је представила резултате својих нових терен-ских истраживања Бошњака у Босни и Херцеговини (насеља на плани-нама Бјелашница и Трескавица као и у околини Високог) из домена де-монологије, обичаја око рођења детета и неких календарских обичаја (теферич, Алиђун) у прилогу „Архаични елементи у народној традици-ји Босне: језик и култура“ (Архаические элементы в народной тради-ции Боснии: язык и культура).

Олга В. Белова је такође представила своје новије теренске запи-се (2009–2012) из западне Белорусије у прилогу „’Своја’ и ’туђа’ вера у народној слици света (етнолингвистички аспект)“ („Своя“ и „чужая“ вера в народной картине мира. Этнолингвистический аспект), који се у методолошком погледу могу лоцирати на граници класичне етнолин-гвистике и антропологије религије: посебно су били интересантни стaвови саговорника о староверцима и баптистима.

И. В. Бегунц је показала актуелну методологију тимског терен-ског рада са студентима руског језика као и досадашње промене у ме-тодологији рада на прикупљању и обради грађе за дијалекатски речник Архангелске области и посебно рад на електронској картотеци. Посеб-ну пажњу публике изазвали су конкретни рецентни проблеми рада на терену: тешкоће са комуникацијом, избором пунктова и радом са саго-ворницима (у истраживаној регији данас постоји стара генерација, средња ређе, а младих практично и нема). Конкретни резултати терен-ског рада били су показани на терминологији дечијих игара („Северно-руска дијалекатска лексика везана уз дечије игре. На теренској грађи села Таврењга у Коношком рејону Архангелске области“ (Севернорус-ская диалектная лексика, связанная с детскими играми. На материале записей из д. Тавреньга Коношского р-на Архангельской обл.).

Нажалост, на слупу нису били представљени етнолингвистички радови Г. А. Кабакове, и двоје важних представника пољске етнолин-гвистичке школе – Станиславе и Јержија Бартмињских, али они ће се, надамо се, наћи у планирана два тома зборника радова са овог скупа.

Последњи дан рада скупа био је посвећен сећању на Никиту Толстоја када су о својим личним успоменама говорили Светлана Тол-


106

стој и Андреј Тарасјев, а историографске прилоге о животу и раду Бе-лих Руса у емиграцији изнели А. Арсењев и Б. Даниленко. У овој завр-шној секцији указано је на град Беч као једно од важних места у био-графији Никите Толстоја, али и на везу са угледним бечким слависти-ма (Хамом и Марешом) са којима је Никита Толстој био у редовном контакту. Данас везу са бечком славистиком и руском етнолингвистич-ком школом са великим ентузијазмом преузима Ана Кречмер, ученица Никите Толстоја и организаторка овог значајног научног скупа.

Хроника

107

Ивана Митић (Крагујевац) Јелена Павловић (Ниш)

УТИСЦИ СА СЕМИНАРА „СРПСКИ ЈЕЗИК КАО НЕМАТЕРЊИ У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ“ (одржан на

Филозофском факултету у Нишу од 18. до 26. августа, у организацији ОЕБС-а и Филозофског факултета у Нишу)

Језик је основа сваког почетка, поретка, човека и света. Језик је мост и медијум, слика живота, обичаја и културе народа који њиме говори.

Током основних и мастер студија на Филозофском факултету у Нишу припремани смо за професоре српског језика и књижевности као матерњег. Нисмо учени како да свој предмет предајемо као нематерњи, те је понуда коју смо добили од организације Мисија ОЕБС у Србији представљала прави изазов, прихваћен без икаквог двоумљења. Семи-нар „Српски језик као нематерњи у теорији и пракси“, који су Мисија ОЕБС у Србији и Филозофски факултет у Нишу организовали, отво-рио је полазницима велике могућности за даљи професионали рад и ка-ријеру (којих, признајемо, до сада нисмо ни били свесни).

Препуни утисака и информација желимо да дамо преглед семи-нара и свој увид у допринос предавања која смо слушали. Иако је свако од њих имало исти циљ, ниједно није било понављање претходног, већ нови поглед који нас је мотивисао да пробудимо у себи самима вешти-не и идеје како да на најбољи начин предајемо српски језик као нема-терњи.

Предавања професорке Марине Јањић и професора Бобана Ар-сенијевића допринела су проширењу наших теоријских знања. Сви зна-мо да је добра теоријска основа темељ за успех сваког посла, а знање о методама учења нематерњег језика добијена на овом семинару су база на којој ће почивати наше будуће предавање српског као нематерњег језика. Професорка Марина Јањић нас је, кроз предавање „Методе у настави и учењу српског језика као нематерњег“, упознала са методама


108

које се могу применити у настави српског језика као нематерњег (АВГС метода, комуникативна метода, наставне стратегије). Савети које је дала професорка Марина Јањић су за нас били право откриће и, што је најважније, они се могу применити на наставу српског као нема-терњег језика.

Професор Бобан Арсенијевић је у предавању „Језичка варијаци-ја, компарација и типологија у настави нематерњег језика“ говорио о могућим методама које се користе у настави једног језика као страног и о карактеристикама балканског језичког савеза. Професор Арсеније-вић нам је скренуо пажњу на то колике су везе између језика који чине балкански језички савез, а којих ми нисмо ни свесни. Свуда око нас је културно благо којe би требало истражити, свуда око нас је скривена заједничка историја, а учење другог језика је најбољи начин да се от-крију скривене везе између националних заједница на Балкану.

Најдрагоценији део семинара јесте предавање „Утицај дијалекта на познавање српског језика код ученика Албанаца. Разрада плана и програма наставе српског као нематерњег језика код Албанаца“ про-фесорке Татјане Трајковић, која је предавала српски језик као нематер-њи у гимназији у Прешеву. Професорка Трајковић нам је указала да је први проблем тај што настава српског језика као нематерњег није при-лагођена свакој националној заједници понаособ. Понудила нам је де-таљан и практичан план за додатне часове наставе српског језика као нематерњег и подсетила нас да је важно код учесника подстицати уна-пређење комуникативних могућности. Наведено је у складу са савре-меним тенденцијама учења језика у Европи, где је нагласак на језичкој продукцији и развијеној комуникативној компетенцији.

Други део семинара односио се на практичну обраду одређених језичких јединица. Професорка Јелена Стошић говорила је о настави творбе речи при предавању српског језика као нематерњег („Творба ре-чи у теорији и настави српског језика као нематерњег“), а професорка Ирена Цветковић Теофиловић о могућим начинима усвајања лексике српског језика („Усвајање лексичког система српског језика“). Од обе професорке чули смо да је важно да ученике научимо речима и језич-ким обрасцима, који ће им бити од користи у каснијем раду и приват-ном животу. На основу сазнања које нам је пренела проф. Цветковић Теофиловић, о могућностима израде функционално-смисаоних табела које би садржале списак лексике и језичких образаца који се користе у свакодневним језичким ситуацијама, а кроз разговор са професорком Мајом Вукић, дошли смо до идеје о изради двојезичног приручника-речника.

Хроника

109

Драгоцено предавање професорке Вукић („Ситуативне игре у настави српског као нематерњег језика“) помогло нам је да схватимо да морамо водити рачуна да при настави српског језика као нематерњег ученике обучавамо тако да се могу снаћи у свакодневним ситуацијама. Предавање се састојало из два теоријска дела („Ситуативне игре у на-стави српског као нематерњег језика“ и „Обрада наставних тема из гра-матике ситуативном игром“) и из две радионице („Дириговани тип си-туативних игара“ и „Ситуациона игра са смерницама“).

На крају семинара, професорка Ана Рочкомановић поделила је са нама искуства из времена када је радила као лектор у Великом Трно-ву у Бугарској и подсетила нас да смо ми амбасадори своје културе и да смо ми живи говорници страног језика, која су од немерљиве вред-ности за свакога ко учи један страни језик. Професорка је кроз преда-вање „Искуства из наставне праксе учења српског као страног језика“ говорила о начинима мотивације ученика у настави језичке културе и организовала радионице које су се састојале од вежби читања и пра-вилног изговора, стилско-композицијских говорних вежби и интерпре-тације књижевног дела као вида говорне вежбе.

Посебна драгоценост овог семинара је прилика да научимо основе албанског језика. Јована Тинтор је на ненаметљив, оригиналан и, пре свега, врло професионалан начин код нас пробудила жељу за учењем албанског језика и потребу за упознавањем албанске културе, и омогућила нам да, на досад најоригиналнији начин учимо један стра-ни језик. На крају, захваљујући представницима ОЕБС-а, кроз предава-ња о вештинама презентације, која су држали Иван Апостоловић и Алексеј Степанов, стекли смо неформално образовање, које нисмо имали прилику да добијемо током редовног школовања.

Семинар нам је омогућио да растемо као личности, али и да уви-димо да можемо радити као један велики тим који ће остварити две ве-лика циља која су у основи Мисије ОЕБС у Србији: кроз учење албан-ског језика упознаћемо се са традицијом и културом другог народа, а учећи ученике српском језику, омогућићемо им да постану интегрални део шире друштвене заједнице.


110

lingvističke aktuelnosti 23

Documents