7/25/2019 Ljudi ive u Soliterima Na Minut Straha Izmeu Otiraa i Ulice

1/1

ljudi ive u soliterima na minut straha izmeu otiraa i ulice, na juri zauzimaju

veernice i tavane, u komunistikim kockama dele sobe, ive u malim mirnim

ulicama gde neguju ruinjake na polukrunim kapijama i udobne ljuljake na

kojima se ljuljaju nevidljiva tela unuka koji ne dolaze, ive u stanovima s visokim

plafonima i izranjavanim nametajem, u potkrovljima koja lie na palube, u

ahtovima koji lie na more, nekad i u naputenim garaama dok sneg provirujeispod vrata, ive na autobuskim stanicama, ispod mostova, po skvotovima, ive

subotom, ali i nedeljom iako na istorijskom minimumu, ali svakako ive, diu,

odlaze na liturgije, rukove, na lekovima, ive po grobovima, naslanjaju svoje

straare na spomenike stratita i voze male trotokae po kii, ive u kuama sa

zajednikim dvoritem i svakog jutra prebrojavaju mrtve, ive, vie krajem

decembra nego krajem januara, ive na razdaljinama, ivicama, po mijim

rupama, veliki na visokoj nozi, mali u cipeli ili radiju, ive i rade u rezaima,

mlinovima za kafu ili asovnicima, ive u telu igrake smeeg konja i neumorno

pokreu plastine noice oko tapia na koji pljune da bi ga zalepio za parket,

ah, da, ive i u parketu kao ikovi, ive u ve-mainama i rasparuju arape, iveu zidovima, tepisima, bezobzirno kradu dragocen vazduh iz pumpice staricama,

nekad projure kroz krvotok, nekad kroz glavu, ive od krvi i mesa, papira ili

plastelina, u seanjima i priama, kao lavovi, kao kraljevi, kao mi u gvoari,

neki kao urevdan dok neki kao zadunice, ive u tokiju, berlinu ili prosto na

vodovcu, eto, i ja sam jednom ivela u zemunu i imala sam prozor s pogledom

na lipu, bilo je leto, nedelja i uo se samo pljusak