Постанак и развој логике Реч логика потиче од грчке речи LOGOS што значи : закон , правило , говор , мишљење .

Логика је наука о законима сазнања истине . Она утврђује општа и нужна правила по

којима морамо мислити да бисмо сазнали истину . Пре наго што је постала наука , логика

је дуго постојала у пракси људског мишљења као скуп правила којима су се људи

спонтано служили иако их нису били свесни и нису били у стању да их изложе .

Логику као науку је први систематски изложио Аристотел ( 384-322 . г.пне . IV в. п. н. е.) .

У средњем веку долази до застоја у развоју логике , али настанком модерне природне

науке са експерименталним истраживањима , развија се и учење о методи научног

истраживања што представља један део логике - тзв . неформалну логику . Формална

логика такође доживљава експанзију у XIX веку .

Однос логике , филозофије и науке Логика је део филозофије . Предмет логике је истраживање услова сазнања истине , а знати

истину значи имати адекватне информације о стварности независно од наших жеља и

интереса . Филозофија у најширем смислу се бави суштинским - битним особинама

стварности и трага за истином о стварности . Зато се може рећи да је логика оруђе

филозофије . Међутим , слично стоји и однос логике према посебним наукама . Логичка

правила су општег карактера и могу се примењивати у свакој научној области као и у

свакодневном животу . Ево примера како је Аристотел покушао да да докаже једну

астрономску тезу :

Прва премиса : Природа тешких тела је да теже центру света .

Друга премиса : Искуства доказују да тешка тела теже центру Земље .

Закључак : Према томе , центар Земље је истовремено и центар света .

У овом примеру научника астронома занима да ли је Земља заиста центар света ? Овај

Аристотелов закључак је био усвојен и важио све до XVI века н . е када га је Коперник

проблематизовао , а Кеплер оповргао . Са логичке стране закључак је формално исправно

изведен , али је читава научна теорија , која је базирана на овом закључку , погрешна . То

је зато што је прва премиса погрешна . Нема никаквог основа да се говори о центру света .

Није имало чињеничког основа да се тако нешто тврди у првој премиси . Међутим , са

усавршавањем оптичких инструмената ми данас у науци можемо да поставимо нове

премисе које су експериментално потврђене , па да употребом формално исправног

логичког закључивања дођемо до исправног закључка да је нпр Сунце центар сунчевог

система , затим да Земља кружи око Сунца .. и тд .. Експериментално потврђивање

премиса се односи на неформални део логике - научну методологију , што подразумева да

премисе у закључивању морају бити што извесније и чињенички засноване .

Дакле , да бисмо имали истиниту научну теорију ( истинит закључак ) , потребне су нам

чињенички засноване премисе и исправно логичко закључивање . Ако било које од ова два

услова недостаје , закључак тј Научна теорија ће бити погрешна . Сваки специфичан

проблем крије у себи могућност специфицних грешака које се не могу избећи само

познавањем исправног логичког закључивања . Оно је нужно , али не и довољно . Да би

дошао до истинитих закључака , један правник , поред познавања логике мора познавати и

законе , хемичар хемију , лекар медицину и тд ...

Критеријуми сазнања Сазнати нешто значи постати свестан битних својстава онога што смо сазнали , као и бити

свестан његових односа према другим појавама . Често можемо бити уверени да нешто

знамо , али да би се утврдило да ли је наше знање заиста објективно и прихватљиво и

другим људима , неопходно је да буду задовољени неки критеријуми сазнања .

Први критеријум је : јасно језичко формулисање онога сто знамо .

Други критеријум : способност утврдјивања искуствених услова у којима је могуће

идентификовати оно што тврдимо да знамо . То значи да је неопходно да и други могу да у

практичном искуству опазе постојање онога сто тврдимо да знамо .

Трећи критеријум : способност објашњења онога што знамо . Потребно је одговорити на

питања : шта је тај предмет , у коју класу предмета спада , које су његове особине , како се

понаша у односу на друге предмете .... ?

Четврти критеријум : доказивање у пракси уколико је питање спорно .

Дакле : сазнање неког предмета је таква свест о њеним својствима које укључује у себе

способност језичког описивања , објашњавања и практичног примењивања сазнатог

предмета .

Извори и врсте сазнања Извори сазнања су чулно искуство , разум и интуиција . На основу чула добијамо сирову

грађу коју разум касније повезује , селектује и уређује у нашој свести у некакво знање .

Интуиција је специфична зато што даје тренутан и непосредан увид у целину ствари .

На основу различитих извора сазнања , имамо и различите врсте сазнања , па тако имамо

чулно сазнање , разумско сазнање и интуитивно сазнање . Међутим , ни једна од тих врста

сазнања није имуна на грешке , тако да највећи степен сигурности у сазнању постижемо

користећи упоредо више извора сазнања . Нпр чула нас могу варати , зато разум ,

користећи искуствено сазнање од раније коригује грешке настале чулним сазнањем .

Интуитивни увид у целину ствари је често погрешан , али чулним сазнањем се може

посведочити истинитост интуитивног сазнања или оповрћи .

Шта је истина Да би се једно тврђење могло назвати истинитим оно мора бити јасно формулисано ,

доказано и практички проверено . Јасно формулисано значи утврдити тачно значење свих

речи које се користе у реченици . Узмимо реченицу : " Копаоник је виши од Рудника . " За

јасно формулисање је битно да знамо која се тачно планина зове Копаоник , а која Рудник

, и шта подразумевамо под речју " виши " .

Доказ би био изношење чињеница о томе да је Копаоник висок 2017м , а Рудник 1132м и

наше рационално знање о томе да је број 2017 већи од 1132.

У пракси проверено подразумева да када се нпр гради пут до врха планине , биће нам

потребно више асфалта до врха Копаоника него до врха Рудника .

Теорије истине Постоје различите теорије о томе како треба дефинисати шта је то истина .

1. Теорија кореспондентности ( адекватности или одговарања ) . Она је најближа захтевима

здравог разума , јер тврди да је истина када једно тврђење одговара стварности . Нпр "

Авала је 16км далеко од Београда " . Тај исказ је истинит јер одговара стварном стању

ствари . Медјутим , слабост ове терије је у томе сто често говоримо о стварима које не

можемо чулно да опазимо . Нпр истинитост исказа да атом водоника има један протон и

један електрон не можемо проверити чулним опажањем , тако да теорија

кореспондентности не описује на најбољи начин зашто је истинито да атом H има 1p + и 1е

- .

2. Теорија евидентности ( очевидности ) . По овој теорији истинити су они искази који су

праћени нашим осећањем непосредне очевидности . Нпр ''шума је зелена'' , ''Небо је плаво''

, ''Мој син је детињаст'' . Проблем ове теорије је у томе што је очигледност нешто

субјективно , и оно што је мени очигледно не мора бити очигледно и другима . Нпр можда

неко други мисли да мој син није детињаст , већ озбиљан човек , а да је небо тиркиз боје , а

шума сива .

3. Теорија кохерентности . Кохерентност је унутрашњи логички склад мишљења и он је

потпуно објективан , а не субјективан као што је то очигледност . По овој теорији једно

тврђење је истинито када се слаже са свим раније прихваћеним тврђењима који сви

припадају једном складном систему без унутрашње противречности . Кохерентност је

неопходан услов истинитости , али не и довољан јер нпр параноидне особе које пате од

маније гоњења могу све своје исказе повезати у јединствен систем , који логички складно

функционише , али у тај систем промичу неистине нпр да им неке организације раде о

глави . Зато , да би теорија кохерентности била ваљана , бар неки услови система морају

бити истинити по неком другом критеријуму , а не само на основу склада и логичке

доследности . То знаци да теорија кохерентности претпоставља важење још неког другог

критеријума . Тај други критеријум нуди :

4. Теорија верификације ( проверљивост ) . Према овој теорији једно тврђење је истинито

само ако је искуствено проверено и потврђено . Међутим , искуство и пракса нису једине

области у оквиру којих можемо говорити о истинитим исказима . Неко тврђење је

неопходно потврдити и теоријским разлозима , а не само искуственим .

5. Дијалектичка теорија истине ( дијалектика је вештина расправљања и доказивања ) . Ова

теорија одговара и на питање ШТА је истина и КАКО се може утврдити истинитост једног

тврдјења , и ОТКУД МИ ЗНАМО да један исказ одговара стварности . Она обухвата све

претходне теорије .

Први услов који мора да се испуни да бисмо одговорили на ова питања је смисаоност . То

значи да се мора знати тачно значење тврђења . Нпр " Јупитер има четири сателита " . Ми

морамо знати шта значи реч Јупитер , а шта реч сателит .

Други услов је кохерентност . Нпр све што можемо знати о Јупитеру мора бити повезано

са другим знањима о планетама у Сунчевом систему . Дакле , да би тврђење било истинито

, оно мора да се уклопи у неки јединствени систем коме одговара - који га теоријски

поткрепљује .

Трећи услов је проверљивост - верификација . Нпр уверицћете се да Јупитер има 4

сателита посматрањем кроз телескоп .

Из свега реченог можемо да закључимо да је истинит став онај који је смисаон , теоријски

довољно поткрепљен и искуствено проверен .

Учење о елементима логичког мишљења

Елементарна или формална логика Да бисмо утврдили услове сазнања тј. законе којих се морамо придржавати да бисмо

нешто сазнали, потребно је да познајемо елементе логичког мишљења, а то су: мисаони

облици и мисаоне радње.

Мисаони облици (логичке форме) су: ПОЈАМ, СУД И ЗАКЉУЧАК.

Свако логично мишљење којим се нешто тврди јесте закључивање. Оно што добијемо као

резултат мисаоне радње закључивања јесте мисаони облик – ЗАКЉУЧАК, а закључак се

може рашчланити на судове, а судови на појмове.

Мисаоне радње, поред закључивања, могу још бити: упоређивање, идентификовање и

разликовање, анализа и синтеза, апстракција и генерализација, дефиниција и

класификација, индукција и дедукција.

Појам Дефиниција појма: појам чине заједнички елементи искуства и мишљења различитих људи

које константно везујемо за једну реч. Нпр. О речи КЊИГА сви имамо различита искуства

– неко је купио дебелу књигу љубичасте боје на сајму књига прошле године и хартија је

лошег квалитета, а неко други је купио танку, жуту књигу, јуче у књижари и одличног је

квалитета. Опиана су два различита искуства везана за исту реч КЊИГА, међутим, оно

што је заједничко у искуству свих људи када користе ту реч јесте да је то: предмет

начињен од већег броја повезаних листова хартије на којима се штампаним знацима

(словима, бројевима, сликама) изражени садржаји људске свести у циљу преношења истих

другим људима. То заједничко у искуству разних људи чини један ПОЈАМ.

Образовање појмова Полазећи од искуствених садржаја, образујемо појмове низом мисаоних радњи као што су:

1. Упоређивање – препознавање онога што је слично у предметима или појавама исте

врсте

2. Анализа – рашчлањавање предмета или појава на саставне елементе

3. Синтеза – спајање растављених елемената у једну целину. Овај акт је супротан у

односу на анализу, али се дешава симултано-истовремено са њом.

4. Идентификација – уоћавање или препознавање истоветних одлика неког предмета

или појаве међу осталим предметима или појавама. Нпр. Идентификујемо неке

биљке као цветнице зато што имају истоветну одлику да имају цветове, слонове

препознајемо по томе што имају сурлу.

5. Диференцијација – разликовање неких специфичних особина које су нам се на први

поглед учиниле сличним.

6. Апстракција – издвајање и занемаривање небитних особина једне групе предмета, а

задржавање битних – суштинских. Нпр. За појам човека није битна његова висина,

боја косе, тен, боја очију, већ да има две ноге на којима хода, руке, главу.

7. Генерализација – уопштавање тј. преношење свих оних битних особина ствари или

појаве на све друге ствари или појаве исте врсте. Нпр. Ако смо разматрали мали

број људи и утврдили им као суштинску особину дворукост, рационалност, ходање

на две ноге, генерализацијом те особине проширујемо на све прошле, садашње и

будуће људе.

Појам и термин Да бисмо формирали појам наопходна је употреба језика. Помоћу језика се формулише

оно што смо мислили под одређеним појмом. Појмови не постоје као чисте мисли,

независно од термина којим су изражени. Када познајемо један појам, ми ћемо знати када

и где треба да употребимо одговарајући термин за тај појам. Нпр. ако знамо шта

подразумева појам правоугаоника, ми ћемо моћи да кажемо, када видимо свеску, новину,

фудбалски терен.., да су правоугаоног облика.

Дакле, појам и термин су тесно повезани. Термин је језичка формулација за појма.

Суштинска разлика међу њима је та што нпр. за исти појам оца на различитим језицима

постоје различити термини – језичке формулације (ла пере , фатхер, отец, падре); али је

чест случај и да се за један термин везује више различитих значења тј. појмова. Нпр.

демократија, материјализам...

Појам се развија и мења кроз историју са усавршавањем научних достигнућа. Нпр. термин

КИСЕЛИНА је подразумевао под својим појмом много мањи скуп особина пре неколико

векова, а данас је тај појам знатно шири, и наука га свакодневно допуњује и преправља.

Обим и садржај појма – денотација и конотација Обим или денотација појма се односи на скуп појединачних елемената који чине тај појам.

Нпр. обим појма одељење треће 1 јесте 21 ученик. Обим појма троугао је:

једнакостранични, једнакокраки и разнострани троугао.

Садржај или конотација је скуп битних карактеристика ствари или појаве на коју се појам

односи. Нпр. садржај појма кисеоник је: гас без боје, мириса и укуса, слабо растворљив у

води, атомска тежина 16, молекуларна тежина 32, редни број у периодном систему

елемената 8.

Код неких појмова, обим чини само један предмет или биће. То су појединачни појмови.

Нпр. Београд, Јулије Цезар...

Односи међу појмовима 1. Еквивалентни појмови. Њима је обим исти, али је садржај различит. Нпр. појам

Београд. Ту можемо имати два садржака појма, а само један обим. Један садржај би

био ''град на ушћу Саве у Дунав'', а други садржај би био ''Главни град Србије.''

2. Укрштање појмова или пресек појмова. У овом односу се два појма делимично

разликују и по обиму и по садржају, али им је један део обима и садржаја

заједнички. Нпр. појам А=грчка и појам Б= филозофија. Има пуно грка који нису

филозофи, али неки грци то јесу. И такође, има пуно филозофа који нису грци, али

има и оних који јесу грци. Други пример: појам А= ловци и појам Б=политичари. То

су појмови различити и по обиму који је уједно и ловац.

3. Укључивање је однос појмова код ког један појам Б целим својим обимом припада

другом појму А. По обиму појам Б је ужи, а А је шири. По садржају појам Б је

посебан, а А је општији. Нпр. свака мачка је сисар. Мачка је Б, а сисар је А. Сваки

гимназијалац (Б) је школарац (А).

4. Диспаратност – то је однос појмова који немају ничег заједничког ни по обиму ни

по садржају. Нпр А= ренесансна музика, и Б=квадрат.

Врсте појмова Појмови се деле на: 1) према општости на : а) појединачне; б)посебне и ц) опште

2) према јасноћи на: а)јасне и б)нејасне

3) према апстрактности на а) конкретне и б) апстрактне

1) Појединачни појмови говоре о нечему једном. Нпр. Марко Краљевић, Београд...

Посебни и општи појмови су релативни и могу се мењати у зависности од степена

општости која се приписује неком појму. Нпр. појам ''римски патриције'' је општи у односу

на појединачан појам ''Марко Јуније Брут''. Међутим, тај исти појам ''римски патриције''

може бити и посебан уколико се посматра у односу на још општији појам нпр.

''Римљанин''. Онда имамо још општији појам – ''Европљанин''. Уодносу на појам

ЕВРОПЉАНИН, РИМЉАНИН би био посебан појам.

2) Јасни појмови су они за које смо у стању да набројимо све елементе његовог обима.

Нпр. појам ''халогени елементи'' нам је јасан ако знамо да у његов појам спадају флуор,

хром, бром, јод и кад смо за сваки хемијски елемент у стању да оценимо да ли спада у

халогене елементе или не спада.

Нејасни појмови су они чији нам је обим недовољно одређен тако да нисмо у стању да

одлучимо да ли он обухвата или не обухвата неки предмет.

3) Апстрактни појмови су они чији садржај чине опште карактеристике издвојене од свих

специфичних и индивидуалних начина испољавања. Нпр. појам ''еколошке државе'' је

апстрактан јер садржи само општу идеју неке будуће државе која још нигде не постоји, и

немамо пред собом специфичне случајеве таквих држава.

Насупрот апстрактним, конкретни појмови су они чији садржај чине нека специфична

одређења.

Један исти појам у свом развоју прелази пут од апстрактног ка конкретном. Чак у истом

моменту један појма некоме може изгледати апстрактно, а некоме конкретно. Нпр. ученик

који о ренесансној књижевности зна да каже само неколико најопштијих фраза има само

апстрактни појам о ренесансној књижевности, док ученик који зна све битне и специфичне

карактеристике ренесансне књижевности има конкретан појам о поменутом предмету.

Дефиниција и класификација Да би мишљење било логички исправно, сви појмови које употребљавамо морају бити

одређени. Неодређени и нејасни појмови стварају конфузију у мишљењу и воде

погрешним закључцима. Да би појмови били одређени, потрбно је да знамо њихов однос

према другим појмовима, а то се постиже дефинисањем и класификовањем.

Појам дефиниције: Дефиниција је исказ којим се одређује садржај једног појма.

Врсте дефинисања Врсте дефинисања су: 1) емпиријско или лексичко и 2) нормативно.

Емпиријско или лексичко дефинисање изражава садржај једног појма који је у прекси –

искуству већ прихваћен у једној друштвеној заједници. Да би се до таквих дефиниција

дошло треба прикупити и средити искуствене чињенице о томе како се термин који

желимо да дефинишемо фактички већ употребљава у разним ситуацијама. То су

дефиниције које налазимо у речницима или лексиконима. Често ове дефиниције не могу

дати само једно значење датог термина, па оне морају побројати сва значења која се у

друштвеној употреби користе.

Нормативно дефинисање не констатује оно што већ јесте, него оно што треба да буде. Оно

констатује значење које тек треба усвојити.

Разлику између ова два типа дефинисања морамо правити, јер им је различит логички

статус и на различите начине их морамо побијати. Емпиријске дефиниције се могу

оспоравати позивањем на чињеничко стање и утврђивањем да ли људи заиста

употребљавају један термин у оном значењу које је дефиницијом изложено. Нормативне

дефиниције можемо оспоравати ако нема ваљаних разлога за њихово увођење тј. ако не

доприносе већој јасноћи језика и не обезбеђују боље разумевање.

Методи дефинисања 1) МЕТОД СИНОНИМА се састоји у изједначавању дефинисане речи са речју чије

значење је исто, али већ познато. Нпр. оџак=димњак, ђак=ученик. Недостатак ове

методе је у томе што само доводимо у везу речи једне са другима, а мало сазнајемо

о стварима на које се речи односе.

2) АНАЛИТИЧКИ МЕТОД. Овим методом, термин, којим означавамо један предмет,

објашњавамо довођењем у везу са речима које означавају битне одлике тог

предмета. Битне одлике су оне које су за једну ствар сталне и нужне и без којих би

дата ствар престала да буде то што јесте. Нпр. ''Човек је дворуко, усправно, свесно,

живо биће које се у борби са природом служи специјално направљеним оруђима.''

Посебна врста аналитичке дефиниције је тзв. карактеристична дефиниција, која

назначава најближи виши род и специфичну разлику (својства којим се дата врста

предмета разликује од свих других сличних врста). Нпр. ''Човек је сисар који себи

прави оруђа за рад.'' Сисар је виши род, а прављење оруђа за рад специфична

разлика којом се човек разликује од осталих сисара.

3) СИНТЕТИЧКИ МЕТОД се састоји у утврђивању неке константне и нужне релације

између објекта дефинисаног термина и неког другог познатог објекта. Нпр. ''Човек

је биће које је себи потчинило сав остали живи свет на земљи.'' Или ''Водоник је

елемент који сједињен са кисеоником даје воду.'' Овде је битно да се одређивање

значења не врши навођењем унутрашњих општих одлика већ спољашњих односа

према другим предметима.

4) ГЕНЕТИЧКИ МЕТОД објашњава начин постанка дефинисаног предмета. Нпр.

''Човек је сисар који је некад променио станиште, добио усправан ход и развио

цивилизацију.'' Или ''Водоник је лако запаљив гас који се добија електролизом

воде.'' Оваквом дефиницијом сазнајемо под којим условима дата ствар може

настати.

5) ОПЕРАЦИОНАЛНИ МЕТОД дефинисања описује практичне операције потребне

за произвођење, мерење или идентификовање дефинисаног предмета. Нпр.

''Хлороводоник је гас који се добија загревањем епрувете у којој се налази

кухињска со овлажена концентрованом сумпорном киселином.'' Или ''Време је оно

што се мери сатом.'' Ово је техничка метода дефинисања која је

најраспрострањенија у природним наукама, јер захваљујући оваквим дефиницијама

повезујемо теоријске појмове са праксом. На основу њих знамо шта треба урадити

да бисмо сами створили објекат означен дефинисаним термином.

Различите методе дефинисања треба комбиновати и употребљавати у зависности од

наше сврхе. Сваки метод истиче неку различиту страну значења једног термина.

Правила дефинисања Ваљана дефиниција мора да задовољи следеће услове:

1) Појам треба дефинисати појмовима који су већ претходно јасни. Погрешно је појам

дефинисати још нејаснијим појмом. Нпр. ''Светлост је елекртомагнетно таласање

етра.'' Ово је лоша дефиниција јер је појам етра нејаснији од појма светлости.

2) Дефиниција не сме бити ни преширока ни пеуска, него мора да садржи обим

дефинисаног појма. Нпр. преширока дефиниција је ''Квадрат је четвороугаона

геометријска слика којој су све четири стране једнаке.'' У овакву дефиницији

спадају и ромбови, а не само квадрати и зато је преширока. Преуска дефиниција би

била: ''Тругао је многоугао коме су све три стране једнаке.'' Преуска је зато што се

тако дефинисан троугао односи само на једнакостранични троугао, а троуглови

могу бити и разнострани и једнакокраки.

3) Дефиниција не сме да се креће у кругу. Нпр. ''Уметник је човек који се бави

уметношћу.'' Тиме се не сазнаје ништа ново о дефинисаном појму.

4) Дефиниција треба да буде прецизна и сажета- да садржи само суштинске

карактеристике без ичег описног. Нпр. ''Звезде су огромна васионска тела, често

већа од Сунца, која изгледају као сићушне трепераве тачкице.00 У дефиницији није

потребан опис како звезде изгледају са Земље ако претендујемо да дамо научну

дефиницију, а не неко популарно објашњење.

5) Дефиниција не треба да садржи негативне одредбе, јер се њима одредбе које појам

не садржи, а не оне које садржи, а то је недовољно да би се појам тачно одредио.

Нпр. ''Социјализам је друштво у коме нема експлоатације човека.'' Овом

дефиницијом се премало сазнаје о позитивним карактеристикама социјализма.

Деоба и класификација Класификација је одређивање места једног појма у систему појмова. Помоћу ње увиђамо

да сваки појам својим обимом обухвата извесне посебне појмове, док с друге стране,

представља само део обима општијих појмова.

Класификација се врши деобом.

Деоба је подела обима општијих појмова (родова) на посебније појмове (врсте). Како

деоба изгледа најбоље се види из нпр. систематизације животиња или биљака. Животиње

се обично деле на кичмењаке и бескичмењаке. Кичмењаци се деле на сисаре, птице,

водоземце, гмизавце и рибе и тд...

Правила класификације 1) Свака деоба мора имати прецизно одређен принцип деобе. За основу поделе се мора

узети једно опште својство, нпр. атомска тежина приликом класификације

хемијских елемената у периодном систему, или постојање кичменог стуба код

поделе животиња. Пошто је једно опште својство изабрано за принцип поделе, сама

деоба се врши према томе да ли поједине врсте датог рода имају или немају дато

својство, и ако га имају до које мере је и на који начин њиме располажу. Погрешно

би било нпр. класификовати слике на аквареле и пејзаже, јер је за акварел битно

својство средство сликања, а за пејзаже тематика.

2) Класификација мора да буде исцрпна и адекватна, а то значи да збир чланова деобе

мора да се поклапа са обимомподељеног појма. Деоба не сме бити ни преширока ни

преуска. Преширока би била кад бисмо паралелограме поделили на квадрат,

правоугаоник, ромб, ромбоид и трапезоид. Овај последњи не спада у паралелограме

јер нема бар две стране паралелне. Преуска деоба би била подела троуглова на

једнакостраничне и разностраничне, јер је ту испуштен једнакокраки троугао.

3) При деоби врсте не смеју да се укрштају и морају бити јасно разграничене. Нпр.

прелазне нијансе боја морамо разграничити и одлучити којој боји припадају. Лша

деоба би била када бисмо нпр. у некој држави поделили класе на: велепоседнике,

капиталисте, ситну буржоазију, сељаке и раднике. Сељаке би требало два пута

бројити јер неки међу њима спадају у раднике, а неки у ситну буржоазију.

4) Треба да разликујемо деобу од партиције. Један родовски појам треба тако делити

да у односу на чланове деобе представља општу карактеристику њиховог садржаја.

Ако појам ДРВО рашчланимо на корен, стабло, гране, лишће.. то би била партиција,

а не деоба. Дрво није опште својство корена, стабла, листа... већ целина чији су они

саставни делови. Деоба појма ДРВО би била на листопадно и четинарско.

Шта је суд?

Мишљење се не састоји у простом набрајању појмова, већ из њихових веза и односа.

Мисаона радња којом се тврди нека веза два или више појмова зове се СУЂЕЊЕ, а

мисаони облик који се добија као резултат те радње јесте СУД. Судови су: ''Трава је

зелена'', ''Испаравање воде условљава кишу'', ''Нови Сад се налази северно од Београда''.

Тек у вези са судом поставља се питање истине. Појам сам по себи не може бити ни

истинит ни лажан. Само тврђење једне везе међу појмовима може бити истинито или

лажно. Истинит суд је онај чија веза појмова одговара повезивању самих објективних

ствари и својстава на које се дати појмови односе.

Реченица и исказ, став и суд Као што је термин језички израз појма, тако је ИСКАЗ ЈЕЗИЧКИ ИЗРАЗ СУДА. Исти суд

на разним језицима може бити изражен различитим реченицама. Ако речи заменимо неким

симболима, као нпр. у математици и физици, суд може бити изражен и у облику формуле –

нпр. с²=b²+a² или V=s/t.

Исказ треба разликовати од било које реченице.

Можемо направити мноштво граматички исправних реченица које са логичке стране

немају никаквог смисла. Нпр. ''Квадрат је укусан'', Месец је део намештаја''. У овим

примерима нема СМИСАОНЕ ЦЕЛИНЕ, јер су сасвављени од појмова који се не могу на

тај начин спајати.

С друге стране постоје смисаоне реченице које и дање нису судови, јер немају истиносну

вредност. Нпр. ''Сумњам да сам добро урадио писмени'', ''сутра треба рано устати'', ''Надам

се да сте задовољни мојим радом'', ''Ко данас није у школи?''. Ово су све смислене

реченице, али нису судови јер се њима НИШТА НЕ ТВРДИ, па се не поставља питање

истинитости или лажности. Њима се изражавају сумње, потребе, питања..., али су ипак

ставови.

СТАВ је свака веза појмова која има смисла, дакле свака смислена реченица. СУД ЈЕ

СТАВ КОЈИМ СЕ НЕШТО ТВРДИ И КОЈИ ЗАТО МОРА БИТИ ИСТИНИТ ИЛИ

ЛАЖАН. То значи да је став шири појам јер сви судови су ставови, али поред судова

имамо и ставове којима се ништа не тврди и зато НЕМАЈУ ИСТИНОСНУ ВРЕДНОСТ. То

су питања, наређења, изрази сумње, страховања...

РЕЧЕНИЦЕ су било које везе речи које задовољавају граматичка правила и изражавају

неке мисли или осећања.

ИСКАЗИ су оне реченице које изражавају ТВРДЊЕ које могу бити истините и лажне.

Реченице: -бесмислене реченице

-ставови-смислене реченице

-судови-ставови којима се нешто тврди и морају бити истинити или

лажани

-исказ-реченица којом се изражава суд

Врсте судова и њихова класификација 1. Врсте судова по квалитету

2. Врсте судова по ступњу општости (квантитету)

3. Врсте судова по саставу (структури)

4. Врсте судова по модалитету

5. Врсте судова по сазнајној вредности

Врсте судова по квалитету

Они се деле на афирмативне (потврдне) и негативне (одричне). Афирмативни судови су

нпр. ''Напољу је сунчано''', ''Кит је сисар''. Негатини судови су:''Улица није мокра'', ''Кит

није риба''.

Врсте судова по ступњу општост (квантитету)

Они могу бити:

а)ПОЈЕДИНАЧНИ (сингуларни) судови где се субјекат односи на појединачан појам

или биће. Нпр. ''Вук Караџић је наш лингвиста.'', ''Платон је велики антички филозоф.'',

''Ово је моја књига.''

б) ПОСЕБНИ (партикуларни) судови. Они тврде или поричу нешто што се само

делимично односи на извесни предмет. Нпр. ''Неки људи су склони уметности.'', ''Неки

филмови имају 3д анимацију.'', ''Неке књиге су штампане у златотиску.'' Партикуларни

судови се лако познају по заменици НЕКИ.

в) ОПШТИ (универзални или генерални) судови. Они изражавају неки однос општег

карактера без ограничења обима субјекта. Нпр. ''Сва тела су дељивљ'', ''Сви људи су

смртни''.

Врсте судова по саставу (структури)

Судови се по саставу деле на: ПРОСТЕ И СЛОЖЕНЕ.

ПРОСТИ СУДОВИ су они који се не могу делити на два или више саставних делова, а

СЛОЖЕНИ СУДОВИ су они који се састоје бар из два проста суда везана неким

односом.

-Постоје следеће основне ВРСТЕ ПРОСТИХ СУДОВА:

а) БЕЗЛИЧНИ судови. Они се састоје из само једног појма. Нпр. ''Грми!'', ''Паде!'',

''Ватра!''

б) ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ судови који потврђују постојање (егзистенцију) самог

предмета, појаве или особине. Нпр. ''Материја постоји.'', ''Код Сврљига постоји једна

лепа клисура.'', ''У Милану се налази најбоља опера у свету.''

в) СУДОВИ ИМЕНОВАЊА се означавају речју ТО. Нпр. ''То је наш нови професор.'',

''То је Народна библиотека.'', ''То је Милена Дравић.''

г) ПРЕДИКАТИВНИ судови су они у којима субјекат потпада под садржај предиката.

Нпр. ''Табла је црна'', ''Крин је цвет'', ''Плућа су орган за дисање''. У логици се ови

судови скраћено означавају ''Ѕ је Р''. Ѕ је субјекат који представња једно од општих

својстава предиката Р.

д) РЕЛАЦИОНИ судови изражавају најразличитије односе међу појмовима. То могу

бити односи: по месту ''Нови Сад је северно од Београда''; по времену ''1804. године је

био први српски устанак''; по сродству ''Снежана је Драганина сестра''; по

пропорционалности ''5 је веће од 4''; по узроковању ''Захлађење је узрок падавина''. У

ширем смислу речи, сви судови су релациони.

-СЛОЖЕНИ СУДОВИ се састоје из простих судова и деле се на три врсте према томе

какав је однос којима су прости судови повезани. То су:

а) КОЊУНКТИВНИ СУДОВИ код којих су два проста суда повезана свезом И. Нпр.

''Изаћи ћу напоље и купити воду.'', ''Он је добар ђак и завршиће разред са одличним

успехом.''

б) ХИПОТЕТИЧКИ СУДОВИ изражавају однос условљавања и одговарајуће

последице, и препознају се по вези АКО...ОНДА.... Нпр. ''Ако киша пада (онда) улице

су мокре''.

в) ДИСЈУНКТИВНИ СУДОВИ изражавају однос међусобног искључивања двеју или

више супротности користећи свезу ИЛИ. Нпр. ''Или ћу умрети, или преживети.'' То је

пример искључујуће дисјункције када нема трећег, али постоји и укључујућа или

допуњавајућа дисјункција када је треће могуће укључити. Нпр. ''Он је отишао у шетњу

или је седео код куће.''

Врсте судова по модалитету

Они се деле на: а) ПРОБЛЕМАТИЧКЕ судове који изражавају неку могућност

користећи реч МОЖДА. Нпр. ''можда ће сутра падати киша.''

б) АСЕРТОРИЧКЕ судове који изражавају просту констатацију чињеничког стања.

Нпр. ''Сад не пада киша''.

в) АПОДИКТИЧКЕ судове који изражавају нужност, углавном користећи реч МОРА

или СИГУРНО. Нпр. ''Сигурно постоје ситније честице од атома.'', ''Човек мора да

умре.''

Врсте судова по сазнајној вредности

С обзиром на сазнајну вредност, тј. ступањ до ког допиру у суштину ствари, судови се

могу поделити на: а) СУДОВЕ НЕПОСРЕДНОГ ОПАЖАЊА који тврде да постоји

неко чулно опажљиво својство. Нпр. ''Уран је сребрнобео.''

б) СУДОВИ УВИЂАЊА ВЕЗА И ОДНОСА којима се уочавањем односа према другим

стварима почиње продирати у суштину ствари. Ту се не остаје више само у сфери

чулно доступног. Нпр. ''Уран оксидише на ваздуху.'', ''Уранове соли делују отровно на

бубреге.''

в) СУДОВИ УВИЂАЊА СУШТИНЕ ПРЕДМЕТА, тј. оних одредаба којима се он

разликује од свега другог. Нпр. ''Уран је радиоактиван елемент, атомске тежине 238,

чији је редни број у периодном систему 92.''

г) СУДОВИ УВИЂАЊА ВРЕДНОСТИ (логичких, етичких, естетичких). Нпр.

''Претпоставка да је уран радиоактиван и да се распада на радијум, хелијум и бета

честице, истинита је.'', ''Помоћи пријатељу у невољи, морално је.''

Анализа исказа помоћу истиносих таблица НЕГАЦИЈА. Негацијом једног исказа помоћу израза НЕ, НИЈЕ или НИСУ (у

симболичкој логици се користи знак ) добија се други исказ који је лажан ако је

првобитни исказ истинит и обрнуто. Нпр. ако је истинит исказ ''Човек је слободно

биће'', биће лажан исказ ''Човек није слободно биће''. То се може симболички изразити

помоћу истиносне таблице:

p p

1 0

0 1

То значи: било која исказна променљива р, може имати истиносну вредност 1 (тачна је)

или 0 (нетачна је). Ако је њена истиносна вредност била 1, вредност негације те исказне

променљиве биће 0. Ако је њена вредност била 0, вредност негације биће 1.

КОЊУНКЦИЈА. Коњункцијом два проста исказа помоћу речи И (у симболичкој логци је

то знак ) добија се сложени исказ који ће бити истинит само ако су оба саставна исказа

истинита. У сваком другом случају исказ ће бити лажан. Нека исказ р буде ''Пада снег'', а

исказ q ''Темпаратура је испод нуле''. Сложени исказ p q је ''Пада снег и температура је

испод нуле.''

ДИСЈУНКЦИЈА. Дисјункцијом два проста исказа помочу речи ИЛИ (у логици се користи

знак ) добија се сложени исказ који ће бити истинит у свим случајевима осим ако су оба

саставна исказа лажна. Нпр. при покушају да објаснимо аутомобилску несрећу

формулишемо два проста исказа. Први р је ''Друм је био клизав'', а други q је ''Возач је био

преморен''. Сложени исказ p q би гласио ''Друм је био клизав или је возач био преморен''.

ИМПЛИКАЦИЈА. Логичка константа импликације повезује два проста исказа речима

АКО...ОНДА.. . Узмимо пример исказа р ''Киша пада'' и исказа q ''улице су мокре''. Сложен

исказ p q (чита се: р имплицира q) гласи ''Ако киша пада (онда) улице су мокре.

p q p q

1 1 1

1 0 0

0 1 1

0 0 1

У овом примеру исказ p q је неистинит само у случају уколико је истинито да киша пада,

а да улице нису мокре, јер је то немогуће. Ситуација у којој киша не пада, а улице јесу

мокре (р је 0, а q је 1) исказ p q јесте истинит (1) пошто постоји могућност трећег узрока

због ког су улице мокре. Нпр. чистачи поливају улице.

p q p q

1 1 1

1 0 0

0 1 0

0 0 0

p q p q

1 1 1

1 0 1

0 1 1

0 0 0

ЕКВИВАЛЕНТНОСТ. Два исказа ће бити еквивалентна ако имају исту истиносну

вредност, тј. ако су оба истинита или оба лажна. Изражавају се речима АКО И САМО

АКО (и симболом ).

p q p q

1 1 1

1 0 0

0 1 0

0 0 1

Улога истиносних таблица и формула рачуна исказа Формуле исказног рачуна (p q, р q, р (р q)...) могу бити произвољно дуге и имати

велики број променљивих (p, q, r, s, t,...) спојених логичким константама ( , , , ,...).

Оне могу сажето изражавати цео један ток размишљања и закључивања.

Узмимо нпр. формулу (р q) q р. Она изражава ток закључивања веома уобичајен у

обичном животу и науци: q је последица р; утврђивањем негације q, утврђује се негација р.

Нпр. ако се у близини налази радиоактивни извор (р), Гагеров бројач (q) ће почети да

откуцава; Гајгеров бројач не откуцава ( q). Када та два податка спојимо, закључујемо да

нема радиоактивног извора ( р).

Закључивање

Појмови и судови су саставни елементи закључивања. Смислено низање појмова којима се

нешто тврди образује судове. Повезивање судова тако да се из једног или више

претходних судова изводи један нови суд, јесте ЗАКЉУЧИВАЊЕ. Судови од којих се у

закључивању полази и служе као разлози зову се ПРЕМИСЕ. Изведени суд се назива

ЗАКЉУЧКОМ.

До закључка се може доћи непосредно из само једне премисе, а некад су потребне бар две

премисе. Због ове разлике, закључивање се дели на две основне групе: НЕПОСРЕДНО и

ПОСРЕДНО ЗАКЉУЧИВАЊЕ.

Непосредно закључивање

Под непосредним закључивањем се подразумевају две сасвим различите ствари.

А) Закључивање путем ИНТУИЦИЈЕ, тј. назирање решења неког питања без његовог

логичког рашчлањавања;

Б) Закључивање ЛОГИЧКИМ путем у складу са извесним правилима, али код ког се има

само једна премиса која обично има форму предикативног суда.

ИНУИТИВНО мишљење није контролисано логичким правилима, премисе нису

формулисане, већ се подразумевају, и мисаона радња није тачно одређена. Ипак, у животу,

у научном истраживању или у случају рата, човек, научник или војсковођа, на основу

великог претходног искуства одмах сагледавају решење проблема, па се код интуитивног

закључивања добија на времену, јер се прескачу многи кораци и фазе сртого

контролисаног размишљања.

Интуитивни закључак често може имати ниску или никакву сазнајну вредност кад није

заснован на богатом искуству, већ њим управљају емоције, жеље, интереси, темперамент и

други ванинтелектуални фактори.

Закључивање по ОПОЗИЦИЈИ је закључивање логичким путем. Код ове врсте

закључивања промена која настаје у суду-закључку се састоји искључиво у мењању

квантитета (ступња општости) или квалитета суда (тврдња може постати негирање и

обрнуто). Зато се морају разликовати четири форме судова:

1) Универзално-афирмативни судови (лат. Affirmo=тврдим). Нпр. ''Сви људи су добри.''

Универзално се односи на реч СВИ што значи да се универзалним судом изражава да

СВАКИ појединачни члан неке врсте, БЕЗ ИЗУЗЕТКА, има извесно својство.

Афирмативно говори о томе да се судом нешто тврди, а не пориче. (Ови судови се

означавају са А.);

2) Партикуларно-афирмативни судови. Нпр. ''НЕКИ људи су добри.'' (Означавају се са I);

3) Универзално-негативни судови. Нпр. ''Ниједан човек НИЈЕ добар.'' Негативно значи да

се негира тврдња. Другачије се може рећи ''Сви људи НИСУ добри.'', али је у духу српског

језика прва формулација, с тим што у логичком смислу степен општости остаје

непромењен. (Означавају се са Е);

4) Партикуларно-негативни судови. Нпр. ''НЕКИ људи НИСУ добри.'' (Означавају се са О)

Примери закључивања по опозицији:

''Сви гиманазијалци су средњошколци.'' (А) премиса

''Неки средњошколци су гимназијалци.''' (I) закључак

Овде је промењен квантитет из универзалног у партикуларно. +А→+I

А с у п р о т н о с т Е

п п т п

о р с о

д о о д

р т н р

е и ч е

ђ в е ђ

е р е

н в е н

о и ч о

с т н с

т о о т

р с

п т

I подсупротност О

Ако кажемо ''Сви људи су добри'', супротно је тј. неистинито рећи да ''Ниједан човек није

добар.'' +А→-Е

Ако кажемо да ''Сви људи су добри'' протречно је рећи ''Неки људи нису добри.'' +А→ -О

Ако кажемо да ''Неки људи нису добри'' противречно је рећи ''Сви људи су добри.''

+О→-А

Ако кажемо да ''Ниједан човек није добар'' противречно је рећи ''Неки човек је добар.''

+Е→-I

Посредно закључивање

Посредно закључивање може бити:

А) по АНАЛОГИЈИ

Б) по ИНДУКЦИЈИ

Ц) по ДЕДУКЦИЈИ

Закључивање по аналогији (по сличности)

Извести један закључак по аналогији значи закључити на основу тога што су нека два

предмета слична у неким особинама, да морају бити слична и у некој другој особини. Нпр.

дете је ујела оса, пошто детету оса слична са другим инсектима као што су бубамаре,

лептири,... оно ће по аналогији – сличности закључити да ће га ујести и бубамара и

лептир..., па се и њих плаши као и осе.

Овакво закључивање је проблематичне вредности јер је сама сличност недовољна за

егзактно (прецизно) закључивање. Ипак, аналогија нам може сугерисати јако плодне

хипотезе. За велики број проналазака дугујемо аналогији. Нпр. аналогијом се дошло до

закључка да пара која потискује поклопац лонца може исто тако у већим количинама да

покреће точак једне парне машине. Кроз историју је било и пуно промашених хипотеза до

којих се дошло аналогијом. Нпр. закључак по аналогији да све планете сунчевог система

на себи имају живи свет је погрешан, а руковођен је низом сличности осталих планета са

планетом Земљом: њихово обртање око Сунца и око своје осе, кретање у истој равни у и

истом правцу, добијање светлости од Сунца...

Кад не располажемо никаквим другим знањима о једном предмету, закључивање по

аналогији је једино што нам остаје. Практичко проверавање омогућава да извршимо

раздвајање ваљаних закључака по аналогији од оних који су погрешни или апсурдни.

Вероватноћа да аналошко закључивање буде добро је већа ако поред сличности УЗМЕМО

У ОБЗИР И РАЗЛИКЕ. Нпр. да се узела у обзир разлика у томе што је на Марсу доста

нижа температура и ређи ваздух него на Земљи, аналошко закључивање би избегло бар

једну заблуду. Затим, вероватноћа је већа да аналошки закључак буде добар ако за

упоређивање узимамо БИТНЕ одлике предмета које упоређујемо.

Индуктивно закључивање

Индукција је закључивање које полази од извесних појединачних или посебних чињеница,

а у закључку утврђује један општи суд. На основу тога што појединачни чланови једне

врсте имају нека општа својства, закључује се да и врста као целина има то својство. Нпр.:

Земља је планета и окреће се око Сунца. премиса

Марс је планета и окреће се око Сунца. премиса

Венера је планета и окреће се око Сунца. премиса

Јупитер је планета и окреће се око Сунца. премиса

Све планете се окрећу око Сунца. Закључак

Индуктивно закључивање је од огромног значаја у науци, нарочито у почетним

ступњевима истраживања. Без индукције се не би могао учинити овај корак од знања

појединачних чињеница ка знању општих закона.

Потпуна и непотпуна индукција

ПОТПУНА индукција је она у којој смо набројали СВЕ поједине случајеве. Практична

употребљивост потпуне индукције је јако мала јер ретко кад можемо да набројимо све

појединачне чињенице једне врсте да бисмо могли да закључимо нешто о врсти као

целини. У осталом, то нам није ни потребно. Ако смо испитали велики број риба и

утврдили да оне дишу на шкрге, није нам потребно да испитујемо и све остале рибе да

бисмо дошли до закључка ''Рибе дишу на шкрге.'' Потпуном индукцијом не сазнајемо

ништа ново.

У науци и у свакодневном животу се далеко више користи НЕПОТПУНА индукција. Она

се састоји у томе што ми на основу испитивања ограниченог броја чињеница једне врсте

изводимо закључак који се односи на врсту као целину – према томе и на неистражене и

непознате случајеве. Тек ту се врши истинско уопштавање и тек ту индукција има икаквог

сазнајног смисла.

ЛОГИЧКИ ПРОБЛЕМ непотпуне индукције је у томе што најчешће не можемо бити

сигурни да је тачна. Питање је: на основу чега је логички могуће и оправдано приликом

индуктивног закључивања (индуковања) ВРШИТИ ПРЕЛАЗ од ограниченог броја

појединачних чињеница, које могу бити случајне, ка тврдњи неког општег и нужног

односа, који би важио и за оне посебне чињенице о којима немамо никаквог појма.

Услови прихватљивости индуктивног закључка

Индуктивни закључак је вероватнији ако:

А) се повећа БРОЈ ИСПИТАНИХ ЧИЊЕНИЦА. Дакле, ако набрајамо што више

појединачних случајева закључак ће бити све вероватнији.

Б) се узму у обзир ЧИЊЕНИЦЕ РЕПРЕЗЕНТАТИВНЕ ЗА СВОЈУ ВРСТУ. Нпр. да бисмо

закључили о томе да ли су сви лабудови бели користила се небитна одлика као што је боја

и утолико је закључак био погрешан јер је у Аустралији пронађен лабуд црне боје. Битна

тј. репрезентативна чињеница за одлучивање шта је лабуд јесте његов скелет, а не боја.

В) се индукција СЛАЖЕ СА РАНИЈЕ УТВРЂЕНИМ ГЕНЕРАЛИЗАЦИЈАМА из дате

области појава. То значи да индуктивни закључак не одудара од већ стечених општих

знања из те области унутар које се појављује индуктивно закључивање.

Г) се СЛАЖЕ СА НАЈОПШТИЈИМ ЛОГИЧКИМ ПРАВИЛИМА НАУЧНЕ

МЕТОДОЛОГИЈЕ. Ако наш индуктивни закључак не одудара од правила логичке

методологије, и потврђује наша очекивања наметнута општим знањем о функционисању и

развићу науке, онда је тај закључак вероватнији.

Дедуктивно закључивање

Насупрот индукцији и аналогији где се полази од појединачних и посебних чињеница, у

дедукцији је поступакзакључивања такав да се полази од општих ставова, па се утврђује да

оно што важи уопште важи и у једном одређеном, посебном случају. Нпр:

Све рибе су кичмењаци. М - Р

Шарани су рибе. S - M

Шарани су кичмењаци. S - P

Ово је само један пример дедуктивног закључивања који се зове КАТЕГОРИЧКИ

СИЛОГИЗАМ и за који је карактеристично опште логичко својство да оно што важи у

општим, важи и у појединачним случајевима. Уколико су премисе сигурне, закључак мора

бити сигуран.

Поред категоричког силогизма постоји и ИМПЛИКАТИВНА ДЕДУКЦИЈА која има облик

нпр:

Ако киша пада онда су улице мокре. A B

Киша пада. A

Улице су мокре. B

У овом примеру је закључак известан из тог разлога што је поштовано опште логичко

својство да датост узрока обично повлачи са собом и датост једне одређене последице.

Трећи облик закључивања је ТРАНЗИТИВНА ДЕДУКЦИЈА и она има облик:

А=В

В=С

А=С

У овом случају закључак је сигуран јер је испоштовано опште логичко својство да

једнакост једног предмета са другим, и другог са трећим, увек и нужно повлачи за собом

једнакост првог са трећим.

Пошто се из друга два примера дедуктивног закључивања види да дедукција не мора увек

да иде од општег ка посебном, тачнија дефиниција је:

Дедукција је посредно закључивање где се закључак изводи на основу општих

логичких својстава односа којима су појмови у премисама везани.

Овакво опште логичко својство које би нужно и увек везивало појмове у премисама са

појмовима у закључку, код индукције и аналогије не постоји., већ све зависи од

појединачног случаја.

Однос дедукције, индукције и аналогије

Још једна битна разлика између дедукције с једне стране и индукције и аналогије с друге

стране је у томе што код дедукције закључак следи НУЖНО из премиса – са извесношћу.

Код индукције и аналогије не постоји строга логичка нужност по којој закључак МОРА да

следи из премиса. Закључак се налази само у односу вероватноће према премисама.

Међутим, ако говоримо о сазнајној вредности, индуктивни закључак је много плоднији од

дедуктивног. Дедукција је аналитичка тј. ограничава се само на извођење логичких

последица из знања које већ поседујемо. Она је драгоцена за доказивање оног што смо

другим путевима сазнали, али није плодна јер не омогућује у довољној мери стицање

нових знања. До нових знања долазимо индукцијом и аналогијом.

Категорички силогизам

Силогизам се састоји из три суда – две премисе и закључка. Једна премиса је општег

карактера и она се зове ВЕЛИКА ПРЕМИСА. Друга је посебног карактера и зове се МАЛА

ПРЕМИСА.

Судови силогизма су ограничени на проблематику односа општег, посебног и

појединачног.

У премисама се налазе само три појма. Један од њих се појављује у обе премисе, а у

закључку ишчезава. Његова функција је да повеже остала два термина и зове се СРЕДЊИ

ТЕРМИН (М). Предикат закључка се зове ВЕЛИКИ ТЕРМИН (Р), а субјекат закључка

МАЛИ ТЕРМИН (S).

Све рибе су кичмењаци. М – Р велика премиса

Пастрмке су рибе. S – M мала премиса

Пастрмке су кичмењаци. S – P закључак

Рибе су средњи термин (М); кичмењаци су велики термин (Р); а пастрмке су мали термин

(S).

С обзиром на положај средњег термина, могуће су четири различите комбинације – фигуре

силогизма.

M – P P – M M- P P – M

S – M S – M M – S M – S

S – P S – P S – P S – P

Правила категоричког силогизма

1) Средњи термин не сме бити двосмислен. Нпр.

Песници су идеалисти који маштају о људској срећи.

Идеалисти су филозофи који сматрају да је дух примаран у односу на материју.

Песници су ......

Идеалисти су у првој премиси узети у једном значењу, а у другој у другом, те је закључак

немогућ.

2) Средњи термин мора бити раздељен по обиму тј. квантитету бар у једној премиси, а у

једној мора важити универзално. Пошто средњи термин повезује оба остала термина,

важно је да ИСТИ део њиховог обима изврши ту функцију. Ако је његов обим у обе

премисе узет партикуларно, нејасно је да ли је оба пута узет исти део.

3) Ни један термин не сме бити раздељен у закључку ако није раздељен у премиси.

Закључак може бити партикуларан само ако је бар једна премиса партикуларна.

4) Из две негативне премисе не следи никакав закључак.

5) Ако је једна премиса негативна, закључак мора бити негативан.

6) Ако је једна премиса посебна, закључак мора бити посебан.

7) Ако су обе премисе посебне, немогуће је извести ма какав закључак.

Доказивање и оповргавање

Доказивање је радња којом се утврђује истинитост једног суда. Утврђивање истинитости

једног суда се врши тако што се показује да он логички следи из других познатих и

истинитих судова, и тако што се практично проверава да ли он објективно важи. Дакле,

један суд је доказан: а) кад следи дедуктивно из других, раније утврђених судова на основу

закона (правила) мишљења;

б) кад се може ефикасно проверити у пракси.

Однос доказивања и закључивања

Доказивање и закључивање су обрнуте логичке радње. Свако закључивање се може

схватити и као доказивање неког закључка, а сваки се доказ може извести једино путем

закључивања. 5+2=7; провера 7-2=5. Једина разлика међу њима јесте у различитим

циљевима мишљења. У закључивању смо усмерени на стицање нових знања, а у

доказивању не желимо да идемо даље од оних резултата које већ имамо, већ желимо да их

проверимо и да утврдимо да ли можемо да се ослинимо на њих приликом даљих

истраживања. Зато код доказа не идемо од премиса ка закључку већ полазимо од закључка,

па тражимо премисе које ће га ефикасно доказати.

Доказ је обављен онда кад наиђемо на премисе које су већ утврђене као објективно

истинити судови.

Елементи доказа

Став који треба доказати зове се ТЕЗА. Основно је да се најпре јасно формулише теза. Теза

при доказивању одговара закључку при закључивању.

Други битни елемент при доказивању јесу РАЗЛОЗИ. Разлози при доказивању одговарају

премисама при закључивању.

Трећи елемент доказа јесу ПРАВИЛА ДОКАЗИВАЊА. Она су истоветна са правилима

закључивања.

Закључивање : Доказивање:

премиса ↓ правила разлог ↑ правила

премиса ↓ закључивања разлог ↑ доказивања

закључак ↓ теза ↑

Врсте доказа

1)ЕМПИРИЈСКИ доказ = добијен путем проверавања у искуству

2)РАЦИОНАЛНИ доказ = добијен искључиво путем теоријског мишљења

3)ДИРЕКТАН доказ = кад се непосредно доказује сама теза

4) ИНДИРЕКТАН доказ = кад се истинитост тезе доказује тако што се утврђује лажност

суда који противречи тези ( истинитост тезе се доказује утврђивањем лажности антитезе).

Нпр. алиби.

Оповргавање

Оповргавање је специфична врста доказивања код које циљ није доказивање истинитости

једног става, већ утврђивање његове лажности. Оповргавање се може вршити на три

начина:

А) критиком разлога који су у прилог тезе наведени

Б) критиком начина на који је из разлога изведена теза

В) критиком саме тезе

Логичке грешке – софизми и паралогизми

Софизми и паралогизми су такви закључци (и докази) који привидно изгледају тачни, али

су у ствари лажни. Разлика међу њима није по облику и по структури, већ је психолошке и

моралне природе. Свесне и намерне логичке грешке, срачунате на то да неупућеног убеде

у истинитост једног лажног става називају се СОФИЗМИ. Ненамерне логичке грешке јесу

ПАРАЛОГИЗМИ.

Постоје три основне групе софизама:

1) Софизми који су настали услед огрешења о законе и правила мишљења. За њих је

карактеристично то да представљају огрешења о извесна експлицитно формулисана

правила, формална или садржинска. Познавање правила нам само по себи омогућује да се

они избегну тј. да их препознамо кад их сретнемо. Лакше препознатљиве грешке су нпр:

када кажемо ''или си самном или си против мене''. Овде је грешка у дисјункцији, јер то што

ти ниси самном не значи да си нужно против мене; затим, грешимо када се при

доказивању једне тезе позивамо на неки став као довољан разлог, иако тек треба да буде

доказан. За то је добар пример Аристотелова премиса ( из првих лекција логике) ''да је

природа тешких тела да теже центру света.'' Аристотел ову реченицу наводи као разлог у

доказивању, а њој такође недостаје доказ; затим, честа је грешка тј. софизам под именом

''замена тезе''. Овај софизам се често среће у полемикама. Критичар уместо да на

принципијелан начин побија становиште свог опонента, тврди о њему да не уме да мисли

ни да пише, прави инсинуације на рачун његовог политичког уверења, моралних квалитета

и тд...

2) Софизми који су настали услед огрешења о чињенице тј. услед шаблонске и

формалистичке примене правила. То су ситуације када су наизглед сва правила

задовољена, а ипак је учињена грешка, јер се није водило рачуна о објективним

чињеницама. Нпр. сви правилно закључујемо да је добро отворити прозор да би се

проветрила загушљива соба. Међутим, ако постоји чињеница да је испод прозора димњак

који испушта отровне гасове у ваздух, онда ми грешимо при закључивању да је добро

отворити прозор у тој ситуацији.

3)Софизми који су настали услед језичке конфузије. Ова врста паралогизама и софизама

настаје услед несавршености језика и његове злоупотребе. Основни тип ове врсте

логичких грешака је ЕКВИВОКАЦИЈА код које се једна иста реч или израз употребљава у

истом закључку у два различита значења.

Неформална логика

Методологија научног истраживања

Док је први део логике, елементарна логика=формална логика изучавала поједине

елементе мишљења (појам, суд и закључак), у учењу о методи испитују се процеси

сазнавања у њиховој целовитости и у практичној примени.

Реч ''метода'' потиче од грчке речи methodos што значи пут, тражење. Данас се под

методом уопште подразумева један одређени и плански поступак за постизање неког

циља. У том смислу се говори о методама нпр.: за добијање разних производа, о васпитним

методама, о методи рестаурације...

НАУЧНА МЕТОДА ЈЕ ПУТ УТВРЂИВАЊА ИСТИНЕ, ТЈ. ПЛАНСКИ ПОСТУПАК

КОЈИ СЕ У ИСТРАЖИВАЊУ СТВАРНОСТИ ПРИМЕЊУЈЕ ДА БИ СЕ САЗНАЛА

ИСТИНА.

Свака наука има своју специјалну методу или више њих у зависности од конкретног

проблема који решава (проучава). Нпр. математика располаже са неколико метода за

решавање система од две једначине са две непознате (метода упоређивања, метода замене,

метода једнаких коефицијената); астрономија располаже специјалним методама за

изучавање величине и удаљености звезда и њихових хемијских својстава; геологија има

посебну методу за одређивање старости стена...

Ипак постоје основни методолошки проблеми који су заједнички за све посебне науке. Ти

проблеми су предмет изучавања логике. Они се могу формулисати на следећи начин:

1) Јасно формулисати проблем који желимо да решимо: утврдити полазну тачку

истраживања, шта је то што желимо да добијемо као резултат, шта све може утицати на

процес истраживања...

2) Проверавање: утврђивање колико нам искуствене чињенице (стечене чулним

искуством) могу бити од поузданог значаја у научном истраживању; формирање начина за

проверу искуствених чињеница: експеримент, упоређивање, посматрање, мерење...

3) Објашњење: научник се не задовољава простим утврђивањем и класификацијом

чињеница већ захтева научно објашњење = да се објасни КАКО и ЗАШТО се нешто

дешава. Кад се одговори на питања како и зашто се нешто дешава, успоставља се контрола

над научним догађајима и могуће је предвидети будуће догађаје у научном истраживању.

Зато треба пронаћи путеве и методе ваљаног научног објашњења које омогућава тачно

предвиђање.

4) Језик научних теорија: као и у свакодневном животу тако и у науци, да би комуникација

била успешна, потребно је утврдити језик којим се на најефикаснији начин тачно и

прецизно преносе информације. То је наопходно да би научници и научне теорије

међусобно комуницирали и допуњавали једни друге. Зато методологија мора испитати

природу научног језика и утврдити под којим условима језик науке успешно обавља своју

функцију и обезбеђује максимум међусобног разумевања међу научницима.

Језик научних теорија

Шта је језик

Сви језички изрази, написани или изговорени су својеврсни симболи. Они су творевина

човека а не природне појаве, изражавају појмове а не чулне представе, и односе се на

константне одлике предмета а не на појединачне појаве.

Језички симболи се од других врста симбола (петокрака на застави, срп и чекић, грб

Црвене звезде, црвени крст...) разликују на следећи начин:

1. Речи (физичка манифестација језика = средство изражавања језика = језички симбол) не

морају бити сличне објектима које означавају. (Заправо једина сличност постоји код

ономатопеја (мјаукање, њакање...), али те речи су малобројне и у развијеном језику имају

безначајну улогу.) Нпр. реч ''круг'' ни по чему не личи на лопту која је кружног облика, док

би неки други ликовни симбол имао сличности – нацртани круг; реч ''дрво'' не личи на

дрво, али насликани симбол дрвета заиста може да личи на дрво.

2. Речи и језички изрази се могу заменити неком другом речју (њеним синонимом) или

групом речи (дефиницијом), а да значење остане непромењено. Ако бисмо променили

неки насликани симбол, или део симболичког ритуала, значење више не би остало исто.

Према томе, ЈЕЗИК можемо дефинисати као СПЕЦИФИЧАН СИСТЕМ СИМБОЛА који

имају утврђено значење, КОЈИ СЕ МОГУ МЕЊАТИ, МЕЂУСОБНО СПАЈАТИ И

ЗАМЕЊИВАТИ по одређеним правилима, И НЕ МОРАЈУ БИТИ ОБАВЕЗНО СЛИЧНИ

ОБЈЕКТИМА КОЈЕ ОЗНАЧАВАЈУ.

Функције језика

Језик може обављати различите функције у зависности од сврхе људи који га

употребљавају. Дакле, узима се у обзир циљ који се жели постићи писаним или усменим

језичким симболима (језиком) и од тог циља зависи коју функцију ће имати језик. У том

смислу, функције језика могу бити:

1) ИНФОРМАТИВНА ФУНКЦИЈА: Језик се користи да обавести некога о чињеничком

стању. Нпр. ''Вук Караџић је имао велике бркове.'', ''На Сатурну влада температура од -10

степени С.''

2) ЕКСПРЕСИВНА ФУНКЦИЈА којом изражавамо осећања и мисли. Постоји више начина

коришћења експресивне функције језика. Можемо рећи нпр. ''Живео!'', ''Браво!'',

''скандал!'', ''Срамота!''... и тада не преносимо никакво обавештење већ изражавамо своја

осећања. Када кажемо за некога да је ''кукавица'' јер је одбио да се изложи опасности, и

тада више изражавамо нашу љутњу него што га описујемо.

Још један посебан случај експресивне функције језика је литерарно или поетско

изражавање осећања у стиховима.

Уобичајена експресивна функција језика подразумева исказе као што су ''Осећам да ћу

победити данас.'', ''Допада ми се када пада снег.'' ...

3)ИМПЕРАТИВНА ФУНКЦИЈА језика се користи када желимо да утичемо на понашање

других или када желимо да они обаве неку одређену радњу. Најпростији примери су:

''Затвори прозор.'', ''Склоните се с пута.''

Постоје још неки специфични начини коришћења императивне функције језика.:

3а) Често се отворени захтеви замењују блажим фразама сугерирања . Нпр. када васпитач

каже детету ''Добро дете не шара по зидовима'' уместо класичне заповедне форме ''Не

шарај по зиду''.

3б) постоје различити облици убеђивања нпр. у рекламама. Тврдња да ''сапун пере сам''

или да је неки парфем произведен ''само за Вас'' не обавештава ни о чему већ покушава да

утиче на нас да купујемо ту робу.

Сличне појаве налазимо и у политичким пропагандама. Искази ''Поштени људи широм

света спремни су да се боре за слободни свет против левичарских утопија.'' Или ''Радници

целог света увиђају да је оружана борба једини пут њиховог ослобођења'' не обавештавају

ни о чему већ им је функција да изазову одобравање или осуду неког политичког система.

4) Функција језика у сврху УСПОСТАВЉАЊА, ОДРЖАВАЊА И ЈАЧАЊА

ДРУШТВЕНИХ ВЕЗА. Код овакве употребе језика међу члановима једне друштвене

заједнице није толико битно о чему се говори већ је од значаја да се путем језика успоставе

и одрже добре друштвене везе. Такву улогу врше учтиве фразе: ''Како сте?'', ''Мило ми је

што смо се упознали'', ''Радује ме што ћемо сарађивати''. Овим фразама се не изражавају

осећања, нити се изражава стварно интересовање већ се успоставља један нормалан

друштвени контакт.

Ове четири основне функције језика у обичном говору обично нису дате у чистом стању,

изоловане једна од друге. Међутим, једна обично преовлађује и на тај начин одређује

карактер једног језика.

У научном језику преовлађује информативна функција језика, а све друге функције су јој

подређене или искључене. За научника је најглавније да језиком што прецизније опише

стварност, и то не само појединачне догађаје већ у првом реду њихову структуру и

тенденције њиховог развитка.

Смисао израза научног језика

Да би језик могао успешно обавити ма коју своју функцију, његови изрази морају имати

СМИСЛА. Лишени смисла, речи и реченице престају да буду симболи – престају да у

свести људи изазивају одређене замисли, речи постају празни звуци или непотребне шаре

на папиру.

За метафизичаре некаквог смисла имају изрази нпр. ''будућност је примарна димензија

времена'' или ''воља је нешто ван простора, времена и узрочности'', али овакви изрази су за

научнике неразумљиви – мерени њиховим критеријумом смисла они су бесмислени. Они

који се баве апстрактним, метафизичким језиком могу препознати смисао у оваквим

изразима.

С' друге стране, када песник каже да постоје дани ''без лобање'', ''без лакованог

цилиндра''... такав поетски текст може и научнику и метафизичару звучати бесмислено.

Да би неки израз научног језика имао неког смисла он мора да задовољи два критеријума:

ТЕОРИЈСКИ и ПРАКТИЧНИ.

Теоријски критеријум смисла подразумева да се термини повезују на логички могућ начин

– тако да им се значења међусобно не искључују. Не може се говорити о нпр. ''слободној

вољи електрона'' или ''електронским машинама које су у стању да мисле''..., јер електрони и

машине логички искључују могућност да им се придају некакве психичке функције. Такви

изрази би били бесмислени.

Практични критеријум смисла подразумева да један израз научног језика мора да има неко

практично искуство које ће га потврђивати или оповргавати. Он мора имати бар неку

непосредну везу са искуством. У историји наука се често дешавало да су неки апстрактни

појмови били уведени да би објаснили извесне појаве, па су касније одбацивани јер се нису

могли довести ни у какву везу са искуством. Нпр. појам етра је био уведен у физику у 19.

веку, па га је Ајнштајн одбацио као бесмислен јер никакво искуство није могло доказати

да он постоји, нити да не постоји. (ЕТАР = замишљена еластична материја која испуњава

читав космос и која преноси светлосне таласе)

За научника је бесмислен и теолошки спор између православаца и католика око тога да ли

је свети дух само од оца или и од и од сина...

Изрази без везе са искуством и стварним светом су са становишта науке бесмислени, јер

нам не кажу ништа.

Услови успешне комуникације

Језик је основно средство комуникације, али је ипак несавршен. Многе речи имају више од

једног значења. Нпр. речи ''демократија'', ''мир'', ''слобода''... за различите људе имају

различита значења. Неслагања међу људима могу настати и због различитих искустава,

убеђења, интереса..., али често и због различите употребе термина. Свакодневно се дешава

да људи који имају блиска уверења, та уверења језички изразе на толико различит начин

да се добија утисак о непомирљивој супротности њихових ставова.

Услови који треба да буду задовољени да би овакви језички спорови били избегнути и да

би комуникација међу људима била успешна јесу:

1) У сваком процесу комуникације треба да буде јасно коју функцију врше употребљени

језички изрази.

Реченице употребљене у поезији су бесмислене за научника; текстови метафизичара су

бесмислени у свакодневном говору; песнику који не познаје науку су бесмислени термини

''кривина простора'', ''коначност универзума'', ''бесконачност на квадрат''.

Зато, пре него што се одреди да ли један језички израз има смисла или је бесмислен, треба

бити начисто с' тим коју функцију у датом тексту обавља.

2) Изрази научног језика треба да задовољавају и теоријски и практички критеријум

смисла.

То значи да термини треба да се повезују на логички могућ начин и да сваки термин

научног језика треба, посредно или непосредно, да буде повезан са практичким искуством.

Ако се појави неки нови –апстрактан термин, он мора бити објашњен помоћу таквих речи

код којих је јасно на које објекте се односе...

3) У току комуникације сваки симбол (реч) треба да има само једно значење.

У обичном језику многе речи су вишесмислене, што је главни извор неспоразума. Речи

које имају већ одређено значење примењујемо и на друге сличне објекте, па оне постају

двосмислене или вишесмислене, а то је стални извор могуће конфузије.

Да би биле избегнуте лоше последице овакве ситуације, у научном језику важи правило да

у једном истом тексту или дискусији иста реч не треба никад бити употребљена у два или

више различитих значења.

4) Да би комуникација била успешна, кључни термини треба да буду дефинисани.

Није могуће, нити је потребно дефинисати све термине у једном тексту. Значења многих

речи су непосредно јасна и неоспорна. Међутим, у сваком тексту има и термина који су од

кључног значаја или који имају изузетно велику информативну вредност. Адекватно

тумачење оваквих термина је од одлучујућег значаја за тачно разумевање текста.

5) Да би тумачење исказа било адекватно треба узети у обзир цео контекст у коме се он

појављује.

Знати контекст једног исказа значи знати ко му је аутор, каквој друштвеној средини

припада, кад, где, и у каквој објективној ситуацији он говори... Ако не знамо све ово, врло

често нећемо успети да схватимо прави смисао оног што читамо или слушамо.

NAUČNA METODOLOGIJA

Naučna metodologija je kritičko ispitivanje pojmova koji čine suštinu naučnog istraţivanja. Ti pojmovi su : problemi, naučne hipoteze, naučne činjenice, objašnjenja, predviĎanja, zakonitosti, uzročnosti, teorije, naučni modeli i sistemi. U naučnu metodologiju spada i sistem tehničkih postupaka kojima se nauke sluţe kao što su : merenje, eksperiment, intervju, anketa. Za nauku je vaţno istaći da je to racionalno znanje o objektivnom svetu koje polazi od činjenica. Osim toga, nauka je i sistem objašnjenja pojava u odreĎenoj oblasti stvarnosti. Naučno znanje mora da zadovolji sledeće kriterijume: a) da bude proverljivo, b) da bude sveobuhvatno i c) da bude istinito. Ljudsko znanje, a samim time i naučno znanje ima svoje korene i u iskustvu i u razumu, odnosno umu. U tom smislu pravi se razlika izmeĎu praktičnog i teorijskog znanja.

Za naše praktične postupke ili delovanja dovoljno je praktično znanje koje nam nešto opisuje i govori nam o tome kakvo je nešto što jeste. MeĎutim, praktična znanja nam nikad ne daju potpuno saznanje o pojavama. To praktično znanje drugačije zovemo i zdravorazumskim znanjem i ono nam je često dovoljno za svakodnevni ţivot. Zdravorazumsko znanje nam kaţe da se tela na toploti šire a na hladnoći skupljaju, ali nam ne kaţe zašto je to tako. Odgovor na pitanje zašto nešto jeste i šta je uzrok pojavama daje teorijsko ili objašnjavalačko znanje. Svaka nauka ima svoj predmet izučavanja a samim time i metod. Predmet nauke i njen metod neodvojivo su povezani.

Naučni metod je stalna primena logike u procesu saznanja. Logika je prisutna u

naučnom istraţivanju kako kao teorija značenja tako i kao teorija o oblicima valjanog

mišljenja. Dakle, bitno je istaći da naučno znanje nije prosto odraţavanje stvarnosti kao

u ogledalu, već je naučno znanje objašnjenje pojava koje ima za cilj praktično

predviĎanje budućih pojava i primenu stečenih znanja.

NAUČNO ISTRAŢIVANJE

Naučno istraţivanje ima za cilj nalaţenje objektivnih zakonitosti . Naučno istraţivanje počinje ako se otkrije neka teškoća, ako se uoči neki problem. Ako je neki problem povod za naučno istraţivanje, onda je rešenje tog problema cilj istraţivanja. Šta je u stvari problem u naučnom istraţivanju? To je uočavanje takvih stanja stvari koja se na osnovu prethodnih naučnih znanja ne mogu objasniti. Iz ovoga se vidi da proces uočavanja problema umnogome zavisi od opšteg nivoa našeg dotadašnjeg znanja . Dalji korak posle uočavanja problema jeste postavljanje naučne hipoteze koja se iznosi pred naučnu javnost.

NAUČNA HIPOTEZA: Hipoteza je probno, mogućno, zamišljeno i eksperimentalno(mada ne i uvek) rešenje nekog problema. Za hipotezu je od posebnog značaja da se moţe proveriti. Naučna hipoteza je u početku uslovna i neodreĎena. Prva verzija hipoteze zove se preliminarna hipoteza. Dobar primer za preliminarnu hipotezu je atomistička hipoteza koja je bila poznata još od Demokrita, ali je tek u modernom dobu ponovo zaţivela.

Naučna hipoteza treba da je i mogućna. To znači da ona ne rešava na pravi način dati problem ali sluţi kao privremeni okvir za istraţivanje.Takva hipoteza zove se radna hipoteza. Primer za radnu hipotezu je flogiston u hemiji , hipopteza o magnetnom ili toplotnom fluidu u fizici.

Dakle, funkcija je naučne hipoteze da usmeri naučno istraţivanje. Ona vrši

svojevrsan izbor meĎu činjenicama. Na postavljanje naučne hipoteze veliki uticaj ima

prethodno znanje. Da bi jedna hipoteza bila plodna ona pored smelosti mora da bude i

proverlijiva i da pruţa dobro objašnjenje za pojavu na koju se odnosi.

PROVERAVANJE NAČNE HIPOTEZE : Kad hipoteza proveravanjem prerasta u istinito rešenje problema ona postaje teorija. Popstupak proveravanja hipoteze ključni je korak u sticanju naučnog znanja. Hipoteza se provera iskustveno putem eksperimenta ili teorijski, razmišljanjem.

Veliki broj hipoteza moderne nauke ne moţe se direktno proveriti. Najjača proba

za hipotezu je pokušaj njenog opovrgavanja ili obaranja. Karakteristično je za naučnu

hipotezu da ona mora da bude što verovatnija a to se ogleda u tome koliki broj

svedoćanstava se moţe priloţiti kao njena potvrda. EKSPERIMENT: Eksperiment je veštačko i namerno menjanje, izazivanje ili stvaranje one pojave koju ţelimo da posmatramo. Eksperimentator ima aktivnu ulogu , učestvuje i deluje na ispitivanu pojavu i tako dolazi do značajnih saznanja. Za fiziku i hemiju eksperiment je obavezan. U astronomiji, geologiji ili sociologiji eksperiment se najviše zasniva na posmatranju i opisivanju pojava.

Za naučnu metodologiju najvaţniji je ,,krucijalni eksperiment’’ ili ,,eksperiment rasksnice’’. Zahvaljujući krucijalnom eksperimentu naučnik se odlučuje za jednu od dve suprotstavljene hipoteze. Kao veoma ilustrativan primer za krucijalni eksepriment navodi se Fukoov eksperiment iz 1850. godine kojim je dokazao da se svetlost brţe kreće kroz vazduh nego kroz vodu i na taj način je učinio da Hajgensova teorija o talasnoj prirodi svetlosti prevagne nad Njutnovom teorijom o korpuskularnoj prirodi svetlosti. Činjenica je da rezultati eksperimenata ne daju večita i nepromenljiva saznanja pa se tako dogodilo da moderni fizičari ponovo oţive Njutnovu korpuskularnu teoriju svetlosti. Prema klasičnoj teoriji zrak svetlosti nema masu i zato ne bi trebao da trpi uticaj gravitacionog polja. Po novoj teoriji svetlost nosi energiju a energija ima masu. Svaka inercijalna masa privučena je gravitacionim poljem. Zato će se zrak svetlosti u gravitacionom polju saviti onoliko koliko i neko telo koje bi bilo bačeno horizontalno brzinom ravnom brzini svetlosti.

POJAM NAUČNOG OBJAŠNJENJA I POJAM RAZUMEVANJA

Postoji metodološki spor oko toga kakve metode koriste prirodne nauke a kakve društvene nauke. Da li postoji suprotnost izmeĎu nomotetskih nauka koje utvrĎuju prirodne zakone i ideografskih nauka koje opisuju i tumače kulturne pojave i dogaĎaje? Ovo pitanje postavlja problem razlike izmeĎu prirodnih i društvenih zakonitosti. Prirodne nauke istraţuju pojave u kojima vladaju zakoni, dok društvene nauke ispituju pojave koje su pod uticajem društvenih institucija, pravila i normi ponašanja. Pritom se posebno ima u vidu istorijska nauka. U društvenim naukama moraju se razumeti motivi, namere koje istorijski i psihološki utuču na dogaĎaje vezane za svet ljudskih stvari. NAUČNO OBJAŠNJENJE: Naučno objasniti neku pojavu znači dokazati da je ona nuţno nastala iz nekog prethodnog činjeničkog stanja. Svako se objašnjenje satoji iz sledeća tri osnovna elementa :

1) Eksplanandum ili opis pojave koju treba objasniti. 2) Konstataciju jedne ili više činjenica koje prethode pojavi koju treba

objasniti. 3) Eksplanans ili formulizacija trajne i nuţne veze izmeĎu ove dve vrste

pojava u tom smislu da se eksplanans moţe objasniti na osnovu druge

grupe pojava. Ovaj vid objašnjenja jeste objašnjenje na osnovu

zakona.

Za sva naučma objašnjenja karakteristično je to da ona odgovaraju na pitanje ZAŠTO? Zašto se neka odreĎena pojava desila tako kako se desila? Objašnjenje ima karakter logičke veze izmeĎu premisa i zaključka. U tom smislu razlikuju se deduktivna i induktivna objašnjenja

Deuktivno naučno objašnjenje je objašnjenje koje mora da zadovolji uslov da zaključak ima istu istinosnu vrednost kao i premise, dakle da logički nuţno sledi iz premisa. Induktivno objašnjenje je takvo da je odnos iţmeĎu ponuĎenih premisa i zaključka samo manje ili više verovatan.

S obzirom na karakter zakonite vrze u eksplanansu koja se ogleda u formi ,,Ako A onda B’’ razlikuju se uzročna, genetička, funkcionalna i teleološka objašnjenja. Za nauku najveću saznajnu vrednost imaju uzročna objašnjenja . Neku pojavu nabolje upoznajemo preko uzroka koji je izazivaju a poznavanje tih uzroka pomaţe naučnicima da tu pojavu bolje eksperimentalno kontrolišu i da je predviĎaju.

Kad su u pitanju genetička objašnjenja pojavu koju ţelimo ba objasnimo dovodimo u vezu sa prethodnim fazama njenog razvitka . Ova su objašnjenja česta u istoriji, psihijatriji, pedagogiji itd.

Slična uzročnim su funkcionalna objašnjenja koja govore o uzajamnoj povezanosti pojava u okviru neke celine posebno ako je u pitanju organska celina.. Ova objašnjenja su česta u biologiji i medicini.

Od svih tipova naučnog objašnjenja bitno se razlikuje teleološko

objašnjenje jer se odnosi na subjektivne činjenice bitne za ostvarivanje nekog cilja,

neke svrhe. Zato je teleološko objašnjenje primenljivo na društvene nauke, posebno na

istoriju, sociologiju, politikologiju i psihologiju u kojima je bitno upoznati ciljeve, namere

,svrhe odnos sredstvo - cilj, tendencije razvoja itd.

PROBLEM RAZUMEVANJA Šta je razumevanje? Razumevanje je tumačenje smisla onoga što se dešava. Dok naučno objašnjenje daje odgovor na pitanje ZAŠTO, razumevanje daje odgovor na pitanje ŠTA JE TO? Razumevanje se pita za ZNAČENJE onoga što se dešava, kakav je smisao toga? Vaţno je istaći da su objašnjenje i razumevanje uzajamno povezani. Od ispitivanja uzroka neke pojave prelazi se na ispitivanje njenog smisla i svrhe. Kad je u pitanju razumevanje mora se istaći da je u procesu razumevanja bitna uloga subjekta i njegove subjektivne interpretacije dogaĎaja i pojava. Razumeti znači tumčiti smisao nečega. Zato je proces razuzmevanja na neki način definisan kao proces neposrednog doţivljavanja unutrašnjih, mentalnih stanja druge osobe kroz tumačenje njenih gestova, mimike, reči, ponašanja. Razumevanje ili tumačenje srećemo u analizi knjiţevnih i filozofskih tekstova, istorijskih dogaĎaja, pravnih normi i zakona, ljudskih postupaka itd. Jedan pisac koji se opredeljuje da napiše nečiju biografiju mora dobro razumeti, i emocionalno doţiveti osobu o kojoj piše. Razumevanje postaje sve ozbiljniji metod u društvenim istraţivanjima posebno u situaciji kada ljudi slobodno, svesno i subjektivno deluju .

Razumevanje se drugačije zove hermeneutika. Hermeneutika ili veština tumačenja pojavljuje se uvek tamo gde je nešto nepoznato i što veština razumevanja treba da savlada. Šta , dakle, ţelimo da razumemo?

1) Jezičke izraze

2) Radnje 3) Doţivljaje

Postoji hermeneutika ljudskog izraza kada tumačimo : mimike, gestove, zarumenjivanje, prebleĎivanje, zgraţavanje, uznemireni pogled, smejanje, pogled, smejanje, plakanje...

Ţivot i ţivotno iskustvo su uvek sveţi, tekući izvori saznanja i razumevanja istorijskog sveta.

Na doţivljavanju, razumevanju i ţivotnom iskustvu počivaju duhovne nauke.

POJAM UZROČNOSTI

Od samog početka filozofske, naučne i istorijske misli problem uzročnosti privlači

najviše paţnje. Više se gotovo i ne raspravlja o problemu substancije, ali se o

problemu uzroka, vremena, prostora, zakona i istine još uvek raspravlja. Osnovno

pitanje koje se ovde postavlja je da li je uzročnost osnovni princip objašnjenja

stvarnosti:

1) Za ontologe i metafizičare uzročnost je pojam pomoću kojega se objašnjava dinamoka bića, svega postojećeg.

2) Za teoretičare saznanja vaţno je otkriti uzrok da bi se saznalo kako je neka pojava nastala i tako se na o0snovu tog uzroka pojava i objašnjava.

3) Za etičare je vaţno otkrivati uzroke jer od njih zavisi odreţenje pojma slobode , moralne odgovornosti , izbor izmeĎu različitih vrednosti.

4) U modernoj fizici je vrlo aktuelan pojam uzroka jer igra glavnu ulogu u modelima naučnog objašnjenja. Albert Ajnštajn je duhovito isticao da je najneshvatljivijie u svetu to da je svet shvataljiv, objašnjiv.

Pojam uzročnosti je još uvek osnovni princip racionalnog objašnjenja stvarnosti. Ontološki shvaćena uzročnost povezana je sa strukturom objektivnog sveta te se stoga mogu postaviti sledeća pitanja:

1) Da li je uzročnost momenat prenosa energije? 2) Da li je uzročnost konstantna vremenska sukcesija? 3) Da li je uzročnost proizvoĎenje jedne pojave pod uticajem druge?

Teorijsko –saznajni pojam pojam uzročnosti odnosi se na samu strukturu našeg saznanja. To znači da se mi uvek pitamo : Pod kojim uslovima moţemo smatrati da smo saznali uzrok neke pojave? Pod kojim uslovima je naše uzročno saznanje nuţno?

Uzročnost kao jedan od osnovnih filozofskih principa moţemo formulisati na nekoliko načina :

1) Svaka pojava ima svoj uzrok. 2) Isti uzrok proizvodi uvek isti efekat. 3) Sve se dešava sa razlogom i nuţno( Demokrit) 4) Ništa se en dešava bez uzroka( Avgustin) 5) Sve promene dešavaju se po zakonu povezanosti uzroka i posledice.(Kant)

Danas empirijske nauke govore o pojmu uzroka u smislu efekta, dok društvene nauke govore o uzroku u smislu svrhovitosti , celishodnosti. Većina filozofa i naučnika smatra da je uzročnost odnos izmeĎu objekata(stvari) i dogaĎaja. Jednom rečju: Uzročnost je konstantna vremenska sukcesija , konstantna veza, momenat prenosa energije. Uzročnost je kategorija objašnjenja pomoću koje razmišljamo o svetu sa ciljem da taj svet i dogaĎaje u njemu učinimo razumljivim.

Treba razlikovati pojam razloga i pojam uzroka. Razlog postoji tamo gde nije

bitan vremenski sled izmeĎu uzroka i posledice. Uzrok je dinamički odnos izmeĎu

uzroka i posledice- kao vremenska sukcesija.

Cilj naučnog metoda je da otkrije uzroke..Sve promene koje posmatramo traţe da se objasne iz njihovih uzroka. Traţenje tih uzroka je traţenje konstantnih sukcesija. Zato je uzrok konstantna veza – uzrok mora da prethodi efektu.

U svakoj teoriji o uzročnom odnosu dvaju pojava uključeno je postojanje nekog

zakona.

POJAM NAUČNOG ZAKONA

Naučni zakon je odnos koji postoji za sve slučajeve odreĎenog područja stvarnosti. Kako se pronalazi novi zakon:

1) Zakon se pretpostavi u vidu naučne hipoteze 2) Izračunaju se posledice te pretpostavke pod uslovom da je ona tačna 3) Rezultate tog izračunavanja posledica tog zakona uporedimo sa stanjem u

prirodi tj. empirijskim iskustvom

Ako se zakon ne slaţe sa eksperimentom on je pogrešan. To je ključno za nauku to je ključ naučnog metoda. Postoji empirijska i teorijska forma zakona. Primer za to je zakon o planetarnom kretanju:

Planete opisuju elipsu u čijem je središtu Sunce. Isto je i sa zakonom gravitacije. Iskustveni podaci ne slaţu se u potpunosti sa njutnovom formulom. To je zato što teţina nekog tela varira sa geografskom širinom i gustinom sredine. I duţina tela nije ista kad se znatno promeni njegova brzina. Da bi se ovaj problem ublaţio formuliše se teorijska forma zakona i empirijska forma zakona. Dakle, šta su zakoni : Zakon i su objektivni, nuţni, opšti i statički odnosi meĎu pojavama:

1) Objektivni : ne zavise od ljudske volje 2) Stalni : konstantno deluju u duuuugom vremenskom intervalu 3) Opšti : vaţe za čitave klase slučajeva a ne za pojedinačne slučajeve 4) Nuţni: deluju kad god su dati izvesni uslovi

Na primer zakon gravitacije: on deluje nezavisno od ljudi i čovekove delatnosti. On deluje konstantno milionima godina na sva fizička tela i deluje nuţno.

Kada jedna naučna hipoteza prerasta u naučni zakon? Tek kada nakon brojnih provera postigne najveći stepen verovatnoće. Proveravanje naučne hipoteze najviše se ogleda u predviĎanju budučnosti, budućih dogaĎaja. PredviĎanje je moguće ako u prirodi postoji neka pravilnost u odnosima izmeĎu pojava: to je pravilnost koja se nuţno ponavlja. Nauka nije posedovanje istine ona je traganje za istinom. U zavisnosti od područja u kojima vaţe zakoni se dele na : astronomske, matematičke, fizičke, biloške, hemijske, sociološke,

Naučni zakoni objašnjavaju činjenice. Naučne teorije objašnjavaju zakone.

Logično je da prirodni zaloni deluju i pre nego li ih otkrije neki naučnik, ali sama

formulacija zakona zavisi od čoveka.

NAUČNA TEORIJA I NAUČNI SISTEM

Skup naučnih teorija, hipoteza, činjenica i zakona čini naučni sistem. Svaki naučni sistem je logički ureĎeno znanje. Na primer, to su Euklidov geometrijski sistem, Njutnov sistem mehanike, Mendeljejev periodni sistem, Hegelo filozofski sistem itd.

Sa naučnim sistemom dovršava se postojanje nauke u datim okvirima. U samoj

je prirodi naučnog znanja da je ono sistematsko, istinito i logički ureĎeno. Glavne etape

naučnog saznaja su naučno istraţivanje i naučno izlaganje. Naučni sistem je završni

kamen naučnog izlaganja.

Питања

1. Шта значи реч логика и од које речи потиче?

2. Шта утврђује логика?

3. Ко је први систематски излажио логику и у ком веку?

4. Чиме се бави формална логика?

5. Чиме се бави неформална логика?

6. Која су четири критеријума сазнања?

7. Која су три извора сазнања?

8. Које су три врсте сазнања?

9. Шта је истина, тј. какво мора бити истинито тврђење?

10. Шта тврди теорија кореспондентности?

11. Шта тврди теорија евидентности?

12. Шта тврди теорија кохерентности?

13. Шта тврди теорија верификације?

14. Шта је дијалектичка теорија?

15. Који услови морају да се испуне да би дијалектичка теорија одговорила на своја

питања о истинитости?

16. Који су елементи логичког мишљења?

17. Који су мисаони облици?

18. Шта сачињава један појам?

19. Помоћу којих седам мисаоних радњи образујемо појмове?

20. Шта подразумева упоређивање код образовања појмова?

21. -//- анализа -//-?

22. -//- синтеза -//-?

23. -//- идентификација -//-?

24. -//- диференцијација -//-?

25. -//- апстракција -//-?

26. -//- генерализација -//-?

27. Шта је термин?

28. Шта је обим-денотација појма?

29. Шта је садржај-конотација појма?

30. У каквом су односу појмови ''Град на ушћу Саве у Дунав'' и ''Глави град Србије''?

31. Наведи пример укрштених појмова и објасни зашто су укрштени?

32. У реченици ''Човек је кичмењак'' у каквом односу су појмови ''човек'' и

''кичмењак''?

33. Какви су диспаратни појмови?

34. Подела појмова на врсте се прави према:?

35. Према општости, појмови се деле на:?

36. -//- јасноћи -//-?

37. Какав је јасан, а какав нејасан појам?

38. -//- апстрактности -//- ?

39. Какав је апстрактан, а какав конкретан појам, и наведи примере?

40. Дефиниција је?

41. Које су две врсте дефинисања, и која је разлика међу њима?

42. Наброј методе дефинисања.

43. Наброј правила дефинисања.

44. Наброј правила класификације.

45. Шта је суд, а шта суђење?

46. Какав суд мора бити?

47. Шта је став?

48. Шта је исказ?

49. По чему се врши подела на пет врста судова?

50. Како се деле судови по квалитету?

51. -//- по ступњу општости (квантитету)?

52. На које две врсте се деле судови по саставу (структури) и по чему се разликују?

53. Наброј пет врста простих судова.

54. Какви су то егзистенцијални судови и напиши пример.

55. На које три врсте се деле сложени судови

56. По модалитету судови се могу поделити на?

57. Какви су то аподиктички судови?

58. -//- проблематички судови?

59. Која је истиносна вредност исказа р q, ако је р 0, а q 1?

60. -//- p q, ако је р 1, а q 1?

61. -//- p q, ако је p 1, а q 0?

62. -//- р q, ако је р 1, а q 1?

63. Шта је закључивање?

64. Које две групе закључивања разликујемо?

65. Које две врсте непосредног закључивања постоје?

66. Који исказ је противречан исказу ''Сви људи су добри'.''?

67. Који исказ је супротан исказу '''Сви људи су добри'.''?

68. Који исказ је противречан исказу ''Ниједан човек није добар.''?

69. Који исказ је супротан исказу ''Ниједан човек није добар.''?

70. Посредно закључивање може бити?

71. Напиши један пример закључивања по аналогији.

72. Какво је то индуктивно закључивање?

73. Каква је разлика између потпуне и непотпуне индукције у сазнајном смислу?

74. Наброј неке од услова да индуктивни закључак буде вероватнији.

75. Које три врсте дедуктивног закључивања познајеш?

76. Напиши пример (или само форму) импликативне дедукције.

77. Напиши форму транзитивне дедукције.

78. Шта је дедукција?

79. Која је разлика између индукције и дедукције у сазнајном смислу?

80. Када је један суд доказан?

81. Која је разлика између доказивања и закључивања?

82. Како функционише индиректан доказ?

83. На која три начина се може вршити оповргавање?

84. Шта су софизми, а шта паралогизми?

85. Које три групе софизама разликујемо?

86. Шта се подразумева под речју метода уопште?

87. Шта је научна метода?

88. Који су основни методолошки проблеми којима се бави логика?

89. Да ли језички симбол мора да личи на предмет који означава?

90. Шта је језик?

91. Од чега зависи функција језика?

92. Које функције језика познајеш?

93. Каква је то информативна функција језика?

94. Каква је то експресивна функција језика?

95. Каква је то императивна функција језика?

96. Коју функцију обављају фразе ''Како сте?'' и ''Драго ми је што Вас видим.''?

97. У научном језику, која функција језика је најбитнија?

98. Да би научни језик имао смисла, које критеријуме мора да задовољи?

99. Шта подразумева теоријски критеријум смисла научног израза?

100. Шта подразумева практички критеријум смисла научног израза?

101. Који су услови успешне комуникације?