Luis Lauri

ČUVAR SEĆANJA

Prevod:Gordana Fiket Đurković

Naslov originala

Lois Lowry“THE GIVER”

Svoj deci, kojoj zaveštavamo

budućnost.

1

Bio je skoro decembar, i Džonasa je polako obuzimao strah. Ne. To jepogrešna reč, pomislio je Džonas. Strah je označavao onaj duboki, grozanosećaj da se nešto užasno sprema. Strah je bio ono što je iskusio pre godinudana kada je neidentifikovana letelica dvaput preletela preko zajednice. Obaputa ju je video. Škiljeći u pravcu neba, ugledao je glatki mlažnjak, skorokao neku mrlju usled velike brzine kojom je jezdio, preletao, da bi teksekundu kasnije začuo jaku grmljavinu zvuka koji je usledio. A onda jošjednom, samo tren kasnije, taj isti mlažnjak je prošišao iz suprotnog smera.

U prvi mah ga je obuzelo puko divljenje. Nikada do tada nije izblizavideo letelicu, jer je bilo protivno pravilima da Piloti nadletaju zajednicu.Povremeno, kada bi zalihe bile dopremane teretnim avionima na poljanupreko reke, deca bi se odvezla biciklima do rečne obale i radoznaloposmatrala istovar, a potom i uzletanje usmereno ka zapadu, uvek tamonekud, daleko od zajednice.

Ali letelica koja je preletala pre godinu dana je bila drugačija. To nije biozdepast i nezgrapan teretni avion, već jednosedni mlažnjak, kao igla oštrogkljuna. Džonas je uznemireno pogledao oko sebe i video ostale - odrasleljude i decu - koji su prekinuli svoje aktivnosti i čekali, zbunjeni, objašnjenjeza ovaj zastrašujući događaj.

Tada je svim građanima naloženo da uđu u najbližu zgradu i tamo ostanu.ODMAH, objavio je hrapav glas preko razglasa. OSTAVITE BICIKLE NALICU MESTA.

Istog trenutka, Džonas je poslušno položio svoj bicikl na stazu izaporodične kuće. Utrčao je u kuću i ostao u njoj, sam. Oba njegova roditeljabila su na poslu, a mlađa sestra Lili se nalazila u Centru za brigu o deci, gdeje provodila vreme nakon školske nastave.

Vireći kroz prednje prozore na kući, nije video ni žive duše: nijednog od

radnika popodnevne smene organizacija Čistoće, Gradskog zelenila nitiDobavljača prehrambenih proizvoda, koji su obično jezdili zajednicom u todoba dana. Sve što je video bio je po koji napušten i položen bicikl; izvrnuttočak na jednom od njih se i dalje polako okretao.

Bio je prestravljen. Od osećaja da je njegova zajednica naskroz utihnula unekakvom grozničavom iščekivanju zgrčilo mu se u stomaku. Drhtao je.

Ali ništa se nije dogodilo. U roku od nekoliko minuta razglas je ponovozakrčao i začuo se glas, ovog puta umirujući i manje ozbiljan, koji je objasnioda je Pilot na obuci pogrešno protumačio navigacione instrukcije i skrenuo upogrešnom pravcu. Pilot je očajnički pokušavao da se vrati pre nego što binjegova greška bila primećena.

BESPOTREBNO JE REĆI DA ĆE ON BITI RAZREŠEN, izgovorio jeglas, a potom je nastupio muk. U poslednjem što je rečeno kao da se osetiotračak ironije, bljesak nečeg podsmešljivog pojavio se u glasu Govornika;Džonas se i sam blago nasmešio mada je znao da je ta izjava označavalanešto strašno. Za jednog aktivnog građanina, čin razrešenja iz zajednicepredstavljao je konačnu odluku, užasnu kaznu, sveobuhvatni iskaz propasti.

Čak su i decu grdili ako bi ne razmišljajući upotrebila taj izraz tokomigre, rugajući se saigraču koji je promašio loptu ili se spotakao u trci. Džonasje to jedanput uradio, povikao je na svog najboljeg prijatelja: „Gotovo je,Ašere! Razrešen si!”, kada je Ašerova nespretnost dovela do toga da njegovaekipa izgubi utakmicu. Trener ga je odveo u stranu i održao mu kratak aliozbiljan govor, nakon čega je Džonas skrušeno spustio glavu, osećajući sekrivim i posramljenim, da bi se nakon utakmice izvinio Ašeru.

Razmišljao je sada, dok se rečnom stazom vozio biciklom natrag kući, otom osećanju straha, i prisećao se onog trenutka opipljivog užasa od kojegmu se zgrčio stomak kada je letelica prošišala iznad njega. Taj osećaj nije biojednak ovom koji se javio sa dolaskom decembra. Pokušao je da pronađeodgovarajuću reč koja bi pobliže opisala ovaj novi osećaj.

Džonas je bio veoma pažljiv sa rečima. Nije bio ni nalik svom druguAšeru, koji je žustro blebetao i mešao stvari, muljao reći i pojmove, do onetačke kada bi postajali jedva prepoznatljivi, a često i veoma smešni.

Džonas se nasmešio prisetivši se onog jutra kada je Ašer bez daha uleteou učionicu, zakasnivši kao i uvek, usred pevanja jutarnje himne. Nakon što ječitav razred seo otpevavši patriotsku pesmu, Ašer je nastavio da stoji ne bi li

izrekao javno izvinjenje, što se očekivalo.„Izvinjavam se što ometam svoju obrazovnu zajednicu.” Ašer je hitro

izrekao svoje uobičajeno izvinjenje, još uvek se boreći za dah. Učitelj irazred su strpljivo slušali njegovo obrazlaganje. Učenici su se smeškali, jersu toliko puta do tada već imali prilike da čuju Ašerove izgovore.

„Pošao sam od kuće na vreme, ali kada sam prolazio kraj mrestilišta,momci su prebirali i izdvajali određenu količinu lososa. Čini mi se da sam sezaneo posmatrajući ih. „Izvinjavam se svojim razrednim kolegama”, zaključioje Ašer. Zagladio je svoju zgužvanu tuniku i seo.

„Prihvatamo tvoje izvinjenje, Ašere.” Čitav razred je jednoglasnoizrecitovao uobičajeni odgovor. Mnogi učenici su grickali usnu i takopokušavali da spreče praskanje u smeli.

„Prihvatam tvoje izvinjenje, Ašere”, saopštio je Učitelj. Smeškao se. „I,zahvaljujem ti jer si nam i ovog puta predočio mogućnost da se pozabavimoodređenim jezičkim značenjima. ’Zaneti se’ je prilično snažan izraz da bi senjime opisalo posmatranje lososa.” Okrenuo se i na tabli ispisao reći „zanetise“. Pored toga je napisao reći „usredsrediti se“.

Približavajući se svojoj kući, Džonas se nasmešio prisećajući se toga. Idalje razmišljajući, dok je uvozio bicikl u uzani prolaz kraj vrata, shvatio jeda je 'zastrašen’ bila pogrešna reč kojom bi opisao svoja osećanja, sada kadaje decembar kucao na vrata. Bila je to reč i previše snažnog značenja.

Dugo je iščekivao ovaj zaista poseban decembar. A sada kada je bio tu,na pomolu, nije se plašio, već je nekako... bio nestrpljiv, zaključio je.Nestrpljivo ga je očekivao. Svakako da je bio i uzbuđen. SviJedanaestogodišnjaci su bili uzbuđeni u iščekivanju događaja koji se bližio.

Ipak, obuzela bi ga i određena blaga strepnja kada bi o tome razmišljao,kada bi usredsredio misli na ono što se može dogoditi.

Zabrinutost, zaključio je Džonas. Upravo je to bilo ono što je osećao.

***

„Ko večeras želi prvi da iskaže svoja osećanja?”, upitao je Džonasovotac nakon što su završili sa večerom.

Večernje izricanje osećanja je bio jedan od rituala. Ponekad su se Džonasi njegova sestra Lili prepirali oko toga ko će biti prvi. Njihovi roditelji su,

naravno, i sami učestvovali u tom ritualu; i oni su, takođe, svake večeriispoljavali svoja osećanja. Ali, kao i svi roditelji - svi odrasli ljudi - nisu seprepirali i nadmetali ko će biti prvi.

Večeras to nije učinio ni Džonas. Njegova su osećanja ove večeri bila ipreviše složena. Mada je želeo da ih podeli sa ostalima, nije bio nestrpljiv uiskazivanju i raščlanjivanju svojih složenih emocija, čak i pored toga što jeznao da će se roditelji potruditi da mu pomognu.

„Ti prva, Lili”, rekao je videvši svoju mnogo mlađu sestru - koja je bilatek Sedmogodišnjak - kako se od nestrpljenja vrpolji na stolici.

„Ovog popodneva sam bila veoma besna”, izjavila je Lili.„Naša grupa u Centru za brigu o deci se nalazila na igralištu, a sa nama je

bila i gostujuća grupa Sedmogodišnjaka koji uopšte nisu poštovali pravila,nimalo. Jedan od njih, i to muškog pola, ne znam mu ime, neprestano segurao na početak reda za tobogan, mada smo svi čekali u redu da sespustimo. Osećala sam takav bes prema njemu da sam od srdžbe dlanstisnula u pesnicu, evo ovako.” Podigla je stisnutu pesnicu, a taj mali činprkosa izazvao je osmeh na licima njenih ukućana.

„Šta mislite, zašto se gosti nisu pridržavali pravila?”, upitala je majka.Lili je razmislila, a potom zavrtela glavom. „Ne znam. Ponašali su se

kao... kao...”„Životinje?”, pripomogao je Džonas. Nasmejao se.„Da, upravo tako”, rekla je Lili i sama se nasmejavši.„Kao životinje.” Nijedno od dece nije znalo pravo značenje ove reci, ali

se ona ipak koristila da opiše nekoga nevaspitanog ili neprimerenog, nekogako se nije uklapao.

„Odakle su došli gosti?”, upitao je otac.Lili se namrštila pokušavajući da se priseti. „Rekao nam je Predvodnik

kada je održao govor dobrodošlice, ali ne mogu da se setim. Čini se da nisamobraćala pažnju. Bili su iz neke druge zajednice. Morali su da krenu priličnorano, tako da im je i podnevni obrok poslužen u autobusu.”

Majka je klimnula glavom. „Da li misliš da postoji mogućnost da senjihova pravila, možda, razlikuju od naših? Da jednostavno nisu bili upućeniu vaša pravila na igralištu?”

Lili je slegla ramenima, a potom klimnula glavom. „Pretpostavljam.”„Išla si u obilazak drugih zajednica, zar ne?”, upitao je Džonas. “Moja

grupa jeste, i to često.“Lili je ponovo klimnula glavom. „Kada smo bili Šestogodišnjaci, išli smo

u drugu zajednicu i proveli čitav jedan školski dan sa grupom tamošnjihŠestogodišnjaka.”

„Kako si se osećala kada si bila tamo?”Lili se namrštila. „Osećala sam se čudno. Njihovi metodi se razlikuju od

naših. Učili su postupke koje moja grupa još nije radila, tako da smo seosećali prilično glupavo.”

Otac je zainteresovano slušao. „Razmišljam, Lili”, rekao je, „o dečakukoji se danas oglušio o pravila. Da li ti je možda palo na pamet da se i onosećao čudno i glupavo zbog toga što se nalazio na novom mestu, koje imapravila o kojima on ništa ne zna?”

Lili je nakratko razmislila o ovome što joj je otac predočio. „Da”, najzadje izustila.

„Zao mi ga je”, rekao je Džonas, „mada ga i ne poznajem. Zao mi jesvakoga ko se nalazi na nekom mestu na kojem se oseća čudno i glupo.”

„Kako se sada osećaš, Lili?”, upitao je otac. „Da li si još uvek ljuta?”„Mislim da nisam”, zaključila je Lili. „Imam osećaj da mi ga je pomalo

žao. I žao mi je što sam pokazala stisnutu pesnicu.” Nasmešila se.Džonas joj je uzvratio osmehom. Lilina osećanja su uvek bila direktna,

prilično jednostavna, obično laka za rešavanje. Pomislio je da su i njegovabila ista takva kada je bio Sedmogodišnjak.

Uljudno je, mada ne i previše pažljivo, slušao oca dok je opisivao osećajzabrinutosti koji ga je obuzeo toga dana na poslu; osećanje nespokojstvazbog jednog novog deteta koje nije napredovalo. Džonasov otac je bioNegovatelj. On je, kao i ostali Negovatelji, bio odgovoran za sve fizičke iemocionalne potrebe svakog novog deteta u najranijim godinama njegovogživota. Bio je to jedan veoma značajan posao, znao je Džonas, ali to nije bilojedno od onih zvanja koja su njega interesovala.

„Kojeg je pola?”, upitala je Lili.„Muškog”, odgovorio je otac. „To je jedan dragi mali muškarac sa lepim

sklonostima. Međutim, njegov fizički razvoj nije zadovoljavajući, a i nespava kako treba. Smestili smo ga na odeljenje intenzivne nege, gde gapodrobnije pratimo; međutim, u komisiji se već razmatra mogućnost njegovograzrešenja.”

„Oh, ne”, saosećajno je promucala majka. „Znam koliko si tužan zbogtoga.”

I Džonas i Lili saosećajno klimnuše glavama. Razrešenje novorođenih jeuvek bio tužan događaj, jer im samim tim nije pružena mogućnost da proživeživot unutar zajednice. Pri tome, oni nisu bili ni za šta krivi.

Razrešenje je predstavljalo kaznu, osim u dva slučaja: razrešenje starih,koje je predstavljalo slavlje u ime lepog i svrsishodnog življenja, i razrešenjenovorođenog, koje je za sobom uvek ostavljalo osećaj bespomoćnosti. To jebilo naročito onespokojavajuće za Negovatelje, što je bio otac, koji su uvekimali osećaj da nisu učinili dovoljno. Međutim, ovo se retko dešavalo.

„Bez obzira na to”, rekao je Otac, „i dalje ću se maksimalno truditi okonjega. Možda ću zatražiti odobrenje od komisije da ga dovodim ovamo prekonoći, ako nemate ništa protiv. Poznato vam je kakvi su Negovatelji u noćnojsmeni. Smatram da je malom potrebna dodatna nega.”

„Podrazumeva se”, rekla je majka, a Džonas i Lili klimnuše glavama. Većsu imali priliku da čuju oca kako se žali na rad Negovatelja noćne smene.Noćno negovateljstvo je spadalo u manje značajnu dužnost, dodeljivanuonima koji ili nisu bili dovoljno zainteresovani i stručni ili pak onima kojinisu imali osećaj za one suštinske dužnosti koje je zahtevao posao u dnevnojsmeni. Većini ljudi zaposlenoj u noćnoj smeni čak nisu bili dodeljeni nisupružnici, s obzirom na to da im je, na neki način, nedostajala sposobnost dase zbliže sa drugima, što je bilo neophodno da bi se stvorila porodičnazajednica.

„Možda možemo i da ga zadržimo”, ljupko je predložila Lili,pokušavajući da izgleda kao nevinašce. Taj izgled je bio samo maska, znao jeDžonas, a znali su i svi ostali.

„Lili”, podsetila ju je majka uz osmeh, „dobro su ti poznata pravila.”Dvoje dece - jedno muško, drugo žensko - za svaku pojedinačnu

porodičnu zajednicu. To je bilo jasno istaknuto u pravilima.Lili se zakikotala. „Pa”, rekla je, „pomislila sam da bismo možda mogli

da pokušamo, samo ovaj put.”Majka, koja je zauzimala važan položaj u Ministarstvu pravosuđa,

sledeća je izrazila svoja osećanja. Danas je morala da sudi prekršiocu koji seveć i ranije oglušio o pravila. Bio je to neko za koga je svojevremenoverovala da je adekvatno i pošteno kažnjen i ko je zatim dobio svoj pređašnji

položaj: posao, dom i porodičnu zajednicu. Videvši da su ga i drugi putdoveli pred nju, osetila je nemoć i bes. Čak ju je spopao i osećaj krivice štonije uspela da povrati njegov život u uvrežene tokove.

„I ja, takođe, strepim zbog njega”, priznala je. „Poznato vam je da se trećašansa nikome ne pruža. Pravila nalažu da se nakon trećeg prekršaja osobajednostavno razreši.” Džonas je zadrhtao. On je znao da se to događa. Unjegovoj grupi je bio jedan Jedanaestogodišnjak čiji je otac razrešen premnogo godina. Niko to nije spominjao; sramota je bila neopisiva. Teško jebilo i zamisliti.

Lili je ustala i prišla majci. Pomilovala je majčinu ruku.Otac je iz sedećeg položaja isto posegnuo za njenom rukom i uzeo je.

Džonas je posegnuo za drugom.Jedno po jedno su je tešili. Ubrzo se nasmešila, zahvalila im, a potom tiho

rekla da je utešena.Ritual se nastavio. „Džonase?”, upitao je otac. „Ti si večeras poslednji.”Džonas je uzdahnuo. Činilo mu se da bi mu bilo draže da ove večeri

zadrži svoja osećanja samo za sebe. Ali to je, podrazumeva se, bilo protivnopravilima.

„Osećam zabrinutost”, priznao je, zadovoljan što mu je najzad sinulaodgovarajuća reč kojom bi opisao svoje emocije.

„Zašto, sine?” Otac je izgledao zabrinuto.„Svestan sam da nema razloga za brigu”, objasnio je Džonas, “i da je

svaki odrastao čovek kroz to prošao. Znam da si ti to iskusio, oče, i titakođe, majko. Ali osećam zabrinutost jer se Svečanost bliži. Skoro jedecembar.”

Lili je pogledala, širom otvorenih očiju. „Svečanost Dvanaestogišnjaka”,prošaptala je glasom punim strahopoštovanja. Čak su i najmlađa deca -Lilinih godina, pa i mlađa - znala da svakog od njih to očekuje u budućnosti.

„Drago mi je da si nam izložio svoja osećanja”, rekao je otac.„Lili”, obratila joj se majka, „hajde sada idi i pripremi se za spavanje.

Otac i ja ćemo ostati još neko vreme da popričamo sa Džonasom.”Lili je uzdahnula, ali je, svejedno, poslušno skliznula sa stolice.

„Nasamo?”, upitala je.Majka je klimnula glavom. „Da”, odgovorila je, „ovaj razgovor ćemo

obaviti sa Džonasom nasamo .”

2

Džonas je posmatrao oca kako puni svoju solju svežom kafom. Čekao je.„Znaš”, najzad je progovorio otac, „kada sam bio mali, za mene je svaki

decembar bio uzbudljiv. A bio je i za tebe i Lili, sasvim sam siguran u to.Svaki decembar donosi promene.”

Džonas je klimnuo glavom. Sećao se svakog decembra od onoga kada jepostao Četvorogodišnjak. One pre toga nije mogao da povrati u sećanje.Svake godine ih se prisećao, a sećao se i najranijih decembara u Lilinomživotu. U sećanju mu je iskrsao dan kada je njegova porodica dobila Lili,trenutak kada je dobila ime, dan kada je postala Jednogodišnjak.

Svečanost Jednogodišnjaka je oduvek predstavljala bučan i zabavandogađaj. Svakog decembra, sva nova deca koja su bila rođena prethodnegodine, postajala su Jednogodišnjaci. Jedno po jedno bi - svake godine ih jebilo po pedeset, ukoliko, naravno, neko od njih nije bilo razrešeno - napodijum dovodili Negovatelji, koji su o njima brinuli od rođenja. Neka odnjih bi već hodala, nesigurno na svojim nestabilnim nogama; neku, koja nisubila starija od nekoliko dana, Negovatelji bi držali u naručju uvijenu u ćebad.

„Baš se radujem dodeli imena”, rekao je Džonas.Majka se složila sa njim, nasmešivši se. „One godine kada smo dobili

Lili, mi smo naravno znali da ćemo dobiti žensko dete jer smo podneli zahtevi dobili odobrenje. Ali, strašno me je zanimalo i mnogo sam razmišljala otome koje joj je ime nadenuto.”

„Mogao sam da provirim u spisak pre svečanosti”, rekao je u poverenjuotac. „Komisija uvek unapred sastavlja te liste, koje se nalaze u kancelarijiCentra za negu dece. „Zapravo”, nastavio je, „osećam se pomalo krivim zbogtoga. Ipak, otišao sam tamo ovog popodneva i zavirio da vidim da li jeovogodišnja lista imena već sastavljena. Nalazila se u kancelariji, te samkrišom pogledao broj Trideset i šest - to je ono muško dete zbog kojeg toliko

strepim - jer mi je palo na pamet da bi možda za njegovu negu bilo dobrokada bih mu se obraćao imenom. Naravno, samo kada smo nasamo, kadanema nikog drugog u blizini.”

„Da li si ga pronašao?”, upitao je Džonas. Bio je oduševljen. To pravilose nije činilo tako značajnim, ali sama činjenica da je njegov otac uopšteprekršio neko pravilo, ulila mu je strahopoštovanje. Pogledao je u majku, onukoja je bila odgovorna da se pravila poštuju, i odahnuo kada je video kako sesmeši.

Otac je klimnuo glavom. „Njegovo ime - ukoliko naravno doživi dodeluimena a da ga ne razreše - trebalo bi da bude Gabrijel. Sapćem mu to imekada ga hranim, svaka četiri sata, kao i tokom vežbanja i igre. Da me niko nečuje. Zovem ga Gabi, zapravo”, rekao je i nasmešio se.

„Gabi.” Džonas je glasno izgovorio ime. Lepo ime, zaključio je.Mada je Džonas tek postao Petogodišnjak one godine kada su dobili Lili i

kada je saznao njeno ime, prisetio se uzbuđenja, razgovora kod kuće irazmišljanja o njoj: kako će izgledati, ko će ona biti, kako će se uklopiti unjihovu već čvrsto utemeljenu porodičnu jedinicu. Setio se kako se penjaostepenicama na podijum zajedno sa roditeljima. Otac je te godine bio uznjega umesto sa Negovateljima, s obzirom na to da je to bila godina kada muje dodeljeno novo dete.

U sećanju mu je iskrsla slika majke koja prihvata novo dete, njegovusestru, u naručje, dok je dokumenat bio glasno čitan svim prisutnimporodičnim jedinicama: „Novorođeni broj Dvadeset i tri”, izdeklamovao jeImenodavac. „Lili.”

Setio se očeve radosti i njegovih šapatom izgovorenih reči: „Ona mi jejedna od najdražih. Potajno sam se nadao da će ona biti ta.” Okupljeni sutapšali, a Džonas se smeškao. Dopadalo mu se sestrino ime. Lili, jedvabudna, zamahala je svojom malom pesnicom. A onda su svi zajedno sišli sapodijuma da bi oslobodili mesto za sledeću porodičnu jedinicu.

„Kada sam ja bio Jedanaestogodišnjak”, rekao je sada otac, „kao što si tiu ovom momentu, Džonase, bio sam veoma nestrpljiv iščekujući SvečanostDvanaestogodišnjaka. Bila su to dva duga, preduga dana. Sećam se da samse radovao Jednogodišnjacima, kao što se uvek i radujem, ali da nisamobraćao preteranu pažnju na druge svečanosti, osim sestrine. Te godine jepostala Devetogodišnjak, i dobila je bicikl. Ja sam je učio da vozi moj, mada,

tehnički gledano, to nije trebalo da radim.”Džonas se nasmejao. To je bilo jedno od pravila koja niko nije shvatao

preterano ozbiljno i skoro da je uvek bilo prekršeno. Sva deca su dobijalabicikle sa devet godina; pre te godine im je bilo zabranjeno da voze. Ali,skoro uvek, starija braća i sestre su potajno učili mlađe da voze. Džonas jeveć razmišljao o tome da počne da podučava Lili.

Već se govorilo o tome da se to pravilo promeni i da se deci daju bicikliu ranijem uzrastu. Jedna komisija je razmatrala tu zamisao. Kada bi neštodospelo na razmatranje neke komisije, ljudi bi o tome uvek zbijali šale.Govorilo se da će članovi komisije postati Stariji do trenutka kada se budeizdejstvovala promena pravila.

Pravila je bilo veoma teško izmeniti. Ponekad, ako je bilo reći o veomavažnom pravilu - za razliku od onog koje se ticalo određivanja uzrasta zavoženje bicikla - o njemu je, na kraju, morao odlučiti Čuvar. Čuvar je bionajvažniji među Starijima. Džonas ga nikada nije video; znao je da osoba natako visokom položaju mora živeti i raditi sama. Ali nijedna komisija nikadane bi uznemiravala Čuvara po pitanju bicikla; njeni bi se članovi jednostavnogodinama međusobno prepirali oko toga, sve dok građani ne bi sasvimzaboravili da je to ikada bilo u njenoj nadležnosti.

Otac je nastavio: „Dakle, posmatrao sam i veselio se kada je moja sestraKatja postala Devetogodišnjak i kada je skinula mašnu sa kose i dobilasopstveni bicikl”, nastavio je da pripoveda otac. „Tada nisam obraćao mnogopažnje na Desetogodišnjake i Jedanaestogodišnjake. Najzad, na koncudrugog dana, koji mi se činio beskrajnim, došao je red i na mene. Bio je todan Svečanosti Dvanaestogodišnjaka.”

Džonas je zadrhtao. Zamislio je oca, stidljivog i tihog dečaka, koji je sadabio stidljiv i tih čovek, kako sedi sa svojom grupom i čeka da ga prozovu napodijum. Svečanost Dvanaestogodišnjaka je predstavljala poslednjuSvečanost. I najvažniju.

„Sedam se kako su moji roditelji bili ponosni - kao i sestra; mada ježelela da u tom trenutku bude napolju i javno vozi bicikl, prestala je da semeškolji, primirila se i čekala da dođem na red. Ali, da budem sasvim iskren,Džonase”, rekao je otac, „ja nisam osećao tu neizvesnost koju ti osećaš kadaje u pitanju Svečanost. Jer, već sam tada bio prilično siguran koji će miZadatak biti namenjen.”

Džonas je bio iznenađen. Nije, naime, bilo načina da se tako neštounapred zna. Reč je bila o tajnom izboru o kojem su odlučivali predvodnicizajednice, Odbor Starijih, koji su svoju odgovornost prihvatali toliko ozbiljnoda se nikada ne bi ni našalili u vezi sa dodelom Zadataka.

Činilo se da je njegova majka takođe iznenađena. „Kako je moguće da siznao?”, upitala je.

Otac se blago nasmešio. „Pa, bilo mi je posve jasno - kasnije su i mojiroditelji priznali da je i njima bilo sasvim očigledno - šta je moja prirodnasklonost. Oduvek sam voleo novorođene više nego bilo šta drugo. Kada suse moji prijatelji iz grupe utrkivali biciklima, ili pravili automobile ilimostove od kockica za sklapanje, ili...”

„Sve ono čega se ja igram sa svojim drugarima”, istakao je Džonas, anjegova majka je klimnula glavom složivši se s tim.

„Ja sam uvek učestvovao u svemu tome, jer, kao deca, svi mi moramo daiskusimo te aktivnosti. U školi sam marljivo učio, kao i ti, Džonase. Ali, kadgod bih imao slobodnog vremena, provodio sam vreme s novorođenima, kojisu me neodoljivo privlačili. Skoro da sam sve časove svojih dobrovoljnihaktivnosti koristio da pripomognem u Centru za brigu o deci. Svakako da suStariji to imali u vidu, posmatrajući me.”

Džonas je klimnuo glavom. Tokom protekle godine i sam je bio svestanda su ga uveliko posmatrali. U školi, tokom časova rekreacije i vremena kojeje posvećivao dobrotvornom radu, primetio je da ga Stariji pomnoposmatraju, kao i ostale Jedanaestogodišnjake. Video ih je i kako pravebeleške. Znao je, takođe, da su Stariji održavali višečasovne razgovore saučiteljima koji su predavali njemu i ostalim Jedanaestogodišnjacima tokomčitavog školovanja.

„Dakle, to sam očekivao, i bio sam srećan ali nimalo iznenađen kada mije dodeljen Zadatak Negovatelja”, objasnio je otac.

„Da li su ti tapšali, i pored toga što nisu bili iznenađeni?”, upitao jeDžonas.

„Oh, pa naravno. Bili su srećni zbog mene, što mi je pripao upravo onajZadatak koji sam toliko želeo. Osetio sam se pravim srećnikom.” Otac senasmešio.

„Da li su neki od Jedanaestogodišnjaka u tvojoj generaciji bilirazočarani?”, upitao je Džonas. Za razliku od oca, on nije imao pojma koji bi

Zadatak mogao da mu bude dodeljen. Mada je poštovao posao svoga oca,nije želeo da bude Negovatelj. A nije zavideo ni Radnicima, nikako.

Otac je razmišljao. „Ne, mislim da niko nije bio nezadovoljan. Stariji su,naime, veoma pažljivi pri svom posmatranju i izboru.”

„Mislim da je to verovatno najznačajniji i najodgovorniji posao u našojzajednici”, dodala je majka.

„Moja prijateljica Jošiko je bila iznenađena kada su je odabrali zaLekara”, rekao je otac, „ali bila je oduševljena. Da se prisetim, tu je bioAndrej - sećam se da nikada nije hteo da se bavi fizičkim aktivnostima kadasmo bili deca. Sve časove svog rekreativnog vremena je posvećivao gradnjikockicama za slaganje, a časove dobrovoljnih aktivnosti je oduvek provodiona gradilištima. Starijima je to, naravno, bilo dobro znano. Andreju je biododeljen Zadatak Inženjera, i bio je oduševljen."

„Andrej je kasnije projektovao most preko reke, zapadno od grada”, reklaje Džonasova majka. „Njega nije bilo kada smo mi bili deca.”

„Retko se dešava da bude razočaranja, Džonase. Mislim da za to ne trebada brineš, uveravao ga je otac. „A, ako se to kojim slučajem dogodi, postojižalbeni proces.” Ali tome su se svi nasmejali, jer je žalba uvek odlazila uruke neke komisije na razmatranje.

„Pomalo sam zabrinut zbog Ašerovog Zadatka”, ispovedio se Džonas.„Ašer je tako zabavan. Međutim, njega ništa ozbiljno ne zanima. On svepretvara u igru.”

Otac se zakikotao. „Znaš”, rekao je, “sećam se kada je Ašer bionovorođeni u Centru za negu dece, pre nego što je dobio ime. On nikada nijeplakao. Kikotao se i smejao svemu i svakome. Svi smo uživali brinući oAšeru.”

„Stariji poznaju Ašera”, rekla je majka. „Oni će umeti da procene koji jepravi Zadatak za njega. Mislim da ne treba da brineš. Ali, Džonase, dozvolimi da te upozorim na nešto što ti možda nije ni na kraj pameti. Znam da ja otome nisam razmišljala sve dok nije završena SvečanostDvanaestogodišnjaka.”

„O čemu je reč?”„Pa, to je poslednja od svih Svečanosti, kao što znaš. Pošto postaneš

Dvanaestogodišnjak, starosno doba više nije bitno. Većina nas, zapravo,vremenom potpuno izgubi iz vida koliko ima godina, mada se te informacije

nalaze u Dvorani javnih zabeležaka i, ukoliko to želimo, možemo da odemotamo i potražimo ih. Ono što je važno jeste priprema za život odraslih ljudi,kao i trening koji će ti biti dodeljen sa Zadatkom.”

„To znam”, rekao je Džonas. „Svi to znaju.”„Ali to znači”, nastavila je da govori majka, „da ćeš biti izmešten u novu

grupu. Kao i svi tvoji drugovi. Više nećeš provoditi vreme sa svojom grupomJedanaestogodišnjaka. Nakon okončanja Svečanosti Dvanaestogodišnjaka,bićeš smešten u grupu onih koji imaju isti Zadatak kao i ti. Više. neće bitidobrovoljnog rada. Niti časova rekreacije. Dakle, više nećeš biti tako blizaksa svojim sadašnjim prijateljima.” Džonas je zavrteo glavom. „Ašer i ja ćemozauvek ostati drugari”, rekao je samouvereno. „I, još uvek ćemo ići u školu.”

„To je tačno”, složio se otac. „Ali ono što je tvoja majka rekla je takođetačno. Nastupiće promene.”

„Povoljne promene, doduše”, istakla je majka. „Nakon što se okončalamoja Svečanost Dvanaestogodišnjaka, nedostajali su mi časovi rekreacijekoje sam imala u detinjstvu. Ali kada sam započela sa učenjem Zakona iPravosuđa, našla sam se u društvu onih pojedinaca koji su delili mojeinteresovanje. Sprijateljila sam se na jedan nov način, i to sa ljudimarazličitih starosnih dobi.”

„Da li si se nakon što si postala Dvanaestogodišnjak i dalje igrala?”,upitao je Džonas.

„Povremeno”, odgovorila je majka. „Ali to mi tada više nije bilo takovažno kao nekada.”

„Ja jesam”, rekao je otac, smejući se. „I još uvek se igram. Svakog danase u Centru za negu dece igram điha-điha-četiri-noge, skrivalica i zagrli-me-što-jače.” Posegnuo je i pomilovao Džonasovu uredno podšišanu kosu. „Igrinije kraj kada postaneš Dvanaestogodišnjak.”

Na dovratku se pojavila Lili obučena u pidžamu. Nestrpljivo jeuzdahnula. „Ovo je, svakako, jedan veoma dug razgovor nasamo”, rekla je.„A postoje i neke osobe koje strpljivo čekaju na svoj predmet utehe.”

„Lili”, rekla je majka s ljubavlju, „skoro si Osmogodišnjak, a kada to ipostaneš, biće ti oduzet predmet utehe. On će biti dodeljen mlađoj deci.Trebalo bi da se navikavaš da ideš na spavanje bez njega.”

Ali otac je već otišao do police i uzeo sa nje plišanog slona. Mnogipredmeti utehe, kao što je to bio i Lilin, bili su plišane igračke. Džonasov su

nazivali medvedom.„Evo izvoli, Lili-bili”, rekao je. „Doći ću da ti pomognem da skineš

mašne iz kose.”Džonas i njegova majka su zakolutali očima, ali su ipak s puno ljubavi

posmatrali Lili i njenog oca kada su se uputili u Lilinu spavaću sobu nosećiplišanog slona koji joj je podaren kao predmet utehe još po rođenju. Majka jeotišla do svog velikog radnog stola i otvorila akten-tašnu; činilo se da njenomposlu nema kraja, čak i kada bi večernje sate provodila kod kuće. Džonas jeotišao do sopstvenog radnog stola i počeo da prebira po školskim papirimane bi li završio svoj večernji zadatak. Ali i dalje su mu misli bile usmerenena decembar i predstojeću Svečanost.

Mada je bio utešen razgovorom sa roditeljima, i dalje nije imao ninajnejasniju predstavu o tome kakav će mu Zadatak Stariji dodeliti zabudućnost, niti kako će se povodom toga osećati kada osvane dan odluke.

3

„Hej, vidi!”, zaskiča Lili radosno. „Zar nije meden? Pogledaj kako jesamo majušan! A ima i smešne oči, kao tvoje, Džonase!” Džonas je zurio unju. Nije mu se dopalo što je spomenula njegove oči. Čekao je da otac izgrdiLili zbog toga. Ali otac je bio prilično usredsređen na odvezivanje korpe nastražnjoj strani bicikla. Džonas je prišao da baci pogled.

Bila je to prva stvar koju je Džonas primetio kada je pogledao unovorođenog koji je radoznalo virio iz korpe. Svetle oči.

Skoro su svi građani u zajednici imali tamne oči. Njegovi roditelji su ihimali, kao i Lili, te svi njegovi drugari iz grupe i prijatelji. Ipak, bilo jenekoliko izuzetaka: sam Džonas, kao i ženski Petogodišnjak kod kojeg jeprimetio drugačije, svetlije oči. Niko nije spominjao takve stvari; nijepostojalo pravilo, ali se smatralo neučtivim skretati pažnju na stvari koje subile uznemiravajuće ili koje su pravile razliku među individuama. Lili će,zaključio je, uskoro morati to da nauči ili će, u suprotnom, biti izgrđena zbogsvog neprimerenog blebetanja.

Otac je smestio bicikl na mesto. Zatim je prihvatio korpu i uneo je ukuću. Lili ga je pratila u stopu, ali je bacala pogled preko ramena u Džonasai zadirkivala ga: „Možda je imao istu Majku-rodilju kao i ti.”

Džonas je slegnuo ramenima. Ušao je za njima. Ipak, bio je istinskizaprepašćen očima novog deteta. Ogledala su bila retka u zajednici; ona nisubila zabranjena, ali nikome uistinu nisu bila potrebna, te se Džonas, zapravo,nikada nije previše ogledao kada bi se našao na nekom mestu gde se nalaziloogledalo. Sada, kada je video novorođenog i njegov izraz lica, podsetio se dasvetle oči nisu bile samo retkost, već i da su onome koji ih je posedovaodavale određen izgled - kakav? Izgled koji je imao dubinu, zaključio je; kaoda je neko gledao u bistru vodu reke, sve do dna, gde možda vrebaju jošneotkrivene pojedinosti. Bio je zbunjen, shvatajući da i on takođe ima taj

izgled.Prišao je svom radnom stolu, pretvarajući se da ga novorođeni nimalo ne

zanima. Na drugoj strani sobe, majka i Lili su se naginjale da pogledaju onošto se nalazilo u ćebetu koje je otac odmotavao.

„Kako se zove njegov predmet utehe?”, upitala je Lili, pridižući punjenostvorenje koje se nalazilo u korpi kraj novorođenog.

Otac je pogledao u igračku. „Nilski konj”, odgovorio je.Lili se zakikota čuvši tu nepoznatu reč. “Nilski konj”, ponovila je i

ponovo spustila predmet utehe. Virila je u povijenog novorođenog koji jemlatarao rukama.

„Smatram da su novorođeni tako medeni”, uzdahnula je Lili. „Baš bihvolela da mi se dodeli Zadatak Majke-rodilje.”

„Lili!”, oštro je izgovorila majka. „Ne govori tako. Taj Zadatak nijepreterano cenjen.”

„Ali, razgovarala sam sa Natašom. Znate onog Desetogodišnjaka ženskogpola koji živi tik iza ugla? Ona provodi jedan deo dobrovoljnih aktivnosti uCentru za rađanje. Rekla mi je da Majke-rodilje dobijaju odličnu hranu, da seperiodično bave blagim fizičkim aktivnostima, a da se veći deo vremenauglavnom igraju i zabavljaju jedna drugu dok iščekuju dete. Mislim da bi mise to svidelo”, rekla je Lili nestašno.

„Tri godine”, odgovorila je majka oštro. „Tri porođaja, i to je to. Nakontoga one su samo Radnici, čitavog svog života odraslih ljudi, sve dok ne dođetrenutak da budu primljene u Dom za stara lica. Da li je to ono što zaistaželiš, Lili? Tri godine lenčarenja, a onda sav taj težak fizički rad, dostarosti?” „Pa, ne, ne mislim da to želim”, priznala je preko volje Lili.

Otac je okrenuo novorođenog na stomak. Seo je pored njega i trljao mumajušna leđa ritmičnim pokretima. „Sve u svemu, Lili-bili”, rekao je sljubavlju, „Majke-rodilje nikada i ne vide novorođenu decu. Ako toliko volišmališane, trebalo bi da se nadaš Zadatku Negovatelja.”

„Kada budeš Osmogodišnjak i započneš sa časovima svojih dobrovoljnihaktivnosti, mogla bi da se okušaš u Centru za negu dece”, preporučila jemajka.

„Da, mislim da hoću”, rekla je Lili. Kleknula je kraj korpe. „Kako si onorekao da se zove? Gabrijel? Zdravo, Gabrijele”, rekla je pevušeći. Zatim sezakikotala. „Jooj”, prošaputala je. „Mislim da je zaspao. Bolje da ućutim.”

Džonas se posvetio svojim domaćim zadacima. Da, da, kada bi to samobilo moguće, pomislio je. Lili nikada nije ćutala. Možda bi trebalo da sepotrudi da dobije Zadatak Govornika, pa da čitav dan sedi u kancelariji samikrofonom i obaveštava. Nečujno se nasmejao zamislivši svoju sestru kakomonotonim prepotentnim glasom, kakav kao da vremenom steknu sviGovornici, izgovara nešto poput: PAŽNJA. PODSEĆAMO SVEPRIPADNIKE ŽENSKOG POLA MLAĐE OD DEVET GODINA DASVOJE MAŠNE ZA KOSU U SVAKO DOBA UREDNO ODRŽAVAJU.

Okrenuo se prema Lili i, na svoje iskreno zadovoljstvo, primetio da su jojmašne, kao i obično, visile odvezane sa glave. Slično upozorenje će seuskoro čuti, bio je posve siguran u to, i odnosiće se direktno na Lili, madanjeno ime, naravno, neće biti pomenuto. Ipak, svima će biti jasno.

Svi su znali, prisetio se sa poniženjem, da se proglas: PAŽNJA.PODSEĆAMO JEDANAESTOGODIŠNJAKE MUŠKOG POLA DA NEIZNOSE PREDMETE SA TERENA ZA REKREACIJU, TE DA SE UŽINANE ČUVA, VEĆ JEDE, direktno odnosio na njega onog dana prošlog mesecakada je odneo jabuku kući. Niko to nije spomenuo, čak ni njegovi roditelji, sobzirom na to da je javni proglas bio sasvim dovoljan da kod nekogproizvede odgovarajuću grižu savesti. Džonas se, naravno, resio jabuke, anarednog jutra, pre škole, izvinio se Direktoru Rekreacije.

Džonas se ponovo setio tog nemilog događaja. I dalje je bio doneklepometen zbog njega. Ne zbog proglasa ili neminovnog izvinjenja; to je bilauobičajena procedura, a i zaslužio ju je - već zbog samog događaja.Verovatno je trebalo da iznese svoje osećanje pometnje te iste večeri, kada jenjegova porodična zajednica delila svoja dnevna osećanja. Ali, nije mu pošloza rukom da odredi i rečima opiše razlog svoje pometnje, tako da ju jeprećutao.

To se dogodilo tokom časova rekreacije, kada se igrao sa Ašerom.Džonas je nehajno uzeo jabuku iz košare u kojoj je stajala užina i bacio ju jesvom prijatelju. Ašer mu je bacio jabuku nazad, i tako su započelijednostavnu igru dodavanja.

U tome nije bilo ničeg neobičnog; to je bila aktivnost kojom se bavionebrojeno puta: baciš, uhvatiš; baciš, uhvatiš. Džonas je to činio bez ikakvognapora, a donekle mu je ta aktivnost bila i dosadna, za razliku od Ašera, kojije uživao u njoj. Dodavanje je za Ašera bilo poželjno jer je ono pospešivalo

koordinaciju njegovih pokreta, koja nije bila u skladu sa standardima.Međutim, Džonas je iznenada primetio, prateći pogledom putanju jabuke

kroz vazduh, da se parče jabuke - pa, ovo je bio deo koji mu nije bio bašnajjasniji - da se jabuka izmenila. Samo na tren. Izmenila se u vazduhu.Potom se ponovo našla u njegovim rukama, gde ju je podrobno ispitao. Bilaje to ona ista jabuka. Nepromenjena. Iste veličine i istovetnog oblika:savršena lopta. Iste neodređene boje, slične njegovoj tunici.

Nije bilo apsolutno ničeg neobičnog u vezi sa tom jabukom. Bacakao juje nekoliko puta iz ruke u ruku, a onda ju je ponovo bacio Ašeru. Ona senanovo - u vazduhu, i to samo na tren - izmenila.

To se dogodilo četiri puta. Džonas je trepnuo, pogledao oko sebe, a zatimtestirao svoj vid škiljeći u sitno utisnuta slova na identifikacionoj značkiprikačenoj za njegovu tuniku. Jasno je i bez ikakvih problema pročitao svojeime. Isto tako je odlično video Ašera na drugom kraju terena za dobacivanje.A nije imao ni problema s hvatanjem jabuke.

Džonas je bio potpuno zbunjen.„Aše?”, oglasio se. „Da li si primetio nešto čudno? U vezi sa jabukom?”„Da”, uzvratio je Ašer, smejući se. „Pada mi iz ruke na zemlju!” Ašer je

ponovo ispustio jabuku na zemlju.I Džonas se nasmejao, pokušavajući da smehom odagna neprijatno

uverenje da se nešto neobično zaista odigralo. Poneo je jabuku kući, što jebilo protivno pravilima terena za rekreaciju. Te večeri, pre nego što sunjegovi roditelji i Lili pristigli kući, držao je jabuku u ruci i pažljivo ju jepregledao. Sada je bila donekle oštećena jer ju je Ašer ispustio nekoliko putana zemlju. Osim toga, nije bilo ničeg neobičnog u vezi sa njom.

Pregledao ju je i pod lupom. Bacio ju je nekoliko puta po sobi,posmatrao, a potom ju je kotrljao i vrteo po svom radnom stolu, iščekujućida se ono ponovo dogodi.

Ali, ništa se nije dogodilo. Jedino je kasnije te večeri preko razglasa čuoobaveštenje koje se odnosilo direktno na njega a da nije bilo potrebno da muse spomene ime. Svejedno, to je bilo dovoljno da njegovi roditelji značajnobace pogled na njegov radni sto, gde je i dalje stajala jabuka.

Sada je, sedeći za radnim stolom, zurio u svoj školski rad, dok se njegovaporodica bavila novorođenim u korpi. Vrteo je glavom u neverici,pokušavajući da zaboravi taj čudni događaj. Naterao je sebe da sredi svoje

papire i pokušao malo da uči pre večernjeg obedovanja. Novorođeni,Gabrijel, meškoljio se i cvileo dok je otac tiho objašnjavao Lili proceduruhranjenja, otvarajući kutiju u kojoj se nalazila hrana za dete i ostalepotrepštine.

Veče je nalikovalo svakoj drugoj večeri u krugu porodice, u stanu, uzajednici: vladala je tišina, razmišljalo se, bilo je to doba za odmor ipripremu za novi dan koji je sledio. Razlikovalo se samo po dolaskunovorođenog sa svetlim, neobičnim i pametnim očima.

4

Džonas je vozio polagano, zagledajući parkirane bicikle kraj zgrada ne bili uočio Ašerov. Sate dobrovoljnog rada nije često provodio sa svojimprijateljem jer se Ašer obično blesavio naokolo i bilo je teško sa njim raditinešto ozbiljno. Ali sada, kada je dan preobraćanja u Dvanaestogodišnjake biotako blizu, a dobrovoljni rad se bližio kraju, to kao da više nije bilo odpreteranog značaja.

Sloboda da može sam da odabere gde će i na koji način provesti te sate,Džonasu se oduvek činila veličanstvenim luksuzom; ostali sati tokom danabili su skoro do tančina isplanirani.

Prisetio se dana kada je postao Osmogodišnjak, što će i Lili postatiuskoro, i kada mu je prvi put bila predočena ta sloboda izbora.Osmogodišnjaci bi se uvek prepuštali svom prvom satu dobrovoljnihaktivnosti uz neku nervozu, kikoćući se i držeći se grupe. U početku, skorosu uvek to vreme usmeravali na svoje rekreativne dužnosti, pomažućimlađima, jer su se među njima još uvek osećali prijatno. Ali uz poduku, svesamouvereniji i zreliji, počinjali se se baviti i drugim poslovima, postepenose orijentišući ka onim dužnostima za koje će se vremenom pokazati daodgovaraju njihovom interesovanju i umećima.

Jedanaestogodišnjak muškog pola, Bendžamin, skoro četiri godine radioje u Centru za rehabilitaciju, posvećujući se povređenim građanima. Naokolosu se širile priče da je sada bio toliko iskusan da je mogao da parira iUpravnicima rehabilitacionog centra, i da je, osim toga, unapredio određenesprave i metode za pospešivanje rehabilitacionih procesa. Nije bilo sumnjeda će Bendžaminov Zadatak biti usmeren u tom pravcu i da će mu,najverovatnije, biti dozvoljeno da preskoči veći deo same obuke.

Džonas je bio zadivljen onim što je Bendžamin postigao. Podrazumeva seda ga je znao, s obzirom na činjenicu da su oduvek bili smešteni u istoj grupi,

ali nikada nisu razgovarali o dečakovim dostignućima jer bi takav razgovorBendžaminu bio neugodan. Nije postojao prijatan način da se pomene ili dase razgovara o nečijim uspesima a da se ne prekrši pravilo koje se ticalohvalisanja, čak i kada niko ne bi imao takve namere. To je bilo nevažnopravilo; pre nepristojnost, kažnjavana samo blagim ukorom. Svejedno. Uvekje bilo bolje kloniti se situacija što su potpadale pod neko pravilo koje nijebilo teško prekršiti.

Nakon što je izašao iz područja gde su se nalazile kuće za stanovanje,Džonas se odvezao prema zgradama zajednice, u nadi da će uočiti Ašerovbicikl parkiran kraj jedne od omanjih fabrika ili kancelarijskih zgrada.Prošišao je pored Centra za brigu o deci, gde je Lili odsedala nakon škole, tepored igrališta koja su ga okruživala. Prošao je preko Gradskog trga i velikeDvorane, gde su se održavali javni sastanci.

Džonas je usporio i pogledao oznake sa imenima prikačene na bicikleporedane ispred Centra za negu dece. Pažljivo je osmotrio i one bicikle kojisu bili parkirani ispred Centra za isporuku hrane; oduvek je bilo zabavnopomagati pri isporučivanju, pa se ponadao da će tamo pronaći svog drugara, ida će zajedno moći da krenu u obilazak i nose kutije sa potrepštinama u deozajednice u kojem se živelo. Najzad je pronašao Ašerov bicikl - oslonjen,kao i uvek, uniesto da stoji uspravno, kao što je trebalo - pred Domom zaslara lica.

Pored njegovog se nalazio još samo jedan dečji bicikl, onaj koji jepripadao Jedanaestogodišnjaku ženskog pola po imenu Fiona. Džonasu sedopadala Fiona. Ona je bila dobar đak, bila je tiha i učtiva, ali je, svejedno,bila šašava, tako da ga uopšte nije iznenadilo što je danas radila sa Ašerom.Vešto je smestio bicikl kraj njihovih i ušao u zgradu.

„Zdravo, Džonase”, izgovorila je pomoćnica za prijemnim stolom. Pružilamu je papir da se upiše i lupila svoj pečat kraj njegovog potpisa. Svi njegovičasovi dobrovoljnih aktivnosti biće pažljivo zabeleženi u Dvorani javnihzabeležaka. Među decom se šapatom prepričavalo da je, nekada davno, jedanJedanaestogodišnjak došao na Svečanost Dvanaestogodišnjaka samo da bičuo javno saopštenje da nije odradio dovoljan broj časova dobrovoljnihaktivnosti i da mu, u skladu s tim, neće biti dodeljen Zadatak. Pružena mu ješansa da u narednih mesec dana dovrši propušteno, da bi mu, potom, biododeljen Zadatak; nasamo, bez aplauza i svečanosti: to je bila sramota koja je

zatamnila čitavu njegovu budućnost.„Dobro je što danas imamo nekoliko dobrovoljaca”, obratila mu se

pomoćnica. „Jutros smo proslavili jedno razrešenje, a to uvek poremetiraspored, pa smo malo u zaostatku.” Pogledala je u štampano parče papira.„Da vidimo. Ašer i Fiona pomažu u kupatilu. Zašto im se ne bi pridružio?Znaš gde je, zar ne?”

Džonas je klimnuo glavom, zahvalio joj se i uputio niz dugačak hodnik.Bacio je pogled na sobe sa obe strane hodnika. Stari su sedeli u tišini, nekiod njih su jedni drugima pravili društvo i međusobno razgovarali, dok su sepojedinci bavili ručnim radom ili nekim drugim, jednostavnijimrukotvorinama. Poneko je spavao. Sve sobe su bile udobno nameštene, a podje bio prekriven debelim tepisima. Bilo je to spokojem i nekom usporenomležernošću ispunjeno mesto, nimalo nalik prometnim centrima proizvodnje iisporuke.

Džonasu je bilo drago što je, tokom godina, izabrao da svoje radne sateprovodi 11a raznovrsnim mestima, gde je mogao da iskusi raznolikostdelatnosti. S druge strane, shvatio je da mu ta neusredsređenost na jednuodređenu delatnost nimalo ne pomaže da iz sebe iznedri makar i najtanušnijuideju - čak ni zamisao - u vezi sa njegovim budućim Zadatkom.

Tiho se nasmejao. Ponovo razmišljaš o Svečanosti, Džonase? - sam jesebe zadirkivao. Imajući u vidu da se taj datum svakim danom sve višebližio, zaključio je da i njegovi prijatelji takođe o tome pomno razmišljaju.

Prošao je pored Bolničara koji je polako šetao sa jednim Starijim pohodniku. „Zdravo, Džonase”, rekao mu je mladić u uniformi uz prijatanosmeh. Žena kraj njega, čiju je ruku pridržavao, bila je pogrbljena dok segegala u svojim udobnim, mekanim papučama. Pogledala je u Džonasa inasmešila se, ali njene tamne oči bile su zamućene, praznog pogleda. Shvatioje da je šlepa.

Ušao je u kupatilo i osetio topao, vlažan vazduh i miris sredstava zahigijenu. Svukao je tuniku i pažljivo je okačio o kuku na zidu da bi obukaoradno odelo koje se nalazilo složeno na polici.

„Ćao, Džonase!”, obratio mu se Ašer iz ćoška, gde je klečao kraj kade.Džonas je nedaleko odatle ugledao i Fionu, koja je stajala kraj druge kade.Pridigla je pogled i nasmešila mu se. Bila je uposlena, nežno je prala čovekakoji je ležao u toploj vodi.

Džonas ih je pozdravio, kao uostalom i bolničke pomoćnike koji su radilimalo dalje odatle. Tada je otišao do niza postavljenih stolica 11a kojima suStari sedeli i čekali da dođu na red. I ranije je radio ovde; znao je šta mu ječiniti.

„Red je na vas, Larisa”, rekao je, iščitavajući oznaku sa imenom naženinoj haljini. „Samo da pustim vodu, a onda ću vam priskočiti u pomoć.”Pritisnuo je dugme na obližnjoj praznoj kadi i posmatrao toplu vodu kakoteče kroz sijaset malih otvora sa strane. Kada će uskoro biti napunjena, amlaz vode će automatski biti zaustavljen.

Pomogao je ženi da ustane sa stolice i poveo je prema njoj, skinuo jojhaljinu i pridržavao je dok je ulazila i sedala u kadu. Nagnula se unazad iuzdahnula od zadovoljstva, glave oslonjene na mekani naslon.

„Da li vam je udobno?”, upitao je, a ona klimnu glavom, zatvorenih očiju.Džonas je istisnuo kupku na čist sunđer koji je stajao na ivici kade i počeoda pere njeno krhko telo.

Prethodne noći je posmatrao oca kako kupa novorođenog. Ovo je bilotakoreći isto: nežna koža, opuštajuća voda, blagi pokreti njegove od sapuniceskliske ruke. Opušten i smiren osmeh na licu ove žene ga je podsetio naGabrijela dok se kupa.

I nagost, takođe. Bilo je protivno pravilima da deca ili odrasli vide tuđunagost; ali ovo se pravilo nije odnosilo na novorođene i na Stare. Džonasu jebilo drago zbog toga. Za njega je bilo besmisleno da se sakriva iza odeće dokse presvlači za igru, a zahtevati izvinjenje od onog koji bi slučajno baciopogled na nečije golo telo, bilo je mučno. On jednostavno nije mogao dadokuči zašto je to bilo neophodno. Dopadao mu se osećaj rasterećenosti,ovde, u ovoj toploj i tihoj prostoriji; sviđao mu se i izraz poverenja naženinom licu dok je ležala u vodi ovako nezaštićena, izložena, i slobodna.

Krajičkom oka je mogao da vidi svoju drugaricu Fionu kako pomažestarcu da iskorači iz kade i upijajućom tkaninom blago utapkava vodu sanjegovog mršavog i nagog tela. Pomogla mu je da se obuče.

Džonas je pomislio da je Larisa pridremala, kao što to Stari imaju običajda rade, tako da je dodatno vodio računa o svojim pokretima, nežno je ipolako perući da je ne probudi. Iznenadio se kada je progovorila, očiju i daljezatvorenih.

„Jutros smo proslavili Robertovo razrešenje”, rekla mu je. „Bilo je

divno.”„Poznavao sam Roberta!”, odgovorio je Džonas. „Pomagao sam mu dok

je jeo, prošli put kad sam bio ovde, pre samo nekoliko nedelja. On je biojedan veoma zanimljiv čovek.”

Larisa je otvorila oči, bila je srećna. „Izneli su njegovu životnu priču prenego što su ga razrešili”, rekla je. „Uvek to čine. Ali, da budemo iskreni”,prošaptala je uz nestašan izraz lica, „neke od tih priča su pomalo dosadne.Bila sam svedok da su neki od Starih čak i pridremali dok su im pripovedali- to je bio slučaj sa Ednom, pre nego što su je nedavno razrešili. Da li sipoznavao Ednu?”

Džonas je zavrteo glavom. Nije mogao da se seti nikoga po imenu Edna.„Pa, oni su se potrudili da joj život barem zazvuči smisleno. Naravno”,

izveštačeno je dodala, „svi životi jesu smisleni, zaista ne mislim da nisu. AliEdnin. Bože moj. Ona je bila Majka-rodilja, a onda je godinama radila uPrehrambenoj industriji, sve dok nije završila ovde. Ona nikada nije imala niporodičnu zajednicu.”

Larisa je pridigla glavu i pogledala oko sebe ne bi li se uverila da je nikodrugi ne sluša. A zatim se poverila: „Ja mislim da Edna nije bila bašpreterano pametna.”

Džonas se nasmejao. Protrljao je njenu levu ruku, spustio je nazad uvodu, a onda je počeo da joj pere stopala. Mrmljala je od zadovoljstva dokjoj je sunđerom masirao noge.

„Ali Robertov je život bio divan”, nastavila je Larisa nakon kratkestanke. „On je bio Instruktor Jedanaestogodišnjaka - ti dobro znaš koliko jeto značajno - a nalazio se i u Komisiji za planiranje. Pored toga - bože moj,ne znam kako je samo sve to postizao - podigao je i dvoje veoma uspešnedece, a bio je, takođe, zadužen za osmišljavanje izgleda Gradskog trga.Podrazumeva se, naravno, da nije učestvovao u fizičkim radovima.”

„A sada da vam operem leđa. Nagnite se napred, a ja ću vam pomoći dase pridignete.” Džonas ju je obgrlio i pomogao joj da se uzdigne u sedećipoložaj. Pritisnuo joj je sunđer o leđa i počeo da trlja njena koščata ramena.„Pričajte mi o toj svečanosti.”

„Pa, prvo su govorili o njegovom životu. To je uvek prvo. A onda jeusledila zdravica. Svi smo podigli čaše i nazdravili mu. Otpevali smo himnu.Održao je divan oproštajni govor. Nas nekoliko je, isto tako, održalo govor sa

najlepšim čestitkama. Ja, naime, nisam govorila. Nikada nisam volela dagovorim u javnosti. Bio je uzbuđen. Samo da si video izraz na njegovom licukada su ga razrešavali.” Džonas je usporio pokrete ruke kojom je prao njenaleđa i zamislio se. „Larisa”, upitao je, „šta se zapravo događa kada nekograzreše? Gde je tačno Roberto otišao?”

Slegla je svojim golim, vlažnim ramenima. „Ne znam. Mislim da to nikone zna, osim Odbora. On se jednostavno svima nama poklonio, a ondaprošao, kao što to svi rade, kroz za to posebno određena vrata u Prostoriji zarazrešenje. Ali, trebalo je da vidiš izraz njegovog lica. Rekla bih da je to bioizraz čiste sreće.”

Džonas se nasmešio. „Baš bih voleo da sam bio tamo da to vidim.”Larisa se namrštila. „Ne znam zašto ne dozvoljavaju deci da prisustvuju

tome. Valjda nema dovoljno prostora. Trebalo bi da povećaju Prostoriju zarazrešenje.”

„Moraćemo to da predložimo komisiji. Možda će uzeti naš predlog urazmatranje”, rekao je Džonas prepredeno a Larisa se zakikotala.

„Aha!”, zahuktala je dok joj je Džonas pomagao da izađe iz kade.

5

U jutarnjim ritualima u kojima su članovi porodice prepričavali svojesnove, Džonas obično nije učestvovao. Retko kada je uopšte sanjao. Ponekadbi se prisetio delića svojih snova, ali nije mu polazilo za rukom dazapamćene fragmente umetne u neku celovitost koju bi vredelo saopštitiostalima tokom rituala.

Ali ovo jutro se razlikovalo od drugih. Prethodne noći je sanjao nešto štomu je kristalno jasno ostalo u sećanju.

Odlutao je u mislima, dok se Lili, već po običaju, prisećala nekogdugačkog sna. Ovog puta je bilo reči o zastrašujućem snu u kojem je ona,protivno pravilima, vozila majčin bicikl, a onda ju je uhvatilo Obezbeđenje.

Pažljivo su slušali Lili i razgovarali o tome kakvo je upozorenje ovaj sannosio sa sobom.

„Hvala ti na snu, Lili”, Džonas je ne razmišljajući izrekao uvreženu frazu,pokušavajući da se usredsredi na deo sna koji je njegova majka prepričavala,jednu obespokojavajuću scenu u kojoj je bila kažnjena zbog kršenja pravilakoje nije razumela. Svi su se složili da je njen san najverovatnije bioposledica osećanja koja su je obuzela kada je nevoljno izrekla kaznugrađaninu koji je već drugi put prekršio osnovno pravilo.

Otac je rekao da nije sanjao.„Gabi?”, upitao je otac spustivši pogled ka korpi u kojoj je ležao

novorođeni, gugučući zadovoljno nakon hranjenja, spreman da bude odnesennazad u Centar za negu dece, gde je bilo predviđeno da provede dan.

Svi su se nasmejali. Prepričavanje snova je počinjalo sa Trogodišnjacima.Ako su novorođeni i sanjali, niko nije u to imao uvid.

„Džonase?”, upitala je majka. Uvek su pitali, mada su znali koliko jeretko Džonas imao šta da kaže o snovima.

„Sanjao sam noćas”, rekao im je Džonas. Promeškoljio se na stolici,

namrgodivši se.„Dobro”, rekao je otac. „Ispričaj nam.”„Detalji mi, zapravo, nisu sasvim jasni”, objasnio je Džonas,

pokušavajući da u svojoj glavi rekonstruiše čudnovati san. „Mislim da samse nalazio u kupatilu Doma za stara lica.”

„Tamo si bio juče”, istakao je otac.Džonas je klimnuo glavom. „Ali, na neki način nije bilo isto. U snu se

nalazila kada. Ali samo jedna, iako se stvarno kupatilo sastoji od više redovakada. Svejedno, prostorija u snu je bila topla i vlažna. Skinuo sam tuniku, alinisam obukao radno odelo, već su mi grudi bile obnažene. Preznojavao samse jer je bilo jako vruće. Tamo je bila i Fiona, ista onakva kakva je bila ijuče.”

„I Ašer?”, upitala je majka.Džonas je zavrteo glavom. „Ne. Samo Fiona i ja, sami u prostoriji, stajali

smo kraj kade. Ona se smejala. Ali ja nisam. Skoro da sam bio pomalo besanna nju, u snu, zato što me nije shvatala ozbiljno.”

„Nije te shvatala ozbiljno u vezi sa čim?”, upitala je Lili.Džonas je spustio pogled i uperio ga u tanjir. Iz nekog razloga koji nije

razumeo, osetio je blagu postiđenost. „Mislim da sam pokušavao da jeubedim da uđe u kadu ispunjenu vodom.”

Napravio je predah. Znao je da mora sve da kaže, ne samo zato što je totako trebalo već zato što je bilo neophodno da ispriča čitav san. Primorao jesebe da obelodani i onaj deo sna zbog kojeg mu je bilo krajnje nelagodno.

„Želeo sam da se skine i uđe u kadu”, ubrzano je objasnio. „Želeo sam daje kupam. Držao sam sunđer u rukama. Ali, ona to nije želela da uradi.Neprestano se smejala i odbijala.”

Pogledao je u svoje roditelje. „To je sve”, rekao je.„Da li možeš da opišeš najsnažniji osećaj koji je obeležio tvoj san,

sine?”, upitao je otac.Džonas je nakratko razmislio o tome. Detalji su bili mutni, nerazgovetni.

Ali osećanja su bila tako snažna i očigledna da su ga preplavljivala i sada,dok je o njima razmišljao. „Želja”, rekao je. „Znao sam da neće hteti. Mislimda sam bio potpuno svestan činjenice da to i ne treba da želi. Ipak, moja željaje bila ogromna. Potpuno me je preplavila.”

„Hvala ti na snu, Džonase”, izgovorila je majka nakon kratke stanke.

Pogledala je u oca.„Lili”, rekao je otac, „vreme je da krenemo u školu. Da li bi htela da

pođeš sa mnom i pripaziš na korpu sa novorođenim? Želimo da budemopotpuno sigurni da se neće izmigoljiti.”

Džonas je počeo da ustaje ne bi li pripremio školske knjige. Prilično ga jeiznenadila činjenica što nisu raspravljali o njegovom snu pre nego što su muse zahvalili. Možda su, poput njega, i oni bili zbunjeni.

„Sačekaj, Džonase”, ljubazno je rekla majka. „Napisaću opravdanje tvomNastavniku da ne bi morao da izričeš razlog zbog kojeg kasniš.”

Ponovo se spustio na stolicu, zatečen. Mahnuo je ocu i Lili pošto su izašliiz kuće noseći Gabija u korpi. Posmatrao je majku koja je pospremila ostatkedoručka i ostavila poslužavnik kraj ulaznih vrata za Odnosače hrane.

Najzad je sela kraj njega za sto. „Džonase”, rekla je uz osmeh, „osećajkoji si opisao kao želju? To su bili prvi znaci Uzbuđenja. Otac i ja smoočekivali da ti se to dogodi. To se svima dešava. Dogodilo se i ocu kada jebio tvog uzrasta. A desilo se i meni. Jednog dana će se dogoditi i Lili.

„Prvi put se to često dešava u snu”, dodala je majka.Uzbuđenje. Čuo je tu reč i ranije. Prisetio se da se jedan deo u Pravilniku

odnosio na Uzbuđenje, mada se nije sećao šta je tu pisalo. Povremeno bi iGovornik to spomenuo. PAŽNJA. PODSEĆAMO DA SE UZBUĐENJEMORA PRIJAVITI DA BI SE PRISTUPILO LEČENJU.

Oduvek je ignorisao taj proglas jer nije razumeo šta znači i činilo mu seda se nikada i ni na koji način ne odnosi na njega. Nije obraćao pažnju, kaoni ostali građani, na mnoge zapovesti i upozorenja koja je izgovaraoGovornik.

„Da li moram to da prijavim?”, upitao je majku.Nasmejala se. „Već jesi, kada si nam ispričao san. To je dovoljno.”„Ali, šta je sa lečenjem? Govornik kaže da mora da usledi lečenje.”

Džonas se bedno osećao. Zar će morati tik pred Svečanost, njegovuSvečanost Dvanaestogodišnjaka, da ode nekamo na lečenje? Samo zbogglupog sna?

Ali njegova se majka nanovo nasmejala na jedan umirujući i blag način.„Ne, ne”, rekla je. „To su samo tablete. Spreman si za pilule, i to je sve. Toje način lečenja Uzbuđenja.”

Džonas se oraspoložio. Znao je za tablete. Njegovi roditelji su ih uzimali

svakog jutra. A bilo mu je poznato da su to činili i neki njegovi drugari.Jednom je krenuo u školu sa Ašerom, obojica su vozili bicikle, kada jeAšerov otac uzviknuo sa kućnih vrata: „Zaboravio si da popiješ svojutabletu, Ašere!” Ašer je dobroćudno frknuo, okrenuo bicikl i odvezao se dokuće dok ga je Džonas čekao.

To je bila jedna od onih stvari o kojima se ne raspitujete kod drugara jerbi to moglo da bude nešto što spada u onu neprijatnu kategoriju „različit oddrugih”. Ašer je svakog jutra pio tabletu; Džonas nije. Uvek je bilo bolje,manje neprijatno, da se razgovara o stvarima u kojima biste bili jednaki.

Sada je progutao malenu pilulu koju mu je pružila majka.„To je sve?”, upitao je.„To je sve”, odgovorila je i vratila bočicu u vitrinu. „Ne smeš da

zaboraviš da je redovno piješ. Ja ću te podsećati prvih nekoliko nedelja, aposle ćeš morati sam da vodiš računa o tome. Ukoliko zaboraviš da popiještabletu, Uzbuđenje će se nanovo javiti. Ponekad je neophodno podesitiodgovarajuću dozu.”

„Ašer ih pije”, poverio se Džonas.Njegova majka je klimnula glavom, nimalo iznenađena. „Verovatno ih

mnogi iz tvoje grupe piju. Barem oni muškog pola. Uskoro će ih svi uzimati. Ipripadnice ženskog pola, takođe.”

„Koliko ću dugo morati da ih pijem?”„Sve dok ne odeš u Dom za stara lica”, objasnila je. „Moraćeš da ih

uzimaš čitavog svog života odraslog čoveka. Ali, vremenom se to pretvara urutinu; nakon nekog vremena uop'šte nećeš na to obraćati pažnju.”

Pogledala je u ručni sat. „Ako sada kreneš, nećeš ni zakasniti u školu.Hajde, požuri.

„I hvala ti još jednom, Džonase, na tvom snu”, dodala je dok je izlazio izkuće.

Vozeći brzo niz put, Džonas je osećao neki čudan ponos zbog činjenice dase priključio onima koji su pili tablete. Na trenutak se, međutim, ponovoprisetio sna. Taj san mu je pružao zadovoljstvo. Mada je bilo zbunjujuće,pomislio je kako mu se dopalo osećanje koje je njegova majka nazvalaUzbuđenjem. Nakon buđenja mu je sinulo da bi želeo da ponovo oseti toUzbuđenje.

Potom mu je, na istovetan način na koji mu je sa vidika iščezla sopstvena

kuća kada je skrenuo biciklom za ugao, san skliznuo iz misli. Samo na tren,uz izvestan osećaj krivice, pokušao je da ga povrati u sećanje. Ali osećanjasu nestala. Uzbuđenje je iščezlo.

6

„Lili, molim te, miruj”, ponovila je majka.Lili je stajala pred njom nestrpljivo se vrpoljeći. „Mogu i sama da ih

vežem”, bunila se. „Oduvek sam to radila.”„Znam”, odgovorila je majka, ispravljajući mašne na devojčicinim

pletenicama. “Ali isto tako mi je poznato da se neprestano odvezuju i da isuviše često do podneva već vise i klate se sa tvoje kose. Neka barem danasbudu uredno privezane.”

„Ja ne volim mašne. Baš mi je drago što ću ih nositi još samo godinudana”, rekla je ljutito Lili. „Sledeće godine ću dobiti i sopstveni bicikl”,dodala je veselije.

„Svaka godina donosi nešto lepo i novo”, podsetio ju je Džonas. „Ovegodine ćeš započeti sa časovima dobrovoljnog rada. A sećaš li se koliko siprošle godine, kada si postala Sedmogodišnjak, bila srećna što si dobilajaknu sa kopčanjem spreda?”

Devojčica je potvrdno klimnula glavom i pogledala se, usredsredila jepažnju na jaknu sa nizom velikih dugmića koji su je označavali kaoSedmogodišnjaka. Četvorogodišnjaci, Petogodišnjaci i Šestogodišnjaci su sviodreda nosili jakne koje su se kopčale otpozadi, tako da su morali jednidrugima da pomažu i na taj način savladaju lekciju o solidarnosti.

Jakna koja se kopčala spreda predstavljala je prvi znak samostalnosti,prvi očigledan i uočljiv simbol odrastanja. Bicikl će, kod Devetogodišnjaka,predstavljati snažno znamenje pristupa zajednici i izdvajanje iz zaštitničkiorijentisanog okrilja porodice.

Lili se namrgodila i iskobeljala iz majčinih ruku. „Ove godine će tiodrediti Zadatak”, rekla je Džonasu uzbuđenim glasom. „Nadam se da ćešbiti Pilot. Tada ću moći sa tobom na letenje!”

„Naravno da hoćeš”, rekao je Džonas. „A nabaviću i poseban, mali

padobran, taman za tebe, a onda ću te povesti na visinu sve do, oh, moždačak i sedam hiljada metara, otvoriću vrata, i...”

„Džonase”, upozorila ga je majka.„Samo sam se šalio”, uzdahnuo je Džonas. “„Ionako ne želim da mi

odrede da budem Pilot. Ukoliko mi, ipak, udele taj Zadatak, uložiću žalbu.”„Ma, hajde”, rekla je majka. Poslednji put je pritegla Liline mašne u kosi.

„Džonase? Jesi li spreman? Da li si popio tabletu? Želim da zauzmem dobromesto u Dvorani.” Požurila je sa Lili do ulaznih vrata, a Džonas je krenuo zanjima.

Vožnja do Dvorane trajala je kratko, a Lili je mahala drugaricama sapomoćnog sedišta majčinog bicikla. Džonas se vozio na svom biciklu poredmajke i krčio sebi put kroz gomilu ne bi li pronašao svoju grupu i priključiojoj se.

Svake godine je celokupna zajednica prisustvovala Svečanosti. Roditeljisu dobijali dva slobodna dana. Svi su se smestili u veliku dvoranu. Deca susedela sa svojim grupama sve dok ne bi počela da, jedno po jedno, izlaze napodijum.

Otac se, međutim, neće odmah pridružiti majci, koja je sedela u publici.Bilo je predviđeno da za prvi deo Svečanosli - Imenovanje - Negovateljidonesu novorođenu decu na podijum. Džonas, koji je zajedno saJedanaestogodišnjacima sedeo na balkonu, pogledom je šarao po publici nebi li ugledao oca. Nije bilo nimalo teško uočiti odeljak gde su se u prvimredovima nalazili Negovatelji; odatle su dopirali dreka i plač novorođenih,koji su se meškoljili u naručjima Negovatelja. Na svakoj drugoj javnojsvečanosti publika je bila tiha i uviđavna. Ali jednom godišnje, svi su sepopustljivo smeškali komešanju malenih koji su čekali da im se dodeleimena i porodice.

Džonas je najzad ugledao oca i mahnuo mu. Otac se nasmešio i uzvratiopozdrav, a potom pridigao ruku novorođenog u svom krilu, čineći da i onzamaše.

To nije bio Gabrijel. Gabi se danas ponovo nalazio u Centru za negu decei o njemu je brinula noćna smena. Komisija je u njegovom slučaju odobrilanesvakidašnje i posebno odlaganje time što mu je udelila dodatnu godinunege pre nego što bude Imenovan i Smešten. Otac se molbom obratiokomisiji u vezi sa Gabrijelom, koji još nije postigao željenu težinu za svoj

uzrast niti je dovoljno dobro spavao noću da bi bio smešten u porodičnuzajednicu. Takvo dete bi obično bilo obeleženo kao neprilično, a kao takvombi mu sledilo razrešenje iz zajednice.

Umesto toga, kao rezultat očeve molbe, Gabrijel je bio obeležen kaoNeizvestan i data mu je dodatna godina da ojača. Predviđeno je da se briga onjemu nastavi u Centru za negu dece a da noći provodi u Džonasovojporodičnoj zajednici. Od svakog člana porodice, uključujući i Lili, zahtevalose da potpiše jemstvo da se neće vezivati za ovog malog i privremenog gosta,i da će ga bespogovorno ustupiti kada bude dodeljen sopstvenoj porodičnojzajednici na Svečanosti sledeće godine.

Makar će ga i dalje viđati, pomislio je Džonas, jer će i dalje biti članzajednice, kada naredne godine bude smešten u porodicu. Da je razrešen,nikada ga više ne bi videli. Nikada. Oni koji bi bili razrešeni - čak i kaonovorođeni - odvođeni su Drugde, odakle se niko nije vratio.

Otac nije bio primoran da razreši nijednog novorođenog ove godine, takoda bi Gabrijel predstavljao istinski neuspeh. Čak je i Džonasu, koji se nijebavio malim, kao što su to činili Lili i njegov otac, bilo drago što Gabi nijerazrešen.

Prva Svečanost je započeta tačno u predviđeno vreme, i Džonas jeposmatrao kako, jedno za drugim, novorođeni dobijaju imena i kako ihNegovatelji ustupaju njihovim novim porodičnim zajednicama. Za neke je tobilo prvo dete. Međutim, bilo je mnogo onih koji su pristupali pozornicizajedno sa drugim detetom, koje je sijalo od ponosa što dobija malog brata ilisestru, kao nekada Džonas, kada je postajao Petogodišnjak.

Ašer je munuo Džonasa u ruku. „Sećaš li se kada smo dobili Filipu?”,upitao je glasnim šapatom. Džonas je potvrdno klimnuo glavom. To sedogodilo prošle godine. Ašerovi roditelji su dugo čekali pre nego što suuložili zahtev za drugo dete. Možda su, posumnjao je Džonas, bili i previšeiscrpljeni Ašerovom živahnom prirodom, pa im je bilo potrebno dodatnovreme da bi se pripremili za drugo dete.

Dvoje iz njihove grupe, Fiona i drugi pripadnik ženskog pola po imenuTea, bile su odsutne neko vreme, čekajući sa roditeljima prijem novorođenih.Ipak, retko se dešavalo da među decom u porodičnoj zajednici postoji tolikarazlika u godinama.

Kada je Svečanost njene porodice bila okončana, Fiona je sela na za nju

sačuvano mesto, u redu ispred onog u kojem su bili smešleni Ašer i Džonas.Okrenula se ka njima i šapnula im: „Sladak je. Ali, ne sviđa mi se mnogonjegovo ime.” Napravila je grimasu i nasmejala se. Fionin novi brat je dobioime Bruno. Pa, baš i nije neko ime, pomislio je Džonas, kao na primer - pa,kao Gabrijel. Ali nije ni loše.

Aplauz gledalaca koji je bio srdačan pri Imenovanju svakog pojedinačnognovorođenog, pretvorio se u gromoglasno tapšanje kada je jedan roditeljskipar, pun neizmernog ponosa, primio muško novorođenče po imenu Kejleb.

Novorođeni Kejleb je bio dete-zamena. Ovaj par je, nažalost, izgubiosvog prvog Kejleba, razdraganog malog Cetvorogodišnjaka. Gubitak deteta jebio veoma redak slučaj. Zajednica je bila izrazito bezbedna, a svaki građaninpažljiv i zaštitnički orijentisan prema svoj deci. Međutim, prvi mali Kejleb senekako neprimećeno udaljio i pao u reku. Čitava zajednica je učestvovala uCeremoniji gubitka, izgovarajući ime Kejleb tokom čitavog dana, a kako jetaj dugačak i tužan dan odmicao, spominjanje njegovog imena bivalo je sverede i rede, sve tiše i tiše, i činilo se da maleni Četvorogodišnjak postepenonestaje iz svesti sviju njih.

A sada, na ovom specijalnom Imenovanju, zajednica je izvela kratkuCeremoniju zamene, izgovarajući to ime prvi put nakon gubitka prethodnika:tiho i usporeno u početku, a onda sve brže i glasnije dok je par stajao napodijumu sa novorođenim koji je spavao na majčinim rukama. Činilo se kaoda se prvobitni Kejleb vratio među članove zajednice.

Drugi novorođeni je dobio ime Roberto, a Džonas se prisetio da jeRoberto Stariji razrešen prošle nedelje. Nije, međutim, bilo nikakveCeremonije zamene u slučaju novog, malog Roberta. Razrešenje nije bilo istošto i Gubitak.

Učtivo je sedeo tokom Svečanosti Dvogodišnjaka, Trogodišnjaka iCetvorogodišnjaka, dosađujući se kao i svake godine. Zatim je usledilapauza za podnevni obrok - služio se napolju - da bi se ponovo svi vratili namesta pred Svečanost Petogodišnjaka, Šestogodišnjaka, Sedmogodišnjaka i,najzad, poslednju Svečanost tog dana - Svečanost Osmogodišnjaka.

Džonas je pažljivo posmatrao i klicao kad je Lili ponosno odmarširala napozornicu, postala Osmogodišnjak i dobila jaknu raspoznavanja koju ćenositi ove godine, a ova je imala manje dugmiće i, prvi put, džepove, što jeukazivalo na činjenicu da je postala dovoljno zrela da sama vodi računa o

sopstvenim sitnicama. Svečano je slušala govor ispunjen jasnim uputstvima uvezi sa obavezama Osmogodišnjaka i časovima dobrovoljnog rada koje ćeiskusiti prvi put u životu. Ali Džonas je uočio da je Lili, mada se činilausredsređenom, sa čežnjom bacala pogled na niz šljaštećih bicikala koji ćesutra ujutro biti predstavljeni Devetogodišnjacima.

Sledeće godine, Lili-bili, pomislio je Džonas.Bio je to toliko iscrpljujući dan da je čak i Gabrijel, preuzet u svojoj

korpi iz Centra za negu dece, te noći čvrsto spavao.Najzad je osvanulo jutro Svečanosti Dvanaestogodišnjaka.

Sada je otac sedeo kraj majke u publici. Džonas ih je video kakozvanično aplaudiraju dok su Devetogodišnjaci, jedan po jedan, sa pozorniceodvozili svoje nove bicikle sa sjajnom pločicom sa imenom pričvršćenompozadi. Znao je da su se njegovi roditelji blago stresli, kao što je to i onučinio, kada je Fric, koji je živeo u kući kraj njihove, dobio bicikl i, gotovoistog momenta, njime udario o podijum. Fric je bio jedno veoma nezgrapnodete, koje je večito bilo predmet grdnji. Njegovi prestupi su bili mali alineprestani: cipele obuvene na pogrešnu nogu, zaturen domaći zadatak,neuspesi u učenju. Svaka njegova greška se, međutim, negativno odražavalana roditeljski trud i suprotstavljala se osećaju zajednice prema redu i uspehu.Džcnas i njegova porodica se nisu radovali što je Fric dobio bicikl jer senekako podrazumevalo da će i previše često biti ostavljan u prednjemdvorištu umesto da bude uredno smešten na mesto koje je za to bilopredviđeno.

Najzad su se svi Devetogodišnjaci ponovo smestili na svoja mesta, nakonšto su odvezli svoje bicikle napolje, gde će ih čekati kada se čitavaSvečanost završi krajem dana. Svi bi se kikotali i pravili šale kada bi seDevetogodišnjaci prvi put vozili biciklima kući. „Da li želiš da ti pokažemkako se vozi?’', dobacivali bi stariji prijatelji. „Znam da nikada pre nisi voziobicikl!” Radosni Devetogodišnjaci su se, međutim, redovno pentrali na svojebicikle i vozili se, savršeno održavajući ravnotežu, a da, pri tom, pomoćnitočkovi nisu nijednom dodirnuli zemlju. To je, podrazumeva se, bio rezultattoga što su, bez obzira na tehničko kršenje pravila, ova deca tajno vežbala davoze bicikl nedeljama pre nego što im je bio dodeljen.

Zatim su nastupili Desetogodišnjaci. Džonasu nikada nije bila posebno

zanimljiva Svečanost Desetogodišnjaka - samo gubljenje vremena tokomkojeg je deci šišana kosa u prepoznatljivu, jednoobraznu frizuru:pripadnicama ženskog pola su odsecane pletenice, a pripadnicima muškogpola su šišali dugačku dečju kosu dovoljno kratko da im se vide uši.

Radnici bi se ubrzo našli na podijumu da počiste gomile odsečene kose.Džonas je video roditelje novih Desetogodišnjaka kako se vrpolje idošaptavaju, znajući da će večeras u mnogim kućama uslediti poravnavanje idoterivanje u žurbi napravljenih frizura.

Jedanaestogodišnjaci. Džonasu se činilo da je i sam nedavno prošao krozSvečanost Jedanaestogodišnjaka, ali se sećao da to nije bila jedna odzanimljivijih svečanosti. Kada neko postane Jedanaestogodišnjak, čini se danema drugog izbora nego da samo čeka trenutak da odraste uDvanaestogodišnjaka. To je bilo samo puko označavanje godina, bez ikakvihznačajnih promena. Sledila je nova odeća: različit veš za pripadnice ženskogpola, jer su im se razvijale obline; i duže pantalone za pripadnike muškogpola, sa posebno oblikovanim džepom za mali kalkulator koji će ove godinekoristiti u školi; ali, sve to je bilo dodeljivano u spakovanim paketima, bezikakvog svečanog govora koji bi pratio dodelu.

Pauza za podnevni obrok. Džonas je shvatio da je gladan. On i njegovidrugovi iz grupe su se okupili kraj stolova ispred Dvorane i uzeli spakovanuhranu. Juče su prisustvovali veselom ručku, uz mnogo začikavanja i radosti.Danas je, međutim, grupa stajala izdvojena od ostale dece, uznemirena.Džonas je posmatrao nove Devetogodišnjake, koji su se naginjali ka svojimbiciklima, diveći se svojoj pločici sa imenom. Video je Desetogodišnjakekako miluju svoju ošišanu kosu, pripadnice ženskog pola vrtele su glavom nebi li iskusile novonastali osećaj lakoće namesto dugačkih i teških pletenicakoje su tako dugo nosile.

„Čuo sam za dečaka koji je bio potpuno siguran da će mu biti dodeljenZadatak Inženjera”, mrmljao je Ašer dok su jeli, „a umesto toga je dobioZadatak Sanitarnog radnika. Sledećeg dana je otišao, bacio se u reku,preplivao je i pridružio se prvoj zajednici na koju je naišao. Niko ga više nijevideo. “

Džonas se nasmejao. „Neko je izmislio tu priču, Aše”, rekao je. „Otac mije rekao da ju je i sam čuo kada je bio Dvanaestogodišnjak.”

Ali Ašera nije bilo lako ubediti. Gledao je u parče reke koja se nazirala

iza Dvorane. „Ja čak i ne znam da plivam dobro”, rekao je. „Nastavnik mi jerekao da nisam dovoljno moćan za plivanje ili neku sličnu disciplinu.”

„Verovatno ti je rekao da nemaš dovoljnu moć za održavanje na vodi”,ispravio ga je Džonas.

„Što god. Nemam to što nemam. Tonem.”„U svakom slučaju”, istakao je Džonas, „da li znaš - mislim da li zaista

znaš, Ašere, a ne samo da si čuo neku priču o tome - da se neko, bilo ko,priključio drugoj zajednici?”

„Ne”, priznao je nevoljno Ašer. „Ali, to je moguće. Tako piše upravilima. Ukoliko se ne uklapaš, možeš da podneseš zahtev za Drugde ibudeš razrešen. Moja majka je pričala da je nekada, pre otprilike desetgodina, neko podneo zahtev i otišao narednog dana.” Tada se zakikotao. „Tomi je ispričala jer sam je dovodio do ludila. Zapretila mi je da će podnetizahtev da me pošalju Drugde.”

„Šalila se.”„Znam. Ali istina je da je to neko nekada učinio. Rekla mi je da se to

istinski dogodilo. Danas je tu, a sutra ga više nema. Nikada više nije bioviđen. Nije bilo čak ni Svečanosti razrešenja.”

Džonas je slegnuo ramenima. To ga nije zabrinjavalo. Kako je moguće dase neko ne uklapa? Zajednica je bila zaista pedantno uređena, izbori zaistapažljivo određeni.

Čak se i o Spajanju bračnih parova toliko vodilo računa da se dešavaloda odrasli koji se prijave da dobiju para čekaju mesecima, pa čak igodinama, pre nego što bi im bio odobren i odabran par. Svi faktori - narav,energetski nivo, inteligencija i naklonosti - morali su da se dopunjuju i budusavršeno usklađeni. Džonasova majka je. na primer, bila inteligentnija odnjegovog oca; ali je, zato, njegov otac bio blaže naravi. Jedno drugo sunadopunjavali. Njihov Spoj - koji je, kao i sve druge Spojeve, tri godinenadgledao Odbor Starijih pre nego što bi im bilo dozvoljeno da podnesuzahtev za dodelu dece - oduvek je bio uspešan.

Nalik na Spajanje bračnih parova, Imenovanje i Smeštanje novorođenih,dodela Zadataka je bila dužnost na kojoj je Odbor Starijih vrlo temeljitoradio.

Bio je sasvim siguran da će njegov Zadatak, kakav god bio, kao i Ašerov,biti nešto što mu u potpunosti odgovara. Sve što je sada želeo bilo je da se

završi podnevna pauza, da publika ponovo uđe u Dvoranu, čime će ineizvesnosti doći kraj.

Kao odgovor na njegovu neizgovorenu želju, pristigao je signal na koji jegomila odgovorila tako što je počela da se kreće ka vratima Dvorane.

7

Sada je Džonasova grupa dobila nova mesta u Dvorani, smenjujući se sanovoproglašenim Jedanaestogodišnjacima, zauzevši prve redove, tik ispredpozornice.

Smešteni su redom, na osnovu prvobitnih brojeva, onih koji su imdodeljeni na rođenju. Brojevi su se retko koristili nakon što bi deca prošlaSvečanost Imenovanja. Ali svako dete je, naravno, znalo svoj broj. Ponekadbi ih roditelji koristili kada bi bili ljuti zbog njihovog neprimerenogponašanja, ukazujući na to da nestašluk nije dostojan imena. Džonas se uvekkikotao kada bi začuo nekog razdraženog roditelja da se strogim glasomobraća uplakanom detetu: „Dosta je bilo, Dvadeset i tri!”

Džonas je bio Devetnaest. On je bio devetnaesto dete rođeno te godine.To je značilo da je u vreme Svečanosti Imenovanja već mogao da stoji iposmatra sve oko sebe živahnim pogledom, da bi ubrzo i prohodao iprogovorio. Usled toga, bio je u blagoj prednosti prvih godinu ili dve, bio jezreliji od mnogih iz svoje grupe koji su bili rođeni u kasnijim mesecima istegodine. Ali, sve se to nekako izjednačilo, kao što to uvek i biva, do periodakada su stasali u Trogodišnjake.

Nakon treće godine deca su se razvijala takoreći podjednakom brzinom,mada je na osnovu ličnog broja moglo lako da se zaključi ko je u grupi biostariji od ostalih. Preciznije rečeno, Džonasov kompletan broj je bioJedanaest-devetnaest, s obzirom na to da je u svakoj pojedinačnoj grupi,podrazumeva se, bilo Devetnaestica. A danas, pošto su noviJedanaestogodišnjaci bili unapredeni jutros, bilo je dve Jedanaest-devetnaestice. Na podnevnoj pauzi je razmenio osinehe sa novopridošlom,stidljivom pripadnicom ženskog pola po imenu Harijeta.

Ali dupliranost će trajati samo ovih nekoliko sati. Uskoro više neće bitiJedanaestogodišnjak, već Dvanaestogodišnjak, i godine više neće biti od

važnosti. Postaće odrastao čovek, kao i njegovi roditelji, s tim što će bitineiskusni novajlija.

Ašer je bio Četvorka. Sada je sedeo u redu ispred Džonasa. Njemu ćečetvrtom po redu biti uručen Zadatak.

Fiona, broj Osamnaest, nalazila se sa njegove leve strane; sa njegovedruge strane je sedeo broj Dvadeset, pripadnik muškog pola po imenu Pjer,kojeg Džonas nije preterano voleo. Pjer je bio veoma ozbiljan, strašljiv iblebetav, nimalo zabavan. „Da li si proverio pravila, Džonase?” Pjer je uvekgovorio nekim nadmenim šapatom. „Nisam siguran da se to nalazi upravilima.” Obično se to ticalo nečega na šta niko nije obraćao pažnju - kadabi otkopčao tuniku tokom dana da oseti lakoću vetrića ili kada bi nakratkoprobao drugarov bicikl, samo da vidi razliku.

Početni govor na Svečanosti Dvanaestogodišnjaka držao bi NadređeniStarešina, vođa zajednice koji se birao svakih deset godina. Govor je bioskoro isti svake godine; podsećanje na vreme detinjstva i period priprema, nanadolazeće dužnosti života odraslih, apsolutni značaj Zadatka, ozbiljnostpredstojećih priprema.

Tada je Nadređeni Starešina nastavila sa svojim govorom.„Ovo je doba”, započela je gledajući pravo u njih, „kada se suočavamo

sa promenama. Vi, Jedanaestogodišnjaci, proveli ste sve godine do sadaučeći se prilagođavanju, usklađivanju ponašanja, sprečavanju svakog impulsakoji bi mogao da vas na bilo koji način izdvoji iz grupe. Ali danas mi slavimovaše promene. One će odrediti vašu budućnost.”

Počela je da opisuje ovogodišnju grupu i različite njene osobine, madanikoga nije izdvojila poimence. Spomenula je jednog koji se posebno istakaou negovateljstvu, drugog koji je obožavao novorođenu decu, trećeg sanesvakidašnjim darom za nauku i četvrtog za koga je fizički rad predstavljaoočigledno zadovoljstvo. Džonas se promeškoljio na sedištu, pokušavajući daprepozna i spari svaku od navedenih odlika sa nekim od svojih drugova izgrupe. Negovateljstvo je, bez sumnje, bila Fionina odlika; setio se da je i samprimetio nežnost koju je iskazivala pri kupanju Starih. Najverovatnije je onajza kojeg je rečeno da poseduje dar za nauku bio Bendžamin, pripadnikmuškog pola koji je osmislio novu i važnu opremu za Centar zarehabilitaciju.

Nije čuo ništa u čemu bi prepoznao sebe, Džonasa.

Najzad je Nadređeni Starešina odala priznanje zalaganju Odbora, čiji je iona bila član, koji je pomno nadzirao decu tokom čitave godine. OdborStarijih se pridigao sa svojih mesta, što je bilo propraćeno aplauzom. Džonasje primetio da je Ašer blago zevnuo, učtivo prekrivajući usta rukom.

A onda je, konačno, Nadređeni Starešina prozvala broj Jedan na podijum.Uručenje Zadataka je otpočelo.

Svako pojedinačno proglašenje bilo je podugačko, jer je bilo ispraćenogovorom koji se odnosio na konkretnog novopečenog Dvanaestogodišnjaka.Džonas je pokušao da se usredsredi dok je Jedan, radosno se smešeći,primala svoj Zadatak Pomoćnika u mrestilištu. Pohvaljena je, takođe, zbogmnogih dobrovoljnih sati koje je, u detinjstvu, provela upravo tamo, kao izbog svoje očigledne zainieresovanosti za važan proces obezbeđivanja hraneza zajednicu.

Broj Jedan - njeno ime je bilo Medlin - se konačno vratio na svoje mesto,što je bilo propraćeno aplauzom, a na sebi je imao novi bedž, koji jeupućivao na to da je reč o Pomoćniku u mrestilištu. Džonasu je svakako bilodrago što je taj Zadatak bio dodeljen; on ga nije želeo. Ipak je Medlin uputioosmeh kojim joj je čestitao na zvanju.

Kada je Dvojci, pripadnici ženskog pola po imenu Inger, bio uručenZadatak Majke-rodilje, Džonas se prisetio da je njegova majka rekla da je toposao bez časti. Ali, tada je pomislio da je Odbor dobro odabrao. Inger jebila dobra devojčica, mada pomalo lenja, a imala je i snažno telo. Ona ćeuživati u te tri godine tokom kojih će joj ugađati, a koje će uslediti nakonkratkotrajnih priprema kroz koje će morati da prođe; lako će se i uspešnoporađati; a zadatak Radnika, koji će nakon tog perioda uslediti, omogućićejoj da uposli svoju fizičku snagu, obezbediće joj zdravlje i nametnutisamodisciplinu. Inger se smešila kada se vratila na mesto. Biti Majka-rodiljabio je važan zadatak, iako nije donosio počasti.

Džonas je primetio da je Ašer bio nervozan. Neprestano je okretao glavui pogledavao u Džonasa, sve dok predstavnik grupe nije bio primoran da muse nečujno obrati, opominjući ga da mirno sedi i gleda preda se.

Trojci, Isaku, dodeljen je Zadatak Instruktora Šestogodišnjaka, što ga jeočigledno zadovoljilo i što je i zaslužio. Sada su već tri Zadatka bilapodeljena, a nijedan od njih nije bio onaj koji bi Džonas voleo da mu budedodeljen - ako izuzmemo činjenicu da, u svakom slučaju, nije mogao da bude

Majka-rodilja, pomislio je šaljivo. U mislima je pokušao da zamisli listumogućih Zadataka koji su preostali. Ali bilo je toliko mogućnosti da jeveoma brzo odustao od te zamisli; naime, sada je došao red na Ašera. Pomnose usredsredio dok je njegov drugar prilazio podijumu, a potom samouverenostao kraj Nadređenog Starešine.

„Svi u zajednici dobro poznajemo Ašera i radujemo mu se”, započela jegovor Nadređeni Starešina. Ašer se nasmešio i počešao nogu stopalom drugenoge. Publika se blago zakikotala.

„Kada je Odbor počeo da razmatra budući Ašerov Zadatak”, nastavila je,„pojavile su se mogućnosti koje su odmah bile odbačene. Neke od njih suone koje sasvim sigurno ne bi odgovarale Ašeru. Na primer”, rekla jesmešeći se, „nismo, dakako, ni na trenutak uzeli u obzir da Ašeru dodelimoZadatak Vaspitača Trogodišnjaka.”

Publika se grohotom nasmejala. Ašer se takođe nasmejao, pomalopostiđen ali ipak zadovoljan posebnom pažnjom koja mu je pružena.Vaspitači Trogodišnjaka su bili zaduženi za ispravan govor i pravilnoizražavanje mališana.

„Zapravo”, nastavila je Nadređeni Starešina, i sama se blago kikoćući,„čak smo se dosetili i nekadašnjih grdnji upućenih onom koji je, nekadadavno, bio Ašerov Vaspitač Trogodišnjaka. Na sastanku na kojem smoraspravljali o Ašeru, prisetili smo se mnogih dogodovština koje pamtimo akoje se tiču njegovog poznavanja jezika. Naročito razlike između rečizakuska i pljuska.”, rekla je smejuljeći se. „Da li se sećaš toga, Ašere?”

Ašer je skrušeno klimnuo glavom, a publika se nanovo grohotomnasmejala. I Džonas je to učinio. Setio se toga, mada je tada i sam bio samoTrogodišnjak.

Kažnjavanje male dece bilo je zasnovano na prilagođenom sistemuudaraca koji su se izvodili prutom: tankim, savitljivim oruđem koje jeproizvodilo snažan bol kada bi se njime zamahnulo. Specijalisti za Vaspitanjedece bili su pažljivo podučeni u pogledu metoda discipline: blaga pljuskapreko ruku za manji prestup; tri oštrija udarca po golim nogama za ponovniprekršaj.

Siroti Ašer je oduvek, čak i kao dete, pričao suviše brzo i mešao reči.Kao Trogodišnjak, željan svog sledovanja soka i krekera, jednog dana jeizrekao „pljuska” umesto „zakuska” dok je stajao u redu i čekao jutarnji

obrok.Džonas se toga jasno sećao. Još uvek je mogao da vidi malog Ašera kako

se nestrpljivo krevelji u redu. Prisetio se veselog glasića kojim je povikao:„Želim svoju pljusku!”

Ostali Trogodišnjaci, među njima i Džonas, nervozno su se smejali.„Zakuska!”, ispravili su ga. „Misliš na zakusku, Ašere!” Međutim, greška jebila napravljena. Preciznost izražavanja je bila jedan od najvažnijih zadatakamale dece. Ašer je zatražio pljusku, pa je to i dobio.

Prut u rukama Vaspitača je fijuknuo dok se spuštao prema Ašerovimdlanovima. Ašer je jauknuo, zgrčio se i odmah se ispravio. „Zakuska”,prošaptao je.

Međutim, narednog jutra je ponovio istovetnu grešku. Kao i sledećenedelje. Činilo se da mu nikako nije polazilo za rukom da prestane, mada jesvaki put kada bi pogrešio dobijao pljuske, što se ubrzo pretvorilo u nizbolnih udaraca koji su ostavili tragove na Ašerovim nogama. Najzad, kaorezultat svega toga, Ašer je, kao Trogodišnjak, jedno vreme sasvim prestaoda govori.

„Neko vreme smo imali nemog Ašera! Ali, naučio je”, rekla je NadređeniStarešina prepričavajući priču.

Okrenula se ka njemu smešeći se. „Kada je ponovo počeo da govori, toje činio veoma pažljivo. Sada su njegovi govorni propusti veoma retki.Njegove ispravke i izvinjenja su prilično hitri, a njegova duhovitost nejenjava.” Publika se umirila odobravajući njenu izjavu. Ašerova vesela naravje svima u zajednici bila dobro poznata.

„Ašere.” Podigla je glas da bi izrekla zvanični proglas. „Odredili smo tiZadatak Pomoćnog direktora za Rekreaciju.”

Zakačila mu je novi bedž za tuniku, a on je, sijajući od sreće, stajao krajnje. Onda se okrenuo i napustio podijum dok je publika oduševljeno klicala.Kada je ponovo seo na svoje mesto, Nadređeni Starešina je pogledala nanižeu njega i izrekla reći koje je već četiri puta do sada izgovorila a koje ćeizgovoriti ponovo svakom pojedinačnom Dvanaestogodišnjaku. Nekako joj jepolazilo za rukom da uvek prida naročit prizvuk istovetnim rečima koje jeizgovarala svakom od njih.

„Ašere”, rekla je, „hvala ti na detinjstvu.”

Uručivanje Zadataka se nastavilo, a Džonas je posmatrao i slušao. Bilomu je lakše sada, kada je video kakav je divan Zadatak dobio njegovprijatelj. Ipak, kako se približavao red na njega, postajao je sve nestrpljiviji ipun zebnje. Sada su već svi novi Dvanaestogodišnjaci iz reda isprednjegovog dobili svoje bedževe. Opipavali su ih dok su sedeli, a Džonas jeznao da je svako od njih razmišljao o praksi koja ga je uskoro čekala. Jedanmarljivi pripadnik muškog pola bio je određen za Lekara, jedna pripadnicaženskog pola za Inženjera, a jedna druga za Sudiju. Nekima od njih supredstojale godine i godine marljivog rada i učenja. Za druge pak, kao što subili Radnici i Majke-rodilje, predviđen je mnogo kraći period uvežbavanja.

Sada je bio prozvan broj Osamnaest, Fiona, koja je bila smeštena snjegove leve strane. Džonas je znao da je bila uzbuđena, iako je Fionaspadala u one staložene pripadnice ženskog pola. Sve vreme trajanjaSvečanosti, sedela je mirno i spokojno.

Čak je i aplauz, iako bučan, delovao smirujuće kada je Fioni dodeljenvažan Zadatak Negovatelja Starih lica. To je bio savršen zadatak za nekog koje bio tako osećajan i nežan, a njen osmeh je zračio zadovoljstvom iushićenjem kada je ponovo sela na svoje mesto, kraj njega.

Džonas se pripremio za hod do podijuma kada se aplauz stišao, aNadređeni Starešina podigla sledeću fasciklu i pogledom prešla preko grupepre nego što je izgovorila broj sledećeg novog Dvanaestogodišnjaka. Sada,kada je došao red na njega, bio je smiren. Duboko je uzdahnuo i rukomzagladio kosu.

„Dvadeset”, začuo je jasno njen glas. „Pjer.”Preskočila me je, pomislio je Džonas zatečen. Da nije pogrešno čuo?

Nije. Gomilom se proširio mrmor iznenađenja i sada mu je bilo jasno da ječitava zajednica shvatila da je Nadređeni Starešina sa Osamnaest prešla naDvadeset, ostavljajući jaz. S njegove desne strane, Pjer, koji je izgledaosasvim uobičajeno, pridigao se sa svog mesta i popeo na pozornicu.

Greška. Napravila je grešku. Ali Džonas je znao da, i u trenutku kada muje ta misao prolazila kroz glavu, to nije bilo tačno. Nadređeni Starešina nijepravila greške. Ne na Svečanosti Dvanaestogodišnjaka.

Osetio je vrtoglavicu i nikako mu nije polazilo za rukom da se usredsredina Svečanost. Nije čuo kakav je Zadatak bio dodeljen Pjeru, i samo jedelimično bio svestan aplauza koji je dečak dobio dok se vraćao na mesto,

noseći svoj novi bedž. A tada: Dvadeset i jedan, Dvadeset i dva.Brojevi su se nizali redom. Džonas je sedeo, ošamućen, dok su na

podijum izlazile Tridesetice, potom Četrdesetice, a Svečanost se bližilakraju. Svaki put kada bi neki od Dvanaestogodišnjaka bio prozvan, srce bimu na trenutak poskočilo a misli se nekontrolisano zakovitlale.

Možda će sada izgovoriti njegovo ime. Da nije zaboravio sopstveni broj?Nije. Oduvek je bio Devetnaest. Sedeo je na mestu označenom brojemDevetnaest.

Ali, ona ga je preskočilo. Video je kako ostali iz njegove grupepovremeno nakratko zure u njega s nelagodom, da bi žurno skrenuli pogled nadrugu stranu. Video je zabrinut izraz na licu predstavnika svoje grupe.

Povio je ramena i pokušao da se zgrbi u stolici ne bi li izgledao štotananiji. Poželeo je da nestane, da iščezne, da ne postoji. Nije se usuđivao dase okrene i pogledom potraži svoje roditelje u gomili. Nije mogao da podnesepogled na njihova lica smrknuta od sramote.

Džonas je pognuo glavu i počeo da prebira po svojim mislima.U čemu je pogrešio?

8

Publici je očigledno bilo nelagodno. Aplaudirali su poslednjemDvanaestogodišnjaku kome je dodeljen zadatak; ali sada je aplauz bio blag,daleko od onog prvobitnog krešenda ujedinjenog entuzijazma. Začuo semrmor zbunjenosti.

Džonas je spojio ruke u tapšaj, ali to je bio automatski, beznačajni činkojeg nije bio ni svestan. Njegov um se zatvorio za sve prethodne emocije:iščekivanje, uzbuđenje, ponos, pa čak i za bliskost sa drugarima. Sada jeosećao samo poniženje i užas.

Nadređeni Starešina je sačekala dok se nelagodni aplauz nije utišao. Atada je progovorila:

„Znam”, rekla je svojim treperavim i ljubaznim glasom, „da ste svizabrinuti. Da imate osećaj da sam napravila grešku.”

Nasmešila se. Činilo se da je zajednica počela lakše da diše, ohrabrenanjenom dobronamernom izjavom. Vladao je muk.

Džonas je pridigao pogled.„Zabrinuli ste se”, rekla je. „Izvinjavam se svojoj zajednici.” Njen glas je

lebdeo iznad okupljenog mnoštva.„Primamo vaše izvinjenje”, svi prozboriše uglas.„Džonase”, kazala je, spuštajući pogled na njega. „Tebi se naročito

izvinjavam. Izazvala sam kod tebe patnju.”„Prihvatam vaše izvinjenje”, odgovorio je drhtavo Džonas.„A, sada te molim da se popneš na podijum.”Ranije (og dana, dok se oblačio kod kuće, vežbao je onu vrstu bezbrižnog

i samouverenog hoda, kojom se nadao da će hodati do podijuma kada nanjega dođe red. Sada je sve to bilo zaboravljeno. Naterao je sebe da ustane,da pomera noge koje su odbijale poslušnost usled težine i nespretnosti, dakrene napred, uz stepenice i preko podijuma, sve dok ne pristigne do nje.

Ohrabrujuće je obgrlila njegova napeta ramena. „Džonasu nije dodeljenZadatak”, saopštila je gomili ljudi, dok je njega preplavljivao očaj.

Tada je nastavila. „Džonas je odabran.”Trepnuo je. Sta je to trebalo da znači? Osetio je nemir iznenađene

publike. I oni su bili zatečeni.Ozbiljnim i zapovednim glasom je saopštila: „Džonas je odabran da bude

naš sledeći Čuvar Sećanja.”Tada je začuo soptaj - iznenadan udah vazduha, iznenađeni građani su

gotovo ostali bez daha. Video je njihova lica; oči izbečene odstrahopoštovanja.

A njemu i dalje ništa nije bilo jasno.„Ovakav izbor je veoma, veoma retka pojava”, Nadređeni Starešina je

saopštila publici. „Naša zajednica ima samo jednog Čuvara. On je taj kojiobučava svog naslednika. Našeg sadašnjeg Čuvara imamo već dugovremena”, nastavila je. Džonas je propratio njen pogled i video da gleda ujednog od Starijih. Odbor Starijih je sedeo zasebno; pogled NadređenogStarešine sada je bio uprt u onog koji je sedeo u samoj sredini, ali se činiloda je na neki čudesan način ipak bio izdvojen. Bio je to čovek kojeg Džonasnikada ranije nije primetio, bradati čovek sa svetlim očima. Pažljivo jeposmatrao Džonasa.

„Prošli put snio napravili propust”, Nadređeni Starešina je rekla ozbiljnimglasom. „Bilo je to pre deset godina, kada je Džonas bio detence. Nećugovoriti o tom iskustvu jer nam je svima veoma neugodno zbog toga.”

Džonas nije znao o čemu je govorila, ali je mogao da oseti nelagodu kojaje zavladala publikom. Nervozno su se promeškoljili u svojim stolicama.

„Ovog puta nismo nikud žurili”, nastavila je. „Ne smemo sebi dadopustimo još jedan propust.

„Ponekad”, nastavila je blažim glasom, smanjujući nervozu u publici,“nismo u potpunosti sigurni da smo dodelili pravi Zadatak pravoj osobi, čak inakon najpodrobnijeg posmatranja. Dešava se da smo zabrinuti da onajkojem je dodeljen Zadatak neće, i pored same obuke, uspešno razviti sveneophodne kvalitete. Jedanaestogodišnjaci su, naime, još uvek deca. Ono štomi sada vidimo kao razdraganost i strpljenje - kvalitete koji su neophodni dabi neko postao Negovatelj - mogu da se izvrgnu u glupost i nemar nakon štoosoba odraste. U tu svrhu, mi neumorno nastavljamo svoj nadzor tokom

obuke, gde utičemo na njihovo ponašanje, ukoliko je to potrebno.„Međutim, Čuvar koji je na obuci ne može biti pod nadzorom, i na njega

ne možemo da utičemo. To je jasno naznačeno u pravilima. On mora da budesam, izdvojen, dok ga za zvanje obučava aktuelni Čuvar, a ovaj posao sesmatra najčasnijim i najcenjenijim u našoj zajednici.”

Sam? Izdvojen? Džonas je slušao sa sve većim osećajem nespokojstva.„Zato, izbor mora da bude jasan i glasan. To mora da bude jednoglasna

odluka svih članova Odbora. Odbor ne srne da ima ikakve sumnje, bez obzirana njihovu kratkotrajnost. Ukoliko bi tokom procesa neko od Starijih prijavioda mu se makar u snu javila sumnja u izbor, kandidat bi istog časa bioodstranjen.

„Džonas je prepoznat kao mogući Čuvar pre mnogo godina. Pomno smoga posmatrali. Nije bilo niti jednog jedinog sna sumnje.

„On je pokazao da poseduje sve kvalitete koje mora da poseduje Čuvar.”Sa rukom koja je i dalje čvrsto počivala na njegovom ramenu, Nadređeni

Starešina je navela pomenute kvalitete.„Inteligencija”, navela je. „Svi smo svesni činjenice da je Džonas bio

najbolji đak tokom čitavog svog školovanja.„Integritet", rekla je sledeće. „Džonas je, kao i svi mi, počinio manje

prekršaje.” Nasmešila mu se. „To je nešto što smo i očekivali. Uzdali smose, takođe, da će se svaki put povinovati grdnji, kao što je to uvek pomno ičinio.

„Hrabrost”, nastavila je. „Samo jedan od nas ovde prisutnih se ikadapodvrgao strogoj obuci koju Čuvar mora da prođe. On je, podrazumeva se,najvažniji član Odbora: aktuelni Čuvar. On je bio taj koji nas je podsećao,uvek iznova, o količini hrabrosti koju zahteva ovo zvanje.

„Džonase”, obratila mu se direktno, ali dovoljno glasno da je čuje čitavaokupljena zajednica, „obuka kroz koju moraš da prođeš uključuje i bol.Fizički bol.”

Osetio je strah koji je zatitrao u njemu.„Tako nešto nikada nisi iskusio. Znam da si povređivao kolena pri

padovima sa bicikla, da si prikleštio prst u vratima prošle godine.”Džonas je klimnuo glavom prisećajući se nesreće i nelagode koju je

iskusio kao posledicu.„Sada ćeš, međutim, biti suočen”, objašnjavala je brižno, „sa bolom takve

jačine koji niko ovde prisutan ne može ni da pojmi, jer to je nešto vandomašaja našeg iskustva. Sam Čuvar nije bio u mogućnosti da nam ga opiše,već nas je samo podsetio da ćeš se suočiti sa njim, i da će ti zato bitineophodna neizmerna hrabrost. Mi te ne možemo pripremiti za to. Ali, mismo potpuno sigurni u to da si ti hrabar”, rekla mu je.

Uopšte se nije osećao hrabrim. Barem ne sada.„Četvrta osnovna karakteristika je mudrost”, saopštila je Nadređeni

Starešina. „Džonas je još uvek nije stekao. Mudrost se stiče kroz obuku.„Mi smo ubeđeni da je Džonas sposoban da stekne mudrost. To je ono za

čim smo i tragali.„I najzad, Čuvar mora da ima još jedan dodatni kvalitet, a to je onaj koji

mogu da imenujem ali ne i da objasnim. Ja tu osobinu ne razumem. Ni vi,članovi zajednice, nećete biti sposobni da je razumete. Možda Džonas hoće,jer nam je aktuelni Čuvar saopštio da Džonas već poseduje ovaj kvalitet. Onga naziva sposobnošću do se spozna nepoznato ”

Nadređeni Starešina je upitno pogledala Džonasa. Publika ga je takođeposmatrala. Vladala je tišina.

Na trenutak se ukočio, preplavljen očajem. On to nije posedovao, kako-ga-je-god-nazvala. On nije znao šta je to. Sada je bio pravi trenutak da prizna,da kaže: „Ne, ne, ja to ne posedujem. Ja za to nisam sposoban”, i da im se,potom, preda na milost i nemilost, da ih preklinje da mu oproste, da imobjasni da je pogrešno odabran, da uopšte nije onaj pravi.

Ali, kada je pogledom prešao preko okupljene gomile ljudi, preko svegtog mora lica, dogodilo se ponovo. Dogodilo se isto što i sa jabukom.

Oni su se promenili.Trepnuo je i to je nestalo. Ramena su mu se blago ispravila. Na trenutak

je, po prvi put, osetio majušnu iskru samouverenosti.Nadređeni Starešina ga je i dalje posmatrala. Svi su netremice gledali u

njega.„Mislim da je to istina”, saopštio je Nadređenom Starešini i zajednici.

„Još uvek nisam sposoban da razumem. Ne znam šta je to. Ali, ponekadnešto vidim. Možda je to ono nepoznato.”

Sklonila je ruku sa njegovog ramena.„Džonase”, rekla je, ne obraćajući se samo njemu već čitavoj zajednici

kojoj je pripadao, „ti ćeš biti obučen da postaneš naš sledeći Čuvar Sećanja.

Zahvaljujemo ti na detinjstvu.”Zatim se okrenula i napustila pozornicu, ostavljajući ga posve samog da

stoji okrenut gomili koja je spontano počela da izgovara njegovo ime uglas.„Džonas.” U početku je to bio samo šapat; tih, jedva čujan. „Džonas.

Džonas.”Zatim glasnije, brže: „DŽONAS. DŽONAS. DŽONAS.”Čuvši tu mantru, Džonas je znao da ga je zajednica prihvatila, njega i

njegovu novu ulogu, pruživši mu život, na isti način kao što su ga dali inovorođenom Kejlebu. Srce mu se ispunilo zahvalnošću i ponosom.

No u isto vreme je bio preplavljen i strahom. On nije znao šta je njegovizbor podrazumevao. On nije znao prirodu onoga što će postati.

Ili, onoga u šta će se pretvoriti.

9

Džonas se sada, prvi put u dvanaest godina svoga života, osećaoizdvojenim, drugačijim. Urezalo mu se u pamćenje ono što je NadređeniStarešina rekla: da će njegova obuka biti samotna i izdvojena.

Mada obuka još nije počela, po napuštanju Dvorane već je osećaoizopštenost. Noseći fasciklu koju je od Nadređenog Starešine dobio, probijaose kroz mnoštvo u potrazi za porodicom i Ašerom. Ljudi su mu se sklanjali sputa. Posmatrali su ga. Učinilo mu se da čuje došaptavanje.

„Aše!”, povikao je spazivši svog prijatelja kraj niza bicikala. „Hoćemo lizajedno da se odvozamo?”

„Naravno.” Ašer se nasmešio svojim uobičajenim osmehom, prijateljskimi srdačnim. Međutim, Džonas je kod njega osetio trunku oklevanja, nekuvrstu premišljanja.

„Sve čestitke”, rekao je Ašer.„I tebi”, odgovorio mu je Džonas. „Baš je bilo smešno kada je

prepričavala događaj sa pljuskama. Dobio si veći aplauz od svih ostalih.”Ostali novi Dvanaestogodišnjaci grupisali su se u blizini, stavljajući

pažljivo svoje fascikle u spremišta na stražnjem delu bicikla. Večeras će usvakoj kući biti izučavana uputstva za početak obuke. Godinama su decasvake noći pamtila neophodno školsko gradivo, često zevajući od dosade.Večeras će, međutim, svi oni željno proučavati pravila svog Zadatka odraslih.

„Čestitam, Ašere!”, neko je dobacio. A zatim je usledilo ono istooklevanje. “I tebi, Džonase!”

Ašer i Džonas uzvratiše čestitke svojim drugarima iz grupe. Džonas jevideo svoje roditelje kako ga posmatraju stojeći kraj svojih bicikala. Lili jeveć bila smeštena 11a svoje mesto na biciklu.

Mahnuo je. Mahnuli su i oni njemu, smešeći se. Primetio je da ga Liliozbiljno posmatra, šišajući palac.

Odvezao se pravo kući, razmenjujući sa Ašerom male šale i beznačajneopaske.

„Vidimo se ujutro, Pomoćni Rekreativni Direktore!”, uzviknuo je,zaustavljajući bicikl kraj kućnih vrata, dok je Ašer produžavao dalje.

„Važi! Vidimo se!”, otpozdravio je Ašer. Ponovo je imao utisak da se,barem na trenutak, nešto promenilo, da stvari nisu bile baš kao nekada tokomnjihovog dugogodišnjeg prijateljstva. Možda mu se samo učinilo, jer se odnossa Ašerom nije mogao promeniti.

Večera je protekla tiše nego obično. Lili je brbljala 0 svojim planovima uvezi sa časovima dobrovoljnog rada; počeće, rekla je, sa radom u Centru zanegu dece, s obzirom na to da je već bila stručnjak za hranjenje Gabrijela.

„Znam”, užurbano je dodala kada joj je otac uputio pogled upozorenja,“neću spominjati njegovo ime. Znam da ne treba da znam njegovo ime.

„Ne mogu da dočekam sutrašnji dan”, radosno je rekla.Džonas je nespokojno uzdahnuo. „Ja mogu”, promumlao je.„Učinjena ti je velika čast”, rekla je majka. „Tvoj otac i ja smo veoma

ponosni.”„To je najznačajniji posao u zajednici”, rekao je otac.„Ali, prethodne večeri si rekao da je posao odabira Zadataka najvažniji!”Majka je klimnula glavom.„Ovo je drugačije. To zapravo nije posao. Nikada mi nije palo na pamet,

ni u snu nisam očekivala...” Zastala je. „Postoji samo jedan Čuvar.”„Nadređeni Starešina je rekla da je prethodni izbor bio neuspešan. Na šta

je mislila?”Oba roditelja su oklevala. Najzad je njegov otac opisao prethodni izbor.

„Bilo je veoma slično ovome što se dogodilo danas, Džonase - istoiščekivanje kada je jedan Jedanaestogodišnjak bio preskočen a svi ostalidobili Zadatke. Tada je objavljeno, kada su izdvojili jednog...” Džonas ga jeprekinuo. „Kako se on zvao?”

Odgovorila je majka: „Nije bio on, nego ona. Bila je to osoba ženskogpola. Ali, ne smemo nikada da izgovorimo njeno ime, niti da ga damoijednom novorođenom.”

Džonas je bio potresen. Ime koje Nije-Smelo-Biti-Izgovoreno je ukazivalona najviši stepen beščašća.

„Šta se dogodilo sa njom?”, upitao je uzrujano. Njegovi roditelji su

bezizrazno gledali u njega. „Ne znamo”, saopštio je otac, neraspoloženo.„Nikada je više nismo videli.”

Sobu je preplavio sveopšti muk. Razmenili su poglede. Najzad je majka,pridižući se od stola, rekla: „Učinjena ti je velika čast, Džonase. Izuzetnačast.”

Sam u svojoj sobi, spreman za odlazak na spavanje, Džonas je najzadotvorio fasciklu. Neki od Dvanaestogodišnjaka, primetio je, dobili sufascikle ispunjene odštampanim stranama. Zamislio je Bendžamina, naučnikaiz njegove grupe, kako sa zadovoljstvom iščitava strane pravila i uputstava.Zamislio je i Fionu kako se, sa svojim čuvenim nežnim osmehom, naginje nadspiskom obaveza i metoda koje će morati da savlada u narednom periodu.

Njegova fascikla je, naprotiv, bila zastrašujuće prazna. U njoj se nalazilajedna jedina odštampana strana. Dvaput ju je iščitao.

DŽONASČUVAR SEĆANJA

1. Svakog dana, po završetku školskih obaveza, treba da odeš doulaza u Aneks iza Doma za stara lica i prijaviš se pomoćniku.2. Nakon okončanja svakodnevnih časova Obuke, odmah se uputikući.3. Od ovog trenutka si oslobođen pravila koja se odnose naneučtivost. Možeš postaviti bilo kakvo pitanje u vezi s bilo kojimgrađaninom, i dobićeš odgovor.4. Ne razgovaraj o svojoj obuci ni sa jednim članom zajednice,uključujući porodicu i Starije.5. Od ovog trenutka ti se zabranjuje prepričavanje snova.6. Osim u slučaju bolesti ili povreda koje nisu u direktnoj vezi saobukom, ne potražuj nikakve lekove.7. Nije ti dozvoljeno da podneseš zahtev za razrešenje.8. Možeš se služiti lažima.

Džonas je bio zatečen. Kakav će biti njegov odnos sa prijateljima? Šta ćese dogoditi sa bezbrižnim vremenom koje je provodio u loptanju ili vožnji

biciklom kraj reke? To su za njega bili veseli i nezaboravni dani. Da li ćesvega toga sada biti lišen? Osnovna, tehnička uputstva - gde da ide i u kojevreme - bila su očekivana. Svaki Dvanaestogodišnjak je, naravno, bio upućengde, kako i kada da se javi na obuku.

Ali on je bio pomalo obeshrabren jer mu njegov raspored, očigledno, nijeostavljao nimalo prostora za rekreaciju.

Oslobađanje od pravila koja su se ticala neučtivosti, zaprepastila su ga.Iščitavajući tu stavku nanovo, shvatio je da se od njega, naime, ne zahteva dabude neučtiv, već da mu je dopuštena i ta mogućnost. Bio je sasvim siguran uto da tu pogodnost nikada neće iskoristiti. U potpunosti je navikao naučtivost unutar zajednice, te ga je i sama pomisao na to da bi mogao postavitineko privatno pitanje izvesnom građaninu ili ga staviti u nezgodan položajuznemiravala.

Sto se prepričavanja snova tiče, pomislio je, to mu uopšte nećepredstavljati velik problem. Toliko je retko sanjao da mu je prepričavanjesnova prilično teško padalo, i bilo mu je drago što to više neće morati dačini. Nakratko se, međutim, zamislio. Kako da se ponaša za doručkom? Štaako jeste nešto sanjao - da li jednostavno da kaže svojoj porodici, kao što jeto često i činio, da nije sanjao? To bi bila laž. Svejedno, poslednje pravilo jenalagalo... pa, baš i nije bio spreman da razmišlja o poslednjem ispisanompravilu.

Ograničenje u vezi sa korišćenjem lekova ga je uznemirilo. Lekovi suuvek bili dostupni građanima, čak i deci, preko roditelja. Kada je vratimaprikleštio prst, hitro je preko razglasa obavestio majku; ona je odmahzatražila lek protiv bolova, koji mu je ubrzo bio dostavljen kući. Skoro istogtrenutka, strašan bol koji je osećao pretvorio se u pulsiranje, čega se sadajedino jasno prisećao.

Iščitavajući pravilo broj šest, shvatio je da priklešten prst spada ukategoriju „nije u vezi sa obukom”. Dakle, ukoliko se to ikada ponovodogodi - a bio je posve siguran da se neće ponoviti, jer je od tada bio veomapažljiv kada bi se našao u blizini teških vrata! - i dalje će mu biti dozvoljenoda prima lekove.

Tableta koju je odnedavno pio svakog jutra, isto tako, nije bila ni ukakvoj vezi sa obukom. Dakle, i dalje će koristiti pilulu.

Međutim, sada se prisećao onoga što mu je Nadređeni Starešina rekla

osvrćući se na bol koji će pratiti njegovu obuku. Ona ga je nazvalaneopisivim.

Džonas je otežano progutao pljuvačku, bezuspešno pokušavajući dazamisli kako uopšte izgleda osećati takav bol, i to bez blagotvorne pomoćilekova. Ali, to je bilo nešto što nikako nije uspevao da pojmi.

Nije znao šta da misli o pravilu broj sedam. Nikada mu nije palo napamet da bi pod bilo kojim okolnostima, ikada, zatražio da bude razrešen.

Najzad je skupio snagu da iščita poslednje pravilo. Još od najranijegdetinjstva i sticanja znanja jezika, učili su ga da nikada ne srne da se služilažima. To je bio sastavni deo učenja preciznosti izražavanja. Jednom, kadaje bio Četvorogodišnjak, neposredno pre podnevne užine u školi, rekao je:„Umirem od gladi”.

Odmah su ga odveli u stranu i održali mu lekciju o preciznostiizražavanja. Ukazano mu je na činjenicu da ne umire od gladi. Bio je gladan.Niko u zajednici ne gladuje, nikada nije gladovao, niti će gladovati. Izreći„umirem od gladi” značilo je izgovoriti laž. Naravno, u pitanju je bilanenamerna laž. Ali smisao preciznog izražavanja bio je upravo u tome da seosigura da se nenamerne laži nikada ne izgovore. Da li mu je to jasno? upitalisu ga. Bilo mu je jasno.

Sve dokle mu je sećanje sezalo, nikada nije bio u iskušenju da slaže.Ašer nije lagao. Lili nije lagala. Njegovi roditelji nisu lagali. Niko nije lagao.Osim...

Sada je Džonasu palo na pamet nešto na šta nikada pre nije pomislio.Novonastala misao ga je uplašila. A, šta ako su i ostali - odrasli - nakon štobi postali Dvanaestogodišnjaci, isto tako u svojim uputstvima dobili ovuužasavajuću odrednicu?

Šta ako je svima njima bilo naloženo: Možete dalažete?Obuzeo ga je kovitlac misli. Sada, kada mu je bilo omogućeno da

postavlja veoma neučtiva pitanja - na koja će dobiti i odgovore - mogao je,jasno i glasno (mada mu je to bilo nezamislivo), da bilo kog odraslog, moždai oca, upita: „Da li se ti služiš lažima?”

Ali, nikako nije mogao da zna da odgovor koji bi dobio neće, isto tako,biti laž.

10

„Ja ulazim ovde, Džonase”, rekla mu je Fiona kada su pristigli doprednjeg ulaza Doma za stara lica, nakon što su parkirali bicikle na za topredviđenom mestu.

„Nije mi jasno zašto sam napeta”, priznala je. „Koliko sam samo puta većbila ovde.” Prevrnula je fasciklu koju je držala u rukama.

„Pa, sada je sve drugačije”, podsetio ju je Džonas.„Čak su drugačije i oznake sa imenima na našim biciklima”, nasmejala se

Fiona. Tokom noći, svakom novoproglašenom Dvanaestogodišnjaku je Grupaza održavanje otklonila stare i namestila nove oznake sa imenima, koje suoznačavale da su oni sada bili građani-na-obuci.

„Ne želim da zakasnim”, rekla je užurbano i krenula uz stepenice. „Akozavršimo u isto vreme, vratićemo se kući zajedno.”

Džonas je klimnuo glavom, mahnuo joj i uputio se oko zgrade premaAneksu, omanjem krilu stražnje strane zdanja. Ni on, sasvim sigurno, nijehteo da zakasni na svoj prvi dan obuke.

Aneks ni po čemu nije bio uočljiv niti su ulazna vrata bila vredna pažnje.Posegnuo je za teškom kvakom, a onda primetio interfon na zidu. Umesto dauđe, pritisnuo je dugme.

„Da?” Glas je dopirao iz omanjeg zvučnika iznad interfona.„Pa, ja sam, Džonas. Ja sam novi... hoću da kažem...”„Uđi.” Kiiktaj je značio da su vrata sada bila otključana.Hodnik je bio veoma mali i u njemu je bio samo radni sto za kojim je

Pomoćnik ženskog pola sedeo i bavio se nekim papirima. Pridigla je pogledkada je ušao, a zatim je, na njegovo iznenađenje, ustala. To ustajanje je naprvi pogled bilo krajnje beznačajno, ali niko nikada nije tako automatskiustao u njegovu čast.

„Dobrodošao, Čuvaru Sećanja”, rekla je s poštovanjem.

„Oh, molim vas”, odgovorio je jer mu je bilo nelagodno. „Zovite meDžonas.”

Nasmešila se, pritisla dugme, a on je začuo kiiktaj koji je otključao vratasa njene leve strane. „Možeš odmah ući”, rekla mu je.

Tada kao da je primetila nelagodu koju je osećao i shvatila šta je bilo upitanju. Nijedna vrata u zajednici se nisu zaključavala, nikada. Barem ne onakoja su Džonasu bila poznata.

„Zaključavamo samo zato da bi Čuvaru obezbedili privatnost koja mu jeneophodna za postizanje koncentracije”, objasnila mu je. „Bilo bi priličnoneugodno kada bi građani jednostavno ušetali unutra, u potrazi za, recimo,Odeljenjem za popravku bicikala, ili tome slično.”

Džonas se nasmejao, malo se opustivši. Žena se činila veoma prijatnom,ali je zaista bilo tačno ono što je rekla - u stvari, bila je to opštepoznata šalau zajednici - da je Odeljenje za popravku bicikala, jedna nevažna malaradionica, tako često bilo premeštano da niko nije znao gde se, zapravo,nalazi.

„Ovde nema ničeg strašnog”, rekla mu je. “Ali”, dodala je bacajućipogled na zidni sat, „on ne voli da čeka.”

Džonas je užurbano prošao kroz vrata, našavši se u udobno opremljenomprostoru za život. Bilo je veoma slično unutrašnjosti kuće u kojoj je živelanjegova porodica. Nameštaj je bio isti u čitavoj zajednici: praktičan, otporan,a svaki njegov deo bio je funkcionalno određen. Krevet za spavanje. Sto zaručavanje. Radni sto za učenje.

Svi ovi predmeti su se nalazili u prostranoj sobi iako se svaki deonameštaja pomalo razlikovao od onog u njegovoj kući. Tapacirung nastolicama i sofi bio je donekle deblji i luksuzniji; nogare stola nisu bile takoravne kao one kod kuće, već vitke i zaobljene, sa malim ugraviranimukrasom u podnožju. Krevet, u niši na krajnjem delu sobe, bio je prekrivendivnom tkaninom sa delikatno izvezenim složenim šarama duž čitavepovršine.

Međutim, najupadljiviju razliku u odnosu na sve druge životne prostore uzajednici predstavljale su knjige. U njegovoj kući je bilo onih neophodnihpriručnih knjiga koje je morala da poseduje svaka kuća: rečnik i debelaknjiga zajednice, u kojoj su se nalazili opisi svake kancelarije, fabrike, zgradei komisije. A tu je, naravno, bila i Knjiga Pravila.

Knjige u njegovoj kući bile su jedine koje je Džonas ikada imao prilikeda vidi. Nije ni znao da druge knjige osim tih uopšte postoje.

Ali, zidovi ove prostorije bili su u potpunosti prekriveni knjigamapopunjenim policama koje su dosezale sve do plafona. Mora da je ovde bilona stotine - možda i hiljade - knjiga, čiji su nazivi bili istaknuti reljefnim isjajnim slovima.

Džonas je zurio u njih. Nije mogao ni da zamisli šta se sve nalazi na ovimhiljadama strana. Da li su postojali zakoni koji su prevazilazili zakone što suvažili u zajednici? Da li je bilo i drugih opisa kancelarija, fabrika i komisija?

Imao je samo tren da pogleda oko sebe jer je bio svestan da ga čovekkoji je sedeo u stolici kraj stola posmatra.

Užurbano mu je pristupio, stao pred njega, blago se naklonio i rekao: „Jasam Džonas.”

„Znam. Dobrodošao, Čuvaru Sećanja.”Džonas ga je prepoznao. To je bio Stariji koji se činio izdvojenim od

ostalih na Svečanosti, mada je bio obučen u istovetnu, posebnu odeću kojusu samo Stariji nosili.

Džonas je samosvesno pogledao u blede oči koje su bile slika i prilikanjegovih.

„Gospodine, izvinjavam se zbog nerazumevanja...”Sačekao je, ali čovek kao da nije obratio pažnju na njegovo izvinjenje.Trenutak kasnije, Džonas je nastavio: „Ali, mislio sam - hoću da kažem,

mislim”, ispravio se, podsećajući se na činjenicu da, ukoliko je preciznost ugovoru ikada bila važna, zasigurno je to bilo sada, u prisustvu ovog čoveka,„da ste vi Čuvar Sećanja. Ja sam samo, naime, dat mi je zadatak, hoću dakažem da sam juče izabran. Ja nisam ništa. Barem ne za sada.”

Čovek je gledao u njega zamišljeno, ćutke. To je bio pogled koji je u sebisadržao zainteresovanost, radoznalost, brigu i, možda, saosećanje.

Najzad je progovorio. „Počevši od danas, od ovog trenutka, barem zamene, ti si Čuvar."

„Ja sam Čuvar već predugo. Veoma, veoma dugo. To se može primetiti,zar ne?”

Džonas je klimnuo glavom. Čovek je bio izboran, a njegove oči, iakoprodorne u svojoj neobičnoj blistavosti, činile su se umornim. Koža oko njihličila je na tamne, zasenčene krugove.

„Mogu da primetim da ste veoma stari”, odgovorio je Džonas spoštovanjem. Starijima se uvek ukazivalo najveće poštovanje.

Čovek se nasmešio. Dotakao je opuštenu kožu sopstvenog lica sazanimanjem. „Zapravo, ja uopšte nisam tako star kao što izgledam”, rekao jeDžonasu. „Ovaj me je posao iscrpio. Poznato mi je da izgledam kao da ćeuskoro osvanuti dan kada će me upisati u raspored za razrešenje. Meni je, ustvari, ostalo još poprilično vremena.

„Ipak, bio sam zadovoljan kada su te odabrali. Dugo im je trebalo da toučine. Od prošlog, i to neuspešnog izbora, proteklo je deset godina, te jemoja snaga počela da slabi. Ono malo što mi je od nje ostalo treba daiskoristim za tvoju obuku. Očekuje nas mukotrpan i bolan posao.

„Molim te, sedi”, rekao je pokazujući mu obližnju stolicu. Džonas sespustio na mekano sedište.

Čovek je zaklopio oči i nastavio da govori. „Kada sam ja postaoDvanaestogodišnjak, bio sam odabran, kao i ti. Bio sam uplašen, a siguransam da si i ti.” Na trenutak je otvorio oči i zurio u Džonasa koji je klimnuoglavom.

Njegovo oči se nanovo zaklopiše. „I moja obuka je započeta u ovojprostoriji. To je bilo veoma davno.

„Prethodni Čuvar mi je izgledao star, isto kao što i ja tebi izgledam. I onje bio umoran kao što sam ja danas.”

Iznenada se nagnuo napred, otvorio oči i rekao: „Možeš da postavljašpitanja. Imam tako malo iskustva u opisivanju ovog procesa. O njemu je,naime, zabranjeno da se razgovara.”

„Poznato mi je, gospodine. Pročitao sam uputstva”, rekao je Džonas.„Upravo zbog toga postoji mogućnost da ne budem jasan koliko bi

trebalo da budem.” Čovek se nasmejao. „Moj posao je važan i sa sobom nosiogromnu čast. Ali, to ne znači da sam ja savršen, jer kada sam prethodnopokušao da obučim svog naslednika, bio sam neuspešan. Molim te, pitaj mebilo šta što ti može biti od pomoći.”

Džonas je želeo odgovor na mnoga pitanja. Na hiljadu pitanja. Na milionpitanja. Na onoliko pitanja koliko je bilo knjiga poredanih duž zidova. Ali,nije postavio nijedno, barem ne za sada.

Čovek je uzdahnuo, kao da je tim činom želeo da usredsredi misli. Aonda je ponovo progovorio.. „Jednostavno rečeno”, rekao je, „mada ovde

uopšte nije reč ni o čemu jednostavnom, moj posao je da na tebe prebacimsva sećanja koja držim u sebi. Sećanja na prošlost.”

„Gospodine”, rekao je Džonas , „veoma sam zainteresovan da čujempriču vašeg života i da saslušam šta imate da mi kažete o sećanju na sve onošto je bilo.

„Izvinjavam se što vas prekidam”, dodao je hitro. Čovek je nestrpljivoodmahnuo rukom. „U ovoj sobi nema mesta za izvinjenja. Nema se vremenaza to.”

„Pa”, nastavio je Džonas, svestan neprijatne činjenice da ga je moždaponovo prekinuo, „zaista sam zainteresovan, istinski. Međutim, nije misasvim jasno zašto je to toliko važno. Mogao bih da se bavim nekim poslomodraslih u zajednici, a tokom časova rekreacije bih mogao da dolazim do vasi slušam priče iz vašeg detinjstva. To bih baš voleo. Zapravo”, dodao je, „tosam već i činio, u Domu za stara lica. Stari vole da pričaju o svomdetinjstvu, i uvek je zabavno slušati ih.”

Čovek je zavrteo glavom. „Ne, ne”, rekao je. „Nisam se baš najboljeizrazio. Nije reč o mojoj prošlosti, moj zadatak nije da ti prenosim činjeniceiz mog detinjstva.”

Spustio je glavu na naslon tapacirane stolice. „To su sećanja čitavogsveta”, rekao je uzdahnuvši. „Onog koji je postojao pre tebe, pre mene, preprethodnog Čuvara, kao i pre generacija koje su mu prethodile.”

Džonas se namrštio. „Čitavog sveta?”, upitao je. „Ne razumem. Mislite, isećanja nekih drugih, ne samo naša? Ne samo sećanja zajednice? Da limislite i na ono Drugde, takođe?” Pokušao je da pojmi ovo o čemu sugovorili. „Oprostile, gospodine. Nije mi baš sasvim jasno o čemu pričate.Možda nisam dovoljno pametan. Ne znam na šta mislite kada kažete 'čitavsvet' ili 'generacije koje su mu prethodile’. Ja sam mislio da postojimo samomi. Ja sam mislio da postoji samo sada.”

„Postoji mnogo više od toga. Sve ono što prevazilazi granice poznatog -sve ono što se nalazi Drugde - i sve ono što seže u prošlost, daleku prošlost,najdalju drevnost. Sva ta sećanja sam primio na sebe kada sam bio odabran.Upravo ovde, u ovoj prostoriji, sasvim sam, sve sam to neprestano iznovadoživljavao. Tako se stiče mudrost. Tako se stvara budućnost.

Na trenutak je zastao, duboko dišući. „Toliko sam opterećen svim tim”,rekao je.

Džonas se iznenada jako zabrinuo za ovog čoveka. „Čini se kao da je...”Čovek je napravio stanku, kao da je hteo da pronađe prave reči kojima bi toopisao. „Taj osećaj je sličan onome kada se sankama spuštaš niz brdo krozgust sneg”, najzad je rekao. „U prvi mah si razgaljen brzinom, oštrim, svežimvazduhom, a onda sneg postaje sve gušći, preopterećujući salinke, a ti sekrećeš sve sporije, moraš jako da guraš da bi nastavio da se krećeš, i...”

Odjednom je zavrteo glavom, zureći u Džonasa. „Nije ti jasno, zar ne?”,upitao je.

Džonas je bio zbunjen. „Nisam razumeo, gospodine.” „Razume se da nisi.Ti i ne znaš šta je to sneg, zar ne?” Džonas je zavrteo glavom.

„Niti sanke? Salinci?”„Ne, gospodine”, rekao je Džonas.„Nizbrdo? Taj termin ti ništa ne znači?”„Ništa, gospodine.”„Pa, treba od nečega početi. Pitao sam se odakle da krenem. Idi do

kreveta i lezi licem okrenut nadole. Prvo skinu tuniku.”Džonas je, pomalo uplašeno, uradio što mu je bilo naloženo. Pod svojim

golim grudima osećao je nežne nabore predivne tkanine koja je prekrivalakrevet. Posmatrao je čoveka kako se pridiže i odlazi do mesta gde se nalaziointerfon. Bila je to ista vrsta interfona kao i u bilo kom domu. Međutim, pojednom se detalju razlikovao. Ovaj je posedovao prekidač, koji je čovekvešto pritisnuo s kraja na kojem je pisalo ISKLJUČENO.

Džonas je gotovo ostao bez daha. Posedovati moć da isključiš interfon?To je bilo zadivljujuće.

Tada je čovek, neočekivano hitro, dospeo do niše u kojoj se nalaziokrevet. Seo je na stolicu kraj Džonasa, koji je nepokretno ležao, iščekujućipredstojeće događaje.

„Zatvori oči. Opusti se. Ovo neće boleti.”Džonas se prisetio da mu je bilo dozvoljeno, da su ga čak i ohrabrili da

postavlja pitanja. „Šta ćete sada raditi, gospodine?”, upitao je, uzdavši se uto da njegov glas neće odati količinu nervoze koja ga je ophrvala.

„Preneću na tebe sećanja na sneg”, rekao je starac i spustio ruke naDžonasova gola leđa.

11

Džonas se u početku osećao neobično. Osetio je samo blag dodirstarčevih ruku na svojim leđima.

Pokušao je da se opusti, da ravnomerno diše. Prostorijom je zavladalaapsolutna tišina, a Džonas se u trenutku uplašio da bi upravo sada mogao dase osramoti, svog prvog dana obuke, ukoliko utone u san.

Tada je zadrhtao. Primetio je da je dodir starčevih ruku odjednom postaohladan. U istom trenutku je udahnuo i osetio da se vazduh promenio i da muje dah hladan. Oblizao je usne, a dok je to činio, jezikom je dotaknuonajednom leden vazduh.

Bilo je zapanjujuće; sada više nije bio uplašen. Bio je ispunjen energijom,te je nanovo udahnuo, osetivši oštar nalet vazduha. Sada je, takođe, mogaoda primeti kako mu hladan vazduh vitla oko čitavog tela. Osetio je kako muvijori po rukama, koje je držao ispružene sa strane, kao i preko leđa.

Činilo se kao da dodir čovekovih ruku iščezava.Sada je postao svestan jednog sasvim novog osećaja: da li su to bili

trnci? Ne, jer su bili blagi i bezbolni. Nešto sićušno, hladno i paperjastoobasulo mu je telo i lice. Ponovo je isplazio jezik i njime uhvatio trunčicunečeg hladnog. Istog trenutka je nestala iz njegove svesti; ali je ponovozahvatio drugu, a za njom još jednu. Taj dodir mu je iznedrio osmeh.

Delićem svesti je znao da je još uvek bio ispružen na krevetu u prostorijiAneksa. Ali drugi, izdvojeni deo njegovog bića, bio je uzdignut u sedećipoložaj, a ispod sebe više uopšte nije osećao nežan i ukrašen prekrivao, većneku ravnu i tvrdu površinu. Njegove ruke su sada (mada su u isto vremeležale nepokretno pokraj tela) držale hrapav, vlažan konopac.

I mogao je da vidi, iako su mu oči bile zatvorene. Mogao je da vidiblistav vrludajući skup kristala u vazduhu oko sebe, kao i sloj formiran nadlanovima, koji je nalikovao hladnom krznu.

Mogao je da vidi oblak sopstvenog daha.Kroz taj vihor snega - jer, sada je spoznao ono o čemu je starac govorio -

sneg - mogao je da gleda dalje, naniže, ka onom što je bilo udaljeno. Nalaziose na nekom uzvišenom mestu. Tlo je bilo prekriveno debelim slojem prhkogsnega, ali je on sedeo na nečemu iznad njega, na nekom tvrdom i ravnompredmetu.

Istog trenutka je znao šta je to - to su bile sanke. Sedeo je na predmetukoji se zvao sanke. Same sanke su se, čini se, nalazile na vrhu dugačkog iširokog nasipa koji je izvirao iz same zemlje na kojoj se nalazio. U trenutkukada je pomislio na reč nasip, njegova novostečena svest mu je govorilabreg.

Tada su sanke na kojima je sedeo Džonas počele da se kreću kroz sneg iistog trenutka je shvatio da se kretao nizbrdo. Nije bilo glasa da mu pružibilo kakvo objašnjenje. Iskustvo je samo sebe objašnjavalo.

Njegovo lice je seklo hladan vazduh nakon što je počeo da se spušta,krećući se kroz materiju zvanu sneg na prevoznom sredstvu zvanom sanke,koje su se kretale pomoću onoga za šta je sada, bez sumnje, znao da se zovesalinci.

Razunievajući sve ove pojmove dok je jurio nizbrdo, uživao je u radostikoja ga je ostavljala bez daha, koja ga je preplavljivala: brzina, čist, hladanvazduh, apsolutna tišina, osećaj uravnoteženosti, uzbuđenja i spokoja.

A tada, pošto se nizbrdica ublažavala kako se nasip -breg - izravnavaobližeći se dnu, sanke su usporile. Sneg je sada bio nagomilan oko njih, a on ihje telom gurao i pomerao napred, ne želeći da se vesela vožnja okonča.

Nagomilan sneg je sada predstavljao prepreku koju tanki salinci nasankama nisu mogli da prevaziđu. Sanke su se, najzad, zaustavile. Nakratkoje samo sedeo, dahćući i pridržavajući konopac u svojim hladnim rukama.Ispitujući je otvorio oči - ne svoje sneg-breg-sanke oči, jer su one bileotvorene tokom čitavog spusta. Otvorio je svoje obične oči, i video sebekako i dalje leži nepomičan na krevetu.

Starac je sedeo kraj kreveta i posmatrao ga. „Kako se osećaš?”, upitao gaje.

Džonas se pridigao i pokušao da odgovori najiskrenije. „Iznenađen sam”,rekao je nakon kratke stanke.

Starac je rukavom obrisao čelo. „Auu”, rekao je. „Baš je bilo

iscrpljujuće. Znaš, mislim da me je prenos čak i ovako sićušnog dela sećanjana tebe oslobodio barem malog dela tereta.”

„Da li time hoćete da kažete... rekli ste mi da mogu da postavljampitanja?”

Čovek je klimnuo glavom, ohrabrujući ga da nastavi.„Da li to znači da vi sada više ne posedujete sećanje koje se odnosi na

vožnju sankama?”„Da, upravo tako. Malo je tereta skinuto sa ovog trošnog tela.”„Baš je bilo zabavno! Vi sada više ne posedujete to sećanje! Ja sam vam

ga oduzeo!”Ali, starac se nasmejao. „Sve što sam ti dao bila je jedna vožnja, na

jednim sankama, na jednom snegu, na jednom bregu. Ja imam toliko toga jošu svojim sećanjima. Mogu ti pružati sećanja, jedno po jedno, hiljadu puta, anjih će i dalje biti.”

„Da li vi to meni govorite da... mislim... da bih to ponovo mogao daiskusim?”, upitao je Džonas. „Zaista bih to voleo. Mislim da bih mogao daupravljam sankama pomoću povlačenja kanapa. Ovog, prvog puta nisampokušao jer je sve to za mene sasvim novo iskustvo.”

Starac je, smejući se, zavrteo glavom. „Možda neki drugi put, za nagradu.Ono što treba da znaš je da nam, naime, ne ostaje mnogo vremena za zabavu.Samo sam želeo da ti pokažem kako čitav proces funkcioniše.

„Sada”, rekao je zazvučavši poslovno, „ponovo lezi. Želim da...”Džonas ga je poslušao. Bio je željan bilo kakvog iskustva koje koje će

uslediti. Ali, odjednom je poželeo odgovore na mnoštvo pitanja.„Zašto mi nemamo sneg, sanke i brda?”, upitao je. “I„ kada smo sve to

imali? Da li su moji roditelji imali sanke kada su bili mladi? Da li ste ih imalivi?”

Starac je slegnuo ramenima i nakratko se nasmejao. „Ne”, odgovorio jeDžonasu. „To su sećanja iz davnina. Zato i jeste bilo toliko iscrpljujuće zamene - morao sam da ih izvučem iz sećanja mnogih generacija unazad. Tasećanja su meni data kada sam postao novi Čuvar, a prethodni Čuvar jemorao da izvuče to sećanje iz dalekog vremenskog perioda u prošlosti.”

„Ali, šta se dogodilo sa svim tim? Sa snegom, i svim onim drugimstvarima?”

„Kontrola klime. Sneg je otežavao uzgajanje hrane, ograničio je vreme za

poljoprivredu. Nepredvidive vremenske prilike onemogućile su normalnofunkcionisanje saobraćaja u pojedinim periodima. Sve to nije bilo praktično,te je prevaziđeno kada smo uspostavili Istovetnost.

„Brda, takođe”, dodao je. „Predstavljala su prepreku za efikasan prevozrobe; kamioni, autobusi. Usporavala su ih... Dakle...” Mahnuo je rukom kaoda je jedan takav pokret bio dovoljan da brda iščeznu. „Istovetnost”,zaključio je.

Džonas se namrgodio. „Voleo bih da i dalje imamo te stvari. Baremponekad.”

Starac se nasmešio. „I ja”, rekao je. „Ali, to ne zavisi od nas.”„Ali, gospodine”, započeo je Džonas, „imajući u vidu da imate toliku

moć...”Čovek ga je ispravio. „Čast”, rekao je oštro. „Ja imam veliku čast.

Imaćeš je i ti. Međutim, vremenom ćeš uvideti da čast nije isto što i moć.„Sada lezi mirno. S obzirom na to da smo pokrenuli temu klime, dozvoli

da ti pružim nešto drugo. Ovog puta ti neću reći kako se to nešto naziva, jerželim da isprobam prenos. Trebalo bi da sam dođeš do tog saznanja bez mojepomoći. Unapred sam ti rekao za sneg, sanke, nizbrdicu i salinke.”

Džonas je ovog puta zatvorio oči i ne sačekavši da mu se kaže. Ponovoje osetio dlanove na svojim leđima. Strpljivo je čekao.

Osećanja su se ovog puta pojavila brže. Sada nije osećao hladne, većtople ruke. Bile su pomalo vlažne. Toplina se širila, prostirući se prekoramena, uz vrat, sve do lica. Mogao je da je oseti i kroz delove tela koji subili prekriveni odećom: prijatnu, sveprožimajuću senzaciju; a kada je ovogputa liznuo usne, vazduh je bio vreo i sparan.

Nije se pomerao. Nije bilo sanki. Položaj tela se nije promenio. Bio jenegde sam, napolju, ležao je, a toplina je dopirala odnekud odozgo. Odnekudvisoko. Osećaj nije bio tako uzbuđujući kao vožnja kroz vazđuh ispunjensnegom; ipak je bilo prijatno i utešno.

Odjednom mu je odnekud iskrsla reč koja je opisivala to što je osećao:sunčev sjaj. Shvatio je da je on dopirao sa neba.

Zatim se to okončalo.„Sunčev sjaj”, rekao je glasno, otvarajući oči.„Dobro. Primio si reči koje označavaju ono što si osetio. To mi svakako

olakšava zadatak. Ne treba mnogo da ti se objašnjava.”

„I dolazio je s neba.”„Da, da, u pravu si”, rekao je starac. „Kao što je to nekada bio slučaj.”„Pre nego što je ustanovljena Istovetnost. Pre nego što je nastupila

Kontrola klime”, dodao je Džonas.Čovek se nasmejao. „Dobro ti ide, uspešno primaš i brzo učiš. Veoma

sam zadovoljan tobom. Mislim da je za danas bilo dosta. Početak je zaistaobećavajući.”

Džonasa je mučilo jedno pitanje. „Gospodine”, rekao je, „NadređeniStarešina mi je rekla - rekla je svima - a rekli ste mi i vi, da će biti bolno.Zbog toga sam bio donekle uplašen. Ali, ovo uopšte nije bolelo. Zaista samuživao.” Upitno je pogledao u starca.

Čovek je uzdahnuo. „Započeli smo sa sećanjima koja pružajuzadovoljstvo. Tako sam postupio poučen prethodnim iskustvom.” Nekolikoputa je duboko uzdahnuo. „Džonase”, rekao je, „biće bolno. Ali do toga nemora još da dođe.”

„Ja sam hrabar. Zaista jesam.” Džonas se blago uspravio u sedećipoložaj.

Starac je nakratko pogledao u njega. Nasmešio se. „Primetio sam”, rekaoje. „Pa, s obzirom na to da si postavio pitanje - mislim da imam sasvimdovoljno snage za još jedan prenos.

„Lezi još jednom. Ovo će biti poslednje za današnji dan.”Džonas je razdragano poslušao. Zaklopio je oči, čekao i ponovo osetio

starčeve ruke; nanovo je oseiio toplotu, sunčev sjaj koji je dolazio sa nebanjegove druge, novostečene svesti. Ovog puta, dok je ležao i sunčao se napredivnoj toploti, osetio je protok vremena. Njegovo pravo Ja bilo je svesnoda je prošao minut ili dva; ali ono drugo Ja, Ja koje je primalo sećanja,iskusilo je sate provedene na suncu. Koža je počela da ga peče. Uznemirenoje pomerio jednu ruku, savio je i osetio oštar bol na pregibu ruke saunutrašnje strane lakta.

„Jooj”, rekao je glasno i promeškoljio se na krevetu. „Jaoooj”, ponovio jetrgnuvši se od bola pri pomicanju, dok mu je čak i lice bridelo kada jepokušao da progovori.

Znao je da postoji reč za to, ali ga je bol sprečio u tome da je spozna.Tada se okončalo. Otvorio je oči, zadrhtavši od nelagodnosti. „Bolelo je”,

rekao je čoveku, „i nisam uspeo da doznam reč koja bi opisala to što sam

osetio.”„Opekotine od sunca”, rekao mu je starac.„Mnogo je bolelo”, rekao je Džonas, „ali mi je ipak drago što ste mi

pružili taj osećaj. Bilo je zanimljivo. Sada bolje razumem šta se podrazumevapod tim da ću osetiti bol.” v

Čovek nije odgovorio. Na trenutak je sedeo ćutke. Najzad je progovorio:„A sada ustani. Vreme je da kreneš kući.”

Obojica su otkoračala do sredine prostorije. Džonas je obukao tuniku.„Do viđenja, gospodine”, rekao je. „Hvala vam na mom prvom danu.”

Starac mu je klimnuo glavom. Izgledao je izmoždeno i pomalo tužno.„Gospodine?”, obratio mu se Džonas stidljivo.„Da? Da li želiš da mi postaviš još neko pitanje?”„Pa, samo želim da kažem da ne znam kako se zovete. Mislio sam da ste

vi Čuvar, ali vi kažete da sam sada ja Čuvar, tako da ne znam kako da vasoslovljavam.”

Čovek je ponovo seo u udobnu tapaciranu stolicu. Mrdnuo je ramenimakao da je time hteo da odagna osećaj bola. Delovao je strašno iznureno.

„Zovi me Davalac”, rekao je Džonasu.

12

„Da li si dobro spavao, Džonase?”, upitala ga je majka za doručkom.„Jesi li sanjao?”

Džonas se samo nasmešio i klimnuo glavom, nespreman na laži, nevoljanda kaže istinu. „Veoma sam dobro spavao”, odgovorio je.

„Voleo bih kada bih to isto mogao da kažem i za ovog ovde”, rekao jeotac, naginjući se sa stolice ne bi li pomazio Gabrijelovu nemirnu pesnicu.Korpa sa detetom je stajala na podu kraj njega; u uglu, pored Gabrijeloveglave, plišani nilski konj je zurio praznog pogleda.

„I ja”, nadovezala se majka zakolutavši očima. „Noću je posebnorazdražljiv.”

Džonas tokom noći nije čuo novorođenog jer je, kao i uvek, čvrstospavao. Međutim, nije istina da ništa nije sanjao.

Neprestano se, tokom sna, spuštao niz snegom prekriveno brdo. U snu muse neprestano činilo da je postojao neki cilj: nešto - nije mogao da spozna šta- što se nalazilo dalje od mesta na kojem je gustina snega primorala sanke dase zaustave.

Nakon što se probudio, imao je snažan osećaj da je želeo, i da mu je bilopreko potrebno, da dostigne to nešto što se nalazilo u daljini. Osećao je da jeto nešto dobro. Značajno. Da ga očekuje.

Ali, on nije znao kako tamo da dospe.Pokušao je da odagna ostatke snova, pripremajući školske knjige i

usredsređujući se na novi dan.Danas se škola činila pomalo drugačijom. Časovi su bili isti: jezik i

komunikacija; trgovina i industrija; nauka i tehnologija; građanske dužnosti iupravljanje. Tokom pauze između termina za rekreaciju i podnevne užine,novoproglašeni Dvanaestogodišnjaci bili su zaokupljeni opisima prvog danaobuke. Svi su pričali uglas, prekidajući jedni druge, hitro izgovarajući

očekivana izvinjenja što upadaju drugome u reč, da bi ih odmah zaboravili inastavili na isti način u svem uzbuđenju opisivanja novog iskustva.

Džonas je slušao. Bio je, možda, i previše svestan opomene da ne srne darazgovara o svojoj obuci. U svakom slučaju, to bi i bilo nemoguće. Nije bilonačina da svojim drugovima opiše ono što je iskusio u prostoriji Aneksa.Kako uopšte da opišete sanke a da ne dotaknete opis brega i snega; kako daopišete breg i sneg nekome ko nikada nije osetio šta je to visina, vetar ili onapaperjasta, čarobna hladnoća?

Ma koliko se precizno jezički izražavali, kojim rečima možete dočaratiiskustvo sunčevog sjaja?

Dakle, Džonasu je bilo lako da ćuti i sluša.Nakon školskih časova ponovo se sa Fionom odvezao do Doma za stara

lica.„Tražila sam te juče”, rekla mu je, „da se zajedno vratimo kući. Tvoj

bicikl je i dalje stajao tamo gde si ga parkirao, pa sam te kratko čekala. Alibilo je kasno, te sam naposletku krenula sama.”

„Izvinjavam se što sam bio razlog tvog čekanja”, rekao je Džonas.„Prihvatam tvoje izvinjenje”, automatski je odgovorila.„Ostao sam malo duže nego što sam očekivao”, objasnio je Džonas.Ćutke je okretala pedale, a on je znao da je očekivala od njega da joj

kaže zašto se zadržao. Očekivala je od njega da joj opiše prvi dan svojeobuke. Ali nije ga pitala jer bi to značilo da se drznula da uradi nešto što jespadalo u kategoriju neučtivog.

„Toliko si vremena svog dobrovoljnog rada provela sa Starima”, rekao jeDžonas menjajući temu. „Nema mnogo toga što ti, kada su oni u pitanju, većnije poznato.”

„Oh, ma ima mnogo toga još da se nauči”, odgovorila je Fiona. „Tu jeadministrativni deo posla, pravila ishrane, kaznene mere za neposlušnost - dali si znao da se i za Stare primenjuje sistem disciplinskog pruta, kao i zadecu? Zatim, tu su i profesionalna terapija, rekreativne aktivnosti, lekovi, i...”

Stigli su do zgrade i zaustavili bicikle.„Mislim da će mi se sve to dopasti više od škole”, priznala je Fiona.„I ja tako mislim”, složio se Džonas, smeštajući bicikl na me sto.Pričekala je trenutak, kao da je očekivala da Džonas nastavi da govori.

Tada je pogledala na sat, mahnula i požurila prema ulazu.

Džonas je nakratko stajao kraj svog bicikla, zatečen. Ponovo se dogodiloono što je sada doživljavao kao spoznavanje nepoznatog. Ovog puta je tobila Fiona koja je prošla kroz kratkotrajnu neopisivu promenu. Dok jepodizao pogled i posmatrao je kako prolazi kroz ulazna vrata, to se ponovodogodilo: promenila se. Zapravo, pomislio je Džonas, pokušavajući dapovrati tu sliku u glavi, to se nije dogodilo celokupnoj Fioni. Činilo se kaoda je promena okrznula samo njenu kosu. I to samo na tren.

Razmišljao je o tome. Bilo je očigledno da je taj fenomen počeo češće dase odigrava. Prvo ona jabuka od pre nekoliko nedelja. Potoni lica u publiciDvorane, pre samo dva dana. A sada, danas, Fionina kosa.

Namrgodivši se, Džonas je zakoračao prema Aneksu. Pitaću Davaoca,odlučio je.

Starac je pridigao pogled i nasmešio se kada je Džonas ušao u prostoriju.Već je sedeo kraj kreveta i činilo se da je danas, za razliku od jučerašnjegdana, pun snage, osvežen. Očigledno mu je bilo drago što vidi Džonasa.

„Dobrodošao”, rekao je. „Moramo da počnemo. Kasniš čitav minut.”„Izvinjav...”, započeo je Džonas, a onda se zaustavio. Bio je napet jer se

prisetio da ovde nisu bila poželjna izvinjenja.Svukao je tuniku i otišao do kreveta. „Zakasnio sam minut jer se nešto

dogodilo”, objasnio je. „Ako vam ne smeta, želeo bih da vas pitam nešto uvezi s tim.”

„Možeš me pitati bilo šta.”Džonas je pokušao da sredi misli da bi što jasnije objasnio malopređašnji

događaj. „Mislim da je reč o onome što vi nazivate spoznavanjenepoznatog”, počeo je.

Davalac je klimnuo glavom. „Opiši svoje iskustvo”, rekao je.Džonas mu je opisao iskustvo sa jabukom. A potom i onaj trenutak na

podijumu Dvorane kada je pogledao u publiku i to video na licima mnoštva.„Danas, malopre, to se napolju dogodilo sa mojom drugaricom Fionom.

Nije se, zapravo, promenila. Ali, nešto u vezi sa njom se na trenutakizmenilo. Njena kosa mi se učinila drugačijom; ali ne njen oblik niti dužina.Ne mogu baš tačno...” Džonas je napravio stanku, ojađen svojomnesposobnošću da shvati i tačno opiše ono što se odigralo.

Najzad je samo rekao: „Promenila se. Ne znam na koji način, niti zašto.„Zato sam malo zakasnio", zaključio je i upitno pogledao Davaoca.

Na njegovo iznenađenje, starac mu je postavio pitanje koje mu se učinilopotpuno beznačajnim i nevezanim sa spoznajom nepoznatog. „Kada sam tijuče pružio sećanje, ono prvo, vožnju na sankama, da li si pogledao okosebe?” Džonas je klimnuo glavom. „Jesam”, rekao je, „ali od one materije -mislim na sneg - u vazduhu nisam, takoreći, ništa mogao da vidim.”

„Da li si pogledao u sanke?”Džonas je razmislio. „Ne. Samo sam ih osećao pod sobom. Sanjao sam ih

prošle noći. Ali, ne sećam se da sam video sanke u svome snu. Samo sam ihosećao.”

Činilo se da se Davalac zamislio.„Dok sam te pre izbora posmatrao, uvideo sam da poseduješ određenu

sposobnost, a ovo što opisuješ to i potvrđuje. Kod mene je to bilo malodrugačije”, rekao mu je Davalac. „Kada sam bio tvojih godina - tek što jetrebalo da postanem novi Čuvar - počeo sam da doživljavam isto to, mada udrugačijem obliku. Kod mene je to bilo... ma, neću opisivati to sada, jer ne birazumeo.

„Međutim, mislim da mogu da shvatim na koji se način to kod tebeodvija. Dozvoli mi da izvedem jedan mali eksperiment da bih potkrepio svojemišljenje. Lezi.”

Džonas je ponovo legao na krevet sa rukama opuštenim uz telo. Osećaose udobno. Zatvorio je oči i sačekao da oseti dodir Davaočevih ruku nasvojim leđima.

Ali, osećaj se nije pojavio. Umesto toga, Davalac mu je naložio: „Vrati sena sećanje na vožnju sankama. Samo na početak vožnje, kada si se nalazio navrhu brda pre nego što je započet spust. Ovog puta pogledaj naniže, usanke.”

Džonas je bio zbunjen. Otvorio je oči. „Oprostite”, ljubazno je upitao,„ali, zar nije potrebno da mi vi date to sećanje?”

„Sada je to tvoje sećanje. Ja više ne mogu da ga iskusim. Dao sam gatebi.”

„Ali, kako da ga povratim?”„Možeš da prizoveš u sećanje prošlu godinu, kao i sve one godine kada si

bio Sedmogodišnjak, Petogodišnjak, zar ne?”„Naravno.”„Ovo funkcioniše na sličan način. Svaki čovek u zajednici poseduje

sećanja jedne generacije, kakvo je ovo koje sam upravo naveo. Ali, sada ćešmoći da odeš još dalje. Pokušaj. Samo se usredsredi.”

Džonas je ponovo zatvorio oči. Duboko je udahnuo i krenuo u potragu zasankama, brdom i snegom u svojoj svesti.

I pronašao ih je, bez ikakvih poteškoća. Ponovo je sedeo u onomživahnom svetu pahuljica na vrhu brda.

Džonas se radosno nasmešio i oslobodio malo pare iz sopstvenih usta.Tada je, kao što mu je bilo i naloženo, pogledao naniže. Video je svoje rukeprekrivene snegom kako drže kanap. Ugledao je svoje noge i pomerio ihmalčice u stranu da bi odozgo bacio pogled na sanke.

Zaprepašćeno je zurio u njih. Ovog puta nije u pitanju bio trenutan utisak.Sada su sanke posedovale ono isto misteriozno svojstvo koje je na momenatimala i jabuka, s tim što su ga sanke imale i kada je trepnuo pa nanovootvorio oči i nastavio da zuri u njih. Fionina kosa je imala istovetno svojstvo,ali se, za razliku od nje, sanke nisu izmenile. One su jednostavno bile - štogod da su bile.

Džonas je otvorio oči i nastavio da mirno leži na krevetu. Davalac ga jeradoznalo posmatrao.

„Da”, rekao je Džonas usporeno. „Video sam to na sankama.”„Dozvoli mi da pokušam još nešto. Pogledaj policu za knjige. Da li vidiš

poslednji i najviši niz knjiga, onaj koji se nalazi iza stola, na najvišoj polici?”Džonas je pogledom potražio najvišu policu. Zurio je u te knjige, i one se

izmeniše. Ali ta promena je bila trenutačna. Sledećeg trenutka je već nijebilo.

„Desilo se”, rekao je Džonas. „Desilo se i sa knjigama, ali je odmahpotom iščezlo.”

„Dakle, u pravu sam”, rekao je Davalac. „Počinješ da vidiš crvenu boju.”„Počinjem da vidim - šta?”Davalac je uzdahnuo. „Kako to da ti objasnim? Nekada davno, u

vremenu kada su ova sećanja bila stvarna, sve je posedovalo oblik i veličinu,kao i danas, s tim što je sve imalo još jedan dodatni kvalitet - boju.

„Bilo je mnogo boja, a jedna od njih se zvala crvena. To je boja kojupočinješ da uočavaš. Tvoja drugarica Fiona ima crvenu kosu - i to, naime,izrazito crvenu; već sam je zapazio. Kada si spomenuo Fioninu kosu, to me jenavelo da pomislim da verovatno počinješ da uočavaš crvenu boju.”

„A šta je sa licima ljudi? Onih koje sam video u Dvorani?”Davalac je odmahnuo glavom. „Ne, koža nije crvena. Ali sadrži crveni

pigment u sebi. Nekada je, naime - to ćeš kasnije saznati kroz sećanja - kožabila različitih boja. To je bilo pre nego što smo uspostavili Istovetnost. Danasje boja kože kod svih ista, a ono što si ti uočio bili su crveni tonovi. Kada siuvideo da lica dobijaju boju, verovatno to nije bilo tako očigledno i treperavokao u slučaju jabuke ili kose tvoje drugarice.”

Davalac je iznenada počeo da se cereka. „Zapravo, mi nikada nismo upotpunosti ovladali Istovetnošću. Pretpostavljam da genetičari i dalje svojskirade na tome, neprestano pokušavajući da izglade stvar. Boja Fionine kosemora da ih dovodi do ludila.”

Džonas je slušao, silno se trudeći da shvati o čemu je govorio. „Asanke?”, upitao je. „One su takođe imale to: tu crvenu boju. Ali, ona se nijepromenila, Davaoče. Ona je jednostavno postojala.”

„To je zato što su sećanja došla iz vremena kada su boje postojale.”„Bila je tako... oh, ne nalazim dovoljno precizne i raskošne reči kojima

bih to mogao da opišem! Crvena je bila divna!?” Davalac je klimnuo glavom.„Jeste.”

„Da li je vi vidite sve vreme?”„Vidim ih sve. Vidim sve boje.”„Hoću li ih videti i ja?”„Naravno. Kada budeš primio sećanja. Ti poseduješ sposobnost da

spoznaš nepoznato. Zatim ćeš, zajedno sa bojama, steći i mudrost. I mnogotoga još.”

Džonas nije bio zainteresovan, barem ne u tom trenutku, za mudrost. Bojesu bile ono što ga je fasciniralo. „Zašto ih svi ne mogu videti? Zašto su bojenestale?”

Davalac je slegnuo ramenima. „Naši su ljudi napravili taj izbor, izabralisu da se uspostavi Istovetnost. Pre mog vremena, pre vremena koje jeprethodilo mom, i onog pre, i onog pre. Odrekli smo se boje kada smo seodrekli i sunčevog sjaja, onda kada smo zatrli svaku različitost, raznolikost.”Na trenutak se zamislio. “Uspostavili smo kontrolu nad mnogim stvarima, alismo, zato, morali da se odreknemo nekih drugih.”

„Nije trebalo to da uradimo!”, rekao je Džonas ljutito. Davalac sezapanjio Džonasovim odlučnim stavom. Zatim se sarkastično nasmešio.

„Veoma si brzo došao do tog zaključka”, rekao je. „Meni je trebalo višegodina. Možda će se tvoja mudrost ispoljiti mnogo brže nego u momslučaju.” Pogledao je u zidni sat. „A sada ponovo lezi. Toliko toga moramoda uradimo.”

„Davaoče”, upitao je Džonas dok se ponovo nameštao u ležeći položaj,„šta ste vi doživljavali kada ste postajali Čuvar? Rekli ste da ste i samiiskusili spoznaju nepoznatog, ali ne na isti način kao ja.”

Osetio je ruke na svojim leđima. „Neki drugi put”, rekao je nežnoDavalac. „Ispričaću ti drugi put. Sada moramo da radimo. Setio sam se kakoda ti pomognem da stekneš iskustvo boja.

„Zatvori oči i primiri se. Poklonicu ti sećanje na dugu.”

13

Prolazili su dani, nedelje. Džonas je kroz sećanja saznavao imena boja;sada ih je već sve mogao videti i u svakodnevnom životu (mada je znao danjegov život više nije, niti će ikada biti, svakodnevan). Ali boje se nisuzadržavale. Odjednom bi se pojavio tračak zelenog - travnata površina okoGradskog trga; žbun na obali reke. Jarkonarandžasta boja bundeva, koje suprevozili sa poljoprivrednih dobara izvan granica zajednice, u trenutku bizablistala, da bi odmah potom iščezla, a bundeve ponovo zadobile svojuprepoznatljivu bezbojnost i bezličnost.

Davalac mu je rekao da će proći mnogo vremena pre nego što stekne moćda vidi i zadrži postojanost boja.

„Ali, ja želim boje!”, rekao je besno Džonas. „Nije pravedno da ništanema boju!”

„Nije pravedno?”, Davalac je radoznalo pogledao u Džonasa. „Objasnimi kako to misliš.”

„Pa...” Džonas je morao da napravi stanku i razmisli o tome. „Ako je sveisto, to znači da nema izbora! Želim da se izjutra probudim sa mogućnošću dasam odlučujem o stvarima! Da li ću obući plavu ili crvenu tuniku?”

Pogledao je na sebe, u bezbojnu tkaninu svoje odeće. „Ali, sve je uvekistovetno.”

Tada se nasmejao. „Znam da nije bitno, mislim, to šta čovek oblači. Tonije važno. Ali...”

„Mogućnost izbora je ono što je važno, zar ne?”, upitao ga je Davalac.Džonas je klimnuo glavom. „Moj mali brat...”, započeo je. a onda se

ispravio. „Ne, to je netačno. On, zapravo, nije moj brat. Taj novorođeni okojem moja porodica brine... moj otac kaže da sada stiče iskustvo kontrolenad malim mišićima. On je stvarno presladak.”

Davalac je klimnuo glavom.

„Ali, sada kada mogu da vidim boje, barem ponekad, razmišljam: šta bise dogodilo kada bi novorođeni mogao u rukama da drži drečavocrvene ilijarkožute stvari, kada bi imao mogućnost izbora umesto što je sve podređenopravilu Istovetnosti.”

„Postojala bi mogućnost da napravi pogrešan izbor.”„Oh.” Džonas je na trenutak zaćutao. „Oh, shvatam šta želite da kažete.

To je manje važno kada je u pitanju igračka za novorođenog. Ali, kasnije, toima značaja, zar ne? Ne usuđujemo se da prepustimo ljudima da donosesopstvene odluke.”

„Nije bezbedno?”, predložio je Davalac.„Ni u kom slučaju nije bezbedno”, rekao je samouvereno Džonas. “Šta bi

bilo kada bi im bilo dozvoljeno da sami sebi biraju bračne partnere? I kada binapravili pogrešan izbor?

„Ili, šta bi bilo”, gotovo se počeo smejati ovom apsurdu, „kada bi moglida biraju svoj posao?”

„Zastrašujuće, zar ne?”, rekao je Davalac.Džonas se nacerio. „Veoma zastrašujuće. Ne mogu to ni da zamislim. Mi

uistinu moramo da zaštitimo ljude od pogrešnih izbora.”„Tako je bezbednije.”„Da”, složio se Džonas. „Mnogo bezbednije.”Ali, kada se razgovor proširio na druge stvari, Džonas se osećao

nemoćnim da razume.Primeiio je da je sada često bio besan: neshvatljivo ljut na svoje drugove

jer su bili zadovoljni svojim životima, lišenim ma i najmanje trunčicetreperavosti koja je začinila njegovu egzistenciju. A bio je ljut i na samogsebe zbog toga što sve to nije mogao da promeni kod njih.

Pokušao je. Bez traženja dozvole od Davaoca, jer se plašio - ili je znao -da će biti odbijen, on je pokušao da prenese svoju novu svesnost naprijatelje.

„Ašere”, rekao je Džonas jednog jutra, „pogledaj veoma pažljivo onocveće.” Stajali su kraj leje zdravca zasađenog pored Dvorane javnihzabeležaka. Spustio je ruke na Ašerova ramena i usredsredio pažnju nacrvene latice, pokušavajući da zadrži njihovu boju što duže, a istovremeno ida prenese svest o crvenom na svog prijatelja.

„Šta je bilo?”, upitao je Ašer osećajući nelagodu. „Nešto nije u redu?”

Udaljio se od Džonasovih ruku. Smatralo se veoma neučtivim da jedangrađanin dodiruje drugog, sem ukoliko to nisu bili članovi porodičnezajednice.

„Ne, ništa. Na trenutak sam pomislio da zdravci počinju da venu i da bitrebalo da obavestimo Gradsko zelenilo da ih zalije.” Džonas je uzdahnuo iokrenuo se.

Jedne večeri se vratio kući sa obuke ispunjen novim znanjem. Tog danaje Davalac odlučio da mu pruži zastrašujuća i uznemirujuća sećanja. Pomoćudodira Davaočeve ruke, Džonas se iznenada našao na nekom potpunonepoznatom mestu: vrelom i izloženom vetru pod prostranim plavim nebom.Ponegde su se videle ćube proređene trave, nekoliko žbunova i stena, a ublizini je mogao da vidi područje sa gušćim rastinjem: široko, nisko drvećenaspram neba. Čuo je određene zvuke: oštar pucanj iz oružja - spoznao jeznačenje reći puška - za kojim su usledili povici, kao i strašan, tup udar, kaoda se nešto strmoglavilo, usput kidajući grane sa drveća.

Začuo je glasove koji su se međusobno dozivali. Vireći sa mesta gde senalazio skriven iza nekog rastinja, setio se onoga što mu je Davalac rekao, dasu nekada ljudi imali različitu boju kože. Dvojica muškaraca su imalatamnosmeđu kožu; ostali su bili svetle puti. Približavajući se, posmatrao ih jekako otkidaju kljove sa nepomičnog slona koji je ležao na zemlji i stavljajuih sa strane, onako oblivene krvlju. Bio je u potpunosti prožet novomspoznajom i novim viđenjem boje koju je znao kao crvenu.

Muškarci su nestali, hitajući ka horizontu u prevoznom sredstvu koje jeizbacivalo kamenčiće iz guma što su se okretale brzo poput vihora. Jednimod tih kamenčića je pogođen u glavu i to ga je zabolelo. Sećanje se nastavilo,mada je Džonas jako želeo da se ono prekine.

Sada je video drugog slona koji se pojavio iza drveća, gde se dotadskrivao. Usporeno je došetao do izmučenog tela polegnutog slona i pogledaou njega. Svojom zavojitom surlom je mazio veliki leš; zatim je posegnuonaviše, prelomio nekoliko lisnatih grana jednim potezom i njima prekriogomilu debele iskasapljene kože.

Na kraju je iskrivio svoju ogromnu glavu, pridigao surlu i zaurlao uprazan prostor. Džonas nikada nije čuo takav zvuk. Bio je to zvuk srdžbe ižalosti, i činilo se kao da mu nema kraja.

I kada je otvorio oči mogao je da ga čuje, ležeći tužan na krevetu na

kojem je spoznao ovo sećanje. Urlik je nastavio da opseda njegovu svest dokse sporo vozio kući.

„Lili”, upitao je sestru te večeri kada je uzela u ruke svoj predmet utehe,plišanog slona, sa police, „da li si znala da su nekada stvarno postojalislonovi? Živi?”

Pogledala je naniže u dronjav predmet utehe i nasmešila se. „Aha”, reklaje skeptično. „Naravno, Džonase.”

Džonas im je prišao i seo kraj njih dok je otac odvezivao Liline mašne ičešljao joj kosu. Spustio je šake na njihova ramena. Svim svojim bićem jepokušao da im oboma prenese barem delić sećanja: ne ono na urlikizmučenog slona, već spoznaju o postojanju slona, o visokom i ogromnomstvoru i nežnom dodiru kojim se na kraju pobrinuo za svoj rod.

Ali, njegov otac je nastavio da češlja Lilinu dugačku kosu, a Lili se,nestrpljiva, najzad oslobodila bratovljevog dodira. „Džonase”, rekla je,„svojom rukom mi nanosiš bol.”

„Izvinjavam se što ti nanosim bol, Lili”, promumlao je Džonas i sklonioruku.

„...hvatam tvoje izvinjenje”, odgovorila je Lili nezainteresovano, mazećibeživotnog slona.

„Davaoče”, upitao je Džonas dok su se pripremali za ’ dnevni zadatak,„zar ti nemaš bračnog druga? Zar tebi nije dozvoljeno da ga zatražiš?” Madaje bio oslobođen pravila koja su se odnosila na neučtivost, bio je potpunosvestan da ovo jeste bilo nepristojno pitanje. Ali, Davalac ga je ohrabrivaoda postavlja svakojaka pitanja, i činilo se da nije bio nimalo postiđen nitiuvređen ni onim najintimnije prirode.

Davalac se zacerekao. „Ne, nema pravila koje mi to zabranjuje. Naime,ja jesam imao bračnog druga. Ti zaboravljaš koliko sam ja star, Džonase.Moja nekadašnja supruga sada živi sa Odraslima bez dece.”

„Oh, pa naravno.” Džonas je zaboravio na očiglednu starost Davaoca.Kada bi odrasli ljudi u zajednici ostarili, životi su im se menjali. Više nisubili potrebni za stvaranje porodičnih zajednica. I Džonasovi roditelji će, kadaon i Lili odrastu, otići da žive sa Odraslima bez dece.

„Biće ti omogućeno da podneseš zahtev da ti dodele bračnog druga,Džonase, ukoliko to budeš želeo. Međutim, upozoravam te, to će biti prilično

teško. Tvoj životni prostor će morati da se razlikuje od onog koji posedujevećina porodičnih zajednica, zato što su knjige građanima zabranjene. Ti i jasmo jedini koji imaju pristup knjigama.”

Džonas je pogledao naokolo u iznenađujuće mnoštvo tomova. Sada jeveć, povremeno, mogao da vidi njihove boje. Svi sati koje je Džonas proveosa Davaocem bili su utrošeni na razgovor i prenos sećanja, tako da do sadanije imao priliku da otvori niti jednu knjigu. Ali, tu i tamo bi pročitao pokojinaslov i znao je da se u njima nalazilo sve znanje vekova i da će jednogadana ono pripasti njemu.

„Dakle, ukoliko budem imao bračnog druga, a možda i decu, moraću dakrijem knjige od njih?”

Davalac je klimnuo glavom. „Upravo tako, meni nije bilo dozvoljeno dapodelim znanje o knjigama sa svojim bračnim drugom. A tu su i drugeteškoće. Sećaš li se pravila koje kaže da novi Čuvar ne srne da govori osvojoj obuci?” Džonas je klimnuo glavom. Naravno da se sećao. Ispostavilose da je, za sada, to bilo najteže pravilo od svih koje je trebalo da ispoštuje.

„Kada postaneš zvanični Čuvar, a to će biti kada završimo ovo što sadaradimo, biće ti dat čitav niz novih pravila. To su pravila kojima se japokoravam. Neće te iznenaditi činjenica da je meni zabranjeno da o svomradu razgovaram sa bilo kim sem sa novim Čuvarem. A to si, naravno, ti.

„Dakle, čitav jedan segment tvog života nećeš moći da podeliš sa svojomporodicom. To je teško, Džonase. Barem je meni to bilo teško.

„Ti razumeš, zar ne, da je ovo moj život? Sećanja?” Džonas je ponovoklimnuo glavom, ali je ipak bio zbunjen. Zar se život nije sastojao od stvarikoje svakodnevno obavljaš? Ničeg drugog sem toga, zapravo, tu nije ni bilo.„Video sam vas kako idete u šetnju”, rekao je.

Davalac je uzdahnuo. „Šetam. Jedem u vreme obroka. A kada me pozoveOdbor Starijih, istupam pred njih i dajem im predloge i savete.”

„Da li ih često savetujete?” Džonas je bio pomalo zaplašen mišlju da ćejednog dana on biti taj koji će savetovati upravljačko telo.

Ali Davalac je odgovorio odrično. „Retko. Samo kada se suoče sa nečimsa čim ranije nisu imali iskustva. Tada me pozovu da iskoristim sećanja iposavetujem ih šta im valja činiti. To se veoma retko događa. Ponekadpoželim da mi se češće obraćaju i koriste moju mudrost - toliko je stvari okojima bih mogao da im govorim; stvari koje bih voleo da promene.

Međutim, oni ne žele promene. Život u zajednici je toliko uređen, predvidljiv- toliko bezbolan. To je ono što su oni odabrali.”

„Nije mi jasno zašto im je onda uopšte potreban Čuvar ako im nijepotrebno njegovo znanje”, izjasnio se Džonas.

„Potreban sam im. Kao i ti”, rekao je Davalac, ali nije imao želju dapodrobnije objašnjava. „To su shvatili pre deset godina.”

„Šta se dogodilo pre deset godina?”, upitao je Džonas. „Oh, znam.Pokušali ste da obučite svog naslednika i doživeli ste neuspeh. Zašto? Zaštoih je to osvestilo?”

Davalac se smrknuto nasmešio. „Kada je novi Čuvar doživeo neuspeh,sećanja koja je primila bila su oslobođena. Ona mi se nisu vratila. Otišlasu...”

Zastao je, kao da je pokušao da se izbori sa ovom činjenicom. „Zapravo,ne znam tačno kuda. Otišla su na mesto gde su nekada postojala sećanja,nekada, pre nego što su uspostavljeni Čuvari. Negde tamo daleko...”Neodređeno je zamahnuo rukom. „Nekada su svi ljudi imali pristupsećanjima. Očigledno je da je nekada tako bilo. Svako je imao pristupsećanjima.

„To je bio istinski haos”, rekao je. „Neko vreme su ljudi zaista patili.Njihova je patnja okončana kada su sećanja bila apsorbovana. To im jezasigurno pomoglo da postanu svesni da im je neophodan Čuvar koji bi usebi zadržao svu tu bol. I znanje.”

„Ali vi morate da trpite sve vreme”, istakao je Džonas. Davalac jeklimnuo glavom. „Kao što ćeš i ti morati. To je moj život. A to će biti i tvojživot.”

Džonas je razmislio o tome na šta će ličiti njegov život. „Pored šetanja iobroka i...” Pogledao je oko sebe, zidove ispunjene knjigama. „Čitanja? To jeto?”

Davalac je zavrteo glavom. „To su samo stvari kojima se bavim. Mojživot je ovde.”

„U ovoj prostoriji?”Davalac je zavrteo glavom. Stavio je šake na lice, na svoje grudi. „Ne.

Ovde, u mojoj duši. Gde se nalaze sećanja.” „Nastavnici nauke i tehnologijesu nas učili o tome kako mozak funkcioniše”, rekao mu je Džonas revnosno.„On je pun električnih impulsa. Kao kompjuter. Ako stimulišete jedan deo

mozga elektrodom, on...” Prestao je da govori. Spazio je čudan izraz naDavaočevom licu.

„Oni ništa ne znaju”, rekao je ogorčeno Davalac. Džonas je bio zatečen.Još od prvog dana u prostoriji Aneksa, obojica su poštovala pravilo da seoglušuju o princip neučtivosti, i Džonas se zbog toga osećao rasterećenim.Ali, ovo je bilo nešto drugo, nešto što je prevazilazilo granice neučtivosti.Ovo je bila užasna optužba. Sta ako ih je neko čuo?

Hitro je uperio pogled ka interfonu na zidu, užasnut činjenicom da biOdbor mogao da ih sluša kad god bi im se to prohtelo. Ali, kao i uvek tokomnjihovih viđenja, prekidač je bio isključen.

„Ništa ne znaju?”, prošaptao je Džonas nervozno. „Ali, moji nastavnici...”Davalac je odmahnuo rukom kao da odagnava nešto u stranu. „Oh, da,

tvoji nastavnici su vrlo dobro obučeni. Njima su poznate naučne činjenice.Svako je dobro obučen za posao koji mu je određen.

„Ali... bez sećanja, sve je to beznačajno. Taj teret su prepustili meni. Kaoi prethodnom Čuvaru. I onom pre njega.”

„I onom pre, i onom pre”, izustio je Džonas, znajući da će uslediti ta, većustaljena rečenica.

Davalac se nasmešio, mada mu je osmeh bio čudnovato neprijatan. „Upravu si. A sledeći si na redu ti. To je velika čast.”

„Da, gospodine. To su mi rekli na Svečanosti. To je najveća čast.”

Bilo je popodneva kada ga je Davalac slao kući a da nije bilo obuke.Džonas je znao da će onih dana kada bi došao i video Davaoca bledog, kakose presamićen blago klati napred-nazad, biti poslat kući.

„Idi”, rekao bi mu tada Davalac napeto. „Danas sam ophrvan bolom.Dođi sutra.”

Tokom tih dana, zabrinut i razočaran, Džonas bi šetao sam kraj reke.Staze su bile prazne, nije bilo ljudi sem ponekog Dostavljača i RadnikaGradskog zelenila. Mlađa deca su se posle škole nalazila u Centru za brigu odeci, dok su starija bila zaokupljena časovima dobrovoljnog rada ili obukom.

Onako sam, testirao je svoja sve razvijenija sećanja. Posmatrao je priroduu potrazi za tračkom zelenila za koje je znao da je svojstveno rastinju; kadabi ono zatitralo u njegovoj svesti, usredsredio bi se na njega, pojačavajući muintenzitet, koncentrišući se na njega sve dok ga ne bi zabolela glava. Tada bi

dopustio da polako iščezne.Zurio je u jednolično, bezbojno nebo, osećajući plavu boju, prisećajući se

sunčevog sjaja sve dok, najzad, ne bi na tren osetio njegovu toplinu.Zastao je u podnožju mosta koji je premošćavao reku, mosta koji su

građani prelazili samo poslom. Džonas ga je prelazio tokom školskih izleta,odlazeći u posetu udaljenim, spoljnim zajednicama, i bilo mu je poznato da jetlo sa druge strane mosta bilo skoro identično ovom, ravno, uređeno, sapoljoprivrednim dobrima. Druge zajednice koje je video tokom izleta bile suu osnovi iste kao i njegova, jedine razlike su se ticale neznatno izmenjenihstilova kuća i rasporeda u školama.

Pitao se šta se nalazi daleko odatle, tamo gde nikada nije bio. Zemlja senije završavala iza tih obližnjih zajednica. Da li su se brda nalazila Drugde?Da li su tamo postojala prostrana, vetrom šibana područja nalik na mestokoje je video u sećanjima, ono mesto na kojem je uginuo slon?

„Davaoče”, upitao je jednog popodneva nakon što je prethodnog dana biovraćen kući, „šta je uzrok tvom bolu?”

Pošto Davalac nije progovarao, Džonas je nastavio. „Nadređeni Starešinami je na početku rekla da prijem sećanja izaziva užasan bol. A vi ste miobjasnili da je neuspeh poslednjeg novog Čuvara oslobodio bolna sećanjazajednice.

„Ali ja nisam patio, Davaoče. Barem ne u pravom smislu te reči.” Džonasse nasmešio. „Oh, sećam se opekotina od sunca koje ste mi dali prvog danamoje obuke. Ali, to nije bilo tako strašno. Šta je to što vas toliko muči? Akoto nešto podelite sa mnom, možda će se vaš bol umanjiti?”

Davalac je klimnuo glavom. „Lezi”, rekao je. „Pretpostavljam da seprimakao taj trenutak. Ne mogu te štititi zauvek. Jednog dana ćeš, naime, sveto morati da preuzmeš na sebe.

„Dopusti mi da promislim”, nastavio je, a Džonas je već ležao na krevetu,bojažljivo iščekujući.

„Dobro”, rekao je Davalac nakon kratke stanke, „doneo sam odluku.Počećemo sa nečim poznatim. Hajdemo još jednom na brdo i sanke.”

Spustio je ruke na Džonasova leđa.

14

Ovo sećanje je bilo gotovo istovetno, mada se činilo da je brdo bilo nekodrugo, uzvišenije, strmije, a sneg nije padao tako gusto kao ranije.

Džonas je osetio da je ovog puta bilo nešto hladnije. Dok je sedeo ičekao na vrhu brda, mogao je da vidi da sneg pod sankama nije bio tako gusti mekan kao pređašnji, već tvrd i prekriven plavičastim ledom.

Sanke su kliznule napred, a Džonas se veselo nasmešio, nestrpljivoiščekujući spust kroz okrepljujući vazduh od kojeg mu je zastajao dah.

Ali, salinci ovog puta nisu mogli da seku kroz hladnu prostranost imekotu belog pokrivača, ne kao što su to činili na onom drugom brduprekrivenom snegom. Sanke su se zanosile u stranu i klizile sve brže. Džonasje jače povukao kanap, pokušavajući da upravlja, ali su nizbrdica i brzinapreuzele kontrolu. Više nije osećao slobodu, već užas. Bio je u nemilostidivljeg ubrzanja, strmoglavog spusta niz zaleđeno brdo.

Sanke su se zanele i u velikoj brzini udarile u izbočinu brda. Džonasa jesnažni udar odbacio uvis. Pao je, nogu zakovrnutih ispod tela, a onda jezačuo slamanje kosti. Licem je klizio po oštrim ivicama leda, a kada senajzad zaustavio, ležao je u šoku, nepomičan, u početku ne osećajući ništaviše do strah.

Tada je nastupio prvi talas bola. Ostao je bez daha. Imao je osećaj kao damu je neko zario sekiru u nogu, vrelim sečivom sekući kroz svaki živac. Usvojoj patnji je spoznao značenje reći „vatra’' i osetio plamenove koji sulizali izlomljenu kost i poderanu kožu. Pokušao je da se pomeri, ali nijemogao. Bol je bivao sve jači i jači.

Vrisnuo je. Nije bilo nikakvog odgovora.Ridajući, pomerio je glavu u stranu i ispovraćao se na zamrznut sneg. Krv

je curila sa njegovog lica pravo u bljuvotinu.„Neeee!”, urlao je, a njegov krik je, nošen vetrom, iščezavao u pustom

krajoliku.Tada se, iznenada, ponovo našao u prostoriji Aneksa, na krevetu,

previjajući se od bolova. Lice mu je bilo vlažno od suza.Pošto je sada mogao da se pomera, ljuljuškao je svoje telo napred-nazad,

dišući duboko ne bi li se oslobodio sećanja na bol.Seo je i pogledao u svoju ispruženu nogu, bila je čitava. Mada je oštri bol

nestao, noga ga je i dalje bolela a lice bridelo.„Mogu li, molim vas, da dobijem tabletu protiv bolova?”, preklinjao je. U

svakodnevnom životu je uvek dobijao lek kada bi se ogrebao i ranio,prikleštio prste, kada bi ga boleo stomak ili ogrebano koleno nakon pada sabicikla. Uvek je dobijao anestetik u vidu melema, ili tabletu; u ozbiljnijimslučajevima, injekciju koja je donosila konačno i trenutno olakšanje.

Ali Davalac je rekao ne, i sklonio pogled.Šepajući, Džonas je te večeri otišao kući gurajući bicikl. Bol izazvan

opekotinama od sunca bio je neznatan u poređenju sa ovim, i bio jekratkotrajan. Ovaj sadašnji bol je istrajavao u svojoj postojanosti.

Ipak, nije bio neizdrživ kao na brdu. Džonas je pokušavao da budehrabar. Prisetio se da je Nadređeni Starešina rekla da on jeste hrabar.

„Šta nije u redu, Džonase?”, upitao ga je otac za večerom. „Večeras sitako tih. Da li ti je dobro? Da li želiš da ti damo neki lek?”

Ali, Džonas se setio pravila. Nikakvi se lekovi ne mogu koristiti ni za štašto se odnosi na obuku.

Nije smeo ni da razgovara o svojoj obuci. U vreme kada su jedni drugimaprepričavali osećanja, samo je rekao da se oseća umornim i da su mu togdana časovi bili nesvakidašnje naporni.

Rano je otišao u svoju sobu, a iza zatvorenih vrata mogao je da čujeroditelje i sestru kako se smeju kupajući Gabrijela.

Oni nikada nisu doživeli istinski bol, pomislio je. Osetio je očajničkuusamljenost. Trljao je nogu koja ga je bolela. Najzad je zaspao. Sanjao jepatnju i izopštenost, koje je iskusio na napuštenom brdu.

Dnevna obuka se nastavila, ali je sada uvek u sebi sadržala bol. Agonijasa polomljenom nogom činila se kao blaga nelagodnost u odnosu na duboku iužasnu patnju prošlosti koju mu je, malo-pomalo ali odlučno, Davalac počeootkrivati. Ipak bi, zahvaljujući Davaočevoj dobronamernosti, podnevna obuka

uvek bila okončavana nekim koloritnim sećanjima na kakav užitak: živahnaplovidba na plavozelenom jezeru; livada istačkana žutim poljskim cvećem;narandžasti zalazak sunca nad planinama.

To nije bilo dovoljno da ublaži bol koji je Džonas sada spoznavao.„Zašto?”, upitao ga je Džonas nakon što je primio mučna sećanja na

zapostavljenost i glad; glad je izazvala bolne grčeve unutar njegovog praznogi nabubrelog stomaka. Ležao je na krevetu previjajući se od bolova. „Zašto vii ja moramo da pamtimo ovakve stvari?”

„To nas čini mudrijima”, odgovorio je Davalac. „Bez mudrosti, ja ne bihmogao da ispunim svoju dužnost savetovanja Odbora Starijih kada mepozovu.”

„Ali kakvu to mudrost dobijamo gladujući?”, zaječao je Džonas. Stomakga je i dalje boleo, iako je sećanje na glad bilo okončano.

„Pre mnogo godina”, rekao je Davalac, „pre nego što si se ti i rodio,mnogi građani su se obratili Odboru Starijih. Zeleli su da povećaju brojrođenih. Tražili su da se svakoj Majci-rodilji naloži da rodi četvoro umestotroje dece da bi se stanovništvo povećalo, kako bi im na raspolaganju bioveći broj Radnika.”

Džonas je klimnuo glavom pažljivo slušajući. „To ima smisla.”„Predlagali su da pojedine porodične zajednice, koje imaju uslova za to,

prime i brinu o dodatnom detetu.”Džonas je ponovo klimnuo glavom odobravajući. „Moja porodica bi to

mogla”, istakao je. „Ove godine imamo Gabrijela, i baš je zabavno imatitreće dete.”

„Odbor Starijih je od mene zatražio savet”, rekao je Davalac. „I njima suse ti predloži, takođe, učinili razumnim, ali s obzirom na to da nisu imaliprethodnog iskustva, zatražili su moju pomoć.”

„A vi ste u tu svrhu iskoristili sećanja?”Davalac je potvrdio. „Najsnažnije sećanje koje se pojavilo bila je glad.

Ono je nadošlo iz vremena davnih generacija. Iz pradavnih vekova. Brojstanovnika se do te mere povećao da je glad zavladala posvuda. Strašna gladi umiranje od izgladnelosti. Potom su usledili ratovi.”

Ratovi? To je bila tema o kojoj Džonas nije znao ništa. Glad mu je,međutim, sada bila i te kako poznata. Nesvesno je protrljao stomak,prisećajući se bola koji je izazivala neizdrživa potreba za hranom. „Sve ste

im to podrobno objasnili?”„Oni ne žele da znaju za bol. Njima je potreban samo savet. Jednostavno

sam ih posavetovao da ne povećavaju broj stanovnika.”„Vi ste rekli da je to bilo pre mog rođenja. Oni retko od vas traže savet.

Samo kada... šta ste ono rekli? Kada se suoče sa problemom koji nikada prenisu iskusili. Kada se tako nešto poslednji put dogodilo?”

„Da li se sećaš dana kada je iznad zajednice preleteo avion?”„Da. Bio sam uplašen.”„Bili su i oni. Spremali su se da ga sruše. Tada su potražili moj savet.

Savetovao sam im da pričekaju.”„Ali, kako ste znali? Kako ste znali da se pilot izgubio?”„Nisam znao. Iskoristio sam mudrost spoznatu kroz sećanja. Znao sam da

je u prošlosti bilo perioda - užasnih vremena - kada su ljudi jedni druge, izstraha, ishitreno uništavali, time doprinoseći i sopstvenom uništenju.”

Džonas je nešto shvatio. „To znači”, rekao je usporeno, „da vi posedujetei sećanja na uništavanje. I njih takođe morate da mi prenesete da bih stekaomudrost.”

Davalac je klimnuo glavom.„Ali, to će biti bolno”, rekao je Džonas. To nije bilo pitanje.„Da, biće bolno”, složio se Davalac.„Ali, zašto ne mogu svi da poseduju sećanja? Mislim da bi bilo mnogo

lakše kada bi se sećanja međusobno izdelila. Kada bi svi dobili svoj deo, vi ija tada ne bismo morali toliko da trpimo.”

Davalac je uzdahnuo. „U pravu si”, rekao je. „Ali tada bi svi biliopterećeni i puni bola. Oni to ne žele. To je, zapravo, pravi razlog zašto im jeČuvar od životne važnosti, i zbog čega je toliko poštovan. Oni su me odabrali- kao i tebe - da bi sa sebe skinuli teret.”

„Kada su to odlučili?”, upitao je ljutito Džonas. „To nije bila pravednaodluka. Hajde da je promenimo!”

„A šta predlažeš da uradimo? Iako mene smatraju za najmudrijeg, nikadanisam pronašao način da uradim nešto po tom pitanju”

„Ali sada nas ima dvojica”, rekao je razdragano Džonas. „Zajednomožemo lakše nešto smisliti!”

Davalac ga je posmatrao sa tužnim osmehom na licu.„Zašto jednostavno ne podnesemo molbu za izmenu propisa?”, predložio

je Džonas, Davalac se nasmejao; zatim se i Džonas zakikotao, nevoljno.„Ta odluka je doneta mnogo pre mog ili tvog vremena”, rekao je Davalac,

„kao i pre vremena u kojem je živeo prethodni Čuvar, i...” Pričekao je.„I onaj pre njega, i onaj pre ovoga.” Džonas je ponovio ustaljenu frazu.

Ponekad bi mu zazvučala smešno, a nekada bi se učinila punom smisla ivažnosti.

Sada je zvučala zlokobno. Ona je značila, toga je bio svestan, da se ništanije moglo izmeniti.

Novorođeni Gabrijel je rastao i uspešno prošao test razvoja kojem suNegovatelji podvrgavali decu svakog meseca; mogao je da sedi bez ičijepomoći, bio je sposoban da uhvati i drži male igračke u rukama, a izraslo muje i šest zubića. Tokom dnevnih sati, izvestio je otac, bio je veseo, a činilo sei da je normalno inteligentan. Ali, noću je i dalje bio razdražljiv, često jecmizdrio i tražio je posebnu pažnju.

„Nakon sveg ovog dodatnog vremena koje sam uložio u njega, zdušno senadam da ga neće razrešiti”, rekao je otac jedne večeri nakon što je Gabrijel,okupan, nakratko spokojno ležao u maloj kolevci koja je zamenila korpu,grleći svog nilskog konja.

„Možda bi to i bilo najbolje rešenje”, predložila je majka. „Znam da tebinije teško da ustaješ noću i brineš o njemu. Ali, nedostatak sna menipredstavlja mnogo veći problem.”

„Ako razreše Gabrijela, da li bismo mogli da dobijemo nekog drugognovorođenog kao gosta?”, upitala je Lili. Klečala je kraj kolevke i kreveljilase malenom, koji joj je uzvraćao osmehom.

Džonasova majka je zakolutala očima od očaja.„Ne”, rekao je otac smešeći se. Razbarušio je Lilinu kosu. „U svakom

slučaju, veoma se retko dešava da je stanje nekog novorođenog takonestabilno kao što je Gabrijelovo. Ovakav slučaj se, verovatno, neće uskoroponoviti.

„Ipak”, uzdahnuo je, „neko vreme nećemo donositi nikakvu odluku.Upravo se u ovom trenutku pripremamo za čin razrešenja, koji ćemo uskoromorati da obavimo. Imamo Majku-rodilju koja sledećeg meseca očekujemuške blizance.”

„Oh, bože”, rekla je majka zavrtevši glavom. „Ako su jednojajčani

blizanci, nadam se da nisu tebe odredili da...”„Jesu. Ja sam sledeći po redu. Moraću da izaberem jednog koji će biti

negovan i drugog kojeg će razrešiti. Međutim, to obično i nije tako težakzadatak. Najčešće se to određuje po težini novorođenih. Razrešujemo onomanje i lakše.”

Džonas je slušao, a zatim je sasvim iznenada pomislio na most i na tokako se, stojeći kraj njega, pitao šta se nalazilo Drugde. Da li se tamo nalazioneko ko je čekao i ko će prihvatiti majušnog razrešenog blizanca? Da li ćetamo, Drugde, odrasti, nikada ne saznavši da je u ovoj zajednici živelo bićekoje mu je bilo slično kao jaje jajetu?

Na trenutak je osetio tračak lepršave nade, iako je znao da se ono o čemuje razmišljao graničilo s glupošću. Ponadao se da će biće koje će malenogdočekati biti niko drugi do Larisa. Larisa, ona starica koju je kupao. Prisetiose njenih sjajnih očiju, blagog glasa, tihog kikota. Fiona mu je nedavno reklada je Larisa bila razrešena na divnoj Svečanosti Opraštanja.

Međutim, znao je da Starima nisu davana deca na odgajanje. Larisin životDrugde biće miran i spokojan, kao što i priliči Starima; ona ne bi bila rada daprihvati odgovornost prema novorođenom koji je tražio pažnju, kojeg jevaljalo hraniti, i koji bi noću često plakao.

„Majko? Oče?”, rekao je, iznenada dobivši ideju „Zašto ne bismo smestiliGabrijelovu kolevku u moju sobu večeras? Znam da ga nahranim i primirim,a tako biste vi mogli da se naspavate.”

Otac je bio sumnjičav. „Ti prilično duboko spavaš, Džonase. Sta ako tenjegovo vrpoljenje i plač ne probude?” Lili je odgovorila na ovo pitanje.„Gabrijel prilično glasno kmeči kada mu se niko ne posveti”, istakla je.„Probudiće nas ako Džonas ne bude čuo.”

Otac se nasmejao. „U pravu si, Lili-bili. Dobro, Džonase, hajde dapokušamo, ali samo večeras. Ja ću se onda odmoriti, a i majka će moći daodspava kako priliči.” Gabrijel je duboko i mirno spavao tokom prvog delanoći. Džonas je neko vreme ležao u krevetu budan; s vremena na vreme bi sepridigao na lakat i provirio u kolevku. Novorođeni je spavao na stomaku,ruku opuštenih kraj glave, očiju zatvorenih, a disao je pravilno i nesmetano.Najzad je i Džonas zaspao.

A onda, u pola noći, Gabijevo zvučno vrpoljenje je razbudilo Džonasa.Novorođeni se meškoljio ispod pokrivača, mlatarao rukama i počeo da

kmeči.Džonas se pridigao i prišao mu. Nežno je pomilovao Gabrijelova leđa.

Ponekad je to bilo dovoljno da ga uspava. Ali ovog puta novorođeni se jošuvek nervozno izvijao pod njegovom rukom.

I dalje ga ritmično milujući, Džonas je počeo da se priseća predivneplovidbe koju mu je nedavno preneo Davalac; sunčan dan i lepršanjepovetarca na prozirnom tirkiznom jezeru, a iznad njega belo jedro čamca kojese talasalo na živahnom vetru.

Nije bio svestan da je darivao ovo sećanje; ali je iznenada shvatio da jeono postajalo sve slabije, da je klizilo kroz njegovu ruku u biće novorođenog.Gabrijel se primirio. Zatečen, Džonas je pukom snagom volje žustro povratioono što je preostalo od sećanja. Pomerio je ruku sa malenih leđa i stao utišini kraj kolevke.

Ponovo je prizvao sećanje na plovidbu. I dalje je bila tu, ali je zato nebobilo manje plavo, blagi pokreti čamca usporeniji, dok je voda jezera, umestoprozirna, bila mutnija i zamagljenija. Zadržao se na sećanju neko vreme,ublažujući sopstvenu uznemirenost zbog onoga što se upravo dogodilo, aonda se primirio i vratio u krevet.

Novorođeni se još jedanput razbudio i zaplakao negde pred zoru. Džonasmu je ponovo prišao. Ovog puta je namerno čvršće spustio ruku naGabrijelova leđa i preneo mu ostatak sećanja na miran dan na jezeru.Gabrijel je ponovo zaspao.

Džonas je, međutim, ležao budan. Sada nije posedovao ništa više dobljesak sećanja, kao i osećaj praznine na mestu gde se ovo konkretno sećanjeprethodno nalazilo. Znao je da može da zatraži od Davaoca da mu podari jošjednu plovidbu. Možda će sledeći put to biti plovidba okeanom, jer Džonasje sada posedovao sećanje na okean i znao je šta je to; bilo mu je poznato daje i tamo, isto tako, bilo jedrenjaka, u sećanjima koja je tek trebalo da primi.

Pitao se, međutim, da li bi bilo pametno da prizna Davaocu da jedrugome preneo svoje sećanje. Još uvek nije bio kvalifikovan da i sam budeDavalac; niti je Gabrijel bio spreman da bude Čuvar.

Uplašila ga je činjenica da je i on posedovao ovu moć. Odlučio je da neprozbori ni reč o tome.

15

Džonas je ušao u prostoriju Aneksa i istog trenutka shvatio da je ovo biojedan od onih dana kada će biti poslat kući. Davalac je kruto sedeo u stolici,lica zarivenog u šake.

„Doći ću sutra, gospodine”, rekao je hitro. Onda je zastao. „Sem ukolikovam ja nekako mogu pomoći.”

Davalac ga je pogledao, lica preplavljenog patnjom. „Molim te”, zasoptaoje, „preuzmi od mene delić bola.”

Džonas mu je pomogao da ode do stolice kraj kreveta. Brzo je svukaotuniku i legao licem nadole. „Stavite ruke na mene”, upućivao ga je, svestančinjenice da je pri ovakvim mukama Davaocu možda bio neophodanpodsticaj.

Spuštene ruke su sa sobom i kroz sebe donele bol. Džonas se usredsredioi prepustio sećanjima koja su mučila Davaoca.

Nalazio se na nekom haotičnom, bučnom mestu koje je zaudaralo. Bio jedan, rano jutro, a vazduh je bio ispunjen dimom koji je, onako smeđ ižućkast, lebdeo iznad tla. Posvuda oko njega, po nečemu što je moglo dapredstavlja poljanu, ležali su ljudi koji su stenjali. Divljooki konj sa uzdamakoje su, rastrgnute, visile sa njega, pomahnitalo je jurio kroz gomilu ljudi,mašući glavom i njišteći u panici. Najzad je posrnuo i pao. Nije se podizao.

Džonas je začuo glas pored sebe.„Vode”, rekao je neko isprekidanim i nerazgovetnim šapatom.Okrenuo je glavu u pravcu tog glasa i pogledao u napola zatvorene oči

dečaka ne mnogo starijeg od sebe. Dečakovo lice i plava kosa bili suprekriveni prljavštinom. Ležao je opružen, a na sebi je imao sivu uniformukoja se caklila od vlažne i sveže krvi.

Boje krvoprolića bile su čudnovato jarke; purpurna nakvašenost grube iprašinom optočene tkanine, odvaljeno grumenje trave neverovatno zelene

boje, dečakova plava kosa.Dečak je zurio u njega. „Vode”, preklinjao je. Kada bi progovorio, novi

mlaz krvi je natapao grubu tkaninu koja mu je prekrivala grudi i ruku.Jedna Džonasova ruka bila je ukočena od bola, a kroz iscepani rukav je

mogao da vidi nešto što je ličilo na poderano meso i izlomljenu kost.Pokušao je da pomeri ostatak ruke, i u tome je uspeo. Polako se okrenuo ustranu, dohvatio metalnu čuturicu i odvrnuo joj poklopac, prekidajući svremena na vreme ovu radnju kako bi sačekao da neizdrživ bol mine. Najzad,kada je uspeo da odvrne poklopac na čuturici, protegao je lagano ruku ipomerio ju je preko krvlju natopljene zemlje, polako, a zatim je stavio nadečakove usne. Voda je curila u usta što su preklinjala i niz prljavu bradu.

Dečak je uzdahnuo. Glava mu je klonula, a donja vilica se istegla kao daga je nešto grdno iznenadilo. Tamna praznina zamutila mu je pogled. Više senije čuo.

Ali bučni žamor je i dalje brujao svuda oko njega: krici ranjenih ljudi,urlici i preklinjanja za vodom, majkom i smrću. Konji su ležali na zemlji,njišteći, pridižući glave, povremeno mlatarajući kopitima put neba.

Džonas je iz daljine začuo topovsku paljbu. Preplavljen bolom, ležao jesatima u tom užasnom vonju, slušajući ljude i životinje na rubu smrti, stičućisaznanje o ratu.

Najzad, kada je postao svestan da to više ne može da izdrži jer će i sampoželeti da umre, otvorio je oči i video sebe kako leži na krevetu.

Davalac je skrenuo pogled u stranu, kao da nije mogao da podnesepomisao na ono što čini Džonasu. „Oprosti mi”, rekao je.

16

Džonasu se više nije išlo na obuku. Nije želeo sećanja niti čast i mudrost,kao ni bol. Želeo je da mu se povrati detinjstvo, da ponovo ima oguljenakolena i da se igra loptom. Sedeo je sam kod kuće, gledao kroz prozor iposmatrao decu koja su se igrala, građane koji su na biciklima hitali kućamasa svojih nezanimljivih časova provedenih na poslu. Bila je to slika običnihživota lišenih patnje koju su na sebe prihvatali odabrani, kao što su bili on iostali pre njega.

Ali, nije mu bilo druge. Svakog dana je nanovo odlazio u prostorijuAneksa.

Davalac je bio veoma brižan prema njemu u danima koji su usledilinakon onog kada je spoznao užasni rat.

„Toliko je lepih sećanja”, podsetio je Davalac Džonasa. To je bilo tačno.Džonas je do sada iskusio nebrojene trenutke sreće, osetio je toliko toga očemu pre ništa nije znao.

Video je rođendansko slavlje u čast jednog deteta, te je sada razumeoradost koja je proizilazila iz činjenice da je neko ličnost, posebna, jedinstvenai ponosna.

Posećivao je muzeje i video slike ispunjene bojama, koje je sada već sveraspoznavao i čije je nazive znao.

U jednom zanosnom sećanju, jahao je sjajnog smeđeg konja preko livadekoja je mirisala na vlažnu travu, i sjahao kraj malenog potoka sa kojeg su oni njegov konj pili hladnu i bistru vodu. Sada je razumeo važnost životinja; utrenutku kada je konj podigao glavu s potoka i nežno munuo Džonasa u rame,shvatio je pravi smisao spone između čoveka i životinje.

Šetao je kroz šumu i noću sedeo kraj logorske vatre. Iako je putemsećanja spoznao bol gubitka i samoću, sada je shvatio da usamljenost možeda pruži i osećaj radosti.

„Koje je vaše najdraže sećanje?”, upitao je Džonas Davaoca. „Ne morateda mi pružite to sećanje sada”, brzo je dodao. „Samo mi pričajte o njemu dabih mogao unapred da mu se radujem, jer ću ga svakako dobiti kada se vašzadatak sa mnom privede kraju.”

Davalac se nasmešio. „Lezi”, rekao je. „Biću srećan da ti pružim tosećanje.”

Džonas je osetio radost čim se sećanje javilo. Ponekad mu je trebalo viševremena da se usredsredi, da se primiri. Ali ovog puta mu je to odmah pošloza rukom i istog trena je osetio sreću koja ga je ispunila.

Nalazio se u prostoriji punoj ljudi, bilo je toplo, vatra je plamtela ukaminu. Kroz prozor je mogao da vidi da je napolju bila noć i da je snežilo.Bilo je tu i raznobojnih svetiljki: crvene, zelene i žute su treperile sa drvetakoje se, začudo, nalazilo u prostoriji, a ne napolju. Na stolu su u blistavimzlatnim svećnjacima stajale upaljene sveće koje su sijale blagim titravimsjajem. Mogao je da oseti miris hrane koja se pripremala, a začuo je i zvonkismeh. Zlatnodlaki pas je spavao na podu.

Na patosu su se nalazili paketi uvijeni u sjajni papir u boji, zavezanisvetlucavim mašnama. Dok je Džonas posmatrao, jedno dete je počelo dauzima pakete i dodaje ih ostalima u prostoriji: drugoj deci, odraslima koji suočigledno bili roditelji, kao i starijem tihom paru, muškarcu i ženi, koji susedeli na kauču i smešili se.

Dok je Džonas posmatrao, prisutni su, jedan po jedan, počeli da odvezujumašne na paketićima, odvijaju sjajni papir, otvaraju kutije i iz njih vadeigračke, odeću i knjige. Začuli su se radosni poklici. Svi su se međusobnogrlili.

Dete je otišlo i selo starijoj ženi u krilo, a ona ga je ljuljuškala i svojimobrazom milovala njegov.

Džonas je otvorio oči i spokojno ležao na krevetu, još uvek uživajući utoplom i utešnom sećanju. Sve je to nekada postojalo, sve te stvari koje jenaučio da poštuje.

„Šta si video i osetio?”, upitao ga je Davalac.„Toplinu”, odgovorio je Džonas, „i sreću. I - da razmislim. Porodicu. U

pitanju je bilo neko slavlje, neki praznik. I, još nešto - ne nalazim pravu rečkojom bih to mogao da opišem.”

„Pojaviće se sama.”

„Ko su bili oni stariji ljudi? Zašto su oni bili tamo?” Džonasa je zbuniloto što su se i oni nalazili u prostoriji. Stariji članovi zajednice nikada nisunapuštali svoje posebno mesto, Dom za stara lica, gde su se o njima brinuli igde su ih poštovali.

„Oni se nazivaju deda i baba”„Deda i baba?”„Deda i baba. Oni su, nekada davno, bili roditelji roditelja.”„I drugi pre njih, i drugi pre ovih”, počeo je da se smeje Džonas. „Ako

sam dobro razumeo, mogli bi postojati roditelji roditelja i njihovi roditelji, iroditelji ovih potonjih?”

I Davalac se, takođe, nasmejao. „Tako je. To je otprilike slično onomekada sebe vidiš u ogledalu kako se ogledaš u ogledalu.”

Džonas se namrgodio. „To znači da su moji roditelji isto tako imaliroditelje! Nikada ranije nisam o tome razmišljao. Ko su roditelji mojihroditelja? Gđe se oni nalaze?”

„Možeš otići do Dvorane javnih zabeležaka. Tamo ćeš pronaći imenakoja te zanimaju. Ali prvo razmisli o tome, sine. Ako jednog dana podnesešmolbu da dobiješ decu, ko će, naime, biti roditelji njihovih roditelja? Ko ćebiti njihovi deda i baba?”

„Pa, moji otac i majka, naravno.”„A, gde će se oni nalaziti?”Džonas je razmislio. „Oh”, rekao je usporeno. „Kada završim obuku i

odrastem, dobiću sopstvenu kuću. Nekoliko godina kasnije, to će se dogoditii sa Lili, i ona će dobiti svoju kuću, a možda i bračnog druga, decu ukoliko ihzatraži, a tada će majka i otac...”

„Tako je.”„Sve dok i dalje rade i doprinose zajednici živeće sa ostalim Odraslima

bez dece. Onda više neće biti sastavni deo mog života.„A nakon toga, kada nastupi vreme za to, biće premešteni u Dom za stara

lica”, nastavio je Džonas. Glasno je razmišljao. „Tamo će brinuti o njima ipoštovati ih, a kada budu razrešeni, biće održana Svečanost Opraštanja unjihovu čast.”

„Kojoj ti nećeš prisustvovati”, istaknuo je Davalac.„Ne, naravno da neću, jer ja o tome neću ništa znati. Ali, ionako ću biti i

previše zaokupljen sopstvenim životom. Kao uostalom i Lili. Naša deca, ako

ih budemo imali, uopšte neće znati ko su bili roditelji njihovih roditelja.„Čini se da na taj način sve funkcioniše kao podmazano, zar ne? Način na

koji živimo u zajednici?” upitao je Džonas. „Sve dok nisam iskusio ovasećanja, nisam ni pojmio da postoji i nešto što je drugačije.”

„Funkcioniše”, rekao mu je Davalac.Džonas je oklevao. „Zaista mi se dopalo to sećanje. Jasno mi je zašto

vam je ono omiljeno. Nisam, međutim, uspeo da spoznam reč koja bi opisalataj osećaj, emociju koja je vladala prostorijom.”

„Ljubav”, rekao mu je Davalac.Džonas ju je ponovio. „Ljubav.” Ta reč, kao i njeno značenje, za njega su

bili posve novi.Na tren su obojica ćutala. A onda je Džonas progovorio: „Davaoče?”„Da?”„Osećam se veoma glupo što ću ovo reći. Veoma, veoma glupo.”„Nema potrebe. Ovde ništa nije glupo. Imaj poverenja u sećanja i

osećanja kojima te ona darivaju.”„Pa”, promucao je Džonas pogleda prikovanog za pod, „znam da više ne

posedujete to sećanje jer ste mi ga dali, tako da možda ovo nećeterazumeti...”

„Razumeću. Mada mi je od tog konkretnog sećanja ostao samo nejasantrag, u meni se nalazi mnoštvo drugih sećanja na porodicu, praznike, sreću.Ljubav.”

Džonas je promucao ono što je osećao u ovom trenutku. „Pomislio samda... pa, znam da način života iz sećanja baš i nije preterano koristan vidživljenja, sa Starima na istom mestu na kojem su i mladi, gde im možda nijepružena odgovarajuća i neophodna nega kao što je to sada slučaj, i da je našazajednica bolje organizovana. Svejedno, palo mi je na pamet, to jest, imamosećaj da je, na neki način, njima bilo lepo. Prosto poželim da i mi živimotako, da imam i ja dedu; vi biste mogli da mi budete deda. Porodica izsećanja se činila nekako...”

„Potpunom”, predložio je Davalac.Džonas je klimnuo glavom. „Dopada mi se osećanje ljubavi”, priznao je.

Nervozno je pogledao u interfon na zidu, tešeći se da ga niko ne sluša.„Voleo bih da još uvek to imamo”, šapnuo je. „Naravno”, dodao je brzo,„jasno mi je da to ne bi baš najbolje funkcionisalo i da je mnogo bolje što

smo organizovani kao sada. Uviđam da je to bio opasan način života.”„Šta time želiš da kažeš?”Džonas je oklevao. Zapravo, uopšte nije bio siguran šta je time želeo da

kaže. Osećao je da je jedan takav način življenja sadržao izvestan rizik, madanije znao kakav. „Pa”, najzad je izgovorio, grčevito pokušavajući da objasni,„oni su imali vatru usred sobe. U kaminu je gorela vatra, a na stolu su senalazile zapaljene sveće. U potpunosti razumem zašto takve stvari više nepostoje.

„Mada”, izgovorio je usporeno, skoro sebi u bradu, „dopalo mi se svetiokoje su proizvodile. Kao i toplina koja je iz njih zračila.”

„Oče? Majko?”, obratio im se Džonas obazrivo nakon večernjeg obroka.„Želim da vam postavim jedno pitanje.”

„Koje pitanje, Džonase?”, upitao je otac.Naterao je sebe da izgovori te reči iako je pocrveneo od stida.

Uvežbavao ih je u sebi tokom povratka kući iz Aneksa.„Da li me volite?”Na trenutak je zavladala neprijatna tišina. Potom se otac zakikotao.

„Džonase. Zar ti, od svih ljudi, da postaviš takvo pitanje. Zaboravljaš napreciznost u izražavanju, moliću lepol"

„Kako to misliš?”, upitao je Džonas. Najmanje od svega je očekivao dase to što je upitao doživi kao nešto neozbiljno.

„Tvoj otac želi da kaže da si u izražavanju iskoristio jednu veomauopštenu reč, koja je, priđe, toliko isprazna da je postala beskorisna”,pažljivo mu je objasnila majka.

Džonas je zurio u njih. Isprazna? Nikada ranije nije osetio ništa takoispunjeno značenjem i smislom kao što su to bila sećanja na ljubav.

„Naša zajednica ne bi mogla tako glatko da funkcioniše kada se ljudi nebi precizno izražavali. Mogao bi da postaviš pitanje ’Da li vam donosimradost?’ i odgovor bi bio ’Da’“, rekla je majka.

„Ili”, izneo je svoj predlog i otac, „’Da li ste ponosni na mojadostignuća?’, a naš odgovor na to pitanje bi bio iskren: ’Da’.”

„Da li sada shvataš zašto nije poželjno da koristiš reč kao što je'ljubav’?”, upitala je majka.

Džonas je klimnuo glavom. „Da, mislim da shvatam”, odgovorio je

usporeno.Bila je to prva laž koju je izgovorio pred roditeljima.

„Gabrijele?”, prošaptao je Džonas te noći novorođenom.Kolevka se ponovo nalazila u njegovoj sobi. Nakon što je Gabi čvrsto

spavao u Džonasovoj sobi već četiri noći, roditelji su ovaj eksperimentproglasili uspešnim a Džonasa herojem. Gabrijel je ubrzano rastao, sada jeveć puzio po sobi i pridizao se u stojeći položaj. Mogao bi da budeunapređen u Centru za negu dece, rekao je otac radosno, sada kada normalnospava; mogao bi zvanično da dobije ime i da bude dodeljen svojoj porodici udecembru, za samo dva meseca.

Međutim, kada su ga jedne noći pustili da spava van Džonasove sobe,ponovo je počeo da se budi i plače.

Tako je nanovo noću bio smešten kod Džonasa. Daće mu još malovremena, odlučili su. S obzirom na to da se činilo da se Gabiju dopada dabude u Džonasovoj sobi, spavaće tu noću još neko vreme, dok ne navikne daspava čitavu noć bez prekida. Negovatelji su bili veoma zadovoljniGabrijelovim napretkom i polagali su nade u njegovu budućnost.

Nije bilo odgovora na Džonasov šapat. Gabrijel je duboko spavao.„Stvari bi mogle da se promene, Gabi”, nastavio je da govori Džonas.

„Sve bi moglo da bude drugačije. Ne znam kako, ali mora da postoji način dase to izvede. Mogle bi ponovo da postoje boje.

„I deda i baba”, dodao je zureći u mrak prema stropu sobe. „Tada bi sviposedovali sećanja.

„Ti znaš za sećanja”, prošaptao je okrećući se prema kolevci.Gabrijelovo disanje je bilo ravnomerno i duboko. Džonas je voleo da on

bude s njim, mada se osećao krivim zbog onoga što je tajio. Svake noći jeprenosio sećanja na Gabrijela: sećanja na plovidbu čamcem i izlete na suncu;sećanja na blago rominjanje kiše naspram prozorskih okana; sećanja nabosonogi ples po vlažnom travnjaku.

„Gabi?”Novorođeni se blago promeškoljio u snu. Džonas ga je pogledao.„Mogla bi da postoji i ljubav”, prošaptao je Džonas.

Sledećeg jutra, Džonas prvi put nije popio tabletu. Nešto u njemu samom,

nešto što se razvilo unutar njega putem sećanja, naložilo mu je da baci pilulu.

17

Taj dan je bio proglašen vanrednim praznikom. Džonas, njegovi roditelji iLili se iznenađeno okrenuše prema zidnom razglasu odakle je doprlosaopštenje. To se dešavalo tako retko, a kada bi se dogodilo predstavljalo jeveliki užitak za čitavu zajednicu. Odrasli nisu morali na posao, deca nisuodlazila u školu, na obuku, niti na časove dobrovoljnog rada. RezervniRadnici, koji će kasnije uživati u blagodetima nekog drugog praznika,preuzeli bi na sebe sve neophodne zadatke: negovanje, dostavu hrane, brigu oStarima; zajednica je imala slobodan dan.

Džonas je radosno spustio fasciklu sa domaćim zadacima jer je tamannameravao da krene u školu. Škola je za njega bila sada manje važna; uskoroće njegovo zvanično obrazovanje biti okončano. Bez obzira na to,Dvanaestogodišnjaci su, i pored započete obuke odraslih, morali da naučebeskonačnu listu pravila i savladaju najnoviju tehnologiju.

Poželeo je svojim roditeljima, sestri i Gabiju prijatan dan, a onda seodvezao biciklom u potrazi za Ašerom.

Već četiri nedelje nije pio tablete. Uzbuđenje se povratilo, pa se osećaopomalo krivim i postiđenim zbog uzbuđujućih snova koje je snivao. Ali znaoje da ne može da se vrati u svet bez osećanja, u kojem je tako dugo živeo.

Nova i sve snažnija osećanja koja je doživljavao prožimala su stvarnostkoja je prevazilazila njegove snove. Iako je znao da je mnogo toga mogao dapripiše činjenici da više nije pio tablete, smatrao je da ova osećanja, takođe,dopiru i iz sećanja. Sada je mogao da vidi sve boje; mogao je i da ih održipostojanima, pa su drveće, trava i žbunje u njegovim očima bivali zeleni.Gabrijelovi zajapureni obrazi ostajali su ružičasti, čak i kada je spavao. Ajabuke, jabuke su uvek, baš uvek, bile crvene.

Sada je putem sećanja video okeane i planinska jezera, potoke koji sužuborili kroz šume; sada je i poznata reka kraj staze kojom se vozio izgledala

drugačije. Mogao je da vidi svu svetlost, boju i istoriju koju je u sebi nosilata spora voda; znao je da postoji Drugde odakle je reka dolazila, i Drugde ukoje je odlazila.

Ovog neočekivanog i slučajnog prazničnog dana osećao se srećnim, kao iuvek u vreme praznika; ali sada je osećao veću sreću nego ikada pre.Razmišljajući, kao što je to oduvek i činio, o preciznosti izražavanja, Džonasje shvatio da je sticao iskustvo dubljeg doživljavanja osećanja. To nisu bilaosećanja poput onih koja su svake večeri, u svakom domu zajednice, svigrađani analizirali kroz beskrajne razgovore.

„Osetila sam bes jer je neko prekršio pravila igrališta”, rekla je jednomLili, stisnuvši šaku u pesnicu, čime je iskazala svoj bes. Njena porodica -među njima i Džonas - razgovarala je o mogućim razlozima kršenja pravila,potrebi za razumevanjem i strpljenjem, sve dok se Lilina pesnica nije opustilaa bes posustao.

Ali ono što je Lili osećala u tom trenutku nije bio bes, shvatio je Džonas.Ona je imala iskustvo površnog nestrpljenja i razdražljivosti. Sada je tozasigurno znao jer je iskusio osećanje istinskog besa. U svojim sećanjima jesada već iskusio nepravdu i okrutnost, na koju je odreagovao besom koji gaje silovito preplavio. I sama pomisao da bi o tome trebalo mirno da govori uvreme večernjeg obroka bila mu je nezamisliva.

„Danas sam se osećala tužno”, čuo je kako izgovara njegova majka doksu je svi ostali tešili.

Ali Džonas je do sada već iskusio istinsku tugu. Osetio je i žalost. Znaoje da za emocije takvog intenziteta nema brze utehe.

Ta osećanja su bila duboka i nisu iziskivala da budu obelodanjenarečima. Dovoljno je bilo osećati.

Danas je iskusio osećanje sreće.„Ašere!” Uočio je bicikl svog drugara oslonjen o drvo na ivici igrališta. U

blizini je bilo i drugih bicikala koji su bili raštrkani po zemlji. Tokomprazničnog dana bilo je dozvoljeno da se pojedina, manje važna pravilaignorišu.

Zakočio je i zaustavio se, a onda spustio bicikl kraj ostalih. „Hej, Aše!”,povikao je gledajući oko sebe. Činilo se da nema žive duše na igralištu.„Gde si?”

„Aaaaa!” Začuo se neki dečji glas koji je dopirao iz pravca obližnjeg

žbuna. „Bum! Bum! Bum!”Jedanaestogodišnjak ženskog pola po imenu Tanja isteturao se sa mesta

gde se skrivao. Devojčica se dramatično pridržavala za stomak, teturajući sei ječeći. „Pogodio si me!”, povikala je i bacila se na zemlju, smejuljeći se.

„Bum!”Džonas, koji je stajao na ivici igrališta, prepozna Ašerov glas. Ugledao je

svog prijatelja kako nišani kroz nepostojeće oružje u svojoj ruci i šunja se odjednog do drugog drveta. „Bum! Džonase, nalaziš se na mojoj teritoriji! Pazise!”

Džonas je ustuknuo. Pomerio se iza Ašerovog bicikla i čučnuo da ga ovajne bi video. To je bila igra u kojoj je često učestvovao sa ostalom decom,igra u kojoj je bilo saveznika i neprijatelja, bezazlena igra u kojoj suoslobađali višak energije a koja se okončavala onda kada bi se svi našli nazemlji, ležeći u čudovišnim pozama.

Nikada ranije u ovoj igri nije prepoznao rat.„Napad!” Povik je došao iz pravca malog skladišta, gde je bila smeštena

oprema za igru. Troje dece je pojurilo napred sa uperenim nepostojećimoružjem spremnim da opali.

S druge strane igrališta dopro je povik: „Protivnapad!” Gomila dece -Džonas je u toj grupi prepoznao Fionu - izašla je iz svojih skrovišta i izpognutog položaja počela da puca preko livade. Nekoliko njih je zastalo,uhvatilo se za ramena i grudi uz prenaglašene pokrete, pretvarajući se da jepogođeno. Skljokali su se na zemlju i ležali jedva se uzdržavajući odkikotanja.

Džonasa su ophrvala osećanja. Video je sebe kako korača kroz polje.„Upucan si, Džonase!”, povikao je Ašer stojeći iza drveta. „Bum! Ponovo

si pogođen!”Džonas je stajao sam usred livade. Nekoliko mališana je podiglo glavu i

zbunjeno pogledalo u njega. Vojske su usporile napad, pridigle se iz zgurenogpoložaja i posmatrale ga ne bi li shvatile šta radi.

Džonasu je u mislima ponovo oživela slika dečaka koji je polumrtavležao na polju, moleći ga za gutljaj vode. Iznenada je osetio da se guši i damu je teško da uhvati dah.

Jedno dete je pridiglo nepostojeću pušku sa namerom da ga uništizvukom rafalne paljbe. „Bumbumbum!” Zatim su se svi ućutali, zbunjeno

stajali, a jedini zvuk koji se mogao čuti bili su Džonasovi drhturavi uzdasi.Jedva se uzdržavao da ne zaplače.

Naposletku, pošto se više ništa nije dogodilo, deca se međusobnonervozno pogledaše, a onda odoše. Čuo ih je kako podižu bicikle i odvoze seniz stazu.

Ostali su samo Ašer i Fiona.„Šta se dogodilo, Džonase? To je bila samo igra”, rekla je Fiona.„Sve si pokvario”, rekao je Ašer razdraženo.„Nemojte više tako da se igrate”, preklinjao je Džonas.„Ja sam onaj koji se obučava za mesto Pomoćnog direktora Rekreacije”,

istakao je Ašer besno. „Igre nisu tvoja veština.”„Kaže se struka”, Džonas ga je automatski ispravio.„Kako god bilo. Ti nam nećeš određivati čega ćemo se igrati, bez obzira

na to što ćeš biti novi Čuvar.” Ašer je uplašeno pogledao Džonasa čim jeizgovorio ove reći. „Izvinjavam se što ti nisam ukazao poštovanje kojezaslužuješ”, promucao je.

„Ašere”, rekao je Džonas. Pokušao je da govori pažljivo, ljubazno, daiskaže ono što je želeo da sroči. „Nikako nisi mogao da znaš. Ni ja nisamznao donedavno. Ali, to je okrutna igra. U prošlosti je bilo...”

„Rekao sam da se izvinjavam, Džonase.”Džonas je uzdahnuo. Nije bilo svrhe. Podrazumevalo se da Ašer to nije

mogao da razume. „Prihvatam tvoje izvinjenje, Ašere”, rekao je učtivo.„Da li želiš da se provozamo pored reke, Džonase?”, upitala ga je Fiona,

grizući usnu od nervoze.Džonas ju je pogledao. Bila je tako lepa. Na trenutak je pomislio da ne

postoji ništa što bi mu pričinjavalo veće zadovoljstvo od vožnje bicikla sFionom, stazom kraj reke, uz smeh i razgovor sa svojim nežnim drugaromženskog roda. Ali bio je svestan činjenice da je za njega vreme takvihaktivnosti prošlo. Odmahnuo je glavom ne prihvatajući poziv. Nakon kratkestanke, njegovi prijatelji su se okrenuli i uputili se ka svojim biciklima.Gledao ih je kako odlaze.

Džonas se odgegao do klupe pored Skladišta i seo, preplavljen osećanjemgubitka. Njegovo detinjstvo, njegova drugarstva, njegov bezazleni osećajsigurnosti - sve je to nestajalo u nepovrat. Njegova nova, prenaglašenaosećanja učinila su da ga preplavi tuga dok je gledao ostale kako se smeju i

uzvikuju igrajući se rata. Ali, znao je da oni nisu bili sposobni da shvatezašto je to bilo tako - bez sećanja to nije bilo moguće. Osetio je ogromnuljubav prema Ašeru i Fioni. Ali, oni to nisu mogli da osete, ne bez iskustvasećanja. On sam im sećanja nije mogao dati. Džonas je tada shvatio da ništane može promeniti.

Iste večeri, u kući, Lili je veselo brbljala o divnom prazniku koji jeprovela igrajući se sa drugarima, ručajući napolju, i (priznala je) nakratkotajno probajući da vozi očev bicikl.

„Ne mogu da dočekam da dobijem sopstveni bicikl sledećeg meseca.Očev bicikl je i suviše veliki za mene. Pala sam sa njega”, objasnila je.„Dobro je što se u tom trenutku na njemu nije nalazio Gabi u sedeljci zadecu!”

„To je zaista dobro”, složila se majka, mršteći se pomislivši na to.Gabrijel je mahnuo obema rukama kada je začuo svoje ime. Prošle nedelje jepočeo sam da hoda. Prvi koraci novorođenog su oduvek bili razlog za slavljeu Centru za negu dece, rekao je otac, ali i vreme kada bi počeo da seprimenjuje disciplinski prut. Sada je otac svake večeri donosio ovo gipkooruđe u slučaju da Gabrijel bude nevaljao.

Ali on je bio srećno i mirno dete. Sada je nesigurno koračao po sobi,smejući se. „Gej!” gugutao je. „Gej!” To je bio način na koji je izgovaraosvoje ime.

Džonas se oraspoložio. Za njega je to, nakon veoma obećavajućegpočetka, bio prilično mučan dan. Ali sada je pokušao da se oslobodi mračnihmisli. Razmišljao je o tome da počne da uči Lili da vozi bicikl kako biponosno mogla da se odveze nakon održavanja Svečanosti Devetogodišnjakakoja će se uskoro odigrati. Bilo je teško poverovati da je bio skorodecembar, da je prošlo gotovo godinu dana od kada je postaoDvanaestogodišnjak.

Smešio se dok je posmatrao novorođenog kako pažljivo spušta jednunogu ispred druge, sijajući od ushićenja usled iskušavanja sopstvenih koraka.

„Danas bih želeo ranije da se povučem na spavanje”, rekao je otac.„Sutra me čeka težak dan. Rodice se blizanci, a rezultati testa su pokazali daje, nažalost, reč o jednojajčanim blizancima.”

„Jedno za ovde, a drugo za Drugde”, pevušila je Lili. „Jedno za ovde,

drugo za Koje...”„Da li ga zaista odvodite Drugde, oče?”, upitao je Džonas.„Ne, na meni je samo da donesem odluku. Merim ih, predajem težeg

blizanca Negovatelju koji stoji kraj mene i čeka, a onog manjeg kupam iudobno ga smeštam. Tada izvodim malu Svečanost Opraštanja i...” Pogledaoje sa smeškom u Gabrijela. „Tada mu mahnem, opraštajući se od njega”,rekao je sa onim posebnim, milozvučnim prizvukom kojim se tako čestoobraćao novorođenom. Mahnuo je rukom na već dobro poznat način.

Gabrijel se zakikotao i mahnuo mu otpozdravivši.„Neko drugi dolazi da ga preuzme? Neko iz Drugde?”„Tako je, Džonase-bonuse.”Džonas je zakolutao očima od sramote što ga je otac oslovio ovim

budalastim nadimkom.Lili je duboko razmišljala. „A, šta ako malome blizancu Drugde daju ime,

oh, pa na primer, Džonatan? A ovde, u našoj zajednici, drugi blizanac kojegsmo zadržali na Svečanosti Imenovanja dobije ime Džonatan, tako da ondaimamo dvoje dece sa istim imenom, a istovetno i izgledaju, i onda jednogdana, možda kada budu Šestogodišnjaci, jedna grupa Šestogodišnjaka odeautobusom u posetu drugoj zajednici, a tamo, u toj drugoj zajednici, u onojdrugoj grupi Šestogodišnjaka, nalazi se Džonatan koji je potpuno isti kao idrugi Džonatan, i onda bi mogli da ih pomešaju i dovedu pogrešnogDžonatana kući, a to njegovi roditelji možda neće primetiti, i zatim...”

Zaustavila se da udahne.„Lili”, rekla je majka, „imam sjajnu ideju. Možda će ti kada budeš

postala Dvanaestogodišnjak dodeliti Zadatak Pripovedača! Mislim da nismoimali Pripovedača u zajednici već duže vreme. Da sam ja kojim slučajemčlan Odbora, zasigurno bih tebe odabrala za taj posao!”

Lili se nasmešila. „Imam ja još bolju ideju za novu priču”, izjavila je.„Šta ako smo, zapravo, svi mi nečiji blizanci a da to ne znamo, tako da seDrugde nalazi jedna druga Lili, i drugi Džonas, i drugi otac, i drugi Ašer, idrugi Nadređeni Starešina, i drugi...”

Otac je uzdahnuo. „Lili”, rekao je. „Vreme je za odlazak na spavanje.”

18

„Davaoče”, upitao je Džonas narednog popodneva, „da li ikadarazmišljate o razrešenju?”

„Da li misliš na moje lično razrešenje ili na razrešenje uopštenogledano?”

„Pa, i jedno i drugo. Izvinjav... hoću da kažem da je trebalo da budemprecizniji u izražavanju. Ali, ni sam ne znam na šta zapravo mislim.”

„Sedi. Nema razloga da ležiš dok razgovaramo.” Džonas, koji je ležao nakrevetu kada mu je ovo pitanje palo na pamet, uspravio se i seo.

„Da, povremeno razmišljam o tome”, odgovorio je Davalac. „Razmišljamo sopstvenom razrešenju u onim trenucima kada me preplavi bol. Tadaponekad zaista poželim da mi dozvole da podnesem zahtev za razrešenje. Alimeni to nije dozvoljeno sve dok novi Čuvar ne bude obučen.”

„Ja”, rekao je Džonas potišteno. Nije se radovao završetku obuke,trenutku kada će postati novi Čuvar. Bilo mu je sasvim jasno da je topodrazumevalo izuzetno težak i usamljenički život, bez obzira na čast koju jenosio sa sobom.

„Ni ja ne mogu da podnesem zahtev za razrešenje”, istakao je Džonas.„To piše u mojim pravilima.”

Davalac se grubo nasmejao. „Znam. Uspostavili su ta pravila nakonneuspeha od pre deset godina.”

Džonas je do sada već toliko puta čuo za prethodni neuspeh. Međutim, idalje nije znao šta se tačno dogodilo pre deset godina. „Davaoče”, rekao je,„ispričajte mi šta se dogodilo. Molim vas.”

Davalac je slegnuo ramenima. „Gledano spolja, stvar je vrlo jednostavna.Izabran je budući Čuvar, kao što si odabran i ti. Izbor je protekao veomaglatko. Održana je Svečanost, Izbor je napravljen. Ljudi su klicali, kao što suto činili i tebi. Novi Čuvar je bio zbunjen i pomalo uplašen, kao i ti.”

„Roditelji su mi rekli da je u pitanju bila osoba ženskog pola.” Davalacje klimnuo glavom.

Džonas je pomislio na svoju omiljenu pripadnicu ženskog pola, Fionu, istresao se. Ne bi voleo da njegova nežna drugarica pati ovoliko koliko jetrpeo on zbog procesa preuzimanja sećanja. „Kakva je ona bila?”, upitao jeDavaoca.

Davalac se činio tužnim dok je razmišljao o tome. „Bila je neverovatnamlada žena. Veoma samosvesna i bezbrižna. Inteligentna, željna znanja.”Zavrteo je glavom i duboko uzdahnuo. „Znaš, Džonase, kada je došla k meniu ovu sobu, kada se predstavila pred početak obuke...”

Džonas ga je prekinuo pitanjem. „Možete li mi reći kako se zvala?Roditelji su mi rekli da se njeno ime ne srne više nikada izgovoriti unutarzajednice. Zar mi nećete vi reći?” Davalac je bolno oklevao, kao da bi iizgovaranje tog imena za njega predstavljalo pravo mučenje. „Njeno ime jebilo Rozmeri”, najzad je rekao Džonasu.

„Rozmeri. Dopada mi se to ime.”Davalac je nastavio. „Kada je prvi put došla kod mene, sela je na istu

onu stolicu na koju si seo i ti prvog dana. Bila je nestrpljiva, uzbuđena ipomalo uplašena. Razgovarali smo. Pokušao sam da joj objasnim šta je čekanajbolje što sam znao i umeo.”

„Kao što ste objasnili i meni.”Davalac se žalosno nacerio. „Teško je objasniti.. Sve je ovo toliko

različito od bilo čijeg iskustva. Ali pokušao sam, a ona me je pažljivoslušala. Sećam se da su joj oči bile veoma svetle i blistave.”

Iznenada je pridigao pogled. „Džonase, pružio sam ti sećanje za koje samti rekao da mi je najdraže. Još uvek posedujem tračak tog sećanja u sebi.Soba, porodica, deda i baba, sećaš se?”

Džonas je klimnuo glavom. Naravno da se sećao. „Da”, rekao je. „Tosećanje je u sebi sadržalo jedan predivan osećaj. Vi ste mi rekli da je toljubav.”

„Dakle, onda možeš da razumeš šta sam ja osećao prema Rozmeri”,objasnio je Davalac. „Voleo sam je.

„I prema tebi osećam isto”, dodao je.„Šta joj se dogodilo?”, upitao je Džonas.„Započeli smo obuku. Primala je sećanja veoma uspešno, kao i ti. Bila je

tako ushićena, tako uzbuđena što iskušava nove stvari. Sećam se njenogsmeha...”

Počeo je da zamuckuje, a potom je utihnuo.„Šta se dogodilo?”, ponovo je upitao Džonas nakon kratke pauze. „Molim

vas, recite mi.”Davalac je sklopio oči. „Srce mi se slamalo, Džonase, pri samoj pomisli

da joj nanosim bol. Ali to je bio moj posao. To je bilo ono što sam morao daradim, kao što to moram i sada, sa tobom.”

Prostorijom je zavladao muk. Džonas je čekao. Davalac je, najzad,nastavio.

„Pet nedelja. Toliko je trajalo. Preneo sam joj sećanja na sreću: vožnju naringišpilu; mače sa kojim se igrala; izlet u prirodi. Ponekad bih odabrao da jojpružim sećanje za koje sam bio siguran da će je nasmejati. Zvuk njenogsmeha u ovoj prostoriji, koja je oduvek bila tako tiha, za mene je bilo neštonajdragocenije.

„Ali, ona je bila slična tebi, Džonase. Želela je sve da iskusi. Znala je daje to njena dužnost. Zatražila je tada da joj pružim složenija i mučnijasećanja.”

Džonas je nakratko zadržao dah. „Niste joj valjda pružili sećanje na rat?Nakon samo pet nedelja obuke?”

Davalac je zavrteo glavom i uzdahnuo. „Ne. Nisam joj preneo ni sećanjana fizički bol. Ali pružio sam joj sećanja na usamljenost. Gubitak. Dao samjoj sećanje na dete oduzeto od roditelja. To je bilo prvo mučno sećanje.Izgledala je izgubljeno nakon što se prenos okončao.”

Džonas je progutao pljuvačku. Rozmeri i njen smeh su počeli da mu sečine stvarnim i zamislio ju je kako u neverici gleda sa kreveta.

Davalac je nastavio da priča. „Povukao sam se i pružio joj više sitnihradosti. Ali, sve se promenilo onog trenutka kada je iskusila sećanje na bol.Mogao sam to da vidim u njenim očima.”

„Zar nije bila dovoljno hrabra?”, upitao je Džonas.Davalac nije odgovorio na to pitanje. „Insistirala je da nastavim, da je ne

štedim. Govorila je da je to njena dužnost. A ja sam, naravno, znao da je bilau pravu.

„Nisam mogao sebe da nateram da joj prenesem osećanje fizičkog bola.Umesto toga, pružio sam joj raznolike druge jade. Siromaštvo, glad, patnju.

„Morao sam, Džonase. To je moj posao, a ona je bila odabrana.”Davalac ga je pogledao molećivo. Džonas je pomilovao njegovu ruku.

„Dogodilo se to jednog popodneva kada smo završili sa obukompredviđenom za taj dan. Bila je to naporna seansa. Pokušao sam da okončamobuku - kao što to i sa tobom činim - prenosom sećanja na nešto srećno iradosno. Ali, već tada su časovi smeha bili okončani. Ustala je natmurena iveoma tiha, kao da je u sebi donosila neku vrstu odluke. Tada mi je prišla izagrlila me. Poljubila me je u obraz.” Dok je Džonas posmatrao, Davalac jesamog sebe pomilovao po obrazu, vraćajući u sećanje dodir Rozmerinihusana od pre deset godina.

„Tog dana je otišla, napustila je ovu prostoriju, ne vrativši se kući.Razglasom su me obavestili da je otišla direktno kod Nadređenog Starešine izatražila da je razreše.”

„Ali, to je protivno pravilima! Čuvar-na-obuci ne može da zatraži razre...”„To uputstvo se nalazi u tvojim pravilima, Džonase. Nije se nalazilo u

njenim. Zatražila je razrešenje, a oni su morali da joj izađu u susret. Nikadaje više nisam video.”

Dakle u tome se sastojao neuspeh, pomislio je Džonas. Bilo je očiglednoda je sve to veoma rastuživalo Davaoca. Ali, to nije bilo tako strašno kao štoje mislio. On, Džonas, nikada tako nešto ne bi uradio - nikada ne bi zatražiorazrešenje, bez obzira na to koliko teška i mučna bila obuka. Čuvaru jetrebao naslednik, a on je bio odabran.

Džonasu je nešto palo na pamet. Rozmeri je bila razrešena gotovo nasamom početku svoje obuke. Šta će se dogoditi ako se njemu, Džonasu,nešto dogodi? Sada je posedovao već veoma mnogo vrednih sećanja.

„Davaoče”, upitao je, „ne mogu da zahtevam razrešenje, to znam. Ali, štabi se dogodilo da mi se nešto desi, neka nesreća? Šta ako padnem u reku kaomali Četvorogodišnjak Kejleb? Pa, to baš i nije dobar primer u mom slučaju,jer sam dobar plivač. Ali, šta bi se dogodilo da kojim slučajem ne znam daplivam, i padnem u reku i nestanem? Kako više ne bi bilo novog Čuvara, a viste od sebe već oduzeli i na njega preneli mnoštvo važnih sećanja, čak i kadabi odabrali novog Čuvara, ta sećanja bi bila nepovratno izgubljena, sem onomalo nejasnih slika koje su vam o njima preostale? A, onda, šta ako...”

Džonas je iznenada počeo da se smeje. „Sada zvučim kao moja sestraLili”, rekao je smejući se na svoj račun.

Davalac mu je uputio ozbiljan pogled. „Drži se podalje od reke, prijateljumoj”, odgovorio je. „Zajednica je izgubila Rozmeri nakon pet nedelja obuke ito je za njih predstavljalo propast. Ne znam šta bi zajednica radila da izgubitebe.”

„Zašto je to bila propast?”„Mislim da sam ti jednom spomenuo”, podsetio ga je Davalac, „da su se

sećanja povratila ljudima kada je ona nestala. Kada bi ti nestao u reci,Džonase, tvoja sećanja, isto tako, ne bi bila izgubljena s tobom. Sećanja suvečna.

„Rozmeri je posedovala samo sećanja koja je primila u periodu od petnedelja, a većina njih je bila lepa. Međutim, bilo je i nekoliko strašnihsećanja, onih koja su je savladala. Za kratko vreme savladala su i zajednicu.Sva ta osećanjal Oni to nikada ranije nisu iskusili.

„Bio sam tako očajan i žalostan što sam je izgubio, kao i zbog sopstvenogneuspeha, te nisam ni pokušao da im pomognem da što bezbednije ibezbolnije prođu kroz to iskustvo. I ja sam bio očajan i besan.”

Davalac je na trenutak ućutao, očigledno razmišljajući. „Znaš”, najzad jeprogovorio, „kada bi tebe izgubili, nakon sve obuke koju si dosad prošao,sva ta sećanja bi ponovo bila njihova.”

Džonas je iskrivio lice u grimasu. „Za njih bi to bilo užasno.”„Podrazumeva se da bi. Uopšte ne bi znali kako da se izbore sa svim

tim.”„Ja izlazim sa svim tim na kraj samo zato što ste tu vi da mi pomognete”,

istakao je Džonas uzdišući.Davalac je klimnuo glavom. „Pretpostavljam”, rekao je usporeno, „da bih

mogao...”„Da biste mogli šta?”Davalac je još uvek duboko razmišljao. Nakon kratke stanke je rekao:

„Kada bi te odnela reka, pretpostavljam da bih mogao da pomognem čitavojzajednici na isti način na koji pomažem tebi. To je zanimljiva ideja.Pozabaviću se njome. Možda ćemo nekada ponovo razgovarati o tome. Aline sada.

„Drago mi je što si dobar plivač, Džonase. Ipak, drži se podalje od reke.”Blago se nasmejao, ali ne od srca. Činilo se da su njegove misli odlutalenekuda, a njegov pogled iznenada je prekrila koprena zebnje.

19

Džonas je pogledao na sat. Toliko toga je trebalo uraditi, te su on iDavalac retko kada imali vremena da samo sede i razgovaraju, kao što su tomalopre učinili.

„Izvinjavam se što sam nam oduzeo toliko vremena svojim pitanjima”,rekao je Džonas. „Raspitivao sam se za razrešenje zato što moj otac danasrazrešava jednog novorođenog. Blizanca. Mora da odabere jednog, a razrešidrugog. Oni to odlučuju utvrđivanjem težine.” Džonas je ponovo baciopogled na sat. „Zapravo, mislim da je to sada završeno. Mislim da se todogodilo jutros.”

Davaočevo lice je poprimilo tužan izraz. „Voleo bih da to ne rade”, tiho jeizgovorio, skoro sebi u bradu.

„Pa, ne mogu da imaju dvoje istovetnih ljudi! Pomislite samo kako bi tona druge zbunjujuće delovalo!”, zakikotao se Džonas.

„Voleo bih da sam to mogao da vidim”, dodao je naknadno. Dopadala muse pomisao da može da gleda oca kako obavlja tu Svečanost, kako kupa iuvija malog blizanca. Njegov otac je bio jedan jako nežan čovek.

„Možeš to da vidiš”, rekao je Davalac.„Ne, ne mogu”, odgovorio mu je Džonas. „Deci nikada ne dozvoljavaju

da gledaju. To je jedna veoma intimna Svečanost.”„Džonase”, rekao mu je Davalac, „poznato mi je da obično veoma

pažljivo čitaš uputstva obuke. Zar se ne sećaš da je tebi dozvoljeno da odbilo koga tražiš bilo šta?”

Džonas je klimnuo glavom. „Da, ali...”„Džonase, kada ti i ja budemo završili ovaj zajednički posao, ti ćeš

postati novi Čuvar. Moći ćeš da čitaš knjige; posedovaćeš sva sećanja.Imaćeš pristup svemu. To je deo tvoje obuke. Ukoliko želiš da gledašrazrešenje, jednostavno treba da zatražiš.”

Džonas je slegnuo ramenima. „Pa, možda i hoću. Ali suviše je kasno zaovo razrešenje o kojem sam pričao. Siguran sam da je ono bilo održanojutros.”

Tada mu je Davalac rekao nešto što nije znao. „Sve privatne ceremonijese beleže. Nalaze se u Dvorani zatvorenih zabeležaka. Da li želiš da vidišjutrošnje razrešenje?"

Džonas je oklevao. Bojao se da se njegovom ocu ne bi svidelo kada bion, Džonas, gledao nešto tako intimno kao što je Svečanost Razrešenja.

„Mislim da bi trebalo”, rekao mu je oštro Davalac.„Dobro onda”, rekao je Džonas. „Recite mi kako.” Davalac je ustao sa

stolice, otišao do interfona na zidu i uključio ga.Glas se odmah odazvao. „Da, Čuvaru. Kako mogu da vam pomognem?”„Želeo bih da vidim jutrošnje razrešenje blizanca.”„Trenutak, Čuvaru. Hvala vam na uputstvima.” Džonas je posmatrao

monitor iznad niza prekidača. Na njegovoj jednoličnoj površini zaiskrila jecikcak linija; zatim su se pojavili neki brojevi, a nakon njih datum i vreme.Bio je zapanjen i oduševljen što mu je ovo bilo dostupno, ali i iznenađen jerza to još nije znao.

Odjednom je ugledao malu sobu bez prozora, gotovo praznu. U njoj su senalazili krevet, orman i sto sa nekom opremom - Džonas je prepoznao vagu;viđao ih je i ranije, kada je provodio časove dobrovoljnog rada u Centru zanegu dece. Zapazio je na podu tepih svetle boje.

„Ovo je jedna obična soba", prokomentarisao je. „Pomislio sam da će seSvečanost možda održati u Sali, da bi svi mogli da prisustvuju. Svi Stariprisustvuju Svečanosti Razrešenja. Pretpostavljam da u slučaju novorođenihne...”

„Ššš”, ućutkivao ga je Davalac, očiju uprtih u monitor.U sobu je ušao Džonasov otac, obučen u uniformu negovatelja, a u

naručju je nosio majušnog novorođenog uvijenog u mekano ćebe.Uniformisana žena je ušla za njim, noseći u naručju drugog novorođenoguvijenog u slično ćebe.

„To je moj otac.” Džonas je uočio da šapuće, kao da je nekim slučajemmogao da probudi malene ako bi povisio glas. „Onaj drugi Negovatelj jenjegov pomoćnik. Još uvek je na obuci, ali uskoro će je završiti.”

Dvoje Negovatelja je odvilo ćebad i spustilo istovetne novorođene na

krevet. Bili su goli. Džonas je video da su oba blizanca muškog pola.Posmatrao je, fasciniran, dok je njegov otac nežno podigao jednog, a

zatim i drugog, spustio ih na vagu i premerio.Začuo je oca kako se smeje. „Dobro”, rekao je Džonasov otac svom

pomoćniku ženskog pola. „U trenutku mi je palo na pamet da bi ovo dvojemoglo da bude po svemu identično. Tada bismo imali problem. Ali, ovajje...” - predao je jednog blizanca, nakon ponovnog uvijanja u ćebe, svompomoćniku - „težak ravno dva kilograma i osam stotina grama. Očisti ga,previj i odnesi u Centar.”

Žena je uzela novorođenog i zajedno sa njim izašla kroz vrata na koja jeprethodno ušla.

Džonas je posmatrao kako se njegov otac naginje nad novorođenim kojise vrpoljio na krevetu. „A ti, mali čoveče, imaš samo dva kilograma i tristotine grama. Švrćo!“

„To je onaj poseban jiačin govora koji koristi i sa Gabrijelom”, zapazio jeDžonas smešeći se.

„Gledaj", rekao je Davalac.„Sada će ga očistiti i udobno smestiti”, rekao je Džonas. „To mi je sam

rekao.”„Ćuti, Džonase”, naredio je Davalac čudnim glasom. „Gledaj”Džonas se poslušno zagledao u monitor, iščekujući ono što će uslediti.

Naročito ga je interesovao deo koji se ticao same Ceremonije razrešenja.Njegov otac se okrenuo i otvorio orman. Uzeo je špric i neku bočicu.

Veoma pažljivo je ubo iglu u bočicu i počeo da puni špric providnomtečnošću.

Džonas je saosećajno uzdrhtao. Zaboravio je da novorođeni dobijajuvakcine. On je mrzeo vakcine iako je znao da su neophodne.

Grdno se iznenadio kada je video da otac, zatim, veoma pažljivo ubadaiglu u vrh čela novorođenog, baš na mesto gde je pulsirala njegova krhkakoža. Novorođeni se trzao i slabašno ječao.

„Zašto on...”„Sšš”, rekao je oštro Davalac.Njegov otac je govorio, a Džonas je shvatio da dobija odgovor na pitanje

koje je upravo pokušao da postavi. Još uvek onim istim glast m, njegov otacje pričao: „Znam, znam. To boli, maleni. Ali moram da te ubodem u venu, a

vene na tvojim rukama su i previše malecne.”Pritisnuo je špric veoma polako, ubrizgavajući tečnost u venu na

detetovoj glavi sve dok ga nije ispraznio.„Gotovo. I nije bilo tako strašno, zar ne?”, čuo se veseli glas Džonasovog

oca. Okrenuo se u stranu i bacio špric u kantu za otpatke.Sada će ga obući i smestiti, rekao je Džonas samom sebi, svestan

činjenice da Davalac nije želeo da razgovara tokom trajanja ove maleceremonije.

Novorođeni, koji više nije plakao, sada je trzao ruke i noge. Onda jesasvim omlitaveo. Glava mu je pala na stranu, a oči su mu bile na polakoplja. Najednom se potpuno umirio.

Potresen na neki čudan način, Džonas je prepoznao te pokrete, položaj iizraz lica. Bili su mu poznati. Video ih je negde i ranije. Ali nije mogao da sepriseti gde.

Džonas je zurio u monitor, iščekujući da se nešto desi. Međutim, nije sedogodilo ništa. Majušni blizanac je ležao nepokretan. Otac je pospremaostvari. Slagao je ćebe. Zatvarao orman.

Džonasa je iznova obuzeo osećaj gušenja, kao nedavno na igralištu. Predočima mu se pojavio lik plavokosog, krvavog vojnika u trenutku kada ježivot klizio iz njegovih očiju. To sećanje se povratilo.

On ga je ubio! Moj otac ga je ubio! Džonas je govorio sam sebi, zatečenonim što je spoznavao. I dalje je obamrlo zurio u monitor.

Otac je pospremio sobu. Tada je podigao malu kartonsku kutiju koja jestajala na podu, spustio je na krevet i stavio opušteno majušno telo u nju.Čvrsto je zatvorio poklopac.

Podigao je kartonsku kutiju i odneo je u drugi deo sobe. Otvorio jemalena vrata u zidu; Džonas je video mrak iza tih vrata. Taj otvor je ličio narupu u koju su bacali otpatke u školi.

Otac je stavio kartonsku kutiju sa telom na ivicu otvora, a onda jegurnuo.

„Doviđenca, maleni”, čuo je Džonas svog oca koji je napuštao sobu.Zatim se monitor zacrnio.

Davalac se okrenuo ka njemu. Prilično mirno mu se obratio: „Kada me jeGovornik obavestio da je Rozmeri podnela zahtev za razrešenje, pustili su mikasetu da vidim taj proces. Video sam je - to je bio moj poslednji pogled na

to divno dete - kako čeka. Doneli su špric i rekli joj da povuče rukav.„Mislim da si jednom rekao, Džonase, da možda nije bila dovoljno

hrabra? Ne znam mnogo o hrabrosti; šta je i šta predstavlja. Samo znam dasam sedeo ovde potpuno utrnuo od užasa. Očajan od bespomoćnosti. Čuosam kada im je Rozmeri rekla da bi radije sama sebi dala injekciju.

„To je i učinila. Nisam gledao. Skrenuo sam pogled u stranu.”Davalac se okrenuo ka njemu. „Pa, eto ti, Džonase. Pitao si se kako

izgleda razrešenje”, rekao je ogorčenim glasom.Džonas se osećao kao da ga nešto u utrobi razdire, užasan bol koji grebe

sve jače sa željom da se izrodi u vrisak.

20

„Neću! Neću da idem kući! Ne možete me naterati!”, ridao je Džonas,urlao i udarao pesnicama o krevet.

„Ustani, Džonase”, rekao mu je oštro Davalac.Džonas ga je poslušao. Plačući i drhteći, seo je na ivicu kreveta. Nije

želeo da pogleda Davaoca u oči.„Noćas možeš da ostaneš ovde. Želim da razgovaram sa tobom. Ali, sada

moraš da se smiriš, a ja ću obavestiti tvoju porodičnu zajednicu o tvomostanku. Niko ne srne da te čuje kako plačeš.”

Džonasov pogled je sevnuo. „Niko nije čuo ni onog malenog blizancakako plače! Niko, sem mog oca!” Ponovo je nezaustavljivo počeo da rida.

Davalac je ćutke čekao. Džonas je nakon nekog vremena smogao snageda se umiri. Sedeo je skvrčen dok su mu se ramena tresla.

Davalac je otišao do interfona na zidu i pritisnuo prekidač naUKLJUČENO.

„Da, Čuvaru. Kako mogu da vam pomognem?”„Obavestite porodičnu zajednicu novog Čuvara da će večeras ostati ovde

sa mnom zbog dodatne obuke.”„Pobrinuću se za to, gospodine. Hvala vam na uputstvima”, odgovorio je

glas.„Pobrinuću se za to, gospodine. Pobrinuću se za to, gospodine”, oponašao

je Džonas Govornika okrutnim, zajedljivim glasom. „Uradiću sve što želite,gospodine.

Ubijaću ljude, gospodine. Stare ljude? Malenu novorođenčad? Biće mizadovoljstvo da ih ubijem, gospodine. Hvala na uputstvima, gospodine. Kakomogu da vam pomogn...” Činilo se da nije sposoban da se zaustavi.

Davalac ga je snažno prodrmao za ramena. Džonas je zaćutao i nemozurio u njega.

„Slušaj me, Džonase. Oni tu ne mogu ništa da učine. Oni ništa ne znaju.”„Već ste mi to jednom rekli.”„Rekao sam ti zato što je to istina. To je način na koji oni žive. To je

život koji su drugi stvorili za njih. To je isti onaj život kojim bi i ti živeo danisi izabran za mog naslednika.”

„Ali, on me je slagao!”, ridao je Džonas.„To je ono što mu je rečeno da uradi, on ni za šta drugo ne zna.”„A, šta je sa vama? Da li me i vi lažete?” Džonas je skoro ispljunuo ovo

pitanje Davaocu u lice.„Meni je odobreno da lažem, ali ja tebe nikada nisam slagao.”Džonas je zurio u njega. „Razrešenje uvek tako izgleda? Za ljude koji tri

puta prekrše pravilo? Za Stare? Da li i Stare, takođe, ubijaju?”„Da, to je uvek isto.”„A, šta je sa Fionom? Ona obožava Stare! Ona se obučava da brine o

njima. Da li ona to već zna? Šta će uraditi kada sazna? Kako će se osećati?”Džonas je rukavom brisao znoj sa lica.

„Fionu već sada obučavaju umetnosti razrešenja”, rekao mu je Davalac.„Ona je veoma umešna u svom poslu, ta tvoja crvenokosa drugarica.Osećanja nisu deo života za koji ona zna.”

Džonas je obgrlio sebe rukama i počeo da se klati napred-nazad. „Šta daradim? Ne mogu da se vratim! Ne mogu!”

Davalac je ustao. „Kao prvo, naručiću naš večerašnji obrok. A ondaćemo jesti.”

Džonas je uvideo da ponovo govori onim odvratnim i zajedljivim glasom.„A onda ćemo međusobno da podelimo osećanja?”

Davalac se nasmejao, snuždeno, mučno, prazno. „Džonase, ti i ja smojedini koji poseduju osećanja. Već ih skoro godinu dana delimo jedan sdrugim.”

„Oprostite mi, Davaoče”, izgovorio je očajno Džonas. „Ne želim dabudem pun mržnje. Barem ne prema vama.”

Davalac je protrljao Džonasova pognuta ramena. „Nakon što budemojeli”, nastavio je, „napravićemo plan.”;

Džonas je zbunjeno pridigao pogled. „Plan čega? Ne možemo ništa. Nemožemo ništa da učinimo. Oduvek je bilo ovako. Pre mene, pre vas, pre svihonih koji su postojali u dalekoj, daljoj i najdaljoj prošlosti.”, izgovorio je

ustaljenu frazu.„Džonase”, rekao je Davalac nakon kratke stanke, „tačno je da se čini da

je oduvek ovako. Ali sećanja nam kazuju da to, ipak, nije tačno. Ljudi sunekada osećali. Ti i ja smo, na neki način, deo prošlosti, te nam je sve topoznato. Znamo da su ljudi nekada osećali ponos, i žalost, i...”

„I ljubav”, dodao je Džonas, prisećajući se porodične scene koja je nanjega ostavila snažan utisak. „I bol.” Ponovo je pomislio na vojnika.

„Najteža stvar za Čuvara sećanja nije bol, već samoća, izolacija. Sećanjapostoje da bi se delila sa nekim.”

„Ja sam počeo da ih delim sa vama”, rekao je Džonas, pokušavajući daga oraspoloži.

„To je tačno. To što si tu sa mnom u proteklih godinu dana nagnalo me jeda shvatim da se stvari moraju promeniti. Godinama sam već svestan toga,ali se sve dosad to činilo beznadežnim.

„A sada, prvi put, mislim da postoji način da se to učini”, rekao jeusporeno Davalac. „Ti si mi na to ukazao pre jedva” - pogledao je na sat -„dva sata.”

Džonas ga je posmatrao, i slušao.

Već je bila kasna noć. Neprestano su razgovarali. Džonas je sedeo uvijenu odoru koja je pripadala Davaocu, onu dugačku halju koju su samo Starijinosili.

Ono što su isplanirali je zaista bilo moguće. Ali teško ostvarivo. Ukolikonjihov plan propadne, verovatno će biti ubijen.

Ali, od kakvog je značaja to bilo? Ako ostane, njegov život više neće bitivredan življenja.

„Da”, odgovorio je Davaocu. „Uradiću to. Mislim da mogu. Svakako ćupokušati. Ali, želim da i vi pođete sa mnom.”

Davalac je odmahnuo glavom. „Džonase”, rekao je, „zajednica se tokomsvih svojih pokoljenja - i pre našeg, i pre onog pre našeg, i još dalje -oslanjala na postojećeg Čuvara, koji je umesto njih čuvao sva njihovasećanja. Mnoga od tih sećanja sam ti tokom protekle godine podario, tako daih ne mogu povratiti. Ne postoji način da ih povratim čim ih predamdrugome.

„Dakle, ukoliko pobegneš, kada jednom odeš... Džonase, dobro znaš da ti

u tom slučaju povratka nema...”Džonas je klimnuo glavom, veoma ozbiljan. Ovo je bio užasavajući deo.

„Da”, rekao je, „znam. Ali, ako vi pođete sa mnom...”Davalac je zavrteo glavom i rukom mu pokazao da ćuti. Nastavio je.

„Ako pobegneš, ako se domogneš daljine, dospeš u Drugde, to znači da ćezajednica sama morati da ponese teret onih sećanja koje si ti za njih čuvao.

„Mislim da će oni biti sposobni da to urade i da će time steći delićmudrosti. Ipak, to će za njih biti pretežak zadatak. Kada smo pre deset godinaizgubili Rozmeri, i kada su se njena sećanja vratila ljudima, bili suuspaničeni. A tih sećanja je bilo tako malo u poređenju sa onima koje tiposeduješ. Kada budu primili tvoja sećanja, biće im potrebna pomoć. Sećašli se kako sam tebi pomagao u početku, kada ti je proces prenosa sećanja bionešto sasvim novo?”

Džonas je klimnuo glavom. „U početku je bilo zastrašujuće. I, mnogo jebolelo.”

„Tada sam ti bio potreban. A sada ću biti neophodan njima.”„Nebitno. Pronaći će nekog da me zameni. Izabraće novog Čuvara.”„Niko nije spreman za obuku, barem ne u ovom trenutku. Naravno da će

ubrzati izbor, ali meni ne pada na pamet nijedno dete koje ima traženekvalitete...”

„Postoji jedna devojčica sa svetlim očima. Ali, ona je tekŠestogodišnjak.”

„U pravu si. Znam na koju misliš. Zove se Katarina. Ali ona je i suvišemala, tako da će biti primorani da sami nose breme svih tih sećanja previšedugo.”

„Želim da pođete sa mnom, Davaoče”, preklinjao ga je Džonas.„Ne. Moram da ostanem ovde”, rekao je oštro Davalac. „Ja želim da

ostanem, Džonase. Ako krenem s tobom, oduzećemo im svu zaštitu odsećanja, Džonase, tako da će zajednica ostati bez ikoga ko joj može pomoći.Biće prepušteni opštem haosu. Sami će sebe uništiti. Ja ne mogu da idem.”

„Davaoče”, predložio je Džonas, „vi i ja ne treba da se brinemo za svenjih.”

Davalac ga je pogledao sa upitnim osmehom na licu. Džonas je sagnuoglavu. Naravno da treba da brinu o njima. To je bila suština svega.

„U svakom slučaju, Džonase”, uzdahnuo je Davalac, „ja to ne bih

preživeo. Već sam previše slab. Da li znaš da ja više nisam sposoban davidim boje?”

Džonasu se srce slamalo. Posegnuo je za Davaočevom rukom.„Ti sada imaš sve sećanje na boje”, rekao mu je Davalac. „Poseduješ i

hrabrost, a pomoći ću ti da stekneš i snagu.”„Pre godinu dana”, podsetio ga je Džonas, „kada sam tek postao

Dvanaestogodišnjak, kada sam počinjao da vidim prvu boju, rekli ste mi dasu se vaši počeci razlikovali od mojih. Tada ste izjavili da ne bih razumeo našta mislite kada biste mi ukazali na razliku.”

Davalac se oraspoložio. „To je tačno. Da li znaš, Džonase, da i poredsveg svog sadašnjeg znanja, svih sećanja, svega onoga što si naučio - i doljene bi razumeo? A to je stoga što sam bio pomalo sebičan. Nisam na tebepreneo ništa od toga. Želeo sam da to zadržim za sebe sve do poslednjegtrenutka.”

„A, šta je to?"„Kada sam bio dečak, nešto mlađi od tebe, to je počelo da mi se dešava.

Ali, u mom slučaju to nije bilo spoznavanje nepoznatog putem čula vida.Kod mene je to bilo drugačije. Ja sam počeo spoznavati nepoznato prekočula sluha”

Džonas se namrštio, pokušavajući da shvati. „Šta ste čuli?”, upitao je.„Muziku”, rekao je Davalac smešeći se. “Počeo sam da osluškujem nešto

istinski izvanredno, a to nešto se naziva muzika. Preneću ti nešto od toga prenego što odem.”

Džonas je snažno zavrteo glavom. „Ne, Davaoče”, rekao je. „Želim da jezadržite za sebe, da je imate kada ja budem otišao.”

Sledećeg jutra, Džonas se vratio kući. Veselo je pozdravio svoje roditeljei slagao ih kako je proveo prijatnu, radnu noć.

Njegov otac se nasmešio i takođe, s lakoćom, slagao kako je prethodnidan na poslu proveo radno i prijatno.

Tokom sati provedenih u školi, na časovima kojima je prisustvovao,Džonas je u mislima razrađivao plan. Činio se neverovatno jednostavan.Džonas i Davalac su ga zajedno razrađivali do kasno u noć.

Tokom sledeće dve nedelje, pošto se trenutak decembarske Svečanostibližio, Davalac će Džonasu preneti svako svoje sećanje na hrabrost i snagu.

Ova dva svojstva će mu svakako biti od velike pomoći u pronalaženjuDrugde, za koje su oboje bili sigurni da postoji. Znali su da mu predstojijedno veoma teško putovanje.

Plan je bio da usred noći pred samu Svečanost Džonas tajno napusti dom.Ovo je, verovatno, bio najopasniji deo plana jer se njime kršilo osnovnopravilo po kome nijedan građanin, osim u slučaju službene dužnosti, ne srnenapuštati dom noću.

„Krenuću u ponoć”, rekao je Džonas. „Skupljači hrane će završiti saskupljanjem ostataka večere, a Služba za održavanje puteva ne kreće nadužnost tako rano. Dakle, neće biti nikoga da me vidi, sem ukoliko neko neizađe iz kuće po službenoj dužnosti.”

„Ne znam šta bi trebalo da radiš ako te neko vidi, Džonase”, rekao jeDavalac. „Ja, naravno, posedujem sećanja na raznolika bekstva. Sećanja naljude koji su bežali od užasavajućih stvari i okolnosti. Ali, svaki slučaj jesam po sebi jedinstven. Nemam sećanja na neki sličan ovom, tvom.”

„Biću oprezan”, rekao je Džonas. „Niko me neće videti.”„Kao Čuvara-na-obuci, drugi te već veoma poštuju, te mislim da te neće

mnogo ispitivati i ukoliko te vide.”„Jednostavno, reći ću da obavljam važan zadatak za Čuvara. Reći ću da

ste vi krivi za to što sam van doma nakon propisanih sati”, zadirkivao ga jeDžonas.

Obojica su se nasmejala, mada pomalo napeto. Ali Džonas je bio siguranda će moći neopaženo da se iskrade iz kuće, i to sa rezervnom odećom.Biciklom će se nečujno odvesti do rečne obale, gde će ostaviti bicikl, kao irezervnu odeću.

Onda će pešice krenuti kroz mrak, opet nečujno, prema Aneksu.„Nema noćnog pomoćnika”, objasnio mu je Davalac. „Vrata ću ostaviti

otvorena, a ti treba samo da se ušunjaš u prostoriju. Ja ću te čekati.”Kada se budu probudili, njegovi roditelji će videti da ga nema. Pronaći će

tada na Džonasovom krevetu veselu poruku u kojoj ih obaveštava da je ranoizjutra otišao da se provoza pored reke i da će se vratiti do Svečanosti.

Roditelji će biti ljuti, ali ne i uplašeni. Misliće da je bezobziran irazmišljaće o tome na koji način da ga kasnije izgrde.

Čekaće ga, sve bešnji i bešnji; najzad će morati da krenu na Svečanost,bez njega, vodeći sa sobom samo Lili.

„Međutim, nikome ništa neće spominjati”, rekao je Džonas sasvimsiguran u ono što je govorio. „Neće drugima govoriti o mom bezobrazluku jerbi time direktno sebe omalovažili kao uspešne roditelje. Takođe, svi će do temere biti usredsređeni na Svečanost da verovatno neće ni primetiti da nisamprisutan. Sada kada sam Dvanaestogodišnjak, i to na obuci, nisam obavezanda sedim zajedno sa svojom starosnom grupom. Tako će Ašer misliti da samsa roditeljima, ili sa vama...”

„A tvoji roditelji će pretpostaviti da si sa Ašerom, ili sa mnom...”Džonas je slegnuo ramenima. „Svima njima će biti potrebno vreme da

shvate da uopšte nisam tamo.”„Do tada ćemo ti i ja biti daleko.”Rano izjutra, Davalac će od Govornika naručiti vozilo i vozača. On je

često odlazio u posetu drugim zajednicama, sastajući se sa Starijima; njegovaodgovornost se ticala svih okolnih područja, tako da ovo putovanje nećeizgledati nimalo neobično niti sumnjivo.

Davalac obično nije prisustvovao decembarskoj Svečanosti. Prošlegodine joj je prisustvovao zbog Džonasovog izbora, u kojem je i samučestvovao. Međutim, on je živeo prilično izdvojen od života koji je vodilazajednica. Niko neće komentarisati njegovo odsustvo niti će se osvrnuti načinjenicu da je odabrao baš ovaj dan da otputuje.

Kada vozač i vozilo budu pristigli, Davalac će poslati vozača da obavineki kratkotrajan zadatak. Tokom njegovog odsustva, Davalac će pomoćiDžonasu da se sakrije u gepek. Kod sebe će imati zamotuljak sa hranom kojuće sačuvati od svojih obroka tokom naredne dve nedelje.

Svečanost će započeti uz prisustvo čitave zajednice, a do tada će Džonasi Davalac već krenuti na put.

Džonasov nestanak će biti očigledan do podneva, i biće uzrok sveopštojpometnji. Svečanost neće biti prekinuta - tako nešto bilo bi nečuveno. Ipak,poslaće tragače za njim.

Do trenutka kada njegov bicikl i odeća budu otkriveni na obali reke,Džonas će već biti na putu ka Drugde, a Davalac na putu nazad.

Davalac će po povratku videti da se zajednica nalazi u stanju smetenosti ipanike. Suočeni sa situacijom koju nikada do tada nisu iskusili, bez sećanjaiz kojih bi mogli da izvuku utehu ili mudrost, neće znati kako da se postave usvemu tome, pa će potražiti njegov savet.

Otići će u Salu, gde će ljudi i dalje biti na okupu. Popeće se na podijum inaložiće im da ga saslušaju.

Zvanično će proglasiti da je Džonas nestao u reci, a zatim će započeti saSvečanošću Gubitka.

„Džonas, Džonas”, govoriće glasno, kao što su nekada izgovarali iKejlebovo ime. Davalac će predvoditi izgovaranje ove mantre. Zajedno ćeporaditi na tome da Džonasovo prisustvo u njihovim životima iščezne dokbudu sve tiše i tiše, jednoglasno izgovarali njegovo ime, sve dok ne budenestao iz njih, sve dok se ne pretvori u slabi žamor, da bi do kraja togdugačkog dana potpuno nestao, zauvek, da više nikada ne bude spomenut.

Sva njihova pažnja će se potom usmeriti na savladavanje sećanja koja suih preplavila. Davalac će im u tome pomoći.

„Da, jasno mi je da ćete im biti potrebni”, rekao je Džonas na krajudugog razgovora i planiranja. „Ali i meni ćete biti potrebni. Molim vas,pođite sa mnom.” Znao je odgovor čak i dok je izgovarao svoju poslednjumolbu.

„Moj posao će se okončati”, odgovorio je Davalac ljubazno, „kadabudem pomogao zajednici da se promeni i ozdravi.

„Zahvalan sam ti, Džonase, jer bez tebe nikada ne bih pronašao način daunesem promene. Ali, tvoj zadatak je da pobegneš. A moja je dužnost daostanem.”

„Ali, zar vi ne želite da budete sa mnom, Davaoče?”, upitao je tužnoDžonas.

Davalac ga je zagrlio. „Volim te, Džonase”, rekao je. „Ali ja moram najedno drugo nresto. Kada se moj posao ovde okonča, želim da se sjedinim sasvojom kćerkom.”

Džonas je natmureno zurio u pod. Sada je pridigao pogled, zatečen.„Nisam znao da imate kćerku, Davaoče! Rekli ste mi da ste imali bračnogdruga. Ali ništa nisam znao o vašoj kćerki.”

Davalac se nasmešio i klimnuo glavom. Prvi put tokom svih ovih dugihmeseci koje su proveli zajedno, Džonas ga je video istinski srećnog.

„Njeno ime je bilo Rozmeri”, rekao je Davalac.

21

Uspeće. Učiniću sve da uspe, ponavljao je Džonas sebi čitavog dana.Ali, te večeri sve se promenilo. Sve je palo u vodu - svi oni detalji koje

su tako podrobno osmislili.

Džonas je bio primoran da pobegne iste noći. Napustio je kuću nedugonakon što je pao mrak, kada se zajednica povukla u svoje domove. Bilo jeveoma rizično jer su pripadnici pojedinih službi i dalje poslovali naokolo, alion se nečujno iskrao, hodajući kroz tamu, prolazeći pokraj zamračenih kuća ipraznog Gradskog trga, ka reci. Iza Trga je mogao da vidi Dom za stara lica iAneks, kako se ističu naspram noćnog neba. Ali nije zastajao. Nije bilovremena. Svaki minut bio je dragocen, morao je što brže da se udalji odzajednice.

Sada je već bio na mostu, presamićen preko bicikla čije je pedale okretaokao lud. Mogao je da vidi mračnu vodu koja je strujala pod njim.

Začudo, nije osećao nikakav strah niti kajanje što napušta zajednicu. Aliosećao je duboku tugu što je ostavio svog najbližeg prijatelja. Znao je da usvom begu ne srne da se oglasi; ali svim srcem i umom ga je prizivao, u nadida će Davalac svojom sposobnošću da čuje nepoznato osetiti kako seoprašta od njega.

Neočekivani razvoj događaja se odigrao n vreme večernjeg obroka.Članovi porodične zajednice su skupa obedovali, kao i uvek: Lili je brbljala,majka i otac su izgovarali svoje uobičajene primedbe (i laži, znao je Džonas)u vezi s tim danom. Gabrijel se u blizini veselo igrao na podu, gugučući nasvom dečjem jeziku. Povremeno bi oduševljeno pogledao Džonasa, očiglednopresrećan što je ponovo bio sa njima nakon neočekivane noći koju je proveovan kuće.

Otac je bacio pogled na dete. „Veseli se, mali čoveče”, rekao je. „Ovo je

tvoje poslednje veče u našoj kući.”„Kako to misliš?”, upitao ga je Džonas.Otac je uzdahnuo od razočaranja. „Pa, video si da nije bio ovde kada si

se jutros vratio kući jer smo ga odveli da prespava u Centru za negu dece. Sobzirom na to da si bio odsutan, pomislili smo da je prilika da pokušamo dastvari postavimo u normalu. Spavao je tako mirno.”

„Zar nije sve prošlo kako treba?”, upitala je majka saosećajno.Otac se snuždeno nasmejao. „Pogrešno bi bilo reći da nije prošlo kako

treba. To što se dogodilo se graniči sa katastrofom. Očigledno je plakaočitave noći. Noćna smena nije mogla da izađe na kraj sa njim. Bili su sasvimiznureni kada sam jutros stigao na posao.”

„Gabi, ti nevaljali stvore”, rekla je Lili, grdeći coktanjem malo dete kojese igralo na podu.

„Dakle”, nastavio je otac, „morali smo da donesemo odluku. Čak sam ija glasao za Gabrijelovo razrešenje na sastanku održanom danas popodne.”

Džonas je spustio viljušku, zureći u oca. „Razrešenje?”, upitao je.Otac je klimnuo glavom. „Dali smo sve od sebe, zar nismo?”„Da, jesmo”, naglasila je majka.Lili je, takođe, odobravajući klimnula glavom, Džonas se svojski trudio

da mu glas bude miran. „Kada?”, upitao je. „Kada će biti razrešen?”„Rano izjutra. Moramo da započnemo pripreme za Svečanost Imenovanja,

pa smo se dogovorili da prvo rešimo taj problem.„Gabi, ujutro ćemo ti poželeti doviđenca”, rekao je otac svojim

milozvučnim, pevljivim glasom.

Džonas se domogao druge strane reke, a onda je nakratko zastao ipogledao iza sebe. Zajednica u kojoj je proživeo čitav svoj dotadašnji život,sada usnula, ostala je iza njega. U zoru će uredan i disciplinovan život kojimu je bio znan nastaviti nesmetano da funkcioniše, ali sada bez njega. Život ukojem nikada ništa nije bilo neočekivano. Niti neprilično. Niti neobično. Toje bio život bez boje, bola i prošlosti.

Snažno je navalio na pedale i nastavio da se vozi niz put. Nije bilobezbedno da troši vreme na sećanja. Pomislio je na pravila koja je do sadaveć prekršio: sasvim dovoljno da ga osude ako ga uhvate.

Prvo, napustio je dom usred noći. To je bio ozbiljan prekršaj.

Drugo, nedozvoljeno je prisvojio hranu zajednice; to je bio veomaozbiljan kriminalni čin iako se ono što je poneo sa sobom uglavnom sastojalood ostataka koji su na pragu kuća ostavljani Radnicima da bi ih odneli.

Treće, ukrao je očev bicikl. Na trenutak je oklevao da li da to uradi iline. Stajao je kraj bicikla u mraku, svestan činjenice da ne želi ništa štopripada njegovom ocu, a bio je nesiguran i po pitanju toga da li će muodgovarati da vozi veći bicikl kada je bio navikao na veličinu sopstvenog.

Ali to je bilo neophodno jer je očev bicikl pozadi imao sedalo za dete.Jer, sa sobom je poveo i Gabrijela.

Osećao je malenu glavu koja ga je gurkala u leđa, nežno ga udarajući dokje vozio. Gabrijel je mirno spavao u svome sedalu. Pre nego što je napustiokuću, snažno je pritisnuo svoje ruke na Gabrijelova leđa i preneo munajspokojnija sećanja za koja je znao: ležaljka koja se lagano ljuljuškalaispod palminog drveta na nekom ostrvu, suton, ritmični zvuk mirne vode kojaje hipnotički zapljuskivala obližnju plažu. Dok je sećanje sipilo iz njega ipretakalo se u novorođenog, osetio je kako Gabi pada u miran i dubok san.Nije se ni pomerio kada ga je Džonas pridigao iz kolevke i nežno ga spustiou sedalo na biciklu.

Znao je da neće biti otkriven pre jutra. Vozio je brzo, postojano,pokušavajući da odagna umor dok su minuti prolazili, a kilometri bivalipređeni. Nije bilo vremena da preuzme sećanja koja su se on i Davalacdogovorili da primi, sećanja na snagu i hrabrost. Oslonio se na ono što jeposedovao, u nadi da će mu to biti sasvim dovoljno za pohod na koji jekrenuo.

U širokom luku je obilazio ljudske zajednice kraj kojih je prolazio, čijesu kuće bile u mraku. Postepeno se udaljenost između zajednica povećavala,a putevi su bili sve samotniji. U početku su ga noge bolele, a onda, kako jevreme prolazilo, sasvim su utrnule.

Gabrijel je u zoru počeo da se meškolji. Nalazili su se na nekomizolovanom mestu; livade sa obe strane puta bile su mestimično istačkanegustim drvećem. Ugledao je potok, te se uputio ka njemu preko razrovanog idžombastog polja; Gabrijel je sada bio već sasvim budan i kikotao se priposkakivanju bicikla.

Džonas je pridigao Gabija sa bicikla, spustio ga na zemlju i posmatrao

kako oduševljeno istražuje travu i grančice. Pažljivo je sakrio bicikl u gustogrmlje.

„Doručak, Gabi!” Izvadio je nešto hrane, te su zajedno jeli. Tada jenapunio čašu vodom sa potoka i pružio je Gabrijelu da pije. I sam se željnonapio, a onda je seo kraj potoka posmatrajući novorođenog kako se igra.

Bio je iscrpljen. Znao je da mora da spava, da odmori svoje mišiće ipripremi se za nadolazeće sate vožnje. Nije bilo bezbedno da putuju danju.

Uskoro će krenuti u potragu za njim.Pronašao je skriveno mesto među drvećem gde je odneo novorođenog i

legao, držeći ga u naručju. Gabi se veselo odupirao kao da je u pitanju bilaneka igra, slična onima koje su igrali kod kuće, propraćena golicanjem ismehom.

„Oprosti, Gabi”, obratio mu se Džonas. „Znam da je jutro, i znam da si setek probudio. Ali, sada moramo da spavamo.”

Prigrlio je majušno telo i približio ga sebi trljajući njegova mala leđa.Umirujuće je šaputao Gabrijelu. Snažno je pritisnuo ruke na njegova leđa ipreneo mu sećanje na sveopšti i zadovoljavajući umor. Gabrijel je klimnuoglavom i, nakon nekoliko trenutaka, klonuo na Džonasove grudi.

Begunci su prespavali svoj prvi dan van zajednice.

***

Najjeziviji su bili avioni. Dani su prolazili; Džonas je izgubio uvid u tokoliko ih je uopšte prohujalo. Putovanje je preraslo u rutinu: spavali sudanju, sakriveni u grmlju ili pod drvećem; tragali za vodom; pažljivo deliliostatke hrane, kojoj su dodavali i ono što je Džonas uspevao da pronađe napoljima. I beskrajni, beskrajni kilometri koje su prelazili na biciklu tokomnoći.

Sada su mu mišići na nogama bili istegnuti. Noge su ga bolele kada bi seopustio pred spavanje. Ipak, ojačale su, te je rede morao da zastaje da seodmara. Ponekad bi se zaustavljao i spuštao Gabrijela iz sedala kako bi seobojica u mraku malo promrdala, trčkarala putem ili po poljani. Svaki putkada bi se razmrdavanje okončalo, privezao bi poslušno dete ponovo zasedalo, popeo bi se i sam na bicikl i spremno krenuo dalje.

Dakle, imao je dovoljno snage i bez onih sećanja koja mu je mogao

pružiti Davalac da je bilo vremena.Ali, kada su počeli da ih nadleću avioni, poželeo je da je primio makar

sećanja na hrabrost.Znao je da su to bili avioni-tragači. Leteli su tako nisko da su ga bukom

svojih motora budili iz sna, a dešavalo se da je skoro mogao da vidi licatragača u kabini kada bi u strahu pridigao pogled ka nebu.

Znao je da oni nisu mogli da uoče boju, i da njihova koža, kao iGabrijelove zlatne kovrdže, za njih nisu predstavljali ništa više do tračakasivog naspram bezbojnog zelenila. Ali prisetio se činjenica sa časova nauke itehnologije u školi da su avioni-tragači koristili uređaje koji su mogli daregistruju toplotu tela i da će ih to uputiti na dva ljudska bića koja se kriju ugrmlju.

Stoga je, dakle, svaki put kada bi začuo avione, posegnuo za Gabrijelom ipreneo mu sećanja na sneg, zadržavajući mali deo njih i za sebe. Zajedno supostajali hladni; a kada bi avioni otišli, oni bi drhtali, zagrljeni, sve dokponovo ne bi zaspali.

Ponekad, kada bi prenosio sećanja na Gabrijela, Džonas je osećao da onaza njega postaju manje sadržajna i slabija nego što su prethodno bila. To jebilo ono čemu se i nadao, kao što su on i Davalac i zamislili: njegovimudaljavanjem od zajednice sećanja će kod njega početi da se rasplinjuju ipretaču u umove ljudi koje je napustio. Ali sada kada su mu bila potrebna,kada bi dolazili avioni, on je svaki put grčevito pokušavao da održi onasećanja koja su mu preostala, sećanja na hladnoću, kako bi ih iskoristio zanjihov opstanak.

Avioni su obično preletali danju, tada bi se Džonas i Gabi skrivali. Ali inoću je bio na oprezu, dok je vozio putem, neprestano i pomno osluškujućizvuk njihovih motora. Čak je i Gabrijel slušao i povikivao: „Avion! Avion!”,ponekad i pre nego što bi Džonas začuo njegov užasavajući zvuk. Kada bi,povremeno, avioni-tragači doletali tokom noći, dok bi se ovo dvoje vozilo,Džonas bi pohitao ka najbližem drvetu ili grmlju, bacio se na zemlju i učinioda Gabrijel i on zahladne. Ponekad bi se sakrili u poslednjem trenutku, i to jebilo zastrašujuće iskustvo.

Noćima je vozio kroz praznu i nenaseljenu prirodu, zajednice su ostaledaleko iza njih i nigde nije bilo ni traga ljudskim naseobinama; neprestano jebio na oprezu, tražeći sledeće najbliže sklonište ukoliko bi se začuo zvuk

aviona.Ali avioni su sve rede nadletali, a kada bi se i pojavili, leteli su sporije,

kao da je potraga postala nasumična, beznadežna. Najzad je osvanuo dankada se više nisu čuli.

22

Krajolik se sada već izmenio. Bila je to neznatna promena, u početkuneuočljiva. Put je postao uzaniji i džombastiji, bilo je očigledno da ga nikood radnika iz Službe za održavanje puteva nije popravljao. Bilo je sve teževoziti po njemu, i Džonas se mučio da održi ravnotežu na biciklu dok jeprednji točak zanosio preko kamenja i brazda.

Jedne noći, Džonas je pao kada se bicikl iznenada zaustavio udarivši okamen. Nagonski je posegnuo za Gabrijelom; novorođeni, koji je bio čvrstoprivezan za sedalo, prošao je neozleđen iako malo uplašen. Međutim, Džonasje uganuo članak na nozi, dok su mu kolena bila ogrebana i oguljena, a krvcurila kroz iscepane pantalone. Bolno se pridigao i podigao bicikl, timeuveravajući Gabrijela da je sve u redu.

Vremenom je, ali oprezno, počeo da vozi i tokom dana. Zaboravio je nastrah od tragača, koji kao da su nestali u prošlosti. Ali sada su se pojavilinovi strahovi; nepoznat krajolik u sebi je skrivao i neznane opasnosti.

Drveća je bilo sve više, a šume koje su se protezale kraj puta bile sumračne i ispunjene tajnama. Sada su češće nailazili na potoke i zaustavljalise da piju vodu. Džonas je pažljivo ispirao povređena kolena, ječeći dok jeprelazio preko žive rane. Neprestani bol uganutog članka sada je uminuopošto ga je povremeno natapao u hladnoj vodi koja je tekla kroz jaruge krajputa.

Bio je svestan činjenice da je Gabrijelova bezbednost u potpunostizavisila od količine njegove snage.

Videli su svoj prvi vodopad, a prvi put su ugledali i divlje životinje.„Avion! Avion!”, povikao je Gabrijel, i Džonas se žurno sa njim povukao

među drveće, mada već danima nije video avion, a sada nije ni čuo strašanzvuk njegovog motora. Kada je zaustavio bicikl u grmlju i okrenuo se dazgrabi Gabija, video je malu, bucmastu ruku koja je pokazivala u pravcu

neba.Preplašeno je podigao pogled, i shvatio da to uopšte nije bio avion. Mada

je nikada ranije nije video, prepoznao ju je iz svojih zamirućih sećanja, jer gaje Davalac toliko puta njome darivao. Bila je to ptica.

Uskoro su, putujući, videli mnoštvo ptica koje su, dozivajući se, jedrileiznad njihovih glava. Videli su jelene, a jednom, pored puta, i nekocrvenkastosmeđe stvorenje sa kosmatim repom koje ih je neustrašivo iradoznalo posmatralo. Džonas nije znao kako se ovo stvorenje zove. Usporioje i sada su zurili jedno u drugo, sve dok se životinja nije okrenula i nestala ušumi.

Sve je to za njega bilo novo. Nakon života provedenog u Istovetnosti ipredvidljivosti, bio je ispunjen strahopoštovanjem prema svim iznenađenjimakoja su se pojavljivala iza svake okuke na putu. Neprestano je usporavaogledajući poljsko cveće, uživajući u grlenom cvrkutanju neke obližnje ptice,ili, jednostavno, posmatrajući kako se vetar poigrava lišćem na drveću.Tokom dvanaest godina provedenih u zajednici, nikada nije iskusio ovakvetrenutke, trenutke neopisive sreće.

Ali do sada su se kod njega pojavili i očajnički strahovi. Najuporniji odsvih novih strahova koji su ga opsedali bio je strah od gladi. Sada, kada suiza sebe ostavili poljoprivredna dobra, bilo je gotovo nemoguće pronaćihranu. Pojeli su svoje skromne zalihe krompira i šargarepe, koje su sačuvaliod pohoda na poslednje poljoprivredno dobro, tako da su sada bih neprestanogladni.

Džonas je kleknuo kraj potoka bezuspešno pokušavajući da golimrukama uhvati ribu. Iznerviran, bacao je kamenje u vodu, mada je bio svestanda to nema svrhe. Najzad je u silnom očaju napravio improvizovanu mrežu,vezujući krajeve Gabrijelovog ćebeta oko iskrivljenog pruta.

Nakon bezbroj pokušaja, u mreži su se zadržale dve savitljive srebrnkasteribe. Džonas ih je promišljeno isekao na komade nekim oštrim kamenom inahranio sebe i Gabrijela parčićima njihovog živog mesa. Jeli su i nekebobice, i bezuspešno pokušavali da uhvate pticu.

Noću, dok je Gabrijel spavao kraj njega, Džonas je ležao budan a glad gaje morila. Prisećao se svog života u zajednici, gde su im obroci bili redovno isvakodnevno dostavljani.

Pokušao je da iskoristi poslednje trunčice svog sećanja da se priseti

hrane. Pošlo mu je za rukom da povrati kratkotrajne prizore koji su muzadavali strašnu muku; gozbe sa velikim količinama pečenog mesa;rođendanske proslave sa tortama od gustog šlaga; sočno voće toplo od sunca,koje je visilo u iščekivanju da bude ubrano i pojedeno.

Ah, kada bi se sećanja povukla, ponovo bi ga spopala ona nagrizajuća ibolna praznina u stomaku. Džonas se prisetio, iznenada smrknut, detinjstva,kada su ga izgrdili samo zato što se pogrešno izrazio. Reči koje je ovlašizrekao bile su „umirem od gladi”. Ti nikada nisi osetio glad, rekli su mutada. Niti ćeš ikada osetiti izgladnelost.

Ah, sada ju je osećao. Da je ostao u zajednici, ne bi je iskusio. To jebarem bilo jasno kao dan. Nekada je priželjkivao pravo na izbor. Kada ga jedobio, postupio je pogrešno: izabrao je da ode. I sada je umirao od gladi.

Ali, da je ostao...Misli su se nizale jedna za drugom. Da je ostao, umirao bi od gladi na

neki drugi način. Živeo bi životom gladnim osećanja, boja, ljubavi.A Gabrijel? Za Gabrijela ne bi ni bilo života. Kada malo podrobnije

razmisli, drugog izbora nije imao.Džonas je bio sve slabiji i sve mu je teže bilo da vozi bicikl, ali je u isto

vreme u daljini prepoznavao nešto što je želeo da vidi: brda. Njegov uganutigležanj je pulsirao kada bi napregnuo nogu da spusti pedalu. Vožnja je,međutim, postala nešto što je sada skoro već prevazilazilo njegov trud,pretvorila se u rutinu.

I vremenske prilike su se menjale. Kiša je padala već dva dana. Džonasnikada nije video kišu, mada ju je često osećao u sećanjima. Voleo je tu kišu,uživao je u novom osećaju koji mu je pružala, ali sada je, nekako, bilodrugačije. I njemu i Gabrijelu je bilo hladno i bili su mokri. Nije im bilo lakoni da se osuše kada bi povremeno nakon kiše granulo sunce.

Gabrijel uopšte nije plakao tokom ovog dugačkog i zastrašujućegputovanja. Ali, sada jeste. Plakao je jer je bio gladan, bilo mu je hladno i bioje strašno slabašan. I Džonas je plakao iz istih razloga, kao i zbog jednogdodatnog. Ridao je jer se plašio da sada neće moći da spase Gabrijela. Višeuopšte nije brinuo za sebe.

23

Džonas je osećao, bio je sve sigurniji u to, da se cilj nalazio pred njim,veoma blizu, u noći koja je nadolazila. Nijedno od njegovih čula to nije ni nakoji način potvrđivalo. Nije video ništa pred sobom, osim beskrajne pantljikeputa uzanih krivina. Ispred sebe nije čuo nikakav zvuk.

Svejedno, osećao je da Drugde sada već nije bilo daleko. Ali malo mu jenade ostalo u to da će imati dovoljno snage da dođe do njega. Njegovanadanja su se još više stanjila kada je oštar i hladan vazduh počeo da sezamagljuje i ispunjava kovitlajućom belinom.

Gabrijel, uvijen u svoje tanko ćebe, bio je povijen, tih i drhturio je nasvom malom sedalu. Džonas je umorno zaustavio bicikl, pridigao i spustiodete, uviđajući koliko je Gabrijel hladan i slab, što mu je slamalo srce.

Stojeći na zamrznutoj uzvisini koja je postajala sve gušća oko njegovihutrnulih nogu, Džonas je razgrnuo tuniku i smestio Gabrijela na svoje golegrudi. Iscepano i prljavo ćebe je obavio oko sebe i deteta. Gabrijel seslabašno promeškoljio na njemu i nakratko jeknuo u tišinu koja ih jeokruživala.

Džonas je na jedvite jade, iz skoro zaboravljenog sećanja mutnog poputsame tvari, povratio sećanje na prirodu beline.

„Ovo se zove sneg, Gabi”, prošaptao je Džonas. „Pahuljice. One padajusa neba i divne su.”

Dete, koje je nekada bilo tako radoznalo i pripravno na sve, sada nijereagovalo. Džonas je pogledao nadole kroz sumrak u malenu glavu na svojimgrudima. Gabrijelova kovrdžava kosa je bila umršena i prljava, a na njegovimbledim obrazima nalazili su se prljavi tragovi od suza. Oči su mu bilezatvorene. Dok je Džonas posmatrao, jedna pahuljica se spustila i zalepila zamajušnu, lepršavu trepavicu uz kratkotrajni plamsaj.

Iznureno se popeo na bicikl. Pred njim se nalazilo strmo brdo. Čak i u

najboljim vremenskim uslovima taj uspon bi zahtevao mnogo truda. A sada,sve dublji sneg je prekrio uzani put i učinio vožnju nemogućom. Prednjitočak bicikla se teško pokretao dok je Džonas zdušno gurao pedale svojimutrnulim i iscrpljenim nogama. A tada se bicikl sasvim zaustavio. Ni makacdalje.

Sišao je sa njega i spustio ga postrance u sneg. Na trenutak je pomisliokako bi jednostavno bilo da i sam pored njega legne, da sebe i Gabrijelaprepusti mekoti snega, tmini noći, toploj udobnosti sna.

Ali, došao je dovde. Mora barem da pokuša da nastavi dalje.Sećanja su sada izbledela u njegovom umu, prebegla ka ljudima njegove

zajednice. Da li su barem neka od njih opstala? Može li se uhvatiti barem zatračak toplote? Da li je još uvek imao snage da Da? Da li je Gabrijel jošuvek bio sposoban da Primi?

Spustio je ruke na Gabrijelova leđa i pokušao da se priseti sunčevogsjaja. Na trenutak se učinilo da mu ništa ne dolazi u svest, da je njegovasposobnost potpuno iščilela. Onda je, iznenada, nanovo zatitrala, a on jeosetio majušne plamičke toplote koja je počela da se ušunjava u njegovasmrznuta stopala i noge. Osetio je kako mu lice poprima sjaj, a napeta ihladna koža njegovih nogu i šaka se opustila. Na tren je osetio kako tosećanje želi da zadrži samo za sebe, da sebi dopusti da se kupa na suncu,lišen tereta bilo čega ili bilo koga.

Ali taj trenutak je prošao, a umesto njega je nastupio nagon, potreba,strastvena želja da toplinu podeli sa jedinom osobom koja mu je ostala da jevoli. Uz bolni trud je sebe naterao da prenese osećanje topline u tanušno,drhturavo telašce u njegovim rukama.

Gabrijel se trgnuo. Na trenutak su se obojica kupala u toploti inovostečenoj snazi dok su stajali i grlili jedan drugoga usred zaslepljujućegsnega.

Džonas je počeo da se penje uz brdo.Sećanje na toplotu je trajalo jako kratko. Nije se odvukao ni nekoliko

metara kroz noć kada je ono nestalo, a hladnoća ponovo zavladala.Ali njegov um je sada bio budan. Čak i ta kratkotrajna toplota je

odagnala letargiju i pomirenost sa sudbinom i obnovila njegovu volju zapreživljavanjem. Počeo je brže da hoda, na stopalima koja više nije osećao.Međutim, brdo je bilo veoma strmo, a dodatno su mu kretanje otežavali sneg

i nedostatak snage. Nije daleko dogurao, a onda se spotakao i pao.Na kolenima, ne mogavši da ustane, Džonas je ponovo pokušao da

prizove sećanja. Njegova svest se dočepala trunčice jednog drugog sećanjana toplotu, i pokušavala grčevito da je zadrži, proširi i prenese na Gabrijela.Raspoloženje i snaga su se uvećali čim je toplota počela da nadolazi, te sepridigao. Gabrijel se ponovo uznemirio kada je Džonas počeo da se penje.

Međutim, sećanje je jenjavalo, a osećaj hladnoće je postajao intenzivniji.Da je imao samo malo više vremena da primi dodatnu toplotu od

Davaoca pre nego što je pobegao! Možda bi mu sada više topline bilo naraspolaganju. Ali bilo je besmisleno razmišljati o tome. Sada je u potpunostimorao da se usredsredi na zagrevanje Gabrijela i sebe i na dalje koračanje.

Penjao se, zastajao i ponovo ih obojicu nakratko zagrevao majušnimostatkom sećanja koja su mu još jedina preostala.

Vrh brda se činio tako dalekim, a nije znao ni šta se nalazi iza njega. Aliništa mu drugo nije preostalo nego da nastavi dalje. Vukao se uzbrdo.

Kad se napokon približio vrhu brda, nešto je počelo da se događa. Ne,nije mu bilo toplije; naprotiv, još više je osećao mraz i utrnulost. Nije bio nimanje iznuren, noge su mu bile teške poput olova, tako da ih je, onakopromrzle, jedva pomicao.

Međutim, iznenada je osetio da ga ispunjava osećanje sreće. Počeo je dase priseća srećnih vremena. Setio se roditelja i sestre. Prisetio se svojihprijatelja, Ašera i Fione. Vratilo mu se sećanje na Davaoca.

Radosna sećanja su ga odjednom preplavila.Dospeo je do mesta koje je predstavljalo vrh brda, i mogao je da oseti da

je zemlja pod njegovim, snegom prekrivenim stopalima, ravnija. Više nećebiti uzbrdice.

„Samo što nismo stigli, Gabrijele”, prošaptao je, iz nekog razloga ubeđenu ono što govori. „Sećam se ovog mesta, Gabi.” To je bilo tačno. Ali, to nijebio ostatak slabog i mučnog prisećanja; ovo je bilo drugačije. Ovo je bilonešto što je mogao da sačuva. To je bilo njegovo sećanje.

Zagrlio je Gabrijela i protrljao ga ubrzano ne bi li ga zagrejao, ne bi li gaodržao u životu. Vetar je bio žestok i hladan. Sneg se kovitlao zamagljujućimu vid. Ali, nekako je znao da se negde ispred njega, izvan zaslepljujućeoluje, nalaze toplina i svetlost.

Koristeći poslednje trunke snage, kao i posebno znanje koje se nalazilo

duboko u njemu, Džonas je pronašao sanke koje su ih čekale na vrhu brda.Promrzlim rukama je nespretno posegnuo za kanapom.

Smestio se na sanke i prigrlio Gabija. Breg je bio strm, ali je sneg biopuderast i mekan - znao je da ovog puta neće naići na led, neće pasti i osetitibol. Unutar njegovog promrzlog tela, srce se uzburkalo od nade.

Počeli su da se spuštaju.Džonas je osetio da gubi svest, te je čitavim svojim bićem pokušavao da

se održi na sankama, grčevito pridržavajući Gabrijela, štiteći ga. Salinac jeklizio kroz sneg, a vetar mu bičevao lice dok su se pravolinijski spuštali nizbrazgotinu za koju se činilo da vodi do konačnog cilja, mesta za koje jeoduvek osećao da ga iščekuje, do Drugde, koje je predstavljalo njihovubudućnost i njihovu prošlost.

Jedva je držao oči otvorenim dok su se spuštali, sve niže i niže, a onda jeiznenada ugledao svetlost koju je prepoznao. Znao je da je svetlost dopiralakroz prozore kuća - crvene, plave i žute svetiljke su blistale sa drveća, usobama u kojima su porodice stvarale i čuvale sećanja, gde se slavila ljubav.

Sve niže i niže, brže i brže. Iznenada je postao sasvim svestan, srećan, isiguran da su oni čekali njega; i da su, takođe, čekali dete. Prvi put je začuonešto za šta je znao da predstavlja muziku. Čuo je ljude kako pevaju.

Učinilo mu se da, sa prostranstava koja je ostavio za sobom, sa mestakoje je napustio, takođe čuje muziku. Ali možda je to, ipak, bio samo odjek.

Sken i obrada: BABAC