MAKROEKONOMIJA KAO EKONOMSKA NAUKA

• Neprekidnim procesom inflacije države mogu zapleniti, skriveno i neprimetno veliki deo

bogatstva svojih građana.

• Dž. M. Kejns

• Makroekonomija analizira funkcionaisanjeprivrede kao celine.

• Mikroekonomija analizira pojedinačne cene, količine, tržišta itd.

• Ukupna vrednost svih roba i uslugaproizvedenih u toku godine dana u jednojzemlji predstavlja njen društveni proizvod.

• Na jednoj strani, društveni proizvod iskazuje sposobnost zemlje da proizvede i ponudi na prodaju ukupnu količinu roba i usluga dok, na drugoj strani, on pokazuje spremnost nacionalne privrede date zemlje da potražuje i kupi ove robe i usluge.

• Formiranje i raspodela društvenog proizvoda, uslovi i pretpostavke za punu zaposlenost radnesnage i potpuno korišdenje proizvodnihkapaciteta, kretanje opšteg nivoa cena – samo suneka, mada osnovna pitanja, kojima se bavimakroekonomija.

• Makroekonomija se bavi agregatima privredne aktivnosti vodedi pre svega računa o ukupnoj zaposlenosti, društvenom proizvodu, inflaciji i platnom bilansu.

• Da bi razumeli suštinu makroekonomije odključnog je značaja da shvatimo da su “ekonomski agregati” proizvod apstraktnog ljudskog mišljenja koji se pokazao veoma korisnim u opisivanjustvarnog privrednog života.

• Ekonomski agregati nastaju na osnovuodgovarajudeg postupka agregacije ili

sabiranja pojedinačnih ekonomskih veličina. Društveni proizvod, kao jedan takav agregat, napred smo definisali. Zajedno sa inflacijom,

platnim bilansom i nezaposlenošdu to sunajviše spominjani agregati u

makroekonomskoj analizi.

Razvoj i najznačajniji pravcimakroekonomije

• Svako ocenjivanje sadašnjeg stanjamakroekonomije mora da objasni uspon i pad starih ideja i mesto novih u odnosu na prethodne i u odnosu na istorijski kontekst.

• Za mnoge ekonomiste uspon modernemakroekonomije vezuje se za Veliku depresiju 1929. i pojavu Kejnsove Opšte teorije zaposlenosti, kamate i novca 1936, koja je za njegove pristalice revolucija, jer je potpuni raskidsa prethodnom klasičnom tradicijom Smita, Rikarda i Mila.

• Globalno posmatrano u ekonomskoj nauci postoje različita shvatanja o značaju, mestu i ulozi makroekonomske teorije i politike.

• Distinkcija shvatanja zasnovana je na različitim

gledištima kako makroekonomija funkcioniše,

šta određuje nivo ravnoteže proizvodnje i cena, kojasu to najznačajnija makroekonomska pitanja i problemi kojima se treba baviti.

• Relevantna ekonomska gledišta danas se mogu locirati u tri grupe mišljenja:

Kejnsijanska ekonomija

Monetaristička i

Neoklasična ekonomija

Ciljevi i instrumenti makroekonomije• Društvena, politička i vojna mod, bolje redi

sudbina zemlje zavisi od privrednog uspeha.• Ni jedno područje ekonomije nije danas važnije za

nacionalni uspeh od njenih makroekonomskihučinaka.

• Životni standard zemlje zavisi od njenemakroekonomske politike.

• Zahvaljujudi Kejnsu i njegovim sledbenicima, znamo da izborom makroekonomskih politika, koje utiču na ponudu novca, poreze ili državnupotrošnju zemlja može ubrzati ili usporiti svojprivredni rast, inicirati brzu inflaciju, ili usporitirast cena, proizvesti trgovački deficit.

• Glavni ciljevi makroekonomkse politike su:

Visoka i rastuda veličina nacionalnog proizvoda

Visoka zaposlenost

Stabilnost cena, odnosno relativno blagi rast cena, sa cenama i nadnicama određenom ponudom i tražnjom na slobodnom tržištu

Snažna i stabilna međunarodna razmena dobara, usluga i kapitala sa stabilnim

deviznim kursom i ravnotežom uvoza i izvoza

Instrumenti makroekonomske politike• Fiskalna politika - Fiskalnu politiku

analiziramo sa aspekta upotrebe poreza ijavne potrošnje.

• Monetarna politika - predstavlja upravljanjenovcem, kreditom i bankarskim sistemom.

• Međunarodna ekonomska politika - dobijasve više na značaju zbog visokog stepenapovezanosti svih zemalja sveta.

• Politika dohotka - dobija na značaju kada se inflacija ozbiljnije ispolji.

Najvažnije makroekonomske teorije i politike

• Makroekonomska teorija proučava zajedničke karakteristike svih makroekonomskih pojava određene vrste i utvrđuje ekonomske zakonitosti u kretanju makroekonomskih pojava i procesa.

• Od mnogobrojnih makroekonomskih teorija izdvajamo dve najznačajnije: kejnzijanska i monetaristička. Osvrnudemo se i na tzv. novu klasičnu ekonomiju.

Kejnsova makroekonomska analiza

• Džon Majnard Kejns (1883-1946) rođen je u Kembridžu gde je njegov otac predavao ekonomiju i bio učenik tada najpoznatijeg engleskog ekonomiste Alfreda Maršala.

• Kejnsova knjiga “Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca” (1936) predstavlja početak nove etape u razvoju ekonomske misli, koji se obično naziva “kejnsijanska revolucija”.

• “Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca” posvedena je proučavanju snaga koje utiču na promene u obimu ukupne proizvodnje i zaposlenosti.

Kejnsov odnos prema maršalijanskoj teoriji zaposlenosti

• Tradicionalna ekonomska teorija bavila se pretežno problemom raspodele datog obima zaposlenih resursa, odnosno faktora proizvodnje, između različitih namena, kao i uslovima koji određuju nagradu, odnosno cenu.

• Maršalijanska, odnosno tradicionalna teorija, ne dopušta mogudnost tzv. nevoljne nezaposlenosti, tj. nezaposlenosti protiv volje radnika. Ona, zapravo, polazi od stanja koji je u ekonomskoj literaturi poznato kao stanje pune zaposlenosti.

• Postavke tradicionalne teorije nezaposlenosti ne isključuju mogudnost postojanja tzv. funkcionalne nezaposlenosti. Tradicionalna teorija takođe ne isključuje i mogudnost tzv. voljne nezaposlenosti. To je stanje kada radnici nede da prihvate posao za određenu najamninu.

• Tradicionalna teorija se, po Kejnsu, može shvatiti kao teorija raspodele u uslovima pune zaposlenosti. Prema ovoj teoriji nezaposlenost može biti jedino posledica: ili privremene nezaposlenosti između dva posla, ili promene u tražnji visoko specijalizovanih faktora proizvodnje, ili posledica uticaja esnafskog sindikata na zaposlenost radnika koji nisu njegovi članovi.

• Kejns otvoreno iznosi problem: tradicionalna teorija se može primeniti jedino na stanje pune zaposlenosti.

• Kejnsov revolucionarni doprinos je stavljanje zaposlenosti u funkciju proizvodnje, iz čega je

proisteklo vezivanje investicija i faktorskih cena za željeni dohodak.

Kejnsovo odbacivanje Sejovog zakona tržišta

• Od francuskog ekonomiste Žan Batista Seja potiče doktrina poznata kao Sejov zakon tržišta. Po toj teoriji ponuda stvara svoju sopstvenu tražnju.

• Iz Sejovog zakona tržišta proizilazilo je da svako uzdržavanje od lične potrošnje dovodi automatski do invenstiranja radne snage i ostalih faktora proizvodnje u sferu proizvodnje kapitalnih dobara.

• Kejns je odbacio Sejov zakon tržišta i doveo u pitanje i mnoge druge postavke tradicionalne teorije kao što su: korist od privatne i javne štedljivosti, stav prema kamatnoj stopi, tradicionalna teorija zaposlenosti, kvantitativna teorija novca, itd.

• Između prethodne ekonomske teorije, počev od Rikarda, i Kejnsove teorije postoje sledede razlike:

1. Prethodna ekonomska teorija bavi se, pre svega, problemom raspodele, a ne obimom nacionalnog dohotka. Kejns istražuje snage koje određuju obim, odnosno nivo zaposlenosti i nivo privredne aktivnosti uopšte, kao i obim nacionalnog dohotka.

2. Raniji ekonomisti prihvataju Sejovo stanovište da tržišni mehanizam sam po sebi obezbeđuje punu zaposlenost faktora proizvodnje. Kejns ističe da ne postoji takav mehanizam koji automatski dovodi do stanja pune zaposlenosti, ved da privreda može biti na raznim nivoima zaposlenosti.

3. Shvatanja tradicionalne teorije se zasnivaju na liberalističkoj ekonomskoj politici, neintervencionizmu, na ne mešanju države u privredni život. Za mešanje države nema potrebe, jer tržišni mehanizam sam po sebi obezbeđuje: (1) punu zaposlenost svih faktora proizvodnje i (2) najracionalniji razmeštaj, tj. alokaciju faktora proizvodnje. Kejns smatra suprotno i upuduju na državni intervencionizam, odnosno na intervencionističku ekonomsku politiku.

• U središtu Kejnsove analize je odsustvo efektivne tražnje i mogudnosti nedovoljne potrošnje. Nedostatak efektivne tražnje jedino može nadomestiti država.

MonetarizamOsnovna obeležja monetarizma

• Suprostavljajudi se kejnzijanizmu, monetaristi osporavaju teorijsku utemeljenost kejzijanizma, a posebno efikasnost intervencionističke politike države.

• Po monetarističkom pristupu uzroci ekonomske krize sedamdesetih godina prošlog veka su: prekomerna uloga države, ekspanzija budžetskih programa, deficiti budžeta, eskalacija budžetske mase.

• Najvažniji uzročnik inflacije je širenje države blagostanja, što vodi rastu novčane mase. Inflacija je, za monetariste, isključivo monetarni fenomen.

• Uzroke nezaposlenosti treba tražiti u državnoj regulativi, suspenziji tržišta i usponu monopola i, posebno, u usponu radničkih sindikata.

• Obeležja monetarizma su: (1) kvantitativna teorija novca; (2)Filipsova kriva upotpunjena očekivanjima; (3) monetaristički pristup platnom bilansu i (4) protivljenje aktivističkoj ekonomskoj politici.

• Monetaristički pravac ipak može da se svede na četiri opšta stava:

1. privatni sektor je stabilan; posle poremedaja, privredni sistem se automatski vrada u stanje pune zaposlenosti, a

nezaposlenost na svoj prirodni nivo;

2. bilo koja stopa monetarnog rasta kompatibilna je sa nivoom pune zaposlenosti, mada je ishod različita inflacija;

3. promena stope monetarnog rasta prvo menja stopu realnog ekonomskog rasta i nezaposlenost; na dugi rok ti efekti

nestaju i jedino ostaje permanentno povedanje stope inflacije;

4. odbacuje se aktivistička politika upravljanja tražnjom, bilo monetarna bilo fiskalna, i preferiraju na dugi rok monetarna

pravila ili unapred definisani ciljevi.

Teorijski temelji monetarizma

• Monetarizam istražuje uzročno-posledične veze u monetarnoj sferi. Analizira osnovne pravce delovanja novca na opšte tokove proizvodnje i na njene određene parametre, kao što su investicije, potrošnja i cene. Monetarizam je vezan za istraživanje delovanja novčanog faktora na ponašanje privredne konjukture, s jedne strane, a s druge, za delovanje novca na razvoj inflacije.

• Milton Fridman polazi od toga da je kvantitativna teorija novca teorija tražnje novca. Neokvantitativnateorija nastoji da objasni faktore koji determinišu tražnju novca.

• Prema ovoj teoriji, funkcija novca je vrlo stabilna, odnosno novčana masa se menja po dosta stabilnoj godišnjoj stopi rasta.

• Velike promene su mogude samo kod nominalne količine novca, dok je realna količina novca stabilna. Osnovni faktor poremedaja je odstupanje kreiranog novca od strane bankarskog sistema u odnosu na realnu količinu novca, što se neposredno odražava na cene.

• Ova teorija empirijski nastoji da dokaže da postoji visoka korelacija između promena novčane mase i promena cene i dohotka, ali s izvesnim odloženim delovanjem od 6 do 9 meseci.

Savremeni monetarizam

• Za Fridmana je savremeni monetarizam svojevrsna kontrarevolucija u odnosu na nekadašnju kejnsijansku revoluciju.

• Fridman polazi od stanovišta da postoji skladan odnos između stope privrednog rasta, količine novca i stope rasta nominalnog dohotka. Ukoliko raste količina novca, nominalni dohodak de da raste, i obrnuto. Funkcija tražnje novca je stabilna. Ona predstavlja jednu od ključnih determinanti dohotka, cena i monetarne politike.

• Kratkoročne monetarne promeneprvenstveno deluju na proizvodnju, dok dugoročna stopa monetarnog rasta utiče prvenstveno na cene, odnosno na nivo cena. Iz toga proizilazi da je inflacija uvek i svugde monetarni fenomen. Rashodi javnog sektoramogu ali i ne moraju biti inflatornog karaktera.

• Porast nivoa cena znači istovremeno i smanjenje realne količine novca; to dovodi do zaključka da su promene cena gotovo redovno posledica promena nominalne količine novca.

• Teorija savremenog monetarizma postavlja ekstremnu varijantu prema kojoj monetarni faktori, na dugi rok, deluju samo na formiranje cena.

• S druge strane, samo efektima monetarne bazemogu da se objasne odstupanja nominalnog od realnog dohotka, a to znači i stopa rasta proizvodnje i zaposlenosti.

• Ukoliko dođe do znatnijeg povedanja nominalne količine novca, transaktori de da nastoje, kupovinom robe i usluga, da se oslobode tih novčanih viškova.

• Promene količine novca koje nisu pradene promenom tražnje novca neposredno se odražavaju na visinu izdataka ekonomskih subjekata. To je proces usklađivanja na makroplanu.

Monetarizam i monetarna politika

• Teorijske osnove neokvantitativne analize utiču na vođenje monetarne politike u vedini savremenih tržišnih privreda. Novac zauzima centralno mesto u privrednim odnosima i tokovima. Promene novčane mase mogu odlučujude da deluju na nacionalni dohodak i zaposlenost. Ova teorija odbacuje temelje kejnsijanske teorije, efekte akceleratora i multiplikatora.

• Postoji čvrst i empirijski dokazan odnos između dohotka i količine novca. Raspoloživa količina novca može da se menja autonomnim monetarnim merama.

• Teorija novčane baze uspela je da dokaže tesnu vezu između stope promena novčane mase i društvenog proizvoda. Promeni stope rasta novčane mase redovno prethode fluktuacije privrednog ciklusa.

• Ukoliko žele da se stabilizuju konjukturneoscilacije, treba stabilizovati ekspanziju ukupne količine novca. Time se, po Fridmanu, dolazi do konstantne godišnje stope rasta novčane mase.

• Ekspanzija novčane mase deluje na rast proizvodnje i zaposlenosti, istovremeno i dovodi do porasta ukupne novčane tražnje, odnosno potrošnje.

• Kredit i novac podržavaju ili ograničavaju reprodukciju zavisno od osnovne orijentacije monetarne politike, od toga da li je ekspanziono ili restriktivno orijentisana. Ukoliko žele da se ograniče ciklična kretanja u realnom sektoru privrede, mora da se stavi pod kontrolu i ograniči ekspanzija ukupne količine novca u privredi.

Monetarizam i kejnsijanizam

• Monetarizam je svojevrsna kontrarevolucija u odnosu na kensijanizam. Monetarizam je zaobišao

probleme nezaposlenosti kojima se bavila kejnsijanska analiza. Za monetariste je inflacija

postala neprijatelj broj jedan. Privreda se prikazuje kao samoregulišudi mehanizam. Na mesto

kensijanskog regulisanja tražnje za kapitalom pomodu kamate, monetaristi regulišu ponudu

kapitala kroz ponudu novca. Tražnja za novcem je stabilna.

• Monetarizam polazi od stava da inflacija može da se kontroliše i eliminiše u kratkom periodu bez štetnih posledica na proizvodnju i zaposlenost. Monetarizam polazi od osnovnog postulata da de ograničavanje rasta mase novca, ponude novca, smanjiti na taj način što de usporiti rast nadnica.

• Monetaristi smatraju da su veliki budžetski deficiti nastali zbog državnog intervencionizma. Budžetski deficit povedava tražnju za novcem.

• Državni budžet mora da bude uravnotežen, ali na niskom nivou rashoda i prihoda. Monetarizam je generalno protiv povedanja javnih prihoda i rashoda. Uravnoteženje ponude i tražnje u drugim sektorima znači povratak neoklasičnoj teoriji.

• Umesto intervencionističkog regulisanja tražnje sada deluje liberalizam, idealizacija tržišta i to sa pozicija

kvantitativne teorije novca. Monetaristi su kritikovali: (1) istovremeno postavljanje nekoliko ciljeva; (2) pridržavanje budžetske politike i nagle

promene u merama kontrole. • Monetaristi se zalažu za: (1) orijentaciju na jedan osnovni cilj, i to je stabilnost cena, kojoj se mora sve podrediti; (2) to da je najvažnija poluga upravljanje

novcem, i politika mora da bude na dugi rok stabilna.

• M. Fridman i F. Modiljani formulisali su hipoteze o relativnom dohotku. Fridman dokazuje da ljudi troše u skladu sa permanentnim dohotkom kao ponderisanom veličinom prošlih dohodaka.

Spor monetarista i kejnzijanaca• Monetarizam polazi od:

• (1) postojanja stabilne ukupne tražnje za novcem, stabilnog odnosa između količine novca koji ljudi žele da drže i stvarno poseduju;

• (2) na dugi rok fluktuacije novčanih dohodaka ispoljavaju se kao fluktuacije cena, a ne fluktuacije proizvodnje i zaposlenosti;

• (3) privatni sektor je inherentno stabilan, oslobođen od državne intervencije;

• (4) tržišta se čiste, prilagođavaju ponudi i tražnji, sve cene su fleksibilne, pa i nadnice na tržištu rada;

• (5) očekivanja imaju ključnu ulogu u kretanju cena, bilo da se radi o adaptivnim ili racionalnim očekivanjima;

• (6) odbacuje se aktivna stabilizaciona politika.

• Kaldor kritikuje postavke monetarizma: (1) rast ponude novca je osnovna, a verovatno i najvažnija determinanta rasta cena dobara i usluga; (2) kretanje realne privrede-proizvodnja, zaposlenost, produktivnost-determinisani su tržišnim kretanjima.

• Monetarizam pretpostavlja: (1) privreda je samoregulišuda; (2) nema bitne razlike između robno-novčane i kreditno-novčane privrede; (3) kontrola ponude novca sama po sebi dovodi do smanjivanja cena.

• U osnovi monetarizma je pretpostavka da je ponuda novca egzogena varijabla, uzrok promena cena i dohotka, a po Kaldoru količina novca u privredi je endogena varijabla i nije nezavisna od tražnje.

KEJNZIJANSKA EKONOMIJA MONETARIZAM

1. Naglasak na kratak rok 1. Naglasak na dugi rok

2. Pretpostavlja se da su nadnice i

očekivanja fiksni na kratak rok

2. Pretpostavlja se da stepen

fleksibilnosti nadnica i očekivanja

zavisi od privrženosti vlasti održavanju

vrednosti novca

3. Agregatna kriva ponude je fiksna

na kratak rok

3. Ne pretpostavlja se da je agregatna

kriva ponude fiksna na kratak rok

4. Pretpostavlja se da su nadnice

rigidne naniže

4. Krediti i drugi sporazumi u osnovi su

arbitrarni i treba ih menjati pomoću

makroekonomske politike

5. Ne protive se politici kontrole

nadnica i cena

5. Protive se politici kontrole nadnica i

cena

6. Skloni su diskrecionoj monetarnoj

i fiskalnoj politici kojom se “upravlja”

makroekonomijom

6. Protive se korišćenju diskrecione

monetarne i fiskalne politike kojom bi

se upravljalo makroekonomijom

Razlike kejnzijanske i monetarističke makroekonomije

7. Veruju da bi bez “upravljanja”

makroekonomija iskusila spori rast,

nezaposlenost, nestabilnost

7. Skloni su automatskoj

makroekonomskoj politici, prednost

daju pravilima u odnosu na

diskreciona prava

8. Veruju da je makroekonomija

složena i da se njeno poznavanje

mora temeljiti na studijama slučaja

8. Veruju da makroekonomija

najbolje sama sobom upravlja, da

spontano ostvaruje optimalan rast,

zaposlenost, stabilnost

9. Veruju da je makroekonomija

isuviše složena da bismo je do

detalja mogli spoznati

10. Veruju da su sve

makroekonomije u osnovi slične

Nova klasična ekonomija

• Vreme sedamdesetih godina prošlog veka može se označiti svojevrsnom krizom kejnsijanske i neokejsijanske ekonomije. Kritikujudi osnovne stavove kejsijanske teorije nastaje nova makroekonomska teorija-nova klasična ekonomija.

• Teorija racionalnih očekivanja, kao jedan od pravaca nove klasične ekonomije, polazi od stava da subjekti privređivanja na osnovu svih raspoloživih informacija formiraju svoje poglede na bududa kretanja u privredi i da se u skladu sa tim ponašaju. Ovo je apsolutno nov način razmišljanja u ekonomskoj teoriji.

• Drugi element nove klasične ekonomije je verovanje da su tržišta u ravnoteži. Predstavnici nove klasične škole veruju da zbog toga što su realne nadnice niže za vreme recesije, ljudi zamenjuju radne neradnim aktivnostima.

• Nova klasična ekonomija potencira značaj očekivanja. Njeno osnovno načelo je da se promene u monetarnoj politici mogu promeniti ravnotežni nivo proizvodnje samo ako su neočekivane.

• Neoklasični ekonomisti tvrde da monetarna i fiskalna politika treba da ciljaju na održavanje niske, stabilne stope inflacije i da ne treba da imaju ambicije da izmene realni nivo proizvodnje i stopu nezaposlenosti.

Komparacija i uticaj vodedih makroekonomskih teorija

• Napred istaknute tri makroekonomske teorije ponekad su se preklapale i čak imale istovetne zaključke.

• Makroekonomske teorije i politike su se vremenom razvile kao odgovor na konkretne zahteve privrede,

kao i na očigledne nedostatke postojedih teorija. Dobre su one teorije koje su odgovorile

zahtevu svoga vremena. • Sve ove makroekonomske teorije su služile i služe kao

osnova makroekonomskoj politici, odnosno, u funkciji su kreiranja odgovarajudih makroekonomskihinstrumenata.

• Direktna posledica Kejnsovog dela se može smatrati široko prihvatanje prakse aktivne makroekonomske politike. Monetaristi su zastupali mišljenje da konstantan porast novčane mase može stabilizovati proizvodnju i cene. Predstavnici nove klasične ekonomije naglašavaju očekivanja koje zahtevaju više informacija od kreatora politike.

• Osnovne razlike između ovih makroekonomskih škola su u slededem. Neokejnsijanci smatraju da je tržišni sistem nedovoljno sposoban da obezbedi ravnotežu i da to zahteva aktivnu fiskalnu i monetarnu politiku države kako bi se ta neravnoteža neutralizovala. Monetaristi zahtevaju minimalno mešanje države u privredni život. Ekonomisti nove klasične školesmatraju da makroekonomska politika može imati uticaja na realne makroekonomske veličine pod pretpostavkom da je neočekivana.

Ortodoksne i heterodoksne stabilizacione politike

• Stabilizaciona politika je politika stabilizacije, politika upravljanja agregatnom tražnjom. Njen cilj je neutralisanje nepovoljnih konjukturnih kolebanja i uspostavljanje narušene ekonomske stabilnosti. Stabilizaciona politika se najčešde vodi merama fiskalne i monetarne politike.

• Politika stabilizacije može biti dvojaka:1. Ortodoksna stabilizaciona politika;

2. Heterodoksna stabilizaciona politika.

• Ortodoksna stabilizaciona politika je skup koordiniranih i konzistentnih mera ekonomske politike, pre svega monetarne i fiskalne, čiji je cilj eliminisanje osnovnih uzroka inflacije. Ona se primenjuje u uslovima niže inflacije. Ključne mere su: eliminisanje budžetskog deficita, fiksni devizni kurs, vrlo restriktivna monetarna politika i monetarna reforma.

• Heterodoksna stabilizaciona politika je skup mera, koje pored ortodoksnih, koriste politiku dohotka u cilju ostvarenja cenovne stabilnosti, uz minimalne stabilizacione troškove. Ova politika služi za eliminisanje hronične inflacije.

• Ni jedna od navedenih politika ne može pretendovati na univerzalnost i jedinstvenu primenu u praksi, ved samo na međusobno kombinovanje.