mansur olson: ekonomski uspon i sumrak naroda

Mansur Olson:

EKONOMSKI USPON I SUMRAK NARODA

Duga britanska bolest

Mnoge ljude zbunjuje zagonetna propast velikih carstava ili civilizacija i začuñujući uspon do bogatstva, moći, ili kulturnih dostignuća prethodno perifernih ili nepoznatih naroda. Propast Rimskog carstva na zapadu i poraz koji su mu nanela raštrkana plemena koja se inače ne bi ni pominjala, samo je jedan od mnogo zbunjujućih primera. U nekoliko navrata zadivljujuća kineska carstva su se urušavala toliko da su mogla postati plen daleko manje brojnih ili naprednih naroda, poput Mongola, ili pasti u bunama siromašnih seljaka iz dalekih provincija. Šačica Španaca je uništila carstvo Asteka, a njihove velelepne piramide i gradovi prepuštani su divljini. Obrazac se nije mnogo razlikovao ni u Andima, ili kamobdžanskom Angkor Vatu. Bio je prisutan meñu grčkim gradovima-državama u vreme Herodota, koji je rekao da su „mnogi nekad veliki gradovi izgubili svoj značaj, a opet da su mnogi koji su sada veliki nekad bili beznačajni„. Ali mnoga beznačajna plemena su se uzdigla do velikih visina. Mediteran nije doživeo puni procvat u strahopoštovanja vrednom egipatskom carstvu već meñu pre toga beznačajnim narodima Jonskog poluostrva. Teritorije velikih gradova-država Grčke na kraju su, naravno, preuzeli Rimljani, koji su pre svojih zadivljujućih osvajanja bili jedva primetan narod. Civilizacija zapadnog hrišćanstva, koja je do kraja 19. veka osvojila prevlast nad čitavim

svetom, iznikla je na temeljima srednjovekovnih zaostalih i haotičnih društava, nesposobnih čak i da se odbrane od najezde muslimana, Mañara i Vikinga. Delovi zapadne Evrope koji su predvodili napredovanje Zapada bili su često oblasti ranije periferne i nezanimljive; centar rasta u 17. veku bile su severne provincije Nizozemlja, koje nikad nisu bile značajne ili bogate i tek što su izbegle da padnu pod vlast Španije. U 18. i početkom 19. veka Engleska je, a ne daleko veća i snažnija Francuska, iznedrila industrijsku revoluciju. U drugoj polovini 19. veka upravo su tako dugo nečujna Nemačka i daleke bivše kolonije u Severnoj Americi, pre nego Britansko carstvo koje je bilo na svom vrhuncu, tu revoluciju dovele do najdaljih granica. Naročito nakon Drugog svetskog rata usponi i opadanja nisu toliko melodramatični kao opisi dogañaja u drevnim civilizacijama, no nisu ništa manje zagonetni, ali jesu brži. Po okončanju Drugog svetskog rata, privrede Nemačke i Japana bile su uništene te su se analitičari pitali da li će ove teško poražene zemlje biti u stanju sebi da obezbede čak i osnovne potrebe za život. A one su doživele „ekonomsko čudo“ i danas su meñu najnaprednijim zemljama u svetu. Privrede Nemačke i Japana nisu samo doživele veliki rast dok su te zemlje obnavljale svoje fabrike i vraćale se na predratni nivo dohotka već takoñe (čak i mnogo brže) i nakon što su se oporavile i premašile prethodno postignuti nivo tog dohotka. Problem, rogobatno ali smisleno nazivamo stagflacija, ili inflacija kombinovana s neuobičajeno visokom stopom nezaposlenosti, u celini gledano, takoñe je manje ozbiljan u Nemačkoj i u Japanu nego u većini razvijenih zemalja. Velika Britanija od Drugog svetskog rata pokazuje najsporiju stopu rasta meñu razvijenim demokratijama. Njena stopa rasta je doista zaostajala iza one u većini zemalja još od poslednje dve decenije 19. veka. Dohodak po glavi stanovnika u Velikoj Britaniji sad je sigurno niži nego u većem delu Zapadne Evrope. Za poslednjih deset godina, najmanje, Britaniju takoñe pogaña relativno znatnije povećanje, kako inflacije, tako i nezaposlenosti u poreñenju sa zemljama kao što su Nemačka i Japan. Spori rast i druge poteškoće britanske ekonomije naveli su mnoge ljude u Britaniji, kao i u drugim zemljama, da govore o „britanskoj bolesti“. I unutar SAD ima istovremenih dramatičnih primere opadanja i rasta. Države severoistoka i starijeg srednjeg istoka, a naročito tamošnji veliki gradovi, doživeli su veliki pad u odnosu na ostatak zemlje. Za dlaku izbegnuti bankroti Njujorka i Klivlenda samo su krajnji pokazatelji opšteg pada relativnog dohotka po glavi stanovnika i iseljavanja ljudi u industrijskim državama severoistoka i srednjeg zapada. Većina država na zapadu i jugu, nasuprot tome, brzo su se razvijale za poslednjih nekoliko

decenija. Brzi rast francuske ekonomije u posleratnim godinama zaista je izuzetan. Ne samo da je Francuska poražena i okupirana u Drugom svetskom ratu – tokom manje od dva veka ova zemlja je doživela neke od najvećih i najdužih revolucija u ljudskoj istoriji, menjala je ustave kao da su periodične publikacije i četiri puta pretrpela delimičnu ili potpunu okupaciju. Čak i u posleratnom periodu, preteće revolucije i strahovanja da Narodni front ne doñe na vlast prouzrokovali su izvestan odliv kapitala. Ali u Francuskoj je 1970. dohodak po glavi stanovnika bio veći nego u Velikoj Britaniji, otprilike isti kao u Nemačkoj, i samo četvrtinu manji nego u SAD? Francuska i Zapadna Nemačka, uz Italiju i tri zemlje Beneluksa, osnovale su Zajedničko tržište 1957. Zapanjuje koliko brzo se razvilo tih šest zemalja. One su se razvijale brže od Australije, Novog Zelanda, Ujedinjenog Kraljevstva i SAD, zemalja koje su mimoišli invazija i potresi koje je doživela pomenuta „šestorka“. U nekim od ovih prvih zemalja članica Zajedničkog tržišta privredni rast je bio mnogo brži šezdesetih godina 20. veka, kada je Zajedničko tržište počelo da deluje, nego tokom pedesetih godina, mada je oporavak od rata do tad bio dovršen i što je već uhvaćen korak s nekim od bezbednijih društava.

http://www.dnevnikonline.info/sr-lat/node/35740

Društvo kojim je nemoguće upravljati

U 19. veku su postojali izuzetni primeri privrednog rasta i nacionalnog napretka koji nikad nisu bili objašnjeni. Za nešto više od jednog veka, izmeñu usvajanja Ustava i izbijanja Prvog svetskog rata, Sjedinjene Države su postale najsnažnija privreda u svetu, s najvećim dohotkom po glavi stanovnika. U prvoj polovini 19. veka regioni u kojima se govorio nemački bili su relativno siromašni, ali nakon stvaranja Carinske unije i nemačkog Rajha, Nemačka se razvijala tako brzo da je do 1914. prestigla Britaniju. Sredinom 19. veka Japanci su bili toliko siromašni da su ratni brodovi zapadnih zemalja mogli bez po muke da ih ponize, ali za nešto više od pola veka nakon Meidži restauracije, 1867/8, Japan je postao jedina industrijalizovana zemlja van Zapada i jedna od značajnih svetskih sila. Zbog čega se ove tri zemlje toliko ističu ekonomskim rastom u 19. veku? Do trgovinske revolucije došlo je u delovima zapadne Evrope u 16. i 17. veku, a potom je u Britaniji, u drugoj polovini 18. veka, započela

industrijska revolucija. Izvestan rast je ostvaren u severnim provincijama Nizozemlja nakon izvojevane nezavisnosti od Španije. Veći u Britaniji i (u manjoj meri) u Francuskoj nakon što su monarsi, centralizujući zemlju, preuzeli stvarnu vlast na teritorijama plemićkih imanja i gradova koji su uživali veliku autonomiju u srednjem veku, da bi potom počeli da ukidaju lokalne dažbine i ograničenja koja su stajala na putu nacionalnih tržišta. Prvo od brojnih pitanja je: zašto se javlja nevoljna nezaposlenost, koja ponekad (kao u vreme Velike depresije iz tridesetih godina 20. veka) pogaña veliki deo radnika? Džon Mejnard Kejns je ponudio sjajno tumačenje, ali danas se vodeći kejnsijanski i antikejnsijanski ekonomisti slažu u tome da Kejnsov doprinos, koliko god bio briljantan, pretpostavlja izvesna ponašanja koji nisu racionalni ili sasvim saglasni s interesima pojedinaca ili preduzeća za koja se pretpostavlja da se tako ponašaju. Dakle, kejnsijanska makroekonomska teorija nije adekvatno utemeljena u mikroekonomskoj teoriji. Ekonomisti koji zagovaraju nekejnsijansku „monetarističku“ teoriju i teoriju „ravnoteže racionalnih očekivanja“ zaista pretpostavljaju da se pojedinci ponašaju racionalno, ali ove teorije ne objašnjavaju nevoljnu nezaposlenost – naime, jedan od razloga zbog kojih mnogi ekonomisti ne prihvataju ove teorije jeste to što se u njima pogrešno podrazumeva da je svaka nezaposlenost po prirodi nevoljna. Jer, nevoljna nezaposlenost, pa i duboka depresija, može se javiti čak i kada svaki donosilac odluka u privredi postupa u skladu sa svojim najvećim interesom! Otprilike u isto vreme kada je meñu ekonomistima uvedena ružna reč stagflacija, mnogi politikolozi su počeli da opisuju izvesna savremena društva kao ona kojima je „nemoguće upravljati“. Pojam nemogućnost upravljanja koristili su brojni autori u Britaniji kad je Hitova vlada pala pokušavajući da učvrsti autoritet vlasti u vreme štrajka rudara. Ovaj pojam je korišćen u SAD da se opiše politika koja je grad Njujork praktično dovela do bankrota. Na ovaj pojam su se pozivali i oni koji su bili svedoci neuspeha nekoliko administracija da donesu zakonske propise ili dobiju ovlašćenja za sprovoñenje većine svojih programa, čak i onda kada je, kao u vreme Karterove administracije, predsednikova partija imala većinu u oba doma Kongresa. Zabrinutost zbog nemogućnosti upravljanja u SAD se često svodi na pritužbe da je posredi politika vezana za samo „jedno pitanje“ i ograničeni uticaj i disciplina političkih partija u Americi. Ali zbog čega je nekim modernim društvima u izvesnoj meri nemoguće upravljati? Naime, zbog čega se čini da vlade u nekim zemljama nisu upravljale ili kontrolisale svoje društvo valjano kao nekada? U „neuravnoteženim“ društvima je izuzetan i uticaj najjačih preduzeća i porodica u najvećim gradovima. Takva društva će najverovatnije nastati

tamo gde je politička situacija nestabilna a privreda nerazvijena, što u velikoj meri dovodi do nejednake raspodele dohotka. A zašto je klasna struktura rigidnija u jednoj zemlji više nego u drugoj, u jednom periodu više nego u drugom? Nedoumice se mogu javiti i jer se reč klasa ponekad koristi da se njom označe razlike u dohotku ili društvenom položaju, i što gotovo služi kao sinonim za platni razred ili stepen obrazovanja. Izuzetno brz ekonomski rast poratnog Japana i Zapadne Nemačke se često pripisuje uništenju postrojenja u toku rata, što je ove zemlje nateralo da sve opet grade u skladu s najnovijom tehnologijom. Ova pojava se pripisuje izuzetnoj marljivosti ovih naroda, dok se spori rast Velike Britanije pripisuje navodnoj sklonosti Britanaca da uživaju u dokolici. Možda jer je Britanija dugo imala neuobičajenu stopu rasta, njeni ekonomski uspesi su bili predmet neobično velikog broja takvih ad hok objašnjenja. Spori privredni rast Britanije često se pripisivao snazi ili uskogrudosti britanskih sindikata, otporu promenama ili nekooperativnosti britanskih radnika, ili socijalističkoj ekonomskoj politici. Drugi ističu manjak preduzetničke energije i spremnosti britanskih menadžera za inovacije; antikomercijalne stavove svojstvene upravljačkom sloju koji najsposobnije i najobrazovanije ljude drže podalje od poslovnih zanimanja; i sklonost pripadnika britanskih vladajućih klasa megalomanskim projektima radi nacionalnog prestiža.


Motkama sindikalci naplaćuju članarinu

Svaka zemlja, region, istorijski period, pa čak i ljudsko biće, jedinstveni su po mnogo čemu. Jeste da samo Britanci imaju Big Ben i samo Nemci jedu mnogo kupusa ribanca, ali je apsurdno reći da je Big Ben odgovoran za spori britanski privredni rast, a ribanac za brzi nemački. To je kao kad bismo na osnovu jednog bacanja para kockica, kad smo dobili dve jedinice, zaključili da ćemo tako uvek biti. Mnogi izučavaoci političkih nauka u SAD dugo su pretpostavljali da će se grañani koji imaju zajednički politički interes organizovati i lobirati da posluže tom interesu. Slično se često pretpostavljalo da će, ako se pred radnike, farmere ili potrošače ispreče monopoli štetni po njihove interese, oni na kraju uspeti da ojačaju preko organizacija kao što su radnički sindikati ili udruženja farmera, koji će steći moć na tržištu i obezbediti

zaštitu države. Globalnije gledano, od velikih društvenih klasa se često očekuje da deluju u interesu svojih članova; neublaženu formulaciju ovog uverenja svakako predstavlja marksistička tvrdnja da u kapitalističkim društvima buržoaska klasa upravlja zemljom rukovodeći se vlastitim interesima, i da će se, kad eksploatacija proleterijata dostigne odreñenu granicu i iščezne „lažna svest“, radnička klasa u vlastitom interesu pobuniti i uspostaviti diktaturu proletarijata. Ako razmislimo logički, poznata pretpostavka je u osnovi i neosporno pogrešna. Razmotrimo primer potrošača koji su se složili da plate veću cenu za jedan proizvod zbog nekog neprimerenog monopola ili carinske tarife, ili radnika koji se slažu s tim da njihovo znanje zaslužuje veću nadnicu. Ako bi potrošač ili radnik uložio nekoliko dana ili dolara da bi se organizovao bojkot ili sindikat, ili lobirao da se izdejstvuju povoljni zakonski propisi, žrtvovao bi i vreme i novac. Šta će se dobiti ovakvom žrtvom? Pojedinac će u najboljem slučaju uspeti da doprinese cilju u maloj (često zanemarljivoj) meri. Ali on će primiti samo neznatan deo dobiti od te akcije radi opšteg cilja ili interesa. Pošto svaka dobit pripada svima u grupi, oni koji nisu uložili nikakav trud dobiće isto koliko i oni koji jesu. Isplati se reći „brigo moja, preñi na drugoga“, ali i taj drugi je slabo motivisan da učini bilo šta u interesu grupe, ili uopšte nije, pa će grupa uraditi malo, ili neće ništa preduzeti. Usluge koje pružaju udruženja kao što su sindikati, strukovna udruženja, organizacije farmera, karteli ili lobi-grupe podsećaju na osnovne usluge države u najsuštinskijem smislu. One su namenjene svima u nekoj kategoriji ili grupi. Baš kao što o javnom redu i miru, odbrani ili smanjenju zagañenja vodi računa država, od čega svako ima koristi u nekoj zemlji ili geografskoj regiji, tako i carinske tarife koje su izdejstvovale organizacije farmera putem lobiranja podižu cene svim proizvoñačima odreñene robe. Veće nadnice koje je izdejstvovao neki sindikat odnosiće se i na sve zaposlene u datoj kategoriji. Država se izdržava obaveznom naplatom poreza. Ponekad nema mnogo primedbi na ovu obavezu, verovatno jer mnogi ljudi intuitivno shvataju da javna dobra ne mogu biti prodata na tržištu ili finansirana bilo kakvim mehanizmima koji počivaju na dobrovoljnoj osnovi. Organizacijama, pak, koje obezbeñuju kolektivna dobra grupama kao svojim klijentima putem političke ili tržišne akcije, daje se podrška ne zbog toga što obezbeñuju kolektivna dobra već zato što su imale sreću da pronañu selektivne podsticaje. Oni se selektivno primenjuje na pojedince zavisno od toga da li doprinose obezbeñenju kolektivnog dobra ili ne. Selektivni podsticaj može biti negativan ili pozitivan; može, npr. da bude iskazan kao gubitak ili kazna

koja pogaña samo one koji ne pomažu u pribavljanju kolektivnog dobra. Naplata poreza se, svakako, vrši pomoću negativnih selektivnih podsticaja jer onaj za koga se ustanovi da nije platio porez mora da namiri i porez i iznos predviñen kaznom. Sindikati, kao najpoznatija organizovana interesna grupa u savremenim demokratskim društvima, takoñe se obično delimično izdržavaju primenom negativnih selektivnih podsticaja. Do većine dažbina u jakim sindikatima dolazi se na osnovu sindikalnih sporazuma koji mogu sadržati klauzulu o obaveznom učlanjivanju zaposlenih, klauzulu koja poslodavca obavezuje na to da zapošljava članove odreñenog sindikata, a zaposlene da ostanu u tom sindikatu ako žele da zadrže posao, ili klauzulu koja propisuje da su svi zaposleni u jednom preduzeću, bez obzira na to da li su članovi sindikata, dužni da sindikatu plaćaju utvrñeni mesečni iznos ako žele da zadrže posao, pa je plaćanje članarine više-manje obavezno ili automatsko. Postoje i neformalni dogovori, ali s istim dejstvom: Dejvid Makdonald, nekadašnji predsednik Ujedinjenih radnika Amerike u industriji čelika, opisuje jedan od tih dogovora koji je važio u prvim danima tog sindikata. Taj postupak smo, piše on, "zvali očigledna nastava, što je bio veoma zvučan naziv za postupak koji se mnogo preciznije može opisati kao agitovanje za naplatu članarine. Stvar je bila veoma jednostavna. Grupa članova koji su plaćali članarinu, koje bi izabrao oblasni direktor (obično više zbog njihovog stasa nego takta) stajala bi na kapiji fabrike držeći motke ili bejzbol palice i dočekivala svakog radnika koji je dolazio da odradi svoju smenu".


Veoma “suptilno” zavrtanje ruke

I agitovanje tokom štrajka je primer negativnog selektivnog podsticaja koji je nekad potreban sindikatima. Mada je u privredama sa formiranim i čvrstim sindikatima agitovanje obično mirno, jer je svima jasno da je sindikat sposoban da zatvori preduzeće protiv kog je sazvao štrajk, u ranoj fazi formiranja sindikata, oni, kao i antisindikalno raspoloženi poslodavci i štrajkolomci često pribegavaju nasilju. Neki protivnici sindikata tvrde da, pošto se mnogi članovi sindikata učlanjuju nasilno ili na osnovu zakonskog sprovoñenja sindikalnih ugovora, većina radnika zapravo ne želi da se učlani. Taft-Hartlijev zakon je predviñao da država treba da organizuje sprovoñenje nepristrasnih izbora, na

kojima bi se utvrdilo da li radnici zaista žele da budu članovi sindikata. Od njega se u SAD brzo odustalo, jer se ispostavilo da je bespredmetan. Radnici koji su kao pojedinci pokušavali da izbegnu plaćanje sindikalne članarine, istovremeno glasajući da se svi prisile da plaćaju članarinu, nimalo se ne razlikuju od poreskih obveznika koji, u stvari, glasaju za visoki stepen oporezivanja, a ipak nastoje da u voñenju svojih ličnih poslova izbegnu porez. Zbog iste logike, mnoga strukovna udruženja takoñe regrutuju članove prikrivenom ili otvorenom prinudom (npr. advokati u državama gde postoje „zatvorene advokatske komore“). Isto se to odnosi i na različite lobije i kartele; neki prilozi koje, na primer, rukovodioci preduzeća daju političarima koji su korisni za korporaciju, takoñe su rezultat suptilnih vidova prinude. Pozitivni selektivni podsticaji, iako ih je lako prevideti, takoñe su uobičajene pojave. Američka udruženja farmera su prototipski primer. Mnogi članovi su im pristupili, jer im se članarine automatski odbijaju od „pokroviteljskih dividendi“ zemljoradničkih zadruga ili su uključene u premije osiguranja koje se plaćaju zajedničkim osiguravajućim kompanijama koje posluju sa udruženjima farmera. I brojne organizacije čiji klijenti žive u gradovima daju pozitivne selektivne podsticaje kroz polise osiguranja, publikacije, kolektivne avio-karte i druga dobra koja su na raspolaganju samo članovima. U administrativnim žalbenim postupcima sindikata obično su predviñeni i podsticaji jer se žalbama aktivnih članova posvećuje najveća pažnja. Simbioza političke moći lobija i poslovnih ustanova koje su s njim povezane često donosi poreske ili druge olakšice toj poslovnoj ustanovi, a publicitet do kojih se dolazi u političkom krilu jednog pokreta često donose različite privilegije, zahvaljujući čemu poslovne aktivnosti pokreta postaju isplativije. U savremenim društvima, biti osuñen na samicu, izuzev retko dosuñivane smrtne kazne, najoštrija je zakonska mera. Cenzura ili čak ostrakizam onih koji nisu podneli deo tereta kolektivne akcije može ponekad da bude značajan selektivni podsticaj. Ekstremni primer je slučaj kad britanski sindikalci odbijaju da razgovaraju sa nekooperativnim kolegama, tj. izopšte ih iz svog društva. Budući da većina ljudi očigledno više voli relativno srodno ili prijatno i poštovanja vredno društvo, i često više voli da se druži sa onima kojima se posebno divi, shodno tome može smatrati da je ništa ne košta da izbegava one koji izvrdavaju kolektivnu akciju i da se priklanja onima koji u njoj zdušno učestvuju. Pristup društvenim selektivnim podsticajima ograničava i socijalna heterogenost nekih grupa, koje bi mogle imati koristi od kolektivnog dobra. Većina društveno povezanih grupa prilično je homogena i mnogi ljudi izbegavaju da ulaze u dublje društvene odnose sa onima za koje smatraju da

imaju niži društveni položaj ili znatno drugačije sklonosti. Čak i boemske ili druge neformalne grupe često čine pojedinci slični jedni drugima, bez obzira koliko se razlikuju od ostalih ljudi. Neke razvijene demokratske zemlje usvojile su program zdravstvenog osiguranja i medicinske pomoći, očigledno podstaknute brigom o troškovima medicinske pomoći za ljude s malim i srednjim prihodima, a koji su ipak doneti ili se sprovode tako da uveliko povećavaju prihode imućnih lekara i drugih lica koja obezbeñuju medicinsku pomoć. Broj ljudi koji moraju da pregovaraju da bi se dobila optimalna količina kolektivnog dobra, pa tako i troškovi pregovaranja, mora se povećati s veličinom grupe. Pretpostavimo da postoji grupa od milion pojedinaca koji bi dobili po hiljadu dolara, ili oko milijardu dolara, ako bi se uključili u kolektivnu akciju koja košta sto miliona dolara. Ako tu grupu čini pet korporacija, ili organizovanih zajednica, od kojih će svaka dobiti dvesta miliona, kolektivna akcija nije potpuno izvesna, jer će svaka strana verovatno očekivati od ostalih da prikupe sto miliona, nadajući se da će dobiti kolektivno dobro vredno dve stotine miliona bez ikakvih troškova. Slično je i u oblastima različitih veličina, kao što su relativno male opštine ili velike zemlje. Meñutim, mnogo su veći izgledi da će mali broj zanesenjaka, žarko zainteresovanih za odreñeno kolektivno dobro, zajednički delovati kako bi došli do tog dobra, nego veći broj njih koji ukupno uzev pokazuju istu spremnost da plate za sticanje tog dobra.


Razvojni put jednog magacionera

Uobičajeno je da se pri formiranju bilo koje organizacije ili započinjanju kakvog novog oblika saradnje jave početni troškovi i prepreke, uključujući strah i otpor prema nepoznatom; kao što je Makijaveli u nekom drugom kontekstu pomenuo: „Nema poduhvata koji je teže preduzeti, ni u čiji srećni ishod treba više sumnjati, ni koji je opasnije izvesti, od uvoñenja novih zakona. Ljudi su uglavnom nepoverljivi prema novinama ako ih nisu proverili iskustvom.“ Čak i u malim grupama često se teško postiže dogovor o preduzimanju kolektivne akcije; svaka strana želi da snosi što manji deo troškova, a u pregovorima postoje motivi da se odugovlači, ponekad u nedogled.

Velikim grupama je neophodno da prevaziñu čak i veće poteškoće. Obično je potrebno imati jako rukovodstvo i čekati povoljne okolnosti. Početak karijere legendarnog sindikaliste Džimija Hofe pravi je primer. Mladi Hofa je bio radnik u jednom sindikalno neorganizovanom skladištu u Detroitu. Jednog toplog letnjeg dana stigla je velika pošiljka lako kvarljivih jagoda, pa je Hofa ubedio kolege da započnu štrajk. Poslodavac je shvatio da mu se više isplati da prihvati Hofine zahteve nego izgubi tovar kvarljive robe. Okolnosti obično nisu tako povoljne, a lukave i hrabre voñe, poput Hofe, koje ništa ne može da zaustavi, ne nalaze se često. Uspostavljanje novih oblika društvene povezanosti mnogo je teže, i svakako zahteva da se uloži dosta vremena. Neke američke farmerske organizacije, kao što je "Grejndž", krajem 19. veka, ipak su to postigle s relativno raštrkanim farmerskim porodicama u skoro naseljenim područjima, ali privući članove koji pripadaju već uspostavljenim društvenim mrežama, ako je uopšte i moguće, zahteva izuzetno sposobno rukovodstvo, a čak i tad je ostvarljivo tek nakon dužeg perioda. Stvoriti višak kojim bi se finansirala nabavka kolektivnog dobra ili nagovorili drugi ljudi da ga obezbede, po prirodi je stvar slučaja – oni koji nastoje da pokrenu neki posao, u tome i uspevaju i ne uspevaju. Preduzetnici koji zarañuju novac često ga, što je prirodno, zadržavaju za sebe. Iako su radnici i ranije preduzimali neke kolektivne akcije, tek 1851. ili skoro vek nakon početka industrijske revolucije, u Velikoj Britaniji se pojavio prvi stalni savremeni sindikat - Ujedinjeno društvo inženjera. Iako je udruživanje radnika povremeno bilo na udaru zakonske represije, time se ne može objasniti zašto je osnivanje sindikata u Britaniji postalo pravilo tek nekoliko decenija uoči Prvog svetskog rata. Sindikalni pokret je u nekim zemljama čak i kasnije započet. U SAD pojavilo se nekoliko sindikata u drugoj polovini 19. veka, ali broj članova najbrže je porastao od 1937. do 1945, mnogo kasnije nego što su se u privredi zemlje stekli najpogodniji uslovi za osnivanje sindikata. U Francuskoj radnici tek posle izvesnog vremena od pojave neke privredne grane postaju organizaciono spremni za kolektivnu akciju. Na pojavu organizacija farmera trebalo je i duže čekati. U SAD postojalo je nekoliko organizacija farmera u drugoj polovini 19. veka, ali njihove prve zaista velike ili trajne organizacije pojavile su se tek posle Prvog svetskog rata, kad je Služba za dodatne usluge u poljoprivredi (finansirala ju je država) osnovala Upravu za poljoprivredu. Osnivanje države je uveliko odgovaralo opštem interesu američkih farmera. Kao što je davno istakao sociolog Maks Veber, čelnik neke organizacije koji od nje živi može da je održava u životu čak i kad cilj zbog kojeg je osnovana više ne postoji; organizacija koja je osnovana da bi predstavljala interese

kočijaša, npr, preuzeće zadatak da predstavlja vozače kamiona, a organizacija osnovana da pomogne veteranima jednog rata nadživeće te veterane zastupajući veterane kasnijih ratova. Razlika izmeñu uskih i obuhvatnih interesa ne postoji samo kod grupama sa posebnim interesima. Mnogi politikolozi su zaključili da bi SAD mogle da imaju koristi od jačih i odgovornijih političkih partija. Jer, na članove Kongresa preveliki uticaj imaju lokalni interesi njihovih okruga i lobiji sa posebnim interesima, što često dovodi do nekoherentne nacionalne politike. Partijska disciplina je ipak toliko slaba da uticaj partijskog voñstva i briga oko sudbine partije na sledećim izborima, imaju samo neznatan uticaj. Uz to se u SAD ne koristi proporcionalni predstavnički, niti neki drugi izborni sistem koji kandidatima ili partijama, koji na opštim izborima osvoje drugo, treće ili još lošije mesto, obezbeñuje neki deo vlasti; već pobednik na izborima stiče celokupnu vlast. U nekim zemljama, pak, sa velikim brojem malih političkih partija one zanemaruju krupne nacionalne interese i neusaglašena je politika koalicionih partija koje čine vladu. U drugim zemljama su ponekad laburističke ili socijalističke partije iznikle iz sindikata, ali njihove voñe katkad prevazilaze lokalni pristup matičnih sindikata, možda i jer partijski voña ima šire biračko telo. Nekad konzervativne partija dobijaju ključnu podršku od poslovnih i strukovnih udruženja, ali i pored toga ponekada uskraćuju povlastice tim lobijima u interesu sve jačeg nacionalnog biračkog tela.


Doktori najbrižljivije leče svoje novčanike

Kad god je neka organizacija za kolektivnu akciju velika, a ponekad čak i kada nije, mora da donosi veliki broj različitih odluka. Kada se odluke donose sporo i mnogo ih je, dnevni red je obično preobiman pa neke tačke nikad i ne doñu na red. Neki sporazumi ili ugovori mogu ostati neizmenjeni čak i kada u novim okolnostima nisu više optimalni jer neizvesnost da će doći do novog sporazuma, kao i vreme i trud koje je potrebno u njega uložiti, izazivaju zabrinutost. Proučavajući neke pravne sporazume o formiranju cena u Danskoj, Bjarke Fog je naišao na ekstreman slučaj u kojem cena jednog proizvoda nije menjana deset godina, uprkos povećanju troškova i gubitku profita. Slično tome, F. M. Šerer je istakao da je Meñunarodna asocijacija vazdušnog

saobraćaja tokom prilično dugog perioda bila u stanju da promeni odluke samo u pogledu nevažnih pitanja kao što su naknade za višak tereta, emitovanje filmova i vrsta sendviča. Pošto pravilnik Asocijacije zahteva da odluka o promeni cena mora biti jednoglasna, ishod je bio održavanje postojećeg stanja. Neki izučavaoci koji prate rad OPEK-a (Organizacija zemalja izvoznica nafte), na primer, tvrde da se za povremeno dostignuti stepen dosluha može delimično zahvaliti činjenici da je konkurencija izmeñu krupnih meñunarodnih kompanija omogućila da se meñu državama članicama izvrši približna deoba troškova nastalih usled restrikcije proizvodnje nafte. Članice OPEK-a tad su mogle da se dogovore o ceni po barelu, a količina nafte koju je svaka zemlja mogla da proda po toj ceni tada je bila rezultat relativnog uspeha jedne ili više kompanija koje vade naftu u svakoj od zemalja članica. Slično tome, sindikati obično predviñaju pravilo da se odlukom koju donose najstariji članovi, ili čak samo poslodavac, utvrñuje ko će imati koristi od veće plate koju je sindikat izdejstvovao u pregovorima, i to delimično da bi se sprečilo trvenje meñu članovima sindikata zbog toga ko će morati da radi manje, ili izgubiti posao jer je poslodavac sad motivisan da koristi manje radne snage. Prirodno, davanje prednosti starijim radnicima – i zanemarivanje interesa potencijalnih novih radnika, koji nisu angažovani zbog veće plate – takoñe odražava uobičajeno veći uticaj starijih radnika u sindikatu i činjenicu da niko ne glasa za potencijalne nove radnike. Sindikat, na primer, ima ponekad motiv da suzbija inovaciju za uštedu radne snage, koja bi smanjila tražnju za radnicima koje on predstavlja, ili da zahteva zapošljavanje radnika koji nisu potrebni, ili prevelikog broja radnika. Slično tome, kad god neko preduzeće u grupi koja deluje u dosluhu uvede novi proizvod ili proizvodni proces koji njegovi konkurenti ne mogu odmah da kopiraju, ostala preduzeća u grupi imaju motiv da iskoriste moć cele grupe da blokiraju ili odlože inovacije. Pošto će krupni tehnološki napredak obično promeniti optimalnu politiku kartelske organizacije i relativnu snagu njenih članova, data situacija će obično zahtevati teške runde novih pregovora, koje grupe s posebnim interesima i one koje deluju u dosluhu možda ne bi preživele. Sa svoje strane, ovakve prilike nagone kartelske grupe da budu veoma oprezne kada je reč o inovacijama i promenama. Kada je neka privredna grana nacionalizovana, ureñena kao javno dobro, ili iz nekih drugih razloga podvrgnuta političkim nalozima, relevantni lobiji mogu uložiti veto na promene, ili jednostavno zahtevati konsultacije u vezi s njima, čime će inovacije i investicije biti reñe i mnogo usporenije. U nekim slučajevima čak i jednostavno prilagoñavanje novim vidovima tražnje i uvoñenje novih mašina može biti odloženo, nekada i

tokom nekoliko generacija, kao što to pokazuje primer američkih železnica. Ako se, recimo, poveća broj lekara, njihove zarade moraju da padnu te od zemlje do zemlje strukovne organizacije koje predstavljaju lekare nastoje da ograniče pristup ovoj profesiji. Kao što pokazuju visoke zarade lekara u mnogim zemljama, taj trud se često isplati. Stečena diploma i stručni ispiti koji se obično zahtevaju od onih koji žele da se bave lekarskom praksom se, svakako, objašnjavaju nužnošću da se pacijenti zaštite od nestručnosti. Ali polaganje ispita gotovo se uvek zahteva samo od novih članova. Ukoliko bi ograničenja bila motivisana samo željom da se zaštite pacijenti, od starijih lekara bi takoñe trebalo zahtevati da periodično polažu stručne ispite da bi pokazali da i dalje raspolažu savremenim znanjem. I meñu advokatima i drugim stručnjacima u mnogim zemljama postoje slična ograničenja za pristup profesiji. Meñutim, u pravnim sistemima u kojima ne postoje velika ograničenja u pogledu započinjanja sudskog spora, dodatni advokati mogu povećati tražnju za svojim kolegama, povećavajući verovatnoću da će imati veći broj pravnih sporova, čime kontrola ulaska novih članova prestaje da bude toliko važna. Lobi, ili čak vojni savez koji traži ratni plen, manje će imati šta da raspodeli svakom članu ukoliko primi više članova nego što je potrebno za postizanje uspeha. Baš kao što kartel mora da uključi sve prodavce, tako i koalicija koja deluje politički ili vojno mora da angažuje samo dovoljan broj članova da bi ostvarila pobedu.


Od skleroze obolelo britansko društvo

U Japanu i Zapadnoj Nemačkoj, poraženim u Drugom svetskom ratu, nakon totalitarnih režima usledila je okupacija savezničkih snaga, rešenih da uvedu institucionalne promene i obezbede da rad državnih ustanova krene gotovo iz početka. U Nemačkoj, Hitler je ukinuo nezavisne sindikate, kao i sve grupe neistomišljenika, dok su saveznici, merama kao što su dekreti o raspuštanju kartela iz 1947. i programi denacifikacije, oslabili uticaj kartela i organizacija s desničarskom prošlošću. U Japanu, vojni režim je ugušio levičarske organizacije, a vrhovni komandant savezničkih snaga uveo je antimonopolski zakon 1947. i proterao na stotine zvaničnika zaibacua, finansijskih klika, zbog njihovog delovanja tokom rata. Organizacije s posebnim interesima osnovane u Nemačkoj i Japanu bile su uglavnom

obuhvatne. Takav je bio i posleratni sindikat u Zapadnoj Nemačkoj, i privredna organizacija Keidanren, koja je imala vodeću ulogu u kreiranju poslovne politike u Japanu. Bar tokom prve dve decenije nakon rata, Japanci i Zapadni Nemci nisu razvili složenu mrežu propisa i brojne državne organe koji karakterišu stabilnija društva. Ali kako je Francuska doživljavala relativno zadovoljavajući privredni rast tokom većeg dela posleratnog perioda, kada su uslovi investiranja često bili toliko nepovoljni? Ideološke podele u francuskom društvu sigurno su se produbljivale kako su se preokreti smenjivali i dovodili u pitanje temelje političkog i ekonomskog sistema zemlje. Razmere tih ideoloških podela sigurno su još više ometale razvoj bar većih organizacija s posebnim interesima u toj zemlji. Pre svega, razvoj francuskih sindikata prekidali su periodi represije i nemira, i ideološki raskoli, koji su podelili francuski radnički pokret na suprotstavljene sindikate komunističkog, socijalističkog i katoličkog opredeljenja. Nadmetanje izmeñu ovih poluorganizovanih sindikata, često na istom radnom mestu, u većini slučajeva onemogućava da bilo koji sindikat preuzme stvarni monopol nad radnom snagom u svom domenu. Francuski sindikati su, prema tome, samo delimično u stanju da odreñuju uslove rada, visinu nadnica ili zahtevaju obavezno učlanjivanje u sindikate, što je i dovelo do toga da većina članova sindikata ne plaća članarinu. Manje grupe, kao što su poslovna udruženja i društva bivših studenata prestižnih fakulteta, bile su u stanju da se bolje organizuju. Ali njihov uticaj na stope rasta bio je ograničen. Velika Britanija, najznačajnija zemlja koja je najduže bila pošteñena diktature, najezde i revolucije, u 20. veku je imala nižu stopu rasta od drugih velikih, razvijenih demokratskih zemalja. U Britaniji postoji upravo onakva moćna mreža organizacija s posebnim interesima kakva je primerena vojno bezbednim i demokratski stabilnim porecima. Broj i moć njenih sindikata ne treba ni pominjati, kao ni jako udruženje farmera i mnoga poslovna. Ali tokom vremena je nastalo toliko jakih organizacija i grupa u dosluhu da društvo boluje od institucionalne skleroze koja usporava njegovo prilagoñavanje novim okolnostima i tehnologiji. Lobiranje u Britaniji nije tako otvoreno kao u SAD, ali je sveprisutno i često podrazumeva diskretno uticanje na državne službenike, kao i na ministre i druge političare. Mnoge moćne organizacije s posebnim interesima u Britaniji, sem toga, pre su uske nego obuhvatne. Na primer, u jednoj fabrici često se sreće veliki broj različitih sindikata, od kojih svaki kontroliše odreñenu delatnost ili kategoriju radnika, i nijedan nije toliko veliki da bi obuhvatao znatni deo zaposlenog stanovništva zemlje. A Britanija je gotovo ceo vek, od sredine 18. stoleća do sredine 19,

očigledno bila zemlja s najbržim ekonomskim rastom. Zaista, tokom industrijske revolucije Britanci su izumeli moderni privredni rast. To znači da nikakvo objašnjenje relativno sporog rasta Britanije u poslednje vreme, koje se tiče neke navodno uroñene ili trajne osobine britanske naravi ili društva, ne može biti tačno jer ga opovrgava dugi period najbržeg ekonomskog rasta koji je doživljavala Britanija. Neki ekonomisti su brzinu oporavka poraženih zemalja pripisivali važnosti pridavanoj ljudskom kapitalu nasuprot fizičkom, uništenom u bombardovanju, ali to ne može biti zadovoljavajuće objašnjenje jer je rat odneo mnoge najmlañe ljude i najobrazovanije odraslo stanovništvo i prekinuo školovanje i rad mnogih drugih. No, rat nije izbrisao znanje neophodno u procesu proizvodnje. Još jedno ad hok objašnjenje jeste da Britanci, ili možda samo pripadnici radničke klase, nisu vredni kao ljudi u drugim zemljama. Drugi, pa, smatraju da se neobično brz rast Nemačke i Japana može pripisati izuzetnoj marljivosti njihovih ljudi. Ako se rast može objasniti marljivošću, zbog čega su Britanci bili toliko vredni tokom industrijske revolucije? Po ovoj teoriji trudoljubivosti, Nemci su verovatno bili lenji u prvoj polovini 19. veka kad su bili relativno siromašni, a osiromašeni Japanci sasvim letargični kada je došao admiral Peri. Možda se marljivost menja s podsticajima za rad. Na njih veoma utiče, bilo da su fizički radnici, stručnjaci ili preduzetnici, mera do koje grupe s posebnim interesima smanjuju nagrade za proizvodni rad, povećavajući time relativnu privlačnost dokolice.


K R A J

Feljton u online izdanju lista „Dnevnik“, izlazio od 22. juna do 28. juna 2011. god

mansur olson: ekonomski uspon i sumrak naroda

Documents