Смрт Марка КраљевићаФилип Вишњић

Верзије предања о Марковој смрти богате су разноврсним подацима од оне коју доноси песма Смрт Марка Краљевића коју је Вук Стефановић Караџић забележио од Филипа Вишњића.

У песми Маркова смрт је последица Божје воље, а у предању он гине у боју што одговара историјским сазнањима. Нека предања дају још детаљнију верзију: погинуо је у боју на Ровинама где су се борили Турци и Каравласи, а у боју је учествовао и влашки војвода Мирчета. Предања која локализују битку потичу из оних крајева где се битка заиста и одиграла или из њихове близине. Предање такође наводи да је у бици страдало толико људи да су коњи и преживели ратници пливали по крви и да је Марко онда завапио Богу за помоћ који се смиловао и пренео њега и Шарца у неку пећину где и даље живе.

Предања о Марковој смрти

мотив успаваног хероја или владара присутан је и у другим епским традицијама (на пример у грчкој приповести о последњем византијском цару Константину XI Драгашу). У пећини Шарац једе маховину која лагано расте, а Марко је своју сабљу склонио на сигурно место одакле мало по мало излази. И када Маркова сабља испадне испод греде или из камена и када Шарац буде појео маховину Марко ће се пробудити из свог сна.

Овај мотив био је у више наврата обрађиван и у српској уметничкој књижевности 19. века: Јован Стерија Поповић искористио га је као основу за своју драмску алегорију Сан Марка Краљевића, Јован Ђорђевић за драмску фантазију

Маркова сабља и Радоје Домановић за сатиричну

приповетку Марко Краљевић по други пут међу Србима.

Сан

Поранио Краљевићу МаркоУ неђељу прије јарког сунца

Покрај мора Урвином планином.Када Марко био уз Урвину,

Поче њему Шарац посртати,Посртати и сузе ронити.

Најава смрти – коњ као пророчанска животиња

„Побратиме, Краљевићу Марку!Знадеш, брате, што ти коњ посрће?Жали Шарац тебе господара,Јер ћете се брзо растанути.”◦

„Побратиме, Краљевићу Марко!Тебе нитко Шарца отет’ не ће,Нит’ ти можеш умријети, Марко,Од јунака ни од оштре сабље,Од топуза ни од бојна копља,Ти с’ не бојиш на земљи јунака;Већ ћеш, болан, умријети, Марко,

Ја од Бога од старог крвника.

Вила с Урвине планине

То је Марко послушао виле,Кад је био на вису на планину,Погледао с десна на лијево,Опазио двије танке јеле,Сву су гору врхом надвисиле,Зеленијем листом зачиниле;Наднесе се над бунар над воду,Над водом је лице огледао;А кад Марко лице огледао,

Виђе Марко, кад ће умријети.

Огледање у води/хидромантија

Б., као канал везе с -≫ оним светом, употребљаван je одређених задушних дана или празника

( Спасовдан, Тројице, Ивањдан). Да би видели покојнике, Бугари би се у зору сагињали

над б., очекујући да ће се при изласку сунца, на површини воде појавити њихове силуете. Забрана просипања воде из кофе приликом захватања

из б. мотивисана je тиме Приликом лечешто "отуда роди- тељи гледају у нас“. ња беснила, болесника су водили на б.: ако би он у б.

угледао свој лик, онда се могло рачунати на оздрављење; у противном, болест je сматрана неизлечивом.

Бунар

Сузе проли, па је говорио: „Лажив св’јете, мој лијепи цв’јете!

Л’јеп ти бјеше, ја за мало ходах!Та за мало, три стотин’ година!Земан дође, да св’јетом

пром’јеним.»

Мирење са смрћу

А кад Марко посијече Шарца,Шарца коња свога укопао,Боље Шарца, нег’ брата Андрију;Бритку сабљу преби на четверо,Да му сабља Турком не допадне,Да се Турци њоме не поносе,

Што је њима остало од Марка.

Узе Марко перна буздована,Узе њега у десницу руку,Па га баци с Урвине планине

А у сиње у дебело море,Па топузу Марко бесједио:„Кад мој топуз из мора изиш’о,„Онда ’ваки ђетић постануо!”

Убијање коња→уништавање оружја

„Код Марка су три ћемера блага,Каква блага? Све жута дуката,Један ћу му ћемер халалити,Што ће моје т’јело укопати,

Други ћемер нек се цркве красе, Трећи ћемер кљасту и слијепу,

Нек слијепи по свијету ходе,Нек пјевају и спомињу Марка.”

Епски тестамент у функцији мотивације заплета (за укоп, спас душе и трајну успомену)

Прекрсти се, сједе на доламу,Самур-калпак над очи намаче,Доље леже, горе не устаде.Мртав Марко крај бунара биоОд дан’ до дан’ неђељицу дана,Когођ прође друмом широкијем,Те опази Краљевића Марка,Сватко мисли, да ту спава Марко,Око њега далеко облази, Јер се боји, да га не пробуди.

Смрт=сан

Одвезе га право Светој гори,Извезе га под Вилиндар цркву,Унесе га у Вилиндар цркву,

Чати Марку, што самртну треба, На земљи му т’јело опојао,

Насред б’јеле цркве Вилиндара Онђе старац укопао Марка, Биљеге му никакве не врже, Да се Марку за гроб не разнаде, Да се њему душмани не свете.

Опело и погреб