meĐunarodno pravo i humanitarna · pdf file6 mp 1, 2007 – međunarodno pravo i...

5

Sava SAVIĆ1 UDK: 341.3Biblid 0025-8555,59(2007)

Vol. LIX, br. 1, pp. 5-48 Izvorni naučni rad

Mart 2007.

MEĐUNARODNO PRAVO I HUMANITARNAINTERVENCIJA

ABSTRACT

Taking an action by the international community, individual statesor their organisations with the aim of protecting citizens in some countryfrom the tyranny of their own authorities has been defined as ahumanitarian intervention. According to international law the use of poweras an instrument in international relations is, however, prohibited andtherefore, any approach to humanitarian intervention is stretched outbetween the challenges of moral responsibility and limitations oflegislature. The subject of discussion in this article is the legislative aspectof humanitarian intervention by force. The research is focused on law andlegitimating of humanitarian intervention by force without the UnitedNations Security Council approval.

Key words: international community, UN Charter, international law, state,sovereignty, humanitarian intervention, use of force.

Ključne reči: međunarodna zajednica, Povelja UN, međunarodno pravo,država, suverenitet, humanitarna intervencija, primena sile.

UVOD

Način na koji danas funkcioniše svet suštinski je određen kroz ideju o pra-vu i zato bi se savremeno doba moglo označiti i kao doba prava.2 Osni-

1 Sava Savić, samostalni referent, Ministarstvo odbrane Republike Srbije, Beograd.

2 Parafraza naslova knjige Louis Henkin, The Age of Rights, Columbia University Press,New York, 1990.

RASPRAVE I ČLANCI

6

MP 1, 2007 – Međunarodno pravo i humanitarna intervencija(str. 5-48)

vanje UN, kao određujućeg sistema odnosa u savremenom svetu i usvajanjeUniverzalne deklaracije o pravima čoveka,3 a zatim i konkretizacija osnov-nih ljudskih prava Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravi-ma i Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravi-ma,4 jasno su odredili težište aktuelne civilizacije, stavljajući pitanje pravačoveka među prioritetna pitanja globalnog društva. U najnovijim teorijamadruštvenog razvoja, takođe, ljudska prava se ubrajaju u osnovne vrednostisavremene civilizacije i ona postaju predmet opšte brige i međunarodne od-govornosti. Njihova zaštita predstavlja “univerzalni interes (universal inte-rest) i više se ne može omeđiti granicama državnog suvereniteta”.5

Dakle, sa aspekta organizacije i funkcionisanja međunarodne zajedni-ce (MZ) i njenih institucija, čovek kao pojedinac sve više postaje noseći su-bjekt uticaja, a njegova prava težišni objekat zaštite u međunarodnom društvu.

I pored takvog pridavanja značaja zaštiti prava čoveka i snažnog talasademokratizacije u svetu posle hladnog rata, savremenu civilizaciju i dalje ka-rakterišu pojave masovnog kršenja ljudskih prava, često praćene okrutnimzločinima protiv čovečnosti. Mada je posle hladnog rata smanjena opasnost odmeđudržavnih sukoba većih razmera, ali su u prvi plan izbili brojni tzv. ratovinove vrste (etnoverski unutar državni i regionalni sukobi), koji takođe izaziva-ju ogromne patnje i stradanja ljudi. Upravo unutrašnji konflikt u jednoj državi,u kome sama vlast takve države vrši masovno kršenje ljudskih prava sopstve-nog stanovništva, praćeno teškim zločinima protiv čovečnosti, predstavlja i naj-teži izazov za organizovanu i pravno zasnovanu intervenciju MZ u cilju njiho-ve zaštite. U takvim prilikama MZ je prinuđena da poziva vlade članica UN dapomognu i intervenišu u sprečavanju ljudskih patnji, pružanju pomoći pri po-javi izbeglica ili u ublažavanju drugih implikacija određene unutrašnje krize ujednoj državi. Za delotvornost takve intervencije često je neophodno korišćenjespoljne vojne sile – humanitarne intervencije uz upotrebu sile.6 Međutim, ta-kvu intervenciju prate brojne političke, pravne i moralne kontroverze.

3 Universal Declaration of Human Rights, General Assembly Resolution 217 A (III), of10 December 1948, Internet: http://www.un.org/Overview/rights 02. 02. 2007.

4 General Assembly Resolution 2200 (XXI) adopted during Its Twenty-First Session, 16December 1966. Internet: http://www.un.org/documents/ga/res/21/areas21.htm 02. 02.2007.

5 Michael Walzer, Just and Unjust Wars: A Moral Argument with Historical Ilustrations,sec. ed., Basic Book, New York, 1992, p. 107.

6 Pojedini autori za humanitarnu intervenciju uz upotrebu sile koriste različite nazive, kaona primer: nasilna humanitarna intervencija, vojna humanitarna intervencija, humanitar-

7


1. POJAM HUMANITARNE INTERVENCIJE I RAZVOJ NJENE PRAVNE DOKTRINE

Do pre oko pola veka u udžbenicima i literaturi određenje pojma hu-manitarna intervencija uglavnom je karakterisao univerzalistički pristup -“široka akcija koja obuhvata humanitarnu pomoć uključujući, po potrebi, inasilnu vojnu intervenciju”.7 U novijoj literaturi nailazimo na različita od-ređenja.8 Šarolikost pristupa naročito se ogleda u tumačenju autoriteta i kri-terijuma koji određuju kada jedna pojava zahteva humanitarnu intervencijuu određivanju karaktera takve intervencije, izboru sredstava, postavljanjukrajnjeg cilja i sl. Komparacijom brojnih definicija i objašnjenja, najmanjeprotivurečnim se čini određenje humanitarne intervencije koje daje Institutza međunarodne poslove Kraljevine Danske: “Humanitarna intervencija jesnažna akcija preduzeta od država uključujući i upotrebu oružane sile, premaili u drugoj državi, bez pristanka njene vlade, sa ili bez odluke Saveta bez-bednosti UN u cilju sprečavanja ili zaustavljanja brutalnog masovnog nasiljanad ljudskim pravima ili međunarodnom humanitarnom pravu”.9

Imajući u vidu da su ovde u težištu propitivanja pravni aspekti huma-nitarne intervencije, to je za njeno potpunije razumevanje neophodno u od-ređenom obimu poznavati i utvrđivanje pojma međunarodno pravo. Bezupuštanja u široke avenije pravnih teorija, relevantnim se može smatrati sle-deće određenje: “Međunarodno pravo čini skup i sistem pravnih pravila ko-ja uređuju: a) uzajamne odnose država; b) odnose međunarodnih organizaci-ja, gde spadaju pravila o osnivanju, nadležnostima i funkcionisanju međuna-rodnih organizacija i njihovim odnosima sa državama; c) međunarodni po-

na intervencija uz upotrebu sile, ili samo, što će i u ovom tekstu biti korišćeno, huma-nitarna intervencija.

7 Oliver Ramsbotham and Tom Woodhouse, Humanitarian Intervenction inContemporary Conflict: A Reconceptualization, Polity Press, London, 1996, p. XII.

8 Bavljenje određenjem humanitarne intervencije naročito je postalo aktuelno tokom po-slednje dve decenije. Na to ukazuje podatak da je od oko 59 eminentnih naučnih delavezanih za humanitarne intervencije, koje u svom istraživanju navodi Penelope Simons,56 nastalo tokom poslednje dve decenije, od kojih većina posle hladnog rata. PenelopeC. Simons (ed), “Humanitarian Intervention: A Review of Literature”, in: Plougsharesworking paper 01–2, Institute of Peace and Conflict Studies, Conrad Grebel College,Ontario, Canada, 2001, pp. 20-22.

9 Humanitarian Intervention – Legal and Political Aspects, Danish Instituite of Interna-tional Affairs, Copenhagen, 1999, p. 11.

8


ložaj, prava i dužnosti pojedinca, fizičkih i pravnih lica ukoliko su regulisa-na pravilima međunarodnog prava”.10

Treba reći da i danas ima zagovornika koji negiraju neku značajnijufunkciju i moć međunarodnog prava. Ipak, uvod u Povelju UN jasno otkla-nja takvu negaciju i naglašava odlučnost osnivača UN (naroda sveta) dastvori uslove kojima bi se održavala pravda i poštovale obaveze koje prois-tiču iz ugovora i ostalih izvora međunarodnog prava.

Međunarodno pravo se, zavisno od aspekta pristupa, deli na višenačina. Jedna od uobičajenih podela je na običajno i postavljeno (ugovorno)pravo, odnosno, na opšte i posebno (partikularno) pravo. Neki pravnici pri-znaju i staru podelu - na apsolutna (osnovna ili prirodna prava) i na izvede-na (stečena) prava. Bez obzira na klasifikaciju, svi se slažu da su običaj iugovori dva glavna izvora međunarodnog prava.

Prirodna ili osnovna prava su ona koja pripadaju nekoj državi po sa-moj činjenici njenog postojanja. Na osnovi prirodnih prava izgrađen je ceosistem međunarodnog prava. Neka od pravila ponašanja država u međusob-nim odnosima su posebnom deklaracijom UN pretočena u osnovne pravne ipolitičke principe u međunarodnim odnosima.11 To su principi suvereniteta,nezavisnosti, jednakosti, nemešanja u poslove drugih država i zabrana inter-vencije.12 Pod pojmom intervencije u smislu ove deklaracije, kako ističe Ju-raj Andrassy, podrazumeva se “silovito i samovoljno mešanje jedne države uunutrašnja pitanja druge države”.13 Za razmatranje pravne doktrine humani-tarne intervencije takođe je značajna Rezolucija 2225 (XXI) Generalneskupštine UN o primeni deklaracije o nedopustivosti mešanja u unutrašnjeposlove država i zaštiti njihove nezavisnosti i suverenosti.14 U zabranu in-tervencije prema ovoj deklaraciji spadaju svi oblici intervencije, uključujući

10 Aleksandar Magarašević, “Osnovi međunarodnog prava i međunarodnih odnosa”, u:Sveska 1, Zavoda za naučnoistraživački rad, Pravni fakultet, Novi Sad, 1974, str. 1.

11 Declaration on Principles of International Law Concerning Friendly RelationsAmong States in Accordance with The Charter UN, Internet: http://www.un.org/docu-ments/instruments/docs-en.osp?type=declarat 02.02.2007, ili na srpskom: DeklaracijaUN 2625 (XXV), MJPID SFRJ, 1970.

12 Ibidem, str. 343 -354.

13 Juraj Andrassy, Međunarodno pravo, sedmo izdanje, Zagreb 1978, str 86.

14 Status of The Implementation of The Declaration on The Inadmissibility of Interven-tion in the Domestic Affairs of States and the Protection of Their Independence andSovereignty, General Assembly Resolution 2225 (XXI) of 19 December 1966, Inter-net: http://un.org/documents/ga/res/areas21.htm, 22. 02. 2007.

9


i oružanu, i sve mere prinude. U tom smislu, međunarodno pravo predstavljajedan od odgovora na državnu nesigurnost u međunarodnom sistemu i dopri-nosi neutralizaciji elemenata nepredvidivosti, inače karakterističnih zameđunarodne odnose.

Početak razvoja doktrine humanitarne intervencije vezuje se za sme-nu nadnacionalnih autoriteta u XVII veku (kraj dominacije religije iučvršćivanje svetovne države) i ustanovljavanje međunarodnog prava.15 Na-ime, od Vestfalskog ugovora 1648, suverene države sa svetovnom vlašću po-staju primarni subjekti međunarodnih odnosa i vrhovni unutrašnji autoritetnad stanovništvom. To je stvorilo novu vrstu odnosa vladar-podanik. Jednaod osnovnih nominalnih i praktičnih dužnosti suverene države je da zaštitisopstvene građane. Međutim, opremljene zaštitom suvereniteta od uticajaspolja i neprikosnovenom vlašću unutar, mnoge države su postajale akterineopisivog terora protiv svojih sopstvenih podanika. Državni teror je ubrzoiskrsnuo kao jedan od najozbiljnijih problema na političkoj sceni, jer se ispo-stavilo da građani jedne države nemaju odgovarajuću zaštitu protiv svog“zaštitnika”. To je kontekst u kome ideja o humanitarnim intervencijama do-bija prve zagovornike krajem XVII veka – da li je moguće sa čistom savešćunemo posmatrati kako suverene države zlostavljaju, zatvaraju, proteruju iličak ubijaju hiljade nevinih ljudi?

Valja napomenuti da u to vreme ratovi i drugi načini upotrebe sile nisubili generalno zabranjeni kao sredstvo međunarodne politike, jer je opštepri-hvaćenim načelima prirodnog prava smatrano da su ratovi za kažnjavanje ne-pravde i onih koji čine zločine pravedni ratovi. Među tada vodećim pravnici-ma, u koje spada i Hugo Grotius,16 zastupan je stav da u ekstremnim slučaje-vima tiranije, koja se sprovodi u cilju vladavine, postoji prirodno pravo na unu-trašnji otpor podanika (stanovništva). Ipak, postojala je razumna potreba da sepravno definišu moralni i politički kriterijumi upotrebe sile, uvažavajući i tra-dicionalno shvatanje “pravednog rata” (Just War). U tom kontekstu, u međuna-

15 Glavne etape u razvoju međunarodnog prava su: Vestfalski ugovor (1648), Bečki kon-gres (1815), Pariski kongres (1856), Berlinski kongres (1878), Haške mirovne konfe-rencije (1899, i 1907), Povelja Lige naroda (1928) i Povelja UN (1945)

16 Jedan od osnivača međunarodnog prava kao posebne grane pravne nauke je HugoGrotius (Hugo Grotius, 1583–1645). On je među prvima pristupio sistematizovanjuodredbi međudržavnih sporazuma i ugovora pretačući ih u norme (pravila) međuna-rodnog ponašanja država. Prema njegovom i danas aktuelnom načelu razlikuju se dvaizvora međunarodnog prava: prirodno pravo (jus naturale) i pravo zasnovano na voljidržava (jus voluntarium).

10


rodnom pravu je inaugurisan stav, da podrška strane sile unutrašnjem otporustanovništva jedne države na njenu represiju može biti zakonita. Dakle, počet-na doktrina humanitarne intervencije zasnivala se na načelima pravednog rata,odnosno, na ideji o legitimnosti otpora na represiju tiranije.

Pojavom političkog liberalizma, naročito koncepta ljudskih prava,koji su u 18. i 19. veku doveli do uspostavljanja prvih ustavnih demokratija(SAD i neke zemlje Zapadne Evrope), pravo na humanitarnu intervenciju jeojačano, što je uticalo na državnu praksu XIX i početkom XX veka.Međutim, tokom prve polovine XX veka, pravna doktrina humanitarne inter-vencije dobija i prve protivnike, a broj humanitarnih intervencija je opao. Naopadanje njene primene uticala su dva razloga: (1) inicijative da se upotrebasile u međunarodnim odnosima stavi van pravne opravdanosti, a rat kaosredstvo u međunarodnim odnosima bezuslovno zabrani (Kelog Brajanovpakt iz 1928), i (2) sve brojniji zahtevi za preispitivanjem osnova i karakte-ra humanitarnih intervencija, jer je u praksi XIX veka učestala pojava istica-nja humanitarnih ciljeva kao opravdanja svih drugih intervencija. Princip ne-intervencije, utvrđen Paktom iz Pariza 1928. godine, kasnije je preuzet, prav-no i materijalno proširen Poveljom UN, a zatim, posebnom deklaracijomUN, dodatno potvrđen kao jedno od osnovnih načela međunarodnih odnosa.

Savremeni pristupi humanitarnoj intervenciji

Na politički, pravni, moralni i motivacioni pristup humanitarnoj in-tervenciji i na izgradnju instrumenata međunarodne zajednice za njenu pri-menu (preduzimanje) u drugoj polovini XX veka bitno su uticala dva do-gađaja: proces dekolonizacije (posle DRUGOG svetskog rata do 60-ih godi-na prošlog veka) i raspad složenih država na istoku Evrope posle završetkahladnog rata. Posledica oba događaja je stvaranje niza novih država koje suse bitno razlikovale od onih iz prethodnog perioda. Novonastale države suslabe, ne toliko u vojnom smislu, koliko u pogledu unutrašnjeg uređenja, efi-kasnosti i stabilnosti.

Istovremeno, u ovom periodu je opao i broj ratnih sukoba u kla-sičnom smislu, ali je došlo do snažne ekspanzije tzv. sukoba nove vrste. Oko75% ratova od 1945. godine do kraja XX veka bili su unutrašnji a nemeđudržavni sukobi.17 Najčešći povodi za unutrašnje sukobe su pitanja

17 Humanitarian Intervention – Legal and Political Aspects, Danish Instituite of Interna-tional Affairs, ibidem, p. 30.

11


državnosti novostvorenih država i njihov odnos prema ustavotvornom naro-du, etničkim grupama i religijskim zajednicama. Kao po pravilu, zahtevistrana u unutrašnjim sukobima su ultimativni do genocida. U takvim ratovi-ma civilne žrtve čine oko 90% od svih žrtava.18 Kako je istakao i bivši ge-neralni sekretar UN Butros Gali (Boutros Boutros Ghali), “u ovim ratovimase koriste izgladnjivanja, pokolji, različite civilne i vojne tehnologije za istre-bljenje ili ubistva, uključujući najsvirepija masakriranja u kojima civili po-staju glavne mete”.19 Diplomatske i druge nevojne mere za mirno rešavanjeovakvih sukoba često ostaju bez uspeha. Budući da se MZ, usvajanjem setadokumenata o zaštiti prava čoveka, obavezala na sprovođenje doktrine ljud-skih prava ona je prinuđena da preduzima i druge mere za zaštitu ljudskihživota i sprečavanje masovnog stradanja u takvim sukobima. Kao rešenje zasprečavanje humanitarnih katastrofa nameće se primena spoljne vojne sile odstrane subjekata MZ – nasilna humanitarna intervencija. Međutim, premaprincipima Povelje UN i međunarodnom pravu, upotreba sile u međunarod-nim odnosima, izuzev strogo određenih slučajeva i uz odobrenje SB, nije do-zvoljena i takve intervencije ne mogu biti pravno opravdane.

Do početka devedesetih godina prošlog veka pitanje prava i opravda-nosti humanitarne intervencije i uopšte njenog preduzimanja nije bilo pred-met prvorazrednih pravno–političkih aktivnosti relevantnih subjekata MZ. Uovom periodu humanitarne intervencije su bile predmet samo povremenih te-orijskih rasprava (od slučaja do slučaja) koje su zadržane na nivou hipote-tičke retorike. Razlog je što se tokom hladnog rata svako narušavanje princi-pa ne-intervencije i suvereniteta smatralo snažnim izvorom opasnosti posvetski mir. Time se mogu objasniti i pojave iz ovog perioda, u kojima su po-jedine intervencije, u suštini sa humanitarnim rezultatima, opravdavane odstrane intervenišućih država kao intervencije u cilju sprečavanja ugrožavanjasvetskog mira, a ne kao humanitarne.20

Sa talasom demokratizacije, pokrenutim završetkom hladnog rata,poštovanje i zaštita ljudska prava su dobili primarni značaj među kriterijumi-ma demokratizacije. Brojne manjinske i etnoverske zajednice takav trend sushvatile kao podršku njihovom pravu na samoopredeljenje. Njihovi zahtevi i

18 Weiss Thomas, Military Civilian Interaction: Intervention in Humanitarian Crises,Rowman and Littelefield, Publisher Inc., Lanhman, Maryland, 1999, p.1.

19 Meron Theodor, “The Humanization of Humanitarian Law”, American Journal of In-ternational Law, No 94, 2000, p. 239.

20 Primeri su intervencije: Indije u Istočnom Pakistanu 1971; Vijetnama u Kambodži1978; Francuske u Centralnoj Africi 1979; i Tanzanije u Ugandi 1979. godine.

12


akcije u tom smislu izbili su u prvi plan u više država širom sveta. Mere ko-je vladajuće elite pojedinih država preduzimaju u sprečavanju separatističkihtežnji etničkih, verskih i drugih manjinskih zajednica često prelaze normepolitičkih sukoba i poprimaju obeležja zločina. U cilju sprečavanja iliublažavanja humanitarne katastrofe u takvim sukobima, MZ i njeni subjekti(pojedinačne države, grupe država ili njihove organizacije) sve češće, kao iz-bornim načinom, reaguju spoljnom intervencijom prema režimima pojedinihdržava. Ali, takvu praksu humanitarnih intervencija, kao što je izneto, pratebrojna pitanja i dileme, koja pokazuju značajne nedostatke pravnog od-ređenja humanitarne intervencije. Posebno su izražene razlike u pristupimakoji se odnose na pravo i opravdanost humanitarne intervencije preduzetekorišćenjem vojne sile kada nije odobrena od strane SB UN. Pitanje legalno-sti i opšte političke i moralne opravdanosti da države vojno intervenišu udrugoj državi bez odobrenja SB UN naročito je snažno pokrenuto vojnom in-tervencijom NATO u SRJ (24. mart-10. jun 1999), pravdanom humanitarnimrazlozima.21 Generalni sekretar UN Kofi Anan (Cofi Annan), tada je jasnopredočio MZ problem nedostatka pravne doktrine humanitarne intervencije:“Konflikt na Kosovu je istakao značaj pitanja o posledicama akcije bezmeđunarodnog konsenzusa i jasne pravne zasnovanosti. Na jednoj strani, dali regionalne organizacije mogu koristiti silu bez odobrenja UN? Na drugoj,može li se dozvoliti ogromno i sistematsko kršenje ljudskih prava, sa značaj-nim humanitarnim posledicama?”22

Reagujući na iznetu dilemu, pojedini pravnici, i državni i međunarod-ni zvaničnici pretežno iz “zapadnih zemalja”, tvrde da je razvoj međunarod-nih standarda ljudskih prava i međunarodnog humanitarnog prava izmeniotradicionalni koncept suvereniteta. Međutim, pravni eksperti i državnici, ma-hom iz nacionalno složenih i slabije razvijenih zemalja Istočne Evrope, Azi-je i Afrike, ne slažu se sa takvim tumačenjem značaja ljudskih prava i prome-nom tradicionalnog koncepta suvereniteta. Oni ističu sumnju da otvorenavojna intervencija u unutrašnja pitanja jedne države pravdana humanitarnimciljevima može biti zaštita političke manipulacije intervenišuće države

21 U svetskim medijima i literaturi se, kao nazivi za vojnu intervenciju NATO u SRJ, čestosreću deskriptivni jezički sklopovi koji umanjuju prizvuk agresije ili rata a ističu huma-nitarne motive, kao na primer: “humanitarna intervencija NATO na Kosovu”, “Huma-nitarni rat NATO na Kosovu”, “Vazduhoplovna kampanja NATO na Kosovu” i slični.

22 Penelope C. Simons (ed), “Humanitarian Intervention” in: Ploughshares working pa-per 01 – 2, Institute of Peace and Conflict Studies, Conrad Grebel College, Ontario,Canada, 2001, p. 4.

13


(najčešće moćne) ili grupa država i njihovih organizacija u funkciji sopstve-nih interesa. Alžirski predsednik Abdelaziz Bouteflika je jasno izrazio takvusumnju, septembra 1999, u debati o humanitarnoj intervenciji u Generalnojskupštini UN: “Mi u ostatku sveta smo izuzetno osetljivi na bilo kakvo na-rušavanje našeg suvereniteta, ne samo zato što je suverenitet naša poslednjaodbrana protiv neproporcionalnih odnosa u svetu, nego i zato što mi neučestvujemo u procesu donošenja odluka u SB”.23 Dokazujući da suvereni-tet država mora biti redukovan u korist zaštite ljudskih prava, jedan broj prav-nika i humanista, kao kontra-argument, postavlja pitanja: šta se događa akose vladajuća elita jedne države, koristeći suverenitet, ponaša kao nasilnik pre-ma svom narodu? Treba li takva država (njena vlada) biti zaštićena pravilimasuvereniteta i neintervencije? Kakvu odgovornost u takvoj situaciji imaju MZi druge države kao garanti međunarodno priznatih ljudskih prava?

Uočava se da između zaštite ljudskih prava (kao motiva humanitarneintervencije) i utvrđenih principa u međunarodnim odnosima (kao ogra-ničenja) postoji suprotnost, koja utiče da u pristupima humanitarnoj interven-ciji nema jedinstvene pravne doktrine. Zato humanitarna intervencija danaspredstavlja najteži test za međunarodnu zajednicu.

2. ORGANIZACIJA UJEDINJENIH NACIJA I HUMANITARNA INTERVENCIJA

Pravni okvir Povelje UNPovelja UN u članu 1. kao prvi cilj UN ističe održavanje međunarod-

nog mira i bezbednosti.24 Za tu svrhu se predviđaju preventivna i represivnasredstva.

U prevenciji narušavanja međunarodnog mira i bezbednosti UN suprvenstveno usmerene na primenu miroljubivih metoda i sredstava, sa-držanih u glavi VI Povelje UN. To se jasno vidi iz odredbe prvog stava čl.

23 Barbara Crossette, “U.N. Chief Wants Faster Action to Halt Civil Wars and Killings”in: The NewYork Times, September 21, 1999, pp. 1, 14-16.

24 Charter of The United Nations, Internet: http://www.icj-cij.org/icjwww/ibasicdocu-ments/ibasictext/ibasicunchart,htm 05. 02. 2007. Pored teksta same Povelje UN, zapravna objašnjenja pojedinih njenih odredbi korišćena su i tumačenja u: HumanitarianIntervention: Legal and Political Aspects, Danish Instituite of International Affairs,Copenhagen, 1999, i objašnjenja u: Juraj Andrassy, Međunarodno pravo, sedmo izda-nje, Zagreb, 1978, str. 525-538.

14


33. glave VI, u kome se kaže: “Strane u svakom sporu, čije trajanje može daugrozi održanje međunarodnog mira i bezbednosti, treba da traže rešenje presvega putem pregovora, istražne komisije, posredovanja, mirenja, arbitraže,sudskog rešavanja, pribegavanja regionalnim ustanovama ili sporazumima,ili drugim mirnim načinima po svome sopstvenom izboru“.25

U slučaju pretnje miru UN može i mora preduzeti aktivnosti pred-viđene glavom VII Povelje UN, koja se odnosi na prinudne mere UN uočuvanju međunarodnog mira i bezbednosti, odnosno, na “akcije u slučajupretnje miru, povrede mira i akata agresije”.26 Prema odredbama čl. 39. dočl. 42. ove glave, utvrđivanje postojanja pretnje međunarodnom miru i bez-bednosti je u nadležnosti Saveta bezbednosti UN. On je takođe nadležan i zadavanje preporuka i donošenje odluka o merama da bi se održao ili usposta-vio međunarodni mir i bezbednost.27

Inicijativa za stupanje UN u akciju po pitanju održavanja međunarod-nog mira i bezbednosti može poteći od jedne od strana u sporu, od svake čla-nice UN, od generalnog sekretara UN, od SB i Generalne skupštine UN. Ta-kva akcija može se preduzeti ako mere i sredstva u traženju mirnih rešenjanisu imale uspeh ili ako iz bilo kojih razloga ta sredstva nisu primenjena. Ak-cijom u ovom smislu rukovodi SB. Svaka članica UN je dužna da pružitraženu pomoć SB u takvoj akciji i ne sme pomagati državu protiv koje se temere preduzimaju. Pretpostavka za preduzimanje kolektivnih mera je posto-janje neke pretnje miru, narušavanje mira ili napadačkog čina. Ako nemačinjenica koje bi se mogle svrstati u ove pojmove ne može doći do preduzi-manja kolektivnih mera.

Jedino ograničenje delovanja UN postavljeno je odredbom čl. 2. stav7. Povelje, prema kome one nisu ovlašćene da se mešaju u pitanja koja posvojoj suštini spadaju u unutrašnju nadležnost svake države. Povelja UN, čl.2. stav 4, jasno postavlja obavezu država članica za uzdržavanje od pretnjesilom ili upotrebe sile, ne samo protiv teritorijalne celovitosti ili političke ne-zavisnosti ma koje države, nego i takvih koje na bilo koji način nisu u skla-du sa ciljevima UN.28

Dakle, sa pravnog aspekta, po pitanju korišćenja sile u međunarod-nim odnosima, a time i u humanitarnoj intervenciji, Povelja UN je razgra-

25 Charter of The United Nations, ibidem, Chapter VI, Article 33.26 Ibidem, Chapter VII.

27 Ibidem, Chapter VII, Articles 39, 40, 41 and 42.

28 Ibidem, Chapter I, Article 2 (4/7).

15


ničila stvari. Ponovimo još jednom, Povelja UN eksplicitno predviđa samodva izuzetka od opšteg pravila zabrane korišćenja sile u međunarodnim od-nosima: prvi, sadržan u odredbama čl. 39. i čl. 42, prema kojima korišćenjasile može biti odobreno samo od SB UN u slučaju pretnje ili ugrožavanjameđunarodnog mira ili nekog akta agresije, i drugi, sadržan u odredbi člana51. Povelje UN, kojim se ne umanjuje urođeno pravo na pojedinačnu ili ko-lektivnu samoodbrani u slučaju oružanog napada protiv člana UN dok SB nepreduzme mere potrebne za očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti.29

Svaka druga upotreba sile u odnosima među državama je zabranjena, što jeu više navrata potvrđeno i od Međunarodnog suda pravde – MSP (Internati-onal Court of Justice – ICJ).30

Meru upotrebe sile (intervencije), predviđenu čl. 42. Povelje UN, Sa-vet bezbednosti primenjuje tek kada su sve prethodne mere za mirno rešava-nje sporova, predviđene glavom VI, iscrpljene i nisu dale rezultate, odnosno,ako smatra da druge mere neće imati uspeh.

U slučajevima donošenja rezolucije SB o preduzimanju mera premanekoj od država članica UN, Savet bezbednosti upućuje članicama UN poziva ne preporuku, za njihovo sprovođenje (čl. 41. Povelje UN). Oružane snagekojima treba uspostaviti ili osigurati ugroženi mir sastavljaju se od kontinge-nata koje daju države članice UN. Kontingenti se formiraju ugovorom UN isvake članice ponaosob (čl. 43. Povelje UN). Pri izvođenju vojne operacijeza očuvanje ili uspostavljanje mira, SB može da se osloni i na regionalne spo-razume, gde oni postoje, ako to smatra potrebnim i korisnim. I tada vojnimmerama rukovodi SB (član 53. Povelje). Sa sprovođenjem oružanih meraistovremeno mogu da se sprovode i nevojne mere, predviđene glavom VI Po-velje UN, u cilju nastavka traženja mirnog rešenja nastale krize. U običajnomrečniku političke, pa i pravne prakse, akcije koje se preduzimaju za izvršenjeodluka SB u svrhu održanja međunarodnog mira i bezbednosti nazivaju semirovne operacije UN a snage za njihovu realizaciju, bez obzira iz kog su na-cionalnog kontingenta, obično se nazivaju mirovne snage UN.31 Preduzima-nje mirovnih operacija uvek je izazivalo brojna pitanja, koja nisu obuhvaćena

29 Ibidem, Chapter VII, Articles 39, 42 and 51.

30 “The Corfu Channel Case from 1949, and Nicaragua Case from 1986” in: Humanita-rian Intervention: Legal and Political Aspects, Danish Instituite of International Affa-irs, ibidem, p. 83.

31 Na primer, 60-ih i 70-ih godina XX veka, odlukama SB mirovne snage su upućivane:na Sinaj (1957); u Kongo (1960); Zapadni Pakistan (1962); Jemen (1963); na Kipar(1964); Sinaj (1973) i Golan (1974).

16


okvirima odredbi Povelje UN i pratećih dokumenata, odnosno za koja ne po-stoje unapred utvrđeni obrasci odgovora, nego su rešavana od slučaja doslučaja. Značajni problemi koji prate uspostavljanje mirovnih operacija podmandatom UN nametnuli su potrebu dorade pravno-političkih instrumenataMZ u ovoj oblasti, o čemu je procedura još uvek u toku.32

Povelja UN je doneta sa ambicijom eliminisanja rata i nasilja umeđunarodnim odnosima. Međutim, primena njenih odredbi u pogleduočuvanja mira i bezbednosti u praksi pokazuje slabosti. Osnovni razlozi supretežno političke prirode, kao i činjenica, da je tokom poslednje decenije-dveučestala pojava da se odluke u ime MZ donose mimo organa i tela UN (na pri-mer u krugu najrazvijenijih zemalja kao što je “G-7” ili “G-8” i drugim nefor-malnim entitetima ), tako da je ponekad rasprava u UN samo formalna.

Globalne političko–bezbednosne promene tokom poslednje dve de-cenije i širenje zajedničkih vrednosti, naročito u oblasti ljudskih prava, do-vele su u prvi plan pitanje postojanja prava UN (a naročito takvo pravo čla-nica, o čemu će kasnije biti više reči), na korišćenje sile i u humanitarne svr-he. U odgovoru na ovo pitanje prisutne su značajne razlike. Tako, na primer,Tomas Vais (Thomas Weiss) tvrdi da od kraja hladnog rata SB ima “prilikuda raspolaže pravom na humanitarni intervenciju, koje je nastalo prila-gođavanjem brojnih rezolucija koje pokazuju progresivno širenje definicijepretnji po svetski mir i bezbednost”.33 Ketrin Gičerd (Catherine Guicherd) iMeri Elene O' Konel (Mary Ellen O’Connell) takođe dokazuju, da prematrendu razvoja međunarodnog i humanitarnog prava, a u skladu sa čl. 39. Po-velje UN, SB raspolaže mandatom za preduzimanje vojne intervencije u od-govoru na “ozbiljne humanitarne krize, čak i takve, koje su potpuno unu-trašnje prirode”.34 Prema Bruno Simi (Bruno Simma), takođe, akt genocida,

32 Radna grupa Specijalnog Komiteta UN za mirovne operacije (predsedavao LakhdarBrahimi – tzv. Brahimijeva komisija) je, 20. oktobra 2000, izradila konkretne predlo-ge za reformu organizacije mirovnih misija pod mandatom UN. Na osnovu ovog iz-veštaja, 4. decembra 2000, sačinjena je kompleksna analiza (izveštaj) Generalnog se-kretara UN, kojom se definiše proces reorganizacije mirovnih operacija. Političko-pravna procedura reorganizacije mirovnih operacija još uvek nije završena. Internet:http://www.un.org/Depts/dpko/training 02. 02. 2007.

33 Weiss Thomas, Military Civilian Interaction: Intervention in Humanitarian Crises,op. cit., p. 1.

34 Guicherd Catherine, “International Law and the War in Kosovo”, in: Survival No 41,1999, p. 28, i O, Connell Mary Ellen, “The UN, NATO, and International Law AfterKosovo”, Human Rights Quarterly 22, 2000, p. III.

17


kako je definisan u Konvenciji o genocidu, može pokrenuti obavezu SB dadeluje preventivno ili da zaustavi takvu akciju.35 Međutim, Marfi Šon(Murphy Sean), iako smatra da SB ima legitimno pravo da interveniše (ili daodobri intervenciju grupi država ili regionalnoj organizaciji) da zaštiti ma-njinsko stanovništvo od širokog nasilja, ipak tvrdi, da pojam “dužnost da in-terveniše”, koji bi se odnosio na UN, međunarodne organizacije ili države,nije prisutan u međunarodnom pravu.36 Eksperti Instituta za međunarodneposlove Kraljevine Danske upozoravaju, da ne znači da SB uvek povezujedogađaje u čijem su središtu unutrašnji konflikti sa odredbom da su “onipretnja međunarodnom miru”.37

Dakle, evidentno je, kako primećuje i Penelope Simons (Penelope C.Simons), da su stavovi u MZ oko prava SB UN da odobri vojnu humanitar-nu intervenciju sučeljeni.38 Po jednima, za odobrenje vojne humanitarne in-tervencije neophodan je konsenzus u SB. Drugi smatraju da je briga okopoštovanja ljudskih prava fundamentalno pravo međunarodne zajednice oda-kle proizilazi i obaveza preduzimanja humanitarne intervencije.

Razlike u pravno-teorijskom pristupu humanitarnim krizama, kao irazlike i propusti MZ u praksi odgovora na njih (nekonzistentnost, nepravo-vremenost i drugi propusti), tokom protekle decenije, pokazuju da problemioko primene humanitarne intervencije nisu samo pravne, nego jednako, amožda i više, političke, etičke i strukturalne prirode. Ipak, činjenica je, da jehumanitarna intervencija posle “hladnog rata” postala “ponovo” opcija,39

uprkos tome što nije bilo nikakvih promena međunarodno pravnog okvirakoje bi upućivale na proširenje prava na korišćenje sile u međunarodnim od-nosima. Pokazalo se da SB sada može da odobri ovakve intervencije bez iz-laganja riziku od globalnog rata. Očigledno da je reč prvenstveno o promenimeđunarodnog političkog a ne pravnog pristupa humanitarnoj intervenciji.Na to prilično jasno pokazuje i godišnji izveštaj generalnog sekretara UN za

35 Simma Bruno, “NATO, the UN and the Use of Force: Legal Aspects”, The EuropeanJournal of International Law 10, 1999, p. 2.

36 Murphy Sean, Humanitarian Intervention: The United Nations in an Evolving WorldOrder, University of Pennsylvania Press, Philadelphija, 1996, pp. 1, 295.

37 Humanitarian Intervention: Legal and Political Aspects, Danish Institute of Internati-onal Affairs, op. cit., p. 63.

38 Penelope C. Simons (ed), “Humanitarian Intervention”, Ploughshares working paper01 – 2, ibidem, pp. 4-5.

39 Reč “ponovo” je upotrebljena kao aluzija na čestu primenu humanitarne intervencijekrajem 19. veka.

18


1991, Perez de Kueljara (Perez de Cuellar), u kome ističe: “Narasla je voljaprema kojoj se smatra da princip neintervencije ne može biti barijera ili zašti-ta unutrašnjeg pravosuđa pojedinih država iza koga ljudska prava mogu bitimasovno i sistematski nekažnjivo kršena. Činjenica, da podeljene UN nisusposobne da spreče stradanja, ne može biti prihvaćena kao argument, pravoili moral, protiv neophodnih korekcija delovanja, posebno kada je mirugrožen.”40 Takav, više politički stav, potvrđuje se i kasnije, u “milenijum-skom izveštaju” generalnog sekretara UN Kofija Anana: “tamo gde se do-gađa zločin protiv ljudskosti, a mirovni pokušaji za njegovo zaustavljanje suiscrpljeni, SB ima moralno pravo da deluje u ime međunarodne zajedni-ce”.41 Svojevrstan test za reafirmaciju doktrine humanitarne intervencije upraksi bile su intervencije u Severnom Iraku, Somaliji, BiH, Ruandi, Haiti-ju, SR Jugoslaviji (KiM) i Istočnom Timoru.42 Neke od njih su bile odobre-ne od SB UN a neke nisu.

Uočava se da u stavovima relevantnih autoriteta, institucija i subjeka-ta MZ, postoje razlike u pristupu pitanju prava na humanitarnu intervenciju.Ipak, generalno se može reći da preovlađuje stav prema kome su UN, odno-sno SB UN, jedino telo u MZ koje ima pravo na donošenje odluke o predu-zimanju humanitarne intervencije korišćenjem sile. Međutim, i u tom slučajupitanje njene opravdanosti ostaje otvoreno, kako zbog ograničenja UN iz čl.2. stav 7. Povelje UN, tako i zbog nepostojanja saglasnosti o kriterijumimanjene primene.

Međunarodni poredak i humanitarna intervencija

Prema važećim principima međunarodnih odnosa, kao što je napo-menuto, humanitarna intervencija izaziva suprotnosti između poretka i prav-de. Argumenti na strani poretka proizilaze iz shvatanja da je prirodno stanje

40 Humanitarian Intervention: Legal and Political Aspects, Danish Institute of Internati-onal Affairs, op. cit., p. 70.

41 Annan Cofi, “We The Peoples,: The Role of The United Nations, in the 21st Century”,in: Millenium Report of The Secretary – Genaral of The UN, 2000, Internet:http://www.un.org/millenium/sg/report/ 02. 02. 2007.

42 Striktno gledano intervencija u slučaju Istočnog Timora nije bila čisto humanitarna in-tervencija prema važećoj definiciji, jer je Rezolucija 1264 SB UN (1999) doneta nazahtev indonežanske Vlade, a akcija je preduzeta u skladu sa glavom VII Povelje UN:“...određujući da prisutna situacija u Istočnom Timoru predstavlja pretnju miru i bez-bednosti”. Humanitarian Intervention: Legal and Political Aspects, Danish Institute ofInternational Affairs, ibidem, p. 68.

19


odnosa u međunarodnom društvu “stanje anarhije”,43 koje tek sa utvrđiva-njem (usvajanjem) određenih principa i pravila ponašanja međunarodnih su-bjekata u međusobnim odnosima stvara međunarodni poredak koji daje prav-nu, političku i moralnu snagu međunarodnoj zajednici. To znači da je pošto-vanje utvrđenog poretka preduslov za održivo i delotvorno funkcionisanjemeđunarodne zajednice. Suprotno, tj. ne poštovanje utvrđenog poretka,vraća MZ u stanje “anarhičnog društva država, koje suštinski odlikuje poli-tika sile”.44 Dakle, osnovni uslov za funkcionisanje međunarodne zajedniceje poštovanje utvrđenih principa međunarodnog poretka, među kojima je je-dan od najvažnijih poštovanje suvereniteta država. S druge strane, da bi ta-kav međunarodni poredak bio održiv, on mora biti zasnovan na načelima pra-vednosti i poštovanju međunarodnih prava u koje spada i poštovanjemeđunarodno priznatih prava čoveka. Prema tome, još jednom se pokazujeda u pogledu humanitarne intervencije međunarodni poredak i pravda stojeu suprotnosti.

Eksperti Instituta za međunarodne odnose Danske smatraju da jedržavni suverenitet još uvek kamen temeljac međunarodnog prava i poli-tičkog poretka ali ukazuju i na snažno prisutne tendencije promene klasičnepercepcije suvereniteta u pravcu da poziv država na pravo suvereniteta sveviše zavisi od uverljivog poštovanja ljudskih prava.45 Ovo nije iznenadnapromena shvatanja suvereniteta. Tokom tri do četiri veka istorijske tradicije,kroz koji je forma ostala ista, suverenitet je redefinisan i modifikovan. Deopromena se odnosi i na to da su neka prava država, do skoro smatrana nepri-kosnovenim, pripala organizacijama kojima su države pristupile. Na primer,takav je slučaj sa formiranjem EU, kojoj su njene članice prenele deo svogsuvereniteta.

Ako se i prihvati mišljenje prema kome SB UN ima pravo na odlukuo preduzimanju humanitarne intervencije, da bi ona zaista imala pravnu za-snovanost treba uzeti u obzir i njenu opravdanost, tj. argumentovane dokazeda prisutni uslovi neophodno zahtevaju humanitarnu intervenciju upotrebomsile. Pitanje uslova koji bi bili smatrani za potrebne, da bi odluka SB UN opreduzimanju humanitarne intervencije bila opravdana, takođe prati nesagla-

43 Hedly Bull, The Anarhical Society – A Study of Order in World Politics, Macmillan,London, 1995, p. 245.

44 Ibidem.

45 Humanitarian Intervention: Legal and Political Aspects, Danish Institute of Internati-onal Affairs, ibidem, pp. 14-19.

20


snost u MZ. Prema dosadašnjoj praksi, uslovi za humanitarnu intervencijuuglavnom su određivani uzimajući u obzir propisana ljudska prava nameđunarodnom i na nacionalnom nivou. Međutim, ovaj način često izazivapitanje objektivnosti, naročito ako je do masovne povrede ljudskih pravadošlo unutar teritorije jedne od velikih sila. Tada bi se uslovi za preduzimanjehumanitarne intervencije verovatno smatrali nedovoljnim, jer bi humanitarnaintervencija mogla dovesti svet do rizika, čije je posledice teško predvideti.

U suštini, odnos prava UN (SB) na humanitarnu intervenciju premaporetku, suverenitetu i ljudskim pravima, direktno vodi raspravi o kriteriju-mima humanitarne intervencije, tj. ispunjenosti pravno–političkih uslova zanjeno preduzimanje. To implicira da pitanje humanitarne intervencije umeđunarodnoj praksi nije prvenstveno, ili nije samo, pravno pitanje. Njenokompleksno sagledavanje zahteva širu analizu uticaja i političkih, moralnih,ekonomskih, i drugih, čak do antropoloških i etnoverskih aspekata.

Legalnost i opravdanost humanitarne intervencije

Logično je da se utvrđivanje legalnosti humanitarne intervencije vršiprvenstveno prema pravilima međunarodnog prava – običajnim i ugovornimpravima. Odnosno, propitivanje pravne zasnovanosti humanitarne interven-cije znači utvrđivanje da li je njeno preduzimanje u suprotnosti sa nekimaspektom međunarodnog prava.

Valja odmah reći da ni u jednom međunarodno-pravnom dokumentune postoji unapred određeno, jasno decidirano pravo bilo kog međunarodnogsubjekta na preduzimanje humanitarne intervencije. Zato u savremenoj prak-si, u tumačenju prava na humanitarnu intervenciju, postoje izražene razlike,odnosno, njihova legalnost se utvrđuje od slučaja do slučaja. Najizraženijerazlike su u tumačenju normi običajnog prava kao kriterijuma prava prime-ne humanitarne intervencije. Tako ima pojava da, zavisno od istorijskog pe-rioda i inicijatora (predvodnika) određene humanitarne intervencije, u ne-kom periodu ona biva kvalifikovana kao pravno nedozvoljena (ilegalna), doku drugom vremenu, ista takva akcija biva proglašena legalnom, čak i oprav-danom. U stvari, pravna kvalifikacija humanitarne intervencije u praksi je uznatnoj meri proizvod specifičnih uslova – objektivnih okolnosti i subjektiv-ne percepcije ključnih subjekata međunarodne zajednice. Za svaku humani-tarnu intervenciju posebno, može se napraviti razlika između njene pravneosnovanosti (legalnosti) i njene opravdanosti (legitimnosti).

21


Pravna osnovanost – legalnost (legality)46 se odnosi na to da li je od-ređena međunarodna akcija, pa tako i humanitarna intervencija, zasnovanana opštevažećim međunarodnim pravnim odredbama. Činioci kriterijumaosnovanosti su pravnih kategorija.

Opravdanost - legitimnost (legitimacy) je prvenstveno odgovor na pi-tanje da li se i kojim argumentima može opravdati preduzimanje intervenci-je. Odnosno, da li multidisciplinarni koncept određene humanitarne interven-cije uključuje poštovanje moralno-filozofskih, političkih, kao i opšte pravnihprincipa međunarodnih odnosa. Dakle, opravdanost pojedinačne humanitar-ne intervencije može se zasnivati i na određenim političkim ili moralnim raz-lozima, koji mogu obuhvatati i pravne aspekte.47 Međutim, opravdanost hu-manitarne intervencije (izuzev ako je zasnovana na međunarodnom pravu)ne može odgovoriti na pitanje njene legalnosti. Drugim rečima, dokle god seintervencija pravda određenim normama međunarodnog prava, njeno prav-danje je pitanje primenjene pravne doktrine, što implicira da je legalna inter-vencija i opravdana. Da li su, ili ne, u pravdanju intervencije uzeti u obzirpravni aspekti može da ima značajne političke posledice.

Vidi se da je pojam opravdanosti manje precizan od pojma legalno-sti. On će često biti osporavan i kritike će zahtevati dokaze, koji nisu ništadrugo nego pojedinačno pitanje morala i političkog prioriteta. Opravdanostje uvek stvar sporazuma i procena, nasuprot legalnosti, koja je usklađena saprecizno određenim kompetencijama.

Za prevazilaženje divergentnosti političkih interesa i pravnih normiprilikom donošenja odluka o preduzimanju humanitarne intervencije u savre-menoj praksi se sve češće koriste “mekani koncepti” opravdanosti. Reč je odva pristupa kao izlaza iz suprotnosti koje prate humanitarnu intervenciju.Prvi je koncept smanjenja formalnosti. On može da obezbedi određeno opštepolitičko opravdanje, ali se konkretna akcija (narušavanje principa suvereni-teta i nasilno mešanje u unutrašnja pitanja jedne države) ne može pravno“braniti” niti smestiti u okvire međunarodnog prava. Drugi pristup se zasni-va na logici izričite (nužne) potrebe, kao viši interes mira, bezbednosti,sprečavanja opasnosti, i sl. Oba koncepta se primenjuju samo u konkretnim

46 U našem pravnom i političkom rečniku, za izražavanje zakonske osnove određenihpojava takođe se često koristi izraz legalnost.

47 Videti u: Malanczuk Peter, Humanitarian intervention and the Legitimacy of the Useof Force, Amsterdam: Het Spinhuis – University of Amsterdam, 1993, p. 5.

22


slučajevima, bez namere da menjaju opšta pravila međunarodnog prava. Zaprimenu obe metode neophodna je spremnosti realnog sveta na ustupke.

Da li se preduzimanje humanitarne intervencije može zasnivati naobičajnom pravu?

Običajno pravo proizilazi iz opšte i konzistentne prakse – zajed-ničkog uverenja i mišljenja država, koje postaje zakonska obaveza (opiniojuris).

Pojedini pravnici “protivnici ograničenja” primene humanitarne in-tervencije zastupaju stav da osnov prava na takvu intervenciju proističe izobičajnog prava, koje po njihovom mišljenju egzistira nezavisno od PoveljeUN. U tom smislu, na primer, Antonio Kaseze (Antonio Cassese) ističe, dabi i “Kosovska intervencija” mogla voditi u pravcu razvoja običajnog pravakoje će dozvoljavati unilateralnu intervenciju.48 Slično mišljenje deli i G.Ketrin, koja se slaže da ne postoji zakonsko pravo na od SB neodobrenu hu-manitarnu intervenciju, ali smatra da “postoji politički i moralni konsenzusda je intervencija ponekad neophodna za sprečavanje kršenja ljudskih prava,a to je glavna mera opravdanosti, koja nije formalizovana u sadržajumeđunarodnih prava. Prema tome”, naglašava, “potrebno je da se ovakva sa-glasnost hitno transformiše u pravilo”.49

Međutim, “restrikcionisti” (pristalice ograničavanja prava na huma-nitarnu intervenciju), poput Tomas Franka (Thomas Franck) i Naigel Rodli-ja (Nigel Rodley), tvrde da “ne postoji ni legalno pravo na humanitarnu in-tervenciju, niti podrška takvoj državnoj praksi”.50

Većina pravnika izvan dve prethodne grupe ostaje u dilemi - da li jemoguće napraviti jedan takav izuzetak običajnog prava? Prema mišljenju po-zitivista, nije jasno da li je značaj moralne obaveznosti ekvivalentan saznačajem pravne obaveznosti? Povezujući takav stav sa “slučajem Kosova”smatraju da je za uvažavanje državne prakse i opinio juris značajna činjeni-ca da su, na primer, i Rusija i Kina otvoreno kritikovale akciju NATO bezodobrenja SB. S tim u vezi, pojedini pravni eksperti i nekih članica NATO,

48 Cassese Antonio, “A Follow-up: Forcible Humanitarian Countermeasures and OpinioNecessitatis” in: Penelope C. Simons (ed), “Humanitarian Intervention”, Ploughsha-res working paper 01 – 2, ibidem, p. 8.

49 Guicherd Catherine, “International Law and the War in Kosovo”, ibidem, op. cit., p. 29.

50 Thomas Franck and Nigel Rodley, “Humanitarian Intervention and World Politics”, in:John Baylis and Steve Smith (eds), The Globalization of World Politics – An Introduc-tion to International Relations, sec. edition, University Press, Oxford, 2001, p. 474.

23


koje su učestvovale u intervenciji na SRJ, podržavaju stav da je korišćenje si-le tokom “intervencije na Kosovu” bez jasnog odobrenja SB samo jedan pri-mer na koji ne treba gledati kao na promenu pravila korišćenja sile. Nekoli-ko članica NATO, među kojima su Francuska i Nemačka, zvanično su seogradile od namere “da na ovaj način prekinu značaj centralne uloge SB”.51

Kao opravdanje u slučaju “intervencije NATO-a na Kosovu” oni ističu posto-janje nedvosmislene saglasnosti članica NATO-a, kao i visok stepen sagla-snosti u MZ o moralnoj i političkoj opravdanosti intervencije u situaciji kadaje SB bio nemoćan da deluje. Ovaj stav je podržao i jedan broj legalista.

Može se tvrditi da većina eksperata za međunarodno pravo zastupastav da se unilateralna (od SB UN neodobrena) humanitarna intervencija jed-ne države, grupe država ili njihovih organizacija u drugoj državi ne možepravno zasnivati na običajnom pravu i da je takva intervencija ilegalna.Međutim, ne može se zanemariti činjenica da među pravnim i političkim au-toritetima narasta uverenje koje bi ubuduće moglo da formalizuje običajnopravo kao pravo na takve intervencije.

Solidarnost kao motiv i opravdanje humanitarne intervencije

Iz prethodnog teksta i primera može se uočiti da tumačenje pitanjaprava i opravdanosti humanitarne intervencije značajno zavisi od pristupameđunarodnom pravu i međunarodnim odnosima i često se vezuje za moti-ve humanitarne intervencije.52

Pristalice teorije međunarodne društvene solidarnosti zastupaju stavda države imaju i legalno i moralno pravo i obavezu da intervenišu u izuzet-nim slučajevima kada se ne poštuje minimum humanitarnih standarda. Sušti-nu njihovog stava čini ideja o proširivanju osnovne uloge i svrhe UN i na za-datke zaštite ljudi. Pri tome oni smatraju da treba jednako rangirati una-pređenje i zaštitu ljudskih prava sa održavanjem međunarodnog mira i bez-bednosti, čime odgovornost i briga za zaštitu prava čoveka postaje deo legal-ne, osnovne svrhe i uloge UN. Takva uloga UN, tvrde, proističe iz predgovo-ra, zatim čl. 1. stav 3, čl. 55. i čl. 56. Povelje UN. Deo pristalica teorije soli-

51 Cassese Antonio, “A Follow-up Forcible Humanitarian Countermeasures and OpinioNecessitatis”, The European Jurnal Internatinal Law 10, 2000, p. 794.

52 Postoje različite klasifikacije škola mišljenja ili naučno – teorijskih pristupa međuna-rodnom pravu. Najčešća podela je slična kao u pristupima međunarodnim odnosima,na: realiste, liberaliste, pluraliste, pozitiviste (legaliste), pristalice teorije međunarod-ne društvene solidarnosti i druge podgrupe.

24


darnosti ide i dalje, tvrdeći da, ako UN (SB) ne bi preduzele potrebne aktiv-nosti na zaštiti ljudskih prava, kao što je bilo čestih slučajeva tokom hladnograta, onda pojedinačne države imaju legalno pravo da intervenišu u skladu saiznetim odredbama Povelje UN. Takođe, smatraju da, ako UN ne bi predu-zele ili ako bi onemogućile intervenciju pojedinačnih država u svrhu solidar-ne zaštite ljudskih prava, onda bi “to bilo samouništenje određene svrhe zakoje su UN uspostavljene”.53 U tom kontekstu, pristalice međunarodne soli-darnosti ističu da je pravo na humanitarnu intervenciju isto kao pravo samo-odbrane – legitiman izuzetak od zabrane korišćenja sile u međunarodnim od-nosima. Mada njihovi stavovi snažno zadiru u osnovne principe Povelje UNi nemaju uporište u važećim pravilima međunarodnog prava, ne može seosporiti njihov uticaj na donosioce odluka međunarodnih subjekata.

Humanitarna intervencija kao odgovornost za zaštitu

Nema dileme da su, na razmeđi dva milenijuma, problemi oko pred-uzimanja humanitarne intervencije, posebno pitanja vezana za njen pravniaspekt, postala aktuelna i urgentna u MZ. Na to ukazuje inicijativa GS UN(2000 ) za formiranje Međunarodne komisije o intervenciji i državnom su-verenitetu (The International Commission on Intervention and StateSovereignty – ICISS). Ova Komisija, formirana u organizaciji kanadske Vla-de, čiji su članovi eminentni pravni, politički i vojni eksperti iz različitih ze-malja, izradila je, decembra 2001. godine, studiju – Izveštaj generalnom se-kretaru UN po pitanju međunarodnog prava i opravdanosti korišćenja sile uhumanitarnim intervencijama poznatu pod nazivom “Odgovornost za zašti-tu” (The Resposibility to Protect).54 Izveštaj se dotiče suštine realnih proble-ma međunarodno pravnih odredbi o suverenitetu i zabrani intervencije, s jed-ne, odnosno, mogućnosti njihove izmene u pravcu korišćenja sile u humani-tarnoj intervenciji kao odgovornosti za zaštitu, s druge strane.

Na samom početku Izveštaja konstatuje se, da je “humanitarna inter-vencija kontroverzna i kada se preduzme i kada se ne preduzme”.55 Kroz

53 Nicholas J. Wheeler and Alex J. Bellamy, “Humanitarian Intervention and World Po-litics”, in: John Baylis and Steve Smith (eds), The Globalization of World Politics –An introduction to International Relations, sec. edition, University Press, Oxford,2001, p. 475.

54 “The Responsibility to Protect”, in: Report The International Commission on Inter-vention and State Sovereignty (ICISS), International Development Researche Center,Ottawa, Canada, 2001, Internet: http://www.iciss.ca/report_en.asp 25. 02. 2007.

55 Ibidem, p. 1.

25


težišni deo Izveštaja se dokazuje da je humanitarna intervencija izraz odgo-vornosti međunarodne zajednice i njenih subjekata za zaštitu ljudskih živo-ta. Takav stav se ilustruje sa dva primera. Jedan, u slučaju Ruande 1994, kaoprimer propusta MZ i njenih institucija da preduzmu odgovarajuću akciju ispreče stradanje ogromnog broja ljudi. Drugi primer je “humanitarna inter-vencija preduzeta na Kosovu” 1999. godine, koja je „sprečila još jedan slučajklanice i genocida poput već viđenog u Bosni, četiri godine ranije”?56 Čla-novi komisije su izrazili zajedničko uverenje, “da se iz analize ovih i drugihprimera rađa princip humanitarne intervencije kao odgovornost za zaštitu ikao značajna nada ljudima kojima je potrebna”.57

U pogledu odgovora na pitanje kome dati prednost – suverenitetu na-cija ili zaštiti ljudskih prava, članovi ICISS su jasno izrazili svoje opredelje-nje za prioritet ljudskih prava. Međutim, i njima je jasno da humanitarni ob-ziri neće biti lako prihvaćeni kao opravdanje za vojnu intervenciju u jednojdržavi. Zato smatraju da buduće debate u MZ (SB UN, i drugim organizaci-jama i telima), koje se vode o pitanju prava na intevenciju, treba usmeriti nadebate o odgovornosti MZ za zaštitu ljudskih života. U tom smislu predlažui da se akcije koje bi bile preduzete za zaštitu ljudi od genocida više ne izvo-de pod nazivom “humanitarna intervencija” nego kao “odgovornost za zašti-tu”.58 Na kraju Izveštaja Komisija je zaključila: “tamo gde je narod izloženozbiljnim patnjama, kao rezultat unutrašnjeg rata, nesigurnosti, represalija ilidržavne nemoći da to spreči ili zaustavi, princip neintervencije dozvoljavameđunarodnu odgovornost za zaštitu. Ovo je značajno odstupanje od inter-pretacije međunarodnog prava koje danas preovlađuje, ali takva država, ko-ja odbija da se sretne sa odgovornošću za zaštitu, ne može više da se pozivana sopstvenu zaštitu određenu članom 2. Povelje UN.”59

Humanitarne intervencije pravdane kao odgovornost MZ za zaštitu,prema ICISS, podrazumevaju višeslojnu odgovornost subjekata MZ:

– odgovornost za prevenciju, obuhvata mere prema nosiocima uzrokaunutrašnje krize kojom se narod dovodi do rizika da bi se izbegla hu-manitarna katastrofa;

56 Ibidem, pp.1, 11.

57 Ibidem, pp. 15, 52.

58 Ibidem, pp. 11, 18.

59 Ibidem, p. 49.

26


– odgovornost za reagovanje podrazumeva mere kao odgovor na situ-aciju i ljudske potrebe, koje mogu obuhvatati mere prinude,uključujući, u ekstremnim slučajevima, i vojnu intervenciju; i

– odgovornost za obnovu, predviđa pomoć u obnovi društva, koja bivodila pomirenju i eliminaciji društvenih uzroka krize.Očigledno da je prevencija (sprečavanje) zločina jedna od najznačaj-

nijih dimenzija odgovornosti za zaštitu. Sve mogućnosti sprečavanja trebajuda budu iscrpljene pre nego što se razmišlja o intervenciji. To znači potreburazvijanja instrumenata nevojne prinudne koji bi bili primenjeni, kako bi sesmanjila potreba primene mera putem sile.

Primena vojne intervencije kao poslednjeg sredstva znači da ona možebiti opravdana samo kada su sva druga ne vojna sredstva iscrpljena, i kada po-stoje osnovani razlozi za verovanje da bez vojne intervencije neće biti mogućuspeh. Takve operacije moraju biti proporcionalne, i mora postojati jasan i raz-ložan dokaz da je intervencija, uključujući i posledice koje sa sobom nosi,opravdanija nego što bi bile posledice u slučaju neintervencije. Ipak, i samimčlanovima komisije je bilo jasno da ma kako obrazlagali opravdanost nasilneintervencije, vojna dimenzija svake intervencije ima pravnu nestabilnost i no-si nove rizike i opasnosti. Naročito zato što u svetu postoje značajne razlike upogledu mogućih motiva i ciljeva humanitarne intervencije. Za jedne, glavnopitanje je obezbeđenje uspeha intervencije, dok su za druge, pitanja legalnostiintervencije, procesa i mogućnost njene zloupotrebe mnogo važnija. Za neke,učestalo pribegavanje humanitarnim intervencijama najavljuje promenu kon-cepta međunarodnih odnosa, stvaranje novog sveta u kome su ljudska prava iz-nad suvereniteta država. Za druge, to je pojava u svetu u kojoj velike silepotčinjavaju male države, “manipulišući” retorikom. Međutim, Komisija jeostala istrajna u stavu, da sprečavanje masovnih ubistava ljudi po prirodi stva-ri upućuje na solidarnost kao opravdanost. Cilj takve vojne intervencije je dazaštiti narod i on je različiti od ciljeva tradicionalnog ratovanja, da se uništi ne-prijatelj. U humanitarnim intervencijama se zahteva što je moguće manje ko-rišćenje sile, mada, u pojedinim hitnim slučajevima, može biti primenjena iveća sila, jer humanitarne intervencije teže brzom uspehu.

Komisija se jednoglasno slaže da u sadašnjem međunarodnom siste-mu ne postoji ni jedno drugo telo ni viši autoritet od SB UN da odobri inter-venciju. Zadatak, međutim, nije naći alternativu SB, nego obezbediti njego-vu veću efikasnost i povoljnije uslove za odlučivanje nego što je to bilo uprošlosti. Zato smatraju, da svaki poziv na vojnu intervencija treba i formal-no da traži odluku SB ili da predoči dovoljno uverljivih razloga SB za takvu

27


samoinicijativnu odluku, odnosno, da pobudi inicijativu generalnog sekreta-ra, u skladu sa članom 99. Povelje UN.

Moralni zahtev kao opravdanje humanitarne intervencije

Neki pisci dokazuju da humanitarna intervencija “spada u nerealnopravo ali moralni izbor, koji individualne nacije moraju ponekad da napraveu slučajevima gde je korišćenje sile jedino sredstvo okončanja pokolja”.60

Međutim, ovaj moralni imperativ ne može biti priznat kao pravo zato što po-stoji opasnost da bi takvo pravo bilo zloupotrebljeno. Ali, s druge strane, po-stavlja se pitanje ako države uoče dovoljno jasno izražen problema masov-nog i grubog kršenja ljudskih prava u drugoj državi, što za njih predstavljasnažan moralni izazov da intervenišu, ko treba u MZ da odluči da li je takvaakcija legitimna? Jednostavno, koliko mnogo ljudi mora da bude lišeno živo-ta ili neposredno izloženo životnoj opasnosti da bi korišćenje sile u interven-ciji bilo opravdano? Međunarodna teorija društvene solidarnosti ne obez-beđuje zadovoljavajuće odgovore na ovo pitanje. Generalni sekretar SB Ko-fi Anan nije uspeo da ubedi SB da deluje u slučaju Kosova i Ruande, madaje u “kosovskom slučaju” jasno istakao, da se u pogledu suvereniteta i ljud-skih prava on opredeljuje za zaštitu ljudskih prava. Članice SB nisu uspeleda se saglase na kojoj osnovi bi delovale u odbrani “zajedničke ljudskosti”,a da se pri tome pridržavaju Povelje UN.

Obrazlažući stavove o izuzecima od principa zabrane intervencije, usvojoj knjizi “Ne intervencija i međunarodni poredak” (Non Intervention andInternational Order) Džon R. Vinsent (John R. Vincent),61 ističe, da je MZdonela brojne konvencije kojima utvrđuje standarde ljudskih prava. Ali upraksi ona su daleko iza proklamovanih. Teško je pitanje da li proklamovanistandardi opravdavaju akciju MZ, bilo kao celine ili pojedinih država kaonjenih zastupnika, u cilju zaštite utvrđenih ljudskih prava. Ipak, države ima-ju moralnu obavezu da deluju u spasavanju ljudi, prvenstveno tamo gde suopasnosti za ljudske živote posledica zločinačkih postupaka njihovih vlada.Preventivno delovanje čija je osnova humanost u cilju zaštite ljudi, smatraVinsent, mora imati prednost u odnosu na princip zabrane intervencije.

60 Nicholas J. Wheeler and Alex J. Bellamy, “Humanitarian Intervention and World Po-litics”, ibidem, p. 476.

61 Vincent R. John, “Nonintervention and International Order”, The American politicalScience Review, Vol 71, No3, September 1977, p. 1332, and internet: http:/links.jstor.org/sici?=003’0554/197709/, 22. 03. 2007.

28


U međunarodnom pravu ne postoji pravo na humanitarnu intervenci-ju primenom sile zasnovano društvenoj solidarnosti za zaštitu ljudskih pra-va. Međutim, pristalice međunarodne društvene solidarnosti smatraju da suhumanitarne intervencije kao odgovornost za zaštitu ljudskih života oprav-dane. U tom smislu, oni se zalažu da se u međunarodno pravo uvede i prin-cip odgovornosti za zaštitu ljudskih života kao deo standardnih odgovorno-sti MZ. Jedan broj pisaca humanista i pravnika zastupa stav, da na temeljumoralnih principa, kao odgovornosti za zaštitu ljudskih prava, takođe trebauspostaviti pravo, kao deo običajnog međunarodnog prava, kojim bi se lega-lizovala primena humanitarne intervencije i od strane pojedinačnih država.

Prigovori legitimnosti humanitarne intervencije

Deo pisaca teorija društvenih i pravnih nauka, iz gotovo svih “škola”,ističe da postoji najmanje pet karakterističnih prigovora legitimnosti praksehumanitarne intervencije upotrebom sile. Reč je o sledećim prigovorima:

(1) Države ne intervenišu primarno iz humanitarnih razloga. Kao po-tvrdu ove teze, na primer, Parek Blikhu ističe: “Praksa nam govori da državeprimarno teže njihovim nacionalnim interesima, prema tome države su zahumanitarnu intervenciju realno motivisane jedino onim što one ocene da jenjihov nacionalni interes”;62

(2) Države izbegavaju da rizikuju živote svojih pripadnika. Sličnoprethodnom, Parek tvrdi da: “Države i njihove vođe nemaju moralno pravoda prolivaju krv svojih vojnika u korist ljudske patnje. Jedino vitalni nacio-nalni interesi država daju dovoljno opravdanje unutrašnjoj javnosti za žrtvesopstvenih vojnika. Prema tome, ako se civilna vlast u nekoj državi ponašana užasan način, to je odgovornost građana te države i njenih političara. Dru-gi, sa strane, nemaju moralnu obavezu da intervenišu, čak ako bi bili sposob-ni da poboljšaju takvu situaciju i zaustave ubijanje”;63

(3) Ne saglasnost sa odredbama Povelje UN. Zasniva se na tvrdnji dau Povelji UN ne postoji ni realno ni indicirano pravo narušavanja principameđunarodnih odnosa, pa tako ni pravo na upotrebu sile u humanitarne svr-he. U tom smislu, Tomas Frank i Najgel Roudli smatraju da bi primena sileu humanitarnoj intervenciji, bez stvaranja novog legalnog prava humanitar-

62 Parekh Blikhu, “Rethinking Humanitarian Intervention”, International Political Review1997, p. 54.

63 Ibidem, p. 56.

29


ne intervencije, pored odredbi čl. 51. Povelje UN, bila još jedan oblik zlou-potrebe osnovnih principa u međunarodnim odnosima;64

(4) Selektivnost odgovora – nastaje kada je usaglašen moralni principu opasnosti u više od jedne situacije, a nacionalni interesi diktiraju divergent-ne odgovore. Nema dileme da pravo i moral nisu uvek vršni kriterijumidržava prilikom određivanja prioriteta nacionalnih interesa; i

(5) Nesloga o principima humanitarne intervencije. Kako ističe KrisBraun, “problem ovde je to što u međunarodnoj zajednici ne postoji konsen-zus šta se računa u humanitarizam, tako da za međunarodni poredak i bez-bednost svih pojedinaca veću korist ima poštovanje principa zabrane inter-vencije u unutrašnja pitanja druge države nego odobravanje humanitarne in-tervencije, jer će humanitarna intervencija uvek biti zasnovana na naklonostionih sa snagom da je izvedu”.65

3. HUMANITARNA INTERVENCIJA BEZ ODOBRENJA SB UN

Iz dosadašnjih saznanja o humanitarnoj intervenciji jasno je da u od-nosu na poziciju SB UN u suštini postoje dva načina primene humanitarneintervencije: (a) one koje su odobrene od SB i (b) humanitarne intervencijepreduzete bez odobrenja SB.66

Dok u MZ, kao što smo videli, postoji visok stepen saglasnost o pra-vu SB UN da u određenim uslovima može doneti odluku o primeni sile u ci-lju humanitarne intervencije, ključni predmet sporenja među državama imeđu pravnim stručnjacima je legalnost i opravdanost humanitarne interven-cije preduzete primenom sile od strane pojedinačne države, grupe država ilinjihovih organizacija bez odobrenja SB UN.

Pre razmatranja aktuelnih odredbi međunarodnog prava i stavovameđunarodnih autoriteta prema takvoj intervenciji, korisno je da se kratkopodsetimo geneze dve glavne pravne suprotnosti humanitarne intervencije.

64 Thomas Franck i Nigel Rodley, “Humanitarian Intervention and World Politics”, ibi-dem, p. 471.

65 Videti: Chris Brown, in: John Baylis and Steve Smith (eds), The Globalization ofWorld Politics – An introduction to International Relations, ibidem, p. 474.

66 Neki autori, kao Penelope Simons, Djuk Simon, za humanitarne intervencije odobre-ne od SB koriste termin kolektivna humanitarna intervencija, ili samo kolektivna in-tervencija, dok, za humanitarne intervencije preduzete od pojedinačne države, grupedržava ili njihovih organizacija koje nisu odobrene od SB UN koriste termin unilate-ralna humanitarna intervencija ili samo unilateralna intervencija.

30


Prvo, razvoj međunarodnih odnosa i međunarodnog prava u drugoj poloviniXX veka odvijao se pod snažnim uticajem zajedničkih iskustava iz dva svet-ska rata, koja su pokazala da upotreba sile za rešavanje međunarodnih pro-blema ne samo da predstavlja grubo kršenje suvereniteta država, nego dugo-ročno nanosi ogromnu štetu MZ u celini. Zbog toga, Povelja UN osuđuje sva-ku upotrebu sile između država, odobravajući je jedino u slučaju samoodbra-ne protiv oružanog napada i u cilju očuvanja međunarodnog mira i bezbed-nosti. Drugo, sa progresom čovečanstva, posebno jačanjem demokratije usvetu, međunarodno pravo se sve više posvećuje zaštiti pojedinca, dovodećičak u pitanje i suverenost države, u slučaju pretnje svojim građanima. Na ni-vou UN i drugih međudržavnih organizacija usvojeni su brojni paktovi, rezo-lucije, deklaracije i sporazumi kojima se određuju i štite standardi pravačoveka, kao deo opšteg i posebnog međunarodnog prava. Takođe, većinameđunarodnih normi o pravu čoveka je prihvaćena i ugrađena u odgovara-juće zakone brojnih država u svetu. Dakle, zaštita čoveka i određenih njego-vih prava je evoluirala u obavezu MZ u celini. Savet bezbednosti je tokomposlednjih dvadesetak godina, koristeći svoje pravo iz odredbi Glave VII Po-velje UN, odobrio niz međunarodnih mirovnih i humanitarnih akcija u ciljuhumanitarne intervencije u državama gde je došlo do grube i masovne uzur-pacije humanitarnog i međunarodnog prava. Međutim, evidentno je i to da sutakve odluke izostale u nekim situacijama koje su takođe imale sve karakte-ristike humanitarne katastrofe. To ukazuje na nedoslednost MZ u tumačenjuodredbi i prioriteta međunarodnog prava. Kao jedan od razloga za razlike upolitičkim odlukama, a često i u tumačenju prava na humanitarnu intervenci-ju, javlja se ograničenje SB UN u donošenju odluka vezano za princip kon-senzusa. U takvoj situaciji, kada u SB UN ne može da se donese jedinstvenaodluka, rađa se snažna dilema, da li države imaju pravo da na sopstvenu ini-cijativu upotrebe silu u drugoj državi u cilju intervencije u humanitarne svr-he ili zabrana upotrebe sile ima prvenstvo. Drugim rečima, da li postoji pra-vo na humanitarnu intervenciju upotrebom sile bez odobrenja SB?

Teorijski pristupi humanitarnoj intervenciji bez odobrenja SB UN

Uopšteno govoreći postoje dve škole mišljenja o legalnosti humani-tarnih intervencija bez odobrenja SB.67

67 Duke Simon tvrdi da postoje “tri široka pristupa pitanju legalnosti humanitarnih inter-vencija: (1) restrikcionistički, prema kome je humanitarna intervencija kršenje terito-rijalnog integriteta i političke nezavisnosti države; (2) oni koji su bliži tradiciji prirod-

31


U prvu spadaju oni koji favorizuju pravo na “unilateralnu intervenci-ju” smatrajući da je evolucija pravila međunarodnog humanitarnog pravaimala značajan uticaj na celokupni međunarodni pravni sistem i Povelju UN.U tom smislu tvrde da suverenitet nije jedno nerazdvojivo (inherentno) pra-vo država, nego upravo izvedeno iz individualnih prava. Tako da, kada suve-renitet dođe u konflikt sa ljudskim pravima, obaveza nad zaštitom ljudi mo-ra imati prednost. Na primer, jedan od promotera prava na unilateralnu hu-manitarnu intervenciju, Fernando Teson, tvrdi da su ljudska prava imperativ-na osnova koncepta države i vlasti, i one, u stvari, postoje da bi ih štitile. Pra-va država priznata od međunarodnog prava značajna su samo u proceni da lidržave posvećuju dužnu pažnju individualnim pravima, dok je svrha UNpromocija i zaštita ljudskih prava na osnovu čl. 1. stav 3. Povelje UN. U skla-du sa ovim obrazloženjem Teson zastupa stav da korišćenje sile u odbraniljudskih prava nije u suprotnosti sa ciljevima UN.68

Drugoj školi mišljenja pripadaju pozitivisti, tj. oni koji su protiv pravana unilateralnu humanitarnu intervenciju. Oni zagovaraju poštovanje osnov-ne interpretacije Povelje UN. Prema njihovoj analizi, odredba stava 4. član 2.Povelje UN jasno određuje zabranu korišćenja sile i ne ostavlja prostor za in-terpretaciju bilo kakvog postojanja običajnog prava na unilateralnu interven-ciju. Pripadnici ove škole mišljenja smatraju da su osnovna ljudska prava od-govornost svih država i predstavljaju granične parametre za određivanja sta-tusa jedne države prema drugim državama. Mada svaka država ima pravo napreduzimanje akcija za osiguranje poštovanja ljudskih prava, to ne podrazu-meva po automatizmu i pravo na korišćenje sile bez odobrenja SB. U pogle-du prednosti prava na humanitarnu intervenciju i međunarodnog mira, poziti-visti smatraju da mir uvek mora biti izričit i preovlađujući činilac.

Međunarodno pravo i humanitarna intervencija bez saglasnosti SB UN

Sa istorijsko-pravnog gledišta, pre 1945. nije postojala generalna zabra-na upotrebe sile u međunarodnim odnosima, mada se i tada, prema međuna-

nog prava i smatraju da je takva intervencija dozvoljiva prema Povelji UN - jer su UNizričito privržene zaštiti ljudskih prava i (3) oni koji prihvataju da humanitarna inter-vencija koja se izvodi kolektivno predstavlja izraz volje međunarodne zajednice”. Du-ke Simon, “The State and Human Rights: Suvereingty Versus Humanitarian Interven-ction”, International relations XII, 1994, p. 33.

68 Teson Fernando, Humanitarian Intervention: An Inquary into Law and Moratlity, sec.ed., Transnational Publishers Inc., Irvington on Hudson, 1997, pp. 173-174.

32


rodnom pravu, vođenje rata smatralo nezakonitim. Izuzeci su nalazili pravnouporište u običajnom pravu. Usvajanjem Povelje UN to se promenilo. PoveljaUN postaje autoritativna deklaracija običajnog međunarodnog prava, i u vezisa upotrebom sile, u stavu 4. član 2. Povelje UN određuje sledeće načelo: “Svičlanovi UN će se uzdržati u svojim međunarodnim odnosima od pretnje silomili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svakedržave, ili na bilo koji način nesaglasan s ciljevima Ujedinjenih nacija.”69

Upravo ovaj stav Povelje UN, smatra većina pravnih i drugih naučnihautoriteta, predstavlja osnovno ograničenje prava i opravdanosti svake upotre-be sile u međunarodnim odnosima. Dva izuzetka od principa zabrane upotrebesile, koja mogu pravno biti opravdana prema Povelja UN, sadržana u čl. 42 ičl. 51, kako takođe smatra većina pravnika, nisu relevantna za humanitarnu in-tervenciju bez saglasnosti SB UN. Takođe, ako bi se humanitarna intervencijasmatrala i kao vojna asistencija određenoj državi, ili nekoj od strana u sukobuu toj državi, ona može biti pružena samo na zahtev i uz saglasnost njene vlade.Takav zahtev može biti prihvatljiv kada humanitarna potreba proistekne iz pri-rodnih nepogoda ili kada se masovno kršenje ljudskih prava vrši od strane en-titeta koji su protiv regularne vlasti. Međutim, takav zahtev nije relevantan uklasičnom smislu humanitarne intervencije, odnosno, nije verovatan kada je vi-novnik humanitarne katastrofe sama vlast određene države.

Ipak ostaje diskutabilno da li, prihvatajući da ne postoji opšte pravopreduzimanja humanitarne intervencije bez odobrenja SB UN, specifičnaprava, kao protivmera ili stanje krajnje nužde, mogu u nekim ekstremnimslučajevima opravdati humanitarnu intervenciju preduzetu bez odobrenjaSB. Treba istaći da u međunarodnoj praksi postoji tendencija da se, krozobičajno pravo zasnovano na praksi država posle 1945, formalizuje pravo napreduzimanje humanitarne intervencije od strane država i onda kada za nje-nu primenu nema saglasnost SB. Kao jedan od izuzetaka u državnoj praksimože se smatrati i vojna akcija države na teritoriji druge države u cilju zašti-te ili spasavanja svojih građana u toku međunarodnog konflikta, pobunje-ničkih akcija, poplava i dr. Ovakve akcije izgledaju opravdane, jer neugrožavaju politički status određene države, mada je i njihova legalnost u su-protnosti sa čl. 2 (4) Povelje UN.

Jedan broj pravnika, pretežno iz SAD, smatra da bi dva pomenuta iz-uzetka od zabrane upotrebe sile (prema čl. 42. i 51. Povelje UN), mogla prav-no uključivati i dozvolu humanitarne intervencije bez saglasnosti SB. Kao

69 Charter of The United Nations, ibidem, Chapter 1, Article 2/4.

33


glavni argument ističu da takva intervencija nije uperena protiv teritorijalnogintegriteta države u kojoj se interveniše i, iznad svega, nije nesaglasna sa na-merama i principima Povelje UN, što implicira da nije u suprotnosti sa čl. 2(4) Povelje UN. Prema njihovom tumačenju, humanitarna intervencija jeupravo u potpunoj saglasnosti sa osnovnim ciljem UN i promocijom pošto-vanja ljudskih prava, sadržanoj u stavu 3. čl. 1. Povelje UN. Drugi, znatnoosetljiviji argument, da unilateralna humanitarna intervencija nije u suprot-nosti sa čl. 2 (4) Povelje UN, zasnivaju na pomoćnoj (subsidiary) odgovor-nosti država članica UN u uspostavljaju mira i bezbednosti kada SB nije umogućnosti da donese odluku u skladu sa čl. 24 ili da deluje prema odredba-ma Glave VII Povelje UN. Ovo je opšte rezonski pristup, koji neki nazivaju“teorija povezanosti” (Link Theory).70

Brojni oponenti iznetih argumenata tvrde, međutim, da oni nemajuuporište ni u Povelji UN niti u međunarodnom pravu. Posebno je bez osno-va tumačenje u vezi sa čl. 24. Povelje UN, jer ovaj član daje samo “primar-nu” odgovornost SB UN za uspostavljanje međunarodnog mira i bezbedno-sti, i jasno upućuje na pomoćnu odgovornost drugih organa UN, posebnoGeneralne skupštine, ali ne i država članica. Takođe, isticanje da su se uslo-vi pod kojima je Povelja usvojena u osnovi promenili i da zbog izostanka is-punjenja odgovornosti SB UN Povelja mora delimično biti suspendovana jerje izgubila mnogo na snazi, ne stoji, s obzirom na revitalizaciju uloge SB1991. godine. Treće, zabrana upotrebe sile između država ima svoje uporištei u delu običajnog međunarodnog prava, nezavisno od Povelje UN, kojepruža snažnu podršku merama kolektivne bezbednosti, sadržanim u GlaviVII Povelje UN.

Generalno, među državama ne postoji konsenzus o pravnoj opravda-nosti intervencije bez saglasnosti SB, bez obzira što značajan broj pravnihautoriteta pokušava da dokaže njenu opravdanost i što jedan broj država po-država stavove o opravdanosti primene humanitarne intervencije, u od-ređenim uslovima, i bez odobrenja SB.71 Preovlađuju uverenja da značenjestava 4. člana 2. Povelje UN mora biti tumačeno kao opšta zabrana upotrebesile između država, bez ikakvih izuzetaka, osim onih koji su eksplicitno na-vedeni u Povelji UN. To znači da Povelja UN zabranjuje humanitarnu inter-venciju bez saglasnosti SB UN.

70 Humanitarian Intervention: Legal and Political Aspects, Danish Institute of Internati-onal Affairs, ibidem, p. 82.

71 Ibidem, p. 80.

34


Ipak, i posle ove analize ključnog principa Povelje UN o zabrani upo-trebe sile, ostaje pitanje, da li je prema drugim međunarodno pravnim doku-mentima ipak data određena mogućnost preduzimanja humanitarne interven-cije bez odobrenja SB?

Međunarodne deklaracije o neupotrebi sile u međunarodnim odnosima

Princip neintervencije, odnosno zabrane upotrebe sile u međunarod-nim odnosima je mnogo puta reafirmisan u Generalnoj skupštini UN iosnažen donošenjem više rezolucija i deklaracija, koje se tiču zaštite suvere-niteta država, nedopustivosti spoljne intervencije i mešanja u unutrašnje po-slove država i koje su usmerene na jačanje prijateljskih odnosa među država-ma. Potsetimo se, na primer, takva je Rezolucija GS 2225 (XXI) o implemen-taciji deklaracije o nedopustivosti intervencije u unutrašnje poslove država izaštiti njihove nezavisnosti i suvereniteta, usvojena 19. decembra 1966. godi-ne.72 Takođe i Deklaracija GS 2625 (XXV) o principima međunarodnog pra-va u vezi sa prijateljskim odnosima i saradnjom među državama u skladu saPoveljom UN, usvojena 20. decembra 1970. godine.73 Eksperti Instituta zameđunarodne poslove Danske, u razmatranju prava pojedinačnih država naintervenciju u drugoj državi, naročito ističu da je Deklaracija GS 2625 nedvo-smislena: “Ni jedna država ili grupa država nema pravo da interveniše direkt-no ili indirektno, iz bilo kojih razloga u unutrašnje i spoljne poslove bilo kojedruge države. Posebno oružana intervencija i sve druge forme intervencije ilipretnje prema drugoj državi predstavljaju kršenje međunarodnog prava”.74

Dakle, jasno proizilazi da je u odnosima između država zabranjena bilo kakvaupotreba sile koja eksplicitno nije dozvoljena Poveljom UN. O mogućem pra-vu na humanitarnu intervenciju bez odobrenja SB UN nema ni nagoveštaja.

Međunarodne deklaracije, sporazumi i druga dokumenta ostalihznačajnih međunarodnih organizacija, koja se tiču odnosa među državama,

72 Status of The Implementation of The Declaration on The Inadmissibility of Interven-tion in the Domestic Affairs of States and the Protection of Their Independence andSovereignty, General Assembly Resolution 2225 (XXI) of 19 December 1966, Inter-net: http://un.org/documents/ga/res/areas21.htm 22. 02. 2007.

73 Declaration on Principles of International Law Concerning Friendly RelationsAmong States in Accordance with The Charter UN, Internet: http://www.un.org/docu-ments/instruments/docs-en.osp?type=declarat 02. 02. 2007


35


takođe, jasno potvrđuju temeljne principe međunarodnih odnosa sadržane uPovelji UN. Na primer, Završni dokument Konferencije o evropskoj bezbed-nosti i saradnji (KEBS – CSCE), održane u Helsinkiju 1975, na kojoj jeučestvovalo 35 zemalja, uključujući SSSR i SAD, usvojen je kao Deklaraci-ja o principima. Njene osnovne odredbe su bazirane na principu iz stava 4.čl. 2. Povelje UN. Na KEBS-u je potvrđeno da, “nikakvo razmatranje u ve-zi sa pretnjom ili upotrebom sile, suprotno principu iz čl. 2 stav 4 PoveljeUN, ne dolazi u obzir”. Takođe, snažno je potvrđen i princip o zabranimešanja u unutrašnje stvari država: “One (države članice KEBS, prim. auto-ra) će se uzdržati od bilo kakve pretnje ili oružane intervencije protiv drugezemlje učesnice”.75

Jasno se uočava da međunarodne deklaracije o osnovnim principimameđunarodnih odnosa, usvojene posle 1945. godine, nedvosmisleno govoreprotiv prava na humanitarnu intervenciju bez saglasnosti SB.

Pozicija Međunarodnog suda pravde

Praksa Međunarodnog suda pravde (MSP) ukazuje, takođe, da iz čl.2 (4) Povelje UN proističe zabrana upotrebe sile. Naime, MSP je na primeruu “slučaju Krfskog kanala 1949”76 šire obrazložio da čl. 2 (4) Povelje UNpredstavlja jasnu zabranu upotrebe sile i ne ostavlja mogućnost alternativnihtumačenja i shvatanja. Sud je objasnio da on ne može presuditi, jer za upo-trebu sile nema pravne opravdanosti, dok su politička i moralna obaveza vannjegove nadležnosti.

U slučaju Nikaragva 1986, MSP je reafirmisao opšti princip zabraneupotrebe sile i kao pravilo običajnog međunarodnog prava, nezavisno odfunkcionisanja kolektivnog sistema bezbednosti, navedenog u glavi VII Pove-lje UN. Sud je naveo: “Princip o neupotrebi sile mora biti sagledan kao prin-

75 Ibidem, p. 90.

76 Nakon što su dva britanska broda potopljena minama postavljenim od strane Albanijeu Krfskom kanalu, Velika Britanija je vojnim brodovima intervenisala u cilju razmini-ranja kanala, navodeći da ima pravo da sačuva dokaze o nanetoj šteti. Sud je odbaciobritanske optužbe za ugrožavanje njene brzbednosti i britansko opravdanje intervenci-je kao “pravo na prinudu” ili “samoodbranu”, navodeci da je “među nezavisnimdržavama priznavanje teritorijalnog integriteta osnov međunarodnih odnosa”. Šire u:Humanitarian Intervention: Legal and Political Aspects, Danish Institute of Internati-onal Affairs, ibidem, p. 83. Takođe, internet: “The Corfi Channel Case”, InternationalCourt of Justice, Report 1949, http://www.icj-cij.org/icjwww/icases/icc/icc=jud-gment_19491215.pdf 12. 02. 2007.

36


cip običajnog međunarodnog prava, a ne kao situacija koja dozvoljava prime-nu sile definisanu u kolektivnom sistemu bezbednosti ili kao vojni kontingen-ti koji su definisani članom 43. Povelje UN...”77 Mnogo značajnije je, što jeMSP u “slučaju Nikaragva”, izgleda hteo u potpunosti da odbije doktrinu ohumanitarnoj intervenciji, kao nekompatibilnu sa zabranom upotrebe sileizmeđu država. To se vidi iz ocene MSP da međunarodno pravo ne dozvolja-va upotrebu vojne sile za ponovno uspostavljanje narušenih ljudskih prava udrugoj državi. Razmatrajući tvrdnju SAD, da je intervencija u Nikaragviopravdana jer joj je cilj da zaštiti ljudska prava, Sud je odgovorio: “...upotre-ba sile ne može biti adekvatan metod za podršku ostvarenja takvog cilja...”78

U odgovoru na zahtev za savetodavnim mišljenjem o legalnosti upo-trebe nuklearnog oružja u slučajevima samoodbrane od oružanog napada(poznat kao slučaj “Nuklearno oružje” 1996), MSP je potvrdio da su slučaje-vi samoodbrane od oružanog napada (primenjeni u skladu sa članom 51. Po-velje UN) i vojne akcije SB (preduzete prema odredbama glave VII PoveljeUN) jedini izuzeci od zabrane upotrebe sile u okviru postojećeg međunarod-nog prava.79

Dakle, prema stavovima MSP humanitarna intervencija bez saglasno-sti SB nije kompatibilna sa čl. 2 (4) Povelje UN. Argumenti pojedinih pisa-ca, pravnika i drugih autoriteta da humanitarna intervencija bez saglasnostiSB nije suprotna Povelji UN, po mišljenju MSP, nisu valjani i ne mogu bitipravno uporište za pravdanje takve intervencije.

Da li su mogući izuzeci za preduzimanje humanitarne intervencijebez odobrenja SB?

Mada je očigledno da humanitarna intervencija preduzeta bez sagla-snosti SB ne može biti legalna, zbog pojava u međunarodnoj praksi država,korisno je dopunski istražiti da li u međunarodnom pravu postoje bilo kakvipredvidivi i izuzetni slučajevi koji omogućavaju pravnu opravdanost huma-nitarne intervencije bez odobrenja SB.

77 Humanitarian Intervention: Legal and Political Aspects, Danish Institute of Internati-onal Affairs, ibidem, p. 83,. and, internet: “The Nicaragua Case”, International Courtof Justice, Reports 1986, http://www.icj-cij.org/icjwww/icases/icc/icc=judgment_198615.pdf, 12. 02. 2007

78 Ibidem.

79 Legality of The Use by a State of Nuclear Weapons, Advisory Opinion, ICJ Reports1996, internet: http://www.icj-cij.org/icjwww/ipublications.htm 12. 02. 2007.

37


Među brojnim komisijama i telima ustanovljenim u UN za različiteaspekte delovanja i odgovornosti subjekata MZ, 1948. godine je formirana iKomisija za međunarodno pravo – KMP (International Law Commission -ILC).80 Od 1955. ova komisija radi na razvoju i kodifikaciji međunarodnogprava za nivo odgovornosti država, uključujući i okolnosti koje unapred is-ključuju takvu odgovornost. Rad još nije završen, ali je izrađen Nacrt (Draft)kodifikacije postojećih pravila običajnog međunarodnog prava.81

Prema odredbama Nacrta, čl. 29. do 34, postoji šest slučajeva kojimaje moguće pravdati delovanja subjekata MZ koje nije u potpunosti pravno od-ređeno međunarodnim pravom. To su situacije u kojima država daje svoj pri-stanak, kao i pojedine situacije prinude (force majeure), zabrane, stanja kraj-nje nužde (state of necessity), u samoodbrani (protiv oružanog napada) i kaomera represije-protivmera (reprisals) na kršenje sankcija uspostavljenih pomeđunarodnom pravu od strane drugih država.82 Međutim, opravdanost i ta-kvih akcija podrazumeva odgovarajuću saglasnost MZ o njihovom preduzi-manju. Ipak, jedan broj pravnika tumači pomenuti Nacrt kodifikacije odgo-vornosti država kao mogućnost pravdanja intervencija u humanitarne svrhe ionda kada nema izričite saglasnosti SB UN. Naročito ističu mogućnost prav-danja humanitarnih intervencija, preduzetih bez odobrenja SB UN i bez pri-stanka države prema kojoj se preduzimaju, u slučajevima “stanja krajnjenužde” i kao “protivmera”.

Doktrina “stanja krajnje nužde” daje najuverljiviju opciju kao izuze-tak za pravno opravdanje humanitarne intervencije bez saglasnosti SB. Onaje tako i prihvaćena od KMP, samo kao izuzetak i u strogo ograničenom obi-mu i uslovima. Prema čl. 33. stav 1. Nacrta KMP: “Stanje krajnje nuždemože jedino biti prihvaćeno kao opravdanje nekog delovanja, koje nije uskladu sa međunarodnim pravom, ako je jedino sredstvo odbrane osnovnihinteresa države protiv velike i stvarne opasnosti i ako u isto vreme nećeznačajno ugroziti poštovanje međunarodnih obaveza koje država ima.”83

80 Šire u: International Law Commission, Internet: http://www.un.org/law/ilc/ 10. 02. 2007.

81 Draft Report ILC, Draft Articles on State responsibility, General Assembly 35th Ses-sion, 1980, Doc. GA No 10 (A/35/10), internet: http://untreaty.un.org/ilc/documenta-tion/english/.pdf 10. 02. 2007.


83 Ibidem, p. 85.

38


Nije realno očekivati da humanitarna intervencija može da zadovolji-ti ove uslove. Prvo, u slučaju humanitarne intervencije osnovni interesi inter-venišućih država, opstanak i briga za sopstvenu teritoriju, uglavnom nisu re-alno ugroženi da bi se intervencija pravdala samoodbranom kao nužnom po-trebom. Drugo, čak i da se u prilog intervenciji mogu navesti prilično jaki ar-gumenti, koji bi uticali na zajedničku humanitarnu savest i druge obzire, hu-manitarna intervencija ipak ne bi mogla biti pravdana kao akt u “stanju kraj-nje nužde”, zato što takva intervencija jedino ozbiljno preti osnovnom inte-resu (suverenitetu i integritetu) ciljane države. Samo ove dve činjenice odba-cuju verovatnoću realne ispunjenosti uslova “stanja krajnje nužde”, koje bizahtevalo preduzimanje humanitarne intervencije bez odobrenja SB, a time injeno pravdanje na osnovu ove doktrine. Pored toga, prema članu 33. stav 2.Nacrta KMP, doktrina “stanja krajnje nužde” ne može se u svim slučajevimapravdati međunarodnom obavezom ako nije u skladu sa “određenim norma-ma međunarodnog prava” ili, ako može “predstavljati pretnju, koja u bilokom obliku isključuje mogućnost pozivanja na stanje krajnje nužde u odno-su na te obaveze”.84 U obrazloženju intervencije kao “stanja krajnje nužde”,KMP konstatuje, da takva intervencija bez odobrenja SB ipak nema pravnupodršku u međunarodnom pravu, ali procenu njene opravdanosti ostavljadrugim organima UN.

Ako bi se praksa upotrebe sile u posebnim slučajevima ustalila kaoakt u “stanju krajnje nužde”, ili tome slično, onda je to za međunarodnopravo vraćanje unazad, na uslove koji su postojali pre usvajanja PoveljeUN. To bi značilo pružanje mogućnosti da ovo pravo bude uzurpirano, pr-venstveno od snažnijih država. Dok je, kao što je objašnjeno, namera čla-na 2 (4) Povelje UN upravo da spreči takvu situaciju. Treba dodati, što setakođe ističe u Nacrtu KMP,85 da u državnoj praksi posle 1945. g, i ondakada su države intervenisale u humanitarne svrhe, takve intervencije nisupravno priznate kao delovanje u “stanju krajnje nužde”, tako da su pravda-ne drugim principima, kao pravo na samoodbranu ili očuvanje međunarod-nog mira i bezbednosti.

Činjenica je da pojave ekstremno surovih oblika masovnog kršenjaljudskih prava u jednoj državi, kombinovana sa nemogućnošću SB da se to-me suprotstavi, ostaju moralni problem MZ. Kakav stav će zauzeti MZ uoceni određene humanitarne intervencije koju je neka država ili grupa država

84 Ibidem, p. 86.

85 Draft Report ILC, Draft Articles on State responsibility, op. cit., p. 96.

39


preduzela pozivajući se na “stanje krajnje nužde” najverovatnije će odlučitipolitički i moralni principi, jer pravna opravdanost takve intervencije nemože da se obezbedi.

Grubo i masovno kršenje ljudskih prava od strane jedne vlade premasvojim građanima može biti razmatrano i kao kršenje međunarodnih obave-za odnosne države proisteklih iz međunarodnog prava prihvaćenog od MZ.To znači, da se kršenje ljudskih prava može istovremeno tumačiti i kao aktprotiv MZ u celini. Postavlja se pitanje, da li takvo kršenje obaveza premaMZ može biti predmet kontramere u obliku humanitarne intervencije prav-dane kao mera represije zbog kršenja međunarodno priznatih pravnih normi.U prošlosti, upotreba sile u međunarodnim odnosima često je imala oblikprotivmere. U novije vreme, doktrina humanitarne intervencije kao “protiv-mere” striktno podrazumeva humanitarnu prirodu akcije, odnosno, premaaktuelnom međunarodnom pravu “protivmera” ne može da uključuje upotre-bu sile. U tom smislu se izjasnila i KMP. Ocenjeno je da su protivmere umeđunarodnoj akciji, koje bi podrazumevale upotrebu sile izvan odredbi Po-velje UN, nelegalne. U čl. 50. Nacrta KMP naglašava se: “Države moraju dase uzdrže od delovanja protivmerom koja bi sadržala upotrebu sile”.86 Da-kle, slično kao što je nedvosmisleno navedeno u već pominjanoj DeklaracijiGeneralne skupštine UN 2625 (XXV) o principima međunarodnog prava oprijateljskim odnosima među državama.

Kao zaključak se može istaći da prema međunarodnom pravu ne po-stoji pravo država, grupe država ili njihovih organizacija na humanitarnu in-tervenciju koja nije odobrena od SB UN. Preduzimanje takve intervencije nemože se pravdati pravilima međunarodnog prava ali, u izuzetnim situacija-ma, ona može biti pravdana moralnim i političkim obzirima, što je izvanokvira međunarodnog prava.

Svakako da samo propitivanje odredbi međunarodnog prava o huma-nitarnoj intervenciji i stavova priznatih autoriteta u ovoj oblasti, bezistraživanja državne prakse, ne može da odgovori na sve aspekte pravnih idrugih realiteta humanitarne intervencije. Međutim, takvo šire istraživanjezahteva znatno više prostora, što objektivno nije moguće u jednom člankupoput ovog. Zato će ovde u najsažetijoj formi biti iznet samo deo zaključakaistraživanja o državnoj praksi humanitarnih intervencija posle hladnog rata,koje je vršio autor članka. U tom istraživanju analizirane su četiri karakteri-


40


stične humanitarne intervencije: (1) intervencija SAD u Somaliji, kao primerjedne od SB jasno odobrene humanitarne intervencije; (2) intervencija grupekoalicionih zemalja predvođenih SAD u Severnom Iraku, kao primer jedneod SB nejasno odobrene humanitarne intervencije; (3) intervencija Francu-ske u Ruandi, primer unilateralne humanitarne intervencije, bez odobrenjaSB, i (4) intervencija NATO-a u SRJ, kao primer jedne od SB ne odobreneintervencije, prvenstveno pravdane humanitarnim motivima kao “odgovor-nost za zaštitu ljudskih života”.

Već sama učestalost primene humanitarnih intervencija posle hladnograta pokazuje, da je u MZ, naročito kod jednog broja “zapadnih država”, uporastu uverenje o njihovoj potrebi, pa čak i nužnosti, kao sredstva zaštiteljudi od tiranskih i nedemokratskih režima u pojedinim državama. Takođe,podatak da se države sve češće obraćaju SB UN za preduzimanje – odobra-vanje humanitarne intervencije ukazuje da u MZ preovlađuje stav da jedinoSB UN ima pravo na odluke o preduzimanju takve intervencije.

Kao opravdanje pojedinih od SB neodobrenih humanitarnih interven-cija jedan broj pravnika zastupa stav da, kada se u SB UN pokrene inicijati-va za sprečavanje neke humanitarne katastrofe ali deo članica nema volju dapodrži takvu odluku i, sa druge strane, ciljna država odbija da se pokori ini-cijativi SB, postoji običajno pravo i realna odgovornost za ostale države dadeluju, izvršavajući želju SB. Ovaj stav je odbačen od Rusije, Kine i Indije,koje insistiraju da ne postoji takvo običajno pravo i da bi njegova inaugura-cija kao običajnog prava u međunarodnom pravu ugrozila UN i međunarod-ni poredak.

Za prevazilaženje mogućnosti da “presedan” postane pravilo, kao štoje slučaj od SB UN neodobrene intervencije NATO-a u SRJ, MZ je primeni-la neku vrstu “taktičke legalizacije”.87 Rezolucija SB UN 1244 je prvi pri-mer “taktičke legalizacije, kojom je naknadno pravdana NATO intervencija,jer su njeni rezultati pokazali moralnu opravdanost”.88

Generalno, državna praksa humanitarnih intervencija posle hladnograta nije pridobila odlučujući broj pristalica u MZ za podršku prava državana humanitarnu intervenciju bez saglasnosti SB kao običajnog prava. Ali,mora se reći da je broj onih koji optužuju sve manji i da je u porastu broj onih

87 Nicholas J. Wheeler and Alex J. Bellamy, “Humanitarian intervention and World po-litics”, op. cit., p. 484.

88 Ibidem.

41


koji podržavaju opravdanost takve intervencije, kada se radi o intervencija-ma strogo humanitarnog karaktera.

4. PERSPEKTIVE RAZVOJA DOKTRINE HUMANITARNE INTERVENCIJE

Stavovi relevantnih pravnih stručnjaka, kao što se iz prethodnog tek-sta može videti, pokazuju da je, prema međunarodnom pravu, legalnost i le-gitimnost humanitarnih intervencija preduzetih bez odobrenja SB najblažerečeno veoma sporna. Takođe, među brojnim humanitarnim intervencijamau posthladnoratovskom periodu nema primera da je neka od njih odobrenana osnovu opštevažećih kriterijuma. To je jednostavno zato što takvi kriteri-jumi ne postoje. Osnovni razlog su razlike i nesaglasnost elita relevantnihmeđunarodnih subjekata i naučnika o eventualnoj dogradnji Povelje UN imeđunarodnog prava sa odredbama o pravnoj doktrini i kriterijumima huma-nitarne intervencije.

Šire sagledavanje ideja o uspostavljanju pravne doktrine humanitarneintervencije i kriterijumima njene primene zahteva, slično kao i propitivanjedržavne prakse humanitarnih intervencija, znatno veći prostor od ovog član-ka. Zato će ovde biti izneti samo zaključci jednog takvog istraživanja autoračlanka.

Čini se da po pitanju izgradnje i uvođenja prava i pravila humanitar-ne intervencije državna praksa, kao izvor običajnog prava, ponovo dobija naaktuelnosti. Ali, veliki broj pravnika smatra da razvoj međunarodnog pravazasnovan na državnoj praksi nalaže značajan oprez, naročito kada su u pita-nju zahtevi država za opravdanjem njihovih međunarodnih akcija.

Mada mogu biti izrađeni jaki kriterijumi, kao svojevrsni vodič za hu-manitarne intervencije, postojanje značajnih razlika u stavovima među poli-tičkim i pravnim autoritetima ukazuje na malu verovatnoću njihove formali-zacije kao međunarodnog prava.

Dakle, uprkos pojavi snažnih ideja za proširivanjem međunarodnogprava uključivanjem legalne osnove prava na humanitarnu intervenciju, jošuvek preovlađuje stav da sadašnji okvir međunarodnog prava sadrži sposob-nost rešavanja svih pitanja delovanja u međunarodnim odnosima. To znači,da problem nije u sposobnosti međunarodnog prava nego u pitanju da li po-stojeći okvir međunarodnog prava odgovara novom političkom odnosu sna-ga u međunarodnom poretku.

42


ZAKLJUČAK

Na međunarodnoj sceni krajem XX veka učestala je pojava suprotnaod one sa početka ovog veka, kada je preduzimanje humanitarne intervenci-je isčezavalo iz međunarodne državne prakse.

Osnovna dilema savremene humanitarne intervencije javlja se iz su-protnosti kojima se međunarodno društvo posvetilo posle Drugog svetskograta. U tom smislu, postoji tenzija, pa čak i otvorena protivrečnost, izmeđupravila svetskog poretka uspostavljenih Poveljom UN i prava artikulisanihUniverzalnom deklaracijom o ljudskim pravima. Povelja UN zabranjujekršenje suvereniteta države silom, a Univerzalna deklaracija garantuje pravapojedinaca naspram ugnjetačkih država. Problem “humanitarne intervencije”rađa se iz ove tenzije.

Humanitarna intervencija nije kompatibilna sa Poveljom UN, kojomse generalno zabranjuje upotrebu sile između država. Povelja UN daje mo-gućnost prava na upotrebu sile samo u slučaju samoodbrane članica UN odoružanog napada i u odbrani protiv pretnji međunarodnom miru i bezbedno-sti, kada mora biti odobrena od SB UN. Prema tome, u međunarodnom pra-vu ne postoji generalno pravo na preduzimanje humanitarne intervencijeupotrebom sile. Takvu intervenciju jedino može da odobri SB UN u skladusa odredbama međunarodnog prava.

Bez obzira na brojne primedbe i zahteve za promenom koncepta su-vereniteta, kako on ne bi bio pokriće vlastima pojedinih zemalja iza koga ćeskrivati svoju odgovornost za unutrašnje masovno kršenje ljudskih prava, umeđunarodnoj zajednici ne postoji konsenzus o promeni ovog osnovnogprincipa statusa država u međunarodnom poretku.

Ideje o uspostavljanju pravne doktrine humanitarne intervencije bezodobrenja SB na osnovu “stanja krajnje nužde” ili kao “protivmera”, nisupravno prihvatljive, prvenstveno zbog činjenica da sadrže upotrebu sile bezodobrenja SB i što pruža mogućnost državama da same cene uslove “stanjakrajnje nužde” ili potrebu za “protivmerom” umesto međunarodne zajednice.

U međunarodnoj zajednici nema saglasnosti o izuzetnim okolnostimakoje bi prema običajnom pravu mogle unapred isključiti odgovornost države(grupe država ili njihovih organizacija) za preduzimanje humanitarne inter-vencije bez odobrenja SB UN. Izuzeci koji ne prihvataju zabranu upotrebe si-le u humanitarne svrhe, nemaju opravdanje prema postojećem međunarodnompravu već se pravdaju moralnim obzirima i univerzalnim političkim interesi-ma, ne mogu biti prihvaćeni kao izvor novih pravila međunarodnog prava.

43


Državna praksa humanitarnih intervencija, tokom hladnog rata i ka-snije, nije proizvela običajno pravo kao pravo na humanitarnu intervencijubez saglasnosti SB. Ipak, broj država koje podržavaju takvu intervenciju bezodobrenja SB, kada nedvosmisleno ima humanitarne rezultate, sve je veći.Državna praksa humanitarnih intervencija posle hladnog rata pruža dokazevećeg prihvatanja njihove moralne opravdanosti, ali ne i kao pravo država natakvu intervenciju.

Nepostojanje jasnih i opšteprihvaćenih kriterijuma prema kojima bise na neprotivurečan način utvrđivali uslovi humanitarne intervencije proiz-vodi dodatne pravne tenzije humanitarne intervencije. Među brojnim ideja-ma o uspostavljanju kriterijuma humanitarne intervencije, najizglednije jeprihvatanje kriterijuma humanitarne akcije MZ na principu “odgovornosti zazaštitu ljudskih života”.

U nedostatku kriterijuma i nemogućnosti postizanja konsenzusa u SBUN o humanitarnoj intervenciji, prisutna je i pojava tzv. taktičke ili naknad-ne legalizacije humanitarne intervencije preduzete od država ili njihovih or-ganizacija bez odobrenja SB, u slučajevima kada je evidentno da ima značaj-ne humanitarne rezultate.

Globalni humanitarizam, koji je u usponu i sve više prožima demo-kratska društva širom sveta, snažno promoviše humanitarno pravo, ali ne da-je odgovor na koji način MZ može da spreči ekstremno kršenje ljudskih pra-va u nekoj državi bez upotrebe sile.

Dakle, humanitarna intervencija bez saglasnosti SB ostaje kontro-verzno pitanje međunarodnog prava. U svetu ne postoji konsenzus o pravnojopravdanosti ovakve intervencije, bez obzira što su brojni pravnici pokušalida dokažu njenu opravdanost i što neke države, pretežno zapadne, podržava-ju opravdanost njene primene kao običajnog prava u određenim uslovima.Humanitarna intervencija odobrena od SB je i dalje jedina pravno zasnova-na opcija za sprečavanje masovnog i brutalnog kršenja ljudskih prava u ne-koj državi.

IZABRANA LITERATURA

1. Aleksandar Magarašević, “Osnovi međunarodnog prava i međunarodnihodnosa”, u: Sveska 1, Zavod za naučnoistraživački rad, Pravni fakultet,Novi Sad, 1974.

44


2. Annan Cofi, “We The Peoples,: The Role of The United Nations, in the21st Century”, in: Millenium Report of The Secretary General of he UN,2000, Internet: http://www.un.org/millenium/sg/report/ 02. 02. 2007.

3. Barbara Crossette, “U. N. Chief Wants Faster Action to Halt Civil Warsand Killings”, The NewYork Times, September 21, 1999.

4. Cassese Antonio, “A Follow-up Forcible Humanitarian Countermeasuresand Opinio Necessitatis”, The European Jurnal Internatinal Law, 10,2000.

5. Chantal de Jonge Oudraat, Intervention in Internal Conflicts: Legal andPolitical Conundrums, Carnegie Endowment for International Peace,Washington, D. C., 2000.

6. Duke Simon, “The State and Human Rights: Suvereingty Versus Huma-nitarian Intervenction”, International Relations XII, 1994.

7. Guicherd Catherine, “International Law and the War in Kosovo”, Survi-val, No 41, 1999.

8. Hedly Bull, The Anarhical Society – A Study of Order in World Politics,Macmillan, London, 1995.

9. Henkin Louis, The Age of Rights, Columbia University Press, New York,1990.

10. Humanitarian Intervention – Legal and Political Aspects, Danish Institu-ite of International Affairs, Copenhagen, 1999.

11. Izvori međunarodnog prava, Međunarodni komitet crvenog krsta, na srp-skom jeziku priredio Miodrag Starčević, IP “MRLJEŠ”, Beograd, 2002

12. Jeffrey Boutwell, “Sovereignty and Intervention”, in: Report for PugwashStudy Group on Intervention, International Relations XII (2), 1994.

13. Joel H. Rosenthal (ed.), Ethics and International Affairs, GeorgetownUniversity Press, Washington, DC, 2000.

14. John Baylis and Steve Smith (eds), The Globalization of World Politics –An Introduction to International Relations, sec. edition, University Press,Oxford, 2001.

15. Juraj Andrassy, Međunarodno pravo, sedmo izdanje, Zagreb 1978.16. Malanczuk Peter, Humanitarian intervention and the Legitimacy of the Use

of Force, Het Spinhuis – University of Amsterdam, Amsterdam, 1993.17. Meron Theodor, “The Humanization of Humanitarian Law”, American

Journal of International Law, No 94, 2000.

45


18. Murphy Sean, Humanitarian Intervention: The United Nations in an Evol-ving World Order, University of Pennsylvania Press, Philadelphia, 1996.

19. O’Connell Mary Ellen, “The UN, NATO, and International Law AfterKosovo”, Human Rights Quarterly 22, 2000.

20. Parekh Blikhu, “Rethinking Humanitarian Intervention”, InternationalPolitical Review, 1997.

21. Penelope C. Simons (ed), “Humanitarian Intervention” in: Ploughsharesworking paper 01 – 2, Institute of Peace and Conflict Studies, ConradGrebel College, Ontario, Canada, 2001.

22. Ramsbotham Oliver and Woodhouse Tom, Humanitarian Intervenction inContemporary Conflict: A Reconceptualization, Polity Press, London, 1996.

23. Richard Falk, “Kosovo, World Order, and the Future of InternationalLaw”, American Journal of International Law, No 93, 1999.

24. Simma Bruno, “NATO, the UN and the Use of Force: Legal Aspects”,The European Journal of International Law, 10, 1999.

25. Smith J. Michael, “Humanitarian Intervention: An Overview of the Ethi-cal Issues”, in: Joel H. Rosenthal (ed.), Ethics and International Affairs,Georgetown University Press, Washington, DC, 1999.

26. Stanley Hoffman, The Ethics and Politics of Humanitarian Intervention,Notre Dame Press, University of Indiana, 1996.

27. “The Responsibility to Protect”, in: Report The International Commis-sion on Intervention and State Sovereignty (ICISS), International Deve-lopment Researche Center, Ottawa, Canada, 2001. Internet:http://www.iciss.ca/report_en.asp 25. 02. 2007.

28. Teson Fernando, Humanitarian Intervention: An Inquary into Law andMoratlity, sec. ed., Transnational Publishers Inc., Irvington on Hudson, 1997.

29. Vincent R. John, “Nonintervention and International Order”, The Ameri-can political Science Review, Vol 71, No3, September 1977, and internet:http:/links.jstor.org/sici?=003’0554/197709/, 22. 03. 2007.

30. Walzer Michael, Just and Unjust Wars: A Moral Argument with Histori-cal Ilustrations, sec. ed., Basic Book, New York, 1992.

31. Weiss Thomas, Military Civilian Interaction: Intervention in Humanita-rian Crises, Rowman and Littelefield, Publisher Inc., Lanhman,Maryland, 1999.

46


32. Williams John, “The Ethical Basis of Humanitarian Intervention”, in:The Security Council and Yugoslavia, International Peacekeeping, No 6(2), 1999.

Dokumenta

1. Charter of The United Nations, Internet: http://www.icj-cij.org/icjwww/ibasicdocuments/ibasictext/ibasicunchart,htm

2. Universal Declaration of Human Rights, General Assembly Resolution217 A (III), of 10 December 1948. Internet, http://www.un.org/Overview/ rights 02. 02. 2007.

3. International Law Commission, Internet: http://www.un.org/law/ilc/ 10.02. 2007

4. Protocols Additional to the Geneva Conventions of 12 August 1949, andRelating to the Protection of Victims of Non-International Armed Con-flicts (Protocol I), Part IV, articles 51-52, International Committee of theRed Cross, Geneva, 1977.

5. Protocols Additional to the Geneva Conventions of 12 August 1949, andRelating to the Protection of Victims of Non-International Armed Con-flicts (Protocol II), Part IV, articles 13-17, International Committee of theRed Cross, Geneva, 1977.

6. General Assembly Resolution 2200 (XXI) adopted during Its Twenty-First Session, 16 December 1966, Internet: http://www.un.org/docu-ments/ga/ res/21/areas21.htm 02. 02. 2007.

7. Status of the Implementation of the Declaration on the Inadmissibility ofIntervention in the Domestic Affairs of States and the Protection of The-ir Independence and Sovereignty, General Assembly Resolution 2225(XXI) of 19 December 1966, Internet: http://un.org/docu-ments/ga/res/areas21.htm 22. 02. 2007.

8. Declaration on Principles of International Law Concerning Friendly Re-lations Among States in Accordance with The Charter UN, Internet:http://www.un.org/documents/instruments/docs-en.osp?type=declarat02. 02. 2007, ili na srpskom: Deklaracija UN 2625 (XXV), MJPIDSFRJ, 1970

9. Draft Report ILC, Draft Articles on State responsibility, GeneralAssembly 35th Session, 1980, Doc. GA No 10 (A/35/10), Internet:http://untreaty.un. org/ilc/documentation/english/.pdf 10. 02. 2007.

47


10. Legality of The Use by a State of Nuclear Weapons, Advisory Opinion,ICJ Reports 1996, Internet: http://www.icj-cij.org/icjwww/ipublicati-ons.htm 12. 02. 2007.

11. General Assembly Resolution 1181, U. N. Document S/RES/1181, July13, 1998.

APSTRAKT

Preduzimanje akcije međunarodne zajednice, pojedinačnih država ili njihovihorganizacija u cilju zaštite stanovništva u nekoj državi od tiranije sopstvene vlasti čestose deklariše kao humanitarna intervencija. Prema odredbama međunarodnog prava upo-treba sile je zabranjena kao sredstvo u međunarodnim odnosima, tako da je primena hu-manitarne intervencije razapeta između izazova moralnih obzira i pravnih ograničenja.Predmet razmatranja ovog članka su pravni aspekti humanitarne intervencije u okvirukojih se posebno propituju pravni okviri humanitarne intervencije preduzete upotrebomsile. Težište istraživanja je usmereno na pitanje prava i opravdanosti humanitarne inter-vencije upotrebom sile bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Sava SAVIĆ

INTERNATIONAL LAW AND HUMANITARIAN INTERVENTION

SUMMARY

Tension and even more a very open antagonism are present between the rulesof the world order that are based on the UN Charter and the rights provided by the Uni-versal Declaration of Human Rights. The UN Charter prohibits the violation of statesovereignty by force, and the Universal Declaration guarantees the rights of individualsopposite to oppressive regimes. The problem of humanitarian intervention emergesfrom this tension.

According to the UN Charter or international law a general right to humanita-rian intervention by using force does not exist. Such a humanitarian intervention can beapproved by the United Nations Security Council only, in accordance with the UNCharter principles and the paragraphs of international law related to use of power.

The humanitarian intervention not authorised by UNSC remains a controversialquestion of international law. The consensus on the legal justification of such an inter-vention has not been reached in the world in spite of the fact that a large number of le-galists have tried to prove its justification and that some, predominantly Western coun-tries, support the justification of its implementation as the common law right in specificconditions.

In the first part of the article, apart from defining the two key terms, humanita-rian intervention and international law, the author explores the development of the legal

48


doctrine of implementation of humanitarian intervention. It has become obvious that theattitude towards the implementation of humanitarian intervention in international relati-ons has evolved in accordance with the change in approaches of the international societytowards the question of war in international relations. However, parallel to the develop-ment of the concept and progress of human rights standards, particularly after WorldWar II, the concern for protection of human rights has increasingly become theresponsibility of the international community as a common value and interest.

In the second part of the article the perspectives and explanations of some rele-vant international law experts are examined, and they are related to the UN Charter pa-ragraphs on humanitarian intervention. The majority of law experts and international in-stitutions are of the opinion that according to the UN Charter and other acts of interna-tional law, UNSC has the right to make a decision on undertaking international interven-tion by using force. However, related to such an opinion the lack of criteria is emphasi-sed, this including specific conditions under which such a decision would have a fulllegitimacy.

In the third part of the article, the author examines the possibility of providingthe right and/or justification for carrying out a humanitarian intervention to a state, agroup of states or organisation of states without the permission of UNSC. Even thoughthere are powerful political and especially moral arguments for such an action in reality,the author concludes that there is no consensus in the international community on chan-ging international law in order to give a state (a group of states or their organisations)the right to disregard the principle of state sovereignty without the approval of UNSC.

The forth part examines the initiatives and possible ways for development of thecriteria and the legal doctrine of humanitarian intervention. In spite of numerous initia-tives for adopting a clear definition and the expansion of the legal framework of huma-nitarian intervention with the aim of efficiently protecting human rights in states withoppressive regimes, it is obvious that a respective number of states and international aut-horities is not ready to minimise the principles of sovereignty. However, reaching a con-sensus on the criteria for implementation of humanitarian intervention that couldsimplify the UNSC decisions related to protection of human rights is more feasible. Theinitiatives, especially those of some legalists-humanists and democratic governmentskeep on being open and of current interest.

meĐunarodno pravo i humanitarna · pdf file6 mp 1, 2007 – međunarodno pravo i...

Documents