Kao znak trajnog prijateqstva posve}ujem ovo izdawe srpskom pjesniku, Palestincu Abdulu Kaderu Diabu, sa zahvalno{}u za wegovu svesrdnu pomo} u objavqivawu ove kwige.

VJE^NO PRIJATEQSTVO

Srpski pjesnici Mi}o Jeli} Grnovi} i Abdul Kader Diab snimqeni na tradicionalnom prijemu

Ruske ambasade u Abu Dabiju decembra 2011. godine

“Jedna `ivotna pri~a” naslov je pesni~ke zbirke Abdula Kadera Diaba napisana na srpskom, u vreme wegovih studentskih dana (1967-1972), nastala kao plod dru`ewa sa pesnikom Mi}om Jeli}em Grnovi}em i pesnikiwom Jelenom Buinac, sada ve} pokojnom... Posle vi{e od ~etiri decenije usledio je neovda{wi gest pesnika Grnovi}a, krajinskog barda, koji je sakupio pesme, priredio ih za {tampu, opremio crte`ima, “skrojio pri~u” a na promociji naizust govorio stihove svoga prijateqa. Poetski i dramski vrhunac ve~eri je bio kada se preko videobima publici u Francuskoj 7 obratio palestinski pesnik na srpskom koji je sa~uvao posle toliko vremena... Miqurko Vukadinovi}, “Kwi`evne novine” Beograd, decembar 2012.

Biblioteka “Konak” kwiga {ezdesettre}a

Mi}o Jeli} Grnovi}

MIKROKOSMOS

SABRANE PJESME

Vladimirci, 2013. godine

5

Uvod Objavqivawem mojih sabranih pjesama, slika i skulptura nastalih u periodu od 2008-2012. godine u kwizi "Mikrokosmos", a uz prethodno objavqeni Roman o Srbima 2004. i Pute{estvije 2008. godine predstavqam se li~nom kriti~kom zaostav{itom svog umjetni~kog rada u cijelosti smatraju}i da su potrebna i poja{wewa za ovaj pomalo neuobi~ajen poduhvat. Svaka od ovih objavqenih slika ima jednu od li~nih vrijednosti: duhovnu, zavi~ajnu, emocionalnu, intelektualnu a prije i nakon svega estetsku {to i jeste krajwi ciq svake umjetnosti. U sklopu svoje zadu`bine "Zadu`bina ku}a Grnovi}a — Jasenov~ani" Zadu`bini Srpske Krajine u Vladimircima, odlu~io sam da i svoje slike zave{tam kao legat a objavqujem ih u kwizi sabranih pjesama ne kao ilustraciju pojedinih pjesama ili kwiga nego kao trajnu zabiqe{ku da ne nestanu kao {to su one iz prethodnog opusa nepovratno nestale u Krajini prilikom okupacije 1995. godine. Objavqene reprodukcije skulptura "Kraji{nici 1995. u egzodusu" kao i reprodukcije slika nastalih od 1995. do 2005. u kwizi "Pute{estvije" 2008. godine ~ine zajedno sa slikama objavqenim u kwizi "Mikrokosmos" moj likovni zapis objavqen kao dokument moga stvarala{tva u likovnim tehnikama. Uz dokumentaciju o mojoj scenskoj aktivnosti predstavqenu tako|e u kwizi "Pute{estvije" kompletira se moja umjetni~ka li~nost kao ostav{tina zabiqe`ena za budu}nost jer moji likovni radovi kao i ogroman dio literarnog opusa imaju i nacionalnu vrijednost za Krajinske Srbe zbog zavi~ajne obojenosti mog stvarala~kog duga kao umjetnika proiza{log iz ovog NACIONA U KOME SAM RO\EN, RASTAO I S WIM PODIJELIO SUDBINU KAO SU@AW istorijskih okolnosti, kao branilac i za{titnik, sapatnik i saputnik i prognanik i kao istaknuti predstavnik ostavqam trajno svjedo~anstvo u umjetnosti. Prolaskom kroz nacionalnu identifikaciju koja se ne mo`e i ne treba ni u kom slu~aju zanemariti ~ovjek se posredstvom we ukqu~uje u kozmopolitizam {to i jest krajwi ciq ~ovjeka i umjetnika pa shodno tome i MENE. U nadi da }e moje djelo korespondirati sa svakim ~ovjekom, naravno, pod pretpostavkom da sam ne{to zna~ajno ostavio iza sebe svoj izbor kao kona~an potpisujem evo na Ivawdan Q. G. 2009. u Vladimircima P.S. \ur|evdan, q. g. 2010-og Ujedno objavqujem i zapis doajena srpskih likovnih kriti~ara, SRETE BO[WAKA iz Beograda o mojim slikama reprodukovanim u ovoj

6

kwizi koji upotpuwuju i potvr|uju moje navode i opservacije iznesene u uvodnom tekstu. "Moj prvi susret sa slikama Mi}e Jeli}a Grnovi}a desio se, sada ve} davne, 1987. godine, prilikom wegovog multimedijalnog programa u Centru za umetnost i kulturu RU "\uro Salaj" u Beogradu. Bila je to izlo`ba slika, crte`a i grafika, u izvesnom pogledu sli~na ovoj dana{woj ali tematski i koncepcijski na druga~iji na~in realizovana. Izlo`ba je bila zbir vizuelnih prezentacija razli~itih `ivotnih ~iwenica iskazanih u veoma raznovrsnim formalno-stilskim projekcijama. Ikonografska osnova slika bila je figura, ali wen celovit likovni u~inak bio je u znaku `estoko ekspresivne boje i raznovrsnih kompozicionih re{ewa. Izlo`ba je delovala lepr{avo, vedro i dinami~no. Danas, suo~en sa novim slikama Mi}e Jeli}a Grnovi}a, ose}am izvesnu egzistencijalnu strepwu, jer su wegove aktuelne slike, zadr`av{i "nevinost" likovnog jezika, izrazile neka nova stawa kreativne svesti: `ivot dana{we slike i wena pro{lost aktualizovani su izvesnim podsvesnim, dramati~nim refleksom bi}a autora, suo~enog sa tragi~nim zbivawima u nedavnoj pro{losti, wegovoj i wegovog naroda. Teret tragi~nih sadr`aja li~ne biografije Mi}e Jeli}a Grnovi}a obavezuje me da sliku ~itam i kao izraz egzistencijalne tegobe, uprkos wenoj umetni;koj lepoti. Portreti izrazitih karakternih osobina i rasko{na cve}a — dva jedina tematska kruga ovih novih slika — nose svu sadr`insku slo`enost slika: samo na prvi pogled one svojim bi}em pripadaju ~istoj estetskoj sferi. Te ekspresivne i ~iste boje grade likove, prostore i cvetove bez senki, kao da ne pripadaju ovozemaqskim predmetima: i lica i cvetovi `are pogled i raduju du{u kao do`ivqaj nekih kosmi~kih harmonija. Ali ova lica — portreti najdra`ih li~nosti iz intimnog kruga autorovih uspomena govore i o velikoj nostalgiji za ne~im {to je nekada zra~ilo ~istom svetlo{}u `ivotne radosti. Semanti~ka vi{eslojnost karakteri{e sve ove portrete: pored sli~nosti (fizi~ke i psihi~ke) oni su i likovne ~iwenice autonomnog likovnog jezika, ali istovremeno su i simboli jedne kataklizmi~ne `ivotne stvarnosti. Ostav{i, kao i toliki drugi izgnanici, bez svog zavi~aja, Mi}o je gr~evito nastojao da bogatstvo uspomena preobrazi u poetsku viziju slike koja }e svedo~iti i o wegovoj kreativnoj potenciji i o smislu za `ivotnu ~iwenicu, gorkoj i tegobnoj. Mi}o je u svom slikarskom poslu, prevashodni kolorista. Boje ose}a kao jezi~ku ~iwenicu koja uz pomalo nadstvarnu svetlost daje celovit lik licu slike. ^edna jednostavnost oblika, sa blagim otklonom od strogo realisti~kog aran`mana, u wegovom postupku ima i neke nadrealne uznemirenosti. Mi}o slika iz sebe, iz svoje razvijene ma{te i memorije, iz qubavi prema lep{oj strani `ivota i sveta.

7

I ovi portreti, i ova cve}a, u svojoj kona~noj smisaonoj dimenziji, mogli bi se, u izvesnom smislu, posmatrati i kao delovi pesni~ke autobiografije Mi}e Jeli}a Grnovi}a." I jo{ ne{to. Za{to skupno objavqivawe slika i pjesama poja{wava slijede}i citat:

"SLIKARSTVO JE NIJEMA POEZIJA, A PJESNI[TVO SLIKA KOJA GOVORI".

Simonid sa ostrva Keja, anti~ki pjesnik i slikar iz 6. vijeka prije Hrista

8

9

MI]O JELI] GRNOVI]

EKSPRESIJE UQE NA PLATNU 70 h 50 cm

10

MJG: "Narcis" uqe na platnu 50 x 70 cm, 2008.

11

MJG: "Nedremano oko" uqe na platnu 50 x 70 cm, 2010.

12

MJG: "Portret pjesnika" uqe na platnu 50 x 40 cm, 2009.

13

MJG: "Portret pjesnika" uqe na platnu 50 x 40 cm, 2009.

14

MJG: "Intima"

uqe na platnu 70 x 50 cm, 2008.

15

MJG: "Posledwi samotnik" uqe na platnu 50 x 70 cm, 2008.

16

MJG: "Hram Sv. Jovana u Benkovcu" uqe na platnu, 50 x 70 cm, 2008.

17

MJG: "Moj san" uqe na platnu 50 x 70 cm, 2008.

18

MJG: "[etwa"

uqe na platnu 50 x 70 cm, 2008.

19

MJG: "Sawar" uqe na platnu 50 x 70 cm, 2008.

20

MJG: "Moja qubav Marija S." uqe na platnu 50 x 70 cm, 2009.

21

MJG: "Qubav moja Dragiwa M." uwe na platnu 50 x 70 cm, 2009.

22

MJG: "Lovac bumerangom" uqe na platnu 50 h 70 cm, 2008.

23

MJG: "Ikar" uqe na platnu 50 x 70 cm, 2008.

24

25

SAMOTNIK I HARFA

Zagreb, 1969. godine

26

NASLOVNICA PRVOG IZDAWA

27

Klari Pavičić Eno ga bijeli narcis Eno je žar ptica Gorom hodim Vrat lomim Izgore ptica žar Sunovrati se narcis bijeli

28

20.9.1966. Bošku M. Pral'ci SAMOTNIK Da mi je gledati ovrške suvih šljiva i ćutjeti da volim dostupno Sve bure u sebi treba prespavati Nemoć je divna Skrhan sam što volim ovrške suvih šljiva Nemoć je divna jer ništa ne mogu protiv ustrojenosti mirisa i trava i svijeta ovoga Mami me ljepota a ja sam nemoćan Znam sutra će biti drukčije ali ja jedino i uvijek živim u sadašnjosti Nijedan voz ne ide večeras na moju Baniju Kako ću do sutra preživjeti bez ovršaka suvih šljiva O kako O što ću bez ovršaka Jedino oni su usamljeniji i krhkiji od mene

29

Rutiću NEKI TRAVANJ Baš mi se prohtjelo napisati pjesmu kada se osjećam k'o truba (velika pauza) Ma kakvi, trube ne pišu pjesme (opet velika pauza) Pa to je lagani očaj Nijedan stih ne mogu protisnuti iz bezveznosti; Tek sada mislim da volim trenutak patnje nego godine turpidnosti U stvari patnja je život Pravi dubok život osmišljen htenjima (možda mi se to sada samo čini) (ma baš me briga) Jao toliko sam bezrevan Pojma nemam o sebi O p s a l aaaaaaaaaaaaaaaaa (ovo je neka onomatopeja) Opsala, Opsal aaaaaaaaaaaaaaaa

30

Vesni G. HIMNA LJUBAVI Ne zamjeri mi što sam te volio vraćajući se preko Karajkuše s groblja Osjetih neizmjernu ljubav prema tvojim providnim očima Da te ne volim toliko ispio bih njihovu bistrinu zgrizao bih ti put i skrckao drške zglobova i prevoja Smrsio mirise u mojim nosnicama da uvenem od obilja Spleo bih ti prste u pletenice oko moje vratne jabučice pa neka me uguše od milja Pio bih ti iz pupka dokle god ne usahne moć moja I sad ti vidim žile na rukama isprepletene a mekane i izazovne mojim usnama i volio bih te toliko da bi grlice pomrle od ljubomore i srne bi bile nesretne i lakokrile ptice što ne ljube mojim moćima No ja ti ne smijem dodirnuti ni vitke noge ni trepavice koje me obasipaju nespokojstvom Ništa dodirnuti tako da te mogu posjedovati kao kap rose da se ne raspršiš i ne uzmutiš od moje ljubavi O LJUBAVI jedina TI si najneuništivija i najokrutnija carica koja je ikad vladala

31

zemljom i njenom ljepotom, vodama šumama, brestovima, ženama i mnome

32

Mojoj materi Ruži Grnović *** Osluškujem kišu Sjećam se Pričala si mi da voliš spavati za kišnih jutara Ne sjećam se da si ikad pričala da još nešto voliš osim kišna jutra i mene Naslućujem da voliš nicanje pšenice još sunce u njenom zrenju Nikada ne reče mrzim Poklanjam ti zato sva kišna jutra Sunce o kosidbama Rosu jutarnju i mene na pladnju čistote

33

NEPATVOREN CVIJET Oči R.. su nesvjesno lijepe Oči R.. rastrgaše u meni Rastrgaše sve što htjedoh Kada bih mogao Kada bih htio da pjesmu o očima R.. što ih nosim u sebi kažem Onda bi od ljepote pjesme oči R.. potamnjele Oči R.. svjesne budite vašeg tamnila Napustite moja kolebanja Oči R.. ne mogu vas opjevati Vi ste vječnost Umarate me Trgate me Vi ste vječnost nesvjesne ljepote Vječnost ljubavnika neprospavanih Oči R.. ne mogu vas gledati Obarate me, sravnjujete me Nikada sam i, nikad uslišen Oči R.. postanite svjesne svoje ljepote Ne znam jesu li oči R.. smrtonosno predivne Ili je moja tuga beskrajno lijepa

34

ODALISKA I ZAGONETKA Ležiš kraj mene sa slutnjom propasti Neutaživo volim dah koji cvjeta na usnama boje kosovskih božura Volim pepeo pramena kose što me razara Nazirem ga u mraku Osjećam te u sebi u listovima u noktima u muškosti Dirkam te a ipak sam izgubljeno sam jer ništa ne znam o sebi u tebi

35

VJERA RASPLINUTA Prolijeću sjene lagano Lagano prolijeću sjene po mome životu Nadohvat uhvaćene samo korijenje nerazgranato puštaju po meni Uhvatim li cvijet šušti njegova ljepota Nalazim sve u ljubavi a ne vjerujem nijednoj ljubavi kao svojoj Suludo polazim od sebe Neraspupani klanjaju se pupoljci Nemirisni svenu od dodira Žuti nevene i ti uvene Prolijeću sjene lagano Lagano prolijeću sjene po mome životu

36

Jeleni Buinac *** Jednoga ću dana ah jednoga ću dana usta psovkom okititi niskom psovki biranijeh Jednoga ću dana ah jednoga ću dana na tron psovke postaviti Iznuditi psovkom život Čuditi se sreći doskorašnjoj Rastrgati dronjke prošivene Ogoliti stegna i tetive Pokazati muškost Breme plemenito Začiniti psovkom svakojakom Jednoga ću dana ah jednoga ću dana svjesno ludovati Život psovkom iznuditi Smijati se svemu jučerašnjem Jednoga ću dana život proživjeti Psovkom, samom psovkom usta, snove, život okititi stvarnost obmanuti Jednoga ću dana Jednoga ću dana nešto učiniti s nečim raskrstiti

37

Kititi se psovkom golotinjom i tetivom Tron mi dajte psovke postavljajte Jednoga ću dana ah jednoga ću dana Okićen psovkama život proživjeti Barem jednog dana Jednog dana, jednog dana Okićen psovkama

38

*** Čudna je istovjetnost trulih panjeva sa mojim raspršenim bitkom i siva mahovina s neotkrivenim pogledom da se potvrdim Kako sam sputan sponama dugovanja Kako sam jednolik u traženju ljubavi Istim tragovima gazim i ponavljam se Kako je srce okrutno a misao bešćutna Svekoliki bože Objavljujem ti rat Armagedon silni

39

SJETA Život je beskonačno pust izađu li iz njeg' drage sjene A vjetar njiše srce i traži traži uspomene Prsti prebiru lutnjom A vjetar njiše njiše dok duša traži I traži traži duša ne nazire li se netko ponovo bijel u daljini

40

*** Bezrazložnoj ljupkosti spokojstva predajem se a nikakvoj mijeni nema začetka Gledam sebe umnoženog i čudim se koliko ljudi prebiva u meni samom Svaki je od njih ćudljiv i svirep samoživ i svoj a nikakvoj mijeni ne vidim začetka U isto sam vrijeme pustolovan i spokojan zastrven i ushićen bezrazložno uspavan u kolijevci uljuljanoj budan i prisutan

41

USHIT KAO SUNCU Kako je nezgrapna moja ljubav prema tvojim uskovitlanim ljubavnim parošcima Drhturim kao razlistala breza Ugledam li obrise tvoje kako uranjaju zanosnim hodom Ne usuđujem se zapjevati o tvome vratu da mu ne narušim sklad muzike žila kucavica Opčinjen ću postati udvostručenim redom trepavica ako ushtjednem išta osim gledati ih Nije ti ravan niti svijećnjak ni kandilo sa zapaljenim žiškama Uzet i izgoren kao luč što je ukrade neki bogovima želim biti o pojasu tvome i prostrt za uzglavlje tebi

42

Želim vidovit biti da ishitrim one koji se nadmeću sa mnom Upuštam se u utrku sa svima zaljubljenima i bit ću najgrlatiji među njima Nadmašit ću sebe zaljubljenog među inima O grlati ja zaljubljeni prestravljeni mladić u opsjeni

43

IGRALI SE KONJI VRANI Išta li se bože još može meni izgnaniku tvome dogoditi tamno Čija li je ono pjesma ispjevana Vrutak svijetli meni nedostaje Znam li bože što mi nedostaje Od istoka do utoka sve je tlapnja neka Zasvijetle dimni kolutovi magnovenjem nadvijeni pa se ruše puše neprozirnu mrenu omotavaju okolo spoznaja

44

Tanji Kragujević *** Neizgovorena ostaje bujna riječ ljubavi u grlu Neizgovorena se preporodi u bol I jeka njena tutnjavom neumilno zvoni i bezutješno ječi Neizgovorena je riječ ponajljepša od svih kazivanja što miluju uzdrhtale usne Istina je neizgovorena riječ Obilna je neizgovorena riječ kao proljetna kiša kao predigra svim pošastima Svetosavskim mrazom ošinuta ostaje u grlu neizgovorena najljepša riječ ljubavi Samo jeka njena neumilno zvoni i bezutješno ječi

45

*** Mene nema samo vrijesak krijesi Utabana zemljo samilosti tvoje mi smo žedni Ugarci su mjesto srca Duša nam je zatravljena Viknuo bih Tko me čuje Izazov je gorka slutnja Kunem svjetlost Proviđenje A odjeka nema Kuda bježim Utočišta nema Presuda je grozna O Usude

46

REMINISCENCIJE U gradu N. obljubio sam jednu ženu Kakva žena Bješe snena Pa raspletena U stvari bila je to žena raspuštena ali ona je bila i te kakva žena Iako raspuštena nešto je htjela ta žena od mene I ja od nje veo tajne Prevari me žena Nije bila ni snena Niti raspuštena nije bila Ispade tako U gradu N. obleža me varalica jedna Ne ostavi svoj crni plašt Takve su žene — smiješno

47

TRAG PRIJELAZA Ima neka žena otužna i blijeda lica I neka zvijezda nedokučiva ima Cvijet neviđen Zvijezda će moja proći u mimohodu sa mnom i žena i pogled namjenjen meni u prolazu s dubokim neponovljivim tragom

48

ODORA IZGAŽENA Pepel i dim Paprat i cvijet Suučesnici moji u koroti za nekim napaćenim likom Pritišće me zov divljine i neizvjesnosti Čudesno sam zbunjen Što se to oko mene zbiva Neki rvač snažan obori me Pregaženi cvijete kako ćeš dočekati zoru

49

Juri Ujeviću LELEK IZGNANIKA O bolno bolno jutro hoćeš li ikada svanuti sa praskom života u sebi Ne raspoznajem više tko to korača mojim koracima makar sam to želio Crveno svjetlo utrni svoje žiške O prozračno nebo zavedi me Pokaži mi put gdje odsjeda vihor Ukaži mi kamen nemara da otpočinem ili izvor s vodom zaborava O čisto nepatvoreno jutro

50

SKRŠENA HARFA Iz protoka vode i sagorjevanja vatre nazire se iskričava nježnost i sućut bilja Ja stojim sučelice sfingi Govorim ludo jer moram I životinje navještaju nemuštim jezikom neostvarenu čežnju Spopada me nerazrješiva pometnja Sfingo objelodani svoj zakon Vjetre otvori ustave na branama Porazmjesti pregrade da nema međe srcu niti samogovoru Da nema međe prisutnosti nasušnoj

51

PJESMA KAO IGRAČKA Čudak sam Isti kao prolaznost nekog dopadljivog fragmenta Smiješna mi se čini buka oko toga ostvarivanja sebe u nesnosnim manirima zadovoljštine Nije me strah, obično rečeno, recimo smrti O, vraški sam ja zagledan u sebe narcisoidnog No čemu bijeg taj utapanja u omamu sebe Uistinu velim smiješno ma ne — varam se Ne može se konačno ništa reći u vlastitu odbranu Jednostavno, ja sam tu negdje omeđen možda razuzdan, o dozvoljavam Kakva istovjetnost koještarije Svi se mi preispitujemo Štaviše ispitujemo s potpitanjima Ludosti Ali simpatične ludosti Naklapanje nema granica Istina — priznam — krijem Naravno kao i svi tako neke običnosti Svisnut ću od smijeha makar me ozbiljno shvatili izvoznici ljubavi i napirlitanog znanja

52

Nitko nema prava na svoj život Ne, nitko (ozbiljno ponavljam) Jebem ti Svašta

53

ODA NEPOSTOJEĆEM Prijatelju moj tvoja je kosa ko trava Ali ja ne govorim tvojoj ljepoti nego zazivam te da usniš u mome životu samozvan da se tvoje riječe pretoče u meni kao samogovor Prijatelju ti si moj vodič kada zalutam u guštru Ja sam izgnan Ja sam slab Ja sam čarobno osujećen Povedi me goloruka razgrni trsku i šiblje Moja je snaga u tebi Jesi li vidio prijatelju kako konjanik jaše Tako zamišljam tvoj dolazak kada me sapnu bukagije razdora Prijatelju ti si kao ljubav kao privid kao dobar odlazak kao san pred jutro Ti si pjesma nedovršena Ti si neki razbojnik koji me zasu cvijećem Ti si dar dokle god to jesi

54

Prijatelju čuješ li kako nježno pupaju trešnje To je moja poruka da zalutaš k meni Vidiš li rosu da sahne Dotrči i javi mi to Ako se ispriječe utvare pred tobom Ako te usput zavedu žene Ako naiđeš na koralj Prijatelj sam ti Budi zaveden Okoliši utvare Sakupi koralje Ti si čovjek i ja sam isto Samo ne zaboravi što ti je naum i kakva te svirka mojih riječi čeka

55

NERAZMRSIVO ŠUME UDOLINE Moje su riječi samo moje Ti ih ne razumiješ Niti Ti Niti Ona Niti bilo Tko Kako prepoznati nepoznato Moju ćutnju nitko ne osjeća Ni ja se ne prepoznajem u tvojim očima Nitko o nikome ne zna koliko bi se za časak načuhnuti moglo Otkuda ptica o zemlji pjevati može Ako je vrlina njena let Nitko nikoga ne razumije Makar se uho pretvori u zumbul Ono ništa ne čuje Uho čuje sebe, čuje prazno i uplakano veče Zar je nekad netko nekoga volio Volio je sebe O da s e b e i svoje prazno uplakano veče Ljubio je svoju taštinu Neke ostatke sebe O divno šuštanje preplanulih voćaka razumio sam te

56

Razumio sam i tebe sjeno drveta i tebe lastavice No riječ mnogoznačnu ničiju nisam mogao shvatiti i žao mi je zbog sebe i svih riječi koje odnese vjetar a bile su teške i pune očaja

57

Tihomiru Penaviću *** Ništa još ne doznadosmo što naši preci ne probdješe Ostaviše nam oporuku u nasljeđe da ih dostignemo u porazu i padu dok sustižemo smrt

58

*** Čime zaslužih gospodo Lucifere i ti o Gospode Možda bijelim sljezom ili zalaskom sunca da me svojatate s podjednakim uzurpiranim pravom

59

*** Moja je nesreća snena i čudesno lijepa Ne bih je dao ni za Skadar na Bojani a ni za školjku nasutu biserima

60

LOMNA PREPREKA I dok neodlučno gazam u histeriji ovoj lomnoj neznatna je riječ moja uzvanici na velikim svečanostima čeznuća i strave dozrijeva dotle jarosna pšenica crveni šipak čak i sumorni kesten dozrijeva

61

*** Spremni smo o suigrači moji zalaziti u prvošnja svetilišta ištući hostiju Zaboravismo da više ne vjerujemo u glineni top Uzalud o uzalud se vraćamo nema naših prastarih igračaka

62

Sonji Manojlović LJUBAVNA PJESMA Htjedoh da sam ljiljan razodjeven pred tobom Htjedoh da sam krčag kojim se polijevaš po skrovitim mjestima Da sam zaklon koji ti okupanoj čini zaklon od nasrtaja zloslutnih namjernika Osnažen čegrtaljkama i strijelama ljubim te golu i raskošno zaogrnutu Volim te kao Salamon djevojku što je na ispašu izgonila krdo neposlušnih životinja Orfej sam danas silovit Izvest ću te iz tame okrenut prema stranama sunca Tek na planini podignut ću kapke da mi se ukažeš obična u bolu da ne umrem začaran ljubavlju

63

*** I bje bog dan prvi I bje tuga dan prvi I bje tuga dan drugi I bje tuga dan treći I stvori bog čovjeka po obličju svome I bje tuga dan peti I stvori bog srce i ljubav I osta tuga dan sedmi

64

*** To što ne dosnijevamo To što se prijetvorno izlaže drskosti isto je kao more sklono promjenama isto je kao vikar bogorodične crkve To su prepone nadahnute iskonskim urodom utapanja u pretijesne okvire žića i pokore Blagotvorno se udvarajmo noći da nas izbavi spasonosnim snom

65

*** Rekoh i ustvrdih Ovo je moje poimanje Ovo je moja promisao Zatim me porekoše svjedoci

66

*** Da smrt ugledam sa tvojim usnama prepustio bih se njenom zagrljaju

67

Peri Zupcu *** A možda ima zdanje poput mudrosti a možda ima bašta možda ima prohod ili tako nešto kao tijelo kao život kao tijelo

68

ČITAV JEDAN ŽIVOT A on je mislio, u ono vrijeme dok još nije doživio što je očekivao, da će se sve to jednom pojaviti, neizbježno i nezadrživo, da će ga zanijeti tugom, poput one kada se ne razmišlja, i kad se to niti ne može, kada se to samo osjeća. A potom, nakon misli, obuzimala su ga sumorna raspoloženja, neshvatljiva, ali poznata mu neraspoloženja koja dovode na rub propasti, polako ali sigurno. I otimao se kako je umio i mogao, izlazio uvijek pobijeđen no snažan da još čeka. I pored spoznaje da samo naizgled bitiše činilo mu se časovito da je moćan i da je živ i da uživa; i nakon toga nerazaznavajući kako, vraćala bi se stara turobna sjeta i odsjedala na prijestolju samoće njegova srca. Tada bi bivalo teško smoći dovoljno snage da se ne učini kraj. Obično se dešavalo da je sve pogodovalo smrti, kao da se čitava jedna mora stuštila na neko nejako srce i tišti ga i pritišće samo zarad toga što joj može biti i jer joj godi. Ali pogriješio je, naime, shvatio je da toga nema, a takvo nešto nije smio saznati. Nije smio. Štaviše treba se kloniti zadovoljstva, izbjegavati ga u samom početku da se ne omalovaži njegova vrijednost jer je nepotpuna. No to bijahu usputna njegova razmišljanja. Srce je imalo svoje zakone, sasvim oprečne razumu, kao što to najčešće biva, kao što to gotovo uvijek biva.

69

Zatim je činio sve da izbjegne požudne poglede, da ostane miran, da se otuđi, osami negdje, to jest da ne ljubi nikoga i ništa, da se zabavi sobom. Ali kao i srce i tijelo svoje živi, sasvim nezakonito, hirovito; jedino što dolazi do raskoraka — ono brže umire i to halapljivije želi udovoljiti sebi. I tada bi se sapleo i tada bi se lagao i tada bi žudio da se zadovolji, ali uzimajući nedopustivo ponovo se gubio: uvijek je gubio, a to je bilo žalobno. O kako je zamišljao svijet prije dodira! Uzbudljivo, do besvijesti uzbudljivo, nerazumno čak, kao čitav jedan život, poput sna. A iskustvo je činilo svoje, sasvim suprotno, stvarno, nemoguće; i kako dočekati čemu se ne nadaš, a ipak čekaš, podivljao od čekanja. I ostaješ zbunjen gledajući svijet. A ima nešto prokleto, isplatljivo; samo vrijedi li, pitao se on, žrtvovati se dugo, nemjerljivo dugo i tko zna hoće li se pojaviti u konačnosti? I od svega ipak ostaje tajna tajnom. U njoj su neki pradavni zakoni bitka i neka bude tako kada drukčije ne može biti, mislio bi on zatečen nečim ovozemaljskim, što bi ga vratilo svakidašnjem, običnom onome što nije želio.

70

SMISAO Hoću kristalnom tajgom da jezdim U tome su sakrivene moje želje U tajgi u kristalnoj Hoću da pjevam negdje dok naprasno puca ljubav Dok ljubav puca naprasno To je moj smisao izvit u nedogled U nedogled izvit Grstim se na ugljevlje koje mi baciše za sudbu Na ugljevlje za sudbu To je najubojitije oružje kojim barata žudnja Kojim žudnja barata

71

ODREDIŠTE Treba izmisliti drugo odredište Treba o ništa ne treba ili neukrotivo da riknem livadama svoju tužaljku psalam jagodama uzrok vrbama ili ne treba li

72

UDES Okupah se u riječima i iziđoh prljav i zeleniji no ikad jer nedostatne su riječi da kažu što duša misli uzbuđena raskošno nehatom udesa

73

NOKTURNO Sneno koračaju mirisi I vode plâču obale

Neukrotiva je jedino smrt Već na početku izvora slutim kraj svoje krvi

74

NESPORAZUM JAVE Da sustanem od oprečne jave ili da prenaglim u zoru Treba nam samo prividan sporazum o uspješnom pohodu u beznadnost jalovih obmana *** Krivi su Krivi su jer nas darovahu srcem umjesto životom. Obeščastiše nas prije poroda *** Prokušani smo odavno u nastojanjima a ipak smjerno se klanjamo prevrtljivim snovima tako nam pečalba vječito magli pogled *** Ukočeno obuzeti javom nestrpljivo umiremo tužni

75

*** Da li da zaniječem ishod prema planini prema visokoj da razastrem moje noći uvele da razastrem da se kamen uzbudi od žeđi ljubavne jer siguran sam da ništa nema do jedne jedine ljubavne zablude koja nas među zvijezdama oživotvori i ovjekovječi ništavnim padom

76

ŽALOBNA PJESMA Meni je hiniti sebe dužnost moja neizrečena optužbo neuhvatljivo držati nespoznatljivo spoznati nesvrhovito ljubiti moja neizrečena optužbo

77

*** U ovoj utrci kroz ružina polja takozvana htjedosmo samo kratkotrajan osvrt na život baciti no nismo se uspjeli no nismo se uspjeli nigdje zasićenoj diviti nakani

78

IZBOR Prelistavam tako nužno čimbenike jave zlostavljan izabrah nesporazum da se uništim

79

*** Čuli smo čuli gotovo za sve izuzev da je umro neki putnik prožet životom

80

KRAJ Unosimo se čisti u nečije ogrlice i savršeni zov prirode Spotičući se stigosmo otkud pođosmo onemoćali da začnemo išta nanovo

81

ODMAZDA Odavno već napravismo Sizifov posao Vrijeme je da budemo linčovani za to

82

*** Rekoh i ponovih sebe kao što se svijet u sjeti ponavlja ali ne čuh uzvratnu riječ

83

*** Obećaše nam zemlju sa izvorima i plandištima a zatim postaviše ograde da zurimo svijesni ljepote nedokučivog čemu pripadamo nehoteći

84

*** Prigušeno napadnuti Amorom jecamo i odričemo se pod izlikom skorog blještavila da zasun makne na vratima nepoštedne žudnje pomičući joj granice vlastitom obmanom

85

IZGOVOR SRCA Opet si se srce moje ponovilo ludo ne pitajuć za ishod o srce moje ne pitajuć za ishod *** Srce ti si kao šuma iskrčena bez stabala stoljetnih nekome nuzvraćeno okresano Srce si i ćuti svoj bol *** Lûk je srce moje napet od rasapa beznadnih pogleda požudno uprtih u crno crno kao smrt

86

IZLAZ Premostih da pređem a tamo me čekahu isti *** Pokušah i sakrih se iza sebe samog *** Preuranjeno u trku propadahu oni koji htjedoše stići *** Da sakupim sve što sam rasuo bila bi to opet mogila pritisnuta mojim imenom *** Ko Diogen nekad zatočenik hrabri neumorni tragač isto i ja sebe tražim i nigde me nije

87

*** Preosta nam nakon uzvratnih susreta da zagledani u zrcalnu tišinu vode razgonimo bore što nam urezane narušiše sklad i ljepotu koja nas napusti ne dotaknuvši naše usne već pomalo uvele i naše oči već suviše oprezne Preosta nam da uplašeni prihvaćamo ponuđeno bez nagodbe presretni da nas zapuhne izvorni drhtaj metalnog glasa neosjetnog zova Ostaje nam da savršeno mirni nenadoknadivo do kraja probdijemo ono što goniči stoke psuju

88

IMAGINACIJA I sada potpuno nesretan Odèh ponavljam se jedinim načinom svog postojanja ljubavi moja jer ruka je tvoja posve nalik životu koga tražim i iako slutim prepoznatljiv mi kraj do savršenstva tužan jer ništa ne dobismo pritom premda izgledasmo presretni naoko I zaista, Odèh, ljubav me čini najsretnijim nesretnikom skončavajući me u ništavilu a tijelo je tvoje nepresušiv izbor da opstanem bezbedno začuđen ljepotom ljubavi moja

89

*** I Odèh sve što nemam to si ti i zato plah i krotak čekam smrt najvljenu umu i da se vitak poput pantere vinem u nabujale vode zamišljenog svijeta i da umrem negdje zaštićen ljubavlju koje nema a sâm sam je

do bespuća doveo izmislivši je

90

*** I nakon samoumorstva kao što vidiš Odèh preporođen nastavljam se u započetom obliku svog bivstvovanja a to je opet ljubav bezgranična bez pomirbe neistražena i zanosna i dovoljna da trajem znan mi čekajući obznanjeni poraz

91

ALEA IACTA EST Kao što jelen košutu u ljubav zaziva rikom je urazumljujući tako se i ja rvem sa sobom riječima nadomjestivši svoja uzaman htijenja Strašna li bremena za već prenapaćenu dušu

92

*** A poslije ove kobne odluke da se ipak održim umno prisutan ovdje gdje treba da trajem jer sam odbrao postoji znači znatiželja jača od nesreće jača od spokojne smrti i odà sna konačnog Neizvjesna li početka u sumornom nastanku nasljeđem žigosanim puna opravdane strepnje

93

*** Zakoračivši svjesno u tamno, u isto, u očekivano savladan prepuštam se da dugo i gorko plačem I samo da plačem prožimljuć' se suzom duboko, duboko tim ljudskim stvarno istinskim životom jedinim preostalim neuskraćenim nam darom

94

*** Nije to ništa što te još čeka. Sve će se još nebrojeno ponoviti i nove strasti obuzet će ti srce i novi nemiri kušnjom će te obdariti slični jučerašnjim bez izgleda na netraženi mir. I ništa nećeš doživjeti — do toliko puta isto — teže podnošljivo

95

I SVA TA NAGAĐANJA I sva ta nagađanja o svijetu obistiniše se sa strahopoštovanjem I sva ta shvaćanja postadoše umorna i nerazložna I sve ostade kao što je i bilo prije čednog izlaska u pustinju

96

SAMOTNIK II Odista je tako, oduvijek je bilo, samotniče s harfom; cvijet ne može iskrom iskrenom korov udiviti, a ni ti sebe izmijeniti ne možeš, a kamoli svijet svojom istinom. Umoran si odveć od uzleta i prenaglih padova da bi samosvojan opstao. Kušao si riječima biranim ostvariti se, uljepšati protok, izreći se čovjekom. Okolišno si zaobilazio pogubna mjesta, a ona se neumitno gomilahu i tamo gdje izgledaše ravan i gdje se nazirahu svjetla. Prespor si u nadilaženju sama sebe i zato ti je lomiti se određeno i zato ti je tamnjeti nedorečenom. Okani se nemoćnog bijesa shvati se manjkav i uzaludan Opusti svoja prenabrekla čula kao što činjahu mudriji od tebe; ne žuri stići ne možeš Pusti, teturaj, jer slični tebi poživješe dugo i mudro

97

MI]O JELI] GRNOVI]

IKEBANA IZ JASENOV^ANA UQE NA PLATNU 50 h 70 cm

98

MJG: "Lepe kate" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

99

MJG: "Petlova kresta" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

100

MJG: "Ru`e" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

101

MJG: "Neveni" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

102

MJG: "Gladiole" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

103

MJG: "Bo`uri za moju mamu" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

slikano za do~ek mo{tiju moje majke prenesenih iz Krajine u Srbiju 2009.

104

MJG: "Gr~ki suncokreti" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

105

. MJG: "Gr~ki suncokreti"

uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

106

MJG: "Majske loptice" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

107

MJG: "Lale" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

108

MJG: "Georgine" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

109

MJG: "Glicinije" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

110

MJG: "Dalije" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

111

MJG: "Jorgovan" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

112

113

ОСТРВО ЉУБАВИ ИЛИ

БАЛАДЕ О ПАУКУ

Крушевац, 1973. године

114

Naslovnica prvog izdawa

115

I Било је то оних дана када сам мислио да је све садржано у твом нехајном мирису пазуха Хтједох тада чак и поживјети један мали уљуљани сан Сада одлазим једним од својих многих путева (ионако је све у одилажењу) јер размислио сам о свему сам размислио и не знам докле ћу можда све дотле док не наиђем на препреку попут тебе па ако и не наиђем свеједно одлазим

116

II Још увијек моје руке говоре да те воле више него што смију о каку су лијепе и живе моје руке освијетљене твојом љубављу а ти о томе ништа не знаш

117

III Онда кад смо испијали црну каву по кафанама када смо испијали црну каву

118

IV Онда оних мартовских дана када сам љубио твоје усне први пут ни слутио нисам да ће ми увијек недостајати да ће ме заувијек уништити

119

V Сада, ових јесењих дана, све је зрело, презрело, а моја љубав премда у одласку цвјета

120

VI Помало заостајати иза тебе и гледати у твоје плећке јао помало заостајати и гледати у твоје плећке

121

VII Још и сада од твојих прста у мојој руци дрхтим ненадокнадиво те волим и сад кад одлазим

122

VIII О оним цикламама кад их просу по мом лицу нећу никада ништа рећи

123

IX Данас је дан кад морам отићи низашто, никуда, никамо Данас је за мене изгубљен читав свијет бесповратно

124

X Дуго, дуго је одонда прошло откад те моје тијело упозна одонда до данас годинама дакле већ ни дан ни минут прошао није а да нешто прелијепо за те измислио нисам

125

XI Нисам ти увијек говорио што ћутим видјели су то и слијепи случајно када би их преко улице превео

126

XII Добио сам од тебе све ама баш све што сам од живота хтио Господе, колико богатство оставити морам да ми се само не отме

127

XIII Док пишем ове стихове љубави моја размишљам како ли ће тек теби прочиташ ли једном ово бити

128

XIV Уморан сам јер толико тога треба да кажем а да ништа казати нећу

129

XV Највише што памтим о теби то је свака ситница, покрет и ријеч

130

XVI И кад те заборавим причат ћу цвијетовима — лопочима на острву љубави о теби

131

XVII Постоји у моме животу само једна једина ствар у самотности звао сам је ти

132

XVIII Зашто не оставиш све што сада радиш зашто не оставиш ради мене све што сада радиш

133

XIX Докле, докле, докле... Овдје престајем бити а да не ријеших ништа

134

XX Овог љета спремио сам за тебе читав арсенал ријечи оних ријечи које се говоре напосљетку највећег заноса а ти их не чу и не узе но ја их никоме другоме никад казати нећу

135

XXI Двадесета је ово пјесма за непун сат што ти је написах али нити једна секунда љепоте исказана што је с тобом доживјех

136

XXII Од мене ти желиш тишину ти желиш тишину од мене па зар да ти је не приуштим

137

XXIII Љетос кад је требало да те видим и океан премостио бих и дошао као што и учиних

138

XXIV Твоје страсти су сасвим друкчије од мојих и више их имаш а моја мислити о теби

139

XXV Кад једном све прође и кад једном човјек већ оде поново опет жели да поред тебе буде

140

XXVI Како ћу кад овим шумским стазама куда смо ишли пролазио будем сам

141

XXVII Слушам куцање сата и свог срца а чујем срце твоје

142

XXVIII Твојих долазака се сјећам јер одласци твоји бијаху за мене смрт

143

XXIX Прије него ли те упознах љубави моја мислих да ништа немам а шта сад да рекнем љубави моја

144

XXX С тобом сам био с тобом и нестајем

145

XXXI И на крају кад већ немам више ријечи да кажем желим још само нешто кад умирао за много година будем, будем ли, јер сад већ мртав сам моја задња жеља бит ће да ти кажу, да ти кажу он никада није отишао поред тебе у самотним ноћима твојим бдио је над тобом као онда кад сретосмо се уснама први пут као онда

146

ЦИГАНСКИ РОМАНСЕРО 23.10.1971. Ноћ је на мојој Банији Романсеро Све спава само не ја јер на тебе мислим Са лозе заостало након бербе мирише грожђе као тамјан, као коса твоја мирише Романсеро Отац мој мили и мати легоше а волим их Романсеро да знаш колико, превише их волим Сасвим неважне о теби причам им ствари то како смо се упознали али свакоме посебно тако да двапут уживам спомињући твоје име Сутра ћу причати о теби најцрњем из јата пјетлићу онда причат ћу о теби мојој црној ждребици са црном гривом као коса твоја у шуми стољетном храсту и извору ћу причати о теби кад одем по воду у чијој ћу бистрини тражити тебе Романсеро Хоћу ли издржати да се не бацим у воду нађем ли те

147

ЦИГАНСКИ РОМАНСЕРО II 24.10.1971. Тек што се дигох Романсеро заправо само што се пробудих Мог црног из јата пјетлића слушах како пјева Пјеваше пјетлић дуго и лијепо мој црни Романсеро Предуго и прелијепо ваљда је ноћас сањао тебе

148

ЦИГАНСКИ РОМАНСЕРО III 24.10.1971. Бијах на извору подно старих грабова Препун бијаше јесењег лишћа разнобојног у лишћу гледах мозаик твог лица Какве су ти очи у извору Романсеро биле! А лишће тек у шуми шуштало је неку отужну циганску музику препуна шума твог бијаше гласа управо тако како ти говориш када ме водиш Београдом и у заносу причаш

149

БАЛАДЕ О МАЛЕНОМ ИЗ ПРЕДГРАЂА ПАУКУ КОЈЕМУ ПРИЈЕ СМРТИ ПИШЕМ СВОЈА НЕПОСЛАНА ПИСМА Мислим да је то најљепши паук који уопште постији, ако паук уопште постоји, тј. оно што ја мислим да паук мора имати. Мој паук, ако се не варам, има најљепше очи схваћате ли, ни плаве ни зелене, (то горе по мене) Затим мој паук не плете мреже као што се мреже плету Он мене у своје мреже плете Своју дивну мрежу он од мене плете Данас сам га глед`о Само сам га глед`о Мој паук нешто има што ме обузима тако да више нисам свој (а нисам ни његов) Заправо хоћу да кажем кад једном људи са друге неке планете униште ову нашу желим да кажем — једноставно желим да кажем ЈЕДИНО ШТО ПРЕЖИВЈЕТ ЋЕ не случајем неким него што се уништити неће моћи бит ће моја љубав према мајушном из предграђа пауку

150

Да лебди остат ће она као опомена да се љубав, само ако је према пауку гајиш, никад утрнути неће П. С. И након година не знам ни сам колико милиона учењаци са неке планете читајућ` поруку са Земље устврдише да у цијелој васиони ништа бесмисленије открили нису до овог обичаја на Земљи на којој главни закон је љубав, кажу Само један се не сложи с многољудним овим скупом и на крају маргине умјесто потписа написа да закон са Земље постаје закон Свемира Ето, тако је, кажу, била јака љубав неког пјесника самотника према малом из предграђа пауку

151

РЕМИНИСЦЕНЦИЈЕ У РИБЊАКУ ПЕТРА ХЕКТОРОВИЋА У миру и љепоти древног здања спокојно вршљају рибе тамо и амо с наканом само да утаже глад а ја под тријемом сједим и ћутим неку давну бол за минулим временима и питам се стари Пјесниче Хвара није ли и Твоја душа узалуд лутала док бијеше жива као и моја сад И значи ли шта тај спомен на Тебе кад Те више нема Тек поред риба ових осјетих сладострашће житка на трен и дубље падох сјетивши се да си био једном под овим тријемом и никад више

152

153

MI]O JELI] GRNOVI]

IKEBANA IZ JASENOV^ANA UQE NA PLATNU 50 h 70 cm

154

MJG: "Hortenzije" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

155

MJG: "Buket" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2010.

156

MJG: "Begonije 3" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

157

MJG: "Begonije 6" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

158

MJG: "Begonije 5" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

159

MJG: "Begonije 7" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

160

MJG: "Vaza" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2010.

161

MJG: "Begonije 1" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

162

MJG: "Qiqani" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

163

MJG: "Gr~ki suncokreti" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

164

MJG: "Begonije 2" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

165

MJG: "Gr~ki suncokreti" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

166

MJG: "Gr~ki suncokreti" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

167

168

169

MOJA NEPOSLANA PISMA

Sisak, 1976.

170

Naslovnica prvog izdawa

171

Jednoj od mojih ljubavi

172

Jasenovčani, 5.7.1973. Pišem ti svoje najljubavnije pismo Suton je, tek prvi suton i hortenzije, ruže iz dalekog Japana, svojom bojom, svojom plavom bojom koju gledam dočaravaju mi Tvoj daleki i lijepi lik I u svakoj ruži vidim ga Teško mi biva o pogled na neven skrećem jer od ranog proljeća za Tvoj dugo očekivani i nenajavljeni dolazak njegujem žute nevene Zatim ljubav me hvata i ako zažmurim jer ljiljan bijeli mirisom svojim nosnice moje širi kao i dah Tvoj kojim se zaista, vječno i zauvijek napajam Neću Ti pisati da Te na svijetu najviše volim i neću reći da Te trebam Ja zapravo ovakvo od Tebe želim pismo A kiše padaju kažeš Ti kad o meni pišeš Ne, ne padaju kiše Da li još uvek grickaš nokte Ne, ne pitam Te ništa ništa Te ne pitam i ne javljaj mi jer i petu Tvoju, inače koju bih, samo nju godinama ljubio bih, pomalo ispucalu vidim, a nekmoli Tebe Bože moj, kad ja tebe gledam koliko ja Tebe volim Niti od Tebe na svijetu išta ljepše ima Niti od moje ljubavi jače A padaju kiše kažeš Ti kao o meni pišeš I srvan sam već od neobjašnjive neke ljepote A padaju kiše kažeš Ti

173

Jasenovčani, 6.7.1973. Podne je, daleko negdje grmi Cigaretu palim, pijem kafu i mislim na Tebe A na koga bih osim Tebe i mislio Nije da nisam imao ljubavi Trideset i sedam dosad poput Tebe smrtnih ali Tebe konačno volim, jednostavno i dugo, da ne kažem do smrti a i poslije smrti vjerujem da ću Te voljeti uostalom to Ti neću ni kazati Najljepše je kad ćutimo, kad ćutimo onda je najljepše Preksutra idem u Srbiju na miting umjesto pjesama čitaću pismo Tebi jer na taj ćeš način uza me neprekidno biti a slaću Ti razglednice drevnih manastira onako kao što to uvijek Tebi činim samo s adresom a onda Ti čitaš što Ti hoćeš od mene jer kako bih Tebi mogao pisati nešto što Ti ne osjećaš Bože moj, koliko ja Tebe volim A padaju kiše kažeš Ti kad o meni pišeš Evo i grmljavine već u selu mome i vjetar lagano dirka grane i mene polako miluje neka Tvoja poruka Evo i kiše stvarno jer padaju kiše kada se trebamo najviše Te kiše, divne kiše kada se trebamo najviše

174

Jasenovčani, 6.7.1973. Opet je noć i zrikavci O Tebi neku pjesmu pjevaju o očima naročito i lavež pasa čujem gdje se Tebi divi Zrikavci, a padaju kiše kažeš Ti, ne prestaju zrikavci i krava rogom, čini mi se, Tvoje ime piše a padaju kiše kažeš Ti i ovi moji portreti oko mene vide samo Tebe dok onaj žuti neven onaj, sjećaš se, što ga Ti donese kao da znadoh da Tvoj je, naslikah ga Ne vene neven u mome životu nikad više A padaju kiše kažeš Ti

175

Smederevo, 8.7.1973. Smederevo drevni grad Jerine gospođe i muzika srpska stara dušu, ionako obuzetu Tobom, para A Dunav k`o more budi u meni zore dok muzika dira srce dira I nigdje nemam mira Od Tvoje sjeni i teško meni, teško meni A Ti kažeš da padaju kiše Srbija i Ti, teško meni A veliš padaju kiše Ne sviraj svirku Srbijo plakaću A padaju kiše kažeš Ti Tamo daleko moja Banija žanje žita A ja sam sam ljubavi, sam i nesretan A muzika svira A Ti kažeš da padaju kiše

176

Rovinj, 18.7.1973. U Lotar sam se zaljubio ali Tebe volim, samo Tebe volim Lotar i nije Lotar ali Ti si TI Ti si i Lotar i kamen si Ti i ovo more Ali Ti si JA E, to je to što si Ti ja jer bez Tebe mene nema nema mene jer Ti me činiš mnome Ti si ja Ti si moje veliko ja, moja duša moje Tijelo Ti si ja O bože zar sam baš Ti — ja

177

Jasenovčani, 26.7.1973. Kao što ću već zaljubljen sam u Lotar ali Tebe kao što znaš Tebe samo zauvijek volim Posao u Beogradu nisam dobio i nećemo biti zajedno ali ništa zato nije potrebno da si kraj mene da bih Te volio Inače ovdje te osim mene također sve voli i čezne za Tobom Sve vene za Tobom Trave, cvjetovi, voćke sve to saosjeća sa mnom

178

Zagreb, 7.8.1973. Kolodvor Slušah kako starih hrvatskih pjesama glazbala tuku i mene vuku k Tebi me vuku (da se vratim) a ni otišao nisam od Tebe nikud niti ja imam kamo od Tebe otići

179

Jasenovčani, 24.9.1973. Noć je i divlje guske slušam glas Na jug leti, a umro je Pablo Neruda, I sve nekud leti, umire jedino ja uza Te neprestano bdijem A i kiša će Škripa vratiju preko puta na susjednom voćnjaku i psetanceta moga nemir Možda ipak dolaziš Ti

180

Sisak, 14.10.1973. Drina cigareta i vino od kupina i Ti Moja Lolkica, psetance, ozdravilo je i možeš uživati do mile volje u njemu Ja Te volim danas kao i sve ove dane što Ti nisam pisao Volim Te neumorno i zauvijek Samo se pitam zašto se to baš meni dešava da tako ludo volim I moje telo koje negujem za Tebe miriše danas popodne Ljubim Ti noge A te Tvoje ruke Dušo moja ja nemam više riječi kojima bih mogao kazati svoju ljubav Lepoto, dušo, bagremu beli snežna polja i zelena trava moja ljubav nikad ne spava Nežno Te volim kao kad jesensko sunce greje ili kao kad ovce za jaganjcima bleje da im mleka dadnu Što više starim, a još uvek mlad sam sve lepše znam da volim, to jednostavnije i bogatije Već sam Ti napisao najlepše pesme ovoga sveta i čudim se otkud ta divna tuga kojom me zasipaš ovoga leta

181

Sisak, 18.10.1973. Samo naizgled živim i razgovaram Jedva znam da postojim Lepota Tvoja igra preda mnom igra, igra Rastrgaće me poput tigra Ja Te volim dušo moja Iz pjesme u pjesmu ja se ponavljam iz dana u dan Dižem se i liježem s Tobom Ja više ništa ne znam Jao koliko Te volim Jao žita niču u selu mome a Tebe nema da ih sa mnom gledaš Jao lepota Tvoja igra samo igra ko čigra preda mnom igra O suviše je dugo ovo leto bilo Leto prokleto Ti, pa opet Ti Ujutro Ti, jučer Ti, danas, sutra Ti Kako da izdržim toliko lepog svaki časak Jao Ti, danas Ti, sutra Ti A kada mi O bela, o jutra, o žita mene se ne pita Samo se lepota po meni skita o što ću bože Kako iz ove kože majmune, ludo, smem li A šta smem li Lepota Tvoja ko kondir zlatan Ja ne znam više A što to ne znam više Volim Te dušo moja Kao ja Tebe što volim na svijetu jedino samo još ja Tebe volim

182

Sisak, ulica jedna, jednog datuma desetog mjeseca 1973. Nikada me nemoj ostaviti Po ptici barem nekoj riječ dvije uputi Nemaj brige znaću ja da je to za mene jer Te volim učini to dušo moja za mene Ako ne učiniš umrijet ću a ne bi trebalo dušo da umrem barem zbog Tebe ne bi trebalo da umrem

183

Sisak, 26.11.1973. U gradu večeras nema svjetla Kao i uvijek, kao i obično ove dvije zadnje godine mislim o Tebi Kažeš nokte više ne grizeš Jednu noć Dvije noći tri noći spavali smo zajedno Ja znam da me voliš ali meni to nije dovoljno Istina je da me voliš ali hoću da me voliš............ odćutaću odćutaću kako da me voliš

184

* * * U gradu je još uvijek mrak ali ne smeta ja Tebe i u mraku vidim Vidim Te svagdje Ne da mi se pričinjaš to i jest ono najgore što Te stvarno vidim i onda kad Te nema

185

* * * Mrak je a znam da Ti voliš svijeće Nemam ih, ali cigarete imam koje Ti pušiš Sada da mi je s Tobom onako ujedno cigaretu popušiti jednu i ništa više i nikad ništa više

186

* * * U gradu je još uvijek mrak Ja inače ljubavnicu čekam da dođe a očekujem Tebe Ni nje ni Tebe nema a ona me oduševila jer sam je u Tvome upoznao prisustvu Mrak je, nema ni D. da mi kaže da me voli kao prekjučer što reče Veli, ne krijem da Te volim jer to ne mogu sakriti I vole me svi me vole ali utoliko ja volim Tebe sve više i više

187

* * * Lavež se pasa čuje kao kod Lorke samo on je mogao biti i da se ne zaljubi* a ja to ne mogu Moguće da nije jer Lorka nikada nije vidio Tebe jadan Lorka _________ * F. G. Lorka — Nevjerna žena

188

* * * Još uvijek je mrak u gradu kao u duši mojoj a ja sjedim i u Te gledim (kao što na mojoj Baniji kažu) Piši mi, molim Te, velika pisma znaš da me zanima sve o Tvojim ljubavima Žao mi je što te ne vole jer bez obzira na moja stanja ja ljubim samo Tebe i Tvoju sreću Čudiš se E i to se može kad čovjek Tebe voli To se može, i to se može Da, da čudesni su putevi gospodnji

189

Sisak, 18.12.1973. Sam uz cigaretu i čaj volim Te Sve nedostatke Tvoje volim istinabog kojih nemaš još ali ja se pripremam kada jednom neizbježno dođu da ne budem nespreman pred ljubavi da ne budem nespreman

190

* * * Ti me uništi nesposoban sam za ovaj svijet otkad upoznah Tebe No ništa zato jer sav svijet moj svijet koji meni treba to si Ti i niko drugi i najsretniji sam u najpunijoj mjeri Što to baš tako mora biti i nikako dgukčije Što ja ne bih htio mijenjati i kad bih mogao

191

— Opet jednoj od mojih ljubavi

192

26.1.1974. Prvi dan moje ljubavi Vi ste ćutali Cijeli dan ste ćutali A kako sam vas volio dok ste ćutali a da ste i govorili svejedno bih vas volio a da ste radili i jedno i drugo Ja bih opet radio isto volio bih vas

193

* * * Kažete da ne razumijete zašto vas volim Ne razumijete, kažete Vjerujem vam — to uglavnom niko ne razumije Vidite ja vama nikad ne bih rekao da vas ne razumijem u ljubavi jer vas toliko mnogo volim

194

* * * Upozorio sam vas (umoran sam od promašaja) ne ulazite u moj život neodgovorno ne ulazite (zapamtite, zavoljet ću vas neću moći bez vas) ne utičite mi se — ne igrajte se Što ću učiniti ako me napustite Vi ste tako mladi a ja tako star Vi me volite, kažete Nemojte se ljutiti, ali Vi to ne znate Meni ne treba Vaša ljubav Vi mi trebate — čujete li me? Trebaju mi vaše ruke — vaše tijelo, misli vaše Sve vaše da bude moje jer ja sam vaš

195

* * * Vi me slijedite iz vama neobjašnjivih razloga Vi me se ne plašite a bojali ste se nekad Vi ćete me ipak zaboraviti a kažete da nećete Kao i svi dosad i vi me morate napustiti Jedino u ljubavi ne možete me slijediti jer ja volim u svim vremenima i premda se vremena i sve se mijenja a samo ja ostajem isti

196

* * * Vodio sam vas na Ostrvo LJUBAVI Dugo ste stajali s one strane i dugo ste se odlučivali da pređete k meni Da biste mene imali sve morate napustiti i tek tada biti moji jer želim da vam ja nadoknadim sve da vam pružim sve da vam značim sve Vi to morate osjećati Vi možda ne znate da ne mogu bez vas Ako li izgubim vas duga li umiranja

197

* * * Kažete da ćete me obići da se ne iznenadim kažete Ne vjerujem, a ipak danima neću napuštati kuću Čekaću vas sve dotle dok vas ne budem morao vidjeti A to je već sada Pa recite kako onda da vas čekam

198

* * * Kažete da volite moju ruku pod glavom kad spavate Kažete, volite moju ruku Ja ne kažem ništa Ostavljam Vam ruku

199

* * * Recite, molim vas, zašto ste milovali moju bradu Zašto ste ljubili moje palce Zašto ste me pustili da živim svoj život a da nisam sasvim siguran da ste me voljeli

200

* * * Pristali ste da se životno volimo Smrtno da se volimo a niste, niste trebali ako odustajati mislite

201

Treći dan moje ljubavi Ako vam se učini slučajno da lutam šumom sam Pogledajte bolje i vidjet ćete da ste i vi sa mnom

202

* * * Gdje ste vi sada Ako ne znate mene pitajte Ovdje ste ovdje uz lice moje Vi ste moj život moja istina moje nježne ruke

203

Peti dan moje ljubavi Sve prolazi Samo u meni ljubav ostaje Čujete li Samo u meni ljubav ostaje

204

Sedmi dan moje ljubavi Danas ste trebali LIČNO da dođete a nije vas bilo Svejedno se ništa nije izmijenilo Sve je isto kao peti dan moje ljubavi Kao što je bilo prvi dan moje ljubavi Kao što će biti svi naredni dani moje ljubavi

205

— I opet jednoj od mojih ljubavi

206

Rajki B. NAJLJEPŠA PJESMA SVIJETA Hođu odsad nešto apstraktno nešto lepo da živim nešto tako lepo kao lepota nešto nežno eto nešto tako kao miris možda suptilno kao cvet ili možda lepše nešto vekovno lepo mirisno pomalo možda malo tužno, ali lepo kao recimo kad pada sneg ili recimo kad jesen dođe nešto vekovno hoću, možda sam hteo da kažem večno večno i lepo kao reč još lepše od reči nešto o čemu ne znam dosad još ništa nešto što naslućujem a u stvari još niti ne znam da to slutim o nečem lepom što se ne dešava hoću da pišem hoću da pišem o nečem lepom o nečem lepom kao promašaju o igrama labudova belih ili letu jata prepelica hoću da pišem o nečem lepom nadasve lepom čega nema, što želim o lepoj lepoti da pišem o peru nekom šarenom iz repa neke ptice hoću da pišem

207

Pa ovako, pa onako, pa sve tako lepo pa u lepoti da plivam u nekoj lepoti da plivam kao što su njedra na primer pa kao što su na primer oči neke pa onda i neki zubi možda pa opet nešto lepše još lepše pa opet nešto lepše još lepše pa lepše, pa čudesnije, pa suptilnije možda kao neka kosa n... n... neka, neka, neka, jao možda ljubav neka neka starodrevna, lepa neka ljubav neke čudne, neke divne stvari nešto nečuveno lepo nešto neverovatno lepo nešto lepo nešto takvo nešto apstraktno lepo nešto što uvek volim volim tako, eto tako nešto volim eto tako nešto neverovatno lepo da živim čisto pa nedirnuto, pa neupropašteno nešto veličanstveno lepo još lepše od veličanstvenog od starodrevnog lepše i od apstraktnijeg i suptilnijeg od svega najlepšeg hoću najlepše da volim da živim najlepše stvari da najviše vekovno volim i da samo volim lepo i lepo i uvek lepo samo lepo kao lep dan kao veče lepo Lepota, samo lepota neka lepota tako neka lepota neka lepota

208

209

MI]O JELI] GRNOVI]

USPOMENE IZ KRAJINE UQE NA PLATNU 50 h 70 cm

210

MJG: "Moja pomajka tetka Marija" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

211

MJG: "Moja sestra Miqka" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

212

MJG: "Dragana" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

213

MJG: "Moja sestra Dana" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

214

MJG: "Moja sinovica Mila Svilokos" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

215

MJG: "Mojaa tetka Jela" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

216

MJG: "\ed Qubomir" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

217

MJG: "Moja brat Ra{a" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

218

MJG: "Moja brat Niko \erman" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

219

MJG: "Moj posinak Dragi" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

220

221

ZAČARANI KRUG

Sisak, 1985.

222

Naslovnica prvog izdawa

223

CIRCULUS VITIOSUS Kafana — prolaze ljude kao i život moj a ni o čemu se ne radi o meni najmanje Rekao sam da sam htio neke divne stvari Rekoh već jednom i da utočišta nema i bježao sam već nebrojeno puta i plač sam obavio koji ima namjeru da se ponovi (a lijepo bi bilo plakati, plakati ili se ubiti, ubiti još ljepše bi bilo) a ljudi prolaze, prolaze i po ne znam koji put o meni se ne radi a rekao sam već jednom i više puta sam rekao da sam htio neke divne stvari Prisjećam se — to još mogu — pitao sam se svašta sam se pitao ali najljepše bi bilo plakati dugo i gorko kao što sam i to već jednom rekao a rekao sam to više puta — rjeđe činio (nisam mogao, nisam)

224

I o bolu sam govorio (uvijek o nesreći govorio sam dugo i kao što znam neutješno) I ponovo želim da govorim O nepromjenljivom onome vječito prisutnom o samoći duše dok volim (čini mi se da ponovo o ljubavi počinjem) Bježao sam i stizao ponovo na mjesto polazišta circulus vitiosus CIRCULUS VITIOSUS* ___________ * zatvoreni krug

225

TANGO LJUBOMORE Kada me gledaš ljubomoran sam jer mislim da na nekoga misliš Ako pričaš ljubomoran sam što me ne ljubiš — što riječi ljubiš a kad me ljubiš ljubomoran sam da na nekoga drugoga misliš ljubomoran sam na jabuku koju grizeš i na zrak koji dišeš jer ja bih i da sam jabuka i da sam zrak koji dišeš ja bih i da sam cipela koju nosiš i majica kojom grudi pokrivaš ljubomoran sam i na travu koju gledaš na zemlju na kojoj stojiš i na vodu kojom se umivaš A kad spavaš i na san sam ljubomoran jer mislim da ti je san od mene ljepši zatim sam ljubomoran na sve što tako mislim što ne mogu drukčije — da te manje volim ili da sam naizmjence voda, zrak ili zemlja na kojoj stojiš da stanja mijenjam kad sebe promijeniti ne mogu pa da sam san tvoj kad spavaš pa da sam trava ili svjetlost kad se probudiš ili sunce da sam da mi ne ozebeš i na njega sam ljubomoran i da sam put kojim hodiš i na put sam ljubomoran O da sam voda — vodu uvijek piješ O da sam svjetlost — svjetlost gledaš I da sam zrak — to bi najbolje bilo Zrak je od svega najpotrebniji Ni minut bez zraka ne možeš biti isto kao ni ja bez tebe

226

* * * Čemu sav taj bol kad sam opet pristao na život Zašto sam te mučio ruko moja srce moje zašto sam tebe mučio kad sam opet pristao na život a koliko sam puta htio umrijeti Da bih opet pristao na život

227

* * * Kurvam li se opet s nekom novom sferom Izmišljam li opet neku novu sferu, dimenziju neku novu da bih opet pod izlikom nekom život nastavio

228

ODLAZEĆA LJUBAV Draginji Mraković Petkom si uvjek dolazila jer, kako ti reče, bio je to Naš dan I drugim si dolazila danom ali petak je bio zaista on je bio Naš i ničiji više

229

* * * I danas je petak I Tebe više nema otišla si, kao što bih ja rekao jednim od svojih mnogih putova A tako sam te volio

230

* * * Dolazila si poput leptira Nečujno trepereći sva u jednoj ludoj igri I govorila si mi Govorila si o ljubavi na svojstven i jednostavan način I ljubila si me nježno Nježno Otišla si i možda više nikada nećeš doći A ja sam tek počeo da ti govorim i poklanjam dio svoje ljubavi Nisam stigao ništa da Ti kažem jer si stalno dolazila (mislio sam da je bolje da Te ljubim) Tek danas kad te nema počinjem da užurbano govorim ali život se ne izgovara čak niti dio života za jedan dan

231

* * * A htio sam mnogo toga sam htio Htio sam uvijek da te gledam dok spavaš Divno izgledaš dok spavaš Ti nikad nećeš više biti tako lijepa jer te mojim očima niko više gledati neće

232

* * * Neka si otišla (meni je strašno žao i više od toga) I ja te neću ustavljati da ne odeš jer hoću da se zaustaviš sama da se vratiš da te gledam dok spavaš Bila si lijepa Strašno si bila lijepa I otišla si Divno si otišla za mene kao i da nisi

233

LEGENDE O CARU MIRAUNU Jest, možda sam to već jednom rekao također mnogo toga odćutao sam odćutao mnogo stvari što sam učinio domislivši masu stvari kad pogled jedan sruši zdanje moje Skadar moj zazidani — nedozidani

234

* * * Iako sve imamo opet ništa nemamo kulo moja Nebojša kulo (strahom kulo moja izgrađena)

235

* * * Vidio sam vilin grad Grad sam vilin vidio što li sam to vidio

236

* * * Eno ga — tamni vilajet vidim tamno je i srce moje ko se to kaje što li se kaje

237

* * * Care Miraune Crni care Miraune pitam te što te to pitam

238

* * * Ima neka daleka zemlja i kažu lijepa zemlja ima u njoj je neko moj neko moj je u njoj

239

* * * Konjicu, vilin konjicu nosiš li poruku neku neku daleku, poruku neku

240

* * * A što sad care Miraune care moj crni

241

* * * Sve sada znam A što to znam

242

* * * O životu mislim care Miraune o životu mislim care, care Miraune

243

* * * Devet je dana devet je noći otada prošlo od nečega devet je dana devet je noći prošlo

244

* * * Ne misli tako ne misli tako care Care Miraune care moj

245

APOKALIPSA Možda bi bolje bilo da te nikad nisam volio Možda bi bolje bilo da plačem nego što tebe volim Možda bi bilo, sve bi drukčije bilo kada bi bilo, što bi bilo da nije bilo onda bi bilo što bi bilo možda bi bilo i tako možda zaista bolje bi bilo da plačem nego što tebe volim ako bi bilo to što bi bilo kad bi bilo ako bi bilo kad bi bilo to što bi bilo

246

KAD SE U MENI SVE ZAZELENI Kad se u meni sve zazeleni ja bih da je cijeli svijet nježan i da nesporazum nije tako neizbježan Kad se u meni sve zazeleni ja bih htio da se volimo i da nisam tako osamljen u svojim htijenjima i htio bih, mnogo toga htio bih htio bih na primjer da me ljubav obiđe kada se u meni sve zazeleni zatim htio bih da budem voljen jednom toliko koliko ja volim uzvrat da doživim kad se u meni sve zazeleni i da nekome trebam kao što meni neko treba kad se u meni sve zazeleni O kad se u meni sve zazeleni htio bih da mijenjam svijet i sve osim mene htio bih da se mijenja kad se u meni sve zazeleni O kad se u meni sve zazeleni onda sam savjest i savršenstvo čovječanstva onda sam i nježnost i patnja čovječanstva Kad se u meni sve zazeleni onda uz svoje sve tuđe boli postaju i moje onda sve osjećam i niko ne razumije onda kad mi je onda kad mi je najpotrebnije tad kad se u meni sve zazeleni

247

ZELENO KAD VIDIM ZELENO Zeleno kad vidim zeleno hoću da me ljubiš zeleno kad vidim zeleno

248

* * * Zeleno kad vidim zeleno da si uvijek uza me zeleno kad vidim zeleno

249

* * * Kad vidim zeleno ne pričaj mi o ljubavi zeleno kad vidim hoću da me ljubiš kad vidim zeleno

250

* * * Zeleno kad vidim zeleno da si tu kad vidim zeleno

251

* * * Opet te nema a ja vidim zeleno A tebe nema pa nema kao što ni mene u tvome životu nema pa nema — nema kad vidim zeleno — zeleno kad vidim

252

TRIPTIH ZA OLIVERU KATARINU Čudno je to Trinaest crvenih ruža i dvije i noć je bila za dušu i ti kao pred petnaest godina a nikad se nismo vidjeli noć je bila sva u ćutnji nema sreće do nesreće ti to znaš ja to znam Onda tih trinaest ruža i dvije Tih trinaest godina poznanstva a da se nikada nismo vidjeli Onda tih tvojih osamnaest vječnih i mojih dvadeset godina Onda tih naših pet-šest kutija cigareta za noć nehotični ili kako hoćeš dodir rukom Viski, crno i bijelo vino to nam je bilo svejedno bila si ti zato sam bio i ja bilo je i prisutnih a nije bilo nikoga onda ta mladost uz bore kojih nema mir i ujedno nemir duše i onda ti to znaš a i ja jer nema sreće do nesreće

253

254

255

KRITIKE O POEZIJI MI]E JELI]A GRNOVI]A

— IZBOR —

256

PREDGOVOR

Nedavno, dok je prelijetao nad na{im mra~nim glavama nevidqivi nebeski putnik – planetoid Ikarus poneki stanovnik Zemqe upitao se, pale}i cigaretu: „A {ta ako je ovo uistinu kraj?" E pa ni{ta. Ako bi ovdje bio kraj, onda mo`emo re}i da je u ovom poput pau~ine krhkom na{em svjetu pjesnik bio jedino iskreno ~u|ewe, a poezija jedino pobratimstvo lica u tom malom, ujevi}evski isproviziranom svemiru, koji je i{~ezao bez buke ba{ tako kao {to je u{ao neko} davno u na{ih pet osjetila. A ta su ga na{a bijedna i do banalnosti prezasi}ena osjetila ipak uspjela materijalisti~ki spoznati – i to je bilo sve {to je ova planeta zavje{tala neizmjernosti, prije negoli je zauvjek okrenula le|a svojoj lucidnosti i u{utjela. Eto tako, a sada mo`emonapokon sasvim spokojno zapaliti jo{ jednu cigaretu zami{qaju}i da je posqedwa i nastaviti da pi{emo stihove, stihove... U praiskonskom pqu{tawu stihova svake generacije ima ne{to stravi~no impozantno i nametqivo, pa ~ak i onda kada je rije~ o generaciji tako razborito ironi~noj, beskrupuloznoj, samosvjesnoj i – neka mi oproste – trijezno narcisoidnoj kao {to je ova kojoj pripada pjesnik Mi}o Jeli} Grnovi} – jedan od wenih talentiranih i non{alantno nasmije{enih predstavnika, kojega sam slu~ajno odabrala izme|u velikog broja wegovih vr{waka, da bih u nekoliko poteza osvijetlila wegov profil: ne{to nedovoqno zemaqsko ili neuhvatqivo svoje, na raskr{}u izme|u drskosti puberteta i neoromantike u gr~u, koji je sam sebi tiranin prije negoli drugima olak{awe. Taj trubadur bez pretjerane ma{te samo je jedan bizarni trenutak ove naglo ocvale sada{wosti, u efemernosti tajnih uzbu|ewa {to nas ropski prate, a ne doti~u nas kroz nezgrapni oklop nove metafore do u dno na{eg bi}a. "Ave poeta, morituri te salutant"! Tako dovikuju, ~ini se, i za ovim mladim vitezom u plasti~noj kacigi zvijezde i sjene, sjene i zvijezde oko wegova uzglavqa – ne na wegovu putu, da se razumijemo, jer on puta sebi i ne tra`i niti ga kr~i; on samo `ivi, gleda i udi{e u sebe bezvoqno neke neodre|ene i golicave miomirise postojawa – to mu je zasad dovoqno da bi bio na trenutke sretan sam sa svojim "Ja", neutonulim u tu|e strasti. Vidimo: labud plovi povr{inom jezera koje je slatko zamu}eno od

257

unutarweg nemira i we`no namre{kano strujama, {to proti~u}i kroz jezero razbistruju poneku misao koja se u wemu zrcali me|u {ibqem. Pjesnik ovaj ne tra`i prostor svoje poezije izvan okvira sebe, ali svome ja ne postavqa gra|anske niti fizi~ke granice te mu je zato mogu}e da pjeva na rubu svijeta kao da je predvodnik nevidqivih ~eta an|ela koje nadiru, dok je u isto vrijeme wegovo bivstvovawe jedna poluzamra~ena komorna pozornica na kojoj je osvijetqen samo vitki crnobjeli domino, odavno skamewen, i jedna svjetlucava kristalna kocka {to zra~i neiscrpivost vje~ne vedrine. Kristalna kocka tu|e vedrine, u stvari, kao {to nam i cijela ova poezija ostavqa dojam da tu tek o`ivquje, bez strasti, u nekom skra}enom i osiroma{enom izdawu ne~iji starinski i bogati `ivot pretvoren bremenom qudske qepote i udesa; `ivot kojemu mi ovdje naziremo tek poneki {krti odbqesak u duhovitoj monta`i aforisti~ki nadahnutih ~estica `ivota i nekog vanvremenski lomnog nehaja pred sudbinom. U poeziji M. Jeli}a Grnovi}a i{~ezle su – kao {to je slu~aj uostalom i u poeziji gotovo sviju pjesnika mladog i najmla|eg nara{taja kod nas – sve one donekada{we toliko uobi~ajene kategorije, to jest onaj romanti~arima toliko drag i neophodan tretman tematskog razlikovawa lirskih stawa, po kome su se ona – naro~ito u kodeksima literarnih teoreti~ara – dijelila na rodoqubiva, qubavna, socijalna, larpurlartisti~ka, op}equdska itd. Taj samotnik s harfom nije ~ak ni dekadent u onom smislu u kome se pisalo i govorilo o pjesnicima, koji su ponekad poput svih ostalih qudi imali vrlo razumnu potrebu da se osamquju u vrijeme izlaska "@ednog kamena na studencu" ili "Zora i vihora"; wegov slatko – trpki le`erni stih daleko je od ambicije da bude zvijezda vodiqa ma kome i toliko je tu| svakom poku{aju da se saobrazi s vawskim idejama koje nas okru`uju, da se ne mo`e oteti pitawu: nije li nam se do ju~er ~inilo da treba vjerovati kako qepota i sklad rije~i odmaraju du{u – a sada eto nas gdje srqamo iz nemira u ravnodu{nost i obratno, ne imaju}i dovoqno hranqivog vremena da se u wemu nasla|ujemo ni cvjetovima ni plodovima niti `elimo saznati stihom vi{e od onoga {to nas u svakodnevnom kaosu na{e prisutnosti zbuwuje. Mladi su pjesnici oduvijek voqeli da se veru po rubovima bezdana i da hipnotizirani zagledaju u wih. U vrijeme kada se na tim rubovima provalija bdjelo i pu{karalo, pjesni{tvo mladih i starih bilo je podjednako patriotsko – revolucionarna poema u kojoj je odjekivao jauk rawenika i hropac strijeqanih. Danas, kada je ta provalija i{~ezla i umjesto we se postavio kao bezdan pred nama sam qudski `ivot, tj. ~ovjek – jedinka sa svojom esencijom i egzistencijom – mladi su pjesnici stavili crne nao~ale i okrenuli se najprije sebi da bi uzmogli vidjeti svijet

258

onakav kakav jest kada mu se oduzme boja nasiqa i mirisi baruta, napor krvarewa i zastava sutra{wice. Banija sa svojim sablasnim neoplakanim jamama, spaqenim crkvama i mogilama bijelih kostura, Banija crnine majki i nepovrata sinova, kolijevka kletve, bune i prkosa, u kojoj se folklor preko no}i preobra`avao u parole a volovi potegli topove umijesto rala – ta oaza smrti i juna{tva jedan je od najcrwih i najsvjetlijih u na{oj povijesti, eto gdje se sada u okriqu wenih mladih kico{a poezije vratila opet u svoju nekada{wu bezbri`nu ekstazu plavih {qivika, zadimqene balege i qeta, u svoj misterij polugladnog i bosonogog trajawa, stiskawa vilica i {kripe nenauqenih to~kova: "Skrhan sam {to volim ovr{ke suvih {qiva Nemo} je divna jer ni{ta ne mogu protiv ustrojenosti mirisa i trava i svijeta ovoga Mami me qepota a ja sam nemo}an" Ovaj hereti~ki uzdah za ti{inom i blagodati nemo}i zaista ne bi mogao da se vine – po historijskom slijedu svekolikih obreda nu`nosti – s nekog drugog mjesta i iz drugih grudi, nego upravo iz grudi pejza`a koji je iza{ao iz om~e, upravo iz grla djetiwstva koje je pogledalo u prozore neba nad kro{wama starih {uma i, zapaweno modrinom, kriknulo: "Nijedan voz ne ide ve~eras na moju Baniju". Tom jednostavnom konstatacijom samo}e koja je tek slu~ajno i geografsko – etni~ki determinirana, samo}e u relacijama Bitlsi – mar{ na Va{ington – udara pjesnik po~etni akord svojoj imaginarnoj zbirci stihova: a stihovi su ovi niknuli na zagreba~kim ulicama, u vlaku do Banije i natrag, i u studentskim sobama gdje djevojke s umjetnim trepavicama piju kowak, a mladi}i ~e{qaju svoju dugu kosu zlatnim lorelajskim ~e{qem i razmi{qaju. Zapravo saware o sebi s vi{e zbuwenog strahopo{tovawa negoli je to vaqda ikada ranije ~inio mladi ~ovjek na ovoj zvijezdi koju su mu bogovi i zakon gravitacije odredili za prebivali{te. Ne znam je li autor ove zbirke ~itao Rilkeova pisma mladom pjesniku, ali je sigurno da zna napamet najtu`nije stranice Wepthera, i da mu ipak nikada nije bila potpuno jasna poezija samoubica. Upravo nas zbog toga wegov vapaj:

259

"Kako }u do sutra pre`ivjeti bez ovr{aka suvih {qiva, o kako, o {to }u bez ovr{aka Jedini su oni usamqeniji i krhkiji od mene" potresa ne kao ispovijed wegove intimne nemo}i za povratkom u svoj korijen, ve} kao da je cio wegov nara{taj neodoqivo po`elio da uzleti u ~isto}u maj~ina zagrqaja i mlije~ne bjeline pa{waka. Ali du`nost da bude svjedok nekog prastarog i predodre|enog rasula sprije~ila ih je i zakr~ila im mu~no ocrtan put ka sebeotkri}u. "Gle, cvijet naklowen meni A ja ga ne uzbrah" To bi mogao da bude i moto ovog ciklusa: princip odricawa {to jo{ ne~ujan potajno zre negdje na dnu budnih o~iju ove generacije koja naoko tako gramzqivo grabi `ivot u kojem se je silom zatekla; u stvari to je po~etak jedne mu~ne i duge ispovijesti ~ovjeka pred historijom, po~etak koji bi mogao da glasi: Svijet mi je naklowen, moj je, ovisi samo od mene, da li da ga uzmem. Vrhunac je moje slobode ne uzeti ga. U~init }u za w ono {to se od mene tra`i, i ni{ta vi{e. Time bi se, na neki na~in, ova generacija ipak nastavqala, u nekom nerazja{ wivom neslagawu s woj naoko "naklowenom" sudbinom na one ve} pomalo zastarjele legende o herojstvima kojima su se na{i daleki i bliski preci iskupqivali od prokletstva ro|enog u kolijevci zajedno s wima: "Utabana zemqo Samilosti tvoje mi smo `edni Ugarci su mjesto srca" Ti stihovi mogli su nastati samo danas i ovdje, na ovom tlu utabanom permanentnim bitkama, gdje nitko nikoga nije u~io ni {to je rat ni {to je pjesma i jedino se samilost morala pomno u~iti u molitvenicima i katekizmima, te je i danas – izvan simboli~nog napora religije – nitko istinski ne shva}a osim poneke starice s kudeqom na gumnima, niti ikom pada na pamet da je zazove kao putokaz kroz ovaj ko{mar surovog vijeka, koji ~ak i na ~elu humanizma ponegdje daje okrutniji smisao nego ikada ranije. [to je samilost? Etika uzajamnosti? Istrebqewe zla?

260

"Kako sam sputan sponama dugovawa Kako sam jednolik u tra`ewu qubavi" Bune}i se protiv "godina turpidnosti" i stavqaju}i im nasuprot "trenutak patwe", uskliknuo je pjesnik u pohvalu svojoj ili sveop}oj oko wega "bezveznosti" kako nikakvoj mijeni ne vidi za~etka – a jedna od najqep{ih pjesama zbirke, kristalno ~ista kao gutqaj izvorske vode, zavr{ava ovako: "I tra`i tra`i du{a Ne nazire li se netko Ponovo bijel u daqini" Ne}u se zaustavqati na bqeskovima one mjestimi~no qupke iskrenosti qubavnih pjesama, koje u lakoni~nim formulacijama obuhva}aju cio jedan pogled na svijet tih tajanstvenih "mladih" koji o sebi znaju sve {to im je potrebno da se zna, ili jo{ boqe, znaju samo ono {to im je neophodno da bi mogli bivstvovati vjeruju}i u sre}u. Zato i Mi}o Jeli} Grnovi} ne tra`i spas za sebe i svoje vr{wake od nekih apstraktnih humanisti~kih u~iteqa, niti od svemo}nih bogova tehnike, niti od neprikosnovene poslu{nosti vremenu, ve} naprotiv: od kaosa tog vremena i wegovih uskovitlanih protivurje~nih ideja, on sa svojim suputnicima – kao u nekom obrednom plesu ponesen i simuliraju}i spiritualnost kretwe – bje`i ne~em ili nekom nepoznatom i nepostoje}em, nekom {to je isto tako u transu osame kao i on i koji bi mogao vidjeti "rosu da sahne": nekom tko je "kao dobar odlazak", ili "san pred jutro". Pjesnik bje`i da se sakrije u svog dvojnika, u bijeli narcis sunovra}en i `ar pticu izgorjelu. On se skriva u "uho koje ~uje sebe" koje "~uje prazno i uplakano ve~e", bijegom u namjernu i nemo}nu frivolnost stiha "U gradu N obqubio sam jednu `enu"..."Takve su `ene – smije{no", u igrariju rima ponegdje "I{ta li se bo`e jo{ mo`e meni izgnaniku...",u ponavqawe metafora, u opona{awe tu i tamo, kao hotimice svakojake moderne i starinske i lirske afektacije pa i u razna jezi~ka nasiqa. ^udno zazvu~e u tom {arenom dru{tvu ponegdje ~ak i psova~kih stihova nekoji djetiwi molitveni tonovi kao u pjesmi svojoj materi ili pak rodoqubivi kao u onoj Titu, koja je samo zaka{weli poetski prilog jednoj legendi, jo{ dovoqno `ivoj, a da bi je evocirali na taj poodavno zaboravqen na~in, na~in s ceremonijalom rata i narodne pjesme, te nam se i nehote} ovdje nametne nedoumica: kako to da ovaj mladi}, i svi ti wegovi odve} senzibilni vr{waci nemaju vi{e invencije i dubine od svojih prethodnika kada se spotaknu o velike trenutke iz kojih su proiza{li sloboda i mir ovih obronaka. Dodu{e u pjesmi o Baniji ima

261

na kraju tri stiha koja obja{wavaju fenomen rodoqubqa na tako klasi~no suzdr`an na~in: "I napijmo se ne~im stradaju}im vje~no {to je u brazdama tvojim" da ~italac mora odustati od tra`ewa svakog drugog izlaska iz pro{losti osim ovog dana{weg i najrezigniranijeg seqa~kog zadatka: da oslu{kujemo kako ta zemqa svojim izdancima {ap}e na uho prisutnost bola i tiho gun|a na ove {to "oki}eni psovkama" jezde wenim prisojima, pronose}i katkada u prili~no anemi~nim i kratkog daha stihovima wezinu nezaustavqivu i mrku istinu. Ipak je bitno i radosno iznad svega konstatirati, da se tu i tamo osjeti navje{taj neke nove harmonije koja prebiva, htjeli to oni ili ne, u razdvojenim li~nostima nesigurne, u patos `ivota i smrti okrenute dana{wice. Imade u zapisima Konfu~ijevih u~enika, u jednom razgovoru, ~ija je tema vizija dru{tvenog poretka, jedan vrlo aktuelan pasus o recipro~nom pro`imawu dru{tvenog poretka i u wemu prisutnih umjetnosti koji glasi: "Kada je zemqi{te jadno, usjev ne raste, a kad se ribolov ne regulira prema godi{wim dobima, onda ribe i jarebice ne porastu: kada se klima pogor{a i `ivotiwe i biqke nazaduju i kada je svijet kaoti~an, obredi i muzika postaju raskala{eni, pretjerani. Onda nailazimo na tip muzike koja je `alobna bez suzdr`anosti i radosna bez smirenosti... poezija daje izraza na{em srcu, pjevana pjesma daje izraza na{em glasu, a ples daje izraza na{im pokretima. Ove tri umjetnosti poti~u iz qudske du{e, i onda oboga}uju i nas pomo}u muzi~kog instrumenta, iz dubine osje}aja proizlazi ~istota oblika, iz ja~ine raspolo`ewa, spiritualnost wegove atmosfere. Ta harmonija duha izvire iz du{e i nalazi izraza i cvjeta u obliku muzike. Stoga je muzika ba{ ono ~ime ne vrijedi ni poku{avati da druge prevari{, niti wome ~ovjek mo`e da se predstavqa druga~ijim nego {to je."... To {to je vrijedilo za epohu od nekoliko nizova stoqe}a unazad – na drugom kontinentu – va`i po nekim ~udesnim zakonima kozmi~ke podudarnosti ideja jo{ i danas: poezija i muzika bile su i ostat }e

262

najiskreniji i ni~im nezamjenqiv glas ~ovjeka u vremenu, i mi ga ~ujemo danas mo`da adekvatnije negoli ikada dosad u kovitlacu nado{lih nara{taja iz ~ijih se wedara izvio i ovaj pjesnik: samo jedan zatreperio list breze na vjetru koji u pustolini strpqivo oslu{kuje qepotu.

Vesna PARUN "POQA", Novi Sad, januar 1969.godine

263

RAFINIRANI LIRIZAM PRO@ET MISAONO[]U Mi}o Jeli} Grnovi}: SAMOTNIK I HARFA, Biblioteka POEZIJA – Zagreb, 1969. Govoriti o zbirci pjesama koja je nesumwivo svojevrstan raritet u na{oj svakida{woj hrvatskoj pjevnoj najezdi mladih pjesnika nije nimalo zahvalan posao, jer time se zapravo neminovno dolazi do raznovrsnih sudova i gledi{ta {to su se ustoli~ila po ovom ili onom teoreti~aru ili kriti~aru, te mnogima pri rasu|ivawu o jednom pjesniku slu`e vi{e kao neprikosnovena doktrina od koje se ne smije udaqiti, no {to ti egzistencijalno – esencijalni stavovi pojednih "odli~nika" zahtijevaju razradnu potvrdnost u stihovima pjesnika o kome se pi{e. Mi}o Jeli} Grnovi} je pjesnik na ~ijoj bi se poeziji mogle primjeniti i slomiti mnoge teoretske postavke i sumwe, jer svijet kojeg pjeva ~udesno je opijelo faunskog, mladena~ki razbaru{enog lirizma koji proti~e kroz jednu, rekao bih, qudsku grubu senzibilnost i uti~e u isprekidan tok misaone rijeke saznawa svagda{wosti, bilo da se obru{ava poput vodopada u bujicu stiha – krika, bilo da polagano ota~e u jednu nepatvorenu qudsku melankoliju iz koje naprosto wegov pjev odjednom raspr{i u qepotu bojane metafore ili sudbonosni zov qudskog bitka nad provalijom sagledavawa sebe, ili pak u jedan nemilosni suo~avaju}i sraz sebe u vremenu, ~iji je epilog obi~no `aloban i sjetan. Me|utim, qepota svijeta {to nam ga nudi ovaj pjesnik jest u te`wi jednog novog, radikalnog humanizma koji naprosto provijava iz wegove poezije, bilo da pjeva o svojoj Baniji krle`ijanski plemenito, bilo da se poistovje}uje u bezglasnu qepotu do`ivqaja wenog lirskog trenutka da se vitmanovski uvla~i u vlati wene trave, da se remboovski poistovjeti s ~udnim bitkom wenih raspr{enih paweva, ili da u duhu Rilkeovih "Devinskih elegija" qudski zacvili nad rawavim snom jedne vi{e jave, jedne otu`no grozni~ave vizije zavi~ajne opstojnosti u suvremenoj vremenskoj slojevitosti. Ponekad ovaj duh nemirne poetske raspojasanosti zaluta u svom zanosu pjeva, a rijetko, vrlo rijetko, kod wega se mo`e primijetiti u~ena reminiscencija. Ima u wegovoj poeziji i banalnih i uop}enih mjesta, ima jezi~ne nezgrapnosti i kontraverznih sudova i govora u tre}em licu, jednom rije~ju; ima onih tako nam poznatih pratilaca kod

264

zrelosnog oformqewa pjesnika. Me|utim, u svojim boqim pjesmama Grnovi} je pjesnik iznenadnih metafori~kih i ritmi~kih uskla|enosti, nesvakida{wih mogu}nosti tvorbe i do~aravawa lirske atmosfere i wene lepr{ave zvu~nosti i vedrine koju on obi~no po~iwe glasovima s i z. Pa ipak, ako bismo tra`ili nekakav izvorni profil ovog pjesnika, onda bismo ga najprije na{li u beznadnim obra~unima sa samim sobom, i ako to bezna|e koje je postojano wegovom pjesmom sadr`i u sebi i "uzlete i padove" i "jadikovku i psovku" i viziju sveop}e qubavi, to je prilog `ivotnosti wegovoj pjesmi. A on svoju pjesmu upravo tka od gotovo malih efemernih svakodnevnih doga|awa, da bi joj kao fus – notu, kao nekakav podtekst podvukao ponovqenom rimom, obi~no s polovicom stiha, svoju imperativnu misaonost, {to zapravo i daje intonaciju wegovu pjevu i razvija ga do mogu}ih qudskih makrokozmi~kih dimenzija vi|ewa svijeta. Sasvim svejedno – da li ovaj pjesnik u svom otkrivawu svijeta polazi od "narcisoidnog sunovrata" ili gotovo elegi~nog pjeva zavi~ajnim temama ili urawao u krvotok suvremenosti i ispitivao bit bitka, `ivot `ivqewa, tijelo tijela, ili se pak rije{io za jednostavni vokabularni humanisti~ki izri~aj svijeta i jasno opredjeqewe, wegov kona~ni stav u beskona~nom sagledavawu sebe u svijetu pjesme jest pomirba da se pjesmom ni{ta ne mo`e promijeniti, ve} saznati, pa tako taj pjesnikov "`edni izlazak u pustiwu" vi{e je potvrdnost poetskog nemira koji je osnovni pokreta~ dobre pjesme i umjetni~kog stvarala{tva uop}e. Grnovi}evo pjesni{tvo mo`emo pratiti u tri razvojne faze: Prvo – sasvim raspjevani lirizam pro`et misaonom kontemplativno{}u; drugo – kra}i lirski fragmenti kroz koje pjesnik poku{ava jednostavnim izrazom izre}i dostatan mu svijet i, tre}e – poku{aj da se na jedan gotovo prozai~an na~in govori u tre}em licu i u neodre|enom vremenu. No Grnovi} se ponovo vra}a sebi, nekakvoj vrsti samogovora kroz koji u stvari izri~e svoj `ivotni kredo. Me|utim, on postaje pjesnik tamne i razlo`ne metafore, zgusnutog, zbijenog izraza umjesto one vitalne, lepr{ave pjevnosti. U sintezi svih na~ina pjevawa koja su evidentna kod ovog pjesnika mogu} je novi oblik pjesme. Rje~it i govorqiv ovaj mladi pisac razmetqiv je svojim epitetima u nekim pjesmama, {to bi nas navelo na zakqu~ak da on jednostavno preslikava ono {to vidi, a u stvari on slikom misli. To je jedna od najbitnijih komponenti ove poezije. Mora se imati na umu da je ovo prva zbirka mladog pjesnika Grnovi}a, da je po mnogo~emu osobita i razli~ita od mno{tva drugih zbirki koje nas u posqedwe vrijeme naprosto zapquskuju. One neprolazne vrijednosti ove poezije sadr`ane su u desetak osobitih pjesama zbirke "Samotnik i harfa", dok druge pjesme vi{e mogu poslu`iti kao uvid u cjelovitost ovog stvarala~kog svijeta. Nesumwivo je da }e svaki uvi|aj teku}e kritike biti razli~it, kako po

265

svom vrednosnom sudu, tako i po na~inu opservacije wegova svijeta koji uprkos mnogostrukosti i slojevitosti autorova spoznawa sadr`i poetsku spoznaju "univerzalis" koja sama po sebi opravdava ovu kwigu i autorov umjetni~ki domet bez obzira {to se od wega o~ekuje daqwe usavr{avawe poetskog izraza i osloba|awe od nekih, rekao bih, arhai~nih rije~i, a ponegdje i konstrukcija. Sve u svemu – ispra}aju}i ovu kwigu u "svijet", pozdravqamo weno objelodawewe iz vi{e razloga: pred nama je kwiga darovitog mladog pjesnika, autenti~nog istinskog pjeva, te svijet razotkriven u svojoj qepoti `ivqewa i `ivotnog sraza u jednom golemom mozaiku motiva, pokreta~a izvorne poetske spoznaje.

Jure UJEVI]

266

@IVETI ILI NE[TO DRUGO

Mi}o Jeli} Grnovi}: "Samotnik i harfa", Biblioteka Poezija, Zagreb, 1969. Pojavno zna~ewe SAMOTNIKA I HARFE samo je sinteza saznawa koliko je Mi}o Jeli} Grnovi} potpun pesnik. Jure Ujevi} je u pogovoru kwizi naglasio da bi Grnovi}evo pesni{tvo podelio u tri razvojne faze – ja bih ovde govorio o prvoj: "sasvim raspjevani lirizam pro`et misaonom kontemplativno{}u". Jednostavnije je mo`da da ka`em da }u govoriti o pesniku – filozofu i o metafizici u wegovom pesni{tvu. Pesni~ka harmonija je i filozofska. Iskradati se iz koprena, ve~no tra`iti ve~nost u svetlosti ovozemaqskoj, pesni~ka je kategorija ka savr{enstvu. Sve se kre}e progresom, a savr{enstvo je kraj i ve~nost. Grnovi} nam se u~ini blizak: "Sve bure u sebi treba prespavati Nemo} je divna - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Nemo} je divna jer ni{ta ne mogu protiv ustrojenosti mirisa i trava i svijeta ovoga" Smisao ve~nosti je kao i smisao umirawa. Savr{enstvo je ve~no i zato je smrt ve~nost: "Mami me qepota a ja sam nemo}an Znam sutra }e biti druk~ije Ali ja jedino i uvijek `ivim u sada{wosti" Za Grnovi}a je sada{wost ve~nost kao neizbrisivo ose}awe nu`nosti. Qubav je koli~ina smisla kome se svi divimo, nalik kosmosu. Kakav je bitak qubavi? A smisao? Vrednost i smisao za vrednost ~oveku padaju ujedno. Pesnik to ose}a:

267

"O QUBAVI jedina si Ti najneuni{tivija i naokrutnija carica koja je ikad vladala zemqom i wenom qepotom, vodama {umama, brestovima, `enama i mnome" A pesnik je ~udan: "Nalazim sve u qubavi A ne vjerujem nijednoj Qubavi kao svojoj" Nalaziti svoj svet a ne biti prisutan u stvarawu i razarawu svojih svetova samo je zamisao. "Sve nestaje i propada, samo sunce ve~no grije". A nije li qubav sunce? Grnovi} kao da zna da qubav ipak nije sunce: "Jednoga }u dana Jednoga }u dana ne{to u~initi S ne~im raskrstiti" Pesnik ho}e da razgrani~i ve} jednom sa: {ta je bitak, a {ta je smisao o bitku? Pitaju}i to on dolazi na nu`nu granicu, granicu koja je sam on, i samim tim pita za smisao sopstvenog postojawa: "Mene nema Samo vrijesak krijesi" Vrijesak je sinteza bitka i smisla A MENE – to je nemo} da se prodre dubqe iza granica vrijeska. Zvezdanost kao ne{ta razli~ito od svetlosti zemaqske saznawe je odavna. Zvezdanost je ve~nost a svetlost zemaqska – ako to nije sunce ve} ~ovek – pripada progresu. To zna~i da }e sti`u}i jednom do savr{enstva da se uni{ti. Svaki ~ovek ima svoju zvezdu koja ga pamti jer je neuni{tiva: "Zvijezda }e moja pro}i U mimohodu sa mnom" @ivot se mora `iveti. To kretawe zahteva. @ivot je i skr{ena harfa, harfa koja mora:

268

"Ja stojim su~elice sfingi Govorim ludo jer moram" Skr{ena harfa je lelek izgnanika, lelek samotnika: "O prozra~no nebo zavedi me Poka`i mi put Gdje odsjeda vihor Uka`i mi kamen nemara Da otpo~inem Ili izvor s vodom zaborava O ~isto nepatvoreno jutro" Ne zaboraviti se, ne otputovati od sebe, pri}i bli`e bi}u, "^udak sam Isti kao prolaznost - - - - - - - - - - - - - - - - Smije{na mi se ~ini Buka oko toga ostvarivawa sebe" Nalaziti se su~elice sa smr}u: "Nije me strah, obi~no re~eno, Recimo smrti" A ~ovek mo`e samo "obi~no re~eno" obi~no govoriti i misliti o ve~nosti – smrti – "dok susti`emo smrt". Svakim snom sve smo bli`i kraju. "Neukrotiva je jedino smrt". San je be`awe u mir od kretawa naizgled: "Blagotvorno se udvarajmo no}i Da nas izbavi Spasonosnim snom" Za pesnika Grnovi}a: "I sve ostade kao {to je i bilo prije ~ednog izlaska u pustiwu"

269

Grnovi} kulminira stihovima: "Ne `uri Sti}i ne mo`e{" To je mudrost latinska – festina lente – ali mudrost ovozemaqskog ponavqawa. Zna~i, vreme i prolaznost su osu|eni. Svetlost stihova Mi}e Jeli}a Grnovi}a zadire u svemir poezije poput Ikarusa, nude}i nam jedno istinsko saznawe da je re~ o istinskom pesniku i dubokom misliocu.

Blagoje Svrkota

270

Bard ove pjesni~ke {kole – estrade, Mi}o Jeli} Grnovi}, poznat je kao magijski poklonik qepote, geste no}nih ~ari i iluzija pozornice, pa ritmi~kog patosa i zvukovnih efekata rije~i. Stoga se wegova lirika doimqe poput {arolikog leptira, dana je za oko i uho spektakla, i ne podnosi ~itawe. Blistavo i krhko staklo ove poetske posude zahtijeva we`an tretman i sasvim krotko priawa uz namjenu potro{ne robe i sve za tople trenutke no}ne publike lirskih seansi.

Boris LUK[I]

U nizu imena suvremene hrvatske poezije Mi}o Jeli} Grnovi} zauzima posebno mjesto, ne nadovezuju}i se ni na jednog od na{ih starijih pjesnika, ali ni ne nalikuju}i nikome od svojih vr{waka. To je samonikao talenat, koji ne tra`i originalnost po svaku cijenu nego je posti`e i nehotice otkrivaju} i svoj poetski svijet s jedne strane gotovo djetiwom spontano{}u i lako}om neposrednog kazivawa, a u isto vrijeme wegovi stihovi kao da su obavijeni nekim bizarnim artificijelnim velom, toliko lepr{avim da negdje podsje}a na muziku, ne po obliku pjesme, po metrici ili rimama, niti po bilo ~emu vawskom, nego po onoj unutra{woj lepr{avosti atmosfere s kojim se pjesnik stapa kao da je wegova du{a s wom jedno od iskona, i to je spajawe upravo onaj specifi~ni dah ove poezije u kojoj upravo zato sve emocije imaju isti kvalitet i istu bolnu zgusnutost sudbine. U poeziji Mi}e Jeli}a Grnovi}a ima prisutnosti i zemqe, i neba, i drevnosti, i metafizike i jednostavnog krika mladosti koji tra`i sebe i svoj kut pod zvijezdama, i zrcali se u toj poeziji i rast i spoticawa, i `e| za qepotom i gnu{awe od qepote, i vje~ni nemiri i vje~na nepomirenost sa svim stati~nim i dovr{enim, neprestano upirawe o~iju i nove izvore ~ovjekovih nesporazuma te`wi ka savr{enstvu a time i posredno ka nekom savr{enijem ovozemaqskom obliku bivstvovawa.

Vesna PARUN

271

OTPOSLANA PISMA

Mi}o Jeli} Grnovi}: "MOJA NEPOSLANA PISMA", Izdava~: U~enici {kolskog privrednog centra Sisak, 1976. Nije uobi~ajeno i svakako nije "po propisu" da jedan pjesnik {tampa kwigu pjesama u izdawu svojih u~enika, u~enika kojima je predavao materwi jezik, kwi`evnost i umjetnost. Tako|er, neuobi~ajeno je da takozvana "vlastita izdawa", osim u rijetkim slu~ajevima, predstavqaju zna~ajna dostignu}a, ali ova kwiga, o kojoj namjeravam pisati, ide u red kwiga koje svojom kvalitetom i doprinosom poeziji uop}e, treba da bude visoko ocijewena. Napokon, za pravo umjetni~ko ostvarewe "formalna strana stvari" nije toliko ni va`na. Ali, ipak, smatram zna~ajnim ovaj oblik izdava{tva, ovaj demokratski na~in udru`ivawa "korisnika" i "proizvo|a~a" umjetni~kih prizvoda, mo`da tek vizionarski, zamu}en i sakriven iza tradicionalnog poimawa stvarala{tva, valorizacije i prezentirawa umjetni~kih djela. "Moja neposlana pisma" je tre}a zbirka pjesama Mi}e Jeli}a Grnovi}a (1942) i predstavqa zrelo i produbqeno ponirawe u "tematiku" koju je prezentirao u "Samotniku i harfi" (Zagreb 1969.) i "Ostrvu qubavi ili baladi o pauku" (Kru{evac 1973.) Pjesni{tvo Mi}e Jeli}a Grnovi}a, u prilikama suvremene hrvatske poezije, nije ocjewivano prema wegovom samosvojnom i, koliko je to mogu}e, originalnom dostignu}u, nego prema vawskim elementnima koji su ga ukqu~ivali ili iskqu~ivali iz nekoliko osnovnih "strujawa" dana{we poezije. Nije opravdano i neopravdano je Grnovi}evu poeziju uvr{tavati u, umjetno stvorene, tokove ovih ili onih generacija pjesnika, ovih ili onih kwi`evnoteoretskih i filozofskih pravaca. Wegova poezija komunicira s naj{irom i najsveobuhvatnijom vizijom qudskog kulturnog i umjetni~kog stvarala{tva, nesputana i slobodna, {to ne zna~i da ne pronalazi relevantne konkretizacije, kako pojednina~ne, tako i op}enite, u vlastitom iskustvu, na{oj historiji, predaji i tradiciji. "Moja neposlana pisma" samo jo{ i vi{e potvr|uju jedno ranije izre~eno mi{qewe o pjesniku Grnovi}u. "U nizu imena suvremene hrvatske poezije Mi}o Grnovi} zauzima posebno mjesto, ne nadovezuju}i se ni na jednog od na{ih starijih pjesnika, ali ni ne nalikuju}i nikome od svojih vr{waka. To je samonikao talenat, koji ne tra`i originalnost po svaku cijenu nego je posti`e i nehotice otkrivaju}i svoj poetski svijet..." (V. Parun). Ono "nehotice" samo je

272

kompliment, briqantno zapa`awe velike pjesnikiwe o nedefiniranom i "neuhvatqivom" izvori{tu pjesni~kog do`ivqavawa. Glavne karakteristike "Mojih neposlanih pisama" su jednostavna, nepretenciozna osmi{qenost, bez toliko omiqene kvazifilozofi~nosti i duboka, qudska potresenost nad evidentnim propadawem osnovnih qudskih vrlina, nad destruirawem ~ovjekove prirodne eti~nosti i moralnosti. Ali, pjesnik ne bje`i u spleen, u dekadenciju kakvu poznajemo iz suhoparnih kwi`evnih i ne`ivotnih historija pro{lih vremena. Ne! On }e svoju spoznaju sakriti u svoju nutrinu, primiti bol i zapjevati dostojanstveno: Evo i ki{e stvarno jer padaju ki{e kada se trebamo najvi{e Te ki{e, divne ki{e kada se trebamo najvi{e. Same od sebe, name}u nam se rije~i R. M. Rilkea iz "Pisama mladom pjesniku": "... radi se o tome: sve `ivjeti. Sada `ivite pitawa. Mo`da }ete, malo pomalo, i ne opa`aju}i, jednoga dalekog dana `ivjeti `ivot odgovora. Mo`da nosite u sebi mogu}nost, da stvarate i oblikujete, kao naro~ito sretnu i ~istu vrstu `ivota; odgojite sebe za to, – ali to, {to do|e, uzmite s velikim povjerewem, i samo ako to dolazi va{om voqom, bilo kojom potrebom va{e nutrine, onda uzmite to na se i ni{ta ne mrzite". Mi}o Jeli} Grnovi} je do~ekao taj "daleki dan" i `ivi svoje odgovore, "sretnu i ~istu vrstu `ivota". Sagorio, ali kao `ar – ptica, slomqen, ali kao bijeli narcis, shrvan, "ali od neobja{wive neke qepote" pjesnik je {iroko, plemenito i sveobuhvatno privio svoju qubav, doslovno, bez balasta filozofstvuju{~ih rekvizita, ne mare}i za pomodnost, trenutni uspjeh i pseudomodernost suvremenih pjesni~kih ostvarewa. On je uvjeren da "qepota i sklad rije~i odmaraju du{u", du{e ~ovjeka, bez mistifikatorskih metafizi~kih atribucija, na koju su suvremeni pjesnici skoro potpuno zaboravili. E, to je to {to si Ti ja jer bez Tebe mene nema nema mene jer Ti me ~ini{ mnome Ti si ja Ti si moje veliko ja, moja du{a

273

moje Tijelo Ti si ja O bo`e zar sam ba{ Ti – ja Potresno je sa koliko nepatvorene topline i iskrenosti pjesnik govori, posredno, u skladnim i spokojnim stihovima svojoj qubavi, o zajedni~kim na{im qubavima, vjekovnim i neuni{tivim, na ovom prostoru koji je i suvi{e dugo bio raskrvavqen, razdrt i popaqen. Velika spoznaja "da ono, {to nazivamo sudbinom, izlazi iz qudi, a ne izvana u wih" (R. M. Rilke) omogu}it }e pjesniku, kao wegovo vlastito iskustvo, nevjerovatno jednostavne ali smislom jezgrovite stihove: * * * Smederevo drevni grade Jerine gospo|e I muzika srpska stara du{u, ionako obuzetu Tobom, para ................................. A veli{ padaju ki{e Ne sviraj svirku Srbijo plaka}u A padaju ki{e ka`e{ Ti * * * Slu{ah kako starih hrvatskih pjesama glazbala tuku i mene vuku k Tebi me vuku (da se vratim). Jednako tako, posredno i nenametqivo, pjesnik Mi}o Jeli} Grnovi} prozborit }e, u nekoliko stihova, o qudskoj qubavi. Ne o nekoj raspolu}enoj, polariziranoj, konvencionalnoj qubavi koja nas zapquskuje do ga|ewa u savremenoj, izvitoperenoj svakodnevici (kojoj su podlegli i mnogi pjesnici). Ne o qubavi mu{kara~koj, `enskastoj; ne o romanti~arskoj, dekadentskoj, apstraktnoj qubavi nervoznih, visoko odwegovanih i profiwenih trabanata jedne gra|anske civilizacije koja polagano tone na horizontu. Grnovi} pjeva o qubavi konkretnoj, qudskoj, stra{noj i milostivoj, dubokoj i jednostavnoj, kakvu qudi poznaju od iskona, a koju su toliko puta odbacivali, "prevazilazili", da bi joj se, na kraju isku{ewa, strasno vra}ali.

274

Pristali ste da se `ivotno volimo Smrtno da se volimo a ne, niste trebali ako odustajati mislite Gledano estetski u "Mojim neposlanim pismima" nema strogo odre|ene poetike, prepoznatqive i poznate. Pjesnik Grnovi} upotrebqava samo svoje vi|ewe pjesme, svoje osje}awe zvukova, svoje boje, pa i kad nam se ~ini sve poznato ono to nije. To }emo najboqe osjetiti u stihovima koji govore o prirodi, sasvim diskretno, vi{e u zvukovima i prigu{enim osvjetqewima: Evo i grmqavine ve} u selu mome i vjetar lagano dirka grane .............................................. A Dunav k'o more budi u meni zore ............................................. No} je i divqe guske slu{am glas Na jug leti... ........................................... Jao `ita ni~u u selu mome a Tebe nema da ih sa mnom gleda{. Sti~emo dojam da pjesnik u prirodi, u wenim besrajno ponavqanim i uvijek op~aravaju}im varijetetima, vidi i osje}a daleke mudrosti, nekad postoje}e, ali i mudrost koja je prenijela bit ~ovjekovu do dana{wih dana. Asociramo stare japanske crte`e, fine arabeske ili ~arobne i kristalne pjesme prastarih kineskih pjesnika. Iskrsavaju nam pred o~i djela umjetnika iz naroda, umjetnika ne{kolovanih i nepripremanih za umjetni~ko stvarawe. Ti su umjetnici, od dalekog Japana pa do pjesnikove Banije, utkali, utisnuli, uglazbili u svojim umjetninama najtopliji dio qudske du{e, najvrednije i najpostojanije {to ~ovjek posjeduje. Sve ostalo, o mijenama vremena i wegovih doga|aja, tonulo je u zaborav.

Nikica MIHAQEVI]

275

Fotografija Mi}e Jeli}a Grnovi}a naslovne strane kwige Za~arani krug,

Sisak 1985. Fotografija je prona|ena u izbjegli~koj torbi me|u rukopisima 1995. godine.

Opaska. Prema naredbi civilne za{tite Republike Srpske Krajine svaki gra|anin je trebao u pripravnosti za slu~aj vazdu{nih napada imati ru~nu torbu sa najosnovnijim potrep{tinama. Ja sam u torbu stavio rukopise i video kasete i prilikom uzbuna nosio sobom pa tako spakovanu uzeo i 5. avgusta 1995. godine ne znaju}i da sam u rukopise i korekturnu listu za kwigu izabranih pjesama stavio i desetak fotografija {to sam otkrio tek u Jagodwaku u Barawi po~etkom septembra.

276

Fotografija Mi}e Jeli}a Grnovi}a iz serije fotografija ra|enih za izbor za naslovnu stranu kwige Za~arani krug 1985. godine. Prona|ena u Sidneju 2006.

godine kod sestre od strica Milke Trajkovi} koja ju je umno`ila i meni primjerak poklonila.

277

MI]O JELI] GRNOVI]. Pjesnik, glumac, redateq. Sresti ga u na{em gradu, oduvijek je zna~ilo susresti se s osebujnom, uo~qivom i razli~itom osobom koja iza svoje vitkosti iza obraslog lica i `ivih kretwi skriva predjele originalne vizije svijeta i svojeg mjesta u wemu. Sje}am se svog prvog susreta s Mi}om Jeli}em Grnovi}em – bilo je to u maloj dvorani Centra za kulturu pred nekoliko godina. U{la sam potiho, na prstima, jer je odbrana ve} zapo~ela. Qudi su {utjeli i nepomi~no zurili u Sokrata koji je u sandalama otvorenih prstiju i u duga~koj crnoj haqi sa sjedom kosom odavao u to prohladno ve~e lik asketa – mudraca koji kao da je u ove na{e prostore do{ao iz nekakvog druga~ijeg, ako ve} ne potpuno razli~itog, a ono posebnog svijeta. Fizi~ki – odavao je taj lik ~ovjeka koji se i po svojim psihi~kim osobimana razlikuje od nas, tamo prisutnih. Bio je to – umjetnik. Kakav je Mi}o uistinu, kakav oduvijek? Na to pitawe Mi}o prihva}a moja razmi{qawa iznose}i jednu "anegdotu" koja svakako ima simboli~ko zna~ewe kad je rije~ o potrebama duha i tijela. Kod Mi}e – uvijek je tra`ewe duha bilo nagla{enije: kad je imao jabuku, uspio je wome ponuditi svu djecu a da mu samome nije ostao ni komadi}ak – jabuke. Zauzvrat ostalo je obiqe miqa koje ga je od djetiwstva preplavqivalo stvaraju}i uvijek nove naslade metodom `rtvovawa za druge. Kad su sva mjesta u autobusu popuwena – Mi}o se di`e sa svog, da bi ga ustupio starici, trudnici ili djetetu. Da li su sva mjesta ve} zaista popuwena? Mi}o je mudro odgovorio na ovo pitawe. Mjesta ima, i to mnogo. Sve je naizgled samo puno, ali u biti ravnice obasjane suncem jo{ uvijek ~ekaju poklonike qepote, dobrote, qubavi, stvaraju}i novi jo{ nenastawen svemir za ~itave gomile ovakvih kao on. U svakom gradu – Mi}o }e na}i svoje mjesto na glavnom trgu. Jer on je od onih koji se divi pjesniku i stihovima: "on ni{ta ne pre}uti, on ka`e svaku mrqu u oku..." Za pjesnike postoje prostori u ve} zauzetim prostorima, za wih nema drugog zakona osim uvjerewa da ih netko treba. To je jedini imperativ wihova stvarawa koje zahtijeva mnogo odricawa, ~itav `ivot uskladiti treba prema tom izazovu kojeg su vile planinkiwe jednog nepostoje}eg dana uputile pjesniku i pozvale ga u svoj svijet.

278

Iz ovog grada on }e oti}i... Kao {to je ve} mnogo puta odlazio i kao {to se nikada nikud nije vra}ao, on se ne}e u svoje Jasenov~ane vratiti ve} }e oti}i jer sudbina je wegova lutala~ka, besku}ni~ka, boemska u posebnom smislu te rije~i jer Mi}o je kultiviran boem, poklonik reda, ~isto}e, ukusnog odijevawa... On sve te svoje odlike nosi sa sobom i nekih se stvari odre}i ne mo`e. Iako je takav – on uvijek to~no zna gdje mu se nalaze kqu~evi ku}e (ne mo`e shvatiti da neki qudi uvijek tra`e iste, i to u biti vrlo va`ne stvari). Red voli i u stvarawu. Sve wegove zbirke obiluju jednim unutarwim redom: sve se zna iz tih zbirki: i koga i {to voli, i ~emu se divi, i kakve su wegove tuge... Mi}o ima ina~e vrlo odre|ena mi{qewa o svemu: on vidovito gleda u `ivot i nema stvari o kojoj ne mo`e dati svoj sud. Me|utim – taj sud nije neki preuzeti, nau~eni sud. To je razlo`iti sud Sokratovog tipa – i ne za~u|uje {to je Sokratova odbrana inspirirala Mi}u da kreira jednu od svojih najpotresnijih uloga. Razgovor s Mi}om toliko je zanimqiv i samosvojan da je mo`da nemogu}e skrenuti sa ovog ovdje razgovora na motive wegovih zbirki. Me|utim – kad se to poku{a – odmah postaje jasno da ne postoji nikakvo razgrani~ewe izme|u Mi}e – pjesnika i ovog ovdje Mi}e – ~ovjeka. Jer isti su zakoni u wegovom kosmosu: QUBAV – vrhovni zakon, QUBAV – op}i zakon i opet QUBAV – posebni zakon. Sva ta qubav prelijeva se u ~udesne slapove qepote i dobrote oplo|uju}i se u stihovima Mi}inim posebnom snagom filizofa kojeg Mi}o isto tako nosi od iskona duboko negdje u dnu svog bi}a. HIMNA QUBAVI Ne zamjeri mi {to sam te volio Vra}aju}i se preko Karájku{e s grobqa Osjetih neizmjernu qubav prema tvojim providnim o~ima Da te ne volim toliko ispio bih wihovu bistrinu zgrizao bih ti put i skrckao dr{ke zglobova i prevoja Smrsio mirise u mojim nosnicama da uvenem od obiqa Spleo bih ti prste u pletenice oko moje vratne jabu~ice pa neka me ugu{e od miqa

279

Pio bih ti iz pupka dokle god ne usahne mo} moja I sada ti vidim `ile na rukama isprepletene a mekane i izazovne mojim usnama i volio bih te toliko da bi grlice pomrle od qubomore i srne bi bile nesretne i lakokrile ptice {to ne qube mojim mo}ima No ja ti ne smijem dodirnuti ni vitke noge ni trepavice koje me obasipaju nespokojstvom Ni{ta dodirnuti tako da te mogu posjedovati kao kap rose da se ne raspr{i{ i ne uzmuti{ od moje pohote O QUBAVI jedina TI si najneuni{tivija i i najokrutnija carica koja je ikad vladala zemqom i wenom qepotom, vodama {umama, brestovima, `enama i mnome Ova pjesma koju je autor pro~itao predstavqa o`ivotvorewe upravo spomenute misli: Mi}o je iskonski lirik i duboki mislilac. Ova pjesma je druga~ijeg tipa od himna qubavi kakve se mogu susresti i u na{oj i svjetskoj literaturi a opet nosi ona ne{to ~ak i od na{e starije dubrova~ke lirike i narodne lirske pjesme. Iz prve pjesni~ke zbirke "Samotnik i harfa" zamolili smo Mi}u da pro~ita jo{ jednu lirsku minijaturu: Mojoj materi Ru`i Grnovi} * * * Oslu{kujem ki{u Sje}am se Pri~ala si mi da voli{ spavati za ki{nih jutara Ne sje}am se da si ikad pri~ala da jo{ ne{to voli{ osim ki{na jutra i mene Naslu}ujem da voli{ nicawe p{enice jo{

280

sunce u wenom zrewu Nikada ne re~e mrzim Poklawam ti zato sva ki{na jutra Sunce o kosidbama Rosu jutarwu i mene na pladwu ~istote Rastanak sa Zagrebom. Tuga, bol i `alost za Mi}u. Dolazi u Sisak, nova sredina u kojoj je bilo te{ko zapo~eti... te{ko... "Oda Zagrebu" za Mi}u puno zna~i. To mu je najdra`a pjesma: ODA ZAGREBU Qubavi moja velika qubavi moja vjerujem ti dok muzika svira u tebi ~ujem du{u svoju grade moj lijepi grade na prijestoqu svom Matija sjedi sjedi na tronu pobjede pobjede brigade su pro{le tobom a revolucija ostala ostala je i ja sam tu na trgovima tvojim na trgovima a sedam sekretara SKOJA qubavi moja sedam sekretara SKOJA grade moj jagwe moje jabuko moja svakog te novog proqe}a gledam kako crveni{ bojom crvenom bojom bili su dani ~etrdeset prve da te srve Srce tvoje niko ne srva a bila je ~etrdeset prva cvjetove tre{wine niko ti ne obra srce tvoje i {iroko i visoko i crveno je srce tvoje i Kozara je u Tebi pjevala i moja Banija konak na{la i sve je Tebi kao u meni crveno crveno

281

Motiv revolucije uvijek je nadahwivao Mi}u. Banija, Tito, Partija, Revolucija – to je za Mi}u uvijek bio ideal o kojeg se ~vrsto u svim svojim emotivnim krizama oslawao. Svojim re`ijski najkompleksnijim djelom smatra "OPIJELO ZA SEDAM STOTINA IZ GLINSKE CRKVE". Patwu nedu`nog naroda osje}ao je kao zaboden trn pod ko`u. Razgovor o Mi}i Jeli}u Grnovi}u mogao bi trajati dugo, do kasno u no}. Niti ovdje nije sve zabiqe`eno... re~eno je ne{to da bi drugo bilo izostavqeno. Jer – dijalog s pjesnikom nema nigdje niti svoj po~etak niti svoj kraj. Pjesnici su pomalo poseban u sebe zatvoren svijet koji sui generis ~ini most prema drugom ~ovjeku nerijetko i prema samome sebi. Najte`e je razlu~iti svijet pjesnika od svijeta ~ovjeka jer se oni ne poklapaju u cijelosti ali se neprestano dodiruju i isprepli}u. Upravo od takvih impulsa sastojao se i ovaj razgovor koji u kontekstu sisa~kih kwi`evnih razgovora predstavqa jedan od najdubqih prodora u pjesnikovo unutarwe ja. ^EMU SAV TAJ BOL ^emu sav taj bol kad sam opet pristao na `ivot Za{to sam te mu~io ruko moja srce moje za{to sam tebe mu~io kad sam opet pristao na `ivot a koliko sam puta htio umrijeti da bih opet pristao na `ivot O za{to, za{to sam te mu~io tijelo moje da bih opet pristao na `ivot Mi}o uvijek odlazi. Iz ovoga grada on }e oti}i... Oti}i }e jednim od svojih mnogih puteva u nadi, da ga netko treba.

Maja MOJSINOVI] Kwi`evno sijelo Mi}e Jeli}a Grnovi}a, 6.6.1980.

282

283

MI]O JELI] GRNOVI]

USPOMENE IZ KRAJINE UQE NA PLATNU 50 h 70 cm

284

MJG: "Stric Stevo" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

285

MJG: "Strina Julika" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

286

MJG: "Stric Milan" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

287

MJG: "Strina Quba" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

288

MJG: "Stric Marko" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

289

MJG: "Strina Olga" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

290

MJG: "Tetka Dragiwa" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

291

MJG: "Tetak Petar" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

292

MJG: "Moj otac" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

293

MJG: "Moja majka" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

294

MJG: "Seja O." uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

295

MJG: "Danica slu{kiwa Vidakova" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

296

MJG: "Nemawa" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

297

MJG: "Bo`jak Stevo \uro" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

298

MJG: "Baba Jelica" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

299

MJG: "Ujak Gojko Zagorac" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

300

MJG: "Pe|a" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

301

MJG: "Moj kum Bo{ko" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

302

MJG: "Moja kuma \uja" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2008.

303

MJG: "Kum Mi}o" uqe na platnu, 50 h 70 cm, 2009.

304

305

KRAJINA MOJA SUDBINA

Vladimirci, 2001.

306

Naslovnica sedmog izdawa sa ilustracijama Mili}a od Ma~ve

307

308

309

SRBA BUNA U KRAJINI SRPSKOJ

HIQADU DEVETSTOTINADEVEDESETPRVE

u Kninu zapisano po Spasovdanu 1999-e

Sve iz Knina sa visina Svevi{wega Tvorca Pravoslavqa stvaraoca Sa Korduna iz Vequna buna Perjasice ko lasice Like na{e dike Dalmacije i Banije sestre dvije srpsko srce bije qepotice probu|ena Drevni Pla{ki tu~e na{ki A iz Gline gle miline Srb Srbuje Dvor ga zasjewuje Kostajnica ko grlica osmrtnicu usta{ku sastavi Korenica srpska i Gradusa drska Oku~ani slavom ovjen~ani Gra~ac, Lapac i Benkovac i Obrovac Vrgin Moste idu ti u goste Na{em ti}u divnome Vojni}u srpska krila ni~u

310

Pu~e diwa ko Petriwa Umrijeti srpska je svetiwa na ogwi{tu na plandi{tu svome mali Gradac i Velika Glava Srpski narod niko ne uspava Sam se budi kad zora zarudi Oj Banijo rodna grudo moja sva su sela posve}ena tvoja Od Bestrme pa do [a{a sve je borba na{a A u Sluwu ko u guwu povrati se srpska du{a ^ukur bije Bio~i} se smije Sa Kosova Dalmatinskog srpska zvona zvone Cetina se sa @ivajom qubi Vaistinu ovog qeta srpski se narod probudi Slavonija, Srem Barawa Nema borbe bez pucawa niti mira do kona~nog Srba ciqa

311

312

BORCIMA SRPSKIM KRAJINE SRPSKE

u Kninu juna mjeseca

1992-e zapisano

Ni majke vas od mene ne poznaju boqe Gledo sam vas i malene srpska ~eda a i zaqubqene borci srpski Znam gdje su vam srpski osobiti znaci i kakve igre igrate i kakve pjesme pjevate Srpske pjesme neispjevane I kad ste se zamom~ili poznao sam Vidio je svako Prve qubavi ste mi povjerili jo{ dok ste omamqeni bili Gdje ste dragu milovali zna se Mu{karcem kad ste postali najqep{i ste bili Bogomdani A dijete tek kad ste dobili svoje dijete svi smo pijani bili O~evi we`ni i qubavnici mili Svaka je u va{em zagrqaju

313

zadrhtala srpskom ili na pogledu ustreptala mu{kom Sebe ponajmawe a sve ste druge voqeli I do|e vrijeme i to se znalo da `ivote svoje smr}u zamijenite I ne bi vam `ao jer Bog vam je NEUMRLU SRPSKU DU[U u zamjenu dao

314

315

MATERI SRPSKOJ

u Kninu juna mjeseca

1992-e zapisano

Pramajko srpska nijesi li u neznawu Bogu sagrije{ila ne{ta da porod tvoj na no`evima na ko~evima skon~ava Srpska stara majko nijesi li Hrista Bogo~ovjeka koji isto kao rod tvoj skon~a umoliti mogla da se sjeti Srba i zajedni~kog krsta O mati srpska ~uj od qudi nequdi porod je tvoj kao i ti bezgre{an svaki put Bogu na dar poslan O `eno najmla|a srpska ovovjeka majko i ti si ve} preranu porodila smrt ^etiri matere ^etiri srpske `ene u crnom u ovom vijeku za porodom svojim

316

nijemo u pogrebnoj u koloni idete Nijedan od wih sinova ~etvorice ne nad`ivi ni pramajku ni staru ni majku ni `enu svoju Ko svije}e uga{ene ostadoste same skamewene ~etiri srpske `ene ~etiri srpske matere polu`ivi nadgrobni spomenici svome srpskome porodu Vi ~etiri srpske sjene

317

318

SESTRAMA SRPSKIM

u Kninu juna mjeseca

1992-e zapisano

Od Kosova sestro moja naovamo obogaqena i izbezumqena samo sa dr{kom negda{weg kondira zlatnog po rati{tima leti{ i odavno po mrtvim svojim prebire{ Brat do brata dragi do dragoga Ni vina i vode nema{ suzom `ivog osvje`ava{ Mjesto svile kosu re`e{ rane podvezuje{ qute rane neprebolne tek ispro{ena obudovqena porod ~eka{ kome se ni u snu ne nada{ Sestro srpska Bogorodice srpska Manastir je cijela srpska zemqa u wem ti je vjekovati u wem ti je bivstvovati Sa ocem Sinom i Duhom Svetim Bogorodice srpska

319

320

MOLITVA ZA SRPSKU DJECU

u Kninu juna mjeseca 1992-e zapisano

Ni kolica ni benkica niti kruha nit vazduha djeco moja srpska tuneli vam preno}i{ta stadioni obdani{ta ptice mine postado{e ostrvqene ubojite ptice bqesak no`a svjetlost ^eda moja srpska ~eda ko li vam Bog li vam ne da u bo`jem miru neba da i na vas ko i na vr{wake va{e pogleda Ne daj im Gospode hqeba ni benkica ni kolica Ali vazduha, vazduha Gospode i vode podaj djeci mojoj srpskoj Odgradi im i preno}i{ta i obdani{ta neka iz slobode i{tu hqeba i vode i neka qudskom rukom ptice napravqene k wima ne dolaze same Preurawenu bqeskom no`a

321

ne stvaraj smrt srpskoj i svojoj djeci Gospode ne zovi samo srpsku prerano u vje~ni `ivot djecu O~e na{ koji jesi To {to jesi Ako jesi

322

PJESMA ZA DJECU POGINULIH SRPSKIH BORACA

Zapisano qeta gospodweg 1994. jula ~etvrtog na Srpskom moru u Karinu u odmarali{tu djece poginulih POSVE]ENO: Jeleni, Lidiji, Gordani, Bojanu Draganu, Aleksandru, Miloradu, Bojanu, Barbari, Zoranu, Gordani, Dragani, Emiru, Bojani, Ivani, Dijani, Biqani, Zorani, Mirjani, Dragani, Mileni, Desanki, Sawi, Goranu, Zoranu, Marku, Miloradu, Milanu, Miroslavu, Mirjani, Marjanu, Mladenu, Mirjani, Rajku, Predragu, Dra`enu, Nadi, Bojanu, Zoranu, Marini, Dejani, Bojani, Nikoli, Zoranu, Miroqubu, Zoranu, Draganu, Du{anu, Mireli, Maji, Dra`enu, Jagoru, Draganu, Dejani, Dragani, Biqani, Du{anu, Sa{i, Bo{ku, Sa{i, Nedjeqki, Jugoslavu, Bo{ku, Dra`enu, Dragiwi, Gordani, Sini{i, Milo{u, Dragi{i, An|i, Borku, Borisu, Daliborki, i svoj djeci unesre}enoj ovim ratom. Moj tata jo{ se ne vra}a iz rata Na pitawa moja moja mama brat i seka |edo i baka kroz suze se smiju Mora da od mene ne{to tajnovito bajkovito kriju

323

Bojanov i Jovanov Jelenin i Mirjanin Savin i Stoj{in tatice dolaze Pune im ruke milo{ta ~ahura raznih bajnih A moj tata ne mo`e ku}i do}i mama ka`e do kraja rata jer granicu srpsku ~uva Taj polo`aj se uistinu ne napu{ta lako ka`em moja draga bako Jo{ sam mali ni ~etiri nemam ne sje}am se tate ne znam ga po liku ali zato imam sliku da ga odmah poznam ~im ga glednem na vidiku \edo ka`e da smo isti ja i tata pravi borci prvoborci

324

mu{kar~ine srpske juna~ine Ja se di~im {to mu sli~im Ako mi se tata ne vrati do krata rata po`uri}u da odrastem Do tatice tako najbr`e }u sti}i jer }u i sam na granicu i}i Ipak najboqe bi bilo na javi kad bi mi se snilo da i moj tata kao Jovanov i Bojanov Savin i Stoj{in u ku}u bane i prije kraja rata Ne tra`im milo{ta neka do|e ruku praznih ne treba mi {to{ta Ali mi treba par ruku maznih i to je sve Da me samo jednom tatine ruke obgrle

325

326

KNINU, MESIJI SRPSKOM

u Kninu jula mjeseca 1992-e zapisano

Na svijetu nigdje poput Knina tvr|ave nema Orlovi se u woj gnijezde Sokolovi srpske ptice srpsko nebo premre`i{e Gavran staru pticu poslu{a{e rugalice ptice potjera{e Vaskolikom srpskom zemqom leti perje ptica rugalica Kqun im zlatan orlovima ogaw srpstva nose Sokolovi srebrn kopqa dobacuju Gavran ptica stara kanxom kao muwom nebo para pa trobojnu svilu na tvr|avi razvrstava Vjetrovi mu pomo}nici Jugo piri srpski barjak {iri Bura duva barjak ~uva Srpski sunu narod pa pohita na tvr|avu Srba svetili{tu da zavjetne znake da pro~ita

327

LI^NA PJESMA SRPSKA u Kninu avgusta mjeseca

1992-e zapisano

Zazivam zaborav zazivam umor sa lica da odagnem da zaboravim i ko sam i {ta sam A kako da zaboravim Srbin da sam Toga radi da qudskog roda ~lanom nisam Tamni vilajeti Proklete avlije iz wih iz sebe da iza|em u zaborav u prazninu u nigdinu Neko negdje mjesto da na|em te{ko da spustim breme gdje srpskih nije muka i jauka Da umrem kad }e vrijeme Jesam li u moru svijeta Ahilova peta ili svjedok krunski boli srpske KRAJINO MOJA SUDBINO

328

RAWENICIMA SRPSKIM

u Jasenov~anima avgusta mjeseca 1993-e zapisano

Rana na rani Najvi{e srce prostrijeqeno I neuni{tiva srpska du{a nam krvari Osloweni na {take na proteze i bez wih uspravni ste i ponosni Bez vida o~iweg srpsku budu}nost jasnije od proroka vidite jer u temeq wezin dio tijela svoga ugradiste Rane neiscjeqive ~ulima vidate Zdrave hrabrite Bolom razdrt poklaqam vam kao nadomjestak svaki dio svoga po potrebi vam tijela A du{u moju srpsku uz svoju odavno u vlasni{tvu imate

329

SVOJIM POKOJNIMA NEUMRLIM OVOGA RATA SRBIMA

u Jasenov~anima avgusta mjeseca

1993-e zapisano

Nema no}i ni dana nema da vam u pohode ne idem neumrli moji upokojeni Srbi Te{ko, gre{an, do VAS DUHOVI SVETI do VAS, BEZGRE[NIH, dolazim Od svih najvi{e VA[E dru{tvo volim ~estiti i ~iste SRPSKE DU[E SRBI Ho}u li ikada svojim `ivotom zavrijediti da VAM punopravnim postanem ~lanom upokojeni neumrli moji Srbi Spokojno spavajte mi budni bdijemo nad VA[IM SRPSKIM SNOM

330

331

SRPSKOM NARODU

u Kninu oktobra mjeseca 1992-e zapisano

Narode srpski moj niko nema {to Srbin imade Krsnu Slavu i Svetoga Savu Vo`da \or|a Crnog Sudbinu srpsku crnu Obili}e, Jugovi}e i nesre}ne Brankovi}e Uz deobe seobe Stani vodo Stan’ Moravo Da mu quba i Prijezda iza|u I Quticu Bogdana Qute srpske Qute rane na{e Vujadina sa obadva sina Muke srpske Jefimiju zlatnom `icom bol operva`en Gojkovicu mladu zazidanu neprijateqem zazidani srpski rode vasionski Skadar gradi{ Jevrosimu srpsku qudsku majku sina moli neka pravdu ne preboli A Jankovi} A Stojane

332

svate kiti qube svoje Qubu sestrom izmewuje Golubana slugu srpskog neposlu{nog {to nalog svijetlog cara ne po{tuje Car Lazara {to zla}anim {to `ezlom za Srbe nebesa otvara Ni zemne ni nebeske ni podzemne ve}e od Srba niko gradove nema Pod zemqom tijela na nebu ~istiju du{u na zemqi pa}enika niza{to Jasenovac rak ranu Jadovno, ponor srpski Glinu, isku{ewe srpsko Posustani Arsenije na granici Srba ne vodaj mi narod tamo i ovamo Srpska grobqa odrednice odrednice i granice Srpska du{a pu{ka ~izma mu{ka ~uvarku}a Stani Drino rijeko srpska da sa koqa da poskidam glave de presu{i de presahni Savo da mrtve

333

da prebrojim da sahranim Niko nema Kajmak~alan Ni Mojkovac Niti Kolubaru Tamo daleko Daleko od more Tamo su gore i Sveti{ta i srpski manastiri srpski od zla zaklon

334

335

IZBJEGLICAMA SRPSKIM

u Kninu septembra mjeseca

1992-e zapisano

Bje`ite apokalipti~no ~etiri ja~a da vas ne sustignu Posledwa toplina ogwi{ta vam od ogwa bje{e ku}e va{e zapaqene Kao u kockarnici gubitnici za tren postadoste Pod starost sa uku}anima rasku}eni snovi uni{teni neizvjesnog kraju puta prepu{teni od uranka pa do mraka nigdje stanka bol i umor pratioci gutqaj vode do slobode Ni ku}i{ta ni ogwi{ta strah i sumwa kona~i{te malo cula u rukama Nekretnine u du{i nosite vedro nebo i nadawe i uzdawe

336

uspomene uni{tene unakrsni put gazite apokalipti~na sasvim ~etiri jaha~a da vas ne opkole

337

338

O^EVI JOVAN I STEVAN I... OPLAKUJU SINOVE STEVICU I MI]U

Posve}eno svim oja|enim o~evima i svim sinovima poginulim ovoga rata u Srpskoj Krajini a zapisano u Kninu septembra mjeseca 1992-e Mu{karci smo qudi smo Srbi smo sine Ne, ne}emo i ne smijemo plakati Recite nam {ta }emo sa ku}om nedovr{enom i kako }emo nero|enog unuka dobiti u svatovskom kolu zaigrati bez mlado`ewe Ko }e wivu prisojnu danas uzorati no}u lov loviti Kako }e vas majka jutros probuditi iz sna samrtnoga Mili sine milo dijete podigni se da te tata zamijeni na samrtnom odru i mom i tvom [ani tati ne{to u uvence kao kad si mali bio

339

Vi{e qubi{ no {to {ap}e{ [ali{ li se Uvijek za me `iv si Gledni }aku svoga ispod trepavica Previ{e je {ale sada za me s tvoje strane probudi se da ne zove mama Joooooooooooooj snovi moji prekinuti dvori moji uga{eni prijateqi neoro|eni porodu moj zatrveni sunce moje nejako snaho nequbqena unu~i}i nero|eni odlazi{ mi na daleke pute ... ne}u ne}u vi{e sine oma~e se vapaj tati `ivot dajem obe}awe dajem I u smrti mu{karci smo qudi smo Srbi smo sasu{i se suzo moja skameni se tugo moja ... ali ovo ni po zemaqskim ni nebeskim zakonima zaslu`ili nismo

340

341

VASCIJELOJ SRPSKOJ ZEMQI

Zapisano u Kninu novembra mjeseca 1992-e

Starje{ini slikara Mili}u od Ma~ve posve}eno

Kao rojevi p~ela opet po dupqama Srpski sveti narod ponovo u {umama na pawevima Samo ponekad spustimo umornu glavu Mili}evo snovi|ewe da usnimo Vascijelu srpsku zemqu {titom svetim natkrivenu me|u dojke drage stavi}u grumen zemqo tvoj i ludo ludo }u ujedno obje da vas qubim sve dotle dokle naskroz ne poludim Zato zemqo da poludim jer u te radije neg’ u nebo da Srbi stalno lete Za{to nebeski narod kad je u srpskoj zemqi tako lijepo tako lijepo da se izkazati ne mo`e

342

Za{to odabrani a ne obi~ni narod kad je u srpskoj zemqi tako lijepo da se iskazati ne mo`e a {ta jedini TI Svemogu}i Tajnom zakqu~anom dr`i{

343

SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI

Zapisano uo~i Ogwene Marije Qeta Gospodweg 1994-e

u Jasenov~anima

Qubqena Sveta Bezgre{na Pravoslavna Srpska Svetosavska Ti {to jedina u odsudnim ~asovima strepi{ i bdije{ nad narodom svojim U trpwi svojoj najmo}nija si od crkava svih U molitvi smjernoj, Bogu ugodnoj, najbli`a si Bogu Svedr`itequ Stvaraocu i Vladaocu Isku{eni~ka i pa}eni~ka Bogu najmilija si istinom svojom li{ena sila qudske i mo}i obezbo`ene Sama i usamqena najmnogoqudnijom postaje{ Skru{eno{}u i samoprijegorom visine nebeske na zemqu qudima spu{ta{ Duh i Dah nebeski u du{u nam ulijeva{

344

rane na du{i blagotvorno izapira{ Mu~eni~ka i patni~ka na Tronu Bo`jem sa An|elima nebeskim po~iva{ Voditeqka i Spasiteqka nepogre{iva i Hraniteqka Srba dare`qiva uvijek biva{ I gdje ne mo`e{ bude{ postoji{ I gdje ne smije{ za dobro se na|e{ U zlu neponi`ena u dobru neuzvi{ena Lomna a nerazlomqiva Paqena neizgorela Ru{eno do temeqa nesru{ena Temeqi ~vrsti u Slavu Istinitog Boga sazdani A SVOD NEBESKI Kupola je tvoja nesru{iva Sve Gospodu na Dar A od wega ni{ta zauzvrat ne tra`i{ Ako ne usli{i Gospod molitve Tvoje U sebi krivwu tra`i{ Qubqena Sveta mi te ne znamo dovoqno

345

ali volimo Te jer bogu se s Tobom pribli`avamo ~estitiji no ro|eni {to smo da umremo

346

347

KRAJINI SRPSKOJ

Sluw, Spasovdan 1992.

Krajino srpska i moja Srno prepla{ena Qepotice probu|ena Mnoga zvona zvone Pti~e moje prokquvano Krajino moja mjesto rosom krvqu oblivena a obale suzom prelivene Jawe moje nejako Tele moje neoblizano A potoci suzom nabujali Sunce je a u srcu studen Lastavice povratnice Gnijezda li zatekoste svoja Krajino srpska i moja neven vene nema mene srpski rode do slobode [qivo rana rano uzabrana Zvona zvone suze rone Krajino moja ko{uqo {arena no`em izbodena O~i moje izva|ene Kako da vid povratim i sinove rane da izvidam

348

Ni{ta za Srbe Krajino moja ne tra`im do da se porodimo i kao qudi umremo Krajino srpska i moja

349

OTVORENO PISMO SRPSKOG PJESNIKA PRIJATEQIMA U SVIJETU

Jasenov~an, subota 17-i septembar Qeta Gospodweg 1994.

Prijateqi moji dragi nisam vas napustio ni zaboravio ne pi{u}i vam ove tri-~etiri godine Rat je u mojoj zemqi Sve osim srca zastalo je a mnoga su i srca zauvijek prestala kucati Ginemo, dragi moji, ginemo Ni vi meni ne pi{ete Da li je mo`da i kod vas rat Jer mi ukopani u rovovima neizlaze}im nikakvih vijesti nemamo Jedino {to se uzdamo u dobro koje i vama kao i nama od srca `elimo Te{ko nam je i prete{ko i pomisliti da ste nas napustili i vi jer ~ujemo da va{e vlasti nas Srbe krivim progla{avaju Jeste, mi Srbi smo krivi {to smo `ivi Jedino dobri su oni Srbi ka`u neprijateqi na{i koji su mrtvi

350

A dosad po tome najmnogoqudniji smo narod na svijetu Ali vi{e ne mislimo seqakati ni zemqom ni nebesima Odlu~ili ovdje gdje smo ro|eni svoji i na svom biti misle}i pritom da je to najprirodnija i najqudskija `eqa Ginemo, dragi moji, i sad kao i prije i za vas ^asno bi bilo da nas u va{em dijelu odmijenite jer nama je previ{e smrti {to ginemo i za sebe same Pozdravqa vas va{ kolega, srpski pjesnik, du{e ratom neokaqanom Ako mi se budete kojim slu~ajem javqali pi{ite mi na istu adresu s punim nazivom moje dr`ave republika Srpske Krajine Samo tako me mo`e na}i i sti}i va{e pismo do mene prijateqi moji dragi

351

ZAPIS SA MOG LIJE^EWA U BOLNICI SVETI SAVA U KNINU

8. JULA RATNE 1995. GODINE

Posve}eno spomenutim i nespomenutim i svem osobqu bolnice na o~inskoj i

maj~inskoj brizi na{ih rawenih

Posmatra~ vi{e no pacijent jer boli su naroda moga srpskog ve}e od mojih izbezumqen me|u rawenim le`im dok julski vjetrovi oko bolnice kninske spasonosnu ki{u nose Do mene iz Glavaca Ne|o po drugi put u ovom ratu rawen Sa Dragomirom iz sela mog u Bawi Koviqa~i prethodni put lije~en Zemqak mu Sini{a pokretan obilazi ga Ne znam koji je koga rawen rawenog izvla~io sa boji{ta Hodnikom mladi} sa ~udesnom ratni~kom frizurom Posve}eno spomenutim i nespomenutim i svem osobqu bolnice na o~inskoj i maj~inskoj brizi na{ih rawenih kolicima jurca Sigurno sawa da nogama svojim livadama svoga sela tr~i Onaj tamo brko od Biha}a Branko

352

jedanaesti iz izvi|a~ke grupe jedini preostao `iv Na rukama svojim dva brata i ~etvoricu kom{ija sa~eka da du{u puste O tome pri~a ~e{}e no o nozi svojoj vaqda zato {to noge nema a bol u du{i ima Mirka ve} rawenog na Grahovu ponovo vi{ecijevni zaka~i Nije mu ni{ta u {ali ka`e jer mali ~itav je Borcu je srpskom va`na stvar samo kad na malom nije veliki kvar Sve drugo lak{e se podnese jer `ivot mo`e da se nastavi i u vrsti svojoj qudskoj produ`i qube}i Kanem pokoju suzu kad me ne vide Boga milostivog mole}i da mi nove nepokretne posjete ni ovdje ni drugdje ne {aqe

353

NARICAWE SRPSKOG PJESNIKA ZA @RTVENIM JAWETOM, KRAJINOM, AVGUSTA

PO HRISTU HIqADU DEVETSTOTINADEVEDESETPETE

GODINE U KOLONI IZGNANIH SRBA KRAJINSKIH

Krajino moja moja sudbino ko li mi te iz wedara ote Ko li mi te odade Ko li mi te izdade Ko li mi te predade O Bo`e prevelike li se u Tvoje Ime vatre lo`e Sa praga svoga sa praga srpskoga sa praga svakoga tra`e nekoga pa makar i jedinoga Jedinice sestrice Krajinice qepotice od sestara tebe iz wedara uzet ho}e premlada si u petoj si Gre{ni jesmo ni Bogu te ne damo Al’ i Gospod ponajqep{e voli Jo{ neumrloj sprovod se pripremi Zbog qepote i tvog stasa zemqu kuglu narod tvoj pet-put opasa Nema cvije}a sem suzice za ki}ewe tvoje u Srbiju tebe nose

354

a u pratwi u pretu`noj prvi Medak a Po~iteq zatim u koloni dugoj srpski barjak kao Arsenije tu`ni ^arnojevi} ne na kowu ve} na tenku nose Municiju Pla{ki vu~e Korenica sa Plitvica vodu grabi da umije suzne o~i da usta{a negdje ne zasko~i Ni Knin ptice grabqivice ne spre~i{e da zapla~e u koloni tu`noj moga roda srpskog naroda Nosimo ti milodare na na{ oltar srpski tu`ni misle} pritom da je sanak ru`ni Neko vu~e prikolicu i u woj dje~icu neko prase A neko psetance uza se neko lonac neko kosu a svi Srbi u o~ima rosu neko zamrziva~ a neko pokriva~ niko ne zna za{to uze u o~ima stalno suze Kud idemo kamo }emo Jo{ si `iva na{a mila O vidari, o qekari specijalci srpski gdje ste Ondud turci, otud vuci sami quti krvoloci na~iwu ti `ivo telo u Topuskom pripremi{e opelo A u Srbu i u Dvoru

355

jo{ dr`imo ~asne stra`e neprijateqi na{i da nas ne pregaze Al’ nemaju srca oni zasu{e nas avioni Nije {teta qepoice sveta jer je `rtva na{a strasna i kolona na{a ~asna Ve} smo dali {to imali neko sina neko svata neko oca neko brata svako dao {to imao neko majku neko snajku O sestrice Krajinice samo da nam ti pre`ivi{ Ponijeti nismo nekretnine mogli ni grobove ni ~asne krstove no volove ni slavske stolove od prete{kog na{eg jada sestrice premlada Ne sti`emo ni krajputa{ ni umrlim niti poginulim podignuti \e svanuti |e li omrknuti Te{ka puta rano quta Zagu{eni, zatrpani `ivi Nit stanice nit bolnice niti vode niti hlada qepotice na{a mlada [to imali za te dali uzdali se da odraste{ uzdali se u te rane qute Ti stasati mi imati mi plakati a tebi pjevati Ko te dade ko li te predade Nas da uze a tebe ostavi taj u vje~noj `ivio bi slavi Od Obrovca, od Benkovca zbog daqine zbog mrkline da l’}e iko mo}i sti}i Od Drni{a olovna nam ki{a

356

Od Gra~aca quta bola od topova a iz Gline qute psine haubice iznad Kostajnice iz Petriwe divqe sviwe uzora{e preora{e a iz sela ~uju se opela Sve dok pu{ka metak puca ~ujem tvoje srce kuca \E si sada vilo Ravijojlo da nabere{ po Miro~u trave da o`ivi{ prepukla nam srca iz paprati beri vlati du{u joj povrati Krajinici miloj nam sestrici ZAMRLA JE SAMO - ZNAMO O Krajino na{a poputbino nit stigosmo niti ostadosmo BO@E SI\I PA NAS VI\I

357

KRAJINSKI SRBI AVGUSTA DEVEDESETPETE PITAJU VIDA SVETOVIDA ZA SVOJE

NAJMILIJE

Zapisano septembra mjeseca 1995-e u Belom Manastiru

Vidovdane, Vide Svetovide i|e li vi|e li ima li Krajina jo{ `iva Srbina Vi|e li |e Kosta osta Vi|e li Ninu `ivu Milana Dragana Stoju i Ostoju Bogiwu Dragiwu Milicu jedinicu Muwu Duwu Boru Zoru Dva para mlada zelena Radu i Rada Nevenu u Nevena I|e li vi|e li na{u majku i snajku Jelku i @eqku Dva brata ro|ena Sr|ana i Sretena dva pa{anca dva bratanca Jovu i zaovu Vide Svetovide i|e li vi|e li na{eg tatu i batu baku i Staku Ogwena i Mladena na{a dva brata ro|ena na{u nevu i Stevu sestru Petru svekra i svekrvu |evera i jetrvu priju Dragu

358

Borku sinovku oba sinovca I|e li vi|e li Mi}a brati}a ^eda bratu~eda Juliku svastiku unu~e paunu~e Vide Svetovide I|e li vi|e li doju~era{weg ne`ewu Savana mlado`ewu i mladu Nadu {urjaka Marka Vaju i Baju Nenada Predraga Ani{u Radi{u Sestri}a Rodi}a strica Acu strinu Macu zeta domazeta @arka nejaka Pokraj jarka preklana vi|e I @arka i Marka Duwu u Sluwu Baju mrtvog u Gaju i s wim Vaju Savana zaklana kod Tavana polu`ivu Ninu u Kninu Sasje~ene i Radi{u i Ani{u u Drni{u Bez o~iju Milica luta oko Plitvica Pogibe Mi}a kod Vojni}a Kosta mrtav osta kod Vrginmosta Zoru i Boru zakla{e u Dvoru

359

Maju i snaju u Oklaju Jelku i @eqku na puteqku jednog vi|e sinovca raznesena kod @irovca oba pa{anca iza Lapca Nevenu obe{~a{}enu Batu udavqenog u `ivom blatu Tuko{e Staku po stomaku dok unu~e paun~e ne umu~e I ^eda bratu~eda usta{e zakla{e u ogaw turi{e i Ogwena i Mladena Ispeko{e i svekra i svekrvu i |evera i jetrvu Sestru Petru obje{enu su{e na vjetru u{kopi{e pa ubi{e Jovu a potom zaovu Nema `iva traga ni Nenada ni Predraga u Milana glava odrezana u Dragana razmrskana Dragiwa mrtva babiwa Neven spr`en Sreten ispe~en Miomir ba~en u vir Sr|an preklan Na kolac svastika nabita Bez traga nestade Draga Baku i tatu isto ugu{i{e u `ivom blatu Raspori{e i Stevu i nevu Silova{e Borku sinovku Kod Hrti}a

360

onijemi{e pa ubi{e sestri}a Rodi}a Strica Acu i Macu strinu strpa{e u kacu i gurnu{e niz strminu Nema vi{e ni zeta domazeta A uz mladu Nadu Jo{ su `ivi samo Stoja i Ostoja posledwi svjedoci krajinskog pokoqa i kopa~i svojih grobova u koje }e neubiti `ivi zatrpani biti

361

KRAJINSKA PROGNANI^KA PJESMA: SRPSKA SRE]A - NESRE]A

u Belom Manastiru

zapisano 5-7 februara 1996-e na putu od-do

Bez budu}nosti a ni pro{losti nemam Biv{i ~ovjek biv{i ratnik srpski iz biv{e zemqe srpske iz biv{e ku}e stoku}e iz biv{eg sela Divosela sa biv{im narodom sapatnik i saputnik na biv{em putu neskon~anom prognan Biv{e {ume vi{e ne {ume Biv{e ki{e vi{e na ki{e Biv{a sre}a - nesre}a Da shvatim da biv{e {ume vi{e ne {ume mogu da biv{e ki{e ne ki{e vi{e i to mogu Pone{to, znam. nadoknaditi ma{tom mogu pone{to i kupiti uz to mogu ku}u novu i ku}i{te konak i mo`da stani{te na poklon dobiti

362

A ono {to ne mogu kako mogu Novo rodno mjesto da kupim i kad bih mogo kako I tako iz no}i u no} sawam da sam tamo tamo daleko u Krajini u otaxbini gdje samo mrtvi moji Srbi - wima zavidim ~uvari osta{e ogwi{ta na{ih biv{ih Bla`eni. Ne sawaju oni oni su tamo gdje ja nikada vi{e biti ne}u Ali bez nas ni wima dobra nema N zamjeri mi gospode Bo`e ali jebemti krvavu krajinsku i svoju sre}u Ni umrijeti imati gdje }u ne}u A osim toga reci mi Gospode Bo`e smijem li i kako }u mo{ti kosti prah i pepeo predaka svojih srpskom zemqom rasutih sakupiti i prenijeti

363

NEGDJE NIGDJE na novo stani{te da se u smrti bar sku}imo i oku}imo okupimo i sjedinimo To da postignemo sre}ni bi bili Bo`e mili

364

SRPSKA KRAJINSKA NEMU[TA PJESMA

u Belom Manastiru na Zadu{nice 5. Oktobra 1996.-e

uplakan zapisao Ki{e su swegovi su Sunce pr`i putnike Kraji{nike Predraga Srbijo tumaramo mila Zaustavi putnike namjernike pod trijem nas pusti da se od ki{e i suza osu{imo Pod {qivu mila predraga stanemo Pomajko na{a ne prepu{taj nas sudbini na{oj lutala~koj We`ni smo i prewe`ni od qubavi prema tebi predraga pa te od strahopo{tovawa ni pitati ni{ta ne smijemo a kamoli tra`iti od tebe ne{ta Kao i svaka predraga majka ponudi sama ku}erak kakvi mo`e i vajat i sojenica mo`e

365

da se u suzama ne ugu{imo svojim U vazduh ve} djecu podi`emo da ih suzni povodaw ne odnese Predraga ~uje{ li nas kad }utimo i muku mu~imo Odazovi se ro|ena Odazovi se draga predraga Srbijo Pomajko, majko djeca smo tvoje najqep{e k}eri, Krajine, koja ti da pre`ivi{ na `rtvenik stade

366

SRPSKA KLETVA

Uprkos hri{}anskom i qudskom protivqewu zapisati morao

oktobra Qeta Gospodweg 1996-e u Belom Manastiru

Ako zbog kazne Bo`je za onolike srpske o~i pova|ene zlotvori na{i obnevidite ne progledali dok ne sagledali otkud vas zlo sustiglo Ako ogluvi porod i rod vam za u{i onolike srpske odrezane ne pro~uli dok ne okajali Ako onijemi vam unu~e i praunu~e za onolike i{~upane srpske jezike ne progovorili dok ne saznali {ta ste nam napravili Ako vam sjeme snjetqivo bude dok od nas ne tra`ili zatrtog sjemena od vas na{eg roda ne imali Ako budete kqasti i bogaqi dok nas ne zamolili ne prohodali

367

Ako vas po{ast sna|e ne utekli dok se nas ne sjetili Ne zdravili dok Srbina ne poqubili Ne umrli dok vas mi ne ispovidili Ne `enili ne udali dok nas ne pitali za silovawa ~eda na{ih Bolom bolovali dok nas na oprost ne pozvali Tugom tugovali dok nas ne oplakali Ne orali ne kopali dok nam grobqa ne opojali Gdje god ste nas uboli `ivu ranu imali Dok ijed iz sebe ne izbquvali a potom ponovo progutali u klupko se savijali ne sku}ili dok nas u wedra ne primili Ni ru~ali ni pili dok nam ne nazdravili Ni legli ni ustali dok se nas ne sjetili Umjesto svetaca svojih slike mrtvih na{ih uzimali ko ikone svete da vam vje~no pred o~ima prijete Kolo ne zaigrali dok ga mi ne zaveli Zlo kad svoje spoznali mi vam oprostili

368

A dotle `ivi bili i na{u muku mu~ili A mi bismo vam i oprostili da sami sebi niste to {ta jeste napravili

369

MOLITVA ZA SRPSKU OBLAST NEKA O@IVI REPUBLIKA SRPSKA KRAJINA INA^E KRAJINSKA INAXIJSKA PJESMA

Zapisano na Usjekovawe Glave sv.Jovana Krstiteqa 1996.-e

u Belom Manastiru

Ne mo`emo Gospode i ne}emo kako nam je odre|eno A da i ho}emo ne mo`emo jer ne}emo Nikako ne}emo A ~emu i da ho}emo kad ne mo`emo jer i da mo`emo ne}emo A da se i potrudimo ne mo`emo kad ne}emo Sve i da ho}emo ne mo`emo A nismo ni ludi da ho}emo kad ne mo`emo Unedogled gledano ne mo`emo Nema smisla da ho}emo kad ne}emo Zar da ho}emo ono {to ne mo`emo Ne da ne}emo nego ne mo`emo A ne mo`emo jer ne}emo

370

Ma da i ho}emo ne mo`emo Nego Gospode da se dogovorimo Popusti malo Ti, malo mi Srbi Pa zar ne vidi{ da smo krajwe iskreni Spasi i nas Sebe i nas radi ako mo`e{ kao {to ne}e{ Jer dopusti{ li uni{tewe na{e ne}e{ imati svjedoka da potvrde pravednost Tvoju i uprkos svemu odanost Tebi Dragi A k tome i Srbi su djeca a ne pastor~ad Tvoja POPUSTI MILI POPUSTI DRAGI da spasimo ono {to se jo{ spasiti dade uz `ivot i du{u pokoji kami~ak malo zemqe na{e neotete Okrajak Krajine i neba na{eg zero sunca A ku}e, hranu i ostala dobra koja o nama ovise O tom ne brini mnogo Raj smo u stawu vrt edenski i na stijewu na{em napraviti Ime Tvoje slave}i U protivnom ni za Te ni za nas dobra biti ne}e

371

KRAJINSKA ZAVJETNA PJESMA

Oktobra1997-e zapisano u Vladimircima u Srbiji

Ne mogu i ne}u da odustanem od borbe da odustanem za ku}u svoju za zemqu svoju Jer ne samo da je to qudski i prirodno nego jednostavno druk~ije ne mogu A i kad bih i mogao ne bih bio rad Ne mo`e ~ovjek i ne smije ~ovjek da djeci svojoj ne ostavi ono {to im pripada po svim qudskim i bo`anskim zakonima Pa i `ivotiwice nakon progona vra}aju se u logu svoju u brlog svoj Kako da ostavim djecu svoju bez trwa i livada svojih

372

bez puta i {uma koje nam nisu strane i jo{ mnogo toga neizre~enog neizrecivog Mo`e, a i kad mora, naro~ito kad mora, svuda mo`e i mora ~ovjek po}i ali jo{ ja~e `eli i mora narod ka`e svojoj ku}i do|i Ma kakva ku}a svoja bila qep{a je od svih svjetskih vila ve}a je od svih piramida i drugih tu|ih zdawa i imawa I u tu|ini na svakom mjestu na svijetu lijepo je ali wima tamo lijepo je A meni najqep{e kao {to je i razumqivo kao i svima nama samo u na{oj otaxbini u na{oj Krajini i na{oj ku}i ima smisla i `ivota Moglo bi se o ovom jo{ i duqe neko bi mogao i qep{e Ali ja jednostavno

373

ma {ta ko o ovom mislio ka`em ono najnu`nije najtu`nije najbolnije ka`em jednostavno ukratko i najqudskije Ma kako se kome ~inilo neshvatqivim ja stalno prema svojoj ku}i idem idem udaqavam se odasvud prema Krajini svojoj bajnoj, lijepoj nezamjenqivoj Otaxbini

374

SRPSKA OPOMENA ZLOTVORIMA

Zapisano aprila mjeseca Qeta Gospodweg 1999-og

u Vladimircima u Srbiji

Usudiste se u Neboj{u dirnuti kulu u Gra~anicu Svetu obezbo`eni Kad qudi ne mogu i ne}e Bog }e presuditi Ne dirajte mi Kosovo Sveto Osiwak je tamo Svetiwa Srpskih ~ija mo} za vas nevidqiva od va{e sile nequdske {titom Svetim ~uva nas Bojte se Boga i Naroda moga koji vam pjesmom sunovrat sluti Ja~e je oru`je na{e Sveto Pravoslavqe Svetosavqe no bezdu{na ~uda tehnike va{e Ja~e je oru`je molitva tiha od svakog pucwa va{eg i Bogu umilnija od satanske buke va{e

375

Daqe se ~uju zvona crkava na{ih Srpskih no svih zlotvora topovi Namjeriste An|ela Belog da mi skrnavite Studenicu da pomjerate i De~ane da izmje{tate Lazaricu da spalite Bez kazne i pomisao na to pro}i ne mo`e A da je neuni{tiv i Rod i Duh Srpski dokazaste pucwavom va{om ponovo u mrtve na{e od kojih poneki upokojeni u Gospodu stotinama godina u svojoj zemqi le`e Uostalom da vas i pustimo na Kosovo Sveto netragom }ete nestati jer za vas ni~eg tamo nema Sve je Sveto, sve je Srpsko sve je samo Na{e i Bo`ije Sveta je zemqa Kosovo ravno Raj i za nebeske i Srbe zemaqske podjednako A raj se ne daje ne poklawa, ne prodaje no `ivotom svojim zaslu`uje

376

KRAJINSKA POVRATNI^KA PJESMA

U povratku iz Republike Srpske zapisivano na autobuskoj stanici

u [apcu 31. jula, a okon~ano u Vladimircima 2. avgusta Qeta Gospodweg 2000-og

Oj Krajino evo do|e da zapjevam ov|e na ku}i{tu na ogwi{tu na buwi{tu na zgari{tu da zavi~em da zari~em da nari~em na kr~evini na o~evini za Milanom, za Stojanom Nema Stoje Nema Boje Gnijezdo moje ni pti~ije ni ni~ije Ni ku~eta ni ma~eta niti sviwca niti koko{iwca ni bera~a ni kopa~a niti prela niti sela ni znanih ni poznatih Sve `ivice nig|e na{e ptice Grlo ste`e zatrle se srpske vrije`e

377

Iz daleka jeka neka Grobna je ti{ina ali nig|e mira S kime stati a s kim se sastati kome Boga nazivati O USUDE srpski pratio~e srpske muke djelio~e Nema smjene ni dana ni no}i ho}e li nam boqi dani do}i Sve ni~ije sve sva~ije Nema zbora nema razgovora ni bunara ni drugara ni u kaci duge ni na putu druge Posje~ene tre{we i jabuke Oskoru{e sparu{ile su{e Polomile pu{ke kru{ke Nig|e stada nig|e nikog mlada Sve preb’jeno sve sav’jeno utonulo protonulo zar|alo za~a|alo nit {ta di{e nit miri{e \e }u le}i {ta }u vi{e ste}i Sve nevoqa kukoq do kukoqa Nig|e `ita same snijeti Srce puca Ho}e mrijeti

378

379

KRITI^KI OSTVRTI O ZBIRCI PJESAMA

MI]E JELI]A GRNOVI]A KRAJINA MOJA SUDBINA

PREDGOVOR

"Krajina moja sudbina", najnovija zbirka pjesama Mi}e Jeli}a Grnovi}a, svjedo~i da pjesnici ne }ute uvijek kad topovi grme. Mi}o Jeli} Grnovi}, i mrtav bi progovorio, on je takav, on je ZADU@ENA DU[A. Kakav to dug du{e svoje Mi}o vra}a Krajini? Pamtio je Mi}o Jeli} Grnovi}, sve {to je Krajina u svojim vijekovima, sve o ~emu je pjevala i, naro~ito, kako je pjevala. Uvukao se u weno bilo i po~eo da pulsira wenim ritmom, ritmom materinog mlijeka. Sve ovdje, od pjesme do pjesme, ~ini se, poznato. ^uje se zuj pro{log, govor onoga koji je stoput umirao i hiqade puta slatko `ivio. I skoro da te uquqkuje wihaj rije~i koji si slu{ao od kolijevke. A zatim te prene i uzdrma ne{to u ~emu si prepoznao ve} sebe, a to je pjesnik, to je ono {to je samo wegovo, kazano samo sada de presu{i de presahni Savo, da mrtve da prebrojim, da sahranim No ono {to je stvorio Mi}o Jeli} Grnovi}, slijede}i prebogatu istoriju i srpsku poeziju kroz tu istoriju, pa`qiv ~italac nai}i }e u svakoj pjesmi redom. Osjeti}e radost ~itawa i radost otkrivawa pjesnika. Takvih poleta du{e bilo je ~esto i u pisca ovih redova da bi za kraj izdvojila samo nekoliko stihova iz pjesme SRPSKOM NARODU. Posustani Arsenije na granici Srba ne vodaj mi narod tamo i ovamo Srpska grobqa odrednice odrednice i granice

Dara Sekuli}

380

ZAPISI O PRVOM IZDAWU

Ka`e se djelo govori o autoru. No, to djelo ne kazuje dovoqno o za~udnosti ovog pisca uz svjetlost svije}a (iliti u~eno elukubranta). Stoga o ~emu ve}em, ne o Djelu ve} o Tvorcu. Ko je taj ~ija je sudbina Krajina, i ne tek sudbina (usud qudski) ve} sam fatum (sila ona slijepa i apsolutna {to je i u anti~kih, posqedwih autenti~nih qudi, bila i nad bogovima i nad qudima)? Otkuda u Bezdanu tog dana omrklost Kraji{ke zore? Grád li je to ili GRAD? Gradwa ili Gradina? Zid ili Zidanija? Ipak, Bi}e Banija. Opet pjeva Mi}o Jeli} Grnovi} – ZIDAR VASEQENSKOG SKADRA Na Boji i na Bojani, slikar, pjesnik, ligvinist, dramaturg, VID i vidar, vidilac i pilac, kraji{nik, ~ovjek, umnik koji nikada postati ne}e SLOBODNI ZIDAR, jer je ZAVAZDA U SLOBODU UZIDANI ZIDAR SLOBODE.

Dr Davor Ka~ar Knin, 25. juna 1993. godine

381

Mi}o Jeli} Grnovi} je ovom najnovijom zbirkom pjesama iskazao su{tinu svog nacionalnog bi}a, u svim naslovima wegovih pjesama postoji atribut Srpski kao sto`er oko koga se obavija poetsko tkawe koje, ili proisti~e iz istorije, ili sada{wosti srpskog naroda. Mi}o je jedan od onih stvaralaca koji su imali hrabrosti da podjele sudbinu svog naroda i u najte`im wegovim trenucima. Kroz ve}inu pjesama zbirke "Krajina moja sudbina" prote`e se upravo ta sudbinska nit, nit tragedije koju upravo pro`ivqavamo. Siguran sam da }e ove pjesme, bez obzira na mi{qewe kwi`evne kritike biti rado ~itane i slu{ane, kao uostalom i neke ranije Mi}ine pjesme zbog kojih je ve} dobio "etiketu" narodskog pjesnika.

Neboj{a Devetak, Petriwa, 1. aprila 1994.

Pred nama je ve~eras na{ Mi}o i wegova kwiga. Eto, otvaraju nam se onako kako se otvara prijateq pred prijateqem i svoj pred svojima. Mi}o i wegove pjesme ve~eras su na{a svojta, a nikako gosti, jer cijela Krajina Mi}i je ku}a i sudbina, a svaka stopa srpske zemqe metafizi~ko dvori{te. ^itaju}i ove stihove pisane rukom majstora, usjetih se, ili u{jetih se, da je na{ Mi}o mnogo stariji nego izgleda. On je star najmawe osam vijekova i javqa nam se svakih sto godina, pjevaju}i nas i nama, tkaju}i qepotu srpsku i sorabsku i razgone}i |avolski mrak mnogih mra~waka. Zato u wegovim pjesmama imate tvrdo usidrene sve srpske simbole, sve lu~e slobode i qubavi, od Reqe Krilatice do novomu~enika, od mlade Gojkovice zazidane u zidine Skadra na Bojani, do savremenih Gojkovica. Mi}o je ovdje zidar vaseqenskog Skadra. Nikada ne}e pripadati slobodnim zidarima, ali je ve} vijekovima zidar slobode, on i narod kome pripada i kome pjeva. Zato proro~ki kaza ono {to svi i znamo i osje}amo. "Nema mira do kona~nog Srba ciqa".

Drago Kova~evi}, Knin, 25. juna 1993.

382

ZAPIS SA PROMOCIJE DRUGOG IZDAWA Pjesnik, slikar, glumac rediteq, etnolog, novinar.Mi}o Jeli} Grnovi} je za tri decenije stvorio toliko toga da bi jedan novinski tekst bio premalen za nabrajawe. A kruna wegovog stvarala{tva je zadu`bina "Ku}a Grnovi}a", svojevrsna galerija, arhiv i muzej. Bogatih sponzora za {tampawe svojih djela Mi}o Jeli} Grnovi} nema, wegov izdava~ i sponzor je, kako sam ka`e, srpski, wegov narod. Wegove kwige nemaju velike tira`e ali se zato o wegovim kwigama i pjesmama govori. Recituju se na radiju, recituju ih djeca na {kolskim priredbama, recituje ih i sam autor obilaze}i Krajinu, ponekad i autostopom, znaju ih i borci na frontu – pjesme koje kod prisutnih obi~no stvaraju muk, a mnogima nagone i suze na o~i. "Materi srpskoj", "Sestrama srpskim", "Pjesma za djecu poginulih srpskih boraca", "Rawenicima srpskim", "O~evi Stevan i Jovan oplakuju sinove Stevicu i Mi}u", pjesme su koje istinski govore o dubini Mi}ine du{e saosje}aju}i sa patwama koje pre`ivqava srpski narod. Tragedija Bawalu~kih beba polovinom 1992. godine jedan je od doga|aja koji su ostavili velikog traga na ovog pjesnika i bili povod za mo`da najpotresniju pjesmu, u wegovoj zbirci "Krajina moja sudbina" – "Molitva za srpsku djecu". "Nema mira do kona~nog Srba ciqa" zapisao je autor u jednoj svojoj pjesmi, i to je geslo koje najboqe odra`ava wegov sada{wi (ratni) a mo`da i budu}i pjesni~ki i umjetni~ki opus.

Davor Luka~, Knin, 2. jula 1995.

383

ZAPIS O TR]EM IZDAWU Mi}o Jeli} Grnovi}, slikar, etnolog, novinar, pomalo glumac, ktitor zadu`bine "Ku}a Grnovi}a" u Jasenov~anima (sa vi{e od 300 umetni~kih slika, preko 3000 kwiga i drugih predmeta iz srpske istorije koje su u nedavnom ratu zaplenili i uni{tili Hrvati) ali iznad svega i pre svega pesnik, predstavio se minulog vikenda vladimira~koj publici u velikom svetlu opravdav{i epitet najve}eg `ivog pesnika iz Republike Srpske Krajine. "Krajina moja sudbina", i "Eno ga narcis bijeli" najnovije su Grnovi}eve zbirke ~ije su pesme (recitovao ih je sam autor) u mnoge o~i, na ovoj promociji, naterale suze. Izme|u korica nevelike zbirke "Krajina moja sudbina" opevana je golema golgota Kraji{nika, Grnovi}evih Srba, na{ih sunarodnika. Stihovi, kao dokaz i svedo~anstvo da, kako je u pozdravnoj re~i istakao direktor Centra za kulturu Milan Mijatovi}, "dok topovi gruvaju, pesnici ne }ute". Pesnik Mi}o Jeli} Grnovi}, u ~ijoj svakoj pesmi postoji atribut srpski kroz koji iskazuje su{tinu nacionalnog bi}a, nadahnuto i nadasve emotivno je kazivao svoje stihove provla~e}i kroz wih sudbinsku nit tragedije koja je, pro{log avgusta, zadesila wegov narod. Svekolika tragedija, fatum, qudski usud, sa`eti su u Grnovi}evoj zbirci "Krajina moja sudbina".

@. Bogi}evi}, Vladimirci, aprila 1996.

384

SVOJIM UPOKOJENIM I NEUMRLIM SRBIMA Povodom dana Narodne biblioteke Srbije, u ponedeqak, 1. aprila 1996. godine, u bawalu~kom Domu Vojske Republike Srpske odr`ana je promocija kwiga Mi}e Jeli}a Grnovi}a "Krajina moja sudbina" i "Eno ga bijeli narcis". Kwige su promovisane na publici gotovo nepoznat na~in, gde autor sam komunicira sa publikom, bez drugih u~esnika, a osnova svega je `iva autorska re~. Svoju pesmu, Svojim upokojenim i neumrlim Srbima, rekao je na po~etku ove kwi`evne manifestacije Mi}o Jeli} Grnovi}, istovremeno potvr|uju}i osnovnu orijentaciju u svome stvarala{tvu koje se prvenstveno bavi stradawem Krajine. Po~ev od wenog nastajawa, pa sve do avgusta 1995. godine kada je ve} deo we i formalno prestao da postoji. Otuda i pesma Krajinski Srbi avgusta 1995. godine, pitaju Vida Svetovida za svoje najmilije istinski simbol izbegli~ke agonije i stradawa, koje se ne zavr{ava progonstvom, ve} pronala`ewem uku}ana i okupqawem porodice. Nekada se to zavr{ava tragi~no, pa zato Grnovi} ka`e: "Na|o{e Savana zaklana kod Tavana, bez o~iju Milica luta oko Plitvica". Pored govorewa svojih stihova autor se bazirao i na hronolo{ko pripovedawe `ivota Krajine, sa posebnim akcentom na stradawe naroda u posledwih nekoliko godina. Da i ne govorimo o tome da je Grnovi} svojim raspolo`ewem, koje je te ve~eri variralo izme|u `alosti i veseqa, svim posetiocima predstavio svojevrstan literarnoscenski do`ivqaj najve}im delom zahvaquju}i odli~noj dikciji autora, ali i snagom svoje kwige "Krajina moja sudbina", koja je prema re~ima Grnovi}a, najmawa i najsrpskija kwiga na svijetu. U woj posebno mesto zauzimaju deca, najve}i stradalnici ovog rata, {to je autor i pokazao u pesmi za decu poginulih boraca, verno oslikavaju}i patwe boraca ali i wihove dece, uskra}ene za qubav o~eva koji su u ratu.

Glas Srpski, Bawa Luka, aprila 1996.

385

ZAPIS O ^ETVRTOM IZDAWU Preksino} u Narodnoj i Univerzitetskoj biblioteci promovisana je zbirka pesama "Krajina moja sudbina". Autor ove zbirke pesama Mi}o Jeli} Grnovi} kazivao je svoju poeziju nadahnuto i ma{tovito, potkivaju}i je uspomenama na rodni kraj i deli}i emocije sa prepunom salom qubiteqa poezije. Bilo je to pre svega neobi~no ve~e. Po~elo je paqewem sve}e "Svojim upokojenim i neumrlim Srbima", da bi se nastavilo bolom i bolovima pesnika za izgubqenim rodnim krajem. Zajedni~kim bolom svih prisutnih. Tegobna zbrka emocija iskidana se}awima, mu~ninom re~i i uspomena preto~enih u stihove i kazivawa. Masa zgr~ena u se}awu, dostojanstveno ispijena patwom i usudom. Gomila zajedni~kih ose}awa skupqenih u neisplakanu suzu, u potrebu za stihom – utehom, u potrebu za nadom. Te{ka no}. Poetsko – izbegli~ka no}.

R. Rosi} "Jedinstvo" Pri{tina 25. oktobra 1996.

386

ZAPIS O PETOM IZDAWU "U pravo ve~e Srpske Krajine, me|utim, pretvorio je ovaj umetni~ki skup, tek, pesnik Banije, Mi}o Jeli} Grnovi}. O "`rtvenom jawetu", Krajini svojoj, progovorio je sna`nim stihom, nadahnuto i sugestivno. Zapo~eo je neobi~no, kao dever bez neveste, ogrnut ve`enim pe{kirom od srpskog platna, sa {arenicama preko ramena, kle~e}i, sa sve}om upaqenom "svojim pokojnim neumrlim Srbima". Sna`nim, na momente tu`nim, glasom nizao je stihove i slike Krajine iz, samo wemu i prognanicima znanog scenarija progona. Pevao je Mi}o Jeli} Grnovi} "najma|oj k}eri" Srbije koju kao `rtvu u petoj na oltar prine{e, o`ivqavao patwu qudi iz kilometarske kolone traktorskih prikolica. Suzom u oku pratio ga Banijac, vajar, Stevo Radeli}, ali i mnogi prisutni u {aba~koj Biblioteci. Svi, recimo i to, u stoje}em stavu behu te ve~eri iz pijeteta i po{tovawa prema Krajini."

@.Vojinovi} [abac, 12. februar 1998.

ZAPIS O [ESTOM IZDAWU

GOVORI PESNIKA Savremena senzibilnost bitno je razorena stalnim ometawem stizawa u vlastitu prirodu. Pre~esti zli ratovi trgali su duh naroda koji ima primarnu lepotu. Elemetarna se koherentnost duha mora tra`iti i naknadno osigurati postavqawem svake pojave na mesto koje wu situira. Pribavqawe jedinstvenosti pojavi govorewa i mi{qewa naknadno – obi~an je, te nije najboqi posao. U vremenu sad ima se boqa qubav, u vremenu post ima se trag qubavi. Govori}u o govoru Mi}e Jeli}a Grnovi}a svoje pesme Naricawe srpskog pjesnika za `rtvenim jawetom Krajinom, avgusta po Hristu hiqadu devet stotina devedeset pete godine u koloniji izgnanih Srba krajinskih. ^ula sam je 2000.godine na Stra`ilova~kim susretima u bloku Ima nas na 'iqade (gde je plakalo i moje ime).

387

Cela tajna Mi}e Jeli}a Grnovi}a je u raspadawu unutra{we svetlosti koja ovog pesnika ~ini princem poezije Republike Srpske Krajine. Stevan Rai~kovi} je u Pesni~koj pozornici Skendera Kulenovi}a o strofama Radovana Zogovi}a kazivao kao o animatorima kulturnog `ivota skupova po salama gde su se odr`avale masovne umetni~ke seanse i oformilo "~udno malo pleme", r e c i t a t o r i "koji svoj patriotski zanos u onim vihornim danima osloba|awa zemqe" izra`ava "kroz ubojnu i {to grlatiju interpretaciju stihova pesnika – boraca..." Jeli} Grnovi} svoju tu`balicu Krajini govori podignuto, ali prirodno, kako je i misli. Marko Risti} pu{tao je sebe da misli snom devoja~kim (Mo} Razuma) `ivu mo} qubavi punu blagosti poezije; Mi}o Jeli} Grnovi} pu{tao je sebe da misli snom bratskim svoju mladu zemqu, kao premladu sestru. Jeli}eva je elegija lepa, ali ona ne mo`e biti izviwewe za ubistvene poteze istorijske. Dokumentno je izlivena iz stvarnosti posledweg krvoliptawa na prostorima rodnih zemaqa. Pesnik Krajinu poistove}uje sa svojom sudbinom otetom iz "wedara". Mo`emo li je onda misliti kao i{~upano srce?: Ko li mi te odade / Ko li mi te izdade / O Bo`e prevelike li se / u Tvoje Ime vatre lo`e"! Miri{e na gr~ki mit; "premlada si / u petoj si / Gre{ni jesmo / ni Bogu te ne damo." Nije jasno kako pesnik dopu{ta: "jo{ neumrloj / Sprovod se pripremi / (...) / Nema cvije}a sem suzica / za ki}ewe tvoje / u Srbiju tebe nose." Je li ovo optu`ba, tek prekor, ili put qubavi, dobrote i odanosti? Nejasno}e poja~avaju stihovi: "nosimo ti milodare / na na{ oltar srpski tu`ni / misle} pritom / da je sanak ru`ni" Budu}i da smo i Mi}o Jeli} Grnovi} i ja do{li iz soba gde je govorena Kulenovi}eva tu`balica, stojimo u dugu prema pesniku te spajam wegovu istinu kao dragocen dar saznawu o sudbini pesme, pesnika, `ivota, do`ivqaja, qubavi, odanosti i vra}am dan da ne potone u zaborav nau~avaju}i potomstvo da se modernoj na{oj senzibilnosti mora pribavqati koherentnost iz {kriqaca. Mo`da su neki i videli kako se pe~e najboqi hleb `ivota, ali ga nisu zgotovili sami. A mora se imati veliki `ivot i mora se "si}i u dno svog bi}a paze}i se samoozlede" i mora se izma}i dobnoj meri kulture da bismo drugima mogli predstaviti dubinu gaza na{e samosvesti. I nikako nije izuzet od te obaveze.

Qiqana Ili} Oxaci, 12.9.2001. godine

388

389

Mi}o Jeli} Grnovi}

IMPRESIJE uqe na platnu 40 h 30 cm

crte`i olovkom 30 h 40 cm crte`i ugqem 20 h 15 cm

390

MJG: “Damjan”

uqe na platnu 40 h 30 cm, 2012.

391

MJG: “De~ak”

uqe na platnu 40 h 30 cm, 2010.

392

MJG: “Dragica” uqe na platnu 40 h 30 cm, 2012.

393

MJG: “Ivan” uqe na platnu 40 h 30 cm, 2012.

394

MJG: “Vladan” uqe na platnu 40 h 30 cm, 2012.

395

MJG: “Quba” uqe na platnu 40 h 30 cm, 2010.

396

MJG: “Mateja” uqe na platnu 40 h 30 cm, 2010.

397

MJG: “Moj brat Ra{a” uqe na platnu 40 h 30 cm, 2010.

398

MJG: “Net portret Branke Babi}” uqe na platnu 40 h 30 cm, 2011.

399

MJG: “Sara G. Blow” uqe na platnu 40 h 30 cm, 2011.

400

MJG: “Slikar” uqe na platnu 40 h 30 cm, 2011.

401

MJG: “Matej” uqe na platnu 40 h 30 cm, 2012.

402

MJG: “Vladimir” uqe na platnu 40 h 30 cm, 2010.

403

MJG: “Sne`ana P.” olovka, 30 h 40 cm, 2011.

404

MJG: “Sne`ana @.” olovka, 30 h 40 cm, 2011.

405

MJG: “Abdul Kader Diab” olovka, 30 h 40 cm, 2011.

406

MJG: “Mona i Diab” olovka, 30 h 40 cm, 2011.

407

MJG: “Adam i Sari” olovka, 30 h 40 cm, 2011.

408

MJG: “Omar” olovka, 30 h 40 cm, 2011.

409

MJG: “Jelena Buinac” olovka, 30 h 40 cm, 2011.

410

MJG: “Abdul Kader Diab” ugqen, 20 h 15 cm, 2012.

411

MJG: “Imaginacija” ugqen, 20 h 15 cm, 2012.

412

MJG: “Milena” ugqen, 20 h 15 cm, 2012.

413

MJG: “Nemawa” ugqen, 20 h 15 cm, 2012.

414

MJG: “Nemawa 2” ugqen, 20 h 15 cm, 2012.

415

MJG: “Viweta” ugqen, 20 h 15 cm, 2012.

416

417

СКИЦЕ О ЉУБАВИ

Владимирци, 2013. године

418

Реминисценције на Светог Димитрија Љ. Г. 2008. Хајде да након дугог протока времена које ми неприметно прође а за које још увек млад остарих у међувремену исто неприметно и приближих се седамдесетој Док срце истовремено вуче двадесетој Хајде да се након дугог времена обратим поново себи да сведем рачуне са самим собом кад ни са ким другим више не могу А и кад бих могао ионако би то био још један непреболан промашај. Осим промашаја све друго пропустих А још увек се надам да ћу се наћи у загрљају неком из ког се не одлази никуд Младост ме не напушта премда сам старији

419

и од самог себе а страх ме је што се упуштам у нове и нове изазове од којих клањам пре него кренем ли у њих Преслаб сам одвећ да се нудим животу који ме заобилазио и док сам стварно млад био Страхови моји страхови Ничег чекања моја А шта сам све пропустио можда и цео живот а још се надам као да сам на почетку а не на крају живота

420

* * * Нову књигу пишем исту песму певам нову песму пишем стару своју вечну љубав певам вечно исте снове сневам вољен да сам кад већ волим и кад искушењу не могу да одолим Најстрашније је што никад стварно живот не пролази Али страшније од тога је што ме заобилази Мимоилазим се сам са собом

421

* * * Богу треба да се молим да живот овај преболим да ми душа отпочине да спокој нађем да видим неке друге лепоте осим љубавног неки други смисао да пронађем Богу се молим Бога само да волим

422

* * * Али ако тебе љубави заборавим заборавићу себе нестаћу ништаван и неостварен кљаст и убог Али упркос томе главом без обзира треба од тебе да бежим јер време је већ да више Богу него овоземаљској лепоти да тежим

423

* * * Вече цело и ноћ целу и јутро бежао сам од тебе љубави моја Бегање ми залуд беше Кад на сачекуши Твојој о подне попустих да Те поново видим љубави моја

424

* * * Моје седе власи скривају моје намере Иза власи својих скривам се али срце моје младо љубави жељно одаје ме

425

* * * И четрдесет и двадесет кад ми би и у шездесетседмој исту песму певам исте грешке правим исте снове сневам вечно и упорно ка себи идући а живот пролази, пролази а ја стално стојим

426

* * * Попустио сам себи ја поподне цело љубећи тебе љубави моја не мислећи притом шта ће сутра бити и колико ће трајати време до губитка тебе ни како ће ми после свега доживљеног бити Ако је утеха некаква Живећу од сећања на љубав као и пре тебе љубави моја

427

* * * Што старији то самљи и усамљенији На онај свијет преселише се многи моји и однијеше неповратно дио мене тамо негдје у тмину у глувоћу у самоћу Нити чујем ја њих ни они мене Само ми на сан дођу и прођу ништа не рекавши А мени су потребне као хлеб наш насушни пијечи, ријечи, ријечи, ријечи

428

* * * Од свих отац и мајка највише недостају Сада само испрекидане слике у трезор душе слажем Кад би могли да се када не знам шта ћу и како ћу из оностраног да се врате и да ме у живот поврате да их гледам старе и лијепе и добре према мени као нико досад Не тражим много само каткад и на трен да оживе и неки неприхватљиви савјет да ми даду љутњу своју да на мени искале и понеким шамаром помилују Пољупце

429

не тражим него муку њихову кад бих накнадно могао да им олакшам

430

* * * И моје бивше љубави премда још живе мртве су већ Све је то сада страни и непознати свијет који бих радије да памтим него да поново видим уживо у измијењеном обличју као што сам и сам

431

* * * А шта би било и сто живота да имам Вјероватно исте бих особе љубио ако бисмо се којим случајем срели Од себе се уствари никуд побјећи не може Искуства само у љубави не помажу лелејска горо моја језерска водо моја

432

* * * Најлакше је пријатељство као надомјестак љубави понудити но истовремено прихватити понуду такве врсте најтеже али прихваћа се јер надаш се да ће трена једног неопрезног љубав у први избити план

433

* * * Неког вољеног човјек ил` у мислима ил` у нади мора имати јер у противном не може опстати (скицу претходно написану требало је можда овако уобличити) Имаш ли кога у мислима вољеног човјече мудри јер ако немаш мудрост је твоја ништавна Имаш ли барем отворено срце остављено за неког вољеног Јер не оставивши ту резервну могућност биће да си већ умро прилично неприпремљен за оно што те снашло.

434

* * * Оградио сам се високим зидом сјећања питајућ` се може ли се прескочити или бар заобићи како бих коначно изашао на чистац Мислећ` да ме тамо нешто величанствено ипак чека

435

* * * Осим високим зидовима окружио сам се страховима који ме спутавају да се као љубавник снени у њедра нека бацим да ништа не мислим особито о последицама не да само љубим док још могу јер време неумитно тело моје гази

436

* * * Сатворен од паучине живот мој. Проласком нити пуцају и ја се непрестано урушавам и поново нову дебљу пређу предем која се опет под тешким бременом тањи

437

* * * Увештио сам се да сневам и снатрим И п а к велика лепота крајем живота којом сам обдарен

438

* * * Моја срећа лежи у том што се још увек уздам (дакле још увијек) да можда никад није прекасно за остварење снова животних Зато на вријеме гледам као на највећег и најбољег савезника а уствари само старим

439

* * * Волим неке обичне изјаве као на пример једва чекам да се видимо па макар се и не обистинила у очекиваном значењу.

440

* * * Оно што ће од моје љубави бити остварено једино биће ове пјесме које са свом страшћу живим јер само страст изгледа никад не умире

441

* * * Грешке правим у суздржавању којим љубав каним намамити а чежња је јача за њом од било каквог прорачуна јер између љубави моје и мене вијекови су се испријечили (а шта ће бити као по оној народној да за љубав нема граница) А што ће бити к томе Ако и љубав моја исте грешке као и ја чини

442

* * * Чим дуже у себи да те љубави моја задржим живим

443

* * * Свака нова љубав у испрекидану празнином у младост ме враћа Више се и не питам докле ће ме и како љубав походити него призивам је у сваком облику јер сада је за мене и непотпуна дар Божији

444

* * * Ни љепше ни прече ништа од љубави нема Посусталим животом она снагу враћа чинећи их поново младим и у се вјерујућим

445

* * * Већ сам и страх из себе изагнао и све љубави подредио чудесно ошамућен оним што се са мном збива

446

* * * Не само да никад није касно да љубав у живот дође него је тек на измаку живота за њу право вријеме

447

* * * Сваку ријеч љубави моја кад сам заљубљен сваки покрет исто тако себи у корист узимам и тиме његујући љубав продужавам

448

* * * Да љубав продужим жртвујем сијасет својих брзоплетих прохтјева не мислећи притом да нешто губим

449

* * * Устукнем често пред лавином чежњивих жеља не бих ли се свео у оквир могућег

450

* * * Бог је Љубав кажу и ја сам љубав велим Није апотеоза него приближавам се суштини љубави своје да љубав другог што неког волим није него извор овисности ако не знам да се добро поставим према љубави мојој

451

* * * Ако препустим љубав своју само у руке љубави моје хоће ли ишта остати од љубави наше

452

* * * Ја сам љубави моје велика тајна којој се успркос што нећу прилагођавам А како би прелијепо било да је на колену у мноштву држим као што сам то и прије љета четрдесет чинио Уосталом зар пред собом није разлог довољан само љубити и љубити а не показивати се и задовољити се тајном чији је значај свакако већи од јавног приказивања и у овим мојим годинама смислен и одмјерен разлог за прихватење тајне љубави

453

* * * Моја љубав је у реду али своју чини ми се арчим Шта ће ми значити љубав моја ако своју потрошим

454

* * * Прије него ли заврши љубав наша љубави моја престаћу да пишем књигу ову а завршићу и свој поетски опус тако ће, мислим љубав наша остати вјечна и ја запамћен у најљепшем стању јединог и правог разлога свога бивствовања и постојања.

455

Е Л Е Г И Ј А 10.08.2012. Ко би реко да ћу са седамдесет мојих година узалудних лутања бити умјесто на крају тек на почетку Имам осјећај а шта друго као да ми се прошли живот наруго јер све што је у њем` било лијепо не би дуго Е да би моја већа била туга и даље ми се живот руга а ја умјесто мудрији све рањивији бивам док своје недосањане снове снивам И чудом се чудим како претрајавам мисли ме боле осјећај стеже и чудом се чудим што ме то за такав живот веже

456

Рачунао сам некад да ће доћи вријеме када ћу се испети на мог живота сљеме али не спушта се тако лако мог живота бреме корак напред — два уазад Осјећам да се чупам као да у непробојни зид залуд главом лупам Када ми се учини да сам собом или нечим или неким овладо само у мјесту тапкам Од почетка бјежим и од неумитног краја бјежим од страха стално се јежим Да бих своју заварао тугу вртим се у кругу Све и да хоћу никуд не могу из круга нити из мене нестати туга.

457

Триптих — Моја виртуелна јутра 06.09.2012. Ни ово јутро неће као ни сва досад проћи без тебе Нема ту неке велике филозофије јер је с тобом све велико као море као звјездан бескрај као мисао А о љубави ти уопште не говорим Уосталом зашто бих и говорио узалуд трошио ријечи кад ионако о теби ништа не могу велико рећи јер је твоје присуство веће и значајније од свега веће и значајније и од мене самог оно ме најједноставније речено у животу одржава

458

Триптих — моја виртуелна јутра пјесма друга 07.09.2012. И овог јутра са мном си може се рећи и виртуелно и стварно нема за мене разлике јер мој живот с тобом постаде досањан и овако и онако реално гледано пун и садржајан као што сам цијели живот сањао Ово је вриједило чекати и за ово вриједи живјети.

459

Триптих — моја виртуелна јутра, пјесма трећа 08.09.2012. Ни јутрос се ништа промијенило није кафа јутарња и цигарета прва и ти Па има ли шта љепше за почетак дана Ти, свакако, додајеш нема и ја ти вјерујем али успут се питам како то знам

460

461

Mi}o Jeli} Grnovi}

EROS I TANATOS SKULPTURE terakota 2011. g.

462

ADAM

I stvori Bog ~ovjeka

463

EVA

I vidje Bog da je ~ovjek sam i stvori mu `enu

464

^E@WA

I re~e Bog volite se i mno`ite se

465

PRIBLI@AVAWE

I zavoqe{e se mu{ko i `ensko

466

JEDNO

I postado{e ~ovjek i `ena jedna du{a u dva tijela

467

^EDNOST

Djevoj~ica

468

MA[TA

Dje~ak

469

PORODICA

470

DJED I UNUK

471

DJEVICA

472

SAPFO

473

ONAN

474

EROTIKA

475

STRAST

476

EROS

477

BOGORODICA

478

SUMWA

Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Marije, `ene svoje, jer ono {to je u woj za~eto od duha je svetoga

479

MOJA POSMRTNA MASKA

480

POSMRTNA MASKA MOGA OCA

481

POSMRTNA MASKA MOJE MAJKE

482

TANATOS

483

484

485

@IVOTOPIS

MI]O JELI] GRNOVI] ro|en je 3. marta 1942. godine u selu Jasenov~ani na BANIJI u SRPSKOJ KRAJINI. Po{av{i 1948. osnovnu {kolu poha|ao je u Papi}ima 4 razreda, u Suwi 2, a u Rumi ostatak, gdje je i zavr{io osmogodi{we {kolovawe 1956. godine. U U~iteqskoj {koli u Zagrebu maturom je okon~ao sredwo{kolsko obrazovawe 1961. godine. Fakultetsko obrazovawe stekao je na Filozofskom fakultetu Sveu~ili{ta u Zagrebu na Odsjeku jugoslovenskih jezika i kwi`evnosti 1969. godine. Radio je kao novinar na Radioteleviziji Zagreb u Zabavnoj i Kulturno – umjetni~koj redakciji radio Zagreba od sredine novembra 1961. do jula 1963. godine, kada postaje stipendist Radiotelevizije Zagreb na

486

pomenutom studiju. Po osnutku Studentskog teatra poezije u Zagrebu 1967. godine, kojeg je i osniva~, postaje wegov umjetni~ki rukovodilac sve do osnutka Teatra poezije u Zagrebu 1970. ~iji je tako|e osniva~ i kojem postaje doma}inom do polovine 1973. godine. Prelaskom u Sisak upo{qava se oktobra 1973. i radi do 1. februara 1976. godine u [kolskom privrednom centru predaju}i kwi`evnost i umjetnost. U centar za kulturu "Vladimir Nazor" u Sisku prelazi 1. februara 1976. gdje ostaje sve do otkaza na Vidovdan 1991. godine. U navedenom vremenu radi uglavnom rediteqske poslove, a bavi se i drugim aktivnostima, naravno, vezanim uz svoju i djelatnost Centra. Polovinom osamdesetih godina pokre}e wegovu biblioteku, a saradnik je i ~lan redakcije lista za djecu "Kurir" ~iji je izdava~ bio pomenuti Centar za kulturu u Sisku. Kontinuirano se bavi likovnim, pozori{nim i kwi`evnim radom. Osamdesetih godina postaje ~lan Udru`ewa dramskih umjetnika Hrvatske u Zagrebu i dobija status dramskog umjetnika kao profesionalni rediteq. Tako|e ostvaruje i status kwi`evnika u Udru`ewu kwi`evnika Srbije u Beogradu. Kao likovni stvaralac u~esnik je zna~ajnih likovnih kolonija kao stvaralac i izlaga~, a svojom samostalnom likovnom izlo`bom publici se predstavqa u Beogradu 1988. godine i stalnom postavkom u zadu`bini u Jasenov~anima od 1989. pa do uni{tewa 1995. godine. Tako|e nastupa na kolektivnim izlo`bama krajinskih likovnih stvaralaca poslije egzodusa 1995. godine svojim slikarskim i vajarskim radovima. Mi}o Jeli} Grnovi} je ktitor Zadu`bine "KU]A GRNOVI]A" u rodnom selu Jasenov~anima u kojoj su se nalazile: Galerija, etnografski postav "Srpska slava", Institut za prou~avawe kwi`evnosti i kulturnog nasqe|a Srba u Krajini pod nazivom "Vuk Stefanovi} Karaxi}", potom Biblioteka "Sveti Sava", Pozori{te na gumnu i Galerija "Ru`a i Pero". U toku ratnih godina postavqena je izlo`ba dokumenata iz dr`avne i dr`avno – pravne organizacije Republike Srpske Krajine, a Spomen – postavka Ikonostas srpskih sakralnih spomenika uni{tenih u Drugom ratu popuwena je eksponatima – ostacima ratnih razarawa srpskih sakralnih spomenika u ratu 1991 – 95. Zadu`bina je uni{tena poslije takozvane operacije hrvatskih okupacionih snaga na Republiku Srpsku Krajinu pod nazivom "Oluja". Re`irao je pedesetak scenskih projekta, a u mnogima je bio nosilac naslovnih uloga, npr. u Platonovoj Odbrani Sokratovoj, [ekspirovom Hamletu, Cvajgovom Pismu nepoznate `ene, VIB – ovom Budilniku, a u

487

mnogim cjelovje~erwim predstavama Teatra poezije u Zagrebu i jedini izvo|a~. Organizator je 1, 2. i 3. mitinga mladih pjesnika Jugoslavije 1967, 1968 i 1969. iza kojih su uslijedile kolektivne zbirke radova u~esnika kojih je Mi}o Jeli} Grnovi} i glavni i odgovorni urednik. Pokreta~ je ~asopisa za poeziju, kritiku i esejistiku o poeziji u Zagrebu pod nazivom "Poezija" koji izlazi kvartalno sve do polovine 1973. godine, kojemu je bio glavni i odgovorni urednik. Pokreta~ je i glavni i odgovorni urednik Biblioteke Poezija u Zagrebu, koja egzistira od 1970. do 1973. godine. Sastavqa~ je i glavni i odgovorni urednik antologije "Najnovije hrvatsko pjesni{tvo" koja se pojavquje 1972. u Zagrebu. Po izbjegli{tvu iz Siska 1991. stavqa se na raspolagawe ratnoj redakciji "Nova rije~" u prvoj polovini jula 1991, postaje wen ~lan i pisac Ratnog dnevnika. Uz novinarski posao obavqa i politi~ke funkcije u SAO Krajini i Srpskoj demokratskoj stranci Krajine. Biran je za poslanika Skup{tine SAO Krajina i ~lan je Ustavotvorne skup{tine, koja je proglasila 19. decembra 1991. godine Republiku Srpsku Krajinu, a izabran je i za ministra za kulturu u prvoj Vladi Krajine. Na Filozofskom fakultetu u Petriwi u toku {kolske 1994/5. godine predava~ je scenske umjetnosti, gdje formira Prvo krajinsko pozori{te. Pod wegovim umjetni~kim vo|stvom izvedena je i prva krajinska predstava u Kninu jula 1992. godine. Urednik je i prve krajinske biblioteke "Rije~ i Prosvjeta" pokrenutoj 1993. godine. Nakon trostrukog izbjegli{tva, odnosno progonstva trajno se nastanio 19. maja 1997. godine u Vladimircima u Srbiji gdje nastavqa sa kwi`evnom, likovnom i zadu`binarskom aktivno{}u oformiv{i Zadu`binu Srpske Krajine septembra 1997. godine. Samotnik i harfa", Zagreb 1969, "Per aspera ad astra", Zagreb 1971, "Ostrvo qubavi ili balade o pauku", Kru{evac 1973, "Moja neposlana pisma", Sisak 1976, "Za~arani krug", Sisak 1985, "Krajina moja sudbina", Beograd 1993, zatim drugo izdawe Jasenov~ani 1994, tre}e Beli Manastir 1996, a tako|e i ~etvrto, dok peto izlazi 1997. opet u Belom Manastiru, a {esto dopuweno izlazi 2001. Kao i sedmo 2003. u Vladimircima. U Belom Manastiru pojavquje se i kwiga za djecu "Ma}uknim Kraji{nicima" 1996. "Otvorena pisma otvorenim srpskim neprijateqima" objavqena su u Jasenov~anima1995. godine, a izabrane pjesme pod nazivom "Eno ga bijeli narcis" 1997. godine u Belom Manastiru. Prvi dio Romana o Srbima

488

objavqen je u nastavcima u Novoj i Srpskoj novoj rije~i 1991/92. a tako|e i drugi dio Romana o Srbima "Ratni dnevnik Mi}e Jeli}a Grnovi}a" 1991/92, dok je jedan dio Ratnog dnevnika za 1995. objavqen u Otaxbini 1995. godine – {to sa objavqenim Otvorenim pismima otvorenim srpskim neprijateqima u Srpskoj novoj rije~i ~ini objavqeni opus Mi}e Jeli}a Grnovi}a. Integralno Roman o Srbima objavqen je 2004. u Rumi, kwiga Kritika na margini 2006. u Rumi, a tako|e i kwiga pjesama za djecu Detiwstva svet u Rumi 2006. godine, a i Pute{estvije je objavqeno 2008. u Rumi. Djela objavqena u toku 1991. pa nadaqe pribavila su mu ime kultnog pisca unutar nacionalnog bi}a srpskog naroda Krajine Srpske. Neke pjesme su mu uvr{tene i u hrvatska i u srpska antologijska izdawa, a obra|en je u nekim leksikografskim izdawima i u Srbiji i u Hrvatskoj. Prilog biografiji: Za svoju djelatnost koja se odvija i mimo umjetni~ke ~esto dobijam povratne informacije u obliku posveta onih od kojih biva zapa`ena i prepoznata. Iz mno{tva reakcija izdvajam tri koje prepoznajem kao priznawe i svojevrsnu podr{ku mojim `ivotnim nastojawima u svekolikom o~uvawu opstojnosti srpskog nacionalnog bi}a Krajinskih Srba.

489

490

Adresa: Mi}o Jeli} Grnovi} Svetog Save br. 8 15225 Vladimirci Telefon: +381 15 513 732 Mobilni: +381631594199

491

Biblioteka Konak

Mi}o Jeli} Grnovi}

MIKROKOSMOS Sabrane pjesme

Izdava~ Biblioteka “Di{a Ati}”

Svetog Save 26, Vladimirci

Za izdava~a Jasmina Koji~i}, direktor

Prepress

Milan Mijatovi}

Fotografije Nemawa Jovi~i}, ak. slikar

Korice

Mi}o Jeli} Grnovi} “Narcis” 2008.

Zadwa strana Mi}o Jeli} Grnovi} “Ikar” 2008.

[tampa Aleks print, [abac

[tampano u 500 primeraka

ISBN 978-86-83743-48-3

492

CIP – Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.163.41-1 73/75(497.11)"20/21"(084.12) JELI] Grnovi}, Mi}o, 1942- Mikrokosmos : sabrane pjesme / Mi}o Jeli} Grnovi} ; [fotografije Nemawa Jovi~i}]. 1. izd. – Vladimirci : Biblioteka “Di{a Ati}”, 2013 ([abac : Aleks print). – 492 str. ; ilustr. ; 24 cm. - (Biblioteka "Konak" ; kw. 63) Tekst }ir. i lat. - Autorove slike. - Tira` 500. - Kritike o poeziji Mi}e Jeli}a Grnovi}a: str. 256-281. - @ivotopis: str. 485-490. ISBN 978-86-83743-48-3 COBISS.SR-ID 197826060