Miroslav Anti MIT O PTICI

PRVI DEO I Ko u ramenima osea zemljinu teu kao prikriveni bol, pripada potomstvu onih to su u drevna vremena znali za vetinu lebdenja: onoj potpuno drukijoj vrsti naih predaka, ne ovih to nas doseu krvlju iznutra, ve nekih prozranih to nas dotiu samo spolja usnama zlatnim kao venost. To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili neizleivo muenje da mislimo. I u amanet dobili zenicu to ne sabira i ne odailje utiske, nego je ulo sa iskustvima jednog sutra. Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

II Teko je danas i opisati te nae udnovate pretke obrasle vetrom i svetlou.

1

Jedino nas jo zagrljaji pomalo podseaju na njihov nain letenja. Ili to, kad neoekivano otkrijemo u sebi mogunost da stvaramo takve oblike iz kojih - kad se primakne uho i oslune dopire lepet krila. Ako se i znalo za postolja u njihova doba, to nisu bila uporita i temelji, ve katapulti. U prevelikoj strasti da prevaziu sve to tone ispisivali su pesme u prostoru pomou takvih dimenzija koje nas dovode na samu ivicu panike. Ve tada bili su: sutra. Ve tada bili su: mi.

III U znak seanja na te predivne, jake ljude, pokuao sam jednog sumraka dole na obali reke da i sam uobliim neto potpuno neogranieno. Da smislim takvu vrstu strogosti i istote koja bi od fantastinog stvorila uverljiv gest. Pokuao sam da nauim svoje delo da misli. Da ima belu radoznalost. Usudio sam se da naem odgonetku da li smo oblikovanjem neega oduzeti od sebe ili smo sebi vraeni.

2

IV Ali pre same odluke da priem samom inu stvaranja valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne, suprotno klube svesti. Bio sam duan da ispitam da li roenje nije ili roenje jeste obina senzacija premotavanja ivog. Morao sam da oljutim prethodnu opnu sebe. Trebalo je da odloim sva druga ve izuena uenja i budem spreman da razjasnim da li je stvarno poetak ba tako - na poetku.

V Bio sam na putu da otkrijem poslednju slobodu bezazlenosti: razmak izmeu pripadanja i pripadanja, izmeu izdvajanja - od i izdvajanja. Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi, da vie ne inim nasilja, jer nemam razloga da primoravam stvari na neto drugo no to oduvek jesu, prevazii u pravljenje i razumeti stvaranje. Prevazii u umetnost. Imau ivi dokaz gde je poetak i kraj kugle.

3

VI Zatim sam oprao tabane, elo i oi u reci. Moja veernja molitva bila je sva od sumnje. Zar izuavanje stvaranja nije uporno raspitivanje o svetovima to i ne znaju za protoplazmu, a ipak ive i ipak su od neega? Moda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni, jer iz njih dopire neto to nazivamo: prazno? Moda smo mi njima: nita. Moda smo mi njima: prazno? Koliko puta su proli kroz nas, a i ne znamo njihovu nameru? Koliko puta smo proli kroz njih, a i ne znaju nau nameru? Da li je oblik oblik, ili je neto drugo oblik?

VII Poklonio mi se vetar. Poklonila se tiina. I sumrak se poklonio. Ovo su njihove rei: Kako da naete granice i proitate krajeve, ako ih uporno traite na mestu gde ih nema? Svako je dno - svemir neemu ispod njega. Svako je nebo - pliak neemu iznad njega.

4

Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob? U provinciji barskog bilja i trska je primer za ogromno. Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje. Ko hoe da opipa rubove neka ne istee ruke. Treba presaviti um. Moda vi i znate da letite, ali jo niste probali na sve mogue naine.

VIII Poklonio sam se vetru. Poklonio se tiini. Mislim da sam razumeo. itava stvar je, znai, u vatrometu hitrine kojom se emituje i prima um u povratku. Zato se kae da dosezanje nije nita drugo do - prepoznavanje sopstvene poruke. Zato se kae da je prostor: iskustvo kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir kad nam se vratio iz budunosti. Moda me je to sunce pozlatilo na zalasku: bio sam udno smiren, sa riim oreolom kose. Bio sam spreman za stvaranje.

5

IX Celog ivota opsedala me je elja da stvorim sebi ivu pticu. Pticu koja je samo jednom. Moda je trebalo da to pokuam ranije. Bio sam dete i, vrlo nepogreivo, dospevao sam do svega u ta umem da poverujem. Oblikujui bezoblija, uzimao sam aku niega. I nita nisam dodavao. I nita nisma oduzimao. A imao sam uvek na dlanu neto novo. Kakva maginost materijala! Kakva udesna linija! Kakva rasko boja i povrina, senki i svetlosti! Celog ivota opsedala me je elja da stvorim pticu drukiju od svih ostalih.

X Naputajui detinjstvo, sve vie sam se hvatao za sadrine koje se mogu zarobiti i sauvati kao dokaz. Nekad mi je bilo vano da sebi pokaem sebe. Docnije mi je sve to postalo nedovoljno. Pred kraj deakog doba ve sam umeo da se ponaam namerno, kao izloba.

6

Nekad su me privlaile samo tajanstvene nauke. Sada sam stojao opinjen pred arolijom obinog. Kako nisam imao nieg sem peska, ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu, jer odjednom sam shvatio da umem takve stvari. Zinuo sam, isukao sam ma iz svoje kime: udahnuo sam mojoj ptici elino seivo umesto krila.

XI Sve sam to inio neujno, sporo i neprimetno. Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oi: razmiljao sam o pesku to se talasa i prosipa, a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost, jer niko ga nije uhvatio da uri. Naiu nepogode. I on ih utia svojom teinom. Prolaze stolea. I on ih nadivi i zatrpa. Niu i sahnu civilizacije. I on im poravna tragove. ta posle vredi najvea bina vekova, ako okolo nema gledalita? Smrt nije zavretak predstave, ve nedostatak publike.

7

XII Eto zato se neke stvari umeju polako, kao pesak, dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe i oslukuje zvuk koji nas ini drukijima od ostalih. Samo onaj, ko nije uhvaen da uri, moe se uzvisiti nad poetkom i krajem, i biti vladar jednog predela, istraiva lepote ili runoe stvari oko sebe i vojskovoa sna. Ko uri - zakasnie. iroko zauenih zenica ostae zauvek pobeen. Zauvek samo podanik.

XIII Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuvie oprezan. Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja koji se izlue jednom, pa bezbroj puta umnoe, zove se: mogunost mogueg. Tako ti dokau sve, a zatakaju objanjenje kako nastaje linost. U mnotvu istih klikera dete e svaki razlikovati. Ne zna da kae po emu. Ne zna to ni da nazove. Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike, jer im pripada. Budi oprezan da se ne svrsta u ono to ne zasluuje ak ni da bude opovrgnuto.

8

XIV Iz daleka, zvezde se uju kao vasiona. Iz daleka, ptice se uju kao jato. Iz daleka, ljudi se uju kao oveanstvo. Nije dovoljno samo uti. Treba se setiti uima. Treba imati smisla za beskonanost blizine. Ko nema takvo uho - nema sluha. Ko nema sluha - nisam siguran da je iveo.

XV I rekao sam sebi jo i ovo: nauio si napamet kako se dogaaju razlike izmeu tkiva leoparda i tkiva ananasa, i ta je ono zbog ega belutak nije pahuljica niti ameba - medved. Odbaci sva druga uenja i odlui da dokui zato je linost - linost. U prevelikoj zabludi da stalno otkriva tajne, promaklo ti je da odgonetne javnost oko sebe. Nauio si napamet samo otkria mudrih, umesto da si uio ta to mudri prikrivaju. Sad, rekoh sebi, budi oprezan. Ne odgonetaj tajnu, nego in odgonetanja.

9

XVI Dan, isuvie pognut, zalazio je za brda natovaren obiljem ljubiastog i sivog. Kakvo neverovatno slepilo, razmiljao sam posmatrajui odlazak boja. Neto mi je govorilo da sam uspeo da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja. Ne znam kako drukije da nazovem taj zagrljaj to se prostire iz unutranjosti u svim pravcima. Neto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa i da polako poinjem da razumem vajarstvo.

XVII Postoje stvaraoci koji gospodare snovima. Ne znam kako to ine, ali zaista sanjaju to to su sebi odredili. Meni nedostaje stanje razumne umetnosti. Ja nikada unapred ne znam ta u uistinu usniti. I uvek kad zaklopim oi - tonem u nered i haos. U unutranjost sna. Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen, odjednom sam se sreo sa poetkom ivota, na poetku svog velikog i najudesnijeg sna.

10

To je strana samoa. Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje. Poznanstvo sa sopstvenim delom. Prvi put bio sam istinski preplaen.

XVIII Postoje stvaraoci iji se vid zadrava kao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukroen tano na onoj skrami gde prebiva arolija. Ja vidim ispod koe vrstih i tamnih predmeta. Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena. Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezoblije. Ne primeujem vidljivo bez njegovog nevidljivog. Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji. I ono koje sam prevaziao. I ono koje tek prevazilazim. Ko pristane na stvaranje, pristao je na uenje.

XIX I mora pristati i na strah. Odjednom, usred arolije, pokosila me je slutnja: ta sam ja tome udu to mi na dlanu pulsira? Tvorac? Ili tek uvar smisla?

11

ta je to, to elijama tog bia kae: dosta je? Jesam li ja odluio da se dalje ne razlau? Jesam li ja odluio dokle mogu da rastu? Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku neiji krajnji cilj? ta gospodari mojom mudrou? Mojim umeem? I slobodom? Nije li moja sloboda - sloboda da budem usmeren? Nisu li moje delo i moj ivot - tu zadatak?

XX ija je ovo ptica? ta ja to prenosim? iju poruku? ta je to to mojoj ruci kae: dosta je? Jesam li ja odluio da vie nita ne dotiem i da je oblik zavren? Zato sam odjednom prestao da zgrem pesak i vodu i dodajem ivotu jo ivota? Zato je svako moje delo tek zakasneli oblik misli? ijih misli? Ko je to ve usavrio sva moja savrenstva?

XXI Odjednom mi se uinilo da me iz Mlenog puta odande, gde zvezde tonu u prastaru budunost,

12

izgubljeno iza obronaka prostora i vremena posmatra neka iznurena svetlost: neto okruglo crno. Da, neko me je gledao. Neto je neim motrilo to to inim. Odjednom, nisam znao ta sam: im upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga, ve ono tamo crno mene je upotrebilo. Jesam li konano bio pred licem pravca koji od mene bei prema - ovamo?

XXII U dramaturgiji toga to u neznanju zovemo haos to tamo crno oko sigurno mora znati: ta sam bio pre mene, ta sam sad dok sam ja, i ta u biti kad ne budem. Mora znati i to: otkud meni dar da inim ive stvari. Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog? Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo mnogo prostranije unutra?

13

XXIII Da bih opisao to neto crno to me posmatra sa neporubljenih nebesa junog avgusta, bilo bi potrebno mnogo rei, - toliko je to crno usisalo govora u svoje utanje. Da bih ga sagledao u celini, oko bih morao da izokrenem naopako, - toliko je to crno vezalo mnogobojnog u svoj vor. Da bih ga obuhvatio, morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati, - toliko je to crno bilo unutranja umetnost okrenuta ka spolja. Jesam li bio pred duhom neke drukije prirode? Jesam li bio ovde ili sam bio jo negde? Jesam li sada pre ili sam sada ve i posle? Kako se postie nae istinsko stanje: prisustvom ili neprisustvom?

XXIV Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio. Moja je dua, rekoh, raskoraena i razroka, a jedino mi vrsto tle: neravnotea u glavi. Zemlja je princip materinstva.

14

Ko e, ako ne moja mati, da mi objasni o koji smisao da se oduprem? Da se ne ponaam kao potok koji ima uasan strah od potopa. Da se ne ponaam kao busen koji ima uasan strah da e ga zakopati u zemlju. Da se ne ponasam kao plamiak svee koji ima uasan strah od poara. Mogu li od vas da nauim kako se menja ritam pameti? Nedostaje mi, vidim, nekakva vaa vrsta boga.

XXV Kad dodirujem prstima ukus talasa, u komeanju vode oseam poljubac svetlosti. Kad dodirujem prstima ukus belutka, u belom srcu vulkana oseam poljubac sazvea. Kad dodirujem prstima ukus svojih usana, u dahu oseam poljubac neprolaznog. ta je sa oblikom svetlosti kad ue u oblik tame? Ima li linu ili bezlinu svest? ta je sa prirodom svetlosti kad ue u prirodu tame? Ima li linu ili bezlinu sadrinu? Kako da utvrdim ta sam: jednina ili mnoina?

15

XXVI Nae uenje nije sistem, rekoe oni. Ali moe postati znanost, ako ne bude bezglavo prihvaeno, ve stalno opovrgavano sa mnogo otroumlja. I tada oni, koji su njim nadahnuti, dokazujui u odbrani nepogreivost svoje vere, morae da se uspnu do takvih domaaja koji se zovu i: razumevanje. Nae uenje nije nikakva gotova nauka. Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti koja uspenije zavarava i opsenjuje istinom. Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita. Dokaz je u vetini upotrebljavanja istine.

XXVII Uili su me zatim kako da mislim i kazujem. Ne doticati oblik ljunka, nego oblik svojih prstiju u sadrini kamena. Ne udisati miris trave, nego miris svojih nozdrva u sadrini bilja. Ne oslukivati zvuk vetra, nego zvonjavu svoga uha u sadrini vazduha.

16

Ne sagledavati sjaj meseine, nego blistavost svoga oka u sadrini svetlosti. Ne kuati ukus kie, nego ukus svog daha u sadrini vodenog. Premnogo rei utroeno je da se objasni ta je sve potrebno utanju.

XXVIII Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoe, i tee nam je da pronaemo pitanje nego odgovor. I mi se grimo u strahu i prevelikom neznanju pred onim crnim gore to usisava svetlost. Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas, to umnoavanje iskusnih nagona, ta krda istovetnog, taj stampedo ivota, to nelogino: logiku prirode. Pupoljci svih boja i oblika izleu iz svoje due odmah u nepogreivom pravcu - prema suncu. Svaka nova kap izvora zna da sie ka reci kao da tuda prolazi ko zna po koji put. I mi i vi preskoili smo prvu re. Sve oko nas je druga re, kao i ptica koju drite.

17

XXIX Kako objasniti, rekoe, to to je elatin ikre vian plivanju im se izmresti? Kako objasniti to, to sve, bez ikakvog cuenja, ima ve gotove navike? Svi poinju da ive tako zapanjujue sigurno kao da ih je neko pre toga dugo dresirao. Moda je prolost samo zanemarena sadanjost? Moda je sadanjost samo zanemarena budunost? Moda je nepoznato samo zanemareno poznato? Idite, rekoe, i zavrite svoje delo.

DRUGI DEO

XXX Tako je roena moja jedina ptica. U neukosti i strahu. U sumnji i panici peska. I gorkom priznanju vode. Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi. To nisu nikakva vrata, - to je potpuo drukija vrsta shvatljivog. I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu, ni da se lukavstvom provue ispod rubova bezgraninog, najzad se, u oajanju, setila suprotnog pravca.

18

Onu, onakvu stvarnost, izvrnula je na nalije. I im se u sebe zagnjurila, izletela je iz sebe same.

XXXI Posmatrao sam zadivljen taj in: videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak, sliva kroz uvrnut oduak potpuno lien dimenzija i odande se istae i obrnuto namotava na neto to se otvorilo kao ivo prostranstvo susedne, ove stvarnosti. U svakom moru postoji drugo, suprotno more. U svakoj reci, reka to tee ka svom poetku. Nema mislenih imenica. Nema nevidljivog - ima samo nemonih oiju. Stvarno sam ja to video njen duh kako se raa.

XXXII Pretoena u plazmu, u jedan od onih oblika koji se zovi vlanim i mekim imenom: bie, u magnovenju je prola kroz taku bez veliine i postala je ptica: uspomena na perspektivu vrtloga. Uspomena, koja je svakim izdisajem sve vie gubila pamenje kroz svoje sopstveno grlo.

19

Ona je disala! U onoj drukijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno. Ona je disala! To znai da je poela da zaboravlja.

XXXIII U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico. Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice niti mi se va izvanredni oblik iznenada dogodio. Vi ste neto od mene samog, lepa ptico, i vraeni ste mi sasvim prirodno kao to su mi, kad sam roen, polako vraeni zubi, vrstina prljenova, radoznalost, ili dar govora. Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vaeg. Zanemarivanje vremena. Mog i vaeg. Saetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.

XXXIV Drao sam je eto, eto na svom drhtavom dlanu. Drao sam je paljivo, suurenu i mokru. Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila. Osetih kako vetar u mirisavom mlazu paperjasto treperi uz moje ui i nozdrve

20

slavei svojim pra-apatom ovaj torestveni dan, dan na koji se namotavaju prostori. O, zemljo, rekao sam, vidite ta smo stvorili vi i ja! Nainili smo krila to ne rastu iz tela, nego iz duha ove ptice. Nainili smo aroliju to nikad nee ostariti. Nainili smo bie koje je vrnjak venosti.

XXXV Najtee mi je pala ona krhka munjevitost kojom je valjalo da je podsetim na samu sveanost letenja. Tu uvek postoje dva moda: - ili ja da joj pomognem, - ili da sama shvati da je u ovom stanju proglaena za neto to mi se inilo najpogodnijim da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja. Nije lako nahraniti prostranstvo jedne take. to manji oblik - vea glad.

XXXVI Ispraznio sam joj nebo. Pobio grabljivice. Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom, da se pretope meusobno i promu jedno drugim.

21

Sedite, rekao sam, tu kraj mene, uz vodu. Poslednja dunost tvorca je, pre blagoslova, da malo pouti sa svojim delom. Uz tiinu volebno staje sve ono to je promaklo da se kae. Nemam nameru da vas uim, ptico mog ushienja. Mogu jedino da vas podsetim na neka naela krilatosti. Ostalo je u vama. Prisutno. Vi to znate. Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate.

XXXVII A ptica ree u svom dubokom utanju: nije strahota u tome to ne znam ta ve znam. Mnogo je vei uas to ne znam ta jo ne znam. U pepeljastim lukovima vetar se isparavao nad predelom, krunio se u kronjama i taloio na liu kao gorka praina. Polako, kazao sam. Pitanje vam je preveliko i jo se nisam usudio da razmiljam o njemu, a kamo li i da ga objasnim. Duan sam da vam saoptim deset zavetanja. Ne o letenju, nego o dostojanstvu vaih krila. Ostalo je va posao.

22

XXXVIII Prvi amanet ptici: im ste se zadesili u jednom ovakvom unutra, znai da ste morali nekako ui. Zato se kae: ne istraivati ovde i tamo, nego trenutak dodira - vrata izmeu. Ne izuavati oblik. Ni obris. Nego neto u pretapanju iz udi u ud materije. Ne izuavati ton. Ni zvuk. Nego: eho. Ne spektar. Ne boju. Nego to ime se prozrano dri za sebe: ravnoteu. Ne tkivo pre ivota i tkivo posle ivota, nego sam in prelivanja iz jedne svesti u drugu. Ne arhitekturu. Ni opeku. Izuavati otvore. Izuavati usta prostora. Dah.

XXXIX Drugi amanet ptici: Isto odelo, gledano iz raznih pobuda, moe da bude promaaj ili da bude arolija. Ista daljina, merena raznim potrebama, moe da bude tu negde, ili da bude ak tamo. Ista svetlost za nekoga je melem, za nekog opekotina.

23

Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraninost. Ne menjaju se rei, nego njihovo znaenje. Kad jedna kola svrgava drugu kolu, ona se tano uspravlja na ruevinama stare: koristi isti materijal, samo ga drugaije razmeta. Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se uenja. Jedino to se menja, to su - uitelji.

XL Trei amanet ptici: Sve se moe dokazati putem ve proverenih uenja ili umovanja to se tek naziru, ali stvari e ipak tei onim brzinama kojima putuje vaa misao. Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga da je lebdenje lake ili tee izvodljiv posao, makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci itav svoj preozbiljni i uvaeni ivot. Postoji neto to se ne da nauiti. Ko moe govoriti liu kako se menjaju boje? Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak? Gde se to zvezda kolovala da sija? Koji nas to uitelj uputio u disanje? Silom se ne moe biti ni krilat, ni darovit.

24

XLI etvrti amanet ptici: Obiaj je da se postavi jedno i jo jedno i razmilja o njihovoj slinosti ili razlici. Mi sebi moramo nai drukije pravilo poreenja. Mi zato uzimamo jedno i uporedimo ga s njim samim. Unutra bei napolje. Spolja uranja u dubinu. To nazivamo mudrou kosmikog gesta. Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje izmeu ovde i ovde. Izmeu prvog koraka i njega samog.

XLII Peti amanet ptici: Osloboditi sebe od robovanja slobodi, to jo uvek ne znai i raskid s tradicijom. Raskinuti s tradicijom, To jo uvek ne znai: imati u rukama neko znanje. Imati u rukama znanje, to jo uvek nije i posedovanje vlastitog miljenja. Imati svoje miljenje, to jo uvek nije i otuenje od navika.

25

Otuenje od navika, to jo uvek nije i objava rata. Objava rata jo uvek nije i pobeda. Pobeda jo uvek nije i istorija. Istorija - to jo uvek nije i venost. Venost - to jo uvek nije i sloboda.

XLIII esti amanet ptici: Sa neskrivenim potovanjem odnosite se prema onima koji ne misle kao vi. Samo njih smatrajte vrednima. Ko misli kao vi, oduzima vam sposobnost vijanja vetra i druge sline pokretljive vetine. Ne uzimajte ga za sagovornika da svojom beslovesnou ne obezvredi smisao vae pobede. Sa neskrivenim potovanjem odnosite se prema onima koji su dostojni da ih prevaziete.

26

XLIV Sedmi amanet ptici: Pravi i veliki letai, ti, koji su nam uzor i kojima najvie verujemo, moraju na vreme da se povuku s neba, jer zablenuti u lepotu svoga umea smetaju onima koji dolaze. Mrtvo drvee je ugalj. Mrtav ugalj je vetar. Mrtva vatra je pepeo iz kojeg nie korenje novog drvea. Zato se veliki mudri letai na vereme povlae i ne guvaju nebo.

XLV Osmi amanet ptici: Za vreme vaeg posmatranja sve su arolije normalno stanje uma. Zato tvrditi nekom da su plavi gleeri Grenlanda smei, ako ih je on video ruiaste? Oni si, ustvari, isto to: isto beli. Neka za vreme vaeg posmatranja purpur crvenog cvea to se uti

27

neodoljivo podsea na zeleno sivilo ljubiastog. Mogunost nemogueg postie se kad uman stvor izgubi oseanja za prepreke i tvrdo, izmigolji se svim zahvatima, ak i vetru i zauvek prestane da se bavi dijalogom.

XLVI Deveti amanet ptici: Ko samo razgleda sebe kao celinu, taj moe biti i odmaknuto radoznao da bi neprestano posmatrao obe svoje sutine i razumeo kako to pravac ka ovamo vodi u onom pravcu. Ali ko sebe hoe kao celinu i da obuhvati, taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine i biti vrlo spolja u jasnoi nejasnog i vrlo unutra u nejasnoi jasnog. Iz ovog stanja sebe, to je jo uvek tamo, dospeti u ono stanje sebe, to je ve sasvim ovde. To nazivamo dostojanstvom svih stvari.

28

XLVII Deseti amanet ptici: Pokreite se kroz razum bez saplitanja. Glatko. Bez namere. Naprezanja. Optereenja. I prisile. Ne predviajte unapred dubinu nijednog zamaha. Misle li da ste ukopani - ukopana je njihova misao, jer nije u stanju da vas prati. I plaite i smejte se zbog iste stvari. U isti mah. U isti mah se i vraajte i odlazite tamo i ovamo. Istodobno zaboravljajte i pamtite. Letenje je onaj trenutak, kad shvatite da vas u svemu svako moe zameniti samo ne u sopstvenoj besmrtnosti. Ja to najbolje znam. Ja ta umea nisam umeo. Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.

XLVIII Da li da vas nazovem uiteljem, gospodine, upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehom dok je u vetru njuila dah tekih vlanih senki i mirkala u gumenu daljinu to se skraivala i rastezala podno bregova. Uitelj umee daruje da bude svima korisno, a vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranje

29

i niste ak ni meni rekli kako me ljutite sa same granice prostora. Za sve to ne znate, unapred pogaate odgovore bez straha da li e biti tani i bez radoznalosti zato su zaista tani mnogo docnije kad se proue ili dokau. Vi ne pravite jata, nego poseban sluaj krilatosti. Mogu li da vas nazovem uiteljem, gospodine?

XLIX Ako ste uitelj, objasnite mi neke stvari. Mogu ja divno da verujem u to to ne znam ta je. Zar ne verujem i u sebe, iako ne znam ta sam? Ali potrebno mi je znanje zato verujem. Zato me bacate uvis? Zato mislite da sam iva? Zato mislite da sam ptica? I zato mislite da sam krilata? Moda jedino zato to ste u meni primetili da sam toliko opinjena slobodom da mi je neudobno i to to pripadam sebi.

30

L Po emu neto, to je privremeno nainjeno od peska, kao ja, mora i da misli kao pesak: privremeno? Po emu i najstarije moje pitanje mora da bude mlae od boanskih pitanja svemira? O emu nas dvoje govorimo dok utimo? O stvaranju ivota? Ili o stvaranju ve stvorenog? Da li je isto: isto? Ili je isto: razliito?

LI Strahovito sam meka i neotporna. Oseam se kao plima i oseka. Moda jedan kamen misli o meni da sam runa i ljigava, kao to ja to mislim za sipu ili abu. Moda se sipa i aba gade mene i kamena jer smo im jednako tvrdi. Htela bih da ispravim neke pogreke nauenog. Da sa ozbiljnosti oljutim proizvoljno. Da odgonetnem ono to se smatra mistinim. Ja sam primila svih vaih deset zavetanja, ali ona su vae, a ne moje iskustvo.

31

Ako mi date svoje prezime i primorate me na svoju misao, ime u onda rasti?

LII I ovako je rekla: ja nemam rodoslova, ali mi je neshvatljivo da sam dola iz niega. Ja nisam ni pesak ni voda. Nisam vie ni vi. Ovo iz ega vam govorim, taj paperjasti oblik ptice, - to je tek privremeno moje stanje. Ne bojim se ivota. Bojim se to se ne seam koliko sam ve puta bila mrtva. Ne bojim se ni smrti. Bojim se to u opet zaboraviti da sam ivela.

LIII udno je to sa stvaranjem ivota, priznao sam joj umorno. Ne, nemojte me zvati uiteljem. Samo sam sluajni uenik svetlosti. Poao sam na sever da negde izuim teak zanat livca vetra. To je bojena umetnost oblikovanja misli dahom i mnogi je ovde svrstavaju u pesnitvo,

32

ali je razlika u vetini neizdisanja suvinih rei. Ovo je prvi put da vajam. Prolazei niz reku pomolio sam se vetru i svetlost me je primetila i pomogla mi da vas stvorim. Izabrao sam uitelja koji je preiveo svoju smrt.

LIV Na onoj strani horizonta, gde je ve mrak, kotrljaju se prve zvezde. Milionima godina alju nam stalno svezu svetlost. To njihovo iskustvo pamti: ta je nita. Pamti kako drvo zatrudni. Da li je pela predak ili potomak svoje due. Dokle vreme zri. Kako se mogu nabrojati sva ula ilovae. U ta je smetena bezgraninost. Nisam vam govorio svoju istinu, nego istinu svetlosti. Otac neznanja je: neu da saznam. Otac znanja je: moram. Najvee misli dogaaju se u procepu. Oslunite i uete: postoji neto kao pra-govor. Bio sam pritenjen. Ja sam morao to da nauim.

33

LV Nije li najzad vreme, rekoh ptici, da vas bacim u nebo? Vi tamo pripadate. Verujte, priznao sam, jedva sam uspeo da vas nainim. Sad vie nemam snage ni da se obradujem. Laku no, rekao sam. I bacio sam je uvis: letite u istoti, ptico moja! Ne znam pravedniju poast koju bih mogao da vam darujem. Nainila je krug nad mojom glavom kao da crta auru. I odletela. U ogledalu vode liio sam na boga.

LVI Poto sam napokon uspeo da zanemarim neke udnosti, da zanemarim navike i oseajnost postupka i da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka, da zanemarim boju i delotvornost oblika, vreme trajanja prostora i njegovu istotu, da zanemarim pitanje: ta je sadraj bia, od ega se to pravi,

34

da zanemarim pitanje: da li ja uokvirujem razum, ili je razum to to uokviruje mene, - bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre. I mislim da sam ga shvatio.

LVIII Jedino, moda je trebalo da joj poneto kaem i o runoi. O zlu i smrti. O kvarljivosti materije. Ali bio sam divno ist i bezazlen tih godina. Bavio sam se neogranienim poverenjem u lepo. Bio sam taj to se raspituje o snu. Imao sam sva nemogua ula koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti. U prevelikom zanosu, zbog mrve savrenstva, dogaalo se da poinim obilje neoprostivih greaka. Najvea od njih je bila to sam se bavio znacima, umesto da pazim na predznak.

LVIII Vodeni vetar u zamrenoj mrei reke. Vetar vazduha u najeenom perutanju lia. Veliko vreme rastanka: u pliacima ribe su veerale tiinu.

35

Negde daleko u brdima kao da je zbog mene i zbog ptice neto plakalo. Kia. Kakav naporan dan za uenja i za odluke!

TREI DEO

LIX Kad sam ponovo sreo moju pticu, prolo je jedno prolee. U povratku sa severa zanoio sam u tom kraju. Nije bilo u redu neto s nebom. U oku mi se grile mokre bezglave zvezde. Iz vratova im ikljala gorka zelena svetlost. Bee to jalova godina svih mojih elja i nadanja. Odve jalova i odve uzaludna godina. Nisam izuio da lijem vetar. Velika putovanja dogaaju se u tabanima. Ne u glavi. Nita sem svojih uiju nisam poneo tamo kao prtljag. Korito meseine sam popio dok sam primljen za uenika. Nita sem svojih uiju nisam poneo natrag. Bio sam rav uenik. Dobar je uenik prazan, jer u njega sve staje.

36

LX Prespavao sam tu no iroko otvorenih oiju. Ljut miris trske i barskog bilja lepio se za nozdrve. To se movara iza nasipa dimila u snu i preivela kao krdo crvenih krava. U zoru vetar se, kao da sebi ljuti kou, presvukao iz purpurnog u belo. Na prilazima mladosti postoje mnoge varke. Jedna od njih je da delo vodi poreklo od duha. Ja sam video duh kako se koti iz dela. Neto nabreklo, ljigavo, neto sa natrulim krilima, uvaljano u krv od noktiju do kljuna, kruilo je nad rekom i podmuklo me vrebalo. Stvarno je nisam poznao - takva je bila moja ptica.

LXI Deaci misle da lepo ne mora da jede, da sveto nije podlono bolestima i raspadanju, ni plemenito prljavtini i poroku. Nedovrene stvari deaci zovu: nesavrenstvo. Ja sam uobliio svoju pticu. I ta se desilo toj mojoj boanskoj ljubavi: im sam joj dao slobodu, osetila je glad. Svi ti oblici, to smo ih stvarali s mnogo truda od svoje prozirnobele, kratkovide radoznalosti,

37

bez nas su strano siromani: idoli, nakit, zdele, figure ivotinja, oruje, sfinge i rtvenici, karijatide, poprsja, sarkofazi i fetii, - nita od toga nije bez nas dovoljno ivo. im pustimo iz ruke igraku, ona prestane da se igra.

LXII Moja ptica je postala lovac: grabljivica. Ali nije ubijala, nego se hranila ivim stvarima i ostavljala ih, da tako sakate, tako ive. Obala bee sva zagaena od praznih aura koje se miu, gamiu i urlaju za pomo dopola posrkane i baene. Kakav uasan vonj nedovrenih smrti u mojim bakarnim nozdrvama. Kakav gust i usiren pla u uglovima mojih oiju. Jo nisam doiveo runiju klanicu jednog ideala.

LXIII Dogodi se da oblik optereen obiljem unutranjeg - pukne.

38

Dogodi se da sadrina oklopljena u tesno telo - zakrlja. Od moje ptice se stvorilo neto nakaradno i naopako: sprega protiv svih mojih namera i naela. Oblik i sadrina nisu kinjili jedno drugo. Spolja je kipelo od slobode. I unutra je kipelo od slobode. To nije bilo bie koje sam ja zamislio, nego nagodba dve sutine: aka mene i aka peska podelile su posao. Oblik je rtvama sisao snagu i ula. Sadrina je srkala oseanja i mozak.

LXIV Pripadam onima koji se prvo stide pred sobom, pa tek onda pred drugima. Da je to bilo neije tue delo, ja bih pomogao da se probudi i da ozdravi. Retko to inim, a i onda sam oprezan, jer meu deacima moga uzrasta milosre je gorka re. Pticu sam ja nainio. Izletela je iz mojih prstiju. Isuvie sam ponosit da bih teio svoje poraze.

39

LXV U redu, rekoh, siite malo ovamo, rava ptico. U ta ste se to obreli otkad se nismo videli? Zar vas nisam nainio od ake poverenja da kazaljkama krila objanjavate tano vreme nenosti i najlepu mekotu, po veliini ravnu nevidljivom? Pobio sam vam grabljivice. Zar je to blagodarnost? Proglasio sam vas za umetnost. Zar mi se tako vraate, udo moje? Ideal nema slobodu linog ponaanja. On mora da bude onakav kakvog ga drugi izmisle. A ptica ree saaljivo: ta vredi to se trudite da usavrite odgovor, kad vidim da jo niste usavrili pitanje.

LXVI Polako, rekao sam. Sletite da se objasnimo. I zaista vam kaem: ne ustremljujte se na mene i ne pokuavajte da mi neopaeno, na prevaru, dospete kljunom do oka. Vi niste vi, nego ja. Pravei vas, ja sam pravio sebe.

40

I odredio sam vam onu koliinu lepote koja je meni potrebna da bih valjao. Otvoreno vam kaem: nisam vas namenio vama. A ptica ree mokrim glasom koji je mirisao na meso: jaki se ne namenjuju.

LXVII Bila je stvarno runa kad mi se sasvim pribliila. Bila je bolesna. Znojila se. Govorila je siktavo, a jezik joj je bio crn. Nije me gledala u oi, ve negde preko moje glave kao da stalno lae. Zar vas nisam zamolila, upitala je trulo, kad ste me onako istu bacili u to nebo, zar vas nisam zamolila da mi vi, moj tvorac, kaete kako se postie stanje istovremenog svuda? Kad jednom budete odrasli, ponaajte se kao svemir - ne kao njegov deo.

LXVIII Kako sam lakomisleno pristala na re: uenik. Na tu re to zaudara na posluno i bespolno. Zar nije udovino kad ti oduzmu pravo da se pita i odgovora - ne samo pitanja?

41

Ko se povinuje ceremonji ma koje vrste dijaloga, ak i da ne uzme re, ve samo da prisustvuje, razmenio je svesno svoju slobodu u sitni. Radoznalost se najbezbolnije kopi odgojem, lepim ponaanjem, velikim uzorima i idealima. Sve to je pre mene odgovoreno, odgovoreno je da se izbegne odgovor.

LXIX Zatim su, kao pla, iz nje provalile optube. I rekla mi je sve. Glaajui do savrenstva dosezanje svog: hou, vi se usrdno trudite da nauite nauku filozofiji, filozofiju umetnosti, a umetnost da bude ve jednom i nauka. I vrtei se tako u ljusci materije, bespomone, jer ne zna ime da bude svesna izvan dimenzija svoje prirode, - radite mislei. I ne vodite rauna kako se zove to ime nekakve druge prirode belee svoje delo. Vi ste me to osudili da okaena o sebe samu kao zemlja u svemiru budem i zvono i klatno i sama u sebe da udaram.

42

LXX U silnom strahu od naginjanja van, opasno sam se strmoglavila unutra. Bila sam na dohvat svih neverovatnih drugih prostora, a mimoila sam i svoj sopstveni. Nisam ja znala sama po sebi kako se leti. Nema iskusnih nagona. Sve se krvavo ui. Nita mi niste objasnili, a lepo sam vas molila. Zaista nisam znala ime nee mirovati ova moja potpuno nespremna vrsta pojmljivog. Nije istina da mudrost kojom savlaujemo nebo mora da ima u sebi i neto beskrilno kao zemlja. Oslonac je opasnost za krilate. Najsnanije se hvata kad se uopte ne dodiruje, i kad se leti glau, a ne krilima.

LXXI Kad ste me bacili uvis, opsednuti idejom o krilatom, o beskonacnom, o izgledima na slobodu, nisam imala vremena ni da se estito uplaim, a ve sam probila nebo. Doivela sam straan sudar. Razbila sam najtvru stvar u vasioni: vazduh.

43

Ima ptica koje imitiraju svoga tvorca. Ja sam od sebe uila i imitirala sebe. Pa neka bude tako: neka stvarno i jesam najgori krilati stvor koji je ikada sainjen: stvorio me je jedan deak da bi me naterao da odrastem pre njega, da vidi kako se to moe. Mislim da malo znate o vajarstvu, moj gospodaru.

LXXII O, kako ste u zabludi da nita bez vas nije dovoljno ivo. Hajde, ugasite sveu: ono to je u mraku - i dalje traje. Civilizacije, zasute humusom i potopljene morima, izgubljene u praumama, - naizgled obrasle ekanjem, znaju za sebe da postoje svejedno kad e ih izneti na svetlo dana, danas, ili kroz mnogo miliona godina. Hajde, neka padne no: sve to je stvoreno - ostae prisutno zauvek.

44

LXXIII Stvari se ne smeju prepustiti prostoru i umiljenosti umetnosti. Ima neto kao nadmo dela nad privremenou vremena. U nekom muzeju, nakon hiljadu stolea. ak e i veslo iz mulja biti spomenik umetnosti. Nita nije tako sporedno kao vae miljenje. Ne ostajete vi da svedoite. Ostaje svedoanstvo vesla.

LXXIV Hteli ste silom da me naterate na va preiveli nain kretanja. Nain kretanja tvrdih i sporih stvari. Grlili ste me prstima, a ipak niste znali gde sam. I u tom oajnikom neznanju traili ste da odredite svoje mesto u meni. Jedno je: platiti ulaznicu a drugo: platiti izlaz. Ko ue, a ne ume da izae, nije trebalo ni da se bavi kretanjem.

45

LXXV Treba prvo razmotriti vau nesnosnu naviku da sve vrednosti svodite pod sistem humanosti. Postoji sumnja da ste vi i alga vie jedno, nego vi i va otac. Postoji sumnja da ste vi i cvet vie oveanstvo nego vi i va brat. Postoji sumnja da je celina neto drugo i da je harmonija neto drugo. Da su vas u zemlju sadili, moda biste postali drvo. ali vas su uporno vaspitavali samo na ljudsko. Zaboravili ste krila. Zaboravili peraja. Zaboravili ste svoje lie. Sve manje imate im da budete i neto drugo, sem ovog emu ste naueni.

LXXVI Bilje ima moralno naelo biljnosti koje u mnogoemu nadvisuje sve ljudsko. Kamenitost i vodenost, zemljanost i nezemljanost, - sve su to takve osobine koje ne ispunjavaju vae uslove. Moda je ak i to, to naivate: ivot nekakav smrtni dogaaj neemu drukije ivom, kao to sam primetila da je i va nain lepoga runoa neemu to vidi lepotu sasvim drukije.

46

Otkud vi znate da i bolest nije nekakav poljubac, samo to ona pojede svoju nenost.

LXXVII Treba zatim razmotriti vae nazore o slobodi. Nebo bez gospodara pretvara se u blato. Jedno je sloboda sagledavanja ivota, a drugo sloboda ivljenja tim ivotom. Jedno je sloboda putanja nekog u visine, a drugo sloboda hvatanja za vazduh, da se ne padne. Jedno je sloboda pravljenja krilatosti, a drugo sloboda letenja samo u pravcu tueg sna. Kako da budem dobra ptica? Trebalo je izdrati. Nebo je to, moj stvoritelju. Tamo je svako sam sebi i gnezdo i zavetrina.

LXXVIII I treba najzad razmotriti, rekla je zabrinuto, zato ste me proglasili za vrhunac svog dela. Nije li to nekakav rav znak: znak da ste bili zadovoljni?

47

Niste vi mene izvajali od peska, nego od svoje nesigurnosti. Pesak je bio tu tek da me uini vidljivom: neto kao lepota rukopisa. Otresla sam sa sebe taj nepotrebni oblik i sad sam vae bezoblije. Nisam ja vaa ptica, ve vaa pukotina kroz koju su svi propali izmeu deatva i mladosti - a niko ne pamti kako. U mnotvu mojih novih navika postoji i malo potenja: duni ste da mi kaete kako ste zavrili sebe kroz mene nedovrenu.

LXXIX Tvorac moe da izgubi dostojanstvo pred svima, jedino ne sme pred svojim delom. Morao sam da ubijem tu pticu. Stvarno je imala pravo: postojim - to nije nauno nego moralno pitanje. Nita nije toliko irom otvoreno kao nebo, a uvek mi je bilo i lake i prirodnije da rijem tunele kroz planine, da buim elik i druge sabijene strukture, nego da proem kroz nevidljivo. Jesam li nemoan ja, ili su nemone moje navike?

48

LXXX Zato ja nikad nisam leteo? Zato sam veito pravio krila neemu drugom? ime sam se to muio da savlaujem prepreke kad mi je uvek bilo potrebno manje napora da iziem kroz zatvoreno, nego kroz otvoreno? Pripremio sam se. Drhtao sam od smirenosti. Stvarno sam morao da ubijem tu pticu.

LXXXI Doite, mahnuo sam. Doite da vas poljubim u znak alosti. Ja ne upotrebljavam zube i nemojte se bojati. Vi ste za mene ve ionako mrtva ptica. Najvea tuga koju sam ikada okusio. Doite, slagao sam, ja ne ubijam mrtve stvari. A ptica ree: vaa je najbolja tehnika u isto vreme vaa najgora tehnika. Onda, kad ste me stvarali, ve ste me jednom poljubili i ostala je iva rana. Ne bojim se ja zuba. Zubi su meki od usana. Zubi ujedaju za trenutak. Usne za ceo ivot.

49

Razgovarajmo na rastojanju. Ja sam va san, zar ne? Moram da budem oprezna: san nema pravo da se uspava.

LXXXII Bilo je stakleno doba dana. U sivim pramenovima zora se polako parala iz udaljenih senki uma i natapala pliake uz obalu. Bilo je neeg mekog, gotovo sveanog, u nagorelom vetru zaustavljenom za trenutak. To su te pitome jutarnje mise ranog aprila to nas opominje na ivot iza providnog i ue razmiljanju o tome da li smo, ovako stvarni i ivi, neto nestvarno, neto neivo, neto ono i drugo, neemu nama nestvarnom, neivom, onom drugom to ivi svoju stvarnost iza granica nae. Podseaju nas da se u takvoj vrsti razmiljanja sve moe shvatiti i kao pobrkanost prostora i da smrt ne mora biti ni odlazak ni povratak, nego veita enja da se promeni mesto sa samim sobom.

LXXXIII Nainio sam ivot. To sam udesno umeo. Umem li od iste stvari da nainim i smrt?

50

Kleknuvi pored obale dohvatio sam aku peska, pokvasio u vodi i poteno umesio kao i onog dana. Ptica je kruila nada mnom. Nije me vie vrebala. Bila je zauena i dahtala je sipljivo. ta to pravite? - ree. Moda nekakvu bolju pticu jau i plemenitiju, koja e me pobediti? Ne, kazao sam zamiljeno. Pravim kamen. Hteo bih nekako da vas vratim vaem pesku.

LXXXIV Dobro pazite ta vam govorim: Vidite ovu grudvu. Tvra je od stida i poraza. Ma kuda pobegli u visine, makar do samih zvezda, ona e vas uloviti. A ptica ree prezrivo: mene su tukle oluje. Rvala sam se s munjama i nagutala gromova. ta moe pesak pesku? Zar nismo od istog nainjeni? ta moe voda vodi i svetlost ta moe svetlosti? Laste su unakrsnim kricima plele mreu to se nad vodom sputala ljubiasto i bunovno i tonula u krta ula ranjavih predela. Rekoh: pazite, ptico. Ja sam vas opomenuo.

51

LXXXV Da je pazljivije slutila, znala bi u kom se pravcu okrece citava priroda izgorela od mrznje. Da je pazljivije sumnjala, mozda bi bila spremnija na zvuk sto je tek ovla zamirisao iz moje ake. Da je paljivije mislila, moda bi stvarno shvatila ta moe pesak pesku i voda ta moe vodi. Promaklo joj je da spozna zvuk to se moe uti tek jednom u ivotu, jer inae je i sam - uho. Zamahnuo sam kamenom umeanim od peska. Pesak se unitava peskom - niim vie. Sve se unitava samim sobom - niim vie.

LXXXVI ovek sam, i slabost mi je da budem zaljubljen u svoje delo. A ipak sam joj kamenom smrskao glavu. Mojoj jedinoj ptici. Sigurno neponovljivoj, pa zato i najdragocenijoj koju sam ikada imao. Nebo se oko nje raspalo kao bolestan kristal. Otkaila se poput tega i razbila o zemlju.

52

Ne mogu sebi da objasnim zato sam pomislio da su joj oi besmrtne. Drhtale su u pesku kao dva arena klikera. Nije u njima bilo ni uenja, ni bola, samo premnogo umora. arenog staklenog umora. Posle ih je rastopio talas. Ocedile su se boje i ostala je kraj vode samo gomila rieg peska zaralog od smrti.

LXXXVII Osetio bih da me je bolelo. Valjda bih od silnog straha izgovorio neku molitvu. Znam kako se to kae pri oprotaju s mrtvima. Kae se: sve to jeste, mora isto toliko i da nije i samo koliko ga nema toliko i moe biti. Pa i vas, senko stvarnosti, ostae onoliko koliko otisak vaeg oblika vriti za vama u meni isaenom prazninom. Moda postoji i lepi rastanak sa detinjstvom? Pouzdaniji nego to je ubistvo jedne ptice. A moda svrha stvaranja i nije ostvarenje, nego divota muenja na putu prema stvorenom? Moda sam ja moju pticu ubio jo na poetku samim tim to sam je stvorio naopako, izvrnutu na nalije: meku i krutu spolja, a tvrdu i nesavitljivu iznutra?

53

LXXXVIII Oljuteno od magle, jutro je izgledalo siromanije. Praznije od tiine. Nedostajale su senke. Nebo je dopola splasnulo i reka se razblaila kao da su je sisale neke nevidljive usne. Bilje je okolo raslo pobrkano i bezvoljno. Grozdovi ptica su visili izmrvljeni i obrani. Kroz pepeljasto lie smeuralo se sunce i alost se belasala u mokrim oima riba. Svega je bilo manje, kao i uvek kad nekim predelom zae smrt. Jesam li oekivao, leei licem ka zemlji, da mi iz glave, iz pameti, izrastu bela krila? Jesam li dovoljno pipao put kroz senilnost detinjstva: kroz moje lomno i smeteno deatvo?

ETVRTI DEO

LXXXIX Teko mi je da priznam ta sam bio stvorio. I teko mi je da priznam ta sam to bio pokvario. Najtee mi je da priznam da mi se bilo uinilo da prisustvujem vaskresenju.

54

O, vetre, zaurlao sam, zar je ta ptica neunitiva? Leao sam uz obalu prignjeen samim sobom. Pesak je kucao kao srce. Voda je tekla kao krv. Nebo je po meni padalo kao velike krpe. Onda se svetlost spustila na moje uho poput leptira. Nisam je osetio. Samo sam uo njeno disanje. O, vetre, jaukao sam, evo, ptica se sama stvara! ta je uopte smrt? Povratak ivog venosti, ili povratak venog ivom?

XC A vetar ree, glasom od voska i od tamjana: Ako vam dam grudvu zemlje - odvojena od tla, ona vie i ne predstvalja sebe. Ipak, jednom e uasno biti gladna i molie vas da je vratite. Jer zemlja se hrani zemljom, prodire samu sebe i to joj daje vrstinu i dugovenost. Ako vam dam deo venosti, nainite od njega istoriju i narode, putokaze i tradiciju. Ipak, jednom e po svemu popasti fini prah raspadanja i molie vas da to mirno vratite. Jer vreme se hrani vremenom, prodire samo sebe i to mu daje snagu i neprolaznost.

XCI

55

I ovako je rekao: Sve to ivi, vraa se svom poetku. Predmeti nainjeni od tvrdog i nainjeni od nevidljivog. Svetlost, odvojena od svetlosti, postaje hladna i siromana i snaga joj se vraa tek kad se opet obasja. Tama, odvojena od tame, strahovito je opljakana i bespomona. Iz svakog nestajanja put vodi u nestajanje. Niste vi ubili svoju pticu. Vi ste je samo nahranili.

XCII Jutro je bilo sasvim ovozemaljsko. I ta gomila smrskanog ovozemaljskog mene. I ta gomila smrskane ovozemaljske ptice. I ta gomila svetlosti to nas boli pri dodiru. Jesmo li preozbiljno shvatili svoju igru? Sve smo radili paljivo kao na preslikaima. Rekoh pokojnom sebi: ostani malo pitom da obavimo to blae ovaj ritual ljutenja. I ptica sebi isto ree, kao eho. Voda se ne sme dotai. Oboje smo to znali. Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.

56

ake se diu polako, a daleko je bolje ako se pronae pokret jo laki od polako. I broji se u sebi unatrag. Dugo. Predugo.

XCIII Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni da e nas to dovesti dalje od najdalje pojmljivog. Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni da, dok sklapamo ruke, oseamo u njima nekakvo belo klube koje die. Time se moe rei da smo izluili svoju svest i samo nam je preostalo da nacrtamo sebi senke. Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta: to proimanje stvari koje ve dovoljno imaju i koje jo uvek nemaju vetinu sadraja. Jo nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije: ljubav dodira.

XCIV To se obavlja tee i daleko opreznije, da se nita ne zamrsi. Obaviju se dlanovi oko planina, uma, oblaka, poneke preostale ptice to se sliva na zapad, ponekog talasa to lizne gornjom usnom peani sprud.

57

I ostavi se tako da pree u sasvim prozrano. Ako je uraeno sve tano i kroz trepavice, nikad se na tom mestu nee poznavati av i smrt e na prstima mimoilaziti ovaj predeo. Dobivi tako iz dve savreno nedodirive sadrine oblike koji se tope i urastaju jedan u drugi, najzad smo dobili i podatak o jo jednom od naina beskonanoga miljenja.

XCV Onda je ustala ptica ... I ustao sam ja ... I proao sam kroz nju. I prola je kroz mene. I vinuo sam se negde visoko u svoju mladost. I vinula se visoko ka nekom svome nebu. Nisam je ni primetio. Nije me ni primetila. Ko zna ta je to bilo... Teko mi je da priznam da ne znam ta jo ostaje kad se unite i duh i telo.

XCVI

58

Umesto da odrastem posle ptice i da pokopam san, samo sam zatakao smotuljak javnosti svoje jave. A ostao sam i dalje i detinjast i zauen. Tako sam, eto, otvorio svoju poslednju igraku, to veliko, to nestvarno, emu sam mimo svih pameti izmerio dubinu u pliacima oveanskog i opipao rubove. Ja, koji i dalje zatiem svoje telo uvek sa nekoliko potpuno neoekivanih dua i prolazim kroz dokaze o vie vrhunaca svesti, mogu da tvrdim: znam, napokon, ta znai ne preleteti sebe.

XCVII Kae se: ko zrai, nema vremena da upija u sebe druge. Ja nita drugo i ne radim - samo upijam da bih zraio. Perspektiva je samo sugeriranje rasipanja, a ne i njegovo stvarno stanje. itljivost prostora nije to to se od mene odliva. Prostoru sam ja prostor. Perspektivi sam ja perspektiva.

59

XCVIII ovek sam, po dui dostojanstven i neizmerno blag, i ne dozvolih da se na meni ita nikakva alost. Vrlo sam paljivo oprao svoje prljave prste i otiao obalom zamiljen, pa je onima, to su me sretali toga jutra, uglavnom bilo nejasno: da li se ja to odnekle vraam, ili tek nekuda polazim.

60